Biblioteka

Umetnost i kultura

Kolekcija
Tragovi

Urednik
Jovica Aćin

Glavni i odgovorni urednik

Prof. dr Radoš Ljušić

Na korici
Portret Fernanda Pesoe, preuzet sa internet stranice njegovog arhiva
u Lisabonu
 Fernando Pesoa

HETERONIMI

Izabrana proza

Eseji, zapisi, manifesti, dijalozi, pisma, odlomci, nacrti

Priredila i prevela Nada Uzelac

 Izvornik

Obra de Fernando Pessoa

arquivopessoa.net

[Izvestan broj ovde prevedenih tekstova izvorno je napisan na

engleskom, dva su na francuskom, a ostali su na portugalskom jeziku. Svi
tekstovi su iz piščeve rukopisne ostavštine]

© JP Službeni glasnik, za izbor i srpski prevod, 2013

 Predgovor priređivača

Fernando Pesoa najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj

kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od
najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po
imenu Alberto Kaeiro, ,,paganski” učitelj, koga prate dvojica
učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe
naziva senzacionistom. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za
kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik
svog „nemira” u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake
puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji
prestaje da bude mladi idealista) i on je još i sedamdesetak drugih, pri čemu
je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, i uz njega pišu svi njegovi
heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. U koferu je,
godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog,
zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od
manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja
stvaralačkog Ja.
Kao što je poznato, od ledenog brega na koji naiđete na moru vidite
samo njegov vrh, a znatno veći njegov deo skriven je pod morem. Fernanda
Pesoa (1888-1935) moramo da zamislimo kao planinu od koje je vidljiva,
iznad morske površine, najviše trećina, dok su njene dve trećine
pokrivene vodom koja odbija svetlost i ne dopušta da se razgovetno sagleda
čitava planina. Upravo je takav slučaj s Pesoinim delom. Svetsku slavu
stekao je samo zahvaljujući tek trećini onoga što je stvoreno pod njegovim
perom, a najveći deo je, u vidu ispisanih svezaka i hrpe papira, rukopisnih i
mašinopisnih, ostao u spomenutom velikom koferu nađenom posle njegove
smrti. Uz to, od svega što je napisao, kao što je nagovešteno, nije ni potpisao
sve Pesoa kao ,,ortonim” nego su to spisi njegovih heteronima i
poluheteronima, tih imaginarnih entiteta kojih je bilo barem
sedamdesetak. U knjizi ćete, kasnije, kad dođe vreme, više saznati o čemu je
reč s heteronimima, kao i u pogovoru koji govori i o svoj sili heteronimnih
pisaca koji iskrsavaju iz unutrašnjeg bezdana jednog pisca koji se zove
Fernando Pesoa, pri čemu je i taj Pesoa samo jedno lice iz mnoštva iza kojih
se prikriva neuhvatljivi, raznoliki genije ogromnog stvaralačkog
sliva, gotovo eksplozivnog, na onoj zamišljenoj planini, s kojom sam počela,
nečeg ne baš lako izrecivog. Ukratko, i Pesoa i njegovo delo jesu čudesna
zagonetka. Zato smo priredili ovu knjigu da bismo, sa bližeg odstojanja,
ponešto dokučili o njenim mogućnim rešenjima. I ova knjiga je,
takoreći, svojevrsni Pesoin autoportret. Stranice ovde prevedene su, na neki
način, bez heteronimne koprene književne fikcije.
Pesoa je proveo priličan deo svog života u neprestanoj samoanalizi, u
pokušaju beskrajnog uranjanja u sebe, gde je rastresito tle čuvalo klice onoga
što će postati remek-delo: Prodavnica duvana i Knjiga nemira.
Dočaravajući puteve te samoanalize, i mi smo pokušali da ono što je
kod nekog Pesoinog heteronima ostajalo nerečeno pronađemo kod drugog
kao rečeno, i da vam tako, suočavajući i sabirajući, slažući i razlažući,
ponudimo neverovatnu sliku velikog raspona među ovim koricama. Pesoino
bolno traganje (bolno, s obzirom na to da je pesnika koštalo
samotnosti, nemilosrdnog preživljavanja, te surovosti i prema drugima
i prema sebi) za onim što bi moglo biti njegovo Ja, nikad jedno, nikad celo,
u večitom gubljenju, prepoznaćete u knjizi u svakojakim intenzitetima, a
ipak i uvideti da to traganje nije bez izvesne ironije i osobenog crnog
humora. U slučaju Pesoinih tekstova nije uvek lako odrediti njihovu
hronologiju, a fragmentarnost onemogućava da se sve struje u
njegovom pisanju rekonstruišu i reintegrišu, pa smo zato izabrali da
u izvesnom smislu istovremeno delimično sledimo periode u životu i
delimično se rukovodimo tematskim kriterijumima u sastavljanju knjige, pri
čemu nismo zanemarivali i neke žanrovske odrednice (pisma, predgovori i
sl.). Od najveće pomoći nam je bio rad Ričarda Zenita, specijaliste za Pesou i
priređivača njegovog portugalskog izdanja.
Najzad, treba navesti i oznake na koje ćete nailaziti:
• [ ] u uglastim zagradama biće reč ili reči koje je radi preglednosti ili
razjašnjenja dodao priređivač;
• [?] pretpostavljeno raščitavanje autorovog rukopisa;
• [...] nečitljiva reč ili rečenica ili lakuna u izvornom tekstu;
 • ........mesto gde je autor prekinuo rečenicu ili je ostavljen prazan
prostor za jednu reč ili više reči;
• (...) ispušten tekst u okviru pasusa;
• ... tri tačke, u zasebnom redu, za ispušten pasus ili više pasusa.

Sad krenite u planinu.

Beograd, septembra 2012.

N.U.
 PREDGOVOR FIKCIJAMA MEĐUIGRE
„Fikcije međuigre”, prvobitno naslov za malu skupinu pesama koje je
Pesoa objavio 1917. pod, svojim imenom, potkraj pesnikovog života počeo
je da igra ulogu radnog naslova za niz heteronimnih knjiga, koje je
prethodno nazivao ,,Vidovi”. „Međuigra” iz novog naslova možda
odgovara jednom od mesta u „Knjizi nemira”, gde se govori o
interludijumu. ,,Fikcije” su, pak, očigledno heteronimi. Obe reči, povezane,
nesumnjivo poprimaju i neko novo značenje. Ovaj predgovor, kao i mnogi
Pesoini predgovori, ostao je nezavršen skup nepovezanih odlomaka, od
kojih su dva ovde prevedena.

Neke od svojih književnih likova ugradio sam u priče ili podnaslove knjiga,
pripisujući sebi ono što oni govore; druge sam u potpunosti projektovao, uz
jedini moj trag u vidu priznanja da sam ih stvorio. Dve vrste likova mogu da
se podele ovako: kod onih koji stoje apsolutno po strani, sam stil kojim pišu
razlikuje se od mog i, kad slučaj to nalaže, čak mu i protivreči; kod likova
čija dela potpisujem svojim imenom, stil se od mog razlikuje samo po onim
neizbežnim pojedinostima koje služe kako bi se međusobno razlikovali.
Uporediću neke od ovih likova kako bih na primeru pokazao šta ove
razlike obuhvataju. Knjižarski pomoćnik Bernardo Suareš i Baron od Teive
- obojica su likovi proizašli iz mene - pišu istim prizemnim stilom, istom
gramatikom, i istom probranom dikcijom. Drugačije rečeno, obojica pišu
stilom koji je, dobar ili rđav, lično moj. Upoređujem ih zbog toga što su to
dva slučaja istovetnog fenomena - nemogućnosti prilagođavanja stvarnom
životu - motivisana istovetnim uzrocima. Međutim, iako je portugalski isti i
kod Barona od Teive i kod Bernarda Suareša, njihov stil se razlikuje. Stil
aristokrate je intelektualan, bez slika, donekle - kako da kažem? - krut i
ograničen, dok je stil njegovog parnjaka iz srednje klase tečan, budući da je
donekle muzikalan i slikovit, ali nije naročito arhitekturalan. Plemić
razmišlja jasno, piše jasno, i obuzdava sopstvena osećanja, premda ne i svoje
osećaje; knjižar ne obuzdava ni svoja osećanja ni svoje osećaje, a ono o
čemu razmišlja zavisi od onog što oseća.
 Takođe, postoje upadljive sličnosti između Bernarda Suareša i Alvara
de Kampuša. Međutim, kod Alvara de Kampuša odmah smo preneraženi
nemarnošću njegovog portugalskog, i njegovom preteranom
upotrebom slika, znatno instinktivnijom i manje svrsishodnom nego kod
Suareša.
U sopstvenim nastojanjima da razlikujem jednog od drugog, javljaju
se greške koje idu na teret mog osećaja za psihološko razlikovanje. Kad
pokušavam da, na primer, napravim razliku između muzikalnog pasusa
Bernarda Suareša i sopstvenih sličnih pasusa...
Ponekad u tome uspevam automatski, tako savršeno da me to
zaprepašćuje; i u mom zaprepašćenju nema taštine jer, budući da ne verujem
čak ni u trunku čovekove slobode, ono što se odvija u meni ne bi me
zaprepastilo ništa više od onog što se odvija u nekom drugom - obe stvari su
savršene nepoznanice.
Samo veoma jaka intuicija može da služi kao kompas na nepreglednim
prostranstvima duše. Samo pomoću senzibilnosti koja slobodno primenjuje
inteligenciju, da je ova ne osuđuje, i pored toga što su dve funkcije u isti
mah jedna, moguće je razlikovati odvojene stvarnosti ovih imaginarnih
likova.

Ove izvedene ličnosti ili, bolje rečeno, ovi različiti personalni izumi,
spadaju u dve kategorije ili razreda, koji će pažljivom čitaocu biti lako
prepoznatljivi po njihovim osobenim karakteristikama. Kod prve kategorije,
ličnost se odlikuje osećanjima i idejama kojima se ja ne odlikujem. Na
donjem nivou ove kategorije, ličnost se odlikuje samo idejama, koje su
iskazane racionalnim izlaganjem ili argumentacijom, i jasno je da nisu moji,
makar koliko je meni poznato. Bankar anarhista1 je primer za ovaj
donji nivo; Knjiga nemira i karakter Bernarda Suareša predstavljaju viši
nivo.

1
Videti prevod ovog Pesoinog dela u izdanju Službenog glasnika, 2011. - Prir.
[Sve napomene u dnu stranica, ako drukčije nije naznačeno, potiču od priređivača,
odnosno prevodioca ove knjige.]
 Čitalac će zapaziti da Knjigu nemira, premda je objavljujem pod
imenom izvesnog Bernarda Suareša, knjižarskog pomoćnika iz grada
Lisabona, nisam uključio u Fikcije međuigre. To je zbog toga što Bernardo
Suareš, dok se po svojim idejama razlikuje od mene, svoja osećanja, i svoj
način posmatranja i poimanja iskazuje na isti način na koji to činim ja.
Njegova ličnost je drugačija, ali se izražava mojim prirodnim stilom, uz
samo jednu upadljivu crtu, a to je karakterističan ton koji neminovno
proističe iz osobenosti njegovih emocija.
Kod autora Fikcija međuigre, ono što ih odvaja od mene nisu samo
njihove ideje i osećanja; njihova tehnika komponovanja, sam njihov stil,
razlikuju se od mojih. Svaki od ovih autora ne samo da je drugačije
zamišljen nego je i stvoren kao potpuno drugačija osoba. To je razlog zbog
kojeg ovde preovlađuje poezija. Kod proze je teže odvojiti se od sebe.
 UMETNIK U MLADOSTI I KAO HETERONIM

Homonimi su grupe reci koje se isto pišu i isto izgovaraju, ali različito znače.
Heteronimi? U lingvistici, grupe reči koje se isto pišu, ali različito
izgovaraju i različito znače. U književnosti, heteronimi su imaginarni likovi
koje stvara pisac. U Pesoinom slučaju, to nisu samo likovi nego, štaviše,
osobe koje i same pišu i stvaraju. Pesoini heteronimi nisu samo puki
kreativni izum. Oni su nerazlučivi deo njegovog poetskog stvaranja čija je
višestruka modulacija unela nešto novo i dragoceno u moderni duh pisanja.
Pesoin pustolovni zalazak u heteronimiju počeo je još u pesnikovoj ranoj
mladosti. Samoumnožavanje je postalo generator njegovog pisanja.
Međutim, po psihološkoj izgrađenosti i po plodnosti, Čarls Robert Aron i
Aleksander Serč mogu se smatrati Pesoinim prvim istinskim heteronimima.
Aron je nastao još u vreme boravka u Durbanu (Južna Afrika), a Serč se
pojavio odmah po povratku u Lisabon, 1905. Obojica utelovljuju
egzistencijalne i psihološke tegobe mladog intelektualca koji odrasta.
Zanimljivo je da se kod Pesoinih školskih drugova i nastavnika o samom
Pesoi raspitivao izvesni klinički psihijatar ,,Dr Fauštino Antunes”, zapravo
opet jedan od Pesoinih heteronima. Taj dr Antuneš očigledno nije ostao
samo u ulozi psihijatra, jer ga otkrivamo i kao autora ogleda o intuiciji...
Najzad, u ovom odeljku knjige pojavljuju se i Kaeiro, Reiš, Kampuš, Suareš,
zapravo glavni Pesoini heteronimi.

[Bio sam pesnik nadahnut filosofijom...]

Bio sam pesnik nadahnut filosofijom, ne filosof kadar za poeziju.

Dopadalo mi se da se divim lepoti stvari, da u onom neprimetnom i
sićušnom2 otkrivam pesničku dušu sveta.

2
Pesoa je neke od svojih mladalačkih pesama čak smatrao minimalističkim.
 …

Poezija je u svemu - na kopnu i u moru, u jezeru i na obali reke. I u

gradu - ne poričite je - vidim je dok ovde sedim: poezija je u ovom stolu, u
ovoj hartiji, u ovoj mastionici; poezija je u brektanju automobila na ulici, u
svakom sićušnom, uobičajenom, smešnom pokretu zanatlije koji s druge
strane ulice oslikava plakat za kasapsku radnju.
Moj unutrašnji osećaj na takav način dominira nad mojih pet čula da
stvari iz ovog života - i verujem u to - vidim drugačije od ostalih ljudi. Za
mene postoji - postojalo je - pun tovar značenja u onim tako
besmislenim stvarima, kao što su ključaonica, ekser na zidu, mačji brci. Za
mene postoji punoća duhovnih nagoveštaja u kokoški koja se sa svojim
pilićima šepuri s druge strane puta. U mirisu sandalovine, u tim starim
kantama s gomilom đubreta, u kutiji šibica u oluku, u dva prljava lista papira
koja će se u vetrovit dan uvijati i juriti jedan za drugim niz ulicu - u svemu
tome za mene postoji značenje dublje od čovekovih strahova.
Jer, poezija je zaprepašćenje, čuđenje, kao kad se padne s neba, pri
punoj svesti o sopstvenom padu; to je zabezeknutost stvarima. Kao kad
čovek, koji u duši poznaje sve stvari, nastoji da se seti i sećajući se utvrđuje
da to nije ono što je on o njima znao, ni u takvom obliku ni u takvim
okolnostima, i da se više ničeg ne seća od svog ranijeg znanja.

[Umetnik mora da se rodi lep...]

Umetnik mora da se rodi lep i otmen; jer, onaj ko se klanja lepoti,

prema sebi ne sme da bude nepošten. I nema sumnje da je strašna muka kad
umetnik za sebe shvati da uopšte nije kao ono čemu stremi. Ko, ako se
zagleda u portrete Šelija, Kitsa, Bajrona, Miltona i Poa, može da se začudi
tome da su svi oni bili pesnici? Svi su bili lepi, voleli su ih i obožavali, svi
su u ljubavi osetili toplinu života i nebeske radosti, kao i svaki pesnik, ili,
zaista, kao što svako može da oseti.
[Uvek sam imao na umu...]

Uvek sam imao na umu slučaj koji je krajnje zanimljiv i koji iznosi ne
manje zanimljiv problem. Mislim na slučaj čoveka koji pod pseudonimom
postaje besmrtan, dok njegovo pravo ime ostaje skriveno i nepoznato. Ako
bi o tome razmislio, takav čovek ne bi sebe video kao zaista besmrtnog, nego
kao nepoznatog, kao [predodređenog] za to da na osnovu sopstvenog dela
postane besmrtan. ,,Pa ipak, o kojem se imenu radi?”, lupao bi glavu. Ni
o kakvom. „Šta je, onda”, rekoh sam sebi, „besmrtnost u umetnosti, poeziji,
u bilo čemu?”

Epitaf Bogu i drugo od Čarlsa Roberta Anona

[Deset hiljada puta moje je srce...]

Deset hiljada puta moje je srce presvislo u meni. Nisam kadar da

prebrojim jecaje koji su me potresali, patnju koja mi je pojela dušu.
Ipak, video sam i druge stvari od kojih su mi suze navirale na oči i od
kojih sam se tresao kao list na grani. Video sam ljude i žene koji odustaju od
života, od nadanja, sve zbog drugih. Video sam tako uzvišene
postupke posvećenosti da sam lio suze od sreće. Te stvari su divne, smatrao
sam, premda bez snage da se iskupe. To su čisti sunčevi zraci na ogromnoj
gomili izmeta ovog sveta.

[Video sam dečicu...]

 Video sam dečicu...
Mržnja prema ustanovama, prema uvreženim pravilima, raspalila mi
je dušu svojim plamenom. Mržnja prema sveštenicima i kraljevima u meni
se diže kao plavni talas. Bio sam hrišćanin, zagrižen, vatren, iskren; moja
emocionalna, osetljiva priroda tražila je hranu za svoju glad, gorivo za svoju
vatru. Ali, kad sam se osvrnuo na ove muškarce i žene, stradalnike i
grešnike, shvatio sam koliko malo zaslužuju da budu osuđeni na još veći
pakao. Kakav veći pakao od ovog života? Kakvo veće prokletstvo od
života? „Ova slobodna volja”, uzvikivao sam za sebe, ,,ona je, isto tako, skup
uvreženih pravila i laž koju je čovek izmislio kako bi mogao da kažnjava,
ubija i muči uz pomoć reči ‘pravda, što je nadimak zločina. ‘Ne sudi’, kaže
Biblija, ‘ne sudi, da ti se ne bi sudilo!’”
Kad sam bio hrišćanin, smatrao sam da su ljudi odgovorni za zla koja
su počinili - mrzeo sam tirane, proklinjao kraljeve i sveštenike. Kad sam se
otresao nemoralnog, naopakog uticaja Hristove filosofije, zamrzeo sam
tiraniju, monarhiju, sveštenstvo - zlo samo po sebi. Kraljeve i sveštenike
sažaljevao sam zbog toga što su bili ljudi.

[ Ja, Čarls Robert Anon, budući da sam životinja...]

Ja, Čarls Robert Anon, budući da sam životinja, sisar, četvoronožac,

primat, semeničan, majmun, kataraktičan [.......] čovek;
osamnaestogodišnjak, neoženjen (osim u neobičnim trenucima),
megaloman, s tragovima dispomanije, dégénéré supérieur, pesnik, koji
nastoji da piše duhovito, građanin sveta, idealizovani filosof, itd., itd.
(da čitaoca poštedim daljih muka) -
u ime ISTINE, NAUKE i FILOSOFIJE, ne zvona, knjige i sveće, nego
perom, mastilom i hartijom -
izričem presudu izopštenja svih sveštenika i svih sektaša svih religija
sveta.
Excommunicabo vos.
 Prokleti da ste.
Ainsi-soit-il.3

Razum, Istina, Vrlina per Č. R. A.

[Umoran samo od ograničavanja sebe...]

25. jul 1907. godine

Umoran sam od ograničavanja sebe, od oplakivanja sebe, od

sažaljevanje sebe i to sopstvenim suzama. Samo što sam pregurao raspravu
s tetka-Ritom oko F. Kuelja.4 Na kraju sam ponovo osetio jedan od onih
simptoma koji u meni postaju sve jasniji i strašniji: moralnu vrtoglavicu,
unutrašnji svet. Na trenutak mi se činilo da gubim predstavu o istinskim
odnosima stvari, da gubim razum, da propadam u ponor duhovnog
bezvlašća. Ta osećanja postaju uobičajena, kao da popločavaju moj put u
nov duhovni život, koji će, razume se, biti ludilo.
U mojoj porodici nema razumevanja za moje duhovno stanje - ne,
nikakvog. Smeju mi se, rugaju, ne veruju mi; kažu da želim da budem
neobičan. Propuštaju da analiziraju želju za tim da se bude neobičan. Nisu
kadri da shvate da između biti neobičan i želeti da se bude neobičan postoji
samo razlika u svesti u vidu priveska ovom drugom. To je isti slučaj kao kad
sam se olovnim vojnicima igrao u uzrastu od sedam i u uzrastu od četrnaest
godina; u prvom slučaju to su bile stvari, u drugom stvari i igračke u isti čas;
ipak, nagon za igranjem tim olovnim vojnicima je ostao, i to je bilo ono
stvarno, suštinsko duševno stanje.

3
Neka tako bude (franc.).
4
Lekar koji je zagovarao respiratornu gimnastiku, a koji je, prema Pesoinom
kazivanju, izbavio pesnika, za samo tri meseca, iz „mrtvačkog stanja” u kojem se
nalazio (Ričard Zenit).
 Nemam nikog kome bih se poverio. Moja porodica ništa ne razume.
Prijatelje ne mogu da gnjavim tim stvarima; zaista nemam bliske prijatelje,
pa čak kad bi takav jedan i postojao, onako kako to svet zamišlja, on mi ipak
ne bi bio blizak na način na koji ja shvatam bliskost. Stidljiv sam i
nespreman da pričam o svojim nevoljama. Blizak prijatelj je jedna od mojih
idealnih stvari, moje snoviđenje, pa ipak, blizak prijatelj je nešto što nikad
neću imati. Nijedna priroda mi ne pogoduje; na ovom svetu nema osobe koja
pokazuje makar priliku da se približi onome o čemu snevam kod bliskog
prijatelja. Toliko o tome.
Metresu, to jest, draganu, ja nemam; to je još jedan od mojih ideala i
to do srži skopčan s pravom ništinom. Ona ne može da bude onakva kakvu
je sanjam. Avaj, siroti Alastore!5 Šeli, o, kako te razumem! Da se poverim
majci? Bih da je ovde. Ali, ni njoj ne mogu da se poverim, ali bi njeno
prisustvo umnogome ublažilo bol. Osećam se usamljeno kao brodolomnik
na moru. A ja i jesam brodolomnik. Stoga se i poveravam u sebi. U sebi?
Kakvog samopouzdanja ima u ovim redovima? Nikakvog. Dok ih
ponovo iščitavam, žudim za tim da opazim koliko su visokoparni, koliko
nalikuju dnevnicima! U neke sam čak ugradio stil. Ipak, svejedno trpim.
Čovek može istovetno da trpi u svilenom odelu, džaku ili pocepanom
čaršavu.
Toliko o tome.

[Koliko filosofija, toliko teorija...]

Koliko filosofija, toliko teorija, od kojih su sve tako čudne na svetlosti

dana. Kako samo u svom običnom značenju seku ljude, po načinu
rasuđivanja po kojem su najsličnije životinjama.
Koliko samo opominjućih izraza za ludilo! Koliko skrivenih stvari!
Koliko bezimenih misli! Pogledajte onaj filosofski sistem; ludilo! Pogledajte
ovaj: još veće ludilo! Kolika nepojmljivo velika zdanja razuma i čiste misli,

5
Osvetnik (gr.).
pa bila njihova istina i najveća, predstavljaju samo simptom obolelog uma.
Le silence éternel des espaces infinis m’effraie!6
Razmotrite značenje ovoga.

Ogled o detektivskom žanru

Redosled:

Prvi deo
1. Popularnost detektivskih priča i razlog tome.
2. Šta su detektivske priče?
3. Nezaobilazan smisao ovakvih priča.
4. Prepreke na putu onih koji pišu detektivske priče.
5. Kvarenje detektivskog žanra.

Drugi deo
1. Edgar Alan Po.
2. Konan Dojl.
3. A. Morison i drugi.

[Svako ko je upoznat sa savremenom engleskom i američkom

književnošću...]

Svako ko je upoznat sa savremenom engleskom i američkom

književnošću dobro zna da je veliki deo dela ono što nazivamo detektivskim
pričama ili pričama o misterioznom. Nema stvora koji može da drži pero a
da ne piše, a ima tek nekoliko onih koji tu i tamo ne pokušavaju da sastave

6
„Večno ćutanje beskrajnih prostora me užasava!” (franc.)
intelektualnu priču. Kad sve to razmotrimo, ne može da nas ne prenerazi to
da do ovog časa niko nije pomišljao na to da sastavi ogled o ovom
književnom žanru ili da prouči njegove zakonitosti i logiku. Međutim, razlog
nije ništa drugo nego to što od 2 klase čitalaca (pri čemu je prva klasa veoma
kritična, a druga veoma malo kritična i, pošteno govoreći, gomila)
prva, pošto shvata da su ove priče uglavnom u rukama običnih skribomana,
ovaj žanr smatra bezvrednim; a druga, pošto je njima zadovoljna (budući da
je ona, ruku na srce, zadovoljna bilo kakvom vrstom besmislica) uopšte
ne mari ni za kakva pravila, jer, prema njihovom mišljenju, priče su
savršene.

[Svetosti, razmotrite moj greh.]

Svetosti, razmotrite moj greh. Pomišljao sam na svoju majku, bez koje
sam ostao u ranom detinjstvu, i koju, o, Bože, nikad neću zaboraviti. I
zamišljam sebe (...)
Namera im je bila dobra: ipak, može biti da su san prepustili snevaču,
kao što bi ptici prepustili njene ptiće. Moj san za mene je isto što i miris za
cvet, isto što i boja za nebo, kao što je talas za okean.

[Primetio sam u sebi postepeno i grozno...]

Primetio sam u sebi postepeno i grozno odvajanje od sveta i od sebe,

odvajanje između čoveka i mene bilo je veće nego ikad. Porodična osećanja
- moje porodice prema meni - poprimaju leden izgled, ona su mučna pojava
naspram topline svih osećanja prema ljudskom rodu. Odvratnost prema
životu proželo mi je dušu; poprimam neprijateljsko držanje prema
mišljenjima ljudi, sve vreme strasno ljubeći ljudski rod. Svaki dan koji me
zatekne starijeg, zatekne me oteklog od strahovitog jeda. Bio sam genije,
shvatio sam istinu, i takođe sam shvatio i to da biti genije znači biti ludak.
 Za uspeh su, kaže doktor Rajh,7 mladom čoveku potrebne 3 stvari:
geografija, istorija i religija. „Religiju” bih zamenio za ,,veru”, imajući na
umu iskrenost.
Ali, da bih uspeo u svetu, ako je to ono što doktor Rajh hoće da kaže,
moram da iznesem da su za uspeh u svetu neophodne 3 stvari: nedostatak
savesti i osećanja; brutalnost; interes. Jedno lako sledi drugo, jer su
logički povezani, tako da možemo da ih sve zabeležimo rečju: kriminal, ili
sklonost ka njemu.

[Moja glavna manija bila je jeziva sklonost ka potrazi za uzrokom stvari...]

Moja glavna manija bila je jeziva sklonost ka potrazi za uzrokom

stvari; u svemu sam video uzrok i posledicu; lutrija me je dugo zaokupljala,
jer sam želeo da otkrijem ono neočekivano kod nje...

[Voleo sam ženu...]

Voleo sam ženu; bila je neka priča o seksualnim vezama i emotivnoj

otmenosti. Bile su to seksualne veze i ništa više. Bilo je to zadovoljstvo i
ništa više.

[Zajednica žena je nemoralna teorija...]

Zajednica žena je nemoralna teorija, ne zbog toga što udara na rašireno

mišljenje (bila bi moralna samo da je ovako postupila) nego zbog toga što

7
Naravno, nije reč o Vilhelmu Rajhu nego o Emilu Rajhu, engleskom piscu
mađarskog porekla, autoru Uspeha u životu, dela objavljenog 1907. godine (Ričard
Zenit).
muškarčeva bračna moć ide protiv nje, i stoga nije u skladu s muškarčevom
prirodom.
Stoga je na čast frenolozima, koji su radeći a posteriori, udarili na
bračnu moć.

[Šta je za čoveka život proveden u braku?]

Šta je za čoveka život proveden u braku? Iskorak iz bordela u

svadbenu ložnicu, a odatle natrag u bordel - ne doslovno nego metaforički,
pa ipak istinski, tako što od bračne postelje napravi bordel.

Epitaf Bogu

Ovde leži tiranin koga neki nazivaju đavolom,

Poput zmije se oko našeg života uvio;
A sad je mrtav, i na svetu više nema zla
Jer više nema nijednog sveta.

Epitaf Katoličkoj crkvi

Prijatelji, stupajte u miru, ovde đavo leži;

Na svetu je sad tek malčice zla.

[Poljubac je više od dodira usana...]

 Poljubac je više od dodira usana (to je dodir dva srca, dve duše, dva
blistava dela životnog duha).

II
Ugovor i drugo delo Aleksandra Serča

[Rođen 13. Juna 1888. godine u Lisabonu…]

Rođen 13. Juna 1888. godine u Lisabonu.

Zadatak: sve što nije područje preostale trojice
1. ,,Portugalsko kraljeubistvo i politička situacija u Portugaliji.“
2. ,,Filosofija racionalizma.“
3. ,,Isusovi mentalni poremećaj(i).“
4. ,,Delirijum.“
5. ,,Agonija.“

[Ugovor koji je Aleksandar Serč, iz Pakla...]

Ugovor koji je Aleksandar Serč, iz Pakla, Nigdine, potpisao s Jakovom

Satanom, Učiteljem, premda ne kraljem, iz istog mesta:

1. Nikad ne odustaj ili ne zaziri od toga da čovečanstvu činiš dobro.

2. Nikad ne sastavljaj štivo, osetljivo ili na neki drugi način opako,
koje može da naudi ili naškodi onima koji ga čitaju.
3. Nikad ne zaboravljaj da, kad religiju napadaš u ime istine, religija
može da bude zamenjena zlom, a sirot čovek da jeca u mraku.
4. Nikad ne zaboravljaj na čovekove patnje i čovekovo zlo.
 + Satana Drugi oktobar 1907
(njegov znak) Aleksandar Serč

[Ljubaznija ili nežnija duša...]

30. oktobar 1908. godine

Ljubaznija ili nežnija duša od moje nikad nije postojala, a ni duša tako
ispunjena učtivošću, sažaljenjem, svim onim nežnim i dragim stvarima.
Ipak, nijedna duša nije tako usamljena kao moja - usamljena, treba primetiti,
ne zbog spoljašnjih okolnosti nego zbog unutrašnjih. Hoću da kažem
sledeće: zajedno s mojom velikom nežnošću i ljubaznošću jedan element
potpuno suprotne vrste prožima moju prirodu - element tuge, samoživosti,
sebičnosti, čije je dejstvo stoga dvojako: da iskrivljuje i ometa razvoj i
punu unutrašnju razigranost onih drugih svojstava i da, obeshrabrujuće
delujući na volju, ometa njihovo potpuno spoljašnje dejstvo, njihovu objavu.
Jednog dana analiziraću ovo, jednog dana bolje ću ispitati, osmotriti
elemente sopstvene prirode, jer moja znatiželja u vezi sa svim stvarima,
povezana s mojom znatiželjom u vezi sa mnom i sopstvenom prirodom,
dovešće do pokušaja da razumem svoju ličnost.
Na osnovu ovih osobina uspeo sam da, opisujući sebe, u Zimskom
danu pišem o

Nekom poput Rusoa...

Mizantropskom zaljubljeniku u ljudski rod.

U stvari, u mnogome, čak preterano podsećam na Rusoa. U izvesnim

stvarima, naše prirode su istovetne. Vatrena, žustra, neizreciva ljubav prema
ljudskom rodu i porcija sebičnosti koja ovo dovodi u ravnotežu - to je
suštinska odlika njegove prirode i, isto tako, moje.
Moja žustra rodoljubiva patnja, moja žarka želja za popravljanjem
prilika u Portugaliji u meni budi - kako da iskažem koliko vatreno, koliko
žarko i koliko iskreno - hiljade planova za koje bi, čak i kad bi neko mogao
da ih ostvari, čovek morao da se podiči prirodom koja je meni
potpuno zakinuta - moć volje. Ali, u istoj meri kao kad bi mi sve pošlo za
rukom i kao kad ne bih bio kadar ni za šta, ja patim - na samom rubu ludila,
kunem se - od nedostatka volje.
Osim rodoljubivih planova - pisanja o „portugalskom tiranoubici”
čime nastojim da ovde izazovem revoluciju, pisanja o portugalskom
pamfletisti, uređivanja starih nacionalnih književnih dela, pokretanja
časopisa, naučne revije itd.; spopada me neophodnost da ubrzo sprovedem i
druge planove - projekte Žana Sela, kritiku Bine-Sanglea,8 itd. - koji se
udružuju u toj meri da mi to parališe volju. Patnje koju ovo proizvodi nisam
svestan, ako bi uopšte moglo da se kaže da ona pripada ovoj strani ludila.
Uz sve ovo, drugi razlozi za patnju, neki telesni, neki duševni, osetljivi
na svaku sitnicu koja može da dovede do bola (ili čak do onoga što običan
čovek može da nazove bolom), a povrh ovoga, poremećaji i teškoće s
novcem pridružuju se mojoj suštinski neuravnoteženoj ćudi - možda ste
kadri da pretpostavite kakva je moja patnja.
Jedan od mojih duševnih poremećaja - tako strašan da za njega nema
reči - jeste strah od ludila, što je samo po sebi ludilo. (...)

III
Ogled, o intuiciji i drugo od Fauština Antuneša

[Neposlato pismo Klifordu Girdsu]

8
Bine-Sangle, autor dela Isusovo ludilo, koje je Pesoa hteo da pobije.
 [Pišem ti o] pokojnom Fernandu Antoniju Noguejri Pesoi,9 za koga se
smatra da je izvršio samoubistvo; u svakom slučaju, razneo je seosku kuću
u kojoj se nalazio, pritom su poginuli on i nekoliko drugih ljudi - zločin
(?) koji je u to vreme (pre nekoliko meseci) izazvao pravu senzaciju u
Portugaliji. Od mene je zatraženo da se, koliko je ovog časa moguće, uputim
u njegovo duševno stanje i, pošto sam čuo da je pokojnik išao s tobom u
gimnaziju u Durbanu, moram da te zamolim da mi iskreno napišeš kakvim
su ga smatrali dečaci u toj pomenutoj ustanovi. O tome mi napiši što je
moguće podrobniji izveštaj. Kakvim su ga smatrali? Intelektualcem?
Društvenim? itd. Da li je izgledao sposoban za čin koji sam ti opisao ili nije
?
Moram da te zamolim da u ovoj stvari, koliko je moguće, ne širiš priču;
stvar je, razumećeš, veoma osetljiva i veoma tužna. Osim toga, možda se
radilo o nesreći (koliko samo želim da se tako i zbilo!), i u tom slučaju
kao jedini zločin pokazale bi se naše ishitrene kritike. Moj je zadatak, pošto
se uputim u njegovo duševno stanje, da procenim da li je katastrofa bila
zločin ili obična nesreća.
Odgovor će me veoma mnogo obavezati.

Ogled o intuiciji

Još jedna veoma glupa predstava, koju primećujem kao zajedničku

kod većine ljudi, jeste to da se činjenica i intuicija poistovećuju. Drugačije
rečeno, naširoko se smatra da se pesnik koji stvara, trgovac i diplomata koji
manipulišu, kao i žena iz višeg društvenog sloja koja igra na osećanja
muškaraca, koriste istim moćima. Frenolog će vam reći da je to moć
čovekove prirode. Greška može da se opravda, ali svejedno je greška.
Pažljivijim razmatranjem doznaćemo u čemu je razlika. Stvaralačka moć
karaktera (pesnika) sazdana je od imaginacije i introspekcije; pesnik je

9
Naravno, reč je o samom Pesoi čije je puno ime tako glasilo.
sebičan, on od sebe oblikuje druge. Falstaf je Šekspir isto koliko i Perdita,
Jago, Otelo, Dezdemona.10
Veliki umovi znaju ljudski rod znajući sebe, dok oni sitni umovi
moraju da steknu iskustvo da bi poznavali ljude.
Potanko ispitujući postojanje, ne možemo a da ne priznamo da, izvan
činjenice da živimo, jedva nešto može da se sazna. Mi tumaramo kroz takav
lavirint da može da nam se oprosti to što pitamo da li postojimo. Istina,
dalje sežu ovi Šekspirovi stihovi:

Od onog smo tkanja

Od kojeg se snovi tkaju, a život naš bedan
Obavijen je snom.

Što misao dublje seže, to se naša srca više cepaju, jer neobičnost života
je očigledna. Mi smo bića intuicije, i ako nešto znamo, to je zbog toga što
znamo da znamo. Ni milion Hekela11 ne može to da ospori.

IV
Prozni fragment Alvara de Kampuša

[Čovečanstvo znači čovek: čovek je ono što čini civilizaciju...]

Čovečanstvo znači čovek: čovek je ono što čini civilizaciju, a žena je

samo čini biološki mogućom, i u najboljem slučaju samo je održava. (Zena
stvara čoveka.) Zena predstavlja dopunu, ali seksualnu i time emocionalnu

10
Likovi iz Šekspirovih drama.
11
Autor misli na Ernsta Hekela (Haeckel, 1834-1919), nemačkog biologa i
prirodnjaka, koji je otkrio i imenovao na hiljade novih živih vrsta na zemlji i sačinio
genealoško stablo za sve žive oblike. Pesoa je često navodio Hekela.
dopunu, ne intelektualnu. Muškarci su jedni drugima intelektualne dopune.
U antičko vreme nije se znalo za tako ropsku stvar kao što je ,,značaj” ljubavi
u muškarčevom životu, premda se pouzdano znalo za njen značaj u ženinom.
Njihovo duševno zdravlje učinilo ih je svesnim drugorazrednog značaja
žene. Sva hrišćanska literatura predstavlja Bogorodičinu litiju u vidu
nekoliko dama koje, opšte uzev, više podsećaju na Mariju Magdalenu iz prve
faze. Sva hrišćanska literatura je obuzeta ženom; gore nego da je ženska.

V
Problem jezika od Tomasa Krosa

Da je posedovanje velike književnosti bilo, samo po sebi, vredno

uspostavljanja ne pukog preživljavanja nego široko rasprostranjenog
opstanka jezika, stari Grci danas bi imali drugi civilizacijski jezik. Pa čak je
i latinski, koji je to i bio u jednom času, bio kadar da nastavi da bude takav.
Da bi imao izgleda za valjanu budućnost, jezik mora da ima nešto više od
velike književnosti: posedovanje velike književnosti je preimućstvo mnogo
opipljivije nego što jeste, ono će jezik sačuvati od smrti, ali mu neće pomoći
da živi.
Prvi uslov za dobre izglede jezika za budućnost jeste njegovo prirodno
širenje, a to zavisi od puke fizičke činjenice brojnosti naroda koji njime
prirodno govori. Drugi uslov je lakoća s kojom se uči; da je grčki lako
naučiti, danas bismo kao drugim jezikom svi govorili grčki. Treći uslov je
to da jezik bude što je moguće gipkiji, tako da u njemu bude prisutna potpuna
sposobnost za izražavanje svih mogućih raspoloženja i, shodno tome,
sposobnost da se, prevođenjem, prizna odraz drugih jezika i tako se, s
književne tačke gledišta, preskoči potreba za njihovim učenjem.
Dakle, uzimajući u razmatranje ne samo sadašnji trenutak nego i
neposrednu budućnost, makar onoliko koliko može da se smatra razvojem
jednog embriona prilika našeg doba, postoje samo tri jezika s valjanom
budućnošću - engleski (koji je ionako široko rasprostranjen), španski i
portugalski. To su jezici kojima se danas govori u Americi, a onoliko koliko
Evropa označava evropsku civilizaciju, ona se sve više i više utapa u
Zapadni kontinent. Jezici poput francuskog, nemačkog i italijanskog nikad
nisu ništa više od evropskih; oni nemaju imperijalnu snagu. Sve dok je
Evropa bila svet, oni su se držali svog, pa čak su i trijumfovali nad ovim
trima, jer engleski je bio ostrvski, a španski i portugalski na samom začelju.
Ali, kad je svet postao Zemlja, pozornica se promenila.
Stoga na ovim trima jezicima počiva budućnost budućnosti.

***

[Nastanak Kaeira i njegovih sledbenika Reiša i Kampuša...]

Nastanak Kaeira i njegovih sledbenika Reiša i Kampuša, na prvi

pogled, izgleda kao dobro osmišljen vic. Ali, nije. To je veliko delo
intelektualne magije, magnum opus neosetljive stvaralačke moći.
Za pripremu onog što bi moglo da se figurativno nazove delom
intelektualne magije, to jest za pripremu književne tvorevine u, da se tako
izrazim, četvrtoj dimenziji uma - neophodna mi je sva moguća
koncentracija.
 MOREPLOVAC

Pesoa je napisao samo jednu kompletnu dramsku igru ,,Moreplovac” („O

Marinheiro’), godinu dana pre nego što će se na pozornici pojaviti Kaeiro,
Reiš i Kampuš. To je „statička drama” (dakle, nešto što miruje, dok sam
naziv drama dolazi od grčkog glagola koji znači delati ili činiti) u kojoj
tri ženska lika igraju tako što ništa ne čine: tri žene zure u noć nad lešom
četvrte žene, ali tu je i peti lik koji oni ne vide, premda ga naslućuju, a koji,
po svemu sudeći, drži možda nepostojeći ključ za misteriju njihovih života.
U ovoj neobičnoj igri sve je nerešeno, a takve su i rečenice koje
izgovaraju tri žene. One uvrću reči koje ne vode ni do kakvog zaključka,
čekajući neznano koga ili neznano šta. Mogli bismo reći da ovde imamo
simbolističku prethodnicu Beketovog Vladimira i Estragona. Drama se
gotovo može čitati kao životni program tada mladog pesnika, koji će ostatak
svog života provesti upravo kao usamljenik koji stvara ogromnu
količinu često neuhvatljivih reči, baš kao što od sebe stvara niz fiktivnih
osoba čija stvarnost preti da zaseni njegovu sopstvenu. Heteronimi su bili
poput verbalizovanih snova tih žena u ,,Moreplovcu”, naime kao niz
nepostojećih moreplovaca koji suglasno zauzeli pozornicu Pesoinog mirnog
života. Moreplovac iz naslova drame je, naravno, sam Pesoa. Kao što
piše Ričard Zenit, američki priređivač Pesoinih spisa, Pesoa je moreplovac
čiji je brod skrenuo s morskog puta, odvajajući se od sveta ljubavi i
društvenih veza, i naposletku se iskrcao na pusto ostrvo sopstvene književne
imaginacije. Pesoa sanja da je moreplovac i sanja moreplovčeve snove.
Sanja i posmatrača koji sanja moreplovca koji sanja prošli život koji bi,
možda, mogao biti Pesoin.

[Uvod]

Pod „statičnom dramom” podrazumevam dramu u kojoj je radnja

odstranjena iz zapleta, dramu u kojoj likovi ne igraju (jer nikad ne menjaju
položaj i nikad ne govore o promeni položaja) i čak nemaju osećanja kadra
da iznedre akcionu dramu, drugim rečima, dramu u kojoj nema ni sukoba ni
pravog zapleta. Neko bi mogao da tvrdi da to uopšte nije drama. Ja smatram
da jeste, jer verujem da je drama nešto više od obične dinamičke vrste i da
suština dramskog zapleta nisu ni akcija ni rezultati takve akcije, nego -
nešto mnogo šire - otvaranje duša putem reči koje se izmenjuju i putem
oblikovanja okolnosti... Moguće je da se do duša dopre bez akcije, i moguće
je stvoriti okolnosti inercije koje se dotiču samo duše, bez prozora ili vrata
prema zbilji.12

Moreplovac - statična drama u jednom činu

Soba u, nema sumnje, nekom starom zamku. Na osnovu sobe možemo

da kažemo da je zamak ovalnog oblika. Na sredini sobe, na postolju, stoji
kovčeg s mladom ženom odevenom u belo. Baklje gore u sva četiri ugla. S
desne strane, gotovo na suprotnoj strani, kako god da se soba zamisli, nalazi
se duguljast, uzan prozor, kroz koji se vidi parče okeana između dva brda u
daljini.
Pored prozora, tri mlade žene na bdenju. Prva sedi nasuprot prozoru,
leđima je okrenuta baklji s gornje desne strane. Druge dve sede s obe strane
prozora.
Noć je ispunjena nejasnim ostacima mesečine.

Prva: Još nismo čule da je sat izbio.

Druga: Ne možemo ga čuti. Nijednog sata nema u blizini.
Uskoro će dan.
Treća: Ne, horizont je crn.
Prva: Zašto se ne zabavimo pričajući o tome šta smo nekad bile?
Predivno je, sestro, i uvek je neistinito...

12
Pesoa ovde ima u vidu ne samo ovu dramu nego i niz drugih koje su ostale
nezavršene.
 Druga: Ne. Nećemo o tome. Osim toga, jesmo li mi ikad išta bile?
Prva: Verovatno. Ne znam. Ali, uvek je predivno, u svakom slučaju,
govoriti o prošlosti... Prošli su sati a mi nismo progovorile. Vreme sam
provela zureći u plamen one sveće. Ponekad zatreperi, ili postane žućkast,
ili beličast. Ne znam zašto se to događa. Ali, znamo li, sestre, zbog čega se
bila šta događa?...

(pauza)

Prva: Razgovarati o prošlosti mora da je predivno, budući da je

beskorisno i uvek se osećamo tako tužno...
Druga: Hajde da, ako hoćete, govorimo o prošlosti kakvu nikad nismo
mogle da imamo.
Treća: Ne. Možda smo je imale.
Prva: Samo prosipaš reči. Razgovarati je tako tužno - lažan način da
se oprosti!... Šta kažete da prošetamo?
Treća: Kuda?
Prva: Ovuda, napred-nazad. To ponekad prizove snove.
Treća: Kakve ?
Prva: Ne znam. Kako bih mogla da znam?

(pauza)

Druga: Ova zemlja je tako tužna... U zemlji u kojoj sam nekad živela
bilo je manje tužno. Na kraju dana upredala sam konac pored prozora. Prozor
je gledao na more, gde sam ponekad mogla da opazim ostrvo u daljini...
Ponekad nisam upredala; gledala sam na more i zaboravljala na to da živim.
Ne znam da li sam bila srećna. Nikad se neću vratiti da bih bila ono što
možda nikad nisam...
Prva: Ja nikad nisam videla more osim odavde. A s ovog prozora
vidimo tako malo, a opet to je jedini otvor kroz koji uopšte možemo da
gledamo... Da li je more u drugim zemljama lepo?
 Druga: Samo more u drugim zemljama i jeste lepo. More koje
možemo da vidimo u nama neprestano izaziva čežnju za onim koje nikad
nećemo videti.
Prva: Zar nismo rekle da nećemo govoriti o prošlosti ?
Druga: Ne, nismo.
Treća: Zbog čega u ovoj sobi nema sata?
Druga: Ne znam... Ali, ovako, bez sata, sve je mnogo udaljenije i
zagonetnije. Noć više pripada sebi... Ako bismo znale koliko je sati, možda
ne bismo ovako razgovarale.
Prva: Kod mene je, sestro, sve tužno. U mojoj duši je decembar...
Pokušavam da se ne obazirem na prozor, kroz koji znam da se u daljini
naziru brda... Nekad sam bila srećna u nekakvim sličnim brdima... Bila sam
devojčica. Svakog dana brala sam cveće i, pre odlaska u krevet, molila se da
ga ne odnose od mene... Ima nečeg u tome što ne može da se popravi i od
toga mi se plače... To se dogodilo - samo je tamo i moglo da se dogodi -
daleko odavde... Kad sviće ?
Treća: Kakve veze ima kad sviće ? Uvek sviće na isti način... Uvek,
uvek, uvek...
Druga: Hajde da pričamo priče. Ja ne znam nijednu priču, ali to nije
škodljivo... Samo je život škodljiv... Bolje da ga čak i ne četkamo rubovima
haljina... Ne, nemoj ustajati. To bi bila akcija, a svaka akcija prekida san...
Upravo sam sanjala, ali lepo je pomisliti da sam mogla da budem... Ali,
prošlost - zbog čega ne bismo razgovarale o prošlosti?
Prva: Rekle smo da nećemo... Uskoro će svanuti i onda će nam biti
žao. Dnevna svetlost odvodi snove na počinak... Prošlost je samo san. Što se
toga tiče, ja ne mogu da mislim ni na šta što nije san... Ako izbliza osmotrim
sadašnjicu, ona kao da se već izmestila... Šta je uopšte nešto? Kako se kreće
iz jednog trenutka u drugi? Kako se, u suštini, kreće napred?... O, sestre,
hajde da govorimo iz sveg glasa... Tišina počinje da poprima oblik, da
postaje nešto... Osećam da me obavija poput magle... Ama, pričajte,
pričajte!...
Druga: Zbog čega?... Zurim u vas dve i ne vidim vas najjasnije...
Između nas kao da su se otvorile provalije... Da bih mogla da vas vidim,
moram da se otarasim zamisli da mogu da vas vidim... Ovaj topao vazduh
iznutra je hladan, onde gde mi dodiruje dušu... Ovog časa osećam kako mi
neobjašnjive ruke prolaze kroz kosu - to su slike koje ljudi koriste kad
govore o sirenama... (zastaje, prekršta ruke na kolenima.) Evo, upravo ovog
časa, kad ni na šta nisam mislila, pomislila sam na svoju prošlost.
Prva: A ja mora da sam pomislila na sopstvenu...
Treća: Ja ne znam o čemu sam mislila... Možda o tuđoj prošlosti...
prošlosti čudesnih ljudi koji nikad nisu postojali... Nedaleko od kuće moje
majke proticao je potok. Zbog čega je proticao, i zbog čega nije proticao na
većoj ili manjoj udaljenosti?... Postoji li bilo kakav razlog za to što je bilo
šta ono što jeste ? Postoji li bilo kakav razlog koji je istinit i stvaran kao što
su moje ruke?...
Druga: Naše ruke nisu istinite to jest stvarne. One su zagonetke koje
su se uselile u naš život... Ponekad, zureći u ruke, plašim se Boga... Nema
vetra od kojeg bi se plamen sveća zalelujao, ali, pogledajte: leluja se. Zbog
čega?... Kakav jad, kad bi neko umeo da kaže!... Osećam kao da osluškujem
one daleke melodije koje u ovom trenutku, svakako, odzvanjaju palatama na
drugim kontinentima... U mom srcu sve je uvek daleko... Možda zbog toga
što sam u detinjstvu jurila za talasima na obali mora. Život sam provela među
stenjem kad je oseka, kad okean kao da im je prekrstio ruke o grudi i
uspavao, poput statue nekog anđela, tako da ih niko više nikad ne pogleda...
Treća: Tvoje reči podsećaju me na moju dušu...
Druga: Možda zbog toga što su nestvarne... Jedva shvatam da ih
izgovaram. Ponavljam ono što mi glas koji ne čujem govori... Ali, mora da
sam zaista živela na obali mora... Volim stvari koje se talasaju ovako ili
onako. U mojoj duši uvek ima talasa. Kad hodam čini mi se da se ljuljam...
Osećam kao da ovog časa koračam. Ne radim to jer nema ničeg vrednog
toga, naročito kad je to nešto što osećamo kao da radimo... Brda su ono čega
se plašim... Ona verovatno mogu da budu tako velika i nepomična. Mora da
čuvaju neku kamenu tajnu koju odbijaju da saopšte... Kad bih mogla da
se nagnem kroz taj prozor a da ne vidim brda, onda bi neko kod koga bih
osetila sreću mogao da, na trenutak, proviri u moju dušu...
Prva: Što se mene tiče, volim brda... S ove strane brda, život je uvek
grozan... S druge, gde živi moja majka, obično smo sedeli u hladu
tamarindovog drveta i pričali o odlasku u druge zemlje... Tamo je sve bilo
čežnjivo i srećno poput pesme ptica, po jedne s obe strane puta... Naše misli
bile su ono jedino raspoznatljivo u džungli. A naši snovi bili su takvi da bi
drveće moglo da na tle baci još neko spokojstvo osim sopstvenih senki...
Nema sumnje, tako smo živeli - ja i ne znam da li još neko... Kaži mi da je
ovo bila istina tako da ne moram da plačem...
Druga:Ja sam živela među stenjem nadomak mora... Porub moje
suknje, onako mokar i slan, udarao mi je o gole noge... Bila sam mala i
neobuzdana... Danas se plašim da sam bila... Kao da spavam kroz sadašnje
vreme... Pričajte mi o vilama. Nikad nikog nisam čula da priča o njima...
Okean je bio isuviše veliki da bi mi uopšte dopustio i da pomislim na njih...
U životu je prijatnije biti mali... Jesi li bila srećna, sestro?
Prva: Počinjem da, u ovom trenutku, bivam tako... Onda se, takođe,
sve to dešavalo u senci... Drveće je proživelo više od mene... Do toga nikad
nije došlo, a ja jedva i da sam očekivala... A ti, sestro, zbog čega ne
progovaraš ?
Treća: Užasava me to što ću ubrzo kazati ono što imam. Moje reči,
izgovorene u sadašnjem vremenu, odmah će pripadati prošlosti, biće negde
izvan mene, neopozive i kobne... Kad govorim, mislim o onome što se
događa u mom grlu, i reči mi izgledaju kao ljudi... Moj strah veći je od
mene. Osećam da mi je, neznano kako, u rukama ključ nekih nepoznatih
vrata. I, odjednom, sva sam, amajlija ili tabernakula, svesna sebe. Eto zbog
čega me, kao mračna šuma, plaši da prođem kroz misteriju govora... Ali, ko
zna da li je ovo zaista što ja jesam i kako se osećam?
Prva: Tako je teško znati šta osećamo kad se zagledamo u sebe!
Izgleda da je teško i živeti kad zastanemo da razmislimo o tome... Stoga,
govorite bez razmišljanja o postojećim činjenicama. Zar nam nećete reći ko
ste nekad bile?
Treća: Ono što sam nekad bila više se ne seća toga ko sam ja. Nekad
sam bila sirota, srećna devojčica!... Živela sam pod senkama granja, i sve u
mojoj duši lelujalo je poput lišća. Kad izađem na sunce, moja senka je
hladna. Dane sam provodila među fontanama, gde sam spokojne vrhove
svojih prstiju umakala kad god sam snevala o životu... Ponekad sam se
naginjala i zurila u svoj odraz na vodi... Kad sam se smešila, moji zubi su na
vodi izgledali tako zagonetno. Imali su sopstveni osmeh, nezavisno od
mog... Uvek sam se smešila bez ikakvog razloga... Govorite mi o smrti, o
kraju svih stvari, kako bih mogla da osetim da postoji razlog da se osvrćem...
Prva: Hajde da govorimo o ništini, o ništini... Sad je hladnije, ali zbog
čega je hladnije? Nema razloga da bude hladnije. Zaista nije ništa hladnije
nego... Zbog čega moramo da razgovaramo? Pevajmo, ne znam zbog čega,
bolje je nego razgovarati... Pesma je, preko noći, odvažna i vesela osoba koja
upada u sobu i greje je, a nama donosi utehu... Mogla bih da vam otpevam
pesmu koju sam, u prošlosti, obično pevala kod kuće. Zar ne želite da vam je
otpevam?
Treća: Nema svrhe, sestro... Kad neko peva, nisam u stanju da se
priberem. Nisam više kadra da se setim ko sam. Cela moja prošlost postaje
neko drugi, a ja jecam nad prohujalim životom kojeg nosim u sebi i kojeg
nikad nisam proživela. Da se zapeva uvek je kasno, kao što je uvek kasno
da se ne zapeva...
Prva: Uskoro će dan... Hajde da oslušnemo tišinu. To je ono što život
zahteva. Nadomak kuće u kojoj sam rođena nalazilo se jezero. Odlazila bih
tamo i sedela na obali, na deblu koje je palo gotovo u vodu... Sela bih na
njegov kraj i umočila noge u vodu, pružajući prste koliko god mogu. Onda
bih nemo zurila u svoje prste, ali ne da bih gledala. Ne znam zbog čega, ali
moj utisak je da to jezero nikad nije ni postojalo... Setiti se, to je kao biti
nesposoban setiti se bilo čega... Ko zna zbog čega ovo govorim i da li sam
ja jedina koja je živela ono čega se sećam?
Druga: Snevanje na obali mora čini nas tužnim... Ne možemo da
budemo ono što želimo, jer, šta god da je to, uvek želimo da smo to bile u
prošlosti... Kad se talas obruši i pena zašišti, kao da progovori hiljadu
tanušnih glasova. Pena izgleda hladna samo onima koji misle da je sve to
jedno... Svaka stvar je mnogostruka, a mi ne znamo ništa... Hoćete da vam
ispričam šta sam sanjala na obali mora?
Prva: Možeš da ispričaš, sestro, ali u nama nema ničeg zbog čega bi
trebalo da nam ispričaš... Ako je priča lepa, već mi je žao što ću morati da je
čujem. A ako nije lepa, čekaj... Ispričaj je tek pošto je promeniš...
Druga: Ispričaću je. Nije sasvim izmišljena, jer, razume se, nema
ničeg potpuno izmišljenog. Mora da je bilo ovako... Jednog dana kad sam
zatekla sebe kako se oslanjam o vrh hladne litice, zaboravivši da sam uopšte
imala majku i oca, detinjstvo i druge dane osim tog jednog - tog dana kao u
magli, gotovo kao da samo umišljam, spazila sam jedro kako prolazi u
daljini... Onda je iščezlo... Pošto sam se pribrala, shvatila sam da sad imam
taj san... Ne znam gde je počinjao. I nikad nisam videla drugi brod... Nijedan
od brodova koji odlaze iz obližnjih luka nema jedra koja podsećaju na ono
jedro, čak ni kad je mesec na nebu a brodovi sporo odmiču u daljini...
Prva: Kroz prozor vidim brod na pučini. Možda je to onaj koji si
videla...
Druga: Ne, sestro. Onaj koji vidiš, nema sumnje, plovi u neku luku...
Onaj koji sam ja videla nije mogao da plovi ni u kakvu luku...
Prva: Zbog čega reaguješ na ono što sam rekla?... Možda si u pravu...
Ne vidim nikakav brod kroz prozor. Želela sam da ga vidim i rekla sam ti da
sam spazila jedan da se ne bih osećala tužno... A sad ispričaj šta si sanjala
pored obale mora..!
Druga: Sanjala sam moreplovca koji se izgleda izgubio na dalekom
ostrvu. Na ostrvu je bilo nekoliko visokih, nesavitljivih palmi između kojih
su letele neke nedokučive ptice... Nisam primetila da uopšte sleću...
Moreplovac je tu živeo otkako je doživeo brodolom... Budući da nije imao
načina da se vrati u svoju rodnu zemlju i budući da je patio zbog sećanja na
nju, izmislio je rodnu zemlju kakvu nikad nije imao, i tu drugu rodnu
zemlju učinio je svojom: drugu vrstu zemlje s drugačijim vrstama predela,
drugačijim ljudima, koji su na drugačiji način hodali niz ulicu i provirivali
kroz svoje prozore. Iz sata u sat u snovima je izgrađivao tu drugu rodnu
zemlju i bez prekida je snevao - preko dana u oskudnoj senci visokih palmi,
čije su šiljate senke štrčale na vrelom, peščanom tlu, a noću na obali, gde je
ležao na leđima i nije primećivao zvezde.
Prva: Kamo sreće kad bi mi drvo svojim senkama od sna tako išaralo
ispružene ruke!...
Treća: Pusti je da priča. Ne prekidaj je. Ona vlada rečima kojima su je
sirene podučile... Utonula sam u san kako bih je čula... Nastavi, sestro,
nastavi... Srce me boli što nisam bila ti kad si sanjala taj san na obali mora...
Druga: Godinama i godinama, iz dana u dan, moreplovac je podizao
svoju novu rodnu zemlju u snu bez kraja... Svakodnevno je tom nestvarnom
zdanju dodavao dosanjani kamen... Ubrzo je imao zemlju koju je bezbroj
puta prevalio tamo-amo. Sećao se da je već straćio na hiljade sati na njenoj
obali. Poznavao je uobičajenu boju sumraka u izvesnom zalivu na severu, i
kako je lako bilo ući - kasno uveče, dok mu se duša grejala na klokotanju
vode koju je sekao pramac broda - velika luka na jugu gde je, moglo bi da
se kaže u sreći, proveo svoju zamišljenu mladost...

(pauza)

Prva: Zbog čega si zaćutala, sestro?

Druga: Bolje je ne govoriti previše... Život nas uvek posmatra... Svaki
sat je majka našim snovima, ali to nam nije dato da znamo... Kad previše
govorim, rastajem se od sebe i počinjem da slušam sopstveni govor. To
raspaljuje samosažaljenje i od toga tako silovito osećam sopstveno srce da na
kraju završim gotovo jecajući i sa žudnjom da ga uzmem u naručje i ljuljam
kao bebu... Gledajte: horizont počinje da bledi... Dan ne može biti daleko.
Moram li da vam ispričam još od svog sna?
Prva: Nastavi, sestro, nastavi s pričom. Ne prekidaj i obrati pažnju na
činjenicu da dani sviću... Dan nikad ne sviće za one koji glavu drže u krilu
odsanjanih sati... Ne krši ruke. To liči na zvuk zmije koja se prikrada...
Ispričaj nam još, još o tvom snu. Tako je stvaran da nema nikakvog smisla.
Sama pomisao na to da te slušam muzika je za moju dušu...
Druga: Da, ispričaću vam još. I sama osećam potrebu da vam pričam.
Kao što pričam vama, pričam i sebi... Nas tri slušamo... (Odjednom se
zagleda u kovčeg i strese se.) Nas tri, ne... Ne znam... Ne znam koliko...
Treća: Ne govori tako. Samo nam ispričaj svoj san, počni ponovo da
nam pričaš... Ne govori o tome koliko ima onih koji mogu da ga čuju... Mi
ne znamo koliko ima bića koja zaista žive i vide i čuju... Vrati se svom snu...
Moreplovac. Šta je moreplovac sanjao?
Druga (prigušenijim glasom, krajnje usporeno):Počeo je od stvaranja
predela; potom je stvorio gradove; potom je napravio ulice i raskrsnice,
jednu po jednu, oblikujući ih od tkanja sopstvene duše - ulicu po ulicu,
krajolik po krajolik, sve do bedema na obali mora, gde je potom podigao
luke... Ulicu po ulicu, i ljude koji njima koračaju ili sa svojih prozora gledaju
na njih... Potom je počeo da upoznaje neke ljude, u prvom trenutku jedva ih
je prepoznavao, ali potom se pobliže upoznao s njihovim prošlim životima i
s onim o čemu su pričali, i sve je to sanjao kao da je običan prizor za
uživanje... Onda je, s tim sećanjima, putovao kroz zemlju koju je stvorio... I
tako je stvorio svoju prošlost... Ubrzo je imao još jedan prethodni život... U
toj novoj rodnoj zemlji već je imao rodno mesto, kuće u kojima je odrastao,
i luke iz kojih je polazio na more... Počeo je da stiče drugove iz detinjstva, a
potom prijatelje i neprijatelje iz mladosti... Sve je to bilo drugačije od onog
što je u stvarnosti proživeo. Ni zemlja, ni njeni stanovnici, čak ni njegova
prošlost nisu bili poput one koja je zaista postojala... Treba li da nastavim?
Tako je bolno pričati!... Dakle, budući da vam pričam, bolje da vam pričam
o drugim snovima...
Treća: Nastavi, čak i ako ne znaš zbog čega... Što te više slušam, to
više prestajem da pripadam sebi...
Prva: Ali, zar je zaista dobra ideja da nastaviš ? Zar svaka priča treba
da ima kraj ? Svejedno, nastavi... Tako je malo važno šta govorimo a šta ne
govorimo... Prethodnih sati nismo prekidale bdenje... Naš posao beskoristan
je kao i život...
Druga: Jednog dana, pošto su teške kiše zaklonile horizont, pomorac
se umorio od snevanja... Osetio je kao da se priseća svog pravog zavičaja...,
ali ničeg nije uspevao da se priseti i shvatio je da za njega on više ne postoji...
Jedino detinjstvo kojeg je uspeo da se priseti pripadalo je rodnoj zemlji
iz njegovog sna; jedina mladost koje se sećao bila je ona koju je stvorio...
Ceo njegov život bio je život koji je usnio... I shvatio je da nikad nije ni
mogao da ima drugi život... Jer, nije mogao da se seti ni ulica, ni ljudi, ni
majčine nežnosti... Dok je u životu, za koji je mislio da ga je samo usnio,
sve bilo stvarno i zaista je postojalo... Čak nije mogao ni da sanja, ni da
zamisli da je imao bilo kakvu drugu prošlost na način na koji je svi drugi
imaju... O, sestre, sestre... Postoji nešto, ne znam šta, što vam nisam
ispričala... nešto što bi objasnilo sve ovo... Od duše me hvata jeza... Jedva
da sam svesna toga da sam govorila... Govorite mi, vičite na mene, samo da
se probudim i shvatim da sam ovde s vama i da su neke stvari zaista samo
snovi...
Prva (veoma blagim glasom): Ne znam šta da ti kažem... Plašim se da
pogledam stvari... Kako se tvoj san nastavio?
 Druga: Ostatak ne znam... Sve je tako zamagljeno... Zbog čega bi
trebalo da bude još nečeg?
Prva: Šta se posle svega toga zbilo ?
Druga: Posle čega svega? Šta je to posle? Zar je posle nešto?... Jednog
dana pojavio se čamac... Jednog dana pojavio se čamac... Da, da... to mora
da je bilo ono što se dogodilo... Jednog dana pojavio se čamac i prošao pored
tog ostrva, a pomorac nije bio tamo...
Treća: Možda se vratio u rodnu zemlju... Ali, koju?
Prva: Da, koju? Pa dakle, šta se dogodilo s pomorcem? Zna li neko?
Druga: Zbog čega pitate mene ? Da li bilo šta ima nekakav odgovor?
Treća: Zar je zaista neophodno da su, makar i u tvom snu, taj pomorac
i to ostrvo zaista postojali?
Druga: Ne, sestro. Nema ničeg što je zaista neophodno.
Prva: Reci nam, konačno, kako se san završio.
Druga: Nije se završio... Ne znam... Nijedan san se ne završava...
Kako mogu da budem sigurna da i dalje ne sanjam, da i dalje ne sanjam a da
to i ne znam, i da moj san nije ona maglovita stvar koju nazivam svojim
životom?... Ni reči više... Počinjem da budem sigurna u ne znam šta... Koraci
neke neznane strave približavaju mi se noću koja nije ova noć... Koga bih
mogla da probudim snom koji sam vam ispričala?... Na smrt sam se prepala
da je Bog zabranio moj san, koji je, nema sumnje, življi nego što On to
dopušta... Recite nešto, sestre. Recite mi najzad da se noć primiče kraju, čak
iako to ne znam... Gledajte, počinje da se razdanjuje... Gledajte: pravi dan
gotovo da je stigao... Zastanimo. Ne mislimo više... Okončajmo s ovom
unutrašnjom pustolovinom... Ko zna kuda bi mogla da nas odvede?... Sve se
ovo, sestre, dogodilo tokom noći... Ne govorimo više o tome, makar između
sebe... Ljudski je i umesno da svaka od nas poprimi sopstveni tužan izgled.
Treća: Bilo je predivno slušati te. Nemoj reći da nije bilo... Znam da
nije bilo vredno truda. Zbog toga i mislim da je bilo lepo... To nije razlog,
ali dopusti mi da kažem da je bilo... Pored toga, muzikalnost tvog glasa, koji
sam osluškivala više nego tvoje reči, ostavljaju me nezadovoljnom,
verovatno zbog toga što je muzikalnost...
 Druga: Sve nas ostavlja nezadovoljnima, sestro... Za ljude koji misle,
sve se troši, zbog toga što se sve menja. To dokazuju ljudi koji dolaze i
odlaze, jer oni se menjaju sa svim... Samo snovi traju večito i samo su snovi
lepi. Zbog čega i dalje razgovaramo?...
Prva: Ne znam... (tihim glasom, posmatrajući kovčeg)
Zbog čega ljudi umiru?
Druga: Možda zbog toga što ne sanjaju dovoljno...
Prva: Moguće... Onda, zar ne bi bilo bolje da ćutimo u našem snu i
zaboravimo na život, tako da i smrt, zauzvrat, zaboravi na nas?...
Druga: Ne, sestro, neće nam biti od pomoći da bilo šta preduzmemo...
Treća: Sestre, već je dan... Pogledajte zaprepašćujući obod brda...
Zašto ne jecamo?... Ta žena koja se pretvara da leži tamo bila je mlada poput
nas, i lepa, i takođe je sanjala... Sigurna sam da je njen san bio najlepši od
svih... Šta mislite, šta je sanjala?...
Prva: Spusti ton. Možda ona sluša, i već zna čemu snovi služe...

(pauza)

Druga: Možda ništa od ovog nije tačno... Ta tišina, ta mrtva žena i to

razdanjivanje možda nisu ništa drugo nego san... Dobro razmislite o
svemu... Zar vam izgleda da sve to pripada životu?...
Prva: Ne znam. Ne znam kako nešto pripada životu...
Ah, kako ste se ućutale! A vaše oči izgledaju tako bespomoćno tužne...
Druga: Nije vredno biti tužan na bilo koji drugi način... Zar ne mislite
da bi trebalo da prekinemo s razgovorom? Tako je čudno biti živ... Sve što
se događa neverovatno je, svejedno da li na ostrvu onog pomorca ili na ovom
svetu... Gledajte, nebo je gotovo zeleno. Horizont se presijava u zlatu...
Osećam da me oči peku od pomisli na plač...
Prva: Sestro, ti plačeš.
Druga: Možda... Nije važno... Kakva je ovo hladnoća?... Ah, vreme
je, da... vreme je!... Recite mi... Recite mi još jednu stvar... Zbog čega od
svega ovog pomorac ne bi bio jedina istinska stvar, a mi i sve drugo samo
jedan od njegovih snova?...
Prva: Prekini, prekini... Ovo je tako čudno da mora da je stvarno.
Ne govori više... Ne znam šta ćeš reći, ali to mora da je previše da bi duša
mogla da podnese... Bojim se onoga što nisi rekla... Gledajte, gledajte, već
je dan. Zagledajte se u dan... Učinite sve što možete da vidite samo dan,
stvarni dan, tamo, napolju... Gledajte, zagledajte se u njega... On donosi
utehu... Ne mislite, ne gledajte u ono na šta mislite... Gledajte u dan koji
sviće... Blista nad zemljom poput zlata i srebra. Nežni oblačići se nakupljaju
i poprimaju boju... Zamislite da ništa ne postoji, sestre... Zamislite da je sve,
na neki način, niština... Zašto me tako gledate?...

(One joj ne odgovaraju. I nijedna ne gleda ni u šta)

Prva: Šta si ono rekla što me je tako preplašilo?... Tako snažno sam
to osetila da sam jedva primetila šta je to bilo... Reci mi ponovo tako da se,
pošto to drugi put čujem, ne prepadnem kao prvi put... Ne, ne... Ne reci mi
ništa... Nisam postavila to pitanje zbog toga što mi je bio potreban odgovor,
nego zbog toga što mi je bilo potrebno da nešto progovorim, da se uzdržim
od razmišljanja... Plašim se da bih mogla da se setim šta je to bilo... To je
bilo nešto ogromno i užasno, poput postajanja Boga... Već je trebalo da
prekinemo s pričom... Naš razgovor odavno već nema nikakvog smisla...
Šta god da je između nas postojalo a da nas je upućivalo na razgovor, odavno
je nestalo... Ima ovde i drugih prisutnih osim naših duša... Trebalo je da se
razdani i do sad je trebalo da ustanu... Nešto je okasnilo... Sve je okasnilo...
Šta se dogodilo sa stvarima da osećamo ovu jezu?... Ah, ne ostavljajte me...
Pričajte mi, pričajte mi... Pričajte u isto vreme kad i ja, da moj glas ne bude
usamljen... Sopstveni glas me plaši manje od pomisli na sopstveni glas, samo
li primetim da govorim...
Treća: Kojem se glasu obraćaš ?... Nečijem tuđem... Dopire sa izvesne
udaljenosti.
Prva: Ne znam... Ne podsećaj me na to... Od straha bi trebalo da
govorim piskavim i drhtavim glasom... Ali, više ne znam kako da govorim.
Između mene i mog glasa otvorila se provalija... Ceo naš razgovor i ova noć
i ovaj strah - sve ovo trebalo je da se okonča, da se naglo okonča, posle užasa
tvojih reči... Mislim da konačno počinjem da zaboravljam priču koju si nam
ispričala i od toga osećam kao da bi trebalo da na drugačiji način vrisnem
kako bih iskazala takav užas...
Treća (drugoj): Nije trebalo da nam ispričaš onu priču, sestro. Čudim
se da sam i dalje živa, samo s još većim užasom. Tvoja priča tako me je
zaokupila da sam posebno slušala smisao tvojih reči i njihov zvuk. I činilo
mi se da ste ti, tvoj glas i smisao onoga što si govorila bili tri različita bića,
poput tri stvorenja koja hodaju i govore.
Druga: To i jesu tri različita bića, svako sa sopstvenim životom.
Verovatno Bog zna zbog čega... Ah, ali zbog čega razgovaramo? Ko nas
navodi na razgovor? Zbog čega govorim kad to ne želim? Zbog čega ne
primećujemo da je dan?...
Prva: Kad bi neko samo uspeo da vrisne i probudi nas!
Čujem sebe kako iznutra vrištim, ali više ne znam put od volje do grla.
Osećam goruću potrebu da se uplašim da neko ne pokuca na ta vrata.
Zbog čega neko ne pokuca na vrata? To bi bilo nemoguće, i potrebno mi je
da se toga bojim, potrebno mi je da znam šta je to čega se bojim... Kako
se čudno osećam!... Kao da sam prestala da govorim svojim glasom... Deo
mene je zaspao i samo posmatra... Moj strah je uznapredovao, ali više nisam
kadra da to i osetim... Više ne znam gde u mojoj duši osećam stvari... Olovni
pokrivač prebačen je preko moje svesti o sopstvenom telu... Zbog čega si
nam pričala svoju priču?
Druga: Ne sećam se... Jedva da se sećam i da sam je ispričala... Već
mi se čini da je bilo veoma davno!... Kakva duboka usnulost je prekrila način
na koji posmatram stvari!... Šta je to što želimo da učinimo? Šta smo ono
mislile da uradimo? Ne mogu da se setim da li smo htele da pričamo ili da
ne pričamo...
Prva: Hajde da prekinemo s pričom. Iznuruje me napor koji ulažeš u
razgovor... Žalosti me jaz između onog što misliš i onog što govoriš... Na
sopstvenoj koži mogu da osetim kako mi svest izbija na površinu mojih
osećaja otupelih od straha. Ne znam šta to znači, ali to je ono što
osećam... Nisu mi potrebne razvučene, zbunjujuće rečenice koje je teško
izgovoriti... Ne izgleda li vam sve ovo kao ogroman pauk koji između nas,
od jedne duše do druge, plete crnu mrežu kojoj ne možemo da umaknemo?
Druga: Ja ne osećam ništa... Svoja osećanja doživljavam kao nešto
opipljivo... Ko sam ja u ovom trenutku? Ko to progovara mojim glasom?...
Ah, čujte...
Prva i Treća: Ko je to bio?
Druga: Niko. Ništa ne čujem... Pokušavala sam da se pretvaram da
čujem nešto da biste pomislile da i vi čujete, a onda bih ja mogla da
poverujem da sam nešto čula... O, kakav užas, kakav neznani užas razdvaja
moj glas od duše, osećanja od misli, i navodi nas da govorimo, osećamo i
razmišljamo, kad sve u nama vapi za tišinom, novim danom i neosetljivošću
prema životu... Ko je peta osoba u ovoj sobi koja ispruža preteću ruku da
nas zaustavi svaki put kad treba da osećamo?
Prva: Zbog čega pokušavaš da me preplašiš ? Ionako već gorim od
straha više nego što mogu da podnesem. Ionako već previše nosim pod
okriljem svoje samosvesti. Potpuno sam zagnjurena u vrelo blato onoga što
mislim da osećam. Nešto što nas okiva i posmatra prodrlo je kroz sva moja
čula. Moji kapci padaju preko svega što osećam. Moj jezik je obmanut svim
mojim osećanjima. Dubok san spaja sva moja razmišljanja o pokretima.
Zbog čega me tako gledate ?...
Treća (veoma usporenim i nežnim glasom): Ah, vreme je, kucnuo je
čas... Da, neko nas je probudio... Ljudi se bude... Čim neko bude ušao, sve
ovo će se okončati... Do tad, hajde da zamislimo da je sav ovaj užas bio
otegnut san koji smo usnile... Već je dan... Sve dolazi do svog kraja... Na
kraju svega ovog, sestro, zar si samo ti srećna, zbog toga što veruješ u san...
Druga: Zbog čega me to pitaš ? Zbog toga što sam ispričala o snu?
Ne, ne verujem...
Petao kukuriče. Svetlost se pojačava, gotovo odjednom. Tri žene na
bdenju, ne gledajući jedna u drugu, ostaju neme.
Na drumu nedaleko odatle, nekakva zaprega škripi i tandrče.

11-12. oktobar 1913. godine.

 Fernandu Pesoi
Posle iščitavanja vaše statične drame Moreplovac

Posle dvanaest minuta

Vašeg komada Moreplovac,
Koji zbog potpunog nedostatka smisla
Čini da i najpronicljiviji um
Otupi i oseti zamor,
Jedna od žena na bdenju
Čarobno mlitavo kaže:

Samo snovi traju večno i samo su snovi lepi. Zbog čega i dalje
razgovaramo?

Baš sam to hteo

Da upitam te žene...

Alvaru de Kampuš
 PRESTANITE DA ŽIVITE I ČITAJTE

Pesoa je ovaj predgovor, koji je trebalo da se pojavi na uvodnom mestu

njegovih sabranih heteronimnih dela, verovatno napisao početkom ili
sredinom dvadesetih godina XX veka, kad je ta dela najpre naslovio kao
,,Vidovi”. U jednom od rukopisnih fragmenata objašnjava da
heteronimi predstavljaju različite vidove stvarnosti čija egzistencija je
neizvesna.

Sabrana dela su suštinski uzbudljiva, premda poprimaju drugačije oblike -

prozni odlomci u prvom tomu, pesme i filosofije u drugim. To je proizvod
naravi kojom sam obdaren, to jest na koju sam osuđen - nisam siguran šta od
to dvoje. Sve što znam jeste da autor ovih redova (nisam siguran da li i ovih
knjiga) nikad nije imao samo jednu ličnost, i nikad nije razmišljao, to jest
osećao, ni na koji drugačiji način osim na dramski - što će reći, kroz
izmišljene osobe, ili ličnosti, koje su daleko sposobnije od njega da osete
ono što treba osetiti.
Ima autora koji pišu drame i romane, a likovima svojih drama i romana
često umeju da pripišu osećanja i ideje za koje uporno izjavljuju da nisu
njihove. Ovde je suština ista, premda je oblik drugačiji.
Svaka od trajnijih ličnosti, koje je autor oživeo u sebi, na poklon je
dobila upečatljivu prirodu, i uz to postala autor jedne ili više knjiga čije ideje,
osećanja i književna veština nemaju nikakav odnos sa pravim autorom (ili,
možda samo s očiglednim autorom, budući da mi ne znamo šta je stvarnost),
ne računajući to što je, kad ih je ispisivao, autor poslužio kao posrednik za
ličnosti koje je stvorio.
Ni ovaj rad, ni oni radovi koji slede, nemaju ništa sa čovekom koji ih
je ispisao. On se ni slaže, ni ne slaže s onim što se u njima nalazi. On piše
kao da mu neko diktira. A ako je osoba koja mu diktira njegov prijatelj (i
iz tog razloga mogu da ga bez ustezanja zamole da zapiše ono što diktiraju),
zapisivač uviđa da je štivo zanimljivo, verovatno samo zbog prijateljstva.
 Biološki autor ovih knjiga ne preuzima nikakvu ličnu odgovornost.
Kad god oseti da ličnost kipti u njemu, on odmah shvata da se ovo novo biće,
premda ima sličnosti, od njega razlikuje - to je intelektualni sin, može biti, s
naslednim odlikama, ali takođe i razlikama koje ga čine drugom osobom.
To da je ova odlika kod pisca pokazatelj njegove histerije, ili
takozvane rascepljene ličnosti, autor ovih knjiga ni poriče ni potvrđuje. Kao
bespomoćni rob svoje umnožene ličnosti, za njega ne bi bilo od koristi da se
saglasi s jednom ili drugom teorijom o ispisanim ishodima ovakvog
umnožavanja.
Ne iznenađuje to što ovakav način stvaranja umetnosti izgleda čudan;
ono što iznenađuje jeste to što ima stvari koje ne izgledaju čudno.
Neke od sadašnjih autorovih teorija nadahnule su jedna ili dve od ovih
ličnosti koje neprestano prolaze - na trenutak, na dan, ili na duži period -
kroz njegovu sopstvenu ličnost, uobražavajući da su on.
Autor ovih knjiga ne može da tvrdi da sve ove različite i razgovetne
ličnosti, koje otelovljene prolaze kroz njegovu dušu, ne postoje, jer on i ne
zna što to znači postojati, kao ni to da li su Hamlet ili Šekspir stvarniji ili
zaista stvarni.
Do ovog časa, predstavljene knjige obuhvataju: prvi tom, Knjigu
nemira, koju je sastavio čovek koji sebe naziva Visente Guedeš; potom,
Čuvar ovce, zajedno s nekim drugim pesmama i fragmentima Alberta Kaeira
(koji je, kao i Guedeš, preminuo, i to iz istih razloga), rođen nadomak
Lisabona, godine 1889, a umro tamo gde se rodio 1915. Ako mi kažete da je
o nekome ko nikad nije postojao besmisleno govoriti na ovakav način,
odgovoriću vam da ni ja takođe nemam nikakav dokaz za to da je Lisabon
uopšte postojao, kao ni za sebe koji pišem, ili uostalom za bilo šta drugo.
Ovaj Alberto Kaeiro imao je dva učenika i filosofskog sledbenika. Dva
učenika, Rikardo Reiš i Alvaru de Kampuš, krenuli su različitim putevima:
ovaj prvi ojačao je paganizam koji je otkrio Kaeiro i učinio ga
umetničkim pravoverjem; ovaj drugi, usredsređujući se na drugi
deo Kaeirovog rada, razvio je potpuno drugačiji sistem, zasnovan isključivo
na senzacijama. Filosofski sledbenik, Antonio Mora (imena su kao ličnosti
i neizbežna i neodvojiva od mene), uzeo je na sebe da sastavi jednu ili dve
knjige u kojima će ubedljivo dokazati metafizičku i praktičnu istinitost
paganizma. Drugi filosof ove paganske škole, čije se ime još nije javilo mom
unutrašnjem čulu vida, to jest sluha, sastaviće apologiju za paganizam
zasnovanu na potpuno drugačijoj argumentaciji.
Možda će se u budućnosti pojaviti i druge osobe od iste ove, istinske
vrste stvarnosti, ili možda neće, ali uvek će biti dobrodošle u moj unutrašnji
život, gde žive u većem skladu sa mnom nego što sam ja kadar da živim sa
spoljašnjom stvarnošću. Nema ni potrebe da kažem, slažem se sa izvesnim
delovima njihovih teorija, a s drugim delovima se ne slažem. Međutim, to je
potpuno sporedno. Ako ispisuju lepe stvari, te stvari su lepe, bez obzira na
bilo koju, i sve metafizičke spekulacije zajedno, o tome ko ih je „zaista'
sastavio. Ako u svojim filosofijama iskazuju istinite stvari -
pod pretpostavkom da u svetu u kojem ništa ne postoji istina može da postoji
- te stvari su istinite bez obzira na naum ili „stvarnost” onih koji su ih
izgovorili, ko god da su.
Pošto sam se uputio u to ko sam - u najgorem slučaju s uma sišavši
opskrbljen veličanstvenim snovima, u najboljem ne samo pisac nego i
neobično školovan - mogao bih da doprinesem ne samo sopstvenoj razonodi
(što bi za mene bilo već sasvim dovoljno), nego da obogatim svet, jer kad
neko umre i za sobom ostavi jedan lep stih, on za toliko nebo i zemlju
ostavlja plemenitijima, a razlog postojanja zvezda i ljudi za toliko
emocionalno zagonetnijim.
U svetlu trenutne nestašice književnosti, šta genijalan čovek može
nego da se preobrazi u književnika? U svetlu nestašice ljudi s kojom može
da se izbori, šta osećajan čovek može nego da izmisli sopstvene prijatelje ili,
u najmanju ruku, intelektualne sledbenike?
U prvom trenutku pomišljao sam na to da ove radove objavim
anonimno, bez pomena o sebi, i da uspostavim nešto poput portugalskog
neopaganizma unutar kojeg bi mnogobrojni autori - od kojih svi do jednog
raznorodni - sarađivali i doprinosili procvatu svog pokreta. Međutim,
držati se izgovora (čak i ako niko ne oda tajnu), u portugalskom uskogrudom
intelektualnom miljeu, bilo bi praktično neizvodljivo, i pokušaj ne bi bio
dostojan duhovnog napora.
U vizuri koju nazivam unutrašnjom samo zbog toga što „stvaran svet”
nazivam spoljašnjim, jasno i razgovetno opažam poznate, raspoznatljive crte
lica, lične osobine, životne priče, pretke, a u nekim slučajevima čak i smrt
tog mnoštva ličnosti. Neki od njih nailazili su jedni na druge; drugi nisu.
Nijedan od njih mene nikad nije sreo, osim Alvara de Kampuša. Međutim,
ako sutra, kad budem putovao Amerikom, bude neophodno da se pozabavim
telesnom pojavom Rikarda Reiša, koji po mom mišljenju tamo živi, moja
duša ne bi smela da na moje telo prebaci ni trunku iznenađenja; sve bi trebalo
da bude kako i jeste, upravo onako kao pre susreta. Šta je život?

Ovim knjigama trebalo bi da pristupate kao da niste pročitali ovo

objašnjenje, nego kao da ste knjige jednostavno pročitali, kupujući ih jednu
po jednu u knjižari u čijem ste ih izlogu videli. U drugačijem duhu ne bi
trebalo da ih čitate. Kad čitate Hamleta, ne počinjete od podsećanja na to da
se priča nikad nije ni dogodila. Ako biste tako postupali, upropastili biste
samo uživanje za koje se nadate da ćete ga čitanjem steći. Kad čitamo,
prestajemo da živimo. Neka vam to bude pristup. Prestanite da živite i
čitajte. Šta je život?
Ipak, na ovom mestu, mnogo intenzivnije nego u slučaju poetskog
dramskog dela, morate da se pozabavite aktivnim prisustvom tobožnjeg
autora. To ne znači da imate pravo da verujete mom objašnjenju. Čim ga
pročitate, trebalo bi da pretpostavite da sam lagao - trebalo bi da
pretpostavite da ćete čitati knjige različitih pesnika, ili različitih književnika,
i da ćete preko ovih knjiga dopreti do emocija i naučiti lekcije od onih pisaca
s kojima nemam ništa osim što sam njihov izdavač. Kako ćete znati
da ovakav pristup, konačno, nije onaj koji je u najtešnjoj vezi sa
nedokučivom zbiljom stvari ?
 UČITELJ I NJEGOVI UČENICI
Ovde su na delu najvažniji Pesoini heteronimi. „Stvaranje Kaeira i
njegovih učenika Reiša i Kampuša na prvi pogled izgledaju kao neka
istančana šala imaginacije. Ali, nije tako. To je veliki čin intelektualne
magije, magnum opus bezlične kreativne moći.” To će napisati Pesoa
januara 1930, u vreme kad je pesnik izgleda izgubio svu svoju nedoličnu
smernost, naime, kad je postao svestan dalekosežnosti svog poduhvata.

Crtice u spomen na mog učitelja Kaeira

Alvaru de Kampuš

Svog učitelja Kaeira upoznao sam u izuzetnim okolnostima, kakve su bile i

sve njegove životne okolnosti, naročito one koje su same po sebi značajne,
ali se ističu po vanrednim posledicama.
Pošto sam u Škotskoj dovršio gotovo tri četvrtine obuke za pomorskog
inženjera, otplovio sam na Istok. Po povratku, iskrcao sam se u Marselju i,
ne mogavši da podnesem pomisao na još plovidbe morem, odade se kopnom
prebacio u Lisabon. Jednog dana neki moj rođak poveo me je na izlet do
Ribatežua, gde je poznavao jednog od Kaeirovih rođaka, s kojim je imao da
obavi neke poslove. Upravo u kući tog rođaka upoznao sam svog budućeg
učitelja. To je sve što o tome ima da se kaže; neveliko kao i seme svakog
začeća.
I dalje mogu da vidim, razgovetnošću duše koju nisu zaklonile suze
sećanja, zbog toga što ta vizura nije spoljašnja... Vidim ga ispred sebe kao
što sam ga video prvi put i kao što ću ga, verovatno, uvek videti: pre svega,
te plave oči deteta koje ne poznaje strah, potom tad već donekle istaknute
jagodične kosti, njegovo bledo lice, i njegova neobična grčka pojava,
spokojstvo koje navire iznutra, ne nešto u njegovom spoljašnjem izgledu ili
crtama lica. Njegova gotovo bujna kosa bila je plava, ali na nejasnom svetlu
izgledala je donekle smeđa. Bio je srednje visine, ali spuštenih, povijenih
ramena. Lice mu je bilo bledo, osmeh iskren sam po sebi, kao i njegov glas,
čiji ton nije nastojao da iskaže ništa osim izgovorenih reči - glas ni jak ni
blag, samo razgovetan, bez nečeg izveštačenog, oklevanja ili zastoja. Te
plave oči nisu uspevale da prestanu da zure. Ako u našem opažanju ima bilo
čega neobičnog, onda je to njegovo čelo - ne visoko, ali upadljivo bledo.
Ponavljam: bledunjavost njegovog čela, čak veća i od bledila njegovog lica,
bilo je ono što ga je činilo veličanstvenim. Ruke su mu bile donekle vitke, ali
ne previše, a imao je i bele dlanove. Izraz njegovih usana, što je bilo
poslednje što bi čovek primetio, kod ovog čoveka takoreći nisu ni postojale,
a sastojale su se od neke vrste osmeha kakvog u poeziji pripisujemo
nesvakidašnje lepim neživim stvarima, uglavnom zbog toga što nas navode
na uživanje - cveću, prostranstvu polja, vodi na zalasku sunca. Osmeh
namenjen životu, ne razgovoru s nama.
Moj učitelj, moj učitelj, koji je umro tako mlad! Ponovo ga zatičem u
ovoj običnoj senci u koju sam se pretvorio, u spomen na moje mrtvo Ja koje
je opstalo...
Bio je to naš prvi razgovor... A na moje ne već znam šta, rekao je
ovako: „Ovde se nalazi neki čovek po imenu Rikardo Reiš kojeg bi, uveren
sam, voleo da upoznaš. On se tako razlikuje od tebe.” A onda je dodao: „Sve
se razlikuje od nas, i upravo zbog toga i postoji!“
Ova rečenica, izgovorena kao da je nekakav ovozemaljski aksiom,
zavela me je snagom zemljotresa - što se događa uvek kad je neko nedozreo
- i to se osetilo u samim temeljima moje duše. Međutim, suprotno od
onog što se događa kod telesnog zavođenja, dejstvo na mene bilo je takvo
da sam istog trenutka, svim čulima, osetio upliv nevinosti koji nikad nisam
imao.
Moj učitelj Kaeiro nije bio paganin: on je paganizam. Rikardo Reiš je
paganin, Antonio Mora je paganin, a i ja sam paganin; i Fernando Pesoa bio
bi paganin samo da nije klupka kojim se iznutra obmotao. Ali, Rikardo
Reiš je paganin po svojoj prirodi, Antonio Mora je paganin po svom
intelektu, a ja sam paganin iz čistog revolta, to jest po sopstvenoj ćudi. Za
Kaeirov paganizam nije bilo objašnjenja; radilo se o vezivnom tkivu.
Ovo ću razjasniti na popustljiv način koji kaže da su neodržive stvari
određene: navešću primer. Ako se uporedimo s Grcima, jedna od
najupadljivijih razlika koju vidimo jeste njihovo opiranje ideji beskonačnog,
o čemu nisu imali stvarnu predstavu. Dakle, moj učitelj Kaeiro imao
je istovetno odsustvo predstave. Sad ću ponovo izložiti, uz, usuđujem se da
kažem, veliku tačnost, zaprepašćujući razgovor u kojem mi je ovo otkrio.
Razrađujući neke detalje u vezi s pesmom iz Čuvara ovce, rekao mi je
kako ga je ovaj ili onaj jednom nazvao „materijalističkim pesnikom”.
Premda ne mislim da je epitet ispravan, budući da ne postoji pravi epitet
kojim bi se odredio moj učitelj Kaeiro, uzvratio sam mu da epitet nije bio
potpuno besmislen. I pojasnio sam mu osnovna načela klasičnog
materijalizma. Kaeiro me je napregnuto slušao, a onda odvalio:
„Ali, to je krajnje glupo. To je materijal za sveštenike, ali one bez
religije, i stoga bez ikakvog opravdanja.”
Bio sam zaprepašćen i ukazao na mnoge sličnosti između
materijalizma i njegovog učenja, premda ne i njegove poezije. Kaeiro se
usprotivio.
„Ali, ono što nazivaš poezijom, to je sve. I ne samo poezija: to je
vizura. Ti materijalisti su slepi. Kažeš da je prostor beskonačan. Gde si to
ikad zapazio kod prostora?”
A ja ću zbunjeno: „Ali, zar ne možeš da shvatiš da je prostor
beskonačan? Zar ne možeš da zamisliš prostor kao nešto beskonačno?”
,,Ja ništa ne shvatam kao beskonačno. Kako nešto mogu da shvatim
kao beskonačno?”
„Samo pretpostavi da postoji prostor”, rekao sam mu ja. „Iza tog
prostora postoji još prostora, a potom još prostora, i dalje još, i još i još...
Nema kraja...”
,,Zbog čega?” upitao je moj učitelj Kaeiro.
Zateturao sam se od potresa u glavi. „Onda pretpostavimo da ima
kraj!” dreknuo sam. ,,A šta je iza?”
„Ako ima kraj”, uzvratio mi je on, „onda iza nema ničeg.”
Ova vrsta dokazivanja, u isti mah i detinjasta i krhka, i stoga bez
mogućnosti da se na nju odgovori, zbunjivala me je nekoliko trenutaka, sve
dok na kraju nisam rekao: „Ali, da li to shvataš?”
„Shvatam šta? Da nešto ima granice? Pravo čudo! Ono što nema
granice i ne postoji. Postojati znači nešto drugo, to jest da je svaka stvar
ograničena. Kakva je teškoća zamisliti da stvar predstavlja stvar i da nije
uvek neka druga stvar iza nje?”
U tom trenutku doživeo sam telesnu senzaciju da se ne raspravljam s
drugim čovekom nego s drugim univerzumom. Izveo sam poslednji pokušaj,
s mukom skovanom tvrdnjom za koju sam se uverio da je dopuštena.
,,U redu, Kaeiro, da razmotrimo brojeve... Gde se brojevi završavaju?
Uzmimo bilo koji broj - 34, na primer. Posle 34 dolaze 35, 36, 37, 38 itd., i
tako se nastavljaju zanavek. Bez obzira na to koliko je broj veliki, uvek
postoji jedan veći..!‘
„Ali, to su samo brojevi”, prigovorio je moj učitelj Kaciro. A onda je
dodao, gledajući me s krajnjom detinjastošću u očima: „Šta 34 predstavlja u
Stvarnosti?”

Jednog dana, Kaeiro mi je rekao nešto potpuno zaprepašćujuće.

Govorili smo ili, bolje reći, ja sam govorio o besmrtnosti duše. Osećao sam
da nam je ova predstava, makar i netačna, bila neophodna kako bismo bili
kadri da postojanje podnesemo na intelektualnom nivou, da budemo kadri
da na to, s većom ili manjom svešću, gledamo kao na nešto veće od gomile
kamenica.
,,Ne razumem šta znači to da je nešto neophodno”, kazao je Kaeiro.
Uzvratio sam mu zaobišavši odgovor: „Samo mi reci ovo. Šta si ti sebi
?”
„Šta sam ja sebi?” ponovio je Kaeiro. ,,Ja sam jedno od sopstvenih
osećanja!1
Nikad neću zaboraviti preneraženost koju je ta fraza izazvala u mojoj
duši. To je sobom nosilo mnogo značenja, od kojih su neka suprotna onome
što je Kaeiro smerao. Ali, konačno, to je bilo spontano - zrak sunčeve
svetlosti koji je zabacio svetlost bez ikakve namere.
Jedan od najzanimljivijih razgovora s mojim učiteljem Kaeirom bio je
razgovor u Lisabonu, kojem su prisustvovali svi iz grupe, a završili smo ga
raspravom o pojmu Stvarnosti.
Ako se dobro sećam, do ove teme stigli smo zbog primedbe Fernanda
Pesoe u vezi s nečim što je izrečeno. Pesoina primedba bila je ovakva:
„Pojam Bića ne odnosi se na delove ili stepene; stvar ili postoji ili ne
postoji.”
„Nisam siguran da je to tako jednostavno”, usprotivio sam se ja.
„Takav pojam bića zahteva da se prouči. Izgleda mi kao metafizička
predrasuda, makar u izvesnoj meri.”
„Ali, pojam Bića nije podložan proučavanju”, uzvratio je Fernando
Pesoa, „upravo zbog njegove nedeljivosti!'
„Pojam možda nije podložan”, rekao sam, ,,ali, svojstva tog pojma
jesu.“
Fernando je odgovorio: „Ali, kakvo je to svojstvo’ pojma ako je
nezavisno od pojma? Pojam - to jest apstraktna ideja - nikad nije ‘veći’ ili
‘manji’ od onoga što jeste, i stoga ne može da se kaže da poseduje svojstvo,
koje se uvek svodi na pitanje većeg ili manjeg. Možda može da postoji
svojstvo u načinu na koji se pojam primenjuje, ali to svojstvo odnosi se samo
na korišćenje ili primenu, ne na sam pojam!“
Moj učitelj Kaeiro, koji je izbečenih očiju slušao ovu esoternu
raspravu, umešao se baš u tom trenutku, rekavši: „Tamo gde može da bude
i manje i više, tamo nema ničeg.”
,,A zašto?” upitao je Fernando.
„Zbog toga što manje ili više može da bude kod svega što je stvarno,
a ništa osim onog stvarnog ne može da postoji.”
„Navedi nam primer, Kaeiro”, kazao sam ja.
,,Kiša”, uzvratio je moj učitelj. „Kiša je nešto stvarno. I, stoga, može
da pada više ili manje kiše. Ako biste rekli:
‘Ne može biti manje ili više od ove kiše’, ja bih vam uzvratio: ‘Onda
ta kiša ne postoji.’ Osim, razume se, ako ne mislite na kišu u tom posebnom
slučaju; ta kiša zaista je ono što jeste i kad bi je bilo više ili manje, ne bi bila
ono što jeste. Ali, hteo sam da kažem nešto drugo…“
,,I ovako shvatam šta si hteo da kažeš”, upao sam mu u reč, ali pre
nego što sam uspeo da kažem, sad se više ne sećam šta, Fernando Pesoa se
okrenuo Kaeiru. „Recite mi ovo”, rekao je on, uperivši svoju cigaretu: „Šta
mislite o snovima? Jesu li oni stvarni ili nisu?”
 „Snove shvatam isto kao što shvatam senke”, neočekivano je
odgovorio Kaeiro, božanstveno brzo kao što je imao običaj. „Senka je
stvarna, ali je manje stvarna od kamena. San je stvaran - u suprotnom ne bi
bio san - ali je manje stvaran od neke stvari. Biti stvaran znači biti ovakav!“
Fernando Pesoa imao je preimućstvo da živi više u idejama nego u
samom sebi. On je zaboravio ne samo na ono šta je pretresao nego čak i na
to da li je ono što je čuo tačno ili netačno; bio je oduševljen metafizičkim
mogućnostima ove nove teorije, bez obzira na to da li je bila tačna ili
netačna. Eto kakve su te estete.
,,To je veličanstvena ideja!” kazao je. „Potpuno originalna! Nikad mi
tako nešto nije palo na pamet!‘ (A šta s tim „nikad mi tako nešto nije palo
na pamet?” Kao da je bilo nemoguće da takva ideja padne na pamet
nekom drugom, pre nego što padne na pamet Fernandu!) ,,Nikad mi nije palo
na pamet da neko o stvarnosti može da razmišlja kao o nečem što se odnosi
na stepene. To je istovetno razmišljanju da je Biće, kao numerička ideja, a
ne isključivo apstraktna...”
,,To me donekle zbunjuje”, ustručavao se Kaeiro, ,,ali, da, mislim da
je to tačno. Mislio sam na sledeće: biti stvaran znači da postoje i druge stvari
koje su stvarne, jer nije moguće biti stvaran u potpunoj samoći; i, budući da
stvaran znači biti nešto što nije nijedna od svih drugih stvari, to jest
razlikovati se od njih; i budući da je stvarnost nešto poput veličine ili težine
- inače stvarnosti ne bi ni bilo - i budući da su sve stvari različite, sledi da
stvari nikad nisu jednako stvarne, kao što ni stvari nikad nisu jednake po
veličini ili težini. Uvek će postojati neka razlika, ma koliko mala. To znači
biti stvaran.”
,,To je još neobičnije!” uzviknuo je Fernando Pesoa. „Dakle, vi
očigledno smatrate da je stvarnost atribut stvari, budući da je poredite s
veličinom i težinom. Ali, kažite mi ovo: Koja stvar je atribut stvarnosti? Šta
stoji iza stvarnosti ?”
„Iza stvarnosti?” ponovio je moj učitelj Kaeiro. ,,Nema ničeg iza
stvarnosti. Kao što nema ničeg iza veličine, i ničeg iza težine.”
„Ali, ako je stvar lišena stvarnosti, onda ne može da postoji, dok stvar
koja se ne odlikuje veličinom ili težinom može da postoji...”
 ,,Ne ako je stvar koja se po prirodi odlikuje veličinom i težinom.
Kamen ne može da postoji bez veličine; kamen ne može da postoji bez
težine. Ali, kamen nije veličina, i kamen nije težina. I kamen ne može da
postoji izvan stvarnosti, ali kamen nije stvarnost”
„U redu, u redu”, nestrpljivo je kazao Fernando, hvatajući se za
nepouzdane predstave dok je osećao da mu izmiče tlo pod nogama. „Ali, kad
kažete da ‘kamen ima stvarnost’, onda pravite razliku između kamena i
stvarnosti.“
„Prirodno. Kamen nije stvarnost; on je ima. Kamen nije samo karnen.”
,,A šta to znači?”
„Ne znam. To vam je kao što sam kazao. Kamen je kamen i mora da
ima stvarnost da bi bio kamen. Kamen je kamen i mora da ima težinu da bi
bio kamen. Čovek nije lice, ali mora da ima lice da bi bio čovek. Ne znam
koji je razlog ovome, i ne znam da li razlog za ovo, ili bilo šta drugo,
postoji...”
„Znate šta, Kaeiro”, reče Fernando zamišljeno, ,,vi formulišete
filosofiju koja se malčice protivi onome što mislite i osećate. Vi
uspostavljate neku vrstu ličnog kantijanizma, pretvarate kamen u noumenon,
kamen po sebi. Dozvolite mi da objasnim…“ I onda je prešao na
objašnjavanje Kantove teze i na to kako se ono što je Kaeiro kazao, manje-
više, podudara s njom. Potom je ukazao na razlike, to jest na ono što je
smatrao razlikama: „Za Kanta su ovi atributi - težina, veličina (ne stvarnost)
- pojmovi koje kamenu kao takvom pripisuju naša čula ili, bolje
rečeno, činjenice koje opažamo. Izgleda da hoćete da kažete da su ovi
pojmovi stvari u istoj onoj meri u kojima je to kamen sam po sebi, a to je
upravo ono što vašu teoriju čini teško razumljivom, dok je Kantova teorija -
bez obzira na to da li je tačna ili netačna - savršeno razumljiva.”
Moj učitelj Kaeiro slušao je sa ushićenjem. Trepnuo je jednom ili
dvaput, kao da hoće da se otrese ideja kao što se neko otresa sna. I, pošto je
malčice promislio, rekao je ovako:
„Nemam teorije. Nemam filosofiju. Vidim, ali ne znam ništa. Kamen
nazivam kamenom kako bih ga razlikovao od cveta ili od drveta - drugim
rečima, svega što nije kamen. Međutim, svaki kamen se razlikuje od
svakog drugog kamena - ne zbog toga što nije kamen, nego zbog toga što se
odlikuje različitom veličinom, različitom težinom, različitim oblikom i
različitom bojom. A takođe zbog toga što predstavlja drugačiju stvar.
Kamenom nazivam jedan i drugi kamen, budući da se oba odlikuju
onim svojstvima koja nas navode na to da kamen nazivamo kamenom.
Međutim, zaista bi svakom kamenu trebalo da damo poseban, osoben naziv,
kao što postupamo s ljudima. To što ne imenujemo kamenje proizlazi iz toga
što bi bilo nemoguće izmisliti tako mnogo reči, ne zbog toga što bi to bilo
naopako...”
„Odgovorite mi samo na ovo”, upade mu u reč Fernando, ,,i vaš stav
biće sasvim jasan. Da li, za vas, ‘kamenitost’ postoji kao što postoje veličina
i težina? Hoću da kažem, baš kao što kažete ‘ovaj kamen je krupniji’ -
odlikuje se, takoreći, veličinom - da li biste isto tako rekli da je ‘ovaj kamen
kamenitiji od onog drugog’ ili, drugačije rečeno, ‘ovaj kamen u sebi ima više
kamenitosti od onog drugog?’”
,,Svakako”, uzvrati učitelj istog časa. „Potpuno sam spreman da kažem
da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog.’ Spreman sam da to kažem
ako je krupniji ili teži od drugog, budući da je neophodno da kamen ima
veličinu i težinu da bi bio kamen, a naročito ako drugog nadmašuje u svim
atributima (kako ih nazivate) koje kamen mora da ima da bi bio kamen.”
,,A kako nazivate kamen koji vidite u snu?” upita Fernando, cereći se.
„Nazivam ga snom”, odgovori moj učitelj Kaeiro. „Nazivam ga snom
o kamenu.“
,,Shvatam”, reče Pesoa, klimajući glavom. „Filosofski rečeno, vi ne
razlikujete tvar od njenih atributa. Kamen, u vašoj vizuri, predstavlja stvar
sastavljenu od izvesnog broja atributa - neophodnih za obrazovanje onog što
nazivamo kamenom - i izvesne količine svakog od atributa, što kamenu
obezbeđuje određenu veličinu, tvrdoću, težinu i boju, na osnovu kojih se
razlikuje od drugog kamena, premda se oba računaju u kamenje, zbog toga
što poseduju istovetne atribute, makar i u različitim količinama. Pa, to je isto
što i poricanje stvarnog postojanja kamena. Kamen postaje običan skup
stvarnih...”
,,Ne, stvaran skup! To je skup stvarne težine, stvarne veličine, stvarne
boje itd. Eto zašto kamen, osim što poseduje težinu, poseduje i stvarnost kao
skup onoga što nazivamo atributima, od kojih su svi stvarni. Budući da
svaki atribut poseduje stvarnost, poseduje je i kamen!”
„Vratimo se na san”, reče Fernando. „Kamen koji vidite u snu nazivate
snom ili, u najboljem slučaju, snom o kamenu. Zbog čega kažete o kamenu?’
Zbog čega koristite reč ‘kamen?’”
,,Iz istog razloga zbog čega vi, kad vidite moju sliku, kažete: ‘Evo
Kaeiro’ a ne mislite da sam to ja glavom i bradom!” Svi smo prasnuli u
smeh. „Shvatam i odustajem”, reče Fernando, smejući se zajedno sa svima
nama. Les dieux sont ceux qui ne doutent jamais.13 Istinitost ove rečenice
Viljea de Lil-Adana nikad mi nije bila jasnija.
Ovaj razgovor urezao mi se u dušu, i ovde ga donosim gotovo
stenografski precizno, premda bez oslanjanja na stenografiju. Imam veoma
dobro i živo pamćenje, što je karakteristika izvesnih vrsta ludila. A ovaj
razgovor imao je jedan važan ishod. Bio je to, sam po sebi, nevažan
razgovor, poput svakog drugog razgovora, i bilo bi lako pokazati, primenom
stroge logike, da samo onaj ko zadrži sopstveni mir ne protivreči sebi. Kod
Kaeira, koji uvek iznosi stimulativne tvrdnje i odgovore, filosofski nastrojen
14
um uvek bi bio kadar da prepozna sukobljene sisteme mišljenja. Međutim,
premda se slažem s ovim, ne verujem da postoji bilo kakav sukob. Moj
učitelj Kaeiro svakako je bio u pravu, čak i u onim stvarima kod kojih je
grešio.
Ovaj razgovor, kao što sam rekao, imao je jedan važan ishod. On je
Antonija Moru nadahnuo da sastavi jedno od najčudnijih poglavlja u svojoj
Prolegomeni - poglavlje o predstavi Stvarnosti. Antonio Mora bio je jedini
koji tokom celog razgovora uopšte nije progovorio. On je samo slušao o
svim idejama o kojima se vodila rasprava, dok je sve to vreme zurio u sebe.
Ideje mog učitelja Kaeira, tokom ovog razgovora izložene s onakvom
intelektualnom nagonskom nesmotrenošću, pa otuda i neminovno
netačnom, protivrečnom obliku, u Prolegomeni su bile pretočene u
razumljiv, logičan sistem.
Ne bih da umanjujem neporecivu zaslugu Antonija More, ali trebalo
bi da se kaže da, kao što je sama podloga njegovog filosofskog sistema (kao
što on sam otkriva nesmotreno se ponoseći) nastala iz te jednostavne
13
Bogovi su oni koji nikad ne sumnjaju (franc.).
Kaeirove fraze: „Priroda se sastoji od delova bez celine”, isto tako je važan
deo ovog sistema - čudovišna predstava Stvarnosti kao „dimenziji”, i iz
njega izvedena predstava o „stepenima stvarnosti” - nastao iz ovog
razgovora. Svakome po zasluzi, a mom učitelju Kaeiru do kraja.

Kaeirov rad je, ne samo u njegovoj knjizi nego i činjenično, podeljen

na tri dela: Čuvar ovce, Zaljubljeni pastir i onaj treći deo koji Rikardo Reiš
zgodno naziva Rasejane pesme. Zaljubljeni pastir je zaludna međuigra, ali
nekoliko pesama koje uzdižu celu stvar spadaju među najlepše ljubavne
pesme sveta, jer to su ljubavne pesme po tome što govore o ljubavi, a ne
zbog toga što su pesme.
Pesnik je voleo zbog toga što je voleo, a ne zbog toga što ljubav
postoji, i to je upravo ono što je kazao.
Čuvar ovce donosi duševni život Kaeira sve dok učitelj ne stigne na
vrh brda. Rasejane pesme predstavljaju silazak. Eto kako ih ja razlikujem.
Mogao bih da zamislim da sam kadar da sastavim izvesne od Rasejanih
pesama, ali ni u najluđim snovima ne bih mogao da zamislim da sam kadar
da napišem bilo koju od pesama iz Čuvara ovce. U Rasejanim pesmama
postoji zamor i, stoga, neujednačenost. Kaeiro je Kaeiro, ali malaksali
Kaeiro. Nije uvek malaksao, ali ponekad jeste. On je onaj isti, ali pomalo
zabasao. Ovo naročito važi za pesme u sredini ovog trećeg dela njegovog
œuvre.14

Moj učitelj Kaeiro bio je učitelj svima koji su kadri da imaju učitelja.
Nije bilo nikog ko je poznavao Kaeira, nije bilo nikog ko je govorio s njim
ili imao to telesno preimućstvo da pravi društvo njegovom duhu, a da od
njega nije otišao kao drugi čovek, jer Kaeiro je bio jedini Rim iz kojeg čovek
nije mogao da se vrati kao ista ona osoba koja je tamo pošla, osim ako,
najzad, takav nije bio osoba - i ako osim, poput većine ljudi, nije bio obdaren
individualnošću izvan činjenice da je u prostoru postojao kao telo koje se od
drugih tela razlikovalo svojim čovečijim oblikom i simboličnim
nedostacima.

14
Delo (franc.).
 Inferiorni ljudi ne mogu da imaju učitelja, budući da nemaju ništa
čemu bi ih učitelj podučio. Upravo zbog toga je veoma lako hipnotisati jake
ličnosti, obične ljude manje lako, a idiote, imbecile, oronule ili nedosledne
ljude nikako. Biti jak znači biti sposoban osećati.
Kao što će čitalac doznati sa ovih stranica, postojala su tri glavna
čoveka oko mog učitelja Kaeira: Rikardo Reiš, Antonio Mora i ja. Ne
ističući ni sebe ni bilo kog drugog, mogu da kažem da smo sva trojica bili
i ostali radikalno drugačiji - makar intelektualno govoreći - od običnog,
animalnog dela ljudskog roda. A za susret s mojim učiteljem Kaeirom, sva
trojica dugujemo onom najboljem u našim dušama. Sva trojica postali smo
neko drugi - to jest postali smo ono istinsko Ja - pošto smo prošli kroz sito i
rešeto tog putenog posredovanja Bogova.
Rikardo Reiš bio je latentni paganin, nesposoban da razume savremeni
život i nesposoban da shvati onaj drevni život u kojem je trebalo da se rodi
- nesposoban da shvati savremeni život zbog toga što mu je inteligencija bila
od drugačije vrste, i nesposoban da shvati drevni život zbog toga što nije
mogao da ga oseti, jer ne možete da osetite ono što ne postoji. Kaeiro,
obnovitelj paganizma, i s neprolazne tačke gledišta njegov osnivač, pribavio
je Rikardu Reišu onu opipljivu tvar koja mu je nedostajala. I tako je sebe
shvatao kao paganina - paganin je bio i pre nego što je shvatio sebe. Pre nego
što je upoznao Kaeira, Rikardo Reiš nije sastavio nijedan jedini stih, a već
je imao dvadeset pet godina. Pošto je upoznao Kaeira i pošto ga je čuo kako
recituje Čuvara ovce, Rikardo Reiš počeo je da shvata da je organski pesnik.
Neki psiholozi kažu da je moguće promeniti pol. Ne znam da li je ovo tačno,
budući da ne znam da li je bilo šta ,,tačno”, ali znam da je Rikardo Reiš
prestao da bude žena i postao muškarac, to jest prestao da bude muškarac i
postao žena - kako vam se više sviđa - kad je upoznao Kaeira.
Antonio Mora bio je senka s filosofskim nastojanjima. Vreme je
provodio razmišljajući o Kantu i pokušavajući da dokuči da li život ima bilo
kakvo značenje. Neodlučan, poput svih snažnih umova, nije otkrio istinu, ili
ono što je osećao da je istina, što je, što se mene tiče, ista stvar. Otkrio ju je
kad je otkrio Kaeira. Moj učitelj Kaeiro podario mu je dušu koju ovaj nikad
nije imao; u unutrašnjost spoljašnjeg Mora, što je sve što je ikad postojalo,
postavio je središnjeg Moru. To je dovelo do trijumfalnog
svođenja Kaeirovih nagonskih misli u filosofski sistem logičke istine, kao
što Mora izlaže u svoje dve rasprave koje vrcaju od originalnosti i
spekulativne misli: Povratak Bogova i Prolegomena obnovi paganizma.
Što se mene tiče, pre nego što sam upoznao Kaeira, bio sam živčana
mašina koja iz sve snage nije radila ništa. Svog učitelja Kaeira upoznao sam
pošto su ga upoznali Reiš i Mora, koji su ga upoznali 1912, odnosno 1913.
Ja sam ga upoznao 1914. godine. Prethodno sam već pisao stihove - tri
soneta i dve pesme („Karneval” i ,,Opijari”). Soneti i pesme otkrivali su
moje emocionalno stanje u trenutku kad sam bio bespomoćno prepušten
struji. Čim sam upoznao Kaeira, pronašao sam svoje pravo Ja. Otišao sam u
London i istog časa sastavio „Trijumfalnu odu”. A otada sam, uspešno ili
manje uspešno, bio to što jesam.
Najneobičniji slučaj je onaj u vezi s Fernandom Pesoom, koji, ako
ćemo pravo, uopšte ne postoji. On je Kaeira upoznao malo pre mene - 8.
marta 1914. godine - sudeći prema onom što mi je ispričao. Kaeiro se vratio
u Lisabon da tu provede nedelju dana, i Pesoa ga je upravo tad upoznao.
Pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, otišao je kući u groznici (onoj s
kojom je rođen) i sastavio šest pesama „Iskošene kiše”, u jednom dahu.
,,Iskošena kiša” ne podseća ni na jednu pesmu mog učitelja Kaeira,
osim možda po pravolinijskom kretanju ritmike. Međutim, da nije upoznao
Kaeira, Fernando Pesoa nipošto ne bi uspeo da iz svog unutrašnjeg sveta
izvuče one izvanredne pesme. One su bile direktan ishod duhovnog potresa
koji je doživeo u trenucima neposredno pošto se taj susret odigrao. Bio je
trenutan. Zbog toga što je zbog svoje uskovitlane osetljivosti, praćene
uskovitlanom inteligencijom, Fernando odmah reagovao na Veliku vakcinu
- vakcinu protiv gluposti razuma. I u delu Fernanda Pesoe nema ničeg tako
dostojnog divljenja kao što je ova grupa od šest pesama, ta „Iskošena kiša”.
Može biti da ima, ili će biti, većih stvari izašlih ispod njegovog pera, ali
nema ničeg tako svežeg, tako originalnog i stoga uveliko sumnjam da
će uopšte biti nečeg značajnijeg. Ne samo to, on nikad neće sastaviti nešto
što je do te mere istinski Fernando Pesoa, do te mere bliski Fernando Pesoa.
Šta može bolje da iskaže njegovu nepopustljivo intelektualizovanu
osećajnost, njegovu neprimetno ushićenu usredsređenost, i revnosnu
prepredenost njegove hladne samoanalize, nego ova pesnička raskršća kod
kojih je pripovedačevo stanje duha istovremeno dvostrano, kod kojih se
subjektivno i objektivno stapaju u jedno dok ostaju razdvojeni, i u kojima
se prepliću stvarno i nestvarno kako bi ostali prepoznatljivi? Ovim
pesmama, Fernando Pesoa sačinio je pravu fotografiju svoje duše. U tom
jednom, jedinstvenom trenutku uspeo je da dopre do sopstvene
individualnosti, kao što nikad pre nije uspeo i kao što više nikad neće moći,
budući da on nikakvu individualnost nema.
Živeo moj učitelj Kaeiro!

Iz prevodiočevog predgovora pesmama Alberta Kaeira

Tomas Kros

Stavljajući pred englesku čitalačku publiku svoj prevod ovih pesama,

to činim u punom uverenju da donosim otkrovenje. U punoj veri izjavljujem
da pred Engleze stavljam najoriginalniju poeziju koju je naš vek u povoju do
ovog časa iznedrio - poeziju tako svežu, tako novu, do te mere neuprljanu
bilo kakvom vrstom konvencionalnog |>i istupa da su reči koje mi je uputio
portugalski prijatelj, govoreći baš o ovim pesmama, više nego opravdane.
„Svaki put kad ih čitam”, kaže on, ,,ne mogu da nateram sebe na to da
poverujem da su napisane. To je neverovatno ostvarenje!” I više nego
neverovatno, jer je od one najjednostavnije, najprirodnije i najspontanije
prirode.

Kaeiro, kao i Vitman, ostavlja nas zbunjenim. Na tako neobičnu

pojavu odbacujemo sopstveni kritički pristup. Nikad nismo videli ništa
slično. Čak i posle Vitmana, Kaeiro je neobičan i strašan, užasavajuće nov.
Čak i u naše doba, kad verujemo da ništa ne može da nas zaprepasti
ili donese nešto novo, Kaeiro i zaprepašćuje i nadahnjuje apsolutnom
novinom. Biti kadar za to u vremenu kao što je naše, konačan je i nepobitan
dokaz njegove genijalnosti.
On je tako nov da je ponekad teško do kraja razumeti svu njegovu
krepkost. On je previše nov, a njegova prekomerna svežina kvari našu sliku
o njemu, kao što i sve prekomerno kvari sliku, premda je sasvim nova stvar
da novina, sama po sebi, predstavlja ono što je prekomerno i što iskrivljuje
sliku. Međutim, upravo je to izvanredna stvar. Čak i ono novo i način na koji
to novo živi, kod Kaeira predstavljaju novinu. On se od svih pesnika
razlikuje na način koji se razlikuje od načina na koji se svi veliki pesnici
razlikuju od drugih velikih pesnika. On poseduje individualnost na način
koji se razlikuje od načina na koji su je posedovali svi pesnici pre njega.
Vitman je u tom smislu potpuno inferioran. Da bismo pojasnili Vitmana, čak
i koristeći se time da mu priznamo svu moguću originalnost, treba samo da
razmislimo o njemu kao o moćnoj džigerici života, a onda njegove pesme
naviru odatle kao cvetovi iz žbunja. Ipak, istovetan metod ne važi za Kaeira.
Čak i ako o njemu razmišljamo kao o čoveku koji živi izvan naše civilizacije
(razume se, nemoguća hipoteza), kao o čoveku sa izuzetno jasnim pogledom
na stvari, to u našim glavama ne dovodi do logičkog ishoda koji podseća na
Čuvara ovce. Sama osetljivost stvari, kao pukih stvari koje odlikuju onu
vrstu čoveka koju smo definisali, ne odlikuje i Kaeira. On, u stvari, ponekad
govori tanano, ali traži da mu oprostimo što tako postupa, objašnjavajući da
tako govori samo iz obzira prema „gluposti čula”, samo da bi nas naveo da
osetimo „golu stvarnost postojanja” stvari. Prepušten sam sebi, on nema
milosti prema stvarima, on teško da ima bilo kakve milosti čak i prema
sopstvenim osećanjima. Ovde se dotičemo njegove velike
originalnosti, njegove gotovo nezamislive objektivnosti. On stvari
vidi isključivo očima, ne duhom. Dok posmatra cvet, on nijednoj misli ne
dopušta da se razvije. Daleko od toga da u kamenju vidi propovedi, on čak
sebi i ne dopušta da kamen zamisli početkom propovedi. Jedina propoved
koju kamen sobom nosi jeste ta što kamen postoji. Jedina stvar koju mu
kamen saopštava jeste to da nema šta da mu saopšti. Stanje duha može da se
zamisli kao nešto nalik ovome. Ali, ne i kod pesnika. Taj način gledanja u
kamen mogao bi da se opiše kao potpuno nepesnički način gledanja.
Zaprepašćujuća činjenica o Kaeiru jeste to što on poeziju stvara iz ovog
osećanja ili, bolje rečeno, ovog odsustva osećanja. On sasvim sigurno oseća
ono što je do ovog časa bilo nezamislivo, izuzev kao negativno osećanje.
Upitajte se sami: Šta mislite o kamenu kad ga posmatrate a da pritom o
njemu ne razmišljate? A to se svodi na sledeće: „Šta mislite o kamenu kad o
njemu uopšte ne mislite?” Pitanje je potpuno besmisleno, razume se. Ono
neobično u vezi s tim jeste to što sva Kaeirova poezija počiva na
tom osećanju za koje uviđate da je nemoguće ga dočarati sebi kao nešto
uopšte moguće. Možda nisam bio neuspešan u predočavanju izvanredne
prirode Kaeirovog nadahnuća, izvanredne krepkosti njegove poezije,
njegove nečuveno zaprepašćujuće genijalnosti, ukupnog njegovog pristupa.
Alberto Kaeiro izgleda da je zažalio zbog naziva ,,senzacionizam”,
koji je njegov učenik (istina, prilično uvrnut učenik) gospodin Alvaru de
Kampuš, podario njegovom pristupu i pristupu koji je on sazdao. Ako
se Kaeiro pobunio protiv sveta, kao da možda ukazuje na ,,školu”, poput
futurizma, na primer, onda je bio u pravu, i to iz dva razloga. Jer, sam
nagoveštaj škola i književnih pokreta ima očajan prizvuk kad se primeni na
tako neuglađenu i prirodnu vrstu poezije. Osim toga, premda je imao
najmanje dva ,,učenika”, činjenica je da je na njih imao uticaj ravan onom
koji je izvesni pesnik - možda, Sezario Verde - imao na njega; on uopšte ne
podseća na njega, iako istina, njegov uticaj na njih dvojicu može da se, u
njihovim radovima, mnogo jasnije raspozna nego uticaj Sezarija Verdea na
njega.
Međutim, činjenica je - na stranu od ovih razmatranja - da nijedan
naziv ne opisuje tako dobro njegov pristup. Njegova poezija je ,,senzacija”.
Njena osnova je zamena misli senzacijom, ne samo kao osnovom nadahnuća
- što je razumljivo - nego kao sredstvom izražavanja, ako smemo tako da se
izrazimo. I, treba dodati, ona dva njegova učenika, tako različita od njega i
tako međusobno različita - ruku na srce, takođe su senzacionisti. Jer, doktor
Rikardo Reiš, sa svojim neoklasicizmom, svojom trenutnom i stvarnom
verom u postojanje paganskih božanstava, pravi je senzacionista, premda od
drugačije vrste senzacionizma. Njegov pristup prirodi podjednako je
agresivan po rasuđivanje kao i Kaeirov; on u stvarima ne vidi nikakva
značenja. On vidi samo stvari, i ako izgleda da ih vidi drugačije od Kaeira,
to je zbog toga što ih, premda ih posmatra neintelektualno i nepesnički
poput Kaeira, posmatra kroz uobličen religijski koncept sveta - paganizam,
čist paganizam, a to neminovno menja sam njegov direktan način poimanja.
Ali, on je paganin, zbog toga što je paganizam senzacionistička religija.
Razume se, čist i dosledan senzacionalista poput Kaeira, to je dovoljno
logično, uopšte ne poznaje religiju, budući da religija ne spada u neposredne
činjenice o čistoj i direktnoj senzaciji. Međutim, Rikardo Reiš je, kao čist
senzacionista, logiku sopstvenog pristupa izložio sasvim jasno.
Prema njemu, ne samo da treba da se naklonimo čistoj objektivnosti stvari
(odatle njegov čist senzacionizam i njegov neoklasicizam, jer klasični
pesnici bili su oni koji su najmanje, ili najmanje direktno, pominjali stvari),
nego da se isto tako naklonimo objektivnosti, stvarnosti, neizveštačenosti
neminovnosti naše prirode, od kojih je religijsko osećanje jedno. Kaeiro je
pravi i apsolutni senzacionist koji se klanja senzacijama qua exterior,15 i
dalje od toga ne priznaje. Rikardo Reiš manje je apsolutan; on se takođe
klanja primitivnim elementima iz naše prirode, našim primitivnim
osećanjima, koja su za njega i stvarna i prirodna poput cveća i drveća. On
je, stoga, religiozan. A, imajući u vidu da je senzacionista, on je u svojoj
religiji paganin, čemu ima da zahvali ne samo prirodi senzacije, koja je
nekad shvatana kao priznanje religije izvesne vrste, nego i uticaju onih
klasičnih tekstova kojima ga je njihov senzacionizam privukao.
Alvaru de Kampuš - zaista zanimljivo - nalazi se na suprotnom kraju,
kao potpuna suprotnost Rikarda Reiša. Ipak, on zbog toga nije manje
Kaeirov učenik i manje istinski senzacionista. On je od Kaeira prihvatio
ne suštinski i objektivan, nego zaključan i subjektivan deo njegovog
pristupa. Senzacija je sve, smatra Kaeiro, a misao je bolest. Pod senzacijom,
Kaeiro podrazumeva senzaciju stvari onakvih kakve one jesu, bez dodavanja
bilo kakvih elemenata ličnog razmišljanja, konvencija, osećanja ili bilo
kakvih drugih duševnih stvari. Za Kampuša, senzacija je u stvari sve,
premda ne neminovno senzacija stvari onakvih kakve one jesu, nego
onakvih kakvima se doživljavaju. Stoga, on senzaciju prihvata subjektivno i
unosi sva svoja nastojanja, jednom promišljena, ne da bi u sebi razvio
senzaciju stvari onakvih kakve one jesu, nego sve moguće vrste senzacija
stvari, čak i iste stvari. Osećati je sve; logično je zaključiti da je najbolje
osećati sve vrste stvari na sve vrste načina ili, kao što Alvaru de Kampuš
sam kaže: ,,Na sve načine osećati sve” Dakle, on se posvećuje tome da grad
oseti onako kako oseća zemlju, da normalno oseti kao što oseća nenormalno,
loše kao što oseća dobro, bolest kao zdravo. On nikad ne ispituje, on oseća.
On je neposlušno dete senzacije. Kaeiro je imao jedno učenje: stvari treba
osetiti onakvima kakve one jesu. Rikardo Reiš imao je drugu vrstu učenja:
stvari treba osetiti, ne samo onakvima kakve one jesu nego ih, isto tako,
osetiti kao kad bi potpale pod izvesnu idealizovanu klasičnu ocenu i pravilo.
Kod Alvara de Kampuša, stvari jednostavno moraju da se osete.

15
Spolja (lat.).
 Međutim, zajedničko poreklo ova tri potpuno različita vida iste teorije
očigledno je i jasno.
Kaeiro nema nikakvu etiku osim jednostavnosti. Rikardo Reiš ima
pagansku etiku, napola epikurovsku, napola stoičku, ali krajnje uobličenu
etiku, što njegovoj poeziji daje uzvišeno mesto, koje ni Kaeiro - premda je,
na stranu od njegovog majstorstva, veći genije - ne može da dosegne. Alvaru
de Kampuš nema ni trunke etike; on nije moralan, ako ne baš provereno
nemoralan, jer, razume se, prema njegovoj teoriji, prirodno je da više voli
jače nego slabije senzacije, a jače senzacije su, konačno, sve sebične, a
povremeno su i senzacije okrutnosti i sladostrašća. Tako, od ove trojice,
Alvaru de Kampuš najviše podseća na Vitmana. Međutim, on nema ništa od
Vitmanove druželjubivosti; on je uvek izvan gomile, a kad saoseća s
njom, potpuno je vidljivo i potpuno je jasno da u tome uživa i da time sebi
može da priušti brutalne senzacije. Zamisao da je dete od osam godina
demoralisano (Oda II, ad finem),16 sigurno mu donosi uživanje, jer njome
podmiruje dve veoma jake senzacije - okrutnost i sladostrašće. Većina onog
što Kaeiro govori, a da može da se proglasi nemoralnim, odnosi se na to što
on uopšte ne mari za ono što ljudi podnose, i da je postojanje bolesnih ljudi
zanimljivo zbog toga što je to činjenica. Rikardo Reiš nema ničeg od ovog.
On živi u sebi, sa svojom paganskom verom i svojim jadnim epikureizmom,
ali jedan od njegovih pristupa jeste da baš nikog ne povređuje. On uopšte ne
mari za druge, čak ni toliko da bi bio zainteresovan za njihovu patnju
ili njihovo postojanje. On je moralan zbog toga što je sam sebi dovoljan.
Poredeći ova tri pesnika s tri reda religijskih načela, i na trenutak
(verovatno neumesno) poredeći senzacionizam s religijom, moglo bi da se
kaže da je Rikardo Reiš uobičajen religijski iskaz vere; Kaeiro čist mistik;
Alvaru de Kampuš, više od obrednika. Jer, Kaeiro u prizoru prirode gubi iz
vida Prirodu, u prizoru senzacije gubi iz vida scnzaciju, u prizoru stvari gubi
iz vida stvari. A Kampuš u prizoru senzacija gubi iz vida senzaciju.

[O Alvaru de Kampušu]
A. A. Kros
16
Do kraja (lat.).
 Alvaru de Kampuš jedan je od najvećih ritmičara otkad je sveta. Svaki
njegov metrički pasus je zaokruženo umetničko delo. Od ovih nepravilnih
,,metara” on stvara uobličene, savršeno ,,zavojite” strofe. On je
najsilovitiji od svih pisaca. U poređenju s njim, njegov učitelj Vitman ispada
blag i smiren. Ipak, od dva pesnika burniji je onaj koji sam sebe više
obuzdava. On je tako silovit da mu od te njegove silovite energije ostaje
sasvim dovoljno da je upotrebi za obuzdavanje sopstvene silovitosti.
Silovitost „Pomorske ode” zaista je nezdrava. Ipak, nezabeležena je
u umetnosti, i takva je zbog svoje silovitosti. Njegovoj emotivnosti, njegovoj
silovitosti senzacija, njegovom opasnom prelaženju sa žestine ka nežnosti,
sa strasti prema velikim i bučnim stvarima ka ljubavi prema onim skromnim
i povučenim, njegovim nezabeleženim prelazima, njegovim neočekivanim
tišinama, iznenadnim zastojima, njegovim promenama od nesigurnog ka
staloženom stanju duha - niko se nikad nije približio kao [izrazu] histerije
našeg doba.
Klasično obrazovanje iz njegovih mladićkih godina koje ga nikad nije
napustilo (jer on je jedan od najkompletnijih pesnika i večni neimar
posvećen sastavljanju delova u organsku celinu); njegova lična
uravnoteženost, njegova matematička izvežbanost i naučna obučenost
dodaju još jedan uravnotežujući uticaj (nikad previše za jednu takvu
vulkansku ćud).
Njegov sveobuhvatan prezir prema malim stvarima i malim ljudima
obuhvata celo naše doba, jer ono je sazdano od malih stvari i malih ljudi.
Ovaj maltene futurista voli velike klasične pesnike zbog toga što su
bili veliki, i prezire ljude od književnog zanata svog vremena zbog toga što
su svi do jednog mali.
Njegova umetnost predočavanja senzacija jednim potezom:

Ružičasta pantljika ostavljena na vrhu ormarića...

Razbijena igračka (ali, i dalje s gadnim žicama korišćenim za

potezanje)
 deteta koje je moralo da umre, O, majko, odevena u crninu, smotaj
njegovo odelo...

Njegove užasne samoanalize, koje iznenada zalede sve njegove

emocije, kao u „Pozdravu Voltu Vitmanu”.

[O delu Rikarda Reiša]

Frederiko Reiš

Filosofija dela Rikarda Reiša u osnovi se svodi na jadan epikureizam,

koji ćemo pokušati da okarakterišemo.
Svi mi (tvrdi Pesnik) treba da živimo sopstveni život, izolujući se od
drugih i od potrage, trezvenim individualizmom pristupajući samo onom što
nas zadovoljava i što nas očarava. Čovek ne bi trebalo da traga za
neobuzdanim uživanjima, ali ni da beži od umereno bolnih senzacija.
Izbegavajući nepotrebnu patnju ili tugu, čovek treba da pre svega traga
za mirom i spokojstvom, uzdržavajući se od naprezanja i korisnih aktivnosti.
Pesnik se ovome priklanja u vidu privremenog učenja, kao ispravnog
pristupa pagana, sve dok varvari (hrišćani) nadmoćno vladaju.
Ako se varvarsko carstvo raspadne i kada se to dogodi, onda ovaj
pristup može da se promeni, ali za sad je jedini koji je moguć.
Trebalo bi da pokušamo da sebi podarimo iluziju slobode, sreće i mira,
od kojih je sve troje nedostižno, budući da je sloboda privilegija oduzeta čak
i bogovima (koji su podređeni Sudbini), zbog toga što sreću ne može da oseti
neko izopšten iz sopstvene vere i prirodnih navika sopstvene duše, i budući
da ne možemo da se pretvaramo da smo miroljubivi kad živimo usred
današnjeg meteža i kad svi vrlo dobro znamo da ćemo umreti. Delo Rikarda
Reiša, duboko tužno, predstavlja jasan i disciplinovan napor da se dođe do
mere spokoja.
Ceo njegov stav počiva na zanimljivoj psihološkoj pojavi: istinskoj i
stvarnoj veri u bogove drevne Grčke, dok se priznaje da je Hristos (koji se
tu i tamo smatra štetnim, ali samo utoliko što uskomešava hrišćanski duh,
koji je, istini za volju [.......] neprijatelj paganizma) samo još jedan bog, ali
ništa više od toga - što je zamisao koja ide ruku podruku s paganizmom a
delimično ju je, može biti, nadahnula ideja Alberta Kaeira (čisto pesnička
ideja) o tome da je mladi Hristos bio ,,bog koji je nedostajao”.

Kaeiro i paganska reakcija

Prva osobina kritičara nauke ili umetnosti, takoreći intelektualne

proizvodnje koja teži apsolutnoj vrednosti (istini ili lepoti) jeste da treba da
bude kadar da pravi razliku između relativnih i apsolutnih vrednosti. Kad ga
umetničko delo zadovoljava, kad oseća njegovu lepotu,
njegovu intelektualnu živost, i posle te živosti senzibilnost, trebalo bi da se
zapita: Da li ovu lepotu sagledavam kao čovek, ili kao čovek svog vremena,
ili kao čovek svoje zemlje? Da li se ovo, zaista, obraća čoveku u meni, ili
savremenom čoveku u meni, ili Englezu, Francuzu ili Italijanu?
Tek nekoliko njih sposobno je da se podvrgne takvoj samoanalizi, ali
mi smo dovoljno veliki optimisti u vezi s čovečanstvom da verujemo da veći
broj pametnih ljudi nisu kadri da joj se podvrgnu zbog toga što im nikad
nije predočeno da treba da joj se podvrgnu.
Da je ovo načelo samokritičnosti pre kritike na račun drugih, analiza
utisaka pre analize rezultata utisaka više upražnjavano, bili bismo pošteđeni
mnogih budalaština [...]
Uvek sam smatrao da je neophodno zauzeti ovakav mentalni stav.
Stoga, kad sam prvi put čitao Alberta Kaeira, osetio sam entuzijazam prema
(...)
Evo, konačno - rekoh sam sebi - dela koje mi se obraća ne kao čoveku
današnjice (nijedno delo ne bi moglo da bude udaljenije od svake poznate
struje savremene umetnosti), ne kao Englezu (nijedan rad ne bi mogao
da bude manje engleski), nego, zaista, kao jednom iz ljudskog roda.
Što više analiziram sopstvena osećanja, to više ovaj svoj zaključak
prihvatam kao istinit.
 Nisam toliko uveren u svoje pravo mišljenje o Kaeirovim delima da
bih čitaocu iskreno rekao koliko mislim o njemu.
Veliko Kaeirovo otkriće - misticizam objektivnosti. Kao što mistici u
svemu vide značenje, Kaeiro zapaža nedostatak značenja u svim stvarima, u
sopstvenim rečima.
Shvatam to i volim sebe, zbog toga što biti nešto znači ne biti ništa.
 SENZACIONIZAM I OSEĆANJA U BOJI

Osim stvaranja glavnih heteronima i ispisivanja njihovih dela, Pesoa se

poduhvatio i stvaranja čitavog jednog tima subheteronimnih autora,
istraživača i prevodilaca, koji je trebalo da konstruiše osobenu
„novopagansku“ ideologiju i obezbedi filosofsku težinu radovima stožernih
heteronima, kao i da psihološki oslika njihove izmišljene ličnosti. Uz
to, Pesoa je, da bi uklopio njihova dela u određeni kontekst, izmislio niz
književnih pokreta. Tu je na prvom mestu senzacionizam, ali i dinamizam,
vertižinizam, apstrakcionizam, fuzionizam, intersekcionizam... Ti izmišljeni
pokreti doprineli su preobraćaju portugalske književnosti.

Predgovor Antologiji portugalskih senzacionista

Tomas Kros

Senzacionizam počinje prijateljstvom Fernanda Pesoe i Marija de Sa-

Karneira. Verovatno je teško razdvojiti uloge koje su obojica imala u
nastanku pokreta, a svakako da od toga nema neke naročite koristi. Činjenica
je da začeci pripadaju njima.
Međutim, svaki senzacionista vredan pomena predstavlja ličnost za
sebe, i nema sumnje da su svi uticali jedni na druge. Fernando Pesoa i Mario
de Sa-Karneiro najbliži su simbolistima. Alvaru de Kampuš i Almada-
Negreiruš najbliži su nešto modernijem stilu osećanja i pisanja. Drugi su u
sredini.
Fernando Pesoa pati od klasične kulture.
Nijedan senzacionista nije nadmašio Sa-Karneira po izražajnosti koju
bismo mogli da nazovemo Sensationese, osećanjima u boji (...)
Fernando Pesoa je mnogo nedvosmislenije intelektualan; njegova
snaga više leži u intelektualnoj analizi osećanja i emocije, što je on doveo
do savršenstva koje nas ostavlja gotovo bez daha. O njegovoj statičnoj
drami Moreplovac, jedan od čitalaca je rekao ovako; „Ova drama čini
spoljašnji svet potpuno nestvarnim”, i zaista je tako. U književnosti ne
postoji nijedna tako duboka stvar. U poređenju s njom, Meterlinkova
najbolja istančanost i neuhvatljivost deluju prosto i neproduhovljeno.
Žoze de Almada-Negreiruš je mnogo spontaniji i brži, ali on je osim
toga i genijalan. Mlađi je od ostalih, ne samo po godinama nego i po
spontanosti i živahnosti. On je zaista osobena ličnost, i pravo je čudo kako
je do toga stigao tako rano.

Koliko zanimljivije od kubista i futurista! Nikad nisam poželeo da

lično upoznam nekog od senzacionista, shvatajući da je najbolje poznanstvo
ono bezlično.
Alvaru de Kampuš je sjajno definisan kao Volt Vitman s grčkim
pesnikom u sebi. On ima svu snagu intelektualne, emocionalne i telesne
senzacije koje odlikuju Vitmana. Međutim, on, isto tako, poseduje i jednu
sasvim suprotnu osobinu - sposobnost oblikovanja i postupnog
razvijanja pesme, što nijedan pesnik posle Miltona nije uspeo da ostvari.
„Trijumfalna oda” Alvara de Kampuša, napisana u vitmanovskom
izostavljanju stiha i rime, poseduje oblik i postupni razvitak koji
obesmišljavaju savršenstvo na koje bi, na primer, ,,Lisidas”, prevashodno
mogao da polaže prava. „Pomorska oda”, koja zauzima ne manje od
dvadeset dve strane u Orfeju, zaista je čudesna po organizaciji.
Nijedan nemački puk nije se dičio takvom unutrašnjom disciplinom koja
pejzažom naglašava početak, a završetak s Orfejem. Ali, hvala bogu, u
modernoj književnosti nema nagona za smislenim, tako da pejzaž i početak
i kraj s Orfejem prepuštam (...) Orfej je zbir i sinteza svih modernih
književnih pokreta; eto zašto je mnogo dostojnije pisati o pejzažu,
koji predstavlja samo izostavljanje ljudi koji u njemu žive.

[Sve senzacije su dobre...]

 Sve senzacije su dobre, sve dok ne pokušavamo da ih svedemo na
postupke.
Postupak je odbačena senzacija.
Postupajte iznutra, koristeći samo ruke vašeg duha da uberete cveće s
periferije života.
Borite se protiv duhovnog ropstva predstavljenog skupom ideja.
Naučite, ne da prikupljate ideje, nego da, naprotiv, smrvite svoju dušu u
paramparčad. Naučite kako da senzacije doživite istovremeno, da sopstveni
duh raširite kroz vaše rašireno Ja.
Mi smo funkcionalno potpuno ravnodušni prema društvenom i
političkom životu. Ma koliko da nas to dvoje zanimaju, zanimaju nas samo
kao stvari na kojima mogu da se izgrade ishitrene teorije i beznačajne
hipoteze.
Šta je umetnost? Pokušaj da se pruži što jasnija i preciznija predstava
o stvarima, ne samo o stvarima koje se nalaze oko nas nego i o našim
mislima i duhovnim sklopovima.
Senzacija je sazdana od dva elementa: predmeta senzacije i same
senzacije. Sva čovekova aktivnost sastoji se od potrage za apsolutnim.
Nauka traži apsolutni Objekat, to jest objekat što je više moguće nezavisan
od naših senzacija o njemu. Umetnosti traga za apsolutnom Senzacijom, to
jest senzacijom što je više moguće nezavisnom od objekta. Filosofija (to jest
metafizika) traga za apsolutnim odnosima Subjekta (Senzacije) i Objekta.
Umetnost traga za senzacijom u apsolutnom. Ali, senzacija je, kao što
smo videli, sazdana od Objekta senzacije i same senzacije.

Presecanje Objekta sa samim sobom: kubizam. (Presecanje, to jest

različiti vidovi istog Objekta jedan s drugim.)
Presecanje Objekta s objektivnim idejama koje ovaj nagoveštava:
futurizam.
Presecanje Objekta s našim senzacijama istog tog objekta:
intersekcionizam, strogo uzevši, jeste ono što nudimo.
 Senzacionizam

Osećati znači stvarati. Ali šta je osećanje?

Osećanje je razmišljanje bez ideja, odatle razumevanje, budući da
univerzum nema nikakve ideje.
Pridržavati se mišljenja nije osećanje.
Svako naše mišljenje potiče od drugih ljudi.
Razmišljanje je želja da se drugima prenese ono što verujemo da
osećamo.
Samo ono što mislimo može da se prenese drugima. Ono što osećamo
ne može da se prenese drugima. U stanju smo samo da prenesemo vrednost
onoga što osećamo. Najviše što možemo da učinimo jeste da izvedemo
da neko oseća ono što mi osećamo. Ne možemo da izvedemo to da čitalac
oseća istu stvar, ali dovoljno je ako oseća na isti način.
Osećanje otvara vrata zatvora u kojem je misao zatočila dušu.
Razgovetnost treba da dopire samo do praga duše. Izričitost je
zabranjena čak i u predvorjima osećanja.
Osećati znači razumeti. Razmišljati znači grešiti. Razumeti šta neko
misli znači ne slagati se s njim. Razumeti šta neko oseća znači biti on. Biti
neko drugi, metafizički je prilično korisno. Bog je svako.
Gledati, slušati, mirisati, okusiti, osetiti - samo su to Božije zapovesti.
Čula su božanstvena, zbog toga što predstavljaju našu vezu s univerzumom,
a naša veza s univerzumom je Bog.
Može da izgleda neobično, ali moguće je čuti očima, videti ušima,
videti, čuti i okusiti mirise, okusiti boje i zvuke, čuti ukuse, i tako dalje, u
beskraj. Samo treba vežbati.

Postupati znači ne verovati. Razmišljati znači grešiti. Samo je osećanje

verovanje i to istinsko. Izvan naših čula ne postoji ništa. Eto zašto je
postupanje izdaja našeg poimanja - tačnije, naših, jer nismo izneverili sebe
kao misao.
 Politika je veština upravljanja društvima kad niko ne zna kako se njima
upravlja. Imati političke ideje najlakši je put da se nema nijedna ideja.
Politika je nezamisliva taština ljudi koji su rođeni da budu kočijaši. Jedini
način da se vlada društvom jeste da se preziru svi ostali. Bratstvo je rođeno
iz uzajamnog prezrenja.
Napredak je najmanje otmena od svih neophodnih laži. Čak i bez ideje
o napretku, prestali bismo da napredujemo.
Senzacija se ispisuje posred izuvijanih linija tvari.
Senzacija je lonac bez dna, dok „kriticizam” igra svoju ulogu Danaida.
Individualnost je neiscrpna, budući da joj doprinosi svako ko se rodi. Logika
je ograda oko sveopšte ništine.
Naša je aristokratska dužnost da se gnušamo svih koji rade i upinju se,
da se užasavamo svih koji se nadaju i veruju, i da preziremo sve
požrtvovane.
Pokušaj da se oživi tradicija podseća na podizanje lestvica za
uspinjanje uza zid koji se obrušio. Zanimljivo je, zbog toga što je apsurdno,
ali vredno je gnjavaže samo zbog toga što nije vredno gnjavaže.
Jedina osnova istine leži u protivrečnosti samom sebi. Univerzum
protivreči samom sebi, jer je prolazan. Život protivreči samom sebi, jer vene.
Protivrečnost je norma Prirode. Eto zašto se svaka istina javlja u
protivrečnom obliku.
Sva ova načela su istinita, ali suprotna načela isto tako su istinita.
(Potvrditi znači izaći na pogrešna vrata.)
Razmišljati znači ograničiti. Rasuđivati znači odstraniti. Postoji sijaset
stvari o kojima je dobro razmišljati, budući da ima sijaset stvari koje je dobro
ograničiti ili odstraniti.
Politički, društveni i verski apostoli... Ne propovedajte dobro ili zlo,
vrline ili poroke, istinu ili zabludu, milost ili okrutnost. Ne propovedajte
vrlinu, jer to je ono što propovedaju svi propovednici, i ne propovedajte
porok, jer je to ono što svi upražnjavaju. Ne propovedajte istinu, jer niko ne
zna šta je to, i ne propovedajte zabludu, jer ćete tako propovedati istinu.
Propovedajte sopstveno Ja, objavljujte ga svetu na sav glas. To je
jedina istina i jedina zabluda, ono jedino moralno i ono jedino nemoralno
[.......] što možete da propovedate, što treba da propovedate i što morate da
propovedate.
Propovedajte revnosno, uz skandale i pompeznost. Ono jedino što
jeste to ste vi. Pa neka ste kao paun, neka ste ogromni, glavom i nogama
iznad Svih Drugih.
Preobrazite dušu u metafizičko, i etičko, i estetičko. Besramno
zamenite Boga samim sobom. To je jedini istinski verski stav. (Bog je svuda
osim u sebi.)
Preobrazite sopstveno biće u ateističku religiju, vaše senzacije u obred
i ritual. Živite savršeno [.......] na počišćenoj verandi sopstvenog manastira.
Neprestano zamenjujte sebe. Vi niste dovoljni sebi. Uvek budite
nepredvidivi, čak i toliko da dopustite da vam se to odvija pred očima. Nek
vam senzacije budu slučajni događaji, pustolovine u koje se upuštate.
Jedini način da budete nadmoćni jeste taj da budete nezakoniti univerzum.
Živeti nije neophodno; ono što je neophodno jeste osećati. Primećujete
da je ova poslednja rečenica potpuno besmislena. Iz petnih žila se posvetite
tome da je ne razumete.
To su osnovna načela senzacionizma. Suprotna načela su takođe
osnovna načela senzacionizma.
 Ultimatum
Alvaru de Kampuš

Prevodiočev predgovor Ultimatumu

Tomas Kros?

Iako Pesoin ambiciozni plan da sva svoja dela prevede na engleski i

francuski jezik nikad nije daleko odmakao (samo je nekoliko Kampušovih
pesama prevedeno na engleski, a nekoliko stranica ,,Moreplovca” na
francuski), on je bio plodan pisac prevodilačkih predgovora. Jedan od njih,
namenjen engleskom prevodu ,,Ultimatuma”, ostao je nepotpisan, ali
lako ga je pripisati Tomasu Krosu (dabome, heteronim) koji je trebalo da
bude prevodilac Kampušovih i Kaeirovih pesama.

Ultimatum Alvara de Kampuša objavljen je u prvom (i makar do ovog časa)

jedinom broju portugalskog Futuriste, književnom časopisu o čijoj prirodi
dovoljno govori njegov naziv, kojem nije potreban prevod.
Pošto je, nekim neobjašnjivim uplivom sreće, zaobiđena cenzura
štampe, sreća se omakla onog časa kad je neko na časopis skrenuo pažnju
vlastima, pošto je revija osvanula u izlozima knjižara. Portugalskog
Futuristu istog časa uzaptila je policija, a na sud su izvedeni svi saradnici.
To se (valja objasniti) događalo pod demokratskom vladom koju je,
revolucijom od 5. decembra 1917. godine, zbacio Sidoniu Paiš. Ipak, teško
je zamisliti kako bi bilo kakva vlada, kad je zemlja bila u ratu, mogla da
dopusti štampanje Ultimatuma, koji je, onako originalan i veličanstven
kakav je bio, premda nije bio pronemački (u stvari, bio je protiv svega, i
protiv Saveznika i protiv Nemačke), donosio jetke uvrede na račun
Saveznika, kao i na račun Portugalije i Brazila, baš onih zemalja kojima je
Futurista bio namenjen za čitanje.
Moj razlog za prevođenje Ultimatuma jeste to što delo predstavlja
najumnije štivo koje je iznedrio Veliki rat. Možemo da blenemo pred
njegovim teorijama kao neizrecivo nastranim, možemo da se ne slažemo s
prekomernom silinom uvodne pogrde, ali verujem da niko ne može a da ne
prizna da je satirični deo veličanstven u odmerenoj preciznosti s kojom se
primenjuje, a da teorijski deo, šta god da mislimo o vrednosti teorija,
poseduje makar retke osobine originalnosti i svežine.
To su valjani razlozi zbog kojih Ultimatum treba da se prevede, a to
što ga tek sad prevodim, premda se u štampi nalazi od septembra (?) 1917.
godine, ima da se zahvali činjenici, koja će se prelistavanjem dela pokazati
očiglednom, da nikakva slična publikacija nije mogla da se štampa dok je
rat trajao.
Ostaje mi da engleskom čitaocu kažem nešto i o prirodi dela i o autoru.
Ono čemu delo teži sasvim je jasno - nezadovoljstvo stvaralačkom nemoći
koja odlikuje naše doba, u kojem se nije pojavio nijedan veliki pesnik,
nijedan veliki državnik i (čak, sve dobro razmotrene stvari) nijedan veliki
opšti događaj. Alvaru de Kampuš, jednom mi je, govoreći o Ultimatumu,
rekao da „ovaj rat predstavlja rat manjih pigmejaca protiv većih pigmejaca.
Vreme će pokazati (to je bilo izgovoreno januara 1918), ko su veći, a ko
manji, ali ovako ili onako, oni su pigmejci. Od male je važnosti ko dobija
rat, jer bezumnik je siguran u pobedu. Od male je važnosti šta će od toga
ispasti, jer bezumlje sigurno stiže. Doba telesnog inženjeringa već je stiglo
(dodao je karakteristično), ali doba duhovnog inženjeringa još je daleko. To
pokazuje koliko smo propali od vremena grčke i rimske civilizacije, i do
koje mere hristizam17 predstavlja zločin protiv suštine kulture i napretka”.
„Taj sitni sofista, predsednik Vilson”, ponovio mi je još jednom,
„pravi je predstavnik i simbol našeg vremena. On u svom životu nije rekao
nijednu konkretnu stvar. Nije ni mogao da kaže nešto konkretno kako
bi spasao ono što, verujem, smatra svojom dušom. A u vremenu rata, on
svetu govori...”

17
Hrišćanstvo. Izrazom su se služili Mora i Reiš, Pesoini heteronimi.
 Ovo su gotovo one reči kojima se izrazio, a budući da ih je izgovorio
na engleskom, manja je verovatnoća da sam ih zaboravio.
Alvaru de Kampuš rođen je u Lisabonu, 13. oktobra 1890; putovao je
na Istok i širom Evrope, boraveći uglavnom u Škotskoj.

Ultimatum

Obaveštenje o deložiranju mandarina Evrope! Napolje! Napolje s

tobom, Anatole Fransu, ti Epikure homeopatskih lekova, pantljičaro Starog
poretka u Žoresovim bojama, uvenuli Renane prokuvan s Floberom i
poslužen u lažnoj činiji za salatu iz sedamnaestog veka!
Napolje s tobom, Morise Baresu, ti feministo od Akcije, Šatobrijane
ogoljenih zidina, ti glumački posredniče za zemlje sklepane od kartona,
ubuđaveo od Lorene, prodavcu odeća mrtvih ljudi koji nosiš to što prodaješ!
Napolje s tobom, Burže, ti koji se pačaš u duše, ti koji pališ svetiljke
koje ti niko ne traži da pališ, pseudoaristokratski gubitniče, ti podli plebejski
snobe koji polomljenim lenjirom naglašavaš zapovesti Crkve!
Napolje s tobom, lađo trgovačka, Kiplinže, ti pesnički pragmatičaru i
imperijalisto gomile smeća, ti engleski epski parnjaku Madžube i Kolensa,
ti carski danu vojničkog govora, ti posustali parobrodu drugorazrednog
nemorala!
Napolje! Napolje!
Napolje s tobom, Džordže Bernarde Šo, vegetarijancu protivrečnosti,
šarlatanu iskrenosti, zaleđeni tumoru ibzenizma, huškaču surogata
intelektualizma, ti Kilkenska mačko, kalvinisto irske melodije s Poreklom
vrsta kao stihovima!
Napolje s tobom, H. Dž. Velse, olovni čoveče od ideja, kartonski
vadičepu za bocu Složenosti!
Napolje s tobom, G. K. Čestertone, s tobom i tvojim opsenarskim
hrišćanstvom, i tvojim burencetom piva pored oltara i tvojom zamašćenom
kokni dijalektikom čije je užasavanje sapunom pomračilo čistu svest!
 Napolje s tobom, Jejtse od keltske izmaglice što oblećeš oko znaka
koji ne pokazuje nikud, vrećo puna olupina isplivalih na obalu razbijenog
engleskog simbolizma!
Napolje! Napolje!
Napolje s tobom, Rapanjeta-Danuncije,18 ti banalnosti ispisana grčkim
slovima, „Don Žuan na Patmu” (trombon solo)!
I s tobom Meterlinku, ognju izumrle Misterije!
I s tobom Loti, ledena činijo presoljene supe!
I s tobom Rostane-tane-tane-tane-tane-tane-tane-ta-ne-tane-tane!
Čistac! Čistac! Čistac!
I vodite sve koje sam propustio da dozovem iz zaborava!
Da ste počistili ovo smeće da ga ne gledam!
Napolje sa svima vama! Čistac!

Kakav je tvoj povod za slavu, Vilhelme Drugi, levoruki nemački kralju

bez leve ruke, Bizmarče bez poklopca kojim bi predupredio požar ?
A ko si ti, Dejvide Lojdu Džordže, sa svojom socijalističkom grivom
od kose, tikvane s kapom slobode sašivenom od zastave Velike Britanije?
A ti, Venizele, puterom namazano parče Perikla palo na pod
namazanom stranom?
I svi vi ostali, ko god da ste u Brijan-Dato-Boselijevoj kaši političke
neuračunjivosti, gomilo državnika iz ratnog gliba, vi koji ste se zaglibili
davno pre nego što je izbio rat! Svi do poslednjeg! Smeće, đubre,
provincijalni ološu, intelektualna skarednosti!
I svi vi narodni prvaci, gologuzi nesposobnjakovići, kante đubreta
prevrnute ispred vrata Ovovremene Nedovoljnosti!
Da ste počistili sve ovo smeće da ga ne gledam!
Stavite umesto njega odela napunjena slamom!
Čistac s njima! Jednom i za svagda!

18
Italijanski pesnik Gabrijel Danuncio (1863-1938) svoje plebejsko prezime Rapanjeta
zamenio je plemićkim pošto se oženio vojvodskom ćerkom.
 Ultimatum svima njima, i svima ostalima poput njih!
A ako neće da se sklone, onda ih prisilite da stanu pod tuš!

Sve treba okriviti za potpuni neuspeh u svemu!

Za potpuni neuspeh u svemu treba kriviti njih!

Neuspeh naroda i sudbina - potpun i zaokružen neuspeh!
Parada naroda, pljujem na vas!
Ti, italijanska slavoljubivosti, obično štene po imenu Cezar!
Ti, takozvana effort français, očerupano pile s perjem oslikanim na
tvojoj kožurici! (Ne zamahuj previše da ne bi ispucala!)
Ti, britanska „organizovanosti”, s Kičnerom na dnu mora, još otkako
je rat počeo!
(Dug je, dug je put do Tipererija, a još duži do Berlina!)
Ti, nemačka kulturo, užegla Sparto začinjena uljem hrišćanstva i
sirćetom ničeizacije, gvozdena košnico, imperijalistička hordo od upregnute
ovce!
Ti, ulizička Austrijo, mešavino nižih rasa, privesku K-K zaštitne
marke!
Ti, Von Belgium, prisiljena na junaštvo, de, sad obriši ruku i oribaj tur
na pantalonama!
Ti, rusko ropstvo, Evropo Malajaca, ti koja si stekla nakalemljenu
slobodu samo zbog toga što je kalem popucao!
Ti, španski ,,imperijalizmu”, koji politici dodaješ aromu, s tvojim
toreadorima iza ugla (preko svojih duša oni nose sanbenita19) i tvojim
ratničkim duhom pokopanim u Maroku!
Ti, kukavna sintezo evropskog smeća od Sjedinjenih Američkih
Država, ti beli luku na prekoatlantskoj stabljici, nazalni izgovoru
bezukusnog modernizma!

19
Sanbenito - kazneni ogrtač koji su, u vreme španske inkvizicije, morali da nose osuđeni
jeretici, kao znak pokajanja, dok su ih vodili na lomaču.
 I ti, dvoglava Portugalijo, monarhistički ostatku, istruleo poput
republike, poslednji melemu griže savesti za Sramotu, lažno upetljana u
evropski rat, ali stvarno i istinski ponižena u Africi!
I ti, Brazile, „sestrinska republiko”, ti strahovita doskočice Pedra
Alvariša Kabrala, koji čak i nije nameravao da te otkrije!
Sve to prekrijte suknom!
Zabravite ključem i onda ključ bacite!

Gde su drevni, pravi ljudi, lučonoše, branitelji?

Probajte na groblju, gde su im imena u kamen uklesana!
Današnja filosofija je Fuije20 koji je umro!
Današnja umetnost je Roden koji je preživeo!
Današnja književnost je ona u kojoj Bares nešto predstavlja!
Današnja kritika je ona u kojoj ima idiota koji Buržea ne nazivaju
idiotom!
Današnja politika je masna degeneracija organizovane nesposobnosti!
Današnja religija je militantni katolicizam pobožnih barmena,
entuzijazam francuske kuhinje ukiseljenih glava poput Morasa,
egzibicionizam hrišćanskih pragmatičara, katoličkih institucionalista,
ritualista nirvane, agenata za reklamiranje Boga!
Današnji rat je igra jedne strane koja svaljuje odgovornost na drugog
i drugog koji pere svoje ruke.
Usred toga ja se gušim!
Dajte mi vazduha!
Otvorite sve prozore!
Otvorite više prozora nego što ima prozora na ovom svetu!

Nijedna velika ideja, nadahnuta predstava, to jest carska ambicija, nije

vredna rođenja cara!

20
Alfred Žil Emil Fuje (1838-1912), francuski filosof.
 Nijedna graditeljska ideja, nikakav osećaj za veće Zdanje, nikakva
briga za Organsko postanje!
Nikakav ospičav Pit, čak ni kartonski Gete, ni Napoleon iz Nirnberga!
Nikakva vojna operacija koja makar izdaleka miriše na Austerlic!
Nijedan književni pokret koji je do te mere podnevna senka
romantizma!
Nijedan politički pokret koji odzvanja od semena ideja kad ga
prodrmate, o, ti današnji Gaje Grahuse koji blebećeš kraj prozora!
Naopako doba tobožnjih i drugorazrednih individualista, lakeja dupke
punih lakejskih ambicija da postanu lakejski kraljevi!
Lakeji koji ne znaju šta je to Ambicija, buržuji u sopstvenoj žudnji, u
radnjama podupiru tezge Nagona! Da, svi vi koji predstavljate Evropu, svi
vi političari svetskog ugleda, svi koji prednjačite među nepismenima
Evrope, svi koji ste neko ili nešto u ovom vrtlogu od mlakog čaja!
Moćni ljudi liliputanske Evrope, mičite se dok vas prskam svojim
prezirom!
Mičite se, vi tragaoci za udobnošću doma, švalje - ženske i muške - iz
vaših snova, koje za svoj model uzimate plebejskog Danuncija, aristokratu
zlatne tkanice!
Mičite se, vi društveni, književni i umetnički arbitri, druga strano
novčića stvaralačke nemoći!
Mičite se, vi mlakonje kojima je potrebno da budete prirepak ovog ili
onog izma!
Mičite se, vi radikali Dangubljenja, gejačine Napretka, čija neukost
stoji na stubu bezočnosti i čiju nemoć podupiru neoteorije!
Mičite se, divovi iz mravinjaka, opijeni sopstvenim buržujskim
ličnostima derišta, samozadovoljni dobrim životom koji ste ukrali iz
roditeljskog špajza, a svoje živce svezali nasleđem!
Mičite se, vi polukrvni, mičite se, slabići koji propovedate samo
slabost; mičite se, ultraslabići koji propovedate samo moć, vi buržujski
dečaci koji zazirete od mužjaka na vašaru, a ipak se nadate da ćete nešto
napraviti od te vaše grozničave neodlučnosti!
 Miči se, epileptična gomilo govana bez sjaja, histerična hrpo đubreta
od pozorišnih komada i predstava, društvena izlapelosti individualističkog
poimanja mladosti!
Miči se, ti ubuđala Novotarijo, robo otrcana i pre nego što si izašla iz
izumiteljeve glave!
Mičite se nalevo od Prezira dok se on okreće nadesno, svi vi tvorci
„filosofskih sistema”, vi Bergsoni, vi Butrui i vi Ojkeni, bolnice za
neizlečivo religiozne, pragmatičare metafizičkog novinarstva, šarlatane
trapavih izmišljotina!
Mičite se i ne vraćajte se, vi pariski provincijalci, panevropski buržuji,
parije s ambicijom da izgledate važni!
Mičite se, decigrami Ambicije, veliki samo u vremenu koje veličinu
računa samo u miligramima!
Mičite se, vi nakinđurene dangube, umetnici raskošnog ručka i
političari, visokolebdeće sluge Trenutka, kočijaši Prilike!
Mičite se, „otmene osećajnosti”, čija je otmenost u tome da nemate
kičmu; mičite se, neimari koji svako malo kafenišete i konferišete, a hrpe
cigala predstavljate kao kuće!
Mičite se, vi intelektualci iz predgrađa i emotivci s ćoškova ulica.
Mičite se, vi ukrasi koji ste samo varka, veličina mediokritetstva,
trijumfalne megalomanije seljana Evrosela! Vi koji gomilu brkate s
čovečanstvom, a sjaj s otmenošću! Vi koji brkate sve i koji, kad ni o čemu
ne mislite, uvek govorite o nečem drugom! Brbljivci, maloumnici, ološi
i ništarije, mičite se!
Mičite se, nazovi polukraljevi; vladari iz strugotine, feudalni
gospodari kule od karata!
Miči se, posthumni romantizmu liberala, daleko i unedogled,
klasicizmu Rasinovih fetusa u alkoholu, dinamizmu uzanđalog Vitmana,
prosjaka koji mole za nekoliko centi nadahnuća, praznih glava koje prave
buku treskajući o zidove!
Mičite se, zatrpezni hipnotizeri, gospodari žene iza sledećih vrata,
zapovednici koji niste u stanju da zapovedate nad više od nekoliko ljudi u
kasarni!
 Mičite se, samozadovoljni tradicionalisti, krajnje iskreni anarhisti,
socijalisti koji prizivate da se vaš radnički položaj izbavi radi! Zagovornici
revolucije, mičite se!
Mičite se, eugeničari, ustrojitelji takozvanog života, prusisti
primenjene biologije, neo-mendeljejevci sopstvene sociološke neukosti.
Mičite se, vegetarijanci, trezvenjaci, kalvinisti koji nećete da se
otkačite, vi koji kvarite raspoloženje našem oronulom imperijalizmu!
Mičite se, prepisivači vivre sa vie21 iz najgoreg budžaka u bifeu, vi
ibzenoidi u stilu Bernštajn-Bataja koji na pozornici igrate onog najjačeg.
Tango divljaka, ako ste vi, najzad, bili menuet!
Mičite se, bez pogovora, mičite se!
Daj da se do kraja gnušam, tebe velikog finala bezumnika, dopuzi pod
tabane mog Prezira, ti dosetko ognja, treperavi plamenu, kruno sićušne hrpe
govana, dinamična sintezo urođene inercije Današnjice!
Dopuzi i gamiži na kolenima, ti nemoći što tako hučiš!
Dopuzite, vi topovi što gruvate potpunim nedostatkom bilo kakve
ambicije osim đuladima, bilo kakve inteligencije osim bombi!
Jer, ovo je gnusna jednačina internacionalizma sačmare:

Fon Bising Žonar

-------------- = ---------
Belgija Grčka

Objavite jasno i glasno da se niko ne bori za Slobodu ili Pravdu! Svi

se bore iz straha od svih ostalih! A njihovi prvaci su, svi do jednog, tek
nekoliko milimetara visoki!
21
Živeti svoj život (franc.).
 Huškanje na rat nemuštih! Hindenburg-Žofrov isprdak! Evropski
toalet za Sve One obuzete nepopustljivom neslogom!
Ko im veruje ?
Ko veruje njihovim parnjacima?
Obrijte one poilus!22
Dole sa šlemovima, ruljo!
Pošaljite svakog kući da ljušti simbolične krompire!
Pripremite kupku ovom bezumnom pandemonijumu!
Prikačite ovaj rat za lokomotivu!
Vežite ga za povodac i vodite ga u Australiju!
Ljudi, narodi, ciljevi: svi do jednog, velika nula!
Sve treba okriviti za neuspeh svega!
Za neuspeh svega treba ih okriviti sve!
Potpuno, bespogovorno i nedvosmisleno:

SRANJE!

Evropa je žedna Kreativnosti! Gladna je Budućnosti!

Evropa čezne za velikim Pesnicima, velikim Državnicima, velikim
Generalima!
Potreban joj je Političar koji će svesno skovati nesvesnu sudbinu
njenog Naroda!
Potreban joj je Pesnik koji žarko žudi za Besmrtnošću i ne može manje
da mari za slavu, koja je za glumice i farmaceute!
Potreban joj je General koji će se boriti za Konstruktivni Trijumf, ne
za pobedu koja znači samo poraz drugih!
Evropi je potrebno mnogo takvih Političara, mnogo takvih Pesnika,
mnogo takvih Generala!

22
Doslovno ,,čupavci“, kako su obično zvali francuske vojnike u Prvom svetskom ratu.
 Evropi su potrebni Sposobni Ljudi da otelove Veliku Ideju, ideju koja
je Ime njenog bezimenog blaga!
Evropi je potrebna Nova Inteligencija da bi dobila Obličje svoje
haotične tvari!
Potrebna joj je Nova Volja da izgradi Zdanje od razbacanog kamenja
sadašnjeg Života!
Potrebna joj je Nova Senzibilnost da prikupi sebične egoizme
današnjih lakeja!
Evropi su potrebni Majstori! Svetu je potrebna Evropa!
Evropa je bolesna od nepostojanja! Bolesna je od toga da bude
sopstvena periferija! Doba mašina traga, ječi za dolaskom Slavne
Čovečnosti!
Evropa, najzad, čezne za Teoretičarima Onoga-Što-će-Biti, za
Prorocima njene Budućnosti!
O, naučna Sudbino, podari nam Homere za Doba mašina! O, Bogovi
Materije, podarite nam Miltone za Električno doba!
Dajte nam Pribrane Duše, Zdrave i Jake, Otmene i Skladne!
Evropi je potrebno da od geografske odrednice postane civilizovana
osoba!
Ono što sad imamo, glodanje Života, samo je đubrivo za Budućnost!
Ono što sad imamo ne može da potraje, budući da ne predstavlja ništa!
Ja, pripadnik rase moreplovaca, objavljujem da ne može da potraje!
Ja, pripadnik rase koja je otkrivala svet, prezirem sve manje od otkrića
Novog Sveta!
Ko u Evropi ima i najmanji nagoveštaj da će Novi Svet biti otkriven?
Ko zna kako da isplovi iz današnjeg Sagreša?
Ja sam makar ogromna Čežnja, baš one veličine koja je Moguća!
Ja se makar uzdižem kao Nesavršena Ambicija - nesavršena, ali
gospodstvena, ne ambicija robova!
Ja stojim pred suncem koje zalazi, a senka mog Prezira preklapa vas
kao noć!
Ja sam čovek makar toliko da ukažem na Put!
 I ukazaću na Put!

PAŽNJA!

Objavljujem, na prvom mestu,

Maltusov zakon senzibilnosti

Stimulansi senzibilnosti rastu geometrijskom progresijom;

senzibilnost sama po sebi raste samo aritmetičkom progresijom.

Značaj ovog zakon je očigledan. Senzibilnost - ovde upotrebljena u

najširem smislu - predstavlja izvor sve civilizovane kreativnosti. Međutim,
kreativnost može u potpunosti da cveta samo kad se senzibilnost prilagodi
miljeu u kojem deluje. Kreativni izraz je veliki i snažan u meri u kojoj se
ovo prilagođavanje odvija.
Senzibilnost, premda se donekle razlikuje usled pritisaka svog
trenutnog miljea, u osnovi je postojana, budući da je kod pojedinca određena
rođenjem, u vidu nasledne i prirodne funkcije. Senzibilnost, stoga, napreduje
sa svakim naraštajem.
Tvorevine civilizacije, koje su ono što obrazuje „milje” naše
senzibilnosti, obuhvataju kulturu, napredak nauke i promene u političkim
uslovima (u najširem smislu reči). Dakle, ove tvorevine - a naročito
napredak kulture i nauke, kad jednom otpočnu - ne daju rezultat iz
pregalaštva naraštaja, nego iz udruženog i uzajamno povezanog rada
pojedinaca, i premda je ovaj napredak u početku spor, ubrzo dostiže onu
tačku u kojoj se, od jednog do drugog naraštaja, odvija na stotine promena u
ovim novim stimulansima naše senzibilnosti. Međutim, senzibilnost, sama
po sebi, obuhvata samo jedan mali korak naraštaja, budući da otac na sina
prenosi samo deo svojih stečenih osobina.
Stoga civilizacija neminovno stiže do tačke u kojoj vladajuća
senzibilnost više nije prilagođena miljeu koji je stimuliše, i zbog toga
propada. To je upravo ono što se dogodilo u naše vreme, čija je
neprilagođenost odgovorna za našu nemoć da stvorimo bilo šta veliko.
U ranoj fazi sopstvene istorije, od renesanse do osamnaestog veka,
naša civilizacija je tek ovlaš ostala neprilagođena, kad su naši stimulansi
senzibilnosti, uveliko kulturni, lagano napredovali i u početku zahvatali
samo gornje slojeve društva. Neprilagođenost se povećavala tokom druge
faze, na prelazu od Francuske revolucije u devetnaesti vek, kad su
stimulansi, u tom času uveliko politički, napredovali mnogo brže i zahvatali
daleko veći opseg. U fazi koja se proteže od sredine devetnaestog veka do
naših dana neprilagođenost se vrtoglavo povećala, zbog toga što su se glavni
stimulansi - tvorevine nauke - tako brzo razvili da su daleko nadmašili
naša osrednja dostignuća u senzibilnosti, a praktična primena nauke
zahvatila sve slojeve društva. I tako se otvorio veliki jaz između naših
stimulansa senzibilnosti, čiji je napredak bio geometrijski, i same
senzibilnosti, koja se pokoravala aritmetičkoj progresiji.
Krajnji rezultat je neprilagođenost našeg sadašnjeg doba i stvaralačka
nemoć. U ovom trenutku moramo ili da prihvatimo smrt naše civilizacije ili
da, u suprotnom, izaberemo veštačko prilagođavanje, budući da je
prirodno, nagonsko prilagođavanje propalo.
Kako bismo predupredili smrt naše civilizacije, na drugom mestu,
objavljujem

Potrebu za veštačkim prilagođavanjem

Šta je veštačko prilagođavanje ?

Odgovor: postupak sociološkog hirurškog zahvata, nasilno
preoblikovanje senzibilnosti tako da može da održi korak (makar za neko
vreme) s napredovanjem sopstvenih stimulansa.
Naša senzibilnost, budući da je neprilagođena, postala je hronično
bolesna. Beskorisno je pokušavati s lečenjem; lekova za društvo nema.
Jedini način da joj spasemo život jeste hirurška operacija. Prirodno stanje
bolesti, poteklo od njene neprilagođenosti, mora da se putem hirurškog
zahvata zameni veštačkom životnom snagom, čak i ako ovo bude zahtevalo
sakaćenje.
 Šta treba ukloniti iz savremene duše?
Odgovor: ono što je čovekov duh poslednje stekao - to jest ono što je
duh civilizovanog čoveka poslednje stekao pre početka naše sadašnje
civilizacije. A zbog čega poslednje? Iz tri razloga:

a) budući da je to poslednja strukturna promena u našoj duši, najlakše

ju je odstraniti;
b) budući da je svaka civilizacija nastala kao odgovor na prethodnu,
načela prethodne civilizacije su ona koja se najviše opiru sadašnjoj
civilizaciji i stoga su najpogodnija za ometanje njenog prilagođavanja
naročitim uslovima koji su se pojavili od njenog uspostavljanja;
c) budući da je poslednje stečeno, njegovo uklanjanje neće povrediti
opštu senzibilnost onako ozbiljno kao što je uklanjanje - ili pokušaj
uklanjanja - elementa koji je mnogo dublje ukorenjen u duši.

Šta je to poslednje što je čovekov duh stekao?

Odgovor: hrišćanske dogme, budući da se njihov najpotpuniji izraz
zbio u srednjem veku, koji neposredno prethodi i nekoliko vekova najavljuje
našu civilizaciju, i budući da hrišćanska učenja protivreče zdravim
učenjima savremene nauke.
Veštačko prilagođavanje odvija se spontano, kad jednom iz
čovekovog duha uklonimo ono što je kao strukturno stekao iz uronjenosti u
hrišćanstvo.
Stoga, na trećem mestu, objavljujem

Antihrišćanski hirurški zahvat

Ono na šta se ovo svodi jeste, kao što ćemo videti, uklanjanje tri
predrasude, dogme ili stava koje je hrišćanstvo usadilo u samo tkivo
čovekove duše.
Šta to konkretno znači:
 1. Ukidanje dogme ličnosti - drugim rečima, predstave da je naša
ličnost odvojena od ličnosti drugih ljudi. To je teološka fikcija. Naša ličnost
predstavlja (kao što znamo iz savremene psihologije, a naročito otkad je
veća pažnja posvećena sociologiji) rezultate uzajamnog dejstva s
,,ličnostima" drugih ljudi, iz uronjenosti u društvene pokrete i kretanja, i iz
ispoljavanja naslednih osobina, što uglavnom proističe iz kolektivnog
iskustva. U sadašnjem vremenu, u budućnosti i u prošlosti, mi smo deo
drugih, i oni su deo nas. Za hrišćansku samoljubivost, najveći čovek je
onaj koji najčasnije kaže: ,,Ja sam ja”; za nauku, najveći čovek je onaj koji
najiskrenije može da kaže: „Ja sam svi drugi”.
Moramo da izvršimo zahvat na duši, čineći je svesnom sopstvene
prožetosti drugim dušama, kako bi mogla da dopre do stvarne vrednosti
Čoveka kao celine, Čoveka kao sinteze čovečanstva.

Rezultati ovog zahvata:

a) U politici: Ukidanje demokratije prema shvatanju Francuske
revolucije, po kojem dva čoveka trče dalje nego jedan, što je netačno, budući
da samo čovek koji vredi za dvojicu trči brže od jednog! Jedan plus jedan ne
vredi više od jedan, osim ako ovo „jedan plus jedan” obrazuje ono što
nazivamo Dva. Demokratija će biti zamenjena diktaturom Celovitog čoveka,
čoveka koji je, po sebi, najveći broj od svih i stoga predstavlja Većinu. Tako
ćemo stići do tačnog značenja Demokratije, potpuno suprotnog sadašnjem
značenju ili, bolje rečeno, nedostatku značenja.
b) U umetnosti: Ukidanje predstave da svaki pojedinac ima pravo ili
dužnost da iskazuje ono što oseća. Pravo ili dužnost da u umetnosti iskazuje
ono što oseća, pripada samo onom pojedincu koji se oseća kao mnoštvo
pojedinaca. To nema nikakve veze sa „znamenjem Vremena”, koje
reklamiraju oni koji ne znaju kako da se sami osećaju. Ono što nam je
neophodno jeste umetnik koji oseća kroz i za izvestan broj Drugih: nekih iz
prošlosti, nekih iz sadašnjeg vremena, nekih iz budućnosti, od kojih su svi
različiti. Potreban nam je umetnik čija je umetnosti sinteza-zbrajanje drugih,
a ne sinteza-oduzimanje drugih od sebe, što predstavlja delo današnjih
umetnika.
 c) U filosofiji: Ukidanje predstave o apsolutnoj istini. Stvaranje
Superfilosofije. Filosof će postati tumač unakrsnih subjektivnosti, pri čemu
će najveći filosof biti onaj ko obuhvati najveći broj ličnih filosofija drugih
ljudi. Budući da je sve subjektivno, mišljenje svakog čoveka za njega je
istinito, i tako će najveća istina biti unutrašnja-sinteza-zbrajanje najvećeg
broja ovih istinitih mišljenja koja jedna drugima protivreče.

2. Ukidanje predrasude individualnosti. Predstava da je duša svakog

čoveka jedna i nedeljiva još jedna je teološka fikcija. Nauka, naprotiv, uči
da je svako od nas celina pomoćnih psihologija, nezgrapna sinteza ćelijskih
duša. Za hrišćansko samoljublje, najveći čovek je onaj koji je najdosledniji
sebi; za nauku, najveći čovek je onaj koji je najnedosledniji.

Rezultati:
a) U politici: Ukidanje svakog ubeđenja koje traje više od modusa, kraj
čvrstih stavova i gledišta, i shodno tome slom svih ustanova koje se oslanjaju
na „javno mnjenje”, kadrih da potraju više od pola sata. Rešenje problema u
određenom istorijskom trenutku zavisiće od koordinacije diktature (videti
prethodni deo) tekućih nagona humanih komponenti tog problema - čisto
subjektivan metod, da budemo načisto. Prošlost i budućnost prestaće da
postoje kao činioci koje treba uvažiti u smislu rešenja političkih problema.
Svaki kontinuitet biće skršen.
b) U umetnosti: Ukidanje dogme umetničke individualnosti. Najveći
umetnik biće onaj ko najmanje određuje sebe, i ko piše u najvećem broju
književnih rodova, s najviše protivrečnosti i razmimoilaženja. Nijedan
umetnik neće imati samo jednu ličnost. Trebalo bi da ih ima više, od kojih
bi svaka nastala spajanjem sličnih načina razmišljanja, čime bi se raspršila
okrutna fikcija da je umetnik jedan i nedeljiv.
c) U filosofiji: Ukidanje Istine kao filosofskog koncepta, čak i ako je
koncept samo relativan ili subjektivan. Svođenje filosofije na umeće
iznošenja zanimljivih teorija o „Univerzumu”. Najveći filosof biće umetnik
mišljenja (koje se više neće nazivati filosofijom, nego
„apstraktnom umetnošću”), koji bude imao najveći broj sistematizovanih,
nepovezanih teorija o „Postojanju”.
 2. Ukidanje dogme lične objektivnosti. Objektivnost je grub prosek
delimične subjektivnosti. Ako društvo čini, recimo, petoro ljudi - a, b, c, d,
e - onda „istina” ili ,,objektivnost” tog društva može da se predstavi kao

a+b+c+d+e
5

U budućnosti, svaki čovek će, postepeno, uviđati ovaj prosek kod sebe.
I tako će svaki čovek, ili u najmanju ruku nadmoćniji čovek, nastojati da
bude onaj sklad u središtu sijaset subjektivnosti (od kojih će jedna biti
njegova), kako bi se, što je više moguće, približio Beskonačnoj Istini kojoj se
numerički nizovi delimičnih istina idealno priklanjaju.

Rezultati:
a) U politici: Suverenost ličnosti, ili više njih, koje su najuspešniji u
Uviđanju Proseka, odstranjivanje predstave da bilo ko uopšte može da
ponudi mišljenje o politici (ili bilo čemu drugom), budući da će samo onima
koji otelovljuju Prosek biti dopušteno da iznose mišljenja.
b) U umetnosti: Ukidanje koncepta Izražavanja, koji će biti zamenjen
konceptom Međuizražavanja, što će postati moguće jedino za one koji su
potpuno svesni da ne iskazuju ničija mišljenja (to jest, drugačije rečeno, onih
koji otelovljuju Prosek).
c) U filosofiji: Zamena koncepta Filosofije konceptom Nauke, budući
da je Nauka - imajući u vidu njen ,,objektivni karakter”, njenu prilagođenost
„spoljašnjem svetu” - Prosek subjektivnosti i, shodno tome, stvaran Prosek
filosofskih mišljenja. Filosofija će nestati kako Nauka napreduje.

Konačni, ukupni rezultati:

a) U politici: Naučna monarhija koja će biti antitradicionalistička,
antinasledna i potpuno spontana, budući da Prosečan Kralj može da se pojavi
u svako doba. Prirodna naučna uloga ljudi biće da isključivo oblikuju
trenutne nagone.
b) U umetnosti: Umesto trideset ili četrdeset pesnika koji daju pečat
vremenu, biće dovoljno, recimo, samo dva pesnika obdarena s petnaest-
dvadeset ličnosti, od kojih će svaka predstavljati Prosek društvenih kretanja.
c) U filosofiji: Integracija filosofije u umetnost i nauku. Filosofija će,
kao metafizička nauka, nestati, zajedno sa svim oblicima religijskog
osećanja (od hrišćanstva do revolucionarnog humanitarizma), budući da ne
predstavlja Prosek.

Međutim, kakav je Metod, kolektivno delovanje, koje će dovesti do

ostvarenja ovih rezultata u društvu sutrašnjice? Kakav će praktičan Metod
biti stavljen u dejstvo?
Metod je poznat samo naraštaju u čije ime uzvikuje i za čiju stvar
Evropa, uzavrela, trlja svoje telo o zid!
Da mi je Metod bio poznat, ja bih sam predstavljao taj naraštaj!
Međutim, ja znam samo Put; ne znam kuda će odvesti.
Neka bude kako bude, objavljujem neminovan dolazak Čovečanstva
inženjera!
I više od toga, apsolutno jamčim za dolazak Čovečanstva inženjera!
Objavljujem neposredno, naučno stvaranje Supermena!
Na sav glas uzvikujem njegov dolazak!
Na sav glas uzvikujem njegovo vrhunsko Delo!
Na sav glas uzvikujem, njega radi!
I kao prvo uzvikujem:
Supermen neće biti najjači čovek, nego najpotpuniji!

I kao drugo uzvikujem:

Supermen neće biti najžilaviji čovek, nego najsloženiji!

I kao treće uzvikujem:

 Supermen neće biti najslobodniji čovek, nego najskladniji!

A ovo uzvikujem punim plućima, na evropskoj obali gde se Težu sreće

s morem, ruku do kraja raširenih dok zurim u Atlantik, zamišljeno
otpozdravljajući Beskraju.

Alvaru de Kampuš
 Fragment iz „Šta je metafizika?”
Alvaru de Kampuš

Estetička i socijalna teorija iskazana u mom Ultimatumu svodi se na

sledeće: iracionalizacija postupaka koji ne mogu (makar ne još) da se
racionalizuju. Budući da su metafizika i sociologija samo virtualne nauke,
predlažem da budu iracionalizovane - da se metafizika preobrazi u granu
umetnosti, koja će je iracionalizovati kroz potiranje njenog raison d’être, a
sociologija u granu politike, koja će je iracionalizovati tako što će je od
teorije preobraziti u nešto praktično. Ne predlažem da se metafizika
preobrazi u religiju, odnosno sociologija u društveni utopizam, budući da bi
to pre subracionalizovalo te discipline nego što bi ih iracionalizovalo, dajući
im, ne drugačiji raison d’être, nego izvestan niži oblik od onog koji već
imaju.
Ovo je suština onoga za šta se zalažem u svom Ultimatumu, čije su
potpuno nove i originalne političke i estetske teorije, logično, potpuno
iracionalne, kao i život.
 Pisma

Pismo Mariju de Sa-Karneiru

Mario de Sa-Karneiro (1890-1916) bio je jedan od najznačajnijih

portugalskih modernističkih pesnika, kao i važan prozni pisac. Mada je
Pesoin odnos s njim ostao isključivo književni, Pesoa je Sa-Kameira
nesumnjivo osećao kao svog najbližeg prijatelja. Oni su vodili intenzivnu
prepisku između 1912. i 1916, to jest do trenutka kad je, u Parizu, Sa-
Karneiro počinio samoubistvo progutavši pet pilula strihnina.
Ostala pisma u ovom odeljku su poglavito heteronimna.

Lisabon, 14. marta 1916. godine

Dragi moj Sa-Karneiro,

Pišem ti danas iz emotivne potrebe - bolne čežnje da razgovaram s
tobom. Drugim rečima, nemam ništa posebno da kažem. Osim ovog: da sam
danas na dnu depresije bez dna. Besmisao rečenice govori o meni. Današnji
dan je jedan od onih dana u kojima nikad nisam imao budućnost. Postoji
samo nepokretna sadašnjost, opasana bedemom nemira. Druga strana reke,
koliko god da je druga strana, nije ova strana; to je osnovni uzrok sve moje
patnje. Ima mnogo čamaca koji hitaju u mnoge luke, ali nema čamca da život
prestane da boli, nema ni pristaništa na kome sve može da se zaboravi. Sve
ovo zbilo se pre mnogo vremena, ali moj jad je stariji i od toga.
U duševne dane, kakav je današnji, osećam se, svestan svake pore na
telu, kao tužno dete koje je život izmlatio.
Gurnut sam u ćošak, iz kojeg mogu da čujem kako se svi drugi igraju.
U rukama mogu da osetim bezvrednu, polomljenu igračku koju sam dobio
nekom gadnom ironijom. Danas, četrnaestog marta, u devet i deset uveče, to
je izgleda sve čega je moj život vredan.
U parku koji se vidi s pustih prozora mog zatvora, sve ljuljaške
obavijene su visoko oko grana s kojih vise, tako da čak ni moja fantazija o
sebi kao beguncu ne može da prenebregne ovaj trenutak, ljuljajući se u mojoj
uobrazilji.
Ovo je, premda lišeno književnog stila, manje-više moje sadašnje
stanje. Poput one žene na bdenju iz Moreplovca, oči me peku od pomisli na
plakanje. Život me, kroz naprsline, mrcvari malo-pomalo, na srk. Sve ovo
odštampano je u nevelikom pismu u knjizi čiji se povez raspao.
Da ti nisam pisao, zakleo bih se da je ovo pismo iskreno, da su
histerične asocijacije na ideje spontano potekle iz onog što osećam. Ali, ti
ionako veoma dobro znaš da je ova nepozorišna tragedija stvarna kao i šolja
čaja ili vešalica - dupke puna onog ovde i sad, a kroz moju dušu prolazi kao
zelenilo s lišća nekog drveta.
Eto zašto Vladalac nikad nije zavladao. Rečenica je potpuno
besmislena. Ali, ovog časa osećam da me besmislene rečenice teraju na plač.
Ako ovo pismo ne pošaljem danas, onda ću možda sutra, pošto ga
ispočetka pročitam, ugrabiti vremena da napravim kopiju na pisaćoj mašini,
tako da neke od rečenica i nešto od duha iz njega uključim u Knjigu nemira.
Međutim, to neće oduzeti od potpune iskrenosti s kojom sam ga sastavio,
kao ni od bolne neizbežnosti osećanja iza njega.
Tu imaš najnovije vesti. Tu je takođe i obaveštenje o tome kako stoji
rat s Nemačkom, ali bol je mnogo pre toga doveo do patnje. S one strane
Života, to mora da je natpis na nekoj političkoj karikaturi.
Ono što osećam nije pravo ludilo, ali ludilo, van sumnje, dovodi do
sličnog odbacivanja samih uzroka nečije patnje, prepredenog ushićenja u
trzajima i spoticanjima duše.
Kakva je, pitam se, boja osećanja?
Hiljadu zagrljaja od samo tvog

Fernanda Pesoe
 P. S. Ovo pismo sastavio sam u jednom dahu. Kad sam ga ponovo
iščitao, shvatio sam da ću, svakako, napraviti kopiju pre nego što ti ga sutra
pošaljem. Retko kad sam ovako potpuno iskazao sopstvenu psihologiju, uz
sve emocionalne i intelektualne pristupe, uz svu onu sklonost ka suštinski
depresivnom, uz sve tako karakteristične kutke i raskršća samosvesti...
Zar se ne slažeš?

Pismo dvojici francuskih proučavalaca magnetizma

Lisabon, 10. juna 1919. godine

Gospodo,
Da li biste bili tako ljubazni da mi pošaljete - povratnom poštom, ako
je moguće - vaše kompletne kataloge, kao i obaveštenje o Institut du
Magnetisme et du Psychisme Experimental, a naročito o vašem dopisnom
kursu iz animalnog magnetizma i samohipnoze?
Stoga, kako biste mi prosledili pravo obaveštenje, možda će biti od
koristi ako odmah razjasnim šta je ono za čim tragam i zbog čega. Nastojaću,
dakle, da vas upoznam s neophodnim prethodnim podacima. Nema
ni potrebe da kažem da se sve što ovde pišem odnosi isključivo na moj
zahtev za obaveštenjem u vezi gorepomenutog dopisnog kursa.
Hteo bih da razvijem, koliko je god moguće, onoliko animalnog
magnetizma koliko ga u meni ima, i da ga razvijem tako da, ako je moguće,
ukaže direktno na spoljašnji put u mom životu. Kad se ovako kaže,
zvuči zamršeno, ali nadam se da ću stvar razjasniti kroz sledeća objašnjenja.
Pre svega ću opisati sopstvenu prirodu, a potom ono što znam (u stvari, ne
mnogo) na temu magnetizma.
S psihijatrijske tačke gledišta, ja sam histerični neurastenik, ali, na
sreću, moja neuropsihoza je prilično slaba. Neurastenični element
preovladava nad histeričnim elementom, tako da spolja ne pokazujem znake
histerije - nema potrebe da lažem, u mom odnosu s drugima ne postoji
nikakva emocionalna nepostojanost, itd. Moja histerija je isključivo
unutrašnja pojava i napada isključivo mene; živeći sa sobom, ispoljavam svu
nepostojanost osećanja i senzacija i svu emocionalnu promenljivost
i kolebanje volje koje su karakteristike protejskih neuroza. Ne računajući
intelektualnu sferu, u kojoj sam dostigao ono što smatram pouzdanim
zaključivanjem, mišljenje menjam deset puta na dan; mogu da se osećam
sigurno samo u pogledu onih stvari koje ne uključuju emocije. Znam šta da
mislim o ovim i onim filosofskim učenjima ili književnim problemima, ali
nikad nisam imao čvrst stav ni o jednom prijatelju ili o bilo čemu što se tiče
mojih spoljašnjih aktivnosti.
Mentalno introvertan, stoga, kao i većina rođenih neurastenika, i ja
gotovo uvek potiskujem one spoljašnje - ili pokretne - izraze ovih
unutrašnjih manifestacija. Neophodno je da sam krajnje premoren, ili
uznemiren, da bih svoje emocije usmerio ka spolja. Ja sam i po
spoljašnjosti istovetne ćudi: gotovo uvek sam miran i razdragan u društvu.
Kao takav, i budući da obuzdavam svoje emocije, one mi ne predstavljaju
problem; u stvari, to mi se i sviđa, jer je korisno za književni život koji vodim
paralelno sa sopstvenim praktičnim životom. Čak gajim, s tobože
dekadentnom brižnošću, ove opterećujuće, pa ipak uzvišene emocije koje
čine moj unutrašnji život. Taj aspekt nemam želje da promenim. Moja muka
je u nečem drugom.
Vi ste, nema sumnje, već uočili moju slabu tačku, priroda poput moje
u živac dira ne emocije, ne intelekt, nego volju. Ova volja pati od
ispoljavanja emocija i inteligencije, kakve postoje u meni. Moja granična
emotivnost uznemiruje moju volju; moj granični racionalizam - plod jedne
preterano analitične i logične inteligencije - slamaju i iznuruju ovu volju tako
da su moje emocije već uskovitlane. Odatle moja abulija i parabulija. Uvek
želim da uradim tri-četiri stvari u isti mah, ali, na kraju ne uradim nijednu i,
što je još gore, ne želim da uradim nijednu. Pomisao na posao muči me kao
kletva; da obavim nešto znači da treba da budem okrutan prema sebi.
Sve u meni što je isključivo intelektualno prilično je jako i prilično
zdravo. Moja inhibitorna volja, intelektualna volja, uopšte se ne koleba; čak
i kad me saleću emocije, ispoljavam moć da ništa ne radim. Ono što mi
nedostaje jeste volja za postupanjem, volja da nadahnem ono spolja; posao
je ono što je za mene teško.
 Da problem sagledamo malo podrobnije. Koncentracija se nalazi u
srcu volje, a jedina koncentracija koju posedujem jeste ono intelektualno -
po mom mišljenju, tako je. Kad razmišljam, do kraja nadzirem stvar:
nikakva emocija, nikakva spoljašnja ideja i nikakva kretanja, kao
slučajnost u mom rasuđivanju, ne mogu da poremete spokojstvo i postojano
napredovanje. Međutim, svaka druga vrsta koncentracije potpuno je
drugačija, ako ne nemoguća.
Tako, samo centrifugalnom primenom ove centripetalne volje, obično
uspevam da radim postojano. Međutim, ova procedura deluje, razume se,
samo kod izvesnih vrsta i radnji. Recimo da treba da sastavim dugačko
pismo, složeno poslovno pismo. Kao direktor jedne portugalske firme za
plaćanja prema inostranstvu, to je nešto što moram da radim gotovo
svakodnevno, a jedini način na koji to mogu da uradim jeste da mentalno
razvrstam sadržaj pisma, racionalno razdvajajući obaveštenja koja je
potrebno proslediti. Proceduru obavljam brzo i u slučaju poput ovog to je
najbolja koja postoji, jer je tako sastavljeno pismo razumljivije i uverljivije.
Međutim, zamislite pokušaj da ovaj metod primenite na radnju koja je
zamršenija i nije - poput sastavljanja pisma - čisto književna! Rezultat bi bio
besmislen, ako bi ga uopšte bilo, jer u ovom slučaju, mentalni napor
usaglašavanja nailazi na potpunu inhibiciju, a krajnji ishod je da se uopšte
ništa ne čini. Strategija za obavljanje sitnih stvari ne postoji; stvarnost
svakodnevnog života nije šahovska igra.
Značaj ovih uvida ne treba preuveličavati. Ja, jednostavno, nisam tek
trupac obdaren svešću. Nego se radi o tome da je moja aktivna volja
nedovoljna, naročito kad se uporedi s inhibitornom voljom.
Takvo stanje duha ili, bolje rečeno, raspoloženja, značajno je (ima li
potrebe da naglašavam?) antimagnetsko. Moj psihološki život je kao kurs iz
demagnetizacije. Stoga, sad vidite zbog čega vam pišem i zbog čega vas
izlažem ovim dugim i zamornim razmatranjima. Hteo bih da ojačam svoju
aktivnu volju, ali da pritom svojim emocijama ili inteligenciji ne priuštim
nijedan povod za pritužbu. Koliko je meni poznato, jedini način za
ojačavanje volje bez slamanja emocija i potkopavanja inteligencije jeste da
čovek razvije sopstveni magnetizam.
 Izabrana pisma Ofeliji Keiroš

[Faza 1: Zaljubljeni Pesoa?]

(mart-novembar 1920)

1. mart 1920. godine

Ofelija,
Svoj prezir ili, u najmanju ruku, svoju neprevaziđenu ravnodušnost,
mogla si da mi pokažeš bez te providne maskarade u vidu tako opširne
rasprave i bez svojih pisanih „razloga”, koji su onoliko iskreni koliko su
neubedljivi. Mogla si samo da mi kažeš. Upravo zato te ništa
manje razumem, ali me više boli.
Sasvim je prirodno to što si veliki obožavalac mladića koji juri za
tobom, stoga, zbog čega bih ti stajao na putu ako ti se on dopada više od
mene? Imaš prava da ti se dopada ko god ti je po volji i, kao što vidim, ničim
nisi obavezna da me voliš. A svakako nema potrebe (osim da bi se zabavila)
da se pretvaraš da to činiš.
Oni koji zaista vole ne pišu pisma koja podsećaju na pravničke
podneske. Ljubav ne ispituje stvari iz takve blizine, i prema drugima se ne
ophodi kao prema optuženima.
Zbog čega ne možeš da budeš iskrena sa mnom? Zbog čega moraš da
mučiš čoveka koji ti nikad nije učinio nikakvo zlo (ili bilo kome drugom) i
čiji je tužan i usamljenički život dovoljno težak i bez toga da mu neko tovari
lažne nade i izjavljuje lažnu naklonost? Šta imaš od toga osim sumnjivog
zadovoljstva zbijanja šala na moj račun?
Shvatam da je sve ovo smešno, i da sam najsmešniji deo toga upravo
ja.
I ja bih pomislio da je smešno, da te toliko ne volim, i kad bih imao
vremena da mislim o bilo čemu drugom osim o bolu koji uživaš da mi
nanosiš, premda ničim to nisam zaslužio, osim što te volim, što mi ne izgleda
kao pravi razlog. U svakom slučaju...
Ovo je „pisani dokument” koji si zahtevala. Beležnik Euženio Silva
može da overi moj potpis.

Fernando Pesoa

19. mart 1920. godine u 4 sata ujutru

Draga moja ljubljena Bebice,
Skoro je četiri ujutru, i upravo sam odustao od pokušaja da zaspim, i
pored toga što je mom izmučenom telu veoma potrebno da se odmori. Ovo
je treća noć zaredom kako se ovo događa, ali ova noć jedna je od najgorih u
mom životu. Na sreću po tebe, draga, ne možeš ni da zamisliš kako to
izgleda. Ono što me sprečava da zaspim nije samo moje bolno grlo i idiotska
potreba da svaka dva minuta izbacujem pljuvačku. U takvom sam
delirijumu, premda nemam groznicu, i osećam da ću poludeti, hoću da
vrištim, da jecam krajevima pluća, da radim hiljadu blesavih stvari. U
ovakvo stanje dospeo sam ne samo zbog svoje psihičke bolesti, nego i zbog
činjenice da sam ceo jučerašnji dan proveo sekirajući se oko stvari koje još
treba uraditi pre nego što moja porodica stigne. I povrh svega toga, moj
rođak pojavio se u pola osam s više nego lošim vestima, u koje neću
sad zalaziti, draga, jer, na sreću, nijedna od njih ni najmanje te ne dotiče.
Eto kakve sam sreće da se razbolim tačno kad treba uraditi toliko
neodložnih stvari - koje ne može da obavi niko osim mene.
Shvataš u kakvom sam raspoloženju nedavno bio, naročito poslednja
dva dana? I nemaš pojma, ljubljena moja Bebice, koliko si mi neprekidno i
ludački nedostajala. Draga, kad te nema, uvek padam u očajanje, čak i kad
je to od danas do sutra, stoga, zamisli kako se osećam pošto te nisam video
čitava tri dana!
Reci mi jednu stvar, ljubavi: Zbog čega zvučiš tako utučeno u svom
drugom pismu - onom koje si juče poslala po Ozorija? Mogu da razumem
da ti nedostajem, isto kao što ti meni nedostaješ, ali zvučala si tako
uznemireno, tužno i utučeno da me je zabolelo čitanje tvog pisma i pomisao
na to koliko patiš. Šta se to s tobom dogodilo, draga, osim toga što smo
razdvojeni? Nešto gore? Zbog čega o mojoj ljubavi govoriš tako očajnim
tonom, kao da sumnjaš u nju, a zaista nemaš razloga?
Potpuno sam sam - zaista jesam. Ljudi u ovoj kući zaista se lepo
ophode prema meni, ali uopšte nisu tako blizu mene. Tokom dana donose
mi supu, mleko ili lekove, ali čak mi ne prave ni društvo, što svakako ne
bih ni očekivao. A u ovaj noćni sat osećam se kao u pustinji. Žedan sam, a
nema nikog da mi naspe piće. Počinjem da ludim od ovog osećanja
izdvojenosti i nema nikog da ine primiri, tek toliko da bude u blizini, dok
pokušavam da zaspim.
Hladno mi je. Idem da legnem i pretvaram se da se odmaram. Ne znam
kad ću poslati ovo pismo ili da li ću nešto dopisati.
Ah, ljubavi moja, lutko moja, dragocena Bebice, da si samo ovde!
Puno, puno i puno poljubaca od uvek samo tvog

Fernanda

19. mart 1920. godine u 9 ujutru

Draga moja slatka ljubavi,

Ono što sam ti prethodno pisao delovalo je kao čarobni napitak. Vratio
sam se u krevet, uopšte ne očekujući da ću zaspati, ali spavao sam 3-4 sata -
nije mnogo, ali koliko drugačiji svet! Osećam se mnogo bolje, i premda
me grlo i dalje boli i premda je i dalje otečeno, činjenica da se moje opšte
stanje tako poboljšalo mora da znači da moja bolest polako odlazi.
Ako dovoljno brzo prođe, mogao bih nakratko da se zaustavim pored
kancelarije, i u tom slučaju bih ti ovo pismo uručio lično.
Nadam se da ću uspeti. Ima nekih hitnih stvari za koje bih mogao da
se pobrinem odande (a da ne moram da idem da ih obavljam lično), ali
odavde to ne bih mogao.
 Doviđenja, slatki anđele. Poljupci i poljupci za Bebicu koja mi
nedostaje, od tvog uvek tebi posvećenog, uvek samo tvog

Fernanda

22. mart 1920. godine

Draga anđeoska Bebice,

Nemam mnogo vremena za pisanje, nevaljala draga, ili čak možda ni
toliko da kažem da sutra neću moći da objasnim jasnije, licem u lice, za
vreme naše žalosno kratke šetnje od Rua do Arsenal do kuće tvoje sestre.
Ne želim da te uznemiravam. Želim da budeš srećna, onakva kakva si
po prirodi. Hoćeš li mi obećati da se nećeš uznemiriti, ili da ćeš učiniti sve
što je u tvojoj moći da se ne uznemiriš ? Uopšte nemaš razloga da se
uznemiravaš, uveravam te.
Slušaj, Bebice... Hoću da zamolim, kad se budeš molila, za nešto što
mi se uvek činilo neverovatnim, uzimajući u obzir moju naopaku sreću, to
jest ono što mi danas izgleda verovatnije. Moli se da g. Kros osvoji jednu od
glavnih nagrada - hiljadu funti - za koju se nadmeće. Kakva razlika bi to bila
kad bi nam ovo pošlo za rukom! U engleskim novinama koje su danas stigle,
video sam da je on već stigao do jedne funte (a to je bio konkurs na kom on
nije bio naročito snalažljiv), što znači da je sve moguće. On je sad 12. od
oko 20.000 (dvadeset hiljada) učesnika. Ko zna, jednog dana možda će
osvojiti prvo mesto. Zamisli samo kad bi se to ostvarilo, ljubavi, i kad bi to
bilo za jednu od glavnih nagrada (hiljadu funti, ne samo tri stotine, koje ne bi
bile neki mamac)! Možeš li da zamisliš?
Upravo dolazim sa Eštrelje,23 gde sam bio da razgledam stan na
četvrtom spratu koji se prodaje za 70.000 reala. (Ono što sam u stvari video,
budući da na 4. spratu nema nikog, jeste 3. sprat, koji ima isti raspored.)
Odlučio sam da napravim zamenu. Mesto je fantastično! Ima dovoljno

23
Zvezda (portugal.), trg u Lisabonu, gde se nalazi i istoimena katedrala.
prostora za moju majku, braću i sestru, dadilju, tetku i mene. (Ali, o tome
ima još toga da se kaže, što ću ti saopštiti sutra.)
Zbogom draga. Ne zaboravi na g. Krosa! On nam je veoma privržen
prijatelj i može da nam bude od velike koristi.
Na hiljade poljubaca, velikih i malih, od uvek samo tvog

Fernanda

5. april 1920. godine

Draga nevaljala Bebice,

Evo me samog kod kuće, ne računajući intelektualca koji postavlja
tapete na zidove (kao da bi mogao da ih postavlja na pod ili tavanicu!), a on
se ne računa. Kao što sam obećao, sastavljam pismo svojoj Bebici, makar
koliko da joj saopštim da je veoma nevaljala devojčica osim u jednoj stvari,
umetnosti pretvaranja, a u toj je majstor.
Usput - premda ti pišem, ne mislim na tebe. Mislim o tome koliko mi
nedostaju dani kad sam lovio golubove, što je nešto što, očigledno, nema
veze s... Lepo smo prošetali danas, zar ne? Bila si dobro raspoložena, ja sam
bio dobro raspoložen, a i dan je bio dobro raspoložen. (Moj prijatelj A. A.
Kros nije bio dobro raspoložen. Ali, njegovo zdravlje je kako valja - funta
sterlinga zdravlja za sad, što je dovoljno da ne nazebe.)
Verovatno se pitaš zbog čega je moj rukopis tako neobičan. Iz dva
razloga. Prvi je taj što su te novine (sve što imam u ovom trenutku) neobično
glatke, i stoga moja olovka prosto klizi preko njih. Drugi je to što sam, ovde
u stanu, otkrio izvanredan porto, bocu koju sam otvorio i već je napola
iskapio. Treći razlog je to što postoje samo dva razloga, a stoga trećeg uopšte
nema (Alvaru de Kampuš, inženjer).
Kad možemo da budemo negde zajedno, draga, samo nas dvoje? Na
usnama mi je neobičan osećaj jer je prošlo mnogo vremena bez ijednog
poljupca... Bebice koja mi sedi u krilu! Bebice koja mi donosi ljubavne
ugrize! Bebice koja... (a onda je Bebica nevaljala i udara me...). Nazivao
sam te „telom slatkih iskušenja”, i to je ono što ćeš uvek i biti, ali daleko od
mene.
Dođi, Bebice. Dođi kod Nininja.24 Dođi Nininju u naručje. Prisloni
svoje tanane usne uz Nininjove usne... Dođi, tako čeznem, tako čeznem za
poljupcima...
Kad bih samo bio siguran da ti zaista nedostajem. To bi bila makar
nekakva uteha. Ali, ti na mene misliš verovatno manje nego na onog dečka
koji juri za tobom, da ne pominjem D. A. F. i knjižara iz C. D. & C.!
Nevaljalice, nevaljalice, nevaljalice, nevaljalice!!!
Ono što ti nedostaje jesu dobre batine.
Zbogom: idem da zagnjurim glavu u kofu, da odmorim misli. To rade
svi veliki ljudi, u najmanju ruku, svi veliki ljudi koji imaju: 1) misli, 2) glavu
i 3) kofu u koju mogu da gurnu glavu.
Poljubac, samo jedan, koji traje dok je sveta, od uvek samo tvog

Fernanda (Nininjo)

27. april 1920. godine

Ljubljena Bebice,
Kako si božanstveno izgledala danas na prozoru stana tvoje sestre!
Bila si ljupka, hvala bogu, i naizgled srećna što me vidiš (Alvaru de
Kampuš).
Osećao sam se veoma tužno i, takođe, veoma umorno - tužno ne samo
zbog toga što nisam uspeo da te vidim nego zbog prepreka koje drugi
postavljaju na naš put. Plašim se da će neumoljivost, podmukao uticaj tih
ljudi - koji te ne osuđuju, to jest iskazuju svoje pravo protivljenje, nego oni
koji lagano deluju na tvoj duh - na kraju učiniti to da ću prestati da ti se
sviđam. Ionako mi se čini da si prema meni drugačija. Nisi ista ona devojka

24
Jedno od imena koje je Ofelija iz milja nadevala Pesoi.
kakva si bila u kancelariji. Nisi čak to ni primetila, ali ja jesam, ili
makar mislim da jesam. Bog zna da se nadam da grešim...
Slušaj, slatka: budućnost mi izgleda potpuno maglovita. Hoću da
kažem, ne vidim šta je na horizontu, ili šta će biti s nama, budući da sve više
i više potpadaš pod uticaj svoje porodice i u svemu se razilaziš sa mnom. U
kancelariji si bila slađa, nežnija, ljupkija.
U svakom slučaju...
Sutra ću prolaziti pored tramvajske stanice Rosio u isto vreme kao i
danas. Hoćeš li izaći na prozor?
Uvek i večno tvoj

Fernando

31. jul 1920. godine

Draga Ibis,25
Oprosti mi zbog ovog lošeg papira, ali to je sve što sam uspeo da
nađem u svojoj tašni, a ovde u kafeu Arkada nemaju nikakav kancelarijski
materijal. Ne zameraš, jelda?
Upravo sam dobio tvoje pismo s onom lepom razglednicom.
Neobična podudarnost, zar ne ? To što smo ja i moja sestra bili juče u
gradu u isti čas kad i ti. Ono što nije bilo lepo jeste to što si iščezla, uprkos
signalima koje sam ti davao. Samo što sam se rastao od sestre kod hotela
Avenida Palas, kako bi mogla da kupi neke stvari i prošeta s majkom i
sestrom nekog Belgijanca koji je tamo odseo. Vratio sam se gotovo istog
časa, i očekivao da te zateknem kako me čekaš tamo, da bismo mogli da
razgovaramo. Ali ne, ti si morala da pohitaš sestrinoj kući!
Što je još gore, kad sam izašao iz hotela, primetio sam da je prozor
tvoje sestre iskićen kao loža u pozorištu (s dodatnim foteljama) kako biste

25
Ime koje je Pesoa iz milja nadenuo Ofeliji.
uživale u predstavi dok prolazim pored! Prirodno, pošto sam to shvatio,
produžio sam svojim putem kao da tamo nikog nije bilo. Onog dana kad
odlučim da igram klovna (za šta moja priroda zaista nije pogodna), obratiću
se direktno cirkusu. Samo mi je to sad falilo - da pred tvojom porodicom
izigravam komedijaša!
Ako nisi mogla da izbegneš to da na prozoru budeš uz još 148 njih,
trebalo je da se kloniš prozora. Imajući u vidu da nisi našla za shodno da me
sačekaš da porazgovaramo, mogla si makar da budeš toliko učtiva - budući
da na prozoru nisi uspela da se pojaviš sama - da se uopšte ne pojaviš.
Zbog čega je potrebno da objašnjavam te stvari? Ako tvoje srce (pod
pretpostavkom da ta stvar postoji) ili tvoja intuicija ne mogu nagonski da te
poduče, onda, isto tako, ni ja ne mogu da ti budem učitelj.
Kad kažeš da ti je žarka želja da se oženim tobom, ne treba da
zaboraviš da dodaš da bih isto tako morao da se oženim tvojom sestrom,
tvojim zetom, tvojim nećakom, i ko zna kolikim brojem klijenata tvoje
sestre.
Uvek samo tvoj

Fernando

Zaboravio sam, pišući ovo pismo, da si navikla da moja pisma pokazuješ

svima naokolo. Da sam se toga setio, nijansirao bih ga, uveravam te. Ali, sad
je prekasno, i nije ni važno. Ništa nije važno.

F.

15. oktobar 1920. godine

Bebice,
 Ima na hiljade, čak na milione, valjanih razloga da ne budeš
uznemirena, uvređena i ljuta na mene. Ali, nisam ja jedini koga treba kriviti.
Sudbina je ta koja mi je omađijala glavu - ako ne baš sasvim, onda najmanje
toliko da to poziva na ozbiljno lečenje, što nisam siguran da mogu sebi da
priuštim.
Nameravam da (a da još nisam posegao za čuvenim ukazom od 11.
maja)26 sledećeg meseca odem u bolnicu, gde se nadam da ću dobiti terapiju
koja će mi pomoći da predupredim crni talas koji mi se obrušava na glavu.
Ne znam kakav će biti ishod svega toga - hoću da kažem, ne mogu ni da
zamislim šta može da ispadne.
Ne čekaj na mene. Ako dođem da te vidim, to će biti ujutru, kad budeš
na putu za kancelariju na Poso Novu.
Ne brini.
Pitaš šta će se dogoditi? Zamenio sam se s Alvarom de Kampušem!
Uvek tvoj

Fernando

19. novembar 1920. godine

Draga Ofelija,
Hvala ti na pismu. Ono me je i rastužilo i okrepilo. Rastužilo zbog toga
što sve stvari uvek donose tugu.
Okrepilo, zbog toga što je ovo zaista jedino rešenje - da prekinemo
odugovlačenje situacije koju ljubav više ne opravdava, bilo s tvoje bilo s
moje strane. Što se mene tiče, ostaje trajno poštovanje i čvrsto prijateljstvo.
Toliko mi nećeš odbiti, zar ne?

26
Vladinom uredbom od 11. maja 1911. godine duševno obolele osobe mogle su da se
same prijave za bolničko lečenje.
 Ni ti ni ja ne treba da krivimo sebe za ono što se dogodilo. Samo
Sudbina može da bude krivac, kad bi ona bila osoba kojoj bi krivica mogla
da se dosudi.
Vreme, od kojeg sedi kosa i lice postaje zbrčkano, takođe slama i
najsnažnija osećanja, i to kudikamo brže. Većina ljudi, zbog toga što su
glupi, to čak i ne primećuje, i uobražava da se i dalje vole zbog toga što su
na to navikli. Da stvar nije takva, na svetu ne bi bilo srećnih ljudi. Međutim,
nadmoćna stvorenja ne mogu da uživaju u ovoj iluziji, zbog toga što ne mogu
da poveruju da će ljubav potrajati i kad vide da je s njom svršeno, oni se ne
zavaravaju time da ono što je preostalo - poštovanje ili zahvalnost -
predstavlja ljubav.
Te stvari prouzrokuju patnju, ali patnja je prolazna. Ako život, koji je
sve, konačno prođe, onda, neće li ljubav i tuga takođe proći, zajedno sa svim
drugim stvarima koje su samo deo života?
U svom pismu nisi poštena prema meni, ali ja razumem i opraštam.
Nema sumnje, pisala si ga u besu a možda i u gorčini, ali većina ljudi u tvom
položaju - muškarci ili žene - napisali bi ono što je čak i manje pošteno, i to
s većom ozlojeđenošću. Međutim, ti imaš čudesnu prirodu, Ofelija, pa čak
ni tvoj gnev nije kadar da dosegne zlo. Ako, kad se udaš, ne budeš
srećna onoliko koliko zaslužuješ, nikakve tvoje krivice u tome neće biti.
Što se mene tiče...
Moja ljubav je prošla. Ali, i dalje imam snažna osećanja prema tebi, i
možeš da budeš sigurna da nikad, nikad neću zaboraviti tvoj zanosni stas,
tvoje devojačke manire, tvoju nežnost, tvoju dobrotu, i tvoju ljupku prirodu.
Moguće je da sam se zanosio i da su osobine koje ti pripisujem samo moja
iluzija, ali ne mislim da je tako, pa čak i da jeste, nije nikakav greh videti ih
u tebi.
Ne znam šta bi volela da ti vratim - da li tvoja pisma ili druge stvari.
Najviše bih voleo da ti ne vratim ništa i da tvoja pisma zadržim kao živu
uspomenu na prošlost koja je umrla (kao što se sa svim prošlostima
događa), kao nešto bolno u životu poput mog što se, kako godine odmiču,
sve više pretvara u razočaranje i nesreću.
Molim te, ne budi poput običnog sveta, koji se uvek ponaša uskogrudo
i zlonamerno. Ne okreći glavu kad prolazim, i nemoj da gajiš zlovolju u
svom sećanju na mene. Budimo poput životnih prijatelja koji su jedan
drugog pomalo voleli kad su bili deca, tek kako bi, kao odrasli, krenuli za
drugim osećanjima i drugim putevima, ali koji, pored svega, u jednom kutku
srca, čuvaju živu uspomenu na staru i uzaludnu ljubav.
Ta „druga osećanja” i „drugi putevi”, odnose se na tebe, Ofelija, ne na
mene. Moja sudbina potpada pod drugi Zakon, čijeg postojanja nisi čak ni
svesna, a onaj koji popusti i ne oprosti zanavek ostaje rob.
Nije neophodno da ovo razumeš. Dovoljno je da me u sećanju zadržiš
s ljubavlju, kao što ću ja tebe zadržati u svom.

Fernando

[Faza 2: Pesoino ludilo?]

(septembar - oktobar 1929)

11. septembar 1929. godine

Draga Ofelija,
Srdačnost koju osećam u tvom pismu dirnula me je, premda ne znam
zbog čega bi mi zahvaljivala na fotografiji jednog podlaca, čak i ako je
podlac brat blizanac kojeg nemam. Zar senka opijenosti, posle svega, i dalje
opstaje u tvojim sećanjima?
Tvoje pismo dospelo je do mog progonstva - mene lično - kao radost
iz otadžbine, i stoga ja treba da zahvalim tebi, draga devojko.
I dozvoli mi da iskoristim priliku da ti se izvinim za tri stvari, koje se
svode na isto i za šta krivica nije do mene. Tri puta sam prošao pored tebe a
da te nisam pozdravio, jer nisam uspeo da shvatim da si to ti ili, bolje reći, to
sam shvatio prekasno. Prvi put, ali davno, bilo je to jedne noći u Rua do
Ouro. Bila si s nekim mladim čovekom, pretpostavljam s verenikom ili
mladićem, premda ne znam da li je on zaista bio ono na šta je polagao
sva prava. Preostala dva puta zbila su se nedavno, kad smo se oboje vozili
autobusom koji ide na Eštrelju. Jednom sam te samo spazio krajičkom oka,
što je za nekog osuđenog da nosi naočare gotovo kao da te nije video...
Još jednu stvar... Ne, ništa, slatke usne...

Fernando

Avelj
18. septembar 1929. godine

Peticija u 30 redova

Fernando Pesoa, neoženjen, punoletan, ometen, stanuje tamo gde je

Bogu milo da stanuje, u društvu bezbrojnih i raznolikih paukova, muva,
komaraca i drugih stvorenja korisnih za unapređenje domaće atmosfere
i dobrog sna, pošto je primio obaveštenje - premda samo telefonom - da bi s
njim moglo da se postupa [10 redova] kao s ljudskim bićem, počev od još
neutvrđenog datuma, a pošto će se rečeno postupanje s njim kao s čovekom
sastojati ne od poljupca nego od pukog obećanja da će dobiti poljubac, čije
će ispunjenje biti odloženo do vremena kad on, Fernando Pesoa, ne dokaže
da je (1) 8 meseci star, (2) zgodan, (3) da postoji, (4) da je po volji biću
odgovornom za trebovanje [20 redova], i (5) da u međuvremenu ne izvrši
samoubistvo kao što bi, prirodno, trebalo, ovim putem - kako bi još jednom
uverio osobu odgovornu za trebovanje materijala - podnosi dokaz kojim
dokazuje da on (1) nije 8 meseci star, (2) da izgleda groteskno, (3) da čak i
ne postoji, (4) da ga [30 redova] biće za trebovanje prezire i (5) da se ubio.
Kraj 30 redova.
Ovde bi trebalo da se dopiše: „U nadi da će se ovaj zahtev pravično
razmotriti”, ali za to nema nade.

Fernando
24. septembar 1929. godine

Dakle, reci mi, mala moja Oso (uistinu nisi moja, premda jesi osa),
kakve reči želiš da čuješ od stvorenja čiji se razum prosuo negde na Rua do
Ouro, čiju je pamet - zajedno s preostalim njegovim delom - pregazio
kamion dok je skretao na uglu sa Rua de Sao Nikolau.
Zar se mojoj (mojoj?) maloj Osi zaista dopadam? Čemu ova čudna
sklonost ka starijim ljudima? U svom pismu žališ se na to da si morala da se
bakćeš s nekim tetkama od osamdeset i nešto i pedeset i nešto godina, koje ti
u stvari i nisu tetke, ali kako onda očekuješ da se bakćeš sa stvorenjem koje
je gotovo istih godina i nikad neće moći da bude tetka, budući da je ta
profesija, koliko mi je poznato, dostupna isključivo ženama? Tetka,
razume se, treba da bude u vidu dve žene ili više njih. Do danas sam uspeo
samo da budem ujak, i to samo svojoj sestričini, koja me, da slučaj bude
zabavniji, zove „Ujka Fenando”, zahvaljujući (1) gorepomenutoj činjenici
da sam joj ujak, (2) činjenici da se zovem (sećaš se?) Fernando i (3) činjenici
da ona ne ume da izgovori slovo R.
Budući da kažeš da ne želiš da me vidiš i da ti je teško da želiš da ne
želiš da me vidiš, i da bi više volela da ti telefoniram, jer telefonirati znači
ne biti prisutan, i da ti pišem, zbog toga što pisati znači biti na udaljenosti,
ja sam ti ionako već telefonirao, Oso koja nisi moja, a sad ti i pišem, to jest
okončao sam pisanje jer ću se ovde zaustaviti.
Izlazim napolje i poneću pismo u svojoj crnoj torbi - čuješ li?
Voleo bih da istovremeno pođem u Indiju i Pumbal.27 Neobična
kombinacija, zar ne? Međutim, to je samo jedan krak puta.
Sećaš li se ove geografije, osasta Oso?

Fernando

27
Gradić severno od Lisabona, u doslovnom značenju golubarnik.
 Avelj
25. septembar 1929. godine

Draga gospođice Ofelija Keiroš,

Prezira i sažaljenja dostojna spodoba po imenu Fernando Pesoa, moj
dragi i uvaženi prijatelj, zamolio me je da vam prenesem - budući da ga
njegovo mentalno stanje ometa u bilo kakvoj komunikaciji, čak i da zdrobi
grašak (sjajan primer krotkosti i discipline) - da vam se ovim putem
zabranjuje da
(1) gubite na težini28
(2) premalo jedete
(3) ne spavate
(4) imate groznicu
(5) razmišljate o spodobi o kojoj je reč.
Kao odan i blizak prijatelj ništarije čiju sam poruku (nerado) prihvatio
da prenesem, moj vam je savet da kakvu god da ste duhovnu sliku stekli o
spodobi čije pominjanje kalja ovaj umereno beo papir jeste da je bacite u
toalet, budući da je materijalno nemoguće da takva sudbina dopadne
pseudohumanu jedinku kakvu bi opravdano zaslužila, ako na ovom svetu
pravde ima.

S poštovanjem vaš
Alvaru de Kampuš,
pomorski inženjer

26. septembar 1929. godine

Draga mala Ofelijo,

28
Ofelija je u pismu od prethodnog dana izvestila o tome da gubi na težini, pošto se njen
odnos sa Pesoom ponovo razbuktao.
 Nisam siguran da ti se dopadam, i to je razlog zbog kojeg ti pišem.
Pošto si rekla da ćeš se kloniti toga da se sutra sretneš sa mnom, sve do
između pet i četvrt i pola šest, na autobuskoj stanici koja nije ona koja tamo
postoji, biću tamo i čekaću.
Međutim, pošto će veći deo sutrašnjeg dana sa mnom biti inženjer
Alvaru de Kampuš, nisam siguran da mogu da izbegnem njegovo društvo -
koje je u svakom slučaju prijatno - tokom vožnje prema Žanelas Verdes.
Taj inženjer, koji je i stari prijatelj, ima nešto da ti kaže. Odbija da mi
pruži bilo kakve pojedinosti, ali nadam se i verujem da će, u tvom prisustvu,
shvatiti da je umesno da mi kaže o čemu je reč, ili da kaže tebi, ili da kaže
nama.
Do tog časa, ostajem tih, pun poštovanja i čak u očekivanju.
Do sutra, slatke usne,

Fernando

Nedelja, 29. septembar 1929. godine

Draga mala Ofelijo,

Pišem ti da ne bi rekla da ti nisam pisao, jer u stvari nisam. To neće
biti samo jedan red, kao što sam rekao, ali neće biti ni pregršt redova.
Bolestan sam, uglavnom zahvaljujući svim jučerašnjim brigama i
nevoljama. Ako ne želiš da veruješ da sam bolestan, onda očigledno nećeš
verovati. Ali, molim te, ne reci mi da ne veruješ. Dovoljno je loše biti
bolestan i bez tvoje sumnjičavosti u istinitost toga, ili zahteva da objasnim
sopstveno zdravlje kao da sam u stanju da to učinim, ili kao da sam obavezan
da bilo šta objasnim bilo kome.
Ono što sam rekao o odlasku u Kaškaiš (što znači Kaškaiš, Sintra,
Kašiaš ili bilo gde van Lisabona, ali ne predaleko) potpuno je tačno: tačno,
makar, kao namera. Dospeo sam u godine kad čovek uspeva da u potpunosti
ovlada svojom darovitošću i kad mu je duh na vrhuncu moći. Stoga je za
mene došlo vreme da povežem svoj književni rad, da izvesne stvari dovršim,
druge sastavim, i zabeležim neke stvari koje su mi i dalje u glavi. Da bih sve
to uradio potrebni su mi mir i tišina, i relativna povučenost. Na nesreću,
ne mogu da napuštam kancelarije u kojima radim (iz očiglednog razloga što
drugi prihod nemam), osim tako što ću dva dana u nedelji (sredom i
subotom) rezervisati za svoje poslovne obaveze, da bih preostalih pet dana
imao za sebe. Eto ti priče o Kaškaišu.
Čitava moja budućnost zavisi od toga mogu li ovo da izvedem, i to
ubrzo, jer moj život vrti se oko mog književnog rada, koliko god da je on
dobar ili loš. Sve drugo u životu za mene je od drugorazrednog interesa. U
nekim stvarima, prirodno, želeo bih da uživam, dok me neke druge
ostavljaju potpuno ravnodušnim. Oni koji me znaju i rade sa mnom, treba da
shvate da kod mene stvari tako stoje, a to što od mene žele da imam osećanja
(što u potpunosti poštujem) najobičnije osobe isto je kao kad bi želeli da
imam plave oči i plavu kosu. A da se prema meni ophode kao da sam neko
drugi, nije najbolji način da im ostanem naklonjen. Bolje bi bilo da pronađu
tog „nekog drugog”, prema kojem bi takvo ophođenje bilo umesnije.
Ja sam tvoj veliki, veliki obožavalac, Ofelija. Obožavam tvoj karakter
i prirodu. Ako se oženim, to će biti samo s tobom. Ostaje da se vidi da li brak
i kuća (ili kako god čovek želi da to nazove) mogu da se usaglase s mojim
misaonim životom. Sumnjam. Jer, u ovom času želim da, bez
odlaganja, organizujem ovaj misaoni život i svoj književni rad. Ako ne mogu
da ga organizujem, onda čak neću ni pomišljati na to da razmišljam o braku.
A ako ga organizujem na takav način da brak ispadne prepreka, onda sam
siguran da se neću oženiti. Međutim, podozrevam da to neće biti slučaj.
Odgovor će dati budućnost, hoću da kažem bliska budućnost.
Eto tako, i ispostavlja se da je ovo istina.
Doviđenja, Ofelijo. Jedi i spavaj, i nemoj da gubiš na težini.
Tvoj veoma posvećeni

Fernando

9. oktobar 1929. godine

Strahovita Bebice,
Dopadaju mi se tvoja pisma, koja su slatka, dopadaš mi se i ti, jer si i
ti slatka. I bombona si, i osa, i med, koji prave pčele a ne ose, i sve je sasvim
lepo, i Bebica treba uvek da mi piše, čak i kad ja ne pišem, što je neprestano,
i tužan sam, i lud sam, i niko me ne voli, a i zbog čega bi, i to je sasvim
tačno, i sve se vraća na početak, i mislim da ću te danas zvati, i želeo bih da
ti poljubim usne, nepogrešivo i nezasito, da ti pojedem usne i sve one male
poljupce koje tamo kriješ, i da se oslonim o tvoje rame i skliznem u paperje
tvoje dve male golubice, i da molim za oproštaj, i da oproštaj bude kao
tobože, i da to radim iznova i iznova dok ne počnem ponovo, i zbog čega ti
se dopada ništarija, trol i aljkavi debeljko s licem poput gas-maske i izrazom
nekog ko nije tu nego je u toaletu, iza sledećih vrata, i zaista, i konačno, ovde
završavam zbog toga što sam lud, i što sam uvek bio lud, a to mi je od
rođenja, što je isto kao kad bi se reklo otkako sam se rodio, i želim da mi
Bebica bude lutka da mogu da se igram kao dete, da joj skidam odeću, i sad
sam stigao do kraja lista, i ovo ne izgleda kao da ga je sastavilo ljudsko biće,
nego ja.

Fernando

9. oktobar 1929. godine

Zverska Bebice,
Oprosti mi što te mučim. Izvor tandrkanja u mojoj glavi konačno se
raspukao, i moj razum, koji je gotovo već prestao da postoji, počeo je da tr-
tr-r-r-r-...
Pišem ti tik pošto sam te zvao, i razume se zvaću ponovo, ako ti to ne
upropasti živce, i razume se, to neće biti u bilo koje vreme, nego u vreme
kad zovem.
Da li ti se dopadam zbog toga što sam ono što jesam ili zbog toga što
nisam? Ili ti se ne dopadam čak i ako postojim, to jest ne postojim? Ili šta?
 Sve ove rečenice i načini da se ne kaže ništa predstavljaju znake da je
ex-Ibis, izumrla Ibis, Ibis koja je kaput i čak srećni šašavko, odlaze u ludaru
na Teljau ili u Riljafoleš, a tamo je velika zabava u slavu njegovog
veličanstvenog odsustva.
Više nego ikad potrebno mi je da odem u Kaškaiš - u čeljusti Pakla,29
samo sa zubima, glavom napred, to je sve, narode, i odmah, dosta s Ibis. To
je upravo ono što ova životinja-ptica zaslužuje - da svoju čudovišnu
glavu izbrusi o zemlju.
Ali, ako bi mu Bebica dala samo poljubac, onda bi Ibis uspeo da poživi
još malo. Pa? A izvor tandrče - r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r - kako valja.

Fernando

Sva ljubavna pisma su

Smešna.
Ne bi bila ljubavna pisma da nisu
Smešna.

Svojevremeno i ja sam pisao ljubavna pisma

Podjednako, neizbežno
Smešna.

Ljubavna pisma, ako ljubavi ima,

Moraju da budu
Smešna.

Ali, u stvari
Samo oni koji nikad nisu pisali

29
Metafora potiče od oblika stene koja podseća na čeljust.
 Ljubavna pisma
Zaista su
Smešni.

Kad bih samo mogao da se vratim

U vreme kad sam pisao ljubavna pisma
Ne misleći da su
Smešna.

Dva pisma Žuau Gašparu Simoišu

Žuao Gašpar Simoiš (1903-1987) bio je osnivač i urednik časopisa Presensa

u Koimbri, i objavio je neke od najvažnijih Pesoinih radova zrelog doba,
među kojima su pesme „Auto-psihografija” i „Prodavnica duvana”, iz
Knjige nemira. Pesoa mu je napisao preko četrdeset pisama u razdoblju
između 1929. i 1934. Kao najugledniji portugalski kritičar, Simoiš je
napisao referentnu biografiju Pesoe, objavljenu 1950.

Lisabon, 11. decembar 1931. godine

Dragi moj Gašpare Simoišu,

Puno ti hvala na pismu, koje samo što sam primio, i na stranici iz

malaških novina. Nije važno što Presensa u broju 33 nije obuhvatila pasus
iz knjigovođe ili sonet Alvara de Kampuša, ali mi je drago što si ti objavio
moj prevod ,,Himne Panu” jer bih se inače osećao neodgovornim prema
autoru. A zbog čega se ljutiš na mene u pogledu dužine priloga koji sam
objavio u Deskobrimentu? Drage volje ću i Presensi priložiti jedan istovetne
dužine. Ali, treba da znaš da, u ovom ili onom slučaju, vodim računa
o prirodi objavljivanja. Ne izgleda mi pravo da ti šaljem prilog koji će
zauzeti tri strane, budući da bi Presensa trebalo da bolji i zamašniji deo svog
prostora posvećuje mlađim pesnicima i proznim piscima, a samo tu i tamo
da prošara piscima mojih godina, iz čistog prijateljstva prema nama, i stoga
bismo mogli da pozdravimo tvoja nastojanja i da popunimo praznine.
Pošto sam izneo ova pre-preliminarna zapažanja u odgovoru na tvoje
pismo, sad ću se oprobati s kritikom tvoje knjige Misterio da Poesia;30 ona
će obuhvatiti moju opširnu, odocnelu reakciju na tvoj članak o meni, koji
danas čini deo tvoje knjige. Pre nego što počnem, molim te, obrati pažnju na
to da će ova kritika dobiti svoj oblik upravo ovog časa, budući da ću je
sastaviti slobodno i direktno na pisaćoj mašini, bez ikakvog nastojanja s
moje strane da sastavim književne ili dobro skovane izraze, ili bilo šta što
spontano ne proizlazi iz mehaničke veštine kucanja na pisaćoj mašini.
Budući da tvoju knjigu nisam poneo sa sobom, moraću da pravim aluzije na
nju, umesto da citiram iz nje, ako i gde to bude neophodno. Ovo ti
saopštavam da ne bi uobražavao nekakav mračan motiv kad je stvar
jednostavno u tome što nemam knjigu kod sebe.
Dugo sam imao visoko mišljenje o tvojoj darovitosti, uopšte, i tvojim
kritičkim sposobnostima, naročito. Hoću da znaš, kao prvo i najvažnije, da
je to moje suštinsko mišljenje. Kakvo god neslaganje da izrazim u ovom
pismu, ono se tiče samo pojedinosti i nasumičnih mesta. Moje mišljenje o
tvojoj inteligenciji je dokazano i, premda ti ovo možda ne bi bilo dato da
znaš, to je još više potkrepljeno činjenicom da u tvom slučaju koristim reči
,,obožavanje” i „obožavalac”, reči kojima se ne razbacujem tek tako;
,,uvažavanje” je ono dokle idem kad, iz čestitosti prema samom sebi, ne
mogu da odmaknem dalje.
U smislu tvog intelektualnog razvoja i izražajnosti, Misterija poezije
predstavlja, onako kako je ja vidim, međufazu između Tema i knjige koju
ćeš sastaviti u budućnosti. Misterija poezije - opet, onako kako je ja vidim -
po svojoj prirodi pripada međufazi: ona je i dublja i zamršenija od Tema.
Tvoj duh je stasao - čovek nastavlja da duhovno raste do 45. godine - a ti
doživljavaš izvesne bolove na tom duhovnom stasavanju. Osećaš potrebu da
i više, i dublje, objasniš ono što si pisao u Temama, ali još nisi ovladao

30
Misterija poezije.
načinima da prodreš dublje i, uz to, pokušavaš da pronikneš u delove
čovekovog srca u koje se ni na koji način proniknuti ne može. Ovo dovodi -
i sada i uvek, kako vidim - do groznice, do nesmotrenosti i žudnje koja
pomračuje osnovni sjaj izvesnih zapažanja, dok druga zapažanja lišava
gotovo svakog sjaja.
Dok veliki deo ovoga shvatam kao znak tvog ličnog, unutrašnjeg
razvoja, mislim da se, takođe, isuviše lako potčinjavaš sugestijama i
uticajima evropskog intelektualnog miljea, sa svim njegovim teorijama za
koje tvrde da su nauka, sa svim njegovim sposobnim i darovitim ljudima
koji tvrde (i koje drugi proglašavaju) da su geniji. Ne krivim te zbog toga
što ovo ne uviđaš, jer to je nešto što ljudi tvojih godina nikad ne vide. Danas
sam zaprepašćen - zaprepašćen i užasnut - vrstama književnosti iz prošlosti
i (i u ono vreme) sadašnjosti koju sam obožavao s beskrajnom
intelektualnom iskrenošću sve do 30. godine. To je takođe kod mene važilo
i u pogledu politike. Danas sam zaprepašćen, uz onu jalovu (i stoga
neopravdanu) zbunjenost, time što sam onoliko cenio i verovao u
demokratiju, time što sam smatrao da je i te kako važno boriti se u ime one
nepostojeće kategorije poznate kao ,,narod”, koliko sam iskreno, a ne
bezumno, pretpostavljao da reč ,,čovečnost”, kad je reč o „ljudskoj vrsti”,
ima sociološko značenje, a ne samo biološko.
Među putokazima koji su te sproveli u neku vrstu lavirinta u koji si
zagazio, verujem da mogu da prepoznam Frojda, a pod Frojdom
podrazumevam i njega i njegove sledbenike. Mislim da je to trebalo i
očekivati, u svetlu prethodno naznačenih opštih razloga, kao i
naročitog razloga što je Frojd zaista genije, izumitelj originalnog
i zavodljivog psihološkog modela čija se moć uticaja u njemu ogleda kao
zaokružena paranoja vrste podložne tumačenju. Mislim da Frojdov uspeh, i
u Evropi i izvan Evrope proističe iz originalnosti tog modela, koji ima
silovitost i uskogrudost ludila (kakvi su neophodni za stvaranje religija i
religijskih sekti, uključujući fašizam, komunizam i druge oblike političkog
misticizma) i koji je, što je mnogo važnije, zasnovan (izuzev kod nekoliko
heterodoksnih učenika) na tumačenju seksualnog. To omogućuje
sastavljanje apsolutno skaradnih knjiga, koje se potom računaju u naučna
dela (od kojih neka zaista to i jesu), i „tumačenje” minulih i sadašnjih pisaca
i umetnika (obično bez ikakvog kritičkog opravdanja) na degradirajući
način, dostojan kafea „Braziljera” iz Šijada, i posvećujući se psihološkim
masturbacijama unutar prostrane mreže onanizma koji kao da čine duh naše
civilizacije.
Nemoj pogrešno da me razumeš: neću da sugerišem to da je ovaj
poslednji vid frojdizma ono što je imalo hipnotičko dejstvo na tebe lično.
Nego da je u svetu pobudio tako veliko opšte zanimanje za frojdizam i tako
popularisao sistem.

Sad, onako kako ga vidim (uvek to „kako ga vidim”), frojdizam je

lažan, uskogrud i neobično koristan sistem. Lažan je ako zamišljamo da će
nam pružiti ključ, što nijedan sistem ne može, za beskonačnu složenost
čovekove duše. Uskogrud je zbog toga što navodi na pretpostavku da sve
može da se svede na seksualnost, budući da ništa ne može da se svede na
samo jednu stvar, čak ni u subatomskom svetu. Neobično je koristan, zbog
toga što je psihologe upozorio na tri ključna aspekta našeg
unutrašnjeg života i njegovog tumačenja: (1) na nesvesno, i shodno tome na
činjenicu da smo mi ipak iracionalne životinje; (2) na seksualnost, čiji je
značaj, iz raznih razloga, bio potcenjen ili nepoznat; (3) na ono što nazivam
transferalnim, pod čime podrazumevam preobražaj jedne vrste psihološkog
fenomena (ne neminovno seksualnog) u drugi, kad je onaj izvorni inhibiran
ili skrajnut, i mogućnost poistovećivanja izvesnih osobina ili mana kroz
naizgled nepovezana ponašanja.
Pre nego što sam uopšte bilo šta pročitao o Frojdu, to jest bilo šta od
njegovih radova, pa čak i pre nego što sam za njega čuo, samostalno sam
došao do zaključka pod (1) i do nekih uvida koje sam postavio pod (3). Pod
brojem (2) izneo sam nekoliko zapažanja, zahvaljujući svom i
inače oskudnom zanimanju za seksualnost, bilo za sopstvenu, bilo za tuđu -
sopstvenu, budući da nikad nisam pridavao mnogo značaja sebi kao
telesnom i društvenom biću; tuđu, zbog toga što nikad nisam bio sklon tome
da se pačam - čak ni kao tumač, unutar sopstvenog bića - u živote drugih.
Nisam mnogo čitao Frojda, kao ni o frojdovskom sistemu i njegovim
izvorima, ali, ono što sam pročitao -priznajem - bilo mi je od velike pomoći
da naoštrim sopstveni psihološki nož i da očistim, to jest da promenim optiku
sopstvenog kritičkog mikroskopa. Meni Frojd nije bio potreban i koliko mi
je poznato on nije ni mogao da ni pomogne da, u tom smislu, napravim
razliku između taštine i ponosa u slučajevima kod kojih je ove dve stvari, kad
su samo posredno ispoljene, moguće pobrkati. Pa čak i unutar oblasti pod
(2) nije mi bio potreban Frojd da bih, samo na osnovu njihovog književnog
stila, shvatio ko je homoseksualac a ko onaniše, i ko, unutar onanije,
upražnjava onaniju a ko psihološki onaniše. Kako bih razlikovao tri
elementa koji čine homoseksualni stil i tri elementa boji čine onanijski stil
(i razliku, kod ovog drugog, između praktične i psihološke varijacije), nisu
mi bili potrebni ni Frojd ni frojdovci. Međutim, mnoge druge stvari, u ovoj 1
druge dve oblasti, zaista su mi razjasnili Frojd i njegovi sledbenici. Nikad
mi ne bi palo na pamet da je, na primer, pušenje (a dodao bih, i alkohol)
„transfer” onanije. Posle čitanja nevelike studije izvesnog psihoanalitičara
na ovu temu, odjednom mi je sinulo da, od petorice onih za koje sam znao
da onanišu, četvorica ne puše i ne piju, dok peti puši ali se gnuša vina.
Ova tema navela me je na to da se dotaknem seksualnosti, ali to je,
razumećeš, bilo samo kako bih razjasnio sopstveni stav i pokazao ti do koje
mere, uprkos sopstvenoj kiritičnosti i skretanjima, shvatam hipnotičku moć
frojdizama nad svakim ko je inteligentan, a naročito onda kad se njihova
inteligencija odlikuje povijanjem pred kritikom. Ono što bih sad želeo da
istaknem jeste da bi ovaj sistem, ali i sve izvedene i analogne sisteme,
osećam to, trebalo da iskoristimo da podstaknemo sopstvene kritičke moći, a
ne da ih smatramo naučnim dogmama ili prirodnim zakonima. Čini mi se da
bi ih, u izvesnoj meri, primenio na ovaj drugi način i, shodno tome, bio
zaveden pseudonaučnim elementom na koji se nailazi u mnogim delovima
ovih sistema i koji dovodi do krivotvorenja, i to uz pomoć pustolovnog
elementa koji se zatiče u drugim delovima i dovodi do nemarnosti, i uz
pomoć preuveličanog seksualnog elementa kojeg opet ima u drugim
delovima, što dovodi do trenutnog srozavanja autora koji je predmet
proučavanja, naročito u očima publike, tako da se kritičko
objašnjenje izrađeno u dobroj veri i bezazleno izloženo, doživljava kao čin
agresije. Zbog toga što je publika glupa? Nesumnjivo, međutim, kolektivna
priroda koja publiku čini publikom takođe je lišena inteligencije, koja je
isključivo individualna. Znaš li šta je Robert Brauning, ne samo veliki
pesnik nego pesnik prefinjenog i intelektualnog, kazao kad se povela reč o
Šekspirovoj homoseksualnosti, koju je on tako nesumnjivo i naveliko
iskazao u svojim sonetima? „Ako je tako, onda je on manje Šekspir”. To je
publika za tebe, dragi moj Gašpare Simoišu, čak i kad se publika zove
Brauning, a on svakako nije bio kolektivna publika.
Ova zapažanja, iskazana duševnim tonom obraćanja usamljenika i
predočena brzinom kojom ih je moguće otkucati na pisaćoj mašini, sadrže
većinu one negativne kritike koju sam morao da iznesem na račun tvoje
Misterije poezije. Ona se (da odmah pređem na stvar) odnose na jedan od
metodoloških postupaka iz tvoje knjige.
Međutim, tvoja knjiga takođe obuhvata, potpuno nezavisno od tvojih
formalnih metoda, slučajeve neopravdane žurbe i kritične prenagljenosti.
Ako to pripišeš nedostatku biografskih podataka neophodnih za oblikovanje
suda o Sa-Karneirovom unutrašnjem Ja, zbog čega oblikuješ sud zasnovan
na nepostojanju takvih podataka? Jesi li siguran, samo zbog toga što to ja
kažem i ponavljam, da osećam nostalgiju za sopstvenim detinjstvom i da je
za mene muzika - kako da kažem? - osujećeno prirodno sredstvo sopstvenog
izraza? I, molim te, imaj u vidu to da tvoja studija o Sa-Karneiru, što se tiče
nepostojanja biografskih podataka, predstavlja, u kritičkom smislu, štivo
dostojno divljenja, a jedini problem s tvojom studijom o meni jeste to što kao
istinito prihvata izvesne tvrdnje koje su lažne, zbog toga što ja, u
umetničkom smislu, mogu samo da lažem.
Biću određeniji. Delo Sa-Karneira prožeto je suštinskom
nečovečnošću: nema ljudske topline ili nežnosti, ne računajući onu okrenutu
ka unutra. Znaš li zbog čega? Zbog toga što je ostao bez majke kad je imao
dve godine i nikad nije doživeo majčinsku ljubav. Zapazio sam da ljudima
koji odrastaju bez majke uvek nedostaje nežnosti, bez obzira na to da li su
umetnici ili nisu, bez obzira na to da li im je majka zaista umrla ili je
jednostavno bila hladna i daleka. Postoji i jedna razlika: oni koji nisu imali
majku zbog toga što je umrla (osim ako su bezosećajni po prirodi, što nije
slučaj sa Sa-Karneirom) sopstvenu nežnost okreću ka unutra, zamenjujući
sobom majku koju nikad nisu upoznali, dok oni koji, u stvari, majku nisu
imali /.bog toga što je ona bila ledeno ravnodušna, gube sopstvenu nežnost
koju bi morali da imaju i postaju (osim ako su posebno obdareni nežnošću)
neumoljivi cinici, čudovišni izdanci majčinske ljubavi koje su bili lišeni.
 A sad ću biti određeniji o sebi. Nikad nisam osećao nostalgiju za
detinjstvom; u stvari, nikad ni za čim nisam osećao nostalgiju. Po prirodi, i
u doslovnom smislu reči, ja sam futurista. Nesposoban sam da budem
pesimista ili da se osvrćem unatrag. Koliko sam toga svestan, jedine
stvari koje mogu da me pogode jesu nedostatak novca (upravo je u ovom
trenutku neophodan) i oluje s grmljavinom (dok traju). Sve što mi iz
prošlosti nedostaje jesu ljudi koje sam voleo i koji su nestali; nedostaju mi
samo oni, ne i vreme u kojem sam ih voleo; želeo bih da su i danas živi, i to
u dobu u koje bi stigli da su poživeli. Ostalo su književni stavovi, u kojima
se silovito oseća instinkt za dramsko, bez obzira na to da li su ih potpisali
Alvaru de Kampuš ili Fernando Pesoa. Njihov ton i njihovu istinu dobro
ilustruje ona moja kratka pesma koja počinje „O, crkveno zvono iz mog
sela...” Crkveno zvono iz mog sela je, Gašpare Simoišu, zvono iz Crkve
mučenika, u Sijadu. Selo u kojem sam se rodio bio je Trg Sau Karluš, danas
se zove Trg Direktorijuma, a zgradom u kojoj sam rođen (na petom spratu)
završava se Dom (na trećem spratu) Direktorijuma Republike.
(Napomena: zdanje je osuđeno da bude slavno, ali nadajmo se da će
peti sprat doneti bolje rezultate nego treći.)
Sad kad sam se pozabavio ovim pojedinostima, ili kako god da ih
nazoveš, voleo bih da se vratim (ako još imam snage za to, jer sam se već
umorio) pitanju metodologije. Onako kako je ja vidim (eto opet tih reči),
uloga kritičara je u suštini trojaka: (1) da umetnika proučava isključivo kao
umetnika, ne dopuštajući da od njegovog ličnog prodre ništa više nego što
je apsolutno neophodno za tumačenje umetnika; (2) da otkrije ono što bismo
mogli da nazovemo središnjom definicijom umetnika (lirskog, dramskog,
elegijskog, peoetsko-dramskog tipa itd.); i (3) da ove studije i ova otkrića
uvije u pesničku auru nerazumljivosti, znajući da je, kao što mi znamo,
čovekova duša u osnovi nedokučiva. Ova treća funkcija na neki način je
diplomatska, ali činjenica je, dragi moj Gašpare Simoišu, da nam je čak i za i
ukovanje istinom potrebna diplomatija.
Mislim da ničemu od ovog nije potrebno razjašnjenje, osim možda
drugoj funkciji. Delimično zbog sažetog prostora, pojasniću je na primeru, i
izabraću sebe jer sam najbliži koji je pri ruci. Središnja tačka moje ličnosti
kao umetnika jeste to da sam ja pesnik dramskog; šta god da pišem, uvek
imam unutrašnji pesnički zanos i dramsku bezličnost. Letim kao neko drugi
- to je sve. S čovekove tačke gledišta - koju kritičar čak ne bi trebalo ni da
razmatra, jer ne služi ničemu - ja sam histerični neurastenik, s
histeričnim elementom koji preovlađuje mojim osećanjima i neurasteničnim
elementom [koji preovlađuje] intelektom i voljom (hipersenzibilnost kod
ovog prvog, apatija kod drugog). Međutim, čim kritičar shvati da sam ja u
suštini dramski pesnik, imaće ključ za moju ličnost, to jest za onoliki njen
deo koliki je njemu ili bilo kome drugom potrebno da ga zna, ne računajući
psihijatra, što kritičar nije neophodno da bude. Opremljen ovim ključem, on
može da polako otvori sva vrata koja vode do mog izraza sopstvene ličnosti.
On saznaje ono što pesnik oseća; da se, kao dramski pesnik, osećam potpuno
odvojen od osećanja svog Ja; da, kao dramatičar (bez pesnika), ono što
osećam automatski pretvaram u izraz daleko izmešten od onoga što osećam,
i u sopstvenim emocijama oblikujem ličnost koja ne postoji i koja istinski
prima to osećanje i, osećajući ga, oseća još nešto, povezane emocije ( koje
ja, ogoljeni ja, zaboravljam da osećam.
Ovde ću zastati. Pročitaću ponovo ovo pismo, uneti neophodne
popravke, i poslati ga. Osim toga, upravo mi je stigao prijatelj, koji se napio
čak i više od mene, i koji me preklinje da odmah prekinem s
prekucavanjem, budući da mu nije gušt da pije sam. „Pročitaću ponovo ovo
pismo” znači da ću ga pročitati kasnije ili sutra. Ne očekujem da ću popraviti
ništa drugo osim nesporazuma između mene i pisaće mašine. Ako nešto nije
jasno, obavesti me i razjasniću. I, razume se, nećeš zaboraviti na to da sam
ovo sastavio bez predumišljaja, popunjavajući list onom brzinom kojom
pisaća mašina može da prati bujicu mojih misli.
Ne, nisam zaboravio na moguću grešku koju sam pomenuo u vezi s
tvojom idejom o tome kako muziku shvatam emocionalno. Tu stvar
preskačem zbog toga što o tome ne znam ništa osim da je ova žudnja za
muzikom još jedna neobična crta mog dramskog duha. Zavisi od vremena,
mesta i onog dela mene koji se opaža u određeno vreme i na određenom
mestu.
Razume se, nisam zaboravio ni na to da sam negde u ovom pismu
napisao nešto poput „naoštravanja mog psihološkog noža” i da „očistim, to
jest da promenim optiku sopstvenog kritičkog mikroskopa”. Sa
zadovoljstvom primećujem da sam, govoreći o Frojdu, upotrebio faličku
predstavu i vulvičku predstavu. On bi ih sigurno razumeo. Šta bi zaključio,
to ne znam. U svakom slučaju, dođavola s njim!
I na kraju, umoran sam i žedan. Izvinjavam se za to što su moje reči,
u ma kojoj meri, iskrivile moje ideje i za to što su moje ideje, u ma kojoj
meri, potekle od opsene ili neodlučnosti.
Najsrdačniji pozdravi od tvog vrlog prijatelja i obožavaoca

Fernanda Pesoe

Lisabon, 28. jula 1932. godine

Dragi moj Gašpare Simoišu,

Hvala ti na pismu. Svoj odgovor šaljem u Koimbru, jer budući da još
nije avgust, i budući da bi trebalo da si u Figeiri, lako će ti ga proslediti tamo.
Vidim da još ima vremena da pošaljem rad za sledeće izdanje
Presense, i na to možeš da računaš. Poslaću crticu o Kazaišu Monteiru koju
sam pominjao (veoma je kratka), zajedno s još jednim prilogom, takođe
kratkim. Nadam se da ću poslati prethodno neobjavljen tekst o Sa-Karneiru.

Počinjem - polako, jer je to nešto što se ne može izvesti na brzinu - sa

organizovanjem i ispravljanjem svojih tekstova, kako bih pred kraj godine
mogao da objavim jednu ili dve knjige. Verovatno će obe biti pesničke
zbirke, budući da sumnjam da ću do tada imati spremno bilo šta drugo -
spremno, što će reći, po mojim merilima.
Moja prvobitna namera bila je da otpočnem s objavljivanjem svojih
dela u tri knjige, i to sledećim redom: (I) Portugalija, nevelika knjiga
pesama (ukupno 41), čiji je drugi deo „Portugalsko more” (objavljen u
Savremeniku broj 4); (2) Knjiga nemira (od Bernarda Suareša, ali samo kao
koautora jer B. S. nije heteronim, nego književni lik); (3) Sabrane pesme
Alberta Kaeira (s predgovorom Rikarda Reiša, a na kraju knjige Beleškom
u spomen na mog učitelja Kaeira Alvara de Kampuša). Godinu dana posle
objavljivanja ovih knjiga, nameravam da, ili zasebno ili kao još jednu knjigu,
štampam Pesmaricu (ili neki drugi isto tako upečatljiv naslov), koja bi
obuhvatala (unutar knjiga I—III ili I-V) izvestan broj mnogih od mojih
raznorodnih pesama, koje su tako osobene da bi se klasifikovale drugačije
osim na ovako neupečatljiv način.
Međutim, u Knjizi nemira ima mnogo toga što treba ispraviti i
preoblikovati, a ja, pošteno govoreći, ne smem da očekujem da će mi to
oduzeti manje od godinu dana posla. Što se tiče Kaeira, neodlučan sam. I
njega je potrebno ispraviti, premda ne previše. Ne računajući to, moglo bi
da se kaže da je njegovo delo zaokruženo, premda nekoliko „rasutih
pesama” i izmene u odnosu na rane pesme (Čuvar ovce) leže razbacane
među mojim hartijama. Međutim, kad jednom pronađem te razbacane
elemente, knjiga bi mogla brzo da se završi. Ima i jedna nezgoda: gotovo
izvestan izostanak komercijalnog uspeha, tako da će morati da se objavi uz
izvesno žrtvovanje. Da li se odvažiti na tu finansijsku žrtvu, zavisiće, razume
se, od mog finansijskog stanja u tom času. Budući da pristupam ispravljanju
i organizovanju svojih tekstova, u svakom slučaju pronaći ću i prikupiti ono
što pripada Kaeiru.
Ne znam da li sam ti ikad rekao da heteronime (u skladu s mojom
konačnom voljom po tom pitanju) treba da objavim pod sopstvenim imenom
(sad je kasno, i stoga besmisleno, pretvarati se da su potpuno nezavisni).
Oni će činiti seriju pod nazivom Fikcije međuigre, osim ako u međuvremenu
ne smislim neki bolji naslov. I tako bi naslov prve knjige bio nešto ovako:
Fernando Pesoa - Fikcije međuigre - I. Sabrane pesme Alberta Kaeira (1889-
1915). I tako dalje za svaku sledeću knjigu, uključujući i jednu zanimljivu -
veoma tešku za sastavljanje - koja će obuhvatati estetičku raspravu između
mene, Rikarda Reiša i Alvara de Kampuša, i verovatno drugih heteronima,
jer ima ih nekoliko (uključujući i jednog astrologa koji tek treba da se
pojavi).
U stvari, verovatno ću u prvu knjigu heteronima uključiti ne samo
Kaeira i Belešku Alvara de Kampuša, nego i tri ili pet knjiga Oda Rikarda
Reiša. Na taj način, knjiga će obuhvatiti ono što je suštinski za
razumevanje početaka „škole”: dela Učitelja i neke pesme njegovog
neposrednog učenika, kao i nešto (Beleške) od drugog njegovog učenika. Tu
je i čisto praktična stvar zbog koje sam sklon takvoj knjizi: Kaeiro i Beleške,
sami po sebi, ne bi činili ni malu knjigu, kakva je Portugalija, ni knjigu
uobičajenog obima (oko 100 strana), kakva je moja Pesmarica. S
uključivanjem Rikarda Reiša (logična dopuna, kao što sam objasnio), knjiga
će dostići uobičajen broj strana.
Moj sadašnji plan, podložan promeni, jeste da Portugaliju i Pesmaricu
objavim ove godine, ako je moguće, ili početkom sledeće. Prvi od ova dva
naslova gotovo da je spreman, i od svih mojih knjiga ima najveće šanse
za uspeh. Drugi naslov je spreman; samo treba da izaberem pesme i odredim
im redosled.
Budući da znam da te ove stvari ne gnjave, i budući da je ovo na neki
način sve, u odgovor (prilično opširan) na tvoju ljubopitljivost u pogledu
vremena kad nameravam da objavljujem, dopustio sam sebi da se donekle
raspišem.
Pored svega pomenutog, preostaje mi da sastavim i okončam možda
dva-tri pamfleta ili duža članka. I pored toga što su napisana na
portugalskom, verovatno ću ih prevesti na engleski i prvo ih objaviti (u
časopisima, nema sumnje) u Engleskoj. Sve je ovo, međutim, provizorno.
Srdačni pozdravi od tvog vrlog prijatelja i obožavaoca,

Fernanda Pesoe
 Tri pisma Adolfu Kazaišu Monteiru

Adolfo Kazaiš Monteiro (1908-1972) bio je urednik (početkom 1931)

časopisa Presensa i vatreni pobornik Pesoinog dela, kao i jedan od njegovih
najvažnijih sabesednika. U stvari, bio je i adresat najopširnijeg i
najčuvenijeg Pesoinog pisma, napisanog 13. januara 1935. Iz postskriptuma
tog pisma, jasno je da je ono bilo namenjeno potomstvu.

Lisabon, 11. januar 1930. godine

Dragi kolega,
Puno ti hvala što si mi poslao primerak svoje knjige Confisao31 na
lepim rečima koje si na njoj napisao, i na pesmi koju si mi posvetio.
Tvoja knjiga otkriva strasnu senzibilnost i njenu još zreliju primenu.
Pre nego što utisak uspe da se preobrazi u sirov umetnički materijal, prvo
mora da se preobrazi - ne delimično, nego u potpunosti - u intelektualni
utisak, utisak koji svedoči o inteligenciji. A pod inteligencijom
podrazumevam ne najviši izraz naše ličnosti nego apstraktan izraz.
Drugačije i jednostavnije rečeno: samo kad se čovek uz pomoć inteligencije
preobrazi u mali univerzum, steći će, tako stvorenim utiskom, sirov
materijal od kojeg će sazdati ono što nazivamo umetnošću.
Ono što osećamo samo je ono što osećamo. Ono o čemu razmišljamo
samo je ono o čemu razmišljamo. Ali, ono o čemu, bilo da smo ga osećali ili
o njemu razmišljali, ponovo razmišljamo kao o nečem drugom, prirodnim
putem preobraća se u umetnost i hladeći se, poprima oblik.
Ne veruj onom što osećaš ili misliš, sve dok ne prestaneš da osećaš ili
razmišljaš o tome. Tad ćeš primeniti sopstvenu senzibilnost na način na koji
ona prirodno radi na tvoju i svačiju dobrobit.

31
Zbrka (portugal.).
 Iskreno sam uživao u tvojoj knjizi. A ova zapažanja, prirodno,
ograničena mojim osobenim gledištem, namenjena su isključivo kao kritika
koja, premda može biti da je netačna, ima makar tu prednost da je iskrena i
da donosi uživanje u pohvalama.
S najlepšim željama od tvog uvek zahvalnog kolege,

Fernanda Pesoe

Lisabon, 13.januar 1935. godine

Dragi moj prijatelju i kolega,

Puno ti hvala na pismu, na koje ću odmah i do kraja odgovoriti. Ali,
pre nego što počnem, moram da se izvinim zbog ovog papira koji je
namenjen za kopiranje. To je najbolje što sam uspeo da pronađem, jer sam
u nedelju ostao bez dobrog papira. Međutim, s lošijim papirom, verujem,
dobijam na vremenu da ti pišem.
Pre svega, dozvoli mi da ti kažem da nikad ne bih pomislio na „zadnje
namere” u bilo čemu što bi mogao da napišeš u raspravi sa mnom. Ja sam
jedan od nekoliko portugalskih pesnika koji nisu sigurni u sopstvenu
nepogrešivost i kritiku svog dela ne smatraju nikakvim činom lèse divinity.32
Iako je moguće da patim od drugih mentalnih poremećaja, kod mene nema
ni traga maniji gonjenja. Osim toga, ionako sam sasvim svestan tvoje
intelektualne zavisnosti, koju (ako smem tako da se izrazim) iz sveg
srca odobravam i divim joj se. Nikad nisam žudeo za tim da budem Učitelj,
jer ne znam kako da podučavam, i nisam siguran da bih uopšte bilo šta imao
od učenja, i sebe uopšte ne vidim kao Predvodnika ili Šefa, jer ni jaje ne
umem da razbijem. Stoga, nemoj da te brine bilo šta što bi mogao da kažeš
o meni. Ja nisam od onih koji traže kavgu tamo gde je nema.
U potpunosti se slažem s tobom da knjiga kao što je Mensagem33 nije
bila umesan izdavački début. Ja sam, da budemo načisto, mistični

32
Uvreda božanstva.
33
Poruka (portugal.) - naslov jedine za Pesoinog života objavljene knjige.
nacionalista, racionalni sebastijanista. Ali, ja sam i štošta drugo osim toga,
pa čak i ono protivrečno. A Poruka, zbog toga što je takva vrsta knjige, nije
obuhvatila te stvari.
Objavljivanje svojih dela otpočeo sam s tom knjigom jednostavno
zbog toga što je to bila prva koju sam, kakav god da je razlog bio, uspeo da
organizujem i pripremim. Budući da je sve bilo spremno, saletali su me da
je objavim, i tako sam i učinio. Nisam to učinio, molim te da primetiš, s
očima uprtim u nagradu koju je ponudila Nacionalna služba propagande,
premda to ne bi bio ozbiljan intelektualni greh. Moja knjiga nije bila
spremna sve do septembra, a ja sam čak pomišljao na to da je prekasno da
se prijavim na konkurs, jer nisam shvatio da je krajnji rok za
predaju pomeren s kraja jula na kraj oktobra. Budući da su krajem oktobra
primerci Poruke već bili dostupni, priložio sam primerke koje je tražila
Služba propagande. Knjiga je odgovarala naznačenim uslovima
(nacionalizmu) konkursa. Prijavio sam je.
Kad sam u prošlosti povremeno razmišljao o redosledu kojim bi
jednog dana moji radovi mogli da se objavljuju, nijedna knjiga nalik Poruci
nikad se nije našla na spisku. Nisam mogao da se odlučim da li da počnem
s velikom knjigom pesama - recimo obima oko 350 strana - koju bi pratile
različite subpersonalizacije samog Fernanda Pesoe ili da počnem od
detektivskog romana (koji još nisam završio).
Uveren sam, kao i ti, da Poruka nije bila umestan izdavački début, ali
sam uveren u to da je u tim okolnostima bila najbolji début koji sam mogao
da izvedem. Ta strana moje ličnosti - na neki način beznačajna strana - nikad
nije bila na odgovarajući način predstavljena u mojim
časopisnim publikacijama (izuzev onog dela knjige pod nazivom
„Portugalsko more”), i baš iz tog razloga bilo je dobro da bude otkrivena, i
da će biti otkrivena sada. Bez ikakvog nauma ili predumišljaja s moje strane
(u praktičnim stvarima nisam kadar za predumišljaje), ona se podudara s
onim presudnim trenutkom (u izvornom smislu reči „presudno”) u
preobražaju nacionalnog nesvesnog. Ono što se nekom zgodom dogodilo da
učinim, kao i to što su me drugi saletali, precizno je, lenjirom i šestarom,
iscrtao Veliki Arhitekta.
 (Ne, nisam ni lud ni pijan, nego pišem spontano, onoliko brzo koliko
mi ova pisaća mašina dozvoljava, i koristim sve izraze koji mi padnu na
pamet, bez obzira na njihov doslovan sadržaj. Zamisli - jer, to je tačno -
da samo razgovaram s tobom.)
Sad ću se direktno pozabaviti tvojim trima pitanjima: (1) o planovima
za buduće objavljivanje mojih dela, (2) o nastanku mojih heteronima i (3) o
okultnom.
Pošto su me gorepomenute okolnosti navele na objavljivanje Poruke,
koja pokazuje samo jednu stranu mene, nameravam da nastavim na sledeći
način. Ovog časa završavam temeljno ispravljanje verzije „Bankara
anarhiste”; knjiga će biti spremna u bliskoj budućnosti, i nadam se da ću je
odmah objaviti. Ako bude imala uspeha, odmah ću je prevesti na engleski i
pokušati da je objavim u Engleskoj. Nova verzija trebalo bi da ima izglede
u Evropi. (Ne pomišljaj na to da ovo automatski znači Nobelovu
nagradu.) Potom - i time ću direktno odgovoriti na tvoje pitanje koje zadire
u moju poeziju - nameravam da leto provedem u sakupljanju kraćih pesama
samog Fernanda Pesoe u jednu veliku knjigu, kao što je prethodno
nagovešteno, i pokušaću da je objavim pre isteka godine. To je knjiga na
koju si čekao, i to je knjiga koju sam i ja nestrpljiv da objavim. Ta knjiga
pokazaće sve moje strane izuzev one nacionalističke, koju je Poruka već
obelodanila.
Primetićeš da govorim samo o Fernandu Pesoi. U ovom trenutku ne
pomišljam na Kaeira, Rikarda Reiša ili Alvara de Kampuša. U vezi s njima
ne mogu ništa da preduzmem, u smislu objavljivanja, sve dok (vidi gore) ne
dobijem Nobelovu nagradu. Pa ipak - rastužuje me pomisao na to - svu
silovitost svoje dramske depersonalizacije uložio sam u Kaeira; svu svoju
mentalnu disciplinu, zaogrnutu u sopstvenu osobenu melodičnost, u Rikarda
Reiša; a u Alvara de Kampuša uložio sam sve emocije kojih sam se odrekao
i koje nisam oživeo. Pomisao, dragi moj Kazaiše Montero, da sva trojica, u
smislu objavljivanja, moraju da se priklone Fernandu Pesoi, bludna je i
prostačka!
Verujem da sam na tvoje prvo pitanje odgovorio. Obavesti me ako i
dalje ima nečeg nejasnog, pa ću pokušati da razjasnim. Za sad nemam više
planova, i imajući u vidu šta sve moji planovi obično uključuju i u šta se
pretvore, mogu samo da kažem: „Hvala bogu!”
 Prelazeći sad na tvoje pitanje o nastanku mojih heteronima, videću da
li ću moći da ti u potpunosti odgovorim. Počeću od psihijatrijskog aspekta.
Moji heteronimi svoj koren imaju u duboko ukorenjenom obliku
histerije. Ne znam da li patim od obične histerije ili od, preciznije govoreći,
histerične neurastenije. Sumnjam na ovo drugo, jer imam simptome abulije
koji običnom histerijom ne mogu da se objasne. U svakom slučaju, mentalno
poreklo mojih heteronima leži u mojoj popustljivosti, u organskoj težnji ka
depersonalizaciji i podražavanju. Na sreću, po mene i po druge, ove pojave
mentalno su se ispoljavale iznutra, nisu se pojavljivale u mom spoljašnjem,
svakodnevnom životu među ljudima; buknule bi u meni, gde sam ih jedino
i doživljavao. Da sam žena (kod žena histerija bukne spolja, u vidu napada i
sličnog), svaka pesma Alvara de Kampuša (najhisteričnijeg histeričnog dela
mene) bila bi znak za opštu uzbunu u komšiluku. Međutim, ja sam muškarac,
a kod muškaraca histerija uglavnom dušu pogađa iznutra; tako se sve
završava u tišini i poeziji...
Ovo objašnjava, isto koliko i meni to uspeva, biološko poreklo mojih
heteronima. Sad ću ispričati o njihovoj pravoj istoriji, počev od heteronima
koji su umrli i onih koje više ne pamtim - to su oni koji su zanavek
izgubljeni u dalekoj prošlosti mog gotovo zaboravljenog detinjstva.
Još od detinjstva bio sam sklon tome da oko sebe gradim nestvaran
svet, da se okružujem prijateljima i poznanicima koji nikad nisu postojali.
(Ne mogu da budem siguran, razume se, da li oni zaista nikad nisu
postojali, ili sam to ja koji ne postoji. U tom smislu, kao i svakom drugom,
ne treba da budemo dogmate.) Otkad sebe znam kao ,,sebe”, mogu da se
setim vizija oblika, pokreta, karaktera i životne priče mnogih nestvarnih
figura koje su za mene bile i vidljive i bliske kao što su to
manifestacije onoga što, može biti, ishitreno nazivamo stvarnim životom. Ta
sklonost, koja seže unatrag sve dok sebe pamtim kao sebe, neprestano me je
pratila, menjajući donekle melodiju kojom me je opčinjavala, ali nikad ne i
način.
Tako mogu da se setim onog što je, verujem, bio moj prvi heteronim
ili, bolje reći, moj prvi nepostojeći poznanik - izvesni Ševalje de Pa - preko
koga sam, kad mi je bilo šest godina, pisao pisma sebi od njega, i čija ne
sasvim pomućena figura i dalje ima uticaj na deo mojih osećanja koja se
graniče s nostalgijom. Manje živo sećanje imam na još jednu figuru koja je
takođe imala strano ime, kojeg više ne mogu da se setim, i koji je bio neka
vrsta suparnika ovom Ševaljeu de Pau. Takve stvari događaju se svoj
deci? Nema sumnje - ili verovatno. Međutim, ja sam ih tako intenzivno
proživljavao da ih i dalje proživljavam; sećanje na njih tako je jako da sebe
moram da podsetim da nisu bile stvarne.
Ta sklonost ka tome da oko sebe gradim još jedan svet, isti kao ovaj
samo s drugim ljudima, nikad nije napustio moju imaginaciju. Ona je
prolazila kroz različite faze, uključujući onu koja je u meni otpočela kad sam
tek stasao, kad bi mi se duhovito zapažanje, koje se potpuno razilazilo s onim
ko sam ja ili ko sam mislio da sam, javljalo povremeno i iz nekog
nepoznatog razloga, a ja bih je, istog časa, spontano izgovorio kao da potiče
od nekog mog prijatelja, čije bih ime izmislio, zajedno s pojedinostima iz
biografije, i čiju bih figuru - fizionomiju, držanje, oblačenje i pokrete - istog
časa video ispred sebe. Tako sam razrađivao i umnožavao različite prijatelje
i poznanike koji nikad nisu postojali, ali koje osećam, čujem i vidim čak i
danas, gotovo trideset godina kasnije. Ponavljam: osećam ih, čujem i vidim.
I nedostaju mi.
(Kad se jednom raspričam - a kucanje na mašini za mene je kao da
pričam - teško se zaustavljam. Ali, prestaću da te gnjavim, Kazaišu
Montero!) Sad ću preći na stvaranje svojih književnih heteronima, što je ono
što tebe stvarno zanima. Ono što sam do sad napisao, u svakom slučaju
služiće kao priča o majci koja ih je rodila.)
Godine 1912, ako se ispravno sećam (a ne mogu biti daleko od toga),
palo mi je na pamet da napišem nešto poezije iz paganske perspektive.
Skicirao sam nekoliko pesama po obrascu nepravilnog stiha (ne u stilu
Alvara de Kampuša nego u polupravilnom stilu), a onda zaboravio na njih.
Međutim, u meni se začela nejasna, maglovita slika osobe koja je napisala
te stihove. (Rikardo Reiš je rođen, a da ja to nisam ni znao.)
Godinu i po ili dve posle toga, jednog dana mi je palo na pamet da se
našalim sa Sa-Karneirom - da sastavim prilično zamršenu bukoličku pesmu
koju je trebalo da predstavim kao zaogrnutu u neku vrstu stvarnosti, na šta
sam kasnije zaboravio. Nekoliko dana potrošio sam uzalud pokušavajući da
sagledam tu pesmu. Jednog dana, konačno sam odustao - bio je 8. mart 1914
- otišao sam do visokog ormara s fiokama, uzeo list hartije i stojećki počeo
da pišem, kao što radim kad god mogu. I sastavio sam trideset i nešto pesama
iz jednog pokušaja, u nekoj vrsti ekstaze koju ne umem da opišem. Bio je to
trijumfalan dan u mom životu i takav više neću imati. Počeo sam od naslova
Čuvar ovce. Potom je u meni usledila pojava nekog koga sam istog časa
nazvao Alberto Kaeiro. Oprosti na apsurdnosti ovog iskaza: moj gospodar
pojavio se u meni. To je ono što sam istog časa osetio, i to osećanje bilo je
tako snažno da sam, čim je ovih trideset i nešto pesama bilo napisano,
zgrabio prazan list papira i, ponovo sve u jednom cugu, sastavio šest pesama
koje čine „Iskošenu kišu” Fernanda Pesoe. Iz jednog pokušaja i s
punom koncentracijom... Bio je to povratak Fernanda Pesoe kao Alberta
Kaeira samom Fernandu Pesoi. Ili, bolje reći, bila je to reakcija Fernanda
Pesoe na sopstveno nepostojanje kao Alberta Kaeira.
Kad se Alberto Kaeiro jednom pojavio, instinktivno i nesvesno
pokušao sam da mu nađem učenike. Iz Kaeirovog lažnog paganizma, izveo
sam latentnog Rikarda Reiša, konačno mu pronašavši ime i podesivši ga kao
sopstveno istinsko Ja, jer sad sam ga u stvari video. A onda mi se
neočekivano i naglo ukazala nova osoba, potpuno suprotna Rikardu Reišu.
Tečno, bez ometanja ili ispravki, iz moje pisaće mašine izašla je oda pod
nazivom „Trijumfalna oda”, čoveka čije je ime ni manje ni više nego
Alvaru de Kampuš.
I tako sam obrazovao kliku nepostojećih, stavljajući je potpuno u okvir
stvarnosti. Uobličio sam uticaje i prijateljstvo između njih, u sebi sam
osluškivao njihove rasprave i osobene tačke gledišta, i u svemu tome činilo
mi se da sam ja, koji sam ih sve stvorio, onaj koga tamo najmanje ima. Činilo
mi se da se sve odvijalo bez mene. I izgleda da se stvar i dalje tako odvija.
Ako jednog dana budem u mogućnosti da objavim raspravu o estetici između
Rikarda Reiša i Alvara de Kampuša, shvatićete koliko se razlikuju i do koje
mere ja nemam nikakve veze s tim.
Kad je došlo vreme za objavljivanje Orfeja, trebalo je da u poslednjem
trenutku pronađemo nešto čime ćemo popuniti izdanje, i tako sam Sa-
Karneiru predložio da sastavim „starinsku” pesmu Alvara de Kampuša -
onako kako bi je Alvaru de Kampuš sastavio pre nego što je upoznao Kaeira
i potpao pod njegov uticaj. Eto kako se dogodilo da sastavimo „Opijari”, u
koju sam pokušao da ugradim sve moguće sklonosti Alvara de Kampuša
koje bi, moguće, bile otkrivene, ali to i dalje nije ukazivalo ni na kakav
nagoveštaj veze s njegovim učiteljem Kaeirom. Od svih pesama koje sam
napisao, ovo je bila ona koja me je najviše namučila, zbog dvostruke
depersonalizacije koja se zahtevala. Međutim, mislim da nije loše ispala, i
ona nam zaista prikazuje Alvara u povoju.
Mislim da ovo treba da ti razjasni poreklo mojih heteronima, ali ako
postoji bilo šta što treba raščistiti - ja pišem veoma brzo, a kad pišem brzo
nisam savršeno jasan - obavesti me i ja ću se rado odazvati. A ovde je istinit
i histeričan dodatak: sastavljajući izvesne pasuse Beleški u spomen mom
učitelju Kaeiru Alvara de Kampuša, zaista sam lio prave suze. Ovo ti
govorim kako bi shvatio s kim imaš posla, dragi moj Kazaiše Monteiro!
Još nekoliko napomena o istoj stvari... Pred sobom, u prozračnom ali
stvarnom prostoru snova, vidim lica i gestikulacije Kaeira, Rikardo Reiša i
Alvara de Kampuša. Dodelio sam im godine i ustrojio im živote. Rikardo
Reiš rođen je 1887. godine (ne sećam se meseca ni dana, ali imam ih negde
zabeležene) u Portu. On je lekar i trenutno živi u Brazilu. Alberto Kaeiro
rođen je 1889, a umro 1915. godine. Rođen je u Lisabonu, ali je veći deo
života proveo u unutrašnjosti. Nije imao profesiju i praktično nikakvo
obrazovanje. Alvaru de Kampuš rođen je u Taviri, 15. oktobra 1890. godine
(u 1.30 posle podne, kaže Ferijera Gomiš, i to je tačno, zbog toga što
horoskop izrađen za taj sat to i potvrđuje). Kampuš je, kao što ti je
poznato, pomorski inženjer (studirao u Glazgovu), ali trenutno živi u
Lisabonu i ne radi. Kaeiro je bio srednje visine, i premda mu je zdravlje bilo
zaista krhko (umro je od tuberkuloze), izgledao je manje slab nego što je bio.
Rikardo Reiš je malčice zdepastiji, nabijen, ali žilav. Alvaru de Kampuš je
visok (175 cm, za dva i po centimetra viši od mene), vitak i donekle pognut.
Svi su glatko izbrijani - Kaeiro lepog, bledo glica i plavih očiju; Reiš donekle
tamnoput; Kampuš ni bled ni tamnoput, ovlaš nalik portugalskom tipu
Jevrejina, ali glatke kose, obično začešljane na jednu stranu, i s monoklom.
Kaeiro, kao što sam rekao, gotovo da nije imao obrazovanje - samo osnovnu
školu. Majka i otac umrli su mu dok je bio mlad, i ostao je kod kuće,
izdržavajući se od sitnog prihoda s porodičnog imanja. Živeo je sa starom
dedinom sestrom. Rikardo Reiš je doktor, kao što sam pomenuo, obrazovan
na jezuitskom fakultetu; u Brazilu živi od 1919. godine, pošto je pošao u
dobrovoljno progonstvo zbog svojih monarhističkih uverenja. Stekao je
formalno latinsko obrazovanje, i samouki je poluhelenista. Alvaru de
Kampuš, posle uobičajene gimnazije, odlazi u Škotsku da uči za inženjera,
prvo mašinskog, a potom pomorskog. Za vreme nekog odmora putovao je na
Istok, iz čega je nastala njegova pesma ,,Opijari“. Latinskom ga je učio ujak,
sveštenik iz oblasti Bejre.
Kako pišem u ime ove trojice? Kaeira, iz čistog i neočekivanog
nadahnuća, a da i ne zna ili čak podozreva da nameravam da pišem u njegovo
ime. Rikarda Reiša, posle jedne kratke meditacije koja je iznenada poprimila
konkretan oblik u vidu jedne ode. Kampuša, kad osetim iznenadan nagon za
pisanjem a ne znam šta. (Moj poluheteronim Bernardo Suareš, koji na sijaset
načina podseća na Alvara de Kampuša, uvek se pojavljuje kad sam sanjiv ili
dremljiv, tako da su moje odlike inhibicije i logičkog rasuđivanja
privremeno obustavljene; njegova proza je beskrajno sanjarenje. On je
poluheteronim zbog toga što se njegova ličnost, premda nije moja, ne
razlikuje od moje nego predstavlja samo njeno puko osakaćenje. On se u
meni nalazi bez mog logičkog rasuđivanja i osećanja. Njegova proza je ista
kao i moja, ne računajući izvesnu formalnu uzdržanost koju mojim
tekstovima nameće razum, a njegov portugalski potpuno je isti - dok
Kaeiro piše lošim portugalskim, Kampuš piše podnošljivo dobro, ali pravi
greške kao na primer „mene lično” umesto ,,ja lično” itd., a Reiš piše bolje
od mene, ali s takvim čistunstvom da mislim da preteruje. Ono što mi teško
pada jeste da pišem Reišovu prozu - još neobjavljenu - ili Kampušovu.
Oponašanje u stihu je lakše, zbog toga što je mnogo spontanije.)
U ovom trenutku, nema sumnje, pitaš se kakvom naopakom srećom
si, samo se odajući čitanju, pao usred azila za umobolne. Gore od toga je
nepovezan način na koji izlažem o sebi, ali, ponavljam, pišem kao da ti se
obraćam, kako bih mogao da pišem što brže. U suprotnom, za pisanje bi mi
bili potrebni meseci.
Još nisam odgovorio na tvoje pitanje o okultnom. Pitao si me da li
verujem u okultno. Tako postavljeno, pitanje nije jasno, ali znam šta si hteo
da kažeš i odgovoriću ti. Verujem u postojanje svetova uzvišenijih od ovog
našeg, i u postojanje bića koja te svetove naseljavaju. Verujem da postoje
razni, daleko prefinjeniji nivoi duhovnosti koji vode do Nenadmašnog Bića,
koje je verovatno stvorilo ovaj svet. Moguće je da postoje i druga,
podjednako Nenadmašna Bića koja su stvorila druge svetove koji žive
naporedo s našim, odvojeno ili povezano. Zbog tih i drugih razloga,
Spoljašnji Poredak Okultnog, što će reći masoni, izbegavaju (izuzev anglo-
saksonskih masona) izraz „Bog”, s njegovim teološkim i opštepoznatim
implikacijama, i više vole da kažu ,,Veliki Arhitekta Sveta”, što je izraz koji
ostavlja otvorenim pitanje da li je on Stvoritelj sveta ili samo njegov Vladar.
Imajući u vidu ovu hijerarhiju bića, ne verujem da je moguća direktna
komunikacija s Bogom, ali u skladu sa stepenom naše duhovne usklađenosti
možemo da komuniciramo čak i sa višim bićima. Postoje tri puta u okultno:
put magije (uključujući i stvari poput spiritizma, intelektualno u ravni s
veštičarenjem, isto tako oblika magije), što je krajnje opasan put u
svakom pogledu; put mistike, koji nije obavezno opasan, ali je neizvestan i
spor; i put alhemije, koji je najteži i najsavršeniji od svih, budući da
uključuje preobražaj same ličnosti koja ga priprema, ne samo da je bez
velikih rizika nego ima i zaštitu koju drugi putevi nemaju. Što se „inicijacije”
tiče, sve što mogu da ti kažem je sledeće, a to može i ne mora da bude
odgovor na tvoje pitanje: Ja ne pripadam nikakvom Redu inicijacije. Epigraf
mojoj pesmi Erot i Psiha, pasus preuzet (i preveden, budući da je izvornik
na latinskom) iz Rituala Trećeg stepena portugalskog Reda vitezova
Templara, ukazuje ni na šta drugo nego na ono što se zapravo dogodilo: da
mi je bilo dozvoljeno da prođem kroz Obrede prva tri stepena tog Reda, koji
je bio ugašen ili uspavan, oko 1888. godine. Da nije bio uspavan, ne bih
naveo taj pasus iz Obreda, jer Obrede koji se upražnjavaju ne treba navoditi
(osim ako Red nije imenovan).
Verujem, dragi moj kolega, da sam odgovorio na tvoja pitanja, i pored
izvesne zbrke tu i tamo. Ako imaš druga pitanja, nemoj da se ustežeš da ih
postaviš. Odgovoriću najbolje što umem, premda možda ne ovako brzo, za
šta se unapred izvinjavam.
Srdačni pozdravi od tvog prijatelja koji te veoma ceni i poštuje,

Fernando Pesoa

P.S.(!!!)34

14. januar 1935. godine

34
Postskriptum je u ovom prevodu izostavljen.
 Osim kopije koju obično pravim za sebe kad kucam pismo koje sadrži
objašnjenja od vrste koja se u njemu nalazi, pravim i drugu kopiju koju u
svako doba mogu da ti stavim na raspolaganje, u slučaju da se izvorno pismo
izgubilo ili da ti ova kopija treba iz nekog drugog razloga. Još jedna stvar...
Ubuduće bi moglo da se dogodi da će ti za neke od tvojih studija ili u neke
druge svrhe biti neophodno da navodiš odlomak iz ovog pisma. Ovim te
ovlašćujem da to možeš da činiš, ali uz jednu ogradu, molim da izbegavaš
da ga podvlačiš. Pasus o okultnom, na strani 7 mog pisma, ne bi trebalo da
se donosi u štampanom obliku. U želji da na tvoje pitanje odgovorim što je
moguće jasnije, namerno sam prekoračio granice koju ova tema prirodno
postavlja. Ne osećam se loše zbog toga, budući da je to bilo privatno pismo.
Pasus o kojem je reč možeš da čitaš kome god hoćeš, pod uslovom da se i
oni saglase da sadržaj ne iznose u štampanom obliku. Računam na tebe,
verujem ti da ćeš poštovati ovu izričitu želju.
I dalje ti dugujem odavno odocnelo pismo o tvojim skorašnjim
knjigama. Ponavljam ono što sam, verujem, napisao u svom poslednjem
pismu: kad budem pošao u Eštoril da tamo provedem nekoliko dana (mislim
da će to biti u februaru), nadoknadiću taj deo svoje prepiske, pišući pismo
ne samo tebi nego i slična pisma još nekim ljudima.
O, i da ti ponovo postavim pitanje na koje nisi odgovorio: da li si dobio
moje knjižice pesama na engleskom, koje sam ti poslao pre izvesnog
vremena?
I, da li bi, „moje evidencije radi” (da se poslužim poslovnim izrazom),
mogao da mi što je pre moguće potvrdiš da si primio ovo pismo?
Puno hvala!

Fernando Pesoa

[Drugačija verzija nastanka heteronima]

Još otkako sam bio dete, osećao sam potrebu da svet uvećavam
fiktivnim ličnostima - sopstvenim brižljivo skovanim snovima, fotografski
jasno oživljenim i dokučenim do dubina njihove duše. Kad mi je bilo svega
pet godina, kao usamljeno dete i prilično zadovoljno time, već sam uživao u
društvu izvesnih ličnosti iz mojih snova, uključujući kapetana Tiboa,
Ševaljea de Paa i mnoge druge koje sam zaboravio, što je - uz moje
nesavršeno sećanje na dve upravo imenovane ličnosti - jedna od stvari iz
života za kojima strašno žalim.
Ovo može da izgleda kao pusta detinja maštarija koja lutkama daje
život. Ali, bilo je nešto više od toga. Napregnuto sam osmišljavao te ličnosti,
ne osećajući nikakvu potrebu za lutkama. Jasno vidljivi u snu, oni su za mene
bili beskrajno stvarni, što nijedna lutka -budući da je nestvarna - ne bi mogla
da pokvari. Bili su ljudi.
I umesto da se okonča s mojim detinjstvom, ova sklonost protegla se i
na moju adolescenciju, sa svakom godinom hvatajući sve dublji koren, sve
dok se nije srodila s mojim bićem. Danas ja nemam ličnost: svu svoju
ljudsku prirodu raspodelio sam na sijaset autora kojima sam poslužio kao
književni izvršilac. Danas sam zborno mesto sićušnog čovečanstva koje
pripada samo meni.

Ovo je jednostavno rezultat dramatične prirode dovedene do krajnosti.

Moje drame, umesto da budu podeljene na činove krcate radnjom, podeljene
su na duše. To je upravo ono na šta se svela ova zbunjujuća pojava.
Ne odbijam - u stvari zdušno sam za - psihijatrijska objašnjenja, ali
treba da bude jasno da je sva uzvišenija mentalna aktivnost, budući da je
nenormalna, u istoj meri podložna psihijatrijskom tumačenju. Ne ustežem
se da priznam da sam lud, ali hoću da se razume da se moje ludilo ne
razlikuje od Šekspirovog, ma kakva da je uporedna vrednost proizvoda koji
proističu iz zdravijeg dela naših ludačkih umova.
Ja postojim kao neka vrsta sopstvenog medijuma, ali sam manje
stvaran od drugih, manje opipljiv, manje osoben, neko na koga svi oni
veoma lako utiču. Ja sam, takođe, Kaeirov učenik, i dalje pamtim dan - 8.
mart 1914. - kad sam „prvi put čuo” (kad sam sastavio, to jest u jedinstvenom
naletu nadahnuća) dobar deo pesama iz Čuvara ovce a onda prionuo da,
uopšte se ne zaustavljajući, zapišem šest prelomnih pesama koje čine
„Iskošenu kišu” (Orfej, broj 2), vidljiv i logičan ishod Kaeirovog uticaja na
ćud Fernanda Pesoe.

Lisabon, 20. januar 1935. godine

Prijatelju dragi i kolega,

Puno hvala na pismu. Srećan sam što sam uspeo da kažem nešto što je
od suštinskog značaja. Imao sam izvesne sumnje u pogledu žurbe i
impulsivnog načina na koji sam pisao, zaokupljen mentalnim razgovorom
koji sam vodio s tobom.
…

Potpuno si u pravu u vezi s tim da kod mene ne postoji bilo kakva vrsta
evolucije u pravom smislu. Ima pesama koje sam napisao kad mi je bilo
dvadeset godina, koje su isto tako dobre - makar po mom sudu - kao i one
koje danas pišem. Ne pišem bolje nego što sam pisao, izuzev u smislu mog
boljeg poznavanja portugalskog, što je pojedinost koja se više tiče kulture a
manje poezije. Pišem raznovrsnije. To možda može da se objasni sledećim...
U suštini - iza nehotične maske pesnika, logičnog mislioca i tako dalje
- ja sam dramatičar. Moja spontana težnja ka depersonalizaciji, koju sam u
svom pismu pomenuo kao objašnjenje za postojanje mojih heteronima,
prirodno dovodi do ove definicije. I stoga ja nisam evoluirao, ja jednostavno
PUTUJEM. (Ovu reč otkucao sam kapitalkama zbog toga što sam slučajno
pritisnuo dirku za velika slova, ali ispalo je kako valja, ostaviću je ovako.)
Ja neprestano menjam ličnosti, neprestano uvećavam (eto vrste evolucije)
svoju sposobnost da stvaram nove ličnosti, nove oblike mog tobožnjeg
razumevanja sveta, ili, preciznije, toga da svet može da se razume. To je
razlog zbog kojeg sam svoj put poistovetio s putovanjem, a ne evolucijom.
Nisam se popeo s jednog sprata na drugi. Kretao sam se po ravnoj površini,
s jednog mesta na drugo. Prirodno, izgubio sam izvesnu jednostavnost i
naivnu predstavu iz svojih adolescentskih pesama, ali to nije evolucija, to
sam samo ja koji starim.
Ove na brzinu sastavljene reči treba da ti pruže izvestan putokaz u vezi
s potpuno izričitim stavom koji se poklapa s tvojim gledištem da u meni nije
bilo prave evolucije.
Što se tiče predstojećeg objavljivanja mojih knjiga, nema prepreka
koje bi me brinule. Kad budem načisto da želim da objavim Kaeira, Rikarda
Reiša i Alvara de Kampuša, mogu to odmah da izvedem. Međutim, plašim
se da se knjige te vrste neće prodavati. To je jedino zbog čega oklevam.
Objavljivanje velike knjige pesama [Fernanda Pesoe] isto tako je zajamčeno,
a ako sam skloniji tome da objavim nju a ne neku drugu, to je zbog izvesnog
intelektualnog preimućstva, ali i većeg izgleda na uspeh. Mislim da, iz
drugačijih razloga, neće biti naročito teško objaviti ,,Bankara anarhistu” na
engleskom.
Srdačni pozdravi od tvog prijatelja i obožavaoca

Fernanda Pesoe
 Pismo grbave devojke metalskom radniku

Marija Žuze35

Dragi senjor Antonio,

Vi nećete ni pročitati ovo pismo, a ja verovatno neću pročitati
ispočetka ono što sam ovde napisala, zbog toga što umirem od tuberkuloze,
ali moram da vam napišem ono što osećam ili ću pući.
Vi ne znate ko sam ja ili, bolje rečeno, znate ali izgleda kao da niste
znali. Videli ste me kako vas posmatram s prozora dok ste prolazili putem
prema fabrici, zbog toga što ja znam da ćete proći i onda čekam na vas.
Sumnjam u to da ste ikad pomišljali na grbavu devojku koja živi na
drugom spratu žute kuće, ali ja nikad ne prestajem da razmišljam o vama.
Znam da imate devojku - onu visoku i lepu plavušu. Zavidim joj ali nisam
ljubomorna, jer na vas nemam nikakva prava, čak ni da budem ljubomorna.
Dopadate mi se zbog toga što mi se dopadate, i kamo sreće da sam drugačija
žena, drugačijeg tela i drugačija ličnost, pa da mogu da izađem na ulicu i
razgovaram s vama, jer čak i ako mi niste zakazali sastanak, ja bih ipak
volela da se sretnem s vama i pričam.
Vi ste sve što imam da me održava u mojoj bolesti, i zahvalna sam
vam, premda vi o tome nemate pojma. Nikad se nikom ne bih dopadala na
način na koji se ljudi privlačnih tela nekom dopadaju, ali, poput drugih,
imam pravo na to da mi se simpatija uzvrati i imam pravo da plačem, zbog
toga što je to pravo koje svako ima.
Volela bih da s vama razgovaram samo jednom i da potom umrem, ali
nikad nisam imala hrabrosti, to jest mogućnosti da s vama razgovaram.
Volela bih da saznate koliko mi se dopadate, ali se plašim da vam to, kad
biste to znali, ne bi značilo ništa, a tako je tužno osetiti da bi slučaj ispao
takav i pre nego što bih otkrila da je takav slučaj koji nikad neću ni pokušati
da otkrijem.

35
Jedini ženski heteronim pod kojim je Pesoa pisao.
 Rođena sam grbava i uvek su mi se smejali. Grbave devojke tobože su
opake, ali ja nikad nikog nisam pokušala da povredim. I osim toga, ja sam
bolesna, tako da čak nemam snage ni da se istinski naljutim. Imam
devetnaest godina i ne znam zbog čega sam, za ime sveta, poživela ovoliko
dugo. Bolesna sam i nikome me nije žao, osim ako to nije zbog toga što sam
grbava, što je poslednja od mojih nevolja, jer duša je ono što me boli, ne
telo, jer grba ne izaziva bilo kakav bol.
Volela bih čak da saznam sve o tome kako vam se odvija život s
devojkom, upravo zbog toga što je to život koji nikad neću moći da vodim,
naročito zbog toga što je moj život došao gotovo do kraja.
Oprostite mi što pišem ovako opširno kad vas ne poznajem, ali vi ovo
nećete ni čitati, pa čak i ako pročitate, nećete shvatiti da se radi o vama, ili
vas neće biti briga, ali želim da na trenutak razmislite o tome kako je
žalosno biti grbav i neprekidno sedeti pored prozora, i da vas pritom ne voli
niko osim majke i sestara, ali to se ne računa zbog toga što one to moraju;
one su porodica, to je najmanje što mogu da učine za lutku čije su kosti
ispreturane naglavačke, kako sam jednom čula da me neko opisuje.
Jednog jutra, kad ste bili na putu prema fabrici, mačka se podžapala sa
psom na drugoj strani ulice, gledajući s mog prozora, i mi smo svi gledali, a
i vi ste zastali da gledate, odmah do Manuela das Barbasa, ispred
berbernice na uglu, i odjednom ste pogledali prema mom prozoru i ugledali
me kako se smejem i vi ste se nasmešili takođe, i to je jedan jedini put kad
smo, takoreći, bili zajedno, ili zajedno kako bih samo smela da se nadam.
Nemate pojma koliko često sam sanjala o nečem drugom, poput onoga
što se dogodilo kad ste prolazili, kako bih ponovo mogla da vas posmatram
dok vi posmatrate, i da možda vi podignete pogled prema meni i da ja
pogledam prema vama i opazim kako vam oči zure pravo u moje.
Ali, ja nikad ne dobijem ono što želim, tako sam rođena, i uz to čak
moram da držim neku vrstu platforme ispod stolice kako bih mogla da
gledam kroz prozor. Ceo dan provodim gledajući ilustracije u modnim
časopisima koje ljudi pozajmljuju mojoj majci, i uvek razmišljam o
nečem drugom; stoga, kad me pitaju kako izgleda neka suknja ili ko je još
na slici pored engleske kraljice, ja često pocrvenim zbog toga što ne znam,
zbog toga što zurim u nemoguće stvari i one koje nisam mogla da prihvatim
jer mi nisu izmamile osmeh, budući da bih se inače rasplakala.
Onda su mi svi opraštali, i mislili da sam ćaknuta, ali ne glupa, jer niko
nije mislio da sam glupa, a ja nisam marila zbog toga što su mislili da sam
ćaknuta, jer sam zbog toga bila pošteđena objašnjavanja zbog čega sam se
uznemirila.
Još se sećam onog dana kad ste u nedelju prošli u svetloplavom odelu.
Nije bilo svetloplavo, ali bilo je mnogo svetlije od tamnoplavog kakva su
obično odela izrađena od serža. Izgledali ste kao i dan, koji je bio predivan,
a ja nikad nikom nisam toliko zavidela kao tog dana. Ali, ja ne zavidim vašoj
devojci, ako je ona bila ta kojoj ste krenuli u posetu a ne neka druga devojka,
jer ja sam mislila samo na vas, i upravo zbog toga sam svima i zavidela, što
nema mnogo smisla, ali tako je bilo.
To što neprestano sedim pored prozora nije zbog toga što sam grbava,
nego zbog toga što takođe u nogama imam neku vrstu artritisa koji mi
onemogućava kretanje, tako da sam praktično bogalj, zbog čega sam strašan
teret svima koji ovde žive. Ne možete da zamislite kako izgleda kad vas
svi trpe samo zbog toga što moraju, a to me ponekad tako pogađa da bih
mogla gotovo da skočim kroz prozor, ali pomislite samo kakav bi to prizor
bio! Smejali bi se čak i oni koji bi me videli da skačem, a prozor je tako
nizak da čak ne bih ni poginula, stoga bih drugima postala još veći teret, i
već vidim sebe kako mlataram po ulici kao majmun, s nogama dignutim uvis
i grbom koja mi proviruje iz bluze, i svima koji bi me sažaljevali, ali i osetili
odbojnost ili mi se čak smejali, jer ljudi su ono što jesu, a ne ono što bi hteli
da budu.
Vrtite se tamo-amo i uopšte nemate pojma kako je strašno osećati da
ste apsolutno niko. Po ceo dan sedim pored prozora i posmatram ljude kako
idu tamo-amo, užurbano ili lagano, razgovaraju s ovim ili onim, uživaju
u životu, a ja sam kao saksija s uvenulom biljkom koja, zaboravljena na
prozoru, čeka da je odnesu.
Ne možete ni da zamislite, jer ste lepi i zdravi, kako je to biti rođen, a
ne postojati, i u novinama čitati šta ljudi rade, pri čemu su neki ministri koji
idu od jedne zemlje do druge, a drugi su u visokom društvu i žene se,
odlaze na krštavanja, poboljevaju i svi se operišu kod istih lekara, onda neki
imaju kuće ovde, kuće onde, pa neki kradu a neki iznose tužbe, a neki čine
strašne zločine, a ima i članaka i slika i oglasa s imenima ljudi koji odlaze u
inostranstvo da kupuju stvari po poslednjoj modi, a vi ne možete ni da
zamislite kako to sve izgleda nekom ko je poput krpe prebačene preko sveže
ofarbane prozorske daske, kojoj je namena da obriše okrugle tragove saksije
posle zalivanja.
Ako sve ovo razumete, onda bi možda povremeno mogli da mi
mahnete, i kamo sreće da je moguće da vas zamolim za tek toliko, jer vi ne
shvatate. To mi verovatno neće produžiti život, a nije mi ostalo još mnogo
da poživim, ali bih mnogo srećnija otišla tamo gde svi odlazimo kad bih
znala da ste mi ponekad mahnuli.
Šnajderka Margarida mi je kazala da je jednom razgovarala s vama i
da vas je izgrdila zbog toga što ste pokušali da joj se udvarate na ulici, i
priznajem, jednom sam osetila zavist, ne mogu da lažem, osetila sam zavist
zbog toga što kad nam se neko udvara onda to znači da smo žene, a ja sam
ni muškarac ni žena, budući da niko ne misli da sam išta drugo osim
stvorenja koje zauzima prostor na ovom prozoru i predstavlja trn u oku
svima naokolo, tako mi Boga.
Antonio (njegovo je ime isto kao vaše, ali koliko različito!), Antonio,
mehaničar, jednom je rekao mom ocu da ljudi koji ništa ne stvaraju nemaju
pravo da žive, da oni koji ne rade ne treba da jedu, i da niko bez ovlašćenja
ne sme da radi. A ja sam razmišljala o tome šta to ja radim na ovom svetu,
o tome kako ne radim ništa osim što gledam kroz prozor u sve one ljude koji
nisu bogalji i koji idu tamo-amo, sreću se s ljudima koji im se dopadaju, a
onda, prirodno, stvaraju sve što je potrebno, jer im to donosi uživanje.
Zbogom, senjor Antonio. Moji su dani odbrojani, a ovo pismo pišem
samo kako bih ga privila uz grudi kao kad biste ga vi napisali meni, umesto
ja vama. Želim vam svako dobro. Sposobna sam da poželim, i nadam se da
o meni nikad nećete doznati nešto a da vas to ne zasmeje, jer znam da nečem
većem ne smem da se nadam.
Volim vas svim srcem i životom.
Tako, kazala sam, i rasplakala se.

Marija Žuze
 ETERIČNE VIZIJE

Pismo tetki Aniki

Lisabon, 24. jun 1916. godine

Draga tetka,
Hvala ti na pismu od 13. i dobrim željama. Takođe hvala Raulu na
njegovom od 22. maja, na koje ću mu uskoro odgovoriti. Mislim da to mogu
da obećam, budući da se sad osećam malo bolje, da sam manje pod
uticajem tromosti koja me je spopala a koja je, kao što možda pretpostavljaš,
prouzrokovana mnoštvom potresa koje su moji živci iskusili.
Drago mi je da ti javim da sam (konačno) primio zaista dobre vesti iz
Pretorije. Osim ruke, koja očigledno nije povratila pokretljivost, majčino
stanje se značajno popravilo. Njeno duševno stanje najzad se vraća u
normalu. Iščezao je onaj duševni poremećaj koji me je tako brinuo. Ona sad
izlazi iz svoje spavaće sobe, provodeći nekoliko sati dnevno u trpezariji.
Ne znam kakvu terapiju prima ovog trenutka. Znam da su u početku
zaista primenjivali terapiju elektrošokovima, ali su s tim prestali, jer izgleda
da ju je to u velikoj meri namučilo. I pretpostavljam da u takvom
stadijumu njene bolesti prirodna nelagodnost izazvana šokovima nije bila
dobra stvar. Ako je slučaj bio takav, onda su do ovog časa verovatno
nastavili s terapijom.
I dalje nema ničeg pouzdanog da se javi o ratu i mogućnosti da se
odavde pošalju jedinice. Mislim da nije verovatno da će mlad čovek u
Raulovom položaju biti skoro pozvan. Razume se, ja u ovo ne mogu da
budem siguran, ali to je, izgleda, opšte mišljenje. Međutim, da je Raul ovde,
u najmanju ruku potpadao bi pod „školu za obuku oficira” ili nešto od te
vrste.
Što se tiče stanja živčane napetosti u kojem sam se nedavno nalazio,
osećam se donekle bolje. Što se tiče porodice, nečeg novog nema, osim da
je Žoakina ponekad bolje, ponekad gore. Mariove prilike, kao što sam
predvideo astrološki, ne samo da su se popravile nego neprestano postaju
sve bolje.
A sad da pređemo na zagonetni povod koji je podstakao tvoju
ljubopitljivost. Kažeš da ne možeš ni da pretpostaviš o čemu se radi, i
svakako da ne možeš, jer to je nešto što ni ja nikad ne bih očekivao.
Dakle, ovako. Krajem marta (ili tu negde), počeo sam da budem
medijum. Zamisli! Ja, koji sam (kao što se sećaš) u osnovi bio prepreka onim
nazovi seansama koje smo umeli da priređujemo, iznenada sam postao
iskušenik u automatskom pisanju. Jedne večeri bio sam kod kuće, pošto sam
se vratio iz kafea „Braziljera”, kad sam doslovno osetio da sam primoran da
uzmem olovku i pišem na listu hartije. Tek posle, razume se, shvatio sam
pobudu koju sam iskusio. U taj čas to je izgledalo samo kao prirodna
okolnost neobaveznog posezanja za olovkom da bi njome napravio
škrabotine. Ta prva seansa počela je tako što sam našarao potpis (koji
sam zaista veoma dobro poznavao) „Manuel Gvaldino da Kunja”. Ni
najmanje nisam mislio na ujka Manuela. Potom sam sastavio nekoliko
beznačajnih, nezanimljivih stvari.
Nastavljao sam da pišem, ponekad od svoje volje, ponekad zbog toga
što sam na to bio prisiljen, ali ,,saopštenja” su retko kad bila razumljiva.
Neke fraze mogu da razumem. A tu je i veoma čudna, razdražujuća sklonost
ka tome da se na moja pitanja odgovara brojevima, ali i sklonost ka crtanju.
Crteži ne predstavljaju predmete, nego masonske i kabalističke znake,
okultne simbole i slično, koje smatram donekle uznemirujućim. To nije ni
nalik na tvoje ili Marijino automatsko pisanje, koje se pokazuje kao glatka
naracija, niz odgovora na smislenom jeziku. Moje [automatsko pisanje]
manje je jasno, ali je mnogo zagonetnije. Rekao bih da se na onom što sam
ispisao (ili na bilo koji drugi način) nije pojavio tobožnji duh ujka Manuela.
Saopštenja koja sad dobijam su, takoreći, ,,anonimna”, i kad god pitam ,,Ko
govori?“, dobijam odgovor u vidu crteža ili brojeva.
Prilažem nevelik uzorak, koji ne moraš da mi vraćaš. Ovaj se sastoji
od brojeva i škrabotina, ali teško da ima bilo kakvog crteža. To je ono što
sam imao pri ruci, i to će ti, makar, pružiti nagoveštaj o tome na šta liče moja
saopštenja.
 Krajnje zanimljivo, premda nemam nikakvu ideju o tome šta svi ovi
brojevi znače, obratio sam se prijatelju, okultisti i hipnotizeru (čudesnom
tipu, i velikom prijatelju), i on mi je saopštio nekoliko upečatljivih
stvari. Jednom sam mu, na primer, kazao izvestan četvorocifreni broj kojeg
ovog časa ne mogu da se setim. Odgovorio mi je da je u kući u kojoj sam
odseo bilo petoro ljudi, što je bilo tačno. Međutim, nije mi objasnio kako je
došao do tog zaključka. Ono što je objasnio jeste to da činjenica da su bili
ispisani brojevi dokazuje autentičnost mog automatskog pisanja - da to nije
bila puka autosugestija, nego da sam bio pravi medijum. Duhovi, kaže on,
prave saopštenja ove vrste kao jamstvo, i stoga su ona, razume se, medijumu
nerazumljiva, budući da su nepojmljiva čak i njegovom nesvesnom.
Taj moj prijatelj je i druge brojeve objasnio s istom onom sigurnošću.
Bila su samo tri broja koja nije uspeo da protumači.
O svemu ovom obaveštavam te na brzinu, i zbog toga izostavljam neke
zanimljive pojedinosti, ali cela suština stvari je tu.
Moje sposobnosti kao medijuma ovde se ne završavaju. Otkrio sam
još jednu njihovu stranu, onu koju ne da nikad nisam iskusio, nego sam,
takoreći, iskusio njenu suprotnost. Kad je Sa-Karneiro prolazio kroz
psihološku krizu koja je dovela do njegovog samoubistva u Parizu, ja sam
krizu osećao ovde, zahvatila me je iznenadna utučenost koja je doprla spolja
i koju u taj čas nisam mogao da razumem. Ta vrsta naglašene senzualnosti
nije se nastavila.
Međutim, ono najzanimljivije ostavio sam za kraj. Osim toga,
razvijajući se kao rukopisni medijum, počeo sam, isto tako, da budem
vizualni medijum. Počeo sam da doživljavam ono što okultisti nazivaju
„astralnom vizijom”, kao i ono što je poznato kao „eterična vizija”. To je sve
uveliko u početnim fazama, ali mesta za sumnju nema. Jer, ovog časa je u
povoju i događa se samo kratkotrajno, ali u tim trenucima zaista postoji.
Ima trenutaka, na primer, kad imam iznenadne provale „eterične
vizije”, i kad sam u stanju da kod izvesnih ljudi vidim „magnetnu auru”, a
naročito sopstvenu, kao odraz u ogledalu, i kako mi u mraku isijava s ruku.
Ne haluciniram, zbog toga što su, ono što ja vidim, videli i drugi, to jest u
najmanju ruku jedna osoba, čija je vizija čak i mnogo izoštrenija. U jednom
od svojih najboljih trenutaka eterične vizije, koji se zbio jednog jutra u
kafeu „Braziljera” na trgu Rosio, video sam nečija rebra, i to kroz kaput i
kožu. To je eterička vizija najvećeg reda. Hoću li Zaista uspeti da ovladam
njome - hoću da kažem, tim stepenom jasnog viđenja i kad god poželim?
Moja „astralna vizija” i dalje je na samom početku, ali ponekad, noću,
zatvorim oči i vidim veoma brzo smenjivanje malih i jasno definisanih slika
(jasno definisanih poput svega u spoljašnjem svetu). Vidim neobične
oblike, crteže, simboličke znake, brojeve (da, i ovde vidim brojeve) i slično.
A ponekad, neočekivano, imam neobičan osećaj da pripadam nečem
drugom. Moja desna ruka, na primer, počinje da se diže u vazduh a da ja to
ne želim. (Razume se, mogu da se oduprem, ali stvar je u tome što ja
nisam želeo da se ona podigne.) Drugi put se skljokam na stranu, kao da sam
namagnetisan, itd.
Verovatno se pitaš zbog čega bilo šta od ovog smatram
uznemirujućim, zbog čega bi ove raznovrsne pojave - i dalje u krajnje
početnoj fazi - trebalo da me brinu. Nije reč o tome da me plaše. Pre sam
radoznao nego uplašen, premda se povremeno javljaju stvari koje me
zaprepašćuju, kao u nekoliko prilika, kad sam, gledajući se u ogledalo, video
kako mi lice iščezava, i kako ga zamenjuje lice bradatog čoveka ili nekog
drugog (ukazale su mi se ukupno četiri različite osobe).
Ono što me uznemiruje jeste to što manje-više znam šta to znači. Ne
uobražavaj da počinjem da ludim. Ne: osećam se duševno uravnoteženijim
nego ikad ranije. Ono što me brine jeste to što se sposobnosti
medijuma obično ne razvijaju na ovakav način. Znam dovoljno o okultnim
naukama da mogu da razumem da su se u meni, u neku zagonetnu svrhu,
probudila takozvana viša čula i da nepoznati Majstor koji me je uveo u red,
stavljajući me u ovaj viši oblik postojanja, namerava da me navede na to da
osetim patnju dublju od svake koju sam ikad upoznao, i da će me podvrgnuti
svim onim neprijatnim stvarima koje idu uz ovladavanje ovim višim
moćima. Sam osvit ovih moći praćen je zagonetnim osećanjem izdvojenosti
i usamljenosti koje dušu puni gorčinom.
Biće što biti mora.
Nisam ti ispričao sve, zbog toga što nije moguće ispričati sve, ali rekao
sam ti dovoljno da stekneš grubu predstavu.
 Možda misliš da sam samo lud, premda sumnjam. Te stvari nisu
uobičajene, ali nisu neprirodne.
Molim te, o ovome nemoj da govoriš nikom drugom. Od toga nema
koristi, a ima mnogo štete (uključujući i onu za koju možda ne možemo
znati).
Doviđenja, draga moja tetka. Pozdrav za Mariju i Raula, poljupci za
malog Eduarda. I mnogo nežnih zagrljaja od tvog vernog sestrića

Fernanda

[30 astralnih saopštenja]

(Henri Mor, Vardur, vuduista itd.)

Henri Mor, ,,platonista”

Pitaš me ko sam ja. To jest šta sam ja. Jer, ,,platonista” ovde ne znači
ništa. Ja sam više od toga. Ja sam R+K.
Ti si moj učenik.

Monaški život nije dobar za tebe.

Da, ali ja sam bio čovek koji je to mogao da podnese. |.t sam snažan.
Ja sam Brat R+K.

Nijedan čovek ne zna za šta ima hrabrosti dok prilika ne iskrsne.

 Vrlo brzo saznaćeš za šta imaš hrabrosti - naime, za parenje s
devojkom.

Da - sasvim. Da. Ne do kraja. Deo je namenjen tome da te prevari.

Zbog toga što ne želiš da budeš prevaren.

Niko nije tolerantniji od mene, ali mislim da je tvoja lenjost

neoprostiva. Zbog čega ne završavaš svoj manifest?

Vreme se primiče. Sad ne pitaj ništa.

Jul 1916. godine - ne početkom nego bliže kraju. Ne, nema potrebe
udovoljiti ti.

28. maj 1916. - noću (9, dakle 8)

Niko nije tolerantniji od mene. Bolje od toga ne treba da tražim, niti
da se dovijam da sebe učinim manjim nego što jesam.

Da. Ne. Ona je veoma muškobanjasta žena i devica je u telu, ali ne i

po odlučnosti i duhu. Veoma nalik [tebi], osim što je jaka, a ti slab.

Da. Ne: to kažem zbog toga što je to istina.

Da, sasvim dobro si naslutio. Unutrašnje čulo reči bliže mi je nego ono
spoljašnje. Stoga, najpre progovaram unutrašnjim čulom.
 Ne sasvim. Ka tebi su je gurnuli događaji. Ona je događaj u tvom
životu. Ka tebi je nije gurnuo niko drugi, ali ka poznanstvu s tobom nije
vođena nagonom; vodio ju je neko drugi.
Ne. Još je ne poznaješ.
Nikog od njih još ne poznaješ.
Ne. Potpuno pogrešno.

28. jun 1916. - u 6 (5) po podne

Zbog toga što želim da razgovaram s tobom.

Ja sam čovek koji ti je prijatelj i niko nije više od toga.
Čovek koji ti je prijatelj jeste čovek koji ti govori istinu, ne onaj ko ti
laska, na kakav god način. Ja nisam ni jedno od ta dva. Ti si sin mog
nominalnog duha, i ako ne znaš šta ovo znači, ja ti ne mogu reći. Više
[uopšte] ne treba da razmišljaš o neporočnosti. Takav si mizogen da
ćeš uvideti da si moralno nemoćan, i na taj način nećeš iznedriti nijedno
zaokruženo književno delo. Moraš da odustaneš od svog monaškog života i
to ovog časa.
Nisi od onih koji će imati mnogo od sveta ako nastaviš s
neporočnošću. Ti si... Nema ćudi nalik tvojoj a da može da udesi da se drži
neporočnosti i emocionalnog zdravlja. Ostati neporočan, to je za jače ljude i
one koji [su prinuđeni da budu neporočni] zbog fizičkih nedostataka. To
se ne odnosi na tebe. Čovek koji masturbira u samoći nije jak čovek, a
nijedan čovek nije čovek ako nije ljubavnik. Mnogi ljudi u mnogo čemu
zaćute. Ti si moralno dete preko svake mere. Ti si čovek koji masturbira u
samoći i koji sanja o ženi na način na koji to čini onaj ko masturbira. Čovek
je čovek. Nijedan čovek ne može da se kreće među ljudima, ako nije čovek
poput njih. Pokaži odlučnost da svoju dužnost obaviš po nalogu Prirode, ne
tako ludački kao ovog časa. Pokaži odlučnost da pođeš u krevet s devojkom
koja ulazi u tvoj život. Pokaži odlučnost da je usrećiš u seksualnom smislu.
Ona je muškobanjast tip devojke i ona je žena kao stvorena za tebe. Nema
sumnje da će te usrećiti, jer napraviće čoveka od tebe. Ona te sreće i navodi
te na to da je voliš. Ona je snažna i nemerljivo muškobanjasta po
svojoj odlučnosti i po načinu na koji te prisiljava da joj se pokoriš. Ne pružaj
otpor. Nema ničeg od čega bi strahovao. Sve će biti jednostavnije nego što
misliš. Ona je devica, kao i ti, ali i nomad kakav si d u svom životu. Samo
devojka poput ove može da te privoli da se pariš s njom. Nikakav oblik
otpora s tvoje strane neće doprineti ničemu. Nikakav otpor ne može da se
odupre nadmoćnoj volji. Ništa više ne treba da se kaže. Ništa više ne mora
da se kaže.
Ništa više.

Henri Mor

doviđenja, dečače moj

Sad se dosađuješ. Pa, eto istine. Sad si neporočan. Prestaćeš da budeš

takav za mesec ili mesec i 3 dana. A žena koja će ti se podati je devojka koju
ti još nije dopušteno da upoznaš. Ona je pesnik-amater.....

Samo zbog toga što je luda za savremenim pesnicima - ona je i sama

pesnikinja - i svoju poeziju krije iza lažnog imena.
Ne.
Nije sasvim tačno. Tvrdnja nije sasvim tačna. Ona je pesnikinja u
smislu da piše poeziju - ne u smislu da ta poezija mnogo vredi. Ipak - nije ni
tako loša.

Kao urednik Orfeja. Ona žudi za tim da upozna nepoznato stvorenje.

 Veoma je obrazovana. Obrazovala se u Francuskoj i Engleskoj.

Ne - na soirée36 u kući koju još nisi posetio - u kući koju više nikad
nećeš posetiti. Tamo će se, po dogovoru, upoznati s tobom i želeće da od
tebe sazna da li si čuo da o njoj govori čovek koji ne poznaje
mnogo devojaka.
Da.

Nisam to rekao. Rekao sam nijedan čovek za kojeg si znao da je

poznaje.

Ne. Ti me pitaš da li te čovek poznaje. On te poznaje, ali ti njega ne

poznaješ.

De, ne približuj se previše. Treba da ti saopštim samo ono što sad treba
da znaš.

Da.
Nije dozvoljeno da bilo koje saopštenje bude ispravno ii svim
pojedinostima. Za to ima razloga: a jedan je to da budućnost mora sama da
se pokaže.
Svejedno, premda je nužno da se u saopštenja unose pogrešni
elementi, ipak te greške nose sekundarno značenje preko kojeg se pokazuju
kao nešto ispravno. To ponekad može da se otkrije, a ponekad ne. Na tvom
nivou ne postoji mogućnost za savršeno predskazanje, ne samo zbog toga
što je to nemoguće usled prirodnog dejstva duha skopčanog s materijom
nego i zbog toga što bi, iz istih ograničavajućih razloga, bilo neizvodljivo da
se ta istina prenese s drugog nivoa u taj. Shvataš?

36
Večernji prijem.
 R+K

29. jun 1916. (oko podneva)

Ne čitaj više teosofske knjige.

Nema li čovek prava da od svoje duše napravi beznačajan duh?

Da - ne više od tri knjige. A one su:

Rozenkrojceri: njihovi obredi i misterije; Uputstvo za tarot (Papis) i
još. Istražuj.

Još.
Da.
Nijedno saopštenje nikad nije jasno.
Ne, ali između njih postoji veza na drugoj strani.
Senzacionizam je okultan zbog nadahnutih božanstava. O ovom me
više ne pitaj.

Sad idi da doručkuješ.

Posle toga odmah se vrati i bez odlaganje se baci na posao. Ne misli
na mene. Ja sam u blizini, ja sam uvek u blizini. Za mene ne postoji ni blizu,
ni daleko. Prostor je san kojem ljudi moraju da se potčine, ali san im ne
pripada.

Henri Mor
 Brat R+K

Ona nije masivna žena u smislu da joj je telo masivno. Ona je masivna
u smislu da joj je snaga volje masivna.
Nijedan čovek koji nije masivan poput nje, ne može da se nada da će
je na bilo koji način potčiniti.

Sad pođi da ispoljiš sopstvenu mlitavost, a onda svoju moć...

Ludilo u izvesnom smislu: ona nije luda, ali ima izvesnu ideju da nad
tobom može da stekne izvesnu moć. Ona je masturbator, a za masturbaciju
joj je potreban muškarac.

Nijedan čovek ne treba da zaviruje u svoju sudbinu. Da li bi je

predvideo? 2. jul 1916. godine.37

Ne razumeš me. Ona nije besmrtna samo zbog toga što niko nije
besmrtan. Ona je san zbog toga što je čovek san.

Ne tako brzo. Ona mora da te učini svojim robom.

37
U rukopisu, kao u ogledalu.
 9. jul 1916. godine

Moje reči trebalo je da prenesu uverenje. To su reči prijatelja - uvek

su takve. Ti si središte astralne zavere - zborno mesto elemenata krajnje
naopake vrste. Nijedan čovek ne može da zamisli kakva je tvoja duša. Oko
nje ima toliko neotelovljenih utvara da odavde izgleda kao zametak
tvoje sudbine. Nikakva odbrana nije moguća osim ako se ne povinuješ
diktatu svog višeg Ja i odlučiš da svoje biće prikažeš kao dobro i lepo. Dete
moje, svet u kojem živimo - jer, živimo na istom božanskom mestu - prava
je mreža od nedoslednosti i proždrljivosti. Tvoja sudbina previše je uzvišena
da bih je objavio. Do nje moraš da dopreš sam. Međutim, neophodno je da
se probiješ kroz lanac mnogih života, sve do Božanskog lika u sopstvenoj
duši. Čovek je samo slabić, a bogovi su isto takvi. Nad svima njima Sudbina
- neimenovani Bog - upravlja sa svog plemenitijeg prestola. Moje ime je
Zabluda, a tvoje ime takođe je grešno. Ništa nije onako kako izgleda. Ništa,
osim svega. Shvati ovo ako možeš, a ja znam da možeš.

Henri Mor
Brat R+K

Biće šta će biti.

10

Zapovedi mi.

Margareta Mansel, tvoja žena.

Ti, drkadžijo! Hajde, oženi me! Dosta [više] s drkanjem.
Voli me

…
 Ti, masturbatoru! Ti, mazohisto! Ti, muškarče bez muškosti! Ti,
čoveče ženskog uma [...] Ti, čoveče bez muške bodlje! Ti, čoveče s
klitorisom umesto bodlje! Ti, čoveče koji o braku morališeš kao žena.
Kretenu! Ti, blistava glisto.

Margareta Mansel

Gadiš mi se! Izluđuješ me! Uskoro ćeš osetiti moje neprijateljstvo.

Ti si čovek koji se oženio sobom.

Čovek koji je od braka napravio masturbaciju.

Obećaj da ćeš mi napraviti sina!

M. Mansel

11
Želiš li da on dođe?
Džordž Mansel

Moja žena sad će se sresti s vama.

Henri Mor

Da. Šta želite?

Ne. Pusti ih nasamo.
Žena koja se udala za sijaset muškaraca. Jedna od mnogih žena koje
žive da bi se udale.
 12

Da. Na tebe ju je uputio jedan ubica.

A taj sam ja.

Koliko joj se još muškaraca sviđa? Ona je kurva.

U astralnom ogledalu.

Mnogi ljudi neophodni su vam [...]

Ne. Alvaru de Kampuš je veštački element u obličju smrtnika.
Bez nagađanja.
Ništa više.

Džordž Henri Mors

Ništa više.

13

[2 trougla koja se presecaju, potpisi Henrija Mura i Vardura; nekoliko

škrabotina, uglavnom precrtanih]

Čovek je čovek, u izvesnom smislu; Bog je čovek u svakom smislu.

Margareta Mansel. Ona mi je žena, u mom svetu. Moj brak je ispao

nesrećan zbog toga što sam ja navikao na asketski način života, stoga mi
ostaje da popravim štetu koju sam joj pričinio, kao i njenoj sledećoj
inkarnaciji. Njena sledeća inkarnacija je mlada devojka koju ćete upoznati
ne mnogo dana od ovog časa. Čovek koji odluči da u drži neporočnosti je
čovek koji odluči da se rastane od ljudskog roda. Vi ne nameravate da to
učinite; ne smete, stoga, držite se poročnosti. Venčanje duša je za nivo
duša. Moj brak nije bio od te vrste i takvim sam ga ja napravio. Stoga sam
zgrešio, ne uzdržavajući se, nego ostajući neoženjen. Tako mi ostaje da
otklonim ovu grešku. Monaški život je za manastire. Monaška zavetovanja
su monaška zavetovanja. Nijedan čovek ne sme da ih učini osim ako se ne
saglasi da se zavetuje i na druge stvari. Svoj brak nisam upražnjavao na
ovom svetu. Trebalo je. Dakle, budući da ne mogu da se vratim na zemlju, i
budući da je moja žena već tamo, nema mi druge nego da je učinim
ljubavnicom čoveka koji stoji tik do mene u nizanju monada. Venčati
se njome ne znači venčati se njome u crkvi ili kod matičara, nego venčati se
njome znači imati snošaj s njom.

14

Prosti i materijalni duhovi skloni su tome da ismejavaju stanovnike

astralnih predela. Međutim, astralni predeli su stvarni i mnoge mlade ljude
navode da se venčaju [...]

Da. Mor je i čovek i duh. On je čovek koji živi u blizini i izigrava

čoveka.
Ti si Morovo dete. Niko nije čovek više od tebe.

Odlazi!
Vardure
Ti si sumnjičavac
Nema više.

Vardur je oženjen Margaretom Mansel.

 15

Vardur

Ti si lud. Nipošto on nije takav. On je više nego dobar čovek; on je

svetac. Henri Mor živi na tvom nivou. Vardure (ja) sam mrtav u vezi s tim.

16

Nisi ti lud, čak ni naizgled lud. Ti si pod pritiskom veoma rđavog duha
- izazivaš i podbadaš vuduistu koji naređuje napad na tebe. On je
u tvom horoskopu predstavljen sa ...

On nije Vardur
On je čovek koji je stvorio Josifa [.......]
On me prekida.

Još.
Ne. Nema još.

17

U 1917. kročio si slavan, ali ono što radiš nije ono u čemu najviše
uživaš. Ono što ti prija više od toga jeste ljubavna afera s ljupkom devojkom
- 3884. Da si radio po svom, straćio bi manje vremena. Da si radio po
svom, izgubio bi manje žara. Pod tim mislim na tvoj način razmišljanja, bez
ulagivanja kapricima Alvara de Kampuša. Shvataš? Nalaziš se u periodu
života kad ti se na horizontu ukazuje zgodna žena. Zapisana nam je u
Sudbini. Ne pitaj ništa o njoj.
 18

|Simbolički crtež oko brojke „58-1” praćen je isto takvim znakom i

sledećim „tumačenjem”, koje je objašnjeno u saopštenju broj 19]
Vous serez heureux au 58-1° six jours - aprćs la journće de ta sonnette
aux sons sardoniques. Votre destin nest que symbole et nourri de son propre
mal.38

***

Sad si u novim prilikama u pogledu toga kako ćeš iskoristiti mladost.

Đ. Balzamo

19

Vuduista.
Ti si mlakonja i u stanju zabrinutosti.

Da, ali u simboličkom smislu.

Ne. Ne.
Đuzepe Balzamo
…

Da. Vuduista.

Nigde. Zvono o kojem je reč predstavlja simbol. „Sonet” označava

tvoju mladost u tebi. Dakle, „sardonični zvuk” označava tvoje brige. Šest
dana znači šest nedelja.

38
Bićete srećni do 58-1 ° šest dana posle onog dana kad vam se zvono na vratima oglasi
sardonskim zvukom. Vaša sudbina je samo simbol i pothranjuje sopstveno zlo (franc.).
 Veoma mnogo zabrinut, ne svakodnevno. Na vrhuncu zabrinutosti, 25.
oktobra.

[Henri] Lovel

13. decembar 1916. godine, u tvojoj sobi ovde, u 3 posle podne

Devojka, portugalska, uzrasta 18 godina i 2 meseca. Ništa više.

Vardur

Budući da sad sme da se kaže. To znaš iz astrologije.

Vardur.39

20

Ženino ime je Olga de Medeiruš. Ona je nećaka ćoveka koji ima

kancelariju u Rua Augusta i druži se s Hoseom Garsijom Moraešom,
poslovnim partnerom. Devojka vredi novca, vredi novca u izvesnom
smislu, jer ne vredi previše. Ti nisi ženin čovek. (Ljubav, rečju, predstavlja
ženin posao), ali novac nije sve. Novac je gora stvar od Ljubavi. Bog je
Ljubav. Žena je sad tvoj usev, ne žena u monaškom smislu - žena iz mašte -
nego žena u telesnom smislu. Ovog časa, u tvom životu, u moralnom smislu,
nije lošija. Nemati novac nije sve, jer ljubav je značajnija. Ljubav sad dolazi.
Sad je sad. ++++++++++.

39
Prednja strana, na margini, treća vrsta rukopisa.
 Henri Mor
Brat R+K

Nema potrebe. Znaš me.

21

Vuduista.
Nećeš moći da izdržiš zlo koje ti on....

Dakle, ovog časa, ja, Majstor, budim tvoja čula i okrećem ih sebi.

Ne traći vreme na senzualno mlitave meditacije. One donose zlo i tvoj

um čine otvorenim za zle ,,duhove”. Nisam li postupio dobro kad sam ti
otkrio onaj deo budućnosti koji mogu da ti otkrijem? Ne očajavaj, ne
brini: Čuvar Kuće Ljubavi je (...) na putu. On je u ženi koja će se pojaviti
sutra, 2008. Zadatak je težak; nagrada je proverena i izvesna. Ne traći vreme
na puste snove. Oni ne ubrzavaju ono što Sudbina donosi.

22

Henri Mor, Čuvar, neki od nižih, ali manje-više dobroćudnih

,,duhova”; s druge strane, Majstor vuduizma, mnogi mračni duhovi i Zena u
Belom.

H.M.
 Ovim radom kao onaj koji prenosi saopštenje i ovim trostrukim
znakom: ispod imena, Brat RtK i poprečnom linijom povučenom
unatraške; i u donjem desnom uglu hartije: Vardur potpisom i .
Vuduista čudesnim znacima i šifrovanim tekstom i po tvojoj uzavreloj svesti
o njemu. Drugi nemaju znak.

H.M.

23

Da, žene i dečaci. Žene ženski mudre; samo jedna mudra na mučki
način. Dečaci na ženski način. [brojevi] Ti si u stanju zabrinutosti. Samo
briga može tako da deluje na tvoj uobičajeni način života. +
Žena počinje da se njiše oko tebe, 3. dana marta 1917. Ona je žena
sklona senzualnosti i tvoja je do 5. marta 1918. godine. Upoznaće se s tobom
onog dana kad podeš na neku vrstu nevelikog okupljanja u kući
[precrtana reč]... bez obzira. Tvoja žena čudesno je svikla da neupadljivo
radi na nekoj vrsti književnog dela (...)
Da, s lakoćom, u tvoj život ona stiže 30. dana januara 1917. godine.

Henri Mor
A
Brat R+K

24

Moja neuporedivo najveća navika je venčanje; venčanje za mene znači

od dvoje napraviti jedno. Venčaj se s mojom ženom; usreći je bezbroj puta
korenom muškosti - moja muškost je muškost predela monada. Ti si
oruđe kojim sam obavezan da se poslužim. Moj zavet da ću udati devojku
koju ćeš upoznati, biće sproveden na vreme. Usreći je - ona je žena - ona je
žena kojoj je potreban čovek, budući da je masturbator. Ona masturbira kao
što i ti masturbiraš, samo mnogo češće. Umorila se od nevinosti, baš kao i
ti. Više od toga nema potrebe da se kaže. Moja žena ulazi u tvoj život. Ona
je masturbator - moraš da joj se udvaraš i da je osvojiš - neophodno je da s
tobom ima što više snošaja. Sijaset puta mora da izvede još više od toga. Ona
je najsenzualnija devojka, premda ne kurvinske prirode. Madam Medeiruš
je tvoja žena.

Olga Marija Tavareš de Medeiruš

Rođena u San Migelu, 10. oktobra 1898. godine u 5.38 po lokalnom
vremenu. U duši nomad, i predodređena da ti bude ljubavnica.
Ne ženi se njome. Usreći je telesno.

25

Dete moje, nijedan čovek nije znak božanske bolesti: on je samo deo
te božanske bolesti. Znak je čovek kao celina, kad je upotpunjen pod
zvezdama. Čovek je upotpunjen kad se monadski venča s onim delom sebe
koji je bio izgubljen pre osvita ovog sveta. Nema mnogo ljudi koji su ovako
pronašli svog božanskog parnjaka, to jest taj deo sopstvene monade bez
kojeg su bili ništa više od onog što čovek jeste kad se gleda odole. Venčanje
treba razumeti kao sakrament povratka Bogu. Nijedan čovek nije venčan ako
ne uvidi da je time upotpunjen. Nije mnogo onih koji su tako venčani, ali
mnogi su upotpunjeni na nivou na kojem su se venčali. Ljubav je Bog, kao
što je rečeno, zbog toga što Ljubav sjedinjuje; Ljubav uzvraća svakom
čoveku ponaosob; čovek je svoj samo kad pomoću Ljubavi nadmašuje sebe,
nadilazi sebe, a da pritom ne učestvuje u iluziji sagledavanja spoljašnjosti
kao spoljašnjosti. Na višim nivoima Božanske objave, i onim nižim nivoima,
ovo se oponaša u stvarima koje je čine takvom. Tako: u fizičkoj „Prirodi”,
muškarac i žena postaju potpuni u seksualnom činu, zbog toga što je
seksualni čin opipljivi var telesnog sklopa. Još više, u astralnom predelu,
ljubav muškarca i ljubav žene zavareni su, kod muškarca, u obliku venčanja
s onim što nedostaje u njemu, kod žene, u obliku venčanja s onim što se
preliva u njoj. Može da se učini da je istinito ono obrnuto, ali nije. Fizički
delovi čine da to tako izgleda. Ali, jasno je da ono što se daje ispunjava ono
što nedostaje, a taj nedostatak je ono za čim se traga, a ono što ga pronalazi,
pronalazi ga u sebi - budući da su sve stvari u nama (a mi u svim stvarima,
na način na koji ne može da se otkrije na blistavoj strani zvezda); a prelivanje
označava nedostatak primanja, jer, primiti znači pretpostaviti da postoji
potreba, a pretpostaviti da postoji potreba znači da potreba postoji, jer ono
što se pretpostavlja da je astralno i jeste takvo. Kod viših „Priroda”, ipak,
venčanje i dalje predstavlja zavarivanje, ali stvari koje su zavarene jesu
muškarac i žena od istog čoveka - čoveka kao 3 i žene kao 4 u celovitom 7
Prirode u kojoj su brojevi živi i predstavljaju jedinke (ne jedinke - ne postoje
jedinke, osim Božje senke). Sva ova razmatranja treba da pripreme tvoju
višu prirodu za primanje Ljubavi. Ne venčanja, nego Ljubavi. Ne treba da je
shvatiš kao u potpunosti telesnu. Ne. To je pojava - ono što će se dogoditi
tebi, dogodilo se „prirodama” uzvišenijim od onih koje se nazivaju fizičkim.
Ono što će se dogoditi transcendentalno je, zbog toga što je sve
transcendentalno.

Ništa više. Ništa više.

Henri Mor

Brat R+K

26

15.jun. 1917. godine

Godine 1918. bićeš slavan i voljen. +

Samo te godine ostvarićeš napredak. Te godine, zaradićeš novac i steći

ćeš ljubav. Dakle, monaškom životu je kraj; potom dolazi novac - zaveštanje
tetke tvoje žene. + Samo 1918. godine možeš da stigneš do Slave.
Zahvaljujući mnogim odgovorima na pitanje dok si u stanju zabrinutosti.
Slušaj: Kad si u stanju zabrinutosti, postavi mi sledeće pitanje — Jesi li ti
Majstor?

27

Svaka duša je demon. Nijedan čovek nije duša sve dok nije demon. 3+
Ljubav je čudovište. Ljubav pod vlašću.

Ljubav je samrtnički uzorak besmrtnosti.

28

Čovek je maska zvezde, a duša je lice zvezde.

29

3. januar 1930. godine

Pozajmi mi trenutak svoje pažnje.

***

Uskoro ćeš predstavljati veličanstvenu etapu u najmanjoj od svojih

karijera. Sad ćeš unaprediti svoje ratničke sklonosti. Ipak protutnjaće
vekovi, a ti ćeš sa slugom sejati poruke izgubljene mudrosti i, ponovo ih
pronalaziti, dok ne minu ovi vekovi, a zemlja... Nast.

Da jedino čulo ne bi bila maska, od maske napravi čulo.

30

13. juna 1930. godine

Moraš da se odvojiš od smrtnih misli i osećanja i svetu više ne

pokazuješ da svet može da vidi.

Sad ništa više.

Ogled o inicijaciji

Ima mnogo vrsta kabala i teško je verovati da ne možemo da

dostignemo jedinstvo s Bogom, šta god da to znači, sve dok ne ovladamo
hebrejskim alfabetom.
Na Putu ima zabluda, Zabluda Krčme i Zabluda Pećine. To su zablude
na Putu na onom mestu na kojem se put ukršta sa svojom svrhom. Zablude
Krčme su one kod kojih se polovina puta ukršta s celim putem. Zablude
Pećine su one kod kojih se pećina, u podnožju Zamka, ukršta sa samim
Zamkom.
Ove zablude uobičajene su za sve puteve, a na putu gnose nije ih ništa
manje nego na putevima misticizma i magije.
 Bez asketizma mogu, ali ne i bez istine, i neću verovati da mi se Bog
neće prikazati osim ako budem uspeo da nepomično presedim pet sati ili da
po sopstvenom nahođenju mogu prirodno da dišem na bilo koju od nozdrva.
Međutim, činjenica je da, kojim god putem da se krene, ne bi trebalo
da se krene pre nego što se temeljno ne istraže pripremne etape, neofitske
etape. Misticizam nastoji da intuicijom nadmaši intelekt, magija da intelekt
nadmaši snagom; gnosa da intelekt nadmaši višim intelektom. Međutim, da
bi se stvar zaista nadmašila, neophodno je da se prvo prođe kroz tu stvar.
Prednost gnostičkog puta je u tome što se u dostizanju višeg intelekta
isprečuje manje iskušenja, a da se ne prolazi kroz onaj niži, budući da su
oba intelekta i da postoji razlika u kvantitetu između prvog i drugog, za
razliku od mističkog i magijskog puta, kod kojih između emocija i intelekta,
između volje i intelekta, postoji razlika u kvalitetu, ne kvantitetu.

Međutim, pravo značenje inicijacije jeste u tome što ovaj vidljivi svet
u kojem živimo predstavlja simbol i senku, da ovaj život koji saznajemo
čulima predstavlja smrt i san, drugim rečima, da ono što vidimo predstavlja
iluziju. Inicijacija je razbijanje - delimično, postepeno razbijanje - te iluzije.
Razlog za njenu tajnovitost je to što većina ljudi nije spremna da je razume
i da će je, stoga, pogrešno razumeti i pobrkati, ako se objavi. Razlog za to
što je simbolička jeste u tome što inicijacija nije znanje, nego život, i da
čovek stoga mora sam da razmisli o tome šta simboli predočavaju, jer na taj
način će živeti njihovim životom, a ne samo razumeti reči kojima su
prikazani.

Rasprava o negaciji
Rafael Baldaja

U jednom od Pesoinih pisama Rafael Baldaja je identifikovan kao astrolog

s dugom bradom, i taj heteronim je nastao koncem 1915. On je sastavio
nekoliko stranica „Rasprave o astrologiji“, a pripisana mu je i nevelika
knjiga „Nova teorija astroloških perioda“, koju je Pesoa nameravao da
proda engleskim novinama. Pesoa kao Baldaja prodavao je i horoskope.
Baldajini tekstovi uključuju podjednako filosofske i astrološke spise.

1. Svet je sazdan od dve vrste sila: sila koje afirmišu i sila koje
negiraju.
2. Sile koje afirmišu stvaralačke su sile sveta, koje jedna za drugom
proističu iz Jednog i Jedinog, središta Afirmacije.
3. Sile koje negiraju, proističu izvan Jednog.
4. Jedan i Jedini - čiji je Bog, na primer, Bog Stvoritelj sveta samo
puka manifestacija - predstavlja Iluziju. Ceo svet je samo fikcija i iluzija,
čak i ako se Materija pokaže kao iluzija Misli, Misao kao iluzija Intuicije,
Intuicija kao iluzija Čiste Ideje, a Čista Ideja kao iluzija Bića. A Biće, po
svojoj suštini, kao Iluzija Laži. Bog je Vrhovna Laž.
5. Sile koje negiraju jesu one koje proističu izvan Jednog i Jedinog. Za
naš Um nema ničeg izvan Jednog i Jedinog. Međutim, budući da je moguće
razmišljati o tome da ovaj Jedan i Jedini ne postoji, budući da je moguće
negirati ga, onda stoga on nije Jedan i Jedini, Vrhovni, bespogovorno
Vrhovni (ovde nam ponestaju izrazi). Biti kadar poreći ga znači poreći ga, a
preći ga znači da on ne postoji.
6.Vrhovna negacija poznata je kao ne-Biće. Ne-Biće je nezamislivo,
budući da razmišljati o ne-biću znači ne razmišljati. Pa ipak, budući da
primenjujemo izraz ne-biće, onda na izvestan način o njemu može da se
razmišlja. Kad jednom o njemu razmišljamo, ono postaje Biće. Eto kako se
javlja Biće: kao suprotnost ne-Biću. Govoreći jezikom ljudi, ne-Biće mu
prethodi.
7. Materija, koja je najveća negacija Bića, iz tog razloga je stanje
najbliže ne-Biću. Materija je najmanje lažna od svih Iluzija, najmanja od
svih laži. Odatle njen očigledan karakter. Do izvesne mere ona sama sebe
objavljuje, Biće samo sebe negira; do izvesne mere, ona negira sebe,
stvarajući ne-Biće. Budući da ne-Biće prethodi Biću, to što Biće negira samo
sebe, ako smemo tako da se izrazimo, predstavlja stvaranje.
 8.Trebalo bi da smo tvorci Negacije, oni koji negiraju duhovnost,
stvoritelji Materije. Materija je Pojava; Pojava je u isti mah i Biće i ne-Biće.
(Ako Pojava nije Biće, onda je ne-Biće. Ako je ne-Biće, onda nije Pojava.
Stoga, da bi bila Pojava, mora da bude Biće.)
9. Negacija se sastoji u pružanju pomoći Objavljenom da samo sebe
još više objavi, sve dok se ne rastoči u ne-Biće.
10. Postoje dva suprotna načela: načelo Afirmacije, Duhovnosti,
Misticizma, dakle hrišćansko (u našoj sadašnjoj civilizaciji), i načelo
Negacije, Materijalnosti, Razgovetnosti, dakle pagansko. Lucifer, lučonoša,
predstavlja nominalni simbol Duha koji sprovodi Negaciju. Pobuna anđela
dovela je do stvaranja Materije, do povratka ne-Biću, oslobođenom
Afirmacije.
11. Svi svetovi, potvrđeni od strane teosofa, zaista postoje, ali se
nalaze unutar Iluzije, koja, makar onoliko koliko traje, predstavlja Stvarnost.
Bog, sa sopstvene tačke gledišta, postoji, ali Bog je obmanut. Samo što
pomislimo da postojimo, ali da Bog ne postoji osim kao deo njega samog,
što znači da mi ne postojimo u potpunosti, stoga Bog misli da postoji,
premda ne postoji. Biće je samo ne-Biće ne-Bića, smrtnička afirmacija
Života.
 Neopaganizam

Povratak bogova
Antonio Mora

Zamišljen kao filosofski sledbenik Alberta Kaeira, dr Antonio Mora bio je

deo unutrašnjeg kruga heteronima koje srećemo u imaginarnom gradu
Lisabonu dok čitaju i međusobno raspravljaju o svojim delima i razmenjuju
ideje. Morina ambiciozna dela u nastanku bila su „Osnove
paganizma“, „Prolegomena za reformu paganizma” i, najvažnije,
,,Povratak bogova”. Nijedno od njegovih dela nije bilo objavljeno za
Pesoinog života.

Ne zalazeći još u metafizičke osnove religije uopšte ili bilo koje religije
posebno, nego prihvatajući sociološki stav da je čovečanstvu potreban
religijski iskaz kako bi uredio i organizovao društvo, mogli bismo da
kažemo da je, shodno tome, za uređivanje i organizovanje društava
najbolja ona religija koja je najbliža Prirodi. Takva religija, zbog toga što je
najbliža Prirodi, upravo je ona koja najdirektnije deluje na ljude, ona koja ih
najdelotvornije navodi ne na to da se udaljuju od osnovnih prirodnih zakona
koji vladaju čovekovim (i, zaista, ukupnim) životom nego ona koja - budući
da se ne upliće u druge čovekove aktivnosti čovekove duhovne i društvene
aktivnosti može da stimuliše tako da se slobodno i do kraja razvijaju.
Na osnovu tri jednostavna opažanja s lakoćom možemo da pokažemo
da je paganska religija najprirodnija od svih.
Paganska religija je, kao prvo, mnogobožačka, isto kao što je i priroda
mnogostruka. Priroda nam se, jasno, ne prikazuje kao skup, nego kao
mnogostrukost sijaset i različitih stvari. Ne možemo sa sigurnošću da
tvrdimo, a da u naše neposredno iskustvo ne upletemo razum
ili inteligenciju, da skup, koji nazivamo Univerzumom, zaista postoji ili da
u njemu vlada jedinstvo, sjedinjena celina, poistovećena s „prirodom”.
Stvarnost je, onako kako nam se u početku prikazuje, mnogostruka.
Ispitivanjem svih senzacija koje deluju na našu pojedinačnu svest, izvornoj
mnogostrukosti stvari namećemo lažno jedinstvo (lažno u odnosu na naše
iskustvo). Dakle, religija bi, budući da do nas dopire kao spoljašnja
stvarnost, trebalo da bude u skladu s osnovnom karakteristikom spoljašnje
stvarnosti. Ta karakteristika je mnogostrukost stvari. Stoga je prva osobena
karakteristika prirodne religije mnoštvo bogova.
Kao drugo, paganska religija je čovečna. Postupci paganskih bogova
predstavljaju preuveličane postupke ljudi; oni su istovetnog poretka, ali na
višoj, božanskoj ravni. Bogovi se od ljudskog roda razlikuju ne po tome što
ga odbacuju, nego po tome što ga nadmašuju, poput polubogova. Jer,
paganska, božanska priroda nije nečovečna koliko je natčovečna; pretežno
je nadčovečna. I stoga je paganska religija ne samo u skladu s prirodom
spoljašnjeg sveta nego i u skladu s prirodom čovečanstva.
Konačno, paganska religija je politična, što znači da uspostavlja deo
života grada ili države, bez pretenzija da bude opšta. Ona sebe ne natura
drugim kulturama, nego, naprotiv, nastoji da iz njih uzima. Stoga je u skladu
s izvornim načelom civilizacije kao sinteze, unutar jedne nacije, svih
mogućih uticaja iz svih drugih nacija - načelo koje narušava samo politički
provincijalizam krutih nacionalističkih vlada i dekadencija otelovljena u
onim imperijalističkim. Nikad nije bilo jake, konzervativne nacije, a
ni zdrave nacije, a da je bila imperijalistička. To su one koje ne mogu da
prihvate to insistiranje na davanju. Ali, one koje ne mogu da se menjaju i
one koje ne mogu da prihvataju, u stvari, nazaduju.
Tako je paganska religija u skladu s tri prirodne oblasti čovekovog
iskustva: sa suštinom prirode, onako kako ona do nas dopire; sa suštinom
samog ljudskog roda; i sa suštinom čovekove prirode u njenom društvenom
napredovanju, ili, jednostavnije rečeno, sa suštinom civilizovane ljudske
prirode, ili još jednostavnije, sa suštinom civilizacije.
 Humanitarizam je poslednji bedem hrišćanskog vjeruju. On obuhvata
same korene hristizma, ionako već lišenog stabla i krošnje. Međutim, bolest
hrišćanstva je tu u svoj svojoj zloćudnosti.

Kad jednom kritika i protivkritika potkopaju temelje religije (kao što

su ih, u stvari, već potkopali), kao i nauke (kao što i dalje čine), onda će doći
do zagonetnog oživljavanja, jer čovekov duh samo je na površini
intelektualan i na površini individualan. Duboko iznutra, čovekov duh je
društven.
Religija je u suštini okrutan oblik osećaja lepote. Sva umetnost nije
ništa drugo nego religijski obred.
Pronicljiva Geteova izreka - da čovek može bez religije ako, i samo
ako, ima nauku i umetnost - u osnovi znači sledeće: nek oni koji nisu kadri
za uzvišeniju umetnost uživaju u prizemnoj. (Ili bi bilo ispravnije kazati da
je religija elementarna osnova za umetnost, nauku i etiku?) Besmisleno je
očekivati da običan svet odustane od religije isto kao što je besmisleno od
njih očekivati da prestanu da uživaju u pozorištu, budući da su i prvo i drugo
elementarni oblici umetnosti. Umetnost je nedruštvena; religija je društveni
oblik koji ona poprima.

Tek sad možemo u potpunosti da razumemo šta je Volter mislio kad

je rekao da, ako na drugim planetama ima života, onda je zemlja azil za
umobolne iz celog Univerzuma. Mi zaista i jesmo azil za umobolne, bez
obzira na to da li su druge planete nenaseljene. Naš život izgubio je svaki
smisao za ono normalno, i tamo gde zatičemo zdravlje, radi se samo o
popuštanju naše bolesti.
Naš život je hronična bolest, grozničava anemija. Naša sudbina je da
ne umremo, stoga nam preostaje da se dobro prilagodimo našim prilikama
večnog umiranja.
Kakva veza može da postoji između veka poput ovog našeg i
duhovnog naslednika rase graditelja, to jest duše nadahnute veličanstvenim
istinama paganizma? Nikakva, osim nagonskog odbacivanja i automatskog
prezira. Mi smo, kao jedini potomci dekadencije, stoga prinuđeni
da zauzmemo stav koji je, po svojoj prirodi, isto tako dekadentan. Stav
ravnodušnosti predstavlja dekadentan stav, a naša nemoć da se prilagodimo
sadašnjem okruženju prisiljava nas upravo na takav jedan stav. Mi ne
prihvatamo, zbog toga što zdravi ljudi ne mogu da se prilagode bolesnom
okruženju, i budući da ne možemo da se prilagodimo, onda smo mi oni koji
su bolesni. To je protivrečnost u kojoj žive oni među nama koji su pagani.
Nade u izlečenje nemamo.
Prihvatam da ovo mora da bude naš stav, ali ne prihvatam način na
koji to Rikardo Reiš prihvata. Da, treba da budemo ravnodušni prema
vremenu koje s nama ne želi da ima bilo šta i u vezi s kojim mi ne možemo
ništa. Međutim, ovu ravnodušnost ne treba da slavimo kao nešto dobro samo
po sebi, što upravo Rikardo Reiš čini. U tom smislu, daleko od toga da nas
ne dotiču kretanja ovog vremena, Reiš nesumnjivo otelovljuje jedno takvo -
dekadentno kretanje. Njegova ravnodušnost ionako je već prilagođavanje
sadašnjem okruženju. To je već ustupak.

Mi nismo pravi neopagani, to jest novi pagani. Neopaganin, ili novi

paganin, predstavlja besmislicu. Paganizam je religija koja proističe
direktno iz prirode, ona koja je rođena od zemlje, od toga da se svakom
predmetu pripiše njegova istinska stvarnost. Kao suštinski prirodna, kadra je
da se javi i nestane, ali ne i da se menja po svojstvima. Izraz „neopaganin”
besmislen je koliko i „neokamen” ili „neocvet”. Paganizam se javlja kad je
ljudska vrsta zdrava, a nestaje kad oboli. Može da uvene, kao što uvene cvet,
i može da umre, kao što biljka umre. Ali, ne može da poprimi drugačiji oblik,
i nema više od jednog osnovnog oblika.
Oni buntovni hrišćani koji su, poput Patera i Svinberna, nazivali sebe
neopaganima u trenutku kad kod njih nije bilo ničeg paganskog osim želje
da im to što će hiti pagani posluži kao opravdanje, budući da postoji izvesna
logika u tome da se nečem besmislenom dodeli neodrživ naziv. Međutim mi
koji smo pagani ne možemo da koristimo ime koje ukazuje na to da smo u
tom smislu na neki način ,,osavremenjeni”, ili da nastojimo
da „reformišemo” ili ,,rekonstruišemo” paganizam Grka. Mi smo postali
pagani. Paganizam je ponovo rođen u nama. Međutim, paganizam koji se
ponovo rodio u nama isti je kakav je uvek i bio: potčinjavanje bogovima i
pravdi ovozemaljskoj, sebe radi.
Proučavalac paganizma nije paganin. A paganin nije čovečan: on je
čovek. Ono što paganin najviše ceni u hristizmu jeste vera običnih ljudi u
čudesa i svece, obrede i proslave. Upravo je onaj „odbačeni” deo hristizma
ono što hi on najradije prihvatio, ako bi uopšte prihvatio bilo šta hrišćansko.
Svaki „savremeni paganizam” ili „neopaganizam” koji može da razume
mističke pesnike, ali ne i crveno slovo u kalendaru kad se posti, nema ništa
zajedničko s paganizmom, zbog toga što paganin od svoje volje prihvata
versku litiju, ali okreće leđa Svetoj Terezi Avilskoj. Hrišćansko tumačenje
sveta mu se gadi, ali svetkovinu u crkvi sa svećama, cvećem, pesmom, on
potom - prihvata kao dobre stvari, čak i ako su deo nečeg rđavog, jer
ove stvari su istinski ljudske, i predstavljaju pagansko tumačenje
hrišćanstva.
Paganin saoseća s hrišćanskim praznoverjem, budući da čovek koji
nije praznoveran nije čovek, ali ne saoscća s humanitarizmom, budući da
humanitarizam nije ništa ljudsko.
Za paganina svaka stvar je nimfa, ili genij. Svaka stvar je zatočena
nimfa, to jest drijada uhvaćena našim pogledom; upravo zbog toga za njega
sve ima zaprepašćujuće neposrednu stvarnost, i zbog čega se oseća
prijateljski nastrojen prema svakoj stvari kad je vidi, a prijateljstvo onog
časa kad je dotakne.
Čovek koji u svakom predmetu vidi neki drugi predmet koji tamo ne
može da vidi, voli, to jest, oseća taj predmet. Ko god vrednuje nešto zbog
toga što ga je stvorio ,,Bog”, vrednuje ga ne zbog toga što on predstavlja,
nego zbog onog na šta on podseća. Njegove oči postaju predmet, ali njegove
misli su negde drugde.
Panteista koji svaki predmet vrednuje zbog njegovog udela u celini,
isto tako, jednu stvar vidi kako bi razmišljao o drugoj, a opet traga kako ne
bi video. On ne razmišlja o predmetu, nego o njegovoj povezanosti s
ostatkom sveta. Kako stvar može da voli neko ko je voli zbog načela van
nje? Prvo i poslednje pravilo ljubavi jeste da predmet koji se voli treba da se
voli zbog onog što on jeste, a ne zbog nečeg drugog, da se voli zbog toga što
je predmet ljubavi a ne zbog toga što postoji „razlog” da se voli.
 Čisti materijalista ili racionalista, za kojeg je svaka stvar čudesna zbog
toga što sobom nosi pečat „Prirode”, i zbog sopstvene latentnosti, energije
koja kuca na vrata, planetarnog sistema koji se nalazi u svakom od
njegovih atoma i koji ga čini živim - takav čovek, isto tako, ne voli, to jest
ne vidi stvar, on isto tako za jednom stvari traga dok razmišlja o nečem
drugom, naime o njenom sastavu. Kad ugleda predmet, on razmišlja o
njegovom rastavljanju. Eto zbog čega se nijedan materijalista nikad
nije bavio umetnošću; nijedan materijalista ili racionalista nikad nije
posmatrao svet. Između njega i sveta misticizam nauke spustio je svoj veo,
mikroskop, i on je u stvarnost uranjao kao da uranja u dubok zdenac. Za
njega, umesto tla je pozdravi kao lice zemlje, svaka stvar predstavlja zastor
kroz koji on proviruje kao atomističar, baš kao što je za panteistu to zastor
ili prozor za sagledavanje Celine, a za kreacionistu zastor kroz koji će videti
Boga. Kad je razmišljanje intenzivno, na zastor se zaboravlja. Ko mari
za prozor kroz koji je onako napeto gledao? Za mistične hrišćane, za
panteističke snevače, za materijaliste i ljude od „razuma”, svet je ono što je
njima u glavama. Hrišćanska zabluda da prirodu zameni čovekom
predstavlja bolest koja je od svih njih načinila bogalje od rođenja.

Predgovor Sabranim pesmama Alberta Kaeira

Rikardo Reiš

Rikardo Reiš, kao i njegov bliski heteronim Alvaru de Kampuš bio je vatreni
pisac stihova i proze. Ali, obojica su se često sporila. Jedino oko čega su se
slagali bio je istančani genije Alberta Kaeira. Tako se na Kampušove
anegdotske crtice o Kaeiru nadovezuje ovaj, više teorijski i analitički
Reišov predgovor učiteljevim pesmama.

Kaeirovo delo predstavlja potpunu rekonstrukciju paganizma u svoj

njegovoj suštini, ono koje nikad nije ostvario niko od Grka i Rimljana, koji
su živeli u vreme paganizma i stoga o tome nisu ni razmišljali. Međutim,
njegovo delo i njegov paganizam nisu proučeni, nisu ni primećeni: oni
potiču iz onog dela u nama koji seže čak i dublje od osećanja i razuma. Reći
više od toga značilo bi ulaziti u beskorisna objašnjenja; tvrditi manje od toga
značilo bi lagati. Svako delo govori za sebe, svojim osobenim glasom i na
onom jeziku na kojem poprima svoj duhovni oblik; ko god ne razume ne
može da razume, a objasniti mu to isto je što i izgovarati reči u pokušaju da
navedete nekog da razume jezik koji on ne govori.
Bez znanja o životu, s oskudnim poznavanjem književnosti i praktično
bez kulturnog ili humanog prijatelja, Kaeiro je svoje delo uobličio kao put
dubokog i neprimetnog napretka, kao neko ko usmerava logički razvoj
civilizacija, preko podsvesti ljudi. Bio je to napredak njegovih osećanja, to
jest način na koji je osećao svoja osećanja, ali i evolucija misli rođenih iz
ovih razvijenih osećanja. Kroz natčovečansku intuiciju, koja podseća na one
na kojima su nove religije zanavek utemeljene, premda same nisu religijske,
budući da odbacuju sve religije i svu metafiziku iz prostog razloga zbog
kojeg odbacuju sunce i kišu, ovaj čovek otkrio je svet a da o njemu nije
razmišljao, i sazdao koncept sveta koji se ne sastoji od tumačenja.

Kad sam, pre skoro četiri godine, imao priliku da Albertu Kaeiri u
Lisabonu pokažem do kojih je načela njegovo delo prirodno dovelo, on je to
porekao. Za Kaeira, kao apsolutnog objektivistu, čak i paganski
bogovi predstavljali su deformaciju paganizma. U njegovom apstraktnom
objektivizmu nije bilo mesta za bogove. On je isuviše dobro shvatao da su
oni bili sazdani po slici i liku materijalnih stvari, a za njega je to bilo
dovoljno da ih učini bezvrednim.
Ja stvari vidim u drugačijem svetlu. Grčki bogovi predstavljaju
apstraktnu konceptualizaciju materijalnog objektivizma. Ne možemo da
živimo bez apstraktnih ideja, budući da bez njih ne možemo da razmišljamo,
ali kakvu god stvarnost da pripisujemo ovim idejama, one bi trebalo da svoje
polazište imaju u istoj onoj materiji iz koje smo ih izveli. Tako je i s
bogovima. Premda apstraktne ideje ne poseduju istinsku stvarnost, poseduju
ljudsku stvarnost, važeću jedino na onom mestu koje ljudska vrsta zauzima
na ovom svetu. Bogovi, na osnovu sopstvene veze sa stvarnošću, pripadaju
kategoriji apstrakcija, ali toj kategoriji ne pripadaju kao puke apstrakcije,
zbog toga što oni i nisu čiste apstrakcije. Baš kao što nam apstraktne
ideje pomažu da živimo među stvarima, bogovi nam pomažu da živimo
među ljudima. Bogovi su tako u isti čas i stvarni i nestvarni. Nestvarni su
zbog toga što nisu stvarnost, ali su stvarni kao materijalizovane apstrakcije.
Materijalizovane apstrakcije postaju pragmatično stvarne; izvesna
nematerijalizovana apstrakcija nije stvarna čak ni u ograničenom smislu.
Platon je, kad je ideje pretvarao u apstraktne ličnosti, sledio stari paganski
obrazac za stvaranje bogova, ali je svoje bogove postavio daleko van
domašaja. Ideja postaje Bog samo kad se vrati u materijalno. Tad postaje
sila Prirode. Eto šta je Bog. Da li je ovo stvarnost, ne znam. Lično verujem
u postojanje bogova; verujem u njihov beskonačan broj i mogućnost da se
čovek uzvisi do boga...
Tvorac civilizacije je sila Prirode i stoga bog, ili polubog.

Alberto Kaeiro više je paganin nego što je paganizam, budući da je

suštine paganizma svesniji od bilo kog drugog paganskog autora. Kako
paganin može da bude paganin, ako svoj mentalni i duhovni stav gradi kao
suprotnost drugačijem sistemu opažanja, kakav je hrišćanstvo? A kad je
izbio sukob između paganizma i hrišćanstva, pri čemu je ovo drugo
pobedilo, mlitav i dekadentan mentalitet ljudi u Rimu ionako je već u osnovi
bio hrišćanski, a nipošto paganski. To možemo da zapazimo u Julijanovom40
pokušaju da se odupre hrišćanstvu. Taj car iskreno je želeo ponovno
uspostavljanje paganizma, u vreme kad njegov duh - avaj po Julijana! - više
nije postojao, a kult bogova koji je preživeo bio obeležen kao praznoverje
mnogo karakterističnije za hrišćanstvo nego za bilo koju vrstu paganizma.
Julijanove ideje potvrđuju nemogućnost rekonstrukcije paganizma u to
vreme i u toj epohi. Julijan je bio mitraista, što bi ga danas činilo teosofom
ili okultistom. On je svoju rekonstrukciju paganizma zasnivao na himeričkoj
fuziji njegovih orijentalnih elemenata koje je pomama za misticizmom
ugradila u duh onog vremena. I tako je doživeo neuspeh, jer paganizam je

40
Julijan Apostata.
već bio mrtav, kao što sve stvari umiru, ne računajući Bogove i
njihovo zagonetno, mučno učenje.

Za savremene pagane, kao izlaz usred neprijateljske civilizacije, jedini

izvodljiv put jeste da prigrle jednu od poslednje dve škole paganske misli:
stoicizam ili epikureizam. Alberto Kaeiro nije prigrlio nijednu, jer on je
predstavljao Apsolutni Paganizam, bez daljih uplitanja ili grananja.
Nasuprot njemu, ja sam (ako mi je dopušteno da govorim o sebi) izabrao i
epikureizam i stoicizam, uveren, kao što jesam, u jalovost svake akcije na
ovom svetu u kojem svaka akcija pođe naopako, i svake misli u svetu koji
je zaboravio kako da misli.
Moglo bi da se učini da smo mi više nego degenerisani sinovi
hrišćanske civilizacije, ravnodušni zbog toga što smo oboleli ili nemamo
izbora, ali istina je sasvim drugačija. Istisnula nas je zagonetna sudbina. Kao
da smo bili neimari rođeni u afričkom zaleđu, odlikovali smo se moćima
koje smo nesposobni da razvijemo, obrisima sudbine koju nismo uspeli da
dovedemo do kraja. Naš duh je izmešten daleko od teške, vekovne laži o
humanitarnom monoteizmu koje karakteriše hrišćanstvo. Možemo samo da
se gnušamo ove civilizacije koja je tako lažna da nema ni robove, tako
nesavršena da inteligenciju mora da potčinjava emocijama; i što naizgled
više beži od svoje religijske bolesti, to joj je sve bliže, jer što više ide za
ovim humanitarnim delirijumima koji odlikuju ropski mentalitet, ili se,
obrnuto, stvrdnjava u besmislenoj ukočenosti one discipline koju Nemci
tako vole, preteranom i lažnom paganizmu - koji samo pokazuje do koje je
mere naš civilizovani mentalitet izgubio sopstvenu sposobnost na
uravnoteženost, umerenost i rasuđivanje.
Međutim, ko smo to ,,mi” u čije ime ja govorim? Ljudi o kojima
isključivo mogu da mislim smo ja, pokojni Alberto Kaeiro, i još dvojica od
svih koje poznajem. Ali, ne bi bilo važno čak i da sam to samo ja. Da ima
hiljadu ljudi ne bih primećivao razliku. Onima kojima će bogovi jednog dana
dozvoliti da istinitost stvari sagledaju u svojoj neodoljivoj jednostavnosti,
potrebno je samo otvoreno i čisto srce, jer oni se nikad neće vratiti da uživaju
u saturnalijama humanitarizma i savremenog života.
Sve drugo nalazi se u onoj svetlosnoj tački koju nazivamo Senkama,
toj prostranoj Tački pre Bogova, kojoj - u skladu s apsolutnom etičnošću
naših duša - naši efemerni životi jalovo streme, u koju jalovo pristižu i u
kojoj jalovo zanavek ostaju.
 Duhovno carstvo
Pesoa je najpoznatiji po književnom stvaralaštvu, ali on je obilno
pisao i o politici, religiji, društvenim pitanjima. Ovde je jedan od njegovih
političkih tekstova, vezanih za Portugaliju, ali se odnosi i na druge zemlje.

Carstvo koje se ne temelji na Duhovnom carstvu predstavlja hodajuću

Smrt, vladavinu Mrtvaca.
Duhovno carstvo, u nekom korisnom smislu, može da se ostvari samo
u malom narodu, kod kojeg procvat nacionalne ideje neće dovesti do
ambicija za teritorijalnom prevlašću, što bi potkopalo ono što je začeto kao
duhovni imperijalizam, i udaljilo se od njegove duhovne sudbine. To je ono
što se dogodilo nemačkom narodu; on je bio isuviše veliki da bi bio kadar
da ostvari svoju krajnju sudbinu duhovnog imperijaliste. Nama,
Portugalcima, dogodilo se suprotno, onda kad su nas otkrića dovela do
toga da se oprobamo s materijalnim imperijalizmom za koji nismo imali
dovoljno ljudstva.
Stvaranjem sopstvene duhovne civilizacije, potčinićemo sve kulture,
jer nemoguće je odupreti se umetnosti i silama čovekovog duha, naročito
kad su ovi dobro organizovani i za svoje generale imaju duše Duhova.
Cilj svakog istinskog Carstva jeste da dominira, iz čistog zadovoljstva
dominacije. Premda izgleda besmisleno, to je suštinsko učenje svakog
istinskog života, suština svake životne težnje.
Hajde da uspostavimo androgeni Imperijalizam, onaj koji sjedinjuje
muške i ženske osobine: imperijalizam snabdeven svom prepredenošću
ženske dominacije i svom silovitošću i stvaralačkim nagonom muške
dominacije. Hajde da Apolona stvorimo od duha.
Ne spoj hrišćanstva i paganizma, kao što Tejšeira de Paskvaiš i Geha
Žunkeiru zagovaraju, nego odbacivanje hrišćanstva, prosto i nesumnjivo,
transcendentalizovanog paganizma, transcendentalne rekonstrukcije
paganskog duha.
 2

Pitanje: Šta predviđate kao budućnost portugalskog naroda?

Pesoin odgovor: Peto carstvo. Budućnost Portugalije - koju ne
predviđam, nego znam - već je, za one koji umeju da čitaju, zapisana u
stihovima Bandare i Nostradamusovim katrenima. Ta budućnost za nas će
biti sve. Ko, ako se radi o Portugalcima, može da živi unutar uskih međa
samo jedne ličnosti, samo jednog naroda, samo jedne religije? Koji pravi
Portugalac može da živi unutar sterilnih međa katolicizma, kad su izvan
njega sve protestantske veroispovesti, sve istočne religije, i svi živi i
mrtvi paganizmi koje treba da doživimo, da ih na portugalski način
sjedinimo u Vrhovni paganizam? Hajde da nemamo jednog Boga! Hajde da
ih sve sjedinimo! Mi smo pokorili Okeane; sad treba da pokorimo Nebesa,
prepuštajući Zemlju drugima, Drugima koji su do kraja Drugi još od rođenja,
Evropljani koji nisu Evropljani jer nisu Portugalci. Hajde da budemo sve, na
svaki moguć način, jer ne može biti istine tamo gde nešto nedostaje!
Hajde da stvorimo Nadmoćni paganizam, Vrhovni politeizam! U beskrajnoj
laži o svim bogovima, jedina istina je u svim bogovima zajedno.

Obećano Peto carstvo, onako kako smo o njemu snevali i zamišljali ga

u Portugaliji, ne odnosi se na tradicionalno shvatanje Danilovog tumačenja
Navuhodonosorovog sna.
Prema tradicionalnom shvatanju, Prvo carstvo je ono Vavilonsko,
Drugo je Međansko-persijsko, Treće je Grčko, a Četvrto Rimsko. Peto
carstvo ostaje zanavek sumnjivo, premda u ovoj raspodeli materijalnih
carstava s punim pravom može da se smatra Britansko carstvo. Tako ga
tumače Englezi, i mislim da je po ovakvoj raspodeli njihovo tumačenje
sasvim ispravno.
Portugalska raspodela je drugačija. Budući da je duhovna, ona ne
počinje od materijalnog carstva Vavilona, nego od kolevke civilizacije u
kojoj živimo: od duhovnog carstva Grčke, od početka onog što mi duhovno
jesmo. Budući da je to Prvo carstvo, Drugo je Rimsko carstvo, Treće je
Hrišćansko carstvo, a Četvrto Evropa - to jest sekularna Evropa posle
renesanse. U ovoj raspodeli,
Peto carstvo ne može da bude Britansko, jer mora da bude drugačije,
nematerijalno. Nadamo se i verujemo da će biti Portugalsko.

Pitanje: Slažete li se ili se ne slažete s tim da intenzivna propagandna

kampanja u novinama, časopisima i knjigama može da podigne narodni
moral, tako što će doći do obrazovanja kolektivnog mentaliteta koji će
političare okrenuti politici nacionalne veličine?
Pesoin odgovor: Samo jedna vrsta propagande može da podigne moral
naroda - stvaranje ili obnavljanje velikog nacionalnog mita, koji će se širiti
svim mogućim sredstvima. Čovečanstvo nagonski mrzi istinu, jer istim tim
instinktom zna da istina ne postoji, ili je nije moguće utvrditi. Svet pokreću
laži; ko god hoće da podbuni ili pokrene svet mora masno da laže, a što je
više kadar da laže sebe i da sebe uveri u istinitost svoje laži, to će uspešniji
biti. Na sreću, već smo imali mit o Sebastijanu, duboko ukorenjen u
prošlosti i u portugalskoj duši. To nam olakšava posao; umesto da stvaramo
mit, potrebno je samo da se obnovi jedan. Počnimo od opijanja tim snom,
upijanjem i potpunim otelovljenjem. Kad svako od nas to izvede, delajući
sam i nezavisno, onda će san spontano poteći kroz sve što govorimo i
pišemo, i stvoriće se atmosfera u kojoj će svako udisati isti san. Tad će se u
Narodnoj duši dogoditi nešto nesvakidašnje, doći će do Novih
Otkrića, Stvaranja Novog Sveta, Petog carstva. Kralj Sebastijano moraće da
se vrati.

Šta je u osnovi sebastijanizam? To je religijski pokret, sazdan oko

legendarne narodne figure.
 U simboličkom smislu, kralj Sebastijano predstavlja Portugaliju, koja
je svoju veličinu izgubila kad je on iščezao i koju će povratiti kad se on vrati,
i premda je taj povratak više simboličan, čak i u meri u kojoj je i Sebastijanov
život bio donekle božanstvena i čudesno zagonetna simbolika, nije
besmisleno verovati u taj povratak.
Kralj Sebastijano vratiće se, kaže legenda, jednog maglovitog jutra, na
svom belom konju, dolazeći s nekog dalekog ostrva na kojem je čekao da
mu kucne čas. Maglovito jutro verovatno ukazuje na preporod obavijen
elementima dekadencije, uz ostatke Noći u kojoj je Nacija živela. Belog
konja teže je protumačiti. Mogao bi da predstavlja Strelca, u kom slučaju
moramo da otkrijemo na šta taj zodijački znak ukazuje - da li,
recimo, ukazuje na Španiju (čiji je vladarski znak Strelac, kako kažu
astrolozi), ili na prolazak neke planete preko kuće Strelca. Knjiga
Otkrovenja, s druge strane, pruža još jedno moguće objašnjenje.41
Ostrvo je isto tako teško protumačiti.

Kako bi opravdala današnju ambiciju da postane kulturno carstvo,

Portugalija može da ukaže samo na svoju razbijenu tradiciju takvog carstva
(koje, premda je pobacilo, ipak nagoveštava sopstvenu buduću sudbinu), ali
takođe i na činjenicu da se nikad nije ponosila velikom književnošću, samo
malom i beznačajnom, tako da na i om planu treba učiniti sve što je moguće
uraditi, i uraditi to kako valja.
,,On će doneti mir svetu”, kaže Bandara o kralju Sebastijanu. Svetski
mir podrazumeva opšte bratstvo čiju prirodu ne možemo da predvidimo, ali
koje bi svakako zahtevalo zajedničko sredstvo sporazumevanja - jedinstven
jezik.
Kakve teškoće postoje u pripremama za kulturnu dominaciju, čak i ako
se ne pokažemo uspešnim? Nećemo proliti ni kap krvi, i nećemo ugušiti našu
ljudsku čežnju za dominacijom. Nećemo upasti u zamku humanitarnog

41
Otkrovenje 6:2: ,,I vidjeh, i gle, konj bijel, i onaj što sjeđaše na njemu imadijaše strijelu;
i njemu se dade vijenac, i iziđe pobjeđujući, i da pobijedi.”
univerzalizma, ali nećemo upasti ni u zamku nekulturnog nacionalizma.
Pokušaćemo da nametnemo jezik, a ne fizičku silu. Nećemo ugnjetavati
nijednu rasu, kakve god da je boje, kao što u prošlosti obično nismo bili
ugnjetači, jer premda smo se s vremena na vreme ponašali varvarski, poput
svih carstava koja idu u osvajanja, bili smo to manje od drugih, i nije
moguće optužiti nas za isključivanje ljudi drugačije boje iz naše kuće ili od
naše trpeze. Tako nas je sama naša priroda pripremila za to univerzalno
bratstvo koje teosofija predskazuje i koje je dugo bilo tajno društveno
učenje rozenkrojcera.
Ako omanemo, ipak ćemo nešto postići: obogaćenje sopstvenog
života. U najgorem slučaju, poboljšaćemo svoje pisanje, makar i u najmanjoj
meri. Učinićemo direktnu uslugu opštoj kulturi i civilizaciji; ako ništa drugo,
nije nas moguće optužiti za greh.

Imperijalizam gramatičara? Imperijalizam gramatičara seže dublje i

trajniji je od imperijalizma vojskovođa. Imperijalizam pesnika? Da, pesnika.
Fraza zvuči smešno samo onima koji brane staru i smešnu vrstu
imperijalizma. Imperijalizam pesnika trajan je i pobednički; imperijalizam
političara prolazan je i podložan zaboravu, osim ako ga se pesnik priseti u
svojim pesmama. Kažemo: „Kromvel učini, ali Milton ispriča”. A u dalekoj
budućnosti, kad više ne bude Engleske (jer karakteristike Engleske ne
obuhvataju večnost), Kromvela će pamtiti samo zbog toga što ga je Milton
pomenuo u sonetu. Kraj Engleske označiće ono što bismo mogli da
nazovemo Kromvelovim delom, ili delom na kojem je sarađivao.
Međutim, Miltonova poezija okončaće se samo s krajem cele civilizacije ili
čovekovog postojanja na Zemlji, a možda se ni tad neće okončati.

Maglovito jutro označava početak nečeg novog - novog doba, nove

faze, ili tome slično. Magla ukazuje na to da će Onaj za kojim žudimo biti
,,skriven” kad se pojavi - da njegov dolazak neće biti (ili nije bio) primećen.
To potvrđuje njegov prvi dolazak, godine 1640. Taj datum označava početak
dinastije, a dolazak kralja Sebastijana bio je „prikriven” maglom, jer, dok su
svi smatrali - na osnovu izvorne simbolike - da je Skriveni bio kralj Žuan
IV, Skriveni je u stvari bila apstraktna činjenica o Nezavisnosti, kao što je
kasnije postalo jasno. Ma koliko malo da razumemo o njegovom Drugom
dolasku, godine 1888, u najmanju ruku znamo da je drevno proročanstvo
ispunjeno: znamo da 1888. godina predstavlja ,,jutro”, zbog toga što je to
početak Vladavine Sunca, za koju ,,jutro” predstavlja najbolji mogući
simbol, a ovog časa, trideset sedam godina kasnije, činjenica da niko ne zna
šta se dogodilo tog datuma predstavlja dokaz o maglovitom,
skrivenom karakteru Drugog dolaska kralja Sebastijana.
 O milionerima

Pesoa je napisao tri odlomka, sva tri na engleskom, na temu milionera. Iako
fragmenti imaju različite naslove, autor je svakako nameravao da sva tri
odlomka budu deo jednog jedinog eseja. Ovde su prevedena dva odlomka.

Ogled o milionerima i njihovom načinu života

Dakle, čovek je oduvek postajao milioner teškim radom ili pameću. U

najgorem slučaju, milioner se postaje nepojmljivom i fantastičnom
beskrupuloznošću; u najboljem, srećnom intuicijom u špekulativnim
okolnostima. Ako se bilo koji čovek pretvara da su ga teško razmišljanje i
jaka volja doveli do toga da zgrne veliko bogatstvo, onda takav čovek laže.
Možda i jeste teško razmišljao, ali u tako povoljnom položaju za
razmišljanje da je njegovo teško razmišljanje moglo da ščepa [ludu] sreću
za vrat. To je uvek pitanje kupovine srećke, premda možda i ušteđevine
dovoljne da se ona njome kupi; od kupovine srećke pa naovamo, međutim,
bogatstvo je bio posao Sudbine.
Dokaz za suštinsku glupost ovih najamnika Sudbina jeste ono što rade
s novcem koji nagomilaju. Većina njih nastoji da ga nagomila i dalje od toga
ne ide. Drugi nisu maštovitiji od toga da daruju bolnice ili
osnivaju ,,fondacije” - to jest stvari koje će biti izgrađene, prekrivene i potom
propasti u zemlju - i besplatne biblioteke, ili čak sportske terene. Da su ovi
ljudi imali mašte, sproveli bi u delo velike zamisli: gorostasna kontinentalna
sagrešenja, nepojmljiva rasipanja u vidu zdanja i iskopina, romantičnih
ratova, tlačiteljskih ili oslobodilačkih. Međutim, oni se nikad ne izdižu do
nivoa omiljenog romanopisca: oni su uvek i neizlečivo
rokfelerski. Gospodin Ford izgleda, ili je izgledao, donekle širi, ali, konačno,
on se usudio da veruje u reinkarnaciju,42 što ga ništa nije koštalo.

42
Henri Ford je izjavio da je sa dvadeset šest godina počeo da veruje u reinkarnaciju.
 Jednu stvar oni nikad ne čine: nikad ne daruju pojedinca, koji je jedina
istinska stvarnost u tkivu društvenog sveta. Nagonski se plaše čoveka koji
zaslužuje i u srcima im stanuje nepojmljiv užas od toga da ne učine nešto
pravedno. Oni shvataju da ako bi se nešto pravedno učinilo, oni bi bili
ubijeni.
Nijedan milioner koji je sam uspeo - a to znači čovek koji je milioner
postao zahvaljujući okolnostima - nikad nije pomogao čoveku da se izdigne
do uzvišenog mesta koje zaslužuje.

Američki milioneri

Vi ste tako zaokružena zoologija životinja da čovek odbija da mu se

smuči, iz čisto organskog prezira. Vi intelektu telesno zaudarate. Sama vaša
filantropija uvreda je za one kojima, putem čekova, ostavljate mrvice
sreće koju mora da ste imali. Vaše zanimanje za kulturu predstavlja šlag vaše
podlosti. Vi ispijate porto koji nije portugalski, a sipate ga tamo gde bi
trebalo da vam je glava, i gde višak iščezava.
Bez trunke pristojnosti, bez smisla za osećanja bližnjih s toplinom
svojstvenom ljudskom rodu, ništa, ništa, ništa, osim riznica, podlosti i
uobičajenog kraja.
Ako želite hvalospeve Evrope, izvolite. Uzmite ih i nek vam presednu!
Za dalje unapređenje sopstvenog publiciteta, drznuli ste se da
upotrebite reči indijskih mistika i evropskih okultista. Iz stvarne vere u
reklamu, posegnuli ste za verom u reinkarnaciju. Sve što vaša vrsta takne
ona i zagadi, a učenje koje indijskom mistiku nalaže da ne ubije muvu
vas dovodi do toga da ljudima ne dopuštate da žive.
Sad sam dovoljno poznat da vam se obratim, ne baš kao čovek čoveku,
nego kao čovek zveri. Sad ćemo isterati stvar na čistac, kao između
Evropljana i podlih Amerikanaca, kao između hrišćana i pagana po pozivu...
 EROSTRAT: POTRAGA ZA BESMRTNOŠĆU

Umesto Herostrat, Pesoa piše Erostrat. Reč je, dabome, o mračnom Grku
koji je, da bi svoje ime učinio besmrtnim, 356. godine pre nove ere zapalio
hram Dijane iz Efesa, jedan od sedam čuda antičkog sveta.

Erostrat

Izuzev kad je to proizvod slučajnosti, ili tako jasnih spoljašnjih

okolnosti koje bi mogle da se podvedu pod naziv slučajnosti, slava je ishod
primene neke vrste posebnih veština, ili inteligencije, kao i toga da drugi
priznaju posebnu veštinu ili inteligenciju koje su primenjene. Pod posebnom
veštinom ovde se misli na onu koja osobu odvaja od njegovih prirodnih
takmaca: velika odvažnost, velika snaga, velika prepredenost, sve su to
posebne veštine u naročitom smislu, i u tome da čovek bude junak nema
suštinski veće počasti od toga da bude genije, budući da je postupak, ili više
njih, koji svedoči o junaku ili geniju u jednakoj meri proizvod naravi, koja |e
urođena, obrazovanja i okruženja, kojeg se nijedan čovek ne lišava, ako mu
se ukažu prilika i povod, a što tek nekoliko ljudi može da izabere ili
sprovede, ako ga zaista bilo koji čovek izabira ili sprovodi kao delotvoran
okidač.
Ljudi mogu da se podele na tri dela ili grupacije, a podela može s
punim pravom da sledi tradicionalnu podelu razuma - intelekt, emocija ili
osećanje, i volja. Ima ljudi od čistog intelekta, a to su filosofi i naučnici; ima
ljudi od čistih osećanja, a to su mistici i proroci, pasivni osnivači religija ili
isporučioci primljenih religijskih sistema; ima ljudi od čiste volje, a to su
državnici i ratnici, perjanice industrije kao takve ili trgovine kao sušte
trgovine. Postoje tri mešovite vrste: ljudi od intelekta i osećanja, a to
su umetnici svih mogućih vrsta; ljudi od intelekta i volje, a to su visoki
državnici i neimari carstava i naroda; ljudi od osećanja i volje, a to su
delotvorni osnivači i začetnici religija (duhovnih ili materijalnih), oni koji
veruju u Ženu zaogrnutu Suncem43 i oni koji veruju u demokratiju.
Inteligencija predstavlja tri viša oblika, koje uobičajeno nazivamo
genijalnošću, darovitošću i mudrošću, pri čemu poslednju reč uzimamo u
širem značenju blistave i delatne inteligencije, od iste vrste, premda ne i
stepena, svakidašnje inteligencije, a ne u naročitom smislu sposobnosti za
šegačenje.
Ova tri tipa inteligencije ne nastavljaju se jedan na drugi; to nisu etape
ili merila jedne jedine sposobnosti ili funkcije. Genijalnost je apstraktna
inteligencija oličena u pojedincu - konkretno otelotvorenje.....apstraktne
sposobnosti. Darovitost je konkretna inteligencija preobražena u apstraktnu;
ona nije, kao genijalnost, ograničena na pojedinca, osim onoliko koliko je
sve što se u pojedincu događa ograničeno kao njegovo. Mudrost je konkretna
inteligencija oličena u pojedincu i, izuzev u vrednosti pojedinačne stvari,
mora da se ispolji i iskaže kao genijalnost. Upravo zbog toga je lako veliku
mudrost pobrkati s izričitom genijalnošću. Darovitost se, s druge strane,
nalaizi između to dvoje i po prirodi im se suprotstavlja.

Može da se prizna da genije ostaje nepriznat u svom vremenu, zbog

toga što je tom vremenu suprotstavljen; međutim, moglo bi da se postavi
pitanje zbog čega je cenjen u vremenima koja dolaze potom. Univerzalno se
suprotstavlja svakom dobu, zbog toga što su oblike tog doba neminovno
osobene; zbog čega bi, onda, genija, koji se bavi univerzalnim i trajnim
vrednostima, jedno vreme usrdnije prihvatalo od nekog drugog?
Razlog je jednostavan. Svako doba predstavlja ishod kritike na račun
prethodnog, kao i načela koja se nalaze II osnovi civilizovanog života tog
doba. Dok jedno načelo podupire jedno doba, ili ga naizgled podupire,
kritika tog jednog načela je promenjiva, i kao zajedničko ima samo činjenicu
da kritikuje istu stvar. U suprotstavljanju svom dobu, genijalan čovek ga
neminovno izlaže kritici, i stoga neminovno staje uz ovu ili onu struju kritike
iz sledećeg doba. On sam može da obrazuje ovu ili onu od tih struja, poput
Vordsvorta; može da ne obrazuje nijednu, poput Blejka, a da ipak živi

43
Otkrovenje 12:1: „I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce, i mjesec pod
nogama njezinijem, i na glavi njezinoj vijenac od dvanaest zvijezda..”
paralelnim pristupom sopstvenom dobu, uzdigavši se, pravo govoreći, ni uz
kakvo sledbeništvo.
Što je genije univerzalniji, to će ga sledeće doba lakše prihvatiti, zbog
toga što će njegova neminovna kritika biti dublja od njegove sopstvene. Što
je manje univerzalan, unutar sopstvene suštinske univerzalnosti, to će njegov
put biti teži, osim ako se ne dogodi da shvati jednu od glavnih kritičkih struja
doba koje potom dolazi.
Slikarstvo će potonuti. Fotografija ga je lišila mnogih čari. Uzaludnost
ili bezumnost lišila ga je gotovo sveg ostalog. Ono što je preostalo
upropastili su američki kolekcionari. Značajna slika predstavlja ono što
bogati Amerikanac želi da kupi zbog toga što bi drugi voleli da kupe to isto
ako bi mogli. Tako su slike stavljene u ravan, ne s pesmama ili romanima,
nego s prvim izdanjima izvesnih pesama i romana. Muzej dolazi u ravan ne
s bibliotekom, nego s bibliotekom bibliofila. Vrednovanje slikarstva dolazi
u ravan, ne s vrednovanjem književnosti, nego vrednovanjem izdanja.
Umetnička kritika postepeno pada u ruke trgovaca antikvitetima.
Arhitektura postaje nevažan izraz građevinarstva.
Ostaju samo muzika i književnost.
Književnost je način da se, intelektualno, rešimo svih drugih
umetnosti. Pesma, koja je muzička slika ideja, čini nas slobodnima da,
shvatajući je, vidimo šta nam je potrebno i čujemo šta nam je potrebno. Svi
kipovi i sve slike, sve melodije i simfonije, pravi su tirani u poređenju s
ovim. Kod pesme neophodno je da razumemo šta pesnik hoće, ali možemo
da osetimo šta se nama dopada.

U umetnosti se ne zahteva nikakva iskrenost u apsolutnom, osim

izvesne vrste iskrenosti. Čovek može da piše dobre ljubavne sonete u dve
prilike - zbog toga što je nepojmljivo zaljubljen, ili zbog toga što je
nepojmljiv umetnik. U ljubavi ili u umetnosti, on mora da bude iskren, inače
ne može da bude iskren u obe stvari, ili u bilo čemu drugom. Može da gori
iznutra, ne misleći na sonet koji sastavlja; može da gori i spolja, ne misleći
na ljubav čiji je jedan činilac. Ali, negde mora da gori. U suprotnom,
neće zapržiti čorbu od sopstvene ljudske inferiornosti.
 ***

Profesionalno nepoštenje i nedelotvornost verovatno su osobene

odlike našeg doba. Stari zanatlija morao je da radi; danas radnik posao
obavlja mašinski. On je samo nadzornik metala; on postaje grub poput
nadzornika robova, premda manje zainteresovan, budući da čak ne može da
se nazove tiraninom.
Dok nadzornik robova postaje rob nadziranja robova i taiko poprima
razmišljanje roba, premda donekle srećnijeg roba, tako i nadzornik mašina
postaje obična pokretačka poluga, neka vrsta pogonske sklopke dodeljene
mašini. Masovna proizvodnja čoveka lišava dostojanstva ljudskog bića; ona
je tako bezvredna stvar da nije ni potrebno da njome bude obuhvaćena.
Međutim, masovna proizvodnja čoveka ne lišava dostojanstva ljudskog
robota.
Delotvornost je danas manje složena. Nedelotvornost stoga može lako
da prođe kao delotvornost, i da, zaista, bude delotvornost.
Jedini zanati i veštine kod kojih primećujemo izvesnu težnju ka
savršenstvu ili dostignuću jesu odsustvo umetnosti i veštine - to jest onih
aktivnosti koje se nazivaju sportom i igrama i takvima ih treba smatrati, ne
kao stvari kod kojih se nečemu stremi, nego kao stvari kod kojih se odustaje
od težnje. Zalud je navoditi Grke. Grci su težili da u svemu što su radili budu
savršeni - i u sportu i igrama, jer su takvi bili u poeziji i rasuđivanju. Naši
pesnici u svakom slučaju pišu poeziju; naši mislioci u svakom slučaju
razmišljaju. Samo naši trkači zaista trče, jer ne trče nikud. Grci su žudeli za
slavom u sportu zbog toga što su čeznuli za slavom u svemu: mi čeznemo
za slavom u sportu i hobijima zbog toga što ni u čemu drugom ne možemo da
čeznemo za slavom. Neobuzdana aktivnost deteta nema sličnosti s
neobuzdanom aktivnošću akutne manije.
Zavisnici od brzine, filmski čudaci...
Mi se čak i ne divimo lepoti: mi se divimo prevodu lepote. U svakoj
ulici ima nekoliko devojaka koje po lepoti ne zaostaju za devojkama s
filmskog platna. Iz svakog ureda, u vreme ručka, izlaze mladići naočiti poput
filmskih šupljoglavaca.
Glupavi poput Meri Pikford ili Rudolfa Valentina.
 Nikakav vic nikad nije potekao iz Holivuda.
Ta sirota budala Sigrejv...
Ne padaju ni u kakav sumanut krajičak dužnosti, nego u najluđi
otvoren prostor taštine. Njihov status ne ide dalje od kicoša i razmetljivca,
ne računajući loš ukus za odvažnost i vrhunac šepurenja (taštinu, drskost).
Svoje živote gube ne kao junaci, nego kao životinje; kao što ove uleću u
opasnost, ovi uleću u rizik. Kukavičluk izgleda kao vrlina samo kad se
odvažnost sakrije iza ovih (koji je tako ukaljaju).
Osim Nemaca i Rusa, niko još nije sposoban da u kinematografiji
izvede nešto nalik umetnosti. Tamo nije moguće izračunati kvadraturu
kruga.

Postoje dve vrste postojanih stanja u kojima vredi živeti - otmena

radost religije ili otmena tuga za izgubljenim. Ostalo je vegetiranje i samo
psihološka botanika može da pronađe zanimanje za tako
razvodnjeno čovečanstvo.

Ipak, prihvatljivo je razmišljati o tome da kod Erostrata postoji jedna

vrsta veličanstvenosti - veličanstvenost koju on ne deli s onima koji su se
podlije od njega obrušili na slavu. On, Grk, mogao bi da se dočara kao neko
s onim istančanim poimanjem i tihim delirijumom prema lepoti koja i dalje
odlikuje sećanje na njegov divovski rod. Stoga, moglo bi da se zamisli kako
Artemidin hram pali na vrhuncu tuge, dok deo njega gori u nastupu besa
zbog svog naopakog nastojanja. Mogli bismo da ga s punim pravom
zamislimo kako savladava zamke kajanja za sutrašnjicom, i suočava se s
užasom u sebi zbog privrženosti slavi. Njegov čin može da se, na neki način,
uporedi s onim užasnim elementom inicijacije templara, koji, pošto prvo
dokažu da neporecivo veruju u Hrista - i kao hrišćani u uobičajenoj tradiciji
Crkve i kao okultni gnostici i stoga u krajnje osobenoj tradiciji hrišćanstva -
treba da, prilikom svoje inicijacije, pljunu na raspeće. S današnje tačke
gledišta, čin može da se posmatra i kao nešto veće od čovekove pobune, jer
mi nismo vernici, i kad, posle romantizma, prkosimo Bogu i paklu, mi
prkosimo stvarima koje su za nas mrtve i tako izazov upućujemo
leševima. Međutim, nikakva odvažnost čoveka, ni na kakvom bojnom polju
ili moru gde su ljudi odvažni iz čiste drskosti, ne može da se uporedi s
užasom te inicijacije. Bog kojeg su pljuvali predstavljao je sveto tkivo
Iskupljenja. Kad su im se usne kvasile neopbodnim bogohuljenjem, bili
su zagledani u pakao. Tako bi mogao da se zamisli Erostrat, ne računajući
na to da je naglasak na ljubavi prema lepoti manje važan od ubeđenja u čulnu
istinu. Zamislimo ga takvim kako bismo mogli da opravdamo sećanje.
Jer, ako je Erostrat učinio to, on se istog časa pridružio svim ljudima
koji su postali veliki po snazi sopstvene individualnosti. On je podneo žrtvu
u vidu osećanja, strasti......koja obeležava put u besmrtnost. On je patio
poput Hrista, koji je umro kao čovek kako bi mogao da dokaže da je Reč.
Svako ko je na bilo kakav način pesnik, veoma dobro zna koliko je
lakše sastaviti dobru pesmu (ako je dobra pesma uopšte u čovekovoj moći)
o ženi koja ga veoma zanima nego o ženi u koju je duboko zaljubljen.
Najbolja vrsta ljubavnih pesama, opšte uzev, napisana je o ženama iz mašte.
Veliko osećanje je prevelika sebičnost; ono sobom obuhvata svu
prokrvljenost duha, a takva navala krvi ruke čini isuviše hladnim da bi mogle
da pišu. Tri vrste osećanja stvaraju veliku poeziju - snažna, ali kratkotrajna
osećanja, koje pesnik ščepava za stvar umetnosti čim prođu, ali ne pre nego
što prođu; snažna i duboka osećanja, koja dugo ostaju u sećanju; lažna
osećanja, to jest osećanja koja spopadnu intelekt. Ne neiskrenost, nego
pretočena iskrenost, osnova je sve umetnosti.
Veliki general koji bi izvojevao pobedu u ratu za carstvo sopstvene
zemlje i istoriju svog naroda ne želi - ne može da želi - da mu pregršt vojske
pogine. Ipak, kad se jednom udubi u razmišljanje o svojoj strategiji,
izabraće (i ne pomišljajući na svoje ljude) bolji potez, premda će ga taj
ostaviti bez sto hiljada ljudi, umesto onog lošijeg, ili čak onog koji se sporije
odvija, kojim bi sačuvao devet desetina ljudi s kojima se bori i za koje se
bori, i koje obično voli. On postaje umetnik svojih zemljaka radi i
svoje zemljake on kosi njihove strategije radi.

On možda nije inteligentan, ali mora da je intelektualac.

Umetnost je intelektualizacija senzacija kroz izražavanje.
Intelektualizacija se ostvaruje uz pomoć i kroz izražavanje. Eto zašto su
veliki umetnici - čak i najveći umetnici u književnosti, koja je
najintelektualnija od svih umetnosti - često neinteligentne osobe.
Sa povučenih pesnika preći ćemo na objavljene antologije. Tenison,
kao potpuno bezvredan, zauzima gotovo hiljadu dvostubačnih strana. Koliko
bi Tenison zauzimao strana u budućoj engleskoj antologiji s manje od
hiljadu običnih strana?
Jedna stvar koja će se dogoditi, osim ako, uz napredak narodnog
obrazovanja (demokratije), postepeno ne postanemo manje racionalni, jeste
pažljivo razdvajanje, iz naraštaja u naraštaj, apsolutnih vrednosti od onih
relativnih. Jedna vrsta relativnog vrednovanja umire [prirodnom] smrću -
relativna vrednost koja je apsolutna u odnosu na sopstveno vreme. O tome
smo već govorili. Ali, postoji još jedna i to suptilnija vrsta relativne
vrednosti - to je relativna vrednost koja je apsolutno van našeg vremena.
Čovek kojem bi, u osamnaestom veku, nekim nepoznatim duševnim trikom
pošlo za rukom da napiše nešto tako loše poput Tenisona ili gore od
Malarmea, bio bi u svoje vreme fenomen dostojan zaprepašćenja. On bi (u
svoje vreme ignorisan kao genijalan) privlačio našu sadašnju
istorijsku pažnju na osnovu tog nesvakidašnjeg udaljavanja od
svog vremena; bio bi nazvan genijem ili pretečom, i može biti da bi imao
puno pravo na obe titule. Međutim, loš Tenison ili još gori Malarme, postao
bio loš Tenison i još gori Malarme, samim tim što bi Tenison i Malarme
postojali, a relativna vrednost bila bi bezočno relativna; postala bi istorijska,
ne pesnička. Kakav bi bio položaj takvog čoveka u konačnom rasporedu
slavnih? On bi izveo jednu laganu stvar kad je to bilo teško - to je sve.
Međutim, genije je čovek koji izvodi teške stvari, čak i kad je to lako.
Središnja stvar u vezi sa zaista velikom genijalnošću jeste to što
preteča nema. Pravi primer za to za šta je reč skovana vidi se na sledećem:
to što je Jovan Krstitelj bio Hristov preteča znači da je bio beznačajan u
poređenju s Hristom. Jovan Krstitelj je istorijska figura (bez obzira na to da
li je postojao ili nije); Hristos je živa figura (podložna istoj jalovoj ogradi).
Međutim, sva naša kultura i širok opseg iskustva, i u smislu kulture i
u smislu senzacija, neće nas navesti na to da ,,Lisida” smatramo pretečom
bilo čega, osim ako to nešto ne bude vredelo daleko manje od ,,Lisida”.
Šekspirove fraze mogu da se podražavaju - to jest zaista ih je lako
podražavati - međutim, ne i Šekspirova genijalnost.
 Zanimljivo je ispitati koliko se velikih pesnika (umetnika) nazire kod
ranijih; još zanimljivije je utvrditi u kojim slučajevima je to bila obična
najava, u kojim neusiljen uticaj. Međutim, osnovno je to da veliki umetnik
bude izričit, a ono što se nazire samo se nazire.

Teško da postoji jedan, ako uopšte postoji, veliki umetnik na ovom

svetu za kojeg ne može da se pronađe nedvosmisleni preteča. Svaki umetnik
ima osoben stil; ipak, u gotovo svakom slučaju, ako ne baš u svakom,
taj osoben stil već je nagovešten kod prethodnog umetnika ni od kakvog
značaja. Bilo da je bilo nejasnog uticaja u podzemnim strujama tog vremena,
koje je prvi sagledao nejasno, a drugi jasno; bilo da se radilo o slučajnom
nadahnuću, poput izlazne stvari kod prvog, koju je drugi, u neposrednom
dodiru, u svojoj plahovitoj glavi preobrazio u nesumnjivo unutrašnje
nadahnuće; bilo da su dva slučaja predstavljala nešto istovetno - nijedna od
tri pretpostavke ne vredi ničemu, osim istorijski. Genije će biti krajnji
proizvod; i biće krajnji, čak i ako se pojavi naknadno.
Nema ničeg vrednog da se kaže a da ostane neiskazano; to bi se
protivilo prirodi stvari. Mi mislimo da Kolridž u sebi nosi velike stvari koje
svetu nikad nije saopštio; ipak, saopštio ih je u „Pomorcu” i „Kublaj kanu”,
i one obuhvataju metafizike kojih tamo nema, zamisli koje se izostavljaju i
spekulacije koje nigde ne mogu da se pronađu. Kolridž nikad ne bi napisao
te pesme da u njemu nije bilo onog što te pesme ne iskazuju onim što
poručuju, osim \to te puke činjenice postoje.
Svaki čovek ima vrlo malo toga da kaže, a zbir čitavog života osećanja
i misli ponekad može da se sabere u pesmu od osam redova. Da Šekspir nije
sastavio ništa osim Arijelove pesme Ferdinandu, onda zaista ne bi
bio Šekspir kakav je bio - jer, napisao je više - ali, od njega bi bilo sasvim
dovoljno da se vidi da je veći pesnik od Tenisona.
Svi mi verovatno imamo mnogo toga da kažemo, ali ima tek malo toga
da se kaže o tom ,,mnogo”. Potomstvo želi da budemo sažeti i precizni. Fage
je izvanredno rekao da potomstvo voli samo koncizne pisce.
 Raznovrsnost je jedino objašnjene obilja. Nijedan čovek ne treba da
ostavi dvadeset različitih knjiga osim ako može da piše kao dvadeset
različitih osoba. Delo Viktora Igoa obuhvata pedeset obimnih knjiga, ipak,
svaka od njih, gotovo svaka stranica, sadrži celokupnog Viktora Igoa. Druge
stranice nastavljaju se kao stranice, ne kao genijalnost. U njemu je bilo, ne
produktivnosti, nego razvučenosti. On je straćio svoje vreme kao genije, ma
koliko malo da ga je straćio kao pisac. Geteov sud o njemu ostaje
nenadmašan, još onako rano kad je izrečen, i na veliki nauk svim
umetnicima: „Trebalo je manje da piše i više da radi”, izjavio je on. To je, u
razlikovanju stvarnog rada, koji je neraščlanjiv, i fiktivnog rada koji zahteva
prostor (jer stranice su ništa drugo nego prostor), jedna od velikih kritičkih
izreka sveta.
Ako on može da piše kao dvadesetoro različitih ljudi, onda on
predstavlja dvadesetoro različitih ljudi, ma kako da je to moguće, a njegovih
dvadeset knjiga čine niz.

Nepostojanost [1]

Prvo sledi izbor autora. Postepeno će otpasti oni slabiji, oni prežvakani
i...

Nepostojanost [2]

Mnogo je teže kazati šta će opstati kao reprezentativno nego šta će

opstati kao savršeno, jer dok savršenstvo poseduje osobenosti i logiku,
reprezentativnost postoji u direktnom ukazivanju na ono što je
predstavljeno, i samo dotle dok ono što je predstavljeno ima važnost,
reprezentativna umetnost opstaje. Ipak, primetna je velika teškoća u
shvatanju šta je zaista reprezentativno: postoji velika teškoća u određivanju
onih elemenata koji su važni za predstavljanje.
Reprezentativnost mora da bude opšta kako bi u tom pogledu postojala
nada za opstanak. Umetnik mora da sažme čitavu epohu kako bi preživeo na
tome. Svi drugorazredni i prolazni umetnici predstavljaju izvesne
struje; međutim, umetnik koji u tom pogledu preživi mora da predstavlja
struju ispod svih tih struja.
Zajednička karakteristika svih reprezentativnih umetnika jeste da oni
obuhvataju sve vrste stremljenja i struja.
Najuzvišeniji primer ove vrste umetnika je Šekspir.
Kits je pesnik uzvišenije vrste od Šekspira, ipak Kits nije bio veći od
Šekspira. Kits je bio stvaralac; Šekspir samo tumač. Ali Kits stoji relativno
nisko među stvaraocima; dok je Šekspir veoma visoko - prvi, po mom
shvatanju - među brojnim tumačima.
Izvanredna vrsta pesnika koji će opstati uz pomoć reprezentativnosti
upravo je Volt Vitman. On u sebi nosi savremeno doba, od okrutnosti [?] do
motorizacije, od čovekoljubivih težnji do krutosti intelektualizma - sve to on
ima u sebi. On je daleko trajniji od (Šilera ili) Misea, na primer. On je
posrednik modernih vremena. Njegova snaga iskaza sveprožimajuća je
poput Šekipirove. (Reprezentativna umetnost: Rg-Veda, Biblija. To jest:
pesnik s više lica /dramatičar poput V. Šekspira, ili liričar, poput Volta
Vitmana/, ili „kolektivni” pesnik: Rg-Veda, Biblija.)

Nepostojanost [3]

Grčki intelekt i savremena senzibilnost. Grčki intelekt: čak i ako

pretpostavimo da grčki intelekt ne podrazumeva večni intelekt, ipak grčki
sistem mislilaštva predstavlja naučnu osnovu sve umetnosti. Savremena
senzibilnost: ne možemo da osakatimo sopstvena osećanja kako bismo
zadovoljili (...)
Ipak, naš sistem, premda grčki po osobinama, ne može da bude grčki
po količini. Naša senzibilnost odlikuje se složenošću o kojoj ona drevna nije
mogla ni da sanja; stoga, naš sistem senzibilnosti mora da obuhvata
primenu daleko uzvišenije količine intelektualne snage.
Grci su možda dublje osećali, ili snažnije ili neobuzdanije, ali uvek su
osećali racionalno. Njihove emocije nastajale su kao razborite, čak i tamo
gde su nastajale žustro i nasilno. Ne samo da ne možemo da dopremo do te
osobenosti, nego i ne smemo; jer, i kad bismo se odlikovali grčkim
intelektom i grčkim osećanjem, ne bismo bili Grci, nego modemi Evropljani.

[Šo, takoreći beznačajan umetnik, svejedno odlikuje se

podsticajnošću]

Šo, takoreći beznačajan umetnik, svejedno odlikuje se podsticajnošću.

On podstiče na kritičko razmišljanje, premda će kritičko razmišljanje, kad
se jednom podstakne, otpočeti slamanjem svih iluzija u vezi s ljudskim
rodom, koje uopšte ne mari za ljudski rod i pravdu, u koju više niko ne
veruje. Gospodin Šo, poput većine propagandista, pogodan je kao primer za
nešto drugo - za čoveka po prirodi privrženog sopstvenom porazu. Podsticaj
je nešto što nas navodi da budemo ono što jesmo; tako je viski mnoge naveo
na dela bez ikakve veze s ječmom. Gospodin Šo sledi put svega
podsticajnog: on očekuje da ćemo se saglasiti s njim, ali to nije put
podsticaja - radi se o tome da podsticaji moraju da se usaglase s nama.
Šoov kapitalan nedostatak - kapitalan nedostatak kod svakog čoveka
koji bi mogao da poželi da ga smatraju umetnikom - jeste da u njemu nema
poetičnosti. To znači da u njemu nema čovečnosti.
Šo je više osnivač religije nego književni stvaralac, što u svakom
slučaju nije. On nije Sing, nije čak ni Vajld. On za to nema neuverljivosti.
On nema onaj nedostatak uverenja koji [...]

Česterton živi u atmosferi poluistine...]

Česterton živi u atmosferi poluistine (u toj izmaglici istina) iz koje

istine izranjaju kao magla. Kad je u pravu, «>n se obično postara da greši.
Branio je (rimo)katoličku veru sa zadivljujučom asimetrijom koje bi
se svaki katolik najradije odrekao; on je medievalizam zasnovao na
odbacivanju modernizma koji, čak ni kao suprotnost, nema nikakve veze sa
srednjim vekom.

*
 O Edgaru Volasu, kao nesumnjivo čovečnom tipu, Ima mnogo više
toga da se kaže nego o Bernardu Šou. Edgar Volas čvrsto je zaseo na svojoj
maloj hoklici, ali Šo se stropošta među sve hoklice. On je isuviše duhovit za
današnje vreme i nedovoljno duhovit za sutrašnje. Suštinski razlog je to što
je on morbidna vrsta čoveka. On talenat koristi u svrhu duhovitosti i daje joj
prizvuk genijalnosti. Od oba elementa ima ponešto, uz prevlast duhovitosti,
koja bi ga zaista učinila velikim da nije onako ozbiljno straćio talenat, koji
kod njega poprima nepovoljan oblik propagande, stav prema životu koji
samo neduhovit svet obično usvaja.
Njegova propaganda bila je veoma dobra propaganda, ali, najzad, ona
nije bila ništa više od propagande. On se utvrdio kao reklamni menadžer
sopstvenih intuitivnih ,,ideja”, a njegovi komadi su ništa više od maketa
njegovih i reklama. U oglasima najboljih američkih posrednika
za oglašavanje ima stvari zaista dostojnih Šoa, a ponekad su i uspelije jer su
pročišćenije; ali, prava intuicija nalazi se u poslovnim ljudima, koji znaju da
njihova snalažljivost neće, i zaista nema ni potrebe, preživeti dejstvo
neobuzdane trgovine i stopu sadašnje potražnje.

[Ova vrednost elementa neobičnog...]

Ova vrednost elementa neobičnog, tako vidljiva u provincijskom

slučaju Bernsa, očigledna je i na višim nivoima. Veliki deo Homerove slave
takoreći ima da zahvali ljudima koji ne umeju da čitaju grčki. Njegov
ugled delimično je poput Božijeg, zbog toga što je, kao i Bog, on i veliki i
polunepoznat. „Kako je Milton dosadan!”, poverio mi se jednom neki
fanatik. „Koliko se razlikuje od Homera i Vergilija!”, uskliknuo sam ja. A
on se istog časa saglasio. Ipak, Milton nije ništa manje dosadan od Homera
- osim što smo, neminovno, oštriji kritičari mnogo težeg engleskog deseterca
nego lakšeg i ne tako bliskog grčkog heksametra - a svakako je
manje dosadan od Vergilija, kod kojeg monotonija verbalnog cepidlačenja
nije zagađena mišlju kao Miltonova teologija, koja je, čak i tamo gde je
dosadna, ipak metafizička. Mentalna praznina velikih epskih pesnika
ponekad i sama predstavlja ep.
 Neki, zaista, izmiču slatkorečivom i svečanom, kao što je Spenser, čiju
„Vilinsku kraljicu”, međutim, niko nikad nije čitao.
(Vajldov „dendi” koji nikad ne viri kroz prozor nije naročito zabavan,
ali je zaista koristan kao definicija dendija.)

[Klasik je čovek koji govori o sebi; romantik je čovek koji…]

Klasik je čovek koji govori o sebi; romantik je čovek koji ima puno
toga da kaže o sebi, i zaista i kaže, ali ništa više od toga. Zaprepašćujuće je,
na primer, koliko mnogo od Šelija je samo ono što je Šeli mogao da bude da
je bio neko drugi. Ali, sve je to nepročišćeno, neuzvišeno, odsjaj praktičnih,
zaslepljujućih verbalnih mogućnosti.

[Ponekad temperament čoveka i temperament...]

Ponekad temperament čoveka i temperament okruženja do te mere idu

jedno uz drugo da za okruženje može da se kaže da čoveku nije ništa manji
roditelj od njegovih bioloških roditelja. Takav je slučaj s Napoleonom, koji
je, kao pravi pravcati Italijan, bio savršeni Francuz.

[Realisti stvaraju male stvari, romantici velike]

Realisti stvaraju male stvari, romantici velike. Čovek mora da bude

realista kako bi bio upravnik fabrike eksera. Mora da bude romantik kako bi
upravljao svetom.
Realista je nephodan da pronađe stvarnost; romantik je neophodan da
je sazda. Napoleon je samo pesnik, Kromvel entuzijasta, Cezar retoričar.
Razdaljina između Henrija Forda i Džona Miltona je uvek duža na
povratku.
Ostvarenje je smrt, zbog toga što predstavlja kraj. Romantičari su oni
skloni samoodržanju večite inkarnacije svog Ja (...)
 Civilizacija je grčko-rimska [tvorevina] i zbog toga se nalazi na pravcu
razvoja južnjačkih naroda. S Portugalijom, Heraklovim stubovima, prisutan
svet Rima i dalje do izvesne mere čini sredozemnu civilizaciju, premda na
zalasku.
Putovanja morima poput onih koje su izveli Drejk, Frobišer, Kuk i
(kao što Patentni ured kaže) ,,slični”, tako su beznačajna u sociologiji
otkrivanja da promišljenija vrsta patriotizma kod Engleza traži da izostave
svaki pomen o njima (Englez je veći patriota ako ih uopšte ne pominje), osim
kao o nacionalnom slučaju pobuđenom sa strane. Politika i plovidba
predstavljaju engleski doprinos tkivu civilizacije. Engleska je otkrila more
tek pošto joj je saopšteno gde se nalazi.

[U geniju postoji mračan element...]

U geniju postoji mračan element - taj mračan element, stvaran ali teško
odrediv, koji se, kad poprima izvesne oblike, naziva posrednikom. Slučaj
poput Napoleonovog to do kraja razjašnjava. Napoleon je bio posrednik
ogromnog broja stremljenja svog naraštaja i svog vremena; da nije bio takav
posrednik, ne bi stigao u te godine...

[Odjednom se dolazi do pitanja o tome kako genije...]

Odjednom se dolazi do pitanja o tome kako genije uopšte postaje

cenjen? Ako je tako, u svom delu, prefinjenom obliku onog trajnog u
ljudskom rodu, i ako, na osnovu tog prefinjenog oblika, odudara od vremena
u kojem živi, kako to da, na osnovu iste te prefinjenosti, ne izmiče pažnji
docnijim naraštajima, to jest vremenu? Nema nikakve zagonetke u toj
činjenici, a ni objašnjenje ne nailazi ua teškoće.
Sav život, i stoga sav društveni život, predstavlja sistem akcije i
reakcije. Karakter svakog doba određen je činjenicom da predstavlja
reakciju na doba koje mu upravo i prethodi. Sav društveni život predstavlja
skup usvojenih i pravila i obrazaca, i tako će uvek biti. Usvojena pravila, i
doba i obrasci postaju ono očigledno. Kad se to dogodi, i nastupa novo doba
koje, s punim pravom, proglašava pravila i obrasce prethodnog doba kao
lažne, i istog časa počinje da, poput Prirode, zahteva podjednako uobičajena
pravila i podjednako uobičajene obrasce koje sad postavlja kao svoje. Ovo
će primetiti i najnepažljiviji posmatrač društvenog života. Nema tako jasnog,
ustrojenog i veštačkog doba kao što je naše; pa ipak, nijedno od prohujalih
doba nikad nije više zaziralo od obrazaca - od onog koje neki nazivaju
viktorijanskim.
Dakle, genije je u tačno onom položaju u kakvom je sledeći naraštaj.
Takođe je suprotstavljen vremenu u kojem živi. Stoga se javlja podudarnost
između funkcije genija i funkcije vremena koje nastupa posle njega. A
podudarnost prerasta u stapanje zbog toga što ono vreme posle, u
suprotstavljanju vremenu koje mu prethodi, traži osnovu za to, a osnova
unutra njega jeste genijalan čovek. Taj genijalan čovek, stoga, postaje i
tvorac i dete sledećeg doba.
Genijalni ljudi ili postaju slavni u svoje vreme, zbog toga što su bilo
nadareni bilo mudri; ili, ako nemaju nijedno od to dvoje, pa ih zbog toga
njihovo vreme ne shvata, slavni postaju u sledećem dobu. Nikad ne postaju
slavni u drugom-trećem dobu posle svog.

[Jer, Hamlet je, drugačije nego što se ranije mislilo...]

Jer, Hamlet je, drugačije nego što se ranije mislilo, suštinsko

ostvarenje svog tvorca. On je čovek isuviše veliki za sebe. Takav je bio
Šekspir, takav je bio Leonardo da Vinči. Ti ljudi bili su i te kako duševni za
svoja ostvarenja. To nije tragedija neizražajnosti, nego pozamašna tragedija
isuviše velike sposobnosti izražavanja, pa čak isuviše izražajna za tu
sposobnost. Nijedan čovek ne otkriva sebe zbog toga što nije u stanju; ali,
ljudi poput Šekspira i Leonarda ne otkrivaju sebe zbog toga što su u stanju.
Oni su preteče nečeg većeg nego što je čovek i osujećeni su na samoj granici.
Oni su promašaji, ne zbog toga što nisu mogli bolje, nego zbog toga što su
ostvarili to bolje. Nadmašili su sebe i iščezli.
Ne tako velike genije progone geniji ovih, a oni su posrednici koji
moraju da budu nesavršeni; međutim, oni savršeni posrednici (...)
 Kako bi pisao dobru prozu, čovek mora da bude pesnik, zbog toga što
čovek mora da bude pesnik kako bi uopšte pisao.

[U svakom slučaju, što veći genije, to groznija sudbina]

[...] U svakom slučaju, što veći genije, to groznija sudbina. Mali genije
stiče slavu, veliki genije - zaobilaženje, još veći genije - očaj; bog dobija
raspeće.
Put genija nije, kako Vinji smatra, da bude slavljen i voljen; njegov
put upravo je ni da bude slavan, ni da ga vole.
Vajld se nikad nije pokazao tolikim genijem kao kad ga je čovek na
železničkom peronu udario preko lica kad je ovaj bio ožalošćen. Velika
patnja stigla je mnoge genije: njihova lica su netaknuta.

[Koji bismo deo genija mogli da otkrijemo u današnje vreme...]

Koji bismo deo genija mogli da otkrijemo u današnje vreme - to je,

kad je reč o ovom slučaju, teško odrediti. Moglo bi da se posumnja na
darovitost. Međutim, ima i prilične količine pameti i, što je zaista upadljivo,
primetne pameti.
Porast umeća (mogućnosti) čitanja, čime se ponekad aludira na širenje
obrazovanja, doveo je do obrazovanja tržišta za pisanu pamet; ljudi koji, u
neko drugo vreme, nipošto ne bi pisali, sad su zavedeni štampom, na isti
način kao što je žena iz tihog provincijskog okruženja - koja bi pošla pravim
putem tako što jednostavno nikud ne bi ni pošla - sad bila prisiljena da od
svog prirodnog bludničenja napravi nešto buržoasko.
Da li je sadašnje doba podesno za otkrivanje genija ili nije, ostaje tačka
priličnog neslaganja. Nijedno doba, u tom smislu, nije podesno za otkrivanje
genija. Međutim, doba u kojem ima struja i suprotnih struja mišljenja, i
sučeljavanja i protivsučeljavanja osećanja, podesnije je za donošenje suda o
onom neobičnom i nepovoljnom, nego što je to postojano i dobro utemeljeno
vreme. Ipak, ima i teškoća. S jedne strane, ima isuviše mnogo ljudi koji pišu,
crtaju i na drugi način od umetnosti prave džumbus. To stvara zbrku. S druge
strane, to mnoštvo umetnika stvara publicitet i zalaže se za najnižu vrstu
odbrane protiv opscenog. Rezultat je taj da povrh zbrke koju stvara taj veliki
broj, dolazi pometnja koju namerno stvaraju klike, ponekad u vidu samo
jednog čoveka. Genijalan čovek ima veće mogućnosti nego u najgorem
mraku doba prosvećenosti. Siguran je u to da će imati izvesnu publiku, ali
nije siguran u to da će biti kadar da je upozna. Može da računa na prijem, ali
ne i na prihvatanje. Poput dve prirodne polovine platonski zaljubljene duše,
genije i njegova publika traže jedno drugo, ali, kao što se obično događa u
drugim stvarima, često se nikad ne sretnu. (...)

[Potomstvo, kaže Fage, voli samo koncizne pisce...]

Potomstvo, kaže Fage, voli samo koncizne pisce: la posterité n’aime

que les écrivains concis. Ljudi će uvek čitati savremenike, premda s mukom,
zbog ličnog interesa, da se tako izrazimo, koji nalaze u njima. Uvek će čitati
roman od pet stotina strana o sopstvenom vremenu, kao što će uvek čitati
rukopis od pet stotina strana o istoriji svoje porodice, ili porodice svojih
bližnjih. Međutim, prošlost će im se obraćati isključivo savršenstvom i
sažetošću. Zanimljivo je koliko je mnogo ljudi, poraznih kritičara svojih
savremenika, koji razumeju prošlost. To se često primećuje kod onih koji
pišu o istoriji; a čovek koji o Volpolu sudi s primetnim sociološkim
instinktom neće biti sposoban da ista takva načela (ako ih uopšte ima)
primeni na tumačenje trenutnog premijera. Onog trenutka kad kroči u kuću,
on izlazi napolje.
Slava će se, kod slabijih pesnika i slabijih prozaista, srozavati od
antologije do antologije. Kroz sto godina biće neizvodljivo objaviti
celokupno izdanje Bajrona, ili Šelija, ili Getea pesnika ili Igoa. Čak i
današnji izbor iz njih biće još više stanjen previranjem vremena: sto stranica,
unutar kojih danas poznajemo Vordsvorta (u koju god svrhu), svešće se na
pedeset; pedeset, unutar kojih poznajemo Kolridža, verovatno će se svesti
na ne više od deset. Svaki narod imaće svoje velike, temeljne knjige i jednu
ili dve antologije kojima će obuhvatiti ostale. Nadmetanje mrtvih strašnije
je od nadmetanja živih; mrtvih je više.
 Izvesni pesnici i prozni pisci će opstati, ne kao apsolutna veličina,
nego kao apsolutna relativnost. Tako će opstati slatki „Pikvikovi spisi”, koji
nisu veliko delo genija, nego reprezentativno delo genija devetnaestog veka
(i to će biti sve od Dikensa); tako će opstati Vitman - u kojoj meri sažet ili
probran, ne mogu da predvidim - jer, veliki poput mesta i povoda u „Vlatima
trave”, toliko je (...)
Ove knjige opstaće kao uzorci.
Većina savremene književnosti predstavlja pisani govor, priče pored
ognjišta povišenim tonom, naopak impuls, ponekad onu jadnu Poslanicu
potomstvu koja, kao što je Volter kazao za pesmu Ž. B. Rusoa o
imenu, nikad neće stići do onog kome je namenjena. Pišući, traćimo vreme
koje bismo mogli da odvojimo za razgovor, ili ga, može biti, ne traćimo, ali
nemamo s kim da naglas razgovaramo, ili nam dopada publika isuviše velika
za domet glasnih žica i strpljenje dalekog slušaoca. Odatle naši sjajni i
zaludni romani, naše bistre i beznačajne satire i ogledi, naše gozbene pesme:
stvari, često zabavne, često nadmoćne, uvek su dostojne truda sve dok ih
ne nazovemo umetnošću. Međutim, da ih nismo smatrali umetnošću, istina
je da ih uopšte ne bismo ni sazdali, bezvrednim, kakve i jesu.
Usredsređeni napor koji se zahteva za sastavljanje makar i nevelike,
dobre pesme, nadilazi stvaralačku ne-sposobnost, niskost poimanja, jalovost
iskrenosti, bolesno siromašnu imaginaciju koja karakteriše naše vreme. Kad
je Milton pisao sonet, pisao je kao da mu je pisanje tog jednog soneta pitanje
života ili smrti. Sonet i ne sme da se piše u drugačijem duhu. Epigram može
da bude slamka, ali ne treba da bude slamka za koju se pesnik na samrti
hvata.
Velika umetnost nije novinarski posao, bez obzira na to da li novinari
rade u periodici ili ne.
Veliki uticaj nauke druge polovine prošlog veka ostao je neshvaćen.
Umesto naučnog duha iznedrio je materijalizam. Čovek na ulici čuje za
frenologiju ili astrologiju ili alhemiju, i izjavljuje da je sve to trulež. Naučni
duh naveo bi ga da ili ne izjavi ništa ili da svaku stvar ispita neposredno.
Frenologija je isterana iz oblasti nauke usled puke religijske predrasude, i
upravo je jedna od Nemesidinih naslada to da njeno postepeno ponovno
uvođenje treba da bude delo katoličkog psihijatra, Grasea. Alhemija se
vratila s docnijom hemijom. Astrologija može da se proveri, ako neko želi
da se oko toga pomuči. Zbog čega zvezde utiču na nas, pitanje na koje je
teško odgovoriti, ali nije naučno pitanje. Naučno pitanje je: da li utiču na
nas ili ne? Razlog je metafizički i nije potrebno da se mučimo tom
činjenicom, kad jednom utvrdimo da je činjenica.
Veliki romansijeri, veliki umetnici i druge velike stvari iz našeg
vremena, s ponosom ukazuju na svoje blago i svoju publiku. U najmanju
ruku, trebalo bi da imaju hrabrosti da se podsmehnu svojim beznačajnim
prethodnicima. Vels bi trebalo da se podsmehne Fildingu, a Šo Šekspiru; u
stvari, Šo se zaista i podsmehuje Šekspiru.
Ovenčani su slavom, onoliko koliko vreme može da im je pruži; imaju
bogatstvo koje ide uz takvu slavu; imaju čast i položaj koji idu uz jedno ili
drugo, ili oboje. Ne mogu da zahtevaju besmrtnost. Ono što im Bogovi šalju,
oni prodaju, govorili su Grci. A engleskoj deci se stavlja na znanje da ne
mogu i da imaju kolač i da ga jedu.

[Budnost i pažnja čitaoca, koje se zahtevaju u detektivskim pričama...]

Budnost i pažnja čitaoca, koje se zahtevaju u detektivskim pričama,

zahtevaju se, ništa manje, u svim žanrovima književnosti. Ništa se ne dobija
od zamaranja čitaoca. Edgar Volas je zanimljiviji od Valtera Skota, ali Edgar
Volas nije zanimljiviji od Šekspira. U Šekspiru nalazimo jednog Edgara
Volasa.
Naglasak i uticaj savremenih prilika može da poprimi sijaset
nepomirljivih oblika, ali jedan povoljan svakako je - potreba za budnošću i
promišljenim zanimanjem za književni rad. Jedan od Poovih kritičkih
trijumfa bilo je to što je predskazao neminovnost kraćih pesama. To je
bila jedna od njegovih vizija budućnosti, kao što je detektivska priča bila
jedna od preteča te budućnosti.
Nije potrebno da odbacujemo epsku pesmu, međutim, možemo da je
svedemo na pet knjiga - veličina drame, što bi trebalo da bude okvir veličine
pisanog dela, kako bi zanimanje moglo da bude potpuno i neprekinuto.
 Nikakva veličina iskazana stihovima ne može da trijumfuje nad
dvadeset četiri knjige ,,Ilijade”, ili da Vergilija prenese nasred Olimpa.
Uporedite blistavu lepotu Tenisonove originalne i kratke ,,Morte
d’Arthur” s dosadnim, veoma dobro sastavljenim poznim i veoma otegnutim
,,Kraljevim idilama”.
Postojanost rasute lepote ne može da zbriše ružan utisak da je rasuta
širom isuviše otegnutih stihova.
Epska pesma zaista je bila stari odgovor na čovekovu potrebu za
romanom. Pošto se roman pojavio, u pesmi možemo da izostavimo ono
epsko.
,,Sorab i Rustum” Metjua Arnolda.

[Ideje, budući da se razlikuju od cilja, jesu ono što obliku-je besmrtnost...]

Ideje, budući da se razlikuju od cilja, jesu ono što ob-likuje besmrtnost

- ideja kao oblik, ne kao tvar. U umetnosti, sve je oblik, i sve se tiče ideje.
Za sud potomstva nije važno da li pesma donosi materijalističke ili
idealističke predstave; važno je da li su te predstave uzvišene ili nisu, da li
su po svom obliku - čak po svom mentalnom i apstraktnom obliku - skladne
ili nisu.
To može da izgleda kao stvaranje propagande neškodljive po
umetnost, sve dok umetnosti ima. To u stvari nije suštinski škodljivo, ali, da
bi takvo bilo, neminovno je da, suprotno sopstvenom cilju i naumu, umetnik
zaboravi na propagandu u umetnosti. Može biti da je Božanstvena komedija
osmišljena kao katolička propaganda - prilično jalova stvar u katolička
vremena; međutim, dok ju je pisao, Dante je potpuno zaboravio na
propagandu i odao se poeziji. Propaganda ne škodi poeziji, iz
prostog razloga što tamo ne stiže. Ishod je to što trećina Danteovih
komentatora smatra da je Božanstvena komedija jeretička, a mnogi od njih
misle da je to izvedeno s namerom. Ako pesma može da se smatra
katoličkom i antikatoličkom, propaganda svakako nije naročito
delotvorna. Isto se odnosi na slične i različite pesme koje uz Božanstvenu
komediju stoje kao znaci vremena. Milton je pisao s namerom da opravda
Božije postupke prema čoveku, a u njegovim pesmama nalazimo dva junaka
- Satanu, koji ustaje protiv Boga, i Adama koga je Bog kaznio. On je
opravdao čovekove postupke prema Bogu. Njegova pesma predstavlja ono
epsko za jedan oblik hrišćanstva, a ishod je to što je autor bio pristalica
Arijana,44 čiji oblik hrišćanstva predstavlja odsustvo hrišćanstva.
(Njegova ogromna učenost i iskustvo učenjaka stavlja sve na svoj hrišćanski
ep; jedina stvar koja nedostaje jeste Hristos. Da li je, posle čitanja
Izgubljenog raja, iko ikad osetio da je hrišćanin?)
Moglo bi da se kaže da je propaganda, sve dok ne predstavlja nešto
ozbiljno, saglasna umetnosti. Sakralno oduševljenje koje traje samo trenutak
predstavlja pravo duše kojim ona staje u odbranu otmenog ili podlog povoda
i prepušta ga umetnosti. Najnerodoljubivija pesma velikog pesnika, kaže
Svinbern u odbranu umetnosti radi umetnosti, bolja je od najrodoljubivije
pesme onog rđavog [pesnika]. To je tačno, a tako je verovatno zbog toga
što nerodoljubiva pesma nije iskrena, a pesnik je imao vremena da više
razmišlja o poeziji nego o nerodoljubivosti.

[Nameravam da ispitam problem slave...]

Nameravam da ispitam problem slave, i one privremene i one večne,

da istražim u kakvim se prilikama neka od ove dve ukazuje ljudima, i da
predvidim, koliko se može, u kakvim prilikama će se neka od ove dve vrste
ispoljiti u budućnosti. Slava je priznanje bilo kom čoveku ili bilo kojoj grupi
ljudi na način koji u ljudskom rodu ima vrednost. Kako bismo ispitali
problem, moraćemo da definišemo slavu. Moraćemo, isto tako, da
definišemo ljudski rod.

44
Arije (250-336), hrišćanski propovednik u Aleksandriji, rodonačelnik teološkog učenja
nazvanog arijanizam, koje ustoličava naročiti odnos u Trojstvu (Bog Otac, Bog Sin i Bog
Sveti duh) naglašava da je Božiji sin (Isus Hristos) u podređenom odnosu prema Bogu Ocu.
Arije je osuđen kao jeretik na Nikejskom saboru, 325. godine.
 1) Slava može da se tiče stvari ili ljudi. Ima slavnih zločina, bitki,
romana; ima slavnih autora svega navedenog. Nećemo se baviti stvarima,
nego ljudima. Ono što nas zanima jesu prilike koje dovode do slave.
2) Slava može da bude slučajna ili suštinska. Čovek ubijen na naročito
zagonetan način postaje slavan na osnovu svoje smrti. Ako je slučaj važan,
moguće je da kroz celu istoriju bude besmrtan kao leš od naročitog
zanimanja. Mi nismo zainteresovani za slučajnu, nego suštinsku slavu,
koliko god da je nepravedna.
3) Slava može da bude veštačka i prirodna. Kralj je po prirodi stvari
slavan. Kao i njegovo kraljevstvo, rođen je da bude slavan. Nećemo se baviti
tom vrstom slave. Ona je promenjiva, u zavisnosti od vrste i običaja, ali i
ustanova. Ispitaćemo samo problem veštačke slave.
4) Slava može da bude dobra ili loša, pritom se ova druga obično
naziva ozloglašenošću. Promenjive predstave o dobru i zlu ponekad
usložnjavaju problem; u nekim slučajevima čak ga i nadilaze. Tamo gde
neko vidi ubicu, neko drugi videće odvažnog čoveka. Tamo gde čovek vidi
mučenika, neko drugi vidi bezumnika. Teškoća o kojoj je reč, bez namere
da se o njoj izlaže, sadržana je u čuvenom Prudonovom iskazu: „Posle tirana,
ne znam ni za šta tako mrsko kao što su mučenici.”

[Ne, šta je čovek ako ne bezvredan slepi insekt koji zuji...]

Ne, šta je čovek ako ne bezvredan slepi insekt koji zuji [udarajući] o
zatvoren prozor; iza stakla, on nagonski oseća onu moćnu svetlost i toplinu.
Ali, on je slep i ne može da je vidi; i ne vidi da između njega i svetlosti ne
postoji ništa. Tako se tromo [?] batrga prema njoj. Mogao bi da stigne dalje
od [...], ali dalje od stakla ne može. Kako će mu Tišina u tome pomoći?
Mogao bi da otkrije naročite neravnine i čvorove [?] na staklu kako bi mogao
da shvati da je ovde tanje, ovde deblje, ovde hrapavije a tamo glatkije: uz
sve to, koliko je vrsni filosof bliže svetlosti ? Koliko je blizu da bi
progledao? A ipak, verujem da genijalan čovek, pesnik, nekako uspeva da
se iskobelja kroz staklo i izbije na spoljašnju svetlost; on oseća toplinu i
milinu što je toliko odmakao svim ljudima [?], ali nije li on ipak i dalje slep?
Zar je nešto bliže poimanju večne Istine?

[Nauka opisuje stvari onakve kakve one jesu...]

Nauka opisuje stvari onakve kakve one jesu; umetnost onako kako ih
oseća, kako predoseća da jesu.
Suštinska stvar u umetnosti jeste izraz; ono što se izražava uopšte nije
važno.

[Ako oklevamo da sažaljevamo bezumnika koji sebe prinosi kokainu...]

Ako oklevamo da sažaljevamo bezumnika koji sebe prinosi kokainu,

zbog čega bismo sažaljevali još većeg bezumnika koji umesto kokaina
koristi brzinu?
U vreme renesanse, život je bio brži i zdravije grozničaviji nego u naše
[vreme]. Ser Filip Sidni bio je ambasador u šesnaestoj (...)
To što nam se život odvija sporo potiče od toga što u četrdesetoj ne
smatramo da smo stari. Brzina automobila isisala je brzinu iz naših duša. Mi
živimo veoma sporo i to je razlog zbog čega nam je tako dosadno. Život nam
postaje kao provincija. Ne radimo dovoljno, a pretvaramo se da radimo
previše. Brzo prelazimo s jedne stvari oko koje nije preduzeto ništa, na drugu
kod koje nema šta da se preduzme, i to nazivamo grozničavom užurbanošću
savremenog života. Nije to groznica jurnjave, nego jurnjava groznice.
Savremeni život je burna dokolica, burno zaziranje od urednog
kretanja.

[Ostari kao sam Bog... „Izgubljeni raj“... Oni nastoje da ostare...]

 Ostari kao sam Bog... ,,Izgubljeni raj“... Oni nastoje da ostare...
Obezbediti besmrtnost bolje je držati se izvan Raja.
Epove čitamo kao bajke, ili zbog toga što ih takvima smatramo, ili
zbog stihova.
Ep koji se u suštini bavi religijom može da dosegne pun sjaj samo kad
ta religija prestane da bude važna (da izgubi na značaju). U Atini uživamo
zbog toga što smo (verovatno ishitreno) uvereni da ona ne postoji. S
Izgubljenim rajem je drugačije. Niko ne veruje u Adama i Evu, ali postoje
izvesna sporenja oko Trojstva.
Dante je slavu bolje podneo, jer u protestantskim zemljama on je
obična bajka, a u katoličkim zemljama religije nema.
Ovi zaprepašćujući primeri uspeli su da smrt učine komičnom a
hrabrost odvratnom. Da bismo sažaljevali budale, i pri tome zaludne budale,
neophodno nam je sve naše tradicionalno shvatanje ugleda. Njihovi ciljevi
sjedinjuju samoubistvo bez patnje i tragediju bez dostojanstva.
Uzalud je, premda je možda zanimljivo, raspravljati o tome šta je
Kolumbo bio, istorijski; sociološki, bio je Portugalac.
So je svestan ljudskog roda samo kao problema. Česterton je
bezbedniji zbog toga što zna da ljudski rod predstavlja činjenicu.
Zaprepašćujuća činjenica - jedina stvarna činjenica - da stvari postoje,
da bilo šta postoji, da biće postoji, predstavlja dušu kojom diše sva umetnost.
Taj osobeni deo romantizma, koji kao oblik Kolridžu najbolje leži, prozvan
je Renesansa čudesnog. Međutim, svaki genije (svaka ideja o geniju)
predstavlja renesansu čudesnog. U dubini duše, prihvatiti znači izgubiti.
Nada u konačnu - ali, ne baš konačnu - pravdu, u ono „Bogovi pišu
pravolinijski po izuvijanim linijama” iz portugalske poslovice...
... osim ako nekim praktičnim izumom Ajnštajnu ne pođe za rukom da
naš govor pošalje u prošlost. Međutim, za to postoji jezička kočnica: antika
je pošteđena više nego naša obična buka. Kad Cezar bude čuo Musolinija,
neće biti ništa pametniji nego što je dosad bio.
Cilj: Bogovi nam neće kazati, a neće ni Sudbina. Bogovi su mrtvi, a
Sudbina nema.
 Nepostojanost [4]

Problem opstanka književnih dela, i trajnih elemenata književnosti,

najzad, veoma je jednostavan. Ceo život predstavlja prilagođavanje
okruženju, a smrt ne-prilagođavanje.
Umetničko delo stoga je živo, to jest veliko po tome što ga kritičko
okruženje prihvata kao veliko. Postoje 3 okruženja ove vrste. Jedno je
neposredno - narod kojem umetnik pripada, to jest izričita epoha u kojoj
se delo pojavljuje. Drugo je šire okruženje ukupnog civilizacijskog toka
kojem narod pripada, na čijem jeziku književni umetnik stvara, ili u kojem
je umetnik rođen (pod pretpostavkom da nije književni umetnik). Najšire
okruženje je ono koje ne pripada određenom narodu, čak ni civilizaciji, nego
svim narodima u svim vremenima, i svim civilizacijama u svim njihovim
erama - to jest [...] čoveku koji je prisutan svuda gde se pojavljuje kao uređen
element.
Neke ideje i oblici senzibilnosti ističu svaki istorijski period kao takav;
izvesne (...) ističu svaku prirodu kao takvu i čine da se razlikuje od drugih
priroda kroz čitav život koji joj je dodeljen. Umetnost prilagođena prvom
od ovih okruženja umire sa svojom epohom i za sobom [ostavlja] nevelik
uticaj u vidu tipičnih ideja. Ako su ove ideje uvezene ili civilizacijske, a ne
prelazne, delo ima veće šanse da bude popularno; to će [...] slučaj koji
razmatramo. Umetnost prilagođena isključivo narodnom okruženju, kao
narodna biće samo senka od rekla-kazala slave sa oboda prostora, a granice
vremena nadživeće samo onoliko koliko je narodni instinkt koji je prima
bliži onom urođenom čovekovom instinktu koji se nalazi u osnovi
svih naroda i svih kultura. Upravo zbog toga je grčka umetnost tako
ukorenjena u tlu Vremena; jer stara Grčka, od svih naroda, bila je ona koja
se najtešnje povinovala večnim zakonima civilizacije i kulture. Cak i
narodnim: njena umetnost bila je univerzalna i večna, budući da se u Grčkoj
sreću narodno i večno.

[Neka dela iščezavaju jer su bezvredna...]

 Neka dela iščezavaju jer su bezvredna; ona, iako istog časa umiru, ipak
su rođena. Druga su kratkog veka, već kako im trenutna ćud ili društvena
moda udeli; ona umiru u detinjstvu. Treća, većeg dometa, prožive
celu epohu svoje zemlje, na jeziku na kom su i sastavljena, a kad ta epoha
iščezne, iščezavaju i ona; takva dela umiru u pubertetu slave i ne dosegnu
više od adolescencije u višegodišnjem životu ovenčanom slavom. Četvrta,
budući da iskazuju suštinske stvari duha sopstvene zemlje, ili civilizacije
kojoj pripadaju, traju dok i ta civilizacija traje: takva dela dostižu zrelo doba
svetske slave. Međutim, ima i onih koji nadživljavaju civilizacije čiji duh
iskazuju. Ta dostižu zrele godine života, koji je trajan koliko i život Bogova,
jer počinje ali se ne završava, isto kao i Vreme; a podložna su samo konačnoj
zagonetki koju Sudbina zanavek zaogrće [...]

[Naše doba nije doba dugačkih pesama...]

Naše doba nije doba dugačkih pesama, jer osećaj za razmeru i sastav
jeste ono svojstvo koje mi nemamo. Naše doba je doba nevelikih pesama,
kratkih stihova, soneta i melodija. Ono što ćemo ostaviti budućim vekovima
verovatno će biti u obliku pesmarica, kakve su trubaduri iz Provanse i
dvorski pesnici u vreme vladavine kralja Diniša čuvali opstanka radi. Sve
što će opstati od nekoliko vekova naše poezije biće (izuzev velikih imena
poput Dantea ili Miltona), za svaki narod, zbirka pesama nalik
Grčkoj antologiji, verovatno pre kao slika opšteg duha nego kao dodatak
silnih pesama silnih pojedinaca - uz sve namere (...), kao anonimna
publikacija.
Verovatno neće preživeti ni poeme poput Adonaja: snovi neće
[preživeti]. Oslobođeni Prometej će izbledeti, a u budućoj Engleskoj
antologiji o Šeliju će večnosti govoriti samo jedan ili dva stiha iz njega.
Vreme užurbano radi na onima koji užurbano rade s njim. Saturn jede
sopstvenu decu, ne samo u smislu da proždire ono što iznedri, nego i da
proždire one koji su mu tako daleki potomci da motre na svoje godine i koji
ne pitaju za teško razumljivu vanvremenost (duša stara koliko i Jupiter) ili
za nepromenjivo mesto one besmrtne Lepote koju je Platon voleo.
Primesa besmrtnosti postoji; melodija trajnosti vešto utkana u tkivo
izvesnog ritma i melodije nekih pesama. Postoji i ritam drugačijeg govora u
kojem pažljivo uvo može da otkrije notu božje samouverenosti u
sopstvenu božanstvenost.
Ta nota nalazi se u Miltonovim sonetima, u ,,Lisidu“ ne u Šekspirovim
sonetima, čak i kad govore o nečem sličnom. Radi se o ravnoteži, smirenosti,
slobodi koje ne idu uz groznicu nadahnuća. Vračara i proročica su one
kojima stiže nadahnuće; ne Bogovima.
Vinjijev Mojsije, Igoov Zaspali Boz poseduju ovu notu. Od svih
francuskih pesnika, Vinji joj je najbliži, premda je ne doseže naročito često.
Naredna vremena imaće isuviše pesnika (...) da od njih biraju. Mnogo
ih ne može ostati. „Potomstvo”, kaže Fage, „voli koncizne pisce”; istina, ali
i koncizan broj pisaca. Previše je premalo.
Deci se kaže da ne mogu i da jedu svoj kolač i da ga imaju; a čoveku
se kaže da ne može da služi i Boga i Mamona. Ne možete da služite svom
vremenu i svim vremenima istovremeno, a istu pesmu ne možete da sastavite
i za bogove i za ljude.

[Genijalnost je ludilo u zdravlje preobraženo razblaživanjem u

apstraktnom...]

Genijalnost je ludilo u zdravlje preobraženo razblaživanjem u

apstraktnom, poput otrova koji kao smesa postaje lek. To je pravi proizvod
apstraktne prefinjenosti - takoreći, prefinjenosti koja se do kraja povinuje
opštim zakonima čovekove inteligencije, a ne osobenim zakoni-ma
duševnog oboljenja. Suština genijalnosti jeste neprilagođavanje okruženju,
eto zbog čega je genije (osim ako je ova genijalnost praćena darom
snalažljivosti) obično neshvaćen u sopstvenom okruženju; kažem ,,obično”,
ne ,,uvek”, zbog toga što mnogo toga zavisi od okruženja. Nije ista stvar biti
genije u staroj Grčkoj i u današnjoj Evropi ili svetu.
 Šekspir je kao genije, u svoje vreme, bio nepoznat, jer su gromke,
premda posthumne, pohvale Bena Džonsona ništa više od gromkog jezika
vremena, lišenog značenja, koje je isti taj Džonson primenjivao na ljude o
kojima danas niko ništa ne zna - na izvesnog lorda Mauntigla za koga kaže
da je „predstavljao veleum” (ne manje od toga) onog vremena, ili na samog
Džejmsa I.
Šekspira su u svoje vreme obožavali kao pametnog čoveka, ne kao
genija. Kako bi mogli da ga obožavaju kao genija? Takvim bi mogao da se
poima tvorac Falstafa, tvorac Hamleta ne bi. Ako su antistratfordska krda
ikad imala problema da to uoče, mnoga besmislena poređenja s pohvalama
na račun Džonsona ili drugih ljudi svog vremena učinila bi se potpuno
nemoguća.
Šekspir je primer velikog genija i veoma duhovitog čoveka povezanog
s nedostatkom talenta. U intuiciji koja oblikuje genija i u oštrini neobičnog
koja oblikuje duhovitog čoveka on je nenadmašan isto koliko mu nedostaje
konstruktivnost i koordinacija koje oblikuju darovitost.
Milton je primer spoja velikog genija i velike nadarenosti. On ima
intuiciju genija i stvaralačku moć darovitosti. On nije bio duhovit; u stvari,
bio je cepidlaka. Međutim, imao je odlučnu volju cepidlake, premda
žestoku.
Vordsvort je, na primer, primer čistog genija, genija odsečenog od
darovitosti ili duhovitosti. Dok Šekspir, ma koliko neka njegova dela bila
nesavršena kao „celina”, nikad nije dosadan i nikad nije osrednji; dok
Milton, ma koliko da je dosadan, nikad nije osrednji; dotle Vordsvort, kad
ga genijalnost napusti, pada ispod osrednjosti i dosade (...)

[Moglo bi da se pretpostavi da bi prisustvo...]

Moglo bi da se pretpostavi da bi prisustvo više nego jednog

intelektualnog elementa, u jednom čoveku, olakšalo njegovu trenutnu slavu.
U izvesnoj meri ovo je tačno, ali je u mnogo manjoj meri tačno da bi moglo
da se poveruje u ispravnost hipoteze. Čovek koji spaja veliku genijalnost i
veliku inteligenciju (kao što je Šekspir), ili veliku genijalnost i veliku
darovitost (kao što je Milton), u svom vremenu, ili onom sledećem, ne ubire
rezultate genijalnosti ili rezultate drugih svojih osobina. Jer, ovi
različiti intelektualni elementi su međusobno protkani, zbog toga naporedo
postoje u čoveku, a tu se u tkivo inteligencije ili darovitosti izliva sakralni
otrov genijalnosti; napitak je gorak, premda zadržava nešto od svog
uobičajenog ukusa. U antičko vreme mešali su vino i med i shvatali da im
smesa prija; ali, nektar nijedno vino ne može da učini prijatnijim od
uobičajenog.
Čovek koji, u izvesnom stepenu, u sebi može da okuplja genijalnost,
darovitost i inteligenciju, bio bi spreman da svoje vreme napadne
inteligencijom, svoju epohu darovitošću, a uopštenost budućih vremena i
epoha genijalnošću. Međutim, budući da bi njegova genijalnost podražavala
njegovu darovitost, a njegova darovitost i genijalnost njegovu inteligenciju
- jer ono što naporedo postoji u glavi, postoji kao međusobno preplitanje a
ne kao nešto jednostavno - to bi njegova darovitost manje bila
čista darovitost i tako bi privlačila daleke naraštaje, i to bi njegova
inteligencija bila manje čista inteligencija i tako bi se umilila jednostavnosti
svih iz svoje sadašnjice. Svima koji shvataju na primeru ovo će razjasniti
svaki primer. Duhovit čovek koji u svom društvu zbija šale kako bi
samo duhovit čovek mogao da ih smisli, izaziva opšti i razumljiv smeh. Ta
nečista stvar je čista inteligencija. Čovek koji bi, u istom društvu, zbijao šale
s klasičnim aluzijama, ili nastavljajući s intelektualnom dosetljivošću,
analitičaru bi mogao da se učini kao da ubacuje nešto inteligencije, ali, u
svom oslabljenom dejstvu na slušaoce, on će ih za nešto zakinuti. Ako je isti
čovek pored toga i genije i dogodi se da ispriča vic koji bi nesumnjivo
svedočio o njegovoj genijalnosti, a njegovu inteligenciju nijansirao ovom
genijalnošću, on bi na sebe navukao slepilo svakog čoveka pred kojim bi
zbog svoje mudrosti ispao budala. To bi bilo nešto kao zbijanje šale na
stranom jeziku. Sadašnjost nije vidovita i smisao ostaje između korica.

[Duhovitost je obično plemenita...]

 Duhovitost je obično plemenita. Ako neko sumnja u ovo, treba samo
da kupi primerak „Odgovora” i pročita privlačne izraze unutar nadmetanja
u duhovitosti, koje nazivaju „Grudve”. Na tom mestu, prilično mutne
osobe imaju provale duhovitosti koja, kao i sve duhovito, može da se navede
u čast priznatog genija u toj oblasti.
Često sam razmišljao o tome koliko su duhovite Geteove izreke u
njegovim razgovorima s Ekermanom. Međutim, isto tako često razmišljao
sam o tome koliko su, u istoj meri, mudre mnoge izreke koje sam tokom
života čuo u razgovoru s ljudima koji, ma koliko da su inteligentni, teško da
su kandidati za Getea.
Još jednom, ideje su opšte, čak i one sjajne. Svet je neprestano
pretovaren neočekivanim genijima. Samo kad neočekivano postaje opšte,
teškim usredsređivanjem na to, opsežnim preobražajem u posledice i
zaključke, samo se tad stiče pravo pristupa u palate budućnosti.
Upravo ovo razmatranje u velikoj meri, u smislu definitivnog
opstanka, osakaćuje kritičke napore jednog Arnolda, Litona Strejčija,
Oldosa Hakslija. Svi su oni izuzetno pametni; svi su oni, manje-više,
razdražljivo nepovezani. Može biti da u knjizi Oldosa Hakslija ima
više mudrosti, ili više ovozemaljske mudrosti, nego u celokupnom Spenseru.
Ali Spenser će se pamtiti, premda ne i čitati, sledećih hiljadu godina; a
Oldosa Hakslija neće ni čitati ni pamtiti.
Budući da prelazimo na središnju tačku svakog trijumfa, nek to bude
protiv zle kobi okolnosti ili intencije budućeg vremena: volja, i samo volja,
primorava nas na pobedu. Samo će volja naše usputno razmišljanje
preobraziti u sistem i tako nam podariti sklop; volja, i samo volja, izdići će
naš srećan izraz na nivo učenja o toj sreći. Mnogi ljudi odbacuju izraze koji
u zametku sadrže velike kantizme; ali, samo kantovci uspevaju da izraze
pretoče u veličinu svetova. Veličina Geteovog izraza leži u tome što to nije
izraz sam po sebi, nego posledica genija.
Veliki portugalski pesnik, po imenu Sezario Verde, živeo je sredinom
devetnaestog veka. Ceo pristup životu koji ga čini velikim pesnikom, u
stvari, može da se nazre u dve usputne pesme Giljerma Brage, pesnika deset
godina starijeg od njega. Ali, ono što je kod Sezarija sabrano u celovitu
predstavu univerzuma, u Bragovom stvaralaštvu bilo je puka slučajnost. Pa
čak i da su, što je sasvim moguće, Bragove usputne pesme doprinele tome
da Sezario pronađe sebe, čak i posredstvom plagiranja bez plagiranja, ovaj
čovek koji se prvi pojavio svejedno je sitniji. (Ovaj drugi pojavio se ranije.)
Te stvari potomstvo obično prilično tačno oceni. Upravo zbog toga
potomstvo primećuje Vajldovu duhovitost i zaboravlja na isto tako
duhovitog Džonsa ili Smita u celom tom nizu. Jedan izraz pripada Vajldu,
drugi pri-pada svima. Zbog čega bi trebalo da budem siromašniji od onog
čoveka bujne kose, pita nevinašce. Zbog toga što je on biološki predodređen
da bude bogat.

[Uzimajući u razmatranje ovu odliku čovekovih sposobnosti u vezi...]

Uzimajući u razmatranje ovu odliku čovekovih sposobnosti u vezi sa

odlikom čovekovih okruženja, odmah se vidi da dve klase odgovaraju jedna
drugoj. Na osnovu povezanih analiza dve klase, očigledno je da
genijalnost uključuje prilagođavanje apstraktnom okruženju koje stvara
zajednička priroda ljudskog roda, što je svojstveno svim narodima i svim
vremenima; stoga je besmrtnost prava nagrada za genijalnost. Očigledno je
da darovitost uključuje prilagođavanje suštinskim elementima koji,
osobenom primenom ili ispoljavanjem, jedno doba ili jedan narod čine onim
što jeste u izvesnom trenutku; stoga je ono što nazivamo slavom prava
nagrada za darovitost. Očigledno je da duhovitost uključuje neposrednu
primenu na neposredno okruženje; to se vidi na jednom obliku duhovitosti
koji naročito nazivamo humorom, jer vic nema svrhe ako svrhu nije moguće
shvatiti (...)
Mnogi ljudi koji ne polažu naročito prava čak ni na veliku duhovitost,
mogli su da se uveliko okoriste o Šekspirove viceve, kao viceve. Upravo u
oblikovanju figura koje zbijaju te šale genijalan čovek naglašava duhovitost;
veliko je ne ono što Falstaf govori, nego ono što Falstaf jeste. Genije je
uobličio figure; duhovitost im je udahnula govor. Unutar moćne, duhovite
struje francuske književnosti, ima mnogo pisaca i govornika koji su zbijali
bolje šale od Boaloa. U predeo duhovitosti Boalo nije zalazio dalje od
beznačajnih autora epigrama kakav je Ševalje de Kaji. Međutim, na
darovitosti graditi duhovite celine iz-van je moći tih istaknutijih beznačajnih
autora.

[Slava naroda je, u izvesnom smislu, poput slave ljudi]

Slava naroda je, u izvesnom smislu, poput slave ljudi. Ima naroda koji
su genijalni; ima naroda koji su nadareni, a ima naroda koji su duhoviti.
U civilizaciji kojoj pripadamo, ima tri naroda koja su genijalna - tri
naroda koja su izgradila savremeni svet. Njihova veličina se razlikuje, ali
priznanje koje im je ukazao svet gotovo da je bilo istovetno po tome što
nije bilo trenutno.
Današnja civilizacija zasniva se, počiva, na tri načela - grčkoj kulturi,
rimskom poretku i hrišćanskom moralu. Grčka kultura označava
individualistički racionalizam, a svaki put kad se evropski narod odvojio od
svog temeljnog elementa, propao je ili je bio izgubljen. Rimski
poredak predstavlja pojam države kao carstva, a svaki put kad je evropski
narod izgubio smisao za ovo, propao je ili ga je snašlo zlo (...)
Potom, savremena civilizacija zasnovana je na tri elementa:
nacionalnosti, koju je stvorila Italija; univerzalnosti, koju je stvorila
Portugalija; i slobodi, koju je stvorila Engleska.
Ovi elementi, koje su stvorili genijalni ljudi tri naroda, raširili su se
darovitošću tri druga naroda. Nemačkog, koji je renesansu preobrazio u
reformaciju; španskog (...), i francuskog, koji je Englesku revoluciju uzdigao
do opšteg mesta.

[U umetnosti koja nije književnost zatičemo univerzalni govor...]

U umetnosti koja nije književnost zatičemo univerzalni govor i tu

nema nesporazuma, izuzev neosetljivosti svakog čoveka. Međutim, u
književnosti, u ovoj stvari slave i dometa slave, srećemo se u zapećku
spekulacije, zahvaljujući problemu jezika, i zalazimo u drugačiju oblast
nagađanja.
Postoji mrtva i živa slava, a obe su slava; postoji slava koja kopa i rilja,
i slava koja je kao kip ili natpis na grobu, opstala mimo života. Šekspir živi
i dela; Spenser je ime bez snage. Niko (verovatno čak ni Spenser) nikad
nije s temeljnom temeljnošću čitao „Vilinsku kraljicu”. Čak i veliki,
zaokruženi epovi uvek se ogrešuju o zaokupljanje pažnje. Ideal je ep koji će
zamarati poput Miltona i zaokupljati pažnju kao Konan Dojl. To nije
neizvodljivo, jer ono neizvodljivo i ne postoji; Hegel je čak i protivrečnosti u
iskazima oslobodio od toga da budu takvi.
Kako čovek da preživi, ako preživi samo kao ime koje je nosio?
Koliko Homerove slave potiče od ljudi koji su ga čitali u izvornom obliku, i
koliko ima Francuza da se za njih zna da ih je Šekspir dirnuo, pa ipak nijedan
Francuz nikad neće shvatiti duhovni ritam izraza i iznenadnu složenost
značenja koje samo poznavanje engleskog iz dubine duše može da omogući
i dopusti.

[Ozbiljna je okolnost to što frustrirani tipovi lako potpadaju pod one slavne]

Ozbiljna je okolnost to što frustrirani tipovi lako potpadaju pod one

slavne. Osujećena vrsta je čovek koji je isuviše pametan da bi bio samo
pametan čovek, a nije dovoljno pametan da bi bio darovit. To je neka vrsta
američke zlatne sredine.
Postoje i viši frustrirani tipovi - oni koji se nalaze između mudraca i
genija, i između darovitog čoveka i genija. Frustriran tip od ove prve vrste
jeste čovek koji se nalazi između svog doba i univerzalnosti, i univerzalan
je u svoj vreme, ne suprotstavljajući mu se, kao kod čistog genija. (...)
Ljudi poput Drajdena i Poupa (u izvesnoj meri) predstavljaju
frustrirane tipove; oni su genijalni, ali su genijalni u jednom frustriranom
dobu. U slučajevima poput Vitmana i Vajlda, zapaža se istovetna frustracija.
 Savršena ilustracija frustracije vidi se kod onog što se naziva
„slobodnim stihom” - stihom kakav je Vitmanov, koji poseduje genijalnost,
ali nedovoljnu. Izraz nije stih, kao takav, a nije ni proza.
Frustrirani tip mora da se razluči od nesavršenog tipa. Šekspir je
nesavršeni tip; bio je veći genije nego što jeste, on je svoje osobine primenio
nesavršeno kao nikad pre ili posle u duhovnoj istoriji čovečanstva. Dok su
Dante i Milton uneli sve svoje moći, Šekspir, to jest Gete - nisu. Tipovi poput
Drajdena i Poupa, koji jesu frustrirani, nisu nesavršeni; oni su savršeni sami
po sebi, ali su savršeni kao frustrirani.
Kod nesavršenog tipa, slabost se ogleda u volji, ili karakteru, ako se
intelekt odvoji od karaktera. Kod frustriranog tipa, slabost se ogleda u
samom intelektu, to jest, bolje rečeno, u njegovom obliku.
U književnosti, frustrirani tip se odmah prepoznaje po izrazu. Taj izraz
više polaže na oblik nego na način. Onog trenutka kad se pesnik izrazi, uvek
u obliku kupleta od deset slogova, kao Poup, ili tri stiha, kao Vitman,
on otkriva sopstvenu frustraciju.
Trebalo bi, izgleda, da u ljudima kao što su Ben Džonson i Poup ima
nečeg poput puke darovitosti, ne genijalnosti. Pa ipak, genijalnosti ima, osim
što je ta genijalnost - darovitost.
Frustrirani tip, u svoje vreme, genijalnim ljudima pruža jednu priliku
za slavu. Računajući genijalnost kao mudrost ili darovitost, ovi ljudi u svoje
vreme postaju priznati kao genijalni. S punim pravom postaju priznati
kao genijalni. To jest, treba ih razlikovati od običnih mudraca koji bi mogli
da se nazovu genijalnim ljudima zbog svoje bistrine, ali koji uopšte nisu
genijalni.
Nesavršen tip sazdan je od dva podtipa - čoveka koji poseduje
genijalnost i mudrost, ali ne i darovitost, i tako preskaču međustepenik, a
nenadmašni primeri su Šekspir i Gete; i čoveka koji poseduje jednostavnu
genijalnost, bez elementa ravnoteže bilo u vidu darovitosti, bilo u vidu
mudrosti, kao što je slučaj s Blejkom. To su nastrani pevači (...)
Slučaj poput Poovog. Po je posedovao genijalnost. Po je posedovao
darovitost i velike moći rasuđivanja, a rasuđivanje je formalni iskaz
darovitosti.
 Mudrost se deli na tri tipa - pravu mudrost, rasuđivanje i kritičnost;
darovitost na dva tipa - stvaralačku moć i filosofsku moć; genijalnost je
isključivo od jednog tipa - originalnosti. Tri duhovna stepena obrazuju
piramidu.
Kad postoji genije, bilo bez darovitosti, bilo bez bistrine, genije
postaje od istog tkanja kao ludilo. To je slučaj s ljudima poput Blejka. Oni
predstavljaju univerzalnost; u suprotnom ne bi bili genijalni nego obični
ludaci; međutim, oni samom prirodom svog slučaja predstavljaju ograničenu
univerzalnost, oni predočavaju iskustvo svih vremena, ali u svim vremenima
zajedničko samo nekolicini ljudi. Ovi ljudi, kao genijalni, postaju besmrtni,
ali kod kuće će uvek biti besmrtni, gde ih niko neće zapaziti osim ako ih ne
poseti. Blejk ili Seli nikad ne mogu da se pozivaju na uopštenost bilo kog
veka; oni poseduju lepotu retkosti, više nego lepotu savršenih stvari. U ovom
ili onom vremenu, sve dok to vreme nije njihovo vreme, mogu da
postanu veoma popularni, ali takvi će postati samo po preporuci izvesnih
klika, kritičkog nadražaja.
Iz različitih spojeva bilo koja dva od ovih šest osobina i različitih
stepena bilo koje osobine u spoju, razvili su se svi mentalni tipovi.
Imamo tipove poput Poa - genijalnost i jedan element (rasuđivanje)
mudrosti. (Njegova filosofska sposobnost bila je fikcija koju je crpeo iz
snova, a to pokazuje njegova nesposobnost da jasno rasuđuje o
filosofskim stvarima, uprkos sopstvenih, divljenja dostojnih, moći
rasuđivanja. Njegova kritičnost je, isto tako, varljiva; sazdana je na
rasuđivanju, kao kod njegovog čuvenog samoobmanjivanja pri sastavljanju
„Gavrana”, usput, ne naročito upečatljive pesme.) Imamo tipove poput
Lemba45 - genijalnost i jedan element (mudrost). Imamo tipove
poput Kolridža - genijalnost i kritičnost. Svi ovi ljudi koji genijalnost
uravnotežuju samo jednim svojstvom pameti nalaze se na ivici ludila; a tri
slučaja koja služe kao primeri sasvim jasno to pokazuju.
Ne bi trebalo pretpostaviti da su duhovni tipovi, opisani kao spoj
istovetnih elemenata, neminovno slični. Genijalnost obuhvata nekoliko
tipova, a mudrost, rasuđivanje (najmanje) i kritičnost takođe obuhvataju

45
Čarls Lem (1775-1834), engleski esejista, izvesno vreme smatran za najomiljeniju
figuru u engleskoj književnosti.
nekoliko tipova. Tako je Kolridž spoj genijalnosti i kritičnosti; ali Vajld je
takođe spoj genijalnosti i kritičnosti.
(Pogrešno: Vajld je posedovao i mudrost i kritičnost.)
Sve ovo treba dobro pretresti. Druga hipoteza:
Mudrost: a) sposobnost izražavanja, b) sposobnost poređenja, c)
sposobnost rasuđivanja.
Darovitost: a) filosofska sposobnost, b) stvaralačka sposobnost.
Genijalnost: a) originalnost, isključivo.

[Jedan od najuznemirujućih fenomena kod slave jeste ono...]

Jedan od najuznemirujućih fenomena kod slave jeste ono što bismo

mogli da nazovemo umišljenim genijem. Genije se ispoljava kao
neprilagođavanje okruženju. Ponekad se, međutim, javlja razlika u odnosu
na okruženje bez stvarnog neprilagođavanja (...)
Slučaj Roberta Bernsa, koji je pisao na škotskom, a pesme i kuplete na
engleskom, predstavlja primer umišljenog genija. Međutim, i samo to što ga
je vreme prihvatilo opominje nas da se čuvamo da ga nazovemo genijem.
Takve razlike ne mogu da se prihvate kao genijalnost, osim ako nisu do kraja
genijalne. Blejk se razlikovao od svog vremena, a vreme ga nije mazilo.
Umišljeni genije živi od spoljašnjegprotivljenja vremenu; stvarni
genije sazdan je od unutrašnjeg suprotstavljanja (...)
Kad neko vreme žudi za nečim novim (ako vreme uopšte žudi),
nedostaje mu nešto staro. Berns je u osamnaesti vek uneo tradiciju koja
odudara od središnje književne tradicije osamnaestog veka i, ako ćemo
pravo, tradiciju potpuno stranu evropskoj književnosti. Međutim, on je uneo
tradiciju; nije uneo ništa novo. Na taj način, od crnačkih pesama i crnačke
muzike koja je preplavila današnju Evropu, stičemo neobičan utisak;
međutim, pesme same po sebi nisu ništa novo. Da jesu, ne bismo uživali
u njima. Mi znamo da one nisu nove i zbog toga i volimo novinu koju unose.
[Ako neko hoće da do kraja razume šta znači...]

Ako neko hoće da do kraja razume šta znači pritisak nepoznatog

imena, treba sebi samo da predoči sledeću hipotezu. Recimo da je danas
objavljena knjiga pesama nekog nepoznatog pesnika. Recimo da se ta knjiga
sastoji od velikih pesama velikih pesnika. Recimo da knjiga, u postupku
ocenjivanja, stigne do kritičara koji, nekim neobičnim slučajem, ne zna ni
za jednu od pesama štampanih u njoj, čak i da poznaje svakog predstavljenog
pesnika. Zar neko pretpostavlja da bi kompetentan kritičar - kad mu u
nadležnosti spada čak i da sastavlja, recimo, vodeći članak u „Tajmsovom
književnom dodatku” (manje od toga takva knjige ne bi ni zasluživala) -
sastavio nešto više od kratkog obaveštenja, i to iz nonparela, u
bibliografskom delu tih novina? A pesnik bi mogao da se smatra srećnim ako
bi dobio prikaz na tekstualnim stranama.
Pritisak nepoznatog imena ne znači da će kritičar pomisliti da je pesma
dobra ili loša zbog nepoznatog imena.
Ali, dobro će obratiti pažnju, reč po reč i izraz po izraz, na pesmu
uglednog pesnika; tako nešto neće uraditi s potpunim neznancem. Ako neko
pravi probleme, kao što sam ja jednom pravio, ili svoje delo izdaje za delo
nepoznatog pesnika, ili pod sopstvenim imenom (tako sam ja uradio) pesmu
čuvenog pesnika; ili ako podmetne neke nepoznate stihove čuvenog pesnika,
on će to vrlo lako otkriti. U oba slučaja i iz protivrečnih razloga, stihovi treba
da budu dobri ili proba neće biti samo (...)

[Oblikovanje večne slave svodi se na ovo]

Oblikovanje večne slave svodi se na ovo. Istinski genijalan autor

postao je slavan u svoje vreme; postao je slavan zbog toga što se na izvestan
način prilagodio svom vremenu. To prilagođavanje može da bude trojako:
potpuno (to jest na osnovu suštine i ukupnog sadržaja njegovog
dela), delimično (to jest na osnovu jednog dela svog dela, budući da je
ostatak bezvredan), i nesavršeno (to jest na osnovu jednog dela svog dela,
pri čemu je ostatak tako veliki, da ga njegovo vreme ne shvata).
Unutar reakcije koje svaki sledeći vek ispoljava naspram prethodnog,
svaka od ovih vrsta autora podložna je konačnom sudu. Onaj ko je bio
potpuno prilagođen svom vremenu, svejedno je genije (drugim rečima,
autor u kojem se prepliću genijalnost i inteligencija), ostaće slavan, ali
postavljen na niže mesto od onog na kojem se nalazio. To je slučaj Viktora
Igoa, koji je veliki pesnik, i koji je takvim smatran u svoje vreme; on se i
dalje smatra velikim pesnikom, ali nešto slabijim nego što se ranije smatrao.
Onaj ko je bio delimično prilagođen svom vremenu, biće postavljen
mnogo niže; preživeće u vidu beleške. Čitaće ga naučnici; odlomci mogu da
ožive udes njegovog imena. To je slučaj s ljudima poput beznačajnih
liričara svih vremena, boljom vrstom podnošljivih esejista, romanopisaca
koji imaju izvrsne stranice i zagubljenu priču. Ljudi od jedne pesme, kao što
su Blanko Vajt ili Feliks Arver, tipični su za ovu srednju klasu.
Onaj čije je prilagođavanje bilo nesavršeno, očigledno će opstati na
suprotan način, ali će postati slavniji. Ono što preostane od njegovog
vremena biće shvaćeno i stavljeno kao drugorazredno, premda će biti
zadržano; ono što je bilo van njegovog vremena biće postavljeno na čelo.
Veliki primer za ovo je Šekspir, koji je u svoje vreme bio slavan kao duhovit
pisac, a kasnije je postao slavan kao tragičar kod kojeg je komedija bila
drugorazredno, premda veliko, ispoljavanje njegove genijalnosti.
 FILOSOFIJA

[Vreme i prostor ne mogu sami po sebi da predstavljaju nešto zasebno]

Vreme i prostor ne mogu sami po sebi da predstavljaju nešto zasebno.

Ono što je neophodno jeste Biće. Mrtav čovek zaokuplja Vreme i Prostor,
ali ne poseduje zasebnost, nije Biće.

Ogled o Elejskim školama

[... I. Ksenofan.
II. Parmenid.
III. Zenon.
IV. Melit.
V. Gorgija.
VI. Svođenje svih sistema na sistem Elejaca.

Ako prostor postoji, onda mora da negde postoji. Gde? U prostoru. A

gde taj prostor postoji? U drugom prostoru.
Ali prostor ne može da postoji tako, sam od sebe. Prostor ne može da
bude razlog sopstvenog postojanja. To može da se kaže samo za Biće. Stoga,
prostor ne postoji.
Međutim, logično je, razumno je, pitati gde prostor postoji? Zar reč
gde ne pretpostavlja prostor? Da i ne. Pretpostavlja prostor samo zbog toga
što nam prostor postaje neophodan za poimanje ili razumevanje nečega,
nekog predmeta. To dovodi do rasprave o tome gde taj prostor postoji sam
po sebi.
 Mi prostor poimamo kao telo samo kad pitamo gde se nalazi.
Međutim, prostor ne može da postoji sam po sebi, jer ono što postoji samo
po sebi jeste ono što u svojoj suštini (prema njegovom nazivu) nosi razlog
svog postojanja. To može da važi samo za Biće. Stoga, prostor (osim ako se
ne poistoveti s Bićem) ne postoji.
„Pitanje: da li prostor postoji?” za čoveka je sasvim prirodno, ali samo
zbog toga što je čoveku neophodna ideja prostora.
Bilo da prostor ne postoji, bilo da postoji. Samo po sebi samo je Biće
ono što može da postoji. Prostor ne postoji...]

Kritika materijalizma

Materijalizam iznosi tvrdnju da je misao proizvod mozga, kao što je

uzbuđenje proizvod mišića. Tako su sve funkcije proizvodi različitih vrsta
pokreta - misao kretanja cerebralnih molekula; a osećanje, senzacija ili
percepcija, kretanja nerava po dužini.
Sad ćemo preći na kritiku ovog dogmatskog i metafizičkog sistema -
jer on jeste dogmatski i metafizički i osuđen je na intelektualnu smrt zajedno
sa svojim bratskim sistemom - teološkim i religijskim.
Materija i kretanje, ili materija ili kretanje, ili ni materija ni kretanje.
Ako je sve materija, materija dovodi do kretanja.
Ako je sve kretanje, a kretanje jedina stvarnost, onda se kreće sama po
sebi (Heraklit). Svaka promena, svaki pokret zamenjuje neki novi.

Hipoteze:
1. Samo je materija stvarna.
2. Samo je kretanje stvarno.
3. Materija i Sila su stvarne i, shodno tome, njihovo kretanje takođe.
4. Ni materija ni sila nisu stvarne.
 1. Samo je materija stvarna.
Kao prvo, šta je materija, šta je to što smo pozvani da smatramo
osnovom svega i osnovom stvarnosti?
Ili mi samo osećamo svet i (na izvestan način) reagujemo na stvarnost.
Razmotrimo ono što znamo, na stranu od rasprave o osećajima.
Stvarnost u osnovi svih stvari, očigledno je ono što shvatamo ako
odbacimo i potisnemo u stranu ono što su pretežno svojstva i osobine stvari.
Materija, stvarna materija, ostaje nepoznata, kao i najmanja
materijalna stvar koja može da se zamisli. Međutim, postoji jedna naša ideja
za koju se ispostavlja da je osobena, ali nije: množina, brojnost, količina,
hoću da kažem (...)

O urođenom poimanju brojeva.

Kaže se da računanje, aritmetika, sve operacije s brojevima potiču iz
iskustva. Ta stvar je jedno, ova je drugo, ona je treće a ima ih još: jedan, dva,
tri. Sve je jasno, ili nije?
Daleko od toga: sve je prava zbrka. Istina, kadri smo da naučimo da
brojimo (ili nismo) dodajući ovu stvar i onu i tako dalje; ali, ako i dopustimo
da je to tačno, ipak nije još objašnjeno kako znam da postoji ova stvar, i
ona stvar, i opet neka treća. Tačno je, predstavu u množini crpimo iz prirode,
zbog toga što u njoj opažamo množinu. Mi kao tačnu shvatamo samo ideju
koja nam je urođena. Da bismo bilo gde opazili množinu, moramo da
budemo rođeni za to. Na isti način, mi razmišljamo bez poznavanja zakona
mišljenja.
Čitati Fujeovog Platona.

[ Prigovor hrišćanskoj filosofiji... ]

Prigovor hrišćanskoj filosofiji odnosi se na to da je ona dualistički

sistem. Hrišćanstvo smatra da postoje dve stvarnosti, dve podjednako istinite
stvari, podjednako stvarne. Dakle, kazati da je istina dvojaka isto je što
i kazati da postoje 2 stvarnosti, 2 istine. Međutim, takva zamisao je
besmislena; ne može da postoji više od jedne stvarnosti, više od jedne istine.
„Stvarnosti”, „istine” (ova poslednja reč u najširem smislu) nisu iskazi koji
mnogo toga duguju logici; i nije običaj upotrebljavati ih. Dakle, ne može
biti, i nema, dve stvarnosti. Takva zamisao je nemoguća. Dualizam kao
teorija o stvarima predstavlja detinjasti proizvod filosofskog idiotizma
(detinjstva).
Međutim, može da se doda, materija i duh jesu stvarnosti, ali one su
stvarnosti ili (kako jedna teorija kaže) različitih vrsta ili (reći će druga)
različitih stepena. Prva od ove dve hipoteze mislim da je već pobijena. Jer,
već sam rekao da dve stvarnosti predstavljaju nemogućnost, i da se smatra
da je stvarnost jedna. Stvarnosti dve vrste su dve stvarnosti i ništa više.
Međutim, ako se pomisli da ovo nije tačno, i da je moguće zamisliti dve
stvarnosti, jednu kao neograničenu i večnu, drugu kao ograničenu u prostoru
i vremenu; ipak, i na ovo postoji odgovor i to odričan. Kao prvo, stvarnost
(jer stvarnost je uvek celovita zamisao) ne može u isto vreme da bude i večna
i vremenski ograničena, beskonačna i ograničena prostorom. Neminovno je
da bude ili ovo prvo ili ovo drugo, ili možda nijedno od ta dva. Ne može da
bude oboje, jer u tom slučaju je dvostruka, i onda gubi svojstvo stvarnosti.
Bilo bi moguće iznova odgovoriti: stvarnost je na taj način dvostruka
zbog toga što je dvostruko osmišljena. Dvostruko osmišljena - od strane
koga? Čoveka? - onda je ukupna stvarnost ili subjektivna ili je nema, a onda
se ponovo vraćamo Protagori. Ili, u tom slučaju, stvarnost treba smatrati kao
nešto samo po sebi, i kad se tako shvati, prva stvar koju treba pretpostaviti o
njoj jeste da postoji samo jedna jedina stvarnost. Međutim, ove dve
stvarnosti, moglo bi da se kaže, jesu objektivne, i mi ih nismo ni skovali ni
izmislili. Međutim, objektivna stvarnost, ponovo je, istinski jedna. Ako bi
nam bile prikazane dve stvarnosti, onda ili jedna predstavlja iluziju, ili su
obe iluzija, a u tom slučaju, stvarnost je ili ova druga, ili nešto izvan obe. Dve
vrste stvarnosti dakle predstavljaju nešto nezamislivo; postoji samo jedna
stvarnost, ne više od jedne istine.
Još jednom, kao što smo primetili, moguće je skovati svakakve
hipoteze o tome da su materija i duh stvarnosti različitog stepena. Ali, u tom
slučaju, ako su materija i duh stvarnosti različitog stepena, onda postoje
stvarnosti različitog stepena a njih ne uzimamo u obzir. Ovo je
krajnje neobično, ali ne toliko da ne bi moglo da se opovrgne;
ima boljih stvari unutar iste rasprave. Kao dva, bilo koji broj stepena
bilo čega, bilo kojeg svojstva, uzmimo niz unutar tog svojstva, i niz bilo
kojih svojstava pretpostavimo kao beskonačan (svojstvo samo po sebi,
teorijski) na vrhu, i kao nula tog svojstva na dnu. Dva stepena stvarnosti
stoga, ako su ovi stepenovi zaista istinski relativni, predstavljaju numeričku
- budući da nijedan od njih nije stvaran - stvarnost koja na vrhu postaje
beskonačna. Nema stvarnosti osim stvarnosti. S druge strane, ako su one
relativne samo jedna u odnosu na drugu, ako predstavljaju dve krajnosti,
jedna od njih je beskonačna (stvarnost sama po sebi), a druga predstavlja
ništinu (bez ikakve stvarnosti). Dualizam ponovo nije moguć.
Sad bi moglo da se kaže: dualizam je prelazan, duh je zaista jedina
stvarnost.

[Od svih filosofskih sistema koji su poznati kao varljivi...]

Od svih filosofskih sistema koji su poznati kao varljivi, hrišćanski

sistem je najdosledniji. Do dna (osnove) se survava za tren oka - zbacuje ga
udar rasuđivanja. Međutim, na zemlji se još nije pojavio čovek koji će
poraziti Tomu Akvinskog, njegovo sjajno razjašnjenje, po svim tačkama.

[Život - borba sa smrću uz saznanje...]

Život
Život - borba sa smrću uz saznanje ili, bolje reći, uz izvesnost poraza.
Pomirenje opšte sile ni sa kakvom silom blagonaklonosti.
Ali.
Lajbnic je, može biti, razmišljao o ovome i o ironiji toga da je život
borba sa smrću uz izvesnost poraza.
 Heraklit

1. Sve stvari potiču od (...) suve i vrele, a skončavaju tako što bivaju
usisane.
2. Sve stvari nalaze se u večitom preobražaju.
3. Preobražaj materije odvija se po Zakonu koji ni bogovi ni ljudi ne
mogu da promene.

Platon u denominativne ideje svrstava:

1.Ono što savremena filosofija naziva opštim zakonima mišljenja,
etikom, ukusom.
2. Ono što će Aristotel nazvati kategorijama, opštim oblicima unutar
kojih poimamo sve stvari.
3. Ono što prirodne nauke nazivaju vrstama, uzrocima, idejama
(pravim).

1. Ideje su stvarna bića.

2. Ideje su stvarnije od predmeta opažanja.
3. Ideje su jedine stvari koje su stvarne po sebi. Predmeti imaju samo
pozajmljenu stvarnost.
Platon možda nije idealista. On dopušta svet nestvarnog ali ne i ne-
stvarnost.

Ideja - večno Biće.

 Materija - večno ne-Biće (Platon).

Lajbnicovska ideja o nizovima.

Platon - relativni idealista, jer materiji priznaje postojanje, ma koliko

beznačajno.

Beleške 1.
Aristotel definiše metafiziku: (1) nauka o prvim načelima i prvim
pokretačima, i (2) nauka o Biću kao Biću (qua being).
Takođe, definisao „nauku o apsolutnom”.
Metafizika obuhvata 3 velike teorije: 1) Teoriju znanja, 2) Teoriju
Bića, 3) Teoriju o prvom načelu znanja i Bića [...]

[Nema zaista ničeg što bi u Organonu trebalo promeniti]

Nema zaista ničeg što bi u Organonu trebalo promeniti. „L’Organon

est comme un de ces monuments d’architecture auxquells on peut adjoindre
des constructions nouvelles, qu’on peut développer par des accroissements
devenus indispensables, mais auxquells on ne touche pas, parce qu’ils ne
sont jamais à refaire, et que le mieux, c’est de les prendre pour modèles
et régulateurs éternels.” B. Saint-Hilaire, Predgovor za Logic XXVI-
XXVII.46

46
„Organon je kao jedan od onih arhitektonskih monumenata kojima se mogu pridružiti
nove konstrukcije, a ove razvijati nadogradnjama sve neophodnijim, ali u te monumente se
ne dira zato što se oni ne daju iznova stvoriti i najbolje je prihvatati ih kao večite uzore i
regulatorne radove.“ B. Sent-Iler, iz Predgovo-ra Aristotelovoj Logici (franc.).
 Ustrojstvo Organona. Nepromenljivo.
Takođe treba da znamo kakvu vrstu nauke predstavlja Logika i kakve
su njene veze sa svim drugim naukama.
Krug, u matematici, predstavlja nešto nesavršeno. Opisan krug je
manje ili više nesavršena predstava zamišljenog kruga. Silogizam nije
nesavršena predstava logičkog sistema, itd.
Primenjena logika u Temama i Pobijanjima sofista. Zar kod Aristotela
nema čiste logike ?
Dans les mathematiques tout est démontré parce’que tout est
nécessaire?47
Kategorije su ne samo objektiva klasifikacija stvarnih predmeta
(Hamilton), one su pored toga, klasifikacija reči.

[Na pravi metod za metafizičko ispitivanje...]

Na pravi metod za metafizičko ispitivanje ukazao nam je Dekart -

metod sveopšte sumnje.
To je nadaleko najtačniji metafizički metod kojim je nešto svežija
filosofija odredila da, pre nego što se upustimo u proučavanje metafizike,
prvo moramo da ocenimo čovekovo znanje, opažanje i njegova ograničenja
i sposobnosti. Stoga, kad filosofiramo, naša prva umna operacija jeste da se
otresemo nesnosne predrasude običaja, i ništa manje, čitavog bremena
znanja koje smo, moglo bi da se učini, stekli na najzakonitiji način, i može
biti, k tome, još se opskrbili nesumnjivim ispravkama.
Dok tako sumnjamo, ipak, jedna stvar nam postaje jasna, to jest da
bismo sumnjali i razmišljali, moramo da postojimo: Cogito, ergo sum -
mislim, dakle postojim.
Na nesreću, jezik kojim se čovek služi nije u stanju da stvori bolju
predstavu o rasuđivanju. Moglo bi da se učini da bi - „Aliquid cogitat ergo
sum”, to jest „valjalo bi da mislim kako bih postojao” - bolje pristajalo, ali
kao što sam rekao, čovekov [jezik] ne prati jezik.

47
U matematici je sve demonstrirano zbog toga što je sve nužno (franc.).
 Dve stvari proizlaze iz ovog rasuđivanja - dokaz o postajanju ,,ega” i
prve od svih kategorija - Bića.
Ovo rasuđivanje, pored toga, sobom nosi ono što bi bilo umesno
razmotriti. Kad je Dekart, na ovaj način rasuđujući, stigao do ,,ega” i na taj
način dokazao sopstveno postojanje, izgleda da je zaboravio da bi načelo
sumnje moglo da se još dalje proširi - naime, na jednu ideju koju nije
ni ocenio, i u koju nije posumnjao - naime ideju postojanja ili Bića. To je
prirodna omaška, jer ljudski je grešiti. Stoga on ništa i ne kaže o značenju
reči „postojim”, koja je, iako se obično veoma dobro razume, ipak filosofski
veoma nejasna.
Filosofija je puka sumnja, ona tvrdoglavo neće da razume.
Možemo da razumemo šta Dekart hoće da kaže, ali reči su rđavo
odabrane. Pokušajmo da ih popravimo.
U pogledu sve naše logike i naše gramatike, ovde smo u krajnoj
nedoumici. Jer, ako Dekartovu frazu pretvorimo u Aliquid cogitat, ergo
sum” (Treba da mislim, dakle postojim), dobijamo nešto potpuno
besmisleno. Ako bismo se postarali za ono što je neophodno, i fraza
postaia: ,,Aliquid, quod cogitat, ergo sum”, i dalje bismo bili krivi za
prethodno uvođenje ,,ega”. Pokušavajući do mile volje, fraza nikad neće
ispasti kako valja; kao prvo, ,,ego” ne može da se ukloni. A iz te
nemogućnosti da se dopre do rezultata, dobijen je najuzvišeniji mogući
rezultat - naime, otkriće onog što je Dekart poručivao filosofskim jezikom.
Istina, tačnim; a zaključak je to da je ideja o ,,Egu” zaista prvorazredna
predstava o čovekovom umu; Biće je prva kategorija na koju nailazimo.
Kad je, na početku ove rasprave, na osnovu Dekartovog argumenta:
„Mislim, dakle postojim”, trebalo da odredim ,,ego”, i kad kažem
„postojim”, reč postojati nema razložno značenje osim onog neopipljivog
kojeg sobom nosi.
Postojanje za nas nema stvarno značenje osim kao intuicija. Kao što
ćemo videti, ma koliko duboko da razmišljamo, ovo je do kraja primarna
ideja, ideja koja ne dopušta analize, rastavljanje - drugim rečima to je
stanje znanja. Ne, i više od toga - ona je prvi uslov znanja, kao osobenosti,
čak i u detinjstvu koje ne pamtimo, ona je u skladu s prvom od svih
Kategorija.
 Ako postojati znači biti svestan, onda je Dekartovo rasuđivanje samo
petitio principii, budući da biti svestan znači razmišljati, po priznanju samog
Dekarta, a on kaže da razmišljati znači postojati.
Međutim, kao što ću dokazati, postojati ne znači biti svestan;
postojanje ne zahteva ni vreme ni prostor: Biće je apsolut.

Promena

Sve se menja, kaže Heraklit, nikakvo znanje nije moguće.

Moj odgovor je da se, budući da se sve stvari menjaju, i ja menjam s
njima, i stoga se nalazim u relativnoj ravnoteži. Subjekat i objekat koji se
večno menjaju, postojani su jedan u odnosu na drugog.
Svet se neprestano menja samo kad se suoči s nečim nepromenljivim.
Šta je to što se ne menja? Dekart bi se ponadao da će moći da odgovori
ovako: „To sam ja, kao predmet mišljenja!“
Verujem da je Dekart u ovom gotovo bio u pravu. Verujem da on greši
u tome što načelo ravnoteže postavlja u promenjivi [ego] i osetljivu tvar.
Čini mi se kao da načelo nepromenjivosti nema veze sa mnom kao
predmetom mišljenja, čak ni sa mojim rasuđivanjem, nego s
razumom, čistim razumom, neuslovljenim i apsolutnim.

Ne slažem se s tim da je o pensée48 Dekart razmišljao svesno. Mislim

da je hteo da, takoreći, ukaže na razum. ,,Res cogitans”, takav čovek je, kaže
on, misleća stvar. Ono što je hteo da kaže, verujem da je sledeće: Čitavog
života moram o nečemu da mislim. Čak i u časovima dokolice ja mislim,
razmišljam, sanjarim - sve to što navodim spada u moj razum.

48
Misao (franc.),
 Jedan od razloga zbog kojeg Dekart podpensee nije mislio na svesno,
jeste onaj čuveni pasus u kojem kaže da je razlog koji ga navodi da izjavi
kako duša misli (pensée) uvek onaj isti koji ga prisiljava (navodi) da veruje
da svetlost sija neprestano, čak i kad je nijedno oko ne osmatra. Ako je pod
pensée mislio na svesno, kako onda o tome govori kao o nesvesnom?
Što se ostalog tiče, ne sumnjam ni u šta što Dekart svojim pensée često
označava kao svesno. Međutim, zbrka je prirodna, budući da je Dekart bio
intelektualac [...] intelektualne prirode.
Još jednom, izraz res cogitans, stvar o kojoj mislimo, za Dekarta je,
kao čoveka, uvek najispravnija [...]
Tačno je da Dekart nema snažan osećaj za ono što je svesno, u
metafizičkom smislu on ga meša s razumom. Kod Dekarta postoji zametak
teorije epifenomena. Jedina stvar koju on zahteva da se u prilog tom
zaključku dokaže jeste to što on nije imao znanja o odnosu ljudi i životinja, i
što u tom času nije mogao da ukaže na - teoriju evolucije. [?]

Metafizika

Noumenalna duša i fenomenalna duša. Dakle, karakteristika fenomena

je zakon. Fenomenalna duša teško da može da izmakne ovom pravilu.
Čovekov razum, često na tom putu, neprestano vrluda varljivo se
pozivajući na razum, vođen željom da objasni sve kako bi sve mogao da
razume.
Platon, govoreći o duši, zalazi u telo: osnova njegove teorije je
ispravna; ono što je netačno jeste ono što zavisi od rasuđivanja. Noumenalna
duša teško da može da ,,bira”.
Čim sam opazio ovu učestalu i značajnu grešku, odlučio sam da istog
časa rasvetlim čovekov intelekt, uveren kao što je Kant bio uveren, da ispred
sebe imam čoveka koji neprestano poseže za sopstvenim razumom, a da
ne poznaje njegovu snagu i sposobnosti.
[Što se tiče analitičkih sudova a prirori...]

Što se tiče analitičkih sudova a prirori: „Biće postoji” i krajnje je

obične prirode. To čak nije analitička stvar lišena porasta ili opadanja. „Biće
je Biće” predstavlja logički iskaz o kojem je reč.
Razmotriti sledeće:
1. Tela se protežu.
2. Tela imaju težinu.
3. Biće je Biće.
Analitički sud a posteriori niko ne oblikuje ili misli da je neophodno
da ga ne oblikuje.
Kantovo veliko pitanje: „Kako su moguće sintetički sudovi a priori?“
Možemo li, na primer, da kažemo ovako: „Biće je večno?”
Kako bismo to dokazali potrebno je da uzmemo 2 predstave Bića i ne-
Bića i da ih sučelimo u raspravi. Kažemo: „Ako je Biće začeto, poteklo je ili
od Bića ili od ne-Bića. Ako je poteklo od ne-Bića, takođe je večno, zbog
toga što ni iz čega nastaje ništa!“

[Za Parmenida univerzum nije beskonačan]

Za Parmenida univerzum nije beskonačan, jer, prema grčkom

umetničkom shvatanju, beskonačno je nesavršeno.
Melit (440) sa Sama. Ne samo filosof nego i vojnik, državnik,
protivnik jonskih kosmogonija, elejskog učenja o večnosti sveta. Melit je bio
materijalista. Ako je postanje nemoguće, onda je nekorisno i
besmisleno istraživati kako je nastao svet. Biće je beskonačno, i u vremenu
i u prostoru. Ova poslednja okolnost Melita obeležava kao materijalistu i
njegovu filosofiju odvaja i od Parmenidove i od većine grčkih sistema po
čijem shvatanju biti beskonačan znači nedostatak konačnosti, shodno tome,
nesavršenost. To je umetničko shvatanje. Za njih je univerzum bio ograničen
i imao je oblik savršene sfere.
 *

Zenon, učenik Parmenidov, sporna ličnost među elejcima, izumitelj je

reductio ad absurdum, otac sofistike i dijalektike.
Može da se pojmi isključivo Jedan; prostiranje, veličina, kretanje,
prostor ne može.
1.Pretpostavimo da postoji veličina (ograničena), ona neminovno
mora da bude beskrajno velika i beskrajno mala.
Beskrajno velika, zbog toga što je, budući da je deljiva ad infinitum,
sastavljena od beskonačnog broja čestica.
Beskrajno mala, zbog toga što čestice koje se ne odlikuju
prostornošću, premda su umnožene ad infinitum, ne mogu da obrazuju
prostor, veličinu.
2. Kretanje ne može da se pojmi.
a) Zbog toga što je linija koja odvaja polaznu i odredišnu tačku
sastavljena od tačaka, i, budući da se tačka ne odlikuje prostornošću, od
beskonačnog broja tačaka.
Stoga su čak i najmanje razdaljine beskonačne, i nije moguće stići u
odredišnu tačku.
b) Recimo da Ahilej, brz gotovo koliko i vi, hoće da uspori kornjaču;
nikad je neće stići: jer, da bi je prestigao, prvo mora da prevali polovinu
rastojanja koje ih razdvaja, ma koliko malo; a pre toga mora da prevali
polovinu te polovine, i tako ad infinitum. Beskonačna deljivost linije za
njega je nesavladiva prepreka.
c) Smatralo se da strela leti; a ne leti: jer, da bi stigla na cilj, mora da
prevali niz tačaka u prostoru. Potrebno je da, redom, zauzima svaku od ovih
različitih tačaka.
Međutim, kako bi u datom trenutku mogla da zauzima bilo koju tačku
u prostoru, mora da se zaustavi; strela se ne pomera; njeno kretanje samo je
privid.
3. Ali, ako kretanje postoji, ono može da postoji samo u prostoru.
 Dakle, ako prostor postoji mora da se nalazi negde, to jest u drugom
prostoru, a taj u nekom drugom i tako dalje ad infinitum.
Kretanje je stoga nemoguće: ne možemo da priznamo da je ono
stvarno, a da ga ne potvrdimo kao besmislicu.
*

Gorgija iz Leontiona (...) doveo je elejsko učenje do svog konačnog

oblika: nihilizma. U svojoj raspravi (...) on nadmašuje Zenona i obračunava
se sa samim bićem.
Dokaz. Ništa ne postoji. Ako nešto postoji, onda mora da je večno
(Parmenid). Ono što je večno, beskonačno je; beskonačnog Bića, koja bi
omeđila njegovu tour à tour,49 nema ni u vremenu ni u prostoru, a Ono se
ne nalazi nigde, a ako se ne nalazi nigde - ne postoji. Ako (što je nemoguće)
bilo šta postoji, mi to ne možemo da znamo. A ako bismo uspeli da saznamo,
to saznanje ne bismo mogli da saopštimo drugima.
Gorgijina nepromišljenost daje povoda za uspon Heraklitove žudnje.
„Biće je niština, (postanje) je sve.”
Parm[enidovo] i Zenonovo Biće samo je večna i nepromenjiva
apstrakcija, bez pouzdanih svojstava.
Drugi Zenonov sofizam govori o Ahilu i kornjači.
Bejl ga savršeno objašnjava: „Pretpostavimo da se kornjača nalazi na
20 koraka ispred Ahila, neka njegova brzina bude 20 prema 1. Dok on
prevali 20 koraka, kornjača prevali jedan; stoga se i dalje nalazi ispred
njega. Dok on prevaljuje 21. korak, ona prevaljuje 20. deo svog 22. koraka,
a dok on prevaljuje 20 deo de la partie vingt et unième50 i tako dalje.” U
suštini, ovaj dokaz je isti kao prvi. Na osnovu ove sposobnosti uma da teži
ka beskrajnoj deljivosti prostora, Lajbnic je skovao svoje čuveno otkriće
o integralnom računu. Pre više od 2.000 godina, Zenon je prevideo teškoće
koje proističu iz objašnjavanja kretanja.

49
Uzastupnost ili naizmeničnost (franc.)
50
Dvadeset i prvi deo (franc.)
 Gorgijin argument

Ako ne-Biće jeste ne-Biće, ne-Biće nije manje od Bića, budući da ne-
Biće jeste ne-Biće, a Biće jeste Biće, iz kog razloga, stvari postoje ništa više
nego što ne postoje.
Ako, međutim, ne-Biće postoji, Biće neće postojati, jer predstavlja
suprotnost ne-Biću. Ako ne-Biće postoji, ono ne može da bude ništa drugo
osim Bića koje ne postoji; stoga, na taj način ništa ne bi moglo da postoji,
osim ako Biće i ne-Biće nisu isto. A ako su zaista istovetni, i onda ništa ne
bi moglo da postoji, jer ne-Biće ne postoji, a stoga ne postoji ni Biće, budući
da se smatra da je ono isto kao ne-Biće.

[Gorgijin sistem je idealistički]

Gorgijin sistem je idealistički. To znači da ne postoji ništa od onog što

vidimo. Gorgija je verovatno bio veoma dubok filosof; ako nije, bio je srećni
nespretnjaković. Njegov sistem pomaže nam da dopremo do zaključka u
koji mnogi ne sumnjaju.
Kad kaže da Biće ne postoji zbog toga što se nalazi van vremena i
prostora, on teško da je nihilista. On je idealista, i to teški. Za većinu dubokih
mislilaca, čak i za filosofe Katoličke crkve, Bog je neizmeran i večan. Za
Gorgiju, pored toga što smatra da Biće ne postoji (kao pojava), Biće je jedina
stvar koja ne postoji. Ishod je najzaokruženiji idealizam. U najmanju ruku,
na to nas navodi rasuđivanje, bez obzira na to šta je Gorgija možda pod tim
smatrao, bez obzira na ono na šta je hteo da ukaže.

Zenon

Rođen u Eleji, čovek krajnje odvažnosti i snage ličnosti. Bio je veoma

rečit, kaže Diogen Learćanin, ostavio nam je dela nakrcana mudrostima i
erudicijom, a u politici se istakao ne manje nego u filosofiji. S tom
predstavom o njegovom karakteru njegovu filosofiju možemo da ispitamo
mnogo ozbiljnije nego da smo se pridržavali uobičajene predstave o njemu.
„Zenon se pretvarao”, kaže Aristotel, „da kretanje ne postoji, zbog toga što
pokret, pre nego što stigne na svoj cilj, prolazi nadomak (ili kroz) sredinu.”
Ako razmotrimo prevaljeni prostor, kao što su postupali Grci, ostavljajući
na stranu savremena naučna objašnjenja o kretanju, i ako razmotrimo
mogućnost da je (...)

[Detinjast prigovor na račun skepticizma...]

Detinjast prigovor na račun skepticizma — da on protivreči samom

sebi - možda ima ishod u Pirovom skepticizmu, zbog toga što je takav
skepticizam dogmatski, ali potpuno izneverava kad se iznosi na račun
skepticizma Nove Akademije.
Pironov sistem, zbog toga što ne sumnja u sebe, zbog toga što ponegde
priznaje izvesnost, protivreči samom sebi. Genesidemova misao, koja ne
predstavlja sistem, iskazuje sumnju čak i na sopstveni račun.
Još jednom, kad u vidu prekora, skepticima ukažemo na to da je njihov
sistem protivrečan, zaboravljamo na to da je i naš sistem takođe protivrečan.
„Sve je neizvesno”, kaže skeptik. ,,Dakle”, glasi odgovor, „neizvesno je i da
su sve stvari neizvesne”
„Razum može da dopre do istine”, tvrdimo mi. Ali, kako znamo da
razum može da dopre do istine? Kritikom razuma. A čime to kritikujemo
razum? Razumom. Tad razum svedoči sam za sebe? Zbog čega, sumnja, na
isti način, ne bi mogla da svedoči za sebe.
Platonova kritika na račun Protagore zasnovana je na istovetnoj
zabludi. Platon se pretvarao da ga Protagora zbunjuje tvrdnjom da, pošto je
sofista smatrao da osećanje svakog čoveka predstavlja njegovu istinu, iz
čega sledi da je Protagorin sistem jedini istinit za Protagoru i stoga neistinit
[...]
Skepticizam, da počnemo od njega, nije filosofski sistem. To nije
teorija o stvarima, nego teorija o znanju. Dokaz, tako često iznošen protiv
njega, o tome da protivreči samom sebi predstavlja besmislicu, zbog toga što
teorija o znanju ne može da protivreči sebi.
 Filosofski sistem može da obuhvata protivrečnost, to jest protivrečnost
između sistema i razuma. Međutim, razum ne može da protivreči razumu: ni
izvesnost izvesnosti, ni sumnja sumnji. Uobičajen dokaz protiv
skepticizma je detinjast i rđavo skovan.
Može li biti kritike na račun skepticizma? Može li biti kritike na račun
razuma?
Međutim, da li skepticizam udara na razum, ili udara na primenu
razuma ili udara na čulna opažanja? Očigledno ne na razum, jer upravo
razum sprovodi u delo njegov rušilački pohod.
„Razum je”, kažu skeptici, „nemoćan da dopre do istine.” Kao
sredstvo on je suvišan. Ali, sam o sebi svedoči da je suvišan.
Paskalov argument da ako jednu stvar hoćemo da saznamo do kraja,
budući da su stvari povezane u svakom mogućem smislu, moramo da ih
saznamo sve do jedne, istovremeno je netačan i tačan.
Pri razmatranju skepticizma, treba da razmotrimo 2 stvari: šta
skepticizam znači za istinu, za tvar i šta skepticizam znači u smislu saznanja.
Jer, sk[epticizam] iznosi tvrdnju: „Nikad ne možemo saznati sve.”
Pod onim što je potrebno saznati ne mogu se smatrati stvari onako
kako ih mi vidimo, jer njih poznajemo van svake sumnje. (To ne mogu da
budu prosti zakoni o stvarima, jer oni su od iste vrste i izvedeni su
opažanjem.)
To mora da se odnosi na suštinu stvari.

Sokrat

Anaksagora je rekao da pravi primarni Pokretač nije bio fizički, nego

intelektualni. Sokrat ide dalje od njega (videti Platonovog Fajdona) i smatra
da ako takav Pokretač može da, iz nekog razloga, izabere jednu stvar a
ne drugu, i da taj razlog ne može a da ne bude dobar, jer bi nenadmašni
intelekt rasuđivao naopako ako bi se opredelio za neki drugi razlog. Da bi
bio savršena inteligencija [...] mora da izabere ono dobro. Ali, izabirajući
ono dobro, ne može a da i sam ne bude dobar.
 (Takav pokretač mora da računa na pouzdan svršetak - u suprotnom
ne bi bio nikakva savršena inteligencija, nikakav Pokretač - i, delajući prema
pouzdanom svršetku mora da stremi najboljem mogućem svršetku, inače ne
bi bio Savršena Inteligencija i Savršeni Pokretač.) Međutim, delajući
razumom u pravcu onog dobrog, Prvi Pokretač se poistovećuje s dobrim.
Tako Savršena Inteligencija treba da je sušta dobrota.

Platonova filosofija

Hoćemo li kazati da su dela (stvari) pravedna i dobra, i da pravda i

istina ne postoje?
Mogu li samo dela, dobri postupci da prethode pravdi, dobroti? -
Dakle, ili su ova dela takva sama po sebi, pravedna i dobra; ili su samo
relativno pravedna i dobra, takoreći samo onoliko koliko se od njih opazi, ili
je čovekov um ili čovekovo ustrojstvo ono što ih stvara (u najmanju ruku,
sarađujući s predmetom). Ako su dela sama po sebi pravedna i dobra, budući
da ona nisu jedina koja se odlikuju dobrotom i pravednošću, na koji način
su dobra i pravedna?
Ako su ova dela samo relativno pravedna i dobra, na koji način su
relativno pravedna i relativno dobra? Imajući u vidu da mi u sebi imamo
nešto čime stvari tako ocenjujemo. Dakle, budući da je jedno delo pravednije
od drugog, budući da jedna stvar zahvata veći opseg od neke druge, ako je
to proizvod našeg razuma uvećan za predmet, koji deo pripada tom
predmetu, koji deo našem razumu?
Dakle, treba primetiti da u ovako sagledanim predmetima postoje 2
elementa: pravednost i količina pravednosti, u jednom slučaju; u drugom,
opseg, prostor i izvesna količina prostora.
Šta od ovoga pripada predmetu, šta od ovoga svoje poreklo ima u
predmetu? Jedno od ovoga, primećujemo, predstavlja konstantu, drugo su
promenljive.

Uslovi istine:
 1.Da bi bila verovatna, stvar ne sme da uključuje nikakvu
protivrečnost.
2. Da bi jedna od sijaset stvari postala verovatna, da se tako izrazimo,
(istinska) stvarna od mnogih verovatnoća, mora da ima dovoljan razlog za
sopstveno ostvarenje.
Za ova dva zakona dugujemo Lajbnicu.
Zakon mogućnosti važi unutar predmeta; to jest, stvar sobom nosi
verovatnoću sopstvenog postojanja. Međutim, ništa sobom ne nosi
sopstveno postojanje; istinitost stvari ne zavisi od nje same. Tako Zakon
realnosti važi izvan stvari.
Odatle slede dva druga zakona koja se više odnose na univerzum, i
mnogo su nam bliža. Zovu se Zakon života i Zakon istrajavanja u životu.
Tako životinja, kad se jednom rodi, ima mogućnost da nastavi da živi
osim ako takva zamisao ne obuhvata protivrečnost.
Još jednom, i to u smislu borbe za život, drugi zakon, Zakon
istrajavanja u životu dovodi do toga da životinja ne zavisi više samo od sebe,
nego od okruženja i sopstvene prilagodljivosti okruženju, itd., predstavlja
dovoljan razlog za postojanje.
Ova 2 zakona mogu da se svedu na jedan, pod dva naziva: Zakon
unutrašnje protivrečnosti i Zakon spoljašnje protivrečnosti.
Životinja koja se rodi ima mogućnost da istrajava u životu (Zakon
unutrašnje protivrečnosti, jer, budući da nije mrtva, može da nastavi da živi).
Ali, ako je rođena kao isuviše slaba za život, nije u stanju da se bori s
okruženjem i neminovno umire (Zakon spoljašnje protivrečnosti).

[Put filosofije ne vodi od Poznatog ka Nepoznatom...]

Put filosofije ne vodi od Poznatog ka Nepoznatom, nego od

Nepoznatog unutar Poznatog ka suštini Nepoznatog.
[Vreme i prostor su predstave, a predstave ne mogu da budu spoljašnje...]

Vreme i prostor su predstave, a predstave ne mogu da budu spoljašnje

u odnosu na ono što ih oblikuje i što jedino može da ih oblikuje. (Nerešiva
zagonetka večnosti sveta.)
Suštinski uslov svake svesti je antiteza subjekta i objekta. Spenser.
Suština svakog uzroka je sinteza, ne identitet subjekta i objekta. Č. R.
Anon.
Tako Spenser zaista tvrdi, iznoseći to da identitet Subjekta i Objekta
predstavlja potiranje i jednog i drugog.
Zlo neminovno pripada celom univerzumu koji je savršen; zbog toga
što ova celina zahteva stvaranje svih mogućih bića, u svakom mogućem
stepenu. Sveti Avgustin - De libero arbitrio 1,14; II, 1 -19-20; III, 9. Lib 3.
Qu. 41.51
Filosofija svetib otaca.
Teneman52 (Kuzen)
Knj. I, strane 307 (i 317) - 332, uopšteno. Naročito do str. 330.
Kampanela - Teneman 11-63.
Spinoza. Najzad se pojavljuje genije, pravi genije, obdaren onim što
Dekartu nedostaje - neustrašivost i nedostatak poštovanja prema
ustanovljenom. Čast učitelju - misliocu koji je progonjen, omrznut,
prokazan, ostao uz istinu, živeo za istinu, propatio istine radi!

[Ono u šta skepticizam sumnja jeste to da razum...]

Ono u šta skepticizam sumnja jeste to da razum (načelo apsolutne

izvesnosti) može da dopre do bilo kojeg zaključka, baratajući naučnim
činjenicama.
Da li svojstva čine tvar?

51
Avgustinov rad o slobodi volje napisan je u tri knjige.
52
Vilhelm Gotlib Teneman (1761-1819), nemački istoričar filosofije.
 Kako telo, tako i duša. Kako mozak, razum, tako razum, mozak. Kao
mišići snagu. Snaga nije materijalna. Mozak predstavlja razum, kao što
mišići predstavljaju snagu.
Čitanje razvija moždanu snagu.
Materijalista: Sila deluje na materiju. To je nezamislivo, osim ako se
ne smatra da su materija i sila od istovetne prirode. Različito ne može da
deluje na različito.
Uzrok i poreklo.
Uzrok: slično na slično.
Poreklo: različito stvara različito.

[Ne mogu a da ne govorim o osećanju straha...]

Ne mogu a da ne govorim o osećanju straha čiji sam uvek bio plen.

Tako, svaka zagonetna stvar, dok u meni pothranjuje strast prema
raščlanjivanju i misteriji, istovremeno čini da drhtim i tresem se od straha.
Reč ispisana na zidu moje sobe koju može biti ranije nisam opažao,
prisiljava me da bežim iz sobe.
Za moralnu filosofiju, za svu filosofiju osim metafizike, philosophia
prima, ni malo ne marim sve dotle, a i to je sitnica, dok daje prostora
suptilnostima koje obožavam.
Tako sam zapisivao bez ikakvog cilja i obaziranja. Odmah pošto sam
završio sa zapisivanjem, uzdrhtao sam od straha i pitao se kakvo je skriveno
značenje samih reči koje sam ispisao.
Inače, mislim da sam sasvim normalan. Verujem da sam bio ne manje
odvažan od bilo kog normalnog dečaka. U društvu nisam bio stidljiv. Jedini
moj užas bilo je nepoznato; jedini moj strah bilo je ono bezimeno.
Ipak, premda mi je u prirodi bila ljubav prema misteriji i mistifikaciji,
ljubav prema nejasnom i (...) Ipak, i pored toga, ne treba verovati da sam bio
ljubitelj laži. Ne, budući da je sve to bilo kako je bilo, ipak sam bio
privrženik istine, iskren (...)
 Svejedno, moja žarka filosofska želja bila je da neprekidno težim istini
i da do nje nikad ne dospem. Bio sam skeptik. Nikad nije bilo matarijaliste
koji je za materijalizam živeo ne sumnjajući.
Moja strasna sklonost ka misterioznom, ka nestvarnom, ka snenom,
skopčana s privrženošću istini kako bi me [?] privolela da zamislim istinu i
suštinu stvari koja u potpunosti stoji iza ovog sveta, nešto potpuno
suštastveno, pri čemu su suština i osobina (...) Pa ipak, čim sam je zamislio
[...] Ali, verovao sam da je ovaj svet otkrovenje, pojava, a da je istina onaj
Dionisijev53 odlomak o Bogu: cela ga ona stvar ot[kri] nama (...) I takođe
sam razmišljao o tim Bonaventurinim rečima.
Nemiran duh i privrženik praznovernih paradoksa (što su osobine
sličnog duha), mogao bi da pomisli da je ispravno tvrditi da je strah koji sam
navukao ispitivanjem onih neobičnih reči [?] u stvari prijatan strah. Ali ja,
daleko ozbiljniji analitičar, nikad to neću potvrditi. Nikakav strah nipošto
nije prijatan; nema takve smicalice koja može da sklad protivrečnosti izgradi
od stvari kakve su uživanje i strah.
Moglo bi da se kaže da nema potrebe za ovim iskazom, budući da
izgleda da nijedan čovek nije sklon tome da pobrka uživanje i bol. Ipak, moj
razlog za iznošenje ovoga jeste to što je moj prvi nagon bio da zabeležim
to što sam tako postupajući osetio sladak strah. Ipak, zabluda je u tome što
sam pobrkao i što sam od dve različite stvari koje postoje naporedo, kao što
su strah i uživanje, sazdao jednu. Te dve stvari postoje naporedo, pa
ipak nisu isto. Ali, u meni je postojala potreba da kažem da sam osetio
prijatan strah, zbog toga što su u meni, istovremeno, postojali i strah i
uživanje. Pa i više od toga, te dve stvari - strah i uživanje - bile su posledice
jednog dejstva na 2 činioca, dve funkcije unutar moje prirode. Spoj i
naporedo postojanje ove dve stvari u jednom subjektu, to jest u meni,
doprinele su nastanku neobične iluzije o prijatnom bolu. Upravo na istovetan
način đak se oslobađa okova koje oseća, kako je Grej to
dočarao, „užasavajuće radosti”. Svejedno, ono što on oseća jeste oslobođena
radost, strah od mogućnosti da će biti uhvaćen. I njegov strah i njegovo

Najverovatnije je reč o Dionisiju Areopagiti, autoru iz perioda ranog hrišćanstva, prvom

53

misliocu hrišćanskog misticizma.

uživanje potiču od njegove privremene slobode, ipak ovo prvo je osećanje
straha, a drugo ključanje osećanja slobode.
Ubrzo sam shvatio da je moj sklop ovakav: da se plašim da bi mogla
da se otkrije bilo kakva istina - bilo kakva metafizička istina. Zbog čega ovaj
strah; bio sam zaprepašćen filosofijama sholastika koje sam tako voleo.
Na primer, u filosofiji raznih škola, ovo pitanje je na izvesnom mestu
postavljeno ovako: ,,Da li bludnica može da povrati svoje devičanstvo
snagom milosti Božije?” To pitanje, koje je i samo po sebi neobično,
smatralo se besmislenim i kad je bilo postavljeno.
Nikad ne bih mogao da sebe učinim dovoljno smešnim ili dovoljno
blesavim. Nikad nisam bio kadar da ga do kraja ocenim osim kao opštu
istinu. Uvek sam na njega gledao kao na stvar neodvojivu od vremena
(premda u sebi nemam ništa od istoričara). Uvek mi se činilo da je na ovaj
način uslovljeno. Imajući u vidu istinitost Milosti Božije, snagu koju
ispoljava na zemlji, i sve crkvene teme, ukratko, onda se pitanje odnosi na
ovo.
A ja, koji ne verujem ni u Boga, ni u njegovu milost, duboko
razmišljam o ovom pitanju.
Koji je onda razlog za ovo? Ja nisam živeo u vreme poslednjih sofista
i nisam ovenčan duhom Protagore.
Šta je svet značio za mene?
Ništa, nulu; ipak, nulu prepunu misterija. Ništinu, da, ništinu bez
imena. Svet mi je izgledao takav; pretvorio sam se u žudnju da se postaram
da izgleda neizvestan, da se postaram da čovekova nauka izgleda nemoguća.
Jesam li voleo dragog Heraklita, jesam li drhtao od radosti kad sam prvi put
pročitao da nije bilo stvari a da nije večito postojala? Jesam. Ipak,
podjednako strasno i istinito naslađujem se pobijanjem ovoga u Platonovom
Teajtetu.
Voleo sam, uživao sam u dokazima, to jest argumentima izrečenim
protiv čovekovog rasuđivanja, iz kojih se videla njegova slabost i njegova
nemoć pred istinom. Zbog čega mi je ovo trebalo? Zar da veličam Boga?
Zar da učinim da se čovek oseća bezvrednim? Zar da ga navedem na to da
poželi drugi i bolji život ? Ne da ga odvojim od ovog?
[Hiljade teorija, grotesknih, neobičnih, dubokih...]

Hiljade teorija, grotesknih, neobičnih, dubokih, o svetu, o čoveku, o

svim problemima u vezi s metafizikom, protutnjale su mi kroz glavu. U sebi
nosim na hiljade filosofija, od kojih nema ni dve - kao da su stvarne - koje su
saobrazne. Sve ideje koje sam imao, kad bi se zapisale, predstavljale bi
veliku teškoću za potomstvo; ali, krajnje neobičnom prirodom sopstvenog
uma, čim doprem do teorije, čim mi se javi zamisao, istog časa iščezne, i
pošto se napregnem da osetim trenutak koji usledi potom, više se ne sećam
ničeg - apsolutno ničeg od svega što je moglo da bude. Tako mi je pamćenje,
kao i druge moje funkcije, odredilo da živim u snu.

[Metafizički sistem Lajbnica...]

Metafizički sistem Lajbnica sasvim je ispravan kao a prirori sistem;

dobro je izveden. Jasno je da bi milostivo božanstvo, od svih mogućih
svetova, izabralo onaj najbolji. Sve je to tačno i tako je i izloženo, ali je,
kad se primeni na ovaj svet, varljivo. Ovaj svet nije najbolji od svih mogućih
svetova. Avaj za nas, daleko do toga da je najbolji!
Da je Lajbnic živeo u naše vreme, šta bi mislio o ovom najboljem od
svih mogućih svetova, imajući u vidu da opstaje na razaranju, i da se tamo
gde može da živi samo šest životinja, priroda postara da sazda pedeset, tako
da njih četrdeset četvoro moraju da pate i umru?

Znanje

1. Stvari poznajemo, ne onakve kakve su, nego samo onakve kakve

nama izgledaju (Kant).
Tant d’hommes - tant de sensations.54

54
Koliko Ijudi toliko senzacija (franc.).
 Društvo je prouzrokovalo uobičajene senzacije. Uobičajena
nomenklatura i stečene senzualne tačke predstavljaju uzrok toga što svi
razmišljamo i osećamo slično.
Čovek koji je živeo na selu, gde nema satova, kad pođe u oblast u kojoj
ima satova i kad prvi put ugleda jedan takav, oseća se umnogome drugačije
nego stanovnik tog kraja. Odatle celokupna subjektivnost našeg
znanja (subjektivni idealizam).
Materija ne postoji - kao materija. Kao materija postoji samo
posredovanjem naših čula. Za seljaka, drvo je drvo; za pesnika je više od
drveta. U izvesnom smislu, moglo bi da se kaže da materiju vidimo usled
nemogućnosti duhovnog opažanja. Kao one planine koje, kad se posmatraju
izdaleka, izgledaju kao gole i vrletne stene, ali koje, kad se osmotre izbliza
ne izgledaju ni krševito ni golo, nego kao doline i veliki komadi obradive
zemlje.
Mi smo duhovno slabi; to jest - nesposobni, sve dok ne posegnemo za
našim najnepristupačnijim i najdubljim moćima materijalnog poimanja.
Pored toga, u sebi nosimo moć opažanja istine - ne fenomenalne istine,
nego noumenalne istine. Ovog časa tvrdim, i uvek ću tvrditi - da je čovek
ostao uskraćen za misteriju univerzuma samo usled nespremnosti da
duboko razmišlja. Nedostatak voljne snage - ako ne u potpunosti, onda u
najmanju ruku dovoljno suzbijene - izgleda da je uvek bio povezan s
najjačim mislenim funkcijama. Veliki geniji uvek pate od ovog nedostatka.
Objektivni idealizam: Lajbnic.
Subjektivni idealizam: Fihte.

[Kant i etički problem]

Kant i etički problem.

Zbog čega prostor, kad nije stvarnost, jeste dobra stvarnost ?
Zbog čega izraz dobar ili loš ne može da se primeni na kretanje, ili,
bolje reći, na zakone koji uređuju kretanja atoma? Osnova ideje dobrog su
uživanje i bol, odakle potiču dobro i zlo.
Zbog čega jedan deo sveta treba da je nestvaran a drugi stvaran?
 Budući da svaki genije pripada budućnosti, na neki način od njih
uspevamo da se dokopamo predznanja o tome da li nas evolucija vodi.
U meni je trunka koja ne može da umre. Istina, to nisam ja. Sasvim
tačno; ima nečeg u meni što ne može da umre.

[Psihički automatizam. Automatsko kretanje...]

Psihički automatizam. Automatsko kretanje (čega ceo organizam nije

svestan) ruke predstavlja posledicu uzroka - volje u ćelijama, molekulima
koji čine tu ruku. (ČRA) Šta je kod dvostruke ličnosti?
Svaki duhovni čin po prirodi je apsolutan ili beskonačan. Razum ne
zahvata ni prostor ni vreme. To je senzacija misli obuhvaćene vremenom i
prostorom.
Kazati da sud, rasuđivanje, itd., predstavljaju isključivo premeštanje
molekula znači govoriti besmislice. Fenomen je ništa manje heterogen [...].
Definicija uzroka (Šopenhauer)
„Prethodno preoblikovanje koje neminovno dovodi do potonjeg
preoblikovanja”
(Sholastički) Per causam intelligo id quo sublato tollitur effectus.55
Ova poslednja definicija manjkava je utoliko što može da se primeni na
okolnosti činjenice (phainoumenon). Odstraniti prostor i vreme.
Definicija: „Pod neminovnim se podrazumeva sve što proističe iz
izvesnog dovoljnog razloga”
,,Ego”, kaže Ten, „samo je zajednička osobina svih oblika svesnog,
osobina koju nam prikazuju kao ono unutrašnje, izdvojeno od ovih
fenomena i rečima preobraženo u tvar?
Nije li ovo argument sličan ideji - sličan Platonovom argumentu?
Č.R.A.

55
Latinski citat iz drugog dela Spinozine Etike (u kojem se govori o prirodi i poreklu duha),
ali koji je Pesoa preuzeo iz Filosofskih fragmenata Viktora Kuzena (Victor Cousin), pri
čemu te reči o razumevanju uzroka francuski filosof pogrešno pripisuje sholastici.
[Šopenhauerova reč neće prizvati nikakvu sjajnu...]

Šopenhauerova reč neće prizvati nikakvu sjajnu (razumljivu) ideju u

glavu. Gvozdena šipka je, kad se zagreje, podložna širenju; voljom, rekao bi
Šopenhauer. Ipak, teško je zamisliti šta je ono što nazivamo voljom kad se
primeni na gvozdenu šipku. Ali, kad kažem da se šipka širi zbog Sile, onda
je sve jasno,(1) a volja je, na neki način, objašnjena.
Samoubistvo putem samoporicanja, putem požrtvovanja. Eto tajne
uticaja koji junaci ljudskog roda ispoljavaju na nas.

Da nije sile da je proširi, ona se ne bi proširila. Tako se, po mom

(1)

shvatanju, primičem bliže filosofskom načelu razumljivosti.

[Stvari nisu senke ideja...]

Stvari nisu senke ideja, a ideje nisu stvarnije ništa više nego stvari.
Istovetne su, istovetnog su poretka. Stvari su ideje i ideje su stvari.
Kad haluciniram, moja ideja i njeno spoljašnje ispoljavanje nisu 2
stvari, to je jedna i ista stvar.
Platon je grešio kad je svojim idejama pripisivao stvarnost različitu od
stvarnosti stvari, kad u svakoj stvari nije opazio ideju, nego je ideje otkrivao
samo u opštostima.

[Ima sijaset važnih teorija u istoriji filosofije...]

Ima sijaset važnih teorija u istoriji filosofije - ne, nisu sve vredne naše
pažnje, ali važnih knjiga tek je nekoliko - za mene postoji samo jedna istinski
takva, Kritika čistog uma.
Bog je noum, čiji je univerzum fenomen. Univerzum je noumenon čiji
smo mi, to jest pojedinci, fenomeni?!
Univerzum je fenomen Boga, mi (pojedinci) smo fenomeni
Univerzuma.
 Noumenon - Biće;
Fainumenon - Rasprostiranje;
Fainumena - Odnos.

Kritika Platonove teorije

Kad kaže da je samo Lepota - Lepa; da je samo Belina istinski bela,

Platon greši. Jer, biti lep znači „učestvovati u Lepoti”, a biti beo znači
„učestvovati u belini”, u izvesnom stepenu posedovati belinu. Međutim,
Lepota ne poseduje Lepotu, i Belina nije bela.
I mi, kao i Platon, pravimo istu grešku kad, uviđajući šta beskonačnost
obuhvata, svi brojevi su jedini istinski broj, dok beskonačnost uopšte nije
broj, nego je od sasvim druge prirode.
Poreklo ove zablude lako je uvideti kad razmotrimo niz. Ovde smo
prisiljeni da kažemo da beskonačnost nadilazi svaki broj. Tu je Platon
pogrešio. Beskonačnost nije ni veća ni manja od bilo kog broja; zbog toga
što veće ili manje zavisi od broja, od stepena.
Ali, Beskonačnost se i ne razlikuje od broja. Jer, načelo razlikovanja
je stepen; stepen je brojčana [vrednost]; a beskonačnost nije broj.

[Ideja. Šta je ideja?]

Ideja. Šta je ideja? Kažemo da postoje ideje o trouglu, o životinji, o

Bogu. Kako sve ove spadaju pod isti naziv ideja?
Možda treba da kažemo: ideja je stvar. Ali, onda zalazimo u Protagorin
sistem, koji je Platon već ionako dobro iskritikovao.
Ako je ideja isto što i stvar, budući da jedan čovek ima ideju o Bogu,
a drugi ima ideju o ne-Bogu, za obojicu ideje odgovaraju stvari.
 Dakle, budući da su ideje oprečne, onda su i stvari, a to nije moguće.
(Odgovorite na ovo: nema ideje o ne-Bogu.) Nema ideje o ničemu. Ideja o
ničemu nije ideja.
Ali, potom, tu su: za jednog čoveka ideja o Bogu, za drugog ideja o
Sudbini, a za trećeg ideja o Materiji. Sve ovo su ideje, sve ove ideje imaju
istovetan stepen razumljivosti - pa ipak, sve protivreče jedna drugoj.
Karakteristika ideje, na primer, ideja o krugu. Jedinstvo. Savršenstvo.
Jednostavnost.
Ideja = mogućnost.
Ideja o obliku.
Ideja o trouglu.
Ideja o raznostraničnom trouglu.
Ideja o posebnom raznostraničnom trouglu koji samo što sam nacrtao.

[Platonovi argumenti u prilog stvarnosti ideja...]

Platonovi argumenti u prilog stvarnosti ideja samo su ponavljanje (što

se tiče argumenata) velikog Parmenidovog argumenta.

Platon

Senzacija pobuđuje intelekt. Stvarnost u pozadini fenomena, kako se

do nje dolazi ako se ne pojavljuje? O tvari može da se misli samo ako
postane vidljiva: biće = pojava, a čovek je mera svih stvari, postojanja, itd.
Protagorina greška odnosi se na to što je odmeravanje svih stvari
pripisano pojedincu kao suprotnosti množine, a ne pojedincu kao pojedincu.
Znanje je (kaže Grote) bipolaran, bilateralan fenomen.
Rasuđivanje o stvari je ono što je objašnjava, ono što je u skladu s
postojanjem i mišljenjem [...]
[Postojanje Ideja Platon nije dokazivao logički...]

1. Postojanje Ideja Platon nije dokazivao logički: on nije verovao u to

da su logički dokazi kadri da dopru do ideja.
2. Platonov dokaz: „Intelekt i iskustvo. Ako su iskustveni činioci takvi,
onda su i intelektualni činioci.”
Sposobnosti i njihov cilj. Psihološki dokaz: Platon se oslanja na
samoanalizu.
1. Psihološki dokaz na osnovu proučavanja stanja znanja.
2. Ontološki dokaz na osnovu proučavanja stanja iskustva. Postoje 2
induktivna dokaza.
3. Logički dokaz na osnovu analize posledica, potvrđivanjem teorije
njenom primenom svih mogućih vrsta: metafizičkom, etičkom, političkom,
estetskom.

Ideja obuhvata opštost. Ideja o Uzroku (na primer). Upravo zbog

lepote lepe stvari su lepe, zbog veličine su velike stvari velike, a zbog
malenkosti su male stvari male (Platon).
Poslednje stvari su velike i male zbog prostora i različitosti (na primer,
diferencijacija, broj, po mom shvatanju).
Prva karakteristika suštine (ili oblika): ,,Univerzalnosti”.
Druga karakteristika: čistoća.
Sokrat je, istovremeno, na osnovu različitih poređenja i mali i veliki.
Ali, veličina - sama po sebi, ne može istovremeno da bude i mala i velika.

I. Mi poznajemo samo sopstvene senzacije.

 II. Dakle, može li senzacija da dopre spolja; može li da bude posledica
prisustva spoljnjih predmeta? Ili dolazi iznutra?
Ovaj složen pojam ostavlja sve Hegelovo i Parmenidovo rasuđivanje
u mraku, i, osim ako je čitalac, s punom pažnjom, ne razmotri tri-četiri puta,
i on će se isto tako naći u mraku.
Antinomiste je zaveo i Kant i (Spenser?). Prema ovom učenju, cilj
treba da bude dokazivanje negacija ili afirmacija, u isto vreme, ne da je
univerzum beskonačan i konačan, nego da u isto vreme nije beskonačan i da
nije konačan. (Etika).

Biti (...) po nama, treba poprimiti karakter beskonačnosti, prvi stepen

određenja, na neki način treba biti određen.

O Biću-po-sebi čak ne možemo da kažemo da Biće jeste Biće, jer ovde

se već podrazumeva ideja o ne-Biću.
Jer, sve što stiže u sferu našeg znanja (u najširem smislu) mora da na
neki način bude određeno. Postoje 3 načina određivanja, to jest načina na
osnovu kojih određujemo stvar.

Grčka filosofija

Poreklo

1. Poput dece s lutkama i konjićima, Grci su počeli s obogotvorenjem

velikih fenomena Prirode, a naročito onih koje su na život ljudi imali
blagotvoran ili razoran uticaj: Zemlja i Plodnost, Svetlost, Bura, Sunce, Noć,
Mesec.
2. Materijalne stvari sad više nisu bogovi, nego naseobine, predstave
Bogova. Zamisao o nevidljivom biću potekla je iz čovekove duše. Bogovi
su bili nenadmašni, idealizovani, preuveličan ljudski rod. Svet je njihovo
delo; mi postojimo radi njihovog uživanja. Problemi života i smrti, itd.,
dobili su naivna objašnjenja zasnovana na verskoj tradiciji.

[Kritika Heraklitove teorije]

Kritika Heraklitove teorije:

Sve se menja. Tačno. Ali, ako postoji samo promena, ta promena mora
da se odvija u nečemu. To nešto je ono što nazivamo tvar, Biće.
Svaka 2 suprotna mišljenja potpuno su istovetna.
Sve što počinje ima uzrok (Vale).
Veoma brzo postalo mi je jasno da antinomije mora da se zasnivaju na
nekakvom ispitivanju. Uvideo sam da je protivrečnost 2 mišljenja varljiva
protivrečnost. Da bi dve stvari bile protivrečne, neophodno je da budu
od istovetne prirode. Mogao bih da suprotstavim jabuku i krušku, ali ne i
jabuku i mačku. A budući da su ove teorije antitetične, kao činjenicu sam
utvrdio da su od različite prirode, jedna je a priori, a druga svoje poreklo
vodi iz iskustva.

O Heraklitu

Kretanje univerzuma možda je veoma sporo i stoga je opažanje

moguće (funkcija radija).(1)

(1)
Il y a de l’etre dans toute proposition.56 (Lajbnic)

56
U svakom iskazu postoji Biće (franc.).
 Heraklit kaže da je sve kretanje. Ali, šta je kretanje? Nešto što je
osmišljeno samo kako bi protivrečilo materiji.
Pored toga, kretanje zahteva dve stvari: stvar koja pokreće i pokrenutu
stvar, pokretačko telo i pokrenuto telo. Kao prvo, neophodna je stvar koja će
izvršiti pokretanje, zbog toga što ne može da se zamisli da se nešto kreće
od sebe. Neophodno je [...] da bi se telo pokrenulo, jer ništa ne može da se
kreće samo od sebe, kao što sam rekao.
Još jednom, kako bi se nešto opazilo, kako bi se steklo bilo kakvo
znanje, neophodno je da onaj ko stiče takvo znanje bude nešto.
To jest, svako kretanje, svako opažanje, svako znanje, bilo da je
promenljivo ili da se tiče stvari koja izvodi promene, pretpostavlja tvar, ako
ne činjenično, onda da se tu nalazi, makar i na manje od trenutka.
Dakle, pošto smo videli da sve stvari predstavljaju kretanje, treba
razrešiti još jedno pitanje. Ovo kretanje ili postoji ili ne postoji. Ako ne
postoji, kao što može da se kaže i za ono koje postoji (jer izgleda da postoji),
ideja o postojanju prethodi ideji kretanja, a postojanje ne može da se sastoji
od kretanja.

[Čuveni argument protiv kretanja]

Čuveni argument protiv kretanja.

„Stvar koja se kreće nije ni tamo gde se nalazila, jer u tom slučaju ne
bi se kretala; a nije ni tamo gde se nalazi, jer u tom slučaju ne bi bilo potrebe
za kretanjem (ne bi bila pokrenuta), i nikakvo kretanje ne bi bilo
moguće. Stoga, ništa se zaista ne kreće!“

[Kad Parmenid kaže da je Biće večno...]

Kad Parmenid kaže da je Biće večno, na osnovu tvrdnje da Biće ne

može da postane ne-Biće, on u raspravu uvodi skrivenu predstavu vremena,
u najmanju ruku, postanja. Ali, postajanje nije Biće - ono mu se, u stvari,
protivi.
Istinski argument glasi ovako: Biće nije privremeno zbog toga što ne
može da bude trajanje. Biće nije večno: ono ne može da bude vreme. Biće
je biće, i ništa drugo.
 O KNJIŽEVNOJ UMETNOSTI

[Zadatak savremene poezije]

Oblast savremene poezije čini mi se kao dvostruka, shodno onome

kako smo razmotrili suštinu njene pojave, to jest oblike koji ta pojava
poprima.
Zadatak svakog savremenog pesnika jeste da se širi, usložnjava,
intelektualizuje sopstvenu senzibilnost, da što je potpunije moguće postane
resonateur svih sila univerzuma, života i duha. Na palati njegovog
nadahnuća prozori treba da su otvoreni na sva četiri zida, bilo da gledaju
na Sever misticizma, Istok jednostavnosti, Zapad dekadencije ili Jug uvek
cvatućeg života.
Tri su razloga zbog čega to treba da bude ovako. Naše doba je ono u
kojem je početnoj subjektivnosti koju je stvorio hrišćanski pristup pridodat
paganski nagon renesanse, individualizam devetnaestog veka, i suprotne
struje i nabujale sile koje su porast trgovine i industrije poverile dvadesetom.
Osim toga, naše vreme je ono u kojem je civilizacija ne samo na ovaj
način u dušu zašla dublje od svakog drugog nego je i šire zahvatila svet: mi
smo prva zaista kosmopolitska civilizacija koju je svet video, jer sve
veće mogućnosti opštenja i međusobnih veza, i mogućnosti koje iz toga
slede, mentalne i duhovne, proistekle iz samih tih veza, do zaprepašćujuće
mere povezale su narode i ljude, razdvojene kako samo zemlja može da
razdvoji. Ceo svet je sad Evropa, Australija je evropskija od većine sela
u Evropi. Železnica, parobrod, telegraf i bežične naprave bacili su senku
svojih žica na naše duše, a telepatija je procvetala među gotovo svim
narodima sveta; postali smo stalni članovi masonske senzibilnosti čiji je
simbol Elektricitet.
U bilo kojoj ulici u Londonu srešćete ceo svet.
A još više od toga, ne samo da su mogućnosti komunikacije učinile da
svet bude još manji a zemlja veliki grad, civitas Dei u Đavolovoj zemlji,
nego je procvat kulture i radoznalosti, napredak pronalazaštva, sva prošla
vremena spakovao u svest o sadašnjem vremenu. Nepoznati uzdisaji,
neispušteni još od Eolove pećine prohujalih civilizacija, pušteni su da
slobodno lebde svetom. Minule slave, i nešto od večito živog znanja
Egipćana i Haldejaca, starih Kineza i pokopanih prastanovnika Perua,
prispeli su u našu duhovnu vizuru, gotovo kao da naše oči žude za tim
da ispitaju onu stranu linije horizonta. Sve te stvari, posežući za našom
senzibilnošću, neminovno je proširuju, usložnjavaju i izlažu kritici. Čovek
koji bi svoju moć recepcije ograničio na ovo, samom sebi bi se zavetovao na
samoizolovanost od sopstvenog višestrukog vremena.
Samo jedan pesnik, Volt Vitman, pojavio se sa senzibilnošću dovoljno
velikom da prigrli pasivne mogućnosti duha pred ovim uvećanim svetom.
Međutim, nedostajao mu je element koji bi ograničio ovu prekomernost u
osećanju stvari, i sveo je na ono jedinstvo koje je potrebno da bi sve što se
tiče osobenog moglo da se nametne kao utisak.
Tako stižemo do drugog elementa današnje poezije, onog formalnog.
Pojava koja se naziva ravnotežom, ili ekvilibrijumom, ni na koji način
nije tako suptilno predstavljena, kad imamo posla sa životom - koji, budući
da je dinamičan, a ne statičan, ne može da se uporedi sa savršeno umirenim
telom - kao što je predstavljena oscilovanjem klatna. U tom oscilovanju,
sama suština stvari, i krajnje prirodna, jeste to što klatno ide u jednom smeru
isto koliko u suprotnom. Porast senzibilnosti, povećanje moći recepcije,
stoga mora da bude korigovano, uravnoteženo i ujednačeno povećanjem
sposobnosti koje čine inhibiciju i samoobuzdavanje. Senzibilnost koja
oblikuje i vreme i mesto prinuđena je da bude onoliko bogatija od grčke
koliko čovek mora da se zauzdava nadmoćnim intelektom, mnogo jačim od
onog grčkog, koji je samo po sebi bio veoma jak. Sve duži korak putovođe
koji nas vodi u Budućnost mora da se uravnoteži čvršćim povlačenjem
dizgina. Ako se vučemo, onda da se vučemo sami.
Veliki greh hrišćanske civilizacije je to što, dok neprestano jača
pasivne elemente duha, usput potkopava one aktivne - da našu sve veću
sposobnost osećanja i analiziranja ne prati jednako povećanje sposobnosti
razmišljanja i sintetizovanja. To nije procvat, to je samo porast. To
nije razvoj, nego dekadencija. Sva hrišćanska civilizacija, kad je izrasla iz
one varvarske, odjednom je postala dekadentna. Jednostavne prirode
najlakše se kvare.
Čudovišna pojava zvana Šekspir tipična je za intelektualna ishodišta
hrišćanske civilizacije. Čovek koji je najsenzibilniji na svetu nesposoban je
za samodisciplinovanje i samoobuzdavanje, nije mogao da obrazuje uređenu
celinu. Najveći pesnik antičkog sveta takođe je bio i najveći umetnik antike.
Najveći pesnik savremenog sveta jedan je od njegovih najbeznačajnijih
umetnika.

Šekspir

Suštinski nedostatak hrišćanskog pristupa životu može da se opazi kod

najvećeg pesnika, koga je hrišćanstvo iznedrilo kao tipičnog. Šekspirovi
komadi i pesme su, sa čisto umetničke tačke gledišta, najveći promašaj
koji je svet ikad video. Nikad takvi elementi nisu zaposeli jedan duh kao što
se to dogodilo sa Šekspirovim. On je, u meri koja nikad nije nadmašena, bio
lirski nadaren u svim svojim iskazima (izuzev u jednom); on je, u meri koja
nikad nije nadmašena, iskazao intuiciju ličnosti i širokogrudo shvatanje
čovečanstva; on je, u meri koja nikad nije nadmašena, iskazao umeće dikcije
i izražajnosti. Međutim, nedostajala mu je jedna stvar: ravnoteža, zdravlje,
disciplina. Činjenica da je dospeo u stanje duha daleko od svake duhovnosti
Arijela i prostačkog čovekoljublja Falstafa, u izvesnoj meri stvara ravnotežu
u njegovoj neuravnoteženosti. Međutim, u dubini on nije ni zdrav ni
uravnotežen. Nesposoban za konstruktivnost, za razvijanje, za
uravnoteživanje jedne stvari u odnosu na drugu, on pred nama stoji kao
otelovljeni primer hrišćanskih manjkavosti.
Ako treba da ga uporedimo s Miltonom, manjkavosti postaju
upadljive. To što Šekspiru nedostaje smisao za proporciju, smisao za
jedinstvo i smisao za razvoj i interakciju, neobično je koliko je i obična
činjenica da se to dešava hrišćanskom pesniku.

Naša civilizacija, tako bogata i složena, iznedrila je nesvakidašnje

stihove, neuporedive po opsegu, dubini, poimanju i prefinjenosti. Nije
iznedrila nikakvo nedostižno ostvarenje u konstruktivnoj poeziji i
književnosti.

[O slobodnom stihu i Izgubljenom raju]

Slobodan stih, onaj koji se tako naziva, krajnje je bezizražajan da bi se u

njemu pisalo. Samo najveštija ritmika može da parira bljutavosti, ali ne
zadugo. U slobodnom stihu mogu da se sastave savršene pesme, to jest
pesme koje će se čitati sa zanimanjem i pažnjom, i koje će ispunjavati i
donositi zadovoljenje; ali, neophodno je da budu kratke - „Titon”, „Uliks”
ili „Enona”57 i slične. Kad nisu slične, ili zadovoljavajuće kratke, mogu da
se izdrže samo uz najveće zanimanje, ali je, osim kod drame, veliko
zanimanje krajnje teško održati pored sve pustoši slobodnog stiha. Slobodan
stih je idealna sredina za nečitljivu epsku pesmu. Sveukupno Miltonovo
metričko znanje, a ono je bilo neobično veliko, od Izgubljenog raja ne može
da napravi ništa osim dosadne pesme. Ona je dosadna, i svoje duše ne
smemo da lažemo poričući to (...)
Kod Miltona ima vrlo malo radnje, pošteno govoreći, veoma malo
neposredne radnje, i njegova misao je potpuno teološka, to jest neobična za
izvesnu vrstu metafizike koja ne obuhvata univerzalnost čovečanstva.
Činjenica je da je epska pesma grčko-rimski ostatak, ili veoma nalik
tome.
Samo proza, koja uklanja estetsko poimanje i ostavlja ga po strani,
može da na velikom štampanom prostoru voljno održi pažnju. Pikvikov klub
je veći, što se tiče reči, nego Izgubljeni raj; svakako je slabiji, što se vrednosti
tiče; ali, Pikvikov klub čitao sam više puta nego što mogu da prebrojim, a
Izgubljeni raj čitao sam samo jednom i potom do polovine, jer sam usred
drugog čitanja odustao. Bog me je pregazio rđavom metafizikom, i
doslovno sam bio proklet.

57
Sve tri pesme sastavio je Tenison.
 Čarls Dikens - Pikvikov klub

Gospodin Pikvik spada u red svetih ličnosti svetske istorije. Nemojte, molim
vas, da tvrdite kako nikad nije postojao; ista stvar događa se većini svetih
ličnosti, a one su bile živi likovi velikom broju bednika koji su pronašli
utehu. Stoga, ako mistik može da tvrdi da se lično upoznao i da je jasno
video Hrista, onda čovek može da tvrdi da lično poznaje i jasno vidi
gospodina Pikvika.
Pikvik, Sem Veler, Dik Sviveler to su bili prisni poznanici iz naših
srećnijih sati, nepopravljivo izgubljeni koristeći se nekim trikom iščezavanja
koje vreme ne može da odmeri, a prostor da obuhvati. Od nas su otišli na
neki uzvišeniji način nego što je umiranje, a uspomenu na njih čuvamo u
nama na način koji je bolji od pamćenja. Ljudske naprave za ograničavanje
prostora i vremena ne vezuju ih za nas, oni se ne pokoravaju logici vekova,
ni zakonima življenja, ni izgledima prilike. Vrt u nama, u kojem
žive izolovano, pun je izdanaka svega onoga što čovečanstvo čini
govorljivim i prijatnim za život: onaj sat posle večere kad smo svi braća,
zimsko jutro kad svi zajedno radimo, dani pirovanja kad su raspusne stvari
naše nesavršenosti -biološke istine, političke stvarnosti, budući da su
istinite, nastoje da dokuče umetnost radi umetnosti - leže na nepostojećoj
drugoj strani brda prekrivenog snegom.
Čitati Dikensa znači prigrliti mističku vizuru i, premda je on često
tvrdio da je hrišćanin, njegova vizija nema ništa zajedničko s hrišćanskom
vizurom sveta. To je pretapanje stare paganske graje, stare bahovske
razdraganosti zbog toga što je svet naš, premda privremeno, uz
koegzistenciju i svu silu ljudi, na zboru i tužnom rastajanju večitog ljudskog
roda.
Ovo je svet muškaraca, i stoga žene nisu ni od kakvog značaja, kao što
je to stari paganski kriterijum postavio, i to tačno. Dikensove žene su karton
i slama u koje nam je svoje ljude upakovao za putovanje iz predela sna.
Životna radost i polet ne obuhvataju žene, a stari Grci, koji su od pederastije
napravili instituciju društvene radosti, znali su to do poslednje mrvice.
 …

Dikens je karikature uzdigao do uzvišene umetnosti i nestvarno

napravio oblikom stvarnosti. Gospodin Pikvik mnogo je uverljiviji od naših
poznanika; on više spada u red prvog komšije i življi je od desetina ljudi,
kao što Trojstvo [...].

Negde će, nema sumnje, kad nam ruka koja nas budi prodrma rame ili
kad se Bogovi prorede i vrate se u običnu laž, Sudbina dodeliti Raj onima
koji su se pričestili u Pikviku, ako ne baš u Hristu, i koji su verovali u
dvojicu Velera, čak i ako nisu u tri Ličnosti. Oni će živeti izolovani od
radosti s Nebesa i eklesijastičkih paklenih muka, ne zaboravljajući na
jednookog torbara, ne prezirući ga toliko koliko košulju nestalu ispod prljave
marame gospodina Boba Sojera.
Sudbina veselih stvari je to što nikad ne žive, tužnih stvari što i one
prolaze. Međutim, stvari koje žive od puke gestikulacije svoje tvorevine -
svoje atičke trajnosti... Bahovske trajnosti, dinamičnog sjaja svesti,
preobražaja uravnoteženosti.

O Oskaru Vajldu

Pesoa je napisao bezmalo dvadeset zapisa o Vajldu, neke na engleskom,

neke na portugalskom jeziku. Izvesni su bili naslovljeni kao „Odbrana
Oskara Vajlda“, drugi su bili nacrti za predgovor planirane knjige prevoda
izbora iz Vajldovog dela. Pesoa je imao ambivalentan stav prema Vajldu,
kao i prema nekim drugim svojim književnim opsesijama, pre svega prema
Šekspiru. Načinio je čak i Vajldov horoskop, a popratio ga je podacima o
sopstvenim astrološkim znacima. Kako god bilo, obojica su preminula istog
datuma, 30. novembra, mada ne i iste godine.
Središnja tema, razume se, jeste to što Oskar Vajld nije bio umetnik. Bio je
nešto drugo: ono što nazivamo „intelektualcem”. Lako je nabaviti dokaz za
ovo, koliko god da tvrdnja izgleda neobično.
Nema sumnje u to da je Vajldova velika preokupacija bila lepota, da
joj je, ako ništa drugo, robovao više nego običan privrženik. Ta ljubav bila
je naročito dekorativnog karaktera, zaista, teško da može da se kaže da je
bila od bilo kakvog drugog karaktera, osim dekorativnog. Čak i ona etička
ili intelektualna lepota za kojom je žudeo ili kojoj se divio, ima u sebi
dekorativan karakter. (...) Misli, osećanja, uobrazilje - za njega one vrede
samo ukoliko mogu da posluže za dekoraciju i tapaciranje njegovog
unutrašnjeg života.

Dakle, neobična stvar u vezi s njegovim stilom jeste to što je ona sama,
qua style, veoma malo dekorisana. On nije imao uglađene fraze. Veoma
retko poseže za frazom koja je estetski veličanstvena, pored toga što je
intelektualno upadljiva. On je pun upečatljivih fraza, od one vrste
koju neosvećeni ljudi nazivaju protivrečnostima i epigramima. Međutim,
„izvanredna fraza” kod pesnika, prava pesnička fraza, upravo je ona stvar u
kojoj njegova dela prilično oskudevaju. Ona vrsta stvari koju Kits
neprestano stvara, koju Seli neprestano nameće, kojom Šekspir vlada -
„način izražavanja”, pri čemu se čovek žigoše kao pesnik i umetnik, a ne
samo kao puki posmatrač umetnosti - to njemu nedostaje, i to u meri koja je
i očigledna i neočigledna. Očigledna je zbog toga što su njegove čisto
intelektualne fraze tako srećne i izobilne da je suprotstavljena oskudica
u čisto umetničkim frazama potpuno vidljiva; a neočigledna je zbog toga što
čisto uživanje izazvano samim tim nizom intelektualnih blaženstava ima
moć da nas navede na to da poverujemo da smo čitali umetničke fraze.
On voli dugačke opise predivnih dekorativnih stvari i svu silu strana
takvih opisa, zatičemo, na primer u Dorijanu Greju (...). Ipak, on te predivne
stvari ne priziva uz pomoć fraza koje će ih na živopisan način prineti
nama pred oči, on samo pohotljivo donosi njihov katalog. On opisuje
raskošno, ali ne umetnički.
Njegova primena čiste melodičnosti reči jedinstveno je trapava i
primitivna. On voli postupak, ali se u tome uvek pokazuje kao nespretan.
Voli neobične nazive neobično lepih stvari i pompezne nazive zemalja i
gradova, ali u njegovim rukama oni postaju kao leševi. On ne može da napiše
,,Od svilenog Samarkanda do kedarskog Libana”. Taj Kitsov stih, premda
ne naročito zaprepašćujuć po dejstvu, ipak stoji iznad Vajldovih ostvarenja.

Jer, objašnjenje ove Vajldove slabosti nalazi se u samoj njegovoj

dekorativnoj tački gledišta. Ljubav prema dekorativnoj lepoti opšte uzev
izaziva nemoć proživljavanja unutrašnjeg života stvari, osim ako se, poput
Kitsa, pesnik, naporedo s ljubavlju prema dekorativnom, odlikuje i ljubavlju
prema prirodnom. Priroda je, a ne dekoracija, ono što u umetnosti
prosvetljuje. Sliku najbolje opisuje rečima onaj ko je do kraja kadar da uz
pomoć slike obrazuje une transposition d’art,58 iznova je podižući u
uzvišeniji život reči, tako da ne promeni ništa od njene lepote, iznova je
dovodeći do većeg sjaja - ovaj najumešniji deskriptor obično je čovek koji
je počeo od posmatranja Prirode otvorenih očiju. Da je počeo od slika, nikad
ne bi bio kadar da valjano opiše sliku. Takav je bio Kitsov slučaj.
Proučavanjem prirode učimo da posmatramo; proučavanjem
umetnosti učimo samo da se divimo.
U umetničkoj viziji mora da ima nečeg naučnog i preciznog -
preciznog u nepopustljivom i naučnom smislu - kako bi uopšte mogla da
bude umetnička vizija.

58
Umetnička transpozicija (franc.).
 Od svih nakinđurenih i jalovih pustolova u umetnosti, čije
mnogostruko prisustvo negativno odlikuje savremeno doba, on je jedna od
najvećih figura, jer je istinski lažan. Njegov pristup je istinski u vremenu
kad ništa nije istinsko; i istinski je zbog toga što na svesnom nivou nije
istinski.
Njegov stav je svestan, dok je sve oko njega samo nesvestan stav.
Stoga, on ima preimućstvo svesnog. On je reprezentativan: svestan je.
Celokupna savremena umetnost je nemoralna, zbog toga što je
razularena. Vajld je svesno nemoralan, stoga je stekao intelektualno
preimućstvo.
On je teorijom tumačio sve što savremena umetnost predstavlja, i ako
su njegove teorije donekle kolebljive i nestalne, on je njihov pravi
predstavnik, jer sve savremene teorije predstavljaju spoj i mešavinu, imajući
u vidu da je duh ovog vremena isuviše pasivan da bi iznedrio nešto moćno.

Naše doba plitko je po svojoj dubini, neodlučno u svojim uverenjima

[.......] Mi smo sušta suprotnost elizabetancima. Oni su duboki čak i kad su
plitki; mi smo plitki čak i kad smo duboki. Nezadovoljavajuća snaga
uma lišava nas sopstvenih ideja. Nedovoljna snaga odlučnosti kalja naše
planove.....
Jadno je reći, ali savremenog čoveka ništa tako ne simbolizuje kao što
ga simbolizuje drkadžija. Nedoslednost, nedostatak smisla, beznačajnost,
[.......] zamena značenja neuspeha razjarenim nagonima prema životu....
Vajld je bio tipičan za ovo. Bio je čovek koji nije pripadao svojim
uverenjima. Da je bio Bog, bio bi ateista.....
Svoje misli poimao je kao jasne, ne kao ispravne. To je tipično za
vreme duhovne zabrinutosti; u tome je zadovoljstvo jednog drkadžije.
Uživanje u razmišljanju o klubovima kako bi se zaboravilo na svaki smisao
razmišljanja.
On nije znao šta znači biti iskren. Može li čitalac da zamisli ovo?
Bio je nagoveštaj, ne čovek.
 [Umetnost Džejmsa Džojsa]

Umetnost Džejmsa Džojsa, kao i Malarmeova, u stvari je umetnost

zaokupljena metodom, dakle izradom. Čak je i senzualnost Uliksa znak
osrednjosti. To je halucinatorni delirijum - vrsta koju leče psihijatri - dočaran
kao svršetak, sam po sebi.

[Umetnost prevođenja]

Ne znam da li je iko ikad sastavio Istoriju prevođenja. Bila bi to

obimna, ali veoma zanimljiva knjiga. Poput Istorije plagiranja - još jednog
mogućeg remek-dela koje čeka na svog autora - biće prepuna lekcija iz
književnosti. Postoji razlog zbog kojeg jedna stvar treba da dovede do druge:
prevod je samo plagijat u autorovo ime. Istorija parodija upotpunila bi niz,
jer prevođenje predstavlja ozbiljno parodiranje na drugom jeziku. Mentalni
proces uključen u parodiranje isti je onaj koji je uključen u kompetentno
prevođenje. U oba slučaja, prisutno je prilagođavanje duhu autora u svrhu
koju autor nije poznavao. U prvom slučaju, svrha je humor, tamo gde je autor
bio ozbiljan; u drugom slučaju svrha je jezik, tamo gde je autor pisao na
drugom jeziku. Hoće li jednog dana neko uzeti na sebe to da humorističnu
pesmu parodira kao ozbiljnu? Ostaje neizvesno. Međutim, ne može biti
sumnje da bi mnoge pesme - čak i mnoge velike pesme - zaista dobile ako
bi bile prevedene na sam jezik na kojem su napisane.
To problem okreće ka pitanju da li je važna umetnost ili je važan
umetnik, pojedinac ili proizvod. Ako će to biti ono krajnje što se računa i što
će nam doneti uživanje, onda je opravdano to što pesme slavnog pesnika
smatramo sve samo ne savršenim i, u svetlu kritike drugog doba, savršenim
ih činimo oduzimanjem, zamenom ili dodavanjem. Vordsvortova ,,Oda
besmrtnosti” velika je pesma, ali daleko od toga da je savršena. Bilo bi
koristi od toga da se preradi.
Zanimanje za prevode postoji jedino onda kad su teški, to jest ili kad
su rađeni s jednog jezika na bezbroj drugih, ili kad je reč o krajnje složenim
pesmama, premda prevođenim na veoma srodan jezik. Nije nikakvo
zadovoljstvo prevoditi između, recimo, španskog i portugalskog. Svako ko
ume da čita na jednom jeziku, automatski ume da čita na drugom; stoga
izgleda da tu nema ni smisla prevoditi. Međutim, prevoditi Šekspira na neki
od romanskih jezika bio bi stimulativan zadatak. Sumnjam da bi mogao da
se prevede na francuski; bilo bi teško prevesti ga na italijanski ili španski;
portugalski, kao najgipkiji i najsloženiji od romanskih jezika, možda bi
dozvolio prevođenje.
 ESTETIKA

[Osnova glume je lažno predstavljanje]

Osnova glume je lažno predstavljanje. Glumačko umeće sastoji se u

primeni autorove drame za prikazivanje njegovih glumačkih sposobnosti.
Komad je kao prečaga na kojoj glumac pokazuje svoje gimnastičke
sposobnosti. Ograničen je samo neminovnim uslovima prečage: može da
izvede samo ograničen broj stvari na njoj, ali može da ih izvede na hiljadu
osobenih načina.
Gluma, da ponovimo, ima svu draž falsifikata. Svi smo mi ljubitelji
falsifikata. To je zaista ljudsko i prilično nagonsko osećanje. Svi mi
obožavamo smicalice i lažan novac. Gluma, putem svog materijalnog i
živahnog karaktera sopstvene manifestacije, spaja i pojačava sve niske
pobude umetničkog nagona - nagona ka zagonetnom, nagona ka trapezu,
nagona ka bludničenju. Popularna je i cenjena iz tih razloga ili, bolje reći, iz
tog razloga.
Umetnička žeđ za slavom otelovljena je u glumčevoj žeđi za
aplauzom. Svako pojavljivanje pred ljudima je niskost. Svi ansambli su
rulja, i ako se ne znoje po telu, u svakom slučaju znoje se emotivno.
Svaki neotesan duh obožava govor. Biti rečit samo po sebi je
prostosrdačno. Jedina stvar koja rečitost čini zanimljivom jesu psovke i
nastranosti, jer te stvari „idu podruku” s tim. Rečitost bez nepristojnosti i
neotesanih izraza je ženstvena i stoga prostačka.

[Ovaj problem besmrtne umetnosti je onaj koji nas uvek snađe...]

Ovaj problem besmrtne umetnosti je onaj koji nas uvek snađe,

usredsređujući se na onaj trenutak kad ovaj ili onaj rad koji iznosi nejasna
načela iznosi ovaj problem u žižu javnosti. Radi se o dva aspekta problema.
Prvi je apstraktno-filosofski, a sastoji se od rasprave u pogledu odnosa
umetnosti i morala, estetskog problema etike, ako smemo tako da se
izrazimo, ili, drugačije rečeno, etičkog problema u estetici. Ovog časa ne
zaokuplja me taj problem. Moja je namera da razmotrim praktičan
problem utemeljen na ova dva elementa - problem pornografije, mogli bismo
da kažemo.
Treba li vlada ili bilo koja vlast da obuzdava ili nadzire upražnjavanje
književnih ili umetničkih sposobnosti, s obzirom na njihov moguće naopak
uticaj na čitalačku, gledalačku ili slušalačku publiku? Ako je tako, na
osnovu čega će sprovoditi taj nadzor?
Razmotrićemo problem u pogledu književnosti. Jedina dopuštena
klasifikacija u književnosti, koja se tiče tog problema, jeste ona koja je deli
na pravu književnost i puko skaredno štivo. To skaredno štivo koje je,
recimo, doslovno jednako opscenoj fotografiji, kod koje je jedino moguće
opravdanje opscenost, bez ikakve sumnje pripada drugačijoj vrsti
književnog štiva, u kojem su elementi opscenog postavljeni iznad književne
potke, to jest neraspletivo prožeti umetničkim tkivom sazdanim od toga.
Dakle, ako vlasti treba da se umešaju u ovaj problem, onda treba da mu, pre
svega, pristupe na nesumnjivo estetskoj osnovi.
Pitanje je, kao i svako pitanje, veoma slojevito. Ima dela koja su
primetno isključivo opscena a nipošto književna, kao na primer oni pamfleti,
koje samo što smo naveli, koji su kao pisana stvar parnjaci opscenoj
fotografiji koju smo takođe naveli kao stvar za poređenje. S druge strane,
ima i dela poput „Venere i Adonida”, nalik tolikim klasičnim pesmama i
proznim delima; teškoća je najveća kad naiđemo na umetnička dela najvećeg
reda koja su, ne samo nemoralna nego otvoreno iznose apologiju
nekih oblika nemorala.
Nije moguće tvrditi da prisutni umetnički elementi delo oslobađaju
nemorala. Od dve vrste čitalačke publike, jedna, niža, ne vidi umetničke
elemente i zaokuplja se isključivo značenjem elemenata nemorala,
obuhvaćenih umetničkim delom. Drugi deo čitalačke publike, onaj
deo podložan umetničkim uticajima, i stoga kadar da razgraniči dva
elementa koja su, prema hipotezi, obuhvaćena vrstom umetničkog dela
kojeg se gnušamo, nije daleko od drugog dela publike u pogledu ovih
dejstava, jer, ako se zaista radi o umetničkom delu najvišeg reda, a
elementi nemorala nisu strani njegovom tkivu nego su neraspletivo skopčani
s njim, onda ti elementi nemorala još više dobijaju na značaju, u istoj meri u
kojoj dobijaju na snazi, lepoti i vatrenosti kroz onaj umetnički način na koji
su izvedeni.
„Venera i Adonid”, sva je prilika, kod slabo obrazovane osobe bude
seksualna osećanja; ali, ako ništa drugo, vrlo je verovatno da će ih pobuditi
i kod veoma obrazovanih ili veoma osetljivih ljudi. Takvo dejstvo
obezbeđuje sama umetnička otmenost dela. Načelo da su „čistom sve stvari
čiste” običan je vatromet; ,,čiste” stvari ne postoje.
Ako hoćemo da zabranimo prodaju nemoralne umetnosti, ne možemo
a da istovremeno ne zabranimo umetnost. Problem je naročito težak kad
treba da razmotrimo dela koja ne idu u krajnost, to jest dela koja s
umetničke tačke gledišta nisu primetno otmena, ali koja nisu ni
čista opscenost, obična opscenost i ništa više od toga. Kad se nađemo na
Šekspirovom nivou, svi smo manje-više saglasni da bi zabraniti rasturanje
nemoralne književnosti bilo ravno nasilju. Kad se nađemo na nivou
književnosti koji odgovara opscenoj fotografiji, samo oni koji trguju
njome neće se saglasiti s njenim gušenjem. Ali, kad se pozabavimo
popularnim romanima, problem postaje veoma težak. Do izvesne mere,
književna dela u ravni gospodina Hola Kejna ili gospođice Meri Koreli jesu
književnost; premda književnost koja se ne pamti - iako bi je neki, to treba
priznati, svrstali u književnost najvišeg reda. Ako takva dela prikazuju
opscenost ili nemoral, šta činiti s njima?
Središnja činjenica jeste da se problem nalazi svuda i da je njegovo
rešavanje učinjeno nemogućim sve dok ne odlučimo da shvatimo da je
neophodno pozabaviti se izvesnom klasifikacijom publike, pre nego što bilo
kakvo svetlo uopšte osvetli raspravu o tome.
Jer, suštinska razlika između neobrazovanog i obrazovanog čitaoca,
recimo „Venere i Adonida“, jeste u tome što se - premda se i obrazovani i
neobrazovani, sasvim moguće, u istoj meri uzbuđuju dok čitaju delo -
naknadni uticaj razlikuje, s tim što se naročiti slučajevi, i oni morbidni,
razume se, ne razmatraju. Nedugo pošto okonča čitanje „Venere i Adonida“,
neobrazovani čitalac koji se nije dosađivao nego je pokazao veliko
zanimanje za njegov seksualni deo, ostaje pod uticajem tog dela koji ga
zanima, a to je onaj seksualni. Dok obrazovani čitalac, kad se jednom
pozabavi trenutnim uzbuđenjem dela, ostaje više pod uticajem umetničkih
elemenata.
 Druga razlika koja nastaje tiče se odrasle i omladinske publike.
Odrastao čovek smatra se da je onaj ko je kadar da se sam stara o sebi, što
dete nije. Stoga, u tom području, problem postaje jednostavan: čitanje
nemoralnih dela, kakve god vrste, deci treba da bude zabranjeno,
ali odraslima dozvoljeno.
Kod odraslih, razlika je sledeća: ima obrazovanih i neobrazovanih, a
ovi drugi se, u izvesnoj meri, nalaze u položaju deteta. Stoga, ako bi do
izvesne mere bila uvedena prohibicija, trebalo bi da se odnosi samo na
neobrazovani deo publike. Pitanje u vezi sa sprovođenjem toga sasvim je
drugorazredno i može da se, makar samo približno, reši na nekoliko načina.

[Cilj umetnosti nije da pruži uživanje]

Cilj umetnosti nije da pruži uživanje. Uživanje je ovde sredstvo; u

ovom slučaju nije cilj. Cilj umetnosti jeste da uzdiže.
S ovim načelom u vidu, čuveno pitanje o umetnosti i moralu zaista je
veoma lako rešiti. Mi ne uzdižemo stvar tako što učinimo da ona stremi zlu.
Ali, nije li onda filosofija umetnost? Nije li cilj filosofije da takođe
uzdiže? Jeste, jer znanje uzdiže - nikog ne može da sroza. Moja definicija
cilja umetnosti onda je preširoka, preopsežna. Kad bolje razmislim, dakle,
cilj umetnosti jeste uzdizanje čoveka uz pomoć lepote. Cilj nauke jeste
uzdizanje čoveka uz pomoć istine. Cilj religije jeste uzdizanje čoveka uz
pomoć dobra.
Ovom klasifikacijom možemo da shvatimo da religija znači toliko
mnogo; da je izuzetno teško čoveka privoleti da je odbaci. Upravo je religija
ona stvarna umetnost.
Međutim, ja sam daleko od pokušaja odbrane religije. U stvari, nadam
se ćemo pronaći religiju bez Boga - religiju do kraja za čoveka, onu u čijoj
su osnovi čovekoljublje i dobrota, umesto vere i uverenja.
Pod religijom - treba primetiti - ne mislim na teologiju. Teologija je,
ako je uopšte nešto, nauka, deo metafizike. Teologija, kao takva, predstavlja
teoriju; religija je praktična. Uverenje Ogista Konta više je religija
nego teologija - možda čak i više od toga, jer ne sadrži egoističan element
zabrinutosti za samospasenje.
Kako da objasnimo sklonost tolikog broja autora ka pitanjima koja su
tako neotesana, neprijatna, odvratna? Kako da objasnimo Zolin (...); kako da
objasnimo „Crnu mačku“ Edgara Alana Poa?
Jedan razlog za ovu sklonost verujem da može da se nazre u naučnom
i analitičkom duhu autora. Drugi se tiče originalnosti teme. Zar je ona
prisutna u oplemenjivanju plemenitih osećanja?
Da li je takva sklonost patološka ili nije?
Da li ovi pesnici i psiholozi [...]
Da li oni, kao Bodler u svom „Le voyage”, sežu ,,au fond de l’enfer
pour trouver du nouveau?”59
Kod idealističkih sastava, simbol mora da bude nejasan. Pod nejasnim,
međutim, ne smatram ono mračno. Njegovo značenje trebalo bi da se shvati
kao nejasno po obrisima i rubovima - samo po sebi mora da bude
nesumnjivo.
Idealistički simbol mora da podseća na ona Šelijeva uzvišena ženska
[?] stvorenja; na obrise, rubove onih čija je neopisiva lepota neizvesna i
nepoznata.
Satirički simbol, s druge strane, mora da bude jasan, sasvim jasan. Ako
je nejasan, prestaje da bude upečatljiv.

[Pesma je intelektualizovan utisak, to jest ideja preobražena u emociju...]

Pesma je intelektualizovan utisak, to jest ideja preobražena u emociju,

drugima preneta posredstvom ritmike. Ta ritmika je dvostruka unutar
jednog, kao konkavan i konveksan odraz istog luka: sazdana je od usmenog
ili melodijskog ritma i vizualnog ili slikovnog ritma, koji se iznutra
preklapaju. Prevod pesme, stoga, treba da se do kraja povinuje ideji ili
zamisli koja čini pesmu, usmenom ritmu kojim je ta ideja ili ta emocija

59
„Do dna pakla da bi se pronašlo nešto novo“, iz Bodlerove pesme „Putovanje“.
iskazana; treba da se isto tako povinuje unutrašnjem ili vizualnom ritmu,
pridržavajući se slika, kad je to moguće, ali uvek uz određenu vrstu slike.
Upravo na ovom kriterijumu zasnovao sam svoje prevode Poovih
pesama ,,Anabel Li” i „Ulalume” na portugalski, koje sam preveo ne zbog
njihove velike unutrašnje vrednosti nego zbog toga što predstavljaju pravi
izazov za prevodioca.

Jalovost kritike

To da veliko delo uvek izađe na videlo jalova je tvrdnja ako se odnosi

na zaista veliko delo, a pod „izađe na videlo” misli se na priznanje u vremenu
u kojem se pojavljuje. To da veliko delo uvek izađe na videlo na putu
u sopstvenu budućnost sasvim je tačno; da drugorazredno veliko delo uvek
izađe na videlo u vremenu u kojem se pojavljuje, takođe je tačno.
Jer, kako kritičaru preostaje da ocenjuje? Koja su to svojstva od kojih
je sazdana, ne neobavezna, nego kompetentna kritika? Poznavanje minule
umetnosti ili književnosti, ukus prečišćen tim znanjem, i nepristrasan i
razborit duh. Sve manje od toga je kobno po istinski uzlet
kritičkih sposobnosti. Sve veće od toga već prelazi u stvaralački duh i stoga
individualnost; a individualnost znači samousredsređivanje i izvesnu
nepopustljivost prema delima drugih.
Koliko je, međutim, kompetentan kritičar kompetentan? Recimo da
mu za oko zapadne krajnje originalno umetničko delo. Kako će o njemu da
sudi? Poređenjem s umetničkim delima iz prošlosti. Međutim, ako je
originalno, ono će se u nečemu razilaziti - a što je originalnije, to će se više
razilaziti - od umetničkih dela iz prošlosti. Kod najvećeg broja nas to se i
događa, kao da ne potpada pod estetski kanon koji kritičar cementira u svojoj
glavi. A ako njegova originalnost, umesto da se udaljava od onih starih
normi, leži u primeni njihovih mnogo izrazitijih konstruktivnih crta - kao što
se Milton služio antikom - hoće li kritičar to poboljšanje smatrati
poboljšanjem, ili će primenu tih normi shvatiti kao oponašanje? Hoće li pre
videti onog ko gradi nego onog ko se koristi materijalom za gradnju? Zbog
čega bi trebalo da uradi jednu stvar bolje od druge? Od svih elemenata,
stvaralački [element] najteže je odrediti u jednom delu... Stapanje elemenata
iz prošlosti: hoće li kritičar primetiti stapanje tih elemenata?
Ima li nekog ko sebe ubeđuje da bi Izgubljeni raj ili, recimo, Hamlet,
ili Šekspirovi ili Miltonovi soneti, da su se pojavili danas, bili cenjeni više
od poezije gospodina Kiplinga, ili gospodina Nojesa,60 ili bilo kojeg sličnog
običnog gospodina? Ako ima nekog da sebe ubeđuje u tako nešto, onda mora
da je budala. Izraz je kratak [?], nikako sladak, ali to samo znači da je
precizan.
Na sve strane čujemo povike da epoha vapi za velikim pesnikom61.
Središnja praznina svih savremenih ostvarenja je stvar koja se pre oseća
nego što se o njoj govori. Ako veliki pesnik treba da se pojavi, ko će ga
primetiti? Ko može da kaže da se već nije pojavio? Čitalačka publika u
novinama primećuje beleške o delu onih ljudi čiji ih je uticaj i prijateljstvo
učinilo poznatim, ili čija je drugorazrednost učinila da budu prihvaćeni kod
mase. Veliki pesnik možda se već pojavio; njegovo delo biće zabeleženo u
nekoliko ,,vient-de-paraître”62 reči u nekom bibliografskom
sažetku kritičkog članka.

Ogled o poeziji

Kao pouka i uputstvo budućim pesnicima

Profesor Džons

Ovaj satirički ogled napisan je izvorno na ultraliterarnom engleskom jeziku,

i to još dok je Pesoa boravio u Durbanu, u Južnoj Africi. Heteronimu
„Profesor Džons” dugujemo jedino ovaj tekst. Kad se vratio u Lisabon i
tamo zauvek nastanio, Pesoa je prepravio donekle dugu uvodnu sekciju
i preinačio podnaslov u datoj verziji.

60
Alfred Noyes (1880-1958), engleski pesnik, prvenstveno poznat po svojim baladama.
61
Za Pesoom lično, razume se. Pesoa je hteo da bude „novi Kamoiš".
62
„Nedavno objavljeno" (franc.).
Kad razmišljam o izobilju mladih ljudi i preobilju mladih žena u ovoj zemlji,
kad prelistavam neminovno i, shodno tome, obilje priloga jednih i drugih,
kad razmišljam o velikom broju pesničkih sastava poteklih iz tog obilja, kad
svom duhu omogućim da se nosi s ludilom i haotičnim poretkom tog
krvoliptanja, potpuno sam uveren u to da ću sastavljanjem jednog pokaznog
ogleda o pesničkom umeću uveliko doprineti dobrobiti publike.
Pošto sam, dakle, pažljivo razmotrio najbolji i najpraktičniji način na
koji treba otvoriti tako važnu raspravu, nisam bezumno zaključio da je
iskrena tvrdnja o pesničkim pravilima pravi način na koji temu treba
da izložim čitaocima. Smatrao sam da je beskorisno i neumesno da se
previše često pozivam na drevne kritičare umetnosti, budući da je današnje
kritičare prijatnije navoditi i budući da su oni kazali sve što o toj stvari ima
da se kaže, pa i nešto preko toga - što je njihov udeo u onome u čemu su
originalni. Jer, za ostavljanje po strani kritičara iz starine imao sam dva
veoma dobra razloga, od kojih je drugi taj što, čak i da o njima nisam znao
ništa, ne bih voleo da sopstveno obrazovanje guram čitaocu pod nos.
Sad počinjem s izlaganjem.
Prvo, mislim da je umesno da budućim pesnicima skrenem pažnju na
činjenicu koja se ne razmatra tako često, ali ipak je vredi razmotriti. Nadam
se ću izbeći opšti podsmeh ako izjavim da, makar teoretski, poezija treba
da bude podložna podeli na strofe. Hteo bih, razume se, da bude jasno da se
slažem s gospodinom A. B. u shvatanju da striktna podela na strofe nipošto
nije neophodna za ishod, pa čak ni za vrednovanje poetskog sastava. I
verujem da neću biti shvaćen kao neprevaziđena cepidlaka ako zagrabim iz
riznice Vremena, kako bih kao, autoritativne, naveo neka dela izvesnog
Vilijama Šekspira, ili Šakspera, koji je živeo pre nekoliko vekova i uživao
izvestan ugled kao dramski pisac. Ta osoba imala je običaj da odbacuje, ili
dodaje, jedan ili više slogova u retke svojih bezbrojnih ostvarenja, i ako bi u
ovom veku uglađenosti uopšte bilo dozvoljeno razbucati načela pesničkog
zdravog razuma tako što bi se oponašao neki mutan prepisivač, usudio bih se
da početniku preporučim da uživa u ovoj vrsti pesničke slobode. Nije da bih
mu savetovao da svojim stihovima dodaje bilo kakve slogove, ali
odstranjivanje nekih često je i zgodno i poželjno. Isto tako, mogu da
istaknem da, istim ovim izumom, mladi pesnik, pošto odlomi nešto slogova
od svoje pesme, nastavi s ovim sredstvom i ukloni sve preostale slogove iz
nje i, premda na taj način neće ni u kakvoj meri stići ni do kakve
popularnosti, svejedno će iskazati nesvakidašnju količinu pesničkog
zdravog razuma.
A ja, isto tako, ovde mogu da objasnim da je moj način uspostavljanja
pravila, koje na ovom mestu izlažem, od onih najboljih. Primećujem i
razmatram sastave savremenih pesnika, i čitaocu savetujem da postupa
poput njih. Tako, ako mladog pesnika savetujem da ne mari za
praksu deljenja na strofe, onda je to zbog toga što sam uvideo da je to pravilo
i oblik pesama današnjeg vremena. Ništa osim najpronicljivijeg razmatranja
i najčasnijeg pridržavanja standardu ne može biti od koristi onome ko se
obučava u umetnosti. U svakom slučaju, možete da se oslonite na to da ću
izložiti najbolji metod i najbolja pravila.
Na temu rime prelazim uveliko strepeći da ću se, navođenjem bilo
kakvih putokaza koji mogu da se učine isuviše pravovernim, teško ogrešiti
o jedno od najstrožih pravila savremene poezije. Obavezan sam da se
saglasim s gospodinom C. D. kad kaže da ni u kakvoj pesmi rima ne bi
trebalo da bude naročito primetna, čak i ako sme da se nazove rimom; a
bezbroj savremenih pesnika koji služe kao primer za ovu pouku imaju moje
beskrajno odobravanje. Poezija treba da ohrabruje misao i da poziva na
ispitivanje; ima li onda većeg uživanja od uživanja neposrednog kritičara
koji, posle jednominutne desekcije sastava, opaža, prvo, da je to poezija a ne
proza, a kao drugo, da posle velikog napora primećuje da je primenjena rima
a ne slobodan stih?
Takve pesničke istančanosti, međutim, budući da ih primećuje samo
iskusan kritičar, običnog čoveka s ukusom za poeziju mogu da ponekad, kad
je pozvan da iznese kritiku poezije, stave u neželjen položaj. Na primer, pre
nedelju dana pozvao me je moj mladi prijatelj i zatražio mišljenje o
pesmi koju je sastavio. Pružio mi je papir. Izveo sam nekoliko, i to jalovih,
pokušaja da razumem napisano, ali sam ih brzo otklonio tako što sam
prevrnuo papir, jer sam tako mogao da steknem bolji utisak. Na sreću, pošto
sam dobio upozorenje da se na papiru preda mnom nalazi pesma, istog
trenutka počeo sam da, premda neoprezno, sastavljam hvalospeve
izvanrednom slobodnom stihu. Preplavljen ogorčenjem, prijatelj mi je
ukazao na to da je svoju pesmu sastavio u rimi, i da je, pored toga, rima bila
ona koju nazivaju spenserovskom strofom. Premda nimalo uveren u
istinitost drskog imena njegovog izuma (kao da je Spenser uopšte pisao
poeziju),63 nastavio sam da ispitujem sastav ispred sebe, ali, pošto se nisam
primicao smislu, nastavio sam da ga hvalim, a naročito da ističem njegovu
originalnost postupka. Vraćajući papir svom prijatelju, dok je on zurio kao
da nastoji da mi ukaže na nešto posebno, lice mu se iznenada snuždilo i
poprimilo zbunjen izgled.
,,Dođavola”, reče on, ,,dao sam ti pogrešan papir. Ovo je račun od mog
krojača!”
Neka kritičar poezije ovu prilično nesrećnu epizodu shvati kao lekciju.
Tog otrova poetskog osećanja - slobodnog stiha - dotaći ću se samo ovlašno;
ali, budući da je nekoliko mojih prijatelja više puta tražilo od mene formulu
i recept za svoje stvaralaštvo, ovim ću izložiti uputstva za one moje čitaoce
koji su daleko odmakli. Istini za volju, u čitavom poetskom opsegu nema
ničeg lakšeg od slobodnog stiha.
Prvo što treba da uradite jeste da nabavite mastilo, hartiju i pero;
potom, na svakidašnjem, uobičajenom jeziku kojim govorite (koji se stručno
naziva proza), zapišite ono što hoćete da kažete, ili, ako hoćete da budete
pametni, ono što mislite. Sledeći korak jeste da posegnete za lenjirom s
razmerama u inčima ili centimetrima, i da, od početka vašeg proznog
sastava, ucrtate tačkice dužine oko četiri inča ili deset centimetara: to su
granice vašeg sastava u slobodnom stihu. U slučaju da linija od deset
centimetara ne deli prozni sastav bez ostatka, onda dodajte nekoliko „avaj“ili
,,oh” ili „ah”, ili preostali prostor možete da popunite uvodom s posvetom
muzama. To je savremeni recept. Razume se, ne znam pouzdano da li je
metod koji savremeni pesnici primenjuju baš takav. Međutim, ispitivanjem
njihovih pesama, otkrio sam da svedočanstvo koje sobom nose ukazuju na
takav zaključak, nagoveštavajući na svim mestima takav metod
kompozicije.
Što se tiče podele na strofe vaših slobodnih stihova - ne brinite; kao
prvo, kakvi god da su, kritičari će im pronaći najneoprostivije nedostatke;
ali, ako se na vreme uskočoperite u pesničku veličinu, videćete da će ista ta

63
Heteronim Džons očigledno nije čuo za pesnika Edmunda Spensera.
gospoda naći opravdanje svemu što uradite, i bićete iznenađeni stvarima
koje ste dočarali kao simbole koje ste nagovestili i na koje ste mislili.
Pre nego što se oprostim od ovog dela svog ogleda, preklinjem da mi
se dozvoli da čitaoca uputim u to da u ovom veku autobusa i umetnosti radi
umetnosti, nema ograničenja u dužini poetskog reda. Možete da pišete
redove od dva, tri, pet, deset, dvadeset, trideset slogova ili više - to je od
najmanjeg značaja; ali, kad poetski redovi sadrže više od izvesnog broja
slogova, takav sastav obično se smatra da je napisan u prozi. Ta teškoća u
otkrivanju broja slogova koji predstavljaju granicu između poezije i proze
čini da danas nije moguće utvrditi šta je prvo, a šta je drugo. Unutrašnje
razgraničenje, razume se, nije izvodljivo. Posle izvesnog proučavanja
otkrio sam da poezijom može da se, uobičajeno, smatra onaj sastav gde svaki
red počinje velikim slovom. Ako čitalac može da pronađe drugo obeležje,
vrlo rado ću ga saslušati.

Dakle, iako vam savetujem da, što je više moguće, pišete na

engleskom, isto tako moram da vas upozorim da upotrebljavate one reči koje
nije lako razumeti. To je suštinski deo poezije, jer to dovodi do pohvala
čitalačke publike i neodložnog odobravanja smetene kritike. Međutim,
ponekad, kritičari više vole da ostanu nemi i da se pretvaraju da vašoj knjizi
prilaze s prezrenjem; u sledećoj vašoj knjizi ukažite vašoj publici da prezir
kritičara potiče od njegove neukosti, i nema sumnje da ćete biti u pravu.
I premda može da se učini neobičnim da je u Kiplingovo vreme čovek
trebalo da ima drskosti da pomene gramatiku, moram da zamolim strpljivog
čitaoca da se zajedno sa mnom uputi u temu. Hteo bih samo da kažem da je,
u poeziji, gramatika apsolutno nepotrebna; što su delovi vaše rečenice (ako
ste tako nepoetični da pišete u rečenicama ili odeljcima) mračniji i nejasniji,
to će vaš stih biti upečatljiviji, a vaša filosofija primetnije dublja.

Sad prelazim na onaj najvažniji deo stiha, koji se sastoji od metafora,

epiteta, poređenja - u stvari, na samo ruho poezije. Poezija je, poput žene iz
visokog društva, bolja kad ima ruho.
Poređenja ima na sve strane, o tome nas obaveštava autor sastava;
gospodin je u pravu - ima ih. Trebalo bi, međutim, da se ograničim na to da
budućeg pesnika obavestim da nije uputno tražiti ih u knjigama koje se
veoma mnogo čitaju (a tamo i ne mogu da se nađu). Mislim da bi za budućeg
pesnika ipak bilo bezbednije da ih pokupi od starih pesnika, danas
zaboravljenih. Da predložim nekoliko imena, nepoznatih današnjim
čitaocima: Publije Vergilije Maron, Kvint Horatije Flak, i nešto savremeniji,
Džon Milton, Džon Drajden i Aleksandar Poup. Budući da danas niko nije
upoznat s bilo kojim od navedenih, poređenja iz njihovih radova izgledaće
kao nešto sasvim novo.
Metafore mogu da se nabave na istovetan način.
Što se epiteta tiče, ne mogu a da ne preporučim kupovinu rečnika
citata, gde ovi ukrasi mogu da se pronađu. To je, razume se, skup reči i
izraza. Na primer, usta vaše ljubavnice uvek su ,,miomirisna”, a njene usne
,,dražesne”; njene oči uvek će biti ,,snene”, a njena kosa sazdana od „niti
svile”, dok je vaše srce ,,isprepleteno”. Vaše lice uvek mora da bude „bledo
od zabrinutosti”, a vaše telo „razoreno jadom”; uvek treba da budete napola
budni kad noću snevate o vašoj nesrećnoj sudbini, i napola zaspali snevajući
o svojoj dragani. Stas vaše dame mora da budi lepši od Venerinog; to nije
neumesno izneti, jer, zahvaljujući odevanju današnjeg društva, to ste i sami
mogli da primetite. Vaša dama, isto tako, mora da bude devičanski čista,
i premda ova i prethodna tvrdnja mogu da izgledaju kao da ne idu jedna uz
drugu, uvek morate da imate na umu doba u kojem živimo i neobične naučne
pojave od kojih redovno gubimo dah. Ljubavnu poeziju možete da počnete
da pišete u dvanaestoj ili trinaestoj, kad dobro upoznate život.

Pre nego što završim, hteo bih da kažem i nekoliko reči na temu od
nemalog značaja za pesnika, premda ne u neposrednoj vezi sa ustrojstvom
ili životom njegovog sastava. Hteo bih samo da ukažem na to da za sticanje
ugleda kao pesnika, početnik treba, razume se, da svoj portret objavi u svim
pomodnim novinama i da se postara da obezbedi nekoliko pasusa o sebi, o
svojim navikama, svojim kapricima i nastranostima i objavi ih u
odgovarajućim časopisima. Dakle, treba da bude sasvim jasno da, ako
nastoji da ovo obavi kako valja, početnik mora da izgleda i da se ponaša
kao pesnik, o čemu ću ovde izneti nekoliko zapažanja, a da mi to niko nije
ni tražio. Prvo, što se tiče ličnog izgleda, mislim da niko ne može da porekne
da je sitan, pognut hod prosto neizbežan. Pored toga, odeća prevelika za
onog ko je nosi, neumiveno lice i neočešljana kosa, šešir okrenut na
pogrešnu stranu i, uopšte, izgled otrcanosti: jad se svuda prihvata kao znak
pesničke prirode. Što se tiče pesnikovog lica, treba ga ukrasiti dugačkom
kosom koja pada preko ramena, crnim očima, podignutim obrvama i bledim
i žućkastim tenom. Apsolutno je nužno da bard ima grčki nos s kvrgom na
vrhu ili, ako to nije izvodljivo, nos s donekle ugnutim mostom, ali ne bez
neizbežne kvrge. Grčki nos nije lako ostvariti, ali ako vam je nos prćast a vi
želite da bude od drugačije pesničke vrste, otkriven je način da se to izvede
i da se, takođe, izvrši korekcija isuviše istaknutog podvaljka, što je stvar koja
na licu pesnika ne sme da se vidi. Predloženi način je „opštenje duhova” sa
ženom nekog prijatelja atlete. U pogledu prvog metoda, ipak, ne mogu da
kažem mnogo toga pohvalnog koliko o ovom drugom; od dvojice mojih
prijatelja koji su ga isprobali, jednom je potpuno promenjen lični opis, a
drugi se otrgao pre kobnog trenutka. Na ovu temu malo toga ima da se doda,
izuzev toga da usta treba da budu ili mala, velika ili normalna - što je
pesnička figura koju, mislim, svi posedujemo. Konačno, pesnik s izraženim
sklonostima ka fizionomiji jednom mi je rekao da su dugačke i zašiljene uši
najupadljivija karakteristika velikog pesnika, što je činjenica koju smatram
tačnom, jer mi je prijatelj jednom rekao da je između pesnika i magarca
sasvim mala razlika, naime da pametniji od njih hoda na četiri noge.

Francuska, 1950.
Žan Sel de Melire64

Ovde nema normalnih ljudi, samo ljudi koji su dvostruko nenormalni,

ljudi koji su seksualno dvostruko izokrenuti, tako da su na putu natrag ka
normalnosti. Rečeno mi je da je čak i izvestan mesje, kojeg poznajem, i koji
izgleda savršeno normalan, u stvari četvorostruko nenormalan. Budući da
dva minusa daju plus...
Sledećeg dana mesje Koji-spava-u-krevetu-sa-4-žene, Žiro, zatvoren
je zbog zločina odbijanja da počini incest. On [je pokušao da se brani] tako

64
Još jedan satirički tekst, ali koji dugujemo Pesoinom francuskom heteronimu.
što je s ponosom istakao da, budući da je svim ljudima brat, i da su mu sve
žene sestre, svaki put kad spava sa ženom, on spava sa sestrom.

Čovek po imenu _________, upravnik osiguravajuće kompanije

Volupté Surhumaine,65 nedavno je izgubio parče svog levog testisa. On je
toliko uživao u ovom gubitku da su ga u jednom trenutku prozvali
perverznjakom, i tako je ušlo u modu da se gubi [parče] ovog dela tela, ali
je ljudima savetovano da ne preteruju u tom uživanju.

Slavni ljudi danas se mnogo više proučavaju, a vanredna nadarenost

silnih pisaca od ugleda uveliko je doprinela onim glavnim monografijama iz
nekoliko prethodnih godina, ali umesto da se razmotri književni deo
njihovog œuvre, proučavanja se sve više i više usredsređuju na utvrđivanje
moguće dužine njihovih penisa.

Izvesni gospodin bio je optužen zbog toga što nije silovao dvomesečnu
bebu!

On je odgovorio da je, kad je uhapšen, na umu imao nešto bolje od

običnog silovanja. Nije imao nameru da se ogreši o pristojnost [...]
Pre neki dan posetio sam školu za devojčice koja se zove Institut Sans
Hymen.66 Rečeno mi je da ga je osnovala dobrotvorka koja je imala četrnaest
hiljada ljubavnika i koja je očigledno umrla od previše revnosnog
posvećivanja.

Devojke u internatu imaju veoma dobru obuku. Uče onoliko poroka

koliko je moguće, i dirljivo je videti ih s kojom lakoćom ove slatke male
kurve shvataju stvari.

65
Nadljudsko sladostrašće (franc.).
66
Razdevičeni institut (franc.).
 Kažnjavanje, to je tačno, isuviše je oštro. Na primer, jednu devojku,
koja je plakala kad ju je drugarica iz razreda iskoristila za neki sadistički čin,
disciplinska komisija osudila je na to da može da ima samo tri od šest
ljubavnika, i da nosi haljinu koja dopušta da joj se vidi samo gornji deo tela!
Užas!

Tanjiri se peru krvlju male dece koja su silovana a grkljani im

prerezani. Tanjiri se ne brišu da bi se osušili. Rečeno mi je da je ovo čulno
uživanje donekle zastarelo.

Ejakulacija se postiže proždiranjem dečjih tela.

Životinjska sperma kao napitak izašla je iz mode.

Nekakav idiot mogao bi da pomisli kako je ova satira nepristojna i

nemoralna. Samo bi idiot mislio na takav način, jer danas su naučnici
potvrdili da idioti razmišljaju glupački i rade glupave stvari.
Ova satira namerno se služi prostačkom opscenošću.

Sram neka je sve koji misle da je ova satira zabavna. Fuj svima kojima
je smešna!
 BELEŠKE I EPIGRAMI

Pesoa je voleo efektne iskaze, kratke, ali kompletne komentare. To je vidljivo

u radovima heteronima Bernarda Suareša, Barona od Teive i Alvara de
Kampuša, kao i u zapisima Pesoe kao ortonima. Epigrame jepisao
podjednako na engleskom i portugalskom jeziku.

Kad razmišljam o tome kako su ludaku stvarne i istinite stvari unutar

njegovog ludila, ne mogu a da se ne saglasim sa suštinom Protagorine izreke
da je „čovek mera svih stvari”.

Čovek je životinja koja gotovo egzistira.

Norme ne postoje. Svi ljudi su izuzeci od pravila koje ne postoji.

Razlika između Boga i nas mora da se nalazi, ne u osobinama nego u
samoj prirodi našeg postojanja. Budući da je svaka stvar ono što jeste, Bog
mora da je ne samo ono što jeste nego i ono što nije. To nas zbunjuje u
pogledu toga ko je On.

Aristokrata je čovek koji se ne pokorava, i budući da mu je priroda

nepokorna, on postaje izrod i u pokoravanju sopstvenim uverenjima,
sopstvenom Ja. To je razlog zbog čega aristokrata nastoji, potpuno svesno i
iskreno, da bude krajnje moralan u teoriji i krajnje pokvaren u praksi.
 …

Totalna aristokratizacija = anarhija. Individualizam ima svoje granice.

Neki ljudi ne mogu da se individualizuju.

Život je tako svečana stvar, a životni problemi tako ozbiljni da niko od

nas nema pravo da se smeje. Svako ko se smeje glup je - makar privremeno.
Sreća je pravi oblik gluposti.

Zlo je rašireno svuda po Zemlji, a jedan od njegovih oblika jeste sreća.

***

Kažem vam: Činite dobro. Zbog čega? Šta time dobijate? Ništa, ne
dobijate ništa. Ni novac, ni ljubav, ni poštovanje, a verovatno ni duhovni
mir. Verovatno ništa od toga niste ni dobili. Zbog čega onda kažem: Činite
dobro. Zbog toga što time ne dobijate ništa. Zato ga vredi činiti.

Bog je najbolji Božiji vic.

Bog je ekonomski koncept. U njegovoj senci svešteni ci svih religija

uspostavljaju svoje metafizičke birokratije.
(Alvaru de Kampuš)
 8

Bez obzira na to da li bogovi postoje ili ne postoje, mi smo robovi

bogova.
(Bernardo Suareš)

Čist agnosticizam je nemoguć. Jedini pravi agnosticizam je neznanje.

Biti agnostik znači da vas razum progoni u vezi s tim da nema granica našem
razumevanju. Ali, kao što posmatrač može da prestane da posmatra, tako i
nečiji razum može da se zaustavi. Stoga, kad razumski dokažemo
ograničenost ili neograničenost ove ili one mogućnosti, nismo u stanju da
kažemo: „Hajde da se ovde zaustavimo”, nego moramo da nastavimo da
rasuđujemo kako bismo dokučili posledice takve ograničenosti
ili neograničenost. To je ono što svi „agnostici” čine, svesno ili nesvesno.

10

Sumnjam, dakle mislim.

11

Ne grize me savest nego me grize svest.

12
Svi mi imamo futurističke trenutke, kao kad se, na primer, sapletemo
o kamen.

13
 Na pozornici života, oni koji igraju ulogu iskrenosti, u celini,
najuverljivije igraju svoje uloge.

14

Koliko je inteligentnoj osobi teško da bude iskrena! Kao kad bi

slavoljubiva osoba bila čestita.
Umnožavanje sopstvenog Ja česta je pojava u slučaju masturbacije.

15

Budite mnogostruki kao univerzum!

16

Umetnost je najuzvišeniji i najfiniji oblik senzualnosti. Odnos između

umetnika i njegove publike sličan je odnosu između muškarca i žene u
seksualnom činu. Umetnička tvorevina je dokaz moći, dominacije;
umetnička zamisao je pasivno uživanje.
Upravo zbog toga su najrevnosnije estete obično seksualno izopačene.
To naročito važi za estete koje stvaraju, budući da stvaranje podrazumeva
pogoršavanje sopstvenog estetskog osećaja do tačke u kojoj to prelazi u
ljubav.

17

Umetnost radi umetnosti u stvari je kao umetnost radi umetnika.

18

Moćan umetnik u sebi ubija ne samo ljubav i saosećanja nego i samo

seme ljubavi i saosećanja. On postaje nečovečan iz svoje velike ljubavi
prema čovečanstvu - te ljubavi koja ga podstiče da stvara umetnost za
čoveka.
Genije je najveća kletva koju Bog može da dosudi čoveku. A ona mora
da se podnosi sa što je moguće manje gunđanja i cviljenja, sa što je više
moguće svesti o sopstvenom božanstvenom jadu.

***

[Nijedan čovek nije normalan, savršen - to je tačno]

Nijedan čovek nije normalan, savršen - to je tačno. Normalan u smislu

da ne može da se razboli. Jer, za svaku bolest (po mom mišljenju) neophodna
je sklonost, sklonost organizma prema bolesti. Stepen sklonosti upravo
je stepen nenormalnosti. Za svaku bolest neophodna je sklonost ka njoj, kao
što svaka postojeća stvar poseduje sopstveni karakter, budući da postoji.

[Ljudi su skloni tome da snove smatraju...]

Ljudi su skloni tome da snove smatraju stvarima, lažne stvari istinitim,

a stvarnost ništinom.

[Život nije od prirode svetlosti...]

Život nije od prirode svetlosti, nego od prirode ognja.

Život, večna agonija neizvesnosti, užasavajuće ništa. Osećanje da
predstavlja misaono ludilo.

[Neophodno je da ovog časa izjavim kakva sam ja vrsta čoveka]

 Neophodno je da ovog časa izjavim kakva sam ja vrsta čoveka. Moje
ime, ono nije važno, kao ni bilo koja spoljašnja pojedinost o meni. Moj
karakter je ono o čemu treba progovoriti.
Čitav sklop mog duha je oklevanje i sumnja. Za mene nema ničeg i ne
može biti ničeg pozitivnog; sve stvari osciluju oko mene, i ja s njima,
nepouzdan u sebe. Za mene je sve nedoslednost i promena. Sve je misterija
i sve je značenje. Sve stvari su ,,nepoznata” simbolika Nepoznatog. Odatle
užas, misterija, strah od previše inteligencije.
Po svojim prirodnim sklonostima, po okruženjima iz mog najranijeg
života, po uticaju proučavanja preduzetih pod njihovom pobudom (samih
ovih sklonosti), po svemu tome ja sam od vrste unutrašnjeg karaktera,
okrenut samom sebi, nem, ne samodovoljan nego izgubljen u sebi. Ceo moj
život bio je pasivan i snen. Sav moj karakter sastoji se od mržnje, od straha,
od nemoći koja prožima sve što ja, telesno i duhovno, predstavljam u smislu
odlučnih poteza, izričitih misli. Nikad se nisam odlikovao urođenom
odlučnošću samozapovedanja, nikad spolja nisam pokazivao svesnu volju.
Moji tekstovi su nedovršeni; nameću mi se nove misli, izvanredne;
neodstranjive asocijacije na ideje koje pojmovima donose
beskonačnost. Nisam u stanju da predupredim ili okončam
mržnju sopstvenih misli; o jednoj jedinoj stvari deset je hiljada zamisli, i
nastaje deset hiljada međuasocijacija ovih deset hiljada zamisli, i nemam
nikakvu volju da ih odstranim ili zaustavim, ali ni da ih okupim u jednu
središnju misao, gde će njihove nevažne ali pridružene pojedinosti moći da
se izgube. One prelaze u mene; one nisu moje misli, nego misli koje prolaze
kroz mene. Ja ne razmišljam, ja sanjam; nisam nadahnut, ja klikćem. Mogu
da slikam, ali nikad nisam slikao; mogu da komponujem muziku, ali nikad
nisam komponovao. Neobični pojmovi u tri umetnosti, prijatni uplivi
imaginacije miluju mi glavu; ali, ja ih puštam da tamo snevaju dok ne svisnu,
jer nemam snage da im podarim sopstveno telo, da od njih načinim
stvari spoljašnjeg sveta.
Karakter mog duha takav je da mrzim početke i krajeve stvari, jer to
su krajnje tačke. Muči me ideja o pronalasku rešenja za najveće, najtananije
probleme nauke, filosofije; užasava me ono što može da se odredi kao Bog ili
kao svet. Izluđuju me, čak i u povoju, one stvari koje treba na kraju izvesti,
da će jednog dana svi biti srećni, da će moći da se pronađe rešenje za bolesti
društva. Pa ipak, nisam ni zao ni okrutan; ja sam lud i to na taj način da je to
teško shvatiti.
Premda sam bio halapljiv i revnostan čitalac, ipak se ne sećam nijedne
knjige koju sam pročitao, takvo je bilo čitalačko stanje mog duha, mojih
snova, ne, onog što je pobuđivalo snove. Samo moje sećanje na događaje,
na spoljašnje stvari, više je nejasno nego što je nedosledno. Ježim se na
pomisao koliko malo toga imam u glavi od onog što je činilo moj prošli
život. Ja, čovek koji smatra da je današnjica san, manji sam od bilo
koje stvari iz današnjice.

Lične beleške

Prevazišao sam naviku čitanja. Više ne čitam ništa osim povremenih

novina, lake književnosti i neobaveznih stručnih knjiga na bilo koju temu u
čije proučavanje mogu da se upustim, i kod kojih jednostavno rasuđivanje
može da bude nedostatak.
Određenu vrstu literature gotovo da sam sasvim napustio. Mogu da je
čitam učenja ili zadovoljstva radi. Ali, nemam šta da učim; a zadovoljstvo
čitanja knjiga upravo je od one vrste koja vrlo lako može da se zameni
onom koju u dodiru s prirodom i posmatranjem života mogu neposrednije
da steknem.
Ovog trenutka suštinski posedujem osnovne zakone književne
umetnosti. Sekspir više ne može da me poduči da budem uglađen, a ni
Milton da budem zaokružen. Moj intelekt dosegao je gipkost i bujnost koje
mi omogućuju da prihvatim svako osećanje koje poželim i da voljno pređem
u bilo koje stanje duha. Za ono čemu je uvek naporno i mučno težiti -
zaokruženosti - nikakva knjiga ne može da bude pomoć.
To ne znači da sam se otresao tiranije književne umetnosti. Prihvatio
sam je samo kako bih se pokorio sebi.
Jednu knjigu uvek držim kraj sebe - Pikvikove spise. Knjige gospodina
V. V. Džejkobsa pročitao sam nekoliko puta. Propast detektivske priče
zauvek je zatvorila jedna vrata koja sam imao otvorena prema
savremenoj književnosti.
Prestao sam da se interesujem za pretežno pametne ljude - Velsa,
Čestertona, Šoa. Ideje koje ovi ljudi imaju iste su kakve se javljaju mnogima
koji uopšte nisu pisci; sastav njihovih dela do kraja je negativna veličina.
Nekad sam čitao samo radi čitanja. Sad shvatam da postoji samo
nekoliko zaista korisnih knjiga, čak i u onim stručnim stvarima za koje bih
mogao da budem zainteresovan.
Sociologija je veleprodaja [...]; ko danas u Bizantumu može da
podnese ovu sholastiku?
Sve moje knjige su knjige obaveštenja. Šekspira čitam samo u vezi sa
„Šekspirovim problemom”: ostalo mi je već poznato.
Otkrio sam da je čitanje ropski oblik snevanja. Ako moram da sanjam,
zašto ne sopstvene snove ?
[...]

Pravila za život

1. Poveravaj se što je moguće manje. Bolje se uopšte ne poveravati,

ali ako se već mora, poveravaj se lažno ili nerazumljivo.
2. Sanjaj što je manje moguće, osim u slučaju da je direktna svrha sna
pesma ili književni sastav. Proučavaj i radi.
3. Pokušaj da ostaneš što je moguće trezveniji, tako što ćeš trezvenost
tela nagovestiti trezvenim duševnim stavom.
4. Saglasnost iskazuj saglasnošću, ne objavom sopstvenih misli ili
slobodnim razmatranjem onih problema koji se graniče s unutrašnjim
duhovnim životom.
5. Radi na koncentraciji, obuzdavanju volje; postani snažan tako što
ćeš, što je dublje moguće, razmišljati o tome da si snažan.
6. Razmotri koliko malo pravih prijatelja imaš, jer tek nekoliko ljudi
sposobno je da bude bilo čiji prijatelj.
 7. Pokušaj da privučeš onim što je kod tebe prigušeno.
8. Nauči da budeš brz u postupanju sa sitnicama, s banalnim stvarima
uličnog života, životom kod kuće, životom na poslu, da ne bi trpeo
odugovlačenje sa svoje strane.
9. Organizuj život kao književno delo, unoseći u njega onoliko
jedinstva koliko je moguće.
10. Ubij ubicu.

[Sebe mogu da odredim bez ikakve muke]

Sebe mogu da odredim bez ikakve muke. Po prirodi sam žensko, s

muškom inteligencijom. Moja senzibilnost i moji postupci potiču od moje
prirode i njenog ispoljavanja, drugačije rečeno - te dve stvari su ženske.
Moje asocijativne moći - inteligencija i volja, koje predstavljaju razboritost
naših nagona - one su muške.
Što se moje senzibilnosti tiče, kad kažem da sam uvek želeo da me
vole, ali nikad da volim, kazao sam sve. Osećanje da sam obavezan da
uzvratim ljubav - iz banalne dužnosti da uzvratim, da budem odan u duhu -
oduvek mi je pričinjavalo patnju. Dopadalo mi se da budem pasivan. Želeo
sam da budem aktivan samo onoliko koliko je to bilo neophodno da se
ljubavna aktivnost osobe koja me je volela podstakne i održi.
Nemam iluzije u pogledu ove pojave. To je latentna seksualna
inverzija. Ona zastaje u mom duhu. Međutim, kad god zastanem i
razmišljam o sebi, osećam se neprijatno, jer nikad nisam bio siguran, a i dalje
nisam siguran, da ova težnja unutar moje prirode jednog dana neće preći na
moje telo. Ne kažem da bih upražnjavao seksualnost doslednu tom nagonu;
ali, želja bi bila dovoljna da me ponizi. Kroz istoriju je bilo mnogo nas u
ovoj kategoriji, a naročito kroz istoriju umetnosti. Šekspir i Ruso su dva
najsvetlija primera, to jest uzorka. Moj strah da bi ova duhovna inverzija
mogla da pređe na moje telo u stvari potiče od razmišljanja o tome kako se
to dogodilo kod njih - kod Šekspira u potpunosti, kao homoseksualnost; kod
Rusoa u neodređenoj meri, kao nejasno ispoljavanje mazohizma.67

[Nijedno doba nije prenelo svoju senzibilnost...]

Nijedno doba nije prenelo svoju senzibilnost na sledeće, puko

intelektualno shvatanje koje je imalo o toj senzibilnosti. Emocije nas čine
onim što jesmo; inteligencija nas čini različitim. Inteligencija nas razvejava
i sažima, i upravo kroz ovo sažimanje uspevamo da preživimo. Svako doba,
onom budućem, ostavlja samo ono što ono nije bilo.
Bog, u paganskom shvatanju sveta - to je tačno - nije ništa drugo nego
intelektualna samosvesnost bića, a ta inteligencija sastoji se od bezličnog, i
stoga idealnog, oblika tog bića. Kad oblikujemo intelektualnu zamisao o
samima sebi, mi oblikujemo sopstvenog boga. Međutim, tek nekolicina nas
uopšte oblikuje intelektualnu zamisao o samom sebi, zbog toga što je
inteligencija suštinski objektivna.
Živeti znači pripadati nekom drugom. Umreti znači pripadati nekom
drugom. Živeti i umreti predstavljaju jedno isto. Međutim, živeti znači
pripadati nekom drugom spolja, a umreti znači pripadati nekom drugom
iznutra. Te dve stvari su slične, ali život se odvija van smrti, što je razlog
zbog čega život znači život, i zbog čega smrt znači smrt. Ono spoljašnje
uvek je istinitije od onog iznutra, jer, konačno, to je strana koju vidimo.
Svaka prava emocija je laž u našoj inteligenciji, gde emocija ne
postoji. Izraz svake prave emocije stoga je lažan. Izraziti se znači kazati ono
što ne osećamo.
Konjicu čine konji. Bez konja, konjica bi bila pešadija. Mesto je ono
što jeste zbog svog položaja. Mesto na kojem jesmo predstavlja ono što
jesmo.
Pretvarati se znači poznavati sebe.

67
Homoseksualne sklonosti Pesoe izražavaju se prilično jasno kod njegovih heteronima
Kampuša, Reiša i, skrivenije, Suareša.
Alvaru de Kampuš
 Obrazovanje stoika

Baron od Teive

Baron od Teive je izgleda počeo da egzistira od 1928. i verovatno je

poslednji fiktivni autor koga je Pesoa stvorio. A ovo je njegov jedini tekst,
što je Pesoa istakao u prvom podnaslovu teksta, kojem je dodao i drugi
podnaslov: „Nemogućnost stvaranja vrhunske umetnosti”. Od oba je
kasnije odustao. Baron je, kao i Bernardo Suareš, zapravo
poluheteronim, jer je samo nepotpuna ili oštećena verzija imena
Fernando Pesoa. Baron od Teive takođe portretiše Pesoinu
seksualnu dramu, ili njeno odsustvo...

Dosegao sam dno praznine, izobilje ničeg. Ono što će me navesti da izvršim
samoubistvo ista je vrsta nagona koja nekog prisiljava da na spavanje pođe
ranije. Na smrt sam sit svih namera.
U ovom trenutku, ništa ne može da promeni moj život.
Ako... Ako...
Da, ali ako je uvek nešto što se nikad nije dogodilo, a ako se nikad nije
dogodilo, zbog čega lupati glavu oko toga šta bi bilo da se dogodilo?
Osećam da mi se život primiče kraju, zbog toga što želi da se
primakne. Poslednja dva dana proveo sam spaljujući, jedan po jedan (a
trajalo je dva dana zbog toga što sam ih ponekad čitao ispočetka) sve moje
rukopise, napomene o mojim pokojnim mislima, nacrte, pa čak i neke
dovršene stranice dela koja nikad ne bih napisao. Nije bilo oklevanja, ne
računajući samrtnu tugu što prinosim ovu žrtvu uz pomoć koje ću otići - kao
čovek koji spaljuje mostove za sobom - sa obale ovog života koju
se spremam da napustim.
Slobodan sam. Spreman sam. Ubiću se. Ali, voleo bih da, makar, o
svom životu ostavim intelektualno sećanje, ispisanu sliku - što preciznije
uspem da je uobličim - o onome što sam bio iznutra. Budući da mi nije bilo
dozvoljeno da ostavim nasleđe u vidu predivnih laži, želim da ostavim malu
količinu istine koju nam neistina o svemu, recimo, dozvoljava da iskažemo.
Ovo će biti moj jedini rukopis. Ne ostavljam ga, za razliku od Bekona,
milosrdnim duhovima budućih generacija, nego (bez poređenja) na
razmatranje onima koje će budućnost učiniti ravnima meni.
Pošto sam između sebe i života presekao sve veze osim ove poslednje,
stekao sam emotivnu bistrinu u duši i mentalnu jasnoću u glavi koje me
daruju snagom reči, ne da bih sazdao književno delo koje nikad ne bih
mogao da sazdam, nego da pružim poslednje jednostavno objašnjenje zbog
čega ga nisam sazdao.
Ove stranice nisu moje priznanje; one su moja definicija. I osećam,
dok počinjem da pišem, da sam kadar da pišem donekle nalik istini.

Nema veće tragedije od intelektualnog osećanja i moralnog osećanja

podjednakog intenziteta, u istoj duši ili istom čoveku. Jer, da bi čovek bio
potpuno i bez ostatka moralan, mora da bude malčice glup. Jer, da bi čovek
bio bez ostatka intelektualan, mora da bude malčice nemoralan. Ne znam
kakva igra ili ironija postanja onemogućava čoveka da u isti mah bude i
jedno i drugo. Pa ipak, na moju nesreću, ta dvojnost odigrava se u meni.
Obdaren obema vrlinama, nikad nisam bio kadar da sebe pretočim u bilo šta.
Ono što me je učinilo nepodesnim za to da proživim svoj život nije bila
prezasićenost jednom osobinom, nego obema.

Kad god i gde god da sam imao nekog eventualnog suparnika, brzo
sam se povlačio, ne oklevajući ni na trenutak. To je jedna od nekoliko stvari
u životu kod kojih nikad nisam oklevao. Moj ponos nikad nije mogao da
podnese ideju o meni koji se nadmeće s nekim drugim, naročito ako bi to
značilo neprijatnu mogućnost poraza. Ako bih izgubio, pušio bih se od
ozlojeđenosti. Zbog toga što sam mislio da sam bolji od svih drugih? Ne:
nikad nisam pomišljao da sam bolji u šahu ili vistu. To je bilo iz čistog
ponosa, nemilostivog i mahnitog ponosa kojeg ni krajnje očajnički napori
mog razuma nisu mogli da obuzdaju, to jest utule. Držao sam se dalje
od života i sveta, i susreta s bilo kojim od njihovih elemenata koji su me
neprestano vređali kao podlost, kao iznenadan prkos lakeja.

U trenucima nepodnošljive sumnje, kad sam od početka znao da ću

pogrešno postupiti, ono što me je činilo da budem besan na sebe bila je
nesrazmerna težina društvenog činioca u mojim odlukama. Nikad nisam
bio u stanju da prevaziđem uticaj nasleđa i svog vaspitanja. Mogao sam da
omalovažavam sterilne koncepte plemstva i položaja u društvu, ali nikad
nisam uspeo da na njih zaboravim. Oni su poput urođenog kukavičluka,
kojeg se gnušam i kojem se opirem, ali zbog toga što moj duh i moju volju
prožima nedokučivim sponama. Jednom sam imao priliku da se oženim
prostom devojkom koja bi me verovatno usrećila, ali između nje i mene, u
neodlučnosti moje duše, stajalo je četrnaest naraštaja barona, mentalna slika
celog grada koji se pakosno podsmeva mom venčanju, sarkazam mojih
prijatelja s kojima čak nisam ni prisan, kao i veliki nespokoj sazdan od
zlehudih i uskogrudih misli - a tih uskogrudih misli bilo je u takvom broju
da su se na mene sručile kao da sam počinio zločin. I tako sam ja, čovek od
razboritosti i ravnodušnosti, ostao bez sreće zbog okoline koju sam prezirao.
Kako sam se oblačio, kako sam se ponašao, kako sam primao ljude u
svoju kuću (gde, verovatno, nikog nisam morao da primim), svi prostački
izrazi i naivno držanje koje njena ljubav nije mogla da zakloni, a njena
posvećenost da me navede na to da zaboravim - sve se ovo, kao nekakav
dokaz, kao sablast satkana od ozbiljnih stvari, pomaljalo se onih besanih
noći kad sam pokušavao da odbranim sopstvenu žudnju na to da je zatočim
u beskrajnu mrežu nemogućih stvari koja se neprekidno upetljavala oko
mene.
I dalje se sećam - tako živopisno da mogu da osetim opojan miris
prolećnog vazduha - poslepodneva kad sam, pošto sam o svemu razmislio
još jednom, odlučio da odustanem od ljubavi kao od nerešivog problema.
Bio je maj, maj koji je izdaleka mirisao na leto, s cvećem oko mog imanja
već u punom cvatu, dok mu je boja bledela kako se sunce polako spuštalo.
U pratnji žaljenja i samoprekora, koračao sam između mojih nekoliko
stabala. Večerao sam rano i tumarao, usamljen poput simbola, pod
jalovim senkama i jedva čujnim šuštanjem lišća. I odjednom me je spopala
žudnja da se odreknem svega, da se povučem jednom za svagda, i osetio sam
strahovito gađenje prema tolikim žudnjama, tolikim nadama, tolikim
spoljašnjim uslovima za njihovo ostvarenje i tolikim unutrašnjim
nemogućnostima da bi želeti njihovo ostvarenje bilo nešto stvarno. Taj
osetljiv i tužan trenutak predstavlja početak mog samoubistva.

Pripadam naraštaju - pod pretpostavkom da ovaj naraštaj, pored mene,

obuhvata i druge - koji su izgubili veru u bogove starih religija kao i u
bogove savremenih nereligija. Jehovu odbacujem kao što odbacujem
ljudski rod. Za mene su Hristos i napredak mitovi istog sveta. Ne verujem u
Bogorodicu, i ne verujem u elektricitet.

Nemoguće je živeti u skladu s razumom. Inteligencija ne obezbeđuje

nikakvo uputstvo za rukovanje. Taj uvid, za mene, razotkriva ono što je
možda bilo skriveno u mitu o Padu. Kao kad nečije netremično zurenje
zbriše munja, tako je i viziju moje duše zbrisalo zastrašujuće i pravo
značenje iskušenja koje je Adama navelo na to da jede s takozvanog Drveta
znanja.
Tamo gde postoji inteligencija, život je nemoguć.

Naš problem nije to što smo individualci. Problem je to što je naš

individualizam više statičan nego dinamičan. Cenimo ono o čemu
razmišljamo, umesto ono što radimo. Zaboravljamo da nismo izveli, ili
postali, ono o čemu smo razmišljali; da je prva funkcija života aktivnost,
kao što je prva osobina stvari pokretljivost.
Dajući značaj onome o čemu razmišljamo zbog toga što smo ga
osmislili, uzimajući sopstveno Ja ne samo (da citiram grčkog filosofa)68 kao
meru svih stvari, nego kao i njihovu normu ili standard, mi u sebi stvaramo,
ako ne tumačenje, onda makar kritiku univerzuma, kojeg uopšte i ne
poznajemo i stoga ne možemo da ga kritikujemo. Najlakoumniji,
najneodlučniji od nas, dakle, unapređuju tu kritiku u tumačenje - tumačenje
koje je nadređeno, poput halucinacije; izazvano, pre nego izvedeno. To je

68
Misli se na Protagoru.
halucinacija u strogom smislu, budući da predstavlja iluziju zasnovanu na
nečem što se samo nejasno opaža.

***

Ako je nesrećan, današnji čovek je pesimista.

Ima nečeg prezrivog, nečeg podlog u ovoj projekciji naše lične žalosti
na ceo univerzum. Ima nečeg sramno egocentričnog u pretpostavci da se
univerzum nalazi u nama, to jest da smo mi neka vrsta njegovog jezgra i
epitoma, ili simbola.

Činjenica da ja patim može da bude prepreka postojanju izvesnog

nedvosmisleno dobrog Tvorca, ali to ne dokazuje nepostojanje Tvorca, ili
postojanje zlog Tvorca, ili čak postojanje neutralnog Tvorca. To dokazuje
samo da na svetu zlo postoji - nešto što bi teško moglo da se nazove
otkrićem, i nešto što još niko nije pokušao da pobije.

Nikad nisam bio kadar da verujem u to da bilo ja, bilo neko drugi,
može da ponudi bilo kakvo delotvorno olakšanje za čovekove patnje, a još
manje da mogu da ih iscelim. Međutim, bio sam kadar da ih ignorišem.
Najtananija ljudska patnja - čak i najbeznačajnija pomisao na to - uvek me
je potresala i bolela, odvraćajući me od toga da se usredsredim samo na sebe.
Moje uverenje da od svih isceliteljskih sredstava za dušu nema nikakve
koristi, trebalo je prirodno da me uzdigne do vrhunca ravnodušnosti, ispod
kojeg bi oblaci istog tog uverenja sakrili od pogleda sav metež na zemlji.
Ali, moćna kakva jeste, misao ne može ništa drugo nego da uskomeša
pobunjenička osećanja. Mi ne možemo da odlučimo da ne osećamo, kao
što ne možemo da odlučimo da ne hodamo. I tako svedočim, kao što sam
otkad pamtim sećanje na više emocije uvek svedočio, o sveukupnom bolu,
nepravdi i bedi na ovom svetu, kao što bi oduzet čovek mogao da svedoči o
davljenju čoveka kojeg, koliko god je ovaj bio mornar prve klase, nije
mogao da spase. U meni je patnja drugih postala više od obične patnje;
patnja je gledati je, patnja je gledati da je neizlečiva, i patnja je znati da se
moja svest o njenoj neizlečivosti čak isprečila beskorisnoj plemenitosti
žudnje da se osetim kao da sam učinio nešto za njeno isceljenje. Moj
nedostatak inicijative bio je koren svih mojih muka -moje nesposobnosti da
poželim nešto pre nego što o tome razmislim, moje nesposobnosti da se
prepustim, moje nesposobnosti da odlučim na jedini način na koji
čovek može da odluči: donošenjem odluke, ne razmišljanjem. Ja sam
Buridanov magarac, skapavam na matematičkoj sredokraći između vode
osećanja i sena postupaka; da nisam razmišljao, i pored toga bih mogao da
umrem, ali to ne bi bilo od žeđi i gladi.
Šta god da mislim ili osećam, neizbežno se pretvara u oblik inercije.
Misao, koja je za druge ljude kompas za usmeravanje postupaka, za mene je
mikroskop, koji čini da ceo univerzum sagledam kao prostor u kojem bi i
stopa bila dovoljna, kao da je Zenonov argument o nemogućnosti da se
prevali određeno rastojanje - koji je, zbog toga što je beskonačno deljiv, i
sam beskonačan - predstavljao neobičan opijat koji je zatrovao moje
psihološko Ja. A osećanje, koje kod drugih ljudi prodire u volju kao ruka u
rukavicu, ili kao šaka do branika na maču, u meni je uvek bio drugi oblik za
misao - uzaludno kao bes od kojeg drhtimo do te mere da ne možemo da se
mrdnemo, ili kao panika (panika, u mom slučaju, isuviše snažnog osećanja)
od koje se čovek na svom putu ukoči ili prepadne, onda kad bi strah trebalo
da ga natera da pobegne.
Ceo moj život bila je bitka izgubljena na mapi. Kukavičluk ga čak nije
izveo na bojno polje, gde bi, verovatno, iščezao; kukavičluk spopada
načelnika štaba u njegovoj kancelariji, nasamo s njegovim uverenjem da
sledi poraz. On se nije usudio da primeni svoj ratni plan, jer je bilo jasno da
je nesavršen, a nije se usudio da ga usavrši (premda nikad ne bi mogao da
bude potpuno savršen), budući da je njegovo uverenje da nikad ne bi mogao
da bude savršen ubilo svu njegovu težnju ka savršenstvu. I nikad mu
nije sinulo to da bi njegov plan, ma kako nesavršen, mogao da bude bliži
savršenstvu od neprijateljevog. Istina je da je moj pravi neprijatelj, koji me
je savladao pošto me je savladao Bog, bila upravo ta ideja o savršenstvu,
koja je protiv mene marširala na čelu svih trupa ovog sveta - kao tragična
prethodnica svih naoružanih ljudi ovog sveta.

S lakoćom sam mogao da zavedem svaku služavku u mojoj službi.

Međutim, neke su bile isuviše krupne, ili su izgledale krupno zbog toga što
su bile tako živahne, a u njihovom prisustvu automatski sam se osećao
stidljivo, rastrojeno; nisam čak mogao ni da sanjam o tome da ih zavodim.
Druge su bile isuviše sitne, ili krhke, i prema njima sam osećao sažaljenje.
Bilo je i onih neprivlačnih. I tako sam prolazio kroz osoben fenomen ljubavi
dok sam, manje-više, prolazio kroz uobičajen fenomen života.
Strah od povređivanja drugih, senzualnost proistekla iz fizičkih
postupaka, moja svest o stvarnom postojanju drugih duša - te stvari
predstavljale su prepreke mom životu, i tad sam se pitao kakvo dobro donose
bilo meni, bilo drugima. Devojke koje nisam zaveo, zaveli su drugi, jer bilo
je neizbežno da ih neko zavede. Ja sam se sklanjao tamo gde se drugi ne bi
razmišljali, i pošto sam video da su drugi obavili ono što ja nisam, počeo
sam da se pitam: Zbog čega toliko razmišljam kad mi to samo nanosi bol?

Prvo sam shvatio koliko sam beskrajno bio nezainteresovan za sebe i

za ono što sam nekad smatrao da mi je najbliže srcu - jednog dana dok sam
odlazio kući - začuo signal za požar koji kao da je bio u mom susedstvu. Palo
mi je na pamet da je možda moju kuću zahvatila vatra (premda, na kraju,
nije), i dok bi me nekad obuzeo užas na pomisao o tome da će se svi moji
rukopisi pretvoriti u dim, primetio sam, na sopstveno zaprepašćenje, da me
je mogućnost da je moju kuću zahvatila vatra činila ravnodušnim, gotovo
srećnim, pri pomisli na to koliko bi mi život bio jednostavniji bez tih
rukopisa. U prošlosti, gubitak rukopisa - fragmentarnog, ali brižijivo
sastavljenog œeuvre69 - dovodila bi me do ludila, ali sad sam tu mogućnost
posmatrao kao slučajno ispoljavanje moje sudbine, ne kao fatalan udarac
koji bi moju ličnost poništio tako što bi poništio njene pojavne oblike.
Počeo sam da shvatam koliko nas neprekidno stremljenje ka
nedostižnom savršenstvu na kraju satire, i razumeo sam velike mistike i
velike askete, koji su u svojim dušama sagledali uzaludnost života. Šta bi od
mene nestalo na tim ispisanim listovima? Ranije bih rekao ,,sve”. Danas bih
rekao ,,ništa” ili ,,ne mnogo”, ili „nešto neobično”.
Sam sebi postao sam objektivna stvarnost. Ali, tako postupajući, nisam
mogao da kažem da li sam pronašao sebe ili sam izgubio sebe.

69
U izvorniku na francuskom, znači: delo.
 Razmišljati kao spiritualista znači ponašati se kao materijalista. To je
besmisleno uverenje; to je spontana vera celog čovečanstva.
Kakav je život ljudskog roda ako ne religijska evolucija bez uticaja na
svakodnevni život?
Čovečanstvo privlači ono što je idealno, a što je ideal blagorodniji i
manje čovečan, to će biti privlačniji za upražnjavanje (ako je napredan) u
čovekovom civilizovanom životu, koji tako prelazi s jednog naroda na drugi,
s jedne epohe na drugu, s jedne civilizacije na drugu. Civilizovano
čovečanstvo širi svoje ruke ka religiji koja propoveda neporočnost, religiji
koja propoveda jednakost, religiji koja propoveda mir. Međutim, normalno
čovečanstvo stvara, diskriminiše i neprekidno se sukobljava, i tako će biti
dok postoji.

Pomisao na to da ovu nepovezanu hrpu poluispisanih odlomaka

smatram književnim delom! Pomisao na to da, u ovom presudnom trenutku,
verujem da sam kadar da ove parčiće organizujem u uređenu, vidljivu
celinu! Ako je organizaciona moć misli dovoljna da se delo
materijalizuje, ako ova organizacija može da se ostvari
emocionalnom snagom dovoljnom za kratku pesmu ili nevelik ogled, onda
bi delo kojem težim, bez sumnje, bilo uobličeno bez moje pomoći kao
odlučujućeg činioca, jer bi se oblikovalo u meni.
Da sam se usredsredio na ono za šta je moja neagresivna volja kadra,
shvatam da sam, od fragmenata svog nedostižnog remek-dela, mogao da
uobličim kratke oglede. Mogao sam da prikupim nekoliko završenih
raznorodnih, dobro uobličenih proznih tekstova. Mogao sam da silne fraze,
rasejane po mojim zabeleškama, saberem u nešto više od obične knjige
misli, i to ne bi bio probušen ili pohaban šešir.
Međutim, ponos mi ne dopušta da pristanem na manje od onog za šta
je moj duh sposoban. Nikad sebi nisam dopuštao da budem polovičan, da u
poslu koji obavljam prihvatam bilo šta osim sopstvene celovite ličnosti i
krajnje ambicioznosti. Da sam osetio da moj duh nije kadar za posao
sintetizovanja, zauzdao bih sopstveni ponos, smatrajući ga oblikom ludila.
Međutim, manjkavosti nije bilo u mom duhu koji je uvek bio veoma dobar
u sintetizovanju i organizovanju. Problem je bio u mojoj mlakoj volji da
napravi ogroman napor kakav zaokružena celina zahteva.
Ovim standardom, verovatno, nikakav stvaralački posao nigde ne bi
mogao da se izvede. To shvatam. Shvatam da ako bi svi veliki umovi
preterano savesno nastojali da rade samo ono što je savršeno, ili makar
(budući da savršenstvo nije moguće) ono što je u potpunom skladu s
njihovom celokupnom ličnošću, onda bi oni odustali, poput mene.
Samo oni koji su tvrdoglaviji nego inteligentniji, impulsivniji nego
razboritiji, imaju ulogu koju treba da odigraju u stvarnom životu. Disjecta
membra,70 kaže Karlajl, jeste ono što ostaje od svakog pesnika, ili od
svakog čoveka. Međutim, žestok ponos, poput onog koji me je ubio i koji
me i dalje ubija, ne želi da prihvati zamisao o tome da se niskosti budućih
epoha potčine izopačena, osakaćena tela koja naseljavaju i određuju dušu
čiju neizbežnu nesavršenost taj ponos iskazuje.
Što se dostojanstva duše tiče, ne vidim nikakav srednji put ili posredni
pojam između askete i običnog čoveka. Ako radite, onda radite; ako se
odričete, onda se odričite. Radite kao marva kao što rad zahteva; odričite se
apsolutnim odricanjem. Odričite se bez suza ili samosažaljenja, dominirajte
makar u žestini sopstvenog odricanja. Prezirite sebe, ali dostojanstveno.
Da biste jecali pred svetom - a što lepše jecate, to se svet više otvara
prema onom ko jeca, i njegova je sramota utoliko više javna - potrebno je na
krajnje ogorčenje koje poraženi čovek može da iskali prema unutrašnjem
životu, onaj ko svoj mač nije sačuvao da njime obavi svoju poslednju
dužnost kao vojnik. Mi smo svi vojnici u ovom nagonskom puku zvanom
život; prinuđeni smo da živimo po zakonu razuma ili da uopšte nemamo
zakon. Veselo raspoloženje je za pse; cviljenje je za žene. Čovek ima samo
svoju čast i svoj muk. To osećam više neko ikad dok posmatram kako
plamen u kaminu guta moje tekstove, jednom za svagda.
Dostojanstvo duha jeste priznanje da je on ograničen i da se stvarnost
nalazi van njega. Priznati da, sa ili bez zaprepašćenja, prirodni zakoni ne
podležu našim željama, da svet postoji nezavisno od naše volje, da naša tuga
ne dokazuje ništa od moralnih prilika zvezda ili čak ljudi koji prolaze pored

70
„Rasuti fragmenti" (ali i „rasuti udovi“) (lat.).
naših prozora - u tom priznanju počiva prava svrha duha i dostojanstva
razboritosti duše.

Čak i sad, kad me ne privlači ništa osim smrti (koja je ,,ništa”), hitam
da provirim kroz prozor i osmotrim kako se razdragana grupa seljaka vraća
kući po nepomičnom večernjem vazduhu, pevajući gotovo u verskom
zanosu. Shvatam da im je život srećan. Shvatam to s ruba rake koju sam
kopam, i shvatam to s neprikosnovenim ponosom koji ne propušta da to
prizna. Šta lična tuga koja me razdire ima sa sveopštim zelenilom lišća, s
prirodnom razdraganošću onih mladih ljudi i žena? Šta ledeno hladan kraj u
koji tonem ima s prolećem koje sad svetu stiže zahvaljujući prirodnim
zakonima, čije dejstvo na kretanje zvezda čini da ruže cvetaju, i čije dejstvo
na mene čini da okončam svoj život ?
Koliko bih se srozao u sopstvenim očima i, uistinu, u svačijim, ako bih
ovog časa kazao da je proleće tužno, da cveće pati, da reke nariču, da je u
pesmi seljaka muka i zebnja, i to sve zbog toga što je Alvaru Kuelju
Atajade, četrnaesti baron od Teive, sa žaljenjem shvatio da ne može da
napiše knjige koje je želeo!
Ličnu tragediju zadržavam za sebe. Podnosim je, ali je podnosim licem
u lice, bez metafizike ili sociologije. Priznajem da me je život pobedio, ali
ne i ponizio.
Mnogi ljudi doživljavaju tragedije, i ako računamo i one slučajne,
onda ih svi ljudi doživljavaju. Međutim, ko god je čovek držaće do toga da
ne priča o sopstvenoj tragediji, a ko god je umetnik držaće do toga da bude
ili čovek, i da svoju muku zadrži za sebe, ili da iz nje - krajnje odlučno -
izvuče opštu pouku.
Osećam da sam do kraja iskoristio razum. Zbog toga i nameravam da
se ubijem.

Kao gladijator, koga je sudbina kao roba osudila na arenu, klanjam se

bez straha od Cezara koji je u ovom cirkusu okružen zvezdama. Klanjam se
do kraja, bez ponosa, jer rob nema čime da se ponosi, ali i bez radosti, jer
čovek osuđen na smrt teško da može da se smeši. Klanjam se tako ne kako
bih izigrao zakon, koji je bez ostatka izigrao mene. Ali, klanjajući se,
zarivam u grudi mač koji mi ničemu neće poslužiti u borbi.
Ako je pobeđen čovek onaj ko umire, a pobednik onaj ko ubija, onda
ovim činom, priznajući da sam pobeđen, sebe proizvodim u pobednika.
 Fernando Pesoa ili pisci u piscu

Koliko je života sadržano u jednom životu? S

Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg
vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra,
subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao
svoje drugo.
Antonio Tabuki

Evo šta je sam Fernando Pesoa napisao o sebi, 30. marta 1935, u
Lisabonu:
Puno ime: Fernando Antonio Noguejra Pesoa.
Datum i mesto rođenja: Rođen u Lisabonu, parohija Mučenika, zgrada
s kapijom broj 4 na Largo de S. Karluš (kako stoji u imeniku), 13. juna 1888.
Srodstvo: Zakoniti sin Žuakima de Seabre Pesoe i Marije Magdalene
Pinjero Noguejra. Po ocu, unuk generala Žuakima Antonija de Araužu
Pesoe, borca u mnogim pohodima i Dionisije Seabra; po majci, unuk
savetnika Luiša Antonija Noguejre, pravnog konsultanta, koji je bio
generalni direktor „Kraljevskog Ministarstva”, i Magdalene Ksavijer
Pinjero. Krvno poreklo: plemićka i jevrejska mešavina.
Građanski status: Neoženjen.
Zanimanje: Najispravniji naziv bi bio „prevodilac”, najtačniji bi bio
„komercijalni inokorespondent”. Njegova poezija i njegovo pisanje nisu
njegova profesija nego njegova vokacija.
Adresa: Rua Kuelju da Roča, 16, prvi sprat, desno, Lisabon.
(Poštanska oznaka - Poštanski pregradak 147, Lisabon.)
Društveni položaji koje je zauzimao: civilna mesta ili registrovane
dužnosti: nikakve.
Objavljena dela: Dela su mu objavljivana u raznim časopisima,
listovima i povremenim publikacijama. Vredni spomena su: „35 soneta“
(napisanih na engleskom), 1918; „Engleske pesme I-II” i „Engleske
pesme III“ (takođe na engleskom), 1922; kao i knjiga „Poruka”, 1934, koja
je dobila nagradu Sekretarijata Nacionalne propagande u kategoriji
,,Pesma”. Brošura „Interregnum“, objavljena 1928, odbrana vojne diktature
u Portugalu, trebalo bi da bude smatrana nepostojećom. Sve to mora biti
pregledano i prilično od toga mora biti ispušteno.
Obrazovanje: Posle smrti njegovog oca 1893, njegova majka se
preudala za komandanta Žuaua Migela Rosu 1895, koji je bio portugalski
konzul u Durbanu, Natal, gde je Fernando Pesoa odrastao. Dobio je Nagradu
kraljice Viktorije za engleski jezik na Univerzitetu Rt Dobre nade 1903, za
njegovo postignuće na ispitu kad je imao 15 godina.
Politička ideologija: Veruje da je monarhija idealni sistem za suštinski
imperijsku zemlju kakva je Portugalija. Veruje, takođe, da je nemoguće
imati monarhiju u Portugaliji. Prema tome, u slučaju referenduma, sa
žaljenjem bi glasao za republiku. Konzervativac u engleskom stilu, znači da
prihvata slobodu u okviru konzervativnog konteksta i apsolutno je
antireakcionaran.
Veroispovest: Hrišćanski gnostik, dakle potpuno suprotstavljen svim
organizovanim crkvama, poglavito rimokatoličkoj crkvi. Privrženik tajne
hrišćanske tradicije iz razloga koji će biti jasni na osnovu daljnjeg, a koja
održava tesne veze s tajnom tradicijom u Izraelu (sveta kabala), kao i sa
okultnim svojstvom masonerije.
Inicijacija: Iniciran, neposrednom komunikacijom između Majstora i
Učenika, u tri niža nivoa Templarskog reda u Portugaliji.
Patriotski stav: Sledbenik mističkog nacionalizma u kojem je sva
rimokatolička infiltracija ukinuta u cilju stvaranja, po mogućstvu, novog
sebastijanizma71 kao duhovne zamene ma kojeg spiritualizma, ako se može
smatrati da takvog ima, u portugalskom katolicizmu. On je nacionalista
vođen geslom: „Sve za čovečanstvo, ništa protiv nacije.”
71
Dom Sebastijan je bio mladi portugalski kralj čiji poraz u smrt u boju kod Alkasar-Kivira
u Maroku, 1578, deli istoriju Portugalije na dva perioda. To je razmeđa veličine i propadanja
jedne zemlje. On je poslednji svedok luzitanske (Luzitanija - nekadašnji naziv Portugalije)
moći i smatra se njenim poslednjim junakom. Veliki pesnik Luiš de Kamoiš smatrao je, u
svom spevu Luzijade, da treba o Sebastijanu pevati onako kako je Homer pevao o Ahilu u
Ilijadi. Gaetano Doniceti je napisao operu o tom ludom portugalskom kralju. Dom
Sebastijan je figura koja dominira u ortonimnom Pesoinom delu.
 Društveni stav: Antikomunista i antisocijalista. Ostalo može da bude
izvedeno iz onog što je gore već rečeno.
Sažetak ovih završnih misli: Uvek imati na pameti mučenika Žaka de
Moleja, Velikog majstora Templara i boriti se, uvek i svugde, protiv njegove
tri ubice - Neznanja, Fanatizma i Tiranije.
„Moj zavičaj je portugalski jezik”, proročki je jednom napisao
Fernando Pesoa. On je svoj genije bezbroj puta izrazio na engleskom jeziku,
ali on, koji je hteo da postane najinternacionalniji portugalski pisac -
napisaće Injes Pedrosa, dobro je znao da svaki jezik poseduje
sopstvenu boju, osenčenost i muziku, kao i da se umetnost pisanja sastoji u
vođenju konvencionalnih snaga izražavanja u ma kojem jeziku s onu stranu
njegovih granica. To je bio njegov prvi dodir s originalnošću, i to je značilo
predati se, bez ograničenja, jeziku oslobođenom svih naredbodavnih i
poslušničkih kompleksa. Otuda je on pisao o poznatom i nepoznatom, o
uzvišenom i prizemnom, o estetici i trgovini, politici i astrologiji. Stvorio je
sopstveno sazvežđe heteronima i poluheteronima, uključujući i
izvanrednu Mariju Žuze (videti u ovoj knjizi Pismo grbave devojke
metalskom radniku), koja mu je omogućila duboko istraživanje
najraznorodnijih mogućnosti bića. I bio je, očigledno, neprevaziđeni pesnik:
vreme još zaostaje za njegovim pisanjem, zauvek uključeno u neku
nadolazeću istinu. Ostavio je za sobom mnoštvo spisa, ali je za života
objavio samo jednu knjigu (Poruka); bio je snevač nemogućeg, koji nikad
nije dopustio sebi da bude u klopci jednoličnog neshvatanja kojim se
odlikovalo njegovo doba. Pesoa nam je ostavio mnogostruko, podsticajno
delo koje nikad ne prestaje da nas iznenađuje, zavodi i, pre svega, izaziva
da prodremo kroz međe koje dele telo i dušu, život i snove, misao i osećanje.
To je delo, zaključuje Injes Pedrosa, apsolutne univerzalnosti.

Pesoa je, rekla bih, bio duh koji je nadilazio sebe, i to obilje je tražilo
neku pluralnu egzistenciju da bi moglo biti ispoljeno. Upravo ta pluralnost
je jedan od presudnih elemenata koji odlikuje Pesoino stvaralaštvo. Pesnik
je morao u sebi da stvori nove pisce da bi tek to mnoštvo moglo da kreativno
obilje duha iznese na videlo. To je, po rečima Terese Rite Lopes, čitavo
jedno „pozorište Bića” na čijoj pozornici jedan lik igra uloge desetine
drugih. To je drama, povremeno halucinatorna, povremeno
melanholična, zasnovana ne samo na književnoj igri nego i na životnoj. I
tako, ubrzo posle Pesoine smrti, krenula je, četrdesetih godina prošlog
stoleća, gotovo lavina rasprava o heteronimiji, tom umnožavanju pisaca u
jednom piscu, kao nesumnjivo ključnom pitanju koje nam postavlja Pesoino
delo. Kako gledati na to rađanje mnogih pisaca u jednom? Ludilo? Izraz
nedovoljnosti u jednom bivstvovanju ili preterivanje u želji da se bude ?
Potreba da se makar i fiktivnim entitetima naseli sopstvena pustinja? Ili je
reč, naprotiv, o potrebi da se oseti što više različitih emocija, misli što više
različitih misli i okušaju različite senzacije? „Osetiti sve na svakojaki
način?” U najmanju ruku se može reći ono što je Pesoa sam napisao
povodom Šekspira: kod njega je suviše ,,duše” za premalo ,,ja” (videti u ovoj
knjizi odeljak Erostrat).
O nastanku heteronima govori se na nekoliko mesta u ovoj knjizi, i na
tim mestima, recimo u pismima (prvenstveno u onom upućeno Kazaišu
Monteiru, poznato i kao pismo o nastanku heteronima), postajemo svedoci
pogleda koji tvorac baca na svoja stvorenja, na to bratstvo izmišljeno, ali i
veoma realno, budući da iz njega proističu mnoga dela koja potvrđuju
njihovu realnost. Pesoino Ja je nesumnjivo bilo preterano slabo, ali u isti
mah i veoma zahtevno. Za takvu situaciju heteronimija je možda bila jedini
izlaz. Bila je i odgovor na duboku usamljenost i odziv na svest koja je
pristajala na misiju genijalnog duha. Taj duh neprestano vodi dijalog sa onim
što stvara, kao i sa stvaranjima onih koje stvara. Uz Pesou su neprekidno
Kampuš, Kaeiro i Reiš. Ne može bez njih. Oni ne mogu bez njega.
Razmenjuju reči među sobom koje, dopunjujući se, ocrtavaju obrise složene
i istančane estetike. Tajna heteronimije biva postepeno otkrivana. Ipak, kad
pomislimo da nam je rešenje pred očima, tajna ostaje tajna. Ona je poput
neke mentalne muzike, koju je Rikardo Reiš zagovarao u svojoj teoriji
poezije, ili eufonije različitih elemenata. U periodu od nekoliko meseci,
1914, Pesoa otkriva tri ideje koje će usmeravati njegovu misao.
Sebastijanizam, teosofiju i paganizam. Ova treća je možda najneposrednije
vezana za heteronimiju, jer se Kaeiro i Reiš upravo svojim paganstvom
nameću i svojim prisustvom se izdvajaju. No, heteronimija, makar
posredno, upravlja i mističkom dimenzijom ovog dela. Umesto da ona sama
zauzme čitav prostor dela, upravo zbog postojanja heteronima, ona je bila
prinuđena da ostane u ortonimnom krugu Pesoe lično kao Pesoe koji postaje
pesnik prevazilaženja, sna, dubine, beskraja i večnosti, svega onog što
artikuliše Pesoinu mističku i ezoteričku koncepciju.
Smisao heteronimije možda je najbolje objašnjen (u drugom pismu
Monteiru) iskazom: ,,Ja ne menjam, ja putujem” Heteronimija i pisanje su
za Pesou bili stalno putovanje. Pesoa putuje ka sebi, i to je bila njegova
životna pustolovina. Putuje ka nečem i nekom nepoznatom, pri čemu je ta
nepoznata zemlja i ta nepoznata osoba on sam. Deleći se i umnožavajući, on
je naprosto putovao.
Paganski povratak bogova, koji su, kao svoju religiju, zastupali
heteronimni pisci, Kaeiro, Reiš i Kampuš, takođe je kod Pesoe tesno
povezan sa umnožavanjem njegovog Ja. Povratak bogova, koji će biti
prisutan i u njegovom čitanju američkog pesnika Volta Vitmana, zatim
otkrivanje kubizma i futurizma, učinili su od mladog Pesoe, kao u nekoj
naročitoj inicijaciji, pesnika koji se prometnuo u mnoge pesnike, pisca u
kome su se stekli mnogi pisci, a koji su se potom odmetnuli od neke
unutrašnje svetlosti i priklonili istinskoj sunčevoj svetlosti, „vrednijoj od
svih misli”. Uski i jalovi vid katolicizma i protestantizma, kaže Pesoa, biva
zamenjen paganskim otvaranjem vidokruga. Putovanje se nastavlja. Cesto
se on vraća uvidu da je paganstvo otvorena, pluralna religija, bez dogmi,
najprirodnija. Hrišćanstvo, na primer, može biti samo jedna od varijanti,
poseban slučaj te univerzalne religije. Naposletku i sama Pesoina mistika se
promeće u svojevrsnu pagansku mistiku. Njegova alhemija i njegov
gnosticizam ne potčinjavaju se samo jednom jedinom, ekskluzivnom
Bogu. Oni najavljuju „početak vladavine Sunca”.

Mistična vokacija Fernanda Pesoe ne može a da ne pobudi pažnju.

Fenomen okultnog ga je neprestano provlačio. Tajna znanja, kao što su
astrologija i alhemija, specijalni redovi poput templara i ružokrstovaca,
predstavljali su njegov vidokrug od kojeg je polazio i kojem se vraćao.
Efektan pripovedački opis te strane Pesoine duhovnosti nalazim u jednoj od
knjiga iz moderne srpske književnosti.
 U Ušću Okeana Jovice Aćina, naime, možemo da pročitamo takoreći
alhemičarski deo koji se, uz još nekoliko drugih aluzivnih mesta, odnosi na
portugalskog pesnika u vezi sa okultizmom:72
„Fernando Pesoa. Počeo je da čita o njemu. On je takođe bio u ovom
nizu [luzitanskih] alhemičara. Pesoa je bio, po sopstvenoj izjavi, veoma
zainteresovan za okultna znanja... [...]
Za vodič putem Zveri, Zmije i čeljusti Pakla
[...] U pitanju je bilo to što je počeo da čita o Fernandu Pesoi kao
alhemičaru, nije stigao da se zagleda ni u prvi fotodokument na desnoj
stranici, a otud ni ja to baš nisam mogao, i tako smo propustili nešto što je
obećavalo, nego je on poput klade propao u prljavu posteljinu i slične,
nehigijenske snove (ne sećam se više ni koje), ostavljajući jednog od
poslednjih alhemičara Lisabona na cedilu, kao i sve nas koji već ponešto
znamo o tom Pesoi, pa nas je, razumljivo, moglo kopkati da saznamo više o
tajnim znanjima i tajanstvenim stranama u životu pesnika. B, verujem, nikad
nije čitao Knjigu nespokoja, zbirku pesama, jednu od nekoliko najvećih u
čitavom veku, a koju je napisao, nisam siguran već pod kojim imenom,
upravo Pesoa. U stvari, Pesoa se nije služio drugim imenima, za šta se kaže
heteronimi, nego je istinski bio više osoba. Rikardo Reiš, Alvaru de Kampuš,
Bernardo Suareš, Alberto Kaeiro, i mnogi drugi. Svi oni su bili Pesoa i Pesoa
je bio oni, lično utelovljavajući desetine aspekata jednog pesnika. I svaki od
tih aspekata je pisao i imao svoje delo. Svih tih 79 pessoas udomio je u sebi
neko čije je ime Fernando Pessoa, a i to je ime bilo samo jedan od
heteronima. Čisto masovno ludilo kao rođeno za neku platformu sa
funkcijom lifta na kojem bi pisalo da je namenjen samo za podizanje i
spuštanje 79 osoba? Nisu to dvojnici nego likovi za sebe. A Pesoa nije bio
lud. Bio je jedino usamljen, melanholičan, ćutljiv, gotovo nesnalažljiv u
životu, do čijeg je kraja, kad je posle devet godina provedenih u Južnoj
Africi kao dete, proboravio u Lisabonu i okolini, nikuda ne putujući. Bio je,
ukratko, u isti mah najromantičniji i najpostmoderniji pesnik u svome
razdoblju. O njegovom intimnom životu se malo zna. Možda je umro čedan.
Nije bio bez prijatelja, ali spavao je, jeo i stanovao sam. Samcit.

72
Videti u: Jovica Aćin, Ušće Okeana, izd. Geopoetika, 2011, str. 204 i 233-239.
 B sve to nije mogao znati i usnuo je usred rečenice koja saopštava da
je Pesoa bio zainteresovan za okultna znanja. Ni meni to nije bilo poznato. I
trenutak kasnije suspregao sam se i prestao da se srdim. B je otišao
svojim putem snova, ali nisu izgubljene sve šanse da sami saznamo ponešto
o Pesoinom alhemijskom putu. O tome moraju postojati i drugi izvori. Nije
Pesoa u istoriji makar ko. Ne mari ni što su Luzitanski alhemičari iščezli.
Kako su došli tako su prošli. Knjigu je B nezasluženo stekao u šahovskom
klubu. U tom trenutku je Duh takođe provirio na pozornicu. Iznad vitrine, u
kojoj se knjiga nalazila, visila je uramljena fotografija s nazivom Zver i
Pesnik. U prvoj prilici, pošto sam i sam bio u Lisabonu, svratio sam do kluba.
Na fotografiji su, u prvom planu, dvojica igrala šah. Stajali su tu, iza njih, i
neki ženski likovi. A onda, bio je tu čitav niz stolova za kojima je igran šah.
Na ulici, u nekom kafeu, ili u šahovskom klubu? Kako god bilo, važna su
prva dvojica. Desni je bio Fernando Pesoa, takoreći isti kakvog znamo s
drugih fotografija, ozbiljnog i mirnog lica, uvek glatko izbrijanog, sa
brčićima, šeširom, cvikerima, u mantilu. On je bio i analitički duh, koji
je raspolagao mnogim znanjima, od filozofije do etnologije i lingvistike.
Izgledalo je logično da igra šah. A levi, Zver? Videlo se da je to krupniji
muškarac, proćelav. Pušio je cigaru. Delovao je nadmoćno. Udebljala Zver.
A Beast 666.
Za života, Pesoa nije ni bio poznat u svetu. Objavio je knjigu pesama
Poruka, i to je valjda bilo sve. Zato su, posle njegove smrti, u velikom
kovčegu ostale hiljade ispisanih papira, s gotovim pesmama, nacrtima,
pismima, svakojakim odlomcima. Preobilna rukopisna ostavština. Mora da
je drukčije bilo sa Zveri, ako je Zver zaista Zver. Pretpostavka je bila na
mestu. U kući u kojoj je poslednjih godina svog života stanovao Pesoa, u
Ulici Koelja da Roče, danas pesnikovom Muzeju, već posle nekoliko minuta
izlistavanja tamo prodavanih publikacija, bez greške se može ustanoviti da
je u pitanju Alister Krauli, zvani Zver 666, glasoviti mag, osnivač mnogih
tajnih satanističkih redova (među kojima su najpoznatije Zlatna zora i
Red istočnih templara), rođeni okultista. Nagađa se i da je bio engleski
špijun. Bio je i slikar, astrolog, jogin, planinar. Bavio se Krauli i
književnošću (pisao je drame i pesme), ali pre svega je bio samozvani
mističar, s neuporedivim darom za sopstvenu promociju. U popularnoj
štampi je nazvan ’najporočniji čovek na svetu’, jer je bio požudni
biseksualni hedonista i eksperimentisao sa svim drogama. Sve do svoje
smrti, u Istočnom Saseksu, u Engleskoj, 1947, u svojoj sedamdeset drugoj,
taj veliki majstor misterijskih rituala i sekti nije odustajao od želje da postane
šahovski šampion. Od mladosti je svakodnevno najmanje po dva časa igrao
šah. Razumljivo je onda da ga na fotografiji vidimo da igra šah. Ali, otkuda
povučeni Pesoa s takvom svetskom i šahovskom zveri ?
Pesoa je pisao Krauliju. U kupljenim Kraulijevim Ispovestima video
je autorovu astrološku kartu, a budući da je i sam bio odlično upućen u
astrologiju, opazio je greške, pa je seo i početkom decembra 1929. godine
pisao Zveri, ispravljajući mu omaške u tom horoskopu. Kraulija je taj Pesoa
zainteresovao i otpisao mu je, najavljujući da će doći lično u Lisabon. Tako
je započela njihova prepiska i neočekivano druženje. I sreli su se, sledeće
godine, u Lisabonu. Šahovska fotografija je upravo iz te godine. Tvrdi se da
je snimljena ili u gostionici ’Martinjo da Arkada’ ili u kafeu ’Braziljera’, za
čijim bronzanim stolom je, u društvu bronzanog Pesoe, na bronzanoj stolici
trenutak posedeo i B.
Bez ikakve sumnje, ne samo kad je reč o astrologiji, Pesoa je bio
upućen u okultizam, i to od svake vrste. Sam će to reći u autobiografskom
zapisu. Bio je i član jedne od slobodnozidarskih loža. Mnogi odlomci iz
njegove rukopisne ostavštine posvedočavaju da je bio potanko iniciran u
ezoterička znanja. Kao alhemičar, bio je, između ostalog, pod uticajem vizija
irskog pesnika Vilijama Batlera Jejtsa. Pisao je Pesoa, osim o alhemiji i
astrologiji, i omagiji, kabali, masonskom simbolizmu, tarotu,
ružokrstovcima, novotemplarizmu. Zatim, tu je i jedan njegov ogled o
inicijaciji (pisan više na engleskom nego na portugalskom), pa esej Put
Zmije (više na portugalskom nego na engleskom), i to sve ukazuje na to da
je pesnik radio na većem i celovitijem ezoteričkom delu. Fascinantan pesnik,
i još mi je žao, ali sad više onako setno, opraštajući, što je B zapao u san,
koji mi izgleda da bi u mom slučaju bio košmaran, jer bih, da sam ja bio taj
ko je prestao da čita poglavlje o pesniku alhemičaru na njegovom putu
rajske Zmije, i u snu žalio zbog toga.
Krauli je voleo putovanja i nije slagao. Taj autor dvotomne Magike u
teoriji i praksi došao je u Lisabon; Fernando Pesoa ga je sačekao. Bio je
Krauli prezadužen i mnoge žene su ga jurile. Za njegovu magiju novac mu
je uvek bio potreban, a žene su fanatično ludovale za njim, pa je logično što
je Krauli uhvatio prvu priliku da se izmakne od jata poverilaca i devojaka.
U Lisabon je, ipak, u pratnji jedne od svojih mladih sledbenica, lepe
Hani Larise Jeger, dospeo u septembru. Pesoa je, u međuvremenu, već na
portugalski preveo Kraulijevu Himnu Panu. Da li su igrali šah i tad bili
fotografisani ? Ponovo sam se usredsredio na fotografiju. Kraulijev šahovski
partner doista veoma liči na Pesou. Sama fotografija je nađena
u sakupljenom Kraulijevom arhivu koji se nalazi u londonskom Institutu
Varburg. Uzeo sam lupu i, detalj po detalj, poredio lik, iz levog profila, na
toj fotografiji i druge fotografije iz iste godine na kojima je nesumnjivo
Pesoa. Zanemario sam odeću, jer takva je bila u modi. Sličnu je nosio i Italo
Zvevo u Trstu, kao i Pesoa u Lisabonu. Nos? Prolazi. Brčići, da. Ali, uho se
nije podudaralo. Školjke nisu bile jednake. Zatim, zašto palica liku na
šahovskoj fotografiji visi o desnoj ruci, kao da je reč o levorukoj osobi?
Pesoa bi, sedeći, palicu okačio prirodno na levu podlakticu. Ako to ipak nije
Pesoa, mada jedva da ima koga ko bi rekao da nije (eno fotografije i u klubu
Svete Tereze), onda je neko ko je takoreći njegov dvojnik. Prelazim na
ambijent. Bio sam na oba mesta za koja se pretpostavlja da su bila mesta
Kraulijevog i pesnikovog šahovskog dvoboja. Bio je na njima i B. „Martinjo
da Arkada” može biti, a ne mora biti. Da li se na tim mestima uopšte igrao
šah? Ali, nije poznato da je Pesoa, mada se šah evocira u jednoj od njegovih
pesama, ikad istinski igrao šah. Zašto bi Zver igrala s takvim pacerom? Gde
je Krauli igrao šah u Londonu? Tražim po njegovim autobiografskim
Ispovestima i utvrđujem da su u Londonu bile Gambit Chess Rooms, a po
slici tog mesta u nekoj britanskoj istoriji šaha odmah biva vidljivo da
je ambijent na problematičnoj fotografiji, na kojoj zbunjuje i prisustvo
nepoznate žene tik uz Pesoino rame, više nego sličan tim Gambitnim
šahovskim odajama. Fotografija nikako nije falsifikat. Na njoj je Zver
Krauli, ali ne i Pesoa. Donekle mi je krivo zbog toga, ali tako mislim, a ne
znam šta bi neko drugi rekao. Kasnije sam otkrio da slično mišljenje deli i
od mene znatno upućeniji Marko Pazi, italijanski doktor za Kraulija, koji
smatra da lik koji zamenjujemo sa Pesoinim pripada nekom minornom
engleskom članu jedne od Kraulijevih tajnih organizacija. Svejedno, čak i
ako nisu zajedno za šahovskom tablom, Krauli i Pesoa su bili zajedno u
Lisabonu. I onda je Krauli, samonazvan Zver 666 i Antihrist, odlučio da
izvrši samoubistvo. Progonjen onolikim ženama (među kojima je i njegova
supruga Marija de Miramar) i poveriocima, jer je bankrotirao,
pretpostavljam da mu nije mnogo izbora ostalo šta bi učinio. Zato mi se B
dopada: njemu samoubistvo ne pada na pamet, i zašto bi, kad je već u ustima
Okeana.
Zver je došao u Lisabon možda i zbog svog isplaniranog samoubistva.
Tražio je da mu Pesoa u tom konačnom poduhvatu pomogne. Svi aspekti
odnosa (koji će potrajati oko dve godine) između Kraulija i Pesoe nisu
poznati, ne verujem ni da je taj odnos, tokom kojeg su razmenili po
dvadesetak pisama, bio baš nešto tesan, ali pesnik nije mogao da odbije
zahtev Zveri. Ukazao mu je i na najbolje mesto za čin. Boca do Inferno, Usta
Pakla, nedaleko od Lisabona, kod Kaškaiša, gde se stenje okomito nadvija
nad Okean, a u stenju s okeanskog mora, koje se silno peni i moćnim
talasima razbija obalu, zjapi oveći otvor, ulaz u podmorsku špilju. Pogled na
dramatična Usta Pakla otkriva divlji, zaista infernalni prizor, i ja bih ga dugo
i spokojno mogao gledati. Tu je okeanski bezdan nestrpljivo čekao da u
njega skoči Zver i da telo ovoga policija na uviđaju nikad ne nađe. Pesnik je
samoubici čak pomogao da sastavi oproštajnu poruku, upućenu gospođici
Jeger, devetnaestogodišnjoj nemačkoj umetnici, ali namenjenu i medijima.
Simbolično zakazano za dan jesenje ravnodnevice, 23. septembar u 18
časova i 36 minuta, u trenutku zalaska sunca, kad tama nadvladava svetlost,
samoubistvo Zveri, njen povratak u vrući i vlažni Pakao, ipak nije
svakodnevni događaj. Poruku je, na listu papira sa zaglavljem hotela Evropa,
Krauli potpisao imenom kineskog mudraca Tu Li Jua iz 3321. godine pre
Hrista, jer je sebe smatrao njegovom reinkarnacijom, i glasila je: ’Ne mogu
da živim bez tebe. Druga Boca do Inferno će me primiti - a ona neće biti
tako vrela kao tvoja. Hisos!’ [Poslednja reč bi mogla biti grčka, kao neki
bratski pozdrav onoj čija su usta pakla najtoplija?] Pesoa je, ukratko, postao
dragocen saučesnik u Kraulijevom samoubistvu. U jednoj od pesama s
naslovom ’Autopsihografija’, Pesoa piše:

Pesnik je krivotvoritelj
Koji tako dobro radi posao
Da krivotvori čak i bol
Bol koju istinski oseća.
 Kasnije, posle Kraulijevog samoubistva, Pesoa je napisao jednom od
prijatelja da je Krauli, posle samoubistva, odlučio da život nastavi u
Nemačkoj.
Dok je Krauli putovao u Berlin, gde će dvadesetak dana kasnije, pošto
je počinio samoubistvo skočivši u Usta Pakla, otvoriti izložbu svojih slika,
graničari su se krstili u kojoj meri je taj putnik pljunuti svetski mag Alister
Krauli. Verovali su da je Krauli samo dvojnik Kraulija.
U rukopisnoj ostavštini Fernanda Pesoe nađen je, u mašinopisu, u
onom velikom kovčegu, i jedan vodič za strance u Lisabonu, sastavljen na
engleskom jeziku.
Napisan je još 1925. Prvi put je objavljen tek sedamdesetak godina
docnije. Moj poznanik iz školskih dana, koji poglavito živi u Kopenhagenu,
inače prevodilac neke kineske zen-rasprave o duhu i, po svemu sudeći,
barem tako on kaže, potomak modela za jednu od Sezanovih opscenih slika
(Popodne u Napulju), pričao mi je da je taj turistički vodič, mada u
francuskom prevodu, zapravo veruje da je to bio francuski prevod, kupio i
čitao u Parizu. Prema njegovom uverljivom opisu sadržaja, pošto me je stvar
zanimala i toliko sam ga zapitkivao, ta knjiga mi liči na onaj vodič koji će B
naći na kamenoj klupi u lisabonskom parku kod bazilike Estrela. Uzgred,
ono što će B zabeležiti u tom vodiču, sedeći uz bronzanog Pesou, ispred
kafea ’Braziljera’, nalikuje mi na jedan od pesnikovih zapisa. Pesnika je
uhvatila nesanica, i te noći odlučio je, da ne bi bio u Lisabonu, da ode u
Sintru, udaljenu tridesetak kilometara. Odlazi tamo da prespava. Dok se
noću vozi pustim drumom, obuzima ga nemir, javlja mu se neki strah od
vožnje [...]”

Tako priča Aćin. (Neka nam bude oprošten opseg predočenog

navoda.) Bilo je neophodno, na završetku pogovora, navesti ga ovako
ekstenzivno (uz piščevu saglasnost, mada - priznaću - prilično nevoljnu) da
bismo dobili sliku o meri u kojoj Pesoina zainteresovanost za tajna znanja
nije prolazila bez izvesne životne dramatike. Zato bole ovi njegovi
nezaboravni stihovi:
Bio si mnogi drugi,
Bio si svi drugi
- I nikad niko nisi bio.

N.U.