ANATOMIJA NOSA

                                                            Uvodni tekst

Disanje na nos je jedini fiziološki oblik disanja, kako kod dece, tako i kod odraslih.Značaj
disanja na nos u dečjem uzrastu je još izraženiji u odnosu na odraslu populaciju, s
obzirom na to da se radi o periodu intenzivnog razvoja viscerokranijuma. Osim osnovne
respiratorne funkcije, nos i paranazalne šupljine imaju brojne druge funkcije, kao što su
vlaženje i filtriranje udahnutog vazduha, funkciju imunoodbrane, refleksnu, fonatornu i
olfaktornu funkciju. Da bi se ostvarile navedene funkcije neophodni su, kako uredan
prenatalni i postnatalni anatomski razvoj, tako i uredna histomorfologija i imunobiologija
oblažuće sluznice.
 
  ANATOMIJA NOSA
 
Nos je najprominentniji deo lica i najmanje promene njegovog izgleda bitno
utiču na izražajnost i fizionomiju lica. Predstavlja početni deo respiratornog trakta
sa kojim čini jedinstvenu celinu (Slika 1). Pravilna anatomija nosa neophodna je u
ostvarivanju osnovnih funkcija nosa.
Anatomska podela nosa:
I Nosna piramida
II Nosna šupljima
III Paranazalne šupljine
Slika 1. Anatomija nosa
Oblik i dimenzije nosa se u toku života menjaju. Nos dece je kratak i širok, sa konkavnim
dorzumom. Sa povećanjem kostiju lica menja se i oblik nosa, tako da definitivni oblik i
dimenzije dostižu u 25 godini /1/.
 
 
 
                                      ANATOMIJA PARANAZALNIH ŠUPLJINA
 
Paranazalne šupljine ili sinusi su prod
užeci nosne duplje, obloženi respiratornom sluznicom, ispunjeni vazuhom i u vezi sa
nosnom dupljom preko svojih otvora na lateralnom zidu. Predstavljaju pneumatizovane
delove pojedinih kosti lica i lobanje. S obzirom na kost, u čijoj se debljini razvijaju, oni
se dele na:
1. čeoni (frontalni) sinus
2. vilični (maksilarni) sinus
3. etmoidalni sinus ili etmoidalne ćelije
4. sfenoidalni sinus.
Paranazalni sinusi nastaju invaginacijom sluznice nosne šupljine u toku trećegi četvrog
meseca embriogeneze. Po rođenju razvijeni su samo maksilarni i etmoidalni sinusi, dok se
ostali razvijaju kasnije tokom detinjstva, a sinusi puni razvoj dostižu nakon puberteta.
Etmoidalni sinusi su u 90% prisutni na na rođenju. Etmoidalne celule narastaju do 7.
godine, definitivnu veličinu postižu u periodu 12-15. godine, prosečnog volumena 4,5 ml.
Imaju najveću varijabilnost, posmatrano u odnosu na druge PNŠ, mogu da pokazuju
supraorbitalnu ekstenziju, invaziju poda frontalnog sinusa (bulla frontalis), srednje nosne
školjke (concha bullosa), krova maksilarnog sinusa (Hallerova ćelija) i anterolateralno,
prema sfenoidalnom sinusu (Onodijeva ćelija). Maksilarni sinusi (Highmore antrum) su
takođe prisutni na rođenju. Rast im je bifazičan, dobijanje u volumenu je do 3. godine i u
period 7-12. godine. Volumen u uzrastu dve godine je 2 ml, do devete godine 10 ml, a
definitivni volumen, u uzrastu 15 godina je 14,8 ml. Frontalni sinusi nastaju uzlaznim
širenjem najanteriornijih etmoidalnih ćelija. Pneumatizacija se dešava u uzrastu 4-12.
godine /2/. Konačna veličina frontalnih sinusa se postiže sa 25 godina. Sfenoidalni sinus
se u razvojnom smislu razlikuje u odnosu na druge PNŠ, jer se ne razvija od pobočnih
vreća nazalnog kaviteta, već nastaje od unutarnazalne kapsule embrionalnog nosa. Razvoj
započinje od 3. godine, a u uzrastu sedam godina svojom pneumatizacijom doseže do
sellae turcicae. Definitivna veličina sfenoidnog sinusa se postiže sa osamnaestom
godinom.

FIZIOLOGIJA NOSA I PARANAZALNIH ŠUPLJINA

FIZIOLOGIJA NOSA I PARANAZALNIH ŠUPLJINA
 
Osnovna funkcija nosa je respiratorna. Pored respiratorne funkcije, nos i PNŠ imaju
brojne druge funkcije, kao što su kondicioniranje, vlaženje i filtriranje udahnutog
vazduha, funkcija imunoodbrane, refleksna, fonatorna i olfaktorna funkcija. Respiratorna
funkcija nosa se odvija po zakonima fizike, a protok vazduha kroz nosnu šupljinu je
određen položajem i odnosom endonazalnih anatomskih i sluzničnih struktura. Disanje na
nos je jedini fiziološki oblik disanja.Kod novorođenčadi  je obavezno disanje na nos zbog
morfofunkcionalnih karakteristika gornjih disajnih puteva i visoko položenog larinksa, što
obezbeđuje istovremeno disanje i hranjenje. Svakodnevno kroz nos odrasle osobe prođe
oko 10 000 litara vazduha /3/. Nazalni respiratorni volumen se povećava sa uzrastom
deteta, tako je isti kod desetodnevnog novorođenčeta 6,4%, a kod deteta uzrasta 5 godina
40,3% u poređenju sa respiratornim volumenom odraslog.
Pored uloge barijere sluznica nosa i PNŠ je značajna i sa aspekta imunoodbrane
produkcijom imunoglobulina, IgA i IgG koji su citotoksični i uništavaju mikroorganizme na
svojoj površini. Sekretorni IgA čini do 50% proteinskog sastava nazalnog sekreta.
Humoralni mehanizmi imunoodgovora nazalne sluznice podrazumevaju aktivnost
nespecifičnih supstanci odbrane lokalizovanih u nazalnom epitelu i sekretu.
Uključuju lizozime koji svoju aktivnost usmeravaju na peptidoglikane ćelijskog zida gram
“+” bakterija, laktoferin, inhibira rast bakterija i oligosaharide, koji vezuju bakterije.
Neutrofilni granulociti stvaraju proteaze i hidrolaze koje razaraju ćelijske membrane
bakterija i virusa /4/.
Fiziologija i funkcije PNŠ su i dalje otvoreno polje istraživanja. Funkcije PNŠ su
višestruke, zagrevanje i vlaženje vazduha, regulacija intranazalnog pritiska potpomažuća
ulogu u imunoodgovoru, povišenje repiratorne sluznične površine, smanjenje težine
lobanje, uloga rezonatora glasa i doprinoseća uloga u rastu i razvoju lica.

UPALNI PROCESI SLUZNICE NOSA

Upalni procesi sluznice nosa
 
Kod dece u prve dve godine života podjednako se često se javljaju nazalna opstrukcija i
rinoreja. Nazalna opstrukcija i rinoreja se kod ove dece može podeliti na akutnu i
hroničnu. Najčešći etiološki faktor akutnih nazalnih opstrukcija u ovom uzrastu je nazalna
infekcija (virusna ili bakterijska), dok su najčešći uzroci hroničnih nazalnih infekcija
alergijska inflamacija i adenoid. Infekcije gornjih disajnih puteva kod dece skoro po
pravilu započinju infekcijom nazalne sluznice. U zavisnosti od lokalnog i opšteg imunog
odgovora, infekcija može zadržati lokalni karakter, kada se manifestuje otežanim i
čujnim disanjem, hrkanjem, nazalnom i postnazalnom drenažom. Što je dete mlađe i
manje, širenje infekcije sa nazalne mukoze je brže i lakše na okolne strukture, kao što je
adenoid, uvo, farinks i bronhije. Hronične nazalne infekcije su najčešće posledica
alergijske inflamacije u nazalnoj sluznici koja započinje u ovom uzrastu ili su posledica
hroniciteta adenoida /5/. Faringealna tonzila (adenoid) je prisutna na rođenju i povećava
se u periodu od prve do treće godine života. Infekcije gornjih disajnih puteva dovode do
akutnog uvećanja adenoida i prolaznih simptoma otežanog nazalnog disanja, dok je
hipertrofija hroničnog karaktera i najčešće dovodi do nastanka „sindroma disanja na
usta“.
 
Upala sluznice nosa je najčešća bolest dečje dobi. Upale se mogu grubo podeliti na
infektivne i neinfektivne. Neinfektivne su alergijski, vazomotorni rinitis, prisustvo stranog
tela. Infektivne upale nosa mogu biti akutne i hronične. Akutne infekcije su u 90%
slučajeva uzrokovane virusima, samoograničavajuće su i prolaze za 7 do 10 dana. Glavne
tegobe su nazalna sekrecija i kongestija. Prolaze uz simptomatsku terapiju: toaleta nosa,
dekongestivi i antipiretici. Imunokompetentno dete može imati 6 do 8 infekcija godišnje,
a 10-15% dece i do deset upala sluznice nosa /6/. Kod hroničnih infekcija ponavljane
infekcije su obično udružene sa atopijom, hipertrofijom adenoida, deformitetom
septuma, prisustvom stranog tela. Treba imati na umu da je rinitis početak brojnih drugih
stanja kao što su osipne groznice, grip, bronhitis, bronhiolitis. Najčeše širenje infekcije je
na okolne strukture nosa, a to su sinusi, uši, adenoid i farinks. Kod mlađe dece najčešće
komplikacije su otitisi i adenoiditisi, a kod starije sinuzitisi. Virusne infekcije se često
nastavljaju bakterijskim infekcijama Streptococcus pneumoniae,  Haemophilus
influenzae i Moraxella catarrhalis /7/. Nazofaringealna flora se formira u toku prve
godine života, uključujući kako saprofitnu floru, tako i potencijalno patogenu bakterijsku
floru. Do druge godine oko 70% dece je kolonizovano sa Streptococcus pneumoniae, a do
5. godine preko 90%. Ovi procenti su nesto niži za Haemophilus influenzae i Moraxella
catarrhalis i kreću se oko 40 do 50%. Kolonizacija Pneumokokom traje kod dece oko 4
meseca, a oko 10 do 15 % razvije znake infekcije (neinvazivne i invazivne bolesti) u toku
prvog meseca kolonizacije. Pneumokok se može naći samo u adultnom nazofarinksu.
Prisustvo virusa uvek predstavlja infekciju za razliku od prisustva bakterija
(kolonizacija) /8/. Sa polaskom dece u kolektiv, a to je obično u uzrastu 12 do 18 meseci
dijagnostikuju se česte infekcije GRP. Oko 25 do 40% infekcija, GRP u uzrastu do 2.
godine komplikuje se zapaljenjem srednjeg uva. Stalna antigena stimulacija zajedno sa
prisutnom atopijom predisponira hipertrofiju adenoida. Nekada je uvećanje trećeg
krajnika uslovljeno reinfekcijama bez prisutne atopije. Učestalost sinuzitisa posle virusne
infekcije GRP je oko 2.5 % /9/.
Klinički se manifestuje hroničnom nazalnom opstrukcijom, čujnim nazalnim disanjem,
hrkanjem, disanjem na usta. Kao posledica hronične nazalne opstrukcije dolazi do
nenapredovanja, a potom i do izmenjenog izgleda deteta – facies adenoidea, poremećaja
u rastu i razvoju vilice i zuba. Adenoidno tkivo, bez obzira na veličinu, sa potencijalnim
biofilmom je mogući rezervoar bakterijskih uzročnika, koji mogu osim hronične nazalne
sekrecije i opstrukcije, izazivati česte otitise, bronhiolitise i bronhitise.
 
 
 
Akutni sinuzitis
Sinuzitis predstavlja zapaljenski proces sluznice paranazalnih šupljina. U savremenoj
literaturi, češće se koristi termin rinosinuzitis zbog udruženosti inflamatornih procesa u
nosu i paranazalnim šupljinama. Rinosinuzitisi su česta oboljenja dece i adolescenata, a
klinička slika je teža nego kod odraslih pacijenata. Akutni rinosinuzitisi imaju znatno veću
učestalost kod dece u odnosu na hronične oblike.
Brojne epidemiološke studije koje su imale za cilj utvrđivanje relevantnih faktora koji
utiču na prevalencu rinosinuzitisa kod dece, su ukazale na sledeće:
1. Nakon 6-8 godine starosti dece, postoji jasno definisano smanjenje prevalence
rinosinuzitisa ( priroda istorije bolesti u dečijem uzrastu )
2. U periodu jesen – zima dolazi do značajnog povećanja učestalosti oboljenja
3. Prevalenca rekurentnog ili hroničnog rinosinuzitisa je dramatično veća kod dece koja
borave u vrtićima u odnosu na decu koja ne idu u kolektive.
Akutni rinosinuzitis, pored akutnog otitisa, je najčešća komplikacija virusnih infekcija
gornjih respiratornih puteva. Razvijena klinička forma akutnih sinuzitisa je najčešće
bakterijske prirode. Sekundarna bakterijska infekcija nastaje progresijom zapaljenskog
procesa iz nosa (rinogeni put), retko iz korena zuba (dentogeni put). Najčešći bakterijski
uzročnici su Streptococcus pneumoniae i Haemophilus influenzae i približno su
podjednako zastupljeni u oko 60% slučajeva. Moraxella catarrhalis (beta-laktamaza
pozitivna najčešće) je uzročnik rinosinuzitisa kod dece u oko 20% slučajeva;
Staphylococcus aureus, S. viridans i S. pyogenes, alfa streptokoke i gram negativni bacili
znatno ređe. Prisustvo anaeroba ukazuje na dentogeno poreklo bolesti /6,7,9/.
Alergijske reakcije učestvuju u genezi sinuzitisa u oko 20% slučajeva. Mogu biti primarni
ili sekundarni uzročnik. Najčešće se javljaju alergijske reakcije na inhalacione i neke
nutritivne alergene, koje se odvijaju uglavnom po tipu I imunoloških reakcija (IgE-zavisne
reakcije).
 
 
Klinička slika
 
Na akutni bakterijski rinosinuzitis treba posumnjati nakon virusne infekcije gornjih
respiratornih puteva i to kada:
- simptomi virusne infekcije traju duže od 10 dana
- simptomi se pogoršavaju nakon 5 dana
- simptomi nisu u skladu sa karakterističnim simptomima virusne infekcije
U zavisnosti od kliničke slike akutnog rinosinuzitisa, razlikujemo dva oblika:
1. Blagi oblik (atipični, najčešće virusne etiologije) je najčešća forma i karakteriše ga
atipična klinička slika kao posledica nedovoljno jasne granice između akutnog rinitisa i
akutnog sinuzitisa kod dece.
2. Teži oblik (klinički jasno manifestovan, najčešće bakterijske etiologije) je znatno ređa
forma koju odlikuju simptomi koji perzistiraju duže od 10 dana i čiji intenzitet premašuje
intenzitet simptoma nekomplikovane virusne infekcije.
 
Dijagnoza
           
Dijagnoza akutnog rinosinuzitisa se postavlja na osnovu:
Anamneze (heteroanamneze)
2. Klinički ORL pregled:
- prednja rinoskopija (hiperemija i edem sluznice nosa, mukopurulentni
sekret u srednjem ili zajedničkom nosnom hodniku)
- endoskopija nosa (najprecizniji uvid u ostiomeatalni kompleks, epifarinks)
- orofaringoskopija (postnazalna drenaža)
3. Mikrobiološka ispitivanja – nije neophodno raditi kod lakših oblika bolesti
4. CT paranazalnih šupljina je metoda izbora zbog precizne vizuelizacije paranazalnih
šupljina, izgleda koštanih struktura i mekotkivnih promena. Neophodan je u
preoperativnoj pripremi ukoliko je konzervativna terapija bila neuspešna. RTG snimak se
može izvesti kod dece predškolskog uzrasta (Slika 2)
 
Slika 2. RTG paranazalnih šupljina – Pansinusitis acuta
 
                Lečenje
 
Lečenje akutnog rinosinuzitisa podrazumeva korekciju etioloških i predisponirajućih
faktora i u najvećem broju slučajeva obuhvata samo konzervativnu terapiju.
Konzervativna terapija podrazumeva:
1. Medikamentoznu terapiju (simptomatska, antimikrobna, antialergijska)
2. Aspiraciju sekreta iz nosa i sinusa metodom po Proetz-u
3. Mere za prevenciju sinuzitisa.
Medikamentozna terapija
Za lečenje blažih kliničkih formi akutnih rinosinuzitisa preporučuje se simptomatska
terapija u cilju eliminacije ili smanjenja simptoma bolesti. U obzir dolaze:
- Intranazalni dekongestivi
- Intranazalni kortikosteroidi
- Analgetici
- Mukolitici
- Slani rastvori (hiper ili izotoni)
Kod sumnje na bakterijski akutni rinosinuzitis preporučuje se uvođenje antibiotske
terapije. Najčešće je dovoljna primena antibiotika oralnim putem, u težim slučajevima i
sumnje na komplikacije ordinira se parenteralna primena antibiotika širokog
antimikrobnog spektra.
 
Hronični sinusitis
Najčešće se radi o interakciji nosne hiperreaktivnosti ili alergije i anatomskih
nepravilnosti, čime je onemogućena adekvatna ventilacija i drenaža sinusa. Kao uzrok
hroničnog zapaljenskog procesa u sluznici u literaturi se spominju alergijski rinitis, astma,
aspirinska preosetljivost, neadekvatni imunološki odgovor na infektivne agense,
anatomske deformacije, prisutnost mikroorganizama (bakterijski biofilm), cistična
fibroza, cilijarna diskinezija, imunodeficijencija /8.10/.
Najčešće izolovani bakterijski patogeni hroničnog sinuzitisa kod dece su: Streptococcus B
hemoliticus, Staphylococcus aureus, Streptococcus pneumonia, Moraxella catarrhalis i
Haemophilus influenzae. Najčešće je teško izolovati prave prouzrokovače, jer sudeca do
momenta dijagnoze već više puta bila lečena različitim antibioticima.
Kod dece sa cističnom fibrozom mogu se češće izolovati Pseudomonas aeruginosa i
Staphylococcus aureus.
Biofilm ima značajnu ulogu u razvoju HRS. Predstavlja kompleksni agregat
mikroorganizama koji su međusobno povezani i uronjeni u polisaharidni matriks, koji su
sami stvorili. Bakterije unutar biofilma imaju izmenjen fenotip usled promenjene brzine
razmnožavanja i transkripcije gena (Slika 3). Moguće je da biofilm predstavlja rezervoar
bakterija i da omogućava razvoj bakterijske rezistencije na antibiotike kod dece sa HRS.
Ispitivanja uzoraka uzetih u toku hirurškog lečenja pacijenata sa HRS deca pokazala je da
80% pacijenata ima prisutan biofilm. Biofilm može biti razlog lošeg odgovora dece sa HRS
na antibiotsko lečenje.

Slika3. Razvoj biofilma

 
Adenoid ima značajnu ulogu kod dece sa HRS, pre svega zbog svog položaja, veličine i
prisustva biofilma u tkivu adenoida. Ispitivanje uzoraka adenoida kod dece kod koje je
adenoidektomija učinjena zbog HRS pokazala je prisustvo biofilma u 88-99% uzoraka, za
razliku od uzoraka dece kod koje je adenoidektomija načinjena zbog otežanog nazalnog
disanja (0-6.5%). Time je potvrđeno poboljšano delovanje antibiotika kod dece sa
hroničnim rinosinuzitisom nakon adenoidektomije. Alergijski rinitis je često udružen sa
HRS. Prema svetskoj literaturi oko 53- 64% dece sa HRS ima alergijski rinitis. Pretpostavlja
se da je alergijski rinitis, naročito nelečen i nekontrolisan, dobra podloga za razvoj HRS.
 
    Klinički simptomi
 
Simptomi dečjeg hroničnog rinosinuzitisa se značajno razlikuju od simptoma HRS kod
odraslih. Najčešća su četiri klinička simptoma HRS kod dece su: perzistentni kašalj,
prolongirana mukopurulentna rinoreja, nazalna kongestija i postnazalno slivanje sekreta.
 
          Dijagnoza
Anamnestički se od roditelja često dobija podatak o čestim infekcijama gornjih disajnih
puteva ili rekurentnim akutnim epizodama sinuzitisa, koje su zahtevale antibiotsko
lečenje.
Klinički pregled počinje prednjom rinoskopijom: Karakteristični nalaz najčešće
podrazumeva hiperemiju i edem nazalne sluznice sa gustim mukoznim sekretom.
Fleksibilna fiberoptička nazalna endoskopija nosa i epifarinksa, radi utvrđivanja stanja
nosnih hodnika, veličine i lokalizacije polipa, kao i veličine adenoida. Radiološka
dijagnostika se sprovodi ukoliko je nemoguće na osnovu kliničkih pregleda i dopunskih
ispitivanja postaviti dijagnozu. Radiografski snimak PNS najčešće ne korelira sa CT
nalazom. CT PNS treba planirati u slučajevima nejasne dijagnoze, neuspeha u
medikemantoznoj terapiji ili kod planiranja hirurškog lečenja.

Lečenje
 
Lečenje se sastoji od dugotrajnog ispiranja nosa sprejevima morske vode, dugotrajne
primene nazalnih kortikosteroida, a u slučaju odsustva odgovora i uvođenjem antibiotske
terapije. Hirurško lečenje se sprovodi kod dece koja ne reaguju na medikamentozno
lečenje. Prva hirurška intervencija koja se razmatra kod dece sa hroničnim sinuzitisom je
adenoidektomija. Uvećan i hipertrofičan adenoid u značajnoj meri može usporiti
mukocilijarni transport iz nosa i PNS, dok sa druge strane i manji adenoid može biti
rezervoar biofilma i rekurentnih bakterijskih infekcija. Ukoliko i adenoidektomija ne
smanji tegobe, može se razmatrati endoskopska sinus hirurgija, koja kod dece mora biti
minimalno invazivna zbog daljeg rasta i razvoja nosa i PNS.
 
U lečenju infekcija nosa kod dece, kao i u lečenju akutnih i hroničnih infekcija sinusa
mogu se koristiti prirodni preparati u obliku spreja koji sadrže korisne supstance, kao što
su: laktoferin, beta – glukan, glicirizin, EDTA (etilendiamintetrasirćetna kiselina) i D
pantenol.

LAKTOFERIN, BETA GLUKAN, GLICIRIZINSKA KISELINA

I D-PANTENOL
1.      Laktoferin
 
Laktoferin je glikoprotein iz porodice transferina koji ima sposobnost da se vezuje za
gvožđe. Njega ima u telesnim sekretima kao što su mleko, suze, pljuvačka, nosni sekret i
u polimorfnukearnim ćelijama, neutrofilima. Ljudski kolostrum (mleko za dojenje) je
prirodni izvor sa najvećom koncentracijom laktoferina. Ljudsko mleko a takođe i kravlje
mleko su bogati ovim proteinom.
Laktoferin igra ključnu ulogu u metabolizmu gvožđa. U to su uključeni transport gvožđa,
dopremanje gvožđa do ćelija i kontrola gvožđa u sekretima organizma. Proliferacija
ćelija, antimikrobna aktvinost i antikancer aktivnost su neke od drugih veoma značajnih
funkcija laktoferina.  Poznato je i antimikrobno dejstvo laktoferina. Mikroorganizmi su
veoma zavisni od gvožđa kao supstrata, koje je esencijalno prilikom sinteze DNA tokom
njihovog ćelijskog ciklusa. Jedna od glavnih sposobnosti laktoferina je sakrivanje
slobodnog gvožđa. Iz tog razloga, mikoroorganizmi ne mogu da zadovolje svoje potrebe za
slobodnim gvožđem. Suzbijanjem deobe mikroorganizama, omogućava se drugim čelijama
ljudskog imunog sistema da napadaju preostale ćelije i unište ih. Laktoferin predstavlja
inicijator akcije imunog sistema i njegov imunološki uticaj se prenosi putem sekreta u
organizmu /11/. Laktoferinzajedno sa EDTA (etilendiamintetrasirćetna
kiselina)  razgrađuje bakterijski biofilm i potencira dejstvo antibiotika. Takođe, prevenira
nastanak hroničnih sino-nazalnih patoloških stanja i uspostavlja nazalnu prohodnost i
mukocilijarni klirens i reepitelizuje nazalnu mukozu.
 
2.      Beta glukan
 
Beta glukani su dugolančani polisaharidi dobijeni iz ćelijske membrane prirodnog kvasca
(Saccharomyces cerevisiae) koji aktivira makrofage – prvu liniju imune odbrane organizma
u borbi protiv virusa, bakterija, gljivica i parazita. Makrofagi imaju sposobnost
prepoznavanja i eliminacije stranih ili telu nepotrebnih ćelija, a beta 1,3 glukani,
aktivacijom makrofaga doprinose boljem i bržem imunom odgovoru /12/.  
Ćelije našeg imunog sistema: makrofagi, dendritične ćelije, limfociti i neutrofili imaju
specifične receptore za koje se vezuje beta glukan. To znači da su ćelije u normalnim
okolnostima vrlo malo stimulisane, ali su spremne na imuni odgovor kada im se to
omogući. Upravo to radi beta glukan – pojača reakciju ćelije na imuni odgovor.
Preciznije, beta glukani podstiču borbu protiv virusa, bakterija, gljivica i drugih izazivača
infekcija, sprečavaju pojavu oštećenja ćelija koja nastaju pod dejstvom zračenja (X
zraci, hemoterapija, kompjuteri, mobilni), HIV virusa, hepatitisa B, virusa influence.
 
3.      Glicirizinska kiselina
 
Glicirizinska kiselina je aktivni sastojak korena biljke Sladić (Glycyrrhiza glabra). U
biljnom materijalu je prisutna u obliku svojih K+ i Ca2+ soli (dikalijum-glicirizinat). Ova
supstanca ima antiinflamatorno dejstvo („imitira“ dejstvo kortikosteroida, ali bez
sporednih neželjenih efekata), pa dovodi do smirivanja upale sluznice nosa i ždrela.
Glicirizinska kiselina se vezuje za proinflamatorni High mobility group protein (HMGB1) i
time sprečava dalji razvoj inflamacije. HMGB1 je značajan za reparaciju DNK u jedru
/13/ Nakon napuštanja jedra dovodi do intenzivne inflamatorne rekacije. HMGB1 je
uključen u inflamatorne procese i oštećenje tkiva kod: rinitisa, hepatitis, artritisa,
moždanog udara itd. On utiče na aktivaciju makrofaga i eozinofila, kao i proliferaciju
fibroblasta, Glicirizinska kiselina vezivanjem za HMGB1 smanjuje procenat preživljavanja
eozinofila. Što je veća koncentracija glicirizinske kiseline, to je manja koncentracija
HMGB1 proteina.
 
4.      D-pantenol
 
D-pantenol je dobro poznat i efikasan reepitelizant koji, raspršen na sluznicu nosa,
ubrzava oporavak oštećene sluznice i njeno izlečenje.
 
Može se zaključiti da je prirodni preparat u obliku spreja sa navedenim komponentama
veoma efikasno sredstvo u prevenciji i tretmanu virusnih infekcija nosa i sinusa. Ovaj
sprej ima trojako dejstvo: 1. Kao dekongestant (glicirizinska kiselina i laktoferin), 2.kao
antiinfenktivno sredststvo (laktoferin, EDTA i beta-glukan) i 3.kao reepitelizant (D-
pantenol i beta-glukan). Sprej se može koristiti i u raznim fazama infekcije, u prvim
jesenjim mesecima (glukan inhibira razmnožavanje virusa u početnoj fazi), kao i kada je
potrebno vlaženje sluznice nosa i poboljšanje mukocilijarnog transporta. S obzirom da se
radi o prirodnom, potpuno neškodljivom preparatu, može se koristiti više meseci.

FIZIOLOGIJA NOSNE SLUZNICE

1. Fiziologija nosne sluznice
Sluznicu nosne šupljine čine dve komponente: respiratorna i mirisna (olfaktivna) sluznica.
Respiratorna sluznica nosne šupljine se sastoji od pseudoslojevitog respiratornog epitela,
bazalne membrane i lamine proprije (lamina propria) u kojoj su smešteni krvni sudovi,
nervi i žlezde (Slika 1). Pseudoslojeviti respiratorni epitel se sastoji od cilindričnih
epitelijalnih ćelija sa i bez treplji. Trepljaste cilindrične ćelije regulišu mukocilijarni
transport i sve imaju imotilne mikrovile (Slika 2). Bazalne ćelije respiratornog epitela
predstavljaju progenitorske (stem) ćelije. Osim toga, one stabilizuju cilindrične ćelije.
Žlezde nosne sluznice se dele na serozne, seromukozne i intraepitelijalne. Serozne žlezde
proizvode serozni sekret i smeštene su duž prednjeg dela nosnog septuma i duž lateralnih
zidova nosne šupljine. Seromukozne žlezde proizvode seromukozni, gušći sekret, a
raspoređene su duž cele sluznice nosne duplje. Intraepitelijalne žlezde proizvode mukozni
sekret i raspoređene su unutar respiratornog epitela udruživanjem većeg broja
sekretornih (goblet) ćelija (Slika 3).
Slika 1. Pseudoslojeviti respiratorni epitel

Slika 2. Površina nosne sluznice snimljena skening elektronskom mikroskopijom. Uočavaju

se imotilne mikrovile, koje površini sluznice daju somotast izgled, kao i znatno duže
treplje, koje učestvuju u mukocilijarnom transportu.  

Slika 3. Peharaste (goblet) ćelije respiratornog epitela nosne sluznice

Predvorje nosne šupljine (vestibulum nasi) zapravo nije obloženo sluznicom, već tankom
kožom, koja je snabdevena brojnim lojnim žlezdama i dlačicama nosnog vestibuluma
(vibrissae), koje imaju ulogu zadržavanja krupnijih čestica nečistoće. Spoljna i unutrašnja
nosna valvula imaju ulogu u regulisanju protoka vazduha kroz prednje partije nosne
šupljine. Nosne školjke (gornja, srednja i donja) su parni organi postavljeni na lateralnom
zidu obe nosne šupljine. Imaju ulogu u  usmeravanju, zagrevanju, vlaženju i čišćenju
udahnutog vazduha. Na primer, u stanju mirovanja organizma čoveka, tokom spavanja,
pri najmanjem protoku vazduka kroz nos od 7 L/min, dolazi do zagrevanja vazduha od
25°C do 37°C, a pritom se postiže vlažnost vazduha od 85% [1]. Dnevni protok vazduha
kroz nos iznosi 10.000 - 20.000 L. Tokom filtriranja vazduha kroz nos, oko 80% čestica
dijametra 3-5 µm i oko 60% čestica dijametra do 2 µm ostaje zadržano u nosnoj šupljini
[1]. Na taj način oko 95% čestica dijametra zrnaca polena ostaje zalepljeno za sluznicu
nosa [2]. Čestice manje od 2 µm (sitna prašina, mikroorganizmi i dr.) dospevaju u
paranazalne sinuse ili donje disajne puteve. U eliminisanju ovako malih čestica učestvuju
mukocilijarni klirens i refleksi kijanja i kašlja.
“Nazalni ciklus” je pojava da jedna strana nosne šupljine bude povećane prohodnosti uz
pojačanu nazalnu sekreciju, dok je druga strana u stanju kongestije, uz smanjenu
sekreciju (Slika 4). Regulisan je vegetativnim neurogenim mehanizmima i vazoaktivnim
supstancama (neurotransmiteri i neuropeptidi). Oni regulišu funkciju arteriola,
prekapilarnih sfinktera, kapilara i venskih sinusoida smeštenih u tzv. “erektilnom tkivu
nosa”, koga čine donje nosne školjke i prednji deo nosne pregrade. Faza dekongestije i
kongestije tokom nazalnog cikusa se smenjuju  na svakih 2 do 7 h. Dok u fazi dekongestije
dominira vazokonstrikcija posredovana simpatikusom, dotle u fazi kongestije preovlađuje
vazodilatacija, posredovana povećanim tonusom parasimpatikusa. Funkcije nazalnog
ciklusa su mehanička i imunološka. Mehanička funkcija se ogleda u regulaciji protoka
vazduha, zagrevanju, vlaženju i prečišćavanju udahnutog vazduha. Imunološka funkcija
nazalnog ciklusa se ogleda u regulaciji nazalne sekrecije. Pod dejstvom simpatikusa, u
fazi dekongestije dolazi do kontrakcije venskih sinusoida, usled čega dolazi do povećanja
hidrostatskog pritiska u venskim kapilarima. To uslovljava transudaciju plazme, što se
ogleda u pojačanju serozne sekrecije, s kojom se pojačava eliminacija spoljnih faktora
(čestice prašine, mikroorganizmi) [3]. Istraživanja su pokazala da virusne infekcije nosne
sluznice povećavaju amplitudu nazalnog ciklusa [4]. 
Slika 4. Nazalni ciklus.
Refleks kijanja predstavlja forsirano izbacivanje vazduha i nosnog sekreta kroz nosne
šupljine, posredovano funkcijom n. trigeminusa, a prouzrokovano mehaničkim, hemijskim
i infektivnim faktorima spoljne sredine.
Nosni sekret (mukus) se sastoji iz dve komponente: gel faza i sol faza. Dok je sol faza
ređa i direktno naleže na površinu respiratornog epitela, a bogata je mineralima, gel faza
se nalazi na površini sol faze, znatno je gušća i viskoznija od sol faze i bogata je
mukopolisaharidima, a pokreće se kretanjem tečnosti u sol fazi. Ovo kretanje tečnosti se
održava usled pokretanja cilija na površini cilindričnih trepljastih ćelija tokom
mukocilijarnog transporta. Nosni sekret (mukus) se sastoji iz vode (95%), proteina i
peptida (2-3%), minerala (1%) i debrisa (1%). PH vrednost nosnog sekreta se kreće između
5,6 i 6,5. Mukus je mešavina plazma eksudata, proizvoda sekrecije goblet ćelija i
seromukoznih žlezda, seroznog sekreta koga produkuju Bowman-ove žlezde olfaktivne
sluznice, kao i suza. Dnevna produkcija mukusa u zdravoj sluznici iznosi između 600 i 1800
mL [5]. Glavni glikoproteinski sastojak mukusa je mucin – glikoprotein produkovan od
goblet ćelija, prisutan u gel fazi, a koji nosnom sekretu daje viskoznost i elastičnost.
Mucin ima veliku ulogu u urođenom imunskom odgovoru. Ugljen-dioksodni (CO2)  kraj u
polipeptidnom lancu mucina se vezuje za adhezine u ćelijskoj membrani bakterija
(Mycoplasma pneumoniae, Streptococcus pneumoniae, Pseudomonas aeruginosa,
Escherichia coli) i virusa influence i tako olakšava eliminaciju mikroorganizama tokom
mukocilijarnog transporta [6]. Još dva bitna sastojka sa zaštitnom ulogom se nalaze u
nosnom sekretu. To su lizozim, koji omogućava  hidrolizu zida Gram-pozitivnih
bakterijskih ćelija i laktoferin, koji se vezuje za gvožđe, glavnu hranljivu materiju za
većinu Gram-negativnih bakterija, kao i gljivica [6]. Surfaktant protein A i D imaju
značajnu uloga u urođenom imunskom odgovoru nosne sluznice. Prisutniji je kod
pacijenata sa težim formama hroničnog zapaljenja i sa razvijenijim bakterijskim
biofilmom [6].   
Proteinski sastav nosnog sekreta je veoma složen. Albumini i imunoglobulini čine 45-
80% proteinskog sastava. Dok albumini vode poreklo od transudata krvne plazme,
imunoglobuline (IgA, IgG, IgE, IgM) produkuju imunokompetentne ćelije (plazmociti).
Imunski mehanizmu u nosnoj sluznici su posredovani najvećim delom citokinima, koje
delimo na Th1 (TNF-α, TNF-β, IL-1β, IL-2, IL-12, IFN-γ) i Th2 (IL-3, IL-4, IL-5, IL-6, IL-10,
IL-13). Hemokini predstavljaju posebne varijante citokina koji imaju ulogu u hemotaksi –
privlačenju ćelija zapaljenjskog infiltrata na mesto akutnog ili hroničnog zapaljenja.
Glavni hemokini u nosnoj sluznici su IL-8, RANTES, eotaxin-1, -2, i -3, MIP-1α, MIP-1β,
MCP-1, MCP-2 i MCP-3. Veliku ulogu u patofiziologiji zapaljenja u nosnoj sluznici imaju
enzimi, produkti glavnih efektorskih ćelija u inflamatornom infiltratu. Glavni među njima
su MPO (major basic protein, glavni indikator funkcije neutrofila), ECP (eosinophil
cationic protein, glavni indikator funkcije eozinofila) i TRY (tryptase, glavni indikator
funkcije mastocita).  
Slika 5. Mukocilijarni transport
Jedna od glavnih karakteristika nosnog sekreta je mukocilijarni transport (mukocilijarni
klirens). To je proces posredovan cilijama, cilindričnim organelama koje polaze od
apikalnih delova cilindričnih epitelijalnih ćelija i uranjaju se u gel fazu sekreta.
Između 50 i 200 cilija polazi sa površine jedne cilindrične epitelijalne ćelije (Slika
5). Pokretanje cilija je koordinisan proces koji dovodi do formiranja tzv. metahroničnog
talasa. Pretpostavlja se da je proces posredovan prenosom jona Ca++ kroz specijalne
kanale postavljene u bočnim vezama između cilindričnih trepljastih ćelija. Frekvencija
kretanja cilija iznosi između 9 i 15 Hz. Brzina kretanja mukusa je između 3 i 25 mm/min.
Da bi cela površina nosne sluznice bila očišćena od stranih čestica, potrebno je u
proseku 10 min. Mukocilijarni klirens iz prednjih paranazalnih sinusa je usmeren ka
ostiomeatalnom kompleksu, a odatle preko sabljastog nastavka i donje nosne školjke se
nastavlja ka nazofarinksu. Mukocilijarni klirens iz zadnjih paranazalnih sinusa je usmeren
ka sfenoetmoidalnom recesusu, a zatim ka nazofarinksu.
Mirisna (olfaktivna) sluznica se sastoji od olfaktivnog neuroepitela, koga čine olfaktivni
receptorski neuroni – ORN, potporne ćelije, bazalne ćelije i četkaste ćelije i laminae
propriea u kojoj se nalaze Bowman-ove žlezde koje produkuju sekret koji je obogaćen
proteinima koji vezuju mirisne supstance rastvorljive u mastima. ORN sadrže olfaktivne
receptore, kojih kog čoveka ima oko 900. Pojedinačni ORN ispoljavaju pojedinačne
receptore. Uprkos tome, čovek razlikuje nekoliko hiljada različitih mirisa. Buck i Axel za
objašnjenje ovog fenomena 2004. godine dobili Nobelovu nagrada za fiziologiju. Prema
njihovim istraživanjima, pojedinačni receptori mogu biti stimulisani različitim mirisima, a
pojedinačni mirisi mogu biti prepoznati stimulacijom većeg broja receptora. Receptori na
vlaknima n. trigeminusa su stimulisani mentolom i kamforom. Od olfaktivne sluznice
polaze aksoni ORN, koji se udružuju u filla olfactoria, koji prolaze kroz otvore na lamina
cribrosa etmoidalne kosti i završavaju u bulbusu olfactoriusu. Jedan deo vlakana odlazi
do limbičkog sistema, a veći deo do kortikalnog predstavništva za čulo mirisa.

RINITISI I RINOSINUZITIS
2. Rinitis
Rinitis predstavlja zapaljenje sluznice nosne šupljine prouzrokovano različitim
infektivnim, alergijskim i iritativnim faktorima, a praćeno barem jednim od navedenih
simptoma: otežano disanje na nos (nosna opstrukcija), pojačana nosna sekrecija
(hipersekrecija, rhinorrhea), svrab u nosu, kijanje, oslabljeno čulo mirisa
(hiposmia, anosmia), suzenje, u trajanju od najmanje jedan sat dnevno tokom čitavog
trajanja zapaljenja. U etiološkom smislu, rinitis se može podeliti na infektivni, alergijski i
neinfektivni nealergijski.
Infektivni rinitis, prema kliničkom toku delimo na akutni i hronični.
Akutni infektivni rinitis je u početku virusno zapaljenje, prouzrokovano različitim
patogenima: respiratorni virusi (rinovirusi, korona virusi, virusi influence A, B i C, virusi
parainfluence, respiratorni sincicijski virus, adenovirusi), kao i virusi osipnih groznica.
Često se na virusno zapaljenje nadoveže bakterijska superinfekcija, prouzrokovana
različitim kulturama: Streptococcus pneumoniae, Haemophilus influenzae, Moraxella
catarrhalis i Staphylococcus aureus. Rinovirusi i korona virusi ne oštećuju značajnije
epitel i ne ometaju mukocilijarni transport, dok virus influence i adenovirusi mogu
značajno da oštete epitel, naročito u predelu olfaktivne (mirisne) regije, dovodeći do
teške prolazne hiposmije ili do trajne anosmije. Postoje tri faze u zapaljenju sluznice: (1)
stadijum ishemije (vazokonstrikcija krvnih sudova); (2) stadijum hiperemije
(vazodilatacija krvnih sudova); (3) mukozni stadijum (deskvamacija epitela i
hipersekrecija žlezda). U  kliničkoj slici akutnog virusnog rinitisa (nazeb, „commom
cold”), period inkubacije traje od nekoliko sati do dva dana. U stadijumu ishemije
dominiraju jeza, drhtavica, glavobolja i osećaj pritiska u čelu i predelu lica, malaksalost,
povišena telesna temperatura, osećaj peckanja i svraba u nosu i grlu. U stadijumu
hiperemije dolazi do pogoršanja opštih simptoma, uz nosnu opstrukciju, seroznu sekreciju
iz nosa, suzenje, kijavicu, oslabljeno čulo mirisa, „pričanje kroz nos“ (rhinophonia
clausa), kao i moguća krvarenja iz nosa (uglavnom kod virusa influence). U mukoznom
stadijumu je prisutan sekret iz nosa, koji je gust i zamućen. Dolazi do smirivanja opštih
simptoma. Bolest prolazi za 7-10 dana. Ukoliko dođe do bakterijske superinfekcije,
telesna temperatura se održava ili povećava, a sekret dobija zeleno-žutu boju. Kod
novorođenčadi i odojčadi rinitis je ozbiljno oboljenje jer ometa disanje i ishranu, a
podložan je komplikacijama u vidu akutnog adenoiditisa, akutnog etmoidoantritisa,
akutnog zapaljenja srednjeg uva i sl. [7, 8].
Hronični infektivni rinitis nastaje kao odgovor na recidivirajuće virusne, bakterijske i
gljivične infekcije nosne sluznice, uz sadejstvo predisponirajućih faktora – loši
mikroklimatski i makroklimatski uslovi, loša ishrana, iscrpljenost, smanjenje opšte
otpornosti organizma, devijacija nosne pregrade i dr.  Delimo ga na kataralni,
hipertrofični i atrofični hronični rinitis.
Hronični kataralni rinitis je prva faza u razvoju hroničnog infektivnog rinitisa. Promene
na sluznici su još uvek reverzibilne. U kliničkoj slici postoje nosna opstrukcija, gust,
viskozni sekret sa postnazalnom drenažom. Dijagnozu postavljamo na osnovu
anamnestičkih podataka, kliničke slike, lokalnog nalaza (crvena i edematozna sluznica,
naročito u predelu donjih nosnih školjki).
Hronični hipertrofični rinitis nastaje progresijom hroničnog kataralnog sinitisa. Promene
na sluznici nosa su ireverzibilne zbog izražene hiperplazije epitela i žlezda i zbog
proliferacije vezivnog tkiva u lamini propriji i submukozi. U kliničkoj slici dominiraju
nosna opstrukcija visokog stepena, rinofonija klauza, glavobolje, pritisak u predelu lica i
čela, hiposmija lakšeg stepena. Česte su pridružene smetnje od strane srednjeg uva,
ždrela i grkljana. Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike i lokalnog
nalaza (hipertrofija donjih nosnih školjki, često u vidu ploda maline) [7, 8].
Hronični atrofijski rinitis je je danas, nažalost, sve prisutnije oboljenje. Može se ispoljiti
kao primarno oboljenje (ozena) ili kao posledica prethodno postojećih patoloških stanja
(sekundarni atrofijski rinitis).  Primarni je češći kod žena i dalekoistočnih naroda. Obično
počinje u pubertetu. Uzrok nije poznat, mada je ozena verovatno multifaktorijalno
oboljenje u kome učestvuju infektivni agensi (Klebsiella ozenae, Bacillus
faetidus, Corynebacterium diphteriae) i neinfektivni faktori (genetski, endokrini). Ozena
ima endemski karakter. Sekundarni atrofijski rinitis je uglavnom posledica trauma
(devastirajući operativni zahvati na donjim nosnim školjkama) ili profesionalne izloženosti
česticama stakla, peska, azbesta i drveta. Atrofične promene zahvataju epitel, žlezde,
subepitel i submukozu. Paralelno sa tim teče fibroza. Kasnije atrofične promene
zahvataju i hrskavičavi i koštani skelet. Epitel je metaplastičan i prekriven fetidnim
krustama. U kliničkoj slici i pored abnormalno proširenih nosnih šupljina, dominira  osećaj
nazalne opstrukcije. Osim toga, prisutni su hiposmija (oslabljeno čulo mirisa), neprijatan
zadah iz nosa (foetor), povremeno i krvarenja iz nosa (epistaksa) [7, 8].
S obzirom na dominantan osećaj otežanog disanja kroz nos, najčešća forma sekundarnog
atrofijskog rinitisa, koja nastaje jatrogeno, nakon devastirajućih hirurških intervencija se
zove „Sindrom praznog nosa“ („Empty nose syndrome“ – ENS) [9, 10]. ENS nastaje kao
komplikacija hirurgije nosa, naročito nakon kompletne (turbinektomija) ili prekomerne
ekscizije sluznice i podsluznice donjih nosnih školjki (turbinoplastika), što značajno
narušava fiziologiju nosne šupljine. To stanje vodi do simptoma paradoksalne nazalne
opstrukcije. Naime, i pored znatno povećane zapremine nosne šupljine, pacijenti imaju
konstantan osećaj da ne mogu normalno da dišu na nos, osećaj da im je nos stalno
otvoren, nemogućnost da udahnu dovoljnu količinu vazduha da bi normalno „provetrili“
pluća. Osim toga, žale se na osećaj suvoće u nosu, povremena oskudna krvarenja iz nosa
(lakše epistakse), taloženje sasušenog sekreta i krusti u nosu, osećaj bola, naročito tokom
udisanja hladnog i suvog vazduha [9, 10]. Kod ENS dolazi do ispoljavanja disfunkcije
autonomnog nervog sistema nosne sluznice, a kao posledica toga narušavaju se nazalni
ciklus i refleksna funkcija nosa.
  
Slika 6. „Empty nose syndrome“
Slika 6 prikazuje tipičan radiološki i lokalni nalaz kod ENS. Kompjuterizovana tomografija
(CT) paranazalnih sinusa pokazuje znake atrofije nosne sluznice. Vidi se da donje nosne
školjke kompletno nedostaju. Endoskopskim nalazom se konstatuje nakupljanje gustog,
žutozelenog, delimično sasušenog sekreta, na istanjenoj, bledoj nosnoj sluznici. Atrofija
nosne sluznice, koja može biti progresivna ili neprogresivna, glavna je patoanatomska
karakteristika ENS. Atrofična nosna sluznica je daleko manje otporna na dejstvo spoljnih
faktora, pre svega na virusne i bakterijske infekcije. Žlezdane komponente, koje su
veoma zastupljene u zdravoj sluznici, ovde gotovo da nedostaju. Mukocilijarni transport
je znatno narušen. Kao posledica navedenog, kod pacijenata sa ENS se vremenom razvija
hronični rinosinuzitis (chronic rhinosinusitis – CRS). Istraživanja su pokazala da oko 50%
pacijenata koji pre hirurškog zahvata nisu imali CRS, istu bolest steknu nakon obostrane
totalne turbinektomije. Kod progresivne atrofije sluznice promene zahvataju i olfaktivni
neuroepitel, tako da vremenom dolazi do slabljenja (hiposmija), pa i do kompletnog
gubitka čula mirisa (anosmija) [9, 10].   
Alergijski rinitis predstavlja hronično zapaljenje koje nastaje kao reakcija nosne sluznice
na prisustvo odgovarajućeg alergena ili više njih. To je najučestalije hronično zapaljenje
sluznice disajnih puteva uopšte. Prevalenca alergijskog rinitisa se u evropskim zemljama
kreće od 10% do preko 25%, a najveća je u SAD, Australiji, Zapadnoj Evropi i na Novom
Zelandu. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, od alergijskog rinitisa u svetu
boluje više od 600 miliona ljudi, uz stalnu tendenciju porasta broja obolelih [11-13].
U zavisnosti od vrste alergena, alergijski rinitis se može podeliti na sezonski i perenijalni
(celogodišnji), mada je moguća i kombinacija ova dva oblika. Danas se ova klasifikacija u
izvesnoj meri smatra prevaziđenom, pa se u skladu sa preporukama koje je objavila radna
grupa ARIA (Allergic Rhinitis and its Impact on Asthma), alergijski rinitis deli na
intermitentni (koji uglavnom ima sezonski karakter) i perzistentni. Intermitentni je onaj
kod koga se nosni simptomi pojavljuju manje od 4 dana u nedelji i traju ukupno manje od
4 nedelje, dok je perzistentni onaj kod koga se simptomi pojavljuju više od 4 dana u
nedelji i perzistiraju ukupno duže od 4 nedelje [12]. Za intermitentni alergijski rinitis su
uglavnom vezani alergeni koji se pojavljuju sezonski, u skladu sa periodima cvetanja i
otpuštanja polena trava, korova i drveća. Za perzistentni alergijski rinitis su uglavnom
karakteristični alergeni tzv. zatvorenog prostora, koji su prisutni tokom cele godine, a
naročito dolaze do izražaja tokom jesenjih i zimskih meseci i veoma je teško postići
njihovu eliminaciju (kućna prašina, grinje, buđ, duvan, životinjski epitel, životinjska
dlaka, perje, pamučna vlakna i dr.). Međutim, u mediteranskim i drugim zemljama sa
toplijom klimom, s obzirom na prisustvo zimzelene vegetacije i na dužinu i učestalost
pojavljivanja pojedinih vrsta polena, bolesnici sa sezonskim rinitisom često imaju
perzistentni oblik [9].
Simptomialergijskog rinitisa obuhvataju otežano disanje na nos (nosnu opstrukciju), sekre
ciju iz nosa (rinoreju), kijanje, svrab u nosu i osećajslivanja sekreta u ždrelo (postnazalnu 
drenažu). Više od 40% bolesnika ima i očne (okularne) simptome: svrab i crvenilo
konjunktive, suzenje. Simptomi sezonskog alergijskog rinitisa su obično znatno
intenzivniji od simptoma perenijalnog rinitisa i obuhvataju pojačanu nosnu sekreciju,
kijanje, svrab u nosu i veoma često okularne simptome. Perenijalni alergijski rinitis se
uglavnom manifestuje nosnom opstrukcijom, praćenom čestim glavoboljama i osećajem
pritiska u predelu lica. Oslabljeno čulo mirisa se gotovo isključivo javlja kod perenijalnog
alergijskog rinitisa. 
Neinfektivni nealergijski rinitis predstavlja posebnu formu rinitisa u kome su simptomi
identični onima u alergijskom rinitisu, mada je alergijska etiologija bolesti isključena
[14]. Preporuka je da se pod perenijalnim nealergijskim rinitisom podrazumeva ona forma
rinitisa kod koje kod nealergičnih pacijenata simptomi (nazalna opstrukcija,
hipersekrecija, svrab u nosu, kijanje i oslabljeno čulo mirisa) traju duže od 9 meseci u
toku jedne godine [14].
Nealergijski rinitis sa sindromom eozinofilije (PERENI): pretpostavlja se da nastaje kao
posledica imunološke i neimunološke reakcije (intolerancije) na različite isparljive
supstance (boje, lakovi i sl.), konzervanse i pojedine lekove (NSAIL, nesteroidni
antiinflamatorni analgetici – aspirin, ibuprofen, diklofenak, metamizol i dr.) Karakterišu
ga veoma izražena eozinofilija u nosnoj sluznici i nosnom sekretu, mnogo izraženija u
odnosu na alergijski rinitis, hiperplazija i hipersekrecija nazalne sluznice. Na njega se
često nadovezuje hronični hiperplastični rinosinuzitis sa nosnim polipima, koji je udružen
sa nealergijskom (“intrinsic”) bronhijalnom astmom i preosetljivošći na NSAIL [14].
Idiopatski rinitis (vazomotorni rinitis):  pretpostavlja se da nastaje kao posledica
disbalansa autononmog nervnog sistema, usled čega nastaje prevaga parasimpatikusa,
čime se pojačava reaktivnost sluznice na faktore spoljne i unutrašnje sredine. Dijagnoza:
isključivanje svih drugih formi rinitisa (anamneza, klinička slika, ORL pregled, RTG
paranazalnih sinusa, mikrobiološki pregled brisa nosa, kožne probe sa inhalacionim
alergenima, citološka analiza brisa nosne sluznice i nosnog sekreta) [14].
Medikamentozni rinitis: nastaje kao posledica zloupotrebe lokalnih vazokonstriktora.
Karakterišu ga iritacija i sekundarna hiperemija nosne sluznice, slabljenje efekta leka i
zavisnost bolesnika od vazokonstriktornih kapi za nos [14]. Eksperimentalne i kliničke
studije su pokazale da se medikamentozni rinitis razvija već od 5. dana nakon početka
korišćenja dekongestiva. Podjednako je zastupljen u ženskoj i muškoj populaciji, a
zastupljenost je veća kod mlađih osoba. Incidenca medikamentoznog rinitisa je
procenjena na 1-7% [14]. Tipičan rinoskopski i endoskopski nalaz kod ove forme hroničnog
rinitisa se opisuju kao: „sluznica veoma otečena i crvena poput goveđeg mesa“ sa manjim
poljima punktiformnih krvarenja (Slika 7).
Pri veoma produženoj upotrebi dekongestiva, sluznica može pretrpeti atrofične promene,
pa postaje suva, tanka i prekrivena krustoznim naslagama. Pacijenti sa medikamentoznim
rinitisom često hrču tokom spavanja, pate od nesanice zbog otoka sluznice i nakon
ponovne primene kapi za nos, uglavnom dišu na usta, zbog čega se bude sa osećajem
suvoće u ustima i grlu. Patološke promene u nosnoj sluznici izazvane vazokonstriktornim
kapima narušavaju normalne funkcije nosa, kao što su filtracija vazduha, regulisanje
temperature i vlažnosti udahnutog vazduha. Stoga, medikamentozni rinitis može biti
predisponirajući faktor za nastanak hroničnog rinosinuzitisa, zapaljenja srednjeg uva,
nosne polipoze i atrofijskog rinitisa.
Nazalni dekongestivi se dele u dve grupe: simpatikomimetički amini i derivati imidazola.
Simpatikomimetički amini su: kofein, benzedrin, amfetamin, meskalin, fenilefrin, efedrin
i pseudoefedrin. Derivati imidazola su: nafazolin, oksimetazolin, ksilometazolin i klonidin.
Simpatikomimetici imitiraju funkciju simpatičkog nervnog sistema kroz presinaptičko
oslobađanje norepinefrina u simpatičkim živcima. Norepinefrin se zatim vezuje za
postsinaptičke alfa-receptore, dovodeći do vazokonstrikcije. On je takođe agonista beta-
receptora i izaziva ponovnu vazodilataciju nakon što je alfa-adrenergički efekat izvršen.
Derivati imidazola su primarno alfa 2-agonisti, koji deluju postsinaptički na simpatičke
nerve i izazivaju vazokonstrikciju. Patofiziologija medikamentoznog rinitisa je nepoznata.
Postoje razne hipoteze u vezi njegovog nastavka, mada je možda najprihvatljivije
objašnjenje da nastaje usled smanjene produkcije endogenog simpatetičkog
norepinefrina kroz negativni feedback mehanizam. Kod produžene primene dekongestiva,
simpatički živci postaju smanjene sposobnosti da izazovu vazokonstrikciju, s obzirom da
je oslobađanje norepinefrina suprimirano.
Primena dekongestiva izaziva razne promene na nosnoj sluznici. U jednoj studiji
realizovanoj na zečevima, nakon uzimanja nafazolina, dolazi do gubitka cilija
respiratornog epitela 5. dana od početka primene, do oštećenja epitelnih ćelija 7. dana,
a do edema sluznice 10. dana. Edem subepitela nosne sluznice je praćen fibrozom i
hipertrofijom vezivnog tkiva već u toku 1. nedelje od početka primene. Sve je praćeno
gustom infiltracijom zapaljenjskim ćelijama (limfociti, plazmociti). Vremenom, dolazi do
metaplazije respiratornog epitela u pločasto-slojeviti. Prvi princip lečenja
medikamentoznog rinitisa je obavezno ostavljanje dekongestiva. Primena intranazalnih
kortikosteroidnih sprejeva se pokazala kao korisna u lečenju medikamentoznog rinitisa.
Studije koje su obuhvatile pacijente koji su dobijali flutikazon-propionat su pokazale
smanjenje intenziteta nosne sluznice i smanjenja nazalne opstrukcije.      

Slika 7. Tipičan endoskopski nalaz kod medikamentoznog rinitisa 

3. Rinosinuzitis
Rinosinuzitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa i paranazalnih sinusa. Najčešće su
zahvaćeni maksilarni i etmoidalni, a ređe frontalni i sfenoidalni sinus. 
Klasifikacija: (1) prema broju obolelih sinusa – monosinuzitis, polisinuzitis i pansinuzitis;
(2) prema toku bolesti - akutni (do 12 nedelja) i hronični (preko 12 nedelja); (3) prema
uzrastu obolelog – rinosinuzitis odraslih i rinosinuzitis dece. Prema tome da li je ili nije
udružen sa prisustvom nosnih polipa, hronični rinosinuzitis se deli na polipozni i
nepolipozni.

HIJALURONSKA KISELINA
4. Značaj hijaluronske kiseline u fiziologiji nosne sluznice i njenom oporavku nakon
zapaljenja i hirurških intervencija
Hijaluronska kiselina, poznata i kao hijaluron, odnosno hijaluronat, predstavlja
nesulfurisani glikozaminoglikan velike molekulske mase. Predstavlja značajnu
komponentu ekstracelularnog matriksa, uključujući i pseudoslojeviti respiratorni epitel i
žlezdani epitel sluznice nosne šupljine i traheobronhijalnog stabla. To je polisaharid
proizveden u tkivima kičmenjaka, koji se sastoji od lanca izgrađenog od D-glukuronske
kiseline i N-acetil-glukozamina, povezanih specifičnim β-3 i β-4 vezama. Prisutan je u
vezivnom tkivu, sinovijalnoj tečnosti, embrionalnom mezenhimnom tkivu, staklastom telu
oka, koži i brojnim drugim tkivima i organima u ljudskom organizmu. Hijaluronska kiselina
ima brojne fiziološke funkcije, kao što su zaštitna funkcija i uloga u homeostazi vode u
interfibrilarnim prostorima, gde je sastavni deo amorfnog koloidnog matriksa. Takođe,
ona ima bitnu ulogu u morfogenezi tkiva, koju ispoljava kroz interakcije sa brojnim
proteinskim supstancama značajnim za fiziologiju tkiva [15]. Hijaluronska kiselina je
važan regulator zapaljenjskog odgovora. U zavisnosti od molekulske mase, njen uticaj na
akutno i hronično zapaljenje se razlikuje. Hijaluronska kiselina velike molekulske mase
(>1000 kD) se tokom zapaljenja razlaže na manje lance pod uticajem slobodnih radikala i
enzima koji se oslobađaju u inflamatornoj reakciji. To posebno dolazi do izražaja tokom
zapaljenja nosne sluznice pokrenutih alergijskom reakcijom i virusnom i bakterijskom
infekcijom. Manji lanci omogućavaju pokretanje signala da je došlo do lokalnog oštećenja
tkiva, što mobiliše ćelije imunskog odgovora [16]. Ti lanci hijaluronata male molekulske
mase (<300 kD) stimulišu proliferaciju ćelija inflamatornog infiltrata i povećavaju putem
posebnih receptora frekvenciju pokretanja cilija respiratornog epitela, ubrzavajući
značajno mukocilijarni transport. Sa druge strane, hijaluronska kiselina velike molekulske
mase ima inhibitorni efekat na zapaljenje. Ona blokira prolifFOReraciju ćelija imunskog
odgovora i zapaljenja i nema efekat na brzinu mukocilijarnog transporta. Hijaluronska
kiselina male molekulske mase reguliše urođeni imunski odgovor, stimuliše angiogenezu
(stvaranje novih krvnih sudova), dovodi do proliferacije, diferencijacije i migracije ćelija
koje su angažovane u procesu reparacije (zarastanja) rane [17].  Ona deluje na
„receptore slične kapiji“ („tool like receptors“ 2 and 4), stimulišući urođeni imunski
odgovor prema virusnim i bakterijskim infekcijama [18]. 

Hijaluronat je prisutan na površini respiratornog epitela, gde čini bitan deo nosnog
sekreta. U nosnoj sluznici je primarno uključen u regulaciju vazomotornog tonusa, kojim
se reguliše protok krvi kroz nosnu sluznicu, a na taj način i glavne funkcije nosa, kao što
su regulacija protoka vazduha i regulisanje njegovog vlaženja i zagrevanja [19]. Sa druge
strane, ona reguliše sekreciju iz žlezda, što je posebno značajno za održavanje
mukocilijarnog transporta koji pre svega ima zaštitnu ulogu tokom čišćenja nosne sluznice
[19]. Hijaluronska kiselina je visoko higroskopna supstanca koja za svoj molekul vezuje
veliki broj molekula vode, čime se održavaju hidratacija i turgor u rastresitom vezivnom
tkivu subepitelnog sloja (lamina propria) [19].  Široka upotreba hijaluronata širom sveta
je rezultat visokog nivoa bezbednosti njene upotrebe. Natrijum-hijaluronat se danas
široko primenjuje u estetskoj medicini, pre svega u domenu estetske hirurgije usana,
grudi, kapaka i dr. Primena natrijum-hijaluronata u terapiji akutnih i hroničnih zapaljenja
sluznice nosa i paranazalnih sinusa, kao i u procesu ubrzavanja zarastanja rana nakon
funkcionalne i rekonstruktivne hirurgije nosne šupljine i paranazalnih sinusa danas sve
više dolazi do izražaja. 

Oštećenja nosne sluznice koja nastaju u toku zapaljenja su udružena sa gubitkom i

narušavanjem funkcija cilija respiratornih epitelnih ćelija, kao i sa povećanom
produkcijom mukusa, koji se nagomilava unutar paranazalnih sinusa, stvarajući uslove za
bakterijsku kolonizaciju i infekciju. Ovaj usporeni mukocilijarni klirens stvara odlične
uslove za nastanak infekcije. Destrukcija epitelnih ćelija dovodi do ogoljavanja bazalne
membrane i povećane izloženosti trigeminalnih receptora fizičkim, hemijskim i
atmosferskim stimulusima. Ovo dovodi do pojačane nespecifične hiperreaktivnosti kod
pacijenata sa akutnim i/ili hroničnim zapaljenjima. Rezultati nekoliko studija su pokazali
povoljan efekat primene natrijum-hijaluronata sa 0,9%-tnim rastvorom natrijum-hlorida
(„fiziološki rastvor“) u terapiji ovih oboljenja. 

Gelardi i sar. [20] su poredili dve grupe ispitanika sa alergijskim i nealergijskim rinitisom.
Jedna grupa je dobijala mometazon-furoat nosni sprej u pojedinačnoj dozi od 50 μg (dva
spreja u svaku nozdrvu jednom dnevno), uz oralnu primenu des-loratadina (5 mg jednom
dnevno) i intranazalnu primenu natrijum-hijaluronata (9 mg natrijum-hijaluronata u 3 ml
0,9%-tnog rastvora natrijum hlorida, dva puta na dan), ukupno tokom 30 dana. Druga
grupa je umesto natrijum-hijaluronata, uz intranazalni kortikosteroid i per os
desloratadin, intranazalno dva puta na dan koristila samo 6 ml 0,9%-tnog natrijum-
hlorida, takođe tokom 30 dana. Pacijenti iz prve grupe su imali nakon lečenja značajno
smanjen ukupni broj neutrofilnih granulocita u citološkom nalazu nosne sluznice. Mada
nije uočena statistički značajna razlika, ukupan broj eozinofila je u prvoj grupi bio manji
kod svih pacijenata gde je prisustvo eozinofila bilo dominantno u citološkom nalazu. Osim
toga, oni su nakon lečenja imali značajno poboljšanje po pitanju ispoljavanja kijavice,
sekrecije iz nosa i nazalne opstrukcije u odnosu na grupu koja je koristila čist fiziološki
rastvor. Očekivano, rezultati citološkog nalaza su nakon lečenja bili najbolji u grupi
pacijenata sa dijagnozom NARNE (nealergijski rinitis sa neutrofilijom). Rezultati bi se
mogli objasniti na taj način da intranazalna aplikacija hijaluronata velike molekulske
mase ima inhibitorni efekat na hemotaksu i migraciju polimorfonuklearnih leukocita,
naročito neutrofila, ali i eozinofila. Na endoskopskom pregledu, 30 dana nakon početka
lečenja, primena natrijum-hijaluronata je bila udružena sa značajnim poboljšanjem u
količini eksudata, u intenzitetu otoka i hiperemije sluznice nosa [20]. 

U akutnom rinosinuzitisu (ARS), jedan od glavnih simptoma je redukcija osećaja za mirise

(hiposmija), koja tokom zapaljenja može nastati na dva načina. Izraziti otok nosne
sluznice, kao i povećanje količine i gustine nosnog sekreta dovode do otežavanja ili
prekidanja dotoka mirisnih molekula do olfaktivne regije u gornjim partijama nosne
šupljine. Sa druge strane, lokalni edem olfaktivne sluznice i produkti zapaljenja mogu
oštetiti primarne olfaktorne neurone i narušiti prenošenje nervnih impulsa do mozga.
Ciofalo i sar. [21] su ispitivali intranazalnu primenu natrijum-hijaluronata kao dodatnu
terapiju pacijenata sa ARS, kod kojih je hiposmija bila glavni simptom. Jedna grupa
pacijenata je dobijala hinolonski antibiotik levofloksacin (500 mg dnevno tokom 10 dana),
peroralno kortikosteroid prednizon (50 mg tokom 8 dana, 25 mg tokom 4 dana i 12,5 mg
tokom 4 dana), dok je intranazalno primenjivan rastvor natrijum-hijaluronata u 3 ml
0,9%-tnog rastvora natrijum-hlorida, dva puta na dan tokom 30 dana. Druga grupa je
pored per os terapije intranazalno primenjivala samo 6 ml 0,9%-tnog natrijum hlorida,
dva puta dnevno tokom 30 dana. U prvoj grupi ispitanika je već nakon 14 dana došlo do
značajnog poboljšanja osećaja za mirise, što se može objasniti na dva načina. Hijaluronat
velike molekulske mase inhibira hemotaksu i proliferaciju inflamatornih ćelija, čime se
zapaljenjski proces donekle smiruje. Sa druge strane, pod uticajem slobodnih radikala i
enzima oslobođenih u akutnom inflamatornom procesu, dolazi do razlaganja velikih
molekula hijaluronske kiseline na manje lance koji ubrzavaju mukocilijarni transport. Sve
ovo dovodi do smanjivanja otoka nosne sluznica i do brže eliminacije nosnog sekreta iz
gornjih partija nosne duplje. Na taj način i veliki i mali molekuli hijaluronata dovode po
postepenog oporavka čula mirisa.   
Cassandro i sar. [22] su pokazali da kod pacijenata sa hroničnim polipoznim
rinosinuzitisom (chronic rhinosinusitis with nasal polyps, CRSwNP), primena intranazalnih
kortikosteroida zajedno sa natrijum-hijaluronatom dovodi do bržeg i značajnijeg
poboljšanja u nosnom simptom skoru, endoskopskom i radiološkom nalazu,
rinomanometrijskom nalazu, kao i do poboljšanja brzine mukocilijarnog transporta u
nosnoj sluznici, u odnosu na grupu ispitanika koja nije koristila natrijum-hijaluronat. 

Natrijum-hijaluronat se pokazao efikasnim i u lečenju atrofijskog rinitisa, koji je praćen

takozvanim „sidromom praznog nosa“ („empty nose syndrome“). Submukozna injekcija
natrijum-hijaluronata u gelu u donju nosnu školjku, kao i ubrizgavanje iste supstance u
sluznicu nosnog septuma dovode do značajnog poboljšanja u kvalitetu disanja na nos i do
smanjenja intenziteta osećaja suvoće u nosu i straranja krusta na površini nosne sluznice
[23].  
Natrijum-hijaluronat je našao svoje mesto i u lečenju zapaljenja nosno-sinusne sluznice u
pedijatrijskoj populaciji. Macchi i sar. [24] su ispitivali efekte ispiranja nosne šupljine
rastvorom natrijum-hijaluronata, koji je primenjivan tokom 15 dana u mesecu tokom
ukupno tri meseca kod dece sa rekurentnim akutnim zapaljenjima gornjeg disajnog puta.
Rezultati studije su pokazali da je kod dece koja su dobijala natrijum-hijaluronat došlo do
značajnog poboljšanja u pokretljivosti cilija respiratornog epitela, citološkom i
mikrobiološkom nalazu, kao i u endoskopskom nalazu i kliničkom odgovoru. Konkretno,
deca koja su bila na toj terapiji su imala značajnu redukciju broja neutrofila, kao i
patogenih bakterija. Takođe, kod dece koja su koristila natrijum-hijaluronat je došlo do
značajnog smanjenja veličine trećeg krajnika (adenoidnih vegetacija) [24]. Verricchio i
sar. [25] su pokazali da intranazalna primena natrijum-hijaluronata može povećati
efikasnost topikalne antibiotske terapije kod dece sa akutnim bakterijskim
rinofaringitisom. Oni su proučavali efekte primene 125 mg antibiotika tiamfenikola sa 4
ml 0,2%-tnog natrijum hijaluronata i 5%-tnog ksilitola dva puta na dan. Deca iz kontrolne
grupe su dobijala samo tiamfenikol sa 4 ml 0,9%-tnog natrijum hlorida. Pacijenti iz prve
grupe su pokazali značajno bolju redukciju intenziteta nosnih simptoma, broja neutrofila,
broja patogenih bakterija i intenziteta kliničkih parametara akutne bakterijske infekcije
[25]. 

I pored velikog napretka u primeni različitih hirurških tehnika, loše zarastanje rana nakon
hirurgije nosa i paranazalnih sinusa, uključujući i endoskopsku sinusnu hirurgiju
(endoscopic sinus surgery – ESS) i dalje predstavlja veliki problem za većinu rinohirurga.
Zbog pojave velikih ranjavih površina deepitelizovane nosne sluznice, stvaraju se povoljni
uslovi za formiranje priraslica, stenoza sinusnih ušća, ožiljnih kontrakcija, taloženja
krustoznih naslaga na sluznici, otoka, krvarenja i otežavanja procesa ventilacije i drenaže
paranazalnih sinusa. Osim toga, veći broj hirurških intervencija u nosu zahteva
tamponadu u trajanju od četiri dana, bilo srednjeg ili zajedničkog nosnog hodnika. Ova
procedura je obavezna nakon septoplastike u cilju prevencije nastanka hematoma nosnog
septuma, kao i nakon rinoseptoplastike, u cilju podržavanja zarastanja koštane
infrastrukture nosa nakon osteotomije. Takođe, nakon ekscizije dobro prokrvljenih
tumora nosne šupljine i/ili paranazalnih sinusa, neophodna je tamponada nosa tokom
četiri do pet dana. Dobro je poznato da različiti materijali koji se koriste za nosnu
tamponadu mogu na površini sluznice napraviti oštećenja za čiju sanaciju je potrebno po
nekoliko nedelja. Sve to, i pored tehnički dobro urađenih hirurških intervencija, može
rinohirurga činiti frustriranim. Upravo iz tih razloga, brojne studije iz oblasti rinologije
sugerišu upotrebu različitih medicinskih sredstava za ispiranje nosne sluznice nakon
hirurškog lečenja. 

Upravo zbog dobro poznatog efekta stimulacije zarastanja rane bez ožiljaka, kao i
pozitivnog uticaja na homeostazu na nivou sluznice gornjih disajnih puteva, lokalna
primena natrijum-hijaluronata nakon hirurgije nosa i/ili paranazalnih sinusa daje mnogo
bolje efekte na postoperativni oporavak nosne sluznice u odnosu na fiziološki rastvor.
Rezultati studije koju su realizovali Gelardi i sar. [26] pokazuju da primena natrijum
hijaluronata, dva puta na dan tokom 30 dana nakon ESS u lečenju nosne polipoze, dovodi
do boljih efekata po pitanju brzine mukocilijarnog klirensa, nosnih simptoma i
endoskopskog nalaza u odnosu na pacijente koji su nakon ESS koristili samo 0,9%-tni
rastvor natrijum-hlorida. Macchi i sar. [27] su pokazali da intranazalna primena natrijum-
hijaluronata nakon ESS dovodi ne samo do značajnijeg poboljšanja mukocilijarnog
transporta, već i do većeg smanjivanja intenziteta edema sluznice i smanjivanja nazalne
opstrukcije u odnosu na pacijente kojis u postoperativno dobijali samo fiziološki rastvor.

Prethodn a stranica

 
Sledeca stranica

D-PANTENOL
5. Značaj deks-pantenola (D-pantenola) u fiziologiji i procesu oporavka nosne sluznice
Duže od 40 godina je poznato da deks-pantenol (D-pantenol) ima značajnu ulogu u
fiziologiji nosne sluznice. On je aktivan sastojak koji stimuliše proces zarastanja rane.
Poznat i kao provitamin B5, u organizmu čoveka on se konvertuje u svoju aktivnu formu,
poznatu kao pantotenska kiselina ili vitamin B5. Ova aktivna forma je od suštinskog
značaja za normalnu funkciju epitelnih ćelija, kako u koži, tako i u sluzokoži. Poseban
značaj pantotenska kiselina ima u ranoj fazi regeneracije epitela. Pantotenska kiselina je
sastojak koenzima A, koji aktivira proliferaciju fibroblasta i ubrzava proces
reepitelizacije. 
Prethodne studije su pokazale značajnu ulogu D-pantenola u lečenju „Sindroma suvog
nosa“ („Dry nose syndrome“), koga srećemo u kliničkim entitetima poznatim pod nazivom
„rhinitis sicca anterior“ i atrofijski rinitis. Ovaj klinički entitet je pre svega posledica
profesionalne izloženosti česticama peska, stakla, azbesta i sl. Zbog suvoće nosne
sluznice, pacijenti sa ovim kliničkim entitetima imaju razne oblike senzacija: osećaj
suvoće u nosu, osećaj svraba u nosu, osećaj peckanja u nosu, osećaj otežanog disanja na
nos, formiranje suvih naslaga (krusta) na površini nosne sluznice, neprijatan miris koji
dolazi iz nosne sluznice, a koji je uglavnom vezan za primarni (ozena) i sekundarni atr
ofijski rinitis. U studiji koju su realizovali Kehrl i Sonnemann [28] efekat D-pantenola u
obliku nosnog spreja u lečenju rhinitis sicca anterior je naučno verifikovan. Ukupno je 58
pacijenata sa rhinitis sicca anterior uključeno u ovu placebo-kontrolisanu studiju.
Dvadeset četvoro je dobijalo D-pantenol u spreju, dok je dvadeset petoro dobijalo
placebo. Grupa koja je dobijala D-pantenol je pokazala značajno poboljšanje po pitanju
smanjivanja otpora pri protoku vazduha kroz nosa i smanjivanju krusta na površini nosne
sluznice u odnosu na pacijente koji su dobijali placebo [28]. Klöcker i sar. [29] su u jednoj
eksperimentalnoj in vitro studiji pokazali povoljan efekat primene D-pantenola na epitel
koji je prethodno bio izložen dejstvu alfa-simpatikomimetičkog dekongestiva
ksilometazolina, kao i konzervansa benzalkonijum-hlorida, inače čestog sastojka mnogih
preparata za lokalnu (intranazalnu) primenu. Benzalkonijum-hlorid se u koncentracijama
prisutnim u preparatima za nazalnu upotrebu (0,01%-0,02%) pokazao kao ciliostatičan
faktor u in vitro uslovima. Rezultati ove eksperimentalne studije su pokazali povoljan
efekat D-pantenola, kako na broj epitelnih ćelija u fazi regeneracije, tako i na
poboljšanje brzine mukocilijarnog transporta. D-pantenol se pokazao kao supstanca koja
stimuliše ćelijsku proliferaciju i epitelnu regeneraciju, dok ksilometazolin i
benzalkonijum-hlorid deluju citotoksično. Verse i sar. [30] su ispitivali efekte primene 5%-
tnog D-pantenola u obliku nazalnog spreja i 5%-tnog D-pantenola u obliku masti za nos na
kvalitet mukocilijarnog transporta. Rezultati su pokazali nešto veće ubrzanje
mukocilijarnog klirensa u grupi pacijenata koji su koristili D-pantenol u obliku spreja,
mada bez statistički značajne razlike u odnosu na one koji su endonazalno primenjivali
mast. U jednoj studiji realizovanoj u Tajlandu [31], autori su poredili efekte topikalne
primene D-pantenol nazalnog spreja i fiziološkog rastvora na oporavak nosne sluznice
nakon ESS zbog hroničnog rinosinuzitisa. Rezultati su pokazali bolje efekte D-pantenol
spreja na ubrzanje mukocilijarnog klirensa i smanjivanje količine nosnog sekreta u
periodu nakon hirurškog lečenja u odnosu na ispitanike koji su lokalno koristili fiziološki
rastvor [31].

Prethodna stranica

 
Sledeca stranica

VITAMIN A I E
6. Značaj vitamina A i E u fiziologiji i procesu oporavka nosne sluznice
Poznato je da vitamin A (retinoična kiselina) ima značajnu ulogu u regulisanju
proliferacije i diferencijacije epitela. Sistemski nedostatak vitamina A dovodi kod
eksperimentalnih životinja do dominacije metaplastičnog pločasto-slojevitog nad
respiratornim epitelom. Metaplazija epitela u gornjem disajnom putu nastaje
proliferacijom progenitorskih, bazalnih ćelija i njihovom transformacijom u ćelije
pločastog keratinizujućeg epitela, umesto da dolazi do njihove transformacije u
respiratorne trepljaste i/ili goblet ćelije. Sa druge strane, topikalna ili sistemska primena
retinoične kiseline dovodi do stimulacije regeneracije prethodno oštećenog epitela i
njegove jasne transformacije ka respiratornom epitelu. Eksperimentalna studija
realizovana na kunićima pokazuje da topikalna primena vitamina A u vidu gela stimuliše
regeneraciju prethodno oštećenog pseudoslojevitog respiratornog epitela nosne šupljine i
paranazalnih sinusa [32]. U drugoj eksperimentalnoj studiji na kunićima, pokazano je da
lokalna primena vitamina A u formi vodenog gela stimuliše regeneraciju cilija trepljastog
epitela, poboljšavajući mukocilijarni transport [33]. Rezultati in vitro studije su pokazali
da primena retinoične kiseline u kulturi epitelijalnih ćelija stimuliše diferencijaciju u
pravcu formiranja respiratornog epitela a inhibira diferencijaciju u pravcu formiranja
pločasto-slojevitog epitela [34]. 

Aktivna forma vitamina E (α-tokoferol acetat) u organizmu čoveka ispoljava

antiinflamatorno, antioksidantno i imunostimulatorno dejstvo [35]. Prethodna istraživanja
su pokazala da značajnu ulogu u oštećenju nosno-sinusne sluznice imaju bioaktivni
fosfolipidi, koji se u velikim količinama oslobađaju tokom akutnih i hroničnih zapaljenja.
Oni dovode do oštećenja dvojako: strukturalno i funcionalno, narušavajući mukocilijarni
transport. Vitamin E deluje kao prirodni antagonista proinflamatornih fosfolipida,
sprečavajući oštećenja nosne sluznice [35]. Jedna prospektivna studija je pokazala da
topikalna primena vitamina E dovodi do tri puta brže epitelizacije sluznice nosa i
paranazalnih sinusa kod starih osoba nakon endoskopske sinusne hirurgije (ESS) u odnosu
na hipertoničnu morsku vodu [36]. 
7. Preporuke
Veliki napredak u kvalitetu lokalne nege nosne sluznice nakon hirurških intervencija u
nosu i paranazalnim sinusima (septoplastika, hirurgija nosnih školjki, ESS), kao i nakon
zapaljenja nosne sluznice i njenog oštećenja nakon produžene primene intranazalnih
kortikosteroida i dekongestivnih kapi za nos, predstavlja pojava kombinovanih preparata,
koji se na našem tržištu mogu naći u dva oblika.  Značaj oba preparata je u
podmazivanju, vlaženju i zadržavanju hidratacije nosne sluznice, kao i u pomaganju u
reepitelizaciji nosne i sinusne sluznice. 

1. Mast za nos u pakovanju od 10 g sa aktivnim sastojcima vitamin A palmitat (0,05%), D-

pantenol (5,0%) i Na-hijaluronat (0,1%). Može se koristiti od rođenja, a preporuka je da se
koristi nakon hirurgije nosnog septuma i nosnih školjki, u slučajevima suve (rhinitis sicca
anterior) i/ili atrofične nosne sluznice (atrofijski rinitis, ENS), kao i oštećene nosne
sluznice nakon produžene upotrebe dekongestivnih kapi i sprejeva (medikamentozni
rinitis) ili produžene upotrebe intranazalnih kortikosteroida u spreju ili kapima (alergijski
rinitis, NARES, hronični rinosinuzitis, nosna polipoza). Takođe, mast se preporučuje i u
slučajevima nakon uklanjanja tampona iz nosa posle krvarenja iz nosa, kao i u cilju
podmazivanja sluznice nosne šupljine u toku endoskopske dijagnostike. Cilj je da se
postigne reepitelizacija nosne sluznice, postigne i održi optimalan stepen njene vlažnosti
i ubrza oporavak funkcije nosne sluznice, pre svega u pogledu mukocilijarnog transporta.  

2. Izotonični vodeni rastvor (pH = 7,2) u obliku spreja za nos u bočici zapremine 20 ml sa
aktivnim sastojcima D-pantenol (1,0%), vitamin E acetat (0,2%) i vitamin A palmitat
(0,05%). Može se koristiti od rođenja, a preporuka je upotreba nakon endoskopske
hirurgije paranazalnih sinusa (ESS), gde je neophodno da vodeni rastvor dospe do svih
šupljina paranazalnih sinusa. Podjednako se uspešno može koristiti i nakon hirurgije
nosnog septuma i nosnih školjki, kao i u svim indikacijama navedenim pod brojem 1.

Sinergija delovanja suvih ekstakata biljaka

u tretmanu rinosinusnih oboljenja
UVODNI TEKST
Uvodni tekst
 
Rinosinuzitis se, prema smernicama EP3OS (European Position Paper on Rhinosinusitis and
Nasal Polyps), EAACI (European Academy of Allergy and Clinical Immunology ) i Evropskog
Udruženje Rinologa (ERS), klinički definiše kao upala sluznice nosa i paranazalnih sinusa,
a koja se karakteriše sa bar dva od navedenih simptoma (1,2,3,4,5):
otežano disanje na nos/kongestija,
hipersekrecija (prednja i/ili postnazalni drip),
osećaj bola ili pritisaka u predelu lica (glavobolja) i
slabljenje ili gubitak osećaja mirisa,
uz potvrdu dijagnoze objektivnim pokazateljima: endoskopijom nosa (patološki sekret iz
srednjeg nosnog hodnika, edem nosnih školjki, blokada srednjega nosnog hodnika) i/ili CT
promenama koje govore o hiperplaziji/izlivu u sinusnim šupljinama.
 
Paranazalne šupljine (PNS) predstavljaju pneumatizovane delove pojedinih kosti lica i
lobanje. iako postoje različiti pogledi o njihovom nastanku i funkciji, klinički značaj je
jasan i veliki s obzirom na raznovrsnu patologiju ovih prostora. Svi sinusi komuniciraju sa
nosom.
Postoje maksilarni, frontalni, etmoidalni i sfenoidalni sinusi.
U novorodjenom detetu razvijen je samo (i to ne potpuno) maksilarni sinus i nekoliko
prednjih etmoidalnih ćelija, a sfenoidalni sinus je tek u početnom razvoju. Slika br 1.
Pneumatizacija se u detinjstvu dalje odvija do 16-18 godine života, pa tako frontlni sinusi
kojih ima kod deteta u sedmoj, osmoj godini života u nazalnom delu svoj potpini razvoj
dostižu do 18 godine. Slika br.2.

Slika br 1. Pranazalne šupljine kod dece      Slika br 2. Pranazalne šupljine kod odraslih
osoba
 
Sluznica u nosu i sinusima je tzv. trepljastog pseudostratifikovanog tipa. Ovaj pojam
označava pojavu da su sve ćelije u epitelu u kontaktu sa bazalnom membranom, ali da je
njihov raspored nejednak po visini, tj. da ne dospevaju sve svojim gornjim delovima do
površine epitela, jedra im se nalaze na različitim visininama, te površno gledano deluje
da su složene u više slojeva. Najvažniji funkcionalni elementi sluznice su peharaste ćelije,
koje stvaraju sluz i trepljaste ćelije, koje svojim trepljama prenose tu sluz i sve što se na
njoj nalazi
Pokreti treplji su nalik pokretima biča, imaj jednu brzu fazu, pomoću koje se sluz
pokreće i sporu fazu povlačenja u početni položaj. Sluz ima dva sloja, jedan ređi sloj (sol
faza) u kojem se kreću treplje i jedan gušći, želatinozni sloj (gel faza), u kojem se
transportuju sve čestice koje se „zalepe“ u njega: čestice prašine, alergeni, bakterije,
virusi, gljivice i drugo. U sporoj fazi pokreta treplja nema kontakt sa gel fazom, dok u
brzoj fazi pokreta dodiruje isti od dole i potiskuje u pravcu zamaha treplje. Slika br.3

Slika br 3.–Epitel sluznice paranazalnih šupljina

Drenaža sekreta i ventilacija su dva najvažnija faktora za održavanje normalne fiziologije
sinusa i njihovih sluznica. Normalna drenaža sekreta je kompleksan mehanizam, kako po
pitanju stvaranja sluzi, tako i po pitanju njenog mehanizma prenošenja i u velikoj meri je
zavisna od stvaranja sluzi, njenog sastava, efikasnost rada treplji, resorpcije (upijanja) na
nivou sluznice, stanja ušća sinusa i odgovarajućih pukotina u predelu etmoida, gde se
određeni sinus drenira.
Normalna vrednost pH nosne sluznice je između 7,5 – 7,6 i ako je to prisutno, stvara se
normalan sekret u smislu količine i sastava komponenti.
Važan je međusobni odnos sol i gel faze sekreta, gde svaki ima svoju određenu ulogu i ne
vrše fiziološku funkciju jedan bez drugog. Pored akcije treplji prenos sekreta podstiču i
pojačani udah (struja vazduha) i pojačane pulsacije sluznice npr. kod upale.

MEHANIZMI I UZROCI NASTANKA RINOSINUZITISA

1. Mehanizam nastanka oboljenja -rinosinuzitisa
Preduslov za razvoj oboljenja je kompromitacija ventilacije i mukocilijarne drenaže
paranazalnih šupljina, nastale usled opstrukcije sinusnih ušća.  
Ključna uloga u patogenezi upravo se odigrava na nivou ostiomeatalnog kompleksa u
srednjem nosnom hodniku koga čine ušća maksilarnih sinusa, prednje etmoidalne ćelije,
etmoidni infundibulum, polumesečasti zjap i srednji nosni hodnik. Slika br 4.
 

 Slika br 4. Ostiomeatalni kompleks

 
Fiziološki mukocilijarni klirens je poremećen. Mukocilijarni klirens iz prednjih
paranazalnih sinusa je usmeren ka ostiomeatalnom kompleksu, a odatle preko sabljastog
nastavka i donje nosne školjke se nastavlja ka gornjem spratu ždrela. Mukocilijarni klirens
iz zadnjih paranazalnih sinusa je usmeren ka sfenoetmoidalnom recesusu, a zatim ka
nazofarinksu. Cilije epitela su blokirane. Suženje ili blokada remete i onemogućavaju
eliminaciju sekreta koji se uobičajeno stvara u sinusnim šupljinama, a staza sekreta je
podloga za razvoj infekcije kojim se podstiče pojačano stvaranje sekreta koji se ne može
adekvatno eliminisati i nastaje „začarani  krug“.
 
2. Koji su uzroci nasatanka rinosinuzitisa
U peko 98% slučajeva je rinogeni put nastanka oboljenja (virusi, bakterije, glivice,
alergeni) a samo u retkim slučajevima nastaje krvim putem kod povreda i teških septičnih
stanja. Veliku ulogu igra virulentnost uzročnika, kao i imunokopetentnost pacijenta, uz
neinfektivne činioce koji mogu da podpomognu razvoj oboljenja. Kada dolazi do prodora
agensa u sluznicu nosa i sinusa, aktivira se ćelijski (makrofagi) i imuni odgovor
(imunoglobilini), dolazi do oslobađanja medijatora inflamacije i posledično do reakcije
sluznice u vidu otoka, crvenila, lučenje sekreta (peharaste ćelije) različitog kvaliteta
(serozan, purulentan) i tako nastaju simptomi oboljenja.
Uzročnici razvoja akutnog rinosinuzitisa koji je u prvih 10 tak dana virusne etiologije su
pre svega infektivni agensi i to virusi (humani virusi-rino, corona virusi, kao inicijalni u
razvoju oboljenja), potom bakterije kod (90%) gde je najčeši Streptoccocus
pneumoniae (20-43%), potom Haemophilus influenza (22-35%), Moraxella catarrhalis (2-
10%), mešana flora: anaerobi i aerobi (bacteroides spp: fusobacteria), ali i gljivična
infekcija: aspergillus i candida species. (6). Pored toga su uzročnici i neifektivni agensi:
alergija, devijacija nosne pregrade, odontogena upala (anaerobi), strano telo nosa, kod
dece uvećan treći krajnik, trauma-barotrauma.
Nepostoje dominatni uzročnici 
ičnog rinosinuzitisa, već se oni prepliću i opisuju se kao činioci vezani za nastanak i tok
oboljenja.
Uloga bakterija u nastanku hroničnog rinosinuzitis je još uvek nejasna. Staphyloccocus
aureus je najčešći uzročnik oboljenja u oko 36%, potom koagulaza negativne stafilokoke,
Streptococcus pneumoniane, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeuruginosa, i anaerobne
bakterije (7,8,9). Uloga biofilma bakterija je posebno važna u razoju infekcije pre svega
njene rekurencije. (4,5,10).
Uloga gljivica u nastanku i razvoju oboljenja se objašnjava različitim imunim statusom
obolele osobe, količinom gljivičnih hifa, količinom proizvedenog mucina, titrom
specifičnih IgE antitela. Gljivice su ubikvitarni mikroorganizmi. Poslednjih decenija uočen
je porast incidence i prevalence gljivičnih rinosinuzitisa (11.)
Alergijski fungalni rinosinuzitis nastaje usled stvaranja specifičnih IgE antitela kod
domaćina Pozitivna alegijska reakcija, pre svega na inhalatorne alergene u nastanku
hroničnog rinosinuzitisa je u oko preko 50% slučajeva. (12)
Češća udruženost oboljevanje od hroničnog rinosinuzitisa i oboljenja donjih disajnih
puteva je uočena.
Sva oštećenja funkcije cilijarnog aparata su preduslov za razvoj ovog oboljenja (Primarna
cilijarna diskinezija-Kartagenerov sindrom) (13).
Stanja imunodeficijentnosti nastala u bilo kom periodu života, kao što su maligna
oboljenja, primena polihemioterapije/radioterapije.
Od genetskih činioca, uticaj na razvoj rinosinuzitisa je dokazana kod cistične fibroze
(autozomno recesivno oboljenje).
Hormonalna oboljenja (hipotireoza, dijabetes,), period trudnoće (izmenjen nivo
estrogena i progesterona),
Uticaj izvesnih lekova (centralni i periferni antihipertenzivi, antihipertenzivi- grupa ACI),
Štetni faktori iz svakodnevne okoline i sa radnog mesta, gastroezofagealna refluksna
bolest, deformiteti nosnog septuma i drugih anatomskih varijacija struktura srednje
nosnog hodnika, kao i jatrogeni činioci (nakon manipulacije u nosu i sinusima) imaju ulogu
u razvoju hroničnog oboljenja.

OBLICI, DIJAGNOSTIKOVANJE I KOMPLIKACIJE

RINOSINUZITISA
3. Koji su oblici rinosinuzitisa
Rinosinuzitis mogu po svom toku mogu biti, akutni ili hronični, prema uzrastu javljanja
kod dece i odraslih osoba, prema broju zahvaćenih PNS, kao monosinuzitis, polisinuzitis ili
pansinuzitis, kada zahvataju jednu sinusnu šupljinu, više istostranih ili sve sinuse šupljine.
Akutni rinosinuzitis-ARS je oboljenje gde simptomi bolesti  traje do 12 nedelja, uz
regresiju svih simptoma sinuzitisa sa povratkom na osnovno stanje posle terapije (14) i
Hronični rinosinuzitis-HRS je oboljenje gde simptomi traju duže od 12 nedelja, pri čemu
uvek jedan simptom nakon primenjene

e ostaje. Hronični rinosinuzitis može biti u formi a) hroničnog rinosinuzitisa bez polipoze ,

b) sa polipozom i c) alergijski fungalni hronični rinosinuzitis.(3,14,15).
Kod osoba sa očuvanim imunitetom, gljivično oboljenje je neinvazivno ili ekstramukozno.
Gljivični elementi proliferišu na površini sluzokože, ali ne prodiru u nju . Dijagnozu
postavlja patolog, i to nalaženjem gljivičnih hifa u sadržaju paranazalnog sinusa posle
hirurške intervencije. Razlikuju se dva tipa neinvazivnog fungalnog rinosinuzitisa:
alergijski fungalni rinosinuzitis i gljivična lopta u paranazalnom sinusu. (11)
Kolonizacija i infekcija sluzokože paranazalnih sinusa mogu nastati na dva načina:
aerogenim putem (inhalacijom spora), kao i dentogenim putem (11,16). Napredak
endoskopske tehnologije i radioloških dijagnostičkih procedura, pre svega
kompjuterizovane tomografije, pomogao je da se pojam gljivičnih rinosinuzitisa bolje
definiše
Alergijski fungalni rinosinuzitis, koji je 1983. godine prvi opisao Katzenstein, udružen je u
50% slučajeva sa nosnim polipima (17). Njegove histološke karakteristike slične su onima u
slučajevima alergijske bronhopulmonalne aspergiloze. Odlikuje se nakupninama gustog i
bistrog sekreta, u kojem se nalaze brojni eozinofili i tzv. Charcot–leydenovi kristali,
nastali usled razlaganja eozinofila, kao i brojne fragmentisane gljivične hife (18,19). u
tkivu sluzokože, a naročito nosnih polipa, dominira veoma gusta eozinofilna infiltracija
(18,19). Mikološke studije su pokazale da je u oko 15% slučajeva ovog rinosinuzitisa
uzročnik Aspergillus species, dok u ostalih 85% slučajeva bolest izazivaju druge gljivice
slične Aspergillusu, kao što su Bipolaris, Dreschlerae, Curvularia i Schizophyllum commune
(17–19). s obzirom na činjenicu da ovo oboljenje često nije udruženo sa atopijskom
konstitucijom, ispravan naziv mogao bi da bude eozinofilni fungalni rinosinuzitis (20,23).
Gljivičnu loptu u paranazalnom sinusu (sinus fungus ball – sFB) najčešce izazivaju gljivice
roda Aspergillus, i to Aspergillusa flavus, mada može biti izazvana i drugim gljivicama
(Aspergillus fumgatus, Penicillium specium, Scedosporium, Acremonium) (21,22,23). To je
češći oblik ekstramukozne forme hroničnog fungalnog rinosinuzitisa. Obično zahvata
maksilarni ili sfenoidalni, a znatno ređe frontalni sinus (20). Karakterišu je gusti i
kompaktni konglomerati gljivičnih hifa koji su odvojeni od površine respiratorne
sluzokože, ali prislonjeni uz nju. Postoji hronično zapaljenje sluzokože različitog
intenziteta. Pregledom patohistoloških preparata ne uočava se tzv. alergijski mukus,
karakterističan za alergijski fungalni rinosinuzitis (20).
Prema stepenu težine tegoba rinosinuzitisi se prema EAACI-u i ERS-u dele na: blage ,
umereno teške i teške. Kod blagih oblika, oboljenje je ocenjeno od 0 do 4, dok se kod
umerenih 4 do 7 i teških gde se ocena kreće od 5do 10. Za ovo ocenjivanje je korišćena
vizuelna analogna skala bola (VAS) (1,3,5)
 
 
4. Dijagnostikovanje rinusinuzitisa
Dijagnoza rinosinuzitisa se postavlja na osnovu: simptomatologije, kliničkog pregleda: -
prednje i zadnje rinoskopija, orofaringoskopije. Otorinolaringolog će pri prednjem i
zadnjem rinoskopskom pregledu i pri endoskopiji nosnih šupljina naći otok i crvenilo
sluzokože, kao i sluzavi ili sluzavo-gnojavi sadržaj koji pod većim ili manjim pritiskom
izlazi iz srednjeg nosnog hodnika. (24,25)
Standardni RTG paranazalnih sinusa će pokazati zasenčenost šupljine jednog ili više
paranazalnih sinusa, što nastaje usled otoka sluzokože. Međutim, da bi se
procenio intenzitet i stepen proširenosti zapaljenskog procesa, kod hroničnog
rinosinuzitisa je neophodno uraditi i kompjuterizovanu tomografiju (CT) paranazalnih
sinusa u tzv. koronalnim i aksijalnim presecima. Tada se obično donosi i procena da li je
konzervativno lečenje dalo rezultate i u kojoj meri i kako treba preduzeti hirurško
lečenje. FESS (functional endoscopic sinus surgery)   je zlatni standard u
dijagnistikovanju i terapiji oboljenja nosa i PNS (24).
Uzorak za mikrobiološku analizu može se dobiti brisom nazofarinksa, brisom iz srednjega
nosnog hodnika kao i aspiracijom sinusnog sadržaja prilikom punkcije Preporučljiva je kod
rekurentnih rinosinuizitisima, nakon primene višestrukih antibiotskih terapija, pri sumnji
na hospitalnu infekciju i u pretećim komplikacijama, jer je u takvim slučajevima jedino
ciljana terapija adekvatna.
Alergološka i citološka dijagnostiku u akutnom rinosinuitisu, je korisna u bolesnika sa
rekurentnim upalama, posebno u onim sa sezonskim javljanjem, kod hroničnih je
procentualno učestalije zastupljena, kao i vazomotorni rinitis.
Studije koje evaluiraju uspešnost konvencionalne radiologije prema uobičajenim
radiološkim kriterijima (nivo ili zasenčenje) govore o osetljivosti od 66% do 73%, a
specifičnosti od 80% do 90%, što znači da bi samo oslanjanjem na tu dijagnostiku akutni
rinosinuitis bio nedijagnostikovan u skoro trećine bolesnika.
Konvencionalna radiološka dijagnostika je standardna Rtg paranazalnih šupljina u AP
projekciji. Za dijagnozu akutnog sinuzitisa, uz prisutnost klasične kliničke slike, govori
aerolikvidni nivo u maksilarnom ili frontalnom sinusu ili njihovo homogeno zasenčenje uz
očuvane koštane granice. Kompjuterizovana tomografija je najpreciznija dijagnostička
metoda u radiološkoj obradi zapaljenskih bolesti paranazalnih sinusa, s obzirom na to da
je superiorna magnetskoj rezonanci u proceni koštanih promena.
Upoređujući CT nalaz i UZ PNS evidentirana je podudarnost UZ od oko 78,5% kod
maksilarnih sinusa, 23,1% za frontalne i 11,3% za etmoiade. Ultrazvukom se ne može
razlikovati bakterijski od virusnog rinosinuzitisa.

Komplikacije rinusinuzitisa mogu da budu egzokranijalne: orbitalne (edem palpebri,

subperiostalni apsces, celulitis orbite kao najčešći, apsces orbite, tromboza kavernoznog
sinusa), osteomijelitis, mukokela/piokela, nosno-sinusna polipoza i endokranijalne:
meningitis, apsces mozga

NAČINI LEČENJA RINOSINUZITISA

5. Načini lečenje rinusinusnih infekcija
Lečenje rinusinutisa može da bude konzervativno, primenom antibiotika per os ili
parenteralno; kortikosteroida lokalnom primenom, analageticima, dekongestivima lokalno
ili per os i antihistaminicima per os/intranazalno (26). Većina akutnih rinosinuzitisa
prolazi spontano ili uz upotrebu dekongestivnih kapi za nos, ali ne duže od 5-6 dana.
Novije kliničke studije su pokazale da ograničena primena intranazalnih
kortikosteroida može značajno ubrzati proces ozdravljenja. Kod težih oblika akutnog
rinosinuzitisa, neophodna je primena antibiotika iz grupe penicilina, cefalosporina ili
makrolida. 

Lečenje hroničnog rinosinuzitisa je znatno teže i komplikovanije. Tokom poslednih

desetak godina u praksu je uvedena dugotrajna, niskodozirana upotreba makrolidnih
antibiotika, obično u kombinaciji sa intranazalnim kortikosteroidima. Istraživanja su
pokazala da osim antibakterijskog, makrolidni antibiotici pokazuju i tzv.
imunomodulacijsko dejstvo, smanjujući koncentracije lokalnih medijatora zapaljenske
reakcije u tkivu sluzokože nosa i sinusa. Osim navedenih, treba pomenuti i pomoćna
lekovita sredstva, koja mogu igrati značajnu ulogu u toaleti nosa. To se pre svega odnosi
na preparate prerađene morske vode. Mogu se primenjivati u obliku kapi ili sprejeva i
to kao izotonični i hipertonični rastvori. 

Drugi vid terapije je kombinacija konzervativne i hirurške-FESS. Klasični oblici

hirurškog lečenja zapaljenja paranazalnih sinusa sa kompletnim uklanjanjem obolele
sluzokože, danas su ustupili mesto tzv. funkcionalnoj endoskopskoj sinusnoj hirurgiji
(functional endoscopic sinus surgery-FESS). Osnovni princip ove hirurgije je da se sa što
manje intervencija postigne maksimalni efekat. Nakon detaljnog endoskopskog pregleda i
detaljnog studiranja CT snimaka, pod kontrolom rigidnog endoskopa (optičke sonde), u
stanju opšte anestezije, ulazi se u nosnu šupljinu. Najveći deo intervencija obavlja se na
nivou struktura srednjeg nosnog hodnika, u kome se nalaze otvori većeg dela sinusnih
šupljina. To je ostiomeatalni kompleks. Nakon uklanjanja sabljastog nastavka
(processus uncinatus) i etmoidalne bule, kao i hiperplastične sluzokože, omogućen je
pristup šupljinama maksilarnog i donjeg dela frontalnog sinusa, kao i prednjim
etmoidalnim ćelijama. Upravo su osnovna dva principa endoskopske hirurgije sinusa:
omogućiti što bolju ventilaciju šupljina sinusa i omogućiti uslove za što bolju drenažu
sekreta. Ostvarivanjem ta dva principa, stvaraju se uslovi za ozdravljenje hronično
upaljene sluzokože sinusa. Takođe se endoskopskim putem mogu ukloniti ili korigovati
one anatomske varijacije koje su bile predisponirajući faktor za otežanu ventilaciju i
drenažu sinusa. 

Primena endoskopske hirurgije u lečenju hroničnih zapaljenja sinusa ima i neka

ograničenja. To su pre svega teške gljivične infekcije šupljina sinusa sa pretećim
prodorom ka lobanjskoj šupljini ili očnoj duplji. Tada je neophodno kompletno ukloniti ne
samo nakupine gljivica, nego i kompletno ukloniti hronično upaljenu sluzokožu
sinusa. Teška hronična zapaljenja sluzokože frontalnih sinusa, kojima nije moguće
pristupiti endoskopskim putem, takođe su indikacija za primenu spoljašnjih i radikalnih
hirurških zahvata.

Korišćenje lekovitih biljaka u prevenciji i lečenju različitih bolesti je staro koliko i ljudski
rod. Fitoterapija, kao sastavno deo farmakoterapije zauzima bitan deo u mnogim
oblastima savremene medicine. Ona predstavlja sistem lečenja zasnovan na primeni
prirodnih lekovitih sirovina (droga) i biljnih lekova (fitopreparata) u svrhu prevencije i
lečenja.
Biljna droga je čitav ili usitnjen osušeni deo biljke, alge, gljive ili lišaja, koji se
upotrebljava zbog svojih lekovitih svojstava. Pored organa biljke, kao što su nadzemni
deo biljke (drška, stablo), list, cvet, seme, plod, kora, koren, biljnim drogama se
smatraju i biljne izlučevine, kao što su gume, balzami i smole.

Preparati biljnih droga se dobijaju procesima ceđenja, ekstrakcije i destilacije. Biljni

lekovi se koriste preventivno, kao i u terapiji lakših oblika bolesti, dok se u terapiji
hroničnih oboljenja koriste kao dopunska terapija. Najčešće se primenjuju kod
poremećaja funkcije organa respiratornog, urogenitalnog, digestivnog trakta, pojedinih
psihijatrijskih poremećaja, kao i lečenjima bolesti kože. Lekovito bilje je verovatno našlo
najširu primenu upravo u lečenju zapaljenskih bolesti sluzokože gornjih disajnih puteva 
Primena dijetetskih preparata i biljnih lekova, kojim sinergističkim delovanjem doprinose
održavanju normalne funkcije gornjih respiratornih puteva i imunog sistema. Mogu se
koristiti uz svu drugu konvencionalnu terapiju, prilagođeno težini simptoma oboljenja.
 
Andografis paniculata pripada familiji Acantaceae i to je biljka koja se koristi vekovima
u tradicionalnoj kineskoj i indijskoj medicini. Ova biljka raste uglavnom u Aziji i opstaje
na skoro svim tipovima zemljišta. Andrographis paniculata je hvaljena kao "Eastern
Echinaceae" i prisutna je u istočnoj farmakopeji vekovima.
Ekstrakt lista biljke Andrographis paniculata doprinosi normalnoj fiziološkoj funkciji
gornjih disajnih puteva (nos, paranazalne šupljine) i deluje na osnaživanje imunog
sistema Slika br 5
Listovi Andrografisa su glavni izvor aktivne komponente, andrografolida (visokoaktivni
diterpenski laktoni 98%) a sadrže i flavonoide (polifenole), kojih ima oko 6000
vrsta. Andrografolide ima veoma gorak ukus i zbog toga je biljka dobila naziv „Kralj
Gorčine“. Ima antivurusno, antibakerijsko, protivuplano dejsvo, pospešuje eritropoezu i
jača imunološi odgovor organizma. Slika br.6.

Andrographis se veoma brzo širi u telu. Delovanje ove biljke je uglavnom povezano sa
poboljšanjem imunog sistema. Njeno aktivno jedinjenje povećava proizvodnju belih
krvnih zrnaca, koja se bore protiv infekcija. Ova biljka takođe deluje protiv virusa a
dokazano da uništava direktno i indirektno ćelije raka. Ona poboljšava naš limfni sistem,
koji je sa njenim aktivnim supstancama ima i antibakterijsko delovanje. 

Dexidro andrographlorid je jedinjenje koje važi za jedno od najbolji antiinflamatornih

supstanci.
Naučnici su otkrili da andrographis deluje degenerativno na sistem komunikacije virusa
umanjujući njegovu replikaciju. Kad dolazi do deobe ćelija, fosfatne jedinice su im
potrebne kao izvor energije. Andrographis inhibira transfer fosfata, tako da ne postoji
dovoljno energije potrebne za umnožavanje virusa. Postoje i drugi mehanizmi akcije kao
što je inhibicija gena poznatog kao C-MOS. Ovaj gen je izražen u akciji vezivanja HIV
virusa sa T ćelijama. Ekspresijom C-MOS-a se izaziva smrt zaražene T ćelije u cilju
zaustavljanja replikacije virusa. HIV takođe remeti normalan ćelijski ciklus napadajući
CDK-1 enzim.
Xiao-Yang Hu i drugi autori su publikovali rad 2017. koji je sproveden kao meta analiza u
UK I Kini koji je potvrdio efikasnost u smirivanju simptoma infekcije gornjih respiratornih
puteva, uključujuči akutni rinosinuzitis. Pokazali su antiinflamatorne, antivirusne, anti-
alergijske i imunološko stimulativne aktivnosti aktivnih supstanci. Oni inhibiraju
inflamatorni odgovor posredovan trombocitnim faktorom smanjuje ekspresiju
proinflamatornih proteina kao što je ciklooksigenaza-2 i pokazuje analgetske efekte, kao i
antipiretičke efekte uporedive sa paracetamolom. Andrografis panikulata pokazano, in
vitro, je efikasna protiv virusa avijarne influence A (H9N2 i H5N1) i virusa influence H1N1
čoveka, pomoću mogućeg blokiranja vezivanja virusnog hemaglutinina na ćelije ili
inhibiranjem H1N1 virusa- indukovana ćelijska smrti.(27).

Kroz studije je prikazana i efikasnost primene kod autoimunih oboljenja, kao što su
ulcerozni kolitis i multipla skleroza (28,29)
                                                                                                                                        
                                                                                                                        

                                           
                                            
Slika br 5. Formula andografoloida                Slika br 6.Slika biljke andografis paniculatae 

   
 
Flavonoidi su polifenolni spojevi prisutni u biljnim vrstama. Flavonoidi su polifenoli
veoma zastupljeni u plodovima, povrću i u nekim biljkama, zagasitih, tamnih i jarkih
boja (kao na primer čaj, koren od đumbira i slično). Flavonoidi su supstance koje se
sintetizuju samo u biljkama, životnije i ljudi nisu u stanju da ih sami proizvedu. To su
takozvane fitohemikalije.. Oni su nusprodukti koji nastaju metabolizmom biljaka.
Do današnjih dana otkriveno je gotovo 6.000 vrsta flavonoida .Osim što voću i povrću daju
specifičnu boju, miris i ukus, flavonoidi ih štite od gljivica i bakterija i raznih štetočina i
insekata. Slika br 7.

Dokazano je da je antimikrobna aktivnost flavonoida rezultat njihove sposobnosti da

stvaraju komplekse sa ekstracelularnim i rastvorljivim proteinima i sa bakterijskim
ćelijskim zidom. Puupponen-Pimiä i sar., (2001) su utvrdili široku antimikrobnu aktivnost
ispitivanih flavonoida u odnosu na Lactobacillus i Escherichia coli.

Delovanje flavonoida na kapilare može biti objašnjeno njihovom sposobnošću da, kao
donatori protona, sprečavaju redukciju dehidroaskorbinske kiseline i na taj način štite
vitamin C. Drugo objašnjenje je da ovi prirodni polifenoli inhibiraju enzime
(hijaluronidazu, elastazu i katehol-O-metiltransferazu) i usporavaju proces razlaganja
elastina. Flavonoidi inhibiraju enzim fosfodiesterazu i smanjuju agregaciju trombocita, pa
se koriste u profilaksi i kao dodatna terapija oboljenja povezanih s pojavom
tromb. Aktivni su kod hroničnih inflamatornih i alergijskih bolesti, kardiovaskularnih
bolesti i raka dojke. Ispoljavaju poseban efekat zaštite u prevenciji od kardiovaskularnih
bolesti; epidemiološke studije ukazuju da flavonoidi poseduju protektivni efekat u odnosu
na razvoj ovih bolesti.
Kad je riječ o ljudskom organizmu, one su esencijalne za zdravlje svih naših organa
i ćelija jer obiluju antioksidansima.
Različite vrste flavonoida, poput kvercetina, kurkumina i rutina, igraju najrazličitije
uloge u organizmu, s jednim jedinim ciljem – da preveniraju bolesti i očuvaju zdravlje i
nervni sistem. Flavonoidi su izuzetno važnii u prevenciji i lečenju različitih oblika raka, ali
i drugih teških oboljenja.
Sam naziv vitamin P “skovao” je 1930. godine poznati nobelovac Albert Szent-
Gyorgyi, koji je zaslužan i za otkriće vitamina C.

                 
Slika br 7- Hemijska formula flavonoida      Slika br 8.- Kvercetin-hemijska formula
 
Kvercetin se smatra pretečom i predstavnikom svih bioflavonoida zbog toga što je
njegova hemijska struktura osnovni "skelet" većine drugih bioflavonoida,
uključujući rutin, hesperidin i dr. Neki naučnici ga zovu još i kraljem flavonoida.
Kvercetin je flavonol. Ovaj biljni flavonoid je prisutan u voću, povrću, lišću, i
žitaricama. Slika br 8.
U brojnim studijama kvercetin se pokazao kao najaktivniji od većine bioflavonoida, a
brojne lekovite biljke svoju aktivnost duguju upravo kvercetinu. Pokazalo se da je
kvercetin dobar protupalni agens jer direktno blokira nekoliko početnih stadijuma
zapaljenskog procesa. Na primer, kvercetin blokira sintezu i oslobađanje histamina i
drugih medijatora zapaljenja. Osim toga dokazano je da je jak antioksidans.
 
Zova (Sambucus nigra) je biljka iz porodice Adoxaceae, poreklom je iz Severne Amerike.
A  raste u Evropi, severozapadnoj Africi i jugozapadnoj Aziji. Visoka grmasta biljka koja
raste nekoliko metara u visinu. Već odavno raste širom Evrope i nije je teško pronaći u
okolini naseljenih mesta. Na svetlim i toplim mestima, oko naselja, pored puteva i po
obodima šuma, raste kod nas kao rasprostranjen žbun ili nisko drvo . Slika br. 9.
Vrlo rano olista, ali je, ipak, najprepoznatljivija po sitnim, beložutim cvetovima,
specifičnog mirisa, sakupljenim u krupne štitolike cvasti. Cveta od maja do jula, a u
farmaciji se koristi osušeni cvet (Sambuci flos), kao i plod zove (Sambuci fructus).
Kao narodni lek zova se upotrebljava za jačanje imuniteta, u prevenciji i lečenju
prehlade i gripa, infekcija krajnika virusne ili bakterijske etiologije, suzbijanje kašlja kod
respiratornih infekcija, Preporučivala se upotreba napitak od zove za poboljšanje
kardiovaskularnog sistema, poboljšavanje vida, a preporučivala se i u cilju snižavanje
nivoa holesterola u krvi.
Cvet zove (Sambuci Flos) sadrži 1-3% flavonoida, glikozid sambunigrin, etarsko ulje,
hlorogensku kiselinu, triterpene i tanine. Plod zove sadrži antocijan, glikozide, šećere,
vitamine C, A i B

Flavonoidi i antocijanini (veće antioksidaivno dejstvo od vitamina C i vitmina E ) su

snažni  antioksidanti lista zove (30)
 
                                          
                              
Slika br 9 -Cvasti biljke zove                            Slika br 10-Hemijska formula-anotcijanina
 
Antocijanin je organsko jedinjenje, koje sadrži 23 atoma ugljenika i ima molekulsku
masu od 528,890 Da. Slika br.10
Antocijani se takođe javljaju u prirodi kao glikozidi a njihovom hidrolizom se dobijaju
obojeni aglikoni antocijanidini. Nalaze se u cvetnim delovima biljaka i u plodovima voća,
gde čine spektar boja u intervalu crveno-ljubičasto-plavo. Ovu raznolikost boja u biljkama
prvi su objasnili Willstätter i saradnici. Ona se javlja kao posledica različite pH vrednosti
sredine i koncentracije mineralnih soli u ćelijskoj tečnosti biljnog tkiva, što je i
eksperimentalno dokazano. Po hemijskom sastavu antocijani su supstituisani derivati
antocijanidina benzopirilijum strukture. Prisustvo benzopirilijum strukture u molekulu
antocijana uslovljava njihovo amfoterno ponašanje. Drugim rečima, strukura, pa i boja
antocijana zavise od pH sredine, pa se vidi da jedinjenja hinoidne strukture pokazuju
ljubičastu boju; struktura oksonijum jona je prisutna pri pH 3 i pokazuje crvenu boju;
plava boja na pH 11 može se pripisati jonizaciji hidroksilne grupe na hinoidnom prstenu.

Zajednička karakteristika svih antocijanidina je da obavezno sadrže hidroksilne grupe u

položajima C-3, C-5 i C-7, a njihove međusobne razlike uslovljava broj i položaj hidroksi-
ili metoksi- grupa u 2-fenil prstenu Slika br 10.

 
Divizma- Verbascum thapus- (lopen, kraljevska sveća, bolov rep, svećnjak)
ili lat. Verbascum phlomoides je biljka iz porodice lanilista (Scrophulariaceae). Divizma je
dvogodišnja biljka. U toku prve godine razvije se samo prizemna rozeta, a druge godine
izraste 1,5-2 m visoka, uspravna, nerazgranata stabljika gusto obrasla dlakama. Listovi su
takođe sa obe strane pokriveni dlakama. Na gornjem delu stabljike nalaze se žuti cvetovi
skupljeni u izduženo grozdastoj cvasti. Biljka cveta celog leta. U cvetovima, kao i u celoj
biljci, nalaze se saponini, sluz, šećer, malo gume, žute boje, tanina i vrlo malo etarskog
ulja. Slika br 11.

(Verbasci flos) cvet divizme se najčešće koristi u lekovite svrhe. Ubraja se u saponozidne i

flavonoidne biljke. 

Cvetovi divizme predstavljaju gotovo čudotvorno sredstvo protiv svih vrsta nadražaja
disajnih puteva. Oni su sastavni deo čuvenih "sedam plucnih cvetova", zajedno sa crnim i
belim slezom, podbelom, bokvicom, šumskom ljubicom i makom. 

Divizma se najčešće upotrebljava protiv prehlada, gripa, suvog kaslja, bronhitisa, upale
pluca, katara sluznice plucnog parenhima, angine.

Deluje kao sekretolitički ekpektorans. Ima umirujuči efekat kod bola u grlu, promuklosti i

doprinosi održavanju normalne funkcije imunog sistema.

 
Slika br 11. Biljka Divizma ( Verbascum thapus)        
 
Verbena (Verbena Officinalis) je rod u porodici Verbenaceae. On sadrži oko
250 vrsta godišnjih i višegodišnjih zeljastih ili polu-drvenih cvetnica. Poreklom je iz Južne
Amerike. U Europu stiže u 17 veku. Donijeli su je španski osvajači. U drevnom Egiptu
nazivali su je Junovim suzama. U legendama o ranim hršćanima stoji da su verbenom
tretirali Isusove rane od krsta.
Verbena je biljka ružičasto-ljubičastih cvetova. Postoji više različitih vrsta, od grmolikih
do puzavih. U narodu je još nazivaju i sporiš, boriš, divlja verbena, ljutovnica, Slika br
12.
Verbena u svom sastavu ima gorke iridoide: verbenin i verbenalin, a pored toga sadrži
sakoiridoide, flavonoide, glikozide, glikozidne
estre, fenole, fitosterole, triterpene, eterična ulja, alkaloide i tanine. Slika br 13, Slika
br, 14. Slika br 15.Gornji iridoidni glikozidi kao što su verbenin i verbenalin su među
glavnim sastojcima. Smatra se da je verbenin sastavni deo koji podstiče proizvodnju
mleka u laktaciji žena. Takođe se tvrdi da blokira simpatičnu inervaciju srca, krvnih
sudova, creva i pljuvačke žlezde, ostavljajući nepromenjeno parasimpatičko stanje u
ovim organima
Ekstrakt herbe verbene–Verbena officinnalis doprinosi pravilnoj fiziološkoj funkciji
respiratornog sistema (kod bolova grla, promulkosti).
Ima antipiretička, analgetska i antiupalna svojstva, ali i antifugalna dejstva, zbog čega
je korisan u lečenju prehlade i gripa i olakšava simptome kod sinusitisa, eliminiše sluz iz
grla pružajući olakšanje pri kašljanju (31,32)

Često se preporučuje kod: astme, žučnih kamenaca, grčeva mišića, bolesti

jetre, malarije, kožnih infekcija, bubrežnih kamenaca za čišćenje organizma
Poznato je da verbena ima delovanje na parasimpatički nervni centar i utiče na pravilan
rad maternice. Zbog intenzivnog delovanja na raspoloženje, ova biljka olakšava napetost
koju žene imaju pre menstruacije, a koristi se i za pravilno dobijanje menstruacije.
Podstiče kontrakcije maternice zbog čega pomaže tokom porodjaja, a nakon
porodjaja poboljšava laktaciju.
Istovremeno je cenjena kao biljka koja obnavlja neurone i pomaže nervnom sistemu.
Često se preporučuje za smanjivanje tenzija i anksioznost, ima antidepresivna svojstva
koja se mogu primeniti kod anksioznost od dugotrajnih trauma pa i PTSP-a.
Smatra se dobrim lekom za nadutost, grčeve, dijareje i povraćanje. Može se koristiti kao
laksativ. Poboljšava apsorpciju minerala paima antiparazitno i detoksikacijsko delovanje.
 
                             
Slika br 12- Biljka Verbena officinalis            Slika br.13- Molekularna formula V.
officinalis
 
          
 
Slika br 14: Hemijska formula iridioida-Acubina
 
 
 
Slika br 15: Hemijska formula iridoida Catalpol-a
 
Žuta lincura (Gentiana lutea) je višegodišnja zeljasta biljka. Podzemni organi su vrlo
razvijeni i razgranati. Rizom je kratak, debeo, grana se na 2-10 dugih, debelih korenova.
U svežem stanju je sočan, jedar, mek i veoma se lako seče. Na preseku je beo i izuzetno
gorkog ukusa (gorčina se oseća čak u razblaženju 1: 58.000.000).
Lincura je kao lek poznata preko 2000 godina. Prvi pisani tragovi o upotrebi lincure kao
lekovite biljke mogu se pročitati u delima Plinija i Dioskorida, gde je opisano lekovito
dejstvo melema od lincure na rane nastale od ujeda zmija i besnih životinja.U naučnoj,
kao i u narodnoj medicini kao lekovita droga koristi je koren žute lincure (Gentianae
luteae radix). Koren ove biljke uživa veliko poverenje u narodu. Slika br16.

U planinskim selima na Zlatiboru, Tari, Zlataru i Goliji svaka kuća čuva malo korena
lincure u rakiji koja se daje bolesnicima koji se oporavljaju od preležane bolesti. Na
obroncima ovih planina nekada davno živeo je dravni narod Iliri. Lincura (Gentiana lutea)
svoje latinsko ime duguje ilirskom kralju Genciju koji je ovu biljku preporučivao kao lek
protiv kuge.
Posebna lekovita svojstva ima osušen koren biljke Gentianae radix).Osušeni koren
biljke stare preko tri godine se koristi u lekovite svrhe i ima aktivne
supstance (sekoiridoidne glikozide, ksantone). koje deluju na jačanje imuniteta,
pobošanje apetita, primenjuju se u lečenju malokrvnosti, ublaživanju kašalja i simptoma
groznice.
Ekstrakt korena lincure- Gentiana lutea utiče na jačanje i vitalnost ljudskog organizma.
Kao lekoviti deo biljke koristi se osušen koren (Gentianae radix) Koren lincure
sadrži: sekoiridoidne glikozide, ksantone, alkaloide,ugljene hidrate, pektin, tanine

Zbog toga je gorkog ukusa, lincura je najtipičniji i najbolji amarum tonicum. Gorčinom

svojih heterozida stimuliše pokretljivost želuca i izaziva jače lučenje želudačnog soka,
pojačava pražnjenje žučne kese i lučenje žuči. Veliko preimućstvo lincure je što ne sadrži
tanin, pa se može mešati sa mnogim drugim biljkama u raznim kombinacijama sa
svojstvenim lekovitim dejstvom. U naučnoj medicini najčešće se koristi kao sredstvo za
jačanje organizma, a u narodnoj medicini, posebno u planinskim krajevima, koristi se
protiv bolova u stomaku i grudima, groznice, za jačanje, za poboljšanje apetita. Koren se
najčešće stavlja u rakiju (ponekad i u vino) ili se kuva. Takođe se koristi u
lečenju anoreksije, atonične dispepsije, gastrointestinalne atonije, a posebno kod
dispepsije sa anoreksijom.
Efikasna je primena kod teškog disanja i astme, kašlja i groznice.
 
 

Slika br 16- Gentiana lutea-biljka

 
Mešavina suvih ekstakata ovih pet biljaka mogu se primeniti kod
1. prehlade i gripozna stanja kod osoba koje imaju češće infekcije gornjih respiratornih
puteva
2. akutnog (virusni, postvirani i bakterijski) rinosinuzitisa i hronični rinosinusitisa

Mešavina suvih ekstrakta biljaka andrografisa, zove, lincure, divizme i verbena, svojim
aktivnim supstancama (flavonoidi, andigrafiloide, irodoidi: verbenalin i verbenin )
ostvaruju antioksidativnim efektom protiupalni efekat , ali i imunostimulativan u
održavanju normalne funkcije gornjih repiratornih puteva, pre svega nosa i sinusnih
šupljina ali imaju ulogu i u jačanju imunoloških snaga organizma. (33,34). Slika br 17.
Prirodna kombinacija suvih ekstrakata pet biljaka svojim sinegrističkim delovanjem deluje
u održavanju normalne funkcije respiratornog sistema i imunog sistema. Potvrdjena je
efikasnost i korisnost primene kod prehlada, gripoznih stanja, zapaljenja
sinusa (akutnog i hroničnog toka)
Mogu ga koristiti osobe starosne dobi od adsolescencije i starije osobe, a bezbedno se
može koristiti i sa drugim preparatima i lekovima. Doziranje je komforno doziranje, 1x
dnevno i bez neželjenih je efekata
P