Aleksandar 

Tešić 

ZMAJ I ŽDRAL 

Roman o Milošu Obiliću 

 
Prvi deo 
Vladanu i Srđanu, mojim zmajevima
 Glava prva
- 1187. godina

„ ...Ima momenata kad mnoge i najveće odlike čovjekove postanu izlišne, a kad život traži
od čovjeka samo snagu željeznog karaktera. Ima i momenata kad se više ne misli kako će se
živjeti nego u kakvoj će se ljepoti umrijeti..!”

Sev munje na časak avetinjski obasja klisuru i hitru vodu koja se njome probijaše, ali
grom uguši huk vode čija tutnjava odjeknu o okomite stenovite strane. Prasak beše takav da
čovek koji trčaše niz prašnjav put posrnu i ničice pade. Podiže oblak prašine, koja mu napuni oči
i usta. Nije se više obazirao na to, već se s mukom pridiže i podiže pogled. Kad munja opet
zapara nebesa iznad njega, on ugleda olovne oblake kako se valjaju iznad vrhova klisure, preteći
da se od težine sruče na zemlju. Svetleće strele sevnuše stepenasto kao ruka gnevnog boga koja
želi da ga zgromi. Čovek posrnu napred, a noge ga uplašeno nose, pa samo krivudaju levo-desno.
Iako putina beše ravna, po mraku se ne vide izbočine ni kamenje koje štrči, a džabe što su u
strahu oči velike kad se prst pred nosom ne vidi. Kad nabreklim oblacima munjavina opet zapara,
osvetli strme stranice tesnaca koje se strašljivom čoveku učiniše kao čeljusti nemani koje se
zatvaraju nad njim. I kad prasnu grom, Petoš izgubi tlo pod nogama i bolno pade na zemlju. Duša
mu se skupi u nosu, a on se savi i pritisnu kolena uz grudi.
Iako beše sparno, bez daška vetra, momak je drhtao kao prut. Kad utihnu odjek praska,
kroz mrkli mrak opet se začu reka Mileševka kako huči i juri. Petoš malo podiže glavu pa
oslušnu: da li to voda buči ili... ga stižu vraški konjanici? Trgnu se od užasnuća, pa pokuša da se
pridigne, ali tek tad oseti oštar bol u ramenu. Dotaknu rukom to mesto, oseti nešto vlažno na njoj
i zapeče ga.
Munjava opet blesnu i pred očima mu se ukaza krvava ruka iznad rane. I kao grom koji
usledi tako mu misao prostruji kroz glavu - ranjen je.
„Zlopci me ipak potkačiše” promrmlja Petoš. Samo se sećao kad ga je jedan oklopni konj
odbacio... He, beše i mača koji sevnu nad njegovom glavom dok je sve oko njega gorelo.
„Moram dalje... moram‚” reče stenjući dok se pridizao. Osetio je kako se klati u mestu, a noge ga
jedva drže. Dokle da trči? Koliko već dugo trči? Vrtelo mu se u glavi...
Taman pomisli da se opet spusti na zemlju kad u daljini, niz put, ugleda jedno svetlo kako
žmirka kao zvezda nisko na nebu. Pokuša Petoš da se nasmeje, ali se zakašlja... Stigao je. U
stvari, još malo. To treperavo svetlo uli mu dovoljno snage da zakorači, pa još jednom i još
jednom. Trčao je polako, pokreti mu behu usporeni. Pogled nije odvajao od te zvezde, ali ga je
snaga brzo napuštala, a dah mu beše sve plići. Više nije mogao ni da diše. Zar sad da se preda?
Da klone i da sačeka da ga crni konjanici sustignu i poseku? Čemu onda ovolika muka kad je
mogao da im se odmah preda i skonča kao ostali seljani.
Presavio se od bola i zamora, ali trgnu se kad oseti prve kapi kiše. Poče kišac da sipi, pa
krupne kapi glasno udaraju u prašnjav put. Tup-tup-tup. Pa sve brže. Petoš se ispravi i zabaci
glavu unazad. Stoji žmurećki i širi ruke kao da bi je zagrlio. Svaka kap koju oseti na telu, a
pogotovo na licu, činila mu se kao da mu vraća snagu. Otvori usta da mu pokvasi suvo grlo. Iako
je Mileševka probila kanjon, trgovački put je uglavnom vijugao za njom, ali daleko iznad nje.
Putina koju je neko davno usekao u stenu na mekim mestima beše široka samo nekoliko koraka, a
pod njim zinula provalija i samo se čuje hučanje vode. Tuda se samo danju prolazilo, a noću su se
provlačili samo begunci i progonitelji.
Zato Petošu svaka kap beše slađa od meda, a znoj i prašina mu se slivaše niz lice i vrat.
Čak mu i bol minu na tren, tolika beše njegova žeđ. Pređe obema rukama preko lica kao da se
umiva, pa se sabra i nastavi dalje potrčkavati.
Kako se bližio treperavom svetlu, tako mu se činilo da se ono penje u nebo. Munja zapara
nebo i osvetli veliku stenu, koja se uzdizala pokraj puta. Ha njenom vrhu nazirala se mala kapela,
pred kojom je stajao veliki mangal, u kojem je buktala vatra. Vetar je šibao plamen, ali ni kiša ni
njegovo duvanje ne mogaše da je ugase. Oko njega je mogao razaznati tri ljudske figure. Oklopi
su im svetlucali kao da su užareni.
„Još malo” pomisli Petoš. „Samo malo, pa ću ih upozoriti...”
Ali kako to pomisli, pogleda u uzanu, vijugavu stazu, koja je vodila do vrha. Jedva dva
čoveka mogu na njoj da se mimoiđu ili konj da se popne... A njemu duša već u nosu, kako će se
popeti? Čim se seti ko mu je za petama, kao da ga je vrag ošinuo svojim repom, pa brže-bolje
potrča uzbrdo. Grabi Petoš, posrće, pada, noge mu se klizaju na mokrom kamenu. Malopre se
radovao kiši, a sad je u sebi proklinje. Tri koraka napred, jedan nazad, a bogami, nekad i pet
nazad, pa mu malo fali da se strovali niz liticu. Ruke mu do lakata krvave, a kolena razderana.
Ranu na ramenu više i ne oseća, ima i gorih. Pred očima mu krvosalija od jutros. Niko se ne stiže
pribrati, a zemlja zatutnja od crnih konja i još crnjih jahača! Sve kuće buknuše dok je svet još bio
u postelji. Samo je dečji plač nadjačavao topot konja, ili se to samo Petošu činilo jer mu to beše
najjezivije... Kadikad bi četvoronoške grabio uz stazu, ka kapeli... Ali misli su mu bile daleko.
Da, i tog jutra je četvoronoške izašao iz svoje zapaljene kuće. To ga je isprva i spaslo, jer njegov
otac izlete pravo na jednog crnog jahača, koji ga lako poseče i ovaj pade preko njega. Zato ne
stiže da podigne glavu i vidi svoju mati, koja je poslednja izletela iz kuće pune dima. Nosila je
svoj vez, kojim se toliko ponosila, kao da joj je to bilo najvrednije u kući. I bolje što je nije video,
jer ona pade pod crnog konja, koji o nju okrvavi svoja kopita.
Kiša uto presta da pada, iznenada kao što je i počela, ali niz Petoševo mladalačko lice
suze su lile. Grcao je od tuge kao što njegovo selo grcaše u krvi. Ni krivi ni dužni, bez
upozorenja, kao da je ta vojska pala s neba ili iskočila iz zemlje. Ko su bili nije znao, jer takve
konje i takve oklope nikad nije video. Nijedna svetla pega na tim vrancima, crni kao gar, a jahači
u crnim oklopima i zaodenuti u crnim plaštevima sa kapuljačama. Ni đavoli im nisu ravni.
Nikoga ne poštedeše, ni žene ni nejač. Sve posekoše kao najgoreg neprijatelja i spališe do temelja
sve što beše čovečijom rukom podignuto...
Kad je najmanje očekivao, Petoš izbi na vrh, pa se trže ne verujući da je uspeo. Pokuša da
napravi još koji korak ka kapeli, ali posrnu i pao bi da ga nečije snažne ruke ne zadržaše u
vazduhu, a zatim ga lagano spustiše na zemlju.
Kad se nad njim nadviše tri poznata lica, njemu laknu toliko da poče da gubi svest. Ali,
nečija mokra ruka ga povrati iz crnila i oseti na usnama tikvicu iz koje poteče hladna voda.
„Polako, Petoše‚” reče jedan grublji glas. „Polako pij, zagrcnućeš se.”
Uspraviše ga malo dok sva trojica klečaše kraj njega. Gledali su ga zabrinutim licima, kao
iz kamena isklesanim.
„Šta ti se desilo, sinko?‚” upita najstariji od njih. Veše mu bar pedeset godina. Seda kosa i
brada se spojile, pa vijore na vetru. Iznad njih, munja opet stade derati oblake, nagoveštavajući
zlokob. „Ti si ranjen, Petoše‚” primeti starina, videvši ga nakrvavog.
 „Ko te je napao? Otkud ti ovde, crni ti?” pita jedan mlađi čovek u tridesetim godinama.
Crna brada mu kratko podšišana, a kosa vezana u rep. Lice mu dobrodušno, ali unakaženo jednim
ožiljkom ispod levog oka.
„Spališe selo i pobiše nas sve‚” jedva izusti Petoš, pa odmahuje glavom. Oči mu se
ispuniše suzama. „Nikoga ne poštedeše... Ni stoku, ni konje...”
„Ko, čoveče božji?‚” upita treći i najmlađi od njih. Lice lepo kao u anđela, zelene oči,
kosa kao u neke devojke pada mu preko ramena. Ima dvaestinu godina, pa mu lice još nema
nijednu boru, nijedan ožiljak.
„Sve pobiše u Kobilji, Vukomire” reče Petoš gledajući najstarijeg viteza, a suze mu liju
niz obraze. „I oca i mati, sve... svakog...”
„Pa, je l’ ti to dolaziš čak iz Kobilja?‚” iznenadi se starina. „Kad si otud krenuo? Kad se
to desilo?”
„Danas izrana, tek što je svanulo” reče Petoš, pa ispi nekoliko gutljaja vode. Svi
nestrpljivo čekaju da čuju dalje, ali ga ne požurkuju. „Stuštila se sila konjanika, kao iz zemlje da
su iskočili...”
„Razbojnici, je li?” upita najmlađi, pa razgorači oči.
„Ma kakvi razbojnici, Krstane moj! "Đavoli! Demoni! Bezdušnici u crnim oklopima i na
crnim konjima! Ni lica im se ne vide ispod kapuljača! Ali vešti krvnici kojima niko od naših ništa
nije mogao! ”
„Ko su, onda, ako nisu razbojnici?‚” upita Krstan, najmlađi od triju vitezova. „Je li neka
osvajačka vojska?” Kad to reče, pogleda u Vukomira, ali ovaj samo podiže obrve.
„Nisu osvajači, viđali smo mi i takve... Ma, ovo nisu ljudi!” povika Petoš, pa se zakašlja.
„Kad si video vojsku pod crnim plaštevima, kao ubice ili krvnici?... Ali sad dolaze ovamo!”
Trojica vitezova se uskomešaše, pa se zgledaju.
„Kako znaš da dolaze ovamo?‚” upita vitez sa ožiljkom.
„Čuo sam jednog od njih, Medvene” kaže mu Petoš. „Kad sam pokušao pobeći, naletoh
na jednog od tih crnodušnih na konju, pa em me jahač zakači mačem, em me konj gurnu i obori,
pa ostah da ležim skoro bez svesti. Tada začuh nekoga od njih kako nekoga od naših ispituje i
govori: ’Črna stena? Gde? Črna stena‘?”
„Ko još ne za gde je Črna stena?” začudi se Medven.
„Tuđinci, eto ko!‚” opet će Petoš. „Taj jeste govorio po naški, ali je čudno izgovarao,
krivio reči... To nisu naši ljudi.”
Trojica vitezova se opet zgledaše i sad im je bilo jasno. Bar su znali zašto dolaze. Nebo
nad njima cepalo se od munja, a zemlja je tutnjala kao pod hiljadu konja. Ali njih četvorica to
nisu primećivali.
„Kažeš, tuđinci, je li Petoše?” ponovi Krstan. „Možda su krstaši? Nije im prvi put da
našim zemljama prolaze, niti da pljačkaju i pale kao da smo im neprijatelji.”
„Da, krstaši... Templari‚” klimnu glavom Medven.
„Imaju li veliki crveni krst na oklopu ili na štitu?” pita ga Vukomir.
„Ma, jeste li vi gluvi, ljudi?” opet će Petoš, pa se još više uzdiže, sad već sede. „Ovi su
skroz u crnom... Samo... Tamo na oklopu imaju urezane tri glave, jedna ispod druge” seti se ovaj,
pa žmirka, kao da ih gleda sad pred sobom. „Da, da... Tri glave, okrenute nadesno.”
„Koji li su sad pa ti?‚” zapita se Krstan. „Nisu templari, je li?” Pa pogleda u Vukomira, a
ovaj se smrknutog lica pridiže, pa osmotri olovno nebo, koje je bubrilo i valjalo. Stavi ruku na
balčak svog mača, pa ih pogleda odozgo.
„To nisu templari..” reče on. „To su tevtonci... Dolaze po Plaštanicu.”
Medven i Krstan odmah se pridigoše i ostaviše Petoša da sedi sam na zemlji.
 „I po koplje svetog Georgija?” upita Krstan.
Ali Vukomir ništa ne odgovori. Nije ni morao, bilo im je jasno. Bez reči se udalji i stade
nad liticom, osmatrajući izlaz iz klisure Mileševke, odakle je Petoš došao.
Krstan opet čučnu kraj Petoša:
„Ti si trčao sve od Kobilje?” začudi se on. „Ceo dan? I nisu te videli?”
„Da su me videli, ne bih sad bio ovde, crni ti” odmahuje glavom Petoš. „Iskrao sam se
između spaljenih kuća i koliba, preko mrtvih žena i dece!”
„Onda bolje da bežiš dalje” reče Medven. „Kako znaš i umeš, jer ćeš ovde sigurno
skončati, ako ti tevtonci dolaze.”
„Nema se vremena za to‚” reče Vukomir, okrenut im leđima.
„Zašto, Vukomire?” upita Medven. „Neka trči dalje, u Mileševo, da upozori narod...”
„Nema se vremena..” ponovi starina. „Stigli su!”
Medven i Krstan mu pritrčaše, stadoše kraj njega i zajedno gledaše kako „vatrena zmija”
polako izlazi iz klanca i krivuda putem. Kolona jahača je nosila baklje, a svetlost se jedva
probijala kroz tminu dok je vetar šibao po plamenu. Sev ih na tren osvetli i otkri ono što je Petoš
rekao: crni jahači na crnim konjima. Po čijoj zapovesti dolaze, nisu mogli znati, a nije ni bilo
važno. Znali su samo da će uskoro ukrstiti mačeve sa velikom silom... i da ih čeka sigurna smrt.
Ali, Vukomiru ni to ne beše najstrašnije. Njegovo čvrsto lice ne pokaza nijedan mig slabosti.
Znalo se zašto oni dolaze, ali i zašto su ova tri viteza bila ovde. Nisu imali još mnogo vremena,
ubijači će uskoro stići pod Crnu stenu, ostaviti konje i krenuti uzbrdo.
„Ima ih oko stotinu.” prozbori Krstan.
Ko zna koliko bi još omađijani tako stajali i gledali u vijugavu kolonu da se Vukomir
naglo ne okrenu i krenu nazad. Dva mlađa viteza sa mukom uhvatiše korak sa njim.
„Nemaš sad kud, Petoše” reče starina. „Sakrij se u kapelu, iza oltara, pa neka ti je bog u
pomoći... A kad si već tamo, pomoli se za sebe... i za nas.”
Petoš ustade i potrča ka kapeli. Da može, poleteo bi, ali sa ove stene nije se moglo. Možda
će mu hram Svetog Georgija pružiti sigurno sklonište, ako ne, a ono bar će u njemu skončati. Bio
je bar zadovoljan sobom, ceo dan je trčao da javi ovim vitezovima Čuvarima koplja svetog
Georgija da se neprijatelj okomio na njih... i na ovu malu svetinju, koju je naš kralj Stefan
Nemanja podigao 21 godinu ranije. U znak zahvalnosti što ga je sveti Georgije izbavio iz
sužanjstva nakon borbe sa bratom Tihomirom oko titule velikog župana, Stefan Nemanja podiže
Đurđeve stupove, ali osniva i red Čuvara koplja svetog Georgija, kome beše povereno čuvanje
Isusove Plaštanice i koplja svetog Georgija, koje mu je svetac darovao. U njega primaše samo
najbolje vitezove koje je birao kralj lično. Iako beše najveća čast, život u osami, uz zakletvu na
čuvanje Plaštanice, beše težak.
Zato, kad Petoš utrča u kapelu, kao gromom ošinut, zastade, kleknu i triput se prekrsti
pred kamenim kipom svetog Georgija. Dve velike voštane sveće osvetljavaše kip, koji je stajao
između njih. Momak polako ustade, pa strašljivo krenu ka oltaru iza kipa i što od čuda, što od
divljenja ne trepće i ne odvaja pogled od kipa. A sveti Georgije bi prikazan kako stoji kao ratnik
sa svojim pravim kopljem u desnoj ruci i štitom isklesanim u kamenu u levoj, i sa plaštom na
leđima. Delovaše kao da je sveca neki čarobnjak skamenio živog, jer tako verno prikazan beše. I
zaista, Petoš sa strahopoštovanjem prođe pored njega i samo očekuje da se figura pomeri.
Zagleda mu koplje, koje mu je provučeno kroz ruku, pa se ne može sit nasladiti te svetinje. A
onda ugleda da mu je plašt zapravo Isusova Plaštanica i da mu visi na leđima kao znak Nebeskog
carstva, čiji je on ratnik.
Zidovi kapele ukrašeni živopisom pod svetlom treperavih sveća prikazuju život
velikomučenika Georgija, njegove torture pod carem Dioklecijanom i uzvišenu smrt, koju dočeka
hrabro od dželata. Vidi se i Gospod kako ga vodi za jednu ruku, dok u drugoj nosi pehar
stradanja...
Napolju, tri srpska viteza spremaše se za borbu. Uzeše svoje štitove, stegoše kaiševe na
oklopu, zategoše verižnjače, staviše šlemove na glavu... Sve ćutke radiše, napeti i odlučni da
zaštite ono što im je povereno da sopstvenim životima čuvaju. Reči behu suvišne. Ohrabrivati
junake je suvišno. Zna Vukomir šta je njima potrebno. Neprimetno proguta knedlu, pa iako htede
čvrstim glasom da progovori, srce ga izdade.
„Kleknite, sinovi moji, da vas pričestim pred boj” izusti blagim očinskim glasom, a oni
osetiše mekoću u njemu, pa zatreperiše. Ispod oka se pogledaše dva brata, pa bez reči poslušaše
oca i kleknuše pred njim sa svojim mačevima pobodenim u zemlju ispred sebe. Držaše ih za
sečivo sa krsnicom pred čelom kao da gledaju u sveti krst.
Vukomiru zadrhtaše ruke pre nego što ih položi sinovima na glavu, a oni kao da to
osetiše, pa se stresoše. Očinska je ljubav jača i ne da se obuzdati ni prikriti.
„Naš kralj Stefan Nemanja zakleo nas je kao čuvare koplja svetog Georgija i poverio nam
da čuvamo ove svetinje... i svojim životima ako treba. Mi, vitezovi čuvari časno živimo, ali i
časno umiremo. Bolje je izgubiti glavu nego svoju sagrešiti dušu. Zato ćemo radosno ispiti čašu
stradanja Hristovog kako bi oni posle nas rekli: ’Tamo leži stari Vukomir sa svoja dva sina
Medvenom i Krstanom, a ni korak nisu odstupili pred ubijačima, a oko njih su kosti stotinu
posečenih zlovernika!’ Kao otac sam vas ponosno nosio na rukama, sad ću vas ponosno i Hristu
privesti, a neka nam sveti Georgije podari svoju snagu da što više ovih lopuža posečemo, da
nijedan ne ukalja svojim dahom njegovu kapelu. U ime Oca, Sina i Svetoga duha... Amin.”
Zatim starina poljubi sinove u čelo, očeva dva junaka i majčine dve crvene jabuke, pa da
ga sinovi ne vide suznog, brže-bolje se okrenu od njih i krenu ka stazi, kojom tevtonci treba da se
uspenju.
„Za mnom, vitezovi... Za krst časni i večnu slavu!” povika on, podižući svoj mač. Dva
brata bez pogovora krenuše za njim sa isukanim mačevima i podignutim štitovima. He govore
ništa, reči im zapele u grlu, a srce sve jače udara, hoće da iskoči iz prsa.
Stadoše nad stazom i pogledaše dole. „Vatrena zmija” vijugavo im se približava, korak po
korak. Vetar nosi plamen, pa treperavo svetlo osvetljava mračne prilike kako jedna za drugom
grabe uzbrdo. Ubrzo začuše i zlokobni zveket oklopa. Sevnu munja iznad njihovih glava, pa otkri
dugčku kolonu napadača koja se raširila duž uske staze. Crni plaštevi im lepršaju na vetru kao
krila u kakvih bauka, a kukuljica im skriva lica. Tutnjava se prolomi kao da se nebesa kidaju.
Kiša opet poče polako da pada i zvekeće o njihove oklope.
Prilaz je uzan, ne može da propusti više od dva-tri čoveka istovremeno. Ako uspeju da ih
zadrže na ovom mestu, moći će da odbiju napad. Iako stari ratnik zna da su im izgledi nikakvi.
Ko se još može odupreti takvom bezumnom gnevu i sili?
„Medvene i Krstane.. ”reče odlučno otac. „Hoću da stanete iza mene i da napadnete samo
kad preko mene mrtvog pređu.”
Tajac beše kratak.
„Krstane.. ” reče stariji brat. „Hoću da staneš iza mene i da napadneš samo kad pređu
preko mene mrtvog.”
Ali mlađi brat se odmah pobuni, prozre njihove namere.
„A ja treba da gledam kako vas ubijaju, je li? Da vam gledam u leđa?”
Pa kad to reče, iskorači napred i stade kraj oca s leve strane.
„Borićemo se zajedno” reče kratko.
Uto Medven stade sa očeve desne strane i spremno, s mačem u ruci i sa čvrstom verom u
Boga, sva trojica dočekaše napadače koji izroniše iz mraka kao bauci iz Ada. Uz ratni poklič,
sudariše se štitovi, sevnuše varnice sa mačeva i nasta krkljanac. Kolona napadača zastade, na
vrhu tri srpska viteza kao vukovi nagrnuše na čelo kolone i započeše seču među tevtoncima.
Zveket oklopa i oružja ispuni noć i samo grmljavina beše glasnija, a sevanje zaslepljivaše više od
varnica mačeva. Ali ne beše ništa jezivije od ljudskih krika koji se prolamaše sa vrha Crne stene.
Jer tevtonci naletoše na sečiva koja kao oružje božjeg gneva behu žedna osvete. Kiša ne mogaše
da spere krv sa okolnog kamenja, a neki tevtonci nađoše smrt u padu s litice, dok mrtve koji
ležaše na zemlji guraše u provaliju da bi oslobodili prolaz.
I zaista, činilo se da će otac i dva sina odbiti napad crnih zveri. Neumorno vitlaše
mačevima, guraše ih ili pak udaraše štitovima, i zaustaviše nadiranje Germana. I kiša im je
pomagala jer neprijatelj nemaše čvrst oslonac na klizavom kamenu, a još kad se krv proli...
U kapeli Svetog Georgija Petoš šćućuren sedi iza oltara, sklopio ruke u molitvi, žmuri i
drhti kao prut na vetru. Pomera usne i izgovara molitvu, ali u ušima mu odjekuje zveket oružja i
krici koji dopiru spolja. Čini mu se da klanica traje u nedogled. He sme da proviri, a buka je sve
jača, borba mu se približava.
I nije pogrešio, jer posle više od jednog sata borbe, tevtonci uspeše da potisnu branioce
nekoliko koraka nazad i time sebi da oslobode prilaz. Ali, kad ovi videše da je neprijatelj
nagrnuo, kao po komandi, još žešće navališe na napadače ne birajući gde će i koga će da poseku,
već samo da ga onesposobe i zaustave.
Jezivi krici i pokliči čini se nadjačaše i grmljavinu, i sevanje bi na tren osvetlilo malo
bojište i otkrilo krvavo blato, u kome su ratnici stajali. Jedan za drugim, napadači su posečeni
padali u bare, valjali se ranjeni u crvenom glibu ili bi nepomično ležali dok bi drugi gazili po
njima. Srpski vitezovi uspeše da potisnu krvnike nekoliko koraka, ali ipak ne mogaše opet da
blokiraju prilaz. Zlotvori nastaviše da izranjaju iz mraka, a činilo se kao da iskaču iz zemlje. I
kako se koji pojavi, tako uleće u borbu.
Vukomir se s razlogom ponosio dvojicom sinova, jer obojica behu neustrašivi borci. Ni u
jednom trenutku ne pokazaše strah ili neodlučnost, već režeći navaljivaše na napadače, lomeći im
štitove ili mačeve, a zatim i kosti. Ono što čuvari koplja svetog Georgija nazivaše kultom Božjeg
mača pravde, ne beše samo posebna veština ratovanja, već i naročito kovanje mačeva koje se
čuvalo kao tajna. Zato njihova sečiva behu čvršća i otpornija od onih koja nosaše ostali vitezovi.
Tevtonci behu u čudu što ih ne mogu još više potisnuti ili poseći, već sa užasom gledaju
kako se ne samo glave kotrljaju, već i ruke i noge lete, jer za branioce beše najvažnije
onesposobiti ih što više i dočekati nove. Ipak, crni zlotvori neumorno navaljivaše i ne pokleknuše
ni pred prizorom iskasapljenih tela svojih drugova. Nakostrešeno jurišaše u krvaviju, na čijoj
sredini stajaše otac sa dva sina. A tamo, posle nekoliko razmenjenih udaraca, padaju posečeni sa
iskrivljenom grimasom bola kad smrt čupa dušu iz tela, kad je kida zubima na oči jadnika.
Postrani sede ili leže osakaćeni tevtonci, drže se za zledi iz kojih prska krv i kukaju na sav glas
nemoćni da se otrgnu iz zagrljaja smrti, koja ih polako odvlači u tamu.
Koliko je sati prošlo od napada? Koliko je tela ležalo u krvavoj kaljuzi? To niko nije
znao, ali kad Krstanu rasekoše levu ruku do lakta i ispusti štit u blato... nešto se desi da poremeti
otpor branilaca. Svi su to odmah osetili i kao da su na tren zastali u neverici. „I oni su od krvi i
mesa‚” pomisliše tevtonci, pa još žešće navališe, a tri srpska viteza se povukoše skoro do kapele.
U Vukomiru otac izbi na površinu, pa ne mogaše da se usredsredi na borbu, nego jednim
okom traži najmlađeg sina. Ni Medven nije ravnodušan, već priskoči bratu i stade ga braniti dok
se ovaj nije sabrao. Uto, tevtonci već skoro zatvoriše krug oko branilaca, pa kao ose napadaju i
bodu. Taman što se Krstan vrati u borbu, kad Medven zadobi ranu u pazuh ispod poldrona,
ramenog štitnika. Zakrvaviše se oklopi srpskih vitezova, ali im mišice još jake pa mačevi seku po
napadačima. Vukomir od brige za sinove više i ne oseća svoje brojne rane, već pokušava da
spreči svaki napad na njih. Obleće oko dece, razmahao se mačem pa rasteruje aveti sa
kukuljicama, pa koga potkači, njemu prolije ili mu creva prospe.
No, dva brata se ubrzo sabraše, pa stadoše iznova uz oca odbijajući sve jače napade.
Možda se na tren činilo da su opet svoji, neumorni i nesavladivi, ali odnekud prelete jedna bojna
sekira i zabi se Medvenu u leđa, između ramenih štitnika. Ovaj samo ispusti mač i štit, i bez reči
pade ničice u krvav glib. Kad otac to vide, ispusti jeziv krik bola i gneva, pa ne mogavši da priđe
sinu, on jurnu na napadače, pa ih stade nemilice seći levo i desno. Bodu ga i seku tevtonci, ali on
ništa ne oseća, ništa sem boli za sinom. Pa kad još dohvati nečiji mač sa zemlje, kao kakva
nakrvava prilika iz najdubljeg pakla, Vukomir ih rastera i razbaca svuda uokolo. Naoružan sa dva
mača, izranjavljen i polomljenog oklopa, bacao se na neprijatelja koji na tren ustuknu pred
neumoljivim besom i nezadrživim naletima.
Krstan, uto, priskoči bratu, okrenu ga na leđa, ali na blatnjavom nepokretnom licu oči
ukočeno gledaše u olovno nebo, iz koga je lila kiša. He stiže ni da mu oči sklopi, već moraše da
se pridigne i u boj da se vrati, jer tevtonci spaziše priliku da razdvoje poslednja dva branioca.
Navališe na obojicu, pa čak i jedan red stade između njih, ali kad Vukomir vide da će ga odvojiti
od mlađeg sina, on se kao božiji gnev sruči na tevtonce. Iz nekoliko zamaha oba mača poseče
dvojicu, pa i trećeg, i probi se do Krstana. Otac i sin stajaše jedan kraj drugog, iznad mrtvog
Medvena, nakrvani i polomljenih oklopa, ali odlučni da ne odstupe ni korak. Kapela beše na pet
koraka iza njih.
U njoj, Petoš stegao kolena uz grudi, zagnjurio glavu i tiho jeca. He mora da gleda bitku,
zna da joj se bliži kraj. Više ne može ni da se moli, samo osluškuje i zna da dok se zveket još
čuje, da je bar jedan čuvar živ. A sa njim je živa i nada.
Tajac beše kratak, tek toliko da se tevtonci pregrupišu i skoro opkole dva branioca. Njima
jedina odstupnica beše kapela, ali ni jednom ni drugom ne pade na pamet da borbu prenesu
unutra. Jednostavno, nisu želeli da puste nijednog tevtonca da kroči u hram...
Kao po nečijem naređenju, napadači u jedan mah navališe vitlajući mačevima i uz strašne
pokliče. Bili su odlučni da ubiju branioce ili da sami poginu, ali i da prekinu ovaj pokolj, koji je
satima trajao. Dočekaše ih srpski vitezovi ne trepnuvši, već sa olakšanjem. Jer od same smrti
samo je smrtovanje gore. Nastade stiska, u kojoj se na tren nije moglo razaznati ko na koga
udara, već se čuo samo zveket mačeva, udaranje oklopa i krici, prodorni ili prigušeni. Iznad glava
se vidi kako prska krv, a masa se talasa...
I prvi klonu Krstan. Izboden spreda i sleđa, noge ga više ne mogaše nositi. Pade prvo na
kolena, pa se ispruži pokraj mrtvog Medvena i spusti mu glavu na grudi. Tako i izdahnu,
gledajući brata u lice...
Ni tad Vukomir ne popusti, već i dalje čvrsto drži oba mača krvava do balčaka. Ali na oči
mu suze naviru, pa mu magle vid. Više ne razaznaje mračne prilike ispred sebe. I krv mu se sliva
niz lice, ali ne haje on zbog toga, ubeđuje sebe da nije njegova već njihova. Nije ni video oštricu
mača koja mu se zabila u stomak. Došla je niotkuda, kao nevidljivom rukom... I Vukomir
odahnu. Pohitaće za svojim sinovima, neće ih ni smrt razdvojiti. Odvešće ih zajedno pred njihove
pretke koji ih sa nestrpljenjem čekaju...
Starina ispusti mačeve, pa usporeno pade pokraj Medvena. Smrt mu dolazi na oči, ali on
se i protiv nje bori.
Okreće glavu prema svojoj deci. Miče usnama, nečujno izgovara njihova imena. Prigrlio
bi ih uz sebe da može, oni su deo njega, od njegove krvi i mesa.
Zato s mukom Vukomir ispruži ruku ka Medvenu i Krstanu, pa drhtavo napipa beživotno
telo svog starijeg sina, i onda dodirnu uvojak Krstanove kose...
Nečija čizma mu stade na ruku, utonu u glib, a sjajno sečivo blesnu kao munja i sruči se
na nju. Mač mu odseče ruku, ali Vukomir ne oseti ništa. Osećao je samo među prstima uvojak
kose. Bio je izdahnuo, zagledan u svoje sinove.
Tevtonci nemo stajaše uokolo gledajući u krvariju oko sebe. Mnogo ih je izginulo pod
mačevima samo tri branioca. Zadihani su, izranjavani, mokri i blatnjavi. Kao da nisu verovali da
je borba završena.
A onda onaj koji odseče Vukomiru ruku, vrati svoj mač u korice i bez reči koraknu u
tminu i mir kapele. Činilo se kao da je zakoračio u drugi svet, tih i neporočan. I on se u njemu
osećao kao tuđinac. Oskrnavio ga je unevši krv branioca na sebi i opoganio ga nečastivim
mislima o krađi i ubijanju. Zlo u njemu olako uguši svako dvoumljenje, pa ne mareći što ga sa
zidova gledaju sveci i Gospod, čvrstim korakom uputi se prema kipu svetog Georgija. Ali,
zastade pred njim. Ni sam ne zna zašto. Podiže glavu i pogleda u freske koje ga sa svih strana
opkoljavaše. Da, osećao se zarobljeno. Ni njegovi ratnici nisu toliko samouvereni, pa stoje na
ulazu i ne trepću. Kao da čekaju da vide da li će njihovog vođu da zgromi nevidljiva ruka ili udari
grom.
On kad ih ugleda kako ukočeno stoje, ljutito ih dozva rukom, ali ne sme da izgovori ni
reč. Plaši se da progovori, kao da je ovako sigurniji da ga neko neće čuti. Njegovi ljudi, jedan po
jedan, uz guranje nateraše se da uđu, pa hodaju kao po jajima. Strašljivo gledaju u živopis oko
sebe kao da se plaše da će sveti Georgije ili neki anđeo, ili pak Gospod, da ih prokune ili ih na
mestu ubije.
Mala je kapela pa ih uđe petorica, a ostali ostaše pred portom. Kiša prestade da pada, pa
nastupi tajac. Svi mukom stoje i gledaju oko sebe, pa kad im vođa zakorači ka kamenom kipu
svetog Georgija, svi se izbečiše, pa ne mrdaju. Samo se čuje vetar kako duva kroz dva gornja
prozora, fijuče... cvili.
Petoš se sklupčao, zagnjurio glavu među kolena i ne diše. Telo mu drhti. Plaši se da će ga
ubijači čuti. Srce mu udara kao crkvena zvona, sigurno ga čuju u ovom kamenom muku.
Dovoljno je da bilo koji vitez s obe strane napravi nekoliko koraka prema oltaru i ugledaće ga
kako čuči u mraku.
Ali, niko od njih se ne usudi da prođe kipu iza leđa. Čekaju svog vođu, a on posegnu za
kopljem svetog Georgija, pa ga snebivljivo dotaknu, plašeći se da će ga opeći ili šta god. Ali,
okuraži se osetivši hladno i glatko drvo, pa mu čak i smešak zaigra na usnama. Prihvati ga jako i
povuče nagore da ga izvuče iz šake kipa, ali... Cvrc! Ni makac. Pokuša opet jače, ali ništa. Tad
mu smešak skliznu s lica, a čelo mu se nabora. Kako ne može kipu da uzme koplje iz ruke? Zar je
zapeklo od dugog stajanja? Obuhvati ga obema rukama, odupre se o zemlju i od napora zastenja,
ali uzalud. Sveti Georgije stisao šaku, pa ne pušta svoje koplje.
Tevtonac, sad već razdražen, isuka svoj veliki mač, pa na iznenađenje svojih ljudi, iz sve
snage udari po kamenoj ruci, ali sečivo se odbi, varnice prsnuše, a zveka odjeknu kapelom jače
od groma. Svi se trgoše. Neki tevtonci već odmahuju nezadovoljno glavama. Nečista su to posla.
Zgledaju se, pa bi se možda i prekrstili, ali ne smeju jedni od drugih.
No, uplašeni pogledi sve im govore. Najradije bi da odu sa ovog mesta, ko ih posla ovamo
nek i sam ide u bestraga... Ali, vođa ne misli tako. Došao je po ove svetinje i uzeće ih, makar celu
kapelu razrušio kamen po kamen.
Ali, kad vide da se koplje ne da, on posegnu za Plaštanicom, koja kipu oko vrata beše
zakačena zlatnom kopčom u obliku sunca, u čijem središtu je razgranato stablo. Prsti mu je jedva
dodirnuše kad jedva čujno brujanje ispuni kapelu. Nekakvo bledo svetlo obasja ih odozgo, a oni
se ukipiše kao da su oni od kamena. Vođa ne stiže ni da spusti ruku, već podiže pogled ka malom
prozoru na zidu i razrogači oči u užasu ugledavši belu kuglu kako lebdi u vazduhu. Svi se
promeškoljiše, ali ni glas ne pustiše. Oči im uprte u čudesnu pojavu koja polako poče da se spušta
niz zid. I bruji... kao da je hiljadu pčela unutra. Skroz je bela, a oko nje žućkasti oreol.
Kad okrenu prema najbližem vitezu, ovaj prestrašeno ustuknu nazad i nalete na svog
druga, koji se i od njega prepade. Svi se uskomešaše pa gledaju gde su vrata. Oni napolju odmah
se skloniše, ali iz prikrajka vire da vide šta će se desiti šestorici unutra.
Ni vođi više nije svejedno, već se udalji jedan korak od kamenog kipa. Ostali vitezovi ga
poglednuju, pa čekaju samo njegov mig pa da se stušte na izlaz, ali ovaj se prenerazio i ne odvaja
pogled od čudesne kugle. Ona bruji i polako lebdi prema kipu. Veličine je ljudske glave i zrači
avetinjskim svetlom. Vođa na trenutak pomisli da krene mačem na nju, ali mu razum govori
nešto pametnije: Beži! No, on kao ukopan stoji, pa kad mu kugla priđe na samo dva koraka, on
oseti kako mu se kosa diže na glavi i svaka dlaka na rukama. Pa još kad oseti peckanje na koži,
on tiho izusti:
„Erzegel Gabriel.”
Ali, te reči kao da odjeknuše kapelom, pa se vitezovi stadoše mahnito krstiti, pa prateći
svog vođu krenuše polako ka izlazu. Potrčali bi da smeju nego ovako samo, ne odvajajući pogled
od vatrene kugle, korak po korak i svi izađoše napolje.
Vođa besno pređe preko mrtvih čuvara i ne obazirući se na svoje ljude, krenu ka stazi koja
je vodi.pa sa Crne stene. Vitezovi, njih pedesetak koliko ih je ostalo, jedva dočekaše da se
povuku, pa gledajući kapelu ispod oka, čim ppe krenuše za svojim vođom.
Dugo je još Petoš čučao iza oltara. Beše nepomičan dokle god se čulo brujanje. Nije smeo
ni glavu da podigne, a kamoli da proviri iz svog skrovišta. Ali se zato molio. Celom dušom bio je
posvećen molitvi u znak zahvalnosti što mu je Gospod poslao arhanđela Gavrila da ga spasi od
sigurne smrti, ali i što poštede ove svetinje od pogane tuđinske ruke.
Tek kad tajac opet zavlada, Petoš smognu hrabrosti da prvo proviri, a zatim i da se
pridigne iz svog skrovišta. Bio je sam u kapeli. Kip svetog Georgija i dalje je bio ogrnut
Plaštanicom i u ruci je držao svoje ubojito koplje. Sveće su treperile kao da se ništa nije desilo. U
daljini se čula grmljavina. Nevreme se udaljavalo. Oprezno je obišao kip i sam ga začuđeno
gledao, kao da je živo stvorenje. Prekrstio se triput i unatraške krenuo ka izlazu. Nije imao obraza
da kamenom kipu okrene leđa. Ipak, spasao mu je život.
Ha izlazu zastade i okrenu se ka mrtvim čuvarima koji ležaše u krvavom glibu. Otac i dva
sina, tri junaka koji hrabro braniše ove svetinje do poslednje kapi krvi, hrabrenici čija će se borba
pamtiti i koji će biti uzor narednim generacijama Čuvara koplja svetog Georgija.
Okrenuo se poslednji put prema kamenom kipu, koji je ponosno stajao, pa primeti da mu
se koplje ne naslanja na zemlju kao da je u nekom borbenom položaju, već ga drži u vazduhu, u
ispruženoj ruci. Kao da ga nudi hodočasniku.
„Sigurno ga čuvaš za nekoga,” izusti Petoš nesvesno. Kao da to nije on rekao, već neko
drugi kroz njegova usta.
Petoš nije krio suze ni tad pred Bogom ni kasnije pred ljudima dok je pričao o
junakovanju oca i njegova dva sina. O njihovoj hrabroj pogibiji pričale su se priče i pevale
pesme, a malo ko bi uspeo da se suzdrži i ne pusti neku suzu, makar i krišom.
Isto tako je i kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, četrdeset godina kasnije, sa suzom u
oku gledao sa tog mesta na Crnoj steni kako se nedaleko odatle gradi manastir Mileševo u čast
Čuvara koplja svetoga Georgija, koji od tada postade dom tog viteškog reda.
 Glava druga
- april, 1345. godine

„Žarko sunce visoko sijaše,

U oblaku ljuti zmaj sjeđaše,
Čobanicu Janju pogledaše”

T oplo prolećno vreme izmami stočare na pašnjke posle duge i hladne zime. Kao po
dogovoru, izmileše stada ovaca i poneko krdo stoke ili konja. Rasprostre se beli tepih preko
zelenih livada Cera oivičenih šumama ogrnutim u novo ruho. Stada ovaca se raširiše, pa izdaleka
izgleda kao da na pašnjacima mestimično ima snega. Tek ponegde bi neki zimzeleni šumarak
prkosio smeni godišnjih doba. Beše mirno i toplo vreme, bez daška metra, pa je prepodne bilo
toplo.
Ha najvišem vrhu usamljeno stoji napušteni stari Trojanov Grad. Njegove visoke zidine,
uglačane i isprane vekovnim kišama blešte na jutarnjem suncu, a brojni čobani i stočari, kao da
im smeta to blistavilo, okreću glavu na drugu stranu. Iako ih te avetinjske ruševine plaše, nešto ih
ipak njima privlači, nešto čega ne žele da se sete, ali što im često dolazi u san. Nečeg što se prvo
sete kad se spusti mrak i kad se napolje ne ide ni po vodu. Njegovo ime nikad ne izgovaraju
glasno, već samo šapatom ili nemim micanjem usana što svako ume da ’pročita’. Prkoseći
vekovima, te puste zidine su podsetnik vremena kada su bogovi hodali među ljudima, kada su se
ljudi okupljali pod zapisima i ostavljali darove na izvorima. Beše to i doba kad je čovek znao
koje drvo je dobronamerno, a pod kojim ne sme da zaspi, koja travka leči bolesti... a koja
usmrćuje. I koja šumska bića se raduju čoveku, a koja ga vrebaju iz prikrajka.
Ljudi to nisu zaboravili, osećanja taje u sebi. Jer ponekad im se čini da taj grad nije posve
pust. He znaju da li je to prikaza ili zbilja, ali viđaju se utvare na zidinama i kulama, pa se nekad
čak pojavi i konjanik koji jezdi podno staroga grada i nestaje u šumi, koja ga u podnožju
okružuje. Ali, svako se pravi kao da ništa nije video i ubeđuje sebe da mu se samo pričinilo. A ne
dao bog čobaninu da mu ovca zaluta među te stare zidine, najčešće ne bi ni smeo da je potraži.
Možda bi provirio kroz otvorenu kapiju ili bi je dozivao, a ovca bi mu se nekad vratila... a nekad
bi nestala.
Pa ipak, na Đurđevdan mnoštvo će se sjatiti u Trojanov Grad. To je jedini dan u godini
kada opusteli grad oživi povodom svetkovine žrtvovanja ovce u čast svetog Georgija, sveca i
zaštitnika. Malo ko tad ne oseti setu kojom taj kamen zrači kao da tuguje za svojim davno
svrgnutim gospodarom. I baš tad se sećaju gospodara Trojana u pričama i pesmama, u smešnim
ili strašnim, ali uvek sa strahopoštovanjem. Jer u davna vremena ovde mu beše dom, a njihovi
preci behu njegove sluge i sledbenici. I tako, sve dok ga sveti Todor ne porazi i progna u utrobu
zemlje, u dubinu Ada, gde je uzeo oblik demona Hromog Dabe.
Tog sunčanog prolećnog dana i lepa čobanica Janja iz obližnjeg sela Pocerje isterala je
ovce na pašnjak, što svojih, što tuđih, pa se stado od stotinak ovaca razmilelo po livadi; ne dižu
glave od trave, mekeću, a zvonce na ovnu predvodniku kao da javlja da su svi pa broju A
čobanica bere prvo cveće da napravi buketiće ili pak vence za kosu, pevuši, pa poskakuje uz
muziku koju samo ona čuje. Oko nje se sjatilo mnoštvo šarolikih leptira kao da bi zaigrali s njom.
Neko drugi bi se zakleo da to neka vila pesme peva i kolo igra. Ima i razloga da bude radosna jer
iako mladu sa nepunih petnaest godina, udali su je za čoveka koga voli. Njemu beše ime Nikola,
ali su ga svi po nadimku zvali Kobila, jer beše cenjeni carev kobilar. U to vreme ne da ljudi nisu
imali prezimena nego su često dobijali nadimke po zanatu kojim su se bavili, pa su se često
sretali ljudi sa imenom Čutura, Kovač, Štitar... Takvi nadimci su kasnije pridodavani njihovim
sinovima. Biti carev kobilar nije bilo grđe od zvanja sokolara, psara, ulara ili štitara.
Zato kad bi Janja izvela ovce, nekad bi Nikola isterao kobile na ispašu i zajedno bi
provodili vreme. Ali, toga dana, lepa čobanica je bila sama i nije ni slutila da je sve vreme prati
jedan skriveni pogled. Jer sa najviše kule Trojanovog Grada jedna prilika nepomično nasloljena
na zid kao soko je vrebala svoj plen. I pored toga, iz očiju mu nije izbijala mržnja ili zloba, već
opčinjenost lepotom čobanice. He može se prenuti, pa ne trepće dok prati svaki njen pokret sa
velike razdaljine. Jer za zmajske oči daljina nije prepreka da primete i najmanje sitnice - kako joj
crna kosa pada na ramena, kako vrcavo poskakuje od cveta do cveta, a čuje i njen mio glas i
njeno pevušenje. Duboko uzdahnu iz dubine duše, a srce mu zaigra u grudima pri pomisli na njen
dodir. Gleda Zmaj kako devojče seda u hlad jele, širi belu maramicu preko krila i stade da veze.
Vidi kako joj rumene usne pevuše neku pesmu, a u ušima čuje njen zvonak glas.
Ali, kako sunce sve više greje zelenu travicu, tako Janju san sve više obuzima. Uz cvrkut
ptica i zujanje pčela, lepa Janja u san utone. Ispružena po travi, s rukom pod glavom, čobanica
sniva sebe i svog dragog kako šetaju među jaganjcima držeći se za ruke i miluju se pogledima.
U blaženoj zaslepljenosti Zmaj ne primeti kako sunce odmičena nebu, pa bi tako dočekao
i sumrak da ne ču rzanje svoga konja Voluja vezanog u podnožju kule, sa unutrašnje strane.
Trgnu se, ali čarolija ga ne napušta, već ga još jače sveže, a krv mu udari u glavu. Mora uzeti
devojku, učiniti je svojom i utoliti strast koja mu razdire srce.
Pohita niz stepenice stare kule, skoči na svog Voluja i potera ga preko dvorišta
Trojanovog Grada. Snežnobeli konj projuri kroz kapiju, noseći konjanika kome srce udaraše brže
od topota kopita. Zmaj od Jastrepca oseti vetar u licu, a plašt mu se zavijori kao zmajev rep. Taj
stari vilenjak koji pamti drugačija brda i šume, a koji je gledao planine kako se valjaju preko
potopskih talasa, imao je jednu slabost pored svih svojih vrlina. Ako mu lepa deva zapadne za
oko, izgubi razum, izgubi osećaj za vreme i svakako je mora omađijanu i zanesenu pritisnuti uz
grudi, da je ljubi dugo, miluje je strasno, makar izdahnuo u njenom naručju. Požuda bi
zagospodarila njime, a bio bi rob u vrtlogu strasti dok ga zasićenje ne otrezni. Duga crna kosa, na
vetru mu se vijori, kao i duga griva u njegova konja. Imao je krupne oči i oštre crte lica. Ono je
zračilo nestvarnom lepotom i izazivalo jezu zbog svoje neljudskosti. Nosio je drevnu verižnjaču
Indra od zmajeve krljušti, sa zlatnim izvezenim zmajem, čija su se krila produžavala na rukave.
I kad bi gospodar drevne Jastrebine, sakrivenoga vilenjačkog grada na Jastrepcu, raširio
ruke, izgledalo bi kao da je zmaj raširio svoja krika. Na glavi je imao šlem takođe sačinjen od
zmajeve krljušti, sa bogatom plavom perjanicom na vrhu.
Često je pohodio Trojanov Grad jer je znao da iz njegovih laguma izlaze svakojaki bauci
u potrazi za hranom, pa vrebaju nedužne seljane i njihovu stoku. A ovog jutra je čuo da se nad
Trojanovim Gradom nadvila neka crna senka, koja plaši kako ljude, tako i nagorske vile. Sada
nije ništa našao, ali iako ga već dugo obilazi, dotad nije video lepšu devojku od čobanice Janje.
Zato potera još brže konja Voluja, a vileniti stvor se stušti kao lahor niz padinu preko cvetnih
polja i livada, pa čini se da kopitama ne dodiruje zemlju. Kao da će svakog trenutka raširiti krila i
vinuti se put nebesa. Približi se uspavanoj čobanici, pa da je ne bi probudio ili joj uplašio ovce,
on ostavi konja u obližnjem šumarku, pa hitrim korakom pohita ka njoj.
 Nečujno joj priđe, ukopa se pred njenom lepotom i osta bez daha. Kao najkrasniji mirisni
cvetak skriven na milobojnoj livadi, Janja mu delovaše krhko, kao neko ko će svenuti bude li
ubran. Ali kako da odoli da ne ubere ovaj ukras koji ga mami svojim oblinama i milim likom?
Zato kleknu kraj nje, pa se neprimetno ispruži na travi. Pređe prstima preko njenog lica, a
njena lepota mu se ureza još dublje u srce. Kad devojka stade da otvara oči, on joj tihim glasom
reče:
„Ne strahuj zumbule od mog milovanja,
Jer meni samom više nije do vilovanja.
Osluškujem drhtaje tvoga srca,
Dok moje za tobom bolno grca.”
Janja otvori svoje kestenjaste oči i pred sobom ugleda lepolikog tuđinca. Samo na tren
iskrave oči blesnuše strahom, ali čarolija njegovog glasa i milog izgleda obuze je i odagna joj bilo
kakvu bojazan. U njegovom pogledu ugleda neizrecivu čežnju, uzavrelu žudnju, koja se preli u
nju kao uzavrela strast, od koje cela zatreperi. Svakim njegovim dahom koji je osetila na svom
licu tonula je sve dublje u nekontrolisanu pohotu. U glavi joj se pomeša lik ovog neznanca sa
likom njenog Nikole, pa se oseti kao u njegovom naručju, a zaklela bi se da je Nikoline ruke
maze i njegovi poljupci celivaju. I podala mu se u žaru lažne iluzije. Njene oči su videle Nikolin
lik, a telo osećalo dodir njegovog tela. Takva beše čarolija Zmaja od Jastrepca.
Kad je napokon otvorila oči, bilo je podne. Otrežnjenje beše mučno i nagnalo joj je suze
na oči. I njemu se srce stegnu videvši je žalosnu. Zabolela ga je posramljenost koju je devojka
osećala. Grcala je u suzama pokrivši lice šakama, krijući ga ne samo od tuđinca, nego čini se od
celoga sveta. Imala je osećaj da je njena sramota sad svima vidna i da je ničim više ne može
sakriti. Osećao je njenu bol Zmaj od Jastrepca kao na sopstvenu, pa kad uzjaha svog Voluja, reče:
„Ljubo moja, čobanice mila... He proklinji sebe već mene, koji ne odoleh tvojoj lepoti i
čistoj duši. Ako ti se čedo rodi, i bude li ženska glava, to će biti nagorkinja vila. Ako, pak, bude
muška glava, to će biti zmajeviti junak, koji će mnoge megdane dobiti. Slavom će spomen za
sobom ostaviti i narodi će mu klicati. I blago zemlji kojom on bude hodio, a kamoli onoj koju
pođe braniti.”
Kad gospodar Jastrebine to reče, okrenu svoga konja i potera ga uz brdo. A Voluja kao
vetar da ponese jer kad čobanica Janja podiže uplakane oči, nigde traga od nepoznatog konjanika
nije bilo. Čak za tren pomisli da je sve možda sanjala, ali njeno telo koje je još drhtalo od strasti
govorilo joj je drugačije. Rastrzana između sramote i lopote koju je osetila sa neznancem, Janja
se baci na travu plačući, dok joj suze kao rosa po travi padaše. Još uvek je mogla da oseti njegov
dah na svome licu, a u glavi da čuje njegovo ljubavno šaputanje.
 Glava treća
- jun, 1346. godine

„Kažu da je neka baba, nadesila se u turskoj vojsci, vikala kad je ’viđela’ kako je Miloš
razbio Turke: Nemate, Turci, rašta, on je zmajovit, a konj vilovit”

D okle da te čekam, veštice?‚” reče nabusito mladi princ, pa se nervozno ušeta po

polumračnoj pećini. Nije osećao nikakav strah, a kamoli nelagodnost što se nalazio u veštičjem
leglu. Samo odvratnost i prezir. Sna je to znala, ali nije pokazivala. „Više od pola sata vračaš i
ništa ne govoriš. Da sam ovo znao, nikad ne bih poslušao svoju majku.”
Baba se pognula napred i gasi ugljevlje u velikom gvozdenjaku, pa onda rukama baja i
izgovara neke nerazumljive reči. He obraća pažnju na momka u kožnom oklopu i šarenim
haljinama. Ućutkaće ga već ona. Princ stade pa je zagleda. Koliko li je stara, pitao se. Njegova
majka kaže da joj se ne zna broj godina, da je stara koliko i njegov narod. Nije joj verovao. To je
obična veštica, kakvih ima svuda. Ali da je veoma stara, videlo se po njenoj koži. Sva naborana i
tamna, kao u neke kornjače. Crna i kratka kosa jedva joj je do ramena, oštra i ravna, metlasta.
Ali, imala je neobične uši. Princ nije mogao da odvoji pogled od njih. Kad god bi je pogledao, oči
bi mu ostale na njenim ušima. Tanke i šiljate, ne izgledaše nimalo ljudske. Zakleo bi se da čak i
dlake vire iz njih. Nije mogao dugo da izdrži njen urokljiv pogled, brzo bi okrenuo glavu. To je
bilo jače od njega. Kao da je nešto u njemu govorilo da je njegova majka ipak u pravu. Imala je
male i okrugle oči, crne... mračne i duboke. Bez obrva, delovala je još strašnije, neljudskije. Usta
mala, samo prorez... i umesto nosa, samo dve rupe kroz koje je šišteći disala. „Možda joj je neko
odsekao nos” pomisli princ. Viđao je on i to... ali baš ovako, ne. Tako pognuta, jedva da mu je
bila do pojasa. Obučena u dugačke rite koje su joj skrivale noge. Mogao je samo da čuje kako
vuče sandale po kamenom podu pećine. Pokreti su joj bili usporeni, ali precizni, odmereni. Ruka
joj ne bi zadrhtala dok je bajala nad vodom i ubacivala užareno ugljevlje... Tek tada primeti da
ona to čini golim rukama i strese se. Pokuša da se sabere, odbacujući svaku pomisao o njenoj
neljudskosti, pa i ne primeti kad je nesvesno spustio ruku na balčak svoje sablje.
„Ne žuri, mladi prinče” izusti ona staračkim glasom. He vidi joj lice u senci. „U tebi je
oholost misli... Iznenadio bi se kad bi znao koliko si mali u očima mnogih.”
Princ se isprsi. Niko nije mogao tako da govori s njim i da prođe nekažnjeno. Bio je
ponosan na svoje poreklo i verovao da nad vladarom postoji samo Bog, a on je njegov izaslanik
na zemlji. Princ zinu da odbrusi veštici, ali ona podiže ruku prema njemu dajući mu znak da
zaćuti. Stade da stiska usta, da se obuzdava kako ne bi skočio na tu pogrbljenu priliku koja mu se
toliko gadila. Šta mu bi da posluša svoju majku i da krene na ovaj put? Doduše, nije delovalo
daleko. Nekoliko dana jahanja južno od Burse. Ali uspon... Danima je jahao uzbrdo. Prvo kroz
liščarske šume, pa kroz bukove, i na kraju kroz guste jele. Sve dok nije ugledao ulaz u pećinu. Ili
je to bila razjapljena čeljust, jer ga je na to mnogo podsećao. Dvoumio se da li da sjaše i da
zakorači u taj mrkli mrak. Ali, nešto ga je vuklo unutra. Jer svaki put kad bi odlučio da odustane i
da se vrati, setio bi se zašto je uopšte i krenuo. Majčine reči stalno su mu odzvanjale u glavi, pa i
sad dok se gnušao veštice i smrada koji je ispunjavao pećinu:
„Idi kod veštice Itugen, ona će ti proreći budućnost, sa njom se nagodi kako da postaneš
očev mazunak... ako zaista želiš prestolovati.” Majka mu je to govorila još pre pet godina i
ubeđivala ga je da je poseti, ali on je odbijao. Nije verovao u vračare i vradžbine. Smatrao je da je
njegova sudbina bila već zacrtana time što je bio princ.
Osvrće se oko sebe ne bi li potisnuo svoj gnev, ali vidi samo tričarije i njemu nepoznate
predmete razbacane po pećini. Nigde nije primetio nekakvu postelju ili štogod slično. Samo
rasklimatane stolove, krcate drangulijama za vračanje, stare knjige, uglačane metalne ploče u
kojima se odraz video kao u ogledalu. Nekoliko uljanih lampi osvetljavalo je pojedine delove
pećine, dok se veći deo gubio u polutami. A onda je počeo da primećuje i delove tela mrtvih
životinja. Tu i tamo, virilo bi poneko ptičje krilo, neka kost ili pak šapa.
„Kako li se moja majka usudila da dođe ovamo?” zapanjeno pomisli princ.
„Tvoja mati je mnogo hrabrija od tebe, prinče” izusti baba nad gvozdenjakom, a momak
se prenu. Zar je to glasno izgovorio? He, kako onda...? „Ipak, Hirofirom teče carska romejska
krv!” Kad to reče, okrenu se prema princu i zlobno se iskezi, a ovaj se zagleda u njena bezuba
usta.
Trebalo mu je nekoliko trenutaka da dođe k sebi i da odbrusi babi veštici:
„Ona se zove Nilufer Hatun.”
„Zar nije bila romejska princeza pre no što je udata za tvog oca?” Opet ga baba zadirkuje.
Zna da mu je to slaba tačka. Iako je majku obožavao, duboko u sebi mu je strašno smetalo što je
ona bila romejske krvi, kako kako se Vizantinci nekad zvahu. Princ nije ni svestan da pred njom
nema tajni.
„Bila je od dugog vremena i to je zaboravila,” ne predaje se princ. „Uzela je pravu veru.”
„Pravu veru?” Zastade veštica, u ruci iznad gvozdenjaka drži usijano ugljevlje, ali ne
oseća bol. Uzdahnu duboko, pa reče: „Koliko puta sam to dosad čula ... Prava vera ... svi se kunu
u pravu veru, svi ubijaju i ginu za pravu veru grade i razaraju za pravu veru... He-he... Niko od
njih ne zna šta je prava vera... Hm... Skoro niko.”
„Zar ti, baba, imaš drugog boga od Alaha?”, zaprepasti se princ. „Samo je jedan bog! Bog
je veliki!”
„Umukni, Amurate, sine Orhanov!” zaori se pećinom neljudski glas, a zidovi zadrhtaše i
počeše da se osipaju, kao da je nekakav div udario rukom po njima.
Turski princ se udrveni od straha i obli ga hladan znoj.
Proguta knedlu, pa razgoračio oči i čeka da ga zadesi neka zla kob. Čini se da ne diše, a
pogled ne skida sa babe, koja se krlješti na njega, a oči joj svetle kao mački u mraku. Kad baba
naglo koraknu prema njemu, učini mu se da mu se vrti u glavi i da će se svakog trenutka sručiti.
Više nije znao da li se ukipio od straha ili od neke njene mađije.
Veštica se uputi ka njemu ne skidajući urokljive oči s njega. Lice joj kao isklesano u
kamenu. He vidi joj stopala, već samo čuje kako ih vuče po kamenom podu.
„Znaš li ti, jadniče, gde si?” Veštica se ispravi, pa kao da je čarolijom dobila na visini i
veličini, unese mu se u lice. Njegovo znojavo lice zapahnu njezin dah truleži. Nije mogao ni da
zine, a kamoli da nešto izusti. Baba poče da mu polako zagleda lice, kao da sa njega nešto čita, pa
podiže malo svoju glavu i onjuši ga. Dva nosna otvora skupiše se i otvoriše kao nozdrve. „Ti si u
utrobi... Uludaga. U nedrima svete planine. Pre vas, Osmanlija, pohodili su je Romejci, pre njih
Grci, pre njih...” Zastade najednom veštica zagledana u Muratove oči, pa ne trepće. „I svi su
dolazili k njoj sa strahopočitanjem, a ne... nezajažljivi kao ti, Amurate, sine Orhanov i...
Hirofirin!”
Prođe još jednom pogledom preko njegovog lica, pa kad se zadovolji onim što je videla,
okrenu se, i opet onako mala i pognuta, otetura se do gvozdenjaka.
„Znaš li ko je bitisao u ovoj pećini pre mene, prinče?‚” smešeći se upita ga. „Ne znaš?
Kako bi pa znao? He vidiš dalje od svog ponosa... He-he... Ovo je bila isposnica Joanikija
Velikog, hrišćanskog čudotvorca... Hm... Mene nazivaju šamanom, a njega čudotvorcem... Moj
narod gleda na mene kao na nešto više od čudotvorca... Da.. ” reče, pa opet zastade, prisećajući se
davno minulih vremena slave i blagostanja. „Beskrajne stepe, nepregledne pustinje... i nedostižno
visoke planine! Do nebesa! Pod večnim snegom!... I bezbrojna horda... He-he!” Kad se okrenu
prema Muratu, osmeh joj je titrao na tvrdom licu. Gledala mu je u dušu. „Daaa... Mongoli... Od
kojih ste bežali preko pola sveta... Kažeš ’pravi bog’? Kao što se tvoja majka odrekla svog boga
zarad vašeg, tako ste se vi nekad odrekli svojih zarad mongolskih, pa ste posle uzeli druge... A ja
sam bila Etugen, boginja zemlje!” Pod im zadrhta pod nogama od njene vike.
„Gospodarila sam beskrajnom travom i životinjama na njoj! Krdima i usevima! A dom mi
je bila sveta planina Otuken, po kojoj sam jahala na biku, od čijeg topota se zemlja tresla i
otvarala i gutala gradove! Moja kćerka je Umaj, boginja plodnosti i telesne duše!” Da je mogao,
princ bi rukama poklopio uši, a onda... muk. Baba se polako okrenula prema njemu i kao čudeći
se, reče: „A ti mene nazivaš... vešticom.”
Ali, nisu samo plemići pohodili ovu planinu, hodočasnika oduvek beše i dolazili su sa
svih strana. I beše sveta svim narodima, bližim i daljim, pa onda i ne čudi što beše načičkana
vizantijskim crkvama, manastirima, isposnicama, kojekakvim i koječijim kapelama i drugim
svetinjama. Naravno, kad su došli Seldžuci... otišli su hrišćani i ostavili svoje svetinje. Ali, i novi
osvajači prihvatiše je kao svetu planinu i naseliše je svojim svetinjama, a drevni bogovi koji uvek
prate svoje narode, naseliše se na taj Olimp.
„Ja sam došla ovamo sa vama” reče ona dok je rukama bajala nad gvozdenjakom. „Ja sam
prethodnica moga naroda.”
„Prethodnica?” začudi se Murat.
„Daaa... Mongoli dolaze.” Pa ga opet pogleda smeškajući se. „Mlad si, osion i hirovit, ne
poznaješ prirodni poredak. Misliš da se sve vrti oko sultana... Odvajkada osvajače prate njihovi
bogovi i pomažu im da pokorene privedu novim bogovima. Mi se hranimo ljudskim dušama. Bez
vas nema ni nas. Kažu da samo zaborav ubija... Pa i danas, iako imate novu veru, stara vera je
jaka među prostim narodom koji u tajnosti čuva moje idole, kao i kipove drugih mongolskih
bogova.”
Mladi princ je poznavao istoriju svoga naroda, a neki važni događaji desili su se ne tako
davno. Murat je pripadao turskim nomadskim plemenima koja su bežeći od Džingis-kana, sa
Kaspijskog jezera, iz Turkestana, došli u Jermeniju pod vođstvom atamana Sulejmana. Njegov
sin Ertogrul je 1231. poveo ovu tursku hordu dalje prema zapadu, u Ikoniumsku krajinu i tu je
nastanio kao vazal tadašnjeg emira države Seldžuka, Turaka koji su došli drugim, južnim putem.
Ertogrulov sin Osman, Muratov deda, postaje novi vođa po smrti svoga oca i po njemu Turci
dobiše ime Osmanlije. Kada su 1307. Mongoli srušili seldžučku državu, Osmana su ostavili kao
vladara sa titulom emira. Čim je ovaj zauzeo prestoni grad Ikonion, proglasio se za sultana. I
pored svega toga, Turci bi najradije da zaborave svoje rođake Mongole i uporno pokušavaju da
se odrode od njih, čak preuzevši islam od arapskih plemena. Ali, kao što reče Etugen, ljudskim
ratovima su upravljali drevni bogovi za prevlast nad ljudskim dušama. A sad je mladi princ
Murat došao na noge drevnoj mongolskoj boginji i zbog toga je počeo da se dvoumi i da sumnja
u ispravnost svoje odluke, jer je bio veran svojoj veri i svom Alahu. Veštica oseti njegovo
kolebanje, pa ga preduhitri:
„Tražiš moj savet jer želiš da naslediš oca, a njegov miljenik je tvoj stariji brat Sulejman.
Nije li tako?‚” reče baba pomalo snishodljivo. „Da ne imenujem ostalu braću već rođenu... i onu
koja će se tek roditi... Da, mladi prinče, tvoj otac će imati još mnogo sinova, velikih ratnika...
velikih vladara. Gde si ti u svemu tome? Nigde... Jedino što si miljenik svoje majke Hirofirine, a
ona želi tebe za sultana... No, dobro, majke uvek žele samo najbolje za svoju decu, ali i za sebe.”
„Vidiš li... Itugen... moju budućnost?” princ jedva izgovori njeno ime.
Baba se zadovoljno osmehnu što je ovaj oslovljava imenom, a njegova osionost ustupa
mesto pokornosti. Itugen beše često ime među ženskim šamanima, i jedno od brojnih izvedenih
od imena boginje Etugen.
„Budućnost, kažeš?... Sudbina je putina puna raskrsnica, ne uspeš li da prepoznaš usputne
znake, možeš lako zalutati i zadesiće te nesrećna sudbina. Da se to ne bi desilo, mi svoje
miljenike vodimo za ruku kroz vihor života kako bi ispunili svoju sudbinu... i naš naum.” Pa ga
baba značajno pogleda. Davala mu je do znanja da sve ima svoju cenu. „Tvoja mati želi da ti
prestoluješ nakon svog oca... Želiš li to i ti?”
Murat samo klimnu glavom. To je želeo više od svega! Da bude sultan, da osvoji svet! Da
se narodi klanjaju njemu i Alahu. I bio je spreman na sve da to postigne... Nije birao saveznika.
Ako treba, nagodiće se i sa ovom vešticom. A ona je videla kako kipti od pohlepe i strasti za
vlašću. Da, bio je zreo. To je želela, a sve konce je držala u svojim rukama.
„Ko zna gde biste vi bili da tvoj otac Orhan ne uze romejsku princezu Jelenu za ženu,
kćerku Jovana Kantakuzena” smeška se baba. „Ha! Carigrad gaji guju u nedrima koja će mu doći
glave. Da se Jovan nije polakomio na presto, ne bi nikad sklopio savez sa vama, Turcima, pa sada
ratuje sa carem Jovanom Paleologom, u čemu mu zdušno pomaže tvoj otac u tom bratoubilačkom
ratu... i pomalo ja... He-he... Orhan mudro koristi Kantakuzena, tobože mu pomaže, a zauzima
sve više romejskih teritorija. Kantakuzen je zaslepljen željom za vlašću, pa ne vidi da seče granu
na kojoj sedi. Čuvaj se, mladi prinče, da ne doživiš njegovu sudbinu.”
„Ja sam spreman da poslušam tvoj savet, mudra Itugen‚” princ mahinalno zakorači napred
u želji da što pre sazna svoju sudbinu, da je uzme sa obe ruke, ali ipak zastade uplašivši se
nakaradne babe.
„Hajde, priđi, sinko” milo će ona. „Dođi da ti otkrijem šta te u životu čeka.”
Princ nesigurno priđe. Baba se iskezi i reče:
„Ja mogu da te načinim sultanom... kad za to dođe vreme. Ni pre ni posle, nego tek kad
tvoj otac uradi ono što mu je ostalo nedovršeno... Ali, zauzvrat ti moraš nešto da učiniš za mene.”
Kad to reče, ona ugleda u prinčevim očima dvoumljenje. Da cena ne bude previsoka? Zato
brže-bolje reče: „Sitnica, sinko... He tražim ti dušu zauzvrat, ne brini. Hoću samo da svog mlađeg
sina oženiš onom kojom ti budem rekla. Naravno, kad dođe vreme za to. Ni pre ni posle.” Ha to,
Murat podiže obrve i u čudu zinu. Njemu je tek 19 godina!
„Ali, ja...‚” izusti zbunjeno princ.
„Šta ti?” začkilji baba. „Tebi je ona prava već određena, sad je red na tvog mlađeg sina.
Zar ti se čini da previše tražim?‚” tobože se ona iznenadi. „Nudim ti sultanat, a zauzvrat tražim
samo da oženiš mlađeg sina ženom koju ti ja budem rekla. He tražim to za tvog starijeg sina i
prestolonaslednika! Razumela bih da to ne želiš, ipak, najstariji sin nasleđuje oca i otac je taj koji
mu bira najbolju priliku. He bih se mešala u tako značajne odluke.”
Murat grozničavo razmišlja jer zna da nema vremena, da mora odmah da odluči.
Uostalom, misli, baba je u pravu, to je samo žena za njegovog mlađeg sina. He može da naškodi,
ipak će on odabrati svom starijem sinu onu koju on bude hteo, koja sultanu bude najviše
odgovarala, a ne... nekom drugom.
„U redu, dajem ti reč‚” prozbori on kroz zube.
„Nije mi dovoljna samo tvoja reč, sinko... Još nešto... Daj mi ruku‚” reče baba, pa je sama
dohvati i nadljudskim stiskom mu je ispruži nad gvozdenjakom, a drugom, u kojoj se ni od kuda
pojavi nekakav starinski bodež sa drškom od bivoljeg roga, raseče ga po dlanu... Murat se trgnu,
ali ga baba čvrsto drži. Krv malo poteče i kapnu u gvozdenjak u kome je plivalo ugašeno
ugljevlje. Zatim mu pusti ruku, a princ je u strahu privi uz sebe, pa pogleda rasekotinu na dlanu.
Ona zatim isto učini, rezivom raseče po svom levom dlanu i pusti krv da kane na ugljevlje u vodi.
„Toliko mi je trebalo od tebe‚” reče ona tiho. „Nije mnogo, zar ne?”
Zatim poče da baja i da izgovara nerazumljive reči. Naposletku, naceri se:
„Sad si mi zaklet na vernost, ali i ja tebi. Ja ću te učiniti sultanom, a ti ćeš svog mlađeg
sina oženiti onom kojom ti ja budem rekla.”
„Kaži mi, šta vidiš, Itugen? Hoću li biti slavan i moćan kao moj otac?” zavapi Murat.
„Hoću li satreti neprijatelje, pokoriti carstva?”
„Oh, da! ”uzviknu baba, zagledana u gvozdenjak. „Prozvaće te... Hudavendigar, Bogoliki!
Nadmašićeš oca po junačkim delima i osvajanjima. Nikad osmanlijsko carstvo nije bilo veće
nego pod tobom, Bogoliki! Vidim... Vidim sve... Ti si prvi osmanlijski osvajač na tlu Evrope!
Kakva slava! I bogovi ti zavide! Zapadna Trakija je u plamenu i tvoje vojske pobedonosno
marširaju!... Zauzimaš Dimotiku... Zatim Jedrene!... Plovdiv!... Niko ti ravan nije, svet strahuje
od tebe i nemoćan je pred tvojim vojskama!... Galipolje ti je iz straha predato!... Angora u
Anatoliji ti se klanja! Sofija gori u plamenu... Evropa drhti pred tobom, Bogoliki!” Čak se i
babino lice ozari pred prizorom tolikih pobeda.
„Hoće li konačno pasti i carevina Dušana Silnog, Itugen?” blesnuše Muratu oči. „Sultan
Umur bezuspešno ratuje protiv njega. Nije mogao nikako nikako da ga slomi iako ga je prošle
godine jednom pobedio! Sad se i proglasio carem Srba, Grka i Bugara...!”
Mladi princ zaćuta kad vide babu kako odsečno odmahuje glavom, pa opet progovori
nepoznatim jezikom, ali ne prestaje da klima glavom u užasu, kao klatnom iznad gvozdenjaka.
On se izbeči u čudu kad ona poče sve glasnije da izgovara vradžbine, pa ustuknu korak nazad.
„Nečista posla” pomisli on. Veštica je mahala rukama iznad gvozdenjaka i sve se jače klatila, kad
najednom, odgurnu ga od sebe, on se prevrnu uz tresak i prosu se sva voda sa ugljevljem. Princ
odskoči unazad da ga ne zapljusne prljavština.
Pogledi im se sretoše, a Murat se iznenadi kad na babi vide krvave suze. Slivale su joj se
niz obraze i kapale na pod. „Da li je oslepela?‚” upita se on. „Je li uopšte živa?” Itugen je trzala
glavom, a ruke stiskala u pesnice. Kad ih je ispružila i otvorila, dlanovi joj behu krvavi. Princ već
pomisli da je bolje da potraži izlaz iz pećine, kad veštica izusti:
„Nije mu nadenut nadimak Silni zabadava, Amurate Zatim se okrenu i ode do jednog
stola. „Dok je taj... basužnjak živ, kročiti u njegovo carstvo nećeš.”
Dugo se ona borila da Dušan Silni ne dođe na presto. Bar sve što je bilo u njenoj moći,
sve što je mogla da uradi preko Tatara, jednog od mongolskih plemena. Videla je ona da će on
biti nesalomiva prepreka i za Turke i za njene Mongole. Zato je čak radila na tome da se Dušan
ne rodi! Kada su 1290. bugarski knez Šišman i tatarski kan Nogaj upali u ju kao odmazda za to
što su kanu braća Dragutin i Milutin oduzeli Braničevo i Kučevo, horda je popalila Žiču i stigla
do Peći! Ali, tu im Milutin, Dušanov deda, postavlja zamku i razbija ih, i osvajače natera u
bekstvo. Milutin brzo sklapa savez sa Šišmanom i njegovom sinu Mihajlu daje ruku svoje kćerke
Ane. Itugen je bila napadnuta sopstvenim oružjem, kiptela je od besa. Tatarski kan Nogaj razljuti
se što je izgubio vazala, pa stade pripremati veliku vojsku. Mudri Milutin ne htede da mu se više
zamera, nego mu pošalje poslanstvo i poruči mu da se odriče svih pretenzija i da priznaje njegovu
vrhovnu vlast. Ali Nogaj zatraži od njega taoce, između ostalih i njegovog sina Stefana,
Dušanovog oca. Milutin nemaše kud nego mu pošalje sina i još neke vlasteline. Taman kad je
Itugen pripremila sve da Stefan skonča od tatarske ruke i da se tako satre Dušanovo seme, opet se
neko drugi umešao i promenio mu sudbinu, spasio ga. Nogaj je poginuo u međusobnim
sukobima, a taoci su iskoristili metež i pobegli preko Dunava.
Tada nije znala ko je spasio Milutina, ali sada je već znala. Dugi prsti su vešto pleli
sudbine braneći svoje štićenike. Svaki put bi Itugen na čudesan način izmakla žrtva.
Uze neku krpu sa stola i obrisa ruke i lice. Ali, kad se okrenula prema princu, ovaj vide da
je ona samo razmazala krv po licu i da izgleda kao neka spodoba iz pakla. On se sabra, uplašivši
se da ne pokaže strah ili nelagodnost.
„Okani se njih, Amurate‚” reče ona umornim glasom. „Već se okreni na jug... Da! Kreni u
Afriku!... Tamo ti niko neće stati na put! Carstvo će ti se prostirati od jednog do drugog okeana!
Maori će te dočekati kao oslobodioca! Bićeš slavniji od...!”
„Ali, ja hoću da pregazim Dušana Silnog, da porobim njegovo carstvo, a onda da idem na
Beč...!” zavapi ljutito Murat. Želeo je u bogatu Evropu, ne u pustinjsku Afriku. To je bila i želja
njegovog oca. A njegovu rešenost baba je videla u njegovim očima. Bio je napeto pognut unapred
kao da se spremao za skok. U njegovoj nadmenosti i odlučnosti veštica primeti nepopustljivost
budućeg sultana, smelost čak i pred nekim tako moćnim kao što je ona. On je već bio izabrao
svoj put. Dugo je ona plela svoju mrežu, kao nekakav pauk koji se skrasi u nekom ćošku i daleko
od pogleda priprema svoju zamku. Znala je da niko, ni Turci ni Mongoli, neće kročiti u ju dok je
Dušan živ. Mora da ga ukloni.
„Dušan Silni je u redu Zmaja” reče baba kratko. Po prinčevoj reakciji videla je da mu taj
viteški red nije nepoznat. Napetost u njemu naglo splasnu. „Čuo si za njega, vidim... Onda znaš
da nema svrhe da se nadaš pobedi.”
„Ima takvih i među nama‚” reče princ. „Moj otac ih zove nedodirljivim”
„Oni vode jedan drugačiji... rat” baba slegnu ramenima. „Odvajkada se najavljuje
konačna bitka sa hordama mraka, ali to se tebe ne tiče. Ti živiš i gospodariš jednim drugim
svetom. Oni žive... u mom svetu. Zato ti kažem, okani se Rašana, donećete ti nesreću...”
„Ako si ti toliko moćna kao što kažeš, valjda im se možeš suprotstaviti!” okuraži se
Murat, pa se ušeta pred babom. „Uostalom, nismo li zaključili pakt? Ja ću svoga mlađeg sina
oženiti onom koju ti budeš izabrala, a ti me moraš načiniti sultanom... I zato ti kažem, Itugen...
Hoću da pokorim Dušanovo carstvo!”
Dok je princ pričao, baba je odmahivala glavom. Moraće da mu kaže i ostalo.
„Ne možeš sa njima ratovati, Amurate, sine Orhanov... Za sve postoji pravi trenutak, ni
pre ni posle, a za ovo je već kasno. Okani se cara Silnog.”
„Zašto je kasno? He razumem. Tek nekoliko godina sultan Umur ratuje sa Rašanima, čak
ih je pobedio kod Stefanijane, a despota Momčila u Rodopima‚” zbunjeno širi ruke princ. „Nisu
nepobedivi, krvare kao svi drugi ljudi! ”
„To su njihove osvojene teritorije. Biće proklet onaj ko zakorači na njihovu zemlju. Oni
su čuvari Čvorišta. Iz reda Zmaja već hiljadu godina dolaze kosingasi koji čuvaju... ulaz u Ad...
He! He može se protiv njih! Miljenici su bogova, ne samo njihovih već i drugih... Oni čuvaju
svetinje koje ih čine nepobedivim.”
„Ne trabunjaj gluposti, babo!” viknu Murat besno. „Ne znam o čemu pričaš! Niti želim to
da slušam! ”
Sad kad je sklopio pakt sa njom, znao je da ima pravo da traži da ona ispuni svoj deo
nagodbe, a da mu ona pri tom ne može nauditi. Tako mu je bar majka rekla. Oboje su bili
obavezani zakletvom koja beše iznad njih. Bili su sudbinski vezani.
„Obećala si da ćeš mi pomoći!”
„Jesam, jesam! Ali, ne ovako, postaćeš sultan i drugačije. Kasno je sad za osvajanje
raških zemalja...”
„Zašto kasno? He može biti kasno” uskače joj u reč princ. Nije mogao da obuzda svoj
bes. „Ti ćeš mi pomoći da ih porobimo! ”
„Kasno je, Amurate...”
„Šta to pričaš?” viče princ.
„Preduhitrila me je, eto! Kasno si došao! Morao si doći kad ti je majka govorila pre pet
godina, pre zreline, a ne tek sad!”
„Ko te je preduhitrio? O čemu govoriš, ženo?” zbunjeno će princ.
„Za sve postoji pravi trenutak, ni pre ni posle...” Baba se nervozno ušeta. „Tvoj usud je
rođen pre šest meseci... Ona nas je prozrela! ”
Murat je zbunjeno posmatra. Nema svrhe da je opet pita, očito je baba videla nešto
prilikom bajanja što ju je uplašilo, čim je sve prevrnula. Sad nepovezano priča o nečemu što ne
razume.
A nije morao dugo da čeka jer je ona osetila njegovo iščekivanje i napetost. Moraće da
mu objasni, imaju pakt.
„Ako kreneš na Rašku, umrećeš tamo, u tuđini” napokon mu reče ono što je videla.
Murat zaneme i ne mogaše da skine pogled sa nje. Čovek uvek ostane bez reči kad čuje da
ga neizbežna smrt nekamo čeka. Niko ne živi doveka, niti se ratnici plaše smrti. Uostalom, hrabra
smrt je nešto što svaki vojnik može samo da priželjkuje... Ali, ne da zna kad će se to desiti, kada
je neće nadmudriti na bojnom polju.
„Kako ću da umrem?” izusti promuklo princ.
„Od ruke jednog hrabrenika... Taj tvoj usud.. ” pa pokazuje prstom na princa. „On se
rodio pre šest meseci... Zato je kasno za tebe da pokoriš Rašku, to nije tebi suđeno.”
„Kažeš, neko te je... preduhitrio?”
Veštica odmahnu rukom, okrenu se i krenu do obližnjeg stola. Kobajagi je nešto tražila i
preturala po stvarima. Čak i Murat primeti da je samo htela da skloni svoje lice od njega. Po
njenim nespretnim pokretima primeti da je bila besna.
„Ko je mogao tebe da preduhitri, ako sve radiš kad treba, ni pre ni posle?”
Veštica prestade da pretura po stvarima, ali osta okrenuta leđima. Podigla je glavu malo
uvis, pa jedva čujno izgovori:
„Jedna baba!”
„Baba?‚” zaprepasti se Murat. He zna da li da se smeje ili da vikne ljutito. „Kakva baba?
Koja baba?... Kao ti?” Kad to reče, shvati da je preterao, pa se ugrize za usnu. Nije želeo da u
njoj izaziva bes, jer se od njenog gneva pećina tresla. Ko zna šta je ona kadra da mu učini.
Ali, veštica osta mirna, pa pomirljivo reče:
„Da, Amurate... Kao ja‚” reče i uzdahnu.
„Moćna kao ti‚” klimnu glavom princ. Shvatio je.
Čim je oćutala njegovu opasku, znači da je tako. „Uostalom, kakve to igre igraju sa
ljudskim sudbinama ovi... stvorovi?” razmišljao je Murat.
„Kako ona zna za mene...?” nastavi naglas da razmišlja.
„Ratujete sa Rašanima. Kako ne bi znala?” Tada se Itugen okrenu i osloni se na sto;
osećala je slabost u nogama. Stiskala je usta i žmirkala sitnim očima. „Preduhitrila me je... Tvoj
usud se rodio... On će te ubiti u tuđini.”
„Samo to ponavljaš. Zar je ta moja sudbina... neizbežna? He može li da se promeni?”
„Kreneš li tim putem, ne.” Zatim, lagano koraknu ka njemu. „Zato ti kažem, Amurate,
sine Orhanov, okreni leđa toj zemlji i kreni na jug...”
„Hoću na Rašku! ” viknu Murat besno, pa zakrvavi očima. „Hoću na Beč. Hoću...”
„Ništa!” Raširi baba ruke iznervirano. „Ništa nećeš dobiti sem mrvica. Mrvice koje će te
kao goluba namamiti do zamke, u smrt! Čuješ li me? U smrt!”
 „Ti ćeš mi pomoći da promenim sudbinu! Možeš li da uništiš tog mog usuda? Možeš li
poslati nekoga ili nešto da ubije to derište?”
„Njega čuva ona odmahuje glavom baba. „I ne samo njega... i druge, njoj važne... Priča se
da im se nedavno rodio i novi kosingas. Ali, ona ga je odmah nekud sklonila i gubi mu se trag.
Jednoga dana taj kosingas i tvoj usud će se susresti. On će ga uvesti u red Zmaja. Da ti ne pričam
o Proročanstvu Vatre i o silnom Ratniku iz Proročanstva, koji će zaustaviti nadiranje mraka. A ti
glavinjaš ka tome. Želiš da se tvoja sudbina isprepliće sa njihovom. He shvataš, Amurate, ona
štiti svoje miljenike, i poput mene, vodi ih kroz život da bi ispunili svoju svrhu. He možeš ti
protiv takvih... Kažem ti, to je red Zmaja... Oni nose oružje iskovano rukama bogova i neljudi,
satkano od svakojakih čarolija. A ti vitezovi su kao to oružje. Oni su zmajeviti... Moraju biti, ako
su čuvari Čvorišta, ako su čuvari svetinja.”
„Možeš li ti meni nabaviti takvo sečivo...?” Ali, baba već odmahuje glavom. „Zašto? Ako
ga drugi imaju...?”
„Amurate, sine Orhanov, bićeš samo sultan, ali nisi zmajevit” osmehnu mu se tužno baba.
„Ne ljuti se, sinko, ali ti živiš u ljudskom svetu... Oni... Oni nisu ni sasvim ljudi! Vileniti su jer su
izdanak ljudi i vila ili zmajeva. Kud ćeš se ti nositi sa takvima?”
„Šta? Hoćeš da kažeš da ih se plašiš? He smeš da se sukobiš sa tom babom?.” izaziva je
Murat.
„Nema toga čega se ja plašim, ali ne razumeš da se u neke stvari ne sme dirati. Kasno je
sad za to! Tvoj usud te čeka! Ona te je prozrela!”
„Ubij ga! Možeš li ga ubiti? Je li uopšte to izvodljivo?‚” zapeni Murat. „Jer ja od Raške
neću da odustanem! To je sudbina koju sam odavno izabrao! Nećeš me nagovoriti da prihvatim
drugu! Hoćeš li onda da ispuniš svoj deo pakta? Jer ako nećeš, odmah mi kaži, a kazna će te već
sustići, verujem.”
Baba odmahnu glavom i kratko se nasmeja. I njoj je bilo jasno.
„Nije samo tebe prozrela nego i mene. Prešla nas je oboje.” Ona stade pred princa i
zagleda se u njegove oči. Videla je nepokolebljivost i rešenost. Bio je spreman i po cenu svog
života da nastavi ovim putem. Nadala se da će ga ubediti da izabere drugi, lakši put. No, dobro.
Ona će svoj naum ipak ostvariti. Vreme je da udari na to osinje gnezdo. „U redu, Amurate, sine
Orhanov... Ja ću ispuniti svoj deo pakta i postaćeš sultan, ostani na svom putu, a ja... ja ću ti
pomoći.”
Murat zadovoljno klimnu glavom.
„Ubićeš mog usuda‚” nije je ni pitao, već joj je naređivao. Opet je bio nadmen i ohol, kao
da je zaboravio ko je ona bila.
„Svakako ću pokušati, da‚” reče ona ne skidajući pogled s njega.
„I Dušana Silnoga? Kažeš da neću stupiti na njegovu zemlju dok je živ.”
Baba uzdahnu. Mnogo traži od nje. Dugo to već pokušava.
„Svakako ću pokušati, da‚” ponovi ona. Odavno ona ima svoju štićenicu na Dušanovom
dvoru. Zatrovala joj je dušu kad je po ko zna koji put sklopila pakt da ženi pruži ono što svaka
najviše želi, ono što joj je važnije od svega... Da podari naslednika svom mužu. I sad je polako
plela svoju mrežu, neprimetno, nečujno, čak i za drugu babu.
„Maločas si se hvalisala, a sad se oseća neodlučnost u tvojim rečima, Itugen‚” oštro će
Murat.
„Borbe među bogovima uvek su neizvesne” reče ona podozrivo. Teško će voditi ovog
princa kad je ohol i svojeglav. Njegov deda je bio pitomiji, njega je lako vodila. Bio je poslušniji.
Još je mongolska krv bila jaka u njemu. Novi naraštaji kidaju lance sa starom postojbinom i
starom verom. Sad se klanjaju samo jednom bogu. Pa ipak, nešto ih vuče njoj. „Idi sad i ne
govori nikome o ovome o čemu smo pričali... Ni svojoj majci Hirofiri, Amurate. Čuješ li me,
prinče? Osim da si joj ispunio želju. Pametna je ona i znaće da ne pita.”
„Moram li opet da dolazim tebi?‚” upita on.
„Ne...” Princu se učini da joj u očima vide odraz plamena iz ognjišta. „Dolaziću ja tebi.”
Zastade mu knedla u grlu, pa ne reče ništa na to, ali mu ne beše nimalo drago što je opet mora
viđati. Ipak, želi da postane sultan više od svega i ne pita za cenu. Uostalom, zato je došao i to će
dobiti.
Veštica mu okrenu leđa i sagnu se da podigne oboreni gvozdenjak. U bradu je mumlala
nešto nerazumljivo. Njemu bi jasno da ga više ne želi ovde, a to jedva dočeka. Brzo se okrenuo i
žurnim korakom potražio izlaz iz pećine. Jedva je čekao da izađe iz ovog smrada i da se nadiše
svežeg vazduha. Nije želeo više da misli na nju, nadao se da će sve proći kao košmar nakon
buđenja.
A ona sačeka da se princ udalji, pa stade zamišljeno držeći gvozdenjak u ruci. Preturala je
po glavi mogući ishod ove situacije. Bila bi mirnija da ne mora da se sukobljava sa onom babom.
Ta je iskusna i lukava. Uostalom, ne mora sama da zarati s njom. Ima nekih kome je ona već
dugo trn u oku. No, Etugeni je najvažnije da Murat oženi svog mlađeg sina njenom izabranicom.
Da, horda dolazi i mora sve da pripremi za njihov dolazak, tačno tad, ni pre ni posle. Turci će joj
poslužiti da slomi Srbe, a Mongoli će lako sa Turcima. Uostalom, ove Osmanlije su za nju izrodi.
Odrekli su je se, a ovamo dolaze i mole je za usluge. U redu, pomoći će im, ali po cenu da se
mlađi sin uvek oženi ženom koju ona odredi, a ona će se već pobrinuti da se njena volja kao
mongolske boginje Etugen uvek ostvari. U tome joj pomaže njena kćerka Umaj, boginja
plodnosti, jer koja kraljica nije spremna na sve samo da bi svom vladaru podarila naslednika?
Carske odluke se ne donose na prestolu već u postelji.
Ha njenom tvrdom licu ipak zaigra osmeh. Bila je zadovoljna sobom. Ipak, bila je i
radoznala da vidi kako će se stvari odvijati; samo tako može da planira sledeće poteze. Ponese
gvozdenjak do stola i sa njega uspravi jednu okruglu metalnu ploču i nasloni je na kameni zid.
Bila je uglačana skoro kao ogledalo, ali se odraz u njoj krivio, a boje se razlivale pod svetlom
uljane lampe. To je bilo Toli, drevno ogledalo i prozor u budućnost. Obično je bilo veličine šake i
okruglo, pa bi se šamani njima kitili. Ali najvažniji je bio onaj preko grudi. Toli im je služio kao
oklop, odbijao je spiritualne napade, odbijao je svetlo i zaslepljivao duhove i pre svega je upijao
energiju iz svemira i pojačavao moć šamanima. Ali, Toli, koji je Etugen imala, bio je mnogo veći
i moćniji, i pomoću njega je mogla da zaviri u budućnost svoga štićenika i da kuje svoje zavere.
Bilo je dovoljno da zahvati rukom ostatak tečnosti u kojoj je gasila ugljevlje i da je razmaže po
njemu. Dok se ona slivala niz glatku površinu, pojaviše se mutni prizori budućih događaja iz
Muratovog života. Razne figure ljudi i likovi koje je ona raspoznavala. Prizori izdaje i obmane...
kao kad je Murat svog polubrata Halila na prevaru predao gusarima... Scene nasilja i
krvoprolivanja... kao kad je najstariji brat i prestonaslednik Orhanov Sulejman-paša misteriozno
pao sa konja i poginuo... Jezive grimase onih koje je smrt iznenada odvlačila sa sobom... kao kad
je Muratov brat Kasim otrovan... Grčevite ruke koje su se branile, noge koje su se ritale... kao kad
je Murat naredio pogubljenje svog polubrata Ibrahima... Krv koja je prštala... kao kad je mlađi
Muratov sin Bajazit ubio svog starijeg brata i prestolonaslednika Jakuba Čelebiju i postao sultan.
Veštica se grohotom nasmeja, ostavi sve i laganim korakom nestade u dubini mračne
pećine. Još dugo je sve odzvanjalo od njenog smeha, a krvavi prizori na ogledalu Toli polako su
bledeli... dok je mlađi brat uvek dizao ruku protiv starijeg.
 Glava četvrta
- jun 1346. godine

„Što gođ ima na junaka,

svakoga su odgajile vile,
mlogoga su zmajevi rodili...”

U hladovini jele, lepa Janja sedi na šarenom ponjavčetu i pevuši uspavanku svome
malenom sinu dok on zadovoljno guguče i igra se sa cvetom koji mu je ona ubrala. Prostrla ga
kraj sebe, pa ga čas miluje pogledom, čas ga rukama štipka i mazi. A ona veštim prstima plete
grančice i pravi malenu korpu za njega. Svakim pokretom prstiju utkana je i majčinska ljubav,
kao čarolijom uneta neznana sila da štiti odojče, a svakim dahom nečujno izgovara molitvu za
svoje čedo. Dok završava korpu, prsti počinju nespretno da greše i ne mogu proturiti grančicu,
kao da su odjednom zaboravili kako se to radi.
„Moj Miloše, moje milinje!” tepa mu Janja dok joj glas drhti. „Moje milovanje, moje
radovanje!”
Pa ga travkom zagolica po nosu, a odojčetu od šest meseci se razvukle usne u osmeh,
oseća milinu majčinog glasa i njenu blizinu, pa ispuni vazduh zajedno sa cvrkutom ptica veselim
gugutanjem. Lepota trenutka za koji se čini da ostaće neprekinut i nepokvaren. Ali, Janji se srce
steže, a duša joj se kida jer se bliži časak rastanka. Oči joj se napuniše suzama, a vid joj se
zamagli, pa ih briše rukama, ali one nezadrživo nadiru sve više. Od bola u duši do vazduha više
ne dolazi, pa grca i trese se.
„Kako da te ostavim, moj Miloše, moje radovanje?” zavapi naglas Janja, pa pogledom
potraži Trojanov Grad na uzvišenju i prokle tuđinca koji joj dođe u snu i obljubi je baš na ovom
mestu. Iako joj podari anđela, život joj pretvori u pakao.
Sagnu opet glavu i pokri lice rukama. I stadoše da joj se ređaju prizori iz prethodnih
meseci od trenutka kad je saznala da je trudna do ovog prokletog jutra kad je krenula sa detetom
u planinu Cer da ga ostavi na milost i nemilost šume. Janja je svom Nikoli odmah priznala da ju
je neki tuđinac napastvovao i to ga je razbesnelo. I više je nije gledao istim očima. Niti je želeo
da deli postelju s njom, šta više, retko bi joj neku reč uputio, pa je stalno tražio izgovor da ode od
kuće. Oboje su venuli, a njihova ljubav je skoro presahnula. Noći je Janja provela plačući i
proklinjući svoju sudbinu. Kad stomak više nije mogla da sakrije, Nikolu opet obuze bes, pa je po
krčmi pijan kukao nad svojom sudbinom i tako celom selu razglasio da mu supruga nosi kopile.
Tada su Janju svi ispod oka počeli gledati, druge žene joj se podsmevale, a muškarci je zagledali i
dobacivali uvrede. Čak su i deca umela da je gađaju kamenom i da joj se rugaju. A Nikola je na
sve to samo ćutao i tonuo u samosažaljenje, dok Janja od sramote i bruke više nije smela da izađe
iz kuće. Kad prođe devet meseci, na isti dan kada se Dušan Silni proglasio za cara, a to je bilo
oko Božića te godine u gradu Seru, na svet je došao Miloš Kobilić, a u tome mu je pomogla
Nikolina staramajka Drena. Nikola je tada primetio vučji beleg i sablju upisanu na bedru.
„Znaš li ti, sinko, da ovakav beleg nose zmajevita deca?‚” prošaputa mu preteći Nikolina
staramajka. „To nisu obični ljudi, već vilenita stvorenja, veliki junaci.” Ali, Nikolu to samo
ražalosti još više i izbegavao je da pogleda dete.
Janja obrisa suze pa pogleda nasmejano Miloševo lice. Beo i nežan ten, lepe kestenjaste
oči, pravilan nos i usta, crna gusta kosa. Primetila je da mu, kao njoj, ne prija jako sunce i da
crveni od njega, pa ga je stalno držala u hladu.
Dok se lane nije porodila, izbegavala je ovo mesto i verovala da više nikad neće ovamo
doći, ali sve se promenilo njegovim rođenjem. Zbilo se nešto što ni sama nije mogla da objasni.
Noćima su je proganjali strašni snovi, a danju sramota, griža savesti i muževljev prekor. Jadnica
nikad nije imala mira. Najviše se užasavala dugog mraka jer bi uvek budna dočekala zoru. U snu
joj je uvek dolazila neka strašna baba, čini se, vrlo stara, pognuta blago napred i podštapava se,
ali čvrsto stoji na nogama. Obučena je u dugu sivu lanenu haljinu sa dugim rukavima iz kojih su
izborane ruke završavale neobično dugim i tankim prstima, naizgled krhkim. Ali, ono što je
odudaralo od njenog mračnog izgleda bile su njene zelene, mladalačke oči koje su blistale
čudesno privlačnim sjajem i dobrodušjem. Ipak, Janju je prožimala jeza dok je prstima uvek
pokazivala na nju i na malenog Miloša. U početku joj nije čula glas, već je mogla samo da vidi
kao otvara usta i nešto bezglasno govori, ali kako su dani i nedelje prolazili, njene reči bile su sve
glasnije i jasnije, i ponavljale su se u nedogled:
„Odnesi zmajskog sina u šumu i ostavi ga kraj Vilin-vode, umij se njome i gresi će ti biti
oprošteni.... Što je meni na radost, tebe od toga žalost satire. Njegova sudbina nije ljudska, niti
može biti sin pastirice i kobilara. Nije da drži čobanski štap, već ljuto rezivo, niti da tera ovce,
već da predvodi vojske...”
Janja se opet trže iz dubokih, mračnih misli, pa milovidno pogleda sina. Možda je bio
zmajski sin, ali bio je i od njene krvi i mesa.
„Kaže da ćeš izrasti u junaka” reče tužno Janja. „Ne želim to, ako moram da te skidam sa
krsta.”
Zatim podiže Miloša i pribi ga na grudi. Stade da se lagano klati i pevuši mu. Zagledana u
daljinu u Trojanov Grad, suze neprimetno počeše da joj klize niz obraze. Nanovo utonu u crne
slike prošlosti kad je Nikola najednom počeo navaljivati da se ona mora otarasiti deteta. Nešto ga
je preko noći bilo obuzelo i svakim danom bio je sve uporniji u svom naumu. Saletao bi je, trezan
ili pijan, zvocao bi joj, optuživao za sve njihove nedaće i tražio od nje da uradi jedinu „pravu”
stvar koja može da odagna nesreću iz njihove kuće. Ali, sirota Janja nije znala da istovremeno
kad je ona snevala nepoznatu babu, i Nikolu su proganjali isti snovi. Plašio se da ikome prizna,
ali verovao je da mu neka veštica dolazi u san i da mu govori da dete odnese U šumu.
Janja s mukom ustade, a noge je jedva drže. Kolena joj klecaju. Prebaci ispletenu korpu
preko ramena, a Miloša, umota u svoj plavi šal... i zakoraknu nazad u šumu. Hodala je polako,
nesigurnim koracima, saplićući se jer od suza nije videla kuda hoda, a u mislima je bila daleko u
prošlosti, dok ju je tuga rastrzala i mutila joj razum.
Najgore joj je bilo kad je Nikola, koga je beekrajno volela, počeo da je tuče. Pretio joj je
da će je oslepiti što su mu tadašnji običaji dopuštali kao kaznu za nevernu ženu. Ni njegova
majka nije mogla da ga spreči. Žena se plašila da će se proliti krv, pa je i ona tražila svakakve
izgovore da bi ubedila Janju da posluša muža i odnese dete u šumu. Mesecima je trajala ta tortura
da bi Janja na kraju podlegla njihovom navaljivanju. Počela je sebe da ubeđuje da je to
najispravnije i da bi trebalo vratiti dete njegovom ocu, zmaju koji je doleteo s oblaka i na prevaru
je obljubio.
Ali, kada je toga jutra krenula u planinu sa malim Milošem, oči su joj se otvorile, a razum
razbistrio. Majčinska ljubav bolno izbi na površinu i Janja oseti da umire svakim korakom kojim
se bližila odredištu. Da majka ostavi dete beše gore od smrti i ma koliko je ona želela da legne
kraj njega i izdahne, konac o koji joj je život visio beše neraskidiv. Nešto joj je u dubini duše
govorilo da poveruje svom snu, da posluša babu i da ostavi dete na Vilin Vodi. Možda će njegov
otac ipak doći po njega...?
„O, Miloše, ostavim li te, ostavljam i srce svoje s tobom” zavapi majka, „a duša će mi se
zaviti u mrak! ”
Ni sama ne zna kako je stigla do jedne jele, koja je svojim debelim, grubim korenjem
obuhvatila veliku stenu i kao jabuku je raspolovila, pa je iz pukotine šikljao jak mlaz hladne
vode. Žubor gorskog potoka koji je jurio nizbrdo i preskakao kamenje ispuni šumu; čudesno se
uklapao u pesmu ptica koja je dopirala iz krošnji. Čak i viljokolo, koje se nalazilo s leve strane,
malo nizvodno, davalo je do znanja da ovo posebno mesto pohode vilinska bića. Jer vile pažljivo
biraju gde će se okupljati, a takva mesta su uvek zabranjena za ljude. Mnogo je priča o ljudima
koje su vile pogodile bilo strelom ili kletvom što skrnave mesta gde one plešu ili se kupaju.
Ali, ovaj žubor kao da ljulja i uspavljuje, pa je melem za muke i bolnu dušu. To i Janja
odmah oseti, kao da joj neka ruka odnosi čemer i smiruje je. Ipak, drhtavom rukom spusti
malenoga Miloša u pletenu korpu i metnu ga ispod jedne jelove grane da ga sunce ne opali. Zatim
iz nedara izvadi jedan belutak, koji joj staramajka Drena dala pred polazak da ga stavi detetu u
korpu da mu donese sreću.
„Uzeh ga juče iz Voluječke reke‚” šapnula joj je mati. „Videh baš zeca kako pretrčava
preko kamenja, pa se setih Miloša i brže-bolje uzeh glatki belutak koji mi uskoči sam u ruku,
kunem ti se.”
Janja mu dade jednu šišarku u ručice sa kojom se on veselo zaigra, i ne sanjajući kakav
bol razdire mu majku i zbog čega tolike suze lije. Srce joj hoće prepući, a grlo se steglo i ni glasa
ne ispušta. Janja zna da ako ne krene odmah, nikad neće moći da ga ostavi, a ako se s njim vrati
kući...
„Kunem ti se bogom, Janjo!‚” vikao je tog jutra Nikola. „Tako mi krsta ovog, ubiću to
kopile ako ga vratiš u moju kuću, a tebe ću da oslepim! ”
Zatim se nagnu nad izvorom i obema rukama zahvati ledenu vodu i umije se. Ali, pri tom,
nije poželela da se svome Nikoli vrati u njegovo srce, već da Bog... ili već ko, zaštiti joj sina i ne
dopusti da ga zveri rastrgnu i da nesrećno skonča. I dok je hladna voda spirala suze sa njenog
lica, ona se naglo uspravi, okrenu se i potrča putem kojim je došla, ne osvrćući se jer na oči joj
opet navreše suze dok slušaše iza sebe gugutanje maloga Miloša. Plač koji je šumom odjekivao
beše kao vrisak žene koja tone u ludilo.
Ali, Vilinim izvorom opet zavlada mir i spokoj, a potok opet samoćom žubori dok mu
vetrić kroz lišće i grane najavljuje dolazak dragih mu posetilaca. Jer ne prođe ni jedan sat, a prvo
se začu cvrkut ženskih glasova i vesela pesma, pa se iza drveća pojaviše vile, razigrane i vesele,
pa se razleteše oko potoka kao šareni leptiri. Sve obučene u bele lepršave haljine koje pri svakom
pokretu polete kao maslačak. Kose im kao od svile, ukrašene raznobojnim trakama, a po
uvojcima im zakačeno cveće. Bosonoge skakuću kao srne, pa zemlju ne dotiču. Hitro preskaču
potok kao da ga zadirkuju što im ni stopala ne može da pokvasi. Među njima jedno malo ždrebe
sa bisernim sedlom trči od jedne do druge, rže, veselo skakuće i igra se s vilama. A one, po lepoti
ne zna se koja je lepša od koje, jer u svakoj je lice milo, stas izvajan, a pokreti graciozni. Koža
snežnobela, a zubi im biserni. Dovoljno je da dugim trepavicama trepnu, pa da čoveku na mestu
slome srce. A glas im kao pesma slavuja koja kao melem za dušu vraća iz mrtvih...
Najstarija od njih deset, ali ne manje lepa od najlepše među njima, sede na jedan kamen
na obali potoka i rasplete svoje duge, zlatne kose. Sunce kao da blesnu iz njenog sjaja i okupa
okolinu mekoćom svetla zalazećeg sunca. Ha to, pohitaše devet kćerki svojoj majci Jerusavlji,
uhvatiše se za ruke i uz smeh zaigraše oko nje, dok ona na svaku baci nekakvu srebrnkastu
prašinu koja se na dodir pretvori u mnoštvo šarolikih leptira. Kad Anđelija, kao njena najstarija
kćerka, stade da češlja majci kosu, ostale priskočiše da joj umivaju ruke, noge i da joj pevaju.
Idiličan prizor i milozvučno pevanje prekide detinji plač, koji odjeknu kao prasak groma
usred bela dana. I sve se vile ukopaše mestu od iznenađenja dok jedino Jerusavlja poskoči u
ljutnji što se neki smrtnik drznuo da dođe nepozvan sa detetom na vilinu vodu. I već pomisli
kojom će ga strašnom kletvom ustreliti, ali pogledom ga ne nalazi. Kad se i po drugi put oglasi
dečji plač, njen bes namah zameni radoznalost, a na njegovo gugutanje majčinski instinkt već je
celu obuze. Ona pohita odakle se dečji glas čuo, a za njom uzdišući i njene kćerke. Okružiše
korpu, u kojoj na svoje zaprepašćenje ugledaše malog Miloša kako guguče kao jagnje mlado.
Kako Jerusavlja podiže korpu, tako najednom iz grančica od kojih je bila ispletena počeše da niču
šareni cvetovi, a vile to dočekaše zadivljenim uzdasima. I nijedna ne može da odvoji pogled od
šestomesečnog dečaka umotanog u plavi šal sa izvezenim žutim simbolima meseca raznih
veličina.
Jerusavlja ga odnese do viljokola i dok su se njene kćerke došaptavale i gurkale, majka
vila izvadi dete iz korpe i privi ga uz grudi. Srce joj zadrhta od miline, pa neprimetno sklopi oči i
prepusti se svom prirodnom nagonu. A mali Miloš oseća njenu toplinu, pa joj zavlači ručice u
nedra. He razmišljajući, a na iznenađenje njenih kćerki, ona ga stavi na sisu i zadoji ga. Sve vile
sa neskrivenim divljenjem i ganute gledaju ih ozarenih lica. Čim se Miloš napi mleka, najstarija
Anđelija ispruži svoje ruke k majci i prstima traži da joj da bebu. Pogladi ga po kosici i ne
skidajući pogled sa njegovog lica koje sija kao sunce, zapita majku:
„Je li čedo muško ili žensko, majko? Ako je muško, možemo li ga zadržati, pa da imamo
svoga brata, velikog junaka?
„Da, da!” uglas ciknuše njene sestre, pa zatreperiše od radosti i poskakuju kao mala deca.
„Hoćemo brata, mati! Da ga zadržimo!”
„Šta pričate, kćeri moje?‚” začudi se Jerusavlja, pa im prekorno reče: „Zar hoćete da mu
se majka vrati i da ne zatekne svoje čedo? Podojiću ga još, pa ću ga vratiti u travu gde smo ga
našle.”
„Plašim se da njegova mati neće doći po njega” sumorno će Anđelija.
„Zašto tako kazuješ, kćeri?‚” tugaljivo će Jerusavlja. „Koja bi majka svoje dete u šumi
ovako ostavila?”
„Ona koja se plaši vučjeg belega i upisane sablje na bedru njegovom” reče Anđelija pa
pokaza majci i ostalim sestrama šta je otkrila kad je odmotala šal ne bi li videla pol deteta.
Opet se sve nagnuše nad Milošem i glasno se začudiše kad mu videše belege. Njima je
odmah bilo jasno. Znaju i bolje od ljudi kakva su to deca koja se rađaju sa tim znacima.
„Zmajsko dete! ” uskliknu jedna od vila.
„Rođeni junak! ” povika druga.
„Moramo ga vratiti” zaključi Jerusavlja. „Njegov put je drugačiji od našeg, a sada nam se
samo ukrstio na tren. On mora nastaviti dalje.”
„Zar da ga ostavimo u šumi da dočeka noć?” iznenadi se Anđelija. „Ako su se naši putevi
ukrstili, kao što veliš majko, onda nije samo da bi ga ti zadojila.”
Jerusavlja je zamišljeno pogleda i shvati da je njena kćerka u pravu. Dete je ostavljeno na
Vilinom izvoru da bi ga one pronašle i da bi ga poslale dalje na njegovo sudbinsko putovanje.
Najednom joj sinu šta mora da uradi i bez oklevanja reče:
„Gde je ono ždrebe s kojim se igrate?” Pa pogleda iznad glava svojih kćeri.
„Šta će ti ono?” upita Anđelija.
„Okačićemo korpu sa detetom o njega i poslati ga niz put” odvrati majka.
„Ali, njega mi je darovao Zmaj od Jastrepca. Još mu ni ime ne dadosmo.. ” opet će
Anđelija.
„Ne pitajte ništa, kćeri, niti me gledajte u čudu, no poslušajte šta vam velim jer to se od
nas očekuje” govori tako, ali ne skida pogled sa Miloša, koga Anđelija drži kao da ga se neće
odreći. „I dovedite to vragolasto ždrebe! ”
Vile se razleteše i očas ga uhvatiše i dovedoše ga svojoj majci. A ono lepo da ne može biti
lepše, jer je i samo vilenito po svome ocu zmajskom Voluju. Zelenkaste dlake, sa belom šarom na
čelu u obliku ptice raširenih krila, ponosnog držanja čak i za jedno ždrebe, jer zna od koga potiče.
Posebno upada u oči njegova duga griva i bogat rep. Oči mu okrugle sa dugim trepavicama, pa
samo što ne progovore. Dovoljno ga je samo videti pa znati da nije obično kljuse.
Jerusavlja okači o biserno sedlo rascvetanu korpu, u kojoj je Miloš bio ležao, ali ima šta
da vidi. Anđelija se pritajila iza svojih sestara, pa ga ozarenog lica drži na svojoj sisi.
„Anđelija, kćeri!‚” uzdahnu joj majka. „Šta to činiš?”
„Htedoh samo da ga malo zadojim, da ne ode gladno, mati‚” reče vila, pa ne skida
zaljubljeni pogled sa Miloša.
„Donesi ga” reče majka promuklo jer joj glas zadrhta.
Teška srca se i ona od deteta odvajala. I ranije je mnogo puta imala priliku da zadoji
ljudsko dete i svako bi zavolela kao svoje, svako bi poželela da zadrži, ali srce joj je govorilo da
će ovo dete biti posebno. Svako dete se rađa sa čistom, neiskvarenom dušom, ali nikad takvo ne
ostane, jer iako ga ona zadoji, svet oko njega ga iskvari. Dok je držala ovo dete, znala je da će
ono celog života zadržati tu neiskvarenost i čestitost.
„Idi među ljude, anđele” prošaputa vila i spusti ga u njegovu korpu. Oseti kako jedan deo
on istrgnu iz nje, pa joj srce preplavi tuga i jad.
Povede ždrebe za uzde dok je njene kćerke kao ukopane ispratiše tužnim pogledom. Samo
Anđelija briše suze i grca, duša joj vapi da opet prigrli to dete, a naručje joj prazno i ruke joj
drhte.
Jerusavlja se malo udalji od svojih kćeri sa ždrebetom, pa se sagnu i šapnu mu:
„Vodi ga na sigurno, vragole. Sad je tebi poveren na čuvanje.”
Najstarija vila pusti uzde, a ždrebe krenu napred, nekom samo njemu vidljivom stazom,
vođeno nevidljivom rukom sudbine. Vile ga nemo ispratiše pogledom dok nije nestalo u zelenilu
šume.
 Glava peta
- jun 1346. godine

„Uze care čedo na krioce,

U bjele ga ruke prihvatio,
Zagrlio, pa ga poljubio...”
Odnese ga do Prizrena grada”

T išinom šumskog puta taljiga ždrebe i na bisernom sedlu nosi zakačenu korpu sa malim
Milošem. Ujednačeno ga ljuljanje uspavalo sa palcem u ustima koji je povremeno u snu sisao. Ni
sanjao nije da ide u susret svojoj sudbini, niti je iko mogao da pretpostavi koliko će jedan naoko
običan susret promeniti kob ne samo susretnika, već i celog naroda. Dobro, možda skoro niko.
Samo ona čija je ruka vodila ždrebe krivudavim stazama od Vilinog izvora do glavnog šumskog
puta. Starica je bila sigurna da će životinja nepogrešivo da odvede dete kuda treba, ali toga jutra
je šuma vrvela od nejasnih senki koje su, čini se, zavirivale iza svakog drveta, iza svakog kamena
tražeći nešto... Znala je ona ko su i šta su tražili, zato se lično prihvatila uzdi da zaštiti Miloša
bude li trebalo.
Ali, po njenom sporom hodu nije se videlo ni da je u žurbi, a još manje da strahuje od
neke opasnosti. Vodila ga je sigurno kroz mrežu šumskih staza sve dok nisu izbili na glavni put,
pa čak i onda, nogu pred nogu krenu ka zapadu, tiho i bez reči. Da ju je nekim slučajem neko
video onakvu staru, pogrbljenu i u dronjcima kako se vuče prašnjavim putem, sigurno bi
preplašeno pobegao, jer bi bio siguran da gleda nekakvu vešticu na nedelu. Kosa joj je bila do
zemlje, a desnom rukom se podštapavala dok je levom držala uzde. Njen lik su Janja i njen
Nikola mesecima gledali u svojim snovima dok na kraju oboje nisu skoro poludeli. Ali, ona je to
tako htela i sve je uradila da se ovako desi.
Kad u daljini, uz put, začu topot kopita, ona stade. Oslušnu pažljivo i osmehnu se.
Trinaest konjanika se približava, pomisli ona. Da, veliki ratni konji, teški pod opremom i
vitezovima. I prate ih njihovi verni psi. Silvani, koje su zvali i zmajevima. Volela je baba što su
nerazdvojni, to ih povezuje sa njihovim korenima.
Kad je grupa konjanika izbila iza okuke, u pratnji svojih pasa, ugledaše pred sobom toliko
neobičan prizor da se u čudu ukopaše u mestu. Čak i neustrašivi silvani zbunjeno stadoše
predosećajući nečista posla. Jer pred njima, nasred pustog šumskog puta stajaše samo neko
ždrebe sa okačenom korpom o sedlu. Da je bio medved, vuk ili pak zmaj, ne bi se toliko
iznenadili, ali... ždrebe, pa još i samo. Niko ništa nije rekao, samo su spustili ruke na balčake
mačeva. Svi osim njihovog predvodnika, ljudine koja se isticala ne samo svojom visinom već i
pojavom, koja je oduzimala dah. Jer po rečima Petra Tome, papskog izaslanika na srpskom
dvoru, car Dušan beše „telom viši od svih ljudi na svetu onoga vremena i strašan u licu? Bio je
visok više od dva metra, širokih i čvrstih ramena i velikih ručerdi. Imao je krupne crne oči ispod
gustih obrva i crnu kosu, koja mu je padala do ispod ramena. Lepo podšišanu bradu i tanke
brkove do ivica usta. Lice mu beše grubo zbog bora i nekoliko manjih ožiljaka stečenih u
borbama. Bio je u punoj snazi u svojoj 38. godini. Nosio je verižnjaču sa srebrnim dvoglavim
orlom na grudima, a na leđima simbol reda Zmaja sa zmajem obavijenim oko sunca. Za pojasom
mu je visio veliki mač, Kladenac, vilinskog kova, koji je bio toliko težak da je samo on mogao
njime vitlati. Ime je dobio po bujici krvi koju je ostavljao za sobom.
Dušan potera svog dorata napred, a pratnja osta u mestu. U korak ga je pratio njegov verni
silvan Zmajar, pas neobično veliki i rundav, glavat i sa velikim očnjacima kojima je lako kidao i
vukove. Oko vrata je imao ogrlicu sa šiljcima, koja ga je štitila od ugriza drugih pasa. Car stade
na desetak koraka od ždrebeta, pa sjaha i priđe mu osluškujući i šarajući pogledom po šumi sa
obe strane puta. Nije sumnjao na zamku, ali sa Ugrima se nikad ne zna. Već dugo mu zadaju
muke, prelaze Savu, pljačkaju, ubijaju, pale... Izazivaju ga. Malo-malo pa mora sa vojskom da
dođe na sever carstva, da ih rastera i protera sa svoje teritorije.
Pogladi ždrebe po glavi i odmah primeti biserno sedlo na njemu i neobičnu rascvetalu
pletenu korpu. Znatiželjno zaviri u nju i namah njegovo grubo i namršteno lice smekša i usta mu
se razvukoše u osmeh. Čudesna transformacija kakvu samo mala deca mogu da izazovu kod
odraslih, dobrodušnih ljudi. Jer najednom mrgodnost iščeznu, a carska nadmenost splasnu.
„Ha!” nasmeja se car, pa na čuđenje svoje pratnje koja ne vidi šta je u korpi, on zavlači
svoje ručerde i vadi mali smotuljak u plavom šalu. Tek kad iz njega izviriše ručice, malo deblje
od jednog Dušanovog prsta, ostalima laknu.
„Moje hrabre vojvode se uplašiše ždrebeta koje nosi jedno dojenče!”
Ha to pratnja polako priđe, ne krijući svoje čuđenje. Dušan primeti svog Zmajara kako mu
se mota oko nogu i maše repom, pa mu polako spusti Miloša da ga ovaj onjuši. A pas pametan,
zna šta car drži u rukama pa cvili od sreće.
„Bolje ga ne diraj, moj carski brate‚” reče mu jedan mladi vitez. „Zar nisi čuo za vrljanje
dece? Još će ti naturiti kumstvo.”
„Nema nikoga, Simeune‚” odvrati car. „Bar nikoga koga naše oči mogu da vide.”
„Otkud to čedo nasred šume na ždrebetu?” začudi se mlađi carev polubrat, momčina od
22 godine, kršan i lep sa talasastom kosom vezanom u rep. „Da ga mati nije izgubila, pa ga sad
traži i plače?”
„Još nisam čuo da mati izgubi svoje čedo, osim ako joj se nešto nije desilo” opet će car ne
odvajajući pogled od Miloša.
„Još čudnija je korpa iz koje si ga izvadio, care‚” reče despot Jovan Oliver, pa pokaza na
nju. Bio je dve godine mlađi od cara, a likom je izgledao bar deset godina stariji. Imao je gustu,
dugu crnu kosu i crvenu traku oko glave. Bio je nižeg rasta, ali neobično širok u ramenima i
veoma jakih ruku. Iako je nezgrapno delovao u oklopu, bio je hitar borac i jedan od carevih
najboljih vojskovođa. Osim toga imao je titule velikog vojvode, sevastokratora, a od proglašenja
carstva i despota. Bio je desna ruka Dušanova, a još dok je bio kralj oženio ga je svojom
maćehom Marijom Paleolog nakon smrti svoga oca Stefana Dečanskog.
Svih dvanaest vojvoda već se okupilo oko ždrebeta i Miloša, pa ih zagledaju i
komentarišu. Silvani se uzvrpoljili, pa trčkaju uokolo, njušeći samo njima znane tragove.
„Ni ovo biserno sedlo nije na odmet, care” primeti vojvoda Vojin, kome je bilo pedesetak
godina. „Sve mi liči na nekakva veštičja posla češe bradu i pronicljivo gleda dete. Bio je
nepoverljiv prema svemu i svakom. Dve godine ranije, u bici kod Stefanijane, u prvom sukobu sa
Turcima, Vojin je izgubio desno uvo, pa je ožiljak skrivao ispod kose. Sa obzirom na to da je
srpska vojska pretrpela poraz i da je mogao da izgubi glavu, nije mnogo mario za jedno uvo.
„A da ti, care, vratiš to dete u korpu, pa da pošaljemo ždrebe niz put.. ” umeša se vojvoda
Voihna, gospodar Drame, prekaljeni ratnik od 48 godina i jedan od najslavnijih vojskovođa kralja
Stefana. Imao je dugu kosu vezanu u rep, omanje visine, ali nabijene građe. Među prvima je
prišao Dušanu kada se pobunio protiv oca.
Car se ućuta i zagleda Miloša. Nešto mu ne da mira, pa ga raspovi i gleda njegove pune
ručice i punačko telo. Odmah spazi beleg vučjeg biča i upisanu mu sablju na bedru, i ne izdrža da
se glasno ne načudi:
„Ah! Pa, ovo je neko zmajevito dete, vojvode moje!” Pa ga svima golišavog pokaza, a
Miloš razgoračio oči pa gleda nepoznata lica oko sebe. Kao da se sprema da zaplače. „Vidite li
ove zmajske oznake? Kud da pošaljem ovakvo dete, crni brate?” Caru i ostalima odmah bi jasno.
He samo da mu nije bilo prvi put da vidi takve belege, nego je smatrao za svoju svetu dužnost da
na svoj dvor dovodi zmajevitu decu i da ih podiže kao vitezove. „I ovo biserno sedlo, kao što
kažeš, Vojine... Misliš li da su ga ljudske ruke napravile? Ili da su ovu korpu sa cvetovima
isplele? He možeš je isplesti, a da ih ne pokidaš...”
„Šta kaniš da uradiš, Dušane?‚” opet će Simeun. „Uzećeš čedo? A mati njegova? Možda
ga ipak traži.”
Car opet umota dete u plavi šal, na kome primeti izvezene simbole meseca, pa priđe
ždrebetu spreda i zagleda mu glavu. Vidi mu beleg u obliku ptice raširenih krila.
„Selo Pocerje je na sat jahanja” zamišljeno će car. „Možda tamo znaju ko mu je majka ili
iz kog je sela.” Pa prinese dete i poljubi ga u glavu. Oseti kako talas blaženstva prostruja njime,
toliko je želeo da ima zmajevitog sina.
Zatim lagano vrati Miloša u korpu i uhvati uzde ždrebeta.
„Ostavi ždrebe, pa ponesi čedo sa sobom, biće brže” kaže mu vojvoda Veljko, neustrašivi
ratnik, a u srcu dobričina koga su svi voleli. Prvi bi se hvatao u koštac sa neprijateljem, a
poslednji bi ostao na nogama posle vina. Svi su voleli da im se baš on nađe rame uz rame jer su
znali da mogu računati na njega..
„Ne” odsečno će Dušan. „Ždrebe je njegovo i ide sa njim. Pogledaj mu šaru na čelu, kao
nekakva ptica raširenih krila... kao... ne znam... kao ždral. Da!” vedro će car. „Nazvaću ga...
Ždralin!”
„Ma, kud se seti tog imena, care?” podsmeva mu se pomalo Branko Mladenović, otac
Vuka i Grgura Brankovića, poreklom iz Zahumlja, ljudina sa šakama velikih kao medveđe šape,
dlakavih ruku i crnomanjastog lica. Bio je čovek izuzetne snage i slepo odan caru. Dušan mu je
dodelio titulu sevastokratora, koja je bila odmah iza zvanja cara i despota, a bio je i upravnika
Ohrida.
„Zašto?” začudi se Dušan. „Ždral je vesnik proleća i simbol dobra, ali i snage i junaštva.
Znaš kako kažu, polje na koje se spuste ždralovi dobro će roditi... Da, Ždralin je pravo ime za
njega.”
Vojvode to propratiše smehom, ali car ih nije ni čuo. Bio je duboko zamišljen i srećan. Još
jedna zmajevita prinova na njegovom dvoru. Otkako mu je još malenom njegov otac Stefan Uroš
III pričao o čudesnoj deci koja se rađaju sa belegom vučjeg biča i kojima je predodređena
junačka budućnost, Dušan je stalno na deci tražio znak da su dotaknuta božjom rukom i da time
spadaju u izabrane. Miloš svakako neće biti jedino zmajevito dete na Dušanovom dvoru.
Kolona je nastavila lakim korakom u tišini. Svi su mogli da vide carevo zamišljeno, ali
ozareno lice. Znali su da je bio zadovoljan, ali pazili su da slučajno ne načnu temu bolnu za
njega. Zato je bilo najsigurnije ćutati. Tako su svi mislili, osim njegovog polubrata Simeuna.
„Zaista ne razumem zašto okupljaš toliku decu i tuđince oko sebe” reče on pretvarajući se
da ne shvata. „Skupljaš ih s koca i konopca, a neke vlasteline namerno izbegavaš.”
„Svako bi trebalo da se okruži samo ljudima od poverenja” reče Dušan usiljeno, nije
voleo da ponavlja stvari. „Ja imam oko sebe dvanaest najodanijih ljudi, učinio sam vas
vojvodama... A svako od vas je takođe okružen dvanaestoricom najvernijih... To što je neko
rođen u izobilju ne čini ga odmah pouzdanim čovekom. Kad ovaj mali odraste, biće mi zahvalniji
i verniji od sina nekog vlastelinčića koji samo merka kako da se ovajdi iza mojih leđa.”
„Ne radiš ti to samo zbog sebe” ubada ga i dalje Simeun. „Ovaj mališa će odrasti tek za
dvadeset godina. Ti to činiš zbog svoga sina Uroša.”
„Imam pravo da želim najbolje za njega, biće mu potrebni pouzdani ljudi.”
„Ne znam hoće li imati vajde od njih, brate” tobože se Simeun nasekira. „Ne primećujem
da tvoga Uroša mnogo zanima komandovanje. He igra se rata sa ostalom decom, ne tuče se, još
nije naučio ni da jaše konja...”
„Još je mali” smrači se Dušanu lice.
„Već mu je deset godina, a nejak je u rukama” reče Simeun, a onda cinično dodade:
„Doduše, najbolje čita i piše, i najlepše recituje pesme... Kao da nije tvoj sin, brate.”
Dušan ga samo prostreli pogledom, ali ne reče ništa. Nije morao niko da mu kaže kakav je
njegov sin, ali kakav je takav je i njegov otac je želeo da pripremi sve da ga on jednog dana
nasledi. Znao je vrlo dobro da mu je za to važnije da bude okružen pravim prijateljima nego da
sedi na gomili zlata. I da bude obasut ljubavlju ne samo od majke već i od oca. Nešto što je
njemu bilo uskraćeno i što ga je tištalo svakog dana njegovog života. Nisu mu ni smetale
zlonamerne priče da Uroš možda nije njegov sin. Pravio se da ne zna za njih, ali ga je u dubini
duše kopkalo kako je carica Jelena najednom zatrudnela. Doduše, ona mu se klela da joj je
dolazio u postelju... Ali, teško se čovek može setiti šta je radio devet meseci ranije! Nije ni bilo
važno! Sad je imao naslednika i pripremiće ga valjano da caruje posle njega.
Negde na pola puta do Pocerja, šumom opet zatutnja topot konja, ovaj put su dolazili caru
i vojvodama u susret. Po njihovom mirnom ponašanju videlo se da je neko koga su očekivali. I
zaista, iza okuke se pojavi duga kolona vitezova u sjajnim oklopima. Jahali su po trojica, a bilo ih
je tri stotine. Svi na crnim konjima, u tevtonskim oklopima sa belim plaštevima sa izvezenim
crnim krstom. Ha čelu se isticao njihov predvodnik, čovek od pedesetak godina, neobično širokih
ramena, zdepast i velike, okrugle glave. Kosa mu kratko podšišana, a brada retka i tanka. Nos mu
beše pljosnat jer ga je više puta lomio, što po turnirima, što u boju, a lice mu je najviše kvario
ožiljak nad gornjom usnom, zbog kojeg je bila blago deformisana. Ali, taj ožiljak ne beše iz
borbe, već što je kao dete bio rođen sa dvostrukom zečjom usnom. Taj defekt ga je toliko
proganjao u mladosti i doneo mu toliko nesreće u ljubavi sa jednom groficom da se tek u 26.
godini odvažio da ode u Veneciju da se operiše. Ali, ni to mu nije mnogo pomoglo, pa je iz očaja
krenuo u Svetu zemlju. I ko zna šta bi se desilo tad, pre petnaest godina u Zeti, da nije kao ovaj
put sreo Dušana na pustom putu i odlučio da ostane u njegovoj službi.
„Kapetane Palmane!‚” povika Dušan. „Ako je i bilo Ugara u ovim šumama, sad su se
sigurno razbežali! ”
„I treba da beže od alemanske garde, care!” osmehnu se njegov kapetan. Ha tren mu
nestade i ožiljak. Govorio je srpski sa teškim nemačkim naglaskom. „Nego, kad videh da vas
nema, pohitah vam u susret. Okasnio si.”
„Zbog ovoga! ” smeje se Dušan pa pokazuje na Ždralina.
Palman Braht potera konja, a za njim krenu njegov sestrić Georg, momčina u dvadesetim
godinama, visok i lepo razvijen. Imao je dugu crnu kosu, koja mu je virila ispod šlema. Bio je
vrstan boraci nije se odvajao od ujaka. Uz njega je i njegov brat Kijaran, čovek duge kose i večito
namrštenog lica. Bio je neobično ćutljiv i retko bi šta prozborio, ali je zato bez pogovora
izvršavao sva naređenja. Bio je krupan i veoma vešt ratnik, a govorilo se da u alemanskoj gardi
nije bilo boljeg borca. Sva trojica razgoračiše oči kad ugledaše odojče u cvetnoj korpi na
bisernom sedlu.
„Šta je sad ovo?‚” izusti Palman. „Znam da su vaše šume pune raznih bića, ali da ima i
male dece u korpama...”
„Čudesima nikad kraja!” dodade Georg.
„Ovo dete ima majku koja ga je ostavila u šumi” reče Branko Mladenović. „Trebalo bi je
pronaći i išibati pre no što joj ga vratimo.”
Georg se sagnu iz sedla, pa stade pomno da zagleda Miloša. Nije mu dete poznato, ali se
setio nečeg drugog.
„U krčmi sam često mogao čuti jadikovanje tvoga kobilara Nikole, care‚” reče Georg
uspravivši se u sedlu. „Stalno kuka što mu je žena rodila nečije kopile i zapretio joj je da će ih
oboje ubiti ako se ne otarasi deteta... Možda je to ovo dete.”
„Kobilar Nikola, kažeš?” zamisli se Dušan. Seća se njega. Dobar i vredan čovek. No,
bolno je za muža kad mu žena rodi tuđe dete. Ali, ovo odojče je nosilo takve zmajske belege
kakvi se ne rađaju u običnim porodicama. Slušao je on priče od svog starog oca o deci rođenoj iz
ljubavi ljudi i vila... i zmajeva. I sad je takvo dete on našao u šumi, na ždrebetu koje je i samo
bilo vilovito.
„Sudbina je htela da se naši putevi ukrste” reče car. „Vodite me kobilaru. Želim da se
uverim u te priče.”
Kolona nastavi sporo da taljiga niz prašnjavi put. Mnogi su se u čudu zgledali što car
uporno vodi ždrebe umesto da uzme samo dete. Ali, on nije hteo ni da čuje da ih razdvoji.
Verovao je da se sve dešava s razlogom, kao i to da je baš on naleteo na njega jer je i sam na
dvoru imao više zmajevite dece.
U međuvremenu, nedaleko odatle, u selu Pocerje, prašnjavim putem koji je vijugao
između malenih koliba od blata i drveta, jedna ženska prilika je sigurnim i hitrim korakom
grabila ka drugoj strani sela, ka jednoj izdvojenoj blatari, koja je iza sebe imala i ograđen
ovčarnik. Mlada žena nije obraćala pažnju na poglede kojima su je pratili seljani i na njihovo
međusobno došaptavanje. Zaista beše nesvakidašnji događaj da se vidi jedna mlada i lepa žena
obučena u šarene haljine i sa korpom u rukama. Ona je gledala samo ispred sebe i nije se ni
obazirala na lavež nekih pasa koji su bili vezani u dvorištima, niti je ikome bilo čudno što
životinje besomučno laju i skaču pokušavajući da otkinu užad kojima su bile vezane. Ali, kuda bi
ona prošla, tu je nastajao muk, a neke starije žene bi sklanjale pogled i šapatom izgovarale
molitve ili pak vradžbine za teranje zlih sila. Ono što najviše upadaše u oči beše njena duga i
bujna crvena kosa, koja je na suncu svetlucala poput plamena.
Znatiželjni pogledi krišom je ispratiše sve do izlaza iz sela, gde je bila kućara kobilara
Nikole i njegove žene Janje. Ono što Janju nagna da izađe iz kuće ne beše tuđinka jer pre no što
je ova zakoračila u avliju, oglasi se uplašeno meketanje njenih ovaca. Ali, dve žene se sretoše, a
Janja zaneme od iznenađenja što zbog nepoznatog posetioca, što zbog neskrivene lepote kojom je
žena zračila. Takva lepota ni žene nije ostavlja ravnodušnim. He bi se Janja trgla da tuđinka prva
ne progovori:
„Pozdravi, gazdarice” osmehnu se ova. „Ja sam vidarica iz Babina na Savi. Putujem i
vidam travama, melemima... U korpi imam grki melem za divlje meso, žestoki melem za žive
rane, zeleni melem za zmijske ujede, postan melem za kožu, medne meleme za odojčad... Reče
mi neka žena da i sama imaš odojče, pa ti mogu ponuditi čajeve, mazove..
Ali to Janji natera suze na oči, na šta vidarka zaćuta. He stiže ova ni da zine kad se na
vratima kuće pojavi Nikola smrknutog lica. Od ranog jutra, kada je Janja odnela Miloša u šumu,
on je bio turoban i ćutljiv. Iako ga je Janja bila poslušala, duboko u duši grizla ga je savest i
mučila pomisao na Miloša ostavljenog u divljini.
„Šta hoćeš?‚” odsečno će on prišavši nepoznatoj ženi i Janji, koja je rukama brisala suze
nastojeći da se sabere.
 „Nudim meleme za odojčad.. ” započe vidarica, ali Nikola je odmah prekide.
„Nema u ovoj kući nikakve dečurlije, odlazi.”
„Ali, rekoše mi...”
„Ču li ti šta sam kazao?‚” drsko će Nikola. „Ovde nema dece. Pogrešno ti rekoše
Vidarica čas gleda uplakano Janjino lice, čas mrzovoljnog domaćina, pa ni sama ne zna
šta da misli. Najradije bi da zaviri u njihovu kuću i da se uveri šta je istina. Rečeno joj da je dete
unutra.
„Možda bih mogla onda da vam ponudim čajeve i trave za...” Kako to reče, zakorači
napred prema vratima, ali Nikola joj se ispreči.
„Ne treba nam ništa, odlazi.”
Umaj već tad pomisli kako je najbolje da ih oboje na mestu ubije, da uleti u kuću i
raskomada Muratovog usuda... He mogu ovo dvoje smrtnika da zaustave ćerku boginje Etugen -
moćnu Umaj, koja dodirom prsta udahnjuje, ali i isisava život. Oni su za nju kao mravi koje
nesvesno gazi dok sprovodi volju svoje majke, ne obazirući se na ove jadne smrtne duše. Šta joj
ko može...?
I taman joj se lice smrači i već htede da podigne ruku na njih, kad u daljini začu lavež
pasa. Ona se prenu i brzo se okrete u tom pravcu. He beše to lavež običnih pasa. Prepoznala ih je.
Uto, začu i topot konja. I pre nego što ih je ugledala na putu, znala je ko dolazi. Može li stići da
ostvari svoj naum? He treba joj mnogo vremena, samo nekoliko trenutaka... Ali kad se na putu
diže prašina od čopora besnih silvana koji su je namirisali i sad kidisali pravo na nju, ona shvati
da mora odustati od svoje nakane. Nije bilo vremena ni za šta drugo osim za beg. Mogla bi
nekako da se odupre dvojici-trojici silvana, ali protiv dvanaestorice, koliko ih je grabilo ka njoj,
nije imala nikakvih izgleda.
Ha čuđenje Janjino i Nikolino, ona najednom poskoči i hitro zamaknu iza njihove kolibe.
Tada se sjatiše silvani i dadoše se u poteru za njom, a Nikola zbunjivo krenu za njima. Ali kako i
on zamaknu iza svoje kuće, ne naiđe ni na šta sem na pse koji sad već trče u krug i laju u vazduh.
Od čudne vidarke ne beše ni traga ni glasa, kao da ju je zemlja progutala ili da je nestala u
vazduhu. No, uporno pseće lajanje uvis i njihovo propinjanje na zadnje šape, natera Nikolu da i
sam podigne pogled, ali ne vide ništa neobično sem jedne crne vrane, koja je stajala na njegovom
krovu. Tek kad ona odlete, silvani se nekako umiriše i pohitaše nazad u susret svojim
gospodarima koji već stigoše Nikoli pred kuću. Kad on ugleda cara Silnoga i njegovu germansku
pratnju od 300 vitezova, samo se još više zbuni i očas zaboravi na vidarku, pa pomalo nespretno
krenu Dušanu i njegovim vojvodama u susret, kršeći ruke i znojeći se, jer što bi car njemu
dolazio iako je bio njegov kobilar. Da nije nešto zgrešio...?
„Priđi, kobilaru Nikola” reče vojvoda Vratko. „Nešto da razjasniš svom caru.”
Nikola strašljivo stade pokraj svoje Janje, a vojvoda Vratko, čovek visok i širok, sa kosom
koja mu je padala do ramena, sjaha pa pred njega i Janju izvede čudesno ždrebe sa okačenom
cvetnom korpom. Čak je ni Janja ne prepozna ovako šarenu i lepu.
„Je li ovo vaše čeljade, ljudi?‚” upita ih Vratko pokazujući na korpu. „Jeste li ga vi
napustili u šumi?”
Nikola i Janja se zabezeknuše na te reči, ali Janji proradi majčinski instinkt pa pruži korak
ispred svoga muža i prva zaviri u korpu. Kad ugleda malenoga Miloša nasmejanog, njoj lice
smekša, oči joj se zacakliše, pa ga bez reči dohvati i izvadi iz korpe. Privi ga uz sebe i zaspe ga
poljupcima i suzama. Svi ostaše nemi na taj prizor, a samo joj Nikola priđe i u čudu gleda to dete.
Svima beše jasno da je dete njihovo. Neke vojvode se uzvrpoljiše u sedlima, negodujući u sebi
što roditelji tako svirepo odbaciše svoje dete, pa već razmišljaju kako da ih kazne. I vojvoda
Vratko se namršti, pa im reče ljutito:
 „Šta vam bi, ljudi, da ga ostavite u šumi? Ili vam je ovo ždrebe pobeglo s njim? Kako
tako nesmotreni da budete? Kako ste mogli...?”
„U redu je, Jug-Bogdane‚” Dušan će mirnim glasom. Car je mogao nazreti stvari koje su
drugima bile skrivene ili nepoznate. „Pusti ih da govore.” Pa se okrenu Nikoli. „Po tvojoj ženi
vidim da je dete njeno... Ali, je li i tvoje? Ili si ga ostavio u šumi jer je kopile, kao što se priča?”
Nikola se trgnu, pa pade na kolena. Pognu glavu što od straha od cara Silnoga, što od
srama. Gleda u zemlju i govori:
„Oh, care, ova žena mi je nanela ljagu sramote rodivši ovo kopile od nepoznatog tuđinca,
za koga uporno govori da je nekakav zmaj, koji joj je sišao sa oblaka i obljubio je mimo njene
volje! ” drhtavim će on glasom dok i dalje krši ruke. „Nemam obraza da izađem ljudima na oči,
jer mi se svi podsmevaju! Kako da živim u ovoj sramoti ni kriv ni dužan! Zato sam joj rekao da
ostavi derište u šumi pa neka ga taj zmaj uzme sebi ako mu je on zaista otac!”
Ha sve to, Janja i dalje ćuti i samo grli i ljubi svoga sina, a srce joj udara kao ludo, što od
sreće što ga opet vidi, što od straha da će morati opet da se odvoji od njega. Kako da to opet
podnese? Kako da joj duša dvaput umre?
„Kako ti se sin zove, majko?” upita je car. „Ima li ime?”
Janja podiže suzan pogled ka caru i jedva prozbori:
„Ime mu je Miloš, care Silni.”
Dušan oseti kako ga obuze milolublje, pa požele da i sam prigrli dete.
„I šta sad?” opet će vojvoda Vratko. „Sad kad smo vam ga vratili, kanite li opet da ga
ostavite u nekoj bestragiji ili ćete ga zadržati?”
„Kako da ga zadržim i da živim u sramoti?” povika očajno Nikola. „On nije od moje krvi
i mesa! To je neko đavolsko dete!”
„Kobilaru Nikola.. ” prekide ga car. „Ja te pamtim kao vrednog i uzornog čoveka. Sve
kobile koje su ti poverene na brigu i čuvanje vrede svakog mog vojvode. Dosad smo dobijali
pouzdane ratne konje iz tvoje konjušnice... Nemaš li u srcu nimalo ljubavi prema ovom detetu,
koje nosi zmajevite belege i koje će jednog dana zasigurno proslaviti tvoje ime?”
„Uzalud je i sva ta slava ako nije od moje krvi i mesa, care! zavapi Nikola. „Da smo ga mi
pronašli napuštenog u šumi, prisvojili bismo ga bez razmišljanja, ali ovako... Gnušam se od
pomisli da je neko obljubio moju voljenu Janju! He želim to kopile, oprosti mi, care.”
Dušan zaćuta. Nije mogao da se ne seti zluradih klevetanja o njegovom sinu Urošu, za
koga su neki govorili da je i sam kopile. Ma koliko se trudio da odagna taj mračni oblak koji se
nadneo nad njim, Dušana je to tištalo. Pa ipak, svim srcem je voleo Uroša, svog Uroša, svog sina,
pa šta iako je bio drugačiji i nije bio na njega, više je ličio na svoju majku Jelenu. Zato je njegova
ćerka Teodora više ličila na oca, beše muškobanjasta i visoka u donosu na ostale devojke iako je
tad imala samo jedanaest godina i bila dve godine starija od brata Uroša. Ali, za razliku od njega,
Nikola je znao zasigurno da Miloš nije njegov sin. Nije postojala nikakva sumnja. Kako bi se on
poneo prema Urošu da je sigurno znao da je ovaj kopile? Ali taj Dušanov crni oblak imao je svoj
još mračniji oblak. Njegov nesrećan i duboko bolan odnos, koji se graničio sa ludilom, sa ocem
Stefanom Urošem III Dečanskim okončan je njegovim tragičnim ubistvom. Neuzvraćena ljubav,
čak i mržnja oca prema sinu ostavila je dubok i neizbrisiv trag u Dušanovom životu i uticala je na
mnoge njegove životne odluke, nekad dobro, nekad loše. Kad je to ludilo prošlo, pored bolnog
osećaja kajanja, Dušan je u dubini duše voleo oca. Zato je svom sinu dao ime Uroš. Iz tolikog
bola i kajanja koje je pratilo Dušana celog života rodila se neizmerna ljubav prema deci. I želja
da im pruži svu ljubav i pažnju koju on nije imao od svog oca.
Zato je osetio skoro neizdrživu želju da i on privije maloga Miloša uza se. Ali, nije mogao
odreći majci njenu ljubav.
 „A ti, majko, šta imaš da kažeš o ovome?” upita je car. „Odričeš li se i ti svoga sina?”
Činilo se da Janja neće smoći snage ni da pisne, a kamoli da nešto kaže. Duša joj se
vezala u čvor, grlo suvo, a suze ne može da zadrži. He odvaja pogled od sina, a u sebi mu tepa i
naziva ga najlepšim imenima. A Miloš oseća majčinsku ljubav, pa se šćućurio u njenom zagrljaju
i samo je gleda svojim krupnim očima.
„Koja se majka može odreći svoga sina, mudri care?‚” progovori Janja s mukom. „Majci
može samo smrt otrgnuti dete iz ruku, ali u srcu ostaje zanavek.”
„Janjo! ” povika Nikola preteći i pogleda je ispod oka. „Ostavila sam moga Miloša u šumi
pokraj potoka sa nadom i verom da će njegov otac doći po njega i spasti ga sigurne smrti... ali on
dospe u tvoje ruke, care. Sudbina mu je, čini se, drugačija.”
„Ovo onda nije vaše ždrebe?” upita ga vojvoda Vratko. „Nije, časni vojvodo! umeša se
Nikola. „Nije iz careve konjušnice, niti je naše. He znamo otkud se stvorilo.” Dušan se zamisli.
Odmah je on primetio da je Ždralin vilovit, a možda i priliči jednom zmajevitom detetu. Koja ga
je ruka posadila na biserno sedlo i poslala niz put njemu u susret, to nije mogao znati, ali nešto
mu je govorilo da Milošu sleduje značajna sudbina čim je dospeo njemu u ruke.
„Ako se vi svojevoljno odričete ovog deteta‚” reče car, „onda ću ga ja odvesti na svoje
dvore, jer je to svakako bolje nego da ga vi opet ostavite u šumi.”
Janja krenu nešto da izusti, ali presrete je Nikolin oštar pogled. Pogled koji je govorio
hiljadu strašnih reči, a kojih se naslušala svih ovih meseci. Odjednom je u srcu znala da će Miloš
strašno skončati bude li tražila da joj se dete vrati. I ne samo on, možda i ona. Janji nešto zastade
u grlu, kao da joj ne dopušta da progovori ono što je svakoj majci nezamislivo bolno.
„Majci će biti draže da ga ti, care Silni, uzmeš pod svoje skute nego da ostane da leži u
nekoj šumi na nemilost mraka‚” reče ona naposletku. „Radije ću ga iz svog srca istrgnuti bolno
nego da skonča od neke zveri...” I glas je izdade i ona zaneme od bola i suza koje se preliše iz
napaćene duše. Ona drhtavim rukama ispruži Miloša uvijenog u njen plavi šal, a mališa kao da
oseti konačan rastanak od majke pa zaplaka. Vojvoda Vratko vide da će ženu izdati noge jep joj
kolena zaklecaše, pa brže-bolje prihvati Miloša u svoje naručje. Kako ga odvoji od majke, Janja
se sruči na kolena i pognute glave samo što dušu ne ispusti. He začu se ni glas od nje, samo tiho
jeca i telo joj drhti.
Dušan sjaha sa svog visokog konja i uze Miloša iz ruku svoga vojvode. Preplavi ga
ljubav, pa i on oseti suze u očima. Privi dete uza se i poljubi ga u čelo. Obasuo bi ga bezbrojnim
poljupcima, ali vojvode i njegova garda ga gledaju, pa ne sme da pokaže koliko je dete milo srcu
njegovom.
„Majko, neka ti je za utehu da će ti sin rasti na mojim dvorima i da neće oskudevati ni u
čemu‚” reče car polažući Miloša u cvetnu korpu i na Ždralina. „A ti, oče, jednoga dana čućeš za
njegovo ime i zapitaćeš se da li si danas ispravno postupio. Pitaćeš se da li je u tebi ipak bilo
dovoljno ljubavi da ga nazoveš svojim sinom.”
Car i vojvoda Vratko uzjahaše svoje konje i dadoše znak koloni da krene dalje, u logor
koji je bio na pola sata jahanja od sela.
„Moramo naći neku dojilju u našoj komori za ovo sisanče.” osmehnu se vojvoda Vratko
Dušanu, a ovaj samo klimnu glavom. Bio je i on srećan što Dušan vodi Miloša na svoj dvor. I
sam je mnogo voleo decu, što i ne čudi kad se zna da je imao devet sinova i jednu ćerku. I to
kakve sinove! Kakve junake! I ništa manje vrednu ćerku Milicu, koja je tada imala jedanaest
godina, ali koju je sedam godina kasnije car Dušan udao za svog logoteta, a kasnije stavioca
Lazara Hrebeljanovića. Nevidljiva ruka nepogrešivo je vrtela vreteno sudbine mnogih na
Dušanovom dvoru.
Dušan se ne okrete ka Janji i Nikoli, a njih dvoje ostadoše na kolenima dok cela kolona ne
prođe pored njih.
Niko nije obraćao pažnju na silvane koji su zalajali kad je vojsku nadletela jedna vrana.
Ubrzo se i ona izgubila u daljini. Videla je sve.
 Glava šesta
- jun 1346. godine

„Eto junak pa konju Ždralinu,

Nije junak, nego zmaj je kleti,
Zmaj je kleti od Jastreb planine”

U nedrima svete planine Uludag, u Anatoliji, u polumraku pećine nejasna zgrbljena figura
nadnela se nad sto i zamišljeno nešto radi. Mrak nadvi krilo po njenom liku samo da bi sakrio
njeno grozotno lice. Čak je i tama pritiskala tišinu, prigušivši svaki zvuk koji bi ona načinila.
Izgledalo je kao da hiljadu demona gleda babi preko ramena i pokušava da shvati šta ona petlja.
Ona se nije obazirala na njih, već je vešto od blata pravila Ulganovu lutku i sve vreme u sebi
ponavljala:
„Il’ je usud, il’ je prokletnik, il’ je prkos zmaja kleti, Nek mu ovaj Ulgan dođe glave i
sultana otkleti Ulgan beše mongolski tvorac svih ljudi koje je napravio od blata po svom naličju.
Takođe je upozorio Namu da dolazi poplava i da on sebi napravi barku kako bi preživeo. Itugen
je znala tajnu pravljenja Ulganove lutke i sada je u rukama valjala jednu po liku Miloša Kobilića.
Probaće sve da uništi Muratov usud iako se potajno plašila da će sav njihov trud biti zaludan. A
tu je sad bio i Dušan Silni kao njegov zaštitnik. On joj je već dugo kost u grlu. Trebalo je da zna
da će ga baba poslati u susret Milošu. Baksuz je oko sebe okupljao svu zmajevitu decu,
pripremao ih za odbranu zemlje, kao da je on mogao da vidi da će svi zajedno jednog dana stati
na bojište nasuprot Muratu.
Umela bi strašno da se razljuti što ni kao boginja nije mogla da utiče na neke sudbine. Bar
ne na one koje su drugi bogovi vodili. Ali, zato je uvek bila spremna da proba. Iz inata, iz prkosa.
I sad će napraviti Ulganovu lutku Muratovog usuda i poslaće mu najveće zlo...
Mrtvi muk prekidoše tihi koraci bosih nogu po kamenom podu. Dolazili su iz dubine
pećine. Tek iz mraka izroni jedna sitna ženska figura u šarenim haljinama. Skladnog tela,
ponosnog izgleda i držanja, boginja Umaj priđe Itugen i stade nekoliko koraka iza njenih leđa.
Ćutke je stajala i čekala da joj se majka obrati.
„Došla si k meni, kćeri‚” izusti ova ne okrećući se. Njene reči prigušeno zvuče u ovoj
teškoj tami. Vazduh je pun sablasti koje obigravaju oko dve žene.
„Moj naum osta neostvaren, majko‚” potišteno će Umaj i pognu glavu. „Zadocnila sam,
usud nije bio u kući.”
„Nisi ti zadocnila nego te ona preduhitrila” odvrati Itugen.
„Poslala je dete među vile nagorkinje...” započe Umaj.
„Jer je znala da ćemo ga tražiti kod roditelja‚” dopuni je majka.
„A vile poslaše junaka na ždrebetu...”
„Pravo na noge Dušanu Silnome, kome drugom!” Iznervira se baba pa lupi šakom o sto.
„Nije junak nego je prokleti zmaj sa Jastreb planine!”
„Sve potiče odatle.” Lep Umajin lik najednom poprimi strašnu grimasu, kao da pokazuje
svoje pravo lice ispod kože.
„Ali, ona sve smišlja.”
„Mislim da je najbolje da usred noći pošaljemo čopor karakoncolosa, pa neka ga
rastrgnu!” ljutito će Umaj ne menjajući svoju grozotnu grimasu. Neće joj biti prvi put da povede
karakondžule da joj pomognu u nakani. Volela je da ih koristi, nije morala da razmišlja da li će
pobeći pred jačim protivnikom. One nikad ne ustuknu, već se bore do smrti.
„Ne!” usprotivi joj se majka. „Ne možemo ih poslati usred tolike vojske, pobiće ih pre no
što stignu do usuda... Drugačije ćemo, kćeri.” Itugen se osmehnu, pa se okrete i pokaza kćerki
lutku koju je napravila od blata. Umaj je odmah prepozna i vrativši svoj neodoljivi lepi lik,
osmehnu se zadovoljno.
„Kora ćeš mu prizvati, majko?‚” radoznalo će ona, a u sebi likuje i smišlja kog bi demona
ona izabrala.
Itugen zaćuta za trenutak kao da ni sama nije sigurna da li joj je izbor najpametniji. Ima
demonskih sila koje su nepredvidive čak i za nju. Neke imaju svoj pandan u bogovima.
Uostalom, u tome se ogleda ravnoteža sveta. Ali, prizvati najgoru... ne može da prođe bezazleno.
„Buninka‚” kratko će ona, a sa Umajinog lica smesta nestade osmeh.
„To nije mudro‚” jedva izusti kćerka. „Ima toliko drugih demona..
„Neću da gubim vreme, hoću najopasnijeg, da jednom za svagda uništim taj usud.”
„Kako ćeš se nagoditi sa njim?” dvoumi se Umaj. Od Buninke nije bilo goreg demona.
Uostalom, zar od đavola ima goreg? Ona je znala da je ovaj prevrtljiv i dvoličan, nepouzdan...
opasan.
„Pripretiću mu Gesar Kanom pokuša li da me obmane” reče samouvereno Itugen. Umaj
samo klimnu glavom. Gesar Kan beše ratnik, heroj koji bi poslat sa neba da oslobodi svet od zla.
Tako je i Buninku bacio u podzemlje, a vraća se svaki put kad zlo prevlada.
„Ali, šta ako nam ni taj naum ne prođe, majko?‚” upita Umaj. „Stignu li u grad, biće nam
teže da ga se dokopamo.”
„Ne brini, kćeri‚” smeška se Itugen dok po rukama valja lutku Miloša Kobilića. „Pozvala
sam ja još nekoga da nam se pridruži u ovoj borbi. Neće ta baba moći da se bori protiv nas toliko.
Već dugo je ona još nekome trn u oku, a taj je spreman da iskopa i svoje oko da bi izvadio trn!
Amuratov usud biće satrt, a sa njim i taj... Dušan Silni. Uostalom, neće usudu biti spasa kad ga
Buninka spopadne nasred putovanja, usred nedođije. Niko neće moći da mu pomogne. Pa ni sam
Dušan Silni! ”
 Glava sedma
- jun 1346. godine

„Pak te drugi na planini nađe,

I odnese svojoj tankoj kuli,
Te othrani velika junaka,
Koga takvog već ne rađa majka,
Za na i srpskog junaštva!”

D ugačka kolona vojske otegla se po prašnjavom putu koji je vijugao uz Ibar. Iako još ne
beše podne, sunce je tako upeklo da je najavljivalo još jedan vreli dan. Niko više nije mogao da
se seti kad je poslednji put pala kiša. Čak ni kad je dunuo sveži severac. Kud god su prolazili,
mogli su da vide sparušena polja i ispucalu zemlju. Samo ovde, duž Ibra, zelenilo se, a voda je
žuborom pozivala ožednele i iznemogle vojnike da se osveže. Jutros rano krenuli su iz utvrđenog
grada Brvenika, koji se smestio na visokoj stenovitoj kupi. Tamo su car i vojvode prenoćile, a
vojnici, njih skoro pet hiljada, u logoru kraj podgrađa.
Nije prošlo ni dva sata, a kolona se, čini se, još više protegla. Ljudi su umorno vukli noge
po prašini, a konji su pognutih glava nosili svoje jahače.
Ha čelu kolone jahalo je dvanaest vojvoda i njihov car, a za njima su trčkarali njihovi
verni silvani. Iza cara i vojvoda - alemanska garda sa kapetapom Palmanom, tri stotine vitezova,
koji su sad jahali rasterećeno, bez teških oklopa koji su umeli da se usijaju na suncu. Iza Nemaca,
još jedna posebna Dušanova jedinica stranih plaćenika, almogaveri, na koje se posebno ponosio i
koji su dugo bili u njegovoj službi. Još je njegov otac Stefan Dečanski doveo katalonske
najamnike preko Kraljevine Sicilije za bitku kod Velbužda 1330. kada se Dušan posebno istakao.
Od njih pet stotina, vremenom ih je preživelo samo sedamdeset. Tada je i skovano neraskidivo
prijateljstvo između njihovog vođe Al-Mohada i mladog kralja Dušana. Almogaveri nikad nisu
Dušana oslovljavali titulom kralja ili cara, već sa adalid kao svog vođu. Obične vojnike su
nazivali almogaverima, a kapetane almokadanima. Oni su važili za najbolje najamnike, a behu
poznati kao neustrašivi, ali veoma surovi ratnici. Ime im znači „grupa ljudi koja upada pa
neprijateljsku teritoriju.” Poreklom su sa Pirineja, gorštaci kraljevine Aragon, pripadnici su
raznih naroda, pa među njima ima i odbeglih muslimanskih robova. Vođe su birali samo na
osnovu zasluga i hrabrosti u borbi, a bili su organizovani u male grupe od petorice do
petnaestorice ljudi. Za razliku od vitezova, almogaveri nisu bili opterećeni oklopima i teškim
oružjem, već su do savršenstva usavršili borbu kratkim kopljem akona, koje su bacali takvom
silinom da su probijali štit, i dugim, širokim nožem kuteljom, koji je podsećao na veliku sataru. I
leti i zimi bili su isto obučeni: tanka tunika, široki kožni pojas i kožne sandale. Ponekad su nosili
male štitove, ali uglavnom su se borili bez njih. Čak ni pa konjima nisu išli u borbu, već su više
voleli da budu rame uz rame sa drugovima. A to su bile osobine koje su ih najviše krasile -
odanost i vernost prema saborcu. Imali su efikasnu taktiku zastrašivanja u borbi. Nosili su
kremen kojim su udarili o oštricu noža puštajući varnice, a u bitku su ulazili uz zastrašujuće
pokliče: „Probudi se, čeliku!” i „Sveti Georgije!” Sveti Đorđe je bio njihov svetac zaštitnik.
Onda i ne čudi što je mladi kralj Dušan njih upotrebio kad je napao svog oca Stefana u
srcu njegove države 21. avgusta 1331, upavši mu na dvor dok je Stefan bio u lovu sa slugama.
Stari kralj se dao u bekstvo sa nekoliko plemića, ali ga Dušanova potera bez otpora zarobljava u
tvrđavi Petrič, a zatim zajedno sa celom porodicom, maćehom Marijom, polubratom Simeunom i
polusestrom Teodorom, zatoči ga u tvrđavi Zvečan.
Između ostalog, i zbog toga je vladala netrpeljivost i ljubomora između alemanske garde i
almogavera. Dušan ih je držao razdvojene jer je do čarki i sukoba povremeno dolazilo. Iako mu
je kapetan Palman bio desna ruka i vođa njegove garde, Dušan se za najvažnije akcije oslanjao na
Katalonce. S druge strane, Al-Mohad je stalno govorio caru: „Veruj keru, ne veruj tevtoncu!” Car
je znao zašto mu to ovaj govori, ali dugogodišnja verna služba Palmanova i prijateljstvo odagnali
su i poslednje sumnje u odanost alemanskog vođe.
Tamo gde se Trebička reka uliva u Ibar, Dušanovi izviđači obavestiše cara da im u susret
dolazi niko drugi do kosingas Miloš Vojinović. Ha tu vest se posebno obradova njegov otac
vojvoda Vojin jer dugo nije video svog najstarijeg sina. Glas o njemu stizao je samo sporadično i
uvek o njegovim velikim podvizima i junaštvima. Otkako je ubio troglavog diva Balačka i spasio
Dušanovu ženu, pevale su se pesme u njegovu čast i veličalo se njegovo ime. Od rođenja je bio
obeležen vučjim bičem na desnoj mišici i njegov otac je znao da je pred njim junačka budućnost,
ali nije očekivao da će po njega doći lično Zmaj od Jastrepca i odvesti ga da se priprema za
kosingasa. Sve je ukazivalo na svetlu i slavnu budućnost, ali niko nije znao da su mu suđaje bile
prorekle i kratak život. Umro je pre 30. godine života od rane zadobijene u borbi sa mrakačama.
Iza Vojina su ostali sinovi Altoman i Vojislav koji su kasnije proslavili prezime Vojinovića.
Možda je to njegov otac Vojin predosećao jer bi svaki put izgarao od velikog nestrpljenja
da vidi sina i posebno mu se radovao. Tako je bilo i ovaj put, pa primetivši njegovu nervozu,
Dušan mu dobaci:
„Ako ti se žuri, vojvodo Vojine, pa ti kreni ispred nas, ali nemoj nam dići oblak prašine!”
Ha ovu opasku se svi nasmejaše, pa se stari vojvoda primiri.
He prođe mnogo, a naiđoše na nekakvu gužvu na obali Ibra, a usred nje, naravno, Miloš
Vojinović. Razgalamio se i razmahao desnom rukom, a levu drži na dršci svog ljutog reziva,
slavnoga zelenoga Drakona sa balčakom u obliku zmajskog vrata i krsnicom u obliku zmajske
glave. Staro vilinsko sečivo beše poznato po tome što iako zelene boje, sečivo bi postalo crveno
kada bi se napilo krvi. Oko kosingasa se sjatilo dvadesetak ljudi, a nekolicina drži jednog
sveštenika vezanog. Već stoje do kolena u reci.
Kad naiđe dugačka kolona vojske, pa još sa carem i vojvodama na čelu, žagor odmah
minu, a ljudi se uzvrpoljiše kao kad lopove uhvatiš na delu, a oni samo gledaju levo-desno ne bi
li nekako šmugnuli ako mogu.
Vojvode i car se odvojiše od vojske, pa siđoše do obale Ibra gde je Miloš Vojinović bio
okružen namrgođenim seljacima naoružanim vilama i sekirama. Naravno, ovi ih odmah spustiše,
a neki ih bogami i baciše u travu.
Uto, izdvoji se vojvoda Preljub, čovek Dušanovih godina, pa videvši da su svi napeti i da
drže vezanog sveštenika, isuče i on mač, pa grmnu:
„Kakva se ovo nepravda sprema tom svešteniku, ljudi? I zašto ste opkolili Miloša
Vojinovića, pa ga gledate kao krmče za sekiru?”
Seljaci se uskomešaše, pa nešto gunđaju i zgledaju se. Oni koji držaše sveštenika
vezanog, pustiše svoj kraj užeta, pa brišu ruke o sebe ko da nisu odavde. Ha to se kosingas Miloš
probi kroz obruč, pa mu se lice razvuče u osmeh videvši sve poznata lica, a među njima i očevo.
„Upeklo sunce, pa ih udarilo u glavu!‚” veli on. „Sad hoće da žrtvuju popa da dozovu
kišu! ”
Neke vojvode bi da se nasmeju, ali ne smeju od cara, koji sedi u sedlu namršten. Vidi to
Vojin, pa priđe.
„I mislite da ćete tako dozvati kišu, crni ljudi? Da udavite nesrećnog čoveka u reci?”
„Pa, pokušali smo sa zdetnim ženama, da se okupaju u reci, ali uzalud! ” doviknu neko iz
gužve, a ostali stadoše da potvrđuju.
„Jest’ vala’’ opet će neko. „I krstonošu smo gnjurili i ništa! ”
„Pa sad misle ako udave sveštenika, to će im sigurno pomoći!‚” dobacuje Miloš
Vojinović, visok čovek, žilav, dugih ruku. Imao je kosu vezanu u rep, prsni oklop na kome se
vidi strašni zmaj Viden raširenih krila, a ispod, crvenu tuniku sa ogrtačem; na nogama sandale. U
prastara vremena, moćni Svetovid je za svoje stanište izabrao najviši vrh Svrljiških planina, gde
mu je narod podigao velelepni hram, a da bi ga bog zaštitio od bauka koji su neretko izlazili iz
Čvorišta, smestio je svog golemog zmaja čuvapa u jednu obližnju duboku jamu, Videnovu
duvku. Viden beše svakako jedan od najstarijih srpskih zmajeva, a narod je vekovima ispredao
priče o basnoslovnom blagu koje on čuva, sakupljano od darova koji su mali i veliki donosili
Svetovidu. Čak se i okolni narod morao pomiriti sa zmajevom nezajažljivom strašću za lepim
devojkama koje je mohodio uvek za Spasovdan i Đurđevdan. Jedino je tad zmaj poprimao ljudski
oblik i bio ranjiv.
Zato su svi, ljudi ili bauci, sklanjali pogled od zmaja Zidena na Miloševom oklopu.
„Pustite sveštenika‚” kratko će car.
Seljaci se odmah uskomešaše i brže-bolje odvezaše popa, starijeg čoveka u sedamdesetim
godinama, sede kose i brade. Obrve mu čupave, pa kriju krupne oči. Lice mu se izdužilo, što od
vrućine što od muke koja ga snašla, a znoj mu lipti sa čela.
„Ionako je ćopav, vrag da ga nosi” neko promrmlja, a Dušan ih prostreli pogledom.
„Priđi, starino‚” reče car. „Zar je nevolja tolika da htedoše da te žrtvuju kao neku ovcu ili
svinju?”
„Care...‚” blago se pokloni sveštenik. „Muka ih je naterala na mene, a sila boga ne moli,
lako me savladaše, a ja šta ću star sam da bih im se opirao.”
„Šta to pričaš, pope?‚” iznenadi se Dušan. „Kao da će to doneti kišu! Nego, upregnite
marvu da vam prenese vodu sa Ibra ili motike u šake pa prokopajte kanal do svojih njiva, a ni
bunar vam ne bi bio na odmet. Blizu je reka pa voda nije duboko.”
Seljaci se zgledaju, pa se valjda čude kako im to nije palo na pamet.
„Kako se zoveš, pope?”
„Dimitrije, care.”
„Možeš li hodati, Dimitrije?” upita ga opet ovaj videvši da na levu nogu ćopa.
„Odavde ću i da potrčim, care! ”
„Ostaneš li ovde, tvoji zemljaci će te udaviti. Lakše im je to nego da kopaju bunar. Hoćeš
li sa nama? Sveštenik je vojsci uvek potreban.”
Dimitrije samo klimnu glavom, pa odšepa ka komori, koja je bila na začelju vojske.
„Miloše Vojinoviću, nevolja te stalno prati! ” reče mu Dušan. „Kao da privlačiš zlopce! ”
„Takva mi je sudbina, care!” smeje se dobrodušni Miloš. „Da ispravljam ljude, rečima ili
delom. Zapatilo se zlo, pa ga moram čupati”
„A vi, ljudi..” povika Vojin. „Vratite se kućama i manite se glupih običaja, nego, kao što
reče vaš car, mućnite glavom i rešavajte muke.”
Ljudi ćutke pokupiše svoje vile i sekire, pa malo negodujući krenuše preko puta, pa
nekom stazom ka šumi. Osvrću se, pa gledaju svog sveštenika kako šepuca duž kolone.
„Sad kad smo ovde začamili, ne moramo da žurimo” reče Dušan. „Valja da se ljudi i konji
osveže u reci.”
„Al’ neka se čuvaju rusalki i vodenjaka iz Ibra‚” dodaje Miloš. „Oni posebno vrebaju
konje.”
„Čuli ste kosingasa” reče car. „Razglasite dalje.”
Kako car i vojvode sjahaše, tako stavilac Pribac Hrebeljanović i posluga očas donesoše
stolice i stolove, pa pehare i vino. Dušan kraj sebe postavi Miloša Vojinovića, a pored ovoga sede
otac mu Vojin.
Pribac Hrebeljanović beše skroman čovek koji je dugo bio u Dušanovoj službi, a koji se
zadovoljavao titulom stavioca i nikad nije težio da napreduje u Dušanovoj službi. Bio je više
nego srećan što je car uzeo njegovog sina Lazara pod svoju zaštitu i brigu i obećao mu titulu kad
ovaj još malo stasa. Ovome je tad bilo samo 17 godina, ali Dušan je u njemu prepoznao mladića
u koga vredi ulagati, iako nije imao zmajska obeležja ostale dece koju je na dvor bio doveo. A on
svakako nije bio jedini, tako mu se na dvoru te 1346. rodio Vuk Branković, sin sevastokratora
Branka Mladenovića, koji je vladao u Ohridu. Da nije slučajnost da mu se na dvoru rađaju sve
junaci, iako tuđa deca, dokazao je i zmajeviti Marko Mrnjavčević, koji se rodio desetak godina
ranije, njegov otac Vukašin i brat mu Uglješa, počeli su na Dušanovom dvoru, prvi kao peharnik,
a drugi kao konjušar, a bili su sinovi siromašnog vlastelina Mrnjave iz Livna. A sada je Vukašin
bio župan Prilepa, a brat mu Uglješa namesnik Trebinja.
„Kad čovek sretne prijatelja na pustome putu, uvek je velika slučajnost‚” kaže car Milošu
Vojinoviću, „ali da sretne kosingasa, to ne može biti slučajno!”
Miloš zabaci glavu i glasno se nasmeja. Nikad ga Dušan nije video ozbiljnog lica, svagda
je ovaj bio nasmejan. Seća ga se i kad se borio sa divom Balačkom, smeškao se u lice smrti ne
plašeći se nimalo gorostasa i njegove mačetine.
„Nije slučajnik onaj koga kosingas sretne, u pravu si, Dušane! ” Smeška se Miloš.
„Pogotovo ako je to car usred bestragije! ”
„Kojim poslom me onda pohodiš?” pita ga Dušan. „Tvoje poslanje uvek strepnjom
ispunjava dušu.”
Miloš mu se skoro unese u lice i prošaputa mu:
„Usnio sam pre neku noć da uza se nosiš jedno zmajevo jaje...” Reče to pa pogleda
Dušana da vidi njegovu reakciju, a car samo nemo podiže obrve, iznenađen što obojica izgleda
misle na maloga Miloša Kobilića. „Pa velim, biće bolje da ti krenem u susret...”
Otac mu Vojin nervozno se promeškolji na stolici. Nije mu se dopadalo to što čuje.
Brinuo je za sina, koji je sam morao da se nosi sa svakakvim baucima i zbog čega ga je retko
viđao, a još ređe znao na kakvim je mukama ovaj često bio.
„A je li, Miloše Vojinoviću” pravi se Dušan nevešt. „Kako si znao na kom carskom putu
ćeš me sresti?”
„A što pitaš kad znaš?” Odmahnu ovaj nehajno glavom.
Dušan se zamisli netremice gledajući ga, kao da mu u očima vidi razlog. Ni Miloš
Vojinović ne mogaše da sakrije ono što obojica znaju, pa nehotice samo neprimetno začkilji
očima. A caru to bi dovoljno.
„ Je li ti ona dolazila?”
Kosingas ne reče ništa nego kratko klimnu glavom. Dušan uzdahnu duboko. Znao je
dobro šta znači kada se ona zmajevitima pojavi u snu. To nikad nije dobro. Valja platiti ceh.
„Šta ti je... Dragušla rekla, crni ti?‚” zabrinuto će Dušan.
„Samo da nosiš zmajevo jaje... i da se ne odvajam od njega.”
„O, boga ti, kako sad to?” začudi se Dušan.
„Svojim životom da ga čuvam‚” raširi usta u osmeh kosingas.
 Car nije voleo da vidi taj njegov osmeh, kad se „ceri smrti u oči” kako je on umeo da
govori.
„Imam ja još ’zmajevih jaja’, pa ih ti ne čuvaš svojim životom‚” opet će Dušan. „Zar je
ovo toliko posebno?”
„Očito, jeste‚” reče Miloš pa napući usta i sam u čudu. „Čim je to ceh koji plaćam
Dragušli.”
Dušan mu opet zagleda lice i zamišljeno klima glavom.
Naposletku, otac mu Vojin reče:
„Dakle, život mu je u opasnosti čim kosingas mora da ga muva, a nije dovoljna carska
garda.”
Miloš Vojinović slegnu ramenima, ni njemu nije sve bilo jasno. Osim da mora da posluša
Dragušlu. Kada je pre više godina otišao kod nje po savet, ona mu je rekla da će mu jednog dana,
za uzvrat, tražiti uslugu koju ne sme da joj odbije. I on je pristao.
Taman da car i Miloš Vojinović nastave da pričaju, kad eto dojilje Mape, kojoj je Dušan
bio poverio Miloša na brigu i čuvanje, dolazi im sva usplahirena noseći u naručju Miloša
Kobilića umotanog u majčin plavi šal. Za njima sam ide Ždralin. He odvaja se od svog malenoga
gospodara. Ona je radila kao kuvarica u carevoj komori, a i sama se bila nedavno porodila, pa ju
je car izabrao da hrani maloga Miloša. Tako je ona dojila čas svoju ćerku, čas njega. Imala je
dvadesetak godina, lepuškasta crnka, malo oblija, skromnije obučena.
Kad je car ugleda uznemirenu, on poskoči i bez reči prihvati Miloša i uplašeno pogleda
dete. Čim vide kako ovaj ukočeno leži i kovitla očima, bi mu jasno da detetu nije dobro. Stade
mu knedla u grlu.
„Šta mu je, Mapo? Zašto je takav? Zašto mu se slošilo?‚” zamuca Dušan.
„Ne znam, care!” rasplaka se ona i krši ruke. „Sve je bilo u redu kad sam ga poslednji put
podojila. Najednom je zanemoćao.”
Vojvoda Vratko odmah skoči da vidi šta je.
„Da nije nešto progutao, crna ti?” reče on.
„Nije, gospodaru, tako boga nikad ne videla! Pazim ga kao oči u glavi! He znam šta ga je
spopalo!” klanja se ona vojvodi.
Uto im prilazi kosingas Miloš Vojinović pa radoznalo zagleda odojče.
„Da nema vrućicu?” raspituje se on.
„Ili mu se slošilo zbog vrućine?‚” nadovezuje se zabrinuto car.
„Pa, otkrij ga, Dušane!‚” nervozno će vojvoda Vratko. „Vidiš da je umotan u taj kleti šal!
”
Kad ga car raspovi, a kosingas Miloš ima šta da vidi. Glasno se začudi:
„Kakvog li junakovića tu imaš, care! Zmajske belege nosi na ruci i bedru! Otkud ovaj
mališa?”
„Našao sam ga u Pocerini, napuštenog od majke i oca, na ovom ždrebetu, okačenog za
ono biserno sedlo. Zove se Miloš Kobilić.”
„Kobilić, je li? Smešnog li prezimena. Otac mu je sigurno bio kobilar, je li? Jeste.
Nego...” Pa se zamisli Vojinović, čas gleda Miloša, čas Ždralina. Sve mu je ipak nekako poznato.
Ha kraju, priđe ždrebetu i zagleda mu biserno sedlo. „Ovo ljudske ruke nisu sačinile, care... Niti
je ovo obično ždrebe. Vidi se da je vilovito, a dete vilenito.”
„Toliko znam i ja‚” uzvrpolji se Dušan, ne može da gleda dete ovakvo. „Nego, kako da
mu pomognemo? Dovedite moga vidara, taj će znati šta da činimo!”
Očas se i Grk Filotej, carev lični lekar, pojavi noseći preko ramena vreću sa svojim
melemima i praškovima. Čiča je imao sedu razbarušenu kosu, a lice glatko obrijano. Bio je
obučen u crvenu haljinu, a na nogama je imao drvene sandale. Dugo je bio u Dušanovoj službi i
dobro je govorio srpski jezik.
Ali kada pogleda malenog Miloša, on zaćuta ne znajući šta da kaže. Nije još video dete,
pa ni nekog odraslog, da tako kovitla očima. Stade on da zamuckuje i da se češe po glavi. Ha
kraju, pogleda cara i slegnu ramenima:
„Možda je padavica?” izusti.
„More, kakva padavica?!‚” uzviknu car Dušan. „Kud će imati padavicu kad se tek rodio?
Ako mi ti padneš šaka...”
„Ne svađajte se, ljudi‚” umeša se vojvoda Vratko. „Nije padavica nego je neka druga
bolež!”
„Kakvo mu je poreklo, može svašta biti? reče kosingas Miloš. „Svako zmajsko dete ima
svog dušmanina. I ja svog imam. Ovo su nečista posla. Njemu je potrebna neka vračara ili mag.”
„Kud da ovde nađem vračaru, crni ti?” izbeči se na njega Dušan. „Brvenik je najbliži.
Jedino da pošaljem po neku pa brzom konju!”
„Biće kasno, care” ozbiljno će kosingas. „Nego... gde je onaj pop koga izvukosmo iz
reke? Kako se zvaše nesrećnik?”
„Dimitrije!” povika car. „Zovite tog popa da smesta dođe!”
Eto ti Dimitrija onako ćopav žuri, pa se klati levo-desno.
„Evo me, care! Dolazim, gospodaru! ” dovikuje on i maše rukom.
Čim je pristigao, a car mu podmetne Miloša pod nos i reče:
„Šta fali ovom sisančetu? Samo mi nemoj kazati da je gladan ili da ima padavicu.”
„Niko gladan ne koluta ovako očima‚” zamišljeno će pop. „Ovo dete je nešto spopalo...
Ali... Nije ni padavica. Od nje čovek samo jednom zakovrne očima...” Pa kad mu ugleda zmajska
obeležja na telu, njemu izlete: „Uf!... Nečiste sile!” Pa ispruži ruke da uzme dete od cara. Zatim,
šapćući mu, udalji se od gužve dok su ga svi radoznalo gledali.
„C-c... Jadni Kobila, sudbina mu izgleda nije naklonjena” reče Simeun. Car ga preseče
pogledom. Više puta je njemu i nekim drugim vojvodama rekao da Miloša ne zovu Kobila ni iz
šale.
„Rekoh vam da ne vređate dete tim grdnim imenom‚” reče strogo car.
„Ne ljuti se, Dušane” reče vojvoda Nikola Stanjević, starina od šezdesetak godina i glavni
Dušanov diplomata. Bio je svakako najobrazovaniji od svih vojvoda, pa ga je car sa razlogom
slao na diplomatske zadatke i pregovore. Za svoje godine se dobro držao i nije izbegavao borbu,
mada ga je car štedeo i uglavnom držao po strani. Imao je kratku sedu kosu i bradu, duboke bore i
izrazito prodorne plave oči. Govorio je uvek sporo i odmereno, nikad nije zamuckivao. „Oni
samo zbijaju šale. He razumeju kako je mogao toliko da ti priraste za srce
„Nisam dužan da ikome objašnjavam” smrknuto će Dušan dok pogledom prati popa kako
nosi Miloša. Kroz glavu mu preleteše prizori iz njegove mladosti kad je čuo da je njegov otac
Stefan Dečanski naredio njegovu smrt, pa je zbog toga morao da beži u Carigrad. A voleo je svog
oca.
Nije mogao da razume njegove surove postupke. Zar otac da digne ruku na sina?
Pokušavao je da to opravda i događajima iz očeve mladosti, kad je njegov otac, a Dušanov deda,
kralj Milutin pokušao da oslepi svoga sina zbog prestola, jer po običaju slep čovek nije mogao da
vlada. Tako je posle i Stefan zbog vlasti želeo da ubije Dušana, svog najstarijeg sina i naslednika.
Dušan se trgnu iz crnih misli i viknu: „Neću više da čujem da ga iko zove Kobila! Jasno?”
Vojvode promrmljaše nešto sebi u brade i ućutaše se. Znaju koliko car ume da bude strog
kad se naljuti. Dušan ne mogaše više da čeka, pa krupnim koracima priđe svešteniku.
„Znaš li šta ga je spopalo, pope?”
 „Ovo je sigurno.. ” pa prošaputa da ga jedva i car ču, „ovo je nežid.”
„Nežid?” omače se Dušanu pa glasno uzviknu od čuđenja. Kad to začuše vojvode, svi se
stadoše krstiti.
„Daleka mu lepa kuća” promrmlja vojvoda Preljub.
„Spomenuo se, ne povratio se” dodaje vojvoda Vojin.
Branko Mladenović i Nikola Stanjević pljunuše u stranu.
Samo kosingas Vojinović osta pribran i priđe caru, koji je Dimitriju već oteo Miloša pa ga
stiska uz sebe, kao da hoće da ga zaštiti.
„Znaš li, pope, bajalicu protiv nežida?‚” upita ga kosingas.
Dimitrije uzdahnu, najradije bi rekao da ne zna, ali pred carem ne može da laže. Dušan je
tako uticao na ljude. Iz njega je izbijalo poštenje i autoritet koji je izvlačio istinu iz ljudi. Strah od
demona beše toliki da se njegovo ime nije spominjalo, jer „zlo dolazi bez poziva” pa se već radije
zamenjuje pogrdnim nazivima kao nekrštenik, nečastivi ili nežid.
„Znam je, kosingase, ali bojim se da ga se nećemo tako lako rešiti čak i da ga sad
proteramo iz deteta‚” reče pop slegnuvši ramenima, pa pruži ruke da mu car vrati Miloša. Zatim
krenu opet duž obale reke i poče da je izgovara: „Nežid ide putem, srete ga anđeo Gavrilo i upita
kuda ide, a on mu odgovori: ’Idem u čovekovu glavu, da je svakom mukom mučim.” He možeš
tamo ići, već idi u vodu.’ A nežid: ’Ja ću iz vode u ribu, iz ribe u travu, iz trave u svinjsku njušku.
Svinju će pojesti čovek, pa ću opet ući u njega.’ Nežida izgna iz glave rabu božiju...”
I to tako potraje čitav čas, sve dok najednom Dimitrije stade rukom da pravi pokrete iznad
Miloša kao da nešto izvlači iz njega, pa se sav zajapurio, a znoj ga obliva. Ha kraju, Miloš glasno
zaplaka, a on zamahnu rukom ka reci kao da nešto baca, pa pošto je stajao do članaka u reci,
šutnu vodu nekoliko puta, pa viknu i pljunu na levu stranu: „Nalet ga bilo! Anatema ga bilo!
Časni ga krst ubio! ”
Pop zadihan priđe caru, koji je sve to sa čuđenjem pratio i vrati mu dete. A Dušan s
neskrivenom naklonošću poče da ljubi Miloša, očinskom ljubavlju ga celiva poljupcima i
pogledom ga miluje.
Prilazi mu kosingas Vojinović, pa mu reče:
„Care, na svom sam putu sretao svašta, ti to znaš... Zato ti mogu kazati da ovo dete krasi
važna sudbina, nosi mesečevo obeležje na šalu, a Volos mu je zaštitnik. Više će voleti noć nego
dan. Zato će ga opasnosti vrebati sa svih strana. Sad mi je jasno zašto sam usnio zmajevo jaje.
Neko
moćan se okomio već sad na njega ne bi li ga sprečio da zakorači na svoj sudbinski put.”
„Ja ću mu pomoći da to uradi‚” reče car ne skidajući pogled sa deteta, koje se već smirilo
i izgledalo uobičajeno. „Biće bezbedan kod mene.”
„To nije dovoljno, care” reče kosingas. „Moraš znati kojim putem da ga pošalješ kad
dostigne zrelinu
Zna Dušan na šta kosingas misli i ne mili mu se da to radi. Ponekad i sam pomisli da je to
možda previsoka cena za ove junake. A opet, znao je da je sudbina zmajevitima naklonjena i da
im je slava neminovna. Ali, najčešće po cenu života. Lomi se car u duši. Zavoleo je svako svoje
„zmajevo jaje” kao da su mu rođena deca. Zato oćuta na Miloševu opasku. Ali, ovaj je uporan.
„Kad dostigne zrelinu, pošalji ga u Đavolju varoš” tiho će kosingas.
Dušan se namršti na pomen tog mesta. Znao je šta ima tamo i nije to opravdavao. Kao
pravoveran čovek, izabrao je krst Božiji, ali kao član reda Zmaja, znao je i za drugu stranu istine.
Ha kraju se pomirio sa tim da je red Zmaja zaštitnik časnog krsta od svih neprijatelja,
ovozemaljskih i onostranih. Njegovi hrišćanski koreni bili su jaki i nepokolebljivi, ali kao i
Rastko Nemanjić, umeo je da prepozna dobre običaje stare vere. Nekad je u šali govorio: „Sveti
Sava je bio vučji pastir, a ja sam zmajev pastir.”
Kad vide da car i dalje ćuti i mršti se, kosingas mu opet reče:
„On mora otići pred vračaru Dragušlu da mu ona otkrije sudbinu i postavi ga na pravi put.
Samo tako će ispuniti svoju sudbinu.”
„Ne volim da šaljem decu kod nje” izusti car. „Ona me plaši.”
„Moraš, tako je odvajkada... I mene si tamo slao, tako ćeš i onu zmajsku decu koju si
okupio na dvoru.”
„Nekad pomislim da nas sve čeka ista... strašna sudbina” reče car gledajući Miloša i
razmišljajući šta li je zapisano njemu.
„Sudbina je zmajevitih da čine velika junačka dela‚” reče kosingas, a car ga pogleda
zamišljeno.
„Pokušaj da to objasniš materi svojoj, Miloše Vojinoviću” reče car. „Ne mari ona za tvoje
junakovanje, već samo za tebe.”
„Ah, care! ” nasmeja se kosingas. „Ne liči na tebe da tako govoriš!”
„Znam, ali uvek me spopadnu takve misli kad držim dete u naručju‚” odgovori Dušan, pa
krenu ka Mari, koja je uplakana stajala po strani. Kad joj dade Miloša, a on se okrenu svojim
ljudima, pa čvrstim glasom reče:
„Pozovite mi almokadana Al-Mohada.”
Rastrčaše se ovi, pa se za tren iz kolone izdvoji jedan almogaver stariji od Dušana, ali i
dalje u punoj snazi, mrkog izgleda sa velikim, širokim nožem za pojasom. Nije bio toliko visok
koliko krupan, nosio je kapu na glavi, a na leđima mali štit. Al-Mohad je bio Maur, nekadašnji
odbegli rob sa juga, koji se vremenom toliko proslavio u borbama almogavera da su ga drugovi
jednoglasno izabrali za svog vođu. Otad ga slepo prate i u smrt.
„Zapovedaj, adalide” blago se pokloni Maur.
„Almogaveri su odsad odgovorni za čuvanje ovog deteta Miloša Kobilića” reče car.
„Život mu je u opasnosti.”
„Ne strahuj više za njega, adalide” reče ovaj. „Almogaveri će ga čuvati svojim životom.”
Mapa krenu sa Milošem u naručju ka komori, a Al-Mohad pođe za njom. Kad su stigli do
kolone gde su bili postrojeni almogaveri, on im reče nešto na njihovom jeziku, a grupa od 15
ratnika se odmah izdvoji i nastavi dalje za Marom. Dušan je bio zadovoljan, Miloš će biti
bezbedan.
„Nastavljamo dalje! Pokret!‚” viknu car. „Začamismo ovde i predugo! ”
Dušan nije ni čekao da posluga spakuje stolice i stolove, već odmah uzjaha svog konja, pa
kad mu se vojvode pridružiše, on dade znak da kolona krene. Želeo je što pre da stigne u Prizren.
Odlučio je da odmah krsti Miloša Kobilića u crkvi, jer je dete do krštenja u vlasti đavola. Zato se
za vreme krštenja duva i pljuje preko deteta kako bi se đavo oterao.
„Nije ni čudo što ga je onda nežid spopao.” pomisli Dušan. „A kad dođe pravi trenutak,
poslaću ga u Đavolju varoš. Neka spozna svoju sudbinu i neka zna po kakvom će trnju stići do
slave.”
 Glava ocma
- jyn 1346. godine

„U crkvi je čedo pokrstio,

I l’jepo mu ime nadjenuo,
Od milošte Miloš Obiliću;
Pa ga hrani kao čedo svoje,
Miluje ga na kriocu svilnu”

N a dan Svetog arhanđela Gavrila u Prizrenu, 13. jula po starom kalendaru, okupi se
veliki svet u manastiru Bogorodice Ljeviške i oko njega. Sjatilo se što naroda, što plemstva, a
svečana mesta zauzeše carske vojvode i despoti, i naravno, carska porodica. Povod beše krštenje,
a kad je car taj koji donosi dete na krštenje, onda je razlog više da se pojave svi od neke važnosti
na dvoru. Iako niko, osim carske porodice i carevih zbliženih nije znao ko se zapravo krsti, niko
nije ni pitao da li treba da se pojavi. Mnogi su nagađali, a ponajviše oni zluradi koji su
najupornije šaputali: „Da se carica nije opet porodila, a da car nije znao da je zabređala?” No,
takvi su se uvek gurali u prve redove i najdublje se klanjali toj istoj carici.
Službu svete tajne krštenja obavlja niko drugi nego patrijarh Joanikije, čovek možda
desetinu ili više godina stariji od cara, prvi među pravovernima i prvi srpski patrijarh tek
formirane srpske patrijaršije. Bio je vrlo energičan i hrabar čovek, i činilo se da ga uvek i svuda
ima. Ništa nije u carstvu moglo da se desi, a da nije znao za to. Možda zato što i nije bio
crkvenjak, već je pre ustoličenja za patrijarha bio logotet na dvoru tada još kralja Dušana, glavni
upravnik ili sekretar. Teško se odvikavao od svojih svetovnih navika iako je bio bogobojažljiv
čovek. Mnogi su se svojevremeno čudili otkud je on izabran, a ne neko iz crkvenog bratstva. No,
Dušan je želeo na tom mestu čoveka od poverenja, nekoga na koga se može bezuslovno osloniti u
vremenu koje je tek dolazilo. I zato je bez oklevanja prihvatio Dušanov predlog prethodne godine
da se osnuje srpska patrijaršija uprkos protivljenju carigradske patrijaršije. To nije bio, naravno,
nikakav Dušanov hir već potreba da njegovu carsku titulu potvrdi crkva obredom krunisanja i
miropomazanja. Kako je samo carigradska patrijaršija krunisala careve, a Dušan je bio u
neprijateljstvu sa Carigradom, morao je da osnuje svoju patrijaršiju koja će ga potvrditi za cara.
Tako je već početkom te 1346. godine, na crkvenom saboru proglašena srpska patrijaršija, a za
patrijarha je izabran stari Joanikije. On je za sedište patrijaršije izabrao crkvu Svetih apostola u
Ždrelu kod Peći, koja je tek kasnije, dograđivanjem i proširivanjem dobila naziv Pećka
patrijaršija. Dotadašnji crkveni centar, manastir Žiča, opustošili su Tatari i Bugari i dugo se
obnavljao.
Patrijarhu Joanikiju niko nije morao da kaže koga car dovodi na krštenje jer je za
Dušanove namere saznao i pre nego što je ovaj stigao u Prizren. Nije se nimalo iznenadio kad je
čuo da dete nosi vučji beleg i sablju upisanu na bedru. Odavno je prestao da se čudi kako Dušanu,
niotkuda, pristižu deca, pa i odrasli, sa zmajskim obeležjima. Verovao je, kao i sam car, da se to
dešava sa određenom svrhom.
 I tako je toga dana crkva Svetoga arhanđela Gavrila obasjana jutarnjim suncem zračila
mirisom tamjana i pesmom hora, koji je stajao u pevnici, ispred oltara, i milozvučno pevao kao
da priziva i samog anđela Gavrila da posvedoči ovom svetom činu. I dok je patrijarh obavljao
službu, pojci ponavljaju za njim, pevaju ili čitaju određene crkvene tekstove. Ispred njih, u prvom
redu stoji carska porodica: car Dušan, carica Jelena, a do nje njihov maloletni sin Uroš, kralj i
prestonaslednik, i princeza Teodora, njihova starija kćerka. I kosingas Miloš Vojinović.
Sa zidova živopisne freske, čini se, gledaju prisutne, a car Dušan malo-malo pa podigne
pogled na lik svoga dede kralja Milutina. Imao je pomešana osećanja prema tom čoveku. Isprva
ga je mrzeo jer ga je deda sa porodicom prognao u Carigrad, ali pozvao ih je kasnije da se vrate u
ju i starina je zavoleo svoga unuka Dušana toliko da je njemu želeo da preda presto. Dušan je za
to mogao da zahvali svojoj majci Teodori.
Ali, koliko mu je pogled sa dedine freske možda i smetao, toliko mu je milovidno lice
Bogorodice Ljeviške, koja drži u naručju Hrista čuvara, ispunjavalo dušu spokojnošću i
uverenjem da čini dobro delo. Jer kao što Bogorodica drži Hrista na freski, tako je Dušan do
malopre držao malog Miloša u rukama. Verovatno je to bio samo osećaj, ali kao da je u njihovim
pogledima video odobravanje.
Carica Jelena je bila, činilo se, žena koja se isticala u svemu. Koliko po lepoti, toliko i po
pameti, ali i po strogosti i hrabrosti. Šta više reći nego da je redovno pratila muža u njegovim
vojnim pohodima, a da je na dvoru bila strah i trepet za dvorane i plemstvo. Niti se sklanjala od
krvavih okršaja na bojištu, niti je trpela javašluk na dvoru. Bila je viša od svih žena na dvoru,
duge kose i ponosnog držanja. Retko bi je viđali nasmejanu; najčešće namrštenu i grdljivu. Samo
je pored cara i njegove majke Teodore, i naravno svoje dece, umela da smekša i da pokaže svoju
dražesnu stranu. Ali, posebno je bila netrpeljiva prema Dušanovom polubratu Simeunu, koga je
posprdno zvala Siniša, Simče ili Simša, pa su taj nadimak prihvatili i mnogi drugi. Nesrećnik je
caricu izbegavao u širokom krugu i plašio je se kao đavo od krsta jer je sumnjao da je carica u
nekoliko navrata pokušala da ga otruje. Bilo je dovoljno da ga Jelena prostreli pogledom, pa da
ovaj podvije rep i brže-bolje se skloni. Zato je i sad u crkvi stajao po strani, što dalje od carice,
iako ga je Dušan uvek držao blizu sebe. Ruku na srce, carica bi najradije želela da ga se otarasi
jer se plašila njegovih pritajenih nasrtaja na carski presto.
Pored nje, stajao je prestolonaslednik kralj Uroš, desetogodišnji dečak ženskog lika. Ako
nije ličio na oca, bio je sav na majku. Lepe crte lica, anđeoskog glasa i krupnih očiju. Bio je
mnogo vezan za majku, ali je oca obožavao iako ga se malo i plašio. Možda zato što ga je ovaj
uporno terao da se bavi borilačkim i ratnim veštinama, jahanjem, mačevanjem... dok je on bio
najsrećniji dok vežba čitanje i pisanje, dok recituje. Bio je veoma privržen svojoj sestri i slušao ju
je u svemu. Zato ju je i sad u crkvi čvrsto držao za ruku.
Ako je Uroš bio na majku, dvanaestogodišnja Teodora bila je na oca. I Dušan je kćerki
dao ime po majci, koju je neskriveno mnogo voleo i poštovao. Imala je kratku kosu, ni do
ramena, a šiške kao dečak. Njene već tad oštre crte lica umeo da ublaži osmeh, koji je očaravao i
mogao da zanese njene vršnjake. Osmehivala se od srca, nikad izveštačeno, valjda kao i njen otac
i nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Čak je i njena stroga majka umela da popusti pred njenim
šarmom. U ponašanju je bila muškobanjasta, pa je prvo naučila da trči pa da hoda! Sa pet godina
je sama jahala konja, a sa deset je naučila da odapinje strelu u punom galopu. U oca je gledala
kao u boga, ali je i majku poštovala iako je smatrala da je ova prestroga. Dušan bi je pustio i da se
potuče sa dečacima, dok joj je Jelena strogo branila da se druži sa njima, već samo sa
devojčicama. Zato je i sad gledala u dečake, Dušanove zmajevite kako ih je on nazivao, koji su
stajali poređani uz istočni zid crkve.
A tamo, sa jedne strane stoji zmajeviti vojvoda Momčilo, u svojim tridesetim godinama, a
sa druge njegova mlađa sestra Jevrosima, oboje od zmajske krvi Zmaja od Jastrepca. A između
njih dvoje... najlepši biseri na zmajskoj perjanici, sve junaci od sutrašnjice i uzdanice srpskoga
naroda. Od najmlađeg do najstarijeg, poređani stoje Milan, kasnije mu je dodat nadimak Toplica,
Ivan Kosančić, Relja Bošnjanin, kasnije je dobio nadimak Krilatica jer je od svih najduže mogao
skočiti, Banović Sekula, Marko Mrnjavčević, budući kraljević i Jevrosimin sin, Banović
Strahinja, sa nadimkom Strahilo jer je bio neustrašiv, i Ljutica Bogdan. Opisati njih bilo bi kao
opisati najsvetlije zvezde na noćnom nebu koje večno sijaju nad nama. Tako ih je i car Dušan
gledao, kao svoju decu, svoje izabranike koji će nastaviti njegovu slavu i predvoditi buduće
vojske.
Sada će među tim zmajevima biti i Miloš, njemu najmilija i najblistavija zvezda.
Sa Dušanove leve strane stajala je njegova majka Teodora, žena milog lika i još milijeg
karaktera. Za nju se moglo reći da je bila majka u pravom smislu te reči, požrtvovana,
velikodušna i dobroćudna. Za nju ništa i niko nije bio važniji od njenog Dušana. Sve što je u
životu činila bilo je u njegovom interesu, čak i kad se razvela od Stefana Dečanskog mnogo
godina ranije, tačnije 1322, na njegovo insistiranje da bi brakom sa Marijom Paleolog, kćerkom
Jovana Paleologa, sklopio toliko mu potreban savez sa Vizantincima. Ali, znajući da razvodom
Dušan postaje nezakonit sin i da kao takav ne može da nasledi svog oca na prestolu, ona je taj
svoj pristanak uslovila garancijom da se to ne desi. Uprkos svemu, Stefan Dečanski i Teodora
ostali su u prijateljskim odnosima, a možda i više od toga. Kralj je i dalje potajno voleo Teodoru,
možda zato što mu je nova žena Marija imala tek dvanaest godina. Ta privrženost je išla dotle da
je Stefan svoju prvu kćerku sa Marijom i nazvao po njoj. Iako se kraljica Marija protivila, nije
uspela da odgovori kralja i devojčici je ostalo ime Teodora. Ali, čim je stasala, kraljica Marija se
pokazala kao tvrd orah. Uspela je da ubedi svog mnogo starijeg muža da ponovo uda Teodoru i
da je tako ukloni sa dvora. Kralj Stefan, već pod uticajem čari mlade žene, poslušao je i Teodoru
udade za čoveka koji je bio njegova desna ruka još iz mladosti, za despota Dragoslava. Ali,
desetak godina kasnije, Teodora sahranjuje svog od sebe mnogo starijeg muža. Iz tog braka,
Teodora je rodila sina Dragutina, ali i ovaj umire tek što je stasao u petnaestoj godini života.
Pored Teodore stajala je njena kćerka Jelača, Dušanova mlađa rođena sestra. Mnogo je
ličila na svoga brata pokojnog Dušicu, koji je umro dok su bili u izgnanstvu u Carigradu. Kada je
deda Milutin, plašeći se svoga sina Stefana, ovoga oslepeo i sa muškom decom proterao u
Carigrad, kod sebe je zadržao Teodoru i Jelaču. Isprva kao taoce, ali kako je stario, sve su mu
bile draže, pogotovo Teodora, koja je umela da se dodvori starom kralju i da mu ugađa sitnicama.
Ona je i najzaslužnija što je stari Milutin kasnije vratio na dvor svoga sina Stefana zajedno sa
Dušanom. Nažalost, za Dušicu je bilo kasno jer je već umro od bolesti. Jelača je bila mila i tiha
žena, pokorna i poslušna, ali pametna. Nije se mešala u politiku i klonila se svađe sa bivšom
kraljicom Marijom, pa ni ova nju nije dirala. Uglavnom se držala po strani, uz svoju svoju majku
Teodoru. Imala je dugu smeđu kosu, vezanu u rep, svetlu put i lep, dug vrat.
I sada u crkvi, na krštenju, toliko godina kasnije Marija je stajala odmah iza bivše kraljice
Teodore i disala joj za vrat. Ova bi se ponekad nelagodno osvrnula samo da bi je dočekao
ironični smešak bivše kraljice. Teodora se osećala kao da će Marija svakog trenutka da joj zabije
nož u leđa. Ali, to je bila mržnja koja je zračila iz te sitne crnokose i pakosne žene, ali lepuškaste
i vrlo skladno građene. Umela je uvek lepo da se obuče i uvek je hodala uzdignute glave. Nikad
nije propuštala da naglasi da je nekad bila kraljica i supruga velikog Stefana Dečanskog i da je
poslove na dvoru bolje vodila nego „sada neki” pri tom misleći kako na caricu Jelenu, ali
posebno na Teodoru, koja je zdušno pomagala carici u vođenju tih poslova. Kao i svaka dobra
majka, i Teodora je ćutala i trpela zbog svog sina, nikad se ne žaleći na Marijanine spletke.
Carica Jelena, doduše, nikad joj ne bi oćutala i najradije bi je otrovala kao i njenog sina,
ali je morala da je trpi jer je ona sada bila udata za despota Jovana Olivera, voljenoga Dušanovog
vojvodu. Šest godina nakon smrti svoga oca Stefana 1337. i zbog velike griže savesti što je
Marija tamnovala sa njim, kralj Dušan je udaje za svog vernog vojvodu. Želeo je da se iskuli
najbolje što je umeo.
Pored bivše kraljice Marije, rame uz rame, stajala je njena kćerka Teodora, Dušanova
polusestra po ocu, i ona kojoj je kralj Stefan dao ime po svojoj prvoj kraljici i supruzi. Ta, na
majku, sitna žena sa svojih nepunih dvadeset godina života nije imala ništa na svog oca, već kao
da je bila mlađa sestra bliznakinja svojoj majci! Da se isto obuku, skoro da se ne bi razlikovale. I
po duši su bile slične. Bila je bacila oko na sevastokratora Dejana i nije htela da se smiri dok se
nije udala za njega. Ha kraju, Dušan mu je dao tu titulu oženivši ga sa svojom polusestrom. Čini
se da je ona najteže podnela tamnovanje sa ocem Stefanom u Zvečanu i dugo nije mogla da se
oporavi. To je bilo nešto što nije mogla da oprosti svom polubratu Dušanu, niti je posle toliko
godina kasnije to mogla da sakrije pred njim. Njena hladnokrvnost i naizgled ravnodušnost teško
je padala Dušanu, pa je ovaj dugo ugađao njenim hirovima ne bi li nekako zadobio bar njen
oproštaj. Ha prvi pogled, izgledalo je da se smirila kad se udala za Dejana, koji je bio skoro
dvadeset godina stariji od nje i koji joj je podario troje dece: najstariju ćerku Teodoru Dragaš, a
zatim sinove Jovana Dragaša i Konstantina Dragaša. Međutim, njenom spletkarenju nije bilo
granica, pogotovo kad bi se udružila sa svojom majkom Marijom.
Pored nje, sa druge strane, stajao je njen muž sevastokrator Dejan, obučen u plavo, onako
kako dvorski običaj nalaže. Doduše, svi su se još navikavali na svoje titule i oblačenje jer je car
Dušan tek svojim proglašenjem za cara uveo običaje koji su postojali na carigradskom dvoru.
Umeo je u šali da kaže: „Navikavajmo se, uskoro će Carigrad biti naš.” Zato je i Dejan, ne samo
sebi, već i drugima, izgledao pomalo smešno obučen skroz u plavo, sa plavim cipelama i plavom
kapom. Bio je skoro Dušanovih godina, veoma sposoban i svestran kako na bojištu, tako i u
pregovorima, pa je uživao veliki ugled ne samo kod cara već i na dvoru. Ali velika mana mu je
bila njegova slabost prema supruzi Teodori, koja ga je vrtela oko malog prsta i neretko ga
koristila za svoje spletke, iako on siromah nije bio toga svestan. He zna se ko je imao više uticaja
na Simeuna, da li majka Marija ili sestra Teodora. Ha njegovu nesreću, obe su bile sličnih
ubeđenja.
Iza carice Jelene stajao je njen povisok, vižljast brat koga je dovela iz Bugarske. Jovan
Komnina Aset bio je čovek koga niko na dvoru nije voleo ni podnosio, osim njegove sestre,
naravno. Bili su velika suprotnost i nikome, pa ni Dušanu, nije bilo jasno zašto ga Jelena toliko
brani i toliko se zalaže za njega. Iako je bio nedrag i Dušanu, ovaj je morao da ćuti i trpi šuraka,
pa mu je čak dao i titulu despota i namesništvo u severnom Epiru. Od prvoga dana na
Dušanovom dvoru pokazivao je veliku samovolju i častoljublje, a njegove stalne nedolične
postupke prema mletačkim trgovcima Dušan je morao da rešava. Ništa što bi car rekao carici nije
pomagalo u smirivanju tenzija sa Jovanom Komninom. Ona ga je uporno štitila, a on je održavao
svoj položaj. Bio je oženjen Anom iz Vidina koju je poveo sa sobom. Nisu imali dece. Ona je bila
tiha i neupadljiva žena koja je i posle toliko godina provedenih na dvoru vrlo loše govorila srpski
jezik.
Iza carske porodice stojale su ostale Dušanove vojvode, despoti i kesari, i to: Nikola
Stanjević, Vratko, Preljub, Vojin, Branko Mladenović, njegov stariji sin Grgur, Veljko...
„Kako će biti kršteno ime ovom detetu?” upita naposletku patrijarh Joanikije pogledavši
cara Dušana.
„Neka mu kršteno ime bude Miloš... Obilić.” reče car, želeći da prekine sprdnju sa
Miloševim prezimenom Kobilić. Ućutkaće zle jezike i zlobnike.
Ha patrijarhov znak, on priđe i uze dete, pa ne izdrža već ga stade ljubiti u glavicu. Nije
više čuo crkvenu službu već se zagledao u milo dečakovo lice i duboko se zamislio nad njim.
Intuicija mu je govorila da će ovo biti junak nad junacima i da se njime njegov sveti zadatak
okupljanja zmajevite dece završava. Trebalo je da zna da će ih biti sedmorica, to je bio čaroban
broj. I odahnuo je. Odahnuo je toliko glasno da na tren zabuni patrijarha, koji se nakašlja ne bi li
trgao cara iz misli.
Krštenje je bilo završeno. Dušana, koji držaše Miloša u naručju, odmah okružiše carica
Jelena sa njihovom decom i njegova majka Teodora i Jelača i zasuše dete milovanjem lepim i
tepanjem. Da je sudbina umešala prste videlo se i kad je desetogodišnji Uroš od oca zatražio da
mu da Miloša da ga drži u rukama. Jer za života su se voleli kao braća.
Samo su zli jezici krišom gunđali i prekorno ih gledali ne mogavši da shvate zašto car
posvećuje toliku pažnju kopiladima, a ne njihovoj deci koja su rođena u zakonitom braku. Niko
od njih, ionako, nije znao tajnu reda Zmaja.
Kasnije toga dana, u carskim odajama na dvoru u Ribniku, nedaleko od Prizrena, sedi car
Dušan i drži u krilu maloga Miloša, a do njega sedi stara kraljica Teodora i sestra Jelača i miluju
ga pogledom, dok se carica nervozno šeta ispred njih. Oštrim pokretom ruke otpusti Maru, koja je
čekala da uzme dete. Ispred vrata je stražarila katalonska garda. Kad dadilja zatvori vrata za
sobom, carica planu:
„Namerno je veštica stala iza nas dve! Mogla sam da osetim kako me probada svojim
urokljivim pogledom. Bestraga joj glava! Kažem ti, Dušane, bolje da Miloša natrljamo belim
lukom da ga ona ne urekne ili da ga ta veštica ne pojede!”
„Ako će nekoga da pojede, to ćeš biti ti” reče joj Dušan dok zaljubljeno gleda u Miloša i
cupka ga u krilu.
„Ili mene” ravnodušno će Teodora.
„Tebe neće, kraljice. Tebe hoće opet da uda!”
Teodora u čudu podiže obrve i pogleda Jelenu da vidi da li ova ozbiljno govori. Ova ne
reče ništa nego pogledom pokaza na Dušana.
„A ti, sine, ćutiš?‚” okrenu se njemu mati. „Znači li tvoje ćutanje da nešto znaš o tome?
Kaniš li i da udaš svoju sestru Jelaču?”
Dušan uzdahnu i konačno odvoji pogled od Miloša. U njegovom pogledu majka je videla
odgovor. Nikad nije mogao da sakrije nešto od nje, ni kao dete, ni sada.
„Pa, bio je... taj predlog, da” zamuca Dušan.
„I ti ćeš joj opet udovoljiti, je li?‚” brecnu se Jelena na njega. „Dokle ćeš joj popuštati?
Prestani više da se mučiš tom krivicom! Nisi ti kriv za njihovo tamnovanje niti za smrt svoga
oca! Tako je moralo biti!” Carica se potom razmaha. Ko zna koliko puta mu je to već ponovila.
„Tvoj rođeni otac je naredio da te ubiju, šta si drugo mogao da uradiš nego da se braniš?”
„Ali, neko ga je otrovao, a ljudi misle da sam ja to naredio!” Stara duševna rana ga je opet
zabolela. Ponovo bi se otvorila i ispuštala otrovnu žuč. Žuč kakvu je sigurno osećao i Stefan na
samrti pri pomisli da je njegov sin naredio da ga otruju. „Još me je i prokleo na samrti, mene i
moje potomke, da će moja kuća biti kraj carstvu! ”
„Bog je svedok da nisi uprljao ruke‚” reče Jelena. „Mada, ruku na srce, nije zaslužio
bolje.”
„Ne govori tako” jedva izusti Dušan. „Bio mi je otac. Sigurno se i on pokajao na kraju.”
„Nije brate‚” tiho će Jelača. „Duša mu je bila zatrovana protiv tebe.”
„A ko mu ju je godinama trovao?” Jelena značajno pogleda muža. „Ona ista kojoj ti sve
činiš.”
„Mislim da oni ne moraju da ispaštaju zbog greha moga oca” reče Dušan. „Uostalom,
Simeun je...”
 „Molim te, ne spominji mi Sinišu!” prekide ga Jelena podižući ruku uvis. „Svima priča
naokolo da će te on naslediti. A ti ćutiš. Nastaviš li tako, mogu da dignu ruku na tvoga sina
Uroša, da uklone i poslednju prepreku.”
„Svaki presto nosi isto prokletstvo” reče nehajno Dušan. „Svi žele da ga se dočepaju... A
treba ga umeti sačuvati.”
„Ti si nekad lakoveran, sine” reče Teodora. „Ne smeš da veruješ ni svojim najbližim
ljudima.”
„A kome ću da verujem ako ne svojim vojvodama, despotima?” Pogleda je Dušan. „Ko je
čestit ako nisu moji zmajeviti? I Gospod je bio okružen sa svojih dvanaest apostola.” Rekavši to,
poljubi Miloša u čelo.
„Zašto onda nisi Sinišu uveo u red Zmaja?‚” procedi kroz zube Jelena. „Ne zaboravi da je
i Gospoda jedan od njegovih apostola izdao.”
„Simeun nije zmajevit‚” kratko će Dušan i značajno pogleda svoju caricu.
„Nije ni u redu Čuvara koplja svetoga Georgija” smeška se Jelena. Volela je da ga dira u
ranu.
„Dobro, de! He zaslužuje tu čast... ali mi je ipak polubrat.”
„Najsrećnija bih bila kada bi Siniša omastio konopac.”
Dušan je samo prekorno pogleda, a carica mu odmahnu rukom.
„Ti više ništa ne duguješ Mariji i njenoj deci” reče Jelača. „Uradio si za njih više nego što
bi bilo ko. A za ocem ne žali toliko, njegovo srce je bilo iskvareno i bez spasa. Uostalom, ti samo
želiš da se i njemu iskupiš jer je tamnovao sa Stefanom.”
„Da sam ja tada bila udata za tebe, sigurno bi mene okrivili za trovanje‚” ravnodušno će
carica. „Ionako na mene prvo posumnjaju kad neko naprasno izdahne
Nasta tajac, a samo je carica još šetkala tamo-amo. Napokon, Teodora se seti:
„I koga si mi to namenio za muža, sine?”
„Ne prisiljavam te ja da se opet udaš, majko‚” reče Dušan blagim glasom. „Nego se
plašim za tebe. Netrpeljivost između tebe i Marije me brine. Zato bih... da te sklonim od nje.”
Zatim je uhvati za ruku. „Ti ne bi nikad njoj nažao nešto uradila, što ne mogu da kažem i za
Mariju. Mogla bi da te povredi.”
„Razumem‚” uzdahnu stara kraljica. „I koga si mi izabrao?”
„Ivaniša, gospodara Toplice. Bude li pristao, daću mu titulu despota.”
„Ruku na srce, kraljice, Ivaniš je veoma dobar čovek, ugledan i poštovan od svih” složi se
Jelena sa muževljevim izborom.
„I Toplica je dovoljno daleko od Prizrena, je li?‚” dodade Teodora sarkastično.
„Nije toliko daleko da ne možeš da nam dolaziš u posetu” reče Dušan. „Uostalom, još
nisam sklopio dogovor sa Ivanišom.”
„Nemoj ni da žuriš’’ tužno mu se osmehnu majka.
„A koga si namenio meni, brate?” upita Jelača. „I je li to takođe po nagovoru kraljice
Marije?”
„Nemojte preterivati” uzvrpolji se Dušan. „Mislim na vaše dobro...”
„Malo više na dobro carstva, zar ne?‚” reče Jelača.
„Nećemo da se raspravljamo” dozlogrdi Dušanu. „Vremena su teška i svi se žrtvujemo
kako moramo. I vas dve ste došle iz tuđine...” reče Dušan misleći na suprugu i na majku. „Pa se
ne žalite. Običaj je takav oduvek, moramo sklopiti saveze sa prijateljima...”
„Nekad mi to liči na davanje talaca, a ne na brak‚” promrmlja Jelena.
„Ako je tako, onda se ti nimalo ne ponašaš kao talac.” pogleda je ozbiljno Dušan. „Taoci
ne idu uokolo, ne zanovetaju i ne naređuju.”
 „Bogami, sine..” umeša se Teodora. „Ja sam se osećala kao talac sa Jelačom kada vas je
deda Milutin proterao u Carigrad, a nas dve zadržao na dvoru. Nismo smele ni da pisnemo, a
kamoli da se udaljavamo od dvora. Sreća naša što je kasnije podetinjio i odobrovoljio se. Stalno
sam mu govorila: ’Tvoj unuk Dušan je pljunuti ti!’ Čak i kada se ljutio i besneo. Doduše, nisam
ga mnogo lagala, sve više ličiš na njega.”
„Gde me šalješ, brate?” podseti ga Jelača.
„Još nikud, Jelača” reče Dušan, na šta se ova obradova, ali za kratko. „Ali, razmenjivao
sam reči sa Mladenom Šubićem, gospodarom Klisa i Skradina.”
„Dobro sam rekla, interes carstva je na prvom mestu!‚” smeje se ona.
„Slučajno se on graniči baš sa bosanskim banom Stefanom, čiju kćerku si hteo da udaš za
našega sina Uroša! ” smeje se i Jelena. „Sad kada ti to nije uspelo, veliš ajde da bar pridobijem
Mladena!”
„I ti si, Jelena, došla nakon rata sa Bugarskom‚” reče ravnodušno Dušan. „U znak
pomirenja i dobre volje.”
„Trgujete nama kao sa stokom‚” duri se carica.
„Vidim da ti je mnogo loše, guraš nos svuda gde ne treba‚” reče car. „Nekad pomislim da
ti više vladaš nego ja, ne znam više koja odluka je moja, a koja tvoja.”
„Moram da ti pomognem kada si tako lakoveran, kao što kaže tvoja majka‚” reče Jelena.
„Moraš da budeš oštriji, kao što umeš da budeš vojskovođa, neka te više ne muči savest zbog
nečega što je davno prošlo. I ne slušaj više Mariju, tako ti boga. Daleko joj njeni saveti i darovi
koje donosi. Plašim se za našeg Uroša više nego za sebe. On joj najviše smeta. Samo bez njega
može da ti progura onog Sinišu za naslednika... Ali, vala, neće dok sam ja živa! ”
„Opasna je‚” ozbiljno će Teodora. „Hoće sve da nas udalji od tebe, ne bi li ostao sam.”
„Ali, njen savet u vezi sa Mladenom je dobar‚” izlete Dušanu, a žene prevrnuše očima iz
očaja što je car toliko povodljiv i što su njihove sumnje bile tačne. „Mladen je dobar čovek i biće
pouzdan saveznik.”
„Kao da je deda Milutin tebe oslepeo, a ne tvoga oca, koji je inače tolike godine dobro
glumio slepca‚” kaže mu Jelena. „Ne vidiš ništa iako ti je pred nosom. Neće ona tebe loše da
savetuje, pa da ti posumnjaš u njene namere. Uostalom, ne želi ona za svog Sinišu okrnjeno
carstvo. Dobro kaže Teodora: ona svojim dobrim savetima nas udaljava od tebe. A kada ostaneš
sam... naći ćeš se u njenoj klopci.”
„Preterujete... Uostalom, Mladen dolazi u posetu sledećeg leta‚” reče Dušan, dajući im do
znanja da je rasprava završena. „Za tada je ugovorena tvoja udaja, Jelača.”
Antagonizam između bivše kraljice Marije i carice Jelene imao je duboke korene i
postojale su nepremostive razlike među njima koje su kulminirale neskrivenom mržnjom. Jer na
drugom kraju carske palate, u odajama kraljice Marije, mogao se videti sličan prizor. Marija se
šetala levo-desno, a njen sin Simeun i ćerka Teodora sede i ćute. Iako ona beše samo bivša
kraljica, imala je odaje raskošnije od cara i carice. Još odavno je uspela da se izbori da joj se
omogući da živi okružena najlepšim stvarima na dvoru. Stalno je ponavljala da je ona kraljice
velikog Stefana i da ne zaslužuje ništa manje. Imala je sreće što je Dušan živeo vojničkim
životom i nenaviknut na raskoš u svojim odajama. Carica Jelena je nevoljno morala da posluša
muža i posle dužeg zvocanja, prestala je da se zbog toga buni. Svaku draperiju, figuru ili komad
nameštaja lično je odabrala i nije dozvoljavala da se pomera drugačije od onoga kako je ona
namestila. Sve je bilo pod konac. Zlatni konac.
„Htedoh da je zadavim, tako me je mamio njen vrat” besni Marija. Stisla ionako tanke
usne, pa su joj usta kao jedna crta. „Sva je gorda i ohola, pa se isprsila... Ništa nisam mogla da
vidim iza nje, bestraga joj glava! ”
 „Nisi ni imala šta da vidiš, majko” Teodora se silila da se drži ravnodušno, ali je u stvari
kiptela od besa. „Još jedno kopile je stiglo na dvor. Ovo počinje da liči na neko crkveno
sirotište!”
„Kako si mu dopustio da ga povede, blesane?” pita majka sina kada zastade ispred njega.
„Zašto ga nisi nagovorio da ostavi to derište u šumi? I majka ga se odrekla!” Zatim se nagnu nad
Simeunom kao kobac: „Možda je neko podmeče!”
„Nikakva moja uveravanja nisu ga mogla ponukati da se razuveri, majko” odgovara joj
on. „Znaš kakav je Dušan kad se zainati! Skuplja tu decu s koca i konopca. Zove ih svojim
’zmajevitim’! Ha!”
„Ne smej se, blesane” majka mu se ušetala kao vučica u kavezu. „Bilo bi bolje da i ti
nekako uđeš u taj red, oni imaju najveće privilegije.”
„Znaš da ne mogu jer nemam zmajska obeležja, zašto stalno ponavljaš jedno te isto?”
„Otkud ona toj kopiladi, a ti, koji si sin kralja, to nemaš?” navali sad na njega i sestra mu
Teodora. „Pa, valjda je tvoja kraljevska krv važnija od nekakvog dlakavog mladeža?”
Simeun oćuta. Nema svrhe da ponavlja ono što i one znaju. Ali, da bi ih smirio, reče:
„Ni Uroš mu nema zmajske belege.”
„A ni pameti‚” dodaje Teodora.
„Ko zna čiji je sin” dobaci Marija. „Sigurno nije Dušanov.”
„Ma, jeste, majko...”
„Ćuti kad ne znaš!” prekide ga Marija. „Ja znam bolje. Car joj nije dolazio u postelju jer
nije ni bio na dvoru. U to vreme bio je u Radovištu, na pregovorima sa romejskim carem
Andronikom. Ja znam, ja se sećam.”
„Malo je trebalo pa da je Dušan protera sa dvora‚” odmahuje glavom Teodora. „Prosto ne
mogu da verujem koliko je sreće imala! ”
„Ma, kakva sreća, kćeri?” okomi se sad Marija na nju. „Sreća je za naivne, lukava je
Jelena. Godinama nije mogla da zabređa, a kad joj je muž otišao po drugu izabranicu.. ” Marije
pucnu prstima, „preko noći već nosi kopile i podmeće mu ga pod nos kao njegovo! ”
„Sa kim li je zabređala?” zamisli se Teodora.
„Kao da nije mogla da bira‚” reče Marija, „U tome joj je bez sumnje pomogao njen brat
Jovan, kakvog li omražnjaka!”
„Nije on toliko loš, majko.. ” promumla Simeun.
„Kud nije, crni ti?” izbeči se bivša kraljica. „Taj gleda samo sebe i svoju korist, ne
razumem zašto ga carica trpi
„Bolje da se car oženio onom princezom Jelisavetom‚” dodade Teodora, „ona je bar bila
kćerka pokojnog nemačkog cara Fridriha.”
„Ne treba nam germanske krvi u carskoj lozi” odlučno će Marija. „Od njih nikakvo dobro
ne možemo očekivati. He sviđa mi se ni što car uza se ima germansku gardu i onog Palmana...
Bože sačuvaj. He znam ko mi je omraženiji, da l’ on, njegov brat ili njegov sestrić.”
„On je čovek od poverenja” reče Simeun. „Dušan mu slepo veruje.”
„Hm, možda zato na kraju i oslepi‚” promrmlja Marija, pa se onda seti: „Ni oni Katalonci
mu ne veruju. Čak su mi i oni draži ”
„Palman je cara ubeđivao da pronađe drugu ženu, neku koja će mu roditi naslednika” reče
Teodora. „Zar nije tada doveo i onog svog sestrića omraženka Georga?”
„Daaa.. ” otegnuto će i zamišljeno Marija. „Čak je i ugovorio audijenciju kod nemačkog
cara Ludviga Bavarskog. Ludvig je to jedva dočekao, bez razmišljanja je dao ruku kćeri svoga
prethodnika. Baš čudno. Obično se pogađaju kao seljaci na stočnoj pijaci.”
„Ali da princeza Jelisaveta umre od tuge...‚” začuđeno će Teodora. „Pa nije dotle došlo pa
da žena presvisne i umre iste noći! Kažu, kad je čula za koga će da je udaju i da je Dušan već
oženjen, legla je u postelju i umrla! ”
„Baš svašta, ali tim bolje‚” reče Marija. „Namrzla sam Jelenu, ali... da Jelisaveta nije
sama umrla, ja bih je svojim rukama zadavila. Ko zna, Jelenin brat Jovan je bio sa Dušanom kod
nemačkog cara...” Ona značajno podiže obrve.
„Ne misliš valjda, majko...?‚” zaprepasti se Simeun. „Ma, ne bi se on usudio da... da... zar
na tuđem dvoru? He, ne, nikako, grešiš!” Odmahuje rukom njen sin. „Niko nije njoj ni prilazio,
ma ni Dušan nije nasamo pričao sa princezom, a kamoli Bugarin Jovan Komnin Asen! Čak su joj
darove po dvorjanima predali. Čuo sam ih kad su pričali o tome Marija klima glavom, nije toliko
sigurna. Sumnjičava je u vezi sa svim.
„I brže-bolje, carica je nekim božjim čudom zabređala!” smeje se Teodora.
„Svejedno, Dušan joj slepo veruje, i njoj i Palmanu.. ” ravnodušno će Marija. „I svojoj
majci Teodori... Trn u oku su mi ona kopilad koju skuplja na dvoru. Nikogovići. Kako li ih samo
nađe?”
„Kaže da ih sprema za vojvode svome Urošu‚” reče Simeun. „Znaš kako se on zalaže da
svako bude okružen ljudima od poverenja
„Ali, car je tebi obećao krunu! opet će Marija. „A carska reč je zakon!”
„Znam, majko” utučeno će ovaj. „Ali, to je rekao kada je bio teško bolestan, a u slučaju
da mu Uroš ne dočeka zrelost.”
„Ali to je carska reč, ne daje se olako i nepromišljeno! ” Stisnu pesnice Marija, a oči joj
sevnuše besom. „Ne moraš da me podsećaš. Bila sam tamo, kraj njegove postelje. Svi su čuli
kada je rekao da ćeš ga ti naslediti... ako se neko zlo desi Urošu!”
Nasta mučan tajac. Sin i ćerka zagledaše se u svoju majku, pa pokušavaju da joj pročitaju
misli sa lica. A ona ćuti. Spustila pogled i ne trepće. Strašne misli joj se vrzmaju po glavi. Onda
pogleda Simeuna i mirnim glasom reče:
„Bićeš car, sine.”
 Glava deveta
- oktobar 1346. godine

„Uroš III podiže mržnju na svoga vazljubljenoga sina, i mesto velike ljubavi, omrznu ga
savršenom mržnjom.”

Dušan je sam stajao na vrhu kule i gledao beskrajno prostranstvo koje se pružalo pod
njim. Bio je duboko zamišljen dok su mu osećanja navirala. Ovo mesto ga je ispunjavalo
neobičnim spokojstvom, ali mu je donosilo i bol od duševnih ožiljaka iz prošlosti. Koliko je
bajkoviti pejzaž izazivao divljenje i lepotu koje se oči ne mogu nasladiti, toliko ga je hladan
kamen pod rukom podsećao na gorčinu očeve mržnje. Dok mu se pogled gubio daleko nad
kosovskom visijom, ispod svojih nogu, u tamnici, nekada je držao svoga oca Stefana u lancima.
Kad god je dolazio u stari grad Petrč, nikada nije mogao da se otrese tog osećanja da mu je otac
još živ i da sad čami u tamnici. Morao je svaki put da se uveri da to nije tako i da se spusti u
mračnu utrobu tvrđave noseći samo baklju.
Dok je tako ukipljen stajao na vrhu najviše kule, iza njega se uzdizala očaravajuća
Šar-planina sa snežnim vrhovima i beskrajnim šumama, a ispod njega se blago spuštala kosovska
visija, sa pitomom rekom Nerodimkom i prostranim Svrčinskim jezerom. U njega je uticala
Nerodimka, a isticale reke Sitnica i Lepenac. Jezero je bilo izduženo i pružalo se u pravcu
sever-jug, od Uroševca do reke Nerodimke. Svetlucanje vode pod podnevnim suncem delovalo je
kao kotrljanje bisera po staklu, kao da ih je rukom mogao zahvatiti. Rezak, hladan vazduh, koji se
spuštao sa Šar-planine, punio mu je pluća i davao snagu kakvu je mogao osetiti samo na
njegovom Kosovu. Bistrina misli i osećaj samozadovoljstva koji umeju čudesno da odagnaju
želju za osvajanjem, putovanjima... Valjda je tako kad je čovek kod kuće. Kako je bivao stariji,
uviđao je da u mnogo čemu liči na svog dedu kralja Milutina. Po svemu sudeći, i starina je u
svom unuku mogao da prepozna sebe iz mlađih dana. Poslednjih godina života nije se odvajao od
Dušana i preneo mu je svoja znanja, pa čak mu je pružio i nešto što je moglo da liči na očinsku
ljubav.
Dušanov deda kralj Milutin dugo je selio svoj dvor tragajući za idealnim mestom za svoju
prestonicu. Ruku na srce, Nemanjići nisu mnogo voleli život po gradovima, pa su im dvorovi
uvek bili van gradskih zidina, okruženi zelenim prostranstvom. Kao prestonica srpske države
najduže se održao Ras zbog svog strateškog položaja, ali kralj Milutin je bio čovek koji je voleo
lov, šumu, reku, planinu... I nije se borio protiv svojih korena, već se odmah po stupanju na
presto i konačnim proterivanjem Vizantinaca preko Šar-planine i Kačaničke klisure kada je
proširio zemlju na jug, zaljubio u područje Kosova. Međutim, kada je trebalo da odluči gde na
ovom prostoru da bude sedište njegove države, mnogo se kolebao. Jednostavno, od toliko lepih
mesta nije mogao da izabere najlepše. U početku, privremeni dvor mu je bio u Prištini, ali ubrzo
se seli na južne padine Kopaonika, gde je blizu izvora reke Lab podigao dvor Vrhlab. Ali, ni tu
nije mogao da se skrasi kad je upoznao sve lepote Svrčinskog jezera. Očaran pejzažom, Milutin
gradi ne jedan dvor, već četiri! Svi su bili na razdaljini od 10 do 12 kilometara, a iznad njih, na
južnoj strani jezera, na uzdignutoj zaravni, gde se nalazi jak izvor vode, i okružen sa tri strane
planinama, čuva ih stari grad Petrč, tvrđava koja je postojala čak u vreme cara Justinijana.
Sada je Dušan bio odatle zagledan u Svrčinsko jezero i u ostrvo koje se nalazilo na
njegovoj sredini, sa crkvicom na najvišem vrhu. Mogao je lepo da vidi sva četiri dvora koje je
njegov deda podigao. Četiri dragulja. Iako su svi bili sagrađeni od drveta, po lepoti i prostranosti
nisu nimalo zaostajali ni za kojim drugim. Ha južnoj, istočnoj i zapadnoj strani oko jezera nalazili
su se proplanci, šumarci puni divljači, a na severnoj - Paun-polje, kojim je proticala Sitnica, sa
svojim vodenicama i ribnjacima.
Kralj Milutin je jedan dvor podigao na južnom delu ostrva na jezeru, a na uzvišenju
crkvu, u kojoj se Dušan krunisao za kralja petnaest godina ranije, nakon što je svrgao oca sa
prestola. Drugi dvor podigao je u Paun-polju i kako mu ime kaže, bio je nadaleko najlepši od
svih. Imao je svoje dvorane za prijeme, ručavanje, većanje, a bio je opasan drvenim zidom i
kapijom, koja je vodila do dvora. Oba dva dvora bila su povezana mostom preko plitke jezerske
vode. Treći dvor Milutin je podigao na južnoj strani jezera na obali reke Nerodimke, pa se tako i
zvao - Nerodimlje. I on se nalazio najbliže gradu Petrč. Četvrti grad Štimlje Milutin je podigao na
putu prema Prizrenu.
Dušan je zimu obično provodio u dvoru u Skoplju, a ostalim mesecima, kad nije ratovao,
boravio je u ovim dvorovima, a ponajviše u Paun-polju. I sada je tamo premestio svoj dvor, ali
kao i ranijih godina, kad god bi došao na Svrčinsko jezero, jedan dan bi odvojio za posetu tvrđavi
Petrč. Dojahao bi samo sa svojom alemanskom gardom i u pratnji svog vernog silvana Zmajara,
bez svojih vojvoda i kesara. Pravdao je to potrebom da obiđe posadu grada, ali najviše da bi
posetio ćeliju u kojoj je tamnovao njegov otac. Savest ga je proganjala i zatekao bi sebe kako se
nesvesno preslišava i ređa događaje koji su doveli do Stefanove smrti. Da li je mogao to da
izbegne? Da li je nekim svojim migom ili postupkom dao do znanja da se slaže sa zahtevom
ostalih zaverenika da se stari kralj ubije? Činilo mu se da što više razmišlja o tome, stvari su mu
bivale nejasnije. Samo je jedno znao: nije mu želeo smrt. Ali, šta ako je ipak kriv...?
Opterećen takvim crnim mislima, car krenu niz kamene stepenice koje su se vijugavo
spuštale kroz sredinu kule. Usput srete nekoliko vojnika koji se ukipiše pred njim, ali on ih i ne
primeti. U mislima je bio daleko u prošlosti, pokušavajući po ko zna koji put da dokuči tajnu
očeve smrti.
Izašao je u dvorište i uputio se ka ulazu, koji je vodio u podrum i u tamnice. Petrč se
sastojao od dva grada, velike kaleje i male kaleje, odnosno podgrađa nešto niže od tvrđave. Sama
tvrđava je bila dimenzija 45 metara sa 30 i imala je jednu glavnu kulu visoku deset metara,
okrenutu ka severu, i tri manje, okrenute prema ostalim stranama. Cela posada je brojala oko
pedesetak vojnika, dok je u podgrađu bilo stotinak porodica.
Dušan uđe u zapadnu kulu i krenu niz vijugave stepenice do podruma i skladišta. I tu srete
nekoliko vojnika koji su slagali zalihe koje im je on doneo. Bez reči nastavi dalje pa kroz jedan
uzak prolaz nastavi dalje niz stepenice ka tamnicama. Teška gvozdena vrata mu otvori stražar, a
Dušan kako beše visok, morao je da se propisno sagne da bi ušao u hodnik koji je vodio do
tamnica. Ha zidovima je gorelo nekoliko baklji, a pored njih se na nekoliko mesta slivala voda i
plavila kameni pod. Vazduh je bio zagušljiv i mnogo hladniji. Tišinu je remetilo samo kapanje
vode i poneki šum koji bi stražar napravio vrpoljeći se na kapiji.
Dok je koračao ka poslednjoj tamnici, u mislima se vratio na onaj dan kada je u Petrču
zarobio svoga oca sa nekoliko slugu dok je bio u lovu i boravio u dvoru Nerodimlju. To je bila
dobro isplanirana akcija, koju je Dušan sproveo sa nekolicinom svojih najboljih ratnika i sa
njegovim tadašnjim savetnicima Karavidom Fratnutom i Đurđom Ilijićem. Nakon što je ovde
zarobio svoga oca, a maćehu Mariju i polubrata Simeuna i polusestru Teodoru u Nerodimlju, sve
ih je zatočio u Zvečanu.
Dušan zastade zamišljen. Prisećao se koliko su njegovi velikaši, a posebno Karavida
Fratnuta i Đurađ Ilijić navaljivali na njega da naredi pogubljenje svoga oca. Retko ko je bio
protiv toga, a zaverenici su se plašili da će Dušan osloboditi ostarelog oca i da će im se ovaj
osvetiti zbog izdaje. Zato su ga danonoćno ubeđivali da naredi ubistvo. U trenucima kada bi ga
obuzeo gnev što je otac želeo njegovu smrt, dolazio je u iskušenje da popusti, ali njegova narav i
dobrodušje nisu mu to dopuštali. Zašto su onda Karavida i Đurađ otišli jedne noći u Zvečan i
zadavili Stefana? Ko im je to bio naredio? Da nije on u trenutku gneva i slabosti duše nesvesno
klimnuo glavom, pa su njegovi savetnici to protumačili kao njegovo saglasje?
Seća se da mu je tada njegova majka Teodora točila vino ne bi li se smirio, ali nije bio
opijen. Ili jeste, pa se ne seća? Kada ih je preslišavao u Zvečanu posle Stefanovog ubistva,
obojica su se kleli da im je on bio naredio da još te noći ubiju Stefana. Dušan je čak pomišljao da
ih baci na muke, ali svi ostali velikaši stadoše odobravati njihov čin i tapšati ih po leđima kao da
neko junačko delo učiniše. Navukao bi na sebe gnev ostalih velikaša da je to uradio, mada je
žarko želeo da ih vidi kako vise.
Pre nego što je skinuo rezu sa vrata, Dušan zastade kao da će unutra opet videti svoga oca.
On rastera te crne misli i prošaputa:
„On se pomirio sa zemljom.”
Skinuo je gvozdenu rezu i uz škripu odgurnuo vrata. Sagao se pri ulaženju i pred sobom
ispružio baklju. Treperava svetlost jedva probi mrkli mrak i slabašno obasja kamene zidove
tamnice. Kada pogleda u okove koji visiše sa zida, na svoj užas, ugleda neku priliku u dronjcima
sklupčanu u ćošku. „Avet!” Pomisli Dušan preneražen. „Otac se vratio iz mrtvih da me
proganja...!”
Zastao je skamenjen dok se levom rukom pridržavao za vrata. Svetlost je igrala po
zidovima kao pakleni plamen oko nekog demonskog bića. Zanemeo je. Ko zna koliko bi tako
stajao da sklupčana prilika polako ne podiže svoju glavu i ispod razbarušene kose promoli se
staračko lice neke babe. Posle dugog čamljenja u mraku, čkiljila je pokušavajući da razazna lice
svog posetioca.
Dušan isprva razrogači oči u čudu jer ne očekivaše neku babu već svoga oca, ali ubrzo se
sabra i vidno odahnu. Svi prizori iz prošlosti i tegobne misli se raspršiše u zaborav.
„Ko si ti, ženo?” upita car. „Šta radiš ovde?”
To kao da zbuni babu, pa ona pogleda oko sebe kao da želi da se uveri da ovo nije san, pa
zbunjeno zamuca:
„Jesi... li došao da... da me vodiš na gubilište?” Dušan oćuta još uvek zbunjen, pa i on
shvati gde se nalazi, pa se ispravi. Skoro je glavom dodirivao kameni plafon tamnice.
„Straža! ” gromoglasno odjeknu njegov povik. Začu se bat trčećih koraka niz hodnik.
Vojnik stade iza njega. Car se ne okrenu nego i dalje stoji zagledan u babu okovanu lancima. „Ko
je ova žena? Zašto je ovde?”
„Zovu je... baba Vijorika‚” zamuca ovaj. „Tako kažu „I šta još kažu, zašto je ovde?”
nestrpljivo će car. „Kažu da je vračara iz ovih krajeva. Krili je seljaci u Drvengradu. Neki sudija
iz Prizrena naleteo na seljake kako iskopavaju mrtve da ih spale. He htedoše da mu kažu zašto to
rade, a kada im je pripretio mukama, rekoše da ih je ona nagovorila.”
„Vračara, je li?‚” zamišljeno će Dušan dok je gleda. Nije ih voleo. I plašio ih se. Znao je
on da one imaju svakojake moći i najčešće ih koriste da čine zlodela. Dobro, bilo je izuzetaka.
Vračara nije isto što i veštica, naravno. Ali, ipak ih nije voleo. Nije umeo sa njima. Uostalom,
nije on kosingas pa da se bakće sa takvima. „Zašto si nabeđivala ljude da iskopavaju pokojnike i
spaljuju ih? Znaš li da ja to branim?”
 Baba ga merka od glave do pete, pa razmišlja: ko li je ovaj pa da to „brani”? Još jedan
sudija?
„Čuješ li šta te car pita, baba?” viknu stražar. Ha to, Dušan podiže levu ruku da ga ućutka.
Kada Vijorika ču ko pred njom stoji, ona se sa mukom pridiže, a lanci začangrljaše.
Deluju teži od nje same.
„Čuma dolazi u tvoje carstvo, care‚” reče ona. „Pomor je na vidiku.”
„Čuma?” iznenadi se Dušan. Čuo je da Evropom hara bolest koja kosi čitave narode.
„Da, care” reče baba dok se klatila u mestu. Stare noge su jedva držale nju i lance. „Nežid
nam dovodi čumu... Vampiri je šire.”
„Pa, veliš, zato treba spaljivati pokojnike? Da se ne povampire?”
Baba samo klimnu glavom. Zna ona da zakon to brani, ali kako drugačije da se zaustavi ta
pošast, koja se ni od kuda stvorila, čini se.
„To su koještarije, baba‚” reče Dušan, ali ni sam sebi ne zvuči uverljivo. Pronicljiva
vračara je to odmah primetila. Zna ona da je Dušan u redu Zmaja, da je znalac starih tajni. „Ja
sam zabranio spaljivanje mrtvih i Crkva stoji iza toga. Ko si ti da radiš drugačije?”
„Niko i ništa, Dušane care” i pognu glavu. „Samo neko ko pokušava da pomogne sirotom
življu ”
„Crkva je tu da nam pomogne‚” reče Dušan. Baba podiže pogled, a car ga obori. Znao je
da narod pribegava starim običajima u borbi protiv svakojakih demonskih nasrtaja. Zato i opstaje
vekovima na ovim prostorima. I pre dolaska Crkve. No, da bi prikrio svoju neuverljivost, Dušan
brže-bolje, možda ishitreno, reče:
„Pustite babu.”
Stražar za tren okleva, ali kad car mahnu rukom pokazavši da krene, ovaj se trže, pa
pohita sa velikim svežnjem ključeva da je oslobodi okova. Lanci tresnuše o pod, a baba se ispravi
kao da joj to udahnu novu snagu. Stražar se uzvrpolji u mestu poglednujući u cara, a ovaj mu
opet mahnu da ide. On zamače iza cara i vrati se na svoje mesto.
Nasta neprijatan tajac u tamnici. Dušan se pokoleba, možda je prenaglio. Oseti kako mrak
pritiska na slabašno svetlo baklje i uzmiče pred njim. Baba se nađe u polumraku.
Ipak, ona zakorači napred gledajući cara u oči i stade na svetlo. Dušan se iznenadi kada
ona reče:
„Hvala, care, na ukazanoj milosti... Valja ti uzvratiti jednako.”
„Ne treba mi ništa od tebe, idi... slobodna si‚” i odmahnu rukom. Pomeri se sa vrata da
ona izađe.
Baba krenu napolje i dok je prolazila kraj cara, gledajući ispred sebe, reče:
„Čuvaj se rogatog češlja, sinko.”
Dušan oćuta u čudu. Zaneme ne znajući šta da kaže na to. Kakav češalj? Pa još rogati? Šta
koještari ova luda baba?
Činilo mu se da je samo tren stajao sam u tamnici, ali kad se pribra, još jednom osmotri
praznu tamnicu. Sebi u bradu srdito prošaputa:
„Neću više ovde dolaziti, preterah i ja.”
Žurnim korakom krenu niz hodnik rešen da stigne babu vračaru i da je pita šta je mislila
pod „rogatim češljem? Prođe kraj stražara.
„Gde je ona baba?” upita ga car.
„Vijorika?” začudi se ovaj. „Pa, odavno je izašla, care. Pustili ste je.”
Dušan pohita uz stepenište i skoro trčeći izlete u dvorište. Osvrnu se levo-desno, ali babi
se razmetnuše
tragovi. Nije mogao da se načudi kako je mogla tako brzo da nestane. Ali, kad pogleda u
nebo, gde sunce stoji, uvide da se neobično dugo zadržao u tamnici. Već je bilo podne, a sunce je
zamaklo za Šar-planinu. Hladniji vetar stade da se spušta iz visokih šuma. Kako je mogao tako da
izgubi pojam o vremenu? Ili je baba imala veze sa tim...?
„Moramo poći, care‚” začu glas iza sebe.
Dušan se trže i okrenu se.
„Okasno je, care” dodaje kapetan Palman. „U ovo doba godine, ranije se smrkava.”
Dušan ugleda iza njega već postrojenu alemansku gardu. Njegov sestrić Georg je držao
Dušanovog konja za uzde, a silvan Zmajar mu pritrča mašući repom. Car se sagnu i obema
rukama stade mu maziti veliku rundavu glavu. Ipak ne reče ništa, uspravi se i klimnu glavom
kapetanu svoje garde. Prođe kraj njega i uzjaha konja.
Kada se uveri da su svi spremni za pokret, dade rukom znak da se krene. Kolona od 300
vitezova alemanske garde polako se pokrenu i u koloni od po pet jahača stadoše da prolaze kroz
kapiju Petrča i niz vijugavi put, koji je vodio niz planinu.
Tek kada siđoše u niziju i prođoše pokraj dvora Nerodimlja i okolnih sela, kapetan
Palman se usudi da prigovori Dušanovom ćutanju.
„Care, svagda ti kiša iz čela bije kada se vraćaš iz Petrča‚” reče ovaj na Dušanovu
namrgođenost. „Nemoj mi zameriti na dobronamernosti, ali valjalo bi da se okaneš onoga što je
bilo sa tvojim ocem. Više ne možeš ništa da promeniš.”
Dušan klimnu glavom, slaže se sa svojim kapetanom. No, nije to što ga tišti.
„Ne mori me to, moj verni kapetane, nego nešto drugo ” „Kazivaj pa da to rešimo, care.”
„Bojim se da su neke stvari nerešive.”
„Ništa nije nerazmrsivo, pitanje je samo vremena.” „Opet si u pravu, kapetane‚” priznade
Dušan.
Palman sačeka da car sam započne i ne želi da opet navaljuje. Strpljiv je on. Pored njega
jaše njegov sestrić Georg, pa načulio uši.
„U očevoj tamnici nađoh neku babu vračaru,” naposletku će Dušan. „Kazala mi je dve
stvari koje me ostaviše zabrinutog do sada.”
Palman i dalje ćuti, ne prekida ga. Ume on sa carem. „Prvo reknu da je... nežid poslao
čumu na naš narod... a da je vampiri šire.” Ha to se oba Nemca prekrstiše.
„Nežid, je li?’’ primeti Palman. „Misliš da ima nekakve veze sa... malenim Milošem?”
„Ko će mu ga znati?” rezignirano će car. „Narod svuda viđa svakojake čudnovatosti.”
„Da, manimo nežida, nego... ako je istina da pestis dolazi.. ne znam šta nam valja činiti.
Trgovci i strani poslanici pričaju o stravičnostima po njihovim zemljama. Pričaju i o vampirima
da je šire, ali ja ne vidoh nijednog dosad, a nadam se da će tako i ostati” nasmeja se Palman.
„Ne misliš valjda da to postoji, ujače?‚” zabrinuto će Georg. „To valjda narod izmišlja iz
neznanja.”
Kada mu Dušan i Palman oćutaše, momak se uzvrpolji u svom sedlu i proguta knedlu.
„Spominjao si dve muke, care‚” brže-bolje će Palman. „Hm!” glasno će Dušan. „Na
odlasku, baba mi reče: ’Čuvaj se rogatog češlja!’”
Ha to, kao po dogovoru, Palman i Georg prsnuše u smeh. Ali, Dušan osta ozbiljan.
„Da reče vampira, pa ajde!” smeje se Palman, a Kijaran je namršten i ćutljiv.
„Rogatog vampira, da! ” dodaje Georg.
„Ne znam šta je time htela da kaže” i dalje je ozbiljan car i ne primećuje da se njih dvojica
smeju. „Rogati češalj” ponovi zamišljeno Dušan. „Šta li je to?”
„Nije običan nego još rogati‚” ne prestaje Palman, ali ga Dušan tada prostreli pogledom, a
ovaj se uozbilji.
„Moriš sebe koještarijama, care” kaže Palman. „Češalj je češalj, a znamo zašta služi, bar
vama kosmatima.”
„Pogotovo ženama” dodaje Georg. „Stalno svoje kose češljaju... Svašta, bože.”
„Zlatni, srebrni, ali nijedan ubojit” reče Palman. „Možda baba misli na neku ženu koja se
češlja.”
„Sve se češljaju, ujače‚” ispravlja ga sestrić. „To je što ti imaš malo kose, pa ne znaš! ”
„Znam toliko da žene ne mogu bez njega‚” reče Palman. „Sećaš li se darova koje smo
odneli Jelisaveti, kćerki nemačkog cara Fridriha, care?” Dušan zamišljeno klimnu glavom. „Sem
šarenih haljina, tkanina i nakita, beše tamo i onaj lep, veliki srebrni češalj.”
„Je li imao rogove?‚” osmehnu se Georg ne bi li zasmejao ujaka, ali ovaj osta ozbiljan.
Nije smeo da provocira Dušana.
„Bio je od roga, sa srebrnom drškom... Nego, slušaj, care...‚” ozbiljno će Palman. „Ne
obraćaj pažnju na trabunjanje baba. Ni one ne znaju šta govore.”
„Da...” uzdahnu Dušan. „Ono što bi trebalo da nas brine je... čuma.”
 Glava deseta
- novembar 1346. godine

„Što gođ ima na junaka.

Svakoga su odgojile vile,
Mlogoga su zmajevi rodili,
Svakog ću ti po imenu kazat:
Evo prvog tebe, Obiliću...”

Boje jeseni na Svrčinskom jezeru hrane dušu i srce. Početkom novembra dani su još uvek
topli, a samo su noći podsećale da se bliži zima. Umeo bi iznenada da se spusti hladan vazduh sa
Šar-planine i tokom dana, pa da podseti obnažene momke koji su vežbali u dvorištu da je sunce
zubato.
Dvor u Paun-polju, iako od drveta, bio je impozantne veličine, sa dovoljno mesta za sve, a
bogato ukrašen i namešten. Prostorije su bile zastrte skupim tkaninama, svilenim i zlatovezenim,
zidovi bogato ukrašeni, a jelo se i pilo iz pozlaćenih i posrebljenih posuda i pehara. Dušan je na
dvor doveo grčke i vizantijske lekare, učitelje, muzičare... Otkako se krunisao za cara, Dušan je
uveo vizantijske običaje na dvor, ne samo u oblačenju, već i u ponašanju. Dvorjani su bili
doterani i gizdavo odeveni, a oni važniji nakićeni dragim kamenjem i biserjem. Dušan je mladost
proveo u Carigradu, kada je bio u izgnanstvu sa svojim ocem, sestrom i bratom. Ta kultura mu se
duboko urezala u pamćenje i želeo je da njegovo carstvo nasledi staro vizantijsko. I sa velikim
žarom je radio na tome. Zato je sve bilo udešeno po ugledu na carsku romejsku plemenitost i
raskoš.
Žagor, vriska i cika razigrane dece se mešali sa zveketom mačeva i štitova. Mlade dame
su u hladu vezle i krajičkom oka merkale naočite momke. Povetarac je nosio miris pečenih ovaca
koje su se okretale na ražnju i uvek zanosni miris pečenog hleba. Posluga je jurcala uokolo
služeći gospodare raznim đakonijama i pićem.
Ispod velikog i šarenog baldahina bio je postavljen jedan dugački sto sa trideset i dve
stolice. Još uvek je bio prazan i za njim su sedeli samo car Dušan i kosingas Miloš Vojinović.
Pored njih mladi Uroš držao je za ruku Miloša Obilića, koji je pravio svoje prve korake. Dušan je
voleo da ih gleda tako zajedno, bili su kao dva brata. Nešto dalje, careva kćerka Teodora vežbala
je gađanje lukom i strelom. Okruživala su je njegova starija zmajevita deca: Marko Mrnjavčević,
Banović Strahilo i Ljutica Bogdan. Mlađi su se raštrkali i trčkarali kao bez glave. Sve njih na oku
je držao stari vitez Vukan, koji ih je podučavao ratnim veštinama. Imao je oko šezdeset godina,
ali još uvek je bio držeći. Kratka seda kosa, široko lice izbrazdano borama i ponekim ožiljkom,
ali oči su te koje su odavale mladost njegove duše, ogledalo u kome se videla sva dobrota i
poštenje viteza dostojnog da nosi titulu ras u redu Čuvara koplja svetog Georgija. On je bio prvi
vitez toga reda i život je proveo u manastiru Mileševi i na Crnoj steni čuvajući svete relikvije i
tradiciju dugu više vekova. Kada je car procenio da je bio star za borbu, doveo ga je na dvor da
vežba mlade vitezove i da ih uči filozofiji borbe i reda čiji je član celog života bio. Jer sin
nasleđuje oca i posvećeni su samo svojoj zakletvi.
„Dušane.. ” opomenu ga Miloš videvši da je ovaj odlutao u mislima i da ga više ne sluša.
„Jesi li čuo šta sam kazao?”
„Čuo, čuo!” Trgnu se car, pa se okrete u stolici prema njemu. „Kazao si da se kuga
pojavila na severu... Dakle, ona baba nije lagala.”
„Ne samo da je to opasno, nego je i loš predznak” reče kosingas.
„Predznak?” začudi se Dušan. „Kakav crni predznak kad od te pošasti nema gore! ”
„Predskazuje navalu svakojakih vampira...”
„Ma, pusti me toga, Miloše Vojinoviću!‚” iznervira se car. „Zemljom će harati strašna
bolež, a ti meni pričaš o vampirima! ”
„Kažem ti ono što drugi pričaju. Trgovci iz Dubrovnika, iz Mletačke Republike, iz
Ugarske... Svi govore o tim stvorovima. Najviše je vampira kada kuga hara jer i najviše ljudi
umire. Seljaci prekopaše skoro sve grobove i spaljuju mrtve na gomilama. Narod je uplašen. Nisu
mu vampiri strani...”
„Vala, moraću u svoj nov zakonik da stavim zabranu iskopavanja mrtvih i spaljivanje...”
„I da to strogo kažnjavaš, care!” začuše glas sa strane.
Kad pogledaju, imaju koga da vide - patrijarha Joanikija sa protomajstorom fra Vitom i
kaluđerom Jakovom, koji su bili zaduženi za izgradnju njegove zadužbine manastira Sveti
arhanđeli kod Prizrena. Protomajstor fra Vito već je bio izgradio zadužbinu njegovog oca kralja
Stefana, visoke Dečane, a Jakova je car nameravao da postavi za budućeg igumana manastira.
Dušan je još kao kralj želeo da izgradi svoju zadužbinu, a pripreme su počele pre godinu dana.
Dušan i Miloš iznenađeni skočiše na noge. Niko nije najavio posetu patrijarha, inače bi ga
dolično dočekali. Doduše, Joanikije kao nekadašnji logotet nije previše mario za formalnosti van
crkve. Umeo je on ni od kuda da se pojavi, kao da dolazi u kontrolu ili da iz prve ruke zatraži
objašnjenja. Dušanu se činilo kao da mu je svetovni život ipak malo nedostajao iako je on
pokazivao veliku pobožnost i za vreme svoje službe kod cara.
„Svetosti.. ” iznenadi se Miloš.
„Joanikije, otkud ti?” začudi se Dušan. „Zašto ne posla reč po nekome, pa da ti pošaljem
pratnju?”
„Imam ja svoju pratnju, prijatelji‚” reče patrijarh. „Hvala na brizi.”
Patrijarh sede na stolicu i duboko odahnu. Fra Vito i Jakov ostadoše da stoje, pa im car
pokaza na stolice, da i oni sednu.
„Teško se navikavam na svoj crkveni život” priznade on. „Još se ne mogu otarasiti
nekih... svetovnih navika!”
Potom se nasmeja. „Opsujem nekoga kada me razljuti, ne mogu da hodam polako,
svešteničkim hodom. Volim da radim stvari brzo, nikad nisam voleo da dangubim. I, vala, grlat
sam, šta mogu! Oni povazdan šapuću. Uostalom, hoću da me Bog dobro čuje kada mu se
obraćam! ”
Svi se nasmejaše, a uto dolazi mladi peharnik Lazar Hrebeljanović i nosi srebrni
poslužavnik sa bokalom vina i peharima. Svilena kosica mu pala do ramena, a on obučen u
šarenu odeću, pa crvene cipele na nogama. Lice mu lepo na majku, a samo oči ima na oca. Stasao
je u momka lepo razvijenog i naočitog izgleda od koga devojke ne odvajaju oči. Dušanu bi uvek
izmamio osmeh.
„Znači li to da te smemo poslužiti vinom?” upita Miloš Vojinović patrijarha smeškajući
se.
„Nisu moja usta čupava pa da ne pijem‚” smeška se stari Joanikije. „Uostalom, to je
Hristova krv, je li?... Sipaj mi malo, momčino.”
 Lazar mu uspe u pehar, a Joanikije ne sačeka da mu ga i pruži nego ga uze sam. Peharnik
zatim posluži ostalu dvojicu.
„Čini se da si ožedneo usput” primeti Dušan.
Joanikije nagnu i ispi pola čaše. Obrisa rukom usta, pa reče:
„Hitao sam da stignem pre no što odeš za Skoplje.”
„Sa dobrim ili rđavim vestima?” pita ga car.
„Ja sa rđavim, a oni sa dobrim” pa pokaza na Vita i Jakova, „ali vidim da je kosingas bio
brži i preduhitrio me‚” uozbilji se patrijarh. „Narod je poludeo, vadi mrtve i spaljuje ih. Iz svakog
sela diže se crni, smrdljivi dim. Moraš to zaustaviti, Dušane. Moraš to strože kažnjavati!”
„Joanikije...‚” započe blagim glasom Dušan, a patrijarh već zna šta će mu ovaj reći pa
pravi grimasu. „Kako da kažnjavam za nešto što se odvajkada radi...?”
„Da li ti vidiš da mrtvi više ne počivaju u miru nego ih spaljuju na lomačama? To Crkva
ne dopušta...”
„Ali se miri sa tim” dodaje kosingas. „Znaš da se to ne radi zabadava... Uostalom, naš
narod ume da dočeka čumu i ona se nikad ne zadrži dugo kod nas.”
„Neću da ti protivurečim, kosingase, ali što je mnogo - mnogo je!” Pa se okrene Dušanu.
„Šta kaniš da uradiš, Dušane?”
„A šta mogu, Joanikije? Namera mi je da u svom zakoniku zabranim taj običaj i da
kažnjavam
„Odsecanjem ruke? Tamnicom?” podiže ovaj obrve.
„Kud ću odsecati tolike ruke, čoveče!” začudi se car. „Kazniću ih da moraju da daju
novce.”
„Previše si blag, Dušane.. ” odmahuje rukom patrijarh. „A što se tiče tih vampira, Miloše
Vojinoviću, ume narod sa njima kao i sa čumom.”
„Što jes’ jest” složi se kosingas.
Patrijarh zatim ugleda Miloša Obilića sa Urošem, pa mu se lice ozari.
„Je li to onaj mali zmaj Obilić?” Dušan ne reče ništa već samo klimnu glavom. „Kako je
porastao...” Pa kada mu vide zasukane rukave, dobaci: „Uroše, sinko, spusti mu te rukave...
Pokrij mu taj vučiji beleg, nije za svačije oči.” Pa se opet okrenu Milošu Vojinoviću: „A ti ga i
dalje čuvaš, kosingase?”
„Ne odvajam se od njega” odvrati ovaj.
„Spavaju u istoj sobi!” nasmeja se Dušan.
„Zar ti je od svih zadataka ovaj najvažniji?” čudi se patrijarh.
Kosingas samo klimnu glavom. Ni njemu ne beše sasvim jasno.
„Na bedru mu je upisana sablja, Joanikije. Nema samo vučji beleg‚” pravda se Miloš.
„Vi iz reda Zmaja to znate najbolje.”
Uto se odnekud pojavljuje Turčin Melek, pa ide raspojasan, nevezanog učkura, samo što
mu čakšire ne spadnu.
Starina to ne primećuje, pa se samo smeška ugledavši družinu za stolom. Već se oblizuje
zbog vina. Kad ga svi takvog ugledaše, stadoše da mu se smeju, a Miloš Vojinović uvek oran za
šalu, dobacuje mu:
„Crni čoveče, pokrij tu sramotu! Deca i žene te gledaju! ”
On to vide, pa stade da se upaše i dodaje naglas:
„Znaš kako kažu, sinko: kad je mrtvac u kući, vrata se ne zatvaraju! ”
Svi prsnuše u smeh zajedno sa Turčinom, a on priđe pa bez pitanja pred nosom uze
Milošu pehar sa vinom i sede pored patrijarha i stade se nalivati. Kosingas se pobuni šireći ruke u
čudu, ali ne reče mu ništa.
 Melek je bio seldžučki Turčin, koji je kao vrlo mlad za vreme kralja Milutina prešao u
hrišćanstvo sa 1.500 svojih ljudi, a kralj ih je u znak zahvalnosti nastanio u Zeti kod Danja. Dugo
su oni tamo živeli i služili Milutinu, posle i Stefanu, ali je tek car Dušan, suočen sa turskom
najezdom pod Umurom doveo Meleka na dvor za svog savetnika. Njegovi saveti bili su veoma
cenjeni, a svi su ga cenili zbog njegove neskrivene odanosti srpskoj kruni. Tada je već imao oko
sedamdeset godina, oblačio se kao on, nosio veliki krst oko vrata, i savršeno govorio jezik. Imao
je dugu sedu bradu i malo kose na glavi. Ruke su mu bile u ožiljcima, uspomene na dane
ratovanja, a malo je i hramao na levu nogu.
„Šta ti misliš o vampirima, Melek?” upita ga car. „Kosingas kaže da se sprema najezda
zbog kuge.”
„I u nas Turaka ima vampira, tih beštija je svuda” klima nezadovoljno glavom Turčin.
„Uberi, gjakpiri, liogati, sampiri... Užas! Bojim se da je kosingas u pravu, što je više mrtvih od
kuge, više je i vampira.”
„A šta pričaju tvoje uhode? Smeraju li Osmanlije štogod?” pita ga patrijarh menjajući
temu.
„Moji ljudi se teško probijaju među Osmanlijama. Znate da smo ranije bili u sukobu. Biće
potrebno vremena da se snađu. Ali, poznajući Orhana... Tvrd je taj orah. Znate da je ove godine
romejski car Jovan dao ruku svoje kćeri Teodore sultanu kako bi sklopili vazalstvo
„I Orhan je prihvatio” zaključi Miloš Vojinović. „Kažu da je veliki ženoljubac” klima
glavom Turčin. Dušan se zamišljeno zagleda u svoju kćerku, koja se slučajno takođe zvala
Teodora. Imala je dvanaest godina i po običajima već je bila zrela za udaju. Uvek se nadao da će
joj za muža naći nekoga dostojnog njene krvi. Zašto da ne, možda nekoga od njenih zmajevitih
vršnjaka? Često život ne ostavlja izbor. Uostalom, ko se kad oženio ženom koju je voleo? Nije
mogao da se seti nikoga... Nikoga... Svima su očevi birali izabranice. Zavisilo je samo da li je
čovek bio baksuz pa je bilo ratno stanje kada su se ženili tuđinkama, iz vazalskih porodica ili pak
iz neprijateljskih porodica da bi se izbegli ratovi i učvrstio mir, ili se srećnik ženi u mirnodopsko
vreme kada bi se obično uzimala žena od nekog domaćeg saveznika. A ljubav? Ako je čovek
imao sreće, mogla je da se javi tokom braka.
A lukavi kosingas kao da pročita misli caru jer vide da je zagledan u svoju kćerku, pa bez
oklevanja reče:
„Ne misliš li valjda, care, da jednako postupiš?” Dušan se trže iznenađen, pa ga svi
prisutni upitno pogledaše. Zavlada muk. Prelete pogledom preko njihovih lica i vide da svi
očekuju odgovor.
„Jovan Kantakuzen je lud” reče on. „Čim je čuo da sam se ja krunisao za cara, on se
takođe krunisao mesec dana kasnije u Jedrenu, protiv volje carigradskog patrijarha i cara Jovana
Paleologa i njegove majke Ane. Romejci sada imaju dva cara! Sklopio je savez sa Turcima samo
da bi se borio protiv nas, a ne zna sa kim ima posla. Oni su sve jači, a Romejci sve slabiji.
Progutaće ih. Teško će iko njima stati na put. Niko od katolika ne uviđa kolika su oni opasnost...
Ako jedna ženidba može zaustaviti njihov prodor u naše carstvo..” podiže obrve car, „onda je to
mala žrtva u odnosu na sve mrtve u ratu.”
Svi za stolom se uzvrpoljiše, pa se zgledaju. Nikome se nije dopadala ideja da srpsku
princezu udaju za nekog Turčina, za nevernika. Patrijarh Joanikije klimnu glavom negodujući.
„Bolje je drugde potražiti saveznika‚” reče on.
„Kora?‚” odmah mu odbrusi car. „Ugri? Oni hoće samo naše zemlje. Sa Bugarima smo
već u savezu, a oni su prvi na udaru Turaka. Mleci? Ha! Oni bi se prodali i crnom đavolu samo
da mogu da trguju sa Paklom! Koliko puta sam od njih tražio brodove da napadnemo Carigrad?
Neće ni da čuju! Pre šest godina sam im nudio da im pomognem u ratu protiv Lombardije i šta su
odgovorili? Nisu ni prihvatili ni odbili da me ne bi uvredili, ali su mi poručili da sam uvek
dobrodošao u Veneciji! ”
„Nije trebalo da šalješ prevrtljivog Jovana Asena, znaš da je on...‚” započe patrijarh, ali ga
Dušan prekide.
„Znam, znam! Ali carica je insistirala da on ide.”
„Oprosti, care, ali mnogo joj dopuštaš‚” podiže ruke patrijarh. „Zna se gde je ženama
mesto, a ne da vode carstvo. Seti se šta je bilo proletos kada si želeo da rešiš spor sa bosanskim
banom Stefanom. Trebalo je da se tvoj Uroš oženi njegovom Jelisavetom i da ona u miraz donese
Hum, koji si već bio osvojio...”
„Da, takav je bio dogovor” snuždi se car jer je znao šta sledi.
„I koga si poslao da utanači datum venčanja? Jovana Asena! Opet po nagovoru carice. I
šta se desilo?... Šta?”
„Ban Stefan se predomislio i odbio ponudu. Trebalo je opet da zaratimo.”
„Ali, onda si poslao vojvodu Nikolu i on je ubedio mletačku Vladu da posreduje i mir je
sklopljen” reče patrijarh Joanikije. „Izgleda da samo ti ne znaš da je carica bila protiv Jelisavete.
Izvini što ti to kažem, ali dugo se znamo i nema ljutnje.”
Dušan samo slegnu ramenima. Znao je da previše dopušta svojoj Jeleni, ali neke stvari
nije mogao da promeni. Pogotovo otkad mu je rodila Uroša, njegovog naslednika, bila se osilila.
Znala je koliko mu sin znači.
„No, ostavimo rđave vesti po ovako lepom danu‚” reče Joanikije i udari šakom o sto. „Fra
Vito i Jakov su došli sa mnom sa dobrim vestima.”
„Kako teku pripreme za moju zadužbinu?”
„Privode se kraju, care‚” uspravi se u stolici fra Vito. „Pribavlja se građa, okupljaju
radnici. Bože zdravlje, na proleće počinjemo sa gradnjom.”
„Baš tako, bože zdravlje‚” osmehnu se Dušan. „Ako nas... čuma ne omete, pa budemo
morali sve da odložimo. Kako bilo, obavljajte svoje poslove dokle možete.”
„Ali, nismo samo zbog toga ovde, care‚” umeša se Jakov, budući iguman manastira
Svetih arhanđela.
„Nego?”
„Sporimo se sa njegovom svetosti” dodaje fra Vito.
„Zar?” osmehnu se Dušan, pa i ostali se tiho nasmejaše. Samo kosingas Miloš Vojinović
pusti glasinu.
„Razdor u Crkvi, care!‚” smeje se on. „Koji li je razlog da mi je znati!”
„Govorite! Niste putovali dovde da biste sad ćutali.”
„Ti znaš, care, da mi graditelji imamo svoja pravila‚” započe fra Vito, pa zamuckuje.
„Neka pisana, neka... nepisana...”
„Zavadili ste se oko nepisanih, nije li tako?” pita ih car, a oni klimaju glavom, ali i dalje
ćute.
„Ja ću ti reći kada su oni mutavi” oštro će Joanikije. „Hoće u temelje da uzidaju nekog
nesrećnika kako bi građevina postojano stajala, a ja se tome protivim!”
„To se mora, care” bez oklevanja dodaje Jakov. „Tako se oduvek radilo, inače zidovi će
se srušiti, krov će se urušiti... Nesreća će pratiti manastir!”
„Ili da se nekome izmeri senka prutom, pa da se prut uzida u temelje” dodaje fra Vito.
„Koliko znam, i taj jadnik kome izmerite senku ubrzo će umreti” umeša se kosingas, a oni
potvrdno klimnuše glavom.
„Koješta!” uzviknu Dušan. „Neću to da čujem. U pravu je patrijarh. Uostalom, to je moja
zadužbina i samo ja jednog dana treba u njoj da počivam, a ne još i neki nesrećnik negde ispod
mene! ”
„Ali, mnoge crkve i druge građevine su tako građene...” opet će fra Vito, a Jakov klima
glavom.
„Čujete li šta sam rekao?‚” ljutito će Dušan. „Manite se toga, to je samo glupo sujeverje!”
„A možemo li bar da u temelje ubacimo nekoga ko je već mrtav?” ne odustaje fra Vito.
„Da, da.. ” dodaje Jakov. „Može i tako.”
Dušan ih samo prekorno pogleda i ne reče ništa, samo mahnu rukom i otpusti ih. Njih
dvojica se bez reči pokunjeno povukoše. Svi ćute, a samo se Miloš Vojinović smeje.
„Dobar pop do smrti se uči! ” seti se on izreke.
Napetost smesta popusti, pa se kao po komandi svi prihvatiše vina. Čim počeše da bistre
po vedrijim temama, stade da prilazi i ostalo plemstvo i da zauzima svoja mesta za stolom.
Uglavnom Dušanove vojvode i kesari sa svojim ženama i visoki službenici dvora. Uto, odvojeno
dolaze bivša kraljica Marija, sa mužem Jovanom Oliverom, i decom Teodorom i Simeunom, kao
i carica Jelena sa bratom Jovanom Asenom i Dušanovom majkom Teodorom i sestrom Jelačom.
Dušan je sedeo na čelu stola, na jednom kraju, a carica sede pa drugi kraj stola, nasuprot
njemu. Pored nje sede Jovan Asen. Marija iskoristi priliku pa sede sa Dušanove leve strane sa
svojom pratnjom, jer mu je sa desne bio Miloš Vojinović. Jelena se smrknu na to, ali samo se
prkosno uspravi na svom mestu dajući do znanja da i ona sedi na čelu stola.
Sluge se najednom razleteše oko stola i počeše da postavljaju srebrne tanjire, pehare,
viljuške, činije sa svakakvim đakonijama, pa poslužavnike sa pečenim fazanima i na kraju gomile
ovčijeg mesa. Jedna mlada dvorjanka nosi pa poslužavniku osušene ruže i kači ih svojim
gospodaricama na raskošne haljine.
Za stolom veseli žagor koji samo glasni smeh Miloša Vojinovića uspeva da nadjača. I kad
neko spomene kugu, drugi odmah odvrati: „Nemoj mi o tome dok jedem!”
„Hajde, Miloše Vojinoviću, održi jednu zdravicu! ” doviknu mu vojvoda Vratko.
Kada to začuše ostali, svi stadoše da pozdravljaju taj predlog, a neki i da tapšu. Znaju da
je Miloš duhovit i za svaku priliku ume da se lepo našali i razveseli društvo, a da pri tom nikoga
ne uvredi. Čak se i carica Jelena smejala i tapšala.
A kosingas se pridiže i pokuša da se uozbilji. Podiže svoj pehar i okrenu se caru, pa skoro
da zapeva:
„Čaša ti puna, ruka ti duga, srce ti veselo, veselio te Bog u ovaj dom, pod ovaj krov. U
tvojoj se kući svaka sreća svila. U domu ti se rađala muška dečica, u brdu ti rasla vinova lozica, a
u polju klasala pšenica belica. Tvoje torove Bog napunio sa vitonogim konjima, vilorogim
volovima i vitorogim ovnovima! Ovce ti se hiljadile, krave ti katun probušile, a pčele ti nebo
pomračile! ” Pa nagnu vino.
Svi uz aplauz i smeh ispratiše zdravicu. Taman Miloš da sedne, kad kraljica Marija uz
smeh povika:
„Hajde, Miloše, jednu šaljivu! Nasmej nas još!”
I opet svi stadoše to odobravati, ali kosingas mudro primeti:
„Kraljice, ne shvataju svi isto šalu, a ja ne želim nikoga da uvredim
„Neće, neće!‚” viče većina. „Ko bi se uvredio zbog šale?”
Miloš se zamisli na tren, pa reče:
„U redu, onda ovu posvećujem našem časnom vojvodi Oliveru, tvome mužu kraljice! ”
On pročisti malo glas, pa zvanično otpoče: „Kome ću nazdraviti, dobro će mu biti. Zdrav si,
Olivere, srce sokolovo! Bog ti dao: šupalj nos do očiju; plodnu ženu, neplodnu stoku, žena ti se
bliznila, stoka jalovila; u kući ti se rađalo ženskinje, u toru muškinje; iz tora prodav’o, iz kuće
udav’o; sinove ženio, leba želio; sve ti kukalo, pop ti po kući pev’o; žena te milovala prutom, psi
te napadali putom. E, oću ovu čašu popiti, makar se neću opiti. Sve do maloga prsta, tako mi
časnoga krsta! Kome sam god nazdravio, dobro mu je bilo. Zdrav si, Olivere, moje desno krilo!
A i tebi, tako mi vere, biće dobro preko svake mere, jer ovo je šala, a od šale ne boli glava!” Pa
podiže čašu ka vojvodi Oliveru, koji mu uz smeh uzvrati istim gestom.
„Svaka čast, kosingase! ” smeje se vojvoda i dalje. „Tebe je teško nadmudriti rečju koliko
i savladati mačem!... Ali, nemoj mi poželeti više dece, dovoljno mi je i ove što nisu moja!”
Svi se nasmejaše, a kraljica Marija tobože ljutito ga gurnu laktom. Priđe joj jedna od
mladih dvorjanki da joj zakači ružu za haljinu. Izabere jednu najveću iz sredine, pa krenu da joj
namesti, ali Marija je uhvati za ruku i pridiže se.
„Nemoj meni, cvete, ružu kačiti kada si ti lepša i mlađa od mene” reče pa uze ružu
pažljivo da se ne ubode na neki trn i dvorjanki je zakači za njeno haljinče. Pritom je ubode trnom.
Ona se trgnu od bola, a kraljica se izvinu:
„Oprosti mi, dete, mnogo mi je žao‚” pa sede.
Dvorjanka joj uzvrati zbunjenim osmehom i napravi korak prema kraljičinoj kćerki
Teodori, ali kao klada se sruši i prosu sve ruže po zemlji. Svi uzviknuše od čuda i skočiše na
noge. Vojvoda Oliver priskoči posrnuloj devojci i okrenu je na leđa. Bila je mrtva. Pena joj se
cedila iz usta. Svi stoje zapanjeno i naglas komentarišu; svi osim Marije, koja ozbiljno stoji i
strelja pogledom caricu Jelenu. Kada vojvoda Oliver ispruži ruku da dohvati ružu sa dvorjanke,
Marija reče naglas da svi čuju:
„Ne dodiruj cvet, mužu, otrovan je.”
On se štrecnu, pa se brže-bolje pridiže i obrisa ruke o sebe kao da ju je pipnuo. Žagor
utihnu i svi zatečeni stoje i zgledaju se.
„Zašto bi, carice, ti meni namenila najveću i najlepšu ružu, osim ako nije otrovna?” upita
je Marija, a Jelena se zbuni.
Kada carica oseti sve poglede na sebi, a posebno ljutite oči svoga muža, ona se sabra, pa
uzvrati:
„Šta to pričaš, Marija? Kako se usuđuješ da optužiš caricu za takvo zlodelo? Jezik bi
trebalo da ti iščupam! Sram te bilo! Prećutati i otrpeti uvredu neću, tražim zadovoljenje! ”
„Žao mi je samo ovog deteta i njene majke koja će da je oplakuje! ” reče Marija gledajući
beživotno telo na zemlji. „Jadnica nije ni znala da je ruža otrovna... Već samo da meni treba da
zakači najveću ružu, inače bi uzela bilo koju!”
„Koješta!‚” ljutito će carica. „Verovatno je želela da ti da najveću iz poštovanja! ”
„Je li?” odmah će Marija. „Zašto je onda tebi, carice, dala manju ružu? Da slučajno ne
poštiva mene više od svoje carice?”
Ljudi za stolom mukom stoje, pa im je već neprijatno. Samo Marija likuje i ne spušta
pogled sa carice Jelene. Ova miče usnama kao da bi nešto rekla, ali reči joj ne dolaze. Oči joj
sevaju od besa.
Dušan prekide tajac:
„Neću više ni reč da čujem!... Rado bih žao za sramotu vratio, ali ovo jadno dete više ne
može da nam kaže ko ju je primorao na ovakvo nedelo! Nosite je odavde!”
Pritrčaše Palman i njegov sestrić Georg pa je uhvatiše za noge i ruke i odnesoše je. Dušan
se samo sruči u stolicu i uhvati se za glavu. I ostali ćutke polako posedaše. Samo Marija i njena
deca stoje. Naposletku ona reče:
„Ja odlazim od ovog stola. He usuđujem se više da jedem ili da pijem.”
Zatim ljutito obori stolicu iza sebe i ode u dvor. Za njom je trčkarala njena kćerka
Teodora. I Simeun htede da krene za majkom, ali Dušan mu pokaza rukom da sedne za sto. Ovaj
oklevaše malo, ali ipak posluša.
 Razgovor se usiljeno nastavi, ali bez veselog žagora i smeha. Ljudi započeše ozbiljne
priče i izbegavaše poglede cara i carice, kao da ovi nisu tu. Samo su se Dušan i Jelena preko stola
gnevno gledali. Dušan za vreme obeda ništa nije jeo i samo se nalivao vinom, dok se carica ubrzo
opustila i uglavnom vodila razgovore sa svojim bratom i vojvodom Vojinom. Čak ni kosingas
Miloš nije smeo ništa da kaže caru, video je koliko je bio ljut i koliko ga je potreslo sve što se
desilo za njegovim stolom. Bio je osramoćen i ponižen pred svojim velmožama.
Ručak se završio brže nego što je počeo i svi su se u tišini razišli. Prvo je otišla carica sa
bratom, a zatim i ostali.
Samo je Dušan ostao za stolom, sam sa svojim crnim mislima. Jedino društvo mu je
pravila jedna vrana, koja je stajala na vrhu stuba baldahina.
Zato te noći car i carica nisu delili postelju. Nije bilo ni rasprave ni svađe. Mnogo puta
ranije Dušan je grdio svoju ženu što se bavi „spletkama‚” ali nijednom nije mogao da prevali
preko usta reči „trovanje” ili „ubica.” Jednostavno nije mogao i zbog toga se ljutio možda i više
na sebe nego na nju. Bilo mu je lakše da joj okrene leđa i ode. Nju to nije previše pogađalo.
U gluvo doba noći dvor je bio pust i tih. Hodnici su bili prazni, a samo bi smena straže
remetila mir, a hladni vetar koji je duvao napolju provlačio se kroz skrivene pukotine u drvenim
zidovima i fijukao kroz hodnike stvarajući čudne melodije. Zublje, tanka stabla cerovine, gorele
su kao baklje zakačene po zidovima, a od njihovog plamena plesale su senke na zidovima.
Tanak sloj izmaglice jedva primetno je klizio po podu, tik uza zid niz hodnik. Bešumno se
kretao u tankom mlazu, nije bio duži od tri-četiri koraka. Vešto je zaobilazio uglove i predmete
na svom putu. Skrenuo bi iz jednog hodnika u drugi, stalno se držeći senki. Postao bi vidljiv tek
kada bi ga svetlost baklje otkrila. Tako je ušla u prostrani hodnik, niz koji su se pružale carske
odaje. Ha jednom kraju bila je soba u kojoj je sada carica sama spavala, a na sredini, prostorija u
kojoj je te noći car potražio osamu. Ispred njihovih vrata stojala su po dva stražara iz alemanske
garde. U drugim odajama bili su kosingas Miloš Vojinović, koji se nije odvajao od zmajevitog
Obilića, zatim odaje carske dece i Dušanove mati Teodore. I niko nije mogao da uđe neprimećen
u taj glavni hodnik. Osim te tanke izmaglice, koja je klizila neprimetno uza zid.
Čak ni kada je prošla iza nogu jednog stražara, niko nije primetio skoro nevidljivog
uljeza. Provukla se ispod vrata i nestala u sobi cara Dušana.
Kroz tišinu prolomi se lavež psa. Zatim se začu pomahnitalo grebanje na vrata. Straža se
trže i svi pogledaše u pravcu carskih odaja gde je carica sama spavala. Njena vrata su se tresla,
iza njih se čulo čas zavijanje, čas besomučno lajanje. Kroz larmu se začu caričin glas, vikala je na
psa. Zatim se otvoriše njena vrata, a Dušanov silvan Zmajar izlete kao strela. Bio je ostao u
carskim odajama. Dušan nije ni dolazio kod Jelene i nije poveo svog nerazdvojnog prijatelja.
Ubrzo dvorom odjeknu i lavež drugih silvana. Svi su već bili na nogama. Psi su digli uzbunu.
Kako Zmajar projuri hodnikom ka vratima svoga gospodara, tako Miloš Vojinović izlete
iz svojih odaja, obučen u dugu košulju za spavanje, sa svojim Drakonom u ruci. Carica zbunjeno
stoji na vratima svojih odaja, a pored nje njena dva stražara. U hodnik utrčava još stražara,
gledaju šta se događa. Kosingas spazi da je Zmajar navalio na prata Dušanovih odaja i odmah
shvati da se nešto dešava unutra. Pojuri ka njima i u prolazu doviknu vojnicima da ostanu da
čuvaju malenoga Miloša, koga je ostavljao samog.
„Stanite pored njega i ne mrdajte!” viknu on.
Miloš pokuša da otvori Dušanova vrata, ali behu kao zaglavljena. Silvan stoji i reži. Šutnu
on teška vrata jednom-dvaput, ali ona ni makac. Kad druga dva stražara to videše, priskočiše mu
u pomoć, pa svi zajedno navališe na vrata.
Ono što zatim usledi, trajalo je samo jedan mig. Vrata se uz tresak otvoriše, silvan ulete
unutra i zalete se na nekakvog glomaznog ženskog stvora, koji je sedeo na caru Dušanu dok je
ovaj ležao bez svesti u krevetu. Držala ga je za vrat jednom rukom, a drugom mu gurala svoj
neobično dugačak i iskrivljen kažiprst u grlo. Njeno telo je bila jedna krupna masa koja je
pokrivala celog cara, samo su mu se glava i vrat videli. To bezobličje u ritama imala je glomaznu
glavu, sitne oči, oštru kosu poput metle i zube koji su joj virili iz čeljusti kao u vepra... I vrata se
opet svom silinom zalupiše pred nosom Miloša i dva stražara koji kao ukopani stajaše pred tim
nestvarnim prizorom.
Iz zapanjenosti ih opet trže Zmajar, koji se sa druge strane vrata besno bacio na stvora da
odbrani svog gospodara, pa je uz to režao dok ga je kidao. Jezivi krici nalik ptičjim prolomiše se
hodnicima. Ljudima se kosa digla na glavama. Kosingas i oba stražara opet navališe na vrata i tek
iz trećeg pokušaja skroz ih razvališe i ova tresnuše o pod. Ovaj put je Miloš bio spreman i ulete
unutra sa spremnim mačem i zateče Zmajara kako je oborio stvora na pod i krvavog ga kida dok
ovaj arlauče i pokušava da se odbrani od psa udarajući ga rukama naoružanim dugim kandžama.
Ali, Zmajar nije osećao bol od krvavih rana, samo slepi gnev prema napadaču svoga gospodara.
Jer kad silvan jednom napadne, on ne odustaje dok ne umre ili dok ga gospodar ne zaustavi.
Zato Miloš priskoči, zamahnu zelenim Drakonom i iz jednog, drugog udarca odrubi
stvoru glavu, a Drakonovo sečivo posta crveno. Ovaj poče još silovitije da se batrga, kao kad
kokoški odrubiš glavu, pa nadljudskom snagom obori silvana sa sebe i odbaci na pod Miloša.
Stade da se uvija i mlatara rukama i nogama, koprcajući se po podu. No, kosingas opet skoči na
njega i obema rukama zari mu sečivo duboko u grudni koš. Krv i kojekakva sluz ga zapljusnuše,
ali ratnik ne pusti balčak dok telo ne omlitavi.
Silvan se oteturao do postelje, gde je Dušan nepomično ležao i srušio se. Bio je živ, ali
povređen. Iz dubokih posekotina liptala je krv, pa je njegovo rundavo krzno bilo natopljeno i
cedilo se. Za sobom je ostavio crveni trag.
U sobu uletoše svi koji su se zatekli u hodniku, a prva carica Jelena pritrča svom mužu.
Za njom se stvoriše Grk Filotej i pop Dimitrije, koji kad ugleda mrtvog stvora, poče da se krsti.
Straža opkoli beživotno telo stvora i za svaki slučaj držaše svoja koplja spremna.
„Care! Care!‚” uzvikuje Jelena držeći mu glavu u krilu.
Priđe i vidar Filotej i pregleda cara, ali ne nađe nikakve povrede. Otac Dimitrije stade
caru poviše glave i poče naglas da čita molitvu. Ali svi njihovi pokušaji ne urodiše plodom. Car
je nepomično ležao i plitko disao.
Miloš Vojinović obrisa sečivo Drakona o mrtvog stvora i vrati mač u korice. Gleda čas
Dušana, čas stvora.
„Ovo liči na moru, ali... drugačija je‚” reče on. „I ona se penje usnulima na grudi i guši ih,
ali ova je caru gurala prst u grlo, video sam.”
„To je druda‚” začuše glas i svi zanemeše.
Okrenuše se ka kapetanu Palmanu, koji stojaše nad stvorom sa svojim isukanim mačem.
German ga je gledao sa gađenjem, ali i sa strahom. Njegov sestrić Georg posmatrao je sve iz
prikrajka.
„Druda?” ponovi Miloš, a Palman klimnu glavom. „Nisam čuo za takvog stvora, a
svačega sam se nagledao.”
„Nisi ni mogao, kosingase‚” opet će Palman. „To je germanski demon noći... Sličan vašoj
mori. Polužena-poluptičurina.” Kapetan nije skidao pogled sa nje.
„Kako možemo da izbavimo cara od njene kletve?‚” reče Miloš i pogleda Dušana
omlitavelog na postelji.
„Bojim se, nikako‚” odgovori ovaj. „Car će izdahnuti sa prvim zracima sunca.”
Žagor užasa prostruji među okupljenima. Svi se uzvrpoljiše.
„Čekaj, mora da postoji način‚” opet će Miloš Vojinović. „Znam da protiv svih demona i
vampira postoje amajlije ili bajalice.. ”
„Postoji” začu se Georgov glas. Momak bojažljivo prođe kroz stražu, ne skidajući pogled
sa drude. „Ja znam... Moja majka me je naučila.”
Palman se smrknu.
„Tvoja majka je zbog toga spaljena‚” primeti kapetan.
„A tebi je bila sestra‚” pomalo začuđeno odvrati Georg. „Bog da joj dušu prosti...”
prekrsti se katolik. „Ali, bila je zaslužila... kao veštica.”
„Nije bila veštica!” pobuni se momak stisnuvši pesnice, pa spusti ton: „Bila je vračara...
vidarka. Uvek je pomagala drugima. Nikad ništa nažao nije nekome učinila.” Miloš oseti tragove
razdora između ujaka i sestrića, i ne želeći da dira u stare rane, obrati se Georgu:
„Pomozi svome caru ako možeš.”
Momak se trže iz dubokih misli, pa se na tren zbuni. Pogleda drudu i priseti se majčinih
reči dok ga je podučavala svojom veštinom radi zaštite od mračnih sila sa kojima se ona nekad
susretala. I kao hipnotisan ponovi od reči do reči ono što mu je kazivala:
„Potrebno je na grudima žrtve ostaviti krvav otisak drudinog stopala, koje ima oblik
zvezde sa pet krakova, i u sredinu staviti drud-kamen.”
„Drud-kamen?” upita kosingas.
Georg ne reče ništa nego i dalje zagledan u stvora, skide sa vrata kožnu traku, na kojoj je
visio jedan okrugli uglačani kamen sa rupom u sredini. I predade ga Milošu. Ovaj ga bolje
pogleda i primeti uklesane sitne simbole polumeseca i krstova. Izgledao je star.
„Kako ćemo otisak stopala...?‚” javi se Jelena i dalje zbunjena.
Kosingas najednom isuka mač, zamahnu i odseče demonu nogu ispod kolena. Umoči
stopalo u njenu krv razlivenu po podu i priđe Dušanu. Jelena mu brže-bolje otkri grudni koš, a
Miloš pažljivo na njih spusti odsečenu krvavu nogu sa stopalom. I zaista, na koži osta trag crvene
zvezde od pet krakova. Baci u stranu odsečeni ud i na sredinu zvezde spusti drud-kamen.
Najednom, Dušanov grudni koš stade da se nadima kao da se puni vazduhom i iz grla mu
se začu krkljanje. On se nakašlja nekoliko puta i kad zinu, iz usta stade da mu izlazi tanak mlaz
izmaglice. Kad sve izađe iz njega, Dušan otvori oči, duboko udahnu vazduh i naglo se uspravi u
postelji. Bio je bled u licu, a strah mi se video u očima. Graške znoja ga očas obliše. Jelena ga
čvrsto zagrli i ne izdrža da ne pusti suzu. On je zagrli i poljubi je u kosu, a zatim pogleda sva
uplašena lica oko sebe. I ugleda mrtvog stvora kako leži u lokvi krvi. Vide i nakrvavog Miloša, i
sve mu bi jasno. Ali, kad začu cviljenje svog silvana, on se pridiže sa postelje i kleknu pored
njega.
Pređe rukom preko njegovog krvavog krzna. Samo klimnu glavom, znao je da mu je
njegov verni pratilac priskočio u pomoć. Grk Filotej priđe caru, ali Dušan mu promuklo reče:
„Pusti mene, dobro sam, nego postaraj se za Zmajara, izvidaj mu rane. He daj mu da
ugine...”
„Ali, care, moram da te pregledam, da nemaš neku skrivenu povredu..
„Nemoj da ti ponavljam, Filoteju‚” opet će car. „Silvani su deo nas zmajeva, jedni bez
drugih ne možemo.”
Filotej i Georg podigoše teškog silvana i iznesoše ga napolje. Dušan glasno odahnu,
delovao je skrušeno, iscrpljeno.
„Šta je to?‚” upita car, pa klimnu glavom ka stvoru.
„Kažu da se zove druda, nešto kao naša mora... Germanski demon.”
„Germanski?” podiže car pogled prema kosingasu. „Otkud to ovde?”
Miloš slegnu ramenima.
„Čiji smo to bes navukli na sebe, kosingase?”
 „Ne znam, care‚” reče Miloš Vojinović, pa stade da briše ruke o jednog stražara, koji se
našao pored njega. Ovaj je sa užasom i gađenjem ćutao i trpeo. „Znam samo jedno... Kada sam
video debelu kako te je uzjahala, palo mi je srce u gaće od straha! ”
On i Dušan prsnuše u smeh, a onda i ostali. Car samo smognu snage da mu na to odmahne
rukom.
 Glava jedanaesta
- mart 1347. godine

„Kuge imaju preko mora svoju zemlju gdje samo one žive, pa ih bog pošlje amo kad ljudi
zlo rade i mnogo griješe i kaže koliko će ljudi pomoriti.”

Uskromnom domu Janje i kobilara Nikole užurbano se radilo. I staramajka Drena je

svojski zapela u sređivanju njihovog ognjišta. Janji nije bilo lako da radi jer je bila u poodmakloj
trudnoći, ali kada kuma dolazi, znalo se da sve mora biti besprekorno čisto i sređeno. Ona nije
često svraćala i uvek je bila u prolazu. Niko od ukućana nije je mnogo spominjao, a ruku na srce,
nije je ni voleo, ali običaji su morali da se poštuju. I oni su znali da kuma ne poli prljavštinu i
nered, a bogami voli dobro da pojede i da zalije.
„Materi.. ” reče Nikola videvši da staramajka metlom čisti zemljani pod kao mačka
repom. „Zapni malo jače, boga ti ljubim, znaš kakva je kuma.”
„Da‚” brže-bolje će Janja. „Kad god je nešto prljavo, ona ume da začami i da zvoca, pa je
nikako ne možemo isterati. Još ću se od muke pre vremena poroditi.”
„E, vala kad nosiš upišulju i ne bilo štete!” gunđa u bradu Nikola dok čisti ognjište od
pepela.
Janja oćuta, ali ne bi joj drago, naravno. Posebno posle gubitka njenog Miloša, koga
nikako nije mogla da preboli. Bol je nosila duboko u sebi i nikome ga nije pokazivala, pa ni
njegovoj majci. Pa ipak, videla je u njenim očima svoju tugu kada bi se spomenula muška deca.
Ali, obe su umele ćutke da progutaju tu gorčinu. Samo je Nikoli srce bilo na meri. Prestao je da
se opija i opet je bio onaj stari u koga se Janja bila zaljubila. Kada je Janji smrklo, njemu je
svanulo. I ona je bila srećna bar zbog toga. Mir i sloga su se opet vratili u njihov dom. Mada je
Janja opet „zabrljala” kako kaže Nikola, jer je po svemu sudeći nosila žensko dete. A on je hteo
sina.
„Nemam momka da mi sad pomogne” gunđa on i dalje, a ženskadija ćuti. „Ko kamenjem
na Boga da sam se bacao! A nisam ti dolazio na petak! Pazio sam jer je to baksuzan dan!”
I on bi malo-malo pa pomislio na Miloša. E, da mu je takvog sina, ali ne zmajevitog!
Nekad bi mu sinula pomisao da ga je trebalo zadržati, ali takve misli bi istog trenutka odbacio.
Znao je da ga to savest mori jer je ipak bio dobrodušan, ali preko nekih stvari nije mogao da
pređe.
„Posle moramo da se umijemo, deco‚”zadihala se baba jako trljajući metlom. „Oće kuma
da nam zaviri i iza ušiju!”
„Prokleta bila.. ” opsova Nikola.
„Ššš!” Janja mu pokaza rukom.
„Mora li da nas zagleda? Što se ne pogleda na šta ona liči, bog je ubio?”
„Ne huli, sinko‚” opet će Drena. „Neće ostati dugo, pusti je”
„A šta ako začami kod nas?” uplaši se Janja. „Kako ću se ja poroditi?”
„Kako? Onako kako moraš‚” kazuje joj muž.
 „Ma, ne bih da ona bude tada ovde‚” kuka Janja.
„Neće ni biti ako je valjano ugostimo, otići će zadovoljna” kaže baba.
„Ta je retko kad zadovoljna” nastavlja da se žali Nikola. „Ne možeš joj udovoljiti. Ako
nam nešto promakne, odmah će da primeti.”
„Slušaj, majko, kada to završiš, oribaj dobro posuđe” reče Janja.
„Znam! Znam! Teta ume da grebe po njima da vidi da li su čiste.”
„Baksuz” mrmlja Nikola. „Imam preča posla no da nju dočekujem.”
Neko vreme ćutke rade, a onda Nikola poče da se kikoće.
„Šta je sad, crni ti?” Zastade Janja dok je pospremala postelje.
„Šteta što nemamo neko pašče” kaže on smeškajući se. „Znam da ih ne voli. E, da sam
znao da dolazi, uhvatio bih neko u selu i vezao ga pred kućom!”
„Treba se najesti belog luka zato.” kaže baba.
Svi se kikoću dok rade. Kada baba završi sa metenjem, otrča napolje da pere suđe u
koritu, a Janja se prihvati kuvanja. Trebalo je umesiti pogaču. Već je imala spremnu so, bosiljak.
A onda se seti, pa se trže:
„Nikola, nemoj molim te da zaboraviš da doneseš čanak sveže vode.”
„Ma znam, ženo, nisam to zaboravio, čekaj samo da iznesem ovoliki pepeo!” Pa i on
krenu ka vratima sa drvenom kofom do vrha punom pepela. Zasta na vratima, pa se okrenu:
„Imaš li češalj?” Janja zastade zamišljeno, razmišlja gde joj je. Pa se seti i klimnu glavom.
„Spremi ga baksuzu.-”
Pripreme trajaše celo popodne, a kako se još rano smrkavalo, uhvati ih mrak. Ukućani se
malo uspaničiše, pa se razleteli posvuda.
„Požuri! Samo što nije! ”povika Janja uletevši u kuću iz dvorišta. „Kaže komšija Kavraja
da ju je video da je ušla u selo!”
„Možda nije ona‚” teši se Nikola.
„Jeste, jeste, nosi belu maramu, dopratio je neko iz susednog sela, nosi čuturu vina,
pogaču i kitu suvog cveća! ”
„Koliko hleba pojela, toliko jada imala! ” prokle je Nikola, pa brže-bolje sede za sto.
Baba sede na postelju iza njih i krši ruke, a Janja pored muža. Jadnica se sve osvrće i
gleda da li je sve potaman za kumu. I ona zna da teta voli da zagleda i da je namćor. Bila je
uznemirena, pa se vrpoljila na stolici. Nikola je uhvati za ruku i osmehnu joj se.
„Bez brige, neće se zadržati‚” blago joj reče.
Njegove reči joj mnogo značiše, oseti kako je mir i sigurnost obuzimaju. Laknulo joj je,
imala je predosećaj da će sve biti u redu. Bilo je najvažnije da je Nikola bio kraj nje. Ipak, na tren
pomisli na njenog Miloša. Gde je on? Kako li je? U srcu je osećala pritajenu radost što sada nije
bio ovde sa njima da dočeka kumu, jer je znala da teta ne mari za decu.
Neko pokuca na vrata, a ukućani se zgledaše. Iako se boriše da ostanu pribrani, u očima
im se video strah i neizvesnost.
„Stigla kuma” prošaputa Janja i zasta joj reč u grlu.
Kuga im je kucala na vrata.
 Glava dvanaesta
- april 1347. godine

„I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz Grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da

plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo.”
(Iz Dušanovog zakonika)

P ošast crne smrti ušla je u Raško carstvo, kako se ono nekad zvalo, preko trgovačkih
brodova koji su pristizali u primorske gradove. Odatle se širilo na sve strane. Kako se pričalo,
čumu su nosili ljudi na krkače dragovoljno kud im ona kaže jer njemu i njegovima neće učiniti
ništa nažao. Iz straha od nje, nisu je ni smeli nazvati pravim imenom da je ne bi dozvali, već su o
njoj govorili kao o „kumi” ili „teti”. Narod je još odavno primetio da se čuma ne zadržava u
kućama gde je sve čisto i uredno, pa i da se plaši pasa, pa se strogo držalo tih pravila. Verovatno
samo narodnom mudrošću carstvo je bilo pošteđeno pošasti kakva je godinama harala na zapadu i
odnosila milione života. Čuma nije začamila u Dušanovom carstvu, već je nastavila dalje, ali
tamo gde je prošla, ostavila je pustoš. Čitava sela su nestajala. Te cele godine „kuma” je kosila
žive, a nežid je za njom dizao mrtve. Strah od svakojakih vampira bio je toliki da su groblja
ispražnjena, pa su čak i popovi učestvovali u toj raboti. Car Dušan, koji je tada još pisao svoj
zakonik, morao je da unese odredbe kojima se zabranjuje iskopavanje mrtvih, a popovi i
vinovnici ovakvih događaja da se kazne. Nisi mogao proći kroz naseljeno mesto, a da ne osetiš
smrad spaljenih leševa, što starih i iskopanih, što novih koje nisu ni sahranjivali.
I toga sumornog, prolećnog jutra Dušan je sa prozora svojih odaja u dvoru u Skoplju
gledao stubove crnog dima kako su se uzdizali sa desetak mesta u podgrađu. Kraj njegovih nogu
sedeo je njegov verni Zmajar, oporavljen od povreda. Dušan je pazio da se više ne odvaja od
njega. Uz njega se osećao sigurnije, znao je da ovaj ima neko čulo nepoznato ljudima kojim je
mogao da predoseti opasnost.
Gledajući sivilo neba, nije mogao da prosudi da li je bilo oblačno ili je samo dim
zaklanjao sunce. Ko za vraga, ni vetra nije bilo da ga odnese nego je celo Skoplje u smrad
okovao. Čak ni lasta koje bi obično parale nebo nije bilo. Obično bi njihov cvrkut bio znak za
Dušana da je vreme da preseli dvor na Svrčinsko jezero... ili pak da je vreme za nov ratni pohod.
Apsurd je bio što čuma još nije ni stigla u Skoplje, a narod je već unapred krenuo da spaljuje
stare pokojnike. Priče o vampirima pristizale su brže od „kume.” Sveštenici su isprva pokušavali
da to spreče, ali ubrzo su se i neki od njih pridružili ritualnom spaljivanju - za svaki slučaj.
Zbog svega toga, Dušan je naredio da se obave sve pripreme kako bi se narednih dana
dvor opet preselio u Paun-polje, gde nije bilo toliko naseljeno. Morao je da se skloni od čume.
„Nećemo ni tamo dugo biti bezbedni, Dušane‚” reče mu Jelena dok je sedela i češljala
dugu kosu posle spavanja.
Bila je lepa žena, vitka, skladna, ponosnog držanja i umiljata kada je htela. Ali i opasna.
Ni posle toliko godina braka, Dušan nije uspeo da je potpuno upozna, skrivala je tajne i od njega.
 „Možda će nas mimoići” reče Dušan i dalje zagledan u stubove dima. „Sklonićemo se
tamo dok ne prođe.”
„Kako hoćeš, ali uzalud idemo, opet ćemo bežati” ravnodušno će Jelena. „Bolje da odemo
u Hilandar. Kaže mi pop Dimitrije da na Atosu nikad nije harala kuga. Valjda, nema otkuda da
im dođe.”
„Kud ćeš ti u Hilandar kada je tamo ženskadiji zabranjeno?‚” začudi se Dušan. „Možemo
Uroš i ja, ali ti i Teodora ne možete!”
„Koješta!” podsmeva mu se carica. „Jesi li car ili nisi? Naredi im!... Valjda si svestan da
samo tamo možemo biti zaštićeni... od te čume!”
„Nijedna ženska noga tamo nikad nije kročila! viknu car. „Jesi li poludela? Šta će reći?
Baciće anatemu na mene!”
„Ti si, Dušane, sjajan vojskovođa, ali ne poznaješ ljude. Dobrodušan si, pa i ne čudi što te
svakojaki vrte oko malog prsta.”
„Počev od tebe, je li?”
„Ja sam ti pre svega žena, a onda carica” važno će ona. „Mućni glavom, pošalji bratiji u
Hilandar silne darove, daruj im nekoliko sela u okolini. I sve to nabroj u jednoj lepoj carskoj
povelji da se ozakoni... I videćeš kako će tvojoj ženskadiji da otvore vrata.”
Dušan je gleda sa prozora. Savršeno se stapala u raskoš njihovih odaja. Kao da je bila
stvorena za rasipnost, mada je umela vrlo dobro da raspolaže novcima i nije bila raspikuća. On je
možda bio gori od nje. I njihove odaje ona je sama preuredila. Dušan se na ovom dvoru i
krunisao za cara, pa je bilo logično da ovaj dvor bude i najraskošniji. Najfinija tapiserija izvođena
zlatovezom, krasotna srebrnina. Srebrotkanica kojim se odevao carski par bila je okačena na
jednom zidu. Draguljni nakit koji oduzima dah bio je na caričinom stolu. Ha podu ćilimi sa
starim amajlijskim motivima meseca, vuka i hrasta. Ha sredini glavnog unutrašnjeg zida veliki
mangal u kome je tinjala vatra od nagorelog panja od prošle noći.
Dušan joj priđe zamišljeno s leđa. Oduvek ga je njena lepota očaravala. Umeo je da kipi
od strasti u njenoj blizini, da ga obuzme neobuzdan vrtlog nagona...
„Otkud ti taj češalj, Jelena?” pretrnu car i ukipi se.
„Ovaj?” zbunjeno će ona i pokaza češalj, koji je držala u ruci. Bio je istovetan onome koji
je poklonjen princezi Jelisaveti u Nemačkoj kada je odlazio da zaprosi njenu ruku. Bivolji rog
optočen srebrom i ukrašen simbolima žrtvovanja vola u čast boga Peruna. „Zašto?” pita ona.
„Takav isti smo darovali princezi Jelisaveti... kada sam otišao u prosidbu‚” reče Dušan.
„Šta to ima sa mnom?” reče ona srdito, pa ga sa gađenjem baci na sto i ustade. „Da sam
znala, ne bih ga ni uzela!” Zatim se gnevno ušeta. „Znaj da ti to nisam oprostila! Da mene
odbaciš radi nje! Isti si tvoj otac, a žalio si se na njega! Vama Nemanjićima je u krvi da menjate
žene i da se ženite... decom!”
„Svašta je tebi na pameti” odmahuje glavom Dušan. „Ne ličim uopšte na svoga oca...”
„Tvoj deda kralj Milutin ženio se pet puta! ” Pokazuje mu Jelena svojih pet prstiju.
„Njegova supruga Simonida imala je samo osam godina kada su je udali za njega! Povredio joj je
matericu i nikad mu nije rodila dete! Tvoj otac Stefan se oženio sa Marijom kada je ona imala
dvanaest godina...!”
„Ja se nisam ženio... decom‚” prekide je Dušan. „Jelisaveta je bila starija. Uostalom, znaš
da se devojke udaju već sa dvanaest godina..
„To vi kažete!” odbrusi mu carica. „Da li neko njih pita? Trgujete njima zarad sklapanja
saveza! I našu Teodoru si želeo da udaš za bosanskog bana iako je dete...!”
„Ti si se postarala da do toga ne dođe.”
Jelena se zamisli gledajući ga. Vukao ju je za jezik. Bilo ju je briga šta će on reći sada
kada je sve bilo gotovo.
„I jesam!‚” viknu ona. „Ne dam svoje dete onom divljaku da se iživljava nad njom, pa da
je posle šutne kao što je radio tvoj deda! ”
„Samo mi otežavaš stvari, Jelena” mirno će Dušan. „Trebalo je da mi kažeš.”
„A ti bi me kao poslušao?‚” napravi ona grimasu. „Čudi me da nisi pokušao opet da je
udaš za nekoga! ”
Dušan oćuta i spusti pogled. Ali, kraljici to bi dovoljno. Prozrela ga je. Ona je njega
mnogo bolje poznavala nego on nju. Nije mogao ništa da sakrije od nje. Niti je umeo da laže.
Dušan to nikad nije činio.
„Nemoj mi reći da opet nešto smeraš?‚” naroguši se carica. „Neću ni da čujem! Čuješ li?
Ni da čujem...” Ušeta se opet ona, pa ipak kroz zube reče: „Kome si sad namenio našu kćerku,
Dušane?”
„Nikome... još” reče on. „Ali, imaj na umu da ćemo to uraditi bude li zatrebalo. I ovog
puta da nisi slučajno nešto uradila!” Zapreti joj on uperivši prst ka njoj. „Stvari su veoma opasne!
Okruženi smo neprijateljima.
Sa severa - Ugri. Stalno kidišu preko Save i Dunava. Sa zapada - Bosna! Dosadni su kao
vaške! Ali, zgaziću ja njih, samo da prođe ova kuga! Sa juga - Romejci i njihovi Turci! Kažem ti,
nikoga se ne plašim kao Turaka. Ti će nam glave doći ako nešto ne uradimo. Množe se kao
paščad. Tek će Kantakuzen videti šta ga čeka. Kukaće on za mnom, neka!”
„Nemoj da ti padne na pamet da našu kćerku daš tim divljacima... Turcima” ozbiljno će
Jelena. Pretrnula je od straha. Primetila je kako je Dušan najviše pričao o njima. Videla mu je to i
na licu. „Čujem da su sultanu haremi puni žena. Hoćeš li da tvoja Teodora bude samo još jedna
njegova robinja? Takvu joj sreću želiš? Takav život? Bolje da joj ja skratim muke nego da završi
među tim razbojnicima! ” Onda načini jedan odlučan korak ka njemu i procedi kroz zube:
„Nemoj to da mi uradiš, pokajaćeš se.”
„A ti nemoj da se mešaš u vođenje carstva!‚” zaori se Dušanov glas. „Znaš li kako te
dvorjani zovu? Rogozna! Ko zna šta misle o meni! ”
Carica oćuta, ali i dalje stoji i netremice gleda u Dušana. Kiptila je od besa. Smatrala je
da, kao carica, ima pravo da vodi državničku politiku i da joj to pravo niko, pa ni sam car, ne
može oduzeti. Pogotovo što je mislila da je Dušan često preblag prema svojim podanicima.
„Poslednji put kad sam te poslušao, skupo nas je koštalo‚” reče mirno Dušan. „Nagovorila
si me da lišim zlata i srebra latinske crkve u obe Zete... Sećaš li se toga, Jelena? Mrziš Latine iz
dna duše. He razumem te. He volim ih ni ja, ali poštivam stare Latine. Jedino što ne dozvoljavam
jeste da pokrštavaju naše ljude i da ih teraju u katoličanstvo. Dvaput mi je papa zbog toga slao
poslanike koji su me grdili i pretili da će podići krstaški rat protiv nas. Umesto da mi pomogneš
da izgladim stvari sa njim, jer će nam možda zatrebati, ti ga okrećeš protiv nas! Morao sam svima
da vratim oduzeto i da ih gledam blagonaklono. Kako sad da bilo šta tražim od njega kada si nas
ocrnila?”
„Šta imaš ti da tražiš od tog jeretika?” naroguši se opet Jelena. „Šta je sa vama
Nemanjićima? Stalno im se ulagujete. Tvoj otac je čak obećavao Filipu Tarentskom da će priznati
papsku vlast ako mu ovaj da svoju ćerku Blanku! ” „Moj otac je bio spreman da se žrtvuje da bi
izbegao krstaški rat kojim mu je papa Jovan pretio. Ti ne shvataš da smo mi njima kost u grlu, trn
u oku! Oni su odbegli od prave vere zarad bogaćenja i privilegija i ne znaju kako da to opravdaju
svom narodu, pa žele da unište nas koji ih podsećamo na korene hrišćanstva. Mada sumnjam da
bi održao obećanje i da se oženio Blankom.”
„Srećom, nije‚” reče Jelena, pa uze sa stola češalj od roga i zagledajući ga, reče: „Ako
mene pitaš, ja bih zaratila sa papom. Neka pošalje svoje krstaše na nas.”
 Dušan je gleda, pa ne veruje šta čuje. Kao da gleda neku tuđu ženu, a ne caricu. U pravu
su njegove vojvode kada mu kažu da mu carica stalno radi iza leđa. Ona i njen brat Jovan Asena
uvek se došaptavaju i ne trude se da to prikriju. Mora nekako da smisli kako da udalji tog
omraženka Jovana od svoje carice.
„Ja sam bio naivan i lakoveran što sam te tada poslušao‚” reče Dušan. „Ti si samo želela
da izazoveš rat sa papom. To je poslednji put da ja tebe nešto poslušam. Nama najveća opasnost
preti od Turaka, a ne od pape, kao što ti misliš.”
„Vala, i ti nevernici su mi miliji od jeretika” reče ona osorno i opet ravnodušno baci
češalj. „Uostalom, Kantakuzen i Paleolog će izaći na kraj sa njima.”
„Danas bi trebalo da primim Kantakuzenovo poslanstvo” reče Dušan. „U januaru je
zauzeo Carigrad... preduhitrio me je.”
„Znam, čula sam. A šta će sa zakonitim carom Paleologom?”
„Kažu da će mu dati svoju kćerku” reče Dušan zamišljeno dok je mazio svog silvana.
„Pozvaće se na dogovor sa pokojnim carem Andronikom - da je njegov zastupnik i da će deset
godina vladati sam, a posle zajedno sa mladim Paleologom.”
„Tako je trebalo da ti uradiš” reče Jelena pa krenu ka vratima.
„Ne mogu da osvojim Carigrad bez latinske flote” dobaci joj Dušan. „A ti mi stalno
kvariš planove sa njima! ”
Carica oćuta i zalupi vratima za sobom. Dušan osta sam sa Zmajarom. Tištile su ga crne
misli. Mnogo toga što nije razumeo dešavalo se u njegovoj okolini i plašio se da će mu izmaći
kontroli. Netrpeljivost sa porodicom bivše kraljice Marije, pa sad ova čuma koja hara zemljom, a
povrh svega i onaj germanski demon koji mu umalo ne dođe glave. Nije ga mogao zaboraviti, niti
dokučiti tajnu njegovog dolaska daleko od njegove postojbine. Nešto se dešavalo, a on nije znao
šta. A to ga je plašilo.
Nedugo posle Jeleninog odlaska, na vratima se pojavi Miloš Vojinović smeškajući se.
Dok je dolazio, sreo je rogoznu Jelenu.
„U pravu je naš narod kada kaže: ’Žena je vragu s udice utekla’,” reče on.
Dušan ne reče ništa nego samo klima glavom. Kosingas stade kraj prozora i zagleda se u
sumoran vidik.
„Kao da nemam dovoljno svojih muka, pa ona mora da mi sedi na glavi‚” reče car, pa se
seti da pita: „Kako je maleni Miloš? Šta radi?”
„Šeta po dvorištu sa svojom dadiljom, a za njima horda almogavera!” smeje se kosingas.
„Primetio sam da je vrlo jak. Juče kada sam ga šetao, tako me je uhvatio sa prst da ga sam se
jedva oslobodio.”
„Pa, zmajskog je porekla” reče Dušan, pa oseti neku blagost setivši se čarobne Jastrebine i
njegovog gospodara. „Odavno nisam video Zmaja od Jastrepca... Šta li čini?”
Miloš Vojinović se zamisli, pa nesvesno stavi ruku na balčak svog Drakona, koga mu je
dao Zmaj od Jastrepca kada je postao kosingas.
„Video sam ga lane” reče Miloš. „Šta čini? Bori se sa baucima. Malo-malo pa negde
promole svoje ružne njuške, pa on hita da im ih odseče!”
„Hm...” zamišljeno će Dušan. „Imamo nesreću da je Čvorište kod nas.”
„Nesreću... ili sreću, kako se uzme” reče Miloš. „Možda onda ni red Zmaja ne bi postojao,
možda ne bismo bili miljenici bogova.”
„Nešto me već dugo kopka, Miloše Vojinoviću.. ” započe car. „Misliš li da nežid diže
mrtve zbog Miloša Obilića? Ima li onaj napad germanskog stvora na mene veze sa njim?”
„Ne bi on čumu doveo samo zbog njega‚” okrenu se ovaj od prozora ka Dušanu. „Kuga
hara svuda. Možda je tu i zbog tebe.”
 „Zbog mene?‚” začudi se Dušan.
„Kuga hara hrišćanskim svetom. Neke sile ne prave razliku između rimske i carigradske
crkve. Bogovi se bore za prevlast. Tako je oduvek bilo i biće.”
Uto, neko zakuca na vrata. Uđe Nikola Stanjević.
„Care, romejsko poslanstvo te čeka u sali.”
„Ko je sa njima sad?‚” upita Dušan i pridiže se. Zmajar ga prati u stopu.
„Carica Jelena.”
„Bolje da požurim” reče Dušan. „Ne bih da ih dugo ostavljam same sa njom.”
Miloš Vojinović se samo osmehnu, ali ne reče ništa. Krenuše ka vratima.
„Budi kraj mene, Vojinoviću” reče mu car.
„Znaš da se ne bavim državničkim poslovima, care‚” odgovori on. „To prepuštam tebi i
Nikoli. Ja idem da spasavam Maure od Miloša Obilića
U velikoj, raskošnoj prestonoj dvorani, gde se Dušan krunisao za cara, bilo je mnoštvo
ljudi. Iznad njihovih glava vijorili su se plemićki barjaci, iz kandila se širio sladunjavi miris
tamjana. Ha uzdignutom kamenom postolju, stajale su dve zlatne prestone stolice ukrašene
carskim simbolom - dvoglavim orlom na naslonu iznad glave. Rukohvati su imali oblik oroglava,
a nogare oblik vučjih šapa. Sala je bila pedesetak koraka dugačka i skoro isto toliko široka, a
visoki prozori obično bi propuštali sunčevu svetlost kao u crkvi. Ovaj put su gorele vatre u
mangalima. Osim carice, koja je već bila zauzela svoje mesto, okupila se nekolicina dvorskih
sekretara, vojvoda i nekoliko sveštenika. Među njima je bila i kraljica Marija. Svi su želeli da
čuju vesti iz Carigrada i šta Kantakuzen smera da uradi sada kada je zauzeo prestonicu i drži
zarobljene cara Jovana i njegovu majku Anu Savojsku, stvarnu vladarku.
Dušan ulazi u salu i zatiče da se razgovor između poslanstva i Jelene već vodi. To ga je
odmah razljutilo. Kada on uđe, svi se pokloniše. Samo Jelena osta da sedi na svom prestolu.
Nekoliko koraka ispred nje, izdvojeni od ostalog poslanstva, stoje romejski logotet Isak i
sakelarije Aleksej. Prvi beše debeo čovek, rumenih obraza od vinoloka koji je imao običaj da
pljucka kada govori, što je cara dovodilo do ludila, a stalno se oblačio u široke toge nalik
rimskim. Drugi beše suvonjav, orlovskog nosa i pomalo izdužene glave. Imao je klempave uši i
bio kratko podšišan. Usta su mu stalno bila crvena od oblizivanja. Dušan ih je obojicu znao
odranije, iz viđenja, uvek su bili oko Kantakuzena ili među njegovim poklisarima. Bili su očito
ljudi od poverenja koji su verno prenosili njegovu volju.
Dušan sede na svoj presto i samo kratko prostreli Jelenu pogledom. Bio je ljut što ga nije
čekala.
„Romejsko poslanstvo uvek je drag i rado viđen gost na mom dvoru” reče Dušan glasno.
Isak i Aleksej se blago pokloniše u znak zahvalnosti. Čekaju dopuštenje da govore. Ali,
Dušan nastavlja:
„U ova teška vremena prijateljstvo je vrednije od zlata, i žalim što se Jovan Kantakuzen i
ja rđavo raziđosmo nakon toliko godina savezništva... Kakvu dobru reč donosite od njega?”
„Kralju raški.. ” započe Aleksej, na šta se Dušanu odmah smrači lice. „Donosimo
pozdrave od našega cara romejskoga Jovana Kantakuzena, sa željama dobrog zdravlja i sreće i sa
nadom u bolje sutra...”
„Onda počnite da me oslovljavate mojom zakonskom titulom, a to je... car, jer u ovoj istoj
sali sam se prošle godine krunisao za cara Srba, Grka i Bugara‚” reče strogo Dušan, pa pokaza
rukom Alekseju da nastavi.
„Klanjam ti se do zemlje u znak izvinjenja... care‚”naglasi to pomalo ironično Aleksej.
„Kao što rekoh, donosimo dobre želje od romejskog cara sa nadom da ćemo nesporazume
izgladiti i da će sloga umesto zavade opet zavladati između ove dve velike carevine kako bi naši
narodi živeli u miru i napretku. Ratovi su nam opustošili zemlje...”
„Znam da je Romeja iscrpljena što od građanskog rata, što od Osmanlija koje izdašno
plaćate” prekide ga Dušan. „Zna li Kantakuzen da će uskoro ti njegovi najamnici postati jači od
njega?”
„Car drži varvare čvrsto u svojim rukama.”
„Ili je obratno? Pogotovo sada kada je Orhanu dao svoju kćerku. Kako bi sada mogao da
prekine savez ako mu Turčin drži kćerku kao taoca?” Dušan sačeka da Aleksej odgovori, ali ovaj
nije znao šta da kaže. Samo je treptao i gledao u cara. „Ja bih rekao da je i Kantakuzen Orhanov
talac i da su njegovi dani odbrojani... No, koja je svrha vaše posete, poštovani?”
„Romejski car traži, u znak pomirenja i nekadašnjeg, pa i budućeg prijateljstva, da raški
kralj... car... vrati otete mu teritorije.”
„Ne vidim zašto bih na to pristao” začudi se Dušan. „Meni je svakako stalo do romejskog
prijateljstva zbog bliskosti naših naroda i da se ujedinjeni odupremo navali Turaka... Ali u svetlu
najnovijih događanja, čini mi se da bi moje vraćene teritorije samo pale u ruke Turcima, a nemam
nameru da ih dajem neprijatelju.”
„Ali, carica malopre reče da bi možda.. ” umeša se logotet Isak, ali car na to planu
udarivši rukom o rukohvat, pa ustade:
„Carica Jelena nije regentkinja, pa da odlučuje o državnim pitanjima!” Svi pretrnuše.
„Kada mene bude sahranila, ako moj sin bude nedozreo da vlada, onda je pitajte. Do tada, ja sam
car!”
Tek tada Dušan spazi da iza Jeleninog prestola stoji njen brat Jovan Asen, koji je došao
nepozvan. Car se još više razgnevi, a Nikola Stanjević, videvši to, brže-bolje mu priđe i nešto mu
šapnu. Zatim, obojica izađoše iz sale.
Činilo se da će Dušan zgromiti romejsko poslanstvo. Iz očiju su mu sevale munje, svi se
skupiše od straha.
„Neka se mudri romejski car odrekne osmanlijske pomoći, pa možemo da razgovaramo o
vraćanju teritorija i o savezništvu u borbi protiv tih istih” reče car strogo, mada je znao da
Kantakuzen nema nameru da prekine savez sa Turcima, niti će se on odreći namera da osvoji
Carigrad. „Do tada, bojim se, neprijateljstvo će se nastaviti sa Osmanlijama, a svome caru
prenesite moje želje da ga zdravlje i razum služe i čestitam mu unapred na ponovnom krunisanju,
jer koliko čujem, odlučan je da to potvrdi i pred romejskim patrijarhom. To je sve što imam da
kažem.” Kada to reče, Dušan opet sede.
Romejske poslanici uvidevši da je svaki dalji razgovor izlišan, pokupiše se kao pokisli i
uz mrmljanje u bradu krenuše ka izlazu. Čim oni izađoše, car dade znak rukom da i njegovi
dvorjani napuste salu. Ha kraju, ostaše sami Dušan, Jelena i Nikola Stanjević.
Umesto da ćuti, Jelena odmah planu:
„Morao si da osramotiš svoju caricu pred celim dvorom! Pogotovo pred onom zmijom
Marijom!”
Dušan se ugrize za usnu, pa naoko smiren obrati se svom diplomati:
„Nikola, dok hara ova kuga, ne možemo da udarimo na Romeje. Oni će to vreme da
iskoriste da se više utvrde. Nemamo kud. Misliš li da ima svrhe da opet ideš u mletačku vladu da
ih moliš za flotu ili kod pape da...”
„Care, Mlecima je draže nejako Romejsko carstvo, nego jako Raško carstvo, a papi su
miliji Turci nego naša pravoverna crkva” reče mu stari Nikola. „To je gubljenje vremena, bojim
se.”
„Onda nam ne preostaje ništa drugo no da sačekamo da čuma ode iz carstva, pa da opet
napadnemo Romeje‚” reče Dušan i ne pogledavši Jelenu izađe iz sale zajedno sa Nikolom
Stanjevićem.
Ha severnom delu grada, kod carskog dvora, koji je bio na uzvišenju, veliko dvorište u
koje se ulazilo sa glavne kapije uvek je bilo puno ljudi. Što vojska, što posluga, svi su vrzmali
tamo-amo obavljajući svoje dužnosti. Bilo je vrlo živo i bučno. Od kovača, koji je bio ispod
severoistočne kule, čulo se neprekidno kovanje gvožđa. Zaprežna kola su dolazila i odlazila,
utovarena sa svim potrepštinama za selidbu dvora na Paun-polje. Alemanska garda se pripremala
za pokret. Vršene su poslednje pripreme i provere. Kapetan Palman i njegov sestrić Georg
obilazili su vojnike i pregledali im opremu.
Samo je ispod severozapadne kule bilo mirno i bez gužve. Ha stepenicama koje su vodile
na kulu, Miloš Vojinović je sedeo i glancao svoj zeleni Drakon. Ipak nije ispuštao iz vida
malenoga Miloša Obilića i malo starijeg kralja Uroša koji su hranili jedno jato golubova. Preko
puta, uza zid palate stajao je jedan omanji odred almogavera koji se nije odvajao od zmajevitoga
Miloša.
Najednom, zatalabuka se sa vrha kule. Straža povika nerazgovetno. Miloš Vojinović se
ukoči i načuli uši. I almogaveri zastadoše u čudu. Jato golubova prestrašeno uz klepetanje krila
vinu se u vazduh dižući prašinu oko Miloša i Uroša. Kosingas instinktivno skoči na noge i stegnu
balčak Drakona. Tada odozgo, kao kopci, pomamno se stuštiše nekakva krilata stvorenja i kroz
jato golubova ustremiše se na dva dečaka. Miloš Vojinović se zaprepasti ugledavši stvorove
ljudskog obličja sa ženskim glavama, ali prekrivene perjem. Izgledaše kao kakvi pernati anđeli sa
svojim velikim krilima, ali i neobično dugim rukama i nogama. Ali, ni almogaveri ni Miloš
Vojinović ne ustuknuše pred njih desetinu već sa obe strane navališe na njih. Sve se tako brzo
odigra i još brže je moglo da se završi jer dva stvora po dogovoru zgrabiše Uroša i Miloša kako
su stigli i umeli, za ramena ili ruke, pa snažno zamahnuše krilima da polete sa njima. I kobno bi
se po njih završilo da Miloš Vojinović ne zavitla mačem i pogodi strašilo koje je bilo ščepalo
Miloša u grudni koš. Ni almogaveri ne oklevaše već ih vešto pogađaše što ubitačnim kopljima
akonama, što svojim kuteljama. Perje se razlete na sve strane, a krv pljusnu uokolo. Uroš uspe da
se otrgne od svog zarobitelja, pa uhvati Miloša za ruku. Dečačić je tad već vrištao od straha što
od krilatih strašila, što od Drakona, koji mu prolete iznad glave. Možda ni Uroš ne bi uspeo da
izbegne da ga stvor opet ne zgrabi da se Miloš Vojinović ne baci njemu u prsa. Obori ga na
zemlju, ali kako je ostao nenaoružan, stvor ga lako gurnu pod sebe i zamahnu kandžom na njega.
I sigurno bi ga ubio da mu neki almogaver ne sjuri svoju kutelju u vrat. Teško sečivo, kao velika
satara, skoro mu odrubi glavu i ovaj se sruči sa Miloša Vojinovića.
U taj opšti metež uleteše hrabro almogaveri, a poneki se i goloruki uhvatiše u koštac sa
baucima. Mali Uroš to iskoristi i odvuče Miloša ka kuli, odakle stadoše da istrčavaju stražari sa
kopljima, pa umalo ne oboriše decu. Videvši da im naum ne pođe za rukom, ono što je ostalo
živih i ranjenih bauka, pokušaše da se vinu u vazduh, ali svi do jednog dopadoše kopljima i
mačevima branioca. Uz strašnu vrisku i mlataranje krilima, ti ženski demoni padoše posečeni i
probodeni. Ni to nije bilo dovoljno, nego nastaviše da ih bodu iz predostrožnosti jer onako žilave
i jake nije ih bilo lako usmrtiti.
Kada i poslednji omlitavi svoja krila, pristigoše Dušan, Jelena i mnoštvo vojske. Carski
par odmah prigrli uplašene Uroša i Miloša koji su lili suze i drhtali. Jelena odvede Uroša u dvor,
a Dušan priđe mrtvim baucima, pa ih stade razgledati. I zaista, imali su ženske glave i vratove, a
dole od vrata perje, čak i ruke i noge nalik ptičjim. Svi ih zagledaju, prevrću, gurkaju mačevima
ili kopljima i u čudu komentarišu. Neko gleda i uvis da nema još nekog takvog stvorenja, ali sem
jedne vrane, koja ih je visoko nadletala, nije bilo ničega više.
„Jesi li povređen, Miloše?” upita ga car opipavajući ga. „Krvav si.”
„Nije moja krv, Dušane‚” odgovara ovaj. „Njihova je.”
 „Šta je sad ovo? Kakva su sad ovo stvorenja?” gleda ih car. „Šta se to događa, kosingase?
Ovoga nije bilo ranije.”
„Ne znam, bog me ubio, ne znam! ” širi ruke u čudu Miloš. „Možda Melek zna, ni ovo
nisu naši bauci”
„Dovedite mi Meleka‚” reče Dušan jednom stražaru. „Ali jedno je jasno...‚” zamišljeno će
Miloš. „Nije me uzalud Dragušla poslala da čuvam Miloša Obilića, Dušane. Ona ima neku
nakanu sa njim, a neko se tome protivi.”
„Uroš kaže da je i njega to čudo zgrabilo...”
„Ako neko želi da naudi Milošu Obiliću, a on živi pod tvojim krovom i tvojom zaštitom...
Onda možemo očekivati da će hteti i tebi da naudi.”
„Kako možemo da saznamo protiv koga smo se urotili?” pita ga Dušan.
„Kad-tad će se pokazati krivac, jer nijedno zlo ne dolazi samo.”
„Ovo je baš zaređalo. He preza ni da uđe u moj dvor.” Kosingas se zagleda u vranu, koja
ih je visoko iznad obletala.
„Možeš onda zamisliti šta možemo da očekujemo na otvorenom putu” reče on zamišljeno.
Car se seti Paun-polja, pa se vidno zabrinu. Svi u Miloševoj okolini bili su u opasnosti.
„Šta nam onda valja činiti, kosingase?” upita Dušan. „Da ne idemo u Paun-polje?”
„Vidiš da ni ovde nismo posve sigurni. Zato ćemo razdvojeno da putujemo... Prvo ja sa
Milošem, pa onda dvor.”
„Sa mnom i sa almogaverima‚” dodaje Dušan. „Sam, ne.”
„Ne, Dušane‚” ispravlja ga Miloš. „Ti si potreban svojoj porodici i ostalim zmajevima...
Ovaj mališa je dodeljen meni na brigu.”
„Ne sviđa mi se to što se razdvajamo” objašnjava mu Dušan.
„Moramo izbeći nepotrebne žrtve... Sa almogaverima bićemo bezbedni i možemo brže da
se krećemo, bez teretnih kola.”
„Biće vam potrebna dva dana jahanja, a većina almogavera nema konje‚” reče Dušan i tad
primeti njihovog vođu Al-Mohada, i pozva ga rukom.
„ Adalide, zapovedaj reče ovaj stavivši raširenu šaku preko svog grudnog koša u znak
poštovanja.
„Al-Mohade, tebi ova stvorenja nisu poznata?‚” upita ga za svaki slučaj car.
„Ne, adalide” odgovara ovaj. „U našem zavičaju takođe ima svakojakih čuda, ali pernate
žene još nisam video.”
„Ti ćeš povesti sve svoje ljude i pratićeš kosingasa, koji će voditi Miloša Obilića u
Paun-polje. Krećete sutra, zorom. Mi ćemo odložiti put za još jedan dan.”
„Možemo da očekujemo zasedu, adalide, znaš to?‚” upita ga Al-Mohad.
„Znamo”, umeša se Miloš Vojinović. „Ali zarad bezbednosti drugih, bolje da se
razdvojimo. Ako oni ne prezaju od napada na dvor, usred bela dana, tek će se obrušiti na kolonu
negde na putu, a onda mogu da nastradaju i druga deca i žene.”
Al-Mohad samo klimnu glavom:
„Ti, kosingase, vodi, mi ćemo trčati za tobom.”
„Zar nije bolje da svi jašemo?”
„Almogaveri ratuju sa nogama čvrsto na zemlji, iz nje crpimo snagu.”
„Znaš da je put dug...”
„I mi možemo dugo trčati.”
„To znam vrlo dobro” klima glavom Dušan. „Pre će tvoj konj da se umori nego oni,
Miloše.”
„Onda je sve rečeno” kaže Miloš Al-Mohadu. Ovaj samo klimnu glavom i ode svojim
ratnicima.
Miloš i Dušan ostadoše da gledaju kako vojnici tovare lešine u zaprežna kola, kad evo
starog Meleka smrknutog lica. Kosingas mu dobaci:
„Kiša ti iz čela bije, Melek” misleći pri tom na to što je namrgođen.
„Care Silni, ovo ništa ne valja!‚” povika on šireći ruke u čudu. „To su peri, pali anđeli! ”
„Pali anđeli?” začudi se car.
„Da, da‚” zajapureno će Melek. „Njima je Raj uskraćen jer ispaštaju za svoja nedela.
Neko ih je ovde poslao kao pokoru, da se iskupe.”
„Ratujemo sa Osmanlijama, care” kaže kosingas. „Bacili su na nas kletvu.”
„Na nas ili na Miloša Obilića?” ispravlja ga Dušan.
„Neko očigledno zna za njegovu zmajevitost‚” kaže Miloš Vojinović. „Zašto bi me inače
Dragušla poslala da ga čuvam i svojim životom ako treba?”
„Zašto bi prokleli jedno dete?‚” upita Melek. „Osim ako se ne plaše njegove sudbine.”
Dušan se kratko zamisli, pa reče:
„Hoćete da kažete da se plaše nečega što će Miloš Obilić da uradi kada odraste?” Ovi
oćutaše, ali klimaju glavama. „Onda imamo razlog više da ga zaštitimo od tog zla.”
Čim su vojnici utovarili i poslednju stvora u kola, poteraše volove ka gradskoj kapiji. I
njih će spaliti, za svaki slučaj. Dušan ih isprati pogledom, pa reče:
„Kako mogu da znaju za zmajsko poreklo Miloša Obilića?”
Kosingas se opet zagleda u vranu, koja ih je i dalje visoko nadletala. Obratiće pažnju
ubuduće i na nju. He bi ga čudilo da je opet vidi u ovakvoj nekoj nevolji, pa naglas reče više za
sebe nego za druge:
„Nevolja kudelju tanko prede, a daleko snuje.”
 Glava trinaesta
- april 1347. godine

„Lasno će bit m’ carovati,

Dok je njima zmaja u planini..!”

Ubeskrajnom lavirintu tunela planine Uludag mogao se osetiti gnev užasno srditog
božanstva. Povremeno bi se njima prolomio neobuzdani krik, koji je oglašavao nemu pustoš, a u
besu bi se zagrcnuo. Taj isti bes je u planini kipeo kao uzburkano more. Mogao se osetiti u
vazduhu, u hladnom kamenu pod nogama, na dodir ruke.
U Itugeninim plamenim pogledima bilo je samo prezira. Ponekad bi joj zadrhtalo lice,
usne bi joj zatitrale kao da bi nešto rekla, ali usta bi ostala nema kao da joj je gnev gušio glas.
Pokreti ruke bili su joj hitri, isprekidani, ponekad trapavi, što nije ličilo na nju. Oborila bi nešto,
pa bi to onda podigla i razgnevljeno slomila o zid.
Njena kćerka Umaj ćutke je stajala u polumraku, skoro van domašaja uljanih lampi, u
strahu da majka svoj neobuzdani bes ne iskali na njoj. Znala je da ne treba da se pomera niti da
ispušta ikakav glas kako ne bi privukla njenu pažnju i izazvala njenu divlju jarost. A kada je
njena majka bespomoćna, onda je trebalo posebno je se čuvati.
„Kada ona misli da dođe?‚” gnevno će Itugen uzimajući jednu veliku, staru knjigu. Iz nje
su virile pocepane ili iskrzane stranice, kožne korice bile su izjedene od zuba vremena, na njima
se jedva razaznavao urezani prikaz mongolskog drveta sveta. Zlatna knjiga sudbine poticala je iz
doba kada je boginja Ajist upisivala život svih rođenih ljudi, a njihova imena u obliku kalambura
skrivala su tajna znanja. Kroz mnoge umiruće ruke prošla je da bi konačno završila u rukama
Itugen. „Da li ona misli da ću je čekati doveka?”
„Znaš da dolazi iz daleka, majko” reče Umaj.
„Briga me nije! ”reče ova listajući knjigu. „Samo gubimo vreme. Za razliku od one, koja
sve radi u pravi čas, ni pre ili kasnije.”
„Mokoš je lukava, čini se uvek je jedan korak ispred.. ” izusti Umaj, pa se ugrize za usnu.
Bilo je kasno.
„Rekla sam ti da ne izgovaraš njeno ime!” Majka se okrenu prema njoj i prostreli je
ledenim pogledom, koji Umaj bolno oseti. Ipak, nekoliko trenutaka kasnije dodade: „Da mi je
njenog pletiva sudbine... da ga malo umrsim.”
„Nisam očekivala da će Freju ovo zanimati” reče Umaj.
„Ja sam znala da hoće... i kanim to da iskoristim.” Zatim prekinu da okreće strane, kao da
se nečeg setila: „Kako reče da se usud zove? Miloš Obilić?” Zatim, baba zabaci glavu i zažmuri,
pa stade tiho ponavljati njegovo ime nebrojeno puta: „Miloš Obilić... Miloš Obilić...”
Umaj ju je ćutke posmatrala, ne usuđujući se ni da se pomeri, a kamoli nešto da kaže kada
njena majka vrača. Baba je čas glasnije, čas tiše izgovarala ime Muratovog usuda da bi
neprimetno počelo da zvuči drugačije. Zabačene glave unazad stade naslepo da okreće stranice
Zlatne knjige kao da vidi šta piše. Ha kraju, nakon stotinu puta izrečenog imena Miloš Obilić,
baba je došla do oblika Biliš Kubila. Bez prestanka ga je ponavljala dok nije stala da okreće
listove drevne knjige.
Zatim, otvori oči i pognu glavu nad knjigom. Našla je u njoj zapisano ime Biliš Kubila.
Pročita ga pažljivo prateći prstom upisane reči. Najednom, besno zalupi knjigu, iz koje se diže
oblak prašine. Umaj se štrecnu. Itugen se osloni rukama na sto, glava joj je bila pognuta.
Umaj bojažljivo upita:
„Šta piše, majko?”
„Šta piše!” podsmešljivo će ona. „Biliš Kubila - onaj koji zna zadati udarac.”
Baba iznenada podiže glavu i ne okrećući se, reče: „Stigla je.”
Zatvori svoju knjigu i gurnu je među druge koje su stajale naslagane na starom,
prašnjavom stolu. Okrenu se ka kćeri i uspravi se. Nedugo zatim, začuše se koraci po kamenom
podu pećine. U tunelu, koji su obasjavale baklje, prvo se ukaza jedna senka, a zatim se pojavi
mračna ženska figura gracioznog hoda. Iz mraka izranja žena vilinske lepote obučena u raskošne
haljine šarenih boja, dugih i širokih rukava. Oko struka, zlatni pojas sa velikom okruglom
šnalom, na kojoj je bilo urezano Drvo sveta, Igdrasil, a za pojasom mali srebrni bodež. Duga
plava kosa joj je padala do pola leđa. Vrat joj krasi ogrlica Brising, neiskazive lepote i ukrašena
dragim kamenjem. Njeno lepo lice kvario je izraz namrštenosti. Nije drage volje došla u ovu
rupu. Freja nije navikla da zalazi u mračni podzemni svet. Nije joj tamo bilo mesto. Ipak, ona je
bila germanska boginja lepote, mladosti i plodnosti. I vešta u magiji. Bila je žena Odurova.
„Dobih tvoju reč preko glasnika‚” reče ona ozbiljno. „I došla sam. Šta želiš od mene,
starice?”
Itugen na licu zatitra osmeh. Germani su napuštali svoju staru veru, pokrštavali se i
okretali joj leđa. Bogovi od juče su slabili u odnosu na boga od danas. Njihova moć se topila kao
voštanica koja predugo gori. Zaborav ubija. Ali ne i kod Mongola. Oni su ostali verni i čvrsti u
staroj veri. Zato su se Itugen i Umaj osećale nadmoćno u odnosu na Freju, iako to nije nimalo
uticalo na njenu nestvarnu lepotu, na kojoj joj je posebno zavidela lepa Umaj.
„Isprva pomislih da ti javim radosnu vest gde je bio Odur, koga si toliko tražila i za kojim
si toliko plakala...‚” započe Itugen. „A onda mi kćerka javi da je tvoja druda pokušala da ubije
cara Silnoga i odmah shvatih da ti to već znaš i da ne sediš skrštenih ruku kao što mislih.” Freja
je sa Odurom dobila kćerku Hnosu, ali ubrzo potom on bez reči odlazi. Uzima čovečji oblik i luta
svetom. Dugo je Freja lila zlatne suze za njim. Dugo je tragala za njim, ne znajući kuda je otišao i
zašto... Sve dok joj se jednog dana nije vratio izranjavan.
„Zašto se tebe tiču moji problemi?” čvrstim glasom reče Freja. „Mene nije briga šta ti
činiš.”
„Pusti me toga, dete” smeška se Itugen. „Znaš da sam mnogo starija od tebe, pa mi
mudrosti ne manjka. A tičeš me se jer smo se obe okomile na istog smrtnika. He vidim zašto se
ne bismo udružile kad je već tako. Ti od njih želiš nešto... i ja od njih želim nešto. A obe to ne
možemo dobiti dok je Silni živ. Nije li tako, Freja?”
Freja za trenutak zaneme, što od besa, što od bespomoćnosti pred starom Itugen. Nije
vredelo da se inati pred njom, a još manje da od nje stvara neprijatelja. Neke stvari su neizbežne i
za bogove. Uostalom, obe imaju zajedničkog neprijatelja sa kojim se već dugo bezuspešno bore.
Ispostavilo se da je Mokoša tvrd orah za njih.
„Odur je bez tvoga i Odinovog znanja dugo smerao da se dokopa onih relikvija koje
Rašani tako ljubomorno čuvaju. Želi za sebe da prigrabi što veću moć. Da ima koplje kao što
Odin ima koplje Gungir. Da ne namerava Odina da svrgne sa prestola?”
„To se tebe ne tiče, starice” odvrati Freja. „Uostalom, znaš da smo se ipak dokopali
Plaštenice.”
 „Ništa od toga ne bi bilo da je onaj njihov svetitelj Sava nije poklonio caru Barbarosi kada
je prolazio Raškim kraljevstvom na putu za Svetu zemlju. Mnoge je time razgnevio, čujem‚” reče
Itugen.
„Barbarosa je nameravao da objavi krstaški rat protiv Rašana, da bi se spasle relikvije.
Njihov svetitelj ga je preduhitrio i ponudio mu Plaštenicu da ga umilostivi, a car ga je nagradio
titulom templara.”
„Da.. ” smeška se Itugen. „Zašto li je onda Jehova cara kaznio, pa mu je vešto smestio da
se ovaj zatim udavi u nekom plićaku? Koliko znam, krstaški rat u koji je vodio vojsku zbog toga
je propao. Nije li bio u njegovoj milosti? Da ga nije možda smatrao nedostojnim Plaštenice? Čini
se da su Rašani u većoj Jehovinoj milosti nego... kako se zvaše? Sveto rimsko carstvo?
He-he-he... Kitite se tuđim lovorikama... Rim je odavno pao.”
Freja slegnu ramenima, ali joj ne bi pravo iako se i sama slagala sa onim što je Itugen
govorila.
„Sigurno je moćna ta relikvija koja je natopljena krvlju Isusovom primila na sebe sve te
ljudske grehe. Velika je to žrtva, nema šta‚” reče Itugen. „I velika moć. Smrtnici neće da okaju ni
svoje grehe, a kamoli da na sebe uzmu tuđe!... Ali, sad ste se okomili i na... ono koplje.”
„Umalo da se Odur i njega dokopa!” izlete Freji usklik.
„Umalo i da izgubi glavu na Crnom kamenu, koliko čujem” smeška se Itugen. „Nije
očekivao onako jak otpor od tri viteza čuvara.”
„Ipak ih je savladao” teši se Freja. „Ali, koplje mu se nije dalo u ruke... a onda se arhangel
Gavrilo pojavio.”
„Da, tako je to kada bogovi uzmu ljudsko naličje da bi vršljali među smrtnicima - postaju
bespomoćni kao oni. Znaš i sama koliko ih je tako stradalo. Nikad mi nije bilo jasno zašto se
odriču svega da bi hodili zemljom. I ti se, Freja, poigravaš time. Čujem priče kako rado deliš
postelju sa smrtnicima.”
Freja se namršti, ali Itugen je ubrzo umiri. Bio joj je potreban saveznik, ne protivnik.
„Ne sekiraj se, nisi jedina. I moja kćerka Umaj to čini. Kaže, ljudi imaju toplinu koju
bogovi nemaju‚” reče ona podsmešljivo karikirajući Umaj. „Ha! Ljudi zavide bogovima na
besmrtnosti, a bogovi njima na smrtnosti! Mladima nikada ne možeš udovoljiti. Ja se
zadovoljavam njihovim dušama. Uopšte mi nije jasno zašto je Odur toliko rizikovao zbog
nekakvog koplja.”
„Sveznajuća Itugen ne zna sve‚” osmehnu se Freja. „No, to je u redu, ti si ipak tuđinka,
dolaziš iz daleka, veruješ u nadmoć svoga naroda.”
„Grešiš, Freja‚” reče baba. „Znam da je to koplje njihovog sveca Georgija.”
„Ali ne znaš kakva je njegova moć niti koliko znači našim narodima” ispravlja je Freja.
Nema svrhe da krije od nje, ali neće joj ni sve reći. Možda ipak može da iskoristi ovu staricu.
Car Silni se i za nju pokazao kao tvrd orah, a Mokoš ga je čuvala kao nešto joj najdraže.
Bilo je nemoguće slomiti nju i te njene štićenike koji behu potomci zmajeva. Nikome nije bilo
jasno šta su zmajevi videli u tim Rašanima kada su im se priklonili i zakleli na vernost. Svugde
drugde su zmajeve ubijali i progonili, samo su ih Rašani voleli! I sa njima rađali decu. I to kakvu
decu! Zmajevitu!
„Čarobnoga oružja je svuda, Freja” reče Umaj. „I naši kanovi su ga imali.”
„To koplje nepogrešivo pogađa svoj cilj, nikad ne promašuje. He postoji zemaljski stvor
ili bog koji je na njega imun. Ono ima moć i da vida rane. Čudesno je! Dovoljno je prisloniti
njegov vrh i na najgoru ranu, i ona će zaceliti! ” „A sada ga vi želite, je li?” Pita Itugen. „Kako
misliš da ga se dokopaš, ako tvoj Odur nije uspeo?”
„Ni ja tebe nisam pitala zašto kaniš da ubiješ cara Silnoga‚” reče Freja. „Očito da svi
imamo svoje tajne i znanja samo nama poverena.”
Itugen nije želela da joj kaže za Miloša Obilića.
Ni Freja ne htede njoj da kaže ono što zna o njemu.
Kost u grlu i jednoj i drugoj sada je bio car Silni, koji je trebalo da mu prenese drevna
znanja reda Zmaja. Ako se to desi, Freji će biti mnogo teže da ostvari svoj naum. Ona je planirala
da ga pridobije i znala je kako.
„Sigurno imaš na njegovom dvoru svoju štićenicu” pronicljivo će Itugen smeškajući se.
„Koga?”
„I ti je imaš, bez sumnje‚” uzvrati Freja. „Koga?”
I jedna i druga uporno kriju svoje tajne.
„Znaš i sama koliko kraljice žele da podare naslednika svojim kraljevima. Rado prodaju
svoju dušu da bi to ostvarile. Moć je najslađa voćka.”
„Ti to znaš najbolje, Itugen” reče Freja netremice gledajući nakaradnu babu.
„Hm!‚” glasno će Itugen, pa se uzvrpolji. Moraće zaobilazno da privoli Freju na
savezništvo. Ha kraju se doseti, pa reče: „Nama je hrišćanski bog zajednički neprijatelj, nije li
tako? Nećemo da se lažemo, Freja. On stiče sve više poklonika, samim tim sve ih manje ostaje za
nas. Pogotovo ovde, gde je tebi dom.”
„Nisi ni ti pošteđena toga, Itugen” uzvrati Freja. „Njegova vera se širi Azijom preko
ruskoga naroda, oni su velika brana Mongolima.”
Itugen samo klimnu glavom. Nije vredelo to poricati.
„Pravoverje stoji između nas, a ono ima jake korene u staroj veri, dok su je se hrišćani na
zapadu odrekli. Tamo gde su koreni slabi, lako je oboriti drvo.”
„Šta hoćeš da kažeš, starice? Pređi na stvar‚” reče Freja.
„Vidiš li kako je njegova Crkva na zapadu već trula? Ni ja više ne znam u koliko se sekti
podelila! Polakomili su se za zemaljskim bogatstvima, pa grade hramove od zlata, ali ne njemu
nego sebi. Šta će jednom bogu zlato, nije li tako? Mi samo želimo moć da pridobijemo što više
ljudskih duša... A ko prima njegov sveti oganj sa nebesa svake godine? Ko ga prima i širi dalje
među hrišćanima širom sveta? Ko jedini ima tu... moć da drži hrišćane na okupu?”
„Pravoverni sveštenik” reče Freja.
„I ti ponešto znaš, Freja” osmehnu se Itugen. „Nadala sam se da će ih islamski bog uništiti
ili razjuriti kada su zauzeli Jerusalim, ali ne! I njima je taj grad sveti. Ni oni ne smeju da dirnu u
pravoverni hram gde se svake godine spušta Sveti oganj! Znaš, naš saveznik u svemu tome je i
onaj koga zovu papa. On bi da ih uzme pod svoje i da nekako prisvoji taj Sveti oganj, ali ne zna
kako. On krije od svojih vernika da samo pravoverni sveštenik može da primi njegov oganj, a da
se njegovom svešteniku neće dati u ruke... Freja, obe znamo da kada ubijaš zmiju, gaziš je u
glavu. Car Silni je sada glava pravovernih. Romejsko carstvo je na izdisaju. Pitanje je dana kada
će Turci zauzet Carigrad... A znaš da se i car Silni okomio da ga zauzme. Ako bi uspeo u tome...”
Zamisli se Itugen na tren. „Ako bi uspeo u tome, zamenio bi oslabljeno romejsko carstvo svojim
jakim.”
„Slažem se, Itugen”reče Freja. „On nam je najveći trn u oku... Zato ti predlažem sledeće:
zajedno da pokušamo... da ga uklonimo. Ali, još nešto: koplje svetog Georgija je moje.” „Neka ti
ga!” Diže ruke Itugen. „Ti ionako već imaš Plaštenicu. Meni ne treba. Ja samo želim da uklonim
cara Silnoga sa moga puta!”
„Crna smrt sada hara njihovom zemljom‚” reče Freja. „Iz dana u dan su sve slabiji, ali
bojim se da to nije dovoljno.” „Bez brige, mrtvi im se povampiruju.”
„Uverila sam se da oni umeju da izađu na kraj sa njima” ravnodušno će Freja. „Taj narod
se od svagda bori sa svakojakim baucima. Potrebno je poslati na njih... nekoga mnogo jačeg.
Nekoga, možda, nepobedivog?”
„Nepobedivog?” začudi se Itugen. „Zar takvi postoje? Ti kao da ne znaš da za sve postoji
prvi put, Freja. Možda tvoji nepobedivi baš prvi put budu poraženi. Nemoj smetnuti sa uma da je
to red Zmaja. Oni ne sanjaju o slavi za života, već o slavnoj smrti. Naopaki su to ljudi. Valjda su
to poprimili od zmajeva... Kora to sad imaš na umu?”
Freja se ušeta levo-desno. Ni ona nije bila sigurna u svoj izbor. Bio je to mač sa dve
oštrice. Njeni nepobedivi su bili previše neobuzdani i bojala se da neće moći da ih kontroliše
jednom kada ih pridobije za svoju stvar. Nikome to nije pošlo za rukom. Njihova svojeglavost se
izražavala u sirovoj svireposti i neobuzdanosti, a oholost u neposlušnosti. Nisu znali za meru, a
uvek su stradali i nedužni. Nisu marili šta uništavaju, koga ubijaju. Milost im je bila strana,
umerenost nepoznata. Svi su ih se klonili, i ljudi i bogovi. Da, ličili su na kugu, pa ne čudi što su
ih narodi poistovećivali sa njom. Govorilo se da su oni njena prethodnica. Kuda bi oni prošli,
ništa nije ostajalo za njima... Ali, jedino bi oni mogli da unište cara Silnoga. Da li je ipak vredelo
osloboditi njihovu jarost? Kako će ih ona ili Itugen zaustaviti čak i da ubiju cara Silnoga...?
„O kome pričaš, Freja?” podseti je Itugen. Ova se trgla iz misli. Pokajala se što je to
uopšte spomenula. Već dugo se uopšte premišljala da li da ih dozove u pomoć. Njen Odur se
tome protivio. Plašio ih se.
„Mislim na Divlje lovce.” Ni sama nije bila svesna kako je to izustila. Reči kao da su
same izašle iz nje.
„Divlji lov? Ha cara Silnoga?” pretrnu Itugen. Čak ni ona nije očekivala nešto tako...
beznadežno. Zinu da nešto još kaže, ali zaneme.
Samo se Umaj sabra, ali jedva izusti:
„To je ludost!”
„Niko njih ne može da obuzda‚” naposletku reče Itugen.
„Divlji lov je horda najgorih krvožednih demona koji usput odnose svako živo biće” reče
Umaj. „Nemaju milosti ni prema deci, ni prema ženama...”
„Krvoločni su kao i čopor demonskih pasa koji ih prati!” dodaje Itugen. „Oni se
neobuzdani... Kako misliš da ih obuzdamo?”
„Kada oni jednom krenu u lov... strašno, neopisivo je” ne krije svoj užas Umaj.
„Polako! ” prekida ih Freja. „Uplašile ste se kao da su vam oni za vratom.”
„I mogu biti, ako se spetljamo sa njima” kaže Umaj. „Svi im se sklanjaju sa puta.”
„Ne mora biti tako, možemo ih urazumiti.”
„Nisam mislila da si naivna, Freja” iznenadi se Itugen. „Sigurno postoji neki drugi način
da ostvarimo svoj naum... Ali, ne sa Divljim lovom.”
„Nikako!” podržava je Umaj. „Uostalom, koliko znam, oni se nikad nisu spuštali toliko
južno, uglavnom haraju vašim zemljama.”
„To može biti razlog više da pristanu” reče Freja. „Razmislite, drugog sigurnijeg načina
nema... Ja... Ja još uvek ne mogu da se oslonim na svoju pomoć na carevom dvoru. Još uvek je
rano, moram da čekam.”
Itugen se zagleda u nju. Radoznalost ju je izjedala. Ko je njena štićenica na Dušanovom
dvoru? I ona je bila boginja plodnosti i mogla je usloviti neku plemkinju istim paktom kao što to
Itugen oduvek čini. Nije mogla da očekuje da će joj Germanka poveriti svoju tajnu, kao što ni ona
sama njoj ne bi otkrila svoju štićenicu. Takve stvari se kriju, uostalom i to je deo pakta.
„Je li Erlkonig još uvek vođa Divljeg lova?” doseti se Itugen da pita.
„Jeste..” uzdahnu Freja. To ime je svima ledilo krv u žilama.
Nasta tajac. Itugen se opet zamisli, a kćerka je posmatra. Možda bi se ipak isplatilo sa
Divljim lovom napraviti pakt jer bi tako mogla da uništi ne samo Dušana, već i Miloša Obilića.
Freji nije smela da spominje Muratov usud, pa ni samoga Miloša. Ali kako je Erlkonig bio demon
koji se najradije hranio dečjim dušama nakon što ih odvuče u Had... Koliko bi mu se dopala jedna
zmajevita duša? Dovoljno da iz svoje postojbine dođe u Dušanovo carstvo? Ali, ono što je Itugen
najviše mučilo bila je neizvesnost hoće li ona moći da obuzda neobuzdanu hordu Lovaca? Koliko
ona zna, to niko nije ni pokušao, niti je ikome takva glupost pala na pamet. No, svakim trenom
pomisao da Divlji lov rastrgne Miloša Obilića i Dušana Silnog bila joj je sve slađa. Toliko da su
neizvesnost i strah bili sve manji i neubedljiviji. Ha kraju, morala je da se upita: zašto ne bi
mogla ona, Itugen, boginja Mongola, da se nagodi sa nekakvim demonom? Kako je mogla sa
buninkom? Imala je posla i sa gorima. Ali, Freja ne sme da posumnja u njene skrivene namere sa
Milošem Obilićem. Moraće da okoliša.
„To što predlažeš je ludost, Freja” naposletku reče Itugen. „ Ali, čak i da smo toliko
beznadežne da pristanemo na to, ja bih insistirala da ti pregovaraš sa Erlkonigom. On ti je ipak...
bliskiji. Umaj i ja smo tuđinke kao što kažeš.”
Freja se najednom uzvrpolji i obli je hladan znoj. Itugen to primeti, pa nastavi dalje.
„Uostalom, svi znamo koliko uverljiva umeš da budeš kada nešto naumiš. Zar nije tako,
Umaj?” smeška se Itugen, a ova klima glavom. „Nisi li spavala sa onom četvoricom patuljaka da
bi ti poklonili tu ogrlicu, nadaleko čuveni Brising?”
Freja preblede na samu pomisao da se poda demonu Erlkonigu ili čak možda i drugima iz
njegove horde. Jedva joj je Odur oprostio zbog ogrlice, i to samo zato što je on dugo bio odsutan
dok je lutao svetom. Takvu sramotu joj sigurno ne bi progledao kroz prste, a što je bilo
najstrašnije, mogla je očekivati da će Erlkonig da je napastvuje. Već se duboko pokajala što je
uopšte spomenula Divlji lov. Potajno se nadala da će Itugen možda pristati da pregovara sa njim.
Stara mongolska boginja je umela lukavo da manipuliše ne samo ljudima, već i bogovima.
Uvek je uspevala da ih navede na ono što je ona naumila. Pa, zašto onda ne bi mogla to isto da
uradi i sa Erlkonigom?
„Dakle, Freja?‚” opet će naoko ravnodušno Itugen. „Možda si ipak u pravu i Divlji lov je
jedini način da uništimo cara Silnoga...”
„Ali, majko...”‚ pobuni se Umaj ne znajući za majčin naum.
„Čekaj, Umaj” prekida je Itugen. „Da čujemo Freju... Prihvataš li da se ti nagodiš sa
Erlkonigom?”
„Ja... nemam ništa protiv” zbunjeno će Freja dok smišlja izgovor. „Ali, bojim se da će
moj muž Odur da se tome protivi. On je oduvek bio protiv toga.”
„Otkad ti njega bilo šta pitaš?‚” kobajagi se iznenadi Itugen.
„Ne smem, Itugen” priznaje Freja. „Odur će se ljutiti. Neće mi dopustiti.”
„Zašto onda predlažeš Divlji lov?” opet će Itugen. „Razmišljajmo onda o nekome
drugom.”
„Pa... mislila sam da ćeš možda ti da pregovaraš sa njim” jedva nekako izusti Freja.
„Ja?” nastavlja da glumi Itugen. „Veliš, njemu se neće dopasti... neka baba poput mene,
pa mogu sa njim da se natežem?”
„Nemoj tako, Itugen, nisam tako mislila‚” pravda se Freja. „Naprotiv, kako imaš mnogo
više iskustva, mislila sam da ćeš moći uspešnije da izađeš na kraj sa Erlkonigom.”
Itugen opet ućuta, naizgled razmišlja, mada je već bila odlučila. Držaće u šaci Freju, a
Erlkoniga će ubediti da krene za kugom i opustoši Dušanovo carstvo, tako da će Turci slobodno
ušetati, a Mongoli više neće imati nijednu prepreku na svom putu. Ući će u Evropu preko
Romejskog i Raškog carstva.
„U redu, Freja‚” konačno reče ona. „Prihvatiću se tog... neprijatnog posla, ali pod jednim
uslovom.”
 „Kojim?” upita Freja.
„Da me ti slušaš... Bespogovorno kao moja Umaj.”
Freja se nakratko zamisli. Ništa strašno, neka joj bude zasad po volji dok ne ostvari svoj
naum. Uostalom, ona je boginja Freja, ako se i plaši Erlkoniga, svakako se ne boji ove babe.
„Onda smo sklopile pakt, Itugen” klimnu glavom Freja. „Sledeći put dođi ti meni u posetu
u Asgard, ipak je mnogo prijatnije nego ovde.” Zatim se okrenu i pođe istim putem kojim je
došla. Nije se osvrtala, želela je samo što pre da izađe iz smrdljive utrobe ove zveri. Nije bila
srećna zbog pakta sa starom mongolskom boginjom, ali je bila svesna da već dugo ona i njen
Odur bezuspešno pokušavaju da se domognu koplja svetog Georgija. Sada su konačno bili na
dobrom putu da to postignu. Nije samo Itugen mogla da računa na nečiju pomoć na Dušanovom
dvoru. Imali su je i oni. Morali su da sačekaju pravi trenutak da bi je iskoristili. Ali, pri tom Freja
je morala da pazi da joj Itugen ne pokvari planove ili da je ne prevari. Zna ona da baba sanja o
tome da Mongoli osvoje svet. Jednom su već bili blizu toga da uspeju u tome. Opasnost nije
prošla. Itugen mudro bira naslednike za kana. Sada se uzda u Tamerlana, koji je još dete, ali vodi
ga putem kojim će da obnovi carstvo Džingis-kana.
Stara mongolska boginja je isprati pogledom, a onda se bez reči okrenu ka stolu, pa brzo
potraži neku knjigu sa gomile ispred sebe. Trebalo je da se dobro pripremi za susret sa
Erlkonigom. Neće da ga potcenjuje. To nikada nije radila sa svojim protivnicima, zato je i bila
uspešna.
„Majko, misliš li da je pametno...?‚” započe Umaj, ali ova je prekide.
„Tvoja majka zna šta radi... kao uvek”reče ova smirenim glasom. „Nećemo da žurimo sa
Divljim lovom. Znam da su opasni. Ali dok se ne pripremim za njih, želim da nas dve same
pokušamo još nekako da dođemo glave onoj dvojici... He mogu više ni imena da im spominjem.”
„Šta si sad naumila, majko?”
„Kažeš da su odvojeno krenuli iz prestonice. Prvo, kosingas sa usudom u pratnji onih
divljaka, a Dušan će dan kasnije sa svojim dvorom?...” Itugen se opet zamisli. Nije ona bila bez
ideja. Ovo je bila dobra prilika da bar uništi Muratov usud, što joj je bilo najvažnije. „Za ovo ćeš
mi ti biti potrebna, kćeri... Ha tebi je ovaj put. Ako uspeš, nećemo se ni petljati sa Divljim
lovom.”
 Glava četrnaesta
- april 1347.godine

„I junačku biljegu sakrio,

Sakrivaj je dovijeka svoga,
Pak se ne boj nikakva junaka!”

Noć ih zateče kraj mesta Pustenik na reci Nerodimki, u brdima u podnožju Šar-planine.
Ceo dan putovanja mogli su da gledaju kako im moćna Šara raste u očima kao div koji se polako
nadvija nad njima. A kosingas Miloš Vojinović ga je gledao kao diva zaštitnika, čuvara najlepšeg
dela srpske zemlje, a njegov hladan dah bi mu unosio nekakav neopisiv osećaj živosti kakav nije
mogao nigde drugde da oseti. Nešto što bi u njemu probudilo davno nestala sećanja iz mutne
ljudske prošlosti, nešto što svi nose u sebi, a što najviše dolazi do izražaja noću, kraj logorske
vatre.
Miloš nije nikada poricao da je više voleo gradove i dvorove od planine i šume, kao i
veselo društvo opijenih vitezova od smrknutih i tihih almogavera, ali morao je da prizna da se
samo na ovakvim mestima osećao delom prirode, kao stvor kome je mesto sa nogama na zemlji,
a ne na dvorskim hodnicima. Ali kosingas je osuđen na samotni život, osuđen da noću kraj vatre
zuri u mrak... i da iz mraka zure u njega. Nikada se toga Miloš Vojinović nije plašio, a možda je
trebalo, jer preterana hrabrost ume da zavara razum, a još kada se zmajeviti junak ne boji smrti,
onda ume da pohrli u njen zagrljaj. Ha sve to, Miloš Vojinović bi se samo osmehnuo ili čak
glasno nasmejao. Nekad se činilo da je previše neozbiljan.
Ni te noći nije bilo drugačije dok je sedeo kraj vatre sa Al-Mohadom. Pored njih, skoro
jednoipogodišnji Miloš Obilić spavao je umotan u ponjave. Nije mu smetala buka ratnika
okupljenih u grupicama koji su jeli i grejali se. Njegov verni Ždralin, vršnjak po starosti, ali ipak
znatno veći, bio je vezan pored kosingasovog konja. Mali Miloš još nije mogao da ga jaše, pa je
putovao sa kosingasom u sedlu, a ždrebe ih je u stopu pratilo.
Čak se i neustrašivi almogaver trzao na svaki šum iz mraka i stezao balčak svoje kutelje.
He zato što se plašio, već zato što je očekivao neprilike. Strepio je od zasede koja ih je negde
čekala.
Kada se almogaver tako još jednom trgao, Miloš mu mirno reče:
„Možda se i njima jede naša suva ovčetina.”
Maur se osmehnu. Beše mu neprijatno što samo on skače na svaki šum. Bio je napet. Već
sutra će biti u Paun-polju. Instinkt mu je govorio da će još noćas pasti krv.
„Spremno ćemo ih dočekati” opet će mirnim glasom kosingas dok seče komad ovčetine,
što iznenadi Al-Mohada jer nije očekivao da je on svestan opasnosti u kojoj se nalaze.
„Udvostručili smo stražu, neće proći neopaženo.”
„Adalid nam je poverio vrlo težak zadatak, kosingase” reče naposletku ovaj. „Štititi bilo
koje dete mnogo je teže nego braniti odraslog čoveka.”
„Da, pogotovo kad je to dete neko poput Miloša Obilića” odgovara ovaj. „Voleo bih znati
šta mu je sudbina namenila... kada su se takve sile okomile na njega.”
„Almogaveri veruju da je bolje ne znati svoju sudbinu” reče ovaj kidajući tvrdo meso
zubima. Lice mu je bilo izborano, na njemu su bili vidljivi tragovi teškog života i još težih borbi.
Ali, oči su mu još bile bistre, a misli oštre.
„Opet si u pravu‚” klimnu glavom Miloš. „Ali šta da radiš kada ti se sudbina otkrije mimo
tvoje volje?” Al-Mohad podiže pogled.
„Onda te žalim” reče ovaj, pa posle kraćeg ćutanja nastavi: „ Almogaveri se ne plaše
smrti, ali ne žele da znaju dan njenog dolaska. Jedino tako mogu da je nadmudre.”
„Nema tu nadmudrivanja, Al-Mohade‚” smeška se Miloš. „Sve zavisi od toga koliko si
drag oku svoga boga i šta ti je naumio. Sećam se, kada sam bio mali, dok sam rastao na
Dušanovom dvoru, Turčin Melek mi je ispričao jednu svoju priču. Kaže da je arapska. I on ju je
čuo od svoga oca... Nekad davno, neki trgovac saznao od vračare da će umreti na pun mesec kada
bude sledeći put otišao da trguje u Damask. Uplašen, čovek je odložio svoj put u Damask i ostao
kod kuće. Prođe pun mesec i on ugleda Smrt kako ide prema njemu. Uplaši se, zajaše najbržeg
konja i pobegne u susedni grad. Kad tamo, opet vidi Smrt kako ga traži. Šta će, jadan ne bio,
odjaše u još udaljeniji grad. I tamo umalo da naleti na Smrt. Nemaše kud nego da se sakrije još
dalje. Putovao je nedeljama preko pustinja i planina, sve do Bagdada. Konj mu izdahne pod njim
od iscrpljenosti, kad eto ti opet Smrti. Trgovcu više dojadilo da beži i da se skriva, pa joj priđe i
upita je: ’Zašto me stalno pratiš?’ A Smrt mu odgovori: ’Da te pitam zašto nisi došao u
Damask.’”
Almogaver se slatko nasmeja. Setio se i on te priče.
„Da, i meni su je pričali, ali malo drugačije.”
„Ali, svodi se na isto, zar ne?”
„Ipak je trgovac uspeo da poživi malo duže!” smeje se almogaver.
Kosingas ne reče ništa nego smejući se klimnu glavom. „Nama, vitezovima reda Zmaja,
sudbina se otkriva i mi ne bežimo od nje” osmehuje se Miloš. „Mi je prigrlimo jer se radujemo
junačkoj smrti.”
„Kao i mi, kosingase” klima glavom Al-Mohad. „Za svakog ratnika najveća je čast da
umre hrabro u boju. Da može uzdignute glave da stane pred svoje pretke.”
„Svakome od nas u redu Zmaja kad-tad se otkrije časak njegove smrti‚” ne skida osmeh
sa lica kosingas. „Ali, valjda se celog života pripremamo za njega, pa nam to valjda dođe
očekivano... Zato znam da noćas neću da umrem”pa onda lupi šakom po kolenu i nasmeja se
glasno da čuju i ostali almogaveri: „Ali nisam siguran da nećeš i ti!”
Ni almogaver nemaše kud nego poče da se smeje, a sa njim i ostali njegovi ljudi koji su
sedeli u njihovoj blizini i slušali njihov razgovor. Napetost popusti i veseli žagor prostruji
logorom, smeh i šale odagnaše turobne misli hrabrih ratnika. Miloš Vojinović je voleo da prkosi
smrti u lice, čak i dok ga je ono posmatralo iz mraka te noći.
Kada je već okasnilo, jedan po jedan svi polegaše na ponjave i ispružiše se oko svojih
vatri. Samo je straža budno motrila na tamu, koja je stezala treperavu svetlost koja im je ulivala
sigurnost. Činilo se da će ih nekakva velika zver progutati ako utonu u mrak. Pucketanje vatre i
poneko šuštanje prolećnog lišća od hladnog daha Šar-planine nije bilo dovoljno da bilo kome
pomogne da utone u dubok san. Osim Milošu Obiliću, koji je bio uljuljkan u nevidljivi zagrljaj
njegove zaštitnice Mokoš.
I noć tako prođe.
Uranio Miloš Vojinović, pa zoru prevario. He može da sačeka da ona svane. Da je
Al-Mohad bio budan, kosingas bi mu verovatno izdeklamovao svoju omiljenu uzrečicu: „Kad
treba što da uradim, ja zori oko izbijem.” Znajući da će uskoro da se zarumeni na istoku, a kako
je uvek voleo da se plakne ujutru hladnom vodom na miru i bez žurbe, on nameri da ode na tihu
Nerodimku da se osveži. Vidi da je straža budna i na oprezu, svi mu rukom mahnuše u znak
pozdrava, pa zaključi da je bezbedno da ostavi Miloša Obilića. Uostalom, pored njega je ležao
stari Al-Mohad, koji bi svoj život dao za njegov.
Zato se kosingas obu, prebaci pojas sa Drakonom preko ramena i raspojasan prođe pored
straže kroz šumu do Nerodimke, ni stotinu koraka od logora. Nosi baklju i sebi osvetljava put.
Izbi na čistinu i na šljunkovitu obalu. Oseti još svežiji vazduh kako struji nizvodno. Prijatno se
stresao i protrljao ruke. Nekako je zabio baklju u šljunak i dodatno je zatrpao ne bi li uspravno
stajala. Skinu se go do pojasa, protrlja rukama telo da se malo zagreje, kao što je uvek činio pred
umivanje i reče ono isto:
„Umij me od greha mojih vodom svojom.”
Zahvati ledenu vodu, naježi se, pa se pljusnu po licu. Preseče ga zima, pa zavapi za
vazduhom i ispusti jedno: „Brrr!” Pa još jednom zahvati vodu, pa stade da umiva lice i da trlja
vrat. Prašina se skorila od znoja i teško se skida, ali Miloš je uporan. Nešto gunđa sebi u bradu.
Zatim se plaknu do pojasa i kuka naglas:
„Uf! Uf! Da mi je korito sa toplom vodom!”
Kada se opet sagao do vode, a on umesto da je zahvati, on se dohvati svog Drakona,
munjevito ga isuče iz korica i okrenu se ka prilici koja je stajala dva koraka iza njega. U
polumraku stajao je jedan ženski stvor neprirodne vilinske lepote obučen samo u nekakvu haljinu
nalik na paučinu, kroz koju se naziralo nago telo. Svetlost od baklje je svetlucala na njoj kao da je
bila posuta zlatastom prašinom. Duga, svilenkasta, plava kosa, upletena u zlatne kike činila se
nestvarno, a njeno blaženo lice sijalo je neizrecivom milinom. U očima, pogled koji je kipeo od
strasti i koji je uvlačio Miloša u svoju pohotu. On oseti sladostrasnu drhtavicu i nemoć u rukama i
nogama. Mač mu se učini težak kao tuč pred pojavom ove šumske vile.
Ona napravi korak ka njemu i nežno kao kad leptir sleti na lice, dodirnu ga dugim
prstima. No, kosingas se zgrozi od hladnog dodira jave i istrgnu se iz zagrljaja slasti. Umajin
dodir beše hladan... hladan kao smrt, a vilin dodir je uvek topao kao sunčev zrak, a mekan kao
mahovina. Znao je to... iz iskustva.
Zato stisnu balčak Drakona i zamahnu njime, ali boginja ga snažno gurnu obema rukama,
pa ovaj polete nazad i pljusnu u ledenu vodu. Odmah skoči na noge, ali stvora ne bi nigde uokolo.
Stajao je zadihano u vodi do kolena, zverajući oko sebe. Rudi zora. Onda krenu na obalu.
„Ako sad ne sprah sve grehe, nikad neću...”
Samo što to izusti, zatalabuka se iz pravca logora. Prolomi se silno kršenje drveća, kao da
ga neko obara i istovremeni povici almogavera: „Probudi se, čeliku!” i „Sveti Georgije!” Ha tu
galamu, kosingasu samo prolete pomisao na malenoga Miloša i pretrnu od straha. Polete silovito,
onako nag do pojasa, čvrsto držeći Drakon u ruci, spreman da se goloruk uhvati u koštac sa
svakim demonom. Nije osetio ni hladnoću ni granje koje ga je šibalo po telu i licu.
Obli ga hladan znoj kad ispred sebe ugleda jednog divovskog demona kako svojom
nazubljenom sekirom krči stabla kao da su suve slamke. Takvo čudo mu beše nepoznato, pa nije
bilo sumnje da je opet neki turski bauk ili čiji god. Noćni demon tavara, kako se zvala ta vrsta,
beše zastrašujuć stvor visok kao tri čoveka, a težak bar kao desetorica. Ha sebi je imao rite koje
su mu u fronclama visile sa svih strana. Sekira, koju bi dva najsnažnija čoveka jedva pridigla,
imala je dugo zaobljeno i nazubljeno sečivo, koje nije samo seklo, već je i kidalo. Glavetina kao
da mu je bila nasađena na ramena, jer vrat skoro da nije imao, pa se morao okretati ceo da bi
gledao u stranu. Donja vilica mu je bila izbačena i zubi su mu virili, a nos mu beše spljošten i
širok. Kose nije imao nego mu je lobanja bila u kvrgama, a čelo izbačeno, pa su mu oči bile
uvučene u duplje.
 Kada se kosingas našao već iza njega, odluči da iskoristi tu nenadanu prednost, pa mu se
zalete kroz noge sekući ga sa obe strane. Stvor ispusti urlik i kako mu noge popustiše, tako se on
sruči kao klada i tresnu o zemlju. Miloš Obilić ne stiže da se obraduje jer ugleda kako još tri
takva demona vršljaju po njihovom logoru boreći se sa hrabrim almogaverima. Ali kada posrnuli
div pokuša da se pridigne na krvave noge, tako mu Miloš skoči za vrat i probode ga Drakonom.
Krv šiknu, a sečivo se napi krvi i promeni boju. Bauk zakrklja i nakratko se zabatrga, ali ga
samrtni ropac savata i on klonu.
Kad kosingas podiže pogled, ugleda još jednog demona kako pada izboden brojnim
akonama, a drugog su silovito napadali i gađali svojim kuteljama. Ali od trećeg Miloš pretrnu jer
se ovaj probio kroz branioce i zaleteo pravo na Al-Mohada, koji je u levoj ruci držao Miloša
Obilića, a u drugoj svoju akonu. U trenu, obojica uradiše isto: kosingas zavrljači svoj Drakon na
njega, a Al-Mohad ga silovito gađaše kopljem. I jedan i drugi pogađaju metu, koplje se zabi divu
u vrat, a mač u bok. Div se zatetura ispuštajući neartikulisane zvuke, ali smognu snage da se opet
zaleti na malog Miloša Obilića sa uzdignutom sekirom. Najednom, njemu se ispreči Ždralin, koji
se propnu na zadnje noge.
Kosingas već pomisli da zažmuri, kada neki konjanik preskoči oboreno stablo i u galopu
projuri ispred diva i svojim dugim mačem ga raseče po trbuhu kao vrelim nožem kroz maslac.
Divu se prosu utroba, a ne stiže ni da cikne već se sruči mrtav. Uto su almogaveri dotukli i
poslednjeg diva i konačno utihnuše krici i pokliči.
Ha snežnobelom Voluju sedeo je Zmaj od Jastrepca dok je ovaj pod njim kopitama
rovario po zemlji željan boja i kavge. Kada se vilenjak uveri da je prošla opasnost, sjaha i vrati
svoj dugi mač u korice. Prvo priđe Ždralinu, koga odmah prepozna i počeša ga nežno po glavi, a
onda Al-Mohadu i ispruži ruke da uzme Miloša Obilića, a ovaj upitno pogleda kosingasa tražeći
njegovo odobrenje.
„Daj mu ga, almokadane” dobaci mu Miloš. „To je naš stari prijatelj... i spasilac.”
Vilenjak uze Miloša Obilića, pa ispruži ruke i zagleda ga sa rastojanja. Osmehnu se kada
ga prepozna, a kako se očinska naklonost ne da sakriti, tako kosingas primeti njegovu radost.
„Gospodaru, tebi kao da je mališan odranije poznat” reče ovaj bez ustručavanja, a vilenjak
se samo osmehnu još više. „Eto, a ja se obradovah da si došao da meni priskočiš u pomoć... kao
svom štićeniku i izabraniku.”
„Miloše Vojinoviću, ti jesi sve to meni...” reče on i ispruži ruku da se rukuju. „Ali, ova
junačina je meni mnogo više.”
„Nisam iznenađen, gospodaru” rukovaše se srdačno Miloš. „Ko još ne zna da su sva deca
sa belegom zmajevita... i zmajska. No, ipak, otkud ti ovde, toliko južno?”
Zmaj od Jastrepca priđe mrtvom tavariju i zagleda ga. „Šuma već dugo šapuće o
nekakvim tuđinskim baucima koji njome hode... kao da nama nisu dovoljno naši.” Zatim se
okrete kosingasu. „Ne dopuštam da ovom zmajskom zemljom vršljaju kojekakvi demoni.”
„Nisu naši, dakako, tuđinci su‚” reče Miloš, pa izvadi svoj mač iz tela mrtvoga diva.
„Nego, znaš li ko su i šta traže tako daleko od svoje postojbine?”
„Oduvek je bilo da bauci prethode osvajačkim vojskama. Tako se lakše porobljavaju
narodi jer im se prvo strah utera u kosti... Ali, ovde očito nije samo to posredi.”
„I mi smo uvereni da je taj mališa glavni ’krivac’!‚” smeška se kosingas. „Znaš li,
gospodaru, nešto o njegovoj tajnovitoj sudbini? Bilo bi nam lakše kada bismo znali.” „Samo
znam jedno, moj kosingase‚”reče Zmaj gledajući maloga Miloša. „On će svoju sudbinu spoznati
kao svi zmajeviti...”
„Kod Dragušle” dodade Miloš Vojinović.
„Tako je oduvek bilo i biće... dok je zmajeva u planini” reče stari vilenjak. „Bliži se Doba
vatre i dan kada će iz Ada pokuljati sve zlo zemaljsko koje se vekovima gomila; predvođeno
srditim polubogom pokušaće poslednji put da zavlada ljudima, ali na pragu je i radosni čas kada
će Ratnik iz Proročanstva iznedriti nadu i boj u kome će ono zauvek biti nepovratno potisnuto u
Ad.”
„Nema onda sumnje da se svi zmajevi sada pripremaju za tu borbu!” uzbuđeno će Miloš
Vojinović. „Zato ih, dakle, car Dušan okuplja na svome dvoru.”
„On toga nije svestan‚” reče Zmaj od Jastrepca. „Njega vodi nevidljiva ruka sudbine i
samo zna da mora pripremiti red Zmaja za ono što nas sve čeka...” Kada to reče, očinski mu stavi
ruku na rame i tihim glasom mu reče: „Ti si kosingas, Miloše Vojinoviću, moj mač Drakon si
dobio, i ti najbolje znaš da neke tajne moraju ostati skrivene zarad dobra sviju nas.”
„Hoćeš da mi kažeš da ovo prećutim Dušanu? Iako je car?” iznenadi se Miloš. „Zar ne bi
trebalo da zna da okuplja tu zmajevitu decu zarad nekog uzvišenog cilja?” Vilenjak samo
odmahuje glavom.
„On je car, ali ti si kosingas” ozbiljno će vilenjak. „Videćeš kako će jednog dana car
slušati kosingasa. On zna da si ti upućen u sve tajne. Zapamti, u čeliku nije moć.. ” reče i isuka
svoj dugi mač. „Moć je u znanju.”
„On je ipak car...”
„Ostavi cara da caruje, a ti radi šta ti je povereno... Sačuvaj Miloša Obilića... A ja ću ti
pomoći u tome” reče vilenjak i vrati mač u korice. „Pred nama su crni dani, kuga hara zemljom,
nemrtvi ustaju iz grobova, bogovi skrivenih lica su se urotili protiv nas, u daljini se okuplja
Alahova vojska, koja kidiše na tvoj narod, a tamo... još dalje...‚” klima vilenjak glavom
negodujući, nepregledna stepska horda koja hoće da zavlada svetom.”
Zatim dade malenoga Miloša kosingasu, uze uzde svoga Voluja, pa mu skoči u sedlo i
pozdravi kosingasa:
„Ostaj mi dobro, biću uz tebe!” I potera konja u šumu.
Miloš Vojinović klimnu glavom, pa promrmlja kroz bradu:
„Kako da ostanem dobro posle svega što mi reče?”
Nepun sat kasnije, na velikoj lomači ležalo je sedam mrtvih almogavera u punoj ratnoj
opremi. Oko nje sedeli su ostali njihovi drugovi, prekrštenih nogu sa zabodenim kopljima i
noževima u zemlju ispred sebe.
Al-Mohad priđe lomači sa bakljom i zapali je.
„Almogaveri, radujte se!” viknu on podižući ruke. „Vaša braća odlaze uzdignute glave
pred Kariosekusa, boga rata! Plodna Duila ih je začela, planinski Dercije ih je iznedrio, a ja sam
ih predvodio! ”
„Probudi se čeliku! Sveti Georgije!” povikaše ostali almogaveri.
Kada se lomača razbuktala, crni dim se vinu visoko, a dah Šar-planine ga oduva njihovoj
postojbini. Svi se zadovoljno pokupiše uz graju, komentarišući kako su im drugovi „lepo” otišli i
kako im zavide na junačkoj smrti. To je nešto što su svi almogaveri iščekivali - da odu hrabro i u
borbi. Očas behu spremni za pokret.
„Nećete da sačekate da lomača izgori?” upita kosingas Al-Mohada.
„Uergo će doći po njihove duše, nije dobro da nas ovde zatekne” reče ovaj. „Mogao bi i
nas da odnese.”
„Ko je Uergo?‚” upita Miloš.
„Naš gospodar mrtvih.”
 Glava petnaesta
- jun 1347. godine

„Obiliću, koji majke nemaš,

Već se gojan za junaštvo spremaš.”

Sredinom te godine čuma je stigla u skoro sve krajeve Dušanovog carstva, a najčešće je
posećivala sela i trgove. Mnoga od njih, pogotovo ona zabačena, bila su pošteđena „kumine”
posete ili su je seljani valjano ispraćali do sledećeg sela. Ipak to nije sprečilo narod da iz
predostrožnosti spaljuje svoje pokojnike jer su priče o vampirima preplavile zemlju. Nije bilo
čoveka koji nije čuo ili znao za neki slučaj vampira koji je terorisao svoje selo. A bio je i nemali
broj onih koji su ih i videli. Crkva je bezuspešno pokušavala da umiri narod, a nisu bili retki ni
slučajevi kada su sveštenici učestvovali u spaljivanju pokojnika ili se pojavljivali kao svedoci
takvih događaja. Jednom rečju, vladale su panika i histerija koje je kuga za sobom ostavljala. To
leto je kao za inat bilo tmurno i kišovito, pa su ljudi sve to povezivali sa crnom pošasti i verovali
da se bliži kraj sveta. Mnogima je i bio kraj. Nedeljama nisu mogli da vide sunce, umelo je
iznenada da zahladi, a zagušljiv smrad spaljenih mrtvih mogao se osetiti skoro svuda. Očaj i
beznađe su zavladali dušama ljudi.
Jedina srećna okolnost beše što se kuga svuda proširila, pa je zavladao prinudan mir i
ratovi se nisu vodili.
Ali, čuma kao da je zaobišla Svrčinsko jezero i podnožje Šar-planine. Malobrojna sela u
okolini carskih dvoraca bila su spokojna. Kako ne bi bila kada su seljani na vreme spalili svoje
pokojnike, a tuđince nisu hteli da prime u sela. Kad god bi im nešto bilo sumnjivo, žene su
pribegavale oboravanju sela i strasti bi se ubrzo stišale. He daj bože da neko ili nešto noću pokuša
da im uđe u selo, žene bi ga umlatile na mrtvo ime. Prethodno bi onako nage zaorale oko sela
magičan krug, koji je bio granica, a ko god bi pokušao da pređe tu granicu, bilo da je neki
komšija koji se vraća pijan iz susednog sela ili pas lutalica, one bi ga ne trepnuvši toljagama i
vilama ubile na licu mesta jer se verovalo da donose čumu sa sobom.
I na dvoru u Paun-polju svi su bili spokojni. Leto je vreme kada su vojvode i despoti
dolazili iz svojih oblasti kojima su vladali radi odmora i lova. Vladala je jedna vesela atmosfera
jer su im bili stigli važni gosti. Ipak, nisu svi bili radosni, jer dok jednom ne smrkne, drugom ne
svane. Tog leta, sem neba koje je uglavnom bilo smrknuto, natmurene su bile carska i kraljevska
porodica. I tako je prvi put bivšu kraljicu Mariju i caricu Jelenu mučila ista muka: Siniša je
trebalo da se oženi Tomaidom Orsini, a Jelača da se uda za hrvatskog kneza Mladena. Jedna
drugoj su zakuvale istu čorbu. Čim je carica Jelena doznala da je Marija ubedila Dušana da svoju
sestru uda za hrvatskog kneza, navalila je na njega da i Sinišu oženi epirskom princezom. U
svemu tome Dušan je likovao, bilo mu je potaman, bio je srećan što je uspeo da se poveže sa dve
važne porodice iz tuđine: sa Šubićima iz Klisa i Skradina i sa Orsinijevima iz Južnog Epira. Zato
je u goste pozvao Mladena i Nićifora, rođenog Tomaidinog brata.
A čim je Dušan sa gostima i svojim vojvodama otišao u lov na Šar-planinu, na dvoru u
Paun-polju rasplamsao se rat između bivše kraljice i carice.
„Ovo je prevršilo svaku meru!” vikala je Marija u svojim odajama, a hodnici su
odjekivali. Simeun je skrušeno sedeo i ćutao, a njegova sestra Teodora ga je utešno držala za
ruku. „Kako se usudio da to uradi bez pitanja? Kako može da oženi moga sina, a da mene ne
pita? Šta je Dušan umislio?”
„Sram ga bilo” očajno će Teodora. „Jadan moj brat.”
„I ti si njega, majko, ubedila da uda Jelaču” reče Simeun. „Da nisi to uradila, ne bi ni on
meni ovo uradio.”
„Nije ti on to uradio, već ona!” uzviknu Teodora. „Ceo dvor već zna da se Jelena popela
Dušanu na glavu da te oženi onom... onom Tomaidom!”
Marija stade da se krsti i gleda u nebesa. Kiptela je od besa. Zar carica da je pređe? Da nju
nadmudri? Nije marila za to što je isto ona Jeleni uradila, to je za nju uvek bilo „nešto drugo? Ni
pakosti Dušanove majke Teodore nije tako teško podnosila koliko napade od Jelene.
„I to kojom da te oženi! zavapi Marija. „Ženom iz porodice krvoloka! Svi u Grčkoj znaju
da su Orsinijevi bezdušnici i ubice! ”
„I ne čudi, majko, kad su poreklom Italijani‚” teši ih Teodora.
„Njihovom ocu nije pomoglo ni što je prekršten‚” reče umorno Marija i zavali se na
naslon stolice. Otkako je ovo saznala, noćima joj san nije dolazio na oči. Smišljala je prvo kako
da izvuče sina iz tog braka, pa kada joj to nikako nije pošlo za rukom, onda je počela da smišlja
odmazdu. Dušan je bio nepokolebljiv: Simeun je morao da se oženi Tomaidom jer je sam Nićifor
bio oženjen Marijom Kantakuzen, kćerkom njegovog najvećeg neprijatelja - Jovana
Kantakuzena. Car Jovan je čak Nićiforu dao titulu despota Južnog Epira. „Šta je njihov otac
mislio? Da će našom verom da okaje grehe koje je počinio kao katolik? Bratoubica!” Odmahuje
glavom Marija. „Ubio je rođenog brata da bi došao na vlast...” Kada to reče, kraljica najednom
ućuta. Ono malo savesti što je imala, uzburka se zbog sličnih ideja koje je ona ohrabrivala.
Teodora to nije primetila.
„Ćuti, majko‚” reče ona. „Bar je Nićifor sam došao, mogao je da dođe sa svojom
majkom...”
„Iju, bože sačuvaj!” Opet se prekrsti Marija. „Radije bih vampira primila u kuću nego
Anu! Da vam ja nešto kažem, deco..” reče pa se nagnu napred prema njima. „Iver ne pada daleko
od klade.”
„Nemoj da me plašiš, majko‚” štrecnu se Simeun. „Neću onda da se ženim. Treba i mene
da otruje.” Marija samo slegnu ramenima.
„Tvom polubratu kao da to nije važno” navodno će ravnodušno ona zavalivši se opet. „Ko
zna, možda i priželjkuje da te zadesi neka nesreća.”
„Možda ipak preteruješ, majko‚”na to će Teodora.
„Ja, preterujem? Otac je ubio brata, a majka je otrovala njega. Preterujem?” Opet se
nagnu napred prema sinu: „Nego, ti da se čuvaš Tomaide i njenog brata Nićifora.”
„Ko zna šta se sve još može desiti do sledeće godine za kad planiraju to venčanje” teši se
Simeun. „I ranije se dešavalo da se venčanja otkažu.”
„Srećom, sada kada znamo šta tvoj polubrat smera, borićemo se da do venčanja i ne dođe”
govori polako Marija naglašavajući svaku reč. I bila je odlučna da to spreči. „Ja ću da odlučim
kojom ćeš se ti ženom oženiti, sine! ”
Trebički potok je bilo Dušanovo omiljeno odmorište na Šar-planini. Ha jednoj povećoj
goloj zaravni niz kamenitu stranu hitao je i poskakivao skupljajući usput vodu od svojih malih
pritoka. Ha tom mestu se provijao između kamenja prekrivenog mahovinom, glasno žuboreći kao
da se trka sam sa sobom. Tek u podnožju bi se opet doveo u red i bežao niz blagu padinu koritom
pravim poput strele. Voda je bila ledena i bistra kao suza. Žuborila je tiho kao da šapuće tajne
samo njemu znane. Kad god bi išao u lov, morao je da zastane na tom mestu. Čak je i dao da se
na tom mestu izgradi jedna brvnara, u kojoj bi lovci mogli da prenoće ako ih uhvati mrak. A
njega je tu redovno „hvatao” mrak. Uostalom, nije ni krio da voli to mesto, pa se niko nije ni
čudio što su sve planinske staze vodile baš preko tog mesta.
Tako je bar Dušan osećao dok je stajao kraj njega i po ko zna koji put mu se divio. Kao da
ga je ta voda napajala nepoznatim čarolijama ove planine. Neretko bi poranio u Paun-polje samo
da bi gledao planinu okupanu prvim jutarnjim suncem. Ovde je uvek nalazio toliko neophodan
mir. Bio je sam sa svojim mislima, upijajući energiju, kojom je odisalo ovo mesto. A kada bi se
okrenuo prema severu... pogled bi mu se izgubio u njegovom carstvu. Imao ga je kao na dlanu, a
vedrim danima pogled bi pucao sve do Kopaonika. Brda i planine koje su se nizale pod njim,
doline i ravnice, reke koje su ih presecale, oblaci koji su mu bili nadohvat ruke i kao prekrivač
rasprostrt nad njegovom zemljom. Nije mogao da se nagleda te lepote. Čak i tog tmurnog dana
bilo je nečeg neodoljivog u tom pogledu, prosto pogubnog. Znao je on šta je to. To je bila
njegova ljubav prema toj zemlji, prema sopstvenom narodu. Trudio se da im bude pravedan
vladar, milostiv, razuman... Eto, doneće im sada knjigu pravičnih zakona. Prvu takve vrste u
Evropi. Želi da uredi svoje carstvo što je bolje moguće. Nijedna žrtva nije bila velika za rodnu
grudu, a ova je bila natopljena krvlju sopstvene dece.
„Nisi nimalo preterao kada si rekao da je ovo najlepše mesto u ovom kraju, care” začu
Dušan glas iza sebe. Trže se iz dubokih misli i okrenu se.
„Ah, oprosti mi što sam vas ostavio, kneže Mladene‚” osmehnu se Dušan. „Ali, kad god
dođem ovde, osećam se kao na krilima orla, ne želim da sletim.”
„Nezaboravan pogled, nezaboravna zemlja” reče knez. Mladenu je bilo 32 godine, bio je
naočit i lepo građen čovek. Kosa mu je padala do ramena i bila je vezana zlatonitom trakom oko
čela. Bio je obučen u kožno lovačko odelo, a na nogama nosio duboke čizme. Za pojasom mu
srebrni bodež. „Drugačija je od primorja, ovde je sve tako zeleno i bujno, a vazduh je... rezak.”
„Ali, vi imate more, plavo kao nebo” reče Dušan.
„Svako živi tamo za gde je rođen‚” klimnu glavom Mladen. „Veoma se radujem spajanju
naših porodica i našem budućem savezu.”
„Vreme je da stanemo na put osionom bosanskom banu‚” reče Dušan. „Kada nije moglo
milom, onda će silom. Po svemu sudeći, čim prođe ova pošast, moraću da okupim vojsku za
Bosnu.”
„Imaćeš moju pomoć, care‚” reče Mladen.
Uto, prilazi im mladi Nićifor. Do malopre je gledao kako Dušanovi ljudi pripremaju
ulovljenog divljeg vepra za ražanj. Osećao se važno u društvu srpskih plemića. Vizantijski car ga
je bio proglasio despotom, a imao je samo 19 godina. Znao je on da je to bilo zasluga njegove
majke, pa ipak, i on je doprineo svojim vrednim radom i odanošću. Koliko je Mladen bio naoko
drag, toliko je Nićifor bio odbojan. Dušan je znao koliko su Orsinijevi bili ozloglašeni, ali moćni.
Nisu prezali ni od čega i bili su žedni moći. Ovaj golobradi momak je za sobom već imao
nekoliko ubistava i rado je učestvovao u bitkama. Nije bio kukavica, ali pohlepa je umela da ga
zaslepi.
Upravo na to je Dušan i računao kada je Nićifor započeo razgovor:
„O čemu pričate vas dvojica?”
„Knez Mladen mi upravo govori kako se raduje našem savezu” odgovara car.
„Pa i mi ćemo se oroditi, care” blago se pokloni Nićifor.
„Hvala bogu na tome!” uzviknu Dušan. „Ali, ruku na srce, voleo bih da je naš savez još
čvršći.”
 „Dajem svoju sestru tvome polubratu‚” osmehnu se despot. „Kada smo već kod toga, čudi
me da Simeun nije pošao sa nama u lov.”
„Oprosti mu, on nije ljubitelj lova‚” slaga ga Dušan. „Ali, iskreno mu je žao što nije sa
nama. I meni je žao što nisi doveo u goste svoju suprugu Mariju.”
„Ah, da..” zbuni se Nićifor. „Teško podnosi duga putovanja...”
„Ili se njen otac car Jovan plašio da ću je uzeti za taoca! ” smeje se Dušan.
Nićifor oćuta, ali mu bi neprijatno, jer je upravo to bio razlog što mu je tast strogo
zabranio da vodi Mariju. On se, uostalom, protivio braku između Nićiforove sestre Tomaide i
Simeuna, ali mladi despot je bio uporan. Želeo je da sedi na dve stolice, jer nije znao kome
carstvu da se privoli. Jovan Kantakuzen jeste postao car, ali nije imao snagu kao Dušan, koji je
bio odlučan u nameri da zauzme Carigrad. Imao je vojsku, novac... Ali, ne i flotu.
„Ne verujem da je to posredi, care‚” izgovara se Nićifor. „Vi ste ipak bili prijatelji i
saveznici.”
„Jesmo, dok nije na prevaru uzeo grad Ber, koji je po ranijem dogovoru trebalo meni da
pripadne‚” gorko će Dušan. „Ušao je u grad sa mojom vojskom, mojom!”
„Pričao mi je o tom... događaju‚” priseti se mladi Nićifor. „No, on kaže da je to bilo
njegovo legitimno pravo, jer je alemanske plaćenike dobio od tvoje supruge Jelene.”
„Hm... He znam otkud joj pravo da to uradi‚” reče Dušan pomalo neuverljivo. Mada su
svi znali da je carica mnogo uticala na njega.
„Moj tast veli da je carica Jelena bila najglasnija na pregovorima u Prištini jedno leto
ranije. Kaže da je ona presudila u njegovu korist.”
„Ona i Jovan Oliver‚” priznaje Dušan.
„Dobro, Jovan Oliver, koliko čujem, voli da ispunjava želje svoje supruge, nekadašnje
kraljice Marije Paleolog. Ali, to je razumljivo” veli Nićifor sada već jasno nipodaštavajući sve
njih odreda. „Marija je romejskog porekla i prirodno je da teži savezu sa nama... Ali, zanimljivo
je koliko žene kod vas odlučuju.”
„Zar tvoja supruga Marija nije Kantakuzenova kćerka?‚”
umeša se hrvatski knez, jer se i on oseti prozvanim. „Ne šapuće li ti na jastuku svoje
želje?”
„Ah, ne!” uzviknu Nićifor smejući se i odmahnu rukom. „Ne spavamo zajedno.”
„Da, čuo sam da si nedrage volje sklopio taj brak‚” uzvraća mu Dušan. „Da su tvoja
majka i Jovan Kantakuzen svojski navalili na tebe.”
„Ah, šta da se radi, Dušane” smeška se Nićifor. „Svi moramo da se žrtvujemo.”
„O tome ti upravo govorim, Nićifore‚” pređe u napad Dušan. „Bilo bi ti bolje da si uzeo
neku drugu ženu. Da si pametnije izabrao. Car Jovan Kantakuzen nema jaku podršku u carstvu, ti
to znaš. On bi trebalo da je samo regent Jovanu Paleologu, sinu pokojnog cara Andronika. Pitanje
je samo vremena kada će Kantakuzen opet biti proteran. Bolje da si se obezbedio sa druge
strane.”
„Pa, kao što rekoh, udajem svoju sestru za tvog polubrata” smeška se lukavi Nićifor.
„Pohvalno, ali bolje da si se ti oženio nekom iz moje familije.”
„Ja?” iznenadi se Nićifor. Odmeri Dušana i odmah shvati da ovaj razgovor nije bilo
slučajan. Car je nešto smerao. „Kora si to imao na umu za mene, care?”
„Recimo, kada bi se oženio Teodorom iz Bugarske, sestrom moje Jelene, zadobio bi
naklonost i bugarskog cara i svakako mene i moje supruge
„Ona je mnogo starija od mene” začudi se Nićifor na tom izboru.
„Iskusnija, da‚” smeška se Dušan. „U postelji, koliko čujem.”
Dušan je čuo priče da Nićifor uopšte nije bio srećan sa Marijom Kantakuzen i da je imao
ljubavnice. Ali, trpeo ju je zbog svoje majke i tasta, koji mu je zauzvrat dao titulu despota.
„Tvoja majka Ana živi udovičkim životom‚” nastavlja Dušan i tobože klima glavom
negodujući. „Samotni je to život, baš je žalim.”
„Rano je ostala bez muža... Moj otac je... naprasno umro” veli Nićifor neuverljivo.
„Da, da... naprasno” i dalje klima glavom Dušan, a zna da ga je ona otrovala. Onda,
prijateljski mu stavi ruku na rame: „Ne misliš li... da joj je vreme da se opet uda?”
„Moja majka Ana?” Iznenadi se Nićifor.
„Da, zašto?” Sad se tobože Dušan iznenadi. „Mogla bi da usreći nekog mog vojvodu, na
primer. I eto, još jedan brak koji bi nas vezivao.”
„A koga to, na primer?” Pronicljivo će sad već Nićifor.
„Despota Jovana Asena, caričinog brata... na primer‚” smeška se Dušan. Bio je rešio
pošto-poto da se otarasi svog šuraka, iako je znao da će se Jelena zbog toga ljutiti.
„Ali, zar on nije već oženjen onom bugarkom Anom iz Vidina?” Opet će Nićifor.
„Ma, jeste...” reče Dušan, pa tiho nastavi kao da mu šapuće nešto poverljivo. „Hladna je
ta njihova bračna postelja.”
„Ma, je li je?” Začkilji očima Nićifor, pa već kuje planove u glavi. Jovanova i njegova
teritorija u Epiru se graniče. A tu je i Simeunova. Morao bi jednim udarcem, u pravi čas, lako da
se proširi.
„Pitanje je dana kada će Jovan Asen oterati Bugarku‚” kaže mu Dušan.
„Pa, ukoliko se to desi...” zasta na trenutak Nićifor kao da se premišlja. „Morao bi se opet
oženiti jednom Anom!... Moja majka mi se baš nedavno žalila na samoću, kao da od mene traži
dozvolu da se opet uda.”
„Zamisli ti to” tobože se iznenadi Dušan. „Kakva slučajnost!”
„Eh, kad bi bila! ” Nasmeja se Nićifor, pa za njim Dušan i Mladen.
Smeje se trovač Nićifor, ali duboko se zamisli nad Dušanovim rečima. Valjalo bi da ima
na umu i tu mogućnost. Orodio bi se dvema ženidbama sa dva cara. Ni on nije bio siguran koliko
će Jovan Kantakuzen ostati na vlasti. Kako zbog unutrašnjih neprijatelja, tako i zbog Turaka, koji
su svakim danom sve više jačali njegovom zaslugom.
„Imaću to na umu, Dušane! naposletku reče Nićifor i potapša Dušana po ramenu.
Zatim sva trojica odoše zadovoljni do ostalih vojvoda i despota, pa stadoše nazdravljati
jedni drugima i ispijati pehare vina. Smeh i vesela graja odjekivaše Trebućkom livadom. Niko
nije mario za tamne oblake koji su se preteći nadvili nad Šar-planinom, i koji su je sve više gutali.
Čekalo ih je pečenje i hladno vino. Zato su se bezbrižno gostili, šalili, pa na kraju čak i zapevali.
Kada se pojelo sve što se imalo i popilo više nego što je trebalo, velmože se raštrkaše
uokolo u manjim grupama šetajući ili pak ležeći na travi i dremajući. Zavladaše mir i tišina,
toliko karakteristični za vreme posle obilnog obroka.
I car Dušan nađe spas kod svog starog panja, na kome je voleo da sedi i da gleda svoje
carstvo koje se pružalo podno planine. Ovaj put se oslonio na njega i dremao. Razne misli su mu
se motale po glavi. Opkolili su ga problemi, a rešenja za sve nije mogao da iznađe. Povrh svega,
još je i čuma morala da luta njegovim carstvom...
Dušan se uznemiri, san mu izmače i on otvori oči rešen da se pridigne. Nemalo se
iznenadi kad ugleda gustu maglu svuda oko sebe. Oblak se spustio na livadu. I mrtva tišina. Nije
mogao da čuje nikoga, ni ljude da pričaju, ni konje da ržu. Samo vetar kako blago fijuče i valja
maglu pred njim.
On krenu napred u pravcu u kom je bila logorska vatra, ali pred njim beše samo gusta siva
magla. Vidi samo kuda korača i instinktivno ispruži ruku da ne udari u nešto.
„Gde ste, ljudi?” uzviknu Dušan. „Šta je ovo? Kad se pre spusti ova magluština?”
 Ali niko se ne odaziva. Sve je pusto oko njega. Ni kada je došao na mesto na kome je
trebalo da bude vatra, nije bilo ni traga od nje niti od bilo čega drugog. Nigde žive duše. Kao da
nikoga nije ni bilo. Nastavi on dalje, u pravcu gde je bila brvnara, ali ma koliko da je hodao,
nikako da naiđe na nju. Naposletku, nabasa na Trebički potok, pa se njemu obradova. Njegov
žubor je utihnuo, a voda kao da je sporije tekla. Krenu on uzvodno dozivajući svoje ljude, ali
niko mu nije odgovarao.
Nije mogao da se načudi ovome što mu se događalo, kada kroz maglu ugleda panj uz koji
se odmarao. Ukopa se u mestu kad razazna neku priliku koja sedi na njemu. Oseti kako ga
podilazi jeza, pa spusti ruku na balčak svoga mača Kladenca. He svide mu se ovo nimalo, ali
nemade kud nego da polako krene napred.
„Ko je to tamo?” reče Dušan. „Jesi li sa ovog ili onog sveta?”
„Iz oba” začu se ostareli ženski glas.
Ha nekoliko koraka od njega, ukaza mu se ženska prilika kako sedi na panju u staroj
haljini, ogrnuta plaštom i kapuljačom, koja je skrivala njeno lice. Dušan odmah primeti kako
prede svilu na zlatnom vretenu i začu njegov nestvarni zuj. Prede i namotava tanku, beskonačnu
nit, hitro i nepogrešivo. Nit kao paučina prolazi joj kroz prste i obmotava vreteno.
Kada prilika podiže glavu, ispod kapuljače Dušan prepozna staračko lice vračare Dragušle
i zinu od čuda, a kolena mu zaklecaše. Zanemi i ne trepće, a čini se kao i da ne diše. Stoji kao
ukopan ne znajući šta da kaže niti šta da uradi.
„Vidim da me nisi zaboravio, Dušane sinko” reče ona, pa opet spusti pogled na svoje
vreteno.
Dušan nabra obrve, ali ne skida pogled sa nje. Ona je poslednja koju je očekivao da vidi,
ali odmah mu se sećanje iz detinjstva vrati, jasno kao dan. Iako tome beše više od 30 godina, sebe
je opet video kako stoji pred njom u njenoj kolibi u Đavoljoj varoši. Isto pomešano osećanje
straha, neizvesnosti, divljenja i radoznalosti... opet mu se vraćalo.
„Dragušla.. ” izusti tiho.
„Dragušla je u Đavoljoj varoši, care...” reče ona ne podižući pogled. „Dolazim ti kao
Mokoš.”
„Mokoš?‚” začudi se on. „Boginja sudbine?”
Ona podiže zlatno vreteno i pokaza mu ga. Vešto je namotavala svilen konac jednakim
pokretima prstiju.
„Čovekov život je ovoliko tanak, pa ipak istrpi i ono što ni kamen ne može” reče ona.
„Tvoje vreteno, care, već dugo motam, a bojim se da mu se bližim kraju.”
„Kako to?”uplaši se Dušan. „Zar me smrt vreba iz prikrajka?”
„Vreba? Hm!” dunu kroz nos Mokoš. „Ona hoda sa tobom otkako si se rodio. Smrt je kao
tvoja senka. Nekad je iza tebe, ili pored tebe, a često ispred tebe. Kada namotam celo tvoje
vreteno, susrešćeš se s njom.”
„Kažeš da mu se bližiš kraju.. ” zamuca Dušan.
„Tvoja sudbina je zapisana u Kamenoj knjizi, onako kako su ti je suđaje prorekle‚”
gledala ga je svojim plavim očima. „Moje je da te vodim kroz život... do tog poslednjeg trena.
Red Zmaja je stvoren kao čuvar Čvorišta i kao takvi, vi ste miljenici mnogih bogova. Zato svako
od vas dolazi kod mene na pragu zrelosti kako bih vam pokazala put koji je pred vama, da biste
ispunili svoju svetu dužnost... Ali, to nije svima... i svemu po volji. No, ti to već znaš.”
„Ima li to neke veze sa Milošem Obilićem?”
„Ima, Dušane... Milošu Obiliću je suđeno da čini velika dela. Njega krase požrtvovanost,
poštenje i dečja neiskvarenost, koja će ga pratiti celog života. No, znaš i da mu je život ugrožen.
Kao što je i tvoj. Vi ste se preprečili drugim sudbinama i sada oni koji vode takve, kao ja vas,
žele... da vas uklone njima sa puta. Zato sam došla tebi, jer si obećao Dragušli da ćeš joj ispuniti
jednu želju što ti je zauzvrat prorekla život i uputila te kojim putem da kreneš.”
Dušan klimnu glavom. Znao je da će kad-tad doći i taj trenutak, ali posle toliko godina
zaboravio je na staro obećanje. Setio se šta mu je Miloš Vojinović nedavno rekao. Strepio je šta
će starica od njega zatražiti, a znao je da ne sme da je odbije.
„Kazuj, Mokoš‚” reče Dušan. „Ispuniću ti želju kakva god bila.”
„Ah, care Silni, nije to moja želja.” odmahuje glavom ona. „To je potreba.”
Zatim udahnu i sklopi oči. Nije prestajala da okreće vreteno i da namotava sudbinu.
„Vidim da ti carstvom hara čuma” započe ona i dalje žmureći. „Ali, nije to sve što se
sprema da se stušti na tvoju zemlju... Zlo koje od pamtiveka zaobilazi zmajsku postojbinu
konačno diže glavu i gleda u ovom pravcu. Naši neprijatelji se spremaju da ih navuku da te
napadnu... Ona je otišla kod njih, ali nije sama... Ako uspe da ih pridobije i namami ovamo,
tvojim carstvom će projuriti pošast mnogo gora nego što je čuma. I stalno će se vraćati kao što
čini u svojoj postojbini... Tražim, care Silni, da tom zlu staneš na put. Da ga zaustaviš ili da budeš
pregažen... i smatraću da si mi se odužio.”
Mokoš otvori oči i zagleda se u Dušana kao da mu čita dušu. I on je mogao da oseti njen
težak pogled, nije Morao ništa da sakrije od nje. Kucnuo je čas da ispuni svoje obećanje. I nije
bilo sumnje da će to i uraditi.
„Naravno, Mokoš‚” klimnu glavom car. „Ne moraš to izričito da tražiš od mene, ja bih to
ionako uradio. Spremiću vojsku.”
„Ne, ne, care Silni! ” Odmahuje ona glavom. „Kako vojsku... Oni ne mogu da se odupru
tom zlu, satrli bi ih očas, ostao bi bez vojske, šta bi onda?”
„Kakva je to sila kojoj se moja vojska ne može odupreti?‚” začudi se Dušan.
„Jesi li čuo za Divlji lov?‚” upita ga baba. „Za demonske jahače i pse koji večno love
ljude, kidaju ih i proždiru im duše?... Jesi ponešto čuo?... To je horda od više stotina demona koji
sve ljudske duše na svom putu prožderu. Ljudsko oružje im ne može ništa. Samo sečivo iskovano
vilinskim rukama može da saseče njih i njihove vražje pse.”
„Okupiću red Zmaja‚” reče Dušan. „Sve naše vitezove, njihove silvane... Ali, hoće li nas
biti dovoljno? Možemo li da ih zaustavimo?”
„Mora vas predvoditi kosingas‚”reče baba. „To je njegova sveta obaveza i sudbina.”
„Naravno...‚” zamišljeno će Dušan, pa se stade preslišavati. „Imam svojih dvanaest
vojvoda koji su u redu Zmaja, a svaki od njih ima svojih dvanaest odanih saboraca. To je 144
viteza. Kosingas i ja. Ima nas ukupno 146 i 145 silvana... Mogu li naši silvani izaći na kraj sa tim
demonskim utvarama?”
„Ti znaš poreklo silvana. I sam si doneo slovo zakona o njima” reče Mokoš. „Oni se ne
odvajaju od viteza, kao ni njegov konj.”
„Imamo li vremena da pozovemo braću iz Bosne, Hrvatske, Bugarske...?”
„Ja se brinem da li ćeš stići da okupiš svoje vitezove odmahuje glavom Mokoš. „Ne šalji
uzalud glasnike u daleke krajeve, već okupljaj svoje ljude... i spremaj ih za boj.”
„Može li nas šačica da se odupre takvom zlu?‚” iznenadi se Dušan.
„Ne pitam se da li možete, već kažem da morate.”
„Divlji lov dolazi... Nikada ranije nije.”
„Nije, jer se plaše zmajeva i zmajevitih. Možda taj strah opet prevagne, ne znam. Ali, ako
odluče da dođu, biće to će vrlo skoro.”
„Kako ćemo znati? Hoćemo li dobiti neko upozorenje ili će nas zaskočiti?”
„Njih predvodi Noćni gavran, duša nekoga ubijenog ili samoubice koji je zakopan na
raskrsnici” reče Mokoš. „On će poleteti iz groba i nadletaće mesto predskazujući dolazak Divljeg
lova... Ha tom mestu ih red Zmaja mora sačekati jer će u protivnom opustošiti tvoje carstvo dok
ne uzmu ono po šta su došli. Oni dolaze sa maglom i na tom mestu se spuštaju na tlo.”
Dušan ućuta pokušavajući da shvati šta se sve događa. Neke stvari su mu bile nedokučive.
Mokoš primeti njegovo kolebanje.
„Ne traći vreme, care Silni” reče ona. „Divlji lov dolazi, okupljaj vitezove.”
„Ali, kako? Nema nigde nikoga! ” Raširi ruke ovaj. „Gde mi je konj?... Mislio sam da ti
dolaziš samo u snu.”
„A ko kaže da ne sanjaš?‚” reče Mokoš i podbode ga vrhom svoga vretena.
Dušan se naglo trže i skoči kao oparen. Probudi se i zateče svoje ljude onako kao kad je
bio zaspao.
„Pobogu, kakav san!‚” promrmlja sebi u bradu Dušan. „Moram da okupim red Zmaja...”
I krenu ka svojim ljudima. Nije primetio da je za sobom vukao tanku nit Mokošinog
vretena.
 Glava šesnaesta
- jyn 1347. godine

„Ali Miloš mudra glava bješe,

Te biljegu od svakog krijaše...”

Sveta germanska planina Horsberg nalazi se u samom središtu Nemačke. Ono što je
Uludag za hrišćane i muslimane, to je Horsberg za Germane. Ali za razliku od turske planine,
germansko svetilište je bilo oko 500 metara visoko i štrčalo je u šumovitoj ravnici prošaranoj
mnogim rekama. Najbliža reka joj je Nese, kojom su često dolazili hodočasnici koji su sa
strahopoštovanjem ostavljali darove i žrtve demonskom kralju Erlkonigu. To su činili ne bi li
umilostivili mračnog gospodara kako bi ih poštedeo svoga gneva i gladi za dušama dece. Zato su
se na toj planini jednom godišnje okupljali iz mnogih krajeva Svetog Rimskog carstva i okolnih
manjih kraljevstava da umilostive svirepog demona da im poštedi decu. Bilo je poznato da iako
Divlji lov nije birao žrtve, kralju Erlkonigu su bila omiljena deca koju bi hvatao i odvodio u svoje
mračno podzemno kraljevstvo Horsberga. On je tamo živeo sa Holdom i najčešće je sa njom
predvodio Divlji lov. Ona je duše dece čuvala u jezerima i bunarima kojih je u okolini bilo
bezbroj. Tom vodom se napajala nadaleko čuvena fontana Kvikborn, u kojoj su stari ponovo
sticali svoju mladost i gde su se bogaljima zacelivali udovi. Nju su takođe nazivali Fontanom
mladosti. Odatle se Erlkonig hranio dečjim dušama i crpeo svoju moć i snagu.
Horsberg je zapravo bio lavirint laguma koji se širio ispod istoimenog brda. U njemu su
živeli divlji lovci, horda svirepih demona svakojakih vrsta koji su bili slepo odani Erlkonigu, koji
ih je vodio u lov na duše. Među njima je bilo i ženskih demona, izdanaka veštica i svakojakih
mračnih stvorova koji su proganjali ljude i često nagoveštavali razne pošasti kao što je kuga. U
mračnim i vlažnim lagumima stalno su se čuli krici žrtava, plač dece i nerazgovetna vika i
urlikanje demona. Često je krv tekla kamenim podovima ili su se po njima kotrljale glave i udovi.
Po ćoškovima su bile gomile kostiju po kojima su najčešće preturali alavuci i davivuci, večno
gladni ljudskog mesa. Neretko bi se do smrti potukli oko nekog komada tela, pa su hodnici skoro
uvek odjekivali od njihovog režanja i zavijanja. Poznato je da oni ne umeju da laju i zaudaraju na
lešine po kojima preturaju i valjaju se. Jedina razlika između alavuka i davivuka je u dužini
dlake. Alavuci su bili kratkodlaki, ofucani, dok su davivuci rundavi i dlaka im je ućebana.
Smrad truleži beše nesnosan, a nijedno ljudsko biće nikad nije živo izašlo iz tog lavirinta
smrti. Ali, sve to kao da nije smetalo Itugen i Umaj dok ih je jedan pakleni lovac vodio kroz
lagume do svoga gospodara. Znatiželjno su usput razgledale ovo sumorno kraljevstvo bola i
smrti. Hodnici su bili poluosvetljeni gorionicima od ljudskih lobanja ili bakljama napravljenih od
kostiju. Odnekud bi znala da dune promaja, ali donela bi samo novi smrad. Nisu im smetali ni
krici ni vapaji unesrećenih. Šta više, Itugen je bila ubeđena da su dobro odlučile što su došle na
ovo mesto. Radovala se skorom susretu sa ozloglašenim vođom Divljeg lova.
No, kada su ušle u jednu pećinsku prostoriju, nisu mogle da sakriju svoje iznenađenje
kada su videle da je u zidove usađeno bezbroj dečjih lobanja i da hodaju po kostima. Pred njima
se ukazao jezivi presto kralja Erlkoniga od kostiju i lobanja, a njegova užasna prilika je kod
Itugen samo izmamila osmeh. Erlkonig, ili kako ga narod još zove kralj Jova, imaše ljudsko lice,
sa krupnim urokljivim očima, četvrtastim nosom i malim okruglim ustima. Bio je umotan u crni
plašt sa kapuljačom. Prsti su mu bili tamni od skorele krvi, a stopala skrivena ispod plašta.
Pored njega, uz presto, stojalo je jedno stvorenje koje je odudaralo od ovoga mesta, jer je
Holda bila lepa žena. Imala je dugu, ravnu kosu sa umetnutim biserima, prijatno lice, ali sa
naglašenim crnim obrvama i krupnim očima. Bila je obučena u dugu haljinu, koja joj se gubila
negde iza prestola. Ona je nekada bila boginja rođenja, domaćih životinja... Ali i glavno
božanstvo veštica i zime. Nekad joj se posebno klanjalo jer je bila poznata kao vezilja sudbina.
Degradirana i ponižena, skoro zaboravljena, potražila je spas u Horsbergu. „Ako neće da me se
sećaju po dobrom, neka me sad pamte po strahu‚” umela je da govori dok bi jahala u Divlji lov.
S druge strane prestola sedeo je jedan alavuk i glasno režao. Ha skoro neprimetan mig
svoga gospodara stvor se zalete razjapljenih čeljusti pravo na Itugen. Čak se i Umaj štrecnu, ali
na nekoliko koraka od stare mongolske boginje, alavuk se zbunjeno ukopa u mestu i zacvile, pa
stade uplašeno da ide unazad, bežeći od nje.
Ha to se Itugen osmehnu, pa reče:
„Valjalo bi da nabavim ovako pašče. Da mi rasteruje pacove.”
Erlkonig se zavali u presto, pa čkiljavim očima odmerava dve gošće. Čuo je da će ga
posetiti, navodno zbog nečega vrlo važnog. Freja mu je poslala poruku po svojoj glasnici Gna,
kao što obično čini. Nije smela da lično dođe, znao je on. To mu je imponovalo - da se i bogovi
njega pribojavaju. Ali, šta je htela ova Mongolka? I kako se usudila da dovede svoju lepu kćer
pred njega? Morao bi da je uzme, ali oklevao je zbog starice. Njegov alavuk ne zna za strah, pa
ipak je prestrašeno ustuknuo pred njom. Baba sigurno ima moći koje su i njemu strane. He sme
olako da ulazi u sukob sa njom. Uostalom, on se i nije sećao kada se poslednji put neki tuđinac
usudio da stane pred njega. Moraće da je sasluša.
„Šta tražiš ovde, baba?” strogim glasom reče.
„Nagodbu, kralju.” reče ona usiljeno.
„Kakvu nagodbu?” začudi se Holda namršteno. „Mi ne želimo ništa od tebe, niti imamo
šta da ti damo!”
„Ja, kralju, ne umem da okolišam, to je za mene gubljenje vremena” reče Itugen.
„Pređimo na stvar: hoću da kreneš u Divlji lov po raškom carstvu Dušana Silnoga.”
Erlkonig ne izdrža već poče da se smeje. I Holda mu se pridruži. Itugen otrpe uvredu i
strpljivo sačeka da se njih dvoje uozbilje.
„Vidi se da dolaziš iz tuđine! ” reče ovaj kroz smeh. Lice mu opet poprimi avetinjski
izgled. „Dolaziš mi sa takvim glupostima, baba? Zar ne znaš ništa o Raškom carstvu? Misliš da
ne bismo već bili u lovu na Podunavce?”
„Ne vidim razlog što već nisi bio tamo u lovu‚” iskreno se Itugen čudi. „To su smrtnici
kao i svi drugi, krv im je crvena, u to sam se uverila.”
Erlkonig se zamisli. Kako da joj najbolje objasni. „Valjda znaš da su oni čuvari Čvorišta”
reče on staloženo. „Valjda znaš za njihov red Zmaja”
„Niko od njih nije nama dorastao‚” reče Itugen.
„Zašto onda dolaziš nama?‚” upita je Holda.
„Imaju zaštitu svojih bogova...‚” započe baba, ali je Erlkonig prekide.
„Vidiš, tuđinko, Holda je izdanak demona i veštice, a oni, zmajeva i vila. To je jedini
narod drag zmajevima. A mi... mi se baš ne slažemo sa zmajevima.”
„Znam da vas je od njih strah.. ” opet započe Itugen. „Tebe nije?” prekida je Holda.
„Zmajeva više nema” preskoči baba odgovor.
 „Ko kaže da ih nema?” Nagnu se Erlkonig napred. „Da ih nema, ne bi bilo ni reda
Zmaja.”
„Ja sam došla da ti ponudim jednu takvu dušu u zamenu za tvoju pomoć‚” reče Itugen.
„Ali, ako te je strah da odeš po nju, potražiću pomoć od nekog drugog.”
„Kakvu dušu? O čemu pričaš?” upita je Holda.
„Dušu zmajskog porekla kakvu dosad nisi imao. Znaš li kakvu ti moć ona pruža?”
„Moć da se oduprem zmajevima” reče hladnokrvno Erlkonig.
„I onda ćeš moći da im poharaš duše koliko ti je volja.”
„Takav se dobrovoljno neće predati.”
„U pitanju je derište koje je tek prohodalo Erlkonig i Holda se pogledaše. Nikad se do
sada nije desilo da se otkrije zmajevito dete jer su zmajska obeležja brižljivo čuvana. Ponuda je
bila toliko primamljiva da se oboje vidno zainteresovaše, a Itugen je to odmah primetila. Nije
kanila da propusti takvu priliku i dopusti da im se sumnja povrati.
„Ja bih ti to derište donela na dogovoreno mesto‚” reče ona. „Ne bi morao ni da ideš u lov
na njega „A za uzvrat tražiš šta?” upita Holda.
„Za uzvrat tražim da im posle poharaš zemlju” umeša se Umaj.
„Osnažen tom zmajskom dušom bez muke bi požnjeo i druge‚” dodade Itugen. „I tako bi
meni uklonio prepreku koja mi već dugo stoji isprečena.”
„Zašto ti sama to ne uradiš?” upita je Erlkonig.
„Ja se ne hranim dečjim dušama. Ja težim... da predvodim svoj narod‚” reče Itugen. „Ni
Freja ne uspeva da ostvari ono što želi. Svima nam se isprečio car Silni i dok je on živ... mi samo
tapkamo u mestu Erlkonig se opet zamisli. Zagledao se u Itugen, ali mislima je bio daleko. Bilo
je istina da se nikad nije nahranio nekom zmajskom dušom, ali to mu je bilo toliko nedostupno da
nije smeo ni da mašta o tome. Sada mu se po prvi put ukazuje prilika da stekne još veću moć.
Više ne bi morao da strahuje od reda Zmaja, koji je svuda imao svoje vitezove koji su ga
sputavali da hara gde god je želeo. Morao bi i njihove duše da proždere i postao bi ravan
bogovima. Da, o tome je već maštao. Da postane bog, da mu se čitavi narodi klanjaju iz straha i
užasa, da mu na noge žive žrtve prinose.
„A da li to derište ima beleg?” upita je Erlkonig. „Znam da to kriju kao zmija noge.”
„Ima upisanu sablju na bedru i vučji bič na mišici‚” odgovori Umaj. „Svojim očima sam
to prošlog leta videla.”
„I ne samo on” dodaje Itugen. „Car Silni ljubomorno čuva još zmajske dece. Mnoge je
okupio oko sebe.”
„Novo pokolenje reda Zmaja” reče zamišljeno Holda.
„A možeš ih sve imati‚” doliva ulje na vatru Itugen. „Oni mene ne zanimaju, a ni Freju.”
„A čega to Freja želi da se dokopa?” upita Holda. Oduvek je bila ljubomorna na njen
povlašćeni položaj i na njeno kraljevstvo Folkvang. Živela je u raskošnoj palati Sesrimnir, a ona,
Holda, u smrdljivoj rupi.
„Neka ti ona kaže ako želi” reče mudro Itugen. „Nije do mene da pričam o njenim
željama.”
„Vi možete uvek da uzmete ljudski oblik i da.. ” započe Erlkonig, ali ovog puta ga Itugen
prekide.
„Odur je to uradio i umalo nije život izgubio.”
„I ja sam to nedavno pokušala, pa umalo da neslavno završim‚” dodade Umaj misleći na
svoj napad na kosingasa.
„Znaš i sam da postajemo ranjivi kada uzmemo ljudski oblik‚” reče Itugen.
„Za razliku od nas demona, koji ne gubimo moć dok hodamo zemljom” smeška se
Erlkonig.
„Svako ima svoje prednosti i mane‚” ravnodušno će Itugen. „Mi, bogovi, dobijamo duše,
a vi ih morate otimati. Mi smo na zemlji ranjivi, a vi niste
„Sem od zmajevitih i vilinskog sečiva” kaže Erlkonig. „I ne zaboravimo kosingasa”
dodaje Holda.
„Da, da.” reče Erlkonig i već se pokoleba. „Umalo njega da zaboravim. Vidiš li sad zašto
se klonimo te zemlje, tuđinko?”
„Što ti ništa neće moći kada se dokopaš zmajskog deteta” opet će Itugen. „Ja ću ti ga
doneti na noge, ti samo treba da dođeš.”
„ A zašto nam ga ne doneseš ovde?” pronicljivo će Holda.
„A zašto bih vam verovala da ćete onda ispuniti svoj deo nagodbe?”
Nasta muk. Niko nikome nije verovao, ali jedno je bilo sigurno: Itugen je došla po
njihovu pomoć, a oni su žarko želeli zmajsku dušu. Možda je ipak ovo što je Mongolka nudila
bilo bolje. Divlji lov ne bi morao da traži to zmajsko dete. Ona će im ga doneti na noge, oni samo
treba da ga uzmu. Ali...
„Kako da znamo da ćeš uspeti da nam ga doneseš?” upita Erlkonig.
„Imam svoju štićenicu na dvoru” odgovori Itugen. „Ona će mi pomoći.”
„Zašto je dosad nisi upotrebila?‚” pita Holda.
„Čuvam je za cara Silnoga, kao poslednje rešenje” reče Itugen.
„Uostalom, dovoljno je da ona samo otvori prozor kroz koji ja treba da doletim‚” reče
Umaj. „Neće se odati.”
Opet tajac. Erlkonig i Holda razmišljaju na isti način. Ovo je prilika koju ne treba
propustiti. Šta može da se desi u najgorem slučaju - ako Itugen ne donese zmajsko dete? Oni će
se okrenuti i vratiti. Oni dolaze sa maglom i dok ne izađu iz nje, nedodirljivi su. Ništa neće da
izgube... A mogu mnogo da dobiju.
„U redu, tuđinko‚” reče naposletku kralj Erlkonig. „Javi mi... po svojoj ljupkoj kćerki gde
ćeš mi isporučiti zmajsko dete i Divlji lov će doći po njega... A posle toga, poharaćemo tu zemlju
i narednih sto godina bićemo siti ljudskih duša.”
„I cara Silnog ću konačno sebi ukloniti sa puta.” pomisli Itugen.
 Glava sedamnaesta
- avgust 1347. godine

„Bolje je časno umrijeti,

negoli strašno zlo živjeti”.

Već dva dana kiša je lila kao iz kabla. Mračno nebo kao da se spojilo sa zemljom, a
olovni oblaci se nisko valjaju, čini se da su na dohvatu ruke. Munje se ukrštaju i na tren osvetle
natopljeno i pusto tlo. Gromovi preteći trešte kao bogovi da se na visini tuku ili kao da se negde
gora cepa. Sve živo se sklonilo, neki od nevremena, neki od naslućaja preneraza koji se spustio sa
kišom. Vetar sa Šar-planine ljutito fijuče, nosi lišće i vuče grane po blatištu.
Čini se da samo vileniti Ždralin na dvoru oseća grmljavinu stravičnu i punu nagoveštaja,
pa se uznemirio i rovari zemlju kopitima. Uzbuđeno frkće i striže ušima. Naslućuje opasnost po
svog malenog gospodara, ali je vezan u konjušnici i ne damu se da priskoči u pomoć. Trza, vuče
konopac dok ne oseti oštar bol, pa popusti. Niko sem njega ne predoseća kakva se pogibeljna
pretnja bliži.
Čini se kao da je već gluvo doba noći, a tek je veče. Ceo dvor se pritajio u svojim
odajama, pa hodnicima samo straža šetka ili po ćoškovima zeva. U carskim odajama Jelena i
Dušan sede kraj jednog velikog svećnjaka za stolom; ona veze, a on čita kako su dvorski notari
sročili njegove zakone. Ali, dok carica i ne gledajući vešto ubada i provlači iglu, car se udubio u
čitanje. Malo-malo pa ga Jelena prekine.
„Nedostaje mi tvoja sestra Jelača”uzdahnu ona. „Sa njom sam lepo umela da se
ispričam... A uskoro će i tvoja majka da ode. Ostaću sama.”
„Ne preteruj‚” procedi kroz zube Dušan, pa pokušava da se usredsredi na čitanje.
„Nisi morao da je daš hrvatskome knezu” opet će ona. „Zar nisi mogao drugačije da
sklopiš savez sa njim? Zašto me nisi pitao pre nego što si se sa njim dogovorio? Ja bih ti rekla...”
„Šta bi mi rekla, Jelena?‚” oštro će Dušan, pa odgurnu od sebe ispisane hartije. „Zar ti
nisam rekao da se više ne mešaš u državne poslove?” Ona ga gleda i ne trepće. „Jesi li ti, ženo,
svesna da si ti zamesila ovaj kolač sa Kantakuzenom?” Ona i dalje ćuti. „Da si me poslušala pre
pet godina kada smo pregovarali sa njim u Prištini, ništa od ovoga ne bi se desilo.”
„Šta pričaš, Dušane?‚” brecnu se ona. „Ti bi zaratio sa njim!”
„A šta sad radim sa njim?” izbeči se Dušan na nju. „Da smo onomad zaratili, sada bismo
sedeli u Carigradu, ili bi bar on ovde bio u lancima. Ali, ne! Ti si morala da se umešaš i da mi se
popneš na glavu da sklopim savez sa tim starim liscem! ”
„Slušaj, mužu dragi‚” krevelji se Jelena. „Svaka tebi čast na junaštvu i ratovanju, ali nisi
nimalo na svog oca i dedu u diplomatiji. Sam si kriv što te je on nadmudrio.
He umeš da pregovaraš. Samo lupaš šakom o sto! He ide to tako!”
„Da, ti si pregovarač bez premca!‚” smeje se Dušan. „To se videlo sa Kantakuzenom. Em
si nas uvalila u savez sa njim, em si mu dala moje najamnike da zauzme Ber i da ga zadrži za
sebe!”
 „Dogovor je bio da svako zadrži za sebe ono što zauzme!” uzviknu ona.
„Da, ali sa svojom vojskom, ne sa tuđom!‚” zaurla Dušan i ustade, pa se ušeta. „Zašto
misliš da je tražio savez sa nama, crna ti? Zato što nije imao vojsku i zato što su mu car Jovan i
njegova majka Ana radili o glavi! ”
„Dobro, ne viči” pokunji se Jelena. „Glasniji si od grmljavine... Ko je mogao znati da će
nas izdati?”
„Ja sam znao” umiri se Dušan. „I to sam ti govorio.” „Ali, i Jovan Oliver se zalagao za taj
savez.”
„Šta misliš zašto, carice?”
Jelena ćuti. Sada zna, ali ne sme da prizna.
„Zato što je Marija njemu sedela na glavi kao ti meni.” „Znači, i ona se prevarila, a ne
samo ja.”
„Još ćemo to da vidimo” reče on, ovlaš preturajući po svojim hartijama. „Zavisi kakve su
joj bile namere... Zamoliću te da se više ne mešaš u državne poslove...” Snizi ton i dodade: „Bilo
bi ti pametnije da nas pripremaš za put... na Hilandar.”
Jelena podiže pogled sa veza i zasta začuđeno. Čitala ga je kao otvorenu knjigu.
Neprimetno se stresla.
„Ako to kažeš, znači da je stanje loše” tiho izusti carica. „Ima li to neke veze sa tim što si
još pre dve nedelje ovde okupio red Zmaja?”
„Znaš da o tim stvarima ne mogu da pričam‚” reče on navodno zadubljen u čitanje. „Ali,
kuga se svuda proširila, a čuma samo što nam nije pokucala na vrata.”
„Kada planiraš da krenemo? Kora vodimo? Šta ćemo reći ostalima?‚” uznemiri se Jelena.
Dušan među papirima nađe jedan uvijeni i zapečaćeni pergament. Ha vosku otisak
Dušanovog pečat-prstena, dvoglavi opao. Dade joj ga uz reči:
„Ovo je povelja kojom Hilandaru dajem neka okolna sela... i ponešto privilegija‚” reče on
namršteno. „Pošalji im to hitno po najbržem glasniku uz reči da ćemo im do kraja godine doći u
posetu... Ti, ja i deca, u pratnji alemanske garde.”
„Znači, ipak si me poslušao.” smeška se zadovoljno Jelena.
„Pa, i ćorava koka neko zrno ubode” reče on i dalje ozbiljno.
„A ostali?”
„Preporučiću im da se zatvore u svoje dvorove kao da je opsada i da nikoga ne puštaju ni
unutra ni napolje” reče on sakupljajući po stolu razbacane hartije. „To je jedini način da se spreči
da... kuma ne uđe.”
„Biće kako kažeš, mužu.” reče poslušno Jelena.
„Prekidaj to i čekaj me u postelji‚” naoko će strogo car, a carica se osmehnu.
Jelena je zavolela Dušana od prvog trenutka kada ga je videla. A kako i ne bi kada je on
bio vrlo lep čovek, visok i vitak kao jela, ramena je imao kao opao raširenih krila, a bio je jak kao
bik. Žalila je što nije mogla mu podari još sinova, makar i ženske dece, ali i Uroša ne bi uspela da
mu rodi... bez tuđe pomoći. Bila je očajna kada je Dušan otišao da potraži novu ženu. Bila je
spremna i da digne ruku na sebe, a kamoli da sklopi pakt i sa đavolom, samo da ga ne izgubi i da
caru podari naslednika...
U neko doba noći sevnu munja, čije sablasno svetlo na tren ispuni sobu, i grmnu grom
kao da je neki bog tresnuo šakom o zemlju. Dušan se trgnu iz košmara koji ga je mučio. Obrisa
znoj sa čela i laknu mu kada je shvatio da je sve samo san. Usnio je kako se davi u moru ljudskih
kostiju i kako ga nešto vuče za noge. Batrgao se da se zadrži na površini...
On uzdahnu duboko i okrenu se ka Jeleni, pa usnulih očiju primeti da ona nije u postelji
kraj njega. Pridiže se i pogleda po svojoj odaji. Sev munje opet osvetle prazninu oko njega.
Prasnu grom i on se naježi od zlog predosećaja, koji ga namah obuze. On to smesta poveza sa
košmarom i uznemiren skoči na noge. Pored kreveta leži njegov verni silvan, koji podiže glavu
čim ugleda svoga gospodara budnog. Dušan pohita ka vratima, a Zmajar ga prati u stopu, i kad ih
otvori, sudari se sa Jelenom, koja se vraćala unutra. Oboje se prepadoše jedno od drugog.
„Iju, zlo te našlo, prepade me!” uzviknu carica, pa se uhvati za prsa. „Kud si krenuo,
čoveče?”
„Za tobom, luda ženo” šapuće Dušan. „Kuda se smucaš kao avet?”
„Da obiđem Uroša. Znaš da se dete plaši grmljavine‚” reče ona gurajući se pored njega da
uđe. „Zatvorila sam mu kapke na prozoru, ulazi kiša.”
Dušan osmotri dugački hodnik. Sve je bilo pusto i mirno. Samo stražari stoje na svojim
mestima. Dušan se opet naježi. Prože ga težak osećaj teskobe. Kao malopre, kada se tek probudio
iz košmara. Ili je košmar još uvek trajao? Okrenu se ka Jeleni i upita je:
„Jesi li obišla Miloša Obilića?”
„Ne... Zašto?” iznenadi se i ona. „Tamo je Miloš Vojinović.”
„Nešto nije kako treba...” I samo što zakorači ka svome maču, silvan zalaja i lavež
odjeknu praznim hodnicima. Dušan potrča da uzme svoj Kladenac, a silvan se opet režeći zalete
niz hodnik ka vratima odaja u kojima su spavali kosingas i mali Miloš Obilić. Do tada su se već
oglasili i drugi silvani, kako oni u dvoru, tako i oni u štenari. Dozivali su se dižući uzbunu.
Dušan pritrča vratima i odgurnu ih tako da tresnuše o zid. Silvan ulete unutra i otrča do
širom otvorenog prozora. Propnu se na zadnje noge i prednjim se nasloni na prozor lajući besno.
Car ugleda kosingasa kako nepomično leži na svojoj postelji, levom rukom skoro dodiruje pod.
Već pomisli ono najgore i priskoči da mu pomogne. Za njim uđe i straža. Nigde krvi, ni rane.
Dušan mu opipa žilu na vratu i oseti blago pulsiranje. Živ je.
„Miloše! uzviknu Dušan i protrese ga za ramena, ali ovaj ne reagova.
Uto, dolazi Jelena i vrisnu caru iza leđa:
„Gde je mali Miloš?!”
Dušan se štrecnu i oseti kako ga nešto preseče u stomaku. Jeziv završetak pređašnjeg
lošeg predosećanja. I on priđe kolevci i vide da je prazna. Zmajar je i dalje lajao kroz prozor.
Carici pozli, uhvati se za glavu i svali u obližnju stolicu. Hodnici odjeknuše od bata
mnogobrojnih koraka i graje. Sjati se mnoštvo straže, almogavera i alemana. Odjednom, stvori se
gužva.
Dušanu prolete kroz glavu još jedna strašna misao, od koje mu se krv sledi.
„Kapetane, probudite kosingasa! ” doviknu Palmanu i probi se kroz svoje ljude do
hodnika.
Sjuri se do sledećih vrata i odaja njegovog sina Uroša. Ulete unutra spremnog mača i
uzdrhtalog srca. U polumraku, na postelji ugleda svoga sina kako nepomično leži. Ha tren mu
samo laknu jer potom pomisli ono najgore, pa krupnim koracima priđe postelji. Rukom ga
pogladi po kosi, a sin mu se mazno promeškolji. Kako car odahnu! Umalo da ispusti težak
Kladenac, a kolena mu zaklecaše. Zažmuri zahvaljujući Bogu što mu je sin živ i nepovređen. Pa
ipak, dođe sebi jer mu bol za Milošem opet preli dušu. Srce hoće da mu svisne.
Za njim ulazi i Al-Mohad sa kuteljom u ruci, ali stade nasred sobe. Dušan se okrenu ka
njemu.
„Dovedi ovde četu svojih ljudi i neka ne mrdaju od moga sina!”
Zatim besno prođe pored njega i vrati se u odaje kosingasa, gde zateknu Miloša
Vojinovića kako sedi na svojoj postelji i drži se za glavu. Svi ućutaše kada se car pojavio. On se
probi do kosingasa.
„Miloše, šta se desilo, zaboga?‚” upita car.
 Ovaj oćuta i samo klima glavom.
„Kako si zaspao? Gde je Obilić?” pita ga Dušan.
Miloš Vojinović se zagleda u cara pokušavajući da se seti sleda događaja. Zatim polako
okrenu glavu i bez reči dohvati sa obližnjeg stola svoj pehar, u kome je ostalo još nekoliko
gutljaja vina. Malo ga omirisa, ali slegnu ramenima. Dušan mu ga uze iz ruke i umoči prst u vino.
Zatim ga liznu pokušavajući da oseti bilo kakav strani ukus, koji bi upućivao na napitak za
uspavljivanje. Ali ne primeti ništa, bilo je obično vino. Taman da spusti čašu natrag na sto kad se
od odsjaja sveće zabele nešto na rubu pehara. Celom ivicom ukrug nazirao se nekakav beli prah,
ali kada bi ga odmakao od svetla, postajao je nevidljiv, providan. I kosingas to primeti, pa uze
čašu od Dušana i primaknu se skroz blizu svećnjaku zagledajući rub pehara. Morao je jasno da
vidi otisak svojih usta na nekoliko mesta.
„Šta je to?” upita Jelena.
Miloš Vojinović prstom skinu malo tog praha, protrlja ga između prstiju, pa ga ovlaš
liznu. Namršti se.
„Ne znam šta je..”reče on. „Ali, očito me je uspavalo.”
„Kako nisi primetio?‚” pita ga Dušan.
„Ne oseća se ništa kada se pije vino.”
„Imamo izdajnika na dvoru‚” reče car i prelete pogledom preko lica prisutnih.
„Ali, kuda je nestao mali Miloš?” zamuca Jelena.
Dušan priđe otvorenome prozoru i pogleda napolje. Munje su parale nabrekle oblake koji
su se valjali kao u nekom paklenom grotlu. Od njihovog odsjaja na površini Svrčinskog jezera
stvarao se utisak da seva iz vode. Grmljavina je na tren bila zaglušujuća, preteća. Odavno nije
video ovakvo nevreme. Setio se Mokošinih reči. Nešto mu je govorilo da se bliži čas dolaska
Divljeg lova. Kako da u ovakvom prostranstvu pronađe Noćnog gavrana? To je nemoguće! On se
može pojaviti u bilo kom delu njegovog carstva. Ili, možda ipak ne...
„Kapetane Palmane..Okrenu se naglo car. „Neka cela alemanska garda osedla konje i
spremi se za dugo jahanje... Vi ste jedini upoznati sa... Vi jedini znate kako izgleda Noćni
gavran.”
Kako to Germani čuše, vidno se uzrujaše i ćutke se zgledaše. Svi su mogli da im vide
strah na licima, grimase koje se nisu mogle sakriti. Alemani se uzvrpoljiše, pa ne skidaju oči sa
svog kapetana. Znaju oni šta je Noćni gavran.
„Care...” zadrhta Palmanu glas. Dušan ga nikad nije takvog video. „Zašto misliš da ovo
ima veze sa Noćnim gavranom? Znaš li šta je on?”
„Znam... A vi to znate još bolje, jer dolazi iz vaše postojbine‚” reče car. „Palmane, povedi
svoju gardu u pravcu severa i neka gledaju znake koji ukazuju na Noćnog gavrana. Razdvojte se.
Šta god da je otelo malog Miloša, sigurno nije odletelo ka Šar-planini. Opasnost vreba sa severa.”
„Ali, care...” Palman načini nesiguran korak ka Dušanu i šapnu da ga ovaj jedva ču. „To
je Divlji lov. Mogu da se pojave bilo gde! ”
„Ne možemo sedeti skrštenih ruku! Uostalom, oni dolaze ovamo, zato krenite smesta!”
uzviknu Dušan i krenu ka vratima. Vikao je iz sveg glasa: „Ko spazi tu ptičurinu, neka se smesta
vrati da nam javi gde je! Taj stvor nije otišao daleko! Hoću da se red Zmaja pripremi za boj!”
Nasta neviđeni metež na dvoru, kao da je sredina dana, a ne gluvo doba noći. Hodnicima
su jurili vojnici, vitezovi, sluge, čuo se zveket oružja i oklopa, lavež silvana koji su predosećali
skori boj. Žene su trčale za svojim muževima, deca virila iz prikrajka uplašena nenadanom
gungulom i bukom.
U svojim odajama Dušan se užurbano oblači uz pomoć svoje Jelene. Njegov silvan
Zmajar ne pomera se od njega i ne skida pogled sa gospodara. Jelena ga je uvek pripremala za
boj. Nije puštala poslugu jer je verovala da će mu baš ona doneti sreću i pobedu. Stavljala mu je
verižnjaču, stezala kaiševe oko pojasa, vezivala mu čizme, oklop bi mu jako utegla...
„Šta mi to nisi rekao, Dušane?” reče ona dok ga je opremala. „Jesi li ovo očekivao čim si
okupio red Zmaja na dvoru?”
„Znaš da ti ne mogu kazati i zato ne pitaj, ženo.” reče on. „Nego se ne odvajaj od Uroša.
Dovedi ga ovde i neka spava na mom mestu. Almogaveri će ostati na dvoru da vas čuvaju.”
„Ko je odneo maloga Miloša?” upita ga ona i zastade gledajući ga pravo u oči. Tražila je
odgovor. „Zašto njega?”
„Ne znam, ženo, ni ko ni šta ga je odnelo, ali je sigurno došlo kroz otvoren prozor‚” reče
Dušan, pa stavi oko pojasa kaiš sa koricama za mač. „Niti znam... da li ćemo ga živog pronaći.”
Jelena suznih očiju nastavi da pomaže suprugu. Uto, usplahireno ulazi Marija,
raščerupane kose i očiju punih suza.
„Šta se događa, Dušane?‚” zavapi ona. „Moj Jovan ćuti kao zaliven! Kakav se to sad
neprijatelj okomio na nas? Jesu li Osmanlije? Kantakuzen? Ugri?... Prokleti bili! Dušmani su nas
opkolili! ”
„Vi, žene, ostanite sa decom na dvoru” reče Dušan. „Ne izlazite napolje bez preke
potrebe, almogaveri će vas čuvati... Mi ne znamo kada ćemo se vratiti.” Pogleda Jelenu. „Ali, ne
vraćamo se bez Miloša.”
„Juu, crni ti, šta to pričaš!” uplaši se Marija. „Pa, nije valjda toliko strašno?”
„Ako... Ako se ne vratim, ti ćeš, Jelena, vladati u ime moga sina Uroša” reče čvrstim
glasom Dušan.
„Ne brini, care, tu je i tvoj brat Simeun, na koga se možeš uvek osloniti” reče Marija čim
pre. „Ti vodiš sve vojvode, samo on ostaje na dvoru.”
„Polubrat” ispravlja je Jelena i prostreli je pogledom. „Bez svađe” opomenu ih Dušan.
„Ako ni zbog čega drugog, moraću da se vratim da se vas dve ne biste pohvatale za gušu! ”
Jelena zinu da se pobuni, ali Dušan je opet prekide: „Daj opremu za Zmajara.”
Ona mu iz jednog sanduka izvadi kožni oklop, kakav su svi silvani nosili u borbi, jer su to
bili pre svega bojni psi. Prednji prsni pojas sa opšivenim gvozdenim šiljcima vezivao mu se na
leđima. Oko vrata mu je stavljen široki kaiš načičkan oštrim gvozdenim vrhovima koji ga je štitio
od ujeda drugih pasa ili sprečavao da ga čovek uhvati za gušu. Sve to vreme Zmajar je napeto
sedeo i tiho cvileo. Znao je vrlo dobro šta znači kada mu gospodar stavlja bojni oklop.
Uto ulazi kosingas u svom crnom kožnom oklopu, na kome je srebronito Drvo sveta, a sa
leđa mu pada crni plašt sa zlatom izvezenim znakom reda Zmaja. Do lakata mu kožni štitnici sa
ugraviranim zmajem koji bljuje vatru. Bio je spreman za boj.
„Dušane...” reče on. „Moramo da razgovaramo.”
Dušan ga znatiželjno pogleda, pa otpusti obe žene. Jelena se pobuni, ali Dušan je preseče:
„Nemoj dvaput da ti ponavljam, ženo. Nije sve za tvoje uši.”
Jelena se naduri i žurno izađe, a Marija osta jedan tren ukipljena, pa kada je Dušan mrko
pogleda, i ona podvi rep i pobeže. Car samo odmahnu glavom i uzdahnu.
„Znaš li da ne možemo sami da im se odupremo?‚” reče Miloš.
„Već smo pričali o tome, kosingase” odvrati Dušan. „Zmaj od Jastrepca nam je obećao
pomoć... Ako na vreme sazna za ovo.”
„Šuma su njegove oči i uši, budi uveren da će znati kada tuđinci zakorače u njegovu
zemlju‚”reče Miloš. „Ipak, mali su nam izgledi da ih možemo odbiti. Nema nas dovoljno.”
„Daće bog.” reče Dušan.
„Ne prizivaj Dajboga” reče Miloš. „Taj nam sigurno neće pomoći.”
„Dobro bi nam došla nečija pomoć, kosingase‚” reče Dušan, pa još tiše dodade: „Jer inače
jašemo u svoju smrt.”
„Računamo na Zmaja od Jastrepca, nemamo kud.”
Zarudi zora, ali jedva primetno jer se nad zemljom žurno valjaju olovni oblaci dok kiša
rominja. Sastavilo se nebo sa vrhom ponosne Šar-planine, pa samo katkad sevne munja i grom se
prolomi. Čak i vetar minu, pa zavladaše muk i praznina. Kao da nestade život sa lica zemlje i kao
da su ljudi poslednji ostali. Prošlo je više od tri sata otkako je alemanska garda odjahala u potragu
za otetim Milošem Obilićem.
Dvorom opet vlada tišina, ali svi su budni. Red Zmaja je bio spreman za pokret, čekali su
da se vrati izvidnica. Dušan je sve vreme proveo pred otvorenim prozorom zagledan u daljinu, a
u mislima je leteo pod tmurnim oblacima. Potajno se plašio da se Divlji lov pojavi na nekom
drugom kraju njegovog carstva, ali razum mu je govorio da će to biti ovde, negde u ovom kraju.
Oni su ipak dolazili po njega i želeće da ga napadnu na prepad, da mu ne daju vremena da se
pripremi.
U daljini se oglasi rog. Dušan se štrecnu iz dubokih misli. Njegov silvan načuli uši. Rog
se, zatim oglasi još jednom, ali jače. Jahač se približavao, ali car ga još nije mogao videti zbog
tmurnog zornog svetla. Sa prozora je Morao da vidi kako konjušari trče i užurbano izvode konje
vitezova pod ratnom opremom.
„Neko dolazi” reče Dušan okrenuvši se Jeleni, koja je sve vreme sedela i kršila ruke od
sekiracije. Kada je ugleda takvu, Dušan je upita: „Muči li te nešto, ženo?”
„Samo se brinem za tebe‚” reče pokušavajući da se sabere.
„Nije ovo prvi put da jašem u boj” reče Dušan i uze svoju kabanicu.
„Uvek se brinem kada jašeš sa Redom‚” odvrati carica i ustade da isprati muža.
„Budi bez brige i čuvaj Uroša, ne odvajaj se od njega.”
Jelena klimnu glavom, pa krenu za Dušanom napolje. Silvan Zmajar mu je išao uz nogu.
U hodnicima metež i gungula, posluga i straža jurcaju na sve strane. Vitezovi pod punom ratnom
opremom hitaju napolje, žene i silvani ih prate u stopu.
U dvorištu pred dvorom čekaju ih već osedlani konji. Nedugo pošto je Dušan izašao,
začuše povik straže na glavnoj kuli.
„Otvaraj kapiju! Stiže jahač!”
Kapija se otvori uz škripu, a kroz nju kao strela prolete u punom galopu jahač na
iznemoglom konju, kome je pena izbijala na usta. Bio je to Georg. Skoči iz sedla pred carem i
zadihano mu reče:
„Radosne vesti donosim, care! Za mnom jaše kapetan Palman sa Milošem Obilićem!”
Svi sa olakšanjem odahnuše i nerazumljiv žagor prostruji među više stotina prisutnih.
Beše neočekivano da će tako brzo pronaći dete. Dotad sumorna lica zablistaše od sreće, a žene se
ponadaše da do borbe neće ni doći.
„Kako se to desilo, Georg?” upita ga Dušan kada se graja stiša. „Pričaj!”
„Jahali smo odvojeno kako si zapovedio, po dvojica, onda se jedva začuo Palmanov rog
na zapadu. Ko je čuo, tamo je pohrlio... Nismo mogli da verujemo svojim očima. Zatekli smo ih
na putu za staru Štimsku kulu. Kapetan je već tada držao Miloša u sedlu ispred sebe. Kaže da je
isprva u tišini noći čuo graktanje gavrana, pa je pohitao u tom pravcu. Kada se približio Štimskoj
kuli, začuo je da se u vazduhu vodi borba između nekakvih letećih stvorova. Miloša je uplašenog
našao šćućurenog među ruševinama kule. Krenuo je nazad duvajući u svoj rog.”
„Kakva sreća! Hvala bogu!‚” uzviknu Marija i prekrsti se.
„Kažeš da je čuo graktanje gavrana?” upita ga Dušan.
„Tako on kaže‚” odgovara Georg smrknutog lica. „U mrkloj noći.”
Dušan odmahnu glavom. Da li je to bio znak da Divlji lov dolazi? A možda ipak nije bilo
ništa...
„Stižu konjanici! Otvaraj kapiju!” viče straža na kuli.
Nebo je teško i tmurno, zora se jedva probija kroz guste oblake, a sivilo nečujno sipi na
zemlju. Kroz otvorenu kapiju ulazi duga kolona jahača sa kapetanom Palmanom na čelu. Ha
sedlu ispred njega sedi mali Miloš Obilić, pokisao, uprljan i uplakan. Jelena pritrčava Palmanu, a
ovaj naglo zaustavlja konja. Carica ne može da sačeka da kapetan sjaše već mu uzima dete sa
sedla. Grli ga i ljubi, a on je ručicama čvrsto drži. Prilazi joj i dadilja Mapa sa debelim
pokrivačem i umotava ga. Dušan i kosingas im prilaze i uverivši se da je dete nepovređeno,
zadovoljno klimaju glavama i smeškaju se. Palman sjaha sa konja i priđe im.
„Odlično obavljeno, kapetane!” Car ga potapša po ramenu. „Spasio si dete od sigurne
smrti!”
„Čudesno se to zbilo, care” govori kapetan još uvek pod utiskom. „Da usred noći sretnem
vilu nestvarne lepote koja me uputi na pravac gde čuh Noćnog gavrana! A kada sam se približio,
začuo sam nekakvo komešanje visoko iznad sebe. Kao da su se neke orlušine međusobno borile!
Beše mrak i ne videh šta je. Ali, čuo sam dečji plač iz ruševina kule!”
„Svaka čast, kapetane‚” reče kosingas.
„Kažeš da si sreo vilu?” upita ga Dušan. „Nema ko drugi da je pošalje nego Zmaj od
Jastrepca.”
„Siguran sam da jeste, care, ali kasnije sam čuo graktanje gavrana‚” odgovara kapetan
samouvereno. „Najavljuje dolazak Divljeg lova.”
„Kod Štimske kule, kažeš?” reče zamišljeno Dušan, a ovaj klima glavom. Dušan pogleda
kosingasa.
„Pojaviće se na tom mestu‚” reče Miloš Vojinović.
Dušan se zamisli koji trenutak, pa viknu da ga svi čuju:
„Spremite se da im izjašemo u susret! ”
Svi se uskomešaše.
„Kapetane, ostaješ ovde sa alemanskom gardom i čuvaj mi dvor!”
Crna ih slutnja obuze, ali niko ne zbori već se okupljaju oko svojih konja koje sluge drže
na kiši koja sipi. Žene ispraćaju svoje muževe, hrabro i stegnutih srca. Tek bi poneka nešto
šapnula, a muž bi samo klimnuo glavom. Znaju da se mnogi neće vratiti, pa ih svakom prilikom
dodiruju kao da pokušavaju da ih zadrže, da ih njihovi prsti zapamte. Unose im se u lice, kao
nameštaju im kabanice ili plaštove, ukrale bi poljubac ili pogled, traže neku reč utehe, makar
šapat ili osmeh. Srce im zaigra kada osete njihove ruke, oči im se napune suzama kada osete
toplotu njihovog dodira, stresu se kada osete toplinu njihovog daha na svojoj kosi. Nekako sve
loše pada u zaborav, a iz njih izbija samo ono lepo što krasi muža i ženu. Uvek je bolno rascepiti
jabuku na dve polovine.
Vidi Dušan u Jelene oči pune suza, samo što ne preliju iz duše. Ruke ne spušta sa njega,
samo ga naoko namešta, a on beše ganut osluškivanjem njenog šapata i drhtaja ruke. On joj se
osmehnu.
„Junačka mati prva zaplače‚” prošaputa ona.
On je nežno poljubi u čelo, a iz njenih očiju preliše se suze i zajedno sa kapljicama kiše
slivaše se niz njeno belo lice. Reči joj zastadoše u grlu, čini joj se da i ne diše. Crna je mori
slutnja kao nikad ranije. Kao da ih i nebo oplakuje, a sunce ne želi da gleda njihovu pogibelj.
Dušan pogleda svoje vitezove i kada se uveri da su svi spremni, dade znak da se uzjašu
konji koji su nestrpljivo čekali da krenu, pa doviknu Milošu Vojinoviću:
„Kosingase, vodi nas u boj!”
Ovaj se prvi vinu u sedlo i povika:
 „Zmajevi, za kret časni i slavnu smrt! Za mnom!” I podbode svog vranca, koji se propnu i
kao odapeta strela polete napred.
Zatutnja zemlja pod teško oklopljenim konjima i vitezovima, a u korak ih prate silvani
koji se ne odvajaju od svojih gospodara.
 Glava osamnaesta
- avgust 1347. godine

„Svima onima koji zmajeve drže, ovaj zakonik neka se u um postavi i dovjeka poštuje, jer
zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego što smo i slovo imali, pa ih valja poštovati i čuvati,
jer su od Boga. Kao što nas bez zmajeva ne bi ni bilo, tako nas bez zmajeva neće ni biti.“

Kolona od oko sto pedeset vitezova i isto toliko silvana stigla je kasom za jedan sat do
Štimske kule na obali rečice Crnoljeve. Već se bilo razdanilo, ali i dalje beše sumorno zbog sivih
oblaka koji su se preteći nadvili nad njihovim glavama. Kiša je još uvek rominjala, a zemlja je
bila natopljena. Severoistočno od njih pružala se močvara sa trstikama, šašom i šibljem, a sa
druge strane brdovitost klanca Crnoljeve. Kula je poticala iz vizantijskog doba i čuvala je taj
jedini prolaz sa severozapada. Sada je bila u ruševinama, a od četvrtaste građevine ostala su samo
dva zida visoka dva metra. Naokolo je bilo razbacano kamenje obraslo travom ili mahovinom. Ha
malom uzvišenju virila je kao okrnjen zub. Sa istočne strane uzdizalo se golo brdo Glava sa
svojim blagim travnatim padinama.
Visoko iznad njih kružio je jedan veliki gavran, koga su uočili pre nego što su čuli
njegovo graktanje. Raširenih krila klizio je ukrug po vazdušnim strujama kao strvinar nad
plenom. Nije se micao odatle i povremeno bi se zlokobno oglasio. Graktaj bi odjeknuo pustom
udolinom kao da doziva nečastive sile.
„Izgleda da smo stigli na vreme‚” reče kosingas zagledan u gavrana.
„Reklo bi se” ponovi zamišljeno Jovan Oliver i pokaza u pravcu oblaka, koji se spustio do
zemlje, pa se kao magla valja prema njima. Bio je nekoliko stotina metara od njih.
„Dolaze li to bauci?” pita Vratko.
„Bez sumnje‚” odgovara Vojin gledajući oko sebe.
„Onda se pripremimo” kaže Preljub i isuče svoj mač.
Uto im prilaze Veljko i Grgur koji su obišli ruševine kule.
„Nemamo kud, napašćemo ih frontalno” reče Veljko.
„Ima nas malo za drugu taktiku‚” reče Branko Mladenović.
„U pravu je Branko” reče Miloš Vojinović. „Raširićemo se u jedan gusti red, kolena uz
kolena, onako kako uvek radimo i udariti ih po sredini, pa šta nam bog da.”
„Ti, Dušane, reče da će nam Zmaj od Jastrepca priskočiti u pomoć‚” reče vojvoda Veljko.
„Ne vidim ga nigde.”
„Doći će on već” reče Dušan samouvereno. „I dosad je dolazio.”
„Samo da ne dođe kasno‚” reče Branko.
„Taj nikad nije okasnio, budite bez brige, braćo” reče kosingas.
Nekoliko trenutaka nemo gledaše kako se oblak guste magle približava. Ništa se još nije
videlo u njoj, ali mrtvi muk se širio po ionako tihoj ravnici. Činilo se da i najmanji zvuk odjekuje
kao crkveno zvono. Magla se raširila nekoliko stotina metara, pa kako se valja, tako guta sve pred
sobom. Opčinjavala je izgledom, nestvarno jeziv. Svima je odmah bilo jasno da nije od ovoga
sveta, već je prolaz u carstvo senki, gde se smrt veliča kao život na ovom svetu.
„Obrazujete red! ” viknu Miloš Vojinović. „Svaki silvan uz svog viteza!”
Nasta kratko komešanje dok vitezovi ne poređaše svoje konje u dugački poredak, u čvrstu
formaciju kolena uz kolena, kao neprobojni oklopni bedem. Silvani stoje ispred svojih gospodara,
a konji frkću i kopitima rovare zemlju. Predosećaju blisku borbu i zlo koje se krije u magli. To su
neustrašivi ratni konji koji gaze sve pred sobom i neće ustuknuti ni pred najgorim baukom. Ispred
kolone na konju sedi kosingas i pokušava da obuzda svog vranca, koji se propinje ili mlati
glavom. He drži ga mesto, kao ni njegovog gospodara, čiju napetost oseća.
„Vitezovi reda Zmaja!‚” viknu kosingas isukavši svoj Drakon. „Kucnuo je čas da još
jednom izvršimo svoju svetu dužnost! Tuđinsko zlo se nadvilo nad našim narodom! Bolje nam je
jednom poginuti nego uvek tuđina dvoriti! Bolje nam je muški poginuti, nego ženskih sto godina
živeti! Bolje pasti u boju, nego zmajske duše da nam ukradu! Braćo, mi se ne strašimo hrabro
umreti, već se bojimo sramotno živeti! Zato..pa poče rukom da se krsti. „Sa verom u Boga, verom
u mač, verom u konja i verom u zmaja svoga... krenimo u boj... za krst časni i slavnu smrt! ”
„Za krst časni i slavnu smrt!‚” jednim glasom svi viknuše nakon što se sa kosingasom
prekrstiše.
Kosingas dade znak mačem i podbode svog konja, koji polete napred. Zatutnja zemlja i
rasprši se kameni muk, koji ih pritiskaše. Vitezovi galopom krenuše napred u susret magli sa
isukanim mačevima, čvrstim srcem i nepokolebljivim duhom. Formaciju su čvrsto držali.
Izgledalo je kao da se nekakav oklopni bedem valja, spreman da pregazi sve što mu stane na put.
Iznad njih gavran najednom prestade da kruži već polete svom brzinom ka magli. Ulete u nju i
kao da ju je rasterao jer ona poče da pada na crnu zemlju, a iz nje da izranjaju urezane strašne
konture demonskih stvorenja na konjima, grbavi obrisi alavuka i davivuka. Njihovi nerazgovetni
pokliči i krkljanje huče kao talas užasa, od kog se ledi krv u žilama. To mnoštvo zla vri i reži.
Okovana snaga se napinje kao zapeta strela spremna da oslobodi koban udarac.
Magla oslobađa jezive muške i ženske demone lica iskreveljenih u životinjske grimase,
naoružane svakakvim strašnim sečivima koja avetinjski sijaše. Kao da neki bog htede da spere
svu tu strahotu, te spusti težak pljusak, koji celivaše ratnike. U huku pljuska zaigra besno i
strahovito režanje zgrčenih i iskeženih gubica demonskih pasa.
Licem u lice sa Divljim lovcima, vitezovi stegnuše u jednoj ruci mač, u drugoj štit, pa s
verom u sebe i u svoje drugove, svom silinom udariše u zbijenu masu demona i pregaziše
nekoliko njihovih redova. Pod njima su padale zveri i njihovi jahači. Njihovi konji, okrvavljenih
kopita, su grabili napred, gazili alavuke i davivuke, obarali demonske jahače i ostavljali ih za
sobom slomljenih tela i udova. U prvi mah, činilo se da će tako vitezovi probiti celu hordu bauka,
ali ovi zbijaše još više svoje redove i zaustaviše im prodor.
Silvani se nezadrživo baciše na alavuke i davivuke kidajući šta stignu svojim velikim
očnjacima. Nije se moglo razaznati ko koga grize, šta otkida, čija krv lipti. Sve se pretvorilo u
krvavu gomilu krzna koja je režala, skičala, pomahnitalo škljocala čeljustima i grebla kandžama.
Demonska masa se talasa od svakakvih nakaza; svi željni klanja i ljudskih duša. Stuštili su
se sa svih strana kao pomamne i proždrljive zveri gladne krvi. Nasta krvava seča, u kojoj vitezovi
ne gledaše gde seku ili kako ubadaju, već samo hoće da sa sebe skinu demone koji grizu i
kandžama grebu. Udarcima njihovih mačeva i sekira jedva odolevaju, jer silovito navaljuju bez
ikakve veštine već samo sirovom snagom. Pod nogama im se stvori crveno blatište, a kiša koja
lije ne stiže da spere svu krv sa njih. Nogama su gazili po odsečenim glavama i udovima ili se
saplitali na mrtve konje ili pse. Jauci i krici ranjenih i umirućih pomešaše se sa pokličima besa i
pobede dok im demoni čupaju duše i proždiru ih. Oni najhrabriji posrću, izdišu, ali ni glasa ni
jauka ne ispuštaju, već u samrtnom ropcu odvlače sa sobom još nekog demona. I oni koji padnu
posečeni, grčevito drže svoje mačeve. Više ni silvani ne mogu da prate svoje gospodare jer su ih
nadjačali demonski psi koji silovito kidišu i kidaju ih na komade do neprepoznavanja.
Kiša prestade iznenada kao što je i počela, a hladan vazduh dunu sa moćne Šar-planine
noseći svojim dahom sav smrad od ljudi, životinja i demona. Probiše se i prvi sunčevi zraci koji
kao mačem rasekoše guste i tmurne oblake. Sunčevi zraci snažno se ponegde probiše do
natopljene zemlje i ispuniše udolinu svetlom. Jutarnje sunce obasja krvavo bojno polje kao
uskovitlano more telesa.
Metež je bivao sve veći, larma užasnija, isparenja su se uzdizala iznad bojišta, a krvavi
potoci su se slivali niz travu. U krvavom blatištu leže gomile mrtvih tela, što ljudskih ili
neljudskih, što konja ili silvana i demonskih pasa. Kako kog viteza poseku, demoni se kao gladne
hijene bacaju na njega da mu dušu iščupaju dok je još živ, jer se samo tako njima mogu nahraniti
i steći novu snagu i moć. No, nijedan im se ratnik ne dade živ već i poslednjim snagama pružaše
otpor i padaše posečeni. Jer svoju dušu za Gospoda čuvaju, a ne mračnicima da je daju.
Uskovitlala se masa demonska, pa opkolila sa svih strana vitezove u malim grupama. A
oni čuvaju leđa jedni drugima, kao brat bratu i nemilosrdno sačekuju svaki napad paklenih
lešinara i hijena. Stuštile se mrakače i nezadrživo seku konje, silvane... hrabre vitezove.
Slomljenih oklopa i štitova, izranjavljeni silovito kidišu na iskežene bauke žedne njihove krvi i
duša. Zveket mačeva i sekira, zlokobna škripa metala odzvanja bojištem.
Car Silni, sav krvav i nalik nekom strašnom bauku iz najdubljeg Ada, krči svojim
Kladencem prolaz kroz jezive telesurine jer hoće svoju grupicu vitezova da spoji sa
kosingasovom kako bi se lakše oduprli bezumnoj demonskoj navali. Dok neki na njega zamahuju
sekirama ili mačetinama, drugi ga grizu ili grebu kao besne zveri. Sve ih on Kladencem skida ili
odbija od sebe, i ne gleda gde ih seče ni kada ciče i crkavaju. Gazi kroz krvav glib i preko
posečenih bauka i vodi svoje ljude prema Milošu Vojinoviću. Vidi kako oko kosingasa vitezovi
posustaju, padaju pod udarcima demonskog sečiva, a zatim ih bauci komadaju ne bi li im se
domogli duša. Uplaši se car za svog kosingasa da neće sam izdržati pred naletom beštija, pa hita
ka njemu probijajući sebi i svojima prolaz kroz gusti zid demonskih aveti. Ali ma koliko
Kladencem posekao utvara, druge mu se ispreče, iskežene u svirepom grču dok kidišu na njega.
Kada preko demonske mase koja ih je razdvajala ugleda na vražjem konju priliku umotanu u crni
plašt sa kapuljačom koja je delimično krila avetinjski belo lice, caru odmah bi jasno da je to stvor
od velikog značaja među demonima. Nije znao da je to bio kralj Jova sa svojim ozloglašenim
mačem Nagelringom, za koji se pričalo da lomi mačeve, oklope, čak i kamenje.
Vođa Divljeg lova, besan što se nije domogao zmajevitog deteta, okomio se na kosingasa
želeći da mu istrgne zmajsku dušu iz umirućeg tela. Zato, ne mareći nimalo za svoje demone,
potera svoga konja preko njih i probi prolaz svojim mačem. Obuzet divljom pomamom, obruši se
silovito na kosingasa. No, Miloš Vojinović ga spremno dočeka i odbi svojim Drakonom njegove
ubojite udarce. Kada Erlkonig vide da je njegov Nagelring nemoćan protiv zmajskog sečiva,
spopade ga napad ludila i urličući poseče nekoliko svojih demona koji su mu smetali. Ovi, kada
videše svoga razgnevljenog vođu, brže-bolje odstupiše i prepustiše mu kosingasa. Ha sve to,
Miloš se, onako kako je samo on umeo, iskezio u lice smrti. Njegova drskost još samo više
razljuti Erlkoniga, pa opet potera svog konja na Miloša Vojinovića. Ovaj se izmaknu, kleknu i
mačem mu preseče nogu. Konj bolno zanjišta i strovali se zajedno sa svojim jahačem. Vođa
divljih lovaca spretno se dočeka na noge i bez oklevanja navali na kosingasa. Zamahivao je i
mačem udarao što je jače mogao. Nagelring i Drakon su sevali varnicama, a udarci su čini se
najglasnije odzvanjali bojištem. U njima, kao njihova dva boga da su odmeravali svoju snagu i
moć. Kada mu kosingas veštim udarcem izbi mač iz ruke, ovaj se preneražen ukopa. Miloš
Vojinović krete na Erlkoniga da ga dokrajči, ali ga kroz leđa probi koplje. Kosingas se zatetura i
uhvati se za ranu na grudnom košu iz koje je virio krvavi vrh koplja. Kroz masu demona, probi se
na konju Holda, zadovoljno se cereći nad svojim plenom. Nepogrešivo je bacila koplje.
„Prepusti ga meni!” viknu joj Erlkonig. „Ja sam se borio sa njim!”
„Ne!” zareža besno ona još sa konja. „Njegova duša je moja!”
Ona se iz skoka nađe kraj kosingasa i uhvati ga za glavu obema rukama, ali dotad se
Dušan sa svojim vitezovima probi do njih i jurnu na Holdu preteći Kladencem. Ona se prenu
ugledavši gorostasa od cara Silnog, nakrvavog i iskeženog poput zveri, pa ustuknu. Uto mu u
susret navali masa demona koja je dotad strpljivo pravila obruč oko megdana i u poslednjem
trenu spasiše svoju gospodaricu. Opet nasta strašan metež i klanje, pa se silni zlodusi zaleteše i na
povređenog kosingasa, koji konačno klonu na kolena i predade dušu Gospodu svom.
Kada Dušan vide da će ga demoni izmrcvariti, uz mučan krik probi se do njega. Svojim
Kladencem raskrči sve zlo oko sebe i stade nad palim junakom da brani njegovo nakrvavo telo.
Niz obraze se caru cede krv, suze i znoj, ali kamena mišica mu čvrsto drži balčak mača i
nepogrešivo seče sve što mu se nađe nadohvat sečiva. I ostali vitezovi okružiše telo kosingasa,
braneći ga kao svoju najveću svetinju.
A kako mu je Erlkonig bio nadohvat mača, Dušan razjareno navali na njega. Ovaj jedva
uspe da odbije njegove snažne udarce, pa se zatetura unazad i umalo ne pade preko mrtvih.
Dušan oseti da je ovome kraj blizu, pa navali još žešće i zamahnu mačem pravo ovome u glavu.
Kralj Jova mu hitro ispreči svoj Nagelring, ali ovaj puče kao trska pod udarcem Kladenca. Izraz
zabezeknutosti osta mu na licu kada mu vilinsko sečivo odseče glavu.
Pa ipak, Holda je sa svoga konja ohrabrivala demonske krvnike da jurišaju ne mareći što
joj je kralj Jova pao. To nije smetalo ni bezdušnicima koji ga očas pregaziše navaljujući na malu
grupu zmajskih ratnika.
U trenutku tog užasnuća, Dušan pojmi da im nema spasa, da će zlo nadvladati i da će svi
skončati u krvavom blatištu. Nisu mogli da se odupru ovom bezumnom gnevu i mržnji koji ne
znaju za strah, zamor ili bol. Gledao je kako demoni čereče njegove vitezove, a oni ženskog
obličja ih kasape i masakriraju. Demonski psi su kidali i komadali silvane koji su se poslednjim
snagama borili...
Najednom, jedan strašan i prodoran krik nadjača gromorno talabukanje bojišta. Jeza
prostruji kroz sve kao ledeni vihor koji koči od nepojmljivog užasa. I demon i čovek, i alavuk i
silvan - svi se zalediše u teskobnoj grozi, koju izaziva krik iz najmračnijih dubina svake
podsvesti. U začudnosti trena, svi se ukopaše u mestu jer ih strah nenadano obuze.
Dušan se okrenu i ugleda kako sa vrha brda Glava jedna usamljena prilika juri na belom
konju. Kada je raširio ruke, plašt mu se uskovitla i poprimi oblik zmajevih krila, a šlem izgled
zmajeve glave. Car odmah prepozna u njemu Zmaja od Jastrepca kako sa mačem u ruci leti na
svom Voluju niz padinu pravo u krvariju u njenom podnožju. Htede car da se obraduje, ali shvati
da konjanik juriša sam u pogibeljnom napadu. Već tren kasnije opet se zemlja zatrese od istog
krika i iza vrha brda, u vazduh se vinu jedan golemi zmaj, koji svojim raširenim krilima zakloni
sunce. Beše toliko veliki da se brdo pod njim učini malo, a konjanik na belom konju kao miš
naspram orla. Huk usporenog lepeta ogromnih krila činiše se kao duvanje snažnog vetra, koji
nosi sve sa sobom. Ha njegovoj velikoj glavi isticaše se dva krupna smaragdna oka, a zmajeva
krljušt na jutarnjem suncu blesnu modrocrvenom bojom. Svojim dugačkim repom dodirivao je tlo
i kako se polako kretao, tako je kopao rov dubok kao rečno korito.
Takav užas obuze Divlji lov kad ugleda svog drevnog neprijatelja da ih više od polovine
ispusti oružje i nagna se divljim begom na suprotnu stranu. Nasta takva pometnja među njima da
su se neretko međusobno sudarali bežeći od strašne smrti. Drhtavim i smetenim kricima potražiše
spas bežeći kao bez glave sa bojnog polja. Ali, red Zmaja ne osta zbunjen već se dade u poteru za
njima i kažnjavaše ih nemilosrdnom sečom i odmazdom za svakog palog druga i silvana.
Ni golemi zmaj Viden ne ostade da lebdi u mestu, već se sa nekoliko jakih zamaha krila
stušti na demone koji izbezumljeno bežaše od velike senke, koja se širila nad bojnim poljem.
Znali su oni dobro zašto beže, jer usledi ono čega su se najviše pribojavali. Uz gromoglasni urlik
zmaj dunu plamenu loptu, koja u migu sprži na desetine demona i njihovih pasa. Pa kada se još
obruši na njih kao opao na kokoške, svojim velikim kandžama pokosi ih nebrojeno mnogo, a
neke pohvata i smrvi. Od siline lepeta krila oborio bi one ispod sebe, a neki od užasa nisu smeli
ni da se pridignu. Red Zmaja ih nastavi kositi bez milosti, režući ih svojim ljutim sečivima.
Ako je Divlji lov napao brzo, sada je još brže ne osvrćući se bežao. Raštrkani u svim
pravcima pokušavaju da umaknu zmajevom gnevu i plamenu, no njegovim smaragdnim očima
nijedan nije mogao da pobegne. U preletu bi ih zgrabio svojim velikim kandžama i smrvio u
bezličnu krvavu masu. Plamenom kuglom bi ih spržio do neprepoznavanja. Bojištem se više nije
čuo zveket oružja od njegovog besnog urlika, od koga bi se zatresla zemlja, i od vriske i kuknjave
preneraženih demona koji su glavom bez obzira bežali na sve strane. A on ih je vešto lovio kao
što kobac hvata živinu. Nisu mogli umaći njegovom oštrom pogledu i gnevu. Jer zmaj je prirodni
neprijatelj demonskim bezdušnicima i svoju zemlju brani do poslednjeg daha.
A kako su u strahu brze noge, tako red Zmaja ubrzo odustade od potere i vrati se na bojno
polje da spasava svoje ranjenike. U krvavom blatištu ležale su gomile mrtvih i tek bi poneko
davao znake života. Umiruće demone bi odmah dokrajčili, a ranjene vitezove i silvane su izvlačili
ispod mrtvih.
Dušan bi zapanjen kada na bojištu ugleda samo pedesetak svojih zmajevitih vitezova na
nogama. Ni sam nije znao koliko je posekotina ili modrica zadobio, ali je bio srećan što je još
mogao da hoda. Vukao se po krvavom polju gledajući u mrtva lica prijatelja, ne verujući da ih
više nema.
Najednom, ugleda nekakvu krvavu masu kako mu puzi u susret. Ha prednjim šapama
njegov Zmajar vukao je patrljke od zadnjih nogu, a na telu su mu zjapile strašne rane. Dušanu
brada zadrhta kada mu se njegov silvan sruči pod noge tiho zacvilevši. Došao je svom gospodaru.
On se spusti na kolena, podiže mu glavu i priljubi je uz svoju.
„Deo mene odlazi sa tobom, brate moj” prošaputa Dušan.
Kada ga ponovo pogleda u oči, one behu ukočene i cakliše se. Dušan ga podiže i krenu po
bojištu tražeći svoga konja, sa koga beše odavno zbačen. Nije znao ni da li je živ. Uto, ugleda
starog Vojina kako se drži za glavu i polako se klati nad nečijim telom. Odmah je znao da tu leži
kosingas Miloš Vojinović i srce mu se još više steže.
Kada usput srete Branka Mladenovića, nakrvavog i polomljenog oklopa, kako vodi svoga
konja, bez razmišljanja mu reče:
„Jaši do dvora, Branko. Dovedi nekoliko zaprežnih kola za ranjene i mrtve.”
Ovaj samo klimnu glavom, uzjaha svoga konja i galopom napusti bojište. Dušan spusti
svoga Zmajara i priđe Vojinu, koji oplakivaše svoga sina dok mu brisaše krvavo blato sa lica. Šta
reći ucveljenom ocu kada nijedna reč ne može da mu ublaži tugu? Car se zagleda u mrtvo lice
kosingasa, pa prosto ne može da veruje da je mrtav. Kakva je ovo pobeda kada ih je toliko za nju
palo?
Priđe im Zmaj od Jastrepca na Voluju i sjaha. Vrati krvavi mač u korice i priđe im sa
rečima:
„Bolan je ovo dan za oca koji izgubi sina i crn dan za zemlju koja osta bez svog
kosingasa.”
„Došao si u poslednjem trenu” reče mu Dušan. „Svi bismo ovako skončali... Zmaj Viden
nas je spasao.”
 „Kako vam ne bi pomogao kada je ovo njegova zemlja! On je čuvar Svetovidovog
hrama!‚” reče vilenjak. „Ne može da dopusti da je ukaljaju demonske sile.”
„Ostalo nas je malo, i tek poneki silvan jedva mrda‚” vajka se Dušan. „Ni svoga konja ne
mogu da nađem!”
„Bitke su uvek nekome gorke, care‚” reče Zmaj od Jastrepca. „Nečiji otac, sin ili muž
uvek pogine. To su ljudi koji su za sobom ostavili porodice, neko će da ih oplakuje... A za
kosingasom će cela zemlja tugovati.”
„Ponosi se svojim sinom, Vojine.” reče mu Dušan i stavi mu ruku na rame dok je ovaj lio
suze za sinom. „Hrabro se borio i uzdignute glave je otišao pred naše pretke.”
„Slaba mi je to uteha, care‚” reče Vojin kroz suze, pa dohvati Miloša i podiže ga. „Nekada
sam ga ovako nosio kao maloga... a sada ga nosim mrtvoga.” Kada to reče, iznese ga sa bojnog
polja i spusti na čistu i neukaljanu travu, i osta kraj njega.
„Kako će sada zemlja bez kosingasa, Zmaje?‚” upita Dušan.
„Ništa se ne dešava bez razloga” reče ovaj. „Ako je Miloš Vojinović otišao, to znači da
dolazi drugi kosingas.” Kada to reče, sagnu se i iz blata podiže mač Drakon, koji je Milošu dao
kada je ovaj postao kosingas. „Izgleda da je vreme da ovaj mač pređe u ruke drugog junaka.”
Zatim se obojica zagledaše u zmaja Videna kako u daljini proganja ostatke Divljeg lova.
Ponekad bi se iznenada obrušio na zemlju ili bi bljuvao vatru po njima. I nije odustao dok i
poslednjeg nije ubio ili oterao iz svoje postojbine, zemlje zmajeva.
Oko podneva je stiglo desetak zaprežnih kola u koja su utovareni mrtvi i teško povređeni
vitezovi i silvani. U tišini i teška srca, kolona je polako krenula nazad na dvor, gde su nestrpljivo
čekali žive, a sa neizrecivom tugom pale junake.
Te večeri gust crni dim dizao se sa Paun-polja, gde su gorele lomače.
Vojvoda Vojin je umro od tuge već te zime. Njegovo srce nije izdržalo gubitak svog
prvorođenog sina.
 Glava osamnaesta
- avgust 1347. godine

„Smrt je čaša poreduša.”

Izdala si me, Frejo! zaori se mračnim tunelima Itugenin glas. „Prekršila si naš pakt
svojom izdajom! ”
„I mene si napala!” dodaje besno Umaj. „Htela si da me ubiješ!”
„Vas dve ste me prešle! uzvraća ljutito Freja. „Vi ste krive za ovaj poraz!”
„Mi krive?” začudi se Itugen. „Ti si otkrila vitezovima gde će Divlji lov da se pojavi!
Inače nikada to ne bi saznali! Umaj kaže da si ti dovela jednog viteza do derišta i zatim si je
napala! Zašto? Nije tako dogovoreno!”
„Vas dve ste mi prećutale da ćete oteti to dete! ”
„Morale smo nečim da namamimo Divlji lov!‚” odgovara Umaj.
„Obećale smo im to zmajsko dete inače ne bi pristali da dođu! A ti si sve pokvarila!”
iskezila se Itugen. „Izdala si nas, prokleta bila! A mogli smo da ih uništimo! ”
„Trebalo je da mi kažete šta smerate, a ne da iza mojih leđa kujete zavere!” odmahuje
rukom Freja. „Niste smele to da uradite!”
„Zašto si rekla tom vitezu gde da nađe usuda? Zašto?‚” pita je Itugen.
„Usud?” začudi se Freja. „Čiji je on usud? Opet nešto krijete od mene!”
„To se tebe ne tiče! Zašto si nas izdala?”
„Onda se ni vas to ne tiče!‚” ljutito će Freja. „Odlazim iz ovog veštičjeg brloga!”
Okrenu se da krene, ali Itugen joj doviknu.
„Stani! He možeš da ideš!... U redu! Dobro!” popusti Itugen. „Mi smo na istoj strani, ne
smemo ništa da krijemo jedna od druge!”
Freja se okrenu ka Itugen i vrati se.
„Šta si mi prećutala?‚” upita je ona.
„To derište je usud moga štićenika” reče Itugen. „I zato mora da umre.”
„Pobogu, Itugen, ti kao da ne znaš da se protiv usuda ne možeš boriti” smeje se Freja.
„Ako mu i odložiš smrt za koju godinu, ona će ga ipak sustići... To mu je usud”
„Znam, ali obećala sam mu da ću učiniti sve da mu pomognem” reče Itugen. „Ali car
Silni mi je glavna prepreka i briga! Njega moram da uklonim.”
„I meni je isto koliko i tebi” reče Freja.
„Zašto si nas odala kada smo mogle konačno da ga se otarasimo?” pita je ponovo Itugen.
Freja zaćuta razmišljajući da li da im otkrije tajnu. Možda bi se zaista sve drugačije
završilo da su bile iskrene jedna prema drugoj, umesto što su sebično krile svoje tajne.
„Tvoj usud je jedini koji može da uzme koplje svetog Georgija iz ruke kipa... Zbog toga
mora da ostane živ. Posle može i da umre‚” reče Freja.
„Da uzme koplje? On jedini?” začudi se baba, pa se zamisli. „Kako znaš da samo on
može da uzme to koplje? Ja za to ne znam.”
Freja na to oćuta, ali shvati da daljim sukobom ništa neće postići. Nije imalo svrhe više
kriti bilo šta, jer u protivnom, dolaziće i dalje do nesporazuma i neslaganja među njima.
„Odin je jednom davno ukrao glavu Minoja, jednog od sinova Evrope i Zevsa, koja je
služila za proricanje, i u njegovim očima mi se to pokazalo.”
„On ju je ukrao?” iznenadi se Umaj. „Kažu da je Minojeva glava nepogrešivo otkrivala i
daleku budućnost... Mi ne možemo da vidimo daleko napred.”
„I da tim kopljem možda ubije baš moga štićenika, je li?”
„Neće, jer ćemo mu ga uzeti iz njegove mrtve ruke” reče Freja. „Ali mora da bude živ da
bi ga uzeo. Jednom nam umalo nije uspelo da oženimo cara Silnog našom štićenicom! Sve je bilo
ugovoreno i njihovo poslanstvo je došlo po princezinu ruku, ali u toku noći je ubijena. Neko nas
je preduhitrio i otrovao princezu Jelisavetu.”
„Ko?‚” upita Umaj.
„Ne znam... Ko god da je to uradio, bio je vrlo vešt.”
„Mene je briga za to vaše koplje, ja hoću njegovu glavu što pre!‚” ušeta se baba. „Ako
usud poživi toliko da ga uzme, on će krenuti sigurnim korakom svojim sudbinskim putem i ni ja
više neću moći da ga zaustavim... On mora da umre dok je još mali!”
„Ako umre sada, mi se nećemo nikada dokopati koplja!” uzviknu Freja.
„Zašto ste uopšte toliko sigurni da ćete moći kasnije, kada odraste?‚” upita je Umaj.
„Jer i mi imamo nekoga na njihovom dvoru.”
„Zašto ste toliko zapeli za to koplje, Freja?” upita je Itugen. „To je samo relikvija. Neka je
tamo gde je i dosad bila. Zar nije važnije uništiti usuda i njegovog zaštitnika?”
„Kako kad ih čuvaju zmajevi?” zavapi Freja. „Odvajkada žive u slozi! I vilinski svet im je
naklonjen! Iz pohote zmaja i žene rađaju im se najveći junaci, a tek oni koji se rode iz ljubavi vila
i tih junaka! Imaju zastrašujuće moći! ”
„Niko nije nepobediv, niti su oni besmrtni, Frejo!” umiruje je Itugen. „Dovoljan je samo...
jedan ubod u leđa ili... gorak otrov da se rešimo tih... junaka. Zašto vam je toliko važno ono
koplje?”
Sada se Freja od muke ušeta. Bilo joj je teško da prizna ono što ju je tištalo. Itugen
primeti da postoji još nešto, ali nije htela da navaljuje na nju. Osetila je da će joj ona sama reći.
Teško je priznati svoju nemoć.
„Tebe, Itugen, ne more naše brige” naposletku će Freja. „Tvoj mongolski narod je ostao
tebi veran... dok se naš okrenuo drugom bogu. Sve je manje poklonika stare vere, hrišćanstvo se
širi svetom. Došla su teška vremena za nas, jer ako se ne dodvorimo narodu, zaboraviće nas, a
zaborav ubija.”
„Šta hoćeš time da kažeš?”pita je Itugen. „Sa kim ste sklopili pakt?”
„Vidiš li da i neki stari bogovi polako prilaze hrišćanskom bogu. Niko ne može da mu se
odupre. To moramo i mi da ne bismo nestali.”
„Kome ste obećali koplje svetog Georgija?‚” pita Umaj.
„Rimskom caru Karlu‚” reče ova kratko i širi nemoćno ruke. „Nemamo kud... Moramo da
mu ga damo. Njegovi prethodnici su se već dokopali Plaštenice i Longinovog koplja, a već dugo
žele i ovo koplje. Samo tako možemo da zadobijemo milost cara i povratimo veru naroda.”
„Varaš se, Freja‚” odmahuje glavom baba. „Nadaš se da će vas proglasiti svecima, pa ćete
nastaviti da živite? Kakav je to život? Da služite nekog hrišćanskog boga?”
„Mnogi su mu već prišli; i većina slovenskih bogova‚” vajka se Freja. „Nema svrhe
opirati se, Itugen. Previše je moćan za nas, svi narodi mu se klanjaju, bolje je pridobiti njegovu
milost nego biti uništen.”
„Vi ste slabići kada ste to dopustili‚” smeje se Itugen. „U mom narodu je i dalje čvrsta
stara vera.”
 „Mi smo se borili, ali hrišćanstvo je mačem i ognjem iskorenilo staru tradiciju, a hramovi
su porušeni do temelja. Nada još postoji za nas ako car Karlo dobije to koplje.”
„Ja ne mogu da dopustim da usud zakorači putem koji će ga odvesti do moga štićenika, sa
tim kopljem ili bez njega! ” uzviknu Itugen.
„A ja ne mogu da dopustim da ga ubiješ jer ćemo ostati bez koplja!”
Obe ućutaše i samo se gledaju. Znaju da nema svrhe da se bore jedna protiv druge. Ciljevi
su im bili slični, ali vremenski se nisu podudarali. Itugen je želela da što pre ubije Miloša, a Freja
tek nakon što uzme koplje svetog Georgija. Ali, u nečemu su se slagale.
„Hajde da ostavimo po strani to derište” reče Umaj. „I prvo uništimo cara Silnoga.”
To je odgovaralo Itugen. On joj je bio najveća prepreka, veća od Miloša. Uostalom, i da
on ubije njenog štićenika Murata, ona će svoj plan da ostvari, ovako ili onako, to je već videla u
ogledalu Toli. Ali, dala mu je svoju reč. Nije smela da prekrši pakt jer joj se to može osvetiti.
Oboje su vezani svetom zakletvom i zapečatili su je krvlju. Čekaće pravu priliku, a dotle...
„U pravu je moja kćerka Umaj” reče naposletku Itugen. „Preča nam je briga car Silni...
Šteta što smo propustile ovu priliku sa Divljim lovom. Čujem da se Holda jedva izvukla, a da je
Erlkonig pao. Sigurno nas ona proklinje.”
„Posle ovoga, sigurno više nikad neće zakoračiti u zemlju zmajeva” reče Freja.
„Bar smo se otarasile kosingasa... Biće nam lakše‚” reče Itugen.
„Vreme je, dakle, da upotrebiš svoju štićenicu, majko” reče joj Umaj.
„Da.. ”reče ova zamišljeno. „Bojim se da to neće ići tako lako. Em su ljudi tako spori u
svemu što rade, i užasno su povodljivi i pohlepni, em cara Silnoga dobro čuva Mokoš... Moramo
najpre nju da nadmudrimo.”
 Glava dvadeseta
- proleće 1350. godine

„Od rođene tikve drška.”

Otkako mu je dolazilo mletačko poslanstvo prošle godine, Dušan je bezuspešno

pokušavao da privoli Jovana Asena, Jeleninog brata, da dođe na dvor i da mu položi račune za
primedbe koje su ne samo Mleci imali protiv njega, već i njegov protovestijar, odnosno carski
blagajnik Kotoranin Nikola Buća. Mesecima mu je car slao glasnike pozivajući ga da dođe na
dvor u Prizren, pa u Paun-polje, ali ovaj se uporno oglušavao odgovarajući da će doći prvom
prilikom, čim dovrši važna posla. Dušana bi to razgnevilo jer nijedan njegov podanik nije se tako
osiono ponašao, iako je on bio popustljiv prema svojim velikašima. Otkako mu je dao
namesništvo Valone, stalno su mu pristizale manje ili veće žalbe na njegov račun. Naravno,
najviše ih se odnosilo na prevelike carine, namete za trgovce, zelenaštvo, a najnovija žalba koju
mu je mletačko poslanstvo uručilo odnosilo se na pljačku jednog mletačkog broda, koji je
doživeo brodolom pokraj njegove obale. Ono što ga je takođe nemalo iznenadilo bili su izveštaji
o Asenovim sporadični susretima sa njegovim polubratom Simeunom, namesnikom Epira.
Njihove zemlje su se graničile.
Možda ga je ipak najviše bolelo što je njegova supruga Jelena bezuslovno branila svog
brata Asena uprkos tome što je svima na dvoru bilo jasno kao dan da se čovek bavi samo
spletkama od prvog dana kada je sa porodicom došao iz Vidina, u Bugarskoj, u ju.
„Nisi mogla gori miraz da mi doneseš” govorio joj je Dušan jer je došavši iz Bugarske da
se uda za njega, povela i svoga brata i njegovu porodicu.
Nikada mu nije bilo jasno zašto je Jelena bila toliko vezana za njega. Znao je on da je ona
svesna toga, ali kad god bi je pitao, ona je kratko odgovarala:
„Brat mi je, kakav je, takav je.”
Ipak, Dušan je sumnjao da je posredi i nešto drugo. S obzirom na to da ni sama carica nije
uživala posebnu naklonost dvorjana, koji su je iza leđa nazivali Rogozna zbog nekih spletki, pa i
trovanja, Dušanu se činilo da su brat i sestra zajedno bili umešani. Pogotovo je nestanak njegovih
starih saboraca Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića bio sumnjiv, pa su neki upirali prste na na njih
dvoje. Ha kraju je i sam digao ruke od toga, pošavši od sebe samoga, jer je morao priznati da ni
on nije mogao da obuzda svoju caricu, pa valjda tako nije mogla ni sestra brata.
Ali ovaj put, kap je prevršila čašu i Dušan je bio odlučan da presliša samoživog Asena, da
ga izgrdi i upozori da mu ne kvari ionako klimave odnose koje ima sa Mlecima. Već je smislio
kako će da ga se otarasi, pa makar se Jelena na njega ljutila. Samo je čekao pravi čas da mu uputi
ultimatum, a sada mu se prilika ukazala.
Konačno, tog proleća, početkom maja, Jovan Komnin Asen došao je na dvor u
Paun-polju. Dok ga je Dušan čekao u prestonoj dvorani, Jelena je sedela na prestolu do njega i
opet planirala da brani brata. Njegov pokušaj da nasamo razgovara sa Asenom odmah je propao,
jer Jelena nije želela da ih ostavi same i po svaku cenu je insistirala da bude prisutna. I Dušan je
opet popustio.
„Ne budi okrutan prema njemu” reče mu Jelena. „Nije on kriv. Običaj jus naufragii daje
mu pravo da opljačka brod koga zadesi brodolom kraj njegove obale.”
„Ne brani ga više, što je mnogo mnogo je‚” strogo će Dušan. „Znaš koliko su nam Mleci
važni, a on nam kvari odnose sa njima.”
„On mi je brat, Dušane... Nemam nikoga drugog.”
„Briga me, meni nije ništa.”
„Ja sam ti supruga!” iznenadi se Jelena.
„Ti jesi, on mi nije ništa.”
„Šurak ti je!”
„Briga me, ne treba mi takav šurak, niti sam tražio da ga dovedeš u ju‚” besno će Dušan,
zagledan u vrata očekujući da se ovaj pojavi. „Od prvog dana si svojeglava! Bolje bi ti bilo da nas
dvojicu ostaviš same, a da ti odeš da nadgledaš pripreme za večerašnju gozbu.”
„Meni je mesto kraj tebe‚” reče Jelena. „Ipak se kontroliši... Zbog mene.”
„Bolje bi ti bilo da ga ispitaš zašto se u tajnosti viđa sa tvojim miljenikom Sinišom” reče
Dušan, a Jelena razgorači oči. „Kažu da su se u nekoliko navrata sastajali.”
„Nije moguće.. ” izusti Jelena.
Uto se otvoriše vrata i u dvoranu uđe jedan visok, mršav čovek od oko 45 godina, duge
kose i kratke brade. Imao je ispijeno lice sa izraženim jagodicama na kome štrči orlovski nos
iznad tankih usana. Dušan je oduvek osećao odbojnost prema ljudima koji imaju tanke usne.
Smatrao ih je zlim i teško je krio svoju netrpeljivost prema njima. Asen je bio oženjen Anom iz
Vidina, koja je bila savršen partner za pohlepnog i ambicioznog čoveka kao što je bio Asen. Zato
mu je i dao Valonu, da ode što dalje od njega.
„Preuzvišeni i milostivi care!” uzviknu Asen. „Doleteo sam na prvi tvoj mig! ” Pa se
duboko pokloni nekoliko koraka ispred Dušanovog prestola.
„Kamo sreće da je tako, Asene” mrtav ozbiljan će Dušan. „Mesecima ti šaljem poruke.”
„Neizbežni carski poslovi!‚” sleže ramenima Asen. „Znaš da tvoju volju sprovodim u
Valoni... Pozdravljam te, najdraža sestro!‚” reče on poklonivši se i Jeleni. Ona mu uputi osmeh i
klimnu glavom.
„Da ti sprovodiš carevu volju.. ” započe Dušan, pa mu baci u ruke svitak sa mletačkim
prigovorima, „onda ne bi pljačkao tuđe brodove!”
Asen uhvati svitak, ali ga ne otvori. Znao je šta piše u njemu. I nije ga se ticalo. Oduvek je
bio uporan u ostvarivanju svog nauma, a kada mu se ukaže pokoja neočekivana, a zlatna prilika,
onda bi je bez razmišljanja iskoristio. A nesporazume bi izgladio preko svoje sestre.
„Ne shvatam, care, zašto se Mleci žale kada je moje pravo da prisvojim ono što spasim sa
broda od potpunog uništenja!” Širi ruke u čudu ovaj neprijatan čovek. „Zar je bolje prepustiti da
to more proguta i da se podave onoliki ljudi?”
„S obzirom na to da si ih prodao u ropstvo, neki su sigurno poželeli da si ih ostavio da se
udave” mirno će Dušan, a radije bi ga zadavio golim rukama.
„Mleci nemaju pravo da se ikome žale jer ja imam pravo na jus naufragii, a to znači..
„Znam šta znači, Asene” prekide ga Dušan. „Ali taj pomorski običaj više ne stoji. Sve
pomorske zemlje su ga se odrekle još pre 100 godina!”
„Ja to sad prvi put čujem” pravi se nevešt Asen. „Doduše, tek odnedavno sam namesnik u
Valoni... Ako je tako, izvinjavam se i tebi i Mlecima. Lično ću im uputiti poslanstvo sa mojim
najdubljim izvinjenjem!”
„Ako pročitaš njihove pritužbe, videćeš da traže da se ti ljudi vrate živi i zdravi, ili veliku
odštetu kako za njih, tako i za opljačkani tovar” reče mu Dušan.
 „Onda je bolje da im ti pošalješ poslanstvo sa izvinjenjem” promrmlja kroz bradu ovaj, pa
onda nastavi sa čuđenjem: „Čemu tolika huka i buka zbog šačice sirotinje?” „Jer ta šačica pripada
familiji jednog od članova Saveta desetorice! ” nagnu se prema njemu Dušan. Počeo je da gubi
strpljenje jer se Asen naivno pravio nevešt. „A pošto imaš vrlo dobre odnose sa njima, sigurno
znaš ko su oni.” „Uf.. ” Asen obrisa znoj sa čela. To očito nije znao. Savet desetorice beše jedan
od najvažnijih organa u mletačkoj vladi. „Nisam znao.”
„Gde su sad ti ljudi? Možeš li da ih vratiš u Veneciju?” „Pa... ovaj... He znam‚” zbuni se
Asen. „Prodati su... trgovcima robljem... Odvedoše ih nekud.”
„Onda ti savetujem da pohitaš nazad u Valonu i da kreneš tragom tih trgovaca i vratiš te
nesrećne ljude njihovim porodicama‚” reče mu Dušan.
„Da, da, care milostivi!” Pokloni se ovaj. „Sutra izrana odmah krećem!”
„Ne čekaj do sutra, već kreni danas.” kazuje mu Dušan.
„Ali, večeras je gozba, pa sam mislio.. ”
„Imaš preča posla nego da se gostiš.”
Asen zaćuta, pa pogleda Jelenu, tražeći pomoć. Dušan to primeti, pa kada ova zinu da
nešto izusti, on podiže ruku da je ućutka, pa reče:
„To nije sve, Asene... Šta je ovo?‚” pa mu baci u ruke još jedan svitak.
Ovaj ga otvori drhtavom rukom i letimično ga pogleda. Odmah ga prepozna.
„To je račun za prodatu stoku, šećer i biber‚” izusti ovaj. „Sve je kako treba.”
„Nije sve kako treba, Asene‚” ispravlja ga car. „Pogledaj potpis.”
„Da, potpis je moj.”
„Na kom jeziku si potpisao svoje ime i titulu?”
Ovaj oćuta i zacrvene se u licu. Ako je Jelena malopre i želela da mu priskoči u pomoć,
sada je odustala. Umela je da prepozna u Dušanovom glasu onaj ton kada je najbolje da ćuti i da
se povinuje njegovoj volji.
„Potpisao si se na grčkom! zaori se prestonom dvoranom. Asen se trgnu. „Jesi li ti Grk?...
Jesi li Romejac?... Zašto se nisi potpisao svojim pismom? Zar ti nisi moj činovnik?... Da te nije
Kantakuzen potkupio? Za koga ti radiš?”
„Za tebe, care milostivi!” Kleknu ovaj u strahu. „Ni za koga drugog, kunem ti se
Svevišnjim! Tako me tuđe oči ne vodile! ”
„Nemoj dvaput to da kažeš, Asene!” viknu Dušan, pa mahnu rukom, otpustivši ga. „Ti
stalno ponavljaš kako sprovodiš moju volju... Ako je tako, onda ima nešto što možeš da uradiš što
bi bilo od značaja za carevinu...” Asen zinu da pita šta, ali Dušan podiže ruku kao znak da ga ne
prekida. „Razvedi se od svoje supruge i oženi se sa Anom Paleolog Angelinom, majkom Nićifora
Orsinija. Taj savez nam je potreban, kako bismo nadvladali Kantakuzena. Radim i na tome da
razvedem Nićifora od njegove žene Marije, Kantakuzenove kćerke!”
Carica nemo, ali zabezeknuto gleda u cara, pa prosto ne može da veruje šta čuje. Zar tako
nešto da odluči a da nju ne pita? Samo što oboje uglas ne uzviknuše, ovako samo se Asen oglasi:
„Zar da se oženim tom trovačicom?”
„Trovačicom?” Pravi se Dušan kao da ne zna o čemu se radi. „Zar bih svog brata Simeuna
ženio sa Tomaidom, iz porodice trovača, da je to istina?”
„Ali, care...” Zakuka Asen, ali Dušan opet podiže ruku.
„Služiš li ti svom caru ili ne? I kome onda služiš? Kantakuzenu, možda? Ili, možda da te
vratim odakle si došao?”
„Ne, preuzvišeni care!” Zavapi Asen. „Tvoja želja je moja zapovest, biće kako si naredio!
”
„Gubi se, onda! Bićeš obavešten o ženidbi... I sam izgladi nesporazum sa Mlecima kako
znaš i umeš! Od mene ne očekuj ništa!”
Asen se pokloni nekoliko puta zaredom, pa sve unatraške hoda prema vratima. Najradije
bi se okrenuo i potrčao, ali ne sme. Ha kraju, šmugnu i ne pogledavši Dušana ili Jelenu.
„Dabogda omastio svojim vratom ličinu!‚” prokle ga Dušan.
„Bio si previše okrutan, Dušane‚” reče ljutito Jelena ustavši. „Kako možeš da ženiš moga
brata bez pitanja? Otkud ti to da ga oženiš tom... trovačicom? A znaš kakva je to porodica! Moraš
da povučeš svoju odluku!”
„Onda se ni Simeun neće oženiti sa Tomaidom!” Povika Dušan. „Ako on može, onda će i
tvoj brat!... I neću više da čujem ni reč od tebe! Bolje bi ti bilo da se pozabaviš gozbom nego što
puštaš Mariju da ona sve organizuje! Posle će ti đavo biti kriv! ”
„Kad se pre ona umešala?” začudi se Jelena, pretrnuvši od straha. „Sve će nas potrovati!”
„Valjda prvo probače hrane‚” zadirkuje je Dušan.
Jelena žurnim korakom izađe iz sale, mrmljajući nešto sebi u bradu. Dušan osta sam.
Setio se svog dragog prijatelja i saborca Miloša Vojinovića. Srce mu se stegnu.
„Neće ova gozba biti ista bez tebe, dragi moj‚” reče on zamišljeno naglas. „Ali, piću za
tvoju dušu... i za duše svih palih prijatelja i silvana.”
To veče, u salu za gozbe sjatilo se mnogo pozvanih sevastokratora i logoteta, čelnika i
vojvoda, kesara i župana, despota... svi sa suprugama, ako su ih imali. Za dugačkim stolom
sedelo je pedesetak ljudi, a car i carica su sedeli na čelu, jedno naspram drugog. Ha velikom
ognjištu nasred sale okretala se divlja svinja, a na stolu su već bile poslužene jarebice, fazani,
jagnjetina, razne druge đakonije od mesa i hlebovi. Pod svetlom baklji sa zidova i sveća na stolu
svetlucalo je zlatno i srebrno posuđe, pehari i bokali sa vinom ili rakijom, krčazi sa pivom. Svi
gosti su bili lepo odeveni po vizantijskom protokolu, sa dugim ogrtačima, crnim ili zelenim,
ukrašenim zlatovezom, biserima. Ha dnu sale je stajao orkestar od svirala, lauta, truba, doboša, a
pesme je pevao protopsalt, glavni pevač. Duž zidova je stajala, na svakih nekoliko koraka, careva
alemanska garda. Iza cara je stajao kapetan Palman, a iza carice njegov sestrić Georg. Bilo je
veselo i svi su bili razdragani. Cara je služio stavilac, mladi Lazar Hrebeljanović, koji se brinuo
da caru bude sve pod rukom i da ni u čemu ne oskudeva. Dušanu je momak bio drag i svaki put
bi se osmehivao kada bi ga ovaj služio. Njegova vrednoća i posvećenost poslu nije prošla
neopaženo kod cara. Primetio je koliko se razlikovao od njegovog oca Pripca, koji nikad nije
pokazivao želju da napreduje u službi. Te večeri je on služio caricu Jelenu.
U jednom trenutku Dušan usta sa peharom u ruci i svi ućutaše:
„Navikosmo da nam zdravice drži naš predobri Miloš Vojinović, koji beše vešt sa rečima
i šaljivog duha. No, zemlja ga je uzela isto onako kako nam ga je i dala, a sada on sigurno među
anđelima sedi i smeje nam se odozgo. I njemu i drugim junacima koji padoše hrabro od
zlodušnika posvećujemo prvi gutljaj...” Kada to reče, odasu na zemlju malo vina iz pehara, što
uradiše i ostali, pa nastavi. „Iako nevičan u zdravicama, kazaću vam ovako: Daj, Bože, svima
nama svega do volje, a bez nevolje: kruha, vina, meda, mleka, srebra, zlata i svakoga dobra od
tebe, Gospodine, poslata; ponajviše zdravlja junačkoga čemu smo se u mladosti dičili, u starosti
hranili, i gospodara Boga slavili i hvalili. A najviše, Bože, daj nam čistu dušu na umrli čas kako
nam je bila i na kršteni dan!”
Svi podigoše svoje pehare i nazdraviše caru i jedni drugima. Veselje se nastavi, pa ubrzo
stadoše da se ređaju razni zabavljači koje je retko ko gledao. Svi su bili obuzeti razgovorima,
šalama i smehom. Tako nastupiše žongleri, plesači, gutači vatre... a onda se pojavi jedan čovek
ogrnut crnim plaštom noseći veliku korpu od pruća sa jednim dvorskim slugom. Imao je dugu i
neurednu crnu kosu, dugačko lice i neobično krupne oči.
Niko ni njega ne bi primetio, nego on poče belim kamenom da crta krug oko sebe, pa
mnogi znatiželjno posmatraše šta to smera. No, kada i ta dvojica izručiše na pod gomilu zmija,
oni najbliži njemu poskakaše na noge, a žene vrisnuše. Svi se uzvrpoljiše, žene pobegoše na
drugu stranu stola. Čak i garda krenu napred, ali ustuknu pred svakojakim otrovnicama koje se
razmileše uokolo. Dušan pogleda Palmana, a ovaj mu pokaza rukom da ne brine, pa reče glasno
da ga svi čuju:
„Časna gospodo, ne strahujte! Ovaj čovek je zmijar i pokazaće vam kako ume da ovlada
ovim zmijama!”
Ipak, nikome ne bi svejedno jer je po podu milelo bar stotinu zmija raznih vrsta i dužina.
Beše tu šarki, poskoka i ko zna čega još što nije svojstveno ovim krajevima, a što je svojim
opasnim izgledom plašilo i muške i ženske glave. Muzičari prestaše da sviraju, pa se zbiše u
jedan ćošak i otud vire jedan drugome preko ramena.
Tada neznanac izvadi jednu malu vrbinu frulu ukrašenu kojekakvim nepoznatim znacima,
sede na pod unutar kruga, pa zasvira neku piskavu melodiju, od koje se sve zmije ukopaše u
mestu. Beše čudesno gledati kako ta stvorenja slušaju i reaguju na melodiju, jer kada on promeni
ton, one stadoše da puze ka njemu, ali nijedna ne pređe beli krug nego se kod njega zaustaviše i
migolje se u mestu. Kao da udaraju u neki nevidljiv zid i ne mogu da pređu tu čarobnu granicu.
Gomilaju se jedna preko druge, šište i palacaju račvastim jezicima.
Nikome ipak ne bi prijatno u društvu toliko gmizavaca, mada su svi čuli za zmijare, te
tajanstvene ljude koji su umeli da omađijaju zmije. Kažu da oni imaju pakt sa zmijama, da ih ni
za živu glavu neće ubiti, a ni one njih ugristi. Uvek znaju gde se kriju i nepogrešivo ih nalaze po
rupama ili ispod kamenja.
„Zmija se ubija samo jednim udarcem” reče neznanac, pa dohvati jednu šarku iz gomile i
okači je sebi oko vrata kao da je venčić od cveća. „Udari li se dva ili više puta, ubijena zmija će
uvek da oživi. Čak i da je razmrskaju, ona proživi.”
Svi su zgroženo gledali kada nastavi da uzima zmije iz gomile i da ih kači na sebe ne
plašeći se da će ga ujesti. One su se polako uvijale oko njega, gmizale mu po glavi, licu, rukama,
telu... kao da maze svog najdražeg. Zmijar zatim opet zasvira u frulicu, a one se raziđoše od njega
u svim pravcima, ali kad stigoše do stola, on promeni melodiju, pa sve krenuše na levu stranu.
Čim promeni melodiju, one se okrenu pa krenu na desnu stranu, vođene nekom čarolijom samo
zmijaru znanom.
To na sreću prisutnih ne potraja dugo, pa kada zmijar okrenu korpu na stranu i zasvira
opet neku melodiju, one same, sve do jedne, poslušno uđoše u nju i on je poklopi. Prisutni
nagradiše zmijara aplauzom, a on se bez reči povuče, a veselje se nastavi.
Gostilo se do posle ponoći kada su se svi razišli po sobama. Samo je posluga ostala da
čisti i posprema za njima.
Car i carica su se pripremali za spavanje. Kao i obično, Jelena se prva uvukla u krevet dok
je Dušan stojeći pregledao važna dokumenta. On primeti da je ona opet legla na njegovu stranu
kreveta. Umela je povremeno da to radi, pravdajući se da voli da spava na njegovom mestu i da
joj to pričinjava zadovoljstvo.
„Opet ti” reče joj on.
Ona oćuta i samo se smeška pokrivena do guše.
„Teško zaspim na tvojoj strani kreveta” reče on.
„A ja lepše spavam na tvom mestu” osmehnu se ona.
Car stade da traži nešto među hartijama na stolu, uze jedan novčić i baci ga Jeleni na
krevet.
„To mi je Nikola Buća večeras dao‚” reče on.
„Šta je to?”
 „Pogledaj malo bolje.”
Jelena uze novčić pa ga okrenu prema slabom svetlu, koje je dopiralo od mangala. Osmeh
joj nestade s lica.
„Tvoj brat je počeo da kuje svoj novac.”
Jelena ćuti i zagleda novčić. Zna da nema svrhe da ga brani, ali ipak reče:
„To si pravo dao i drugim svojim namesnicima, zašto ne bi i on?”
„Tačno...” reče Dušan, pa krenu ka postelji. „Ali, oni ne kuju svoj novac na grčkom jeziku
„Misliš da se potajno dogovara sa Kantakuzenom?”
„Ne znam, ali znam da se sastaje sa Simeunom.”
„A Simeun sa Kantakuzenom?”
„Nije isključeno” slegnu ramenima Dušan, pa se uvuče u postelju. „Obojica bi rado mene
uklonili sa prestola.”
„A ne zaboravi da je... tvoja maćeha Grkinja. Paleolog.”
„Možda se sprema neka zavera, moramo širom da otvorimo oči.”
„Ako je tako, onda je i Uroš u opasnosti.»
„Moraš prestati da slepo braniš brata‚” upozori je Dušan. „Dodvorava se Mlečanima,
Romejcima, Simeunu...”
„A ti prestani da braniš Simeuna” uzvrati mu Jelena. „Valjda vidiš da on i njegova majka
žele svu vlast.”
„Dogovorili smo se, Jelena‚” reče on i okrenu joj leđa. Ubrzo je zaspao.
Jeleni još dugo nije dolazio san na oči. Razmišljala je o onome što je danas čula i bila je
ljuta na svoga brata, ako joj je zaista radio iza leđa. Ha kraju, odagna teške misli da bi mogla da
zaspi. Ušuška se pod pokrivače i zažmuri.
I dvor utonu u mir i tišinu. Samo bi se periodično čuo bat koraka straže koja se smenjivala
po hodnicima. Sve je samo naizgled bilo mirno, jer iz nekog ćoška u carevim odajama izviri
jedna rogata zmijska glava.
Udaljenu i nečujnu čarobnu melodiju frule samo je ona mogla dobro da čuje, jer u
obližnjem šumarku, sedeći pored male logorske vatre sedeo je tajanstveni zmijar i svirao u svoju
frulu. Čarobni zvuk dosezao je do zmije i kontrolisao njeno kretanje i ponašanje. Pre nego što je
izašao iz dvora, zmijar je iz vreće neprimetno izvadio jednu malu rogatu zmiju kerastes i pustio je
u hodnik. Ona se pritajila sve dok nije pao mrak, a onda je vođena čarobnim zvukom kroz
pukotine u drvenim zidovima i podovima pronašla put do carskih odaja.
Nečujno gmižući približila se velikoj postelji i uz nogaru kreveta uspuzala se pod
pokrivače. Bila je toliko sitna da se nije ni primetilo na koga se ustremila.
Ženski vrisak se prolomi kroz noć.
Jelena se uspravi u krevetu mahnito bacajući sa sebe prekrivače, vrištala je uspaničeno
cepajući svoju spavačicu. Dušan unezvereno skoči i već pogledom traži svoj mač, ali videvši da
nema nikoga u sobi, usredsredi se na Jelenu, koja se bacakala po krevetu. Nešto je grozničavo
čupala iz nedara, pa i sam Dušan se ukoči ne znajući šta se događa. Ali, kada vide zmijskog
stvora na golom telu svoje žene, on ga odmah dograbi i iz sve snage baci zmiju u mangal. Zmija
prelete pola sobe i pade u plamen. Nije se dugo koprcala u vatri.
Jelena pade teško dišući na postelju i poče pena da joj izbija na usta. Dušan ugleda ujed
zmije na njenom bedru kroz pocepanu spavaćicu. Uto, vrata se otvoriše i straža ulete unutra.
„Zovite lekara!” viknu Dušan. „Ujela ju je zmija!”
Jedan vojnik istrča i skoro na vratima se sudari sa kapetanom Palmanom i njegovim
sestrićem Georgom. Dušan pokušava da zadrži Jelenu, čije telo počinje da se grči i da se trza. Oči
samo što joj ne iskoče iz duplji. Obli je ledeni znoj. Ona snažno uhvati Dušana za mišicu i
preplašeno ga gleda, ali ne može ni reč da izusti.
„Šta se desilo?‚” viknu Palman.
„Zmija je ujela! ”
„Gde je?” upita Palman i isuče mač.
„Bacio sam je u vatru! ”
Palman i Georg prilaze ognjištu i videše kako zmija gori.
„Rogata kerastes.. ” zamišljeno će Georg. Bio je iznenađen da vidi ovu vrstu guje na ovim
prostorima. Ona se koristila u čarobnjaštvu i vradžbinama.
„Otrovnica‚” potvrdi Palman.
„Sigurno ju je zmijar doneo!‚” uzviknu Georg i krenu ka postelji, ali ga ujak Palman
uhvati za ruku.
„Sačekaj lekara” reče mu on. „Ne mešaj se.”
„Carica može da umre dok on stigne‚” začuđeno će Georg.
„Ne možeš pomoći...” Palman ga stisnu jače.
Georg se otrže i pritrča postelji. Izvadi svoj bodež sa pojasa.
„Care, dopusti da pomognem.”
„Umeš li?” začuđeno će Dušan, a Georg samo klimnu glavom. „Hajde, šta čekaš, onda?”
Georg kleknu kraj Jelene i prvo pogleda gde se ujed nalazi. Zatim svojim bodežom
napravi jedan mali rez u obliku krsta na njenoj desnoj dojci dok je nešto mumlao sebi u bradu.
Dušanu se učini kao nekakva vradžbina, ali ne reče ništa. Čim je napravio rez, stisnu prstima ranu
i iscedi tri kapi krvi na sečivo, a zatim njime zaseče zmijski ujed i stade ga cediti.
„Care, nastavi ovako da radiš dok joj ne donesem lek‚” reče Georg i ne sačeka da car
odgovori već skoči hitro na noge i istrča iz carskih odaja.
„Možda je bolje da to pustiš i sačekaš lekara‚” reče mu Palman.
„Ne, ne.. ” reče Dušan ne dižući glavu. „Čini se da tvoj sestrić zna šta radi. Uostalom, i
ranije je pomagao.”
Istovremeno u sobu uđoše Georg i lekar Filotej i obojica pritrčavaju postelji. Nemac joj
prinese malu bocu ustima.
„Kakav je to napitak, Georg?” upita Filotej.
„Koren kukureka” kratko će ovaj.
Dušan upitno pogleda Grka, a ovaj mu klimnu glavom odobravajući to.
„To su i stari Rimljani koristili kao protivotrov” potvrdi Filotej, pa upita Georga: „Nego,
odakle ti? On se dugo spravlja.”
„Kada je počelo trovanje na dvoru.. ” reče momak pa nagnu bočicu da Jelena još popije.
„Stavio sam tri korena u zdelu sa vodom... da odstoje, zlu ne trebalo.”
„Bogami, bio si u pravu” jedva izusti Dušan. „Hoće li joj biti bolje?”
„Kada sve popije, počeće da povraća i da izbacuje otrov iz tela” reče Georg. „Ne bi
trebalo da carica umre.”
„Kako znaš da se koren kukureka bere samo u određeno doba dana i godine?‚” začudi se
Filotej. „To su tajna znanja...” „Moja majka je bila vračara” tiho će Georg dok naliva caricu
svojim napitkom. „Ona je ovim napitkom lečila od trovanja, ali izazivala je po želji i pobačaje, ali
nešto drugačije.”
„Veštica.” začu se iza njih Palman.
„Nije bila veštica!” uzviknu Georg. „Vračara i vidarka! Nikada nikome nije naudila!”
„U redu je, Georg” smiruje ga Dušan. „Da li je ovo sve? Treba li samo da popije taj
napitak?”
„Ne, uradićemo i zatravljivanje” reče momak.
 „Jesi li siguran?‚” uplaši se Filotej. „To zna da bude opasno, koliko čujem.”
„Samo ako se ostavi nezbrinuto‚” uverava ih Georg. „Ja ću ostati danonoćno uz caricu i
brinuću da iscuri sav gnoj i sukrvica.”
„Zatravljivanje?” ponovi Dušan u čudu.
„Sada ćete videti” reče im on, pa dodade napitak Dušanu. „Ti je nalivaj njime dok ja to
obavim.”
Nemac zatim izvadi koren kukureka iz jedne vrećice, pa bodežom odseče mali deo. Onda
ga uz pomoć bodeža ugura pod ranu od ujeda zmije. Iz vrećice izvadi i jednu krivu iglu i crveni
konac, pa uši ranu sa korenom ispod kože.
„Izvadićemo ga za deset dana‚” reče Georg.
Uto Jelena poče da obilno da povraća, pa je nagnuše preko ivice kreveta. Izgledalo je kao
da će dušu kroz usta izbaciti, ali je prestala pena da joj nadire. Činilo se da je najopasnije prošlo.
Carica je došla sebi nešto kasnije i mogla je da govori.
„Tako mi i treba kada sam legla na tvoje mesto” jedva izusti.
„Da...” Dušan se zamisli. „Mogla je mene da ujede.”
„Otkud zmija ovde?‚” začudi se Jelena, jedva govoreći.
Tajac beše kratak. Svima su pomislili isto.
„Sigurno je pobegla onom zmijaru.” reče Filotej.
„Ili ju je on pustio” dodaje Georg.
„Ali, carske odaje su daleko od sale za gozbe.” začudi se Dušan.
„Svi smo videli kako njima upravlja, care.”
Dušan se zagleda u Georga. Činilo se da je u pravu. Bilo je malo verovatno da neka zmija
dopre do carskih odaja, a pogotovo ne nepoznata vrsta u ovim predelima.
„Možda je trebalo mene da ujede‚” reče Dušan. „A zamenili smo mesta... Neko ko zna
gde ko od nas spava doveo je tog zmijara.”
Dušan se zatim pridiže sa kreveta i priđe Palmanu.
„Ko je doveo tog zmijara i kako se on zove, kapetane?” upita ga car.
„Kažu da se zove Kausub.” slegnu ovaj ramenima. „A došao je sa ostalim zabavljačima.”
„Kausub?” začudi se Dušan. „Kakvo je to ime? Nije naše, sigurno. Saznaj ko ga je doveo
i pronađi mi tog zmijara. Nije mogao daleko da odmakne.”
„Da, care” reče Palman i žurno iziđe.
„Svirepo ću kazniti one koji su pokušali da ubiju mene i caricu.”
Ali Dušan nije saznao ko je doveo Kausuba, niti je Palman ikad pronašao tajanstvenog
zmijara. On se navodno pojavio sa ostalim zabavljačima, a kada je otišao sa dvora, trag mu se
izgubio.
„Kao da ga je zemlja progutala, care” rekao je Palman nekoliko dana kasnije.
A to nije bilo daleko od istine.
 Glava dvadeset i prva
- jesen 1350. godine

„Svetli se lik tvoj ognjeni, i lepota čudesna, i plameno oružje koje u ruci nosiš; obličja kao
zlato sjajnog, prirode plamene; odežda tvoja je munja. Bestelesnom prirodom svojom prolazio si
kroz predele i izvršavao sve naredbe Tvorca...” (Dušanov opis arhanđela Mihaila)

Hoćeš li ti da budeš moj otac?‚” pita mali Miloš Dušana dok ga ovaj vodi za ruku.
Dušanu se steže srce, pa jedva zadrža suzu u oku. Nategnuto se osmehnu prikrivši tugu,
pa mu stisnu ruku u ohrabrenju.
„Biću ti kao otac, Miloše‚” kaže mu Dušan. „A imaš i Uroša kao brata i Teodoru kao
sestru.”
„A Jelena će mi biti mati?”
„Naravno‚” uzdahnu on. „Znaš koliko te ona voli.”
„Kad god je pitam hoće li mi biti mati, ona zaplače‚” čudi se mali Miloš.
„Zato što joj je žao što tvoja prava mati i otac nisu ovde sa nama.”
„A zašto nisu?”
„Već sam ti rekao, Miloše” reče blagoglasno Dušan. „Nisu mogli da dođu, pa su te
ostavili nama da te čuvamo.”
„A kada će doći?‚” pita po ko zna koji put Miloš. „Hoću li ih opet videti?”
„Naravno da hoćeš‚” reče zamišljeno Dušan. „Znaš, kada porasteš, mogao bi da ih
posetiš.”
„A kada ću da porastem? Sutra?” uporan je Miloš.
„Ne baš sutra, sinko, ali uskoro‚” Dušan ga očinski pogladi po kosi. Mnogo je voleo
Miloša i srce mu se cepalo što mališa toliko tuguje za ocem i majkom. Možda najviše zbog toga
što je sebe nekako video u njegovim očima. Celog života se trudio da zadobije očevu ljubav, ali
bez uspeha. Šta li je bilo strašnije - imati lošeg oca ili ga nemati uopšte?
„Ja mnogo volim Uroša‚” reče on. „On mi stalno govori da sam mu brat. Onda si mi ti
otac
„Uroš te je zavoleo čim si došao u naš dom i ne odvaja se od tebe‚” kaže mu Dušan. „A ja
te volim kao da sam ti otac.” „Baš volim što si mi ti otac, a Jelena mati‚” osmehnu se Miloš, a
zelene oči mu sijaju od sreće. Imao je rumene obraze i neodoljiv osmeh, kome nije mogao skoro
niko da odoli. Jer beše baksuza na dvoru kojima su Dušanovi zmajeviti miljenici bili veliki trn u
oku.
Nije mu vredelo opet govoriti da mu on i Jelena nisu bili pravi otac i majka. Miloš je bio
bistro dete, znao je on to, ali Dušan je takođe bio svestan da je dete nesvesno bilo željno
roditeljske ljubavi. Otkako je saznao od druge dece da on nema oca i majku, senka tuge se
nadvila nad inače radosnim i veselim detetom. Skoro da nije bilo osobe koju nije pitao da li su
mu otac ili majka. Samo velikim zalaganjem i trudom Dušan i Jelena uspeli su malo da mu
ublaže tu tugu koja mu je razdirala srce. Ali, ponajviše mu je pomagao Uroš, koji ga je istinski
voleo kao stariji brat.
I sada dok je Dušan vodio Miloša ka ograđenoj štenari silvana iza dvora, Uroš ih je gledao
sa prozora. Otac nije želeo da ga povede jer je smatrao da ovo mora nasamo sa Milošem da
obavi. Silvanov odbir, kako to nazivaše, beše čin kojem su vitezovi reda Zmaja pridavali poseban
značaj.
Dok su prilazili ograđenom prostoru, lavež mladih silvana sve se glasnije čuo. To
kevtanje skrenu misli malome Milošu i očas pređe na drugu temu.
„Jesi li ti imao silvana, oče?” pita ga Miloš gledajući u daljinu gde štenci jurcaju i igraju
se kao vunene loptice.
„Imao sam, Miloše‚” zamišljeno će Dušan i bolno se seti svog vernog Zmajara. Još uvek
mu je nedostajao, i uvek će, znao je to. Ostavio je prazninu za sobom koju nijedan drugi silvan
nije mogao da popuni. Zato je i sad, skoro tri godine od njegove pogibije, bio bez silvana.
„Hrabro je poginuo u borbi braneći me” dodade Dušan.
„Zašto nisi uzeo drugog?‚” pita ga Miloš.
„Nije do mene da uzimam silvana, već do njih da mene odaberu‚” reče Dušan zagledan u
razigrane šestomesečne štence. „Neće me nijedan jer znaju da ne mogu da zamene mog Zmajara.
To ti je tako kod njih.”
Kad naiđoše usput na jedan stari hrast na pola puta do štenare, Dušan sede i nasloni se na
njega, a Miloša posadi na krilo. Bilo je vreme da mu ispriča čudesnu priču o silvanima. Miloš je
bio već dovoljno veliki i veoma bistar za svoje godine da može da shvati šta mu govori.
„Slušaj sada šta ću ti reći o silvanima” reče Dušan, a Miloš razgorači oči. Topio se u
Dušanovoj blizini. Snažno je osećao toplinu, koja je iz njega zračila. „Silvani su od davnina kod
nas. To nisu obični psi. Silvani potiču od jednog starog šumskog boga - vuka Strahora. Bog ih je
nama podario od postanka sveta da nas čuvaju i brane od raznih nevolja, pa i od nas samih. Ali i
da se ne bismo zavadili sa vukovima koji su naša braća. Zato silvan nije običan pas. Psi su po
selima što vidiš, lutalice koje nemaju gospodara. Silvani uvek dobijaju neko zmajsko ime, takva
je tradicija. Moj se zvao Zmajar... A dobijaju zmajsko ime jer su nerazdvojni pratioci vitezova
reda Zmaja. To ćeš i ti postati kada porasteš...”
„Da li sutra?” opet će Miloš ne trepćući.
„Ne sutra, već jednog dana... uskoro” smeje se Dušan što Miloš toliko žuri da poraste.
„Nego, slušaj dalje; kao i kod svih životinja, imamo ženke i mužjake silvane. Ženke su ti prave
prznice, uvek prve napadaju, svađaju se, skaču neprijatelju za gušu, one bacaju zemlju iza sebe
kada obeležavaju teritoriju, čak i dižu nogu kao mužjaci... I znaš šta, posebno su odane svom
gospodaru, čak i više od mužjaka. A mužjaci su sasvim drugačiji, oni su hladnokrvni, mirni, čak
izbegavaju nepotrebnu borbu...”
„Zašto?” pita Miloš.
„Zato što su svesni svoje strašne snage. Oni su jači od ženki i znaju da kada uđu u borbu,
nema stajanja dok jedan od njih ne umre. Silvani se nikad ne povlače, nikad ne beže iz borbe. Oni
pobeđuju ili ginu. Oni ne štede ni sebe ni protivnika. I slepo su odani svom gospodaru, i život
svoj rado će dati za njega. Zato mi poštivamo silvana, ophodimo se prema njemu kao prema
bratu, jer kada silvan odabere svog gospodara, onda je to do kraja života... Jesi li razumeo?...
Sada kada uđemo u štenaru, stajaćeš mirno, ćutaćeš i čekaćemo da vidimo postoji li u ovom leglu
silvan koji će tebe da izabere za svog gospodara. Zato se to i zove silvanov odbir. Jer oni biraju, a
ne mi.”
„A tebe, kažeš, nijedan nije hteo?” Razgoračio oči Miloš.
„Neće me više nijedan silvan” odmahuje glavom car.
„Zašto?”
 „Rekoh ti, jer vide da tugujem za. mojim Zmajarom i znaju da ne mogu da zauzmu
njegovo mesto. Silvani biraju samo jednom. Možda ni ti nećeš sada biti izabran, jer se još nije
okotio. Ako bude tako, čekaćeš... Hajdemo sada unutra.”
Dušan za ruku povede Miloša u štenaru. Sa prozora ih je gledao trinaestogodišnji Uroš.
Koliko mu je bilo drago zbog Miloša, toliko je žalio što nije mogao da bude sa njim. Ali, otac mu
je pre nekoliko godina rekao da njemu nije bilo suđeno da jednoga dana bude u redu Zmaja, jer
nema zmajske belege, pa samim tim ne može ni da bude izabran od silvana. Dete kao dete, nije
umelo to tada pravilno da razume, pa je nebrojeno puta ulazio u štenaru, ali nijedan silvan mu
nije hteo prići. Tek kada je porastao, shvatio je pravo značenje očevih reči, ali mu zbog toga
nimalo nije bilo lakše. Ipak se osećao pomalo odbačenim iako ga je otac uveravao da će ga
jednog dana naslediti kao car. Ali, zbog njegove blage naravi i velikoj ljubavi prema Milošu, nije
osećao nikakvu ljubomoru ili zavist, već samo tugu što nije sa njima.
Čim su zatvorili kapiju za sobom, silvani se uzvrpoljiše, načuliše uši i sa sigurne
razdaljine ih odmeravaše i njuškaše. Miloš je stajao nekoliko koraka ispred Dušana, koji se
naslonio na kapiju i pomno posmatrao šta se događa. Dete je poslušalo Dušana i nije ni na koji
način izazivalo silvane, ali ovi su ga ravnodušno gledali i nijedan mu nije hteo prići. Poneki bi
mu prišao nadohvat ruke samo da bi ga bolje onjušio, ali ubrzo bi se povukao među ostalu braću i
sestre.
Ha kraju, Dušan izvede Miloša napolje.
„Ni mene nijedan neće” zaključi ovaj tužno. „Hoćemo li sutra opet da probamo?”
„Ne sekiraj se, sinko” reče Dušan. „To samo znači da tvoj silvan nije među ovim
štencima... Čekaćemo sledeće leglo.”
„Da li sutra?”
„Ha! He baš sutra, Miloše, ali uskoro‚” smeje se Dušan.
Krenuli su nazad ka dvoru, gde ih je na sporednom ulazu čekao almogaver Al-Mohad.
Otkako je kosingas Miloš Vojinović hrabro pao u bici, stari Mavar je preuzeo brigu o zmajevitom
Milošu. Iako mu je u početku bilo neobično što čuva jedno dete, ubrzo je i sam primetio njegove
zmajske osobine. U Miloša je bila neobično velika snaga, brzina i okretnost. Bilo mu je jasno da
je sudbina pred njim otvorila put junaštva i velikih podviga. Starom Mavru je godilo njegovo
društvo jer ga je starost počela pritiskati, a u malom Milošu je nalazio novu snagu i energiju.
Miloš je bio miljenik svoje starije zmajske braće. Imao je smeđu, blago kovrdžavu kosu i
neobično svetao ten. Zbog toga je teže podnosio jako sunce i neretko bi tražio hlad. Ono što bi
zbog toga propustio danju, nadoknađivao je noću, pa su svi na dvoru znali da poslednji leže, a
prvi se budi. Njegova dadilja Mapa brzo je odustala od namere da navikne dete na rano leganje,
pa bi Miloš vilenio do kasno. Tada bi mu Al-Mohad pričao bajke iz svoje postojbine i priče o
hrabrim almogaverima koji su se kao plaćenici borili u mnogim zemljama i pod raznim
zastavama.
Dušan i Miloš nisu stigli ni do ulaza kada se iza Al-Mohada pojavio Uroš ozarenog lica i
odmah uzeo Miloša za ruku.
„Hajdemo kod Ždralina!‚” uzviknu Uroš. „On se uvek raduje da te vidi.”
Pod budnim ikom Mavra, otišli su u konjušnicu, a Dušan je krenuo u svoje odaje da se
spremi za obilazak svojih trupa koje su bile ulogorene nedaleko od Paun-polja. Nije bilo slučajno
što je usput sreo kapetana Palmana i njegovog sestrića Georga, jer su ovi čekali dalja careva
naređenja.
„Pripremite mi konja, polazimo u podne” reče im car.
U svojim odajama zateče caricu Jelenu sa poslugom koja je pakovala njihove stvari u
velike drvene kovčege. Kao i obično, carica je insistirala da krene sa njim u vojni pohod, ovoga
puta na Bosnu. Odavno je Dušan prestao da je odgovara od toga.
„Želim ja da te ispratim u boj, mužu, onako kako dolikuje jednom caru” govorila je
stalno. „Ja želim da te opremim za boj, samo tako znam da ćeš mi se vratiti”
Kada je Dušan ušao, Jelena otpusti poslugu.
„I? Je li ga izabrao neki silvan?‚” upita radoznalo Jelena.
„Nije. Tužan je zbog toga‚” reče Dušan. „Sve bi želeo da bude odmah ili najkasnije
sutra!”
„On je veoma drago dete” reče Jelena slažući u sanduk svoje haljine. „Prirastao mi je za
srce.”
„Svi ga vole, a nije ni teško zavoleti jednu tako čistu i vedru dušu
„Ne voli ga tvoja maćeha” namršti se carica. „Vidim je kako ga gurka i tera kao da je
šugav, bože sačuvaj! Opomenula sam je pre neki dan, a znaš šta mi ona reče? ’Što posvećuješ
toliku pažnju jednom kopiletu, nije tvoj sin.’ Zamisli! Znaš li šta sam joj rekla? ’Nije mi sin, a
nije ni kopile, ima oca i majku, a car i carica su ga krstili! Zato ga ne maltretiraj! ”’
„Mi mu dođemo kao kršteni kumovi” smeška se Dušan. Nije se toga ranije setio.
„Ćuti, nemoj da te patrijarh čuje!”smeje se Jelena. „Znaš šta Crkva misli o kumstvu. Svi
se nakostreše... Kad spomenuh njega, zar nije trebalo da Joanikije već stigne? Rekao je da želi da
blagoslovi vojsku pred polazak.”
„Doći će on već‚” reče Dušan zagledan kroz prozor u Šar-planinu. „Eh, da mi je da
ostanem ovde još koji dan!”
„Pobogu, svaki put kukaš kada treba da kreneš odavde‚” čudi se Jelena.
„Ne provodim ovde dovoljno vremena” odvrati on.
„Ne bih rekla. A šta bi ti? Da stalno budeš ovde? Trebalo je onda da ovde negde gradiš
svoju zadužbinu, a ne kod Prizrena.”
„Ne‚” reče Dušan pa mu pogled kliznu po staklastoj površini Svrčinskog jezera. Upija
svaki detalj. Zaustavi se na ostrvu i crkvi na njegovom vrhu. „Mora biti podno Višegrada, na
obali Bistrice.”
„I kako napreduje gradnja?”
„Kažu, dobro, obe crkve posvećene Svetim arhangelima stavljene su pod krov... Stići će
na vreme‚” reče zamišljeno Dušan.
„Na vreme za šta?” upita iznervirano Jelena iako je
znala odgovor, pa ljutito baci u sanduk stvari koje je držala u ruci. „Dokle ćeš se
opterećivati tim glupostima?”
„Nisu gluposti‚” reče on staloženo.
„To što si na Hilandaru sanjao arhangela Mihaila ne znači da ćeš skoro da umreš! ”
„Rekao mi je: ’He odlaži više zidanje našeg doma, care Silni, jer kako ćemo te u njemu
dočekati?’”
„Možda misli za dvadeset godina!” Širi ruke Jelena. „Rekla sam ti, to ništa ne znači! ”
„Video sam njegov ognjeni lik i plameno oružje kako drži u ruci” prisećao se Dušan svog
sna. „Ne znam da li mi se javio u snu ili na javi, sve je tako izmešano... Ali, ako je tako, moram
pozavršavati sve svoje poslove na ovom svetu da bih mirne duše mogao da se preselim na drugi
Odjednom oseti njene ruke oko sebe i njeno telo se čvrsto pribi uz njegovo. Proželi su ga žmarci.
Oseti kako se njena toplina preliva u njega.
„Šta ću ja bez tebe ako ti se nešto desi?” tiho će Jelena, pa ga steže jače. „Mi ne možemo
jedno bez drugog... Radije bih legla u grob sa tobom.”
„Ne...” Okrenu se on i zagrli je oko struka, a ona mu obavi ruke oko vrata. „Ti moraš da
ostaneš čvrsta i da budeš uz našeg Uroša. Biće mu potrebna tvoja jaka ruka, kao i oslonac
njegovih zmajevitih vršnjaka... Ima onih koji će likovati nad mojim mrtvim telom.”
„Rasteraću ih ognjem i mačem” reče ona zagledana u njegove oči. On je znao da će tako i
biti, bila je u stanju da ih sve pogubi. Sada ju je samo on obuzdavao jer nije želeo da stvori raskol
između svojih velikaša koji su gospodarili delovima njegovog carstva. Plašio se da će se
njegovom smrću mnogi otcepiti iako su mu se sad svi kleli na vernost.
„Sada si bar mirna, Simeun nije na dvoru” smeška se Dušan, ali Jelena se otrgnu iz
njegovog zagrljaja pa se vrati pakovanju uz reči:
„Ali ona veštica je još ovde iako si Jovanu Oliveru dao titulu sevastokratora. Znaš šta
kaže kada sam je pitala zašto nije uz muža gde joj je mesto? To Ovče Polje na Vardaru mi zvuči
kao livada sa ovcama. To nije mesto za jednu kraljicu!’... Ha-ha! Nije mi oprostila što sam te
nagovorila da Sinišu oženiš Tomaidom i što si ga poslao da vlada Epirom, tako daleko od nje, a
tako blizu Tomaidinom bratu, zloglasnom Nićiforu Orsiniju! Uz malo sreće, možda ga šurak ili
supruga otruju! Jedna guja manje na dvoru!... Ha-ha!”
„Nemoj želeti zlo nikome, Jelena” opominje je Dušan. „On mi je ipak brat.”
„Polubrat” ispravlja ga Jelena. „A znam da si ga tamo sklonio od mene. He moraš da me
lažeš... Uostalom, ti Grci su se međusobno potrovali, zašto bi Siniša bio izuzetak?”
„Ne lažem te, zašto bih? Srećna okolnost beše što je kuma posetila romejskog namesnika
Epira i Tesalije Jovana Anđela, pa smo bez muke zauzeli te teritorije.”
„Ali, hvala ti što si mom bratu Jovanu dao Valonu.”
„Koju ti želju dosad nisam ispunio! ”
„Ne teraj me da ti nabrajam.”
„A ti nemoj mene da teraš da ti nabrajam ko bi se sve onda digao protiv mene” odvrati joj
Dušan. „Ja jesam car, ali... moram poštovati i želje svojih vojvoda, kesara. Bez njih nemam
vojsku.”
„Čovek može da se protegne onoliko koliko je dug‚” opomenu ga Jelena. „Obuzdaj malo
svoje velikaše, oni samo traže nova osvajanja, a ko će da vlada tim stranim zemljama? Nema nas
Srba toliko da bismo se mogli toliko proširiti. Vidiš i sam da gde god si ostavio Grke da vladaju,
oni odmah počinju da šuruju sa Romejcima tebi iza leđa. A onda uslede pobune ili se gradovi
predaju Kantakuzenu. Taj stari lisac je opasan, postavio je svoga sina Mateju da vlada
pograničnim zemljama, pa hajde, čik ako smeš, udari na njegovog sina! ”
„Ne brine me Kantakuzen, srediću ga milom preko cara Jovana ili silom na bojištu” reče
Dušan, pa dodade: „Mene najviše brinu Turci. I Jovan i Kantakuzen ih plaćaju, a neće moći da ih
se više otarase. Biće kasno kada to shvate.” „Zato me brine ovaj pohod na Bosnu‚” reče Jelena.
„Znaš da smo okruženi neprijateljima sa svih strana. Čim nekome okrenemo leđa, taj nas
napadne. A sada okrećemo leđa Romejcima.”
„Znaš da ne možemo ostaviti na cedilu moju sestru Jelaču. Kuma ih je posetila i odvela sa
sobom njenog muža Mladena. Žalim za njim, bio je dobar čovek i njoj veran muž, ali sada je
ostala sama sa njihovim sinom, i ne može da se izbori sa bosanskim banom. Moramo joj
priskočiti u pomoć. A ti, ako hoćeš meni da pomogneš, bolje ostani na dvoru uz Teodoru nego što
ideš sa mnom.”
„Ne!” odlučno će Jelena. „Uvek sam te pratila u ratu... Uostalom, možemo decu da
pošaljemo kod tvoje majke u Toplicu, na dvor despota Ivaniša...”
„Ne!”odvrati Dušan. „Uroša ćemo povesti jer je opasno da ostane sam, on je naslednik
carske krune.”
„Jesi li konačno progledao?” pita ga Jelena. „Vidiš li da Marija gura Sinišu na presto?”
„Ona to nikad nije krila‚” reče Dušan. „Ali, drži se moga obećanja njemu datom onomad
kada sam bio na umoru „Pa, kako ćemo da ostavimo Teodoru samu na dvoru?” „Neće biti sama”
odgovara Dušan. „Uostalom, ona je već velika! Teodora je zrela za udaju..
„Opet ti spominješ njenu udaju!” štrecnu se Jelena. „Smeraš li nešto mimo moga znanja?
Ja sam joj mati, ne zaboravi.”
„Ne umišljaj nešto čega nema, luda ženo‚” odmahuje rukom Dušan. „Deca su okružena
vernom poslugom i almogaverima. Tu je i odani stari Vukan, koji se ne odvaja od zmajevitih...”
A onda car uzdahnu duboko iz dna duše, stade mu knedla u grlu: „Ah, da nam je ovde kosingas!
Moj dragi Miloš Vojinović! Rano ga sustiže prst neumitne sudbine! Pogibe mlad, u jeku snage i
mladosti!... Prežaliti ga ne mogu... U njega sam imao beskrajno poverenje.”
„Svima beše drag, a mom srcu mio čovek‚” odmahuje glavom Jelena. „Čak je i ona
veštica Marija imala samo reči hvale za njega.”
„Osećam prazninu koju je ostavio za sobom, ne može zemlja dugo bez kosingasa‚” vajka
se Dušan opasajući svoj pojas sa Kladencem. „Isplivaće zlo na površinu, a šta ćemo onda? Jadni
mi ako se uskoro ne pojavi novi!”
„Kuda ćeš sad ti?” pita ga Jelena videvši to.
„Da obiđem vojsku” čudi joj se Dušan. „Moram da se uverim da je sve spremno za pokret
ako ćemo sutra izrana da krenemo.”
„Vratićeš se do mraka?‚” pita ga ona.
„Naravno” reče on, pa pošto je poljubi, izađe iz odaja.
Dušan je svoju veliku vojsku okupio i ulogorio petnaest dana ranije nedaleko od
Paun-polja, na pola sata jahanja. I sada ga je 50.000 konjanika i 30.000 pešaka čekalo da ih
povede na Bosnu. Dugo se Dušan suzdržavao da ne napadne bosanskog bana, ali njihovoj
međusobnoj netrpeljivosti nije bilo kraja. I mir koji je neku godinu ranije sklopljen bio je
privremen, obojica su to znala A onda u proleće 1349. bosanski ban Stevan tražio je od Venecije
da posreduje kod Dušana jer je Stevan imao nameru da podigne jednu tvrđavu u Humu koju je
Dušan smatrao svojom zemljom. Čak je Veneciji nudio da stavi celu Bosnu pod njihovu zaštitu,
ali ovi to mudro odbiše jer su znali da će Dušan zaratiti zbog Huma. Ipak, prihvatiše da posreduju
kod Dušana ako ban odustane od gradnje tvrđave. Dušan se jedva suzdržavao da ga ne napadne
jer su bosanske čete stalno upadale na srpsku teritoriju, a posebno je bio jak njihov upad preko
Gacka i Rudine, sve do Kotora. Ipak, kap koja je prelila Dušanovu čašu pala je oko Božića te
godine kada su Bosanci ognjem i mačem pustošili po Kanavlima, sve do Cavtata. U proleće
naredne godine, Dušan je poslao izaslanika Mihaila Buću u Veneciju da im se požali, pa su
Mlečani bezuspešno posredovali između zavađenih strana. Uvidevši da je rat neizbežan, Dušan te
godine stade da priprema pohod na Bosnu.
Dušan je nešto posle podneva, uz pratnju svoje alemanske garde, stigao na mesto gde mu
je vojska bila ulogorena. Ha velikoj ravnici belelo se more šatora i sve je vrvelo od mnoštva
vojske i konja. Svi su užurbano obavljali poslednje pripreme pred polazak, ostalo je samo da u
zoru spakuju i šatore. Svuda je bilo puno živosti i žagora. Neki su sedeli oko svojih vatri, drugi su
timarili konje, treći nosili sanduke sa namirnicama, zaprežna kola su terana na sve strane, miris
hrane se širio uokolo.
Dok je jahao prema svom šatoru, vojska ga je otpozdravljala i kako je on prolazio, tako se
ushićenost mogla videti na njihovim licima. Sama njegova pojava ulivala im je sigurnost i
hrabrila ih jer su znali da boljeg vojskovođe od njega nije bilo. I sam Dušan se najbolje osećao
među svojim trupama, najbolje je spavao u svom šatoru. Nije bio veliki ljubitelj raskošnih
dvorova i šarenih haljina, već je više uživao u logorima i borbenim oklopima. Tada se osećao kao
svoj među svojima.
Kada je stigao pred svoj šator, dočekaše ga kapetani i vojvode sa izveštajem da je vojska
praktično spremna za sutrašnji pokret. Unutra ih je Dušan uz ručak ponovo preslišao o planu
napada na Bosnu. Ukratko, namera mu je bila da pređe Drinu i da se probije pravo ka Bobovcu,
banovoj prestonici. Očekivao je da će mu se pridružiti mnoštvo bosanske vlastele koja je bila
nezadovoljna banom Stevanom.
Taman kada završiše obrok, a jedan vojnik im donese vest da je patrijarh pristigao u
logor. Kad to ču, Dušan otpusti svoje kapetane i vojvode želeći da sam primi patrijarha Joanikija.
Bio je uzbuđen i nestrpljiv da krene sa vojskom. Uvek mu je smetalo što mora da čeka caricu,
koja je povazdan imala neke posebne prohteve. A sada mora da vodi još i Uroša. Ipak, morao je i
sebi da prizna da je voleo kada bi ga ona ispratila u boj. Možda je bilo nečeg magijskog u tome.
Vremenom je i sam postao sujeveran, iako nije smeo to da joj prizna. Voleo je što se ponašala u
skladu sa starim ratnim običajima, kada su žene ispraćale svoje muževe u boj. Makar tada je bila
krotka i umiljata, poslušna i tiha.
Iz takvih ga misli trže zvuk otvaranja šatorskog krila. Car već pomisli da je patrijarh
stigao, pa se okrenu od stola sa peharom vina u ruci i zinu da poželi dobrodošlicu svom starom
prijatelju kad na ulazu ugleda... nekog prosjaka.
Car se nemalo začudi pred takvim prizorom jer nikako ne očekivaše takvog posetioca
usred vojnog logora. Htede da mu naredi da se udalji ili da pozove stražu, ali neznanac
samouvereno kroči unutra i spusti šatorsko krilo za sobom. Bio je obučen u rite i podštapao se
dugim štapom, mada nije hramao niti je delovao ubogo. Duga kovrdžava kosa padala mu je na
ramena, a iza naizgled prljavog lica videle su se jasne crte naočitosti i otmenosti. Dušanu se učini
poznatim, ali mu se imena nikako nije mogao setiti. Obuze ga osećanje blagovenja kakvo nikad
nije osetio. Da li je došao u pratnji patrijarha? Ko je bio ovaj neznanac koji je zračio neizrecivim
blagodušjem? Beše kraljevskog držanja, a štap držaše kao skiptar.
„Udeli mi neku milostinju, care Silni” reče on dubokim glasom, ispruži levu ruku i otvori
dlan. Stajao je nepomično i netremice gledao cara. Dušan stoji ukočeno i miče usnama, ali glasa
ne pušta. Naposletku se opet oglasi i kao nekom čarolijom trže Dušana iz ukipljenosti: „Ko prosi,
da krunu nosi, valja mu dati?
Dušan nemo napipa sto i jedva spusti pehar ne skidajući pogled sa prosjaka. Zbunjeno
potraži kod sebe neki novčić, ali shvati da nema ništa. Retko je nosio novce ili dragocenosti.
Oseti zbog toga neprijatnost jer običaj nalaže da se prosjaku uvek nešto udeli jer se verovalo da
su to prerušeni pokojni preci koji ozlojeđeni mogu baciti i neku strašnu kletvu.
„Ja... nemam ništa kod sebe‚” zamuca Dušan zagledan u to poznato bezimeno lice, pa
kršeći ruke oseti pod prstima svoj carski prsten pečatnik, simbol carstva. Bez razmišljanja,
ushićen, skinu ga i pruži ga neznancu. „Evo, uzmi, od srca ti ga dajem.”
Prosjak ne spusti pogled već se milovidno osmehnu i blagoglasno reče:
„Od srca sam ga već uzeo... No, biće dovoljno da mi onda daš koricu hleba i gutljaj vina.”
Dušan zanemelo samo pokaza rukom prosjaku da sedne na njegovo mesto na čelu stola.
„Tu sedi samo car, a carev sluga niže od njega” reče prosjak, pa prođe kraj njega i sede na
začelje. Uze parče hleba, odlomi komadić pa ga umoči u so. Pre nego što ga stavi u usta, zasta na
tren i zažmuri kao da izgovara neku molitvu. Dušan ne skida pogled sa njega, kolena mu klecaju.
Jezik mu se zavezao.
Prosjak uze nečiji pehar i proguta malo vina. Gledao je u hleb, koji je držao u ruci.
Odlomi još jedan komad i pre nego što ga stavi u usta, blagorečivo će:
„Tvoja dela dragovetna su oku Gospodnjem, a tvoje reči milozvučne za Njegove uši
„Moj život je Njemu posvećen, neznanče‚” jedva izusti Dušan. I glas mu je bio poznat, ali
čiji je bio?
„Dragosnim smeškom te posmatra‚” reče ovaj, pa opet nagnu pehar sa vinom.
„Bogoveran si, care Silni, podižeš mu hramove, hraniš siromašne, čuvaš i braniš Njegovo stado...
Zato dođoh da te savetski upozorim: zaigraće plamičak i smirićeš se sa životom.” Zatim ustade i
okrenu se ka Dušanu. „Obrušili su se jaki na tebe i na carstvo tvoje. Vrane crne kruže i čekaju oči
da ti iskopaju. Snagu svoju crpiš iz vere i sebi vernih. U nedrima svojim gajiš zmaja koji će
svojim krilima zakloniti polumesec. Mio je on srcu Gospodnjem, kao i svako ko položi svoj život
za druge, a mrzak je tuđincima čiji je usud svojim rođenjem postao. Ha tebi je, care Silni, da ga
pošalješ pravim putem, da ne zastrani, da ne nastrada.”
„Moj dvor je dom mnogim zmajevitim.. ” zbuni se Dušan.
„Svako je već zakoračio na svoj sudbinski put i svi će se okupiti pod jednim barjakom i
pod časnim krstom... Ali, najmlađi zmaj još nije zakoračio svojom gorkom putinom, a na pola
životnoga puta čeka ga sveti Georgije, koji ga darovati želi. Jer njemu je posvetio svoje ubojito
koplje, za kojim toliki silnici od želje gore. He daj im ga jer će se tvoj narod u krvi ugušiti, a
tvoje ime biće zanavek zatrto.”
„Koplje svetog Georgija je... za Miloša Obilića?‚” upita Dušan.
„Uzme li ga, povešće svoj narod do pobede, ne uzme li ga... naroda neće ni ostati.”
„Kažeš, zaigraće moj plamičak... Bliži li se to moj dan kada ću pred Tvorca svoga stati?”
„Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide, care Silni” kada to reče, prosjak krenu ka
izlazu šatora. Prolazeći pored Dušana još mu reče: „Čuvaj se rogatog češlja i grčkoga otrova.”
Napolju se začuše glasovi. Patrijarh je dolazio. Taman kada razgrnu šatorsko krilo da
izađe, Dušan zavapi za prosjakom:
„Pod kojim imenom hodaš ovom zemljom, neznanče?”
„Pod svojim, a ne tuđim‚”reče ovaj zastavši na trenutak ne okrenuvši se. „Jer samo jedno
znameno ime imam... Mihailo. Sedim na tvome desnom ramenu i milujem te krilom.”
I izađe. Dušan osta skamenjen.
Tren kasnije, opet se otvori šator i podnevno sunce unutra blesnu. Dušan zažmiri i već
pomisli da se prosjak vraća, kada se promoli glava patrijarha. Car razgorači oči u čudu, a
Joanikije nabra obrve ugledavši cara zgranutog. Zasta na trenutak.
„Mogu li da uđem, Dušane?‚” pita ovaj. „Šta se desilo? Bledan si.”
Dušan nemo podiže ruku ka njemu, pa jedva izusti:
„Jesi li... jesi li ga sreo?”
„Kora, crni ti? Kada?”
„Sad, čoveče božji! Mora da ste naleteli jedan na drugog pred šatorom! ”
„Šta je sa tobom?‚” začudi se patrijarh, pa se okrenu da pogleda napolje, kao da se uveri
da nikoga nije sreo. „Nema nikoga... Ko ti je bio?”
Pa, kada zakorači u šator, zasta namirisavši nešto.
„Kakav je ovo blagovoni miris?” upita ga patrijarh. „Je li neko palio kandilo?”
Dušan se otetura do svoje stolice i zavali se u nju. S mukom dohvati svoj pehar i iskapi
sve vino. Zatim ga opet nalije. Joanikije mu polako prilazi i gleda okolo po šatoru. Bili su sami,
ali u vazduhu se osećao blagi miris tamjana. Vidi da se Dušanu nešto desilo i da je uznemiren. I
Joanikije polako sede za sto i nalakti se kao da se boji da će se srušiti od iznenađenja. Zatim
polako izusti reč po reč:
„Ko je bio ovde, care?”
Dušan ga neprisebno pogleda. Jedva je izgovorio:
„Arhangel Mihailo.”
Joanikije se uspravi u stolici, u čudu se prekrsti i promrmlja neku molitvu.
„Jesi li siguran ili to vino govori iz tebe?” pita ga ipak patrijarh.
„Ma, kakvo vino... Kamo sreće da je to!”
„Uf, moram i ja malo da progunem” uzima Joanikije drhtavom rukom najbliži pehar i sipa
vino iz bokala. „Vala, nisu ni moja usta čupava, pa da ne pijem... Uostalom, to je Isusova krv,
može mi se.”
Kada iskapi i poslednju kap, obrisa rukom usta, pa nervozno reče:
„Zbori, čoveče! Šta ti je rekao?... Ma, jesi li siguran da je bio on? Kako uopšte znaš kako
arhangel Mihailo izgleda?”
„Došao mi je u san onomad u Hilandaru..” reče zamišljeno Dušan. „To je bio on...
Znam... Sada se sećam njegovog lika, ali sada mi se obratio obučen u prosjaka.”
Joanikije se stade više puta krstiti i ponavljaše naglas više za sebe nego za Dušana:
„Bog naredi anđelima da pevaju na nebu, a petlovima na zemlji. Oni noću pale mesec i
zvezde kao što se pale kandila. Čuvari su nebeskih vrata i otvaraju ulaz u nebo. A nije se nebo
salomilo, no anđeli nebo rasklopiše. Kada slete na zemlju, ljudskom oku su nevidljivi, ali se
ukažu kao putnici i prosjaci! Blagosloven si, care Dušane. Gospod te je dodirnuo poslavši ti svog
omiljenog anđela.”
„Ne znam, prijatelju... da li da se radujem ili da plačem” reče Dušan.
„Zar ti je loš glas doneo? Predskazuje li neku nesreću?” Dušan pogleda u Joanikija. Bio
mu je drag prijatelj, čovek od poverenja, ali nije bio u redu Zmaja. Ovo nije bilo za njegove uši.
„Eh, da mi je ovde moj Miloš Vojinović‚”
pomisli Dušan, a oči skoro da mu se napuniše suzama. „Da sa kosingasom mogu
razmeniti misli i svoje jade!”
Car uzdahnu i ispi nekoliko gutljaja vina. Nesvesno klimnu glavom kao da govori sam sa
sobom. Pribra se, pa reče:
„Ma, pusti me, Joanikije‚” odmahuje rukom. „Ne treba ti jedna briga više. Uostalom, ti
brini o dušama ovih nakrasnih ratnika koji kreću u pohod na Bosnu, a meni prepusti moje
svetovne muke.”
„Biće ti lakše ako mi kažeš” ponovi ovaj.
„Ništa ne može olakšati moje breme koje kao car moram da nosim” odvrati Dušan. „I na
meni je da ga nosim.”
Nasta neugodan tajac, koji Dušan isprva ne primeti jer opet uroni u svoje misli, ali
slučajno pogleda patrijarha i uoči mu zebnju na licu.
„Zašto se ti sad namrgodi tako?‚” upita ga Dušan. „Čujem kako škrgućeš zubima
„I mene more moje muke, Dušane” odmahnu ovaj rukom.
„Je li...?” Nagnu se Dušan prema njemu. „Tiču li se i mene ili samo tebe?”
„Bojim se da se tiču sviju nas! ” Kada to reče, opet nagnu pehar.
„Kako smo krenuli, izgleda da ćemo se napiti” reče Dušan, pa zaćuta ne bi li mu patrijarh
sam izneo svoje brige. „N°, kaži pa da i ja iskapim pehar.”
„Vaseljenski kir Kalist je bacio anatemu na sve nas‚” reče Joanikije. „Prokleo je tebe,
mene, našu Crkvu, sveštenstvo...” Širi ruke u očaju patrijarh.
„Isključio nas je iz Crkve, je li?” zamišljeno će Dušan.
„Ne razumem otkud sad to kada je prošlo više od četiri godine od tvoga krunisanja?” čudi
se Joanikije. „Ja sam tada očekivao da će baciti anatemu na nas, osnovao si patrijaršiju, krunisao
se za cara...”
„Kako ne razumeš, Joanikije?” Opet se Dušan nagnu ka njemu. „Prosta stvar. Pre četiri
godine nismo mu posebno naudili, pa se nije ni razljutio... Ali, sada nakon osvajanja Tesalije i
Epira... pogrešili smo što smo proteravali grčke episkope i mitropolite.”
„Morali smo, Dušane!” pravda se Joanikije. „Nisu hteli da prihvate našu jurisdikciju.
Uostalom, proterali smo samo one koji su odbili poslušnost.”
Dušan uzdahnu. Nije mu ovo trebalo. Svi će ga gledati kao nekakvog izroda ili izdajnika.
 „Naopako nam zvonilo! ” pokaja se Dušan. „Nije trebalo da te poslušam Joanikije,
predosećao sam da ne valja što to činimo.”
„Nisam te ja nagovarao!‚” pravda se patrijarh. „I sam si znao da grčki episkopi koji
ostanu stalno podbunjuju narod.”
„Kako me nisi nagovarao kada si mi stalno sedeo na glavi i zvocao kao... kao moja Jelena
kada se za nešto zainati!” Preti mu prstom Dušan. „Zato nemoj da me lažeš... Dugo se poznajemo
i nema razloga. Želeo si da postaviš srpsko sveštenstvo tamo gde su Grci u većini. Ja sam ti rekao
da je to greška... Zašto bi grčki narod prihvatio tuđe sveštenike iako je Crkva ista?”
„Pa, dobro.. ” klimnu glavom Joanikije. „U pravu si... U bestraga... I šta sad?”
„Šta?Ništa!”uzviknu Dušan. „Teramo dalje po svome... Kalist će skinuti anatemu kada
budemo ušli u Carigrad.” „Pobogu, Dušane..” odmahuje sad ovaj glavom. „Ne zaleći se. Znaš da
ne možeš zauzeti Carigrad bez flote, a
Mlečani ti je ne daju. Oni više trguju sa njima nego sa nama. Uostalom, rade onako kako
im papa govori, ako on ne bude aminovao, ništa od flote.”
„U pravu si, Joanikije... Da...” Zamisli se Dušan. „Trebalo bi ubediti papu, ali kako...
kako?”
„Pusti se sad toga, Dušane‚” reče patrijarh i ustade. „Hajde da pričestim vojsku pred
polazak... Da svaka duša nađe svoj put do Gospoda.”
Dušan oćuta i ustade. U vazduhu se još osećao sladunjavi miris tamjana. Patrijarh prvi
iziđe iz šatora, a Dušan na tren zastade na izlazu i pogleda nazad unutra. Arhangel Mihailo mu je
doneo dobre i loše vesti... I opet ga neko upozorava na nekakav rogati češalj, a sad i na grčki
otrov. Da li od grčke ruke ili samo od grčkog otrova? Koja otrovna guja je u njegovoj blizini.
Moraće da pojača bezbednost na dvoru.
Dušan se tek predveče vratio na svoj dvor u Paun-polju. Bio je i dalje pod utiskom susreta
sa arhanđelom Mihailom, ali pogodila ga je i vest o anatemi vaseljenskog patrijarha Kalista.
Osećao se kao da je u procepu. Znao je da su pred njim teška vremena; ne samo za njega već i za
carstvo i da mora delati brzo i nepogrešivo. Shvatio je da su zmajeviti na njegovom dvoru srž
budućeg reda Zmaja, koji je nakon boja sa Divljim lovom naglo oslabio. Moraće da ih zaštiti, a
posebno Miloša Obilića, pred kojim je bila svetla budućnost i na čijim plećima će počivati
budućnost njegovog naroda. Kakav god život da su mu suđaje bile namenile, na Dušanu je bilo
da ga pripremi za teška iskušenja koja su ga čekala. Zato, odmah po dolasku, potraži starog viteza
Vukana. Pronađe ga u dvorskoj kapeli, gde se bio prepustio dubokoj molitvi. U tišini i miru, a
pod budnim okom svetaca koji su ih gledali sa ikona okačenih sa drvenih zidova, Dušan kleknu
kraj Vukana i pridruži mu se u molitvi. Bili su sami. Car sačeka da stari ratnik završi sa svojom
molitvom. Pre no što mu bilo šta reknu, sretnu mu se pogled sa pogledom arhangela Mihaila na
jednoj velikoj ikoni. Dok je govorio, nije skidao pogled sa njegovog lika: „Časni Vukane, viteže
od reda Čuvara koplja svetog Georgija... Da sam birao mesto za naš razgovor, bolji od ovog ne
bih sam izabrao. Obojicu nas vezuje tajna zakletva naših svetih redova posvećenih borbi u ime
Gospodnje i za krst časni. Zato ću ti reći ono što niko ne zna niti ću to ikome poveriti. Već samo
ti, ja... i arhangel Mihailo, koji mi se danas ukaza na javi, a kao da je bilo u snu...” Vukan ga je
netremice gledao. „Poverio mi je zadatak koji, iako sam car, ne mogu sam da obavim. Pokojni
Miloš Vojinović, slava mu večna bila, kao kosingas imao je zadatak da svojim životom čuva i
sačuva zmajevitoga Miloša Obilića. I svoj život nesebično je zarad toga dao... Meni nedostaje, a
narod osta bez svog zaštitnika. No, arhangel Mihailo, u svoj svojoj mudrosti, otkri mi tajnu
Miloševe sudbine, koju sada poveravam i tebi. Njemu je presvetli Georgije zaveštao svoje koplje
na Črnoj steni, koje vaš red verno čuva već pokolenjima...” Vukan oćuta, ali duboko uzdahnu.
Duša mu zatreperi. „Doći će trenutak kada će zmajeviti na polovini svog životnog puta uzeti
njegovo koplje i svoju sudbinu u ruke... Silnici neznani smeraju da to osujete iz meni nepoznatih
razloga, ali nama nije da dovodimo u pitanje odluke Svevišnjeg, već da im se povinujemo... Sve
ti ovo govorim, Vukane, jer mi je arhangel Mihailo otkrio da je i moja čaša skoro puna, pa se
mogu nadati da ću u neko dogledno vreme krenuti za kosingasom ka našim slavnim precima.
Ako tako bude, a nema razloga da ne bude, neko mora da nastavi da vodi Miloša Obilića
za ruku do te sudbonosne raskrsnice.”
Kada Dušan pogleda Vukana, ovome lice beše uplakano.
 Glava dvadeset i druga
- zima 1350. godine

„Bog ti dao, moj Miloše sine,

Kac si tak’u pamet naučio,
I junačku biljegu sakrio,
Sakrivaj je dovijeka svoga,
Pak se ne boj nikakva junaka!”

Vukan je sedeo kraj postelje i vlažnom krpom umivao anđeosko lice Miloša Obilića, koje
je bilo u grču zbog groznice koja ga je tresla. Čas bi se preznojavao, čas bi se tresao od hladnoće.
A stari vitez se sekirao što malenome junaku ne može više pomoći. Da ga mačem svojim može
odbraniti, lako bi to uradio, ali ovako je mogao samo bespomoćno da sedi kraj njega i da mu
pričom ublaži muke. Već tri dana je prošlo otkako je Miloš pao u postelju. Oko podneva bi ga
groznica čudesno napuštala, da bi se naveče vratila i u svom zagrljaju ga tresla celu noć i naredno
jutro, opet do podneva. Činilo mu se da je detetu svakim danom sve gore i da teže podnosi
napade. Nije Vukanu bila strana ta bolest, ali se dotad nije susreo sa takvom koja uvek u podne
iznenada popušta, pa se dete oporavi kao da nije ni bilo bolesno.
Setio se on Dušanovih reči u kapeli, šta više, stalno su mu odzvanjale u glavi. Taj kratak
susret mu je preokrenuo život, jer je konačno spoznao svrhu svog bitisanja na ovom svetu.
Osećao je da se sve vreme pripremao za ovo konačno iskušenje, kada kao prvi od reda Čuvara
koplja Svetog Georgija sa titulom ras, mora da pripremi ratnika koji će poneti sveto koplje u boj.
Od prvoga dana znao je da zmajeviti Miloš nosi beleg vučjeg biča na desnoj mišici i upisanu
sablju na bedru, uostalom kao i druga zmajevita deca na dvoru kojoj je posvetio svoj život,
podučavajući ih ne samo ratnim veštinama, već i znanjem koje se sa kolena na koleno prenosilo u
njegovom redu. Tako je i znao da su sva ona, rođena u braku ili ne, bila deca starog Zmaja, kome
nijedna žena ne može odoleti. Svako vanbračno dete smatralo se usudom, dok su ona rođena u
braku bila dužnost i obaveza. A kada je takvo još od Zmaja poteklo, utoliko je usud bio
značajniji. Dobro je on znao kakvo breme će ova deca nositi, jer slava kojom će se ovenčati beše
kruna od trnja natopljena krvlju. Zato nije mogao da ne oseća tugu zbog ove dece, toliko
različitom, a toliko željnom da budu poput druge.
„Hoću li sutra ozdraviti, Vukane?‚” prozbori tiho Miloš.
„Svakako da hoćeš, samo budi jak‚” odgovori mu starina. Vukan baci pogled kroz
otvoreni prozor i odmah proceni da je sunce visoko na nebu. Bilo je podne, vreme kada groznica
nestaje kao rukom odnesena.
„Već mi je bolje” reče dete, uspravivši se u postelji. „Morao bih da izađem, sigurno me
Uroš čeka kod Ždralina.”
„Vidim da mnogo voliš svoga konja‚” osmehnu se Vukan.
„Da!” veselo će Miloš. „Najlepše mi je kada sam sa njim. Ali, voleo bih da imam i silvana
kao Marko i Bogdan.”
 „Imaćeš ga, ne brini.”
„Sutra?‚” opet će Miloš.
„Moraš sačekati da se novo leglo okoti, znaš kako to ide‚” reče mu Vukan. „Iz postelje ne
smeš da izlaziš dok ne ozdraviš.”
„Misliš da ću se večeras opet razboleti?”
„Tako je bilo ovih prethodnih dana
Vukana je duboko u duši nešto tištalo, što mu nije davalo mira od kada se Miloš razboleo.
Plašio se da ovo nije bila obična groznica. Iako hrana nije bila zatrovana, sumnjao je da je ipak
neko umešao svoje prste. Nije bilo važno da li je to bio neki blagi otrov ili možda vradžbina,
ovakav neshvatljiv nemir uvek bi osećao u blizini opasnosti. Zato je još sinoć potajno poslao
jednog brzog jahača na dvor despota Ivaniša u Toplicu, sa porukom za Dušanovu majku Teodoru.
U njoj joj je poverio svoje strahove i sumnje, i molio je za pomoć jer nema kome drugom da se
obrati. Car je bio sa vojskom daleko u Bosni, a on se najednom našao usamljen na punom dvoru,
plašeći se zavere protiv Miloša Obilića. Čak je i Grk Filotej, dvorski lekar, bio sa carem, a vidari
koji su pregledali dete samo su slegali ramenima ili mu davali beskorisne napitke.
Kada Vukan vide da je Milošu bolje, on ga kao i prethodnih dana, odmah presvuče jer je
bio u goloj vodi. Prvo mu je obukao košulju da mu sakrije vučji beleg na ruci.
„Zašto mi otac uvek govori da pokrivam svoj mladež?‚” seti se da pita Miloš.
„To znači da ćeš biti veliki junak i činiti velike podvige‚” kaže mu Vukan.
„Sutra?”
„N°> kaži ti meni, Miloše‚” pita ga Vukan. „Zašto stalno zapitkuješ ’sutra’? Zašto se
toliko žuriš da porasteš?”
„Car mi je rekao da kada budem porastao, mogu da potražim svoju mati! ” kaže važno
Miloš.
Vukan uzdahnu, pa ga uštinu za obraz iz milošte. Stari vitez je znao da ga deca zadirkuju
što je bez majke i oca. Nije mu bilo uteha što su ga car i carica gledali kao sina. Vukanu je bilo
jasno da je dete izgaralo od želje da pronađe svoju majku.
„Kada porasteš veliki, ti potraži svoju mati, a dotle moraš da kriješ svoj beleg.”
„A kako sam ga dobio?”
„Rođenjem.”
„Zašto?”
„Jer su ti suđaje prorekle slavnu sudbinu.”
„Zašto?”
„Jer ćeš biti Gospodov ratnik na zemlji.”
„Zašto?”
Vukan se uzvrpolji na stolici. Razmišlja kako da mu objasni.
„Da li bi želeo da ti ispričam jednu priču, Miloše?” pita ga Vukan. „O jednom zmaju i o
jednoj lepoj devojci?”
„Da! uzviknu radosno Miloš.
Vukan se zamisli i prepusti se mislima. Oseti kako tone u prošlost...

***

Bio jednom jedan zmaj koji je običavao da zavodi žene. Uvek bi se pretvorio u divnog
mladića, naočitog i stasitog.
Sa odabranicom bi provodio strasnu noć, ali nikad nije mogao da se zaljubi. Nijedna mu
nije mogla odoleti i svaka bi se zaljubila u njega. Ali nakon svake noći, zmaj bi odlazio tužan,
tragajući za pravom ljubavi. Tako jednom, sa vrha jedne stene, ugleda kraj bunara jednu devojku
u društvu drugarica, raskošne lepote, duge crne kose, vitkih nogu i uzanog struka, a bujnih grudi i
čarobnog osmeha. Kad god bi se osmehnula, zmaj bi osetio kako mu srce poigrava u grudima, a
prijatni žmarci ga podilaze. I odmah požele da uzme tu devojku. Ali, morao je da čeka da padne
mrak kako bi joj se prišunjao. Kada je sunce zašlo, što se njemu učini kao večnost, on polete ka
selu, a za sobom ostavi trag iskrica u vazduhu, pa pohita ka kući svoje izabranice. Kada selo
utonu u mrak i san, on kao zmijolika ptica kroz odžak uđe u njen dom. Ni vatra u ognjištu nije
mu mogla nauditi, sve dok ne dotakne plamen. Tako se on prišunja devojčinoj sobi i poprimi
čovečji oblik. Kada njena vrata zatvori za sobom, devojka se trže iz sna i pod svetlom luča ugleda
momka duge plave kose koja je neprirodno sijala, a bledo lice mu je zračilo nežnošću. Zelene oči
su mu caklile neodoljivom strašću. Iako devojka zinu da vrisne, ne ispusti nikakav glas, već samo
dubok uzdah. Već je bila pod njegovom čarolijom i sa istom strašću mu se podala. Ali takva
zmajska žudnja je opasna za žene jer one izgube glavu za zmajem i bezumno se zaljube u njega,
jer to nije prava ljudska ljubav gde zaljubljeni jedan drugom daju i uzimaju, već u kojoj
zmaj.samo uzima, a žena kopni dok ne kraju ne umre ili ne poludi. Ali ovog puta, zmaj beše ludo
zaljubljen i rešen da joj pruži svu svoju ljubav.
Pred zoru, zmaj bi se opet iskrao iz devojčine sobe i kroz odžak bi pobegao iz kuće u
planinu, gde bi čekao da opet
padne noć kada bi iznova pohodio svoju voljenu Ljubu, kako se ona zvala.
I tako, čim bi selo utonulo u san, eto zmaja kako leti ka Ljubinoj kući i za sobom ostavlja
trag iskrica u vazduhu, pa se provlači kroz odžak. Devojka bi dočekala svog ljubavnika raširenih
ruku i predala bi se njegovom milovanju i poljupcima. Pre prvih petlova, zmaj bi se opet iskrao i
pobegao u planinu da čeka novu noć.
Nesebična ljubav im je razdirala dušu i oboje su patili kada nisu bili zajedno. Sati su bili
sve duži, činilo se beskrajni i prazni. Takva ljubav je trajala mesecima i samo su se noću sastajali
u njenoj sobi.
Prilikom jednog takvog susreta, ophrvan prejakim osećanjima, zmaj prizna Ljubi ko je on,
odakle dolazi i poveri joj neke tajne koje su ljudima nepoznate. Nakon dugih strasnih zagrljaja,
momak se naočigled devojke pretvori u zmaja i iskrade se iz njene sobe dok su oko njega letele
iskrice. Tada Ljuba u užasu shvati da oni nikada neće moći da budu zajedno, jer će zmaj uvek
morati da se krije i da nikada neće moći da se budi uz njega. Ljuba je mnogo tugovala. Ali,
devojke zaljubljene u zmaja uvek se prepoznaju. One su blede, iznurene i nikada ne pričaju sa
drugim momcima. Svoju tajnu strogo kriju iz straha da ne budu kažnjene ili da ne budu izvrgnute
ruglu... Ali i zbog čari ljubavnih susreta. Ljubavnom bolu nije bilo leka, pa je njena mati to
primetila. Posumnjala je da joj kćerka pati zbog neke zmajske ljubavi, jer je odmalena slušala
priče da zmaj može krišom da se uvuče u svaku odaju gde su ljudi. Odlučila je da proveri i da
preduzme jedino što je moguće.
Sačekala je sledeću noć i kada je provirila u kćerkinu sobu, ugledala je zmaja kako skida
svoju zmajsku odoru i nag ulazi u njenu postelju. Ona se tad ušunja i ukrade zmajevu košulju.
Zmajski oklop baci u ognjište, gde ga vatra stade gutati. Dok je krljušt u vatri lagano tinjala,
momak u naručju svoje drage Ljube izdahnu, a zatim se pretvori u oblak iskrica i nestade.
„Ljubav srama ne poznaje‚” govorila joj je mati. „A sram prati ženu doveka!”
Ljuba nikada nije oprostila svojoj majci i duboko je tugovala za zmajem. Utonula je u jad
i patnju iz koje niko nije mogao da je izvuče. Nekoliko meseci kasnije, Ljuba je rodila sina.
 „Bez srca nema života, mati” jadala joj se Ljuba. „Bolje je sa zmajem biti nego sa rđom se
ljubiti! ”
Umesto da joj dete udahne volju za životom, ona ubrzo zatim uvenu od patnje. Još dok je
mati oplakivala svoju kćer, selo zadesi veliko zlo. Velike kiše potopiše pšenicu, a grad obra
voćnjake. Kada je došla zima, led okova selo, a na njih navali nekakva boleština i pobi pola
žitelja. Ljubina mati ostala je sama u kući sa zmajskim detetom. Dete je raslo uz staricu, bez
majke i bez oca. Nije imalo nikoga osim babe, koju je savest toliko grizla da se povukla u svoj
svet patnje i polako gubila razum. Uzalud je ona molila Boga da je uzme i prekrati joj muke, ali
joj želja još dugo osta neuslišena. Nije ni primetila kada je jednog dana njen unuk, tada već
momčina, otišao od kuće. Ona je i dalje pričala sama sa sobom i često ponavljala:
„Leti zmaj, sipa vatru, a krljušt mu kao srebro pada. Noću mu rep sija i sa njega odskaču
varnice... Da mi je Zmajogorčevog ognja da u njemu bol i jad svoju utopim! ”
U beskrajnim besanim noćima dok je sedela, u retkim trenucima zdravog razuma, mati bi
se setila da je prilikom spaljivanja zmajevog oklopa zaboravila i drugi deo priče o zmajevima. A
to je da svaki kraj ima svoga zmaja koji u njemu obitava, i koji ga štiti od zemljotresa, poplava,
vetra, grada... I da zmaj zauzvrat ne traži ništa od ljudi osim ljubavi. Bogovi vazduha, vode i
zemlje su njegovi prijatelji i nikada njemu, kao bogu vatre, ne bi naneli zlo.

***

Miloš je priču saslušao ne trepnuvši. Stari vitez završi rečima:

„Deca koja se rađaju iz takvih ljubavi imaju vučji bič ili upisanu sablju na bedru. A ti,
Miloše, imaš oba zmajska belega, što znači da ćeš biti dvaput veći junak.”
Miloš se nehotice uhvati za mladež ispod košulje. Po pogledu mu se videlo da grozničavo
razmišlja. Naposletku reče:
„I to dete je ostalo bez mati kao ja.”
„Nisi samo ti bez mati, i ja sam je rano izgubio, Miloše‚” priznade mu Vukan.
„Ali ja ne znam ni kako se ona zvala‚” zacakliše se Milošu oči. „A ti, Vukane? Znaš li
kako ti se mati zvala?”
„Znam.”
„Kako?”
„Ljuba.”
 Glava dvadeset i treća
- zima 1350. godine

„Kada opao izgubi krila,

onda ga i pilad kljuju.”

Već sledećeg dana, u predvečerje, malome Milošu beše toliko loše da je jadni Vukan
očajan sedeo kraj njegove postelje i proklinjao sudbinu što će mu ovo dete umreti na rukama. I
kraljica Marija ga je redovno obilazila i obično mu je donosila čorbu, koju bi Miloš uvek rado
pojeo.
Ali, te večeri, Milošu je bilo previše loše da bi mogao da jede. Kao i svaki put, Vukan bi
tražio da proba jelo. Marija bi se narogušila, uvređena da neko pomisli kako bi ona, kraljica
Stefana Dečanskog, pokušala da otruje dete.
„Hoćeš li, časni viteže, da probaš sa obe kašike čorbu?‚” zajedljivo će Marija držeći na
poslužavniku zdelu i dve kašike.
„Nema potrebe, gospo” odvrati Vukan. „Moram da probam ili ću sam zakuvati čorbu kod
cara Dušana.”
Zatim, zahvati jednom kašikom čorbu i kuša je. Ništa. On klimnu glavom, pa Marija sede
na postelju kraj Miloša, koji je ležao u bunilu okupan znojem.
„Hajde, sinko” tiho će Marija. „Uzmi malo, valjaće ti... Hajde, Miloše, još samo večeras...
i više nećeš morati.” Uto, vrata se otvaraju i, kao furija, uleće careva majka Teodora, haljina i
ogrtač lete za njom. Zajapurena, rumenog lica i sa snegom na kapi, vidi se da je upravo stigla. Za
njom trčka neka starica umotana u šal. He vidi joj se ni lice, samo trlja promrzle ruke.
„Šta je ovo, Marija?” viknu Teodora. „Šta daješ Milošu? Kakav otrov si mu zbrčkala?”
Marija ljutito skoči na noge, umalo da prospe zdelu. „Sram te bilo! siktala je ona. „Kako
se usuđuješ da me napadaš? Zar ja da otrujem neko nedužno dete? Evo, pitaj viteza Vukana! On
je kušao čorbu!”
Vukan stoji zbunjeno i samo klimnu glavom. Ali, Teodora ne mari za to nego bez reči
prilazi i otima joj zdelu iz ruku.
„Gubi se odavde!” viknu ona. „Tebi niko na ovom svetu nije nedužan!”
Mariji jurnu krv u glavu, pa sevnu očima, i grmnu: „Žaliću se caru na tvoje ponašanje!
Svi će doznati za tvoj bezobrazluk! Ista si kao ona Rogozna!” Pa gurnu Teodoru i izlete iz sobe.
Kada zalupi vrata za sobom, nasta tajac. Teodora spusti zdelu na sto pokraj Miloševe
postelje i sede kraj njega. Opipa mu lice i uveri se da mu je veoma loše. Bio je mokar, u bunilu je
micao usnama, a lice mu se grčilo. Ona odmahnu glavom i oseti kako je nešto preseče po
stomaku.
„Trebalo je da odmah pošalješ po mene, Vukane” reče mu Teodora. „Bojim se da nije već
kasno.”
Vukan oćuta i samo stisnu pesnice. Griža savesti mu je razdirala dušu. Teodora mahnu
rukom starici skrivenog lica da dođe. Ova se dogega do postelje.
 „Ovo je baba Vijorika” reče Teodora, pa starica otkri svoje lice skinuvši debeli šal. „Čim
si spomenuo vradžbine, odmah sam poslala po nju. Kažu da nema bolje vračare od nje.”
„Daću sve od sebe, gospodarice‚” ponizno će ona, pa nekako bojažljivo priđe Milošu i
skoro neprimetno mahnu rukom Teodori da se udalji.
Stade da zagleda bolesno dete, da ga opipava po licu, po grudnom košu, pa ga čak okrenu
na stomak i zagleda mu leđa. Kada mu ugleda upisanu sablju na bedru, ona se ukoči, a zatim mu
odmah zavrnu i desni rukav. Kada vide i vučji bič na mišici, baba se još više zapanji i ruke joj
zadrhtaše. Zaneme od čuda, ali Vukan zato glasno reče:
„To što si videla, zadržaćeš za sebe ili ću ti ja rođenim rukama iščupati srce
Baba ga strašljivo pogleda. Vide u Vukanovom pogledu ozbiljnost. Nije morao to ni da
joj kaže. Znala je ona dovoljno - da su zmajeviti posebna sorta ljudi, neustrašivi borci i ljudi od
reči. Da kriju svoje tajne po cenu života, svog ili tuđeg.
Vijorika se vrati Milošu i nastavi da ga zagleda. Otvarala mu je usta, gurala prst pod jezik,
čak mu je pod svećom gledala u nokte. Činilo se da je na njima nešto videla, jer spusti detetovu
ruku i duboko uzdahnu.
Najednom se trže, kao da se nečega setila, pa se okrenu stolu i uze zdelu sa čorbom. Priđe
mangalu u kome je gorela vatra, promumla bajalicu:

„Gori, vatro, gorcem,

Eto babe s kocem!
Gori, vatro, plamenom,
Eto babe s kamenom!”

Pa prosu čorbu u plamen. Vatra zašišta, ali po Vijoriki se videlo da se ništa osobito nije
desilo. Ona ponovi bajalicu, pa baci i drvenu zdelu u plamen. Opet ništa. Krenu nazad ka stolu,
pa kada vide da Vukan i dalje drži kašiku kojom je zahvatio čorbu, ona mu je uze bez reči, a
zatim dohvati i onu kojom se Miloš hranio. Ponovo se vrati ognjištu, pa ponovi bajalicu, pa ubaci
Vukanovu drvenu kašiku. Ništa. Ali, kada ubaci Miloševu, plamen šiknu uvis kao da nekakav div
dunu odozdo u nju. Svi se trgnuše osim Vijorike.
Vukanu pade mrak na oči, pa isuče svoj mač:
„Ja sam vezan carevom zakletvom i na svakoga ću dići svoj mač, pa makar i na bivšu
kraljicu!” Pa zakorači ka vratima.
„Stani, Vukane!‚” viknu Teodora. Ovaj se ukoči u mestu. „Ne smemo to da uradimo...
Vrlo rado bih videla da ona omasti konopac ili tvoj mač, ali... Ipak, ne možemo biti sigurni da je
ona kriva. Poznajući nju, verovatno jeste, ali možda joj je ipak neko podmetnuo otrovnu kašiku.”
„Gospo, ja mogu da izvučem iz nje istinu” reče samouvereno Vukan.
„Svakako da možeš, viteže” klimnu glavom Teodora. „Ali, šta ako izvučeš istinu da je
nedužna? Onda ćeš za svagda ukaljati svoje časno ime... He, neka je, Vukane... Ako sam išta u
životu naučila to je da sveća nikome nije do zore gorela, pa neće ni njoj.”
Vukan vrati sečivo u korice.
„Govori, Vijoriko‚” reče joj Teodora. „Ima li leka njegovoj boleži?”
„Boležima uvek ima, gospodarice” reče ova. „Ali, ovakvim vradžbinama, ne.”
„Ako neko ume sa tim da se nosi, to si ti” opet će Teodora. „Sigurno možeš nekako da mu
pomogneš.”
„Njega su posetile šumirol‚” reče samouvereno Vijorika. „To se uvek vidi po tri oglodana
nokta.”
„Šumirol?”
„Tri demona čija imena ne smem da izgovorim” reče ona. „I samo one znaju kako da mu
skinu vradžbinu. Nežid ih je poslao.”
„Zar da pustimo da dete skonča?” zavapi Vukan. „Kaži gde da ih nađem, pa ću se uhvatiti
u koštac sa njima! ”
„Ne moraš ih nikud tražiti, viteže‚” reče vračara. „Dolaze one njemu u gluvo doba, kada
mu isisavaju život iz tela.”
„Ali, ja se noćima ne odvajam od njega!‚” uzviknu vitez. „ Jedva ikad oka sklopim na
neki tren. Nikada ništa nisam video.”
„Tvoj tren je drugima večnost‚” reče vračara. „Samo besanik može da vidi tri sestre
suđaje ili tri sestre šumirol. Jer ono što suđaje ispletu, šumirol uvek nastoje da raspletu.”
„Misliš, sudbinu?‚” upita Vukan.
„Baš tako, časni viteže” reče vračara gledajući u Miloša. „Nežid želi da rasplete detetovu
sudbinu... A to može samo dok on ne dostigne zrelost kada će zakoračiti svojim putem. Onoga
koji nosi dva zmajska belega sigurno krasi velika sudbina.”
„Šta nam, onda, valja činiti, baba?” pita Vukan.
Vijorika ćutke obiđe Miloševu postelju, pa se čak i sagnu da pogleda ispod kreveta. Stade
rukom da pretražuje pod. Svaki put kada nešto napipa, ona to stavi u drugu ruku, pa nastavi dalje.
Teodora i Vukan je posmatraju ćutke, pa se ponekad u čudu zgledaju. U sebi se mole da će šta
god vračara radi, to pomoći malome Milošu. Vukan je očajan jer zna da nikada sa sebe ljagu neće
sprati niti će ikada moći caru da izađe na oči. Osramotiće svoj red, a sveti Georgije će ga se
odreći.
Kada baba završi, ona ustade i ode do mangala, gde u plamen baci sve što je u ruci
nakupila. Izgledalo je kao piljevina ili trunje od drvenog poda. Ali, plamen opet suknu uvis
šišteći kao od bola.
„Dobro je” zadovoljno će vračara. „Pod njim se otvara grob.”
„Juu! Šta je tu dobro, crna ti! ” užasnu se Teodora, pa se prekrsti. „Jezik pregrizla, kakav
grob!”
Čak se i Vukan brže-bolje prekrsti, ali zanemeo od bojazni za Milošem, pa samo
grozničavo promatra šta se događa.
„To je dobro, ročno‚” opet će baba. „Jer ću se sakriti pod krevetom, a to je grob u kojeg
svaku noć šumirol pomalo spuštaju dete. Da nije tako, ne bih se mogla nigde sakriti, a da me ne
primete.”
„Ma, jesi li sigurna da te neće... primetiti pod krevetom?” nepoverljivo će Teodora. „Da to
nije detinjasto, crna ti?”
„Gospo..odmahuje glavom Vijorika. „Zašto misliš da se sva deca plaše da pogledaju pod
krevet noću? Iz istog razloga što do napunjena tri leta mogu da vide anđele. Ona se rađaju noseći
tajna znanja koja odrastanjem gube. Samo deca koja se rode u košuljici zadržavaju celog života te
moći... Ipak, ni odrasli ne bi trebalo da gledaju pod svoj krevet noću dok leže u postelji, mogli bi
da vide nešto što ne žele.
„Plašiš me, Vijorika” priznade joj Teodora.
„Sreća je u neznanju, gospo. U neznanju! Što čovek više zna, veće breme nosi na leđima.”
„I šta sad?” jedva izusti Vukan.
„Sada ćete me ostaviti samu” reče baba. „Ne stojte pred vratima, već idite negde drugde i
ne pričajte o ovome... jer senke osluškuju.”
Njih dvoje bez reči izađoše iz prostorije, a Vijorika stade da se zavlači pod krevet
izgovarajući bajalicu:
„Crkni, nežide, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te kadim, nožem te
sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša, a Miloš Obilić te više ne sluša. Ako ga je neko urekao,
ako mu je neko presekao put, ako ga je neko omađijao, ako je neko za njega ljut, više nema
uroka, slobodan mu je put, odvezala sam mađiju, niko više nije ljut. Miloš ostaje čist kao svet kad
se kupa u sunčevom sjaju, Miloš ostaje čist kao bistra voda izvorska, Miloš ostaje čist kao
bosiljak u prolećnom gaju, Miloš ostaje čist kao sveta Deva Marija nebeska...”
I baba se zavuče pod krevet. Nasta grobna tišina.
U gluvo doba noći, hladan vazduh ispuni sobu iako je vatra još uvek tinjala u velikom
mangalu. U mrtvoj tišini sve glasnije se čuo žagor šapata kao da dolazi iz daljine. Vijorika je
nepomično ležala i budna žmurila. Kao mrtva u grobu. Glasovi postaše sve razgovetniji. Mogla je
da razazna tri odvojena ženska glasa kako govore uglas. Nije morala da proviri da bi videla šta se
događa, znala je vrlo dobro.
Tri figure u crnim haljinama sa crnim velovima koji su im prekrivali lica držale su se za
ruke i lebdele iznad Miloševe postelje. Svetlost u sobi oslabi, kao da je nešto pritiska i guši.
Vazduh posta težak. Tri sestre govore naizmenično i dopunjuju se:

„Lojanica mu se bori sa smrću,

Dogorela mu je skoro do kraja...”
„Dolazimo mu verne noću,
Kao prelja zlatokraja...”
„Ulazimo kao u svoju kuću
I guramo ga skraja...”
„I šta god suđaje guću,
Ma kakva da je graja...”
„Naša stoji reč suproću,
Jer jače smo od zmaja.”

Zatim zapevaše na nekom nepoznatom jeziku, i ubrzo zaćutaše. Nije se čulo ni pucketanje
vatre.

„Šta se ovo, sestre, zbiva

Duša mu je jaka i živa...”
„A naša sila metijiva,
Kao da se sa njega sliva...”
„Još mu stoji zmajska griva,
Koja li je od nas kriva?”
„Jaka mu je vretena tetiva,
Opeče nas kao kopriva”

Opet sve tri nerazgovetno zapevaše, ali ni to ne potraja dugo već jedna po jedna
zamuknuše. Razgneviše se.
 „Ah! Da nas ne nadmudriše,
Ako za tajnu našu saznaše...”
„Ko bi im rekao za travke naše
Ni za avramsja i krstanjasa znaše...”
„A mi se upele iznajviše
He bi li ga satrle izliše...”

Kada Vijorika ču da se tajna Miloševog izlečenja krije u magičnim travkama avramsje i

krstanjase, ona naprasno odluči da ih otera kako slučajno ne bi još više naudile detetu. Zato ispod
kreveta povika izgovarajući zaštitnu bajalicu:
„Ko je Miloša uročio svisnuo, ko je urekao prsnuo, oči prevrnuo! Ko je Miloša urekao,
usekao, o glavi mu bilo! Miloš osta svetao, čist, ko zvezda na nebu, ko rosa na zemlji, ko bosiljak
u cvatu, Miloš u zdravlju da bude...!”
Sestre šumirol zakreštaše kao preplašene vrane, dunu odnekud ledeni vetar, podiže
prašinu i pepeo iz mangala, i kao vrtlog povuče sve naviše. Dok se baba iskobelja ispod kreveta,
sve prođe, a demoni nestadoše. Ona brže-bolje sede na postelju kraj maloga Miloša i stavi mu
glavu u svoje krilo. Spavao je mirnim snom. Groznica ga nije tresla. Ali, još nije bio izlečen.
Urok je ostao. Sada kada zna kojim travkama da ga oporavi, više se nije bojala za njegov život.
Ipak je sa njim ostala do zore. Nije smela da ga ostavi samog. Bila je tu da ga brani.
Uostalom, toliko je bar dugovala svome caru što ju je izbavio iz tamnice u Petrču.
 Glava dvadeset i četvrta
- zima 1351. godine

Vladar Srba poslao je poslanstvo, tražeći da bračnom zajednicom poveže svoju kćer sa
jednim od sinova Orhana..”

Dve vojske su od ranog jutra stajale jedna naspram druge pod zidinama Soluna. Obojica
vojskovođa su čekali da onaj drugi prvi da znak za napad. Nijedan nije želeo prvi da započne
bitku. Kao da su želeli jedan drugome da dokažu da su njihove tvrdnje i argumenti izneti
prethodnih dana tokom pregovora bili jedini ispravni i tačne. Najteže beše vojnicima u obe vojske
koji su satima stajali na hladnoći, pod udarima hladnog vetra, koji je duvao sa mora. Ali, niko
nije hteo da prvi popusti. Car Dušan nije želeo prvi da napadne, ali ni da se povuče, a Kantakuzen
se plašio Dušanove vojske iako beše malobrojnija, a odbijao je da se povuče strahujući da ostavi
Solun i posebno cara Jovana, koji se bio sklonio unutar gradskih zidina, a koji je sa zanimanjem
posmatrao njihovu borbu živaca. Trodnevni pregovori propadoše. Kantakuzen je u svom šatoru
besneo i iskaljivao bes nad svojim potčinjenima, proklinjući caricu Jelenu što mu je pomrsila
račune u poslednjem trenutku. Ali, pre svega svoga suvladara, mladog cara Jovana,
koji je bez njegovog znanja prethodne noći poslao poslanstvo Dušanu, nudeći mu
savezništvo protiv njega. Jovan mu je radio iza leđa i najradije bi ga obesio sa carigradskih
zidina, ali zakoniti car je imao veliku podršku i nije smeo da digne ruku na njega. Bar ne još, bar
dok još ne učvrsti svoju vlast. Razjario bi se pri samoj pomisli koliko je Dušan bio blizu da
popusti pred njegovim ubeđivanjem, pa čak i da mu vrati mnoge teritorije.
„Možda je zaista najbolje da se zamonašim‚” pomišljao je u trenucima očaja. Od prošle
godine sve češće je razmišljao o toj mogućnosti. Bio je veoma religiozan i uvek je tražio mir i
spokoj u molitvama.
Bio je srednje visine, sa dugom smeđom kosom i bujnom bradom. Nadasve pametan
čovek koji je vešto manipulisao ljudima i umeo da iskoristi i najmanju priliku kako bi situaciju
preokrenuo u svoju korist. Njegova sposobnost ubeđivanja bila je bez premca, a umeo je da
podilazi sagovornicima kako bi ih pridobio za svoje namere.
Tako je bilo i prethodna tri dana tokom pregovaranja između njega, Dušana i cara Jovana.
Iako su razgovori počeli silovitim napadom Dušana, vređanjem i optuživanjem, kao i pohvalama
upućenim mladom caru Jovanu i priznanjem kao jedinog pravog vizantijskog cara, Kantakuzen
nije pokazao ni najmanju slabost, već se bogzna kako zahvalio Dušanu na ranijoj pomoći i izrazio
želju da se kakva-takva saradnja nastavi, ili bar da se neprijateljstva obustave. Slatkorečivošću i
posebnim iznošenjem činjenica i predloga uspeo je da umiri srpskog cara, pa čak i da ga ubedi u
neispravnost nekih njegovih odluka, a posebno zbog njegovog preteranog osvajanja vizantijskih
teritorija. Već na gozbi nakon drugog dana pregovaranja, Dušan je bio
spreman da popusti, pa i da vrati neke osvojene gradove, a Kantakuzen je bio pun sebe i
srećan što će moći na miru da se posveti drugim važnim državnim pitanjima, posebno sukobu
između Venecije i Đenove u koji je bio upleten.
 Izgledalo je da mu sve ide od ruke, kao i mnogo puta ranije; ućutkao je srpskog cara i
mladog cara Jovana, kome je tad bilo samo dvadeset i jedna godina, ali onda se umešala carica
Jelena i pomrsila mu račune.
„I ne čudi što je zovu Rogozna! ” uzvikivao je Kantakuzen.
Tog jutra Dušan mu je poslao poruku po glasniku u kojoj veli da se predomislio u vezi sa
ustupcima i da odustaje od pregovora.
S druge strane bojišta, u Dušanovom taboru, raspoloženje je bilo sasvim drugačije.
Doduše, prizor je bio uobičajen: Dušan je sedeo i slušao caricu, koja se bila ušetala i nije usta
zatvarala. Vojvoda Preljub je ćutao, znao je da ne protivureči carici. Doduše, ovog puta je bio na
njenoj strani.
„Budi srećan što sam ti otvorila oči, a ne da se ljutiš što se mešam u tvoje poslove!‚”
govorila mu je. „Treba li da kao carica gledam kako poklanjaš mukom osvojene teritorije? Zar su
tvoji ljudi uzalud ginuli da bi sad vratio te gradove onom matorom liscu?”
„Nekad moraš da daš da bi posle uzeo još više” pravda se Dušan.
Jelena klima glavom u neverici.
„Uostalom, zašto si čekala poslednji dan?” pita je Dušan. „Nisi li mogla još prvog dana
pregovora da kažeš šta misliš, nego si čak odobravala sve što sam radio?”
Jelena oćuta i nastavi da se šetka. Dušan i Preljub se zgledaju i sležu ramenima.
„Imala sam noćas proviđenje” priznade ona napokon. „Nakon sinoćne posete poslanika
cara Jovana
„Kakvo sad proviđenje, luda ženo?” začudi se Dušan. „Ne možemo voditi državničke
poslove po snovima!”
„Dobro, dobro!” Odmahuje rukom Jelena. I dalje je uznemirena. Bolje da ne spominje
svoj san, neozbiljno će je shvatiti. Zna ona šta radi. „Nazovi to kako hoćeš, ja to zovem
proviđenjem, jer mi je Jovanova poseta otvorila oči. Vidiš li da je mladom caru dojadilo da ga
Kantakuzen omalovažava i da hoće da se istrgne od njegovog uticaja i da zavlada sam?”
„Uostalom, mi smo oduvek njega podržavali” umeša se oprezno Preljub. „Treba stati na
njegovu stranu protiv Kantakuzena.”
„Slušaj malo Preljuba‚” kaže Jelena Dušanu. „Da ti nije bilo njega, Kantakuzen bi ti
preoteo sve gradove u Tesaliji i Epiru dok smo bili u Bosni. Uspeo je da odbrani grad Serviju sa
samo 500 vojnika, a Ber ti je pao iako ga je branilo 1.500 konjanika i ko zna koliko alemanskih
plaćenika...”
„Ber je pao zbog izdaje Grka” ispravlja je Dušan.
„Oni nam zabodu nož čim im okrenemo leđa‚” dodaje Preljub.
„Sve ću ih kazniti‚” preti Dušan.
„Posle Bera je zauzeo i Voden, Ostrovo, Notiju...! ” Širi ruke u čudu Jelena. „Čak je bacio
oko i na Skoplje!”
„Čim završim poslove ovde, razračunaću se sa izdajnicima u Skoplju!‚” uzviknu besno
Dušan. „Tamo sam se krunisao za cara!”
„Pa, trebalo je da Kantakuzen krene na Skoplje da bi se ti konačno setio da povučeš
vojsku iz Bosne!” grdi ga Jelena.
„Ne preteruj, Jelena‚”opominje je Dušan. „Znaš da nismo mogli odmah da krenemo, bili
smo usred rata. Trebalo je ostaviti vojne posade u osvojenim gradovima. Uostalom, što se sad
žališ kada si ti insistirala da prihvatimo poziv Dubrovčana? Ja sam bio protiv te posete! Poslao
sam vojsku usiljenim maršom u Makedoniju, po najvećoj zimi, a ti si htela u Dubrovnik! ”
„Pa, dobro.. ” sleže ramenima carica. „Opet smo stigli pre njih u dvor na Paun-polju.”
„Naravno, kada sam tražio da nas Dubrovčani prevezu brodovima do Kotora”kaže Dušan.
„Jesmo li rekli da ćemo vratiti Uroša u Paun-polje i tamo sačekati vojsku?”
„Ali, zato smo Bosance naučili pameti!” likuje Jelena. Dušan odmahuje glavom. Nije
znao kako da je ukroti. Umela je nekad da pokaže neko svoje skriveno lice, koje se Dušanu nije
nimalo dopadalo. Nekad umiljata i poslušna, a nekada rogobatna, svojeglava i okrutna.
„Nije trebalo da te poslušam da onako sve razorimo i popalimo‚” kajaše se Dušan. „Jedno
je potući vojsku do nogu, a drugo je popaliti i uništiti sve usput.”
„Kakvu vojsku?” Zastade Jelena i pogleda ga upitno. „Ban Stevan je pobegao u planine i
zakrčio nam puteve balvanima! Posekao je pola šume ne bi li nam usporio napredovanje! Šta je
trebalo da uradimo? Žalim što ne zauzesmo i Bobovac, njegova kći Jelisaveta se u njemu krila.
Mogli smo je uzeti za taoca, pa ne bi smeo više ni da pisne! ” „Bojim se da je sve bilo uzalud”
reče Dušan. „Javljaju mi da je ban već povratio neke gradove i pobio moje posade ili ih proterao.
Da je bar onomad prihvatio moju ponudu da uda kćerku za Uroša.”
Jelena se prekrsti. Nije to odobravala.
„Hvala bogu što nije. Ali, neka, dolijaće on već‚” oštro će Jelena. „Samo da raščistimo sa
Kantakuzenom.”
„Neće nas taj danas napasti” reče Preljub. „Da je hteo, već bi to uradio. Plaši se da će car
Jovan udariti na njega sa leđa, iz grada.”
„Tim bolje” reče Dušan. „Imamo posla da vratimo sve gradove koje nam je preoteo i da
kaznimo sve izdajnike.”
Jelena se okrenu ka Dušanu i ozbiljno mu reče:
„Mene mnogo više brinu Osmanlije od Kantakuzena... ili od Bosanaca i Ugara.”
„I mene’’ potvrdi Preljub. „Kantakuzen je ovaj put doveo 20.000 Turaka, Tatara, Čerkeza
i ko zna kakvih još razbojnika...”
„Čujem da ih nije predvodio Orhan‚” reče zabrinuto Dušan.
„Ne, njegovi sinovi... Sulejman i Murat. Izgleda da će ga Sulejman i naslediti, čim je
njemu dao zapovedništvo nad vojskom.”
„Kažu da su Romejcima posebno pomogli u osvajanju Vodsna i Bera” dodaje Dušan.
„Da, posle su se rasuli na sve strane i pljačkali” priča Preljub. „Na našu sreću, koliko
čujem, Sulejman i Murat su se posvađali i vratili. Pitanje je šta bi danas bilo da su Osmanlije
ovde. Sumnjam da bismo pregovarali sa Romejcima. Kažu da je Murat posebno svirep prema
našim zemljacima.”
„Orhan je već ostario..” razmišlja naglas Dušan. „Ostaviće sultanat nekome od njih
dvojice.”
Nasta tajac. Činilo se da sve troje razmišljaju o istom. Doduše, Dušan je malo oklevao da
iznese svoje mišljenje iz straha od Jelene. To je nešto o čemu je već dugo razmišljao i razmatrao
sve aspekte, ali je čekao pogodan trenutak. Moraće da okoliše zbog Jelene.
„Valjalo bi nam da pridobijemo Orhana, umesto da ratujemo sa njim” reče Dušan
naposletku. „Ja ne znam odakle dolaze, ali sve ih je više. Kada se zapate, šire se kao korov i ne
možeš ih iščupati.”
„Doduše, i car Jovan i Kantakuzen su sklopili savez sa njima” dodaje Preljub, pa kao da
tera vodu na Dušanovu vodenicu. „Možemo i mi nešto da probamo.”
„Dobili bismo na vremenu‚” zamišljeno će Dušan, ali ne zna kako da pređe na stvar. Plaši
se da će Jelena da vrisne od užasa. „Ali, ne bismo grešili kao Kantakuzen, on im daje zemlju i
privilegije. Mi možemo da ih vežemo za sebe, a da ih držimo na odstojanju.”
„Kao psa kad vežeš u dvorištu” reče slikovito Preljub, a Dušan oduševljeno prihvati to
poređenje pa pokazuje rukom ka njemu kao da je u pravu. Jelena sve vreme samo ćuti i sluša ih.
„Ne da nikome da uđe u dvorište.. ” započe Dušan.
 „A ne može ni da uđe u kuću‚” dovrši Preljub.
„Ne možemo im ponuditi zlato, jer ih Romejci njime već zasipaju” reče Dušan.
„A ni zemlju jer će se zapatiti kao korov „Zašto ne kažete da je najbolje da Orhanu damo
ruku moje kćeri Teodore?‚” iznenada će Jelena, a njih dvojica zanemeše u čudu. Ćute i čekaju
njenu reakciju, čitaju joj sa lica, ali carica je hladnokrvna i ne pokazuje nikakva osećanja.
„Mislite da tom neverniku date moju kćer?”
„Nije ti loša zamisao, ženo‚” pravi se nevešt Dušan, iako je on o tome već duže vreme
razmišljao.
„To je mala žrtva, a dobit je velika” slaže se Preljub.
„Jednom sam ti rekla da neću da čujem za to” kaže Jelena Dušanu, pa duboko uzdahnu i
spusti pogled: „Ali, okolnosti su se promenile, moraću to da aminujem.”
Dušan razgorači oči u čudu, pa pogleda Preljuba kao da želi da se uveri da je dobro čuo.
Živnuo je odmah jer mu njen pristanak razgali dušu. Car je znao da se dugoročno neće moći
odupirati Osmanlijama, jer nije samo njih imao za neprijatelje. Uostalom, oni su ratovali sasvim
drugačije. Njihove snage su se oslanjale na laku konjicu, kamile i strelce. I bili su mnogo
okretniji od teških oklopnih vitezova. To je on primetio odmah nakon poraza kod Stefanijane,
kada su Turci nasamarili despota Momčila da pošalje oklopne vitezove peške uz brdo, a Turci ih
zaobišli i ukrali im konje, pa ih desetkovali. Koliko god da se trudio da pridobije papu i Sveto
rimsko carstvo protiv njih, bilo je uzalud. Ostalo mu je da pokuša da pridobije Orhana rukom
svoje mile kćeri Teodore. I on i Jelena su znali da će joj njihova odluka slomiti srce.
„Otkud to da si se predomislila, Jelena?‚” začudi se Dušan. „Protivila si se da daš kćerku
u brak tim... razbojnicima” podseti je on.
„Prosto nam ne preostaje ništa drugo‚” širi ruke u očaju Jelena. „Okruženi smo
neprijateljima, ne možemo na sve strane. Ha kraju ćemo da pokleknemo. Čim se okrenemo ka
Carigradu, eto ti Ugara, prelaze Savu. Čim krenemo da proteramo Ugara, Kantakuzen sa
Osmanlijama uleti na jugu, a sve to vreme Bosanci kao miševi nas grickaju preko Drine”
„Poslaću čim pre poslanstvo Orhanu‚” reče Dušan. „Nikola Buća je pravi čovek za to ”
„Ne misliš li da prvo treba da to saopštiš kćerki?‚” pita ga Jelena.
Dušan se na trenutak zamisli. Poznavao ju je dobro, ličila je više na njega nego na majku.
„Razumeće ona‚” reče kratko car.
Uto, u šator ulazi zadihano kesar Voihna i odmah sa ulaza govori:
„Kantakuzen povlači vojsku! ”
Svi se ozariše i zgledaju se. Nisu morali ništa da kažu, sada je sve bilo spremno da
pokrenu svoj plan. Nadali su se uspehu, sve im se činilo sasvim izvodljivim i mogućim. Uspeju
li, moći će da odahnu.
Preljub oduševljeno potapša Dušana po leđima i sa Voihnom ode da gleda povlačenje
Kantakuzena. U daljini se već čulo klicanje srpske vojske. Jelena i Dušan ostaše sami. Ćutali su,
oboje zamišljeni. Nisu se ni pogledali. Samo tihi uzdasi pokadšto bi odali Jelenino nemo
prisustvo. Naposletku, Dušan joj reče:
„Uzdahuješ duboko kao iz dna duše, ženo.”
„Mnogo se traži i očekuje od nas” požali se Jelena. „Kao da mi nismo od krvi i mesa
„Svak’ ima svoje obaveze‚” reče Dušan. „Od cara do seljaka. Sila boga ne moli. Stisneš
zube i radiš.”
„I moliš boga da samo postupaš ispravno” dodade Jelena.
„Nažalost, nekad samo po ishodu znamo jesmo li bili u krivu ili ne‚” reče Dušan gledajući
je.
Jelena ga i ne pogleda nego se umorno pridiže ophrvana svim nevoljama koje su ih
pritiskale. Dušan prvi put primeti da deluje iscrpljeno, kao da su je sve muke istrošile.
„Još ti je ostalo da oženiš Uroša” našali se nehajno carica.
„I to mi je namera za ovu godinu” reče on ozbiljno.
Jelena zasta i u neverici ga pogleda. Plašila se i da ga pita šta smera. Nije imala volje da
sazna. Pitaće ga drugi put. Ali, morala je malo da ga zadirkuje.
„Da li ti to hoćeš da pozavršavaš svoje poslove pre no što se upokojiš?”
„Nadam se da ću stići‚” opet će ozbiljno Dušan.
Jelena samo odmahnu rukom i izađe iz šatora. Dušan osta sam sa svojim mislima. Bilo
mu je teško da sebi prizna da su ovo bili poslednji trzaji da obezbedi prednost u ovom dugom
ratu. Otkad je došao na presto, ne zna za mir. Ništa lakša ne beše ni spoznaja da mu izmiče san o
zauzimanju Carigrada. Nije mogao sam to da izvede, a razumevanje nije mašao ni kod pape ni
kod Mlečana. Vladao je preveliki jaz između dve crkve. A povrh svega, još je i anatemisan od
carigradskog patrijarha. Ha to ni papa ne gleda blagonaklono. Kada bi samo mogao papu da
pridobije. Ali, kako?
 Glava dvadeset i peta
- proleće 1351. godine

„...posla u Francusku pomenutog Nikolu Buću, cvoga protovestijara, da zaprosi kćer toga
kralja za ženu svome sinu Urošu.”

Proleće osvanu i rascveta se poljem i dvorištem. Ha suncu se mestimično trava zelenila.

Beše ugodno prepustiti se njegovoj toploti posle duge i hladne zime. Sve je bujalo i cvetalo, a
malo šta nije mirisalo opojnim prirodnim mirisima i što nije privlačilo razne insekte. Kako se
pčele razleteše dvorištem Paun-dvora, jureći od cveta do cveta, tako se i deca rasuše po livadi
igrajući se međusobno i sa silvanima.
Dušanu se činilo da nigde ptičice ne cvrkuću i nigde povetarac ne miluje kao u Paun-polju
podno moćne Šar-planine, čiji se vrhovi još beleše pod zimskim pokrivačem. Umeo je taj čudesni
div da dune hladnim dahom i da zašumi lišćem krošanja pogotovo u večernjim časovima kada bi
se svi okupljali oko podjarene vatre na ognjištima. A onda bi opet sunce ogrejalo toplo i rastopilo
oštru jutarnju svežinu. Car bi često umeo da duboko udahne tu svežost, kao da mu je duša nje
žedna i gladna i uvek bi osetio taj blagodar moćne planine. Voleo je rano da ustane samo da bi
gledao zorno obasjanu Šar-planinu. Ako nije bio u lovu ili nekim poslom jahao, onda je voleo da
sedi u dvorištu i da upija pogledom lepotu oko sebe.
He beše lepše muzike za njegove uši od preplitanja ptičje pesme i dečjeg žagora, od
leptirovog nemirnog leta i vragolaste dečje utrke. Činilo mu se da bi mogao ceo dan da ih gleda,
osluškuje i da miriše buđenje prirode, a da nijednom ne trepne.
Dok su se mlađi neumorno igrali, oni malo stariji su vežbali gađanje lukom i strelom ili
bacanje koplja. Ali, sve pod budnim okom starog viteza Vukana. Dušan ga je sa zanimanjem
posmatrao kako svakom starijem zmajevitom detetu posvećuje istu pažnju, a one najmlađe,
pogotovo Miloša Obilića, pazi kao vučica svoje mladunce.
Car je sedeo pod baldahinom i pio hladno vino posle blagovanja. Gledao je čas svoju
ćerku Teodoru, koja je teško primila vest da su u toku pregovori o njenoj udaji za turskog sultana
ili za nekog njegovog sina, ali je stoički oćutala poštujući odluku roditelja; a čas svoga sina
Uroša, koga je namenio jednoj od kćerki francuskoga kralja Žana od Valoa, a koji je takođe ćutke
prihvatio odluku svoga oca; i čas Miloša Obilića. čiju je sudbinu prihvatio kao svoju svetu.
Rastrzan na sve strane, Dušan je pokušavao da sve te konce čvrsto drži u ruci, a prvi put njegova
carica je delila njegovu odlučnost da zemlju pripremi za neizbežnu opasnost koja joj je vrebala od
Turaka Osmanlija.
Znajući da car čeka dolazak svoga protovestijara Kotoranina Nikole Buće, carica Jelena
mu se pridružila pod baldahinom. Dušan je ćutke dočeka, a ona sede pored njega i uhvati ga za
ruku. Bio je svestan ozbiljnosti svoje odluke u vezi sa Uroševom ženidbom i Jeleninog
protivljenja sklapanja braka sa jednom katolkinjom. Ni on nije bio srećan zbog toga. Stalno su
mu se po mislima motale reči kojima je Urošu saopštio svoju odluku. Kao da je u njima i sam
tražio utehu.
 „Jednog dana nasledićeš me na carskome prestolu, sine‚” govorio je Urošu pre neki dan.
„Shvatićeš kako je taj presto naša tamnica, a kruna okovi koje stalno vučemo za sobom. Mi
nismo obični ljudi, pa da možemo da činimo šta nam se prohte, već delamo za dobrobit naroda.
Car i carica su im otac i mati, a ko će ako ne mi da brinemo o njima. Zato često radimo mimo
naše volje kako bismo im obezbedili sigurnu budućnost. Naša žrtva je velika i nesebična. Moj
otac kralj Stefan je doveo tvoju mati Jelenu meni za ženu i sklopio savez sa Bugarskom, a ja ću
isto tako tvoju sestru Teodoru dati turskome sultanu, a tebe oženiti francuskom princezom.
Zašto? Da bismo obezbedili mir sa Turcima, a pridobili veliko francusko kraljevstvo za saveznika
u borbi protiv Carigrada. Zato od tebe očekujem da ćeš se ponašati kao budući srpski car.”
Jelena i Dušan su ćutke sedeli i posmatrali razigranu decu. Jato golubova prelete dvor i
slete u krošnje obližnjeg šumarka.
„Svaka ptica svome jatu leti‚” reče Jelena, aludirajući na to da joj se sin ženi ženom druge
vere koju ona nije podnosila.
„Orlovi ne lete u jatu‚” reče joj Dušan. „Ali, love jata golubova.”
Uto, stiže protovestijar Nikola Buća, katolik obučen u kotorsku plemićku odoru plave
boje sa kapom, na kojoj je prišiveno jedno sokolovo pero. Nikola je bio nešto stariji od Dušana,
sposoban diplomata i izvrstan blagajnik koji je sve cifre imao u glavi i uvek je znao gde se i
koliko novca nalazi, ko duguje i koliko, kolika je zarada od carina, rudnika... Činilo se da mu je
sav život u ciframa kojima je nepogrešivo baratao. Dušan je imao beskrajno poverenje u njega, pa
iako ga je dugo poznavao, nije mogao da proceni njegov karakter. Da li je bio dobar muž, otac,
prijatelj? Ili samo lojalan carski službenik koji je besprekorno izvršavao carevu volju? Bio je
punijeg stasa zbog svoje neskrivene ljubavi prema bogatoj trpezi, ali umerene posvećenosti vinu.
Dostojanstveno ponašanje koje je stekao omalena na dvorovima moglo je biti uzor mnogim
dvorjanima koji se nikako nisu mogli navići na stroga vizantijska dvorska pravila. Dušanu je
pomalo smetalo njihovo nezgrapno držanje i smešno kočoperenje.
„Našla se vila u čem’ nije bila” govorio je za njih Dušan.
Zato je Nikola Buća imao dostojanstveno držanje jednog visokog plemića, pa ipak nikoga
nije gledao s visine ili sa nipodaštavanjem.
„Ako svaka ptica svome jatu leti..” započe Dušan ugledavši Nikolu kako im prilazi.
„Znači li to da treba oterati Nikolu kao katolika u Kotor?”
Jelena ne reče ništa, ali shvati Dušanovu poruku. Znala je da i Dušan osuđuje tu „latinsku
jeres” kako je o katolicima često govorio, pa čak ih tako nazvao u svom Zakoniku, a posebno one
koji su radili na prevođenju pravovernika u katoličanstvo. Takve je i oštro kažnjavao, „da se žežu
po obrazu” ali je zato poštovao stare katolike.
Nikola se blago pokloni carskom paru, a Dušan ga pozva da sedne sa njima.
„Sve je spremno za moj polazak, care”reče on. „Putovaću lađom do Dubrovnika, a otud
do Venecije, a zatim kopnom do udaljenog francuskog kraljevstva ”
„Dug je put pred tobom, Nikola”reče mu Dušan. „Imaćeš vremena na pretek da osmisliš
kako ćeš govoriti pred francuskim kraljem
„Bilo bi mi lakše da znamo koju izabranicu za Uroša želimo, care.”
„Ne možemo znati koju će od svojih kćerki kralj želeti da uda‚” reče mu Dušan. „Koliko
čujem, sve su još mlade. Jovana ima osam godina, Marija tek sedam.”
„Kako god...” slegnu ramenima Nikola. „Bude li francuski kralj našao za shodno da mu
odgovara savezništvo sa tobom, daće bilo koju tvome prestolonasledniku.”
„Ne sumnjam u tvoje sposobnosti, Nikola” reče mu Dušan. „Ako si uspeo da ubediš
turskog sultana Orhana da oženi jednog od svojih sinova našom Teodorom, onda ćeš još lakše
ubediti francuskog kralja!”
 „Moram priznati da nisam očekivao da će sultan Orhan tako lako pristati‚” reče Nikola još
uvek ne verujući u uspeh svoje misije sa koje se vratio pre nepunih mesec dana. „Verujem da je
to otud što mu je dozlogrdio savez sa Kantakuzenom.”
„A možda i zato što na taj način želi da ima taoca na svom dvoru‚” umeša se Jelena.
„Carsku princezu svog najljućeg neprijatelja?”
„I ti si moj talac” osmehnu joj se Dušan. „Ne vidim da ti je loše.”
„Žalim samo što mi sultan nije mogao kazati kome sinu je namenio princezu Teodoru, da
li Sulejmanu ili Muratu‚” vajka se Nikola. „Ali koliko god da sam insistirao da saznam, izgleda
da ni sam nije mogao da se odluči. No, reče kako će pod hitno i žurno poslati potvrdu ugovora i
poslanike da potvrde taj brak. Navodno bi trebalo stići do mladog meseca.”
„Mlad mesec je već prošao‚” reče Jelena. „Možda se predomislio?”
„Ne, ne.. ” odlučno će Nikola. „Dobio sam od njega usmene obećanje da rado prihvata
ugovor o sklapanju braka, kako je to navodno i u njegovom interesu, i da će bez odlaganja poslati
ovamo poslanstvo. Verujem da kasne samo zbog lošeg prolećnog vremena, da su kiše raskvasile
puteve..
„Daj bože da je tako, Nikola” reče Dušan. „Veliku stvar bismo postigli tim brakom. Imali
bismo odrešene ruke da se obračunamo sa Kantakuzenom. Ako još sklopimo takav ugovor o
braku sa francuskim kraljem, onda će i papa u Avinjonu lakše da legne na rudu.”
„Na tebi je da ubediš francuskog kralja da pristane, Nikola‚” reče mu Jelena. „Obećaj mu
sve što bude tražio.”
„Tako je, imaš sva carska ovlašćenja‚” dodade Dušan. „Znam da si nestrpljiv da kreneš na
taj dalek put, prijatelju, zato ne odlaži više polazak, a mi te zadržavati više nećemo... Oboje ti
želimo srećan put i mirno more, kako kažu.”
Nikola ustade, pokloni se i bez reči se udalji. Carski par ga ćutke isprati pogledom.
Neizvesnost ih je oboje pritiskala. Ili je bio možda loš predosećaj. Od prevelikog očekivanja nisu
mogli objektivno da protumače šta se događa.
Samo što je carev protovestijar zamakao, kad u dvorište vrišteći dotrčavaju Uroš i mali
Miloš, obojica uplakani i zarozani. Odjednom se okupi što alemanske straže što almogavera, a
skoči i stari Vukan zabrinut zbog svog štićenika.
Car i carica potrčaše deci u susret, pa ih brže-bolje zagrliše i odahnuše videvši da su
nepovređeni, već samo zaprljani.
„Šta se desilo?‚” zavapi Jelena.
„Neki čovek je krenuo bodežom na Uroša!‚” zakuka Miloš.
„Kako? Gde?” uzrujano će mati.
„U konjušnici! Kod Ždralina!” opet će Miloš, dok Uroš ne može od straha da dođe sebi,
pa drhti kao prut. „Ali se Ždralin ritnu i obori čoveka! ”
„ Straža! Brzo tamo! ” viknu Dušan, pa i sam prvi potrča ka konjušnici.
Uto se na ulazu u dvor pojavi i kraljica Marija, pa i ona pritrča Dušanu pitajući ga šta se
dešava. Svi se sjatiše za carem i očas zamakoše iza dvora gde su bile konjušnice i ograđena
štenara sa silvanima. Ali, tamo zatekoše već dva almogavera kako izvode nakrvavog konjušara,
koji nije mogao ni da hoda, već ga vuku po zemlji. Kada stadoše pred cara, oni ga baciše na
zemlju pred njim. Ovaj se jedva pridiže na kolena. Lice mu beše neprepoznatljivo od krvi koja
mu je zajedno sa balama curila niz lice. Iz konjušnice čuje se besno rzanje Ždralina i topot kopita.
Brinuo se za svog malog gospodara. Ha kraju pristiže Jelena sa oba deteta. Uroš je i dalje
plašljivo grlio majku i krio se među njenim skutima, plašeći se da pogleda svog napadača. Samo
Miloš hrabro stade pored Dušana.
„To je on!” uzviknu dete. „On nas je napao!”
 „Nisam, care, kunem ti se, tako me živi oganj ne sažegao!
zavapi konjušar šireći ruke prema Dušanu. „Samo sam hteo Ždralina napojiti...”
„Zašto bi te Ždralin iz čista mira napao?” upita ga Dušan.
„Ne znam, presvetli care!” Suze lije ovaj dok mu krv curi niz bradu. „Samo što htedoh
napojiti konja, kad se on obruši na mene!”
„Laže!” viče Miloš. „Krenuo je bodežom na Uroša! Hteo ga je ubiti!”
„Nisam, care, tako mi se ognjište mojom krvlju ne ugasilo!‚” opet se ovaj kune. „Ne znam
šta spopade tu beštiju od konja!”
„Pazi u šta se kuneš, jadniče!” strogo će Dušan. „Ne bi Ždralin nikoga napao, a da taj ne
pokušava da naudi njegovom gospodaru! ”
„Ne znam, care, zašto me je napao, ali ja nisam želeo da naudim ovoj deci!” Stade se ovaj
krstiti prestravljeno kad ugleda narogušenog cara. „Tako se nebo nada me ne prolilo!” Pa se
presamiti do zemlje.
„Prestani da se kuneš!‚” podviknu mu Dušan. „Valjda više verujem svojoj deci no tebi,
bedniče! Nego govori, ko te je poslao da ih ubiješ?”
Almogaveri ga uhvatiše za ruke i uspraviše ga. Ovaj spušta pogled i ne sme cara da gleda
u oči.
„Govori ako nećeš da te bacim na muke! ”
„Nisam ništa skrivio, care! ” zavapi opet ovaj. „Nisam ni pipnuo ovu decu! ”
„Možda govori istinu, care‚” oprezno će Marija. „Ipak, deca su to...”
„Ne mešaj se, Marija” odbrusi joj Dušan. „Valjda više verujem njima nego ovom
bedniku.”
„Jeste, u pravu si, ali nemoj se zaletati pa da ga nedužnog kazniš‚” uporna je Marija. „Šta
će ljudi reći o pravičnosti svoga cara?”
„Sve će taj na mukama da prizna! ” Besno ga gleda Dušan.
„Upravo tako...” Drži ga Marija za ruku i ne da mu da ovome skoči za vrat. „Na mukama
će nedužan da prizna i da je đavolov šegrt samo da tortura prestane!”
Sve to vreme konjušar klima glavom i suze lije. Drhti kao da se nad njim već nadvila
dželatova sekira, pa molećivo gleda čas Mariju čas Dušana. Car se nekako umiri, ali ne skida
pogled sa krvavog lica. Pokušava da odgonetne istinu.
No, tada se Jelena probi kroz gužvu sa Urošem, koji i dalje nekontrolisano ridaše, pa reče:
„Nosiš li još uvek bodež u svojoj desnoj čizmi?” upita ga ona, a konjušar razgorači oči u
čudu.
„Da, carice!‚” zavapi ovaj osetivši spas nadohvat ruke. „Uvek mi zatreba za nešto, da
presečem neko uže, da popravim uzengije... Ali, nikada ga ne bih upotrebio protiv dece, tako
sutrašnji dan ne dočekao!”
Jelena preseče pogledom Mariju, pa Dušanu reče:
„Kriv je, baci ga na muke da prizna ko ga šalje da mi ubije sina.”
„Zašto si tako sigurna?” dvoumi se sad Dušan.
„Nisam ni znala da ima bodež u čizmi, nego mi je Miloš to rekao.”
„Da, da! Izvadio ga je iz čizme!” povika Miloš pokazujući rukom na njegovu desnu
čizmu.
Jedan od almogavera koji ga je držao sagnu se i gurnu ruku u tu čizmu. Izvadi bodež
krvave drške. Dušan se kratko zamisli, pa reče:
„Bacite ga u tamnicu, ako ne progovori milom do sutra, progovoriće silom.”
„Daj ga odmah na muke, Dušane! ” uzviknu Jelena. „Ne čekaj ništa! ”
„Ne volim torturu‚” reče Dušan, pa se obrati konjušaru: „Priznaj i imaćeš brzu smrt, ne
priznaš li, dugo ćeš lagano umirati... sve dok zadnjim dahom ne budeš prokleo onoga koji te je
poslao da ubiješ ovu decu.”
Dušan popreko pogleda Mariju, na šta se ona stresla. Njegovo mišljenje o njoj se menjalo,
pogotovo nakon što mu je majka Teodora ispričala za slučaj trovanja malog Miloša. Znao je da
ne može ništa da dokaže, ali želeo je da joj da do znanja da sumnja na nju i da je drži na oku.
Almogaveri odvukoše konjušara za ruke dok se ovaj koprcao zapomažući i preklinjući.
Ali, njegova zakletva „sutrašnji dan ne dočekao” se ostvarila. Nije ga dočekao jer ga straža ujutru
zateče kako leži mrtav naduvenog tela. Bio je otrovan.
 Glava dvadeset i šesta
- proleće 1351. godine

„Gde se konji tuku, tu magarci mrtvi padaju”

Kakve li drskosti!” uzviknu Itugen i baci na sto nekakvu staru knjigu koju je uzela samo
da bi imala na čemu da iskali svoj bes. „Ona meni da podvali pred mojim nosom! ”
„Nisi to mogla da očekuješ, majko‚” reče joj lepa Umaj, pokušavajući da je umiri.
Odahnula je saznavši da je majka nije pozvala da bi je opet izgrdila zbog neke napravljene
greške, već da joj se požali na ono što joj se desilo.
„Ko bi očekivao da će baba pokušati da oženi moga štićenika kćerkom njegovog
najljućeg neprijatelja! ” I opet razbaca neke tričarije koje su joj se našle pod rukom dok je bila
naslonjena na sto. Buktala je od gneva, koji nikako nije mogla da suzbije. „Kakva smelost!”
„Lukava je i nepredvidiva” zaključi Umaj. „Tebi dorastao protivnik, moraš priznati.”
Itugen se začudo umiri nakon tih reči. Okrenuta kćerki leđima, osmehnu se samozadovoljno. Nije
bila osiona i arogantna, umela je da ceni svoje protivnike. Nikada ih nije potcenjivala. Volela je
izazove, a ovo je svakako bio najveći
do sada. Upravljajući sudbinama svojih štićenika u prošlosti, vodeći veliki mongolski
narod iz pobede u pobedu, susretala se sa mnogo bogova od kojih joj nijedan nije bio dorastao. I
sve ih je satrla. Ali, Mokoš je bila drugačija. Čvrsto je držala konce svojih štićenika i vešto njima
upravljala. Umela je nekad da popusti samo da bi ih kasnije još jače zategla.
„Da, kćeri moja.. ” napokon se okrenu Umaj i osta naslonjena na sto. „Baba je dostojan
protivnik, tim pre ću više likovati kada je uništim.”
„Kako si uopšte saznala da je car Silni poslao poslanstvo Orhanu sa bračnom ponudom?
Kako je uopšte on na to pristao?” začuđeno će Umaj.
„To je ono što me najviše ljuti, kćeri..klima glavom Itugen. „Što sam to saznala od svoje
štićenice na dvoru cara Silnog, a ne od Amurata!”
„Ne razumem‚” zbunjeno će Umaj. „Zašto ti nije rekao?”
„Kako i ti pitaš? Kao da ne znaš koliko smrtnici umeju da budu osioni i gordi!
Arogantnost i uobraženost careva i kraljeva je apsurdna! Idu dotle da sebe nazivaju sinovima
bogova ili božjim izaslanicima, kao da ne znaju da je takvih dosad bilo samo šačica!”
„Kome je bila namenjena srpska princeza? Sulejmanu ili Amuratu?” upita je Umaj.
„Ne znam! Orhan se nikome nije poverio! ” I dalje klima glavom Itugen u neverici. „Sve
mi se čini da ju je hteo za sebe.”
„Sad sigurno car Silni i ona prokleta baba pene od besa što im naum osta neostvaren! ”
smeje se Umaj. „Da mi je bilo videti ih kada su čuli da je Orhanovo poslanstvo presreo Nićifor!”
„Taj Italijan je pronicljiv” smeška se zadovoljno Itugen. „Čim je doznao da tursko
poslanstvo nosi bogate darove, odmah ga je zaskočio, opljačkao i sve pobio
„Kako si njega navela da to obavi?‚” začudi se Umaj.
„Nisam ni mogla, on je nevernik‚” sleže ramenima Itugen. „To je sve obavila moja
štićenica sa dvora... Svaka joj čast na hitrini... Ali, ruku na srce, nije ona to uradila zbog mene...
ne, nemoj misliti... već zato što se ionako protivila sklapanju brakova sa ’nevernicima’, kako ona
kaže
„Bar je iskrena” priznade Umaj.
„Retka ljudska vrlina... Zato mi je valjda miljenica.”
„Šta je na sve to rekao Amurat?”
„Osionik i prznica!” uzviknu Itugen. „Umišljenik koji veruje da je božanskog porekla!...
Kakav jadnik!... To će ga i koštati života! Neće da me sluša, džabe mu govorim da se okane
Raškog carstva... On misli da sve može, da je nepobediv... Šta više reći od nadimka koji će dobiti
kada postane sultan... Bogoliki!... To ti sve govori. Njegova smrt je dokaz da me neće slušati.
Ljudsko prokletstvo je nadmenost i uobraženost. Kao da nisu svesni da su samo zrno peska u
mojoj ruci! ” reče ona i stisnu pesnicu. „On se potajno nadao da će srpska princeza pripasti
njemu, pa da za sebe veže cara Silnoga! A rekla sam Amuratu da mu nije dorastao!”
„Amurata su ohrabrile pobede na bojnom polju” reče Umaj.
„Mrvice koje će ga namamiti u smrtnu zamku” odmahuje rukom Itugen. „Ali, neka, ja ću
svoj naum ipak ostvariti... Turci će prokrčiti put Mongolima. Samo je to važno.”
„Ni Freja se nije baš pokazala” smeška se Umaj.
„Doduše, ono sa zmijarom je dobro izvela” priznade Itugen. „Ko je mogao da očekuje da
će car Silni da zameni mesto u krevetu sa ženom mu?”
„Baš je uprla da se dokopa onog koplja! ”
„Da.. ” zamisli se Itugen. „Hoće da se dodvori hrišćanskom bogu, da ga umilostivi. Nejaki
su i ne mogu više da mu se odupru.”
Nasta kratak tajac. Umaj primeti da joj se majka duboko zamislila. Poznavala ju je dobro.
To je značilo da opet nešto smera. Nešto što ona još nije znala. He izdrža, pa reče:
„O čemu sad razmišljaš?”
„Pa... Razmišljam zašto bih ipak Freji prepustila to koplje?” Slegnu ramenima Itugen.
„Obećala si joj! ” iznenadi se Umaj.
„Pa, šta ako sam‚” ravnodušno će Itugen. „Takva svetinja bi dobro došla Tamerlanu kada
odraste i kad prodre u Evropu. Hrišćanski narodi bi ustuknuli i brže bi se predali bude li u boj
nosio koplje Svetoga Georgija. Nije li tako?”
„Pogazićeš svoju reč?”
„Ne baš..krevelji se Itugen. „Uostalom, Freja je sada bliža koplju. Lakše ću ga uzeti od
nje nego da sama nešto sada pokušam. Turci neće još dugo zakoračiti na svetu rašku zemlju.”
„Ipak ćeš je prevariti?”
„Naravno!” Osmehnu se Itugen. „Ja ću po svaku cenu da ostvarim svoj naum da ojačam
naš narod, Umaj!... Ali, neka je zasad. Ako se ona domogne tog koplja, ja ću joj ga preoteti.”
„Sumnjam da će u tome uspeti, majko” reče Umaj.
„I ja... Čak ni Divlji lov nije uspeo da porazi zmajevite. Kako ona to misli da uradi, ne
znam.”
„Navodno, prevarom... I ona ima štićenicu na dvoru, kako kaže.”
„Videćemo... Pokušala je Jelisavetu da uda za cara Silnoga, pa joj nije uspelo, ubiše je.”
„Car Silni je sada poslao poslanstvo kod francuskog kralja!” uzviknu Umaj. „Hoće da
oženi svoga sina njegovom kćerkom! Uporni su da sklope saveze na svim stranama! ” „Sve im je
to uzalud, ulje i voda se ne mešaju” smeška se Itugen. „Ostaće na kraju sami... Odsečemo li još
zmaju glavu, gotovi su. Odmah će smrtnici u svojoj nezajažljivoj pohlepi razgrabiti sve što se
može ukrasti.”
„Oni će se pozavaditi...”
„A mi zavladati” reče Itugen.
 Glava dvadeset i sedma
- proleće 1351. godine

„Što prođe preko devet zuba,

ode preko devet brda.”

Dušan je teško primio vest o napadu despota Nićifora na tursko poslanstvo. Zapao je u
depresiju, koja ga je držala nekoliko dana tokom kojih je izbegavao razgovor sa svima. Zatvorio
se u dvorsku kapelu, molio se, razmišljao. On je obično mogao da predvidi sve dobre, ali i loše
strane svojih postupaka, i da se pripremi za najgori ishod, ali ovako nešto mu nije bilo ni na kraj
pameti. Da Nićifor Orsini napadne Kantakuzenove saveznike na otvorenom, da pobije i opljačka
sultanovo poslanstvo...? I sam Orsini je bio Kantakuzenov despot i čovek od poverenja! Šta se to
događalo u Carigradu? Je li Kantakuzen konačno progledao i postao svestan turske opasnosti?
Ako ne, a ono bar da li je počeo da se premišlja? Sreća u nesreći beše ta da je Orhan optužio
Kantakuzena da stoji iza Nićiforovog napada na njegovo poslanstvo upućeno u ju. Ali, caru je to
bila slaba uteha. Korist od toga beše slaba. Ako je i došlo do neke zavade između sultana Orhana
i Kantakuzena, međusobni sukobi nisu usledili. Obojica su se uzdržavali od otvorenog
neprijateljstva. A da su jedan drugome radili o glavi, bilo je očigledno. Pa ipak, Dušan je
propustio priliku da sklopi savez sa Turcima, savez koji mu je bio preko potreban i koji bi mu
rešio najveće probleme. Orhan je posle napada odustao od sklapanja braka sa njegovom kćerkom.
Činilo se da je samo on utonuo u beznađe i očaj, jer je Jelena bila odahnula, a kćerka Teodora se
vidno radovala.
„Ko zna zašto je to dobro” govorila mu je carica. „Istina, pristala sam na tu udaju, ali sada
mi je još draže što mi kćerka neće završiti u turskom haremu! ”
A car nije na to tako gledao, već na propuštenu životnu priliku da sklopi čvrst savez sa
svojim najvećim neprijateljem. Neprijateljstvo sa njima je ostalo otvoreno, a Dušanova dobra
volja da uda svoju kćerku je možda samo nakratko odložila nastavak borbi. Situacija oko
Carigrada se naglo komplikovala, a stanje se pogoršavalo. To je pak bilo nešto što je on
predvideo. Slabljenje Carigrada i jačanje Turaka. Ali, ono što je usledilo, Dušan nije očekivao, a
to ga je trglo da se iz očaja vrati u realnost. Odmah je sazvao ratno veće svojih najvernijih
vojvoda i despota.
Tako su se u prestonoj dvorani okupili despot Jovan Oliver, kesar Voihna, Nikola
Stanjević, kesar Preljub, vojvoda Vratko... i naravno, carica Jelena.
„Najnovije vesti koje stižu iz Carigrada su po nas loše, care‚” započe Dušanov diplomata
Nikola Stanjević.
Dušan ćutke sedi na troEgu i pomalo rastrojeno posmatra prisutne. Još uvek je pod
utiskom propalog plana sa Turcima. Samo je klimnuo glavom da Nikola nastavi.
„Od kada se umalo ne sukobismo sa Kantakuzenom kod Soluna, on je umešan u
neprijateljstva između Venecije i Đenove. Spore se oko poluostrva Zlatni rog. No, to je njihov
problem, ali sada je Kantakuzen stao na stranu Venecije u borbi protiv Đenove...”
 „A mi od Venecije očekujemo da nam da brodove da napadnemo Carigrad‚” prekide ga
Preljub. „Ništa od toga, dakle.”
„Po svemu sudeći, Mleci bi radije u savez sa Carigradom nego sa nama” dodaje Voihna.
„Odavno je tako” umeša se Jelena. „Svaki naš predlog su... krajnje učtivo odbijali.”
„Ja sam oduvek govorio..nastavi Nikola. „da je njima draže slabo Romejsko carstvo od
jakog srpskog.”
„Papa u Avinjonu odlučuje o svemu, ne zavaravajte se‚” reče vojvoda Vratko.
„Ali, ni to nije sve” nastavlja Nikola. „Dok je Kantakuzen stao na stranu Venecije, sultan
Orhan je stao uz Đenovljane.”
„Otkud sad to?‚” začudi se Jovan Oliver. „A protiv Kantakuzena?”
„Sultan navodno optužuje Kantakuzena za napad na poslanstvo i sad hoće njemu što više
da napakosti‚” reče Nikola. „Ali, nisu još uvek u otvorenom ratu.”
„Kako li je Orsini saznao za tursko poslanstvo?‚” opet će vojvoda Vratko.
„Hoćeš reći, kako je Kantakuzen za to saznao?‚” ispravlja ga Nikola.
„Svejedno, nekako su saznali i presreli ga‚” umeša se konačno Dušan. „Propala nam je
poslednja prilika za savez sa Osmanlijama. Rat sa njima je sad neizbežan. Njima je sada glavni
cilj da se utvrde negde u romejskom carstvu odakle će moći da se šire... Bože, šta nam
Kantakuzen učini! I ne samo nama, nego i sebi i celoj Evropi!”
„Ostaje nam sada samo savez sa carom Jovanom Paleologom”, kaže Nikola. „On stiče sve
više pristalica, a Kantakuzena mnogi napuštaju.”
„Moramo što pre da učvrstimo savez sa njim.” kaže Dušan. „Da mu damo vojnu podršku
u borbi protiv Kantakuzena i Osmanlija.”
Nasta kratak tajac za vreme kojeg svi razmišljaše kako je najbolje učvrstiti taj savez. A
onda se Jelena oglasi:
„Koliko znam, car Jovan je veoma nezadovoljan sa svojom suprugom Jelenom, kćerkom
Kantakuzenovom. Od prvog dana taj mu je brak nametnut protiv njegove volje. Neka mu se hitno
pošalje poslanstvo sa predlogom da sklopi brak sa mojom sestrom Teodorom iz Bugarske. Ona će
na to da pristane.”
„Misliš da će car pristati na to?” upita je Jovan Oliver.
„Hoće, učiniće sve da se oslobodi uticaja Kantakuzena i njegove kćerke, koja ga uhodi i
sve prenosi ocu” reče Jelena. „Uostalom, malo je muškaraca koji mogu da odole mojoj sestri.”
„Starija je od njega” nepoverljivo će Voihna.
„Baš zato, i iskusnija je” smeška se Nikola, dopala mu se ideja.
„A da nam preda svoju ženu Jelenu kao taoca... ne, nećemo tako kazati, surovo zvuči, već
kao zalog za naš budući savez‚” reče carica.
„Teodoru?‚” zamišljeno će Dušan. „Nju sam nudio Nićiforu..
„Ma, ne spominji mi tog trovača! Izdao nas je! He bih mu nikada dala svoju sestru, dobio
je Sinišu! Ha-ha-ha!” Pa se zatim uozbilji i nastavi: „Tako ćeš se povezati sa carem, sa familijom
Paleolog, a sa druge strane, držaćemo Kantakuzenovu kćerku Jelenu kao taoca! Imaćeš starog
lisca u šaci!”
„Odlučio si da poudaš i poženiš celu familiju!” smeje se Preljub.
„Nadoknadićemo gubitak kada se Uroš oženi francuskom princezom‚” kaže Dušan, malo
živnuvši. Dopadala mu se ideja da se Teodora uda za cara Jovana. „Ako francuski kralj stane uz
nas, popustiće i papa, koji je u Avinjonu.”
„Nešto razmišljam.. ” započe Preljub. „Da nije Simeun dojavio Nićiforu za tursko
poslanstvo?”
„Ne verujem!” brže-bolje će Jovan Oliver braneći svog pastorka. „Ne bi on to nikada
uradio caru! Pa, on je prvi na udaru Turcima i Kantakuzenu!”
„To bi bila izdaja” ozbiljno će Jelena. „Simče bi mogao da omasti konopac.”
„Nemojte grešiti dušu, ljudi‚” unervozi se Jovan Oliver, pa poče da se preznojava. „On
nikada ne bi izdao cara!” Svi se ućutaše, pa gledaju Jovana Olivera ispod oka. On je bio oženjen
Marijom, da li je on njoj nesmotreno napomenuo Dušanov plan o udaji Teodore za turskog
princa? A za nju se znalo da ne preza ni od čega samo da bi napakostila carici Jeleni. Samo
Dušan nije razmišljao o tome. Verovao je svom odanom despotu.
„Vreme će pokazati da li je Simče izdajnik” reče mirno Jelena. „Pa će mu se suditi po
zakonu i običaju.”
 Glava drvadeset i ocma
- leto 1351. godine

„Nevolja oči nema.”

Dušan je sedeo smrknutog lica i netremice gledao u Nikolu Stanjevića, koji mu je doneo
najnovije vesti iz Soluna od cara Jovana Paleologa. Čuvši loše vesti, otpustio je sve činovnike iz
sale, a Jelena je sama izašla. Ostao je sam sa Nikolom, ali ga je gledao bezizražajno, utonuvši u
crne misli. Osećao je da se sve ruši oko njega. Sve što bi pokušao, završilo bi se loše po njega.
Kao da mu je Bog okrenuo leđa ili digao ruke od njega. Da li je to bilo samo naznaka onoga što
su mu Mokoš i arhanđel Mihailo predočili - da se bližio kraj njegovom vretenu? Ali, Dušan nije
bio od onih koji su se predavali, već čovek spreman na sve da ostvari svoje ciljeve.
„I Kantakuzen je nekako opet saznao za tvoj naum da oženiš caričinu sestru Teodoru, pa
je poslao svoju ženu Anu u Solun kod cara Jovana” priča mu gorko Nikola. „Nisam imao priliku
ni da se sastanem sa carom, svaki put bi me Ana primila. Govorila mi je da je car Jovan odustao
od ženidbe sa Teodorom... He znam šta se desilo. Nije bilo prilike da mi car Jovan kaže kako mu
je Ana osujetila planove. Nisam ga uopšte video!”
„A Jovan je rado prihvatio moj predlog da se oženi Teodorom!” Odmahuje glavom
Dušan. „Sigurno je Kantakuzen saznao preko svoje kćerke Jelene, žalila mu se šta joj muž
smera.”
„Nisam siguran, care” reče Nikola. „Kada sam izneo caru tvoj plan, nekoliko puta smo
ponovili da niko ne sme za njega znati dok Teodora ne stigne u Solun, a ponajmanje Jelena,
naravno!”
„Onda je to verovatno isti izdajnik koji mu je rekao za tursko poslanstvo! ” Udari Dušan
šakom o rukohvat prestola. Jedva se suzdržavao da se ne razgnevi. „Da mi je da ga uhvatim...
Okružen sam izdajnicima i sitnim dušama! Najgore mi je kad ne mogu da ih kaznim! ”
„Misliš na Jovana Asena?‚” oprezno će Nikola jer vidi da je car besan. „Ne razumem
zašto ga carica toliko brani.”
„Zato je malopre pobegla!” uzviknu Dušan. „Da ne sluša šta ću mu reći, ali je morala da
me upozori da se kontrolišem! Samo što nije došao. Hoću da ostaneš, da čuješ šta ću mu kazati.”
„Sumnjaš li da je on taj izdajnik?‚” pita Nikola.
„Takvi su rođeni da budu izdajnici‚” širi ruke Dušan. „Ali, ko je mogao njemu sa dvora
da dojavi? Niko ne može da ga gleda očima. Pogotovo sada kada se izdaje za Grka!”
„U svakom slučaju, car Jovan je i dalje na našoj strani i moramo ga podržati u borbi sa
Kantakuzenom.”
„Hoćemo, Nikola” reče Dušan. „To si mu potvrdio, može da računa na našu vojnu pomoć.
Moramo sačuvati naše teritorije na jugu.”
„Plašim se, care, da smo se rastegli previše” tiho će Nikola jer zna da Dušan ne voli to da
čuje, a ovaj se odmah namrštio. Ipak, kao njegov verni podanik, smatrao je da mu je dužnost da
upozori cara na realne opasnosti. „Da li vidiš gde imamo najveće probleme? Samo u
novoosvojenim zemljama gde su u većini Grci i Romejci! Nijedne pobune nije bilo u starim
srpskim teritorijama! Nema nas toliko da možemo da nastanimo naše ljude po osvojenim
zemljama kao što rade Turci! Oni samo odnekud dolaze, ima ih kao mrava! A otkad je Joanikije
smenio grčke sveštenike... samo je još gore.”
„I ja sam bio protiv toga‚” kaže mu Dušan. „Govorio sam mu da ih ne dira, ipak je to ista
Crkva, ali on je zapeo da ih sve smeni! Kaže da podbunjuju narod protiv nas
„Šta ti to govori, Dušane?‚” vraća se na staro Nikola. „Nije nam tamo mesto.. ” pa
proguta knedlu. „Okani se Carigrada i okreni se našem življu severno od Save i preko Drine, u
Bosni! Ujedini ceo srpski narod! Pusti Grke i Romejce da se sami izbore sa Turcima. Ojačaj
zemlju srpskim narodom koji je ostao van carstva!”
Dušan ćuti, ali vidi se da mu nije svejedno. Stiska vilicu i širi nozdrve. Ipak neće da izgrdi
Nikolu, jer u njega ima beskrajno poverenje.
„Rekao sam ti, u nemilosti si kod pape jer si bacio oko na Carigrad, a od Mlečana tražiš
flotu.”
Dušan uzdahnu, teško mu je bilo da prizna da je njegov diplomata u pravu. Jer krv u
njemu je jača od razuma.
„I moj deda Milutin i otac Stefan sanjali su da osvoje Carigrad‚” reče mu Dušan. „To je i
moj san.”
„Jesu, care, sanjali su o tome i na tome se završilo” ispravlja ga Nikola. „Zašto? Jer su bili
svesni svoje snage, znali su da ne mogu zauzeti te moćne bedeme.”
„Ja mogu!” uzviknu Dušan skočivši na noge. „Samo mi trebaju prokleti brodovi!”
„Zašto ne bi prvo osvojio Srem i Bosnu gde su u većini‚” opet će Nikola. „Pa kad ojačaš
dovoljno, kreni na Carigrad.”
„Srem drže Ugari, a ugarski kralj Ludovik je papin miljenik‚” kaže Dušan. „A Bosna je u
dobrim odnosima sa Mlecima, od kojih mi treba flota.”
Uto ulazi carev stavilac Lazar Hrebeljanović i najavljuje da je despot Jovan Komnin Asen
stigao i da čeka na prijem kod cara.
„Neka uđe, Lazare” reče Dušan, pa dodade: „Donesi nam vina, mislim da će nam biti
potrebno posle ovoga.”
Lazar klimnu glavom i izađe, a propusti vižljastog Asena da uđe. Njegova neprijatna
pojava još više uznemiri Dušana, koji je već bio rovit zbog loših vesti iz Soluna. Car brže-bolje
sede na presto i uhvati se za rukohvate, kao da se suzdržava da mu ne skoči za vrat.
„Care, zapovedi!” uzviknu ovaj podrugljivo. „Stojim ti na raspolaganju.”
„Priđi bliže, o kralju Srbije i Bugarske!‚” uzviknu Dušan šireći ruke kao da će ga zagrliti.
Ha to se Asen najednom umusi i osmeh mu nestade sa lica, samo da bi se pojavio na
Nikolinom. Stade da guta knedle i da se preznojava.
„Nikola, možda bi trebalo da ustanem i prepustim presto Jovanu Komninu?” zadirkuje ga
Dušan.
„Svakako, Dušane” nastavlja Nikola. „Ako mu se Mameluci tako obraćaju, moramo i
mi!”
Nasta neprijatan tajac. Šala je završena. Dušan bi ga pogledom smoždio, samo se Nikola
smeška. Dušan ispruži ruku, Nikola mu daje svitak, a ovaj ga baci u njega
kao prošli put. Ovaj put Asen ne stiže da ga uhvati, već ga trapavo ispusti.
„Lepo je što trguješ sa egipatskim sultanatom”reče mu Dušan kroz zube. „Pohvalno,
zaista. Ali objasni mi zašto te Mameluci nazivaju kraljem je i Bugarske?... Ako sam ja car! viknu
Dušan i skoči na noge. „Moj sin je kralj je!”
Jovana izdadoše noge, pa pade skrušeno na kolena. Sav se tresao od straha. Znao je šta to
znači. Izdaja najgore vrste, a njegove sestre nigde na vidiku. Bilo mu je jasno da ne može da
računa na njenu bezrezervnu pomoć. Moraće sam da spasava svoju kožu.
„O, milostivi care..” zakuka ovaj, pa samo što ne ljubi pod, „nije mi bila namera da te
uvredim niti da se lažno predstavljam! Nego su oni sigurno pogrešno preveli sa grčkog, ja sam
jasno napisao da sam u službi srpskoga cara, a da sam bugarskog porekla!”
„Ti očekuješ da u to poverujem?”zagrme opet Dušan. „Tamo odlično govore grčki, od
trgovaca na pijaci do sultanata!”
„Pa... ovaj, možda sam se ja pogrešno izrazio na grčkom” muca Asen pa trlja dlanove koji
mu se znoje. „Odskora sam počeo da ga učim..
„Nisam to primetio u tvojoj dosadašnjoj prepisci sa Venecijom‚” strogo će Dušan. „Da,
da... Mleci me redovno obaveštavaju o tvojim postupcima. Dobio si njihovo državljanstvo,
čestitam. Njima pišeš na dobrom grčkom jeziku, samo si omanuo sa Egipćanima, je li?”
Asen oćuta, pa krši ruke od straha. Lice mu se izdužilo, a oči mu pune suza. Jezik mu se
svezao, pa ne zna šta da kaže. A šta bi mogao reći kada je uhvaćen na delu, lažno se predstavljao
u trgovačkim poslovima. Dušan konačno oseti priliku da se jednom za svagda otarasi neprijatnog
šuraka.
Optužiće ga za izdaju, a sem Jelene, svi ostali će to jedva dočekati. Čak ni ona neće smeti
previše da mu zvoca.
„Ovo je prevršilo svaku meru, Jovane Komnina” reče Dušan. „Ti si carski namesnik sa
titulom despota, koju sam ti ja dao, ispunio si moju volju i oženio si se sa Anom Paleolog, ali da
se potpisuješ kao car Srba i Bugara...” Uto, sasvim neočekivano, otvoriše se vrata i uđe mladi
stavilac Lazar Hrebeljanović bledog lica i rastrojenog pogleda. Pridržava se za vrata kao da će
pasti. Dušan se preseče; prvo je pomislio da se nešto desilo njegovoj deci. A još kad ga Jelena
odgurnu da bi sva usplahirena ušla, već oseti kako mu se srce spušta u pete.
„Šta se desilo, ženo...?‚” jedva izusti car.
„Probač hrane...” zbunjeno će Jelena. „Otrovan je!” Dušan pogleda svoga stavioca Lazara
i pretrnu od straha. Znao je da je Lazareva dužnost između ostalog i da nekad proba hranu ili piće
za cara.
„Lazare, sinko.. ” izusti Dušan i ustade.
„Nije se otrovao Lazar nego moj probač Stevan! ”uzviknu očajna Jelena. „Propljuvao je
krv i sručio se... na moje oči!” „Ali, kako...?” zbunjeno će Nikola, shvativši da je možda otrov bio
namenjen i njemu.
„Htedoh da vam ja donesem vino, pa sam rekla Stevanu da ga proba iz krčaga... Strašno,
Dušane! rasplaka se Jelena. „Neko hoće da te otruje! Shvataš li to? Neko hoće i sina da nam
ubije! I Miloša!... Šta se ovde dešava?”
Dušan pogleda u Asena, a ovaj preblede od straha. „Nisam ja, care, tako mi očinjeg vida!”
zakuka na sav glas Asen. Zar da ga optuže i za trovanje pored izdaje? Morao bi očekivati samo
najstrašniju kaznu - da ga čereče ili zazidaju živog.
„Ne budi smešan, Dušane! ” usprotivi se Jelena. „Gde bi te moj brat želeo otrovati?
Ostavi čoveka na miru!”
Dušanu se okrenu stomak od mučnine koju je osećao prema ovom čoveku, a pogotovo sad
kad je čuo za trovanje. Nije Morao više da ga gleda, samo je odmahnuo rukom otpustivši ga.
Asen i dalje kleči ukočeno, ali ga Jelena pridiže na noge i gurnu prema vratima da se što pre
skloni.
Dušan spusti glavu u šake da se pribere. Svakakve misli ga spopadoše, ali mu pred očima
titraju likovi Mokoše i arhangela Mihaila. Da li mu je sudbina takva da će skončati od ljutog
otrova?
 „Moramo saznati ko se urotio protiv tebe, Dušane‚” kaže mu smireno Jelena stavivši ruku
na njegovo rame. „I pogubiti ga pre nego što otruje tebe ili decu.”
„I ti si u opasnosti, Jelena‚” reče Dušan i ustade sa prestola.
„Ja znam ko meni radi o glavi” kaže ona, „ali ti mi ne daš da se obračunam sa njom.”
„Možda ista osoba želi i tebe da otruje, care.” oprezno će Nikola.
„Ne bi me čudilo” opet će Jelena. „Svi znamo da Simče pretenduje na carski presto, a
Marija ga u tome podržava... Šta više, taj jadnik nije ni toliko pohlepan koliko ga majka gura.”
„Ne možemo je pogubiti bez dokaza‚” kaže Dušan ušetavši se. „Ona je ipak udovica
kralja Stefana, moga oca i moja je maćeha. Ona je i žena Jovana Olivera! He možemo je tek tako
kazniti! ”
„Svi na dvoru se klone nje jer je opasna.”
„To isto kažu i za tebe, ženo” kaže joj Dušan. „I za tebe govore da si trovala ljude. Pa i tu
istu Mariju.”
„Koješta!” viknu Jelena, ali joj zastade nešto u grlu. „Ja nemam potrebe da se time
bavim!”
Ni Dušan ni Nikola joj nisu poverovali. Dušan ju je iznenada prozvao i ona nije imala
vremena da se pripremi. Laž joj se videla na licu. Ali, Dušan ništa ne reče. Samo duboko
uzdahnu, nesrećan što se takve stvari dešavaju oko njega i što mora da misli još i na to povrh
svega što je zadesilo njegovo carstvo. Konci su mu polako izmicali iz ruku, a on nije mogao da ih
stegne. Njegova snaga se osipala na nepotrebne probleme, svi njegovi pokušaji nisu urodili
plodom. Ostalo je samo da sačeka vesti od Nikole Buće. Oseti nekakvu hladnoću oko srca.
„O, arhangele Mihailo, ne osećam više da me miluješ svojim krilom! zavapi u sebi Dušan
gledajući kroz prozor u Šar-planinu. Visoko iznad Svrčinskog jezera leti jedan orao.
Veličanstvena ptica raširila krila, pa jezdi niz vetar i kao bog gleda odozgo na život na zemlji.
Usamljeno krstari nebom kao čuvar i gospodar vazduha, dok dole na zemlji, jedno jato divljih
golubova kljuca po travi. Sitni, nejaki i ranjivi, ali zajedno su.
 Glava dvadeset i deveta
- jesen 1351. godine

„Zato od onog vremena Buće imaju na grbu

ljiljan nad jednom gredom, dok su ranije
imali bundevu s pogačom.”

Sunčana jesen je okolinu Svrčinskog jezera obojila u divne nijanse zlatne boje. Stabla
bogatih krošnji izgledala su kao plodovi koji štrče iz zemlje, a lišće je tek počinjalo da opada.
Hladan dah Šar-planine sve češće bi se spuštao u dolinu nagoveštavajući dolazak još jedne duge
zime. Vrhovi te moćne planine već su se odenuli u belo ruho, a činilo se da je svakim danom taj
snežni plašt sve duži. He bi prošao dan, a da velika jata divljih gusaka ili pataka ne preleću nebo
žureći na jug. Njihovo gakanje bi uvek privuklo Dušanovu pažnju i on bi umeo da se dugo
zagleda u njih dok nadleću njegovu zemlju. Zavideo im je na slobodi.
I toga dana dok je jahao u pratnji svoje alemanske garde vraćajući se iz tvrđave Petrč,
izdvojio se stotinak koraka ispred njih i jahao je sam. Želeo je da bude nasamo sa svojim
mislima. Svoj boravak u Petrču morao je da skrati jer mu je stigla vest da je Nikola Buća stigao u
dvor na Paun-polju. Dušan je imao toliko vremena da još jednom obiđe ćeliju u kojoj je kratko
tamnovao njegov otac. Iako se potajno nadao, tamo nikoga nije sreo. Ni tajanstvenu vračaru, niti
mu se neki anđeo ukazao. Napustio je Petrč sa onim istim osećanjem kakvo je imao kada je svoga
oca Stefana tamo ostavio zatočenog nakon što ga je zarobio. Vukao je sa sobom grižu savesti kao
što zatvorenici vuku na nogama teške lance, a oko vrata ga je stezala muka što i posle toliko
godina nije mogao sebi da objasni očevu smrt. Znao je da mu nikada nije poželeo smrt, da je za
vreme njihovog sukoba izbegavao direktnu konfrontaciju iako mu je otac radio o glavi. Pa ipak,
svi su mislili da je on naredio njegovo pogubljenje. Čak je i njegova majka Teodora nerado
priznala da ga je čula kada je to naredio Karavidu Fratnutu i Đurđu Ilijiću. A on se ničega nije
sećao, kao da je bio pijan. Da li su možda njih dvojica ubrzo potom nestali jer su strahovali za
svoje živote, da će im se Dušan osvetiti? Ako ih nije odmah pogubio, zašto bi kasnije?
Dušan se tužno osmehnu pogledavši kako pored njegovog konja ne trčka verni silvan
Zmajar. Već mu je pred očima bio kako ga prati u stopu i ne skida pogled sa njega. Ha tren mu se
učini da u fijukanju vetra čuje zvonki smeh njegovog dragog Miloša Vojinovića. Nesvesno se
okrenu, ali vide da je sam. Garda je daleko iza njega. Da li mu se sve to samo pričinjava?
„Davno umrli prijatelji i dalje me prate.” reče poluglasno Dušan.
Dušan je, osećajući se malodušno, stigao u dvor na Paun-polju i sjahavši s konja, jedva je
pokazao malo radosti što vidi Nikolu Buću nakon više meseci. Bratski su se zagrlili i zajedno
otišli do dvorišnog baldahina, ispod koga su sedeli Jelena, Vratko i Jovan Oliver. Lazar je
komandovao slugama koji su hranu i piće donosili i odnosili. U dvorištu, nešto dalje, stari Vukan
se bavio njegovom zmajevitom decom i kćerkom Teodorom. Miloša i Uroša nije mogao da vidi,
verovatno su bili kod Ždralina. Al-Mohad je obojicu učio da jašu i vodao ih je na konjima u krug.
„Jesi li se osvežio, prijatelju?‚” upita Dušan Buću. „Da li si stigao da se malo odmoriš od
dalekog puta?”
„Jesam, care‚” odgovori ovaj. „Čim sam sišao sa broda i zakoračio našom zemljom,
prekrstio sam se i zahvalio Bogu što sam stigao kući!”
„Verujem ti, verujem” potapša ga po leđima Dušan. „Nigde nije kao kod kuće.”
Stigoše do ostalih koji su sedeli za stolom. Svi su ćutali. Dušan odmah spazi na njihovim
licima senku zabrinutosti. Već je bio toliko malodušan i potišten da ga ni to ne iznenadi.
Obojica sedoše, a sluge im prinesoše pehare sa vinom.
„Dakle, francuski kralj je odbio moju ponudu.” započe Dušan.
Buća bespomoćno podiže obrve.
„Nisam ništa mogao, care.” započe ovaj. „Sve što je bilo u mojoj moći nije nimalo
pomoglo da ga ubedim da prihvati tvoj predlog.”
„Šta je rekao?‚” pita Dušan.
„Ne mogu da grešim dušu, francuski kralj me je dočekao bogzna kako i sve vreme moje
posete ophodio se prema meni kao da sam ti. Nekoliko puta me je primio nasamo, pozivao me
svake večeri na gozbe, ukazao mi je veliku čast. U znak zahvalnosti poklonio mi je ljiljan da ga
postavim na svoj grb! He mogu ništa loše reći o kralju Žanu od Valoa... Ali... on kaže da ne može
nikako da prihvati tvoju ponudu, iako bi to vrlo rado učinio.”
„Koji je razlog?” mirno će Dušan.
„Veli da bi on rado pristao na to kada bi ti i tvoj sin Uroš bili... rimskog obreda.”
Dušan se glasno nasmeja. Beše to usiljen i kiseo smeh. Ostali su ćutali i samo su se
zgledali. Naposletku, Dušan se nekako umirio i smeškao se.
„Očekivao sam tako nešto!‚” uzviknu on. „Kakvo licemerje od jednog jeretika! Kao da je
on pravovernik, a mi nevernici! Ako je takav, onda je i bolje što nije pristao!” Buća se malo
uzvrpolji na stolici - i sam je bio katolik i ne bi mu milo da to čuje od cara. Ali, Jelena to primeti i
odmah reče:
„Ne preteruj, Dušane. Nije tako od juče pa da to pričaš.”
Ali, car ne obazirući se, nastavi da se ruga francuskom kralju.
„Eh, da mi je neko pričao da će turski sultan prihvatiti moje dete, a da hrišćanski kralj
neće - ne bih mu verovao! ” Pa nastavi da se smeje. „Da se čovek upita ko nam je pravi
neprijatelj! Ha-ha-ha! Kakvih li ću se koještarija još naslušati! Pa, naravno da Mlečani neće da
nam daju flotu, nismo rimskog obreda! Naravno da nas papa gleda popreko, nismo rimskog
obreda! A oni izdali su hrišćansku crkvu! Nismo se mi promenili nego oni!”
„Polako, Dušane” opomenu ga Jelena videvši da je Bući sve neprijatnije. „Tvoj odani
protovestijar je katolik.” „Nikola, ti si moj prijatelj i čovek od poverenja” govori kroz smeh
Dušan. „Ne bih nikada poverio ovako važne poslove nekome u koga nemam poverenja. Ja na
tebe gledam pre svega kao na sposobnog i odanog čoveka i prijatelja. Tvoja vera je tvoja stvar i
ona se nikad nije isprečavala među nama. Ja to poštivam, to znaš i ne moram da govorim... Ali,
licemerje ne podnosim, kakvo god da je!”
„Nećemo zbog toga propasti, mužu” reče Jelena. „Svakako da nećemo, ali sada barem
znamo o čemu je reč! ” odgovori car jetko smešeći se. „Ne možemo ništa od njih očekivati jer
nismo rimskog obreda iako su nam Turci na pragu!”
Dušan naiskap isprazni svoj pehar. Ostali ga samo ćutke posmatraju.
„Neka im papa... Ja ću svoga sina oženiti ženom pravoverne vere! Kada dođe pravo
vreme za to!”
Nasta teška tišina, u kojoj su svi čekali da Dušanu splasne jetkost jer svima beše
neprijatno. Sedeli su nepomično, a samo su Lazar i sluge obletali oko svojih gospodara. Kada se
Dušan malo sabra, primeti miloga Lazara, pa mu milina preplavi dušu, a usta mu se razvukoše u
dragosni smešak. Njegovo prisustvo mu je unosilo spokoj jer je momak zračio čednošću i
dobrotom. Car se očas odobrovolji jer ne beše preke ili loše naravi, samo pritisnut mukama koje
mu drugi nisu dopuštali da reši. Gorčina je utoliko teža kada se zna da je rešenje nadohvat ruke.
„Manimo se više tih neprijatnosti‚” reče Dušan. „A tebi, Nikola, mnogo hvala na trudu i
zahvalan sam ti kao da si doveo ženu mome sinu... I izvini ako sam te uvredio... Uvreda nije bila
upućena tebi, već francuskom kralju.”
„Razumem, care‚” klimnu glavom Buća jer je i sam znao da Dušan to nije zlonamerno
rekao.
„Nego, moj vojvodo Vratko, do mojih ušiju je došlo da u svom domu ljubomorno čuvaš
kćerku na čijoj lepoti i dobroti može i moja draga Jelena da pozavidi!‚” veselo će car njemu, a svi
se vidno opustiše.
„Mome dragulju je 16 leta, care” odgovara ovaj. „A svakim danom je sve lepša i
milodušnija!”
„Kako se ono zvaše, Jug-Bogdane?” obraća mu se Dušan nadimkom iz milošte. „Milica,
je li?”
„Tako je, care” reče Vratko, pa se najednom uzvrpolji na svojoj stolici. „Misliš li da...?”
„Ha-ha-ha! He strahuj, vojvodo!‚” predupredi ga Dušan. „Ne mislim da uzmem tvoju kćer
za moga sina! He zato što mu nije dostojna, taman posla! Veruj mi, najsrećniji bih bio kada bi se
on oženio našom ženom, ali avaj... znaš da je sudbina kraljeva takva da se žene samo tuđinkama!
Sve kao za dobrobit kraljevstva! Nekad se upitam kako bi naša istorija izgledala da su se moji
slavni preci ženili samo našim ženama!”
„Da li ti to misliš i na mene, dragi mužu?” zajedljivo će Jelena.
Svi se nasmejaše.
„Baš zbog tebe se to i pitam!‚” priznade Dušan raspoloženo. „Tvoja šaputanja na jastuku
upravljaju mojim carstvom! Nema razloga da tako nije bilo i sa mojim ocem, sa mojim dedom, i
ostalima pre njih! He moram da idem dalje od moga oca, prvo Teodora, pa onda Marija! Zbog
Marije me rođeni otac prezreo... Sada pričaju kako sam ga ja ubio, a ja sam ga voleo do njegovog
zadnjeg daha!” Dušan je uvek bio neko vreme pod uticajem crnih uspomena kada god bi se vratio
iz Petrča. Ipak se pribra pa se obrati Vratku: „Nisam te pitao zbog Uroša nego zbog... ovog
milovidnog anđela Lazara‚” pa pokaza rukom na njega, a ovaj od sramote pocrvene.
„Zbog Lazara?‚” iznenadi se Vratko, pa osmotri momka kao da ga prvi put vidi.
„Nije li on kao carski stavilac dostojan tvoje lepe Milice?” opet će Dušan.
„Car je odlučio pošto-poto da nekoga što pre oženi ili uda!” smeje se Jovan Oliver.
„Veseli mu se na svadbi!” Svi se tome nasmejaše, a Dušan bi najglasniji.
„Tako je, Jovane!” uzvikuje car. „Toliko je toga crnoga bilo ove godine da bi valjalo što
pre da se razveselimo!”
„Ali, zar mora mojom kćerkom?” smeje se Vratko.
„Vidiš da moju neće niko! Dušan će kroz smeh.
„A ni sina!” dodaje Jelena.
Kada se grohotni smeh umiri, Dušan nastavi: „Ozbiljno, Jug-Bogdane... Pred Lazarom je
svetla budućnost. Nema sumnje da će pod mojim naslednikom dospeti do titule vojvode ili
despota! Poslušaj me, udaj je za Lazara pre no što se siromah ne oženi nekom tuđinkom! ”
„U pravu je car” reče Jovan Oliver. „Vidiš da se sada vojvode i despoti žene tuđinkama...
Zapašće joj neki vlastelinčić ako budeš čekao!”
Vratko zamišljeno češa bradu. Ima istine u ovome što govore, a i on je razmišljao da je
već vreme da se njegova Milica uda za nekoga dobrog čoveka. Nije mu bilo važno da to bude
neki despot ili vojvoda. Uostalom, takvi su već bili mnogo stariji od nje, a on je svojoj kćerki
želeo samo sreću. Hrebeljanovići su bili časna porodica. Lazarev otac Pribac je među prvima stao
na Dušanovu stranu kada je izbio sukob sa kraljem Stefanom. Nikada nije čuo nešta loše o njemu,
a godinama je skromno živeo na Dušanovom dvoru zadovoljan svojim položajem.
„Pa, neka onda bude tako!” uzviknu Vratko dižući ruke uvis.
Svi to dočekaše sa odobravanjem i smehom. Samo se Lazar uozbiljio, pa ne zna šta ga je
snašlo. Najradije bi pobegao unutra, ali mora da ostane uz cara.
„Šta veliš, Lazare?” pita ga car. „Jesi li spreman da se ženiš? Gde ti je otac? Idi po Pripca
i dovedi ga, da se on i Vratko dogovore! Hajde! Neka se na proleće venčaju, hoću malo da se
proveselim!”
Lazar zbunjeno krenu sa poslužavnikom, pa se vrati da ga ostavi na stolu, pa opet skoro
trčeći odjuri tražeći oca.
„Dobar je to momak” reče Dušan gledajući za njim. „Takvog bih ja najradije za svoju
kćerku, a ne nekog metiljavog i ubledelog sa francuskog dvora. No, ko nas pita, zar ne? Radimo
kako moramo.”
„Ti si imao sreće, mužu‚” odmah će Jelena. „Nemaš zbog čega da se žališ? Podarila sam
ti kćerku i sina, naslednika.”
„Doduše, sin i ne liči na tebe, care.. ” začuše Marijin glas. Dolazila je gracioznim
korakom, kraljevskog držanja i uzdignute glave. Jovan Oliver odmah ustade da je dočeka i
prinese joj stolicu. Jelena se smrači, a Vratku spade osmeh sa lica. Samo se Dušan još smeškao.
„Ali da je carica imala sreće što je u poslednjem trenutku zabređala, ne može da se porekne!
Malo je trebalo pa da dovedeš onu Jelisavetu! Prosto da čovek ne poveruje.”
„Hoćeš li time nešto da kažeš, Marija?” upita je Jelena.
„Bože sačuvaj!” Krsti se tobože stara kraljica. „Samo kažem da je car imao sreće što je
carica tako... iznenada zabređala, kada smo svi već mislili da mu ne može podariti naslednika.”
„Imali smo sreće, to je tačno” kaže Jelena. „Božjom voljom sam mužu i carstvu podarila
naslednika.”
„Da, da...‚” reče Marija i seda pored svoga muža. „Mada se sećam carevog obećanja
datog pred brojnim svedocima kada je bio na umoru da je moj sin Simeun čuvar prestola ukoliko
se Urošu, ne daj bože, nešto desi. Pretpostavljam, care, da se i dalje držiš tog obećanja.”
„Nema više potrebe za tim” uskače Jelena. „Svi znamo da Dušan nije bio svoj kada je to
rekao, a ne daj bože da se bilo kome nešto desi, carica je tu da bude regentkinja... zlu ne trebalo.”
„Ne znam koliko bi carevi velikaši pristali da carstvom vlada jedna žena, a da bar nema
sina koji bi nasledio krunu. O tome bi sabor morao da odlučuje” samouvereno će Marija.
„Ne vidim zašto pričate o tome pored mene živog‚” reče Dušan. „Još me niste sahranili!”
„Nismo još, care, nismo‚” promumla Marija što prođe neopaženo jer smeh prisutnih
nadjača njen glas. Ali, Jelena je to nepogrešivo pročitala sa njenih usana.
Sluge stadoše da dolivaju vino, a kada sipaše i Mariji, ona uz osmeh reče:
„Ne bih se usudila da pijem, plašim se da me ne zadesi sudbina one sirote devojke od
onomad.”
„Još nisam čula da se neka zmija otrovala od svog otrova‚” odvrati Jelena.
Marija se kiselo nasmeja, pa procedi kroz zube:
„Od svoga nije, ali od tuđeg jeste.”
Uto, stižu Pribac i Lazar. Otac i sin stoje zbunjeno ispred cara.
„Moj verni Pribac!” uzviknu Dušan. „Želja mi je da se tvoja familija spoji sa familijom
vojvode Vratka. Dve časne familije iz koje će se izroditi još časnija pokolenja! Ljudi, moramo
misliti na budućnost carstva. Ostavimo zemlju ljudima vrednim i poštenim, koji će umeti njome
da vladaju i narodu doneti blagostanje... Šta kažeš, Pribac? Mi smo samo pastiri koji vode brigu o
svom stadu. Šta smo mi bez svoga stada? Obični slepci. Nije narod ovde zbog nas nego mi zbog
njega. Zato verujem da se iz braka Milice i Lazara mogu roditi sinovi koji će nadmašiti svoje
pretke! Svako novo pokolenje mora biti bolje od prethodnog, inače nam nema napretka!”
„Da, šteta što Uroš nije povukao više na tebe, care.” odmahuje glavom Marija.
„Dosta, Marija” preseče je pogledom Dušan. „Jesi žena moga pokojnog oca, a sad
supruga moga prijatelja i despota Jovana Olivera, ali ne preteruj sa licemernim opaskama. Ako
moj sin nije na mene, biće dovoljno što je na majku!”
„Oprosti mi, care, ako sam te uvredila” pognu glavu Marija. „Nije mi to bila namera, već
htedoh..
„Ćuti, Marija‚” sada se umeša i Jovan Oliver, a ona proguta knedlu, pa joj bi posebno
neprijatno što je muž ućutkuje. Da su sami, očitala bi ona njemu bukvicu, ali ovako ne sme. Mora
da glumi pokornu suprugu.
„Da te čujem, Pribac” upita ga Dušan. „Zar nije mudro da se tvoj sin Lazar oženi
Milicom? Znaš koliko mi je prirastao srcu, pred njim je svetla budućnost. Ja najbolje umem da
procenim ljude... Pa, eno, pogledaj onu zmajsku decu!
Ja sam ih ovde okupio da jednoga dana budu vojvode mome sinu Urošu! I nešto mi
govori da su Milica i Lazar stvoreni jedno za drugo...”
„Care, ko sam ja da odbijem tvoju želju” pokloni se Pribac. „Ako ti smatraš da tako treba
biti, onda neka bude... Ali, mi Hrebeljanovići smo od skromne, ali poštene kuće, mi nemamo...”
„I ne treba vam ništa, Pribac‚” upada mu u reč Dušan. „Ne živite li svi pod mojim
krovom? Nedostaje li vam nešto? Znam da imate posede na severu, ali vaša služba je ovde. Tako
će i Lazar i Milica živeti na dvoru. A jednoga dana... ko zna... možda Lazar postane carev
namesnik. Ima vremena.”
„Dakle, dogovorili smo se‚” ustaje Vratko pa grli zbunjenog Pripca. „Na proleće svadba.
Posle Uskrsa, šta veliš?”
Pribac samo klima glavom. Vratko zatim zagrli i poljubi Lazara, pa ga uštinu za obraz.
„Dopašćeš se ti mojoj Milici” reče mu on.
 Glava trideseta
- proleće 1352.

„Da zmija okusi od njega,

otrovala bi se!”

Tišinu polumračne pećine remetilo je samo jednolično kapanje vode u nekom njenom
mračnom ćošku. Tri ljudske figure, činilo se, nepomično su stajale. Samo je baba pognuta nad
starim drvenim stolom nešto radila rukama. Druge dve figure stajale su nekoliko koraka iza nje i
strpljivo čekale da im se starica obrati ili da nekakav znak da mogu da govore. Iako je Umaj znala
da ne sme da prekida svoju majku, Kausub je bio nestrpljiv da što pre ode odavde, ali je morao da
sačeka da ga Itugen otpusti. Njega je Freja upozorila da baba zahteva potpunu pokornost i
poštovanje i da je bezuslovno sluša. Demon je stajao nepomično dok je nekoliko njegovih zmija
puzalo po njemu, zavlačeći se ispod njegove crno-sive košulje, izlazeći mu kroz rukave, da bi
opet nestale kroz kragnu, stalno klizeći po njemu, milujući ga svojim ljigavim telima. Kao zmijar
beše ne samo njihov gospodar, već je i sam bio delom zmijski demon koji se po potrebi pretvarao
u jednu od njih kako bi lakše umakao ili, ako treba, prišunjao se žrtvi. Kao i one, nije bio posebno
hrabar, ali ako bi bio sateran u ćošak, umeo bi da se pretvori u gorostasnu zmiju koja bi svoju
žrtvu obavila, smrvila joj kosti - i progutala je. Njegovo ljudsko obličje nije odavalo njegovu
neprirodnost, osim neobično izduženog lica i krupnih, okruglih očiju. I upravo su te oči bile
zmijskog izgleda, a kada bi se čovek bolje zagledao u njih, video bi blešteću vatru u žutim
zenicama. Zato je pred ljudima obarao glavu i nikad ih nije gledao u oči. Tako je onomad uspeo
da uđe u Dušanov dvor. Ali, ni u tome ne bi uspeo da nije imao nečiju pomoć. A to je Itugen
najviše kopkalo.
Dok je baba u avanu gnječila travke i neko cveće, onako nehajno ga upita:
„Nego, kako si uspeo da uđeš na dvor, Kausube? Sigurno uz pomoć Frejina štićenice.”
„Da, gospodarice.” kratko odgovara demon.
„Kako se ona zvaše, zaboravih?”
„Ne znam, gospodarice‚” opet će on.
„Kako ne znaš, Kausube? Sigurno ti je Freja rekla ko će te uvesti.”
Kratak tajac.
„Ne smem da kažem, gospodarice.”
„Freja ti je zabranila?”
„Da, gospodarice.”
Itugen se tiho nasmeja, više za sebe i odmahnu glavom. „Neka je” pomisli ona. „Saznaću
već ko je to.” Zatim uze u ruku jedan cvet sa stabljikom, podiže ga i zagleda se u njega.
„Ko bi rekao da se u ovakvom lepom cvetu krije strašan otrov?”
„Takav je jedić, gospodarice‚” kratko odgovara Kausub. „Mada sam mogao da ti dam od
svakojakog zmijskog otrova.”
„I ja ga najradije koristim, brzo ubija” smeška se Itugen dok okreće svetloplavi jedić u
ruci. „Volim i otrovne gljive, duga je smrt od njih... Ali, avaj, moram da uslišim želju mojoj
štićenici i da joj spremim otrov od koga se duže, ali sigurno umire. Da je ne bi na dvoru otkrili.”
„Za to je grčki otrov najbolji.” reče Kausub.
„Hvala ti što si mi doneo ovoliko raznih cvetova jedića” kaže mu Itugen dok prebira po
njima. „Freja mi je dala i ovaj stari recept za otrovnu mešavinu od jedića.”
„Umire se dugo od njega, postepeno smanjuje disanje dok ono sasvim ne prestane.”
„Čudo kako lep cvet, a tako otrovan!” smeje se Itugen.
„Znaš li kako je jedić nastao?” pita je Umaj.
„Ne! Kako?” uzbuđeno će Itugen.
„Od pene koja je kapala iz čeljusti Kerbera kada ga je Herkul izneo iz Ada.”
„Baš lepo!‚” uzdahnu Itugen. „Od njega nam je, dakle, otrov kojim ćemo doći glave caru
Silnome! He-he-he!... No, jedina mu je mana što se dugo spravlja! Samo kada je mladi mesec i
mora da odstoji dok se ne pretvori u žutu buđ. Potrajaće.”
„Nemamo kud, majko” teši je Umaj. „Svaki put kada smo pokušali da ga otrujemo,
stradali su njegovi probači hrane. Potreban nam je otrov koji će ostati neotkriven, a ubiti ga
sigurno.”
„Nego, kaži ti meni nešto, Kausube...” doseti se baba. „Ti možeš neprimetno da se uvučeš
u dvor, je li?”
„Mogu... Već sam ulazio‚” reče ovaj. „Tako sam video gde car Silni noći.”
„Ali su te ipak prešli, je li?” smeška se Itugen. „Car je zamenio mesta sa caricom... A ni
nju nije ubio ujed tvoje zmije.”
„Neko tamo poznaje protivotrove,” bezizražajno govori demon. „Neko upućen u magiju.”
„Hm..” zamisli se Itugen. „Kad god smo probali nešto na dvoru, nije nam uspelo.”
„Nije nam uspelo ni van dvora‚” ispravlja je kćerka. „Seti se, majko.”
„Tačno... Ali, izgledi su nam bili bolji.”
„Šta si sad naumila?” pita je Umaj znatiželjno.
Itugen se prvi put okrenu ka njima i pogleda Kausuba.
„Možeš li ti nekako da izmamiš Biliša Kubilu sa dvora u šumu i da ga ubiješ?” kratko će
Itugen. „Dokle god je na dvoru, okružen je ratnicima koji ga slepo čuvaju.”
„Moraću da vrebam priliku.” kratko će ovaj.
„Pa zar to nije svojstveno zmijama?” osmehnu se Itugen. „U našoj dalekoj domovini ima
zmija koja se sakrije ispod peska i čeka da joj plen naiđe... Onda ga zgrabi!” Pokaza rukom baba.
„Biliša Kubilu? Je li to ono zmajevito dete?‚” pita ovaj.
„Baš taj... Hoću ga mrtvog! ” iskezi se bezuba baba.
„Šta ću dobiti za uzvrat?”
„Šta god poželiš! ” Raširi ruke Itugen. „Ali ono najvrednije ćeš dobiti kada njega i
njegovu dušu progutaš... Njegovu zmajevitost.”
„Time si namamila i Erlkoniga, pa se nije ni izvukao‚” seti se ovaj.
„I to je tačno... Ali, možda ćeš lukavstvom pre postići ono što on nije silom uspeo.”
„Zmije su lukave” potvrdi ovaj.
„Jesu, jesu.” klima glavom Itugen.
Kausub se nakratko zamisli. Plen je bio primamljiv. Nije to obična ljudska duša. Zmajsko
dete krije tajne njima neznane i nedostupne. Njegova moć će nadmašiti mnoge demone veće od
njega. U njihovoj hijerarhiji, on bi mogao dospeti na visoku poziciju.
„Pristajem, gospodarice” polakomio se Kausub. „Ali i to može da potraje... Dok se ne
ukaže prava prilika.”
„Naravno...” slegnu ramenima Itugen. „Uvek sam govorila: sve u pravi čas, ni pre ni
posle.”
„Kausub ume da bude strpljiv” reče ovaj. „Biliš Kubila će doći k meni.”
 Glava trideset i prva
- jesen 1353.

„Strpljenje od dudova lišća

svileno ruho kroji.”

Sa osam godina Miloš Obilić bio je dečkić izrazito lep i stasit. Već tad se činilo da će biti
najviši od sve zmajevite dece na dvoru. Imao je pomalo ženske crte lica, što ga je činilo veoma
privlačnim devojčicama kojima nije mogao da promakne. Ali, njega su zanimale samo ratne
veštine kojima ga je podučavao stari Vukan. Jahanje, gađenje lukom i strelom, rvanje - behu
samo neke od veština koje je Vukan prilagodio njegovom uzrastu. Pa i onda, odmah se videlo da
Miloš raspolaže velikom snagom, brzinom i izdržljivošću. A kada je jahao vilenitog Ždralina,
činilo se da bi srastao sa njegovim leđima ili kao da se rodio na konju, kako je Vukan običavao
da kaže. Nije bilo sumnje da se u njemu krio veliki ratnik, iako je još bio dete. I bio je mnogo
ozbiljniji od ostalih vršnjaka, pa i od nekih starijih drugova. Njegova iskrenost i čestitost bile su
vidne na njegovom licu, a u očima se ogledala neiskvarenost, koja će ga krasiti do kraja života.
Laž mu je bila strana, a lojalnost prema drugovima bezrezervna. Nekada bi se zbog toga uvalio u
nevolje.
Tako su jednog dana nevaljali Marko Mrnjavčević, Milan Toplica i Ivan Kosančić, a svi
stariji od Miloša, naumili da provale u pušnicu i da pokradu što slanine, što sušenoga mesa. A
kako Miloša nisu uspeli da ubede da pođe sa njima, njih trojica se krišom uvukoše u pušnicu, pa
onako još mali uspeše da skinu samo jedan duži kaiš slanine. A zatim, po dogovoru, pobegoše u
konjušnicu da se naslađuju svojim plenom. No, taman kada je trebalo da je počnu seći i jesti, oni
začuše glasove konjušara, pa u strahu da ne budu otkriveni, umakoše na drugi ulaz. Usput
naletoše na Miloša, koji je timario Ždralina, pa mu Marko Mrnjavčević utrapi u ruke kaiš slanine,
pa sa ostalima šmugnu iz konjušnice.
Kada konjušari naiđoše i videše da Miloš drži slaninu, oni brže-bolje odjuriše da jave
Vukanu kako ne bi posle njih optužili da su krali iz pušnice.
Stari vitez odmah uhvati Miloša za uvo i odvuče ga na borilište gde su bili ostali. Tamo
Marko, Milan i Ivan ćutaše kao zaliveni dok je Vukan grdio Miloša.
„Dakle, priznaješ da si ukrao slaninu iz pušnice!” viknu Vukan na njega.
Miloš poglednuje trojicu vragolana koji se od straha ukipiše da ih on ne oda, ali njemu ni
na kraj pameti nije da svoje drugare potkaže Vukanu.
„Jesam, viteže Vukane‚” reče Miloš. „Priznajem.”
„Kako te nije sramota da kradeš?‚” uzviknu Vukan, ali ispod oka gleda ostalu decu. „Za
to se seče ruka lopovima! Hoćeš li da ti odseku ruku?”
Miloš ćuti i gleda u zemlju ispred. Vukan šeta oko njega i glasno govori da ga svi čuju.
„Car te je primio pod svoj krov, a ti mu ovako uzvraćaš! Krasti je greh, ali još strašnije je
ukrasti od domaćina čiji si gost! Moraću da te predam dvorskom sudiji Božidaru, pa neka ti on
presudi. A poznajući njega, sigurno će te dati dželatu da ti odseče desnu ruku, kojom si krao! ”
 Miloš i dalje ćuti i guta knedle.
„Imaš li nešto da kažeš u svoju odbranu, Miloše Obiliću?” pita ga Vukan.
Miloš i dalje ćuti.
„Ako je tako, idi kod sudije Božidara i kaži mu šta si skrivio, pa neka ti odseku ruku!”
viknu Vukan i mahnu mu rukom da ide.
Miloš se pokunjeno okrenu i krenu ka dvoru vukući noge po prašini. Glavu spustio, pa se
čini kao da se od muke smanjio. Ali, korača napred, pravo ka ulazu u dvor. Kada se dovoljno
udalji da ga ne čuje, Vukan se okrenu ka ostaloj deci koju je preda se postrojio.
„Sram vas bilo‚” reče on. „Pustili biste da Miloš bude kažnjen zbog vas! Znam ja dobro
da on nije ukrao slaninu iz pušnice... Hoće li pravi krivac da istupi i da svojski istrpi kaznu koju
mu odredim?... Neka ne strahuje, neću mu odseći ruku.”
Svi ćute, a samo se krivci premeštaju s jedne noge na drugu.
„Zmajevite odlikuje hrabrost, gde vam je?” opet će Vukan. „Zmajevite odlikuje čestitost,
poštenje i požrtvovanje. Kud vam je sve to nestalo?”
Marko Mrnjavčević prvi iskorači napred, stisao usne i skamenjeno gleda u Vukana.
„Ima li još neko?‚” pita ih Vukan. „Ili da ih ja za uši izvedem iz stroja?”
Milan Toplica i Ivan Kosančić zajedno iskoračiše napred. Pognuli glave i skrušeno stoje.
„Dobro.. ” reče Vukan. „Drago mi je što nisam morao ja da vas prozovem.”
Ljutica Bogdan, najstariji među njima, a već srdit, oštar i prek, snažne građe, momak duge
kose vezane u rep, vešt sa mačem i nepogrešiv sa lukom i strelom, ozbiljna lica iskoraknu napred
i zapita Vukana, viteza sa titulom ras:
„Kako si mogao znati da su baš oni to skrivili?”
A ovaj ne reče ništa nego priđe Marku, uze mu ruku i gurnu mu je pod nos:
„Pomiriši je... Otkad ti balčak mača miriše na slaninu?”
Marko oćuta, pa samo od sramote spusti pogled. Milan i Ivan sami omirisaše svoje ruke,
pa im se po pogledima vidi da bi lako bili otkriveni.
„Trkom sad za Milošem i kaži mu da se vrati! ” povika Vukan Marku, a ovaj ko zapeta
strela potrča za Milošem, koji uto uđe na dvor. „U laži su kratke noge, a mogu i ruke ostati još
kraće.”
Vukan otpusti ostale, a zadrža samo krivce, pa kada se Marko vratio sa Milošem, za
kaznu ih sve posla na drvljanik da cepaju i slažu drva. Osim Miloša, naravno, koji se vratio
Ždralinu.
A taj vileniti konj beše odan prijatelj samo Milošu. To je svima bilo poznato, pa niko nije
ni pokušavao da ga uzjaše. Bio je brz kao vetar, a jak kao bik. Najteže mu je bilo što je dugo
stajao u konjušnici, pa je svu zemlju po njoj bio izrovao. Samo bi se smirio kada bi Miloš bio uz
njega. Tada se iz divljeg i neobuzdanog stvorenja pretvarao u krotkog i pitomog konja. I nije
skidao pogled sa Miloša. Njihova natprirodna veza bila je očita, a privrženost bezuslovna.
„Nemam ja nikoga osim Ždralina” običavao je Miloš da kaže.
Toga popodneva, dok je jesen lagano spuštala svoj beli veo magle oko Svrčinskog jezera,
desi se nešto zbog čega usledi neobičan obrt u kolotečini Miloševog života. Kao kad neko
ustalasa mirnu površinu jezera i poremeti red stvari. I ono što se kretalo uobičajenim tokom,
naglo promeni pravac... i izgubi se u magli.
U konjušnicu tada dođe careva kći Teodora, sada već devetnaestogodišnja devojka - za to
vreme, već žena zrela za udaju. Mnogo je ličila na svog oca, po glasu i stasu, pa je onako
muškobanjasta i dalje pre tražila društvo momaka nego dvorskih dama. U svim ratnim veštinama
je stajala rame uz rame sa dečacima, osim u snazi, naravno. Bila je vrstan strelac i mačevalac, a
posle Relje najbrži trkač, a niko joj dotad nije bio dorastao kao jahač. Imala je crnog vranca po
imenu Vihor, koji je važio za najbržeg konja u carevoj ergeli.
Princeza bez reči stade da osedlava svoga vranca, ali sve preko ramena poglednuje Miloša
sa Ždralinom, ili ga pak strelja pogledom preko leđa svog konja. Đavo joj ne da mira, a duša joj
izgara za dokazivanjem. „Niste vi, zmajeviti, ništa bolji od mene” govorila je dečacima. A bode
joj oči što je Ždralin veći od Vihora, mišićaviji i naizgled jači. Ali, da li je i brži?
„Ume li taj tvoj konj da trči ili samo da šetka po dvorištu?” He izdrža na kraju princeza.
„Almogaveri mi ne dopuštaju da izlazim napolje” reče Miloš timareći konja.
„Vi zmajeviti ste navodno nepobedivi, čega se plašiš?” pomalo podrugljivo će ona, mada
ih je ona sve iskreno volela i bili su joj najbolji prijatelji.
„Ja se ničega ne plašim” reče Miloš, ali je ne udostoji ni pogleda. „Samo slušam
Al-Mohada.”
„Šteta.. ” jetko će Teodora. „Kažu da je Ždralin brz, ali ne koliko moj Vihor.”
„Ždralin je najbrži” mirno će Miloš. „On ima nevidljiva krila.”
„Džaba mu kad ne izlazi iz dvorišta‚” reče princeza stežući kaiševe sedla. „Možda je
mogao da bude brz, sad se ulenjio.”
„I dalje je najbrži‚” odvrati Miloš, a Teodora to jedva dočeka.
„Ja kažem da nije brži od Vihora” reče i stade gledajući Miloša. Uputila mu je izazov, kao
što je uvek činila drugim dečacima.
Miloš zasta i pogledi im se susretoše. Nije morao mnogo da razmišlja.
„A ja kažem da nije” reče on.
„Predlažem da se trkom dokaže ko je brži.”
„Ne smem da izlazim van kapije.”
„Ko će da ti zabrani?” reče ona. „Ja sam careva kći, ja te puštam.”
Miloš zasta nekoliko trenutaka grozničavo razmišljajući. Vihor je bio snažan i brz konj,
ali bio je siguran da nije brži od Ždralina.
„Dokle ćemo se trkati?” pita je Miloš.
„Od kapije do starog bunara na ivici šume.”
„Kako ćemo da izađemo?”
„Kapija je otvorena” reče ona. „Dojahaćemo lagano do nje i na znak proletećemo kroz
nju.”
„Al-Mohad će se ljutiti na mene‚” reče Miloš, kolebajući se.
„Dok on primeti da te nema, mi ćemo se već vratiti.”
Bila je u pravu. Stari bunar nije bio daleko od kapije dvora, možda samo nekoliko minuta
galopa u jednom pravcu. Njega je iskopao još kralj Stefan za slučaj da leti presuši bunar u krugu
dvora. Mogli su zaista da se vrate pre nego što Al-Mohad i primeti da ga nema. Bar je Miloš tako
mislio.
„U redu! ” uzviknu on, pa prebaci pokrivač preko Ždralinovih leđa, a zatim i sedlo.
Žureći da što pre krenu, očas osedlaše konje, vinuše se u sedla i laganim korakom izađoše
iz konjušnice. He privlačeći ničiju pažnju, kao i mnogo puta dotad, krenuše u krug podno drvenih
zidova koji su okruživali dvor. Ali kad stigoše pred kapiju, okrenuše konje prema spolja i na
Teodorin povik: „Sad! ” podbodoše ih u trk.
Kao dve odapete strele, konji poskočiše napred sa svojim jahačima koji im se spustiše niz
vrat u položaj za trku. To ipak nije prošlo neopaženo kod almogavera koji su Miloša uvek držali
na oku, pa se svi uzbuniše i trkom krenuše za njim. Ali, ni princeza ni Miloš ne primetiše da se za
njima digla uzbuna, nego terajući i podbadajući svoje moćne konje jezdiše preko poljane ka
starom bunaru na ivici šume.
Odmah je Ždralin za dve dužine preuzeo vođstvo. Teodori se činilo, dok ga je gledala s
leđa, kao da ne dodiruje zemlju, da zaista ima nevidljiva krila. Sa takvom lakoćom je galopirao
da nije odavao ni najmanji znak umora ili posustajanja. Izgledao je kao ptica koju puste iz kaveza
i ona poleti svom snagom bežeći što dalje od svog zaroba. Čak je i Teodora sa divljenjem gledala
kako Ždralin jezdi dok striže kroz maglu, shvativši da ga nikada neće sustići, a kamoli prestići.
I zaista, već na pola puta do bunara, Ždralin joj izmače u magli, a njen Vihor poče polako
da posustaje. No, konj nije usporavao zbog umora, već zbog nečega što se krilo u toj magli. Jer
kad životinja oseti da joj vreba opasnost, ona se ukopa u mestu i Teodora, iako vičan jahač,
prelete mu preko vrata i tresnu o zemlju.
Bez obzira na to što je Vihor zastao uplašen, Ždralin je neustrašivo grabio napred iako je i
sam osećao da iz magle nešto vreba. Vileniti konj je ostao nezastrašen i kad su se oko njega u
travi pojavile zmije. Stigavši do bunara, konj i jahač se nađoše skoro opkoljeni mnoštvom zmija
koje su izlazile iz skrovitih rupa u zemlji. No, Ždralina spopade gnev i najradije bi ih izgazio na
smrt, ali osmogodišnji Miloš se isprva zbuni.
„Ne dolazi ovamo, Teodora! viknu Miloš misleći da ga ona prati. „Posvuda su zmije!”
I verovatno bi on pustio Ždralina da ih pregazi vraćajući se nazad, ali iz mraka bunara
izroni prvo jedna golema zmijska glava, a zatim i njeno telo debelo kao ljudska butina. Ha strašan
prizor njenih vilica iz kojih su virili otrovni zubi i račvasti jezik koji je palacao, Miloš ustuknu i
povuče Ždralina nazad, da ga udalji od bunara. Vileniti konj mu se gnevno propne i zafrkta,
spreman i da se bori, ali Miloš videvši da čudovišnoj zmiji kao da nema kraja dok je izlazila iz
bunara, ipak se uplaši i okrenu Ždralina ka šumi. Podbode ga i ovaj posluša svog gospodara,
poskočivši napred. Očas nestaše među drvećem koje se gubilo u magli. Ni sam Miloš nije znao
kako Ždralin nalazi put u oblaku sivila i vešto zaobilazi stabla i gusto grmlje. Kada je posle
nekog vremena zadihan stao, Miloš stade da razmišlja kako da se vrati u dvor, plašeći se da ne
odluta daleko u maglovitoj šumi, dok se veče polako spuštalo niz Šar-planinu. Međutim, nedugo
zatim u grmlju bljesnu divovska zmija sikćući i Miloš, na svoj užas, shvati da ih guja u korak
prati. Podbode opet Ždralina i ulete u još gušću maglu.
Kako su minuti prolazili, tako se sumračina navlačila preko šume, stežući maglu tako da
se prst pred nosom više nije video. Miloš pusti Ždralina da sam pronalazi svoj put i prepusti se
njegovom instinktu. Nadao se da će ovaj pronaći put nazad do dvora. Ali, dečak nije ni znao da se
vileniti konj već neko vreme kretao duž vilinske staze, koju je on odmah pod svojim kopitama
osetio kao siguran put. Vilinske staze su čudni puteljci koje samo vile mogu videti, a ukoliko
čovek slučajno nabasa na njih, velika je verovatnoća da će naleteti i na vile koje ga neće radosno
dočekati. Jer jedino tako čovek može da iznenadi vilu, a da ga ona na vreme ne čuje ili ne
primeti.
U jesen, mrak se navuče mnogo ranije, pa Miloš na Ždralinu više ništa nije mogao da vidi,
čak ni kada se magla razišla. Njemu je to odmah bio znak da su se previše udaljili od Svrčinskog
jezera, gde se magla najduže zadržavala.
Čak mu se u jednom trenutku ranije učinilo da je čuo povike u daljini i ponadao se da će
ga almogaveri pronaći, ali i to se izgubilo daljini, ostavljajući konja i jahača same u šumi podno
Šar-planine. I zaista, Al-Mohad je bio pokrenuo veliku poteru za izgubljenim Milošem nakon što
su našli Teodoru nepovređenu pored konja, ali zbog guste magle i mraka, moraše da odustanu i
da je odlože do sutra.
Miloš bi se verovatno više plašio da je bio sam, ali sa Ždralinom je osećao čudno
spokojstvo, kojim je ovaj zračio. Nikada ga nije video ovako mirnog u konjušnici, kao da je ovaj
konačno bio svoj na svome. Konj je mogao čuti udaljeni zov i prema njemu je sigurno koračao.
Kada Miloš na Ždralinu iznenada izbi na jednu poljanu, obasja ih sjaj punog meseca.
Šuma beše toliko gusta da nije propuštala ni zrak mesečevog sjaja. A kad dečak pogleda u nebo,
ugleda okrugli mesec, velik i okružen maglovitim kolobarom. Oseti na licu hladan povetarac kao
nečiji dah i strese se.
„Smrznućemo se, Ždraline‚” reče tiho Miloš. „Mislih da ćeš naći put nazad do dvora. Kud
me to vodiš?”
Uto, u daljini prvo začu tihi zvuk frule, a onda primeti malecko svetlo kao zvezda koja je
pala na zemlju. Ždralin ga je nosio u tom pravcu i kako je melodičan zvuk frule bivao jači, tako
on primeti vatru čiji su plameni jezici osvetljavali nečiji bivak. Ha kamenu je sedela neka ljudska
figura i u zanosu svirala u frulicu. Miloš se obradova što vidi čoveka i ponada se da će biti
spasen. Možda ga neznanac i vrati na dvor ili ga bar uputi u dobrom pravcu.
Ali, kada se približio na stotinak koraka od njega, sviranje presta, a frulaš skliznu u mrak i
nesta. Miloš je sada prilazio logorskoj vatri polako i oprezno. Nije imao kud, nije mogao da se
vrati, a Ždralin ga je, činilo mu se, vodio k njemu i ne pomišljajući da stane ili da skrene.
Vilinska staza ga je dovela do skromnog bivaka gde je bilo razbacano nekoliko stvari:
torbica, tikvica sa vodom, ponjava za ležanje, drvena činija sa komadom belog sira i parčetom
pogače... Ali, od frulaša ni traga. Samo se čuje pucketanje vatre i pokoji livadski cvrčak.
„Dečače, šta tražiš u mrkloj noći?” začu se nečiji glas iz mraka. „Zar ne znaš da se napolje
ne izlazi?”
Miloš se osvrće, ali ne vidi nikoga. Tama kao zavesa okružuje nekoliko koraka osvetljen
bivak.
Odjednom, vidi jednu ruku koja hvata đem Ždralina, a onda drugu kako ga miluje po
vratu. Zatim na svetlo, kraj Miloševe noge na uzengiji, izađe jedan dlakavi lesnik. Pojava tog
šumskog dobroćudnog demona toliko uplaši Miloša da, sklanjajući se od njega, pade iz sedla.
Lesnik je zaista imao ljudsko obličje, ali je bio potpuno obrastao oštrom dlakom. Čak mu je glava
bila najdlakavija, jer su mu brada, brkovi i kosa činili jednu celinu. Oni spadaju među najstarije
demone, pa rano osede, ali kako ne vole vodu kao i većina kopnenih demona, onda su smeđežuti.
Imaju kozje noge i rogove, ali ljudske ruke. Zato i ne čudi što se mali Miloš toliko prepade od
takve prilike usred noći, jer nije znao da su lesnici veoma pitoma i dobroćudna stvorenja.
„O, ne boj se, dečače!” uzviknu ovaj. „Nisam ja onaj koga se treba plašiti! Ha-ha-ha!”
Ali, Miloš se pridiže i umalo da pobegne u mrak, kada mu lesnik doviknu:
„Ne trči u mrak, nije dobro tumarati po šumi u gluvo doba noći! Zar ne znaš šta sve tada
izlazi iz svojih skrovišta?”
Miloš zasta u pola koraka, seti se zmija koje su ih proganjale, a ne može ni da ide bez
Ždralina. Zato se polako okrenu i bojažljivo pogleda u lesnika, koji je i dalje držao konja za đem.
Iako lesnik beše neprijatnog izgleda, a bogami i mirisa, ono što Miloša umiri bio je sam Ždralin,
koji je spokojno stajao pored ovog šumskog demona. Čim se on nije bunio ili otimao, značilo je
da opasnost ne vreba.
„Ti si... lesnik?” odmerava ga Miloš.
„Da!... Srećom nisam čovek!” Smeje se ovaj, a to izmami Milošu osmeh.
„Ovde... noćiš?” upita ga Miloš opet malo bojažljivo.
„Ne, lovim leptire” ozbiljno će lesnik.
Miloš ga radoznalo pogleda, ali ovaj ne izdrža već se grohotno nasmeja:
„Naravno da noćim, blesane! Doduše, ima i noćnih leptirova... Ali, takvih leptirica je
bolje kloniti se.” Zatim potapša Ždralina i zagleda se u njega.
Odmeri ga od glave do pete, pa reče:
„Ooo, ovo je neki vileniti stvor! Otkud tebi malome ovakav vilinski dar?”
„Kažu da me je car pronašao na njemu kada sam bio mali” odgovori Miloš pa priđe
korak-dva bliže.
 „Kada si bio mali, je li? A sada si velik? He-he-he... Nego, priđi bliže da te bolje
osmotrim.”
Miloš mu priđe, ali na odstojanju od nekoliko koraka. Lesnik se uozbilji i prodornim
pogledom pređe preko njega. Odmah je uočio Miloševo neobično poreklo.
„A čiji si ti, zmajeviti?‚” pita ga lesnik.
„Kažu, od Kobilića” ponosno će Miloš.
„Kako ti ime nadenuše?”
„Miloš.”
„Nisi ti ni od kakvog Kobilića, Miloše... Ti na sebi sigurno imaš zmajske belege... Zar
nije tako?”
Miloš ne sme da odgovori, ali odade se tako što se nesvesno uhvati za mišicu, gde mu je
bio vučji bič ne bi li proverio da li je pokriven. Lesniku je to bilo dovoljno.
„Tebi je majka od žena, nije vila ili rusalka, ali otac... otac ti je sigurno zmaj!” Zatim mu
pokaza rukom da priđe bliže. Miloš je malo oklevao, ali osetio je blagodušje ovog stvora. Čak mu
je bio i simpatičan. On priđe, a lesnik ga zagrli: „Vidi se po tebi da si zmajevit, dečače... Nego,
nepristojno je od mene što ti se ne predstavih, a umeo sam da tražim tvoje ime... Zovu me
Milopot.”
„A da li ti ovde živiš... Milopote?” pita ga Miloš dok prilaze vatri.
„A gde bih ovde živeo, zmajeviti!” Smeje se lesnik. „I to nasred vilinske staze, je li? He,
ne! Mi lesnici imamo svoje udobne brloge u kojima smo veoma srećni... ali pundravci nam ne
daju mira, pa volimo da pohodimo daleke planine u potrazi za društvom i veseljem.”
„A gde onda živiš?” uporno će Miloš.
„Daleko na severu” odgovara ovaj pokazujući rukom u tom pravcu. „Kod Lesnikovog
brda u Troglan bari... Sigurno ne znaš gde je to, još si mali. Južno od prelepe reke Resave. Jesi li
čuo za nju? Nisi? E, pa kad jednom kreneš u tom pravcu, dođi da me posetiš na Lesnikovo brdo.”
Obojica sedoše kraj vatre, a lesnik ubaci nekoliko debelih grana da je podloži.
„Ne valja da se vatra ugasi kada si u šumi‚” kaže mu Milopot. „Jer mnogi bauci se plaše
svetla pa ne prilaze... Upamti to, dečače.”
Miloš samo klimnu glavom, ali pogleda u pravcu odakle su došli setivši se zmijurine koja
ih je jurila. Neprimetno se stresao od pomisli na tog velikog stvora, ali lesnik oseti njegovu
uznemirenost.
„Ne boj se... one zmijolike nemani‚” kaže mu lesnik, a Miloš ga iznenađeno pogleda.
„Da, znam da vas je proganjala... U šumi se sve dozna, zmajeviti. Još si mali i niko te nije učio.
Šta se i ja čudim! Ljudi su otišli iz šume da bi živeli u naseljima i zaboravili su stari poredak. Ima
vreme, naučićeš... I stari Milopot te može naučiti nekim stvarima. Kao prvo, sve što se desi u
šumi, svi mi koji živimo u njoj, to vrlo brzo saznamo. He-he! Ovde nema tajni, pa se niko i ne
trudi da nešto sakrije... Ali moraš naučiti da osluškuješ.”
„Šta da osluškujem?” pita Miloš.
„Drveće i ptice!‚” uzviknu veselo lesnik. „Oni najbrže šire vesti! ”
„Kako mogu ptice i drveće da pričaju?”
Milopot skupi obrve u čudu, pa pogleda Miloša ozbiljno: „A zašto ne bi pričali? Ti ih ne
čuješ, pa zato misliš da ne govore međusobno... I ne da pričaju, nego ne zatvaraju usta. Nekad su
dosadni, samo blebeću... Kada budeš naučio nemušti jezik, i ti ćeš ih čuti.”
„Nemušti jezik?” radoznalo će Miloš.
„Da! To je jezik kojim se govori u šumi.” Lesnik ga pogladi po kosi. „Sve životinje i
drveće govore nemuštim jezikom. I čovek ga je nekad davno znao, ali ga je zaboravio.” „Možeš li
da me naučiš tom jeziku?” pita ga Miloš. „Možda jednog dana, kada porasteš.”
 „Neće nas ona zmijurina valjda ovde savatati?‚” pita bojažljivo Miloš.
„Neće! He-he! Ona sada spava dubokim snom! Uspavao sam je mojom frulicom, inače bi
te ona stigla! ”
„Kako si je uspavao frulom?”
„Ovo je čarobna frula‚” reče Milopot, pa je izvadi iz nedara i pokaza je Milošu. „Ja njome
mogu da uplašim svakog bauka, ili da ga uspavam svojom pesmom. Mogu i da razveselim
svakoga toliko da besomučno pleše dok ne umre od umora! Ali, ko će toliko dugo da svira, nema
potrebe!”
„I ti si je uspavao?”
„Čim sam čuo da dolazi u ovom pravcu i da juri neko dete na konju.”
„ Je li to pesma koju sam čuo dolazeći ovamo? A kako mene nisi uspavao?”
„Dok sviram frulu, mislim na onoga koga hoću da uspavam i tako ga uspavam! smeška se
lesnik. „Tebe nisam hteo da uspavam.”
„I dokle će da spava?‚” pita Miloš opet gledajući u pravcu odakle je došao.
„Ah, takva naopaka i zla stvorenja spavaju najduže do mlađaka, mladog meseca, a neka se
probude i ranije jer imaju velike moći pa ih moja čarolija ne drži dugo... Ali, ljudi... He-he!...
Ljudi mogu spavati doveka!”
„I da se nikad ne probude?”
„Daaa! Jer vi nemate nikakve moći! Vi ste kao puževi golaći! Ali, ako je okrenem
naopako i tako sviram u nju, onda mogu da vas probudim iz tog večnog sna!” Zatim uze krišku
sira, odlomi parče i dade ga Milošu uz komad pogače. „Jedi, čujem kako ti stomak krči od gladi.”
„Ako si sa severa, kuda si krenuo?” znatiželjan je Miloš, pa samo zapitkuje.
„U goste, kod vila brodarica‚” odgovori ovaj, pa pokaza rukom na jug. „Iza brda je
Vilajac, gde se one okupljaju, pa idem da im sviram i da se veselimo. Hoćeš li sa mnom? Pustiće
te da dođeš jer si zmajevit, inače bi te ustrelile i ubogaljile, u ruku, nogu ili još gore, u glavu!
Ha-ha-ha! ”
„Ne vole ljude?‚” pita Miloš dok žvaće bajatu pogaču. „Kako koga i kako koja vila!‚”
reče Milopot pa nagnu tikvicu sa vodom. „Vile brodarice, doduše, ne vole mnogo ljude... Ali ne
krivim ih. Ima mnogo zlih ljudi. Šta veliš, hoćeš sa mnom?”
„Pa, ne bih smeo‚” reče Miloš. „Morao bih da se vratim na dvor. Izgrdiće me Vukan i
sigurno kazniti! A car i carica se sad sekiraju što me nema.”
„Car Silni je veeeliki čovek!‚” oduševljeno će lesnik. „Pre nekoliko leta nas je sve spasio
kad je Divlji lov nagrnuo ovamo. Ti zlopci bi nas sve pojeli.”
„Znam, pričao mi je Vukan o tome‚” reče Miloš. „Bili su došli zbog mene, da me ukradu,
a spasio me je Miloš Vojinović!”
„Zbog tebe? Miloš Vojinović? Naš kosingas?‚” iznenadi se Milopot, razgorači oči pa u
čudu gleda Miloša. „Tebe, onda, krasi velika sudbina, zmajeviti, ako su došli čak sa dalekog
severa da te tako malog ukradu! He bi sigurno prevalili toliki put zbog Milopota!... Uuuu!
Junačkom smrću je skončao naš kosingas! Šuma još priča o tome, još ga žali. Žrtvovao se za
tebe, zmajeviti! Veliki ratnik on beše! Voljen od svih, a omražen od bauka!” I dalje se čudi
lesnik. „Sigurno te zato juri i ona zmijurina, a ja mislio da je to samo zato što si slučajno nabasao
na nju!”
„Ko je to, znaš li?”
„Ne... Niko ga u šumi ne poznaje”odmahuje lesnik glavom zabrinuto. „I taj je sigurno
neki tuđinac... Uuuu! Milopotu se to nimalo ne dopada!” Pa se stade nervozno osvrtati. „Možda
ga moja čarolija neće dugo držati uspavanog, ko zna kakve čarolije poseduje!”
„Šta ćemo da radimo?” Sada se i Miloš zabrinu.
 „Biće bolje da te ja sutra izrana ispratim do ivice šume, kod Paun-polja nego da te onaj
bauk negde sačeka... Ali, ne strahuj, maleni‚” umiruje ga lesnik. „Znaću ja ako nam se približi.
Onda ću mu odsvirati drugu melodiju, pa ću ga naterati u beg!”
„Možeš i to?”
„Sve ja mogu sa mojom frulicom! Sve što poželim!”
„A jesi li je sam napravio?”
„Oh, ne!” Odmahuje rukom ovaj. „Doduše, mi lesnici umemo da pravimo čarobne frulice
za razbibrigu i veselje, ali ova...” Pa je pokazuje sa divljenjem. „Iako izgleda sasvim obično... ova
frulica je veoma čarobna a nju je, kažu, napravio u davna vremena jedan vilenjak po imenu
Venedin, sin frulaša sa Resave i majke lepe rusalke.”
„I tebi je dao?”
„Ah, ne! Došla mi je sama!” Smeje se Milopot.
„Kako ti je sama došla?”
„Čarobne stvari, kao što su frulice, mačevi, koplja, štitovi, amajlije i svašta još što se čini
čarobnim... umeju same da pronađu svog gospodara ili da ga promene.” „I gde si je našao?‚”
uporan je Miloš.
A lesnik vidi da se neće lako otresti radoznalosti ovoga dečaka, a već su sitni sati i za
njega, pa se doseti kako da ga prevari. Uspavaće ga mirnim snom i uljuljkati lepom pričom o
nesrećnoj ljubavi koja beše vezana za njegovu frulicu. Uostalom, koliko i sam zna, deca su se
uspavljivala lepim pričama, a san je još blaženiji kada je priča istinita!
„Hoćeš li da ti ispričam kako sam našao svoju frulicu?” pita ga Milopot, a Miloš punih
usta klima glavom. „Kada to pojedeš, a ti zažmuri i slušaj melodiju koju budem svirao, a pred
očima će ti se ukazati priča o njoj.”
„Kako to?” začudi se Miloš.
„Kako? Zato što je melodija čarobna, blesane! Nego, hajde! He zapitkuj više toliko, zora
će nas zateći neispavane. Ako si pojeo zalogaj, ispruži se na moju ponjavu... tako... i sad
zažmuri... Spreman?”
I Milopot blago dunu u sviralu i blažestan zvuk se preli poljanom, sličan cvrkutu ptica i
žuborenju šumskog potoka, uz hor cvrčaka i pčela koje su letele od cveta do cveta, a sve uz šum
lišća kroz koje povetarac struji dahom moćne Šar-planine, kao usnuli div koji duboko uzdiše
sanjajući o nesrećnoj ljubavi jednog pastira i lepe kćerke ondašnjeg kralja...

***

U davna i skoro zaboravljena vremena, na reci Resavi živeo je vilenjak po imenu

Venedin, koji beše sin frulaša koji se kao mlad bio zaljubio u jednu rusalku. Poznato je koliko su
takve ljubavi nesrećne, ali isto toliko behu jake i neodoljive. Jer nema čoveka koji hladne glave
može odbiti zanosne rusalke ni vile, ali zato im one, htele to ili ne, uvek dođu glave. A rusalke su
posebne đavolice koje često dave neoprezne ribare, a pogotovo žene koje dolaze na reku. Ipak,
kada je jedna crvenokosa rusalka čula zanosnu svirku frulaša, ona se slepo zaljubi u njega i očas
ga omađija. I napravila mu je čarobnu frulu, čijim je zvukom mogao naterati ljude da čine sve što
pomisli. A kako rusalke žive u vodi, jednog dana frulaš tužan što ne provodi više vremena sa
svojom ljubljenom, zakorači u Resavu za svojom rusalkom i udavi se. Iz njihove strasti rodi se
vilenjak Venedin, sjajan frulaš na oca, ali zlog srca na majku. I on je kao ribar živeo na Resavi,
ali je svojom frulom davio druge ribare koji su dolazili na njegov deo reke, tako što bi ih uspavao
melodijom i oni bi upali u vodu. Ali, na tu reku je dolazio i jedan siromašni ribar koji je bio
zaljubljen u lepu princezu, ćerku kralja čiji je dvor bio nedaleko od Resave. Sa tog mesta je pevao
pesme o ljubavi i tugovao za princezom.
Kada je jednog dana ribar izvukao mrežu, u njoj nađe zapetljanu crvenokosu rusalku koja
je rodila Venedina. Ovaj htede da je izvuče na obalu i veže za drvo kako bi ova umrla van vode,
ali ona ga namoli da je pusti uz obećanje da će mu otkriti kako da dođe do svoje princeze jer je
više puta čula kako uz uzdahe ili u pesmi spominje njeno ime.
„Pusti me i kazaću ti gde moj sin Venedin krije svoju sviralu dok spava!”
Tako mu ona reče i otkri mu gde ovaj krije frulu da bi mogao da mu je uzme i sa njom
uspava dvorsku stražu i sve one koji mu se ispreče na putu do princeze. Ribar tako i uradi, pa
kada je jedne noći Venedin spavao, on mu ukrade frulu, pa ga još i uspava njome i pobegne, a
njega ostavi u večnom snu. Svake noći je ribar uspavljivao dvorsku stražu i odlazio kod princeze
koja se zaljubila u njega, a izjutra bi okrenuo sviralu naopako pa bi ih probudio iz sna. Nedelje i
meseci su prolazili, broj dana toliki da se ne daju izbrojati, no, kada kćerka priznade ocu da je
zaljubljena u ribara i da joj on dolazi na ljubavne sastanke i da želi da se uda za njega, kralj je
zaključa u kulu, i sakrije ključ.
„Nikada svoju jedinicu neću dati nekom ribaru! ” vikao je kralj. „Pre ću da bacim ključ u
reku, makar više nikada ne izašla!”
Uzalud je ribar noću dolazio jer nije mogao da otključa kulu, u kojoj je bila njegova
voljena.
„Dođi za dana, u podne, kada mi donose jelo, pa ih onda sve uspavaj! viknula mu je kroz
prozor sa vrha kule.
Tako je ribar i uradio, prikrao se u podne, pa kada je zasvirao frulu, on uspava ceo dvor i
lako dođe do svoje princeze. Dani su se smenjivali u nedelje koje su provodili zajedno dok su svi
na dvoru još uvek spavali. Činilo se da će konačno biti zauvek zajedno, ali kada je od njega čula
da se vilenjak Venedin raspao u snu, ona se uplaši da će takva strašna sudbina zadesiti i njenog
oca, majku i sve dvorjane koji se već dugo nisu budili. He želeći da ih ubije, a znajući da ako se
oni probude, ona nikad više neće biti sa svojim voljenim, ona u očaju predloži svome draganu da
oni zagrljeni utonu u večan san. A kako je i on nju jednako voleo, odmah pristane samo da se više
ne odvaja od nje.
„Radije bih večno sanjao sa tobom nego budan bio odvojen od tebe! ” zaklinjao joj se on
na ljubav.
I tako, zaljubljeni odoše na reku Resavu. Kada ona uze frulu od njega, prvo uspava svoga
dragana, pa kada zatim probudi svoga oca i ceo dvor, ona misleći na sebe, zasvira melodiju. Pre
no što utonu u večan san, ona baci frulu u Resavu i zagrli svoga ljubljenoga.
Tako ih kralj i zateče, zagrljene i uspavane, i nikad nije uspeo da ih probudi. Ha kraju ih
na tom mestu i pokopa, a njihov grob vremenom prekri debela mahovina.
On i dalje stoji tamo, na obali Resave, a kažu da rusalke najčešće izlaze na to mesto da
češljaju svoje duge kose, igraju se, plešu u kolu i pevaju... i vrebaju neoprezne muškarce koje
uglavnom dave u vodi, a nekad ih zavedu, pa sa njima izrode vilenjake.

***
 Osvanulo je vedro i sunčano jutro, koje ptice dočekaše burnim cvrkutanjem kao da se
nadmeću čija će pesma biti lepša i glasnija. Jutarnja rosa se osećala u vazduhu, hladan dah je
polako uzmicao pred toplinom sunčevih zraka. Ali, da ne beše vatre koju je lesnik cele noći ložio,
budeći se povremeno iz svog laganog sna, ne bi ni on ni Miloš mogli spavati od hladnoće. Ovako
bi se Milopot probudio, naložio vatru i opet bi lako utonuo u san. Takav je bio po prirodi, ali ovaj
put je bilo razloga više da svaki put i oslušne uspavanu šumu u daljini ne bi li čuo nagoveštaj
opasnosti ili osetio nečije šunjanje.
Miloša probudi povetarac, koji kao da namerno načas promeni pravac i ponese dim od
vatre na njega. Dečak se zakašlja i pridiže. Protrlja oči i vide lesnika kako pakuje svoje drangulije
u torbicu.
„Dobro jutro” reče Miloš protežući se.
„Ah, vidim ja svoje dobro jutro” veli on videvši zlo koje će ih snaći.
„Zašto?” pita ga Miloš.
Milopot ne reče već nego mu pokaza pogledom u pravcu šume odakle je noćas on došao.
Zatim se pridiže da bolje osmotri tuđinca koji je virio iz gustog zelenila. Nije se Kausub skrivao,
niti se ikoga plašio, samo je osmatrao svog novog protivnika, procenjujući mu snagu. Iako sa
velike daljine, pogledi su im se sreli, i jedan i drugi su videli sa kim imaju posla. Milopot se
neprimetno stresao.
„Ovaj tuđinac..” reče on razmišljajući naglas, „nije običan bauk... čim ga moje sviralo nije
dugo držalo uspavanog.”
Miloš skoči na noge i zagleda se u istom pravcu. Ždralin je frktao i tresao glavom.
Milopot nije morao mnogo da razmišlja.
„Moramo da krenemo‚” reče on. „Ne mogu da te vodim u Paun-polje, on nam se
isprečio... Hitro ćemo potražiti spas kod vila brodarica.”
„Mogu li one da nam pomognu?”
„Još kako, blesane‚” dunu kroz nos lesnik. „Na njihov Vilajac pogana noga ne može da
kroči, jer će je odmah prostreliti hiljadu čarobnih kletvi... Zato, pohitajmo.”
Zmijar odmah oseti njihovu uznemirenost. Ništa čudno jer je njegova demonska priroda
mogla da nanjuši i strah kod svog plena. Zato skoro neprimetnim pokretom ruke dade znak
svojim zmijama koje su dotad mirovale u travi da krenu napred. I one se pokrenuše, kao talas
vijugavih telesa ka sredini livade.
Milopot odmah spazi nešto što mu je delovalo kao da je trava oživela i počela da se kreće
njima u susret.
„Uuuu! ‚”uzviknu on od uzbuđenja. „Uzjaši konja, krećemo smesta... I zapuši uši ovim.”
„Šta je to?‚” pita ga Miloš.
„Pčelinji vosak... da ne čuješ frulanje. Vilenitom Ždralinu neće naškoditi... Pokušaću da ih
zaplašim.”
Kako su oni krenuli u suprotnom pravcu, tako je i Kausub pošao za svojim zmijama.
Milopot je vodio Ždralina za uzde dok je Miloš sedeo na njemu i stalno se osvrtao za zmijarom.
Svakim trenom, njegov strah je rastao, a Kausub ga je mogao namirisati, a to ga je još više
razdraživalo. Zato je bio zatečen kada se livadom prolomi jeziv zvuk frule koji preplaši sva živa
bića. Ko ga je mogao čuti, prostrelio bi ga nesnosan bol u glavi. Ptice se preplašeno razleteše na
sve strane, čak se i insekti mahnito vinuše u vazduh ili pobegoše u zemlju. Zato se i Kausub
presamiti ječući i zapuši rukama uši. Ali njegove brojne zmije ustuknuše i smućeno potražiše
najbližu rupu ili pukotinu u zemlji kako bi se sklonile od nepodnošljivog zvuka.
Milopot i Miloš iskoristiše njihovu slabost, pa pružiše korak ka šumi na suprotnoj strani.
Lesnik nije prestajao da svira dok nisu zamakli u drveće prema Vilajcu sa druge strane brda. Za
njima pohrliše opet gnevni zmijar sa svojim gujama, ali ne mogaše da ih stignu jer oni daleko
odmakoše.
I pre nego što su Miloš i Milopot stigli do Vilajca, zmijar je odustao od dalje potere jer je
pod nogama i u vazduhu osećao sve jaču vilinsku čaroliju, koja je zračila odande. To se pretvori u
neprobojnu barijeru nalik živoj vatri, koja bi ih sve progutala ako bi se duže zadržali ili načinili
neki korak dalje.
Zmijar ispusti gnevni urlik i okrenu se nazad. Zmije se povukoše za njim. Moraće da
vreba sledeću priliku, ne odustaje on tako lako. Poraz beše pojam njemu nepoznat, kao i većini
demona. Bilo je pobediti u borbi ili biti uništen. Ovakve prepreke bi ga samo omele u toj kameri
ili bi odlagale konačan ishod, kakav god bio.
Ali, Milopot vidno odahnu osetivši blagonaklonost kojom je Vilajac iz daljine zračio.
Odmah se oraspoložio.
„Potprašismo tuđincu pete! He-he!”
Da nije vilinske staze kojom hode, nikada ne bi uspeli da se probiju kroz splet granja,
trnjine i ljutog žbunja koje dere kožu. No, sasvim neočekivano im se pred očima podiže i raziđe
ta neprobojna zelena zavesa i ukaza im se proplanak koji se širio u šumi kao ostrvo. Ha ogoljenoj
padini provirilo je kamenje i razjapilo usta, pa iz mračne pećine žurno ističe potok, koji kao da
priča o ovom mirisnom lugu. U kaskadama od bigra sliva se stepenasto skačući sa jednog na
drugi zapljuskujući postrance kamenje obraslo mahovinom. A u vodi se brčkaju vile brodarice ili
sede na mahovini i uz veseli žagor dobacuju jedne drugima. Pevaju, smeju se i radosno pričaju
upotpunjujući cvrkut ptica u vazduhu.
Miloš razrogači oči u čudu od lepote okoline i od divotnog stasa ovih vila. Jer brodarice
se pak razlikuju od drugih vila po tome što su krupnije od ostalih i božanstveno lepe i sjajne kao
sunce. Raspletenih kosa niz pleća puštenih, na sebi imaju providne i tanane košulje kao od
paučine; ovenčane zelenilom i cvećem bosonoge se šetaju. Kose im neobično svetlucaju oko
bledih lica, a ponegde bi odbljesak sunca otkrio riblju krljušt na njima. Narav im je nezgodna, zle
su i posebno osvetoljubive, pa ne vole ljude, a često kada čuvaju neke rečne prelaze ili jezera,
naplaćuju im prolazak. Retko se zagledaju u nekog čoveka...
Zato, kada spaziše ko je banuo među njih, odmah se gnevno obrušiše na Miloša i Ždralina
i ne primećujući Miloša. Odjednom doleteše sa svih strana i opkoliše ga. Ljutitom grajom osuše
po njemu, a rukama preteći zamahuju i spremaju se da ga kletvama pogode. Uzalud Miloš
uzvikuje i smiruje, jer ih zaslepi mržnja.
„Čekajte, sestre!” povika jedna i nadglasa ih. Žagor se utiša, a pometnja umiri. „Ne činite
im zlo, jer su od naše vrste! ”
„Da, da!‚” dodaje lesnik. „Dečak je zmajevit, a konj mu vilenit!”
Isto kako se naglo sve uzburkalo, tako brzo se strasti stišaše, a ljuti povici se pretvoriše u
milozvučne uzdisaje i uzbuđene povike.
„Ah, ne samo da je zmajevit, nego ga je i neka naša sestra podojila!” začu se među njima,
a sve to propratiše čuđenjem ili odobravanjem. Svojim rukama ga stadoše blago dodirivati kao da
se plaše da će se opeći, a kada neka dodirnu i Ždralina, uzviknu uzbuđeno:
„I konj mu je zmajskog roda!”
„Od Voluja iz Jastrebine!” povika druga.
Pa sve stadoše milovati Ždralina i diviti se njegovoj lepoti i moći.
„Kakvog li junaka!”
„I kakvog li konja!”
„Zrači kao puna mesečina!”
„Velesov je štićenik!”
 „Medveđa krv i snaga ga krasi!”
„Miliji je noći nego danu!”
Nebrojene ruke Miloša skinuše iz sedla i odvedoše ga do svog viljokola na jednoj zaravni
pored potoka. Posadiše ga na to zemljano ispupčenje kao na svoj tron, a one posedaše na travu
oko njega milujući ga pogledima i milozvučnim uzdisajima i rečima. A Miloš zanemeo što od
čuda, što od lepote koja ga okružuje, pa samo trepće i nemo gleda.
„Kakav si nam to dar doneo, Milopote!‚” uzviknu jedna vila brodarica.
„Sjaj mesečine usred sunčanog dana!” dodaje druga.
„Ime mu je Miloš, miljenik je cara Silnoga!‚” kaže lesnik, pa sede među vile.
„Miljenik će on biti sviju, a ne samo carev!” reče neka od njih.
„Krasnom li sudbinom zrači!”
„Njegovom junakovanju premca neće biti!”
„Juri ga nekakav tuđinac koji vlada zmijama kao vi leptirima‚” reče Milopot. „Umakosmo
mu zahvaljujući mom frulanju.”
„Ovde je bezbedan od tog zmijara” reče jedna.
„Neka samo priđe ako sme! ” kaže druga.
„Biće da ga neće biti!”
„Neka Miloš zauvek ovde ostane!”
„Da! Biće mu dovoljno da se ponekad okupa u našoj vodi i večno će živeti, sestre! ” Sve
sa odobravanjem to dočekaše.
„Nije mu sudbina da bude vaš vilaš‚” reče lesnik. „Niti ga možete ljubomorno zadržati...
Njemu je mesto među ljudima.”
„Ah, ti ljudi!‚” užasnu se jedna od njih. „Da su pametni, u šumu bi se vratili!”
„Zbog njega je onomad Divlji lov dolazio!” uzviknu lesnik, a sve vile uzviknuše u
čuđenju. „I kosingas ga je izbavio, predvodio je zmajevite u boju!”
„Nije ljudski svet video dva bolja Miloša!”
„I ime im priliči! ”
„Miloš od milošta!”
„Miloš od miloštan! ”
„Miloš od milošća!‚” nadvikuju se vile uzbuđeno. „Miloš od milošljiv! ”
„Miloš od milošati!”
„Njega vredi milošati! ”
Jer milošati je bilo oslovljavati nekoga sa „Miloš” umesto sa „gospodar”. Tako su vile i
druga šumska stvorenja naklonjena Milošu Vojinoviću govorila umesto „gospodar.”
„Nije li ovo novi kosingas?‚” upita jedna uzbuđeno.
„Da, da! Možda će Miloš naslediti Miloša!”
„Zasigurno je on to!”
„Ma, znale bismo, sestre! Neće on biti kosingas!” uzviknu jedna.
„Ne vidim to na njemu! Nije on!”
„Nije! Ovaj Miloš će vojske voditi u boj! ”
„Srećna li je zemlja kojom će on hoditi!”
„Kao za vilinskim korakom cveće će nicati za njim!”
„A pod njegovim mačem niko na nogama ostati neće!”
„O, sestre moje mile... Kada ni nas više neće biti, ime njegovo će se još pamtiti! ”
Miloš izvadi svoju frulu i zafrula veselu melodiju koju vile dočekaše klicanjem, pa
skočiše onako bosonoge i uhvatiše se u kolo oko Miloša, koji je stajao nasred viljokola. Da je bio
bilo ko drugi, viljokolo bi ga na mestu ubilo ili obogaljilo, ali malog Miloša je držalo kao majka
kad u naručju drži svoje čedo. Zaigraše vile uz pesmu, pa im noge skoro ne dodiruju zemlju.
Raspletene kose se vijore kao barjaci lepote, a tela im zrače divotom. Miloš je nemo sve to
gledao, ali je osećao kako se nešto u njemu menja, kao da ga sva ova čarolija ispunjava i istiskuje
ljudskost u njemu. Njegova zmajevitost izbija i obuzima ga. Spoznao je svoje poreklo.
Miloš Obilić više nije bio isti.
 Glava trideset i druga
- jesen 1353.

„Ja od roda danas nikog nemam,

Osim Boga i Ždralina moga.”

Iako se Milošu činilo da je kod vila ostao nepun dan, on nije mogao znati da vreme
drugačije teče u Vilajcu i da je bio odsutan bezmalo nedelju dana. Utoliko je iznenađenje bilo
veće kada su neki čuli povike sa stražarske kule: „Dolazi Miloš!‚” dok su drugi sa
zaprepašćenjem primili tu vest. Kako god, povike straže prenosili su dvorjani po dvoru trčeći na
sve strane. Miloš na Ždralinu još nije stigao ni da kapije kada se pred dvorom svi sjatiše da ga
dočekaju. Neki su bogami bili spremni da ga ljuto izgrde i kazne, a drugi su samo bili presrećni
što se vratio živ i zdrav.
Miloš je dignute glave uzjahao u dvorište, ne pokazujući ni trunku straha ili nelagodnosti.
Gledao ih je samouvereno odozgo, sa svog Ždralina. I na sve oko sebe je gledao drugačijim
očima.
Dečak još nije ni sjahao, a svi ga opkoliše uz uzvike olakšanja ili povicima grdnje. No, on
kao da ih nije čuo. Pogledom je kroz gužvu tražio samo jedno lice. Njemu najvažnije i najmilije.
Ha njemu je želeo da vidi ono što ga se najviše ticalo.
Kada je ugledao Dušana, i osmeh na njegovom licu, kamen mu je pao sa duše. Više mu
ništa nije bilo važno, samo da se ovaj raduje njegovom povratku. I Milošu se lice ozari.
Sjaha on sa Ždralina, a kao onomad kod vila, bezbroj ruku ga dočeka, pa ga neke miluju
po kosi, druge ga štipaju za obraze, a treće ga vuku za uši. Isto tako i povici se razlikovaše:
„Hvala bogu da si živ i zdrav! ”
„Sram te bilo, gde si dosad bio!”
„Važno je samo da si nam se vratio! ”
„Samo da mi dopadneš šaka, videćeš svoga boga!” „Cepaćeš ti meni drva mesec dana! ”
Jedino kada ga carica Jelena snažno zagrli, on se malo opusti. Ali nakratko, jer čim ga
obasu poljupcima po licu i po kosi, ona osu grdnju po njemu, pa ga povuče za zuluf gde najviše
boli i izvede ga pred cara Dušana. Nije Miloš od graje čuo šta je ko pričao ili dobacivao, čak ni
šta mu je Jelena govorila, samo je po njenom uplakanom licu video njena pomešana osećanja
radosti i ljutnje. Tek pred Dušanom on se trgnu iz tog grča i potraži na njegovom licu
razumevanje.
Dušan ne reče ništa, već na dečakovom licu vide tu promenu, a u blistavom pogledu
osveštenje. Raširi ruke ka njemu i Miloš utonu u njegov topli zagrljaj. Dečak ga je čvrsto grlio,
što je mogao jače, ne želeći nikad da ga pusti, a na kosi je osećao njegove očinske poljupce.
Poželeo je da večno potraje taj zagrljaj, da u sebe upije svu Dušanovu toplinu i ljubav. I Miloš se
mnogo godina kasnije, sve do svoje smrti, često prisećao prisnosti tog zagrljaja i
Dušanovog mirisa. Neretko bi mu se učinilo da ga opet oseća, kao da mu ovaj stoji pred
licem ili da je opet u njegovom zagrljaju.
 I dok ga je Dušan grlio, osećao je da se Miloš usled nečega nepovratno promenio. Da je
iznenada porastao i da više nije dete. Kada dečak izroni iz očinskog zagrljaja, ugleda kraj sebe
carevu kći Teodoru kako briše suze radosnice sa lica i sina mu Uroša nasmejanog lica.
„Ha! Ipak je Ždralin brži od Vihora!‚” uzviknu Miloš, a ona ne reče ništa već ga čvrsto
zagrli.
Gužva se nekako raziđe na kraju u radovanju što se sve ipak dobro završilo i naposletku
sa Milošem ostaše samo Dušan i Jelena. Šetali su lagano po dvorištu.
„Crno dete, gde si dosad bio?” pita ga Jelena. „Znaš li koliko si nas nasekirao? Bože
sačuvaj, već se pomirismo da te više nećemo videti!”
„Zalutao sam, carice” smeška se Miloš.
„Carice?” iznenadi se ona. „Nikad me tako ne oslovljavaš. Jesi li pao sa one beštije i
udario glavom o kamen? Uvek mi kažeš mati.”
„Nisam pao sa Ždralina... mati”, naglasi on. „Dobro sam i nepovređen sam.”
„Pa, što ćutiš? Šta se desilo? Gde si bio? Kako si se vratio?‚” uporno će Jelena.
„Bio sam... posvuda, valjda.”
„Ajde, šta si i ti navalila na dete kao ona rulja malopre” konačno se oglasi Dušan. „Vidiš
valjda da je i on uzbuđen... Ajde, ženo, ostavi nas nasamo‚” reče Dušan i namignu joj.
A carica nevoljno klimnu glavom, pa pre nego što se udalji, pomilova Miloša po kosi i
majčinski mu reče:
„Ma, važno je da si nam se vratio.”
Dušan i Miloš ćutke nastaviše da šetaju, obojica u svojim mislima, a kao da pričaju.
Dečak ni primeti kada ga Dušan povede prema štenari, gde su bili silvani. Naposletku, Dušan mu
ipak reče:
„Pogled ti govori da su se tvoje oči svačega nagledale.”
„Jesu..” uzdahnu duboko Miloš, a pred očima mu još uvek vile brodarice u kolu plešu.
„Ha-ha-ha!‚” nasmeja se od srca Dušan kao da ih i on vidi. „I meni je tako bilo kada sam
prvi put video vile! ”
A Miloš se iznenadi što je ovaj to tako lako pogodio, pa ga pogleda sa neskrivenim
čuđenjem.
„Ne moraš mi ništa kazati, sinko... Vidi ti se njihova divota na licu! Promeni to svakog
čoveka koji je srećan da ih sretne. A i one se ne pojavljuju baksuzima, već samo onima čestitog
srca i koji veruju u njih. Zato, kad ti neko kaže da vile ne postoje, znaj da je baksuz! Ha-ha-ha!”
Nastaviše da idu polako, nogu pred nogu ka štenari. Dušan primeti da Miloša nešto mori,
pretpostavljao je šta je posredi.
„Šta ti je još na duši, sinko?” pita ga on. „Ne samo da su ti se oči svačega nagledale nego
je očito da su ti se i uši naslušale svega.”
„Vile mi rekoše da mi je otac... zmaj” pogleda ga Miloš. „A ko mi je majka, care?”
„Više volim kad mi kažeš oče, Miloše‚” toplo mu reče Dušan.
„Otac mi je... zmaj... A ko mi je majka? Odakle sam? Gde si me našao?”
„Ti si sa Cera, iz sela Pocerje, od majke Janje” kaže mu
Dušan. „A našao sam te na jednom pustom putu, u korpi od rascvetalog pruća, okačenoj
na tvog Ždralina.”
Miloš nakratko zaćuta, pa opet zapita:
„Zašto me je majka napustila? Otkud ja na vilenitom Ždralinu?”
„Tvoja majka Janja beše čobanica udata za mog kobilara Nikolu... No, izgleda da ju je
jednog dana zmaj obljubio i tebe začeo, a Nikola nije želeo da zadrži tuđe dete..” Vidi Dušan da
nema smisla više ništa kriti i da je Miloš, posle ovog iskustva sa vilama dovoljno sazreo da čuje
istinu o svom poreklu. „Tvoja majka beše prinuđena da te ostavi u šumi...”
„Vile mi rekoše da me je neka njihova sestra podojila.”
„To nisam znao, ali pretpostavljao sam da je tako nešto posredi jer te je ostavila na
Ždralinu, koji je i sam vilenit.”
„Ni one me nisu želele čim su me ostavile na Ždralinu.”
„Nije to, sine Miloše!” uzviknu brže-bolje Dušan, i njemu je bilo već odavno jasno šta se
zapravo dogodilo. „One su te stavile na svoga Ždralina i poslale meni... Razumeš? Meni su te
poslale, sine..” razneži se Dušan i pribi ga uz sebe. Snažno ga poljubi u kosu.
„Ja nemam nikoga na svetu sem Boga i Ždralina” tužno će Miloš.
„Nemoj tako! Imaš mene! Mene!” I dalje ga grli Dušan. „Čim sam te ugledao onako
malog u rascvetaloj korpi, na tom ždrebetu... srce si mi ukrao i odmah sam te uzeo. Ti si mi sin
iako nisi od moje krvi. Ja sam te krstio u crkvi, doveo u svoj dom.”
„Majka me nije želela, ni otac, ni vile... ni Bog me nije uzeo nazad... Samo si me ti hteo...
oče.”
Dušanu se oči ispuniše suzama, ali smognu snage da ih zadrži.
„Sudbina je htela da dođeš meni. Zašto inače misliš da smo se ja i Ždralin sreli na jednom
pustom šumskom putu? Tvoja zmajevita sudbina ti je namenila mnogo više nego da budeš sin
jedne čobanice i kobilara. Sada imaš mene, Jelenu, Teodoru, Uroša... i naravno, Ždralina. Mi smo
ti porodica.”
„Ipak bih voleo... voleo bih da vidim svoju majku’’ jedva izusti Miloš.
„Naravno da bi to voleo! U tvojim grudima ti njeno srce kuca... Ali, moraš da sačekaš još
malo, sine.”
„Zašto?”
„Sačekaj još koju godinu, pa kad budeš mogao, ti otidi sam do nje” reče mu Dušan. „Tako
valja da uradiš. Kad porasteš, sve će ti ovo biti jasnije i hladnije glave možeš stati pred majku, a
ne ovako, da te ja vodim, kao neko dete. Razumeš?”
„Razumem... Čim porastem, potražiću je na Ceru.”
Stigoše i do štenare, u kojoj se desetak štenaca silvana igralo. Dušan ih osmotri, pa reče
Milošu:
„Nešto mi govori da je vreme da te neki silvan izabere, ovo je novo leglo od pre tri
meseca... Nije nam ostalo mnogo silvana, najveći broj je nastradao u borbi.”
„Zbog mene” reče Miloš.
Dušan se iznenadi, ali ne reče ništa.
„I Miloš Vojinović i mnogi drugi vitezovi su za mene dali svoje živote.”
„Borili smo se za tebe kao što bismo se borili za svakog od naših” reče mu Dušan. „Kada
porasteš, postaćeš vitez reda Zmaja... a ne pastir ili kobilar. Razumeš li sad zašto je sve moralo
ovako da bude?”
Miloš klimnu glavom i uđe u štenaru. I gle čuda velikoga! Čim dečak zakorači unutra,
pritrča mu jedno štene i poče da skače na njega kao da ga odvajkada poznaje. Miloš čučnu, zagrli
ga i podiže u naručje. Usne je razvukao u osmeh, ali iako je imao ozareno lice, oči mu behu pune
suza.
„Ha-ha-ha!” Smeje se Dušan oduševljeno. „Eto, izabrao te jedan silvan! Dobio si još
jednog doživotnog drugara, sem Ždralina! ”
Miloš izađe iz štenare noseći štene, a Dušan mu ga uze i podiže da ga bolje osmotri.
Kudravo psetance se umiri u Dušanovim rukama, pa ga gleda svojim krupnim plavim očima.
„Ha! Sada moraš da mu nadeneš ime! ”
Dušan ga vrati Milošu u ruke, pa krenuše polako nazad prema dvoru. Dečak mazi psa po
glavi, gledaju se njih dvojica u oči, pa konačno Miloš reče:
„Zvaću ga... Vilan!”
„Ha! Uopšte me ne čudi, sine!”
 Glava trideset i treća
- proleće 1354. godine

„I posle ovoga blagočastivi kralj ustavši

silama svojim ode u okolne predele države
svoje, i njih utvrdivši i urazumivši
kako je na svu volju njegovu i htenje.”

Proteklih godina Dušan je pažljivo pratio situaciju u Vizantiji, a sve se odvijalo onako
kako je bio predvideo. Zabrinuto je posmatrao kako Carigrad slabi, a Turci bivaju sve jači. Više
nije bilo nikakve sumnje da Osmanlije nisu više samo plaćenici Vizantije, već narod koji
namerava da se osvoji Evropu i naseli je. Ali, svi njegovi apeli evropskim kraljevima da im se
stane na put ostali su bez odgovora. Srpsko carstvo je bilo sada jedina sila koja je odvajala Turke
od Evrope. I zato prvo na udaru. Možda bi sve bilo drugačije da nije postojao sukob između cara
Jovana Paleologa i njegovog regenta pohlepnog Jovana Kantakuzena. Oni su još više slabili
Carigrad, a kao da obojica nisu videla da im je glavna opasnost bila baš pred nosem.
Ha većanju kod cara Dušana okupiše se njegovi despoti i vojvode, i naravno, carica
Jelena. Razmatrali su šta im valja činiti posle najnovijeg razvoja događaja koji je usledio nakon
strašnog poraza srpske vojske kod Dimotike dve godine ranije. U međuvremenu, Dušan je
osvajao neke obližnje teritorije i jačao svoju granicu, stalno držeći na oku Osmanlije. Svakim
danom samo jedno rešenje mu se nametalo kao moguće. A zbog toga ga je duša bolela.
„Održali smo reč datu caru Jovanu‚” reče Preljub, „i mislim da je to najvažnije.”
„Mnogo nas je to ipak koštalo” dodaje Nikola Stanjević. „Više od četiri hiljade vrsnih
konjanika”
„Ne bi do tolike pogibije došlo da nas Grci opet nisu izdali” umeša se Voihna. „Prosto me
je strah od Grka u našoj vojsci.”
„Vala, ni Bugari se nisu pokazali‚” reče Vratko. „Neka mi carica oprosti, ali odmah su
pobegli!”
Jelena klimnu glavom, nije imala šta da kaže. I ona se ljutila na svoje sunarodnike. Dušan
je sve vreme bio zamišljen i ćutao je. Videlo se da njegove vojvode i despoti očekuju i njega da
čuju, ali on je u mislima bio drugde.
„Naši su stigli umorni na bojište” reče Nikola. „Kao što sam već više puta naglasio,
rastegli smo se previše.” Nikola namerno opet to spomenu ne bi li isprovocirao Dušana da se
uključi u raspravu, ali on nije reagovao. Svi su se pomalo čudili zašto ih je car pozvao, a neće da
učestvuje u diskusiji. Nisu znali da je poziv usledio od carice Jelene.
„Turci su još trijumfalno ušli u Jedrene, a narod ih dočekao kao oslobodioce!” Smeje se
se Voihna. „Ne shvataju da ih čeka ista sudbina!”
„Šta ćemo da radimo sada kada je Kantakuzen proterao cara Jovana u Solun?” pita se
naglas Jovan Oliver. „Svoga sina Mateju je proglasio za suvladara.”
„Ne možemo ih napasti” govori Vratko. „Ne posle poraza kod Dimotike.”
 „Kantakuzen je smenio i patrijarha Kalista i doveo Filoteja” dodaje Nikola. „Najbolje je
da jačamo svoj položaj tako što ćemo ujediniti Srbe iz okolnih zemalja.”
„Koliko puta sam ti, Nikola, rekao da je to neizvodljivo?‚” ipak se oglasi Dušan. Svi
zanemeše. „Još više bismo se zamerili papskoj stolici, a potrebna nam je njegova pomoć.”
„Ma, pusti nas pape, Dušane!‚” uzviknu Jelena i ustade sa trona, pa se ušeta kao vuk u
kavezu. To je radila svaki put kada je bila besna. „Ništa dobro od njega ne možemo očekivati! I
moraš dići ruke od Carigrada... Žalim zbog toga, jer sam te uvek u tome podržavala, ali sada
valjda vidiš da ti je on nedostižan... Ugledaj se malo na oca i na dedu svoga...”
Dušan je preseče pogledom. Nije voleo kada ga je ona bilo kako poredila sa njima.
Pogotovo ne pred njegovim najvernijim ljudima.
„Umesto da glavinjaju na Carigrad, oni su jačali svoju zemlju” nastavlja ona kao da ne
primećuje Dušanovo nezadovoljstvo. „Povratili su stare srpske zemlje od Romejaca... Slažem se
sa Nikolom Stanjevićem - osvoji srpske zemlje u Bosni i u Sremu, tamo su sve naši ljudi! ”
„Neću da se još više zameram katolicima‚” kaže Dušan. „Jedino nam oni mogu pomoći
protiv Turaka.”
„Neće ti oni biti potrebni, care...” zakorači napred Nikola, „ako ojačaš carstvo i ostalim
srpskim teritorijama.”
„Ne mogu ja sa njima da osvojim Carigrad..” započe Dušan.
„Za Carigrad ti treba flota koju nemaš! ” prekide ga Jelena. „Već deset godina kukaš i
kumiš da ti je daju i ništa! ”
„Care, sećaš li se kada si se pre dve godine sastao sa ugarskim kraljem Ludovikom na
Dunavu?” podseća ga Nikola Stanjević.
„To je bio tvoj predlog, koliko se sećam‚”uzvrati Dušan.
„Jeste, savetovao sam ti da se dodvoriš papi preko ugarskog kralja koga on veoma ceni i
poštuje” reče Nikola. „Trebalo je da izgladite nesporazume, da obustavite neprijateljstva...”
„Nije trebalo da te poslušam, Nikola‚” odmahuje glavom Dušan. „On je ratoboran, osion,
pohlepan... Uostalom, svi ste bili tamo i čuli ste ga! ”
„Bezobraznik nije hteo ni da siđe sa svoje lađe‚” reče Vratko. „Plašio se da ćemo ga
savatati...”
„Pa, meni je to bilo palo na pamet‚” priznaje Preljub.
„Morali smo da mu odemo na noge... Kakvo poniženje!‚” vajka se Jovan Oliver.
„Čuli ste koje mi je uslove postavio drznik” kiselo se smeška Dušan. „Da prihvatim
katoličku veru i da budem pokoran rimskoj crkvi, da mu ustupim neke zemlje moga oca Stefana
koje mu je ovaj preoteo! Zamislite, tražio je da ga priznam za svoga starešinu! Njega, bestidnika!
I ni to mu nije bilo dosta, nego je tražio moga sina Uroša kao taoca! Mora sina!... Da smo bili na
obali kada mi je to rekao, rođenim rukama bih ga zadavio u Dunavu!”
„Zato nije hteo ni da se iskrca‚” reče Nikola. „Ali, šta ti sve to govori, care?”
„Jasno je da nije ni imao nameru da sklopimo bilo kakav sporazum!” Širi ruke Dušan.
„Ko bi lud pristao na takve poražavajuće uslove?”
„I ne samo to, care” dodaje Nikola. „Već da ne možeš računati na pomoć od katolika! Oni
ne žele savez sa nama; hoće samo da nas porobe!”
„A mi smo sve slabiji, a Turci sve jači.” reče Vratko.
„Turci su se sad stacionirali u Cimpi, nedaleko od Galipolja!” uzviknu od muke Jovan
Oliver. „Sulejman je sa šačicom ljudi zauzeo taj grad! To je prvi grad koji su Osmanlije za sebe
zauzele!”
„I moja baba bi to mogla kada mu je opet grčki izdajnik otvorio kapije grada! ” Odmahuje
rukom Jelena.
 „Sada Kantakuzen konačno vidi sa kim ima posla‚” bezvoljno će Dušan. „Uzalud nudi
Turcima zlato da mu prepuste Cimpu, kada njih to ne zanima. Oni hoće da se nasele u Evropi,
odakle će da krenu u dalja osvajanja.”
„Orhan ima sreće i sa ovim nedavnim zemljotresom‚” reče Nikola.
„Sreće ili naklonost... nečiju?” opet će Dušan malodušno. Već neko vreme je osećao kao
da je Bog digao ruke od njega. Uvek je mogao da oseti da je u Njegovoj milosti i zaštiti, ali sada
se osećao napušteno, a nije mogao da shvati zašto. „Zemljotres je razrušio grad, stanovništvo se
razbežalo, a Turci to iskoriste pa ga kao takvog naselili, kao i okolinu! Zašto se Turci nisu
uplašili podrhtavanja zemlje?”
„Šta sad to pričaš, Dušane?” opominje ga Jelena. „Zašto bi Bog njima pomagao? Tim
nevernicima? To je bila puka sreća.”
„Ja, ženo, odavno ne verujem u sreću‚” reče Dušan pa i on polako ustade sa trona. Uputi
se prema prozoru. „A i moje verne vojvode znaju da sreća ne postoji... Zar nije tako?”
Vitezovi reda Zmaja ćute.
„Kantakuzenu otpadoše usta od priče sa Sulejmanom” nastavlja Dušan zagledan kroz
prozor u svoga Uroša i Miloša kako jašu konje po dvorištu. „Turčin neće ni za brdo para da mu
vrati Galipolje... Ha-ha! Kaže, Grci su ga napustili, a on je samo naselio pustu zemlju! E, sada je
Carigrad konačno progledao! Napokon!... Ali je kasno.”
„Sada Turci imaju jako uporište.” reče Preljub.
„Odakle će da osvoje sve romejske zemlje” dodaje Voihna.
„Sem Carigrada‚” reče Dušan. Gledao je decu i zavideo im na mladosti i bezbrižnosti.
Uljuljkani i zaštićeni nisu bili svesni kakav im se svet ostavlja. Jedini je Dušan to dobro znao, ali
nije imao načina da bilo šta promeni. Sve što je proteklih godina pokušao, bilo mu se izjalovilo.
Sada mu je ostala poslednja i najbolnija opcija koju je dugo zaobilazio iako mu se stalno vrzmala
po glavi. I konačno je bio spreman na nju. „Ni Turci neće zauzeti Carigrad bez flote.”
„Slaba nam je uteha što sada svi optužuju Kantakuzena što je doveo Turke‚” reče Jelena
šetkajući levo-desno. „Mi smo sad prvi na udaru.”
„Makar će sada car Jovan da istera Kantakuzena iz Carigrada, pa ćemo moći nešto sa njim
da se dogovorimo‚” reče Nikola. „Novi plan protiv Turaka.”
„Previše je on slab za Osmanlije‚”reče Jelena. „Plašim se da će se zatvoriti iza zidina i
ćutati... Možda mu nije trebalo pomagati kod Dimotike!”
„Zaboga, Jelena!” uzviknu car. „Sklopili smo savez sa njim!”
„Orhan nas nije napadao do Dimotike samo zbog našeg predloga da uzme moju
Teodoru!‚” odvrati mu Jelena. „Sada kada smo otvoreno stali protiv njega, opet ima izgovor da
nastavi neprijateljstva!”
„Šta nam valja činiti, care?” pita Jovan Oliver.
„Da čekamo” odgovori ovaj. „Da pomognemo caru Jovanu da zauzme Carigrad, ako
treba. I da protera Kantakuzena... Toliko o tome.”
Dušan ućuta. Davao im je do znanja da je sastanak bio završen. Njegove vojvode se
zgledaše, a onda se bez reči povukoše. Dušan je ostao sam sa Jelenom. On je i dalje bio zagledan
kroz prozor i nije skidao pogled sa dece. Carica kao da oseti da Dušan ipak ima još nešto da kaže,
pa sede na svoje presto. Strpljivo ga je čekala.
A nije morala dugo.
„Preostaje nam samo jedna stvar, ženo’’ reče on naposletku i okrenu se prema njoj
naslonivši se na prozor. Jelena primeti kako mu se lice izdužilo od brige. Usta su mu se spustila, a
pogled zamaglio.
„Šta to, mužu moj?”
 „Da se ponovo obratimo papi.”
„Čemu to ako si mu već ko zna koliko puta slao poslanstva? Zar nisi izvukao nikakvu
pouku iz susreta sa ugarskim kraljem Ludovikom?”
„Ovaj put će pristati na moj predlog.”
Nju nešto preseče.
„Šta si sad naumio?‚” jedva izusti Jelena.
Dušan joj polako priđe i sede pored nje na svoju stolicu. Uzdahnu duboko.
„Priznaćemo vrhovnu papsku vlast.”
Jelena se uhvati za glavu. Oseti kao da se ponor pod njom otvara. Drugom rukom se
uhvati za naslon. Sve je mogla da očekuje osim toga. Prešla je i preko predloga da uda svoju
kćerku za nevernika, ali ovo... Ovo je bilo previše i za nju. Oseti kako je obuzima bespomoćnost.
Zar drugog izlaza nije bilo? Zar dušu svoju da prodaju jeretičnom papi? Carica duboko uzdahnu.
„Šta to pričaš, crni čoveče?”
„A šta misliš o čemu pričam?” Pogleda je ozbiljno Dušan. Činilo se da jedva izgovara
reči. „Jesi li ti svesna šta se događa?”
„Naravno da jesam... Ali to što predlažeš je... nečuveno!... To je izdaja.”
„Ma kakva izdaja! Nisi ti ničega svesna!‚” uzviknu Dušan i naglo ustade. „Zar ne vidiš da
smo prepušteni sami sebi? Kao da ste svi slepi i ne vidite opasnost koja nam preti od Osmanlija!
Ako ništa ne uradimo, oni će nas pregaziti! Kod Dimotike smo izgubili više od četiri hiljade
najboljih oklopnika! He znam odakle oni dolaze, ali ima ih kao mrava! Samo dolaze novi! Sada i
sa porodicama! Naseljavaju se! Nemaju nameru da se vrate u Aziju! Sa one strane ih pritiskaju
Mongoli!”
„Ma, znam, Dušane, ali da ne preteruješ?” zadrhta joj glas. „Ipak će car Jovan da protera
Kantakuzena, pa ćemo mu pomoći u borbi protiv Turaka!”
„Šta? Da opet šaljem vojsku usiljenim maršom kao kod Dimotike? Da nas Grci opet
izdaju, a tvoja braća da uteknu čim prigusti? I da opet moji ljudi uzalud ginu? He! He, kažem ti!...
Pristajem na to samo ako uđemo u Carigrad!”
„Ni car Jovan neće pristati na to.” kaže Jelena. „Nije on blesav, zna da si odavno bacio
oko na njegovu prestonicu!” „Neću mu dopustiti da nas uvlači u svoju borbu i da mi svaki put
izvlačimo deblji kraj!”
„Zar nisi maločas rekao da smo saveznici?”
„Jesmo! Ali pod jednakim uslovima, a ne da stalno nas gura u prve redove, a njegovi Grci
da beže ili da izdaju! ” Oboje se ućutaše, more ih iste brige i sumnje. Ali, Dušan je uporan.
Sateran je u ćošak i kao ranjena zver spreman je na sve.
„ Jesi li ti svestan šta to znači?‚” upita ga Jelena. „Šta to znači za narod, za našu crkvu?
Ko će te podržati u toj ludosti?”
„Svega sam svestan i to vrlo dobro!” Širi nemoćno ruke Dušan.
„Kako onda misliš da će to ljudi da prihvate?”
„Ne mora ništa posebno da se promeni.”
„Ti očekuješ da će naš patrijarh hteti da se pokloni papi? Šta će reći carigradski
patrijarh?”
„On je već bacio anatemu na nas.” kaže Dušan. „Koga je briga šta će taj Filotej da kaže!”
„Znaš li da su svi katolici potčinjeni papi? Svi mu carevi plaćaju danak” uporno će Jelena.
„Naša crkva je dobila od tebe velike privilegije i bogatstvo. Treba li to da dele sa papom? Moraju
li i njegovim likom da oslikaju naše crkve i manastire? Da ga stave pored naših svetaca? Ili,
možda misliš da ga staviš iznad svih?”
„Neće se ništa promeniti, Jelena‚” spusti ton Dušan. „To će biti savez kao svaki drugi...
Uvek možemo odustati od njega. Važno je da ga pridobijemo za našu stvar!”
„Koju stvar, Dušane?” oprezno će Jelena.
„Da okupimo snage protiv Turaka.”
„Samo to?”
„I da nam ustupi flotu za Carigrad...”
„Znala sam!” uzviknu Jelena i skoči na noge. „Ne odustaješ od osvajanja Carigrada!
Nekad se pitam šta ti zapravo više želiš: da proteraš Turke ili da osvojiš Carigrad?”
„Ne može jedno bez drugog! ” ljutito će Dušan. „Iz Carigrada ćemo lako da isteramo
Turke iz Galipolja. Odavde ne možemo!”
„Neće ti taj jeretik dati flotu, pomiri se s tim!”
„Hoće, ako priznamo njegovu vrhovnu vlast!”
„Zašto si ubeđen da će tvoje vojvode stati uz tebe? Zar stvarno misliš da će patrijarh
Joanikije da pristane? Dovešćeš zemlju do rasula, Dušane!”
„Ne postoji drugo rešenje, ženo” reče Dušan. „I tačka.” Jelena se uspaničila. Vidi da je on
odlučan u svojoj nameri.
„Dobro, sačekaj još malo!‚” zavapi ona.
„Šta da čekam?”
„Da vidimo šta će car Jovan da uradi sa Kantakuzenom. Ako uđe u Carigrad, možda ćeš
moći da sklopiš bolji savez sa njim. Zar ti se Jovan ne obraća stalno sa voljeni striče? To znači da
ti priznaje određeno starešinstvo. Stariji si od njega, možda pristane da mu budeš regent! Tako
nećeš morati da osvajaš Carigrad, sam će ti se predati!”
Dušan se zamisli. To je sve bilo tačno. Ali takođe je znao da ljudi nevoljno dele vlast sa
drugima. Pogotovo što car Jovan jedva čeka da se otarasi Kantakuzenovog tutorstva. Zašto bi
zamenio jednog tutora drugim? Pa ipak, Dušan je njega uvek oslovljavao sa preuzvišenim carem
Romeja ili sinovcem. Priznavao je njegovu vrhovnu vlast. Odnosi između njih dvojice oduvek su
bili dobri i iskreni.
„U redu, ženo” uzdahnu Dušan. „Sačekaću da vidim šta će car Jovan da uradi... Ali, ako
od toga ne bude ništa, zahtevam da me podržiš u mom naumu sa papom! Neću da čujem nijednu
reč protiv toga! Ni kada smo sami, a kamoli pred drugima! Ja neću da dopustim da Turci pale i
pljačkaju moju zemlju! Da ubijaju i siluju žene, da našu decu odvedu u roblje! Da li je to jasno?”
Jelena ga nemo gleda.
„Pitao sam te, da li je to jasno?”
„Jasno je, care moj.”
 Glava trideset i četvrta
- leto 1354. godine

„Dušanovo poslanstvo papi.”

Jaki turski upadi u Bugarsku trajali su godinama, ali tek kada je bugarski car Aleksandar,
inače rođeni Jelenin brat, u tim sukobima izgubio sina Jovana, obratio se Dušanu za pomoć. Više
niko nije sumnjao u turske namere, a panika je počela da se širi. Carica Jelena teško je podnela
vest o smrti svog bratanca i prvi put se ozbiljno zabrinula i za sudbinu svoje rodne zemlje. Ako je
i bila spremna da se suprotstavi Dušanovim namerama da prizna vrhovnu papsku vlast, sada je
pokleknula pred nemilim događajima koji su potresali Bugarsku. Bile su očigledne turske namere
da zauzmu Carigrad iako za to još nisu imali dovoljno snage. A Dušan nije imao dovoljno snage
da se sam uhvati u koštac sa njima jer bi ga odmah sa severa napao ugarski kralj.
Zbog hitnosti posla, car nije više mogao da čeka rasplet sukoba između cara Jovana i
Kantakuzena, pa je odmah pozvao svog protovestijara Nikolu Buću da se spremi za dug put u
Avinjon, gde je stolovao papa Inoćentije VI. Za tu priliku Dušan mu je napisao pismo koje su on
i Jelena zajedno sastavljali.
„Je li poslanstvo spremno za put?” upita Dušan nervozno. Jelena je sedela na tronu pored
njega i kršila ruke.
„Jeste, care‚” odgovara Buća. „Kao što si zapovedio, vodim sa sobom sudiju Božidara,
namesnika Sera Nestega i Kotoranina Damjana.”
„Da li znaju šta treba da govore pred papom?‚” pita ga Jelena.
„Sve sam im ja potanko objasnio‚” reče Dušan gledajući je iskosa. „Znaju oni naše prilike
sasvim dobro.”
„Svakako, zalagaće se za naš cilj, care” reče Nikola. „Ali, zar nije trebalo obavestiti i
patrijarha Joanikija? I ostale tvoje vojvode i despote?”
„Patrijarh je bolestan i nije mogao doputovati‚” kaže mu Dušan. „Ja ću ga već lično
upoznati sa ovim, a ostalima sam već saopštio svoju odluku.”
„Kako su je prihvatili?” pita Nikola.
„Kako ko” odgovori nevoljno car. „Kesar Preljub i Grgur, stariji sin Branka Mladenovića,
su me podržali, dok su se ostali usprotivili mojoj nakani. Ali, morali su da se povinuju mojoj volji
jer vremena za rasprave nema. Turci su već u Bugarskoj i samo što nisu došli do naših granica
„Moramo brzo da reagujemo” reče Jelena. „Bojimo se da Venecija ili Đenova ne pruže pomoć
Turcima, oni gledaju samo svoj interes. Zato, hitaj kod pape i ubedi ga u naše iskrene želje.”
„I u naše planove, Nikola” dodaje Dušan i dade mu zapečaćeno pismo. „U njemu sam
objasnio papi stanje u našim zemljama, opisao turske snage sa kojima Orhan računa, njihove
namere... i predlažem mu zajedničku borbu protiv njih. Papa će da me imenuje za kapetana
hrišćanske vojske, ja ću da je predvodim i da jednom zauvek proteramo Turke odavde.”
„Za uzvrat,” jedva govori Jelena. „Priznaćemo papu kao poglavara i oca hrišćanstva,
prvog zastupnika Hristova i naslednika apostola Petra.”
 „Zar su vojvode tek tako prihvatile katoličanstvo?‚” iznenadi se Nikola, i sam katolik. „A
patrijarh Joanikije? Ne mogu da verujem da on...”
„Niko nije rekao da prihvatamo katoličanstvo, Nikola!” uzviknu Dušan. „To ne piše u
pismu! Samo da papu priznajemo kao vrhovnog poglavara! Mi se ne odričemo naše pravoverne
vere! Ostaje sve kao što je bilo!”
„Nije li to po onoj: Nije šija nego vrat?” izusti Nikola, a Dušan se naroguši. Već je ionako
bio nervozan i besan pa sebe što je bio prinuđen na ovakve ustupke nekome koga je smatrao
jeretikom.
„Nemoj da te uhvatim za vrat, pa ću ti zavrnuti šiju!” povika on. „Već smo pričali o tome,
Nikola! He prelazimo u katoličanstvo... bože sačuvaj! Samo...”
„Samo priznajemo papu kao vrhovnog poglavara hrišćanstva!‚” prekida ga Jelena. „To je
sve... Ali nemoj ni ti brže-bolje to da kažeš papi! Neka misli šta hoće, važno je da ga priznajemo
kao crkvenog poglavara. Šta bi on više? Da se svi pokrstimo?”
„Shvataš li da ovo činimo samo da bismo spasli naš narod od turske najezde?‚” izbeči se
Dušan na njega. „U pismu sam podsetio papu na ranije krstaške ratove uz obećanje da ćemo
otkloniti sve probleme koje smo dosad imali sa njegovom crkvom. Ti i poslanstvo morate da ga
ubedite u naše iskrene želje i da on organizuje krstaški rat protiv Turaka.”
„Sve to znamo, care‚”reče Nikola Buća. „Budi bez brige.
„Celo poslanstvo će dati sve od sebe da ubedi papu.”
„I traži od njega da što pre pošalje svoje poslanstvo kod nas” reče Dušan. „Nemamo
vremena za gubljenje, neka ga pošalje smesta da ugovorimo detalje. To je sve.”
Nikola Buća se pokloni i udalji se. Dušan i Jelena ostadoše sami. Oboje zamišljeni zbog
ozbiljnosti svojih postupaka i dalekosežnih posledica. Većina carevih vojvoda nije podržala carev
predlog. Protivili su se priznanju pape kao poglavare Crkve. Bili su otvoreno ljuti na Dušana i
nisu skrivali svoje razočaranje. Voihna i Jovan Oliver su čak zaplakali. Neki su spominjali reč
„izdaja” što je opet razljutilo Dušana, pa ih je on napao što gledaju samo svoje uske interese i
svoje despotovine koje im je on podario. Do žučne rasprave je došlo ranije tog dana, jer je Dušan
namerno čekao poslednji trenutak da im saopšti svoju odluku. Nije to učinio samo da bi
predupredio neki njihov otpor, već zato što je i njemu samom bilo teško, pa je odugovlačio koliko
je mogao. Dok su u tišini sedeli, Dušan se prisećao tog nemilog događaja.
„Car čini jedino što je ispravno‚” branio ga je samo Nikola Stanjević. „Vi kao da ste pali
sa kruške pa niste svesni turske opasnosti!”
„Lako ćemo mi sa njima!” uzvikivao je Voihna. „Neka samo udare na nas! ”
„I ja mislim da je car u pravu!” dodaje Grgur na iznenađenje većine. „To je jedino
ispravno u ovakvoj situaciji.”
„Kod Stefanijane i Dimotike smo izgubili” govorio je Dušan. „Njihova konjica je
okretnija od naše oklopne, o kamilama da i ne govorim. Imaju odlične strelce... Pešadija im je
brza! ”
„Ako će papa okupiti hrišćane za krstaški rat i pomoći nam, onda zaslužuje da ga
priznamo za poglavara!” uzviknu Preljub.
„Šta to pričaš, Preljube?‚” začudi se Jovan Oliver. „Zar da se odreknemo naše duše, naše
crkve? Jesi li ti kršten?”
„Jesam, Jovane...” odgovara mu mirno Preljub, a Grgur se iasmeja. „Kršten sam u crkvi
kao svi vi... i tvrdim da je car U pravu kada kaže da treba priznati papu za vrhovnog poglavara.
To je mali ustupak, a korist je velika...”
„Mali ustupak?” umeša se Voihna. „Odreći se naše vere je mali ustupak? Možda za tebe.
Ja bih radije svoj život dao nego da se klanjam tom jeretiku! Bolje je poginuti na bojištu nego
dušu svoju zgrešiti!”
„Po tebi, Dušane, oni su već jači od nas! ljuti se Vratko.
„Nisu jači... za sada, ali biće! ” pravdao se Dušan. „Vidite li kako dolaze odnekud i svuda
se naseljavaju? Samo krstaškim ratom možemo ih oterati u Aziju!”
„Zar je za to potrebno prihvatiti katoličanstvo?” opet će Jovan Oliver.
„Ne prelazimo mi u katoličanstvo, Jovane Olivere!‚” iznervirano će Dušan. „Koliko puta
moram da ponovim? Samo priznajemo papu za poglavara hrišćanske crkve! To je sve! Ništa se
ne menja!”
„Ne verujem ti da se neće menjati, Dušane” odmahuje glavom Voihna. „Papa im bira
kraljeve i donosi važne odluke, naplaćuje im danak.”
„Ne treba to nama! Nećemo ništa da imamo sa tim jeretikom!” uzvikuje Jovan Oliver, a
drugi ga podržavaju u tome.
„Ni reč više o tome!‚” grmnu Dušan i svi ućutaše. Skoro sat vremena su se raspravljali.
„Ja sam odluku doneo: danas šaljem papi poslanstvo! Tražim vašu podršku za ovaj poduhvat od
najvećeg značaja za naše carstvo! Ako je nemam, nastaviću sam!”
Nakratko su se sve vojvode zgledale, a onda kao po dogovoru svi bez reči izađoše, osim
Nikole Stanjevića. Dušan ih je nemo gledao dok su izlazili, a kad i poslednji zalupi teška vrata za
sobom, on reče Nikoli:
„Dići će se protiv mene, Nikola. Još će i krv pasti.”
„Neće, Dušane, bez brige‚” odgovarao je ovaj. „Oni tebe vole i gledaju u tebe kao u
boga... Ali, treba im još vremena da shvate. Tvrdoglavi su, znaš ih. Kečap Preljub i mladi Grgur
će ih ubediti, videćeš.”
Dušan se nervozno ušetao po sali. Oseća kao da se hvata za slamku. Mora da iscrpi sve
mogućnosti da bi mu savest bila mirna.
„Brine me samo jedna stvar‚” trgnu ga iz misli Jelena.
„Koja, ženo?”
„Što je kefalija Duka Nestong u poslanstvu sa Bućom.”
„Zašto?”
„Nestong je Grk‚” kratko će ona.
„Nisu svi Grci izdajnici, crna ženo.”
„Nahvatala sam se straha od njih’’ stresla se Jelena. „Bolje ga zameni nekim drugim pre
nego što krenu
„Ajde, ne preteruj...”
Uto, bez ikakve najave, vrata se otvaraju i ulazi kraljica Marija, gordo i bahato. Jelena
zakoluta očima. Nikola Stanjević iskoristi priliku, pa brzo poklonivši se carskom paru, zamaknu
iza nje i izađe iz sale.
„Samo mi je ona falila.” prošaputa Jelena više za sebe.
„Je li istina to što sam čula?‚” viče ona.
„Šta si to čula?” pita je Jelena.
„Da ćemo se pokrstiti i preći u katoličanstvo!”
„Ne znam ko ti je to rekao, ali je pogrešio!‚” viknu joj Jelena dok je ova hitrim koracima
prilazila.
„Moj muž sigurno nije pogrešio jer je to čuo iz carevih usta!” Tako se bila zaletela da je
izgledalo da će skočiti pa Jelenu, koja je sedela na tronu, ali odjednom stade na prvom stepeniku
postolja.
„Onda je pogrešno razumeo” reče joj Dušan. „Niko ne prelazi u katoličanstvo... Niko.”
„Nego?”
 „Samo ćemo priznati papu kao vrhovnog poglavara...”
„A šta je to nego prihvatanje te jeretičke crkve?”
„Mi zadržavamo našu crkvu..” opet će Dušan, ali Marija se ne da zaustaviti.
„Hoćemo li se krstiti kao ti jeretici, sleva nadesno?” Povika Marija. „Pre ću sebi odseći
ruku nego da to uradim! ”
„Ma, niko nas neće terati da bilo šta promenimo, Marija.. ” pokušava da je smiri Dušan.
„To ti misliš! Kao da ne znaš kakvi su ti jeretici! Ako im se ne povinuješ, odmah te spale
na lomači! ”
„Razumeš li šta ti se govori, ženo?” gubi strpljenje Jelena. „Samo ćemo ga priznati za
vrhovnog poglavara, to je sve! ”
„Izgleda da smo mi Grci jedini pravovernici i odani carigradskoj crkvi!” širi ruke Marija.
„Samo da čuje carigradski patrijarh za ovo! Baciće na vas ne jednu, već stotinu anatema i kletvi!”
„Ako si završila, možeš da se povučeš” reče joj mirno Jelena, a u sebi kipti od besa.
„Nisam završila! Tek sam počela!” razvikala se Marija. „Ovo je izdaja! Svi će se dići
protiv vas! Narod će se razbesniti kada se za ovo pročuje!”
„Ako si završila, možeš da se povučeš‚” ponovi joj Dušan.
Marija ga prostreli pogledom i izusti kroz zube:
„Bog će te kazniti zbog ovoga, Dušane.”
Zatim se naglo okrenu i čvrstim korakom, ali uzdignute glave, krenu ka vratima. Usput im
doviknu ne osvrćući se: „Moj pokojni muž, veliki kralj Stefan Dečanski, to nikada ne bi uradio!
Sram vas bilo! Pljunuli ste na sve Nemanjiće! ”
I zalupi vrata za sobom. Dušan i Jelena ostaše nemi i zagledani ispred sebe. Nisu bili
samo sami u sali, već su osećali da su im svi okrenuli leđa.
 Glava trideset i peta
- leto 1354. godine

„Dođe (Ludovik) još jednom s ogromnom vojskom protiv cara, ali ne učini ništa
značajno.”

Možda je bila sreća u nesreći što je već posle nekoliko nedelja stigao glasnik sa severa
carstva da su ugarski kralj Ludovik i bosanski ban Stevan okupili veliku vojsku kraj Beograda i
da se spremaju da napadnu ju. To je poremetilo Dušanove planove jer je već bio poslao svoju
vojsku na jug, u pomoć Bugarima koji su muku mučili sa Turcima. Tako nastade velika pometnja
i žurba da se vojska uputi na sever i da ih dočeka. Zbog toga nije bilo vremena da se
nezadovoljstvo zbog Dušanovog poslanstva papi proširi i možda ugrozi i samog cara. Dok je car
odaslavao svoje vojvode i prikupljao vojsku na brzinu, nešto ga je morilo mnogo više od
opasnosti koju je ugarski kralj Ludovik predstavljao za njega.
Kao i mnogo puta ranije, carica je pripremala cara za boj. Dušan joj ovog puta nije
dopustio da ga prati jer je strahovao za svoju decu. A ni Jelena nije insistirala da ide sa njim,
verovatno iz istog razloga. Takođe je imala svoje planove zbog kojih je želela da ostane na dvoru.
Nešto zbog čega je bila veoma nestrpljiva i nervozna. I njegova majka Teodora je zbog toga došla
iz Toplice. Brinula se što joj sin nespreman ide u boj. Ugari su iznenada upali i prešli Savu i
počeli da pale i pljačkaju sve usput.
Dok su vršili poslednje pripreme i sluge odnosile kovčege sa ličnim carevim stvarima iz
njihovih odaja, Dušan je nervozno stajao čekajući da oni izađu. Carica je primetila da je kipteo od
besa.
„Šta ti je sad, pobogu čoveče?” upita ga ona kada je posluga izašla noseći teške kovčege.
„Kako šta mi je, luda ženo!” Širi ruke Dušan. „Shvataš li šta ovo znači?”
„Ludovik? Ništa strašno!” Sleže ramenima Jelena. „Isteraćemo Ugare iz naše zemlje. Nije
nam prvi put!”
„U pravu je Jelena, sine” reče Teodora. „Možda ne bude lako, ali isteraćemo ih.”
„Ma, nije to, žene!” odmahuje on rukom. „Shvatate li da je ovo papin odgovor na naše
poslanstvo? He bi nas Ludovik napadao da je papa prihvatio naš predlog! Ugarski kralj radi kako
mu Inoćentije kaže! Naše poslanstvo nije uspelo da ga ubedi! Kako misli da prihvati ako pušta
Ludovika da nas napada sa tolikom vojskom? He možemo napasti Turke ako nas Ugari vrebaju s
leđa. Ovo se ne dešava slučajno baš sad!”
„Možda nas papa samo pritiska kako bi se uverio u našu odlučnost da ga prihvatimo?”
reče mu majka.
„Nismo mi deca pa da nam preti ili da sumnja u moju reč!” ljutito će Dušan. „Ja sam car!
Jedini koji stoji između njega i Turaka! Ko će da zaustavi Turke ako ne ja? Vidite da njih nije
briga! Naš narod će zbog toga da strada! Oni će poslati svoje ulizice sultanu i izboriće se za još
koju godinu mira, a šta onda? Turci će zauzeti Carigrad i postaće nepobedivi! Mi moramo to da
sprečimo!”
 „Ma, preteruješ, Dušane” nepoverljivo će Jelena. „Ovaj ugarski napad nema veze sa
našim poslanstvom.”
„Bože, kako si lakoverna!” odmahuje glavom Dušan. „Videćemo kad stigne Buća sa
odgovorom, ali zapamti moje reči: nema ništa od sporazuma sa papom.”
„Ako je tako, onda tim bolje!” uzviknu Jelena. „Ionako mi je bilo muka zbog toga! Grizla
me je savest! Osećala sam kao da izdajem našu veru! Nek ide u bestraga i taj papa! A Ugare
ćemo pregaziti! Pokazaćemo svima da nam ne treba njihova pomoć!”
„Ako papa već tako hoće, onda će dobiti moj odgovor!” besno će Dušan.
U tom trenutku ulazi almogaver Al-Mohad, po koga je Dušan ranije poslao.
„Imaš svoja naređenja, almokadane” reče mu car. „Ne odvajaj se od naše dece. Dosad si
video koliko su u opasnosti. Pogotovo Uroš i Miloš.”
„Idi bez brige, adalide‚” blago mu se ovaj pokloni. „Moji ljudi ih čuvaju.”
„Nemoj da ti se opet desi da vam Miloš umakne” opominje ga Dušan. „Sledeći put neće
biti iste sreće.”
„Bez brige, adalide” ponovi ovaj.
„U redu... Spreman sam. Da se pozdravim sa decom i krećem”, reče Dušan odlučno.
„Čeka me Ludovik... Spremio sam mu doček.”
Dušan je sa caricom i svojom alemanskom gardom krepuo tog podneva ka svojim
trupama koje su ga čekale severno od Paun-polja. Vojska će usiljenim maršom ići i sačekati
Ugare na reci Brusnici pod Rudnikom.
Odlaskom vojske, komore i cara, i dvor poprilično opuste. Ostali su samo oni dvorjani
koji su brinuli o dvoru, žene, deca, ponešto straže i almogaveri.
Ceo taj dan prođe u miru i u tišini, da li zbog olovnih oblaka koji se stadoše gomilati i
valjati iznad Svrčinskog jezera ili zbog neizvesnosti od ugarskog napada, ali hodnici opustoše i
nigde se nije mogla videti živa duša, osim stražara koji su kao kipovi stajali na svojim mestima.
Letnje nevreme se niotkuda pojavi i u kasno popodne, kada je sunce zašlo iza Šar-planine, crni
oblaci se nadviše i smrači se kao da je gluvo doba noći. Nije dugo trebalo da i prva munja zapara
nebo, a grom da prasne nagoveštavajući provalu oblaka. I zaista, sruči se iznenada kiša kao iz
kabla spajajući nebo i zemlju. Zavlada težak muk isprekidan samo grmljavinom. Samo bi munja
na časak osvetlila površinu Svrčinskog jezera, pa bi njen odsjaj u vodi odavao utisak kao da seva
iz nje.
Tako je izgledalo carici Jeleni dok je stajala pred prozorom sama u carskim odajama.
Setila se priče po kojoj daleko na istoku u velikom moru, u kome se sunce rađa, živi aždaja, koja
kad se sunce pojavi iz vode, poleti da ga proždere, ali je sveti Ilija udari gromom. Aždaja
pobegne u vodu, a sunce odskoči od zemlje. A danas je bio Sveti Ilija. Odnekud joj pade na
pamet pesmica kojom se prizivala kiša, pa je tiho zapeva:

„Da zarosi sitna rosa,

Oj, dudula, mili bože!
Oj, Ilija, daj bože daj!
Oj, Ilija, moj Perune!
Daj bože daj, daj, Ilija, daj!”

Jelena zastade zamislivši se. Da li samo peva ili se moli bogu, Iliji ili Perunu kako se ovaj
ranije nazivao. Teška briga ju je pritiskala. Ili je to bio samo loš predosećaj, predvesnik nekih
nemilih događaja pred njima? Mračina beše teška, a kiša kao da ju je pokušavala sprati.

„Pipiruda zlata
Pred Perunom leti
Leti i preleće
Po polju se šeta
i bogu se moli
Daj,bože, kišicu
Da izrastu njive
Njive i livade;
Pipiruda leti,
Leti i preleće
I bogu se moli
Daj, bože, daj, daj
Sitnu malu kišicu,
Da iznikne žito”

U pevušenju je prekide sev duge munje iznad jezera koja pa tren osvetli svu okolinu. To
beše dovoljno da Jelena u dvorištu spazi jednu zgrbljenu priliku kako polako korača. Bila je
zaodenuta u crni plašt sa kapuljačom na glavi. Kiša joj nije smetala, a grmljavine se nije plašila.
Naravno da nije kada je munjom i došla.
Carica duboko uzdahnu. Baba je dolazila po svoje i neće moći da je odbije. Zavetovala joj
se pre mnogo godina da će ispuniti obećanje kada ona bude došla kod nje. Carica se udalji od
prozora i pripremi se da je dočeka.
U međuvremenu je i Miloš Obilić bio kraj prozora u svojoj sobi, ali iz sasvim drugog
razloga. Spremao se da se iskrade kako bi obišao Ždralina jer je znao da se ovaj uvek uznemiri
kada grmi. Miloš se plašio da će se povrediti u boksu. I njegov jednogodišnji silvan mu se
vrzmao oko nogu u želji da pođe sa njim.
„Ostani tu, Vilane‚” šaputao mu je Miloš. „Kud ćeš sad sa mnom? Brzo ću se vratiti. Ako
pođeš sa mnom, otkriće nas i opet kazniti!”
Ali, uzalud mu je dečak govorio, silvan se nikad nije odvajao od njega. Kada je Miloš u
kabanici iskočio kroz prozor u mrak i kišu, Vilan se jednim skokom našao kraj njega. Držeći se
zida dvora, njih dvojica se kradom uputiše ka konjušnici. Nije morao da se plaši da će ih iko
videti jer je bilo mračno, osim kad sevne munja. Već kada je došao do ivice dvora, mogao je čuti
između grmljavine Ždralina kako besno frkće i rže. Sačekao je da munja zapara nebo, pa kad sev
minu, onda se trkom stuštio prema konjušnici.
Kada je došao do nje, već su mu noge bile blatnjave, a niz lice mu se slivala kiša. Brzo se
sa silvanom prikrao do Ždralina, a ovaj ga odmah radosno dočeka njuškanjem i blagim
grickanjem po kosi.
„Evo me, Ždraline moj‚” šapuće mu Miloš. „Ne boj se više, tu sam...”
Samo što ga ovaj potapša po sapima, kad se začuše neki glasovi. Miloš uplašeno kleknu
pored bale sena i stegnu Vilana uza sebe. Ako ga otkriju, biće opet kažnjen, Vukan će ga naterati
da cepa drva ceo dan. Zato se pritaji u mraku držeći silvana čvrsto za dugu dlaku.
Glasovi su se približavali, ali Miloš primeti da su to bili šapati. Beše mu čudno jer su
konjušari obično grlati... i nemaju ženski glas! Nije mogao da razazna šta pričaju, a pogotovo ko
su bili. Isprva pomisli da je to careva kćerka Teodora i da je i ona došla da obiđe svog Vihora, ali
taman da se pridigne kad začu:
„Nisi morala sad da dolaziš.”
„Vreme je da ispuniš svoje obećanje.”
Ždralin stade opet nervozno da rže i da kopitom rovari po zemlji, a Vilan poče tiho da
reži. Miloš se uplaši da će ga čuti, pa uhvati psa za gubicu. Od Ždralinovog rzanja jedva je mogao
da ih čuje.
„Zaklela si mi se na vernost... ispunila želju da rodiš kralju naslednika.”
„Već sam ti se odužila... otvorila prozor da ukradeš Miloša... za Divlji lov..
„Nije dovoljno... da završimo započeto!”
„Šta sad više hoćeš od mene?”
„Donela sam... ovo.”
„Šta je to?”
„Otrov.”
„Za koga sad?”
„Za...”
„Probači hrane... čuvaju, nema svrhe.”
„Ima, ima...”
„Već sam probala... otrovaše... nedužni ljudi.”
„Briga me... Sada upotrebi ovaj otrov. Drugačiji je...” „Ne mogu više da priđem kada
spremaju jela. Čuvaju se... toliko trovanja.”
„Snađi se kako znaš i umeš... Moraš otrovati...”
„Ne znam da li ću moći.”
„Hoćeš li da tebi podmetnem ovaj otrov?”
Nasta kratak tajac. Miloš je drhtao od straha. Pomislio je da su žene već otišle kad opet
začu:
„U redu... Daj.”
„Kazaću ti kako da ga upotrebiš...”
„Neću da posumnjaju na mene.”
„Neće... Slušaj... Čekaj ovde.”
Opet tajac. Samo se čuje pljuštanje kiše i dobovanje po drvenom krovu. Ždralin se još
više uznemiri i stade trzati glavom želeći da se oslobodi. Uto, grunu grom i sevnu munja, koja
obasja i unutrašnjost konjušnice. Miloš ugleda strašno žensko lice bez nosa i pogrbljenu figuru
kako ide ka njemu. Ispružila je ruke ka njemu. Ali, silvan skoči i skoro se istrgnu iz Miloševog
zagrljaja, pa zareža i iskezi svoje strašne očnjake. Itugen iznenađeno ustuknu na tren od velikog
psa jer u njemu oseti onu zmajsku krasotu od kojih mnogi strepe, a Miloš brže-bolje iskoristi
njeno oklevanje, pa se provuče ispod Ždralina na drugu stranu i kroz daske od kojih je ograda
bila napravljena i šmugnu iz konjušnice koliko ga noge nose. Za njim je trčao i njegov Vilan.
Bezdahno stiže do svog prozora i stade grabiti uz zid da se popne. Nebesima se opet prolomi
grom, a Milošu se učini da ga je avet sustigla. Dečak vrisnu od straha kada ga nečija ruka uhvati i
povuče kroz prozor u njegovu odaju. Poče se batrgati i udarati rukama od straha ne videvši ko ga
čvrsto drži. I silvan iz jednog skoka prolete kroz otvoren prozor i vešto se dočeka na noge.
„Smiri se, Miloše!‚” viknu ženski glas. „Gde si bio, nevaljalče?”
Miloš odmah prepozna Jelenin glas, ali zadihano se osvrće oko sebe. Zatim je čvrsto
zagrli oko struka, a ona ga poljubi u mokru kosu.
„Sav si pokisao, ludo! ” reče ona češljajući mu kosu prstima. „Kud se smucaš po
ovakvom vremenu?”
 Miloš zinu da joj kaže, ali iza sebe začu drugi ženski glas i prenu se.
„Je li to taj dečak?”
On se okrenu, ali u polumraku sobe ugleda samo jednu sitnu priliku. Stajala je
nepomično.
„„To je on.”
„Neka priđe bliže da ga bolje vidim‚” reče glas.
Držeći Miloša ispred sebe, Jelena se približi na nekoliko koraka od žene u senci.
„Hm... To je dakle on.”
Sitnim koracima, vukući noge, prilika izađe iz senke pa svetlo uljane lampe i pokaza se na
užas deteta. Miloš zinu da vrisne i ustuknu nazad samo da bi se priljubio uz .Jelenu, koja ga je
čvrsto držala. Prilika je imala dugu sedu kosu, koja se vukla po drvenom podu. Izborano lice nije
krilo nikakvu avet, već staricu od nebrojano mnogo godina. Bila je niska, malo viša od Miloša,
pognuta napred i oslonjena na štap. Ha sebi je imala dugu sivu lanenu haljinu. Izborane ruke su se
završavale neobično dugim i tankim prstima. Miloš odmah primeti da ova baba ima nos.
„Ima nos...” prošaputa Miloš iznenađeno i odahnu što to pije avet iz konjušnice.
Ali, Mokoši ni to ne promače, već ga odmah upita:
„A ko to nema nos, sinko?”
„Neka strašna baba koju sam video u konjušnici!” uzviknu Miloš. „Htede da me ščepa, ali
joj se Vilan isprečio!”
„Ona je ovde?” iznenadi se Mokoš, pa priđe prozoru.
Proviri napolje i oslušnu.
„Ko je ta baba u konjušnici? Nije sa dvora‚” Miloš se okrenu i upita Jelenu.
„Ne znam, Miloše‚” odgovori Jelena.
„Hm... Ako je bila, već je otišla‚” reče Mokoš i okrenu se od prozora.
Sporim i teškim koracima dođe do stolice i zavali se u nju. Glasno odahnu. Njeno ozbiljno
i namršteno lice odmah se ozari kada pogleda u Miloša. Oči joj zasijaše od miline koju vide pred
sobom. Stiska usta kao da bi nešto rekla, pa mu mahnu rukom da joj priđe.
Miloš oseti da Jelena skida ruke sa njegovih ramena, a noge kao same poneše ga ka njoj.
Nije osećao nikakav strah od nje. Još kad joj silvan pritrča mašući repom, beše mu jasno da baba
nije zla. A ima i nos.
„Ha-ha-ha!” Nasmeja se slatko ona. „Ti silvani! Božji su dar vama ma...”
Miloš joj priđe i stade mirno. Pomno je posmatrao njeno lice. Bila je usporena, ali pokreti
su joj bili graciozni, dodiri nežni, kao da se plašila da će slomiti šta god dodirne. Pogladila je
silvana po glavi, a on je tiho cvileo.
„Znaš li priču o silvanima, Miloše sinko?” pita ga ona.
„Znam, Vukan mi je ispričao, bako‚” kaže on.
„Baka?‚” Mokoš se još više razneži. „Svakako su me nazivali, ali bakom... nikad!”
Gledala ga je nekoliko trenutaka upijajući njegovu čistotu i dobrotu. Zatim opet pogleda
Vilana i reče:
„Psi su tu da vas podsećaju na vašu bliskost sa vukom. Vuk je kao tvoja senka, Miloše.
Uvek je tu, negde iza tebe, ali se ne da dodirnuti. Zato poštuj svog silvana jer si ti njemu
gospodar i za drugog ne zna...”
Zatim se opet dugo zagleda u Miloševo lice, a oči joj se napuniše suzama. I tiho reče:
„Uvek me gane duševna čistota. Tako je retka... Tako retko ljudi zadrže ovakvu čistotu
tokom celog života kao što ćeš ti, sinko... I samo tako mogu činiti junačka dela na kojima im i
bogovi pozavide. Tako ćeš ti krenuti koracima slave i...” ne htede baba da dovrši misao, ipak je
on bio još dete. „Ali, za to ima vremena. Kada porasteš, doći ćeš meni i ja ću da ti otkrijem jednu
veliku tajnu. Može li tako?”
„Kako ću da te nađem, bako?”
„Ha! Naći ćeš me sinko, svi tvoji putevi vode do mene... A onda ćemo se prisećati ove
kišne noći... Može li tako?”
Miloš klimnu glavom. Baba zatim pogleda caricu preko Miloševog ramena.
„Ne zaboravi šta si mi obećala kada sam ti podarila carevog naslednika, carice.”
„I obećanje ću ispuniti” potvrdi joj Jelena.
„Znam da hoćeš... Kao što si me poslušala kad sam ti rekla da date ruku tvoje sestre
romejskom caru Jovanu... Iako nam se to izjalovilo, zadovoljna sam. Ali, slušaj i dalje moje
savete. Nada još postoji.” Mokoš rukom poklopi lojanicu i u prostoriji zavlada mrkli mrak. Samo
se kiša čula kako dobuje o drvene prozorske kapke.
„Ostani tu, Miloše” začu on Jelenin glas. „Idem po vatru.”
Jelena pronađe put do vrata i kada ih otvori, iz hodnika svetlo malo razgrnu tamu. Miloš
pogleda i vide da je stolica u kojoj je baba sedela bila prazna, a nje nigde ne beše.
„Možda je i ovo neka vila‚” pomisli on. „Mada sam čuo da su one uvek lepe, a ova je
stara i liči na kornjaču!”
Jelena izađe sa lojanicom do zublja na zidu hodnika. Posle nekoliko trenutaka Miloš začu
ženske glasove. On istrča napolje i ugleda Jelenu kako priča sa carevom majkom Teodorom. Bila
je mokra i kiša se cedila sa nje. Pored njegovih vrata stoje dva almogavera.
„Gde si bila po ovakvom nevremenu?‚” pita je Jelena začuđeno.
„Gde? Za ovim vragolanom!” uzviknu stara kraljica i pokaza prstom na Miloša. „Videla
sam ga sa prozora kako nekud žuri sa svojim silvanom, pa sam se zabrinula! Ali, ne nađoh ga!”
„Bio je u konjušnici” kaže joj Jelena. „Opet kod Ždralina, gde bi bio! ”
„Dokle ćeš, sinko, da budeš neposlušan?” obrati mu se Teodora. „Nije li te car danas
opomenuo da ne lutaš?”
„Bio sam samo kod Ždralina” odgovara Miloš.
„Zar po ovakvom vremenu?”
„Plaši se grmljavine.”
„A ti se baš ničega ne plašiš?” Pogleda ga značajno Teodora.
„Baš ničega, kraljice‚” odgovori on i zalupi vrata.
Naslonio se na njih i oseti kako mu srce brzo udara u grudima, a bubnja mu u ušima.
Mrak opet ispuni prostoriju, ali on ga se nije plašio. Da li je ona bila u konjušnici sa onom
strašnom babom? Žena sa otrovom? Da kaže carici Jeleni? A šta da joj kaže? I ko je bila ona baba
bez nosa?
Miloš sede na pod i zagrli svog silvana.
„Da ne beše tebe, Vilane, nagrabusio bih‚” reče mu on. „Ti i Ždralin ste moji najbolji
prijatelji... Imamo samo jedni druge.”
Setio se Miloš babinih reči o silvanima, o psima. Bila je u pravu, postoji posebna i
neobjašnjiva veza između čoveka i psa. To je više od prijateljstva, ona vuče korene iz daleke
prošlosti kada su čovek i vuk bili nerazdvojni.
 Glava trideset i šesta
- leto 1354. godine

„Jer kad su njegovi ljudi počeli u velikom broju umirati zbog pokvarenog vazduha koji se
dizao iz baruština preko kojih su prolazili, bio je prisiljen da se vrati u svoju zemlju...”

Dušan je lukavo namamio kralja Ludovika da krene ka Rudniku, gde ga je čekao sa

manjom vojskom. Usput su Ugari prelazili preko baruština koje su u leto naročito opasne, a tog
avgusta meseca bilo je posebno toplo, pa su isparenja bila otrovna. Usput ih se bilo toliko
razbolelo da je Ludovik ozbiljno razmišljao da se povuče. Tek kada se njegov rođeni brat Stefan
teško razboleo, okrenuo je vojsku nazad. To je bio trenutak koji je Dušan čekao. Jakim napadom
krenuo je u poteru za Ugarima i Bosancima, a već je veliki broj neprijatelja bio pomro ili bio
onesposobljen zbog bolesti. Tako je skončao i brat kralja Ludovika, umro je nekoliko dana po
povratku u Ugarsku.
Dušan je veštom taktikom naterao Ugare da se povuku preko Save i Drine. Car je mogao
da nastavi da ih progoni, ali bojao se da se i njegove trupe ne razbole, a morao je hitati na jug gde
su ga čekale teške borbe sa Turcima.
U međuvremenu je poslao poruku patrijarhu Joanikiju da dođe na savetovanje u Žiču, gde
je nameravao da prođe
u prolazu. Želeo je da ga obavesti o poslanstvu koje je poslao u Avinjon. Žalio je što nije
imao vremena da to ranije uradi, ali splet iznenadnih događaja mu to nije dopustio. Doduše, malo
se i pribojavao tog susreta. Možda ga je nesvesno i odlagao. Nije mogao da očekuje patrijarhov
blagoslov iako je ovaj nekad bio njegov logotet i dobro se razumeo u državničke poslove.
Nedaleko od Žiče, nalazio se bivak carske vojske, koja je iskoristila ovaj predah pred
nastavak napornog marša ka Skoplju, kuda se Dušan bio uputio.
Patrijarh je došao oko podneva. Ušao je u šator vidno iscrpljen posle bolesti, a ni starost
mu nije išla na ruku. Čim ga je ugledao, Dušan se vidno zabrinu za njega. Čak se i pokajao što ga
je pozvao na savetovanje, nije mogao da pretpostavi da je toliko onemoćao. Došao je u pratnji
dva monaha koji su ga pridržavali u hodu.
Joanikije je odmah primetio da se Dušan snebiva da počne ozbiljan razgovor već okoliše i
priča o pohodu protiv Ludovika. Zato otpusti svoje pomoćnike i nalakti se na sto za kojim su
sedeli:
„Nisi me valjda pozvao da mi pričaš o svojim vojnim podvizima, Dušane” reče mu ovaj
naposletku. „Nešto drugo ti je na pameti.”
„Dobro me poznaješ, prijatelju” priznade Dušan. „Nego, vidim da si bolan, pa ne znam da
li da te opterećujem još i svojim mukama.”
„Kako god” odmahnu rukom ovaj. „Car me pozvao, ja sam se odazvao.”
„Brine me tvoje zdravlje‚” reče Dušan.
„A mene brine tvoje snebivanje‚” odvrati patrijarh. „Šta je toliko strašno što preko usana
ne možeš da prevališ?”
 „Šta da ti kažem, Joanikije? Muka me je primorala da uradim nešto čime se nimalo ne
ponosim, a sada su mi ruke vezane.”
„No, govori, Dušane! Šta god da je, sigurno ima leka.”
Dušan sebi nasu vina, pa ponudi i njemu.
„Hajde, nisu ni moja usta čupava... Proguni i govori.”
On otpi pola pehara, pa obrisa rukom usta i smože snage da progovori:
„Pre koji mesec poslao sam Nikolu Buću sa poslanstvom kod pape.”
„Opet ti o istom!” Odmahuje glavom Joanikije. „Dokle ćeš više od tog jeretika tražiti
pomoć protiv Turaka? U se i u svoje kljuse, Dušane! Uzdaj se u Bugare i Romejce! Čujem da te
sad Kantakuzen kumi da mu pritekneš u pomoć, da ne može da izađe na kraj sa Turcima. Eto ti
prilike koju si čekao, udružite se i udrite po nevernicima! He treba ti za to onaj papa!”
„Ma, Kantakuzenu se ne može verovati, Joanikije!‚” zavapi Dušan. „Toliko puta me je
izdao!”
„A šta je sa carem Jovanom?”
„O tome se i radi. Kantakuzen se plaši da će ga on zbaciti sa prestola, pa veli da to
predupredi tako što će sklopiti savez sa mnom. Zna da me mladi car Jovan sluša i poštuje.”
„Pa dobro, čoveče, šta je tu toliko strašno zbog čega si me morao pozvati?” čudi se
Joanikije, pa kad vide da ovaj sve gleda u stranu i izbegava da ga pogleda pravo u oči, njemu
odjednom sinu: „Šta je ako nije to? Govori, čoveče!”
„Poslanstvo je odnelo moje pismo papi... U njemu mu predlažem da ćemo ga priznati za
vrhovnog poglavara Crkve ako nam za uzvrat pomogne u borbi protiv Turaka.”
„Ah! Dušane...” Smrači se patrijarhovo lice i on nasloni glavu na ruku. Zažmureo je.
Osetio je vrtoglavicu, a zatim mučninu.
„Jesi li dobro, Joanikije...?‚” zavapi Dušan i pridiže se da mu priskoči, ali patrijarh mu
odmahnu rukom da mu ne prilazi.
Zaroni lice u obe šake i tiho zajeca. Dušan nije mogao da oceni da li mu je pozlilo ili je
samo potresen. A bilo je i jedno i drugo. Patrijarh pokuša da dohvati pehar, ali ga nespretno obori
i vino se proli. Dušan mu tada priskoči, ali ovome se težak jecaj otkide iz grla:
„Ne prilazi mi!” I rukama obrisa suzno lice.
Dušan se vrati na svoju stolicu ne skidajući pogled sa njega. Možda nije trebalo ni da mu
kaže, pomišljao je. Ili bar da je sačekao neku bolju priliku. Kada? Vreme mu je isticalo, osećao je
to. Sve mu je bežalo kao pesak između prstiju.
„Šta to učini, crni čoveče?” napokon reče patrijarh. „Kakva je to ludost? Šta to pričaš?”
„Nisam imao kud...” započe Dušan, ali ga ovaj prekide.
„Pa si prodao dušu tom jeretiku?‚” začudi se Joanikije.
„Nisam je prodao nikome...”
„Kako nisi kada hoćeš da ga priznaš za poglavara Crkve!” uzviknu patrijarh. „Oni su se
odrodili od nas jer su napustili Hristov put! I sad nas hoćeš pokatoličiti! Da im predamo duše i
naše svetinje?... Šta ti bi, Dušane? Je li đavo ušao u tebe? Pa ti si najveći car koga je ovaj narod
imao!”
„Saslušaj me, prijatelju...”
„Kako možemo nastaviti da budemo prijatelji posle ovakve... izdaje?” Patrijarh pokuša da
ustane, ali noge ga ne izdržaše pa posustade.
„Ne govori tako dok me ne saslušaš! ”
„Neću više da slušam to bogohuljenje! ” uznemiri se Joanikije. „Izdao si svoje pretke,
pljunuo si na sve što su oni postigli, pljunuo si na svoje ime... Pljunuo si svima nama u lice! ”
„Joanikije, polako...”
 „Ko si ti da tako nešto uradiš svima nama? Zašto nisi sazvao sabor i izneo predlog pred
svima? Nego krišom šuruješ sa jereticima!”
„Ja sam car!” napokon viknu Dušan i udari šakom o sto. „Kao da sam ja jedini svestan
opasnosti od Turaka! Vi kao da ste slepci koji tumaraju i ne vide ništa dalje od svoga nosa!
Romejsko carstvo više ne postoji, Joanikije! Svelo se na Carigrad i okolinu! Sutra će ga Turci
zauzeti i ubiti im cara i carigradskog patrijarha! Bugari ne mogu da izađu na kraj sa tim
nevernicima! Zemlju im popališe! Svi traže moju pomoć! Evo, sa ovom vojskom bih sad bio na
jugu da Ugari ne udariše na nas! Sad hitam tamo!... Čoveče, shvati da će nas Turci sve pregaziti!
Stalno odnekud dolaze u talasima, a nas je sve manje! He možemo sami protiv njih! Jedino ih
krstaški rat može zaustaviti! Nameravao sam da oženim Uroša francuskom princezom, njihov
kralj kaže da ne može jer nismo katolici! Kada je ugarski kralj Ludovik upao u ju pre tri godine,
jedan od uslova da se povuče bio je da priznamo papu! Ni papa dosad nije hteo sa nama u savez
jer ga nismo priznali za vrhovnog poglavara! Svi to traže od nas! ”
„Ti od pape očekuješ krstaški rat, a on na tebe šalje Ugare! Pitam se ko je od nas dvojice
slepac!‚” odvrati mu patrijarh.
„Kada sam papi poslao poklisare, nije ni bilo nagoveštaja od napada Ugara” utihnu
Dušan. „Ja samo želim da poštedim naš narod porobljivanja i sigurne propasti. Onda će se sve što
su Nemanjići stvorili pretvoriti u prah i pepeo, a naša deca će postati sultanovi janičari ili roblje.”
„Bolje je umreti nego zgrešiti svoju dušu, Dušane” tiho će Joanikije. „Odrekao si se
Boga.”
„Nisam, Joanikije!” reče mu Dušan. „U mom pismu papi nema pomena o prihvatanju
katoličanstva, mi ostajemo verni svojoj crkvi, samo... samo sam predložio da ga priznamo za
našeg poglavara.”
„Nema jednog bez drugog, sinko. Morao si to znati. Jednom kada im daš pravo da
odlučuju, sve će nam oduzeti i tražiće od nas da papi ljubimo ruku! Valjda sad vidiš šta papa
misli o tebi. Samo si se nepotrebno ponizio. I sebe i svoj narod!... Okani se tog đavoljeg poslanja
dok još možeš i moli Gospoda za oproštaj. Ti si pravoveran, Dušane. He znam ko te je zaveo da
tako misliš. Sigurno nije carica. Ona ne može da ih gleda očima. Šta ona kaže? Šta su rekle tvoje
velmože? Šta narod kaže?”
„Kažu isto što i ti” priznade mu Dušan.
Patrijarh klima glavom zadovoljno, ali na licu mu je i dalje bolan grč.
„Sinko, ljubim te, okani se toga i vrati se na pravi put... He šuruj sa jereticima, ne prodaj
đavolu dušu... Bolje je za krst umreti u borbi.”
„Znam, Joanikije! Najlakše je nama ratnicima, mi ćemo u borbi pasti, a šta je sa našim
starima, ženama i decom? Jesu li oni spremni da prihvate život u paklu?”
„ Jesu, jep znaju da su ovozemaljske muke prolazne, dok večnost u paklu nije! A to čeka
svakog ko se odrekne Gospoda.” Dušan oćuta. Nije imao šta da mu kaže. Verovao je u svoj sud,
ali znao je i da je patrijarh u pravu.
„Previše se očekuje od mene‚” tiho će Dušan. „Trebalo bi pitati majke šta žele svojoj deci.
Je li možda očevima draže da sinove svoje sahranjuju? Još uvek se sećam starog Vojina kako je
od tuge umro za svojim sinom Milošem... Da li je muževima lakše da prihvate papu ili da gledaju
kako im žene siluju ili ih odvode u ropstvo? Je li lakše majkama da biraju koju će decu prodati u
ropstvo kako bi drugu prehranile?”
„Niko ne kaže da je život lak, Dušane. Prepun je iskušenja i muka, ali važno je kako ćemo
pred Boga stati.”
„Da, lako je nama da pričamo o tome, ali ovaj život je jedino što imamo.”
„Nije tačno, čeka nas večan život uz Gospoda „Koja je onda svrha boriti se ako nas tamo
čeka nešto bolje? Hajde onda svi da legnemo u grob.”
„Kako budeš živeo u ovom životu, tako će ti biti u onom drugom.”
„Smrti se nikad nisam plašio, bojim se života i za njega se borim.”
 Glava trideset i cedma
- leto 1354. godine

„ ... i posle malo dana upade patrijarh u neisceljivu bolest, a sam zapovedi da ga dignu u
Peć!”

Nedaleko od Brvenika na Ibru, Dušana je sustigla vest o smrti patrijarha Joanikija u selu
Polimir nedaleko od Žiče. Nakon njihovog razgovora patrijarh je pao u postelju i osetivši da mu
se bliži sudnji čas, on zapovedi da ga vode u Peć. Ali već prvog dana puta on umre, a neki kažu
da je poslednjim dahom prokleo cara zbog izdaje. Dušanu je teško pala smrt starog prijatelja,
pogotovo što se osećao krivim da ga je svojim ponašanjem oterao u grob. Kada je još do njegovih
ušiju stiglo da ga je ovaj prokleo na samrti, car pade u očajanje i provede ceo dan i noć u
utvrđenom Brveniku, gde se zatvorio u maloj kapeli.
Dok su ga sa zidova prekorno gledali sveci i preci iz davnina, car je molitvama tražio
oproštaj od Boga i od svog preminulog prijatelja. Nove rane su otvorile stare, pa su mu se te noći
već priviđala lica oca i Joanikija među senkama iza ikonostasa. Proklinjao je i sebe što je uopšte
poslao Buću kod pape, naivno verujući da će kod njega naići na razumevanje i podršku. Sada je
bio svestan da je patrijarh bio u pravu kada je rekao „da ne zna ko je veći slepac.” Dušan je jedini
ispao slep. Zaslepela ga je njegova bezumna želja da osvoji Carigrad, po svaku cenu, makar i
prodao svoju dušu đavolu. On jedini toga nije bio svestan. Znao je da ne preteruje u vezi sa
Turcima, ali mu je to bio samo izgovor da može da opremi vojsku za Carigrad. Izgarao je od želje
za tim gradom, da se ustoliči u njemu, da ga proglasi prestonicom svoga carstva... Ali to je bila
samo pusta želja. Isto koliko i papin krstaški rat protiv Turaka.
U zoru narednog dana, Dušan je na čelu svoje vojske nastavio put za Skoplje. Poslao je
glasnike u Paun-polje sa vestima o patrijarhovoj smrti i naredbom da se dvor preseli u njegov
prestoni grad. Svakim danom putovanja, njegova odlučnost je bila jača. Raskrstio je sa svojim
mladalačkim snovima o osvajanju Carigrada i nasleđivanju romejskog carstva, i usredsredio se na
sadašnjost i trenutne probleme. Oko njega je sve gorelo, a preko krvavih bojišta mogao je samo
da vidi velike carigradske bedeme koji su ga mamili. He više.
I sada dok je jahao na čelu vojske, kada se okrenuo, prvi put je primetio da njegove verne
vojvode ne jašu za njim, već su daleko nazad sa trupama. Više od stotinu koraka on je bio
odvojen od onih sa kojima je tolike godine provodio na ratištima, spavao pod šatorom i jeo istu
hranu. Nije ni bio svestan da se toliko odvojio od njih.
Zato je zaustavio konja i nije sačekao da ga oni stignu, već im je krenuo u susret. Kada
dođe do njih, glasno im reče:
„Od slepoće mi se um pomutio i ne htedoh da me vaše ruke vode, braćo zmajevita. Gorka
osionost me je obuzela zbog koje dušu umalo da prodam đavolu, kao što mi reče naš patrijarh.
Sada i njegovu smrt nosim na duši. Pored očiju slepo verovah da nam tuđinci mogu pomoći iako
nam i sami žele propast. Molim vas za oproštaj i zaklinjem vam se da ću odustati od svoje
namere da sa jereticima sklopim bilo kakav savez, a kamoli da njihovu crkvu priznam iznad naše.
Svaka ptica svom jatu mora da leti. Jednom sam rekao da opao leti sam, ali svakako ne među
lešinarima. Oprostite mi na oholosti reči i cela koja meni ipak nisu svojstvena.”
A Dušanu priđe njemu voljeni vojvoda Vojihna, očiju punih suza, pa mu pruži ruku i
čvrsto se rukovaše.
„Sad nas, care, vodi na Turke pa će osetiti naš gnev i naše žedne oštrice! reče mu on.
„Oteraćemo ih nazad u Aziju!” doviknu Jovan Oliver.
„Nisu nama potrebni Latini, imamo našu pravovernu braću!” nadoveza se Branko
Mladenović.
„Ustanimo u odbranu pravoverja!” viče Vratko.
„Okupićemo naše, bugarske i romejske vojske, i isteraćemo jednom za svagda Osmanlije
sa naše zemlje! ” uzviknu ushićeno Dušan.
Njegove reči svi ispratiše klicanjem i pozivima u boj. Samo su kesar Preljub i Grgur bili
uzdržani. Oni su i dalje verovali da se bez papine pomoći ne mogu odbraniti od Turaka. Ipak,
nisu ništa rekli.
Car je u Skoplju ravnodušno primio papino pismo, koje mu je doneo Nikola Buća po
povratku iz Avinjona. I tada su ga Preljub i Grgur ubeđivali da ne odustaje od svoje namere da
prizna papu kao vrhovnog poglavara, ali bilo je uzalud. Dušan više nije hteo ni da čuje za to.
Nekoliko dana po dolasku, sazvao je sabor u Seru, gde će doneti plan za borbu protiv Turaka, a
pred sam polazak je primio Buću kada je pred svima pročitao papino cinično pismo, u kome ovaj
prihvata Dušanovu ponudu dajući mu verbalnu podršku i ohrabrenje za borbu sa Turcima.
Takođe mu obećava da će do kraja godine poslati svoje poslanstvo, koje će cara i njegovu
porodicu prevesti u unijatsku veru.
„Nije me čak udostojio ni zvanja car nego mi se obraća titulom kralj!” podsmešljivo će
Dušan i baci na pod papino pismo.
Nikola Buća je bio malo iznenađen jer nije bio upućen da se car bio predomislio. A kao
katolik, ne beše mu prijatno što Dušan sa podozrevanjem govori o papi i baca njegovo pismo. Car
se zagleda namršteno u svog poklisara, a ovaj zbunjeno nastavi:
„Njegova svetost se raduje tvojoj odluci o priznavanju.. ”
„Zašto onda nije sprečio Ludovika da nas napadne?‚” prekide ga car.
„I mene je ta vest zatekla u Avinjonu‚” sleže ramenima Buća. „Ne znam šta stoji iza takve
odluke ugarskog kralja
„Možda postoje neki nama nepoznati razlozi, care” umeša se Preljub. „Siguran sam da će
papsko poslanstvo umeti to da objasni.”
„Ja znam šta stoji iza njegove odluke... papa” reče car. „To je namerno učinjeno da bi
nam dao do znanja šta zapravo misli o nama.”
„Sigurno nije tako, care!” pravda ga Preljub. „Ne bi ti poslao ovo pismo, niti bi ti slao
poslanstvo
„Zašto onda u pismu nije jasno naveo da prihvata da okupi hrišćanske vojske i da mene
postavi za njihovog kapetana?” Nagnu se Dušan napred na prestolu, pa kad vide da Buća nema
šta da kaže, on nastavi: „Nigde u njegovom pismu ne spominje krstaški rat protiv Turaka... Samo
da se raduje što će mene i moju porodicu pokrstiti! ”
„On je mene uveravao.. ” započe snebivljivo Buća, ali ga Dušan prekide.
„Ne znam šta je tebi govorio, Nikola Buća, ali mene je ubedio da nema nameru da nam
pomogne... Ali, tim bolje, jer sam se i ja predomislio!”
„Ali, care.. ” iznenadi se Buća. „Ti si u pismu obećao...”
„Car bi trebalo da drži do svoje reči‚” opet će Preljub.
„Znam šta sam obećao, ali je papa rekao šta misli o tome tako što je pustio Ludovika da
nas napadne. Dakle, imam sva prava da povučem obećanje... Šta više, kajem se što sam mu
uopšte poslao ono pismo i što sam verovao u njegove iskrene namere da potisne Turke.
Zavaravao sam se i sada je sa tim gotovo... Ha saboru u Seru dogovorićemo se da sa bugarskim
kraljem Ivanom Aleksandrom i sa romejskim carem Jovanom udruženim vojskama udarimo na
Turke... I to što pre, već sledeće godine!”
„Ali, uskoro će doći papino poslanstvo‚” zbunjeno će Buća. „Šta ćemo im reći...?”
„Car će znati šta da im kaže kada budu došli, Nikola Buća” umeša se Jelena, koja je
sedela pored Dušana. „Tebi hvala što si izvršio carevu volju, kao i na velikom trudu da ubediš
papu... Ali, očito da on ima druge planove.”
Dušan je gledao nezainteresovano kroz njega, pa kada ovaj vide da je bilo rečeno sve što
se imalo kazati, on se pokloni i pokunjeno se povuče. Isprati ga žagor prisutnih, ali čim se iza
njega vrata zatvoriše, opet zavlada tišina.
„Nikola Stanjeviću... priđi” reče glasno Dušan.
Stari diplomata stade pred carski par i pokloni im se. „Spremio sam ti pismo za romejskog
cara Jovana” reče on i pokaza na svitak, koji je držala Jelena. „Jaši u Solun, prvim svetlom sutra,
i lično ga predaj caru, a zatim sačekaj njegov odgovor.”
„Je li to sve, care?” pita ovaj.
„Za sada, jeste.”
Dušan je tim pismom ubeđivao cara da odmah krene na Carigrad i da zbaci već
oslabljenog Jovana Kantakuzena, i da može računati na njegovu vojnu pomoć, zatreba li mu. Cilj
je da ga na napadne pre nego što dođe do eventualnog njegovog pomirenja sa Turcima.
Kantakuzen je pokušavao na sve načine da ubedi Turke da mu predaju teritorije koje su zauzeli i
naselili, ali ovi su uporno to odbijali. Ni zlato koje im je nudio nije pomagalo. Između
Kantakuzena i Turaka samo što nisu izbila neprijateljstva. Ali, budu li Turci doznali šta Dušan
sprema, mogu ipak da izglade nesuglasice sa Kantakuzenom i da mu se opet priklone. Njima je
svakako više odgovarao Kantakuzen od cara Jovana, jer je ovaj oduvek bio u dobrim odnosima sa
Dušanom.
Tako je i bilo. Car Jovan je poslušao Dušana i sa vojskom krenuo na Carigrad. Već u
novembru iste godine ušao je pobedonosno u staru romejsku prestonicu i bez ikakvog
krvoprolivanja prinudio Kantakuzena da odstupi sa prestola. Ovaj je konačno postao svestan
kakvo je zlo naneo svima dovodeći Turke kao najamnike u svoju službu. Činilo se da je
priželjkivao tu abdikaciju, jer se odmah zakaluđerio pod imenom Joasaf i povukao se u manastir.
Živeo je još skoro trideset godina, tokom kojih je napisao svoju čuvenu istoriju, u kojoj je priznao
krivicu za katastrofu koju je izazvao.
Čim je car Jovan zauzeo Carigrad, papa Inoćentije u decembru imenuje papsko poslanstvo
za Dušana. Za vođu je imenovao papskog biskupa Petra Tomu, poreklom Francuza.
Papa se plašio da će se Dušan preko cara Jovana domoći Carigrada, pa je želeo što pre da
ga uzme pod svoje i da ga pokrsti. Samo ga je oštra zima omela da ranije pošalje svoje poslanstvo
na srpski dvor u Skoplje.
Ni turski sultan Orhan nije povoljno gledao na novonastalu situaciju. Za cara Jovana je
znao da iza njega stoji Dušan sa svojom jakom vojskom. Činilo se da je i njega Dušan
preduhitrio.
 Glava trideset i ocma
- proleće 1355. godine

„Želeći smrt da bi se umnožila katolička vera!”

Dušan je samouvereno dočekao papsko poslanstvo u martu. Pun samopouzdanja zbog

uspešno završenog sabora u Seru krajem prethodne godine, gde mu je vlastela pružila punu
podršku za njegove planove, Dušan je završio jedno važno poglavlje i bio je spreman da ove
godine započne jedno novo, kojim bi jednom za svagda otklonio opasnost od najezde Turaka. Ha
saboru u Seru, osim ratnih planova u koje su bili uključeni i bugarski car Aleksandar i romejski
car Jovan, donet je i drugi deo Dušanovog zakonika - „Zakon blagovernoga cara Stefana” koji je
dobrim delom bio zasluga i pokojnog patrijarha Joanikija. Ha saboru je izabran i novi patrijarh
Sava III, koji je dotad bio hilandarski iguman.
Zato nije bilo ništa od srdačnog dočeka, kojem se papsko poslanstvo nadalo; naprotiv, ono
se našlo opkoljeno Dušanovom vlastelom i vojskom. Ha prestolu je sedeo car Dušan, a pored
njega carica Jelena, a dvorana je bila tesna za sve koje je car doveo, pa se papsko poslanstvo
jedva probilo do carskog para. U poslanstvu su između ostalih bili Petar Toma, Filip Mezijer,
Tomin biograf i pomoćnik, episkop Vartolomej i drugi. Oko njih su stajale sve Dušanove
vojvode, čak i carev polubrat Simeun i caričin rođeni brat Jovan Asen. Negde iz prikrajka, sve su
to posmatrale bivše velike kraljice Marija i Dušanova majka Teodora.
Petar Toma beše proćelav čovek finih crta lica sa sedom bradom i brkovima. Bio je
srednje građe i otmenog držanja. Imao je pedeset godina, a bio je glavni prokurator reda u
papskoj kuriji u Avinjonu. Bio je papski izaslanik mnogim vladarima. Radio je na uspostavljanju
mira i jedinstva sa istočnom crkvom. Uživao je veliki ugled i poštovanje kod svih papa za vreme
svog života, pa je zato po smrti i proglašen za sveca u katoličkoj crkvi.
No, ništa od toga nije ostavilo jak utisak na cara Dušana. Naprotiv, na Petra Tomu car je
ostavio utisak kao čovek ohol, gnevan i netolerantan. Činilo mu se da ga je car primio protiv
svoje volje, što ga je iznenadilo jer nije bilo u skladu sa onim što je čuo od Nikole Buće i što je
pisalo u carevom pismu. Osim toga, masa u dvorani koja se stiskala oko papinog poslanstva kao
da je samo čekala carev mig pa da obesi poslanstvo. Namrštena lica vlastele i vojnika bila su
jasan znak da je car promenio raspoloženje. Papsko poslanstvo se nervozno osvrtalo i premeštalo
sa noge na nogu osećajući kako ih streljaju pogledima.
I zaista, Dušanu je malo trebalo da naredi da se jeretici išibaju i proteraju iz Skoplja. Ali,
uspeo je da se suzdrži jer je želeo da im jasno da do znanja šta misli o papinoj politici i da je
promenio mišljenje.
Napetost je pojačavao zagušljiv vazduh, jer je car bio naredio da se svi prozori i vrata
zatvore kako bi ostavio još jači utisak na papino poslanstvo.
Petru Tomi ništa od toga nije prošlo neopaženo, pa je kao vešt diplomata pokušao da
smiri duhove i odobrovolji cara. Iako su mu savetovali ne samo da se pokloni već i da celiva caru
noge, ovaj je gordo nastupio:
 „Nosim ti srdačne pozdrave od pape Inoćentija iz Avinjona, čestitke za uspehe i želje za
dobro zdravlje tebi i tvojoj porodici! Njegova svetost je srećna što si odlučio da priznaš katoličku
crkvu za Unam Sanctam i da se sa porodicom njoj prikloniš. I ne samo to, kralju, već donosim i
pismo sa pozdravima češkog kralja Karla, koji je krunisan za cara Svetog rimskog carstva, kojim
ti poručuje što se veseli da ćeš pri vršenju katoličkih obreda moći da zadržiš slovenski jezik, koji
je zajednički vašim narodima...” „Papa Inoćentije jedno govori, a drugo radi‚” prekine ga Dušan.
„I pored obećanja u mom pismu da sam spreman da mu se priklonim i da sam vratio Latinima
neka uskraćena prava i ispravio nepravde njima nanete, on je ipak pustio ugarskog kralja
Ludovika da pređe Savu i da me napadne sa velikom vojskom. Ali, milošću Gospodnjom, ta
tuđinska sila je poražena i proterana iz moje zemlje.”
„Njegova svetost žali zbog tog događaja...”
„Papa može samo da žali što je kralj Ludovik potučen, jer je oduvek bio draži njegovom
oku nego srpski car i oduvek je podržavao njegove upade u moje carstvo‚” nastavio je Dušan. „I
sad ti me oslovljavaš kao kralja, a ne kao cara, što jesam. Moj sin Uroš je kralj.”
„Njegova svetost se ne slaže sa načinom kako je arhiepiskop Joanikije proglašen za
patrijarha. On misli...” „Znamo šta papa misli” opet ga prekide Dušan. „Ali, nama više nije važno
njegovo mišljenje. On je dopustio da kralj Ludovik nas napadne i time nam je dao do znanja šta
misli o nama. Zato sam ja povukao svoju odluku o priznavanju pape kao vrhovnog
poglavara Crkve..
„Ali, u pismu je tvoje obećanje...”
„Ne prekidaj cara, Petre Tomo.” opomenu ga Dušan. „Papa je svojim postupcima pokazao
da ne želi ujedinjenje dveju crkava. Uostalom, on u svome pismu čak ne spominje da će me
proglasiti kapetanom hrišćanske vojske u ratu protiv Turaka. Da li ti možda donosiš drugačije
vesti od tvog poglavara?”
„Njegova svetost se raduje što se spremaš da potisneš Turke, ne samo u zvanju kapetana,
već ti šalje i druge želje, da po završetku rata provedeš duge godine u srećnom miru...”
„Donosiš li papino obećanje da će okupiti hrišćanske vojske pod moju komandu?‚” pita
ga Dušan.
„Njegova svetost nije siguran da li ćeš tom silom pokušati da zauzmeš Carigrad...”
„Carigrad je sad u rukama moga saveznika i njegovog zakonitog vladara cara Jovana”
reče mu Dušan. „No hoće li papa okupiti hrišćanske kraljeve u još jedan krstaški rat?”
„Njegova svetost nije naišao na razumevanje kod ostalih kraljeva..
„Dakle, nema nameru da nam pomogne” opet ga prekinu Dušan. „Nije više od značaja šta
papa misli. Mi ćemo se sami obračunati sa Turcima.”
Petar Toma se uzvrpolji jer mu beše vidno neprijatno zbog ovakvog prijema kod cara.
„Ako sam dobro shvatio, care, ti si se predomislio...”
„Naravno da sam se predomislio!‚” uzviknu ljutito Dušan. „Kako se ne bih predomislio
kada me je kralj
Ludovik napao sa leđa? Ko se ne bi predomislio? Tvrdiš li možda da papa za to nije znao?
Znao je i to je odobrio!... Imaš li još neku poruku od svog poglavara? Možda nešto od značaja?”
„Ali...”
„Ako je to sve, možete da se povučete‚” odmahnu mu rukom Dušan.
„Imam jednu molbu, care” opet će Petar Toma.
„Koju? Govori?”
„Kao znak tvoje dobre volje i gostoprimstva, da nam dopustiš da održimo misu za naše
vernike jer im Njegova svetost šalje pozdrave i želje”, reče Petar Toma. „Verujemo da u tvojoj
zemlji, u kojoj živi toliko Latina, dopuštaš da praktikuju svoju veru i običaje.”
 „Nikad im to nisam branio. Slobodni ste da se povučete.”
Papsko poslanstvo se sa mukom probilo do vrata dvorane jer niko nije želeo da im se
skloni sa puta. Neki su se čak i gurali sa njima. No, kada su uspeli da izađu, Dušan ustade i
glasno reče:
„Ko od vas bude prisustvovao njihovoj misi biće oslepljen! He dopuštam širenje te jeresi
u mojoj zemlji!”
Dvoranom prostruja žagor odobravanja, ali i poneko negodovanje, jer je na carskom
dvoru bilo poprilično Latina u carskoj službi. Svima je bilo jasno da car želi sitnim pakostima da
naudi papinom poslanstvu i da im da do znanja da su ovde nepoželjni.
Nasta komešanje, pa se čak i straža umeša pokušavajući da smiri prisutne. Dvoranom
odjeknuše pojedinačni uzvici negodovanja i guranja, pa zapreti da će doći do primene sile.
Padoše prve uvrede i pretnje, a kapetan Palman iskoristi pometnju pa se probi kroz gužvu i stade
pred cara. Njegov brat Kijaran povede ostale iz alemanske garde. Osim kapetanovog sestrića
Georga, koji je ostao po strani.
„Care! Tražim reč!” povika ovaj nadjačavši graju u dvorani. Držao je ruku na balčaku
svog mača.
Dušan, uznemiren zbog zbrke koju izazva njegova zapovest, samo mu pokaza rukom da
govori. Ali, nije mu promaklo njegovo nadmeno držanje i ruka na maču. I carica predoseti da
može doći do neprijatnosti, pa i ona ustade.
„Tražim dozvolu da ja i moji ljudi prisustvujemo biskupovoj misi!‚” viknu Palman, a
graja u dvorani se stiša. Njegovo drsko istupanje pred tolikom svetinom pojača napetost.
„Čuo si moju zapovest, kapetane!” viknu Dušan, besan što mu čovek od tolikog poverenja
iskazuje nepoštovanje.
„Nije mi da te uvredim ili da pokažem neposlušnost jer ti verno služim tolike godine.. ”
započe Palman. „Ali, nama je Bog iznad cara! Zato tražimo da nam dopustiš da prisustvujemo
misi!”
„Moram li da ponavljam šta sam rekao, kapetane?” Dušan se jedva suzdržavao da ne
naredi da se kazne.
„Mi smo, care, spremni da u odbrani vere ne pretrpimo kaznu nego uđemo u borbu! ”
odvrati drsko kapetan Palman.
Tada nasta još veća zbrka, u kojoj oni nenaoružani dvorjani stadoše da se guraju u stranu,
a vojska i careve vojvode latiše se mačeva. Začu se i kuknjava žena, pa i povici: „Izdaja!”
Alemanska garda odgovori istom merom, pa sevnuše mačevi i koplja na sve strane. Čak se i
Katalonci tu nađoše, pa jedva dočekaše da se obračunaju sa tevtoncima. Razmeniše oštre reči i
uvrede, i razmahaše se pesnicama i mačevima.
Dušan vide da će pasti krv, pa podiže obe ruke ne bi li smirio napetost i uzavrele strasti.
Da je oklevao neki tren duže, neko bi već prvi navalio i više niko ne bi zaustavio sukob. Ovako,
kada videše da car ne želi oružani sudar, svi se ukipiše, ali niko ne spušta oružje.
„Kao što sam rekao papinom poslanstvu.. ” viknu Dušan, prividno smiren, „nikada
Latinima nisam branio da ispovedaju svoju veru!”
Kada to reče, napetost popusti, pa alemanska garda prva spusti mačeve. Zatim i ostali.
Kada Dušan vide da se stvar smiruje, on i carica se žurno udaljiše iz dvorane ispraćeni
negodovanjem većine.
Za njima se povuče i alemanska garda, doduše pomalo nepoverljivi prema straži i
Kataloncima. I ostali se brzo raziđoše. U celom dvoru je brujalo od priče i komešanja koje nije
moglo nikako da se stiša.
Dok je carski par žurnim koracima odlazio u svoje odaje, sustiže ih almogaver Al-Mohad,
koji je još uvek bio vidno uznemiren.
„Adalide!” povika on za njima. „Naredi da se tevtonci razoružaju! Moraju biti kažnjeni
zbog neposlušnosti! Adalide! ”
Dušan se zaustavi i okrenu se njemu. Kipteo je od besa što je bio osramoćen pred celim
dvorom. Ali, nije smeo da dopusti da izbije sukob i da strada mnoštvo ljudi. Možda najviše zbog
toga što nije bio siguran da će moći da savladaju alemansku gardu.
„Almokadane, zar da prolijemo krv u prestonoj dvorani?‚” uzviknu car. „Sve je puno
nenaoružanih ljudi! Bilo je i žena! Zar da ugrozim caričin život?”
„Onda sad naredi da se oni razoružaju, adalide!” zavapi Al-Mohad. „Uvek sam ti govorio
da se tevtoncima ne može verovati! Vidiš li sad da sam u pravu? Napašće te s leđa idući put! ”
„Ne, ne.. ” zbunjeno će Dušan. „Ne želim nevolje sa kapetanom Palmanom... Poznajem
ga vrlo dobro, on je odan vojnik. Samo želi da prisustvuje misi. Nikad mu dosad to nisam branio!
”
„Adalide, to su zli ljudi...”
„On me verno služi više od dvadeset godina‚” reče Dušan, jedva potiskujući svoj bes i
razočaranje. „Neka idu na misu onog jeretika! ”
„Zmija je digla glavu, odseci je pre no što te ujede!” uporan je Katalonac.
„Rekao sam šta sam imao, Al-Mohade!” viknu na njega car. „Ne ometajte ih u vršenju
crkvene službe!”
Zatim se okrenu i nastavi dalje. Jelena potrča za njim.
U barakama alemanske garde uz bedeme tvrđave, tevtonci su se užurbano spremali za
odlazak na biskupovu misu. I među njima je vladala nervoza i uznemirenost. Ali i odlučnost da
istraju u svom zahtevu. Smatrali su da imaju pravo da prisustvuju misi. I bili su spremni, kao
verni katolici, da se po svaku cenu izbore za to, makar se i pobunili protiv cara. Ali, nisu svi tako
mislili.
Palmanov sestrić Georg je posebno bio odan caru i smatrao je da ga ne treba ljutiti jer im
je gospodar i u njegovoj su službi. Zato nije želeo da učestvuje u pobuni na dvoru, već je ostao po
strani, razapet između njemu dvojice najvažnijih ljudi. Ujaka je voleo kao oca, a Dušana kao cara
i čoveka kome se beskrajno divio. Za obojicu je bio spreman da da svoj život. Trebalo je da
izabere kome da se privoli.
Sada, dok su se svi pripremali za misu, on više nije oklevao.
„Ujače!” uzviknu on dok mu je Palman bio okrenut leđima, besan što ga je sestrić izdao.
„Ujače! He bismo smeli ovo da radimo! Zar da se usprotivimo carevoj volji?”
Ovaj je i dalje ćutao, besno duvajući kroz nos.
„Navući ćemo njegov gnev na sebe!‚” nastavlja Georg. „On je car i naš gospodar! Vezani
smo zakletvom! Dužni smo da mu verno služimo! ”
Palman i dalje stoji okrenut leđima dok skida pojas sa mačem i ostalu opremu. He može
da ga gleda koliko je ljut.
„Pašćemo u njegovu nemilost! Može nas kazniti ili nas otpustiti iz službe!” uporan je
Georg, pa kad vide da ujak ne obraća pažnju na njega, on mu stavi ruku na rame i ljutito ga
okrenu prema sebi. „Slušaj me, ujače...!”
Ali, kako se Palman naglo okrenu, tako bodež blesnu u njegovoj desnoj ruci i zabi ga
Georgu u stomak iz sve snage. Od zaprepašćenja, Georg samo zinu ne ispuštajući nikakav glas, a
ujak ga levom rukom uhvati iza potiljka, pa mu još jače zabi bodež cepajući mu utrobu.
Georg razgorači oči u užasu, otrgnu se od njega, ali pade na leđa držeći se za krvavu ranu.
Bio je užasnut videvši svoje krvave ruke i miran izraz lica svoga ujaka. On prelete pogledom po
ostalim drugovima samo da bi i na njima video bezizražajna lica. Svi su nemo stajali i gledali
kako umire.
„Zašto, ujače?” zadrhta mu brada, a oči mu se ispuniše suzama.
„Ovo ti je poslednji put da staješ na stranu tog šizmatika‚” reče ovaj bezosećajno. „Triput
si mu dosad pomogao.”
„Ali... Ali, to je naš car...” zavapi ovaj dok se obema krvavim rukama držao za stomak.
„Nije on naš car‚” umeša se Kijaran. „Mi smo tevtonci.”
„Ali, kako...? Tolike godine...!”
„Ti znaš zašto smo mi ovde!‚” konačno Palman podiže ton. „Više puta sam ti rekao da ne
pomažeš tom šizmatiku, ali nećeš da slušaš! Odao si mu tajnu drude, izlečio si caricu od ujeda
zmije! Zar si zaboravio koji je naš zadatak?... I kome mi služimo?”
„To je bilo pre toliko godina...!‚” zavapi Georg i u strahu pokuša na laktovima da otpuzi
do vrata barake. Za sobom je ostavljao krvav trag. „On nam je car!”
„Možda je tebi car, nama nije‚” reče Kijaran prateći Georga. „Mi imamo samo jednog
gospodara i samo jedan zadatak.”
„Izgubio si razum, ujače...” prostenja Georg osećajući kako ga napušta snaga. Utroba mu
je gorela od bola. „Odrekao si se Boga!”
„Ja ga se odrekao?” začuđeno će Palman, a u očima mu ludački pogled. „Ja za jednog
boga hoću i da se domognem koplja svetog Georgija! Ali ti mi uporno sve kvariš! Isti si kao tvoja
majka! I ona se protivila što smo se zakleli Oduru na vernost! Nije shvatala da to činimo da bi
naša crkva dobila još jednu relikviju! Zato ćeš da prođeš kao ona!”
„Ne razumem.. ” napravi Georg grimasu od bola, počeo je da gubi svest.
„Ja sam naredio da se ona spali kao veštica!”
„Ubio si moju majku, nitkove! Svoju rođenu sestru! Kakav si ti čovek?” Georg je bio na
izdisaju.
„Mi, tevtonci, verni smo svom gospodaru i zadatku koji nam on poveri” reče Palman
stojeći iznad sestrića. „I kad-tad ćemo se domoći koplja svetog Georgija.”
„Dabogda crko, ubico..” izusti poslednjim dahom Georg i klonu.
Uto, iznenada ulazi carev polubrat Simeun i zastade sleđen na vratima. Vidi krvav trag na
podu i Palmana sa krvavim bodežom iznad beživotnog Georgovog tela. Zinu od zaprepašćenja,
ali nekako se sabra, pa reče:
„Jesi li morao to sad da uradiš i ovde?” Zatim se uplašeno osvrnu da proveri da slučajno
neko ne dolazi za njim. „Zar nisi mogao da sačekaš kako smo se dogovorili?... Car će posumnjati
što ga nema!”
„Nisam mogao da se suzdržim” besno će Palman. „Ovo je četvrti put da me je izdao! Nije
stao uz nas! Neću više to da trpim! ”
„Ludače! Pokvarićeš nam plan!” iznervira se Simeun, pa žurno uđe i zatvora vrata za
sobom. „Šta ćeš da radiš kada te car bude pitao gde ti je sestrić? Dugo planiramo njegovo ubistvo
da bi sad ti mogao sve da upropastiš!” „Kazaću mu da je napustio službu jer je bio uvređen što
mu je car branio da ide na misu! reče Palman.
„Šta vam je uopšte trebalo da se pobunite pred carem?” čudi se Simeun. „Zar niste mogli
da se strpite još malo? Da li je toliko važno da idete na tu misu?”
„Nama, tevtoncima, jeste”, reče gordo Palman. „Mi slepo služimo Gospodu i sprovodimo
Njegovu volju na zemlji.”
„Sumnjam da je Njegova volja bila da ubiješ sestrića, kapetane” reče Simeun zagledan u
krvav Georgov leš. „Sada ga negde zakopajte i očistite baraku. Svuda je krv! Moram da idem,
plan je u pokrenut i nema stajanja!”
Kada to reče, žurno izađe iz barake psujući u sebi kapetana i proklinjući njegovo
nestrpljenje i neposlušnost. I njemu je više puta naglasio da ne dira Georga jer je drag caru i
njegov nestanak može da pobudi neku sumnju. A možda i ova pobuna alemanske garde i nije
došla u zao čas, razmišljao je Simeun. Ako se digne prevelika prašina posle careve smrti i
posumnja se na trovanje, uvek će alemani biti prvi osumnjičeni zbog ove otvorene pobune. Ali,
Palman im je bio potreban za plan jer je bio najbliži caru i nesmetano je mogao da podmetne
otrov.
Simeun je bio toliko uznemiren i van sebe od uzbuđenja da nije čuo nečije tiho dozivanje.
Tek kada ga je nečija ruka povukla u stranu, on se preplašeno trže. Bio je napet.
„Šta se desilo kada si tako van sebe?” upita ga Jovan Asen skriven u ćošku. „Dozivam te,
ne čuješ me”
„Ma, ludi Aleman je ubio sestrića!” ljutito će Simeun.
„Ko? Palman?”
„Zar ima drugog ludog Alemana?‚” krevelji mu se Simeun.
„Ako mene pitaš, svih trista su ludi”, beči mu se Jovan Asen. „A onaj Kijaran je najgori!
Plašim se da mu okrenem leđa. Tolike godine uporno čekati da se domognu nekakvog glupog
koplja, kao da nemaju preča posla.”
„Ne vole svi zlato kao ti, Jovane Asene” šapuće Simeun.
„Da, zaboravio sam, ti ga ne voliš”, zadirkuje ga ovaj. „Ti samo hoćeš da budeš car!”
„To je moje pravo!” Unese mu se u lice Simeun. „Mene je otac odredio za naslednika!
Mene!” ote mu se povik, pa naglo ućuta i pribi se uza zid da ga neko ne vidi. „Kada se Dušan
pobunio, sve velmože su njega podržale! Čak je naredio ubistvo rođenog oca! Mogao je i nas da
pobije!... Sada je trenutak da nitkov plati za sve godine ponižavanja!... Uostalom, što si ti navalio
da sad pričamo? Videće nas neko!”
„Pa, zar si već zaboravio?” pita ga Jovan Asen.
„Šta sad, crni ti?”
„Treba otrov da mi daš, glupane! ” kezi se na njega Jovan Asen. „Moramo da ga
isprobamo... Nećemo da svi saznaju da je car otrovan, pa da nas bace na muke kao sumnjivce!”
„Sad su Alemani ti koji bi bili sumnjivci!” iskezi se Simeun.
„A to što svi znaju da ti želiš presto, nikom ništa?”
„Ja nikada nijednom nisam javno rekao da to želim!‚” preti mu prstom Simeun.
„Nijednom to nisam prebacio Dušanu! Pazim šta govorim i šta radim. Za razliku od tebe! Počeo
si čak da kuješ novac u Valoni sa svojim likom! Mogao si malo da se strpiš!”
„Ne trtljaj više nego mi daj otrov!” Ispruži ruku ovaj.
Simeun mu ga tutnu i žurnim korakom se udalji.
U carskim odajama, Dušan i Jelena se nervozno ušetali, a samo Nikola Stanjević mirno
sedi i sluša ih. Došao je čim ga je car pozvao. Strpljivo je čekao da mu ovaj saopšti razlog tako
hitnog i tajnovitog poziva. Carica je lično bila došla po njega i upozorila ga da nikome ne govori
da ide caru.
„Palmanu se više verovati ne može!” uzvikuje Jelena. „U pravu je Al-Mohad. Trebalo bi
alemansku gardu razoružati i utamničiti! ”
„Ne možemo tek tako to da uradimo, Jelena! ” odvrati joj Dušan. „Došlo bi sigurno do
sukoba i bilo bi mnogo mrtvih. Čula si ga kako mi je javno zapretio!”
„Valjda ga se ne plašiš? Imaš toliku stražu i almogavere!” Zagleda se ona u njega. „Nećeš
valjda dopustiti da prođu nekažnjeno?”
„Alemanska garda je svuda po dvoru, nastao bi strašan pokolj, ženo!‚” ubeđuje je Dušan.
„Moramo misliti i na decu, i na druge nedužne ljude. Uostalom, moja straža ne bi mogla da im se
odupre, a i almogavera je pet puta manje!”
 „Sad hoćeš da mi kažeš da smo njihovi taoci?” Prekrsti ruke Jelena.
„Važno je da do okršaja nije došlo. Neka idu na jeretičku misu! Videću ja već kako da ih
se otarasim! ” smiruje je Dušan.
„Meni se čini da su oni sada opasnost za nas.” uporno će ona.
„Nisu... Bar ne još. Strpi se malo i prepusti ih meni.” odmahuje rukom Dušan.
„Nešto mi ipak nije jasno”reče Jelena. „Zašto se kesar Preljub toliko zalaže da priznamo
papu za poglavara?”
„Hm... Ni meni nije bilo jasno dok mi Nikola Buća nije objasnio‚” odgovori Dušan.
„Zašto? Govori!” nestrpljivo će Jelena.
„Papa je svom poslanstvu naložio da zatraži podršku od Preljuba ukoliko zatreba.”
„Otkud sad to?” začudi se Jelena. „On ti je jedan od najvernijih ljudi. Misliš li da ga je
papa potkupio?”
„Ne znam, zaista” slegnu ramenima Dušan. Videlo se da je bio razočaran.
„Jesi li siguran u to?” opet će Jelena.
„Da, da... Buća mi je pokazao papino pismo iz decembra, gde on upućuje svoje
poslanstvo na Preljuba, koji bi, kako on kaže, mogao da pomogne u pregovorima.”
„Svašta.. ” tiho izusti Jelena.
„Pusti se sad njih... Imamo trenutno važnija posla” reče Dušan i pokazuje rukom na
Nikolu, koji nemo sedi i čeka.
„Hoću da se još danas pripremiš za put, Nikola‚” reče mu carica.
„Kuda?”
„U Galipolje, kod sultana Orhana... Ali, bez velike pompe i buke.”
„Zašto?”
„Da pokušaš da obnoviš ugovor o udaji moje Teodore za nekog njegovog sina” reče
Dušan. „Ne pričaj o tome nikome da ne bi Nićifor presreo ovaj put tebe. Imamo izdajnika na
dvoru. Ovo je tajni zadatak za koji niko sem nas ne zna. I ne mora niko da zna dok se ne vratiš sa
povoljnim odgovorom od sultana. Je li to jasno, Nikola?”
„Zar nije postignut dogovor sa Bugarima i Romejcima da udarimo po Turcima ove
godine?” pita Nikola Stanjević.
„Jeste...” Sede Dušan na stolicu pored njega. „Ako ni ovaj put ne uspemo da sklopimo
kakav-takav savez sa sultanom.” „Zar misliš da će sultan prihvatiti posle onoga što se desilo
prošli put?” pita Nikola.
„Nema razloga da odbije.” umeša se Jelena. „On zna da mi ne stojimo iza prepada na
njegovo poslanstvo od pre koju godinu.”
„I sem toga, svestan je šta znači što je car Jovan zauzeo Carigrad i proterao
Kantakuzena.”
„Postoji mogućnost da prihvati predlog‚” složi se Nikola.
„Ne sumnjam da ćeš ga ti ubediti da bi to za njega bilo najmudrije” kaza Dušan. „Ako
sklopimo mir sa sultanom, možemo na miru da se posvetimo Carigradu.”
„Mislio sam da si odustao od osvajanja tog grada‚” začudi se Nikola.
„Jesam, zasad‚” reče Dušan. „Uostalom, u njemu je naš saveznik car Jovan. Nema potrebe
za osvajanjem, ali moramo njemu još više da se približimo, da jednom nogom stupimo u
Carigrad. Moramo na sve da mislimo, Nikola.”
„Jasno, care” reče ovaj i ustade. „Krenuću sutra izrana.”
„Idi sad i spremi se za put... i hitaj brzinom vetra.”
„I nikome ni reč o ovome, Nikola! dodaje Jelena dok je ovaj išao prema vratima.
Kada je Nikola Stanjević izašao, Dušan se umorno zavali u stolicu. Bio je zabrinut zbog
onoga što se desilo sa Palmanom. Više mu nije mogao verovati, a nije smeo ni da otvoreno uđe u
sukob sa njim. Znao je da ovaj ne bi mirno položio oružje i da bi došlo do krvoprolića na dvoru.
Moraće drugačije da ga udalji od sebe dok ne smisli kako da ih sve pohvata i kazni. Jer ono što je
on uradio, da se javno ogluši o njegovu naredbu i da povrh svega, pred svima javno preti caru -
bilo je neoprostivo. Ali, sporazum sa Orhanom sada je bio važniji.
„Čudi me da si opet predložila da udamo kćer za sultana” reče joj Dušan. „Otkud to?”
Jelena se na tren zamisli. Pred očima joj je bilo Mokošino lice.
„Eto, došlo mi” kratko odgovori ona, ali Dušan primeti da nije bilo baš tako. Ali nije
želeo da navaljuje.
„Nadajmo se da ćemo ovaj put uspeti” opet će Dušan.
„Na našu sreću, na Teodorinu nesreću” reče majka utučeno. „Ali, nemamo kud.”
„Znam, ističe nam vreme, Jelena‚” reče joj Dušan. „Moramo biti brzi.”
 Glava trideset i deveta
- proleće 1355. godine

„Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila.”

Nekoliko dana kasnije, mir se vratio na skopski dvor, ali se još uvek mogla osetiti
napetost, pogotovo između almogavera i alemanske straže. Car Dušan se trudio da ne pokazuje
da je izgubio poverenje u kapetana Palmana, pa je čak i olako prešao preko neubedljivog
objašnjenja za iznenadni nestanak njegovog sestrića Georga. Bilo mu je teško da poveruje da ga
je mladi čovek napustio kada mu je bio od svih njih najprivrženiji. Ali, ostao je dosledan tome da
ne izaziva sukob sa Alemanima, već da ih se mirno otarasi. Čekao je priliku.
Tog kasnog martovskog dana, car i carica su bili u dvorištu šetkajući se na toplom suncu
dok su se deca uokolo igrala. Oni stariji su vežbali sa Vukanom. Samo je carev sin Uroš sedeo za
stolom i nešto piskarao. Dušan je bio razočaran što on sa svojih dvadeset godina sa ostalim
zmajevitim nije vežbao borbene veštine već je više voleo da čita i da piše. Ali zato se ponosio
desetogodišnjim Milošem Obilićem, koji je bio vrsan mačevalac i jedan od najsnažnijih iako je
bio najmlađi. Toliko je želeo da je njega imao za sina, za naslednika! He bi onda strahovao za
budućnost svoga carstva. Ovako se bar nadao da će Miloš, kao i ostali zmajeviti, pomoći Urošu
kada ovome to zatreba. Bilo mu je drago i što je Lazar Hrebeljanović, iako samo stavilac,
pokazivao veliku odanost prema četiri godine mlađem Urošu i uvek mu se nalazio pri ruci, ali je i
redovno vežbao sa ostalima kod Vukana. I primetio je kako se Lazar bio promenio nakon ženidbe
sa lepom Milicom. Nije više bio momak, već odrastao, zreo čovek, vredan i častan. I on će dobro
doći njegovom Urošu. Car se mnogo trudio da sina okruži sposobnim i vernim ljudima, uostalom
kao što ih je on imao. I stalno je Urošu govorio: „Dvanaest vojvoda, sine. U tome je tajna. I naš
Gospod je imao dvanaest učenika, apostola. Dvanaest junaka na koje uvek možeš da se osloniš i
koji su spremni svoje živote za tebe da polože! ”
„Zašto si tako zamišljen, mužu?‚” upita ga iznenada Jelena.
„Gledam Uroša kako se ne odvaja od knjiga!‚” negoduje Dušan. „Bilo bi mu bolje da se
lati mača ili koplja. Slaba je korist od tih pisanija! ”
„Kao budući car, mora biti načitan i rečit.” pravda ga majka.
„A šta će ako neko krene na njega mačem? Da ga gađa knjigom?” podsmeva se otac.
„Nimalo ne liči na mene. To je pravo čudo!”
„Šta hoćeš time da kažeš?‚” sumnjičavo će Jelena.
„Ko da nije moje dete, eto šta!‚” reče on nezlonamerno.
„Da nisi i ti poverovao u priče koje širi Marija kako to nije tvoj sin?‚” brecnu se Jelena.
„Sram te bilo! ”
„Nisam to rekao, niti pomislio..” iskreno će Dušan.
„Nemoj ti meni... Ti više veruješ toj veštici nego meni!‚” ljutito nastavlja Jelena, koja se
oseti pogođenom.
„Šta te je spopalo, luda ženo?” začudi se Dušan. „Nisam to ni spomenuo. Uostalom, ja
mojoj maćehi ništa ne verujem!”
„Još ćeš da joj poveruješ da sam ja otrovala princezu Jelisavetu da se ne bi oženio
njome!”
„Zašto sad nju spominješ? To je bilo pre više od dvadeset godina! Već sam je zaboravio.
Pusti sad to! ”
„Veštica samo širi priče po dvoru i priča svašta kome stigne‚” žali se Jelena. „Nije ni čudo
što me iza leđa zovu Rogozna.”
„I ti si kriva za to” kaže joj Dušan. „Nećeš da priznaš, a znam da si pokušala nju i
Simeuna da otruješ nekoliko puta.”
„Bože sačuvaj! I kad god neko naprasno umre, ja sam kriva! ” nastavlja Jelena. „Ako
neko truje ljude, to je ona!” I tada se desi nešto čudno. Nešto što i Dušan oseti kao da nije bilo
slučajno. Nešto što je čučalo skriveno u podsvesti i samo čekalo da izroni i pokrene lanac nemilih
događaja. Toga je čovek obično svestan kada je kasno i tad poželi da to nešto nije rekao ili
uradio.
„Dobro, a odakle tebi onaj češalj od roga, onda?” upita je konačno Dušan. „Kada sam te
jednom pitao, prešla si preko toga, ali ja nisam želeo da navaljujem. Kao što rekoh, to je bilo pre
dvadeset godina i više nije važno.” „Onaj sa srebrnom drškom?” upita Jelena, a Dušan potvrdno
klimnu glavom. „Zašto pitaš?”
„Zato što je isti takav dobila princeza Jelisaveta, što mi je čudno‚” smeška se Dušan. Hoće
da je nagna da prizna. Posle toliko godina više mu ni to nije važno. Pomirio se on sa tim kakva
mu je supruga. Bilo mu je samo važno da je njemu verna i odana, a za ostalo... Uostalom, znao je
da ni Marija ne preza od upotrebe otrova, a njih dve nisu bile jedine koje su za tako nečim
posezale. To je bilo najčešće oružje za razračunavanje na njegovom, ali i na drugim dvorovima.
Zato su postojali probači hrane i pića.
„Ako hoćeš da kažeš da sam ja Jelisavetu nekako otrovala tim češljem, onda grešiš.”
ozbiljno će Jelena. „Mada sam imala dobrih razloga za to... Umalo da te izgubim u naručju druge
žene... Doduše, otrovati nekoga češljem vrlo je lukavo. Znam da postoje otrovi koje koža upije i
onda...” Ona zastade kada vide kako se Dušan zagledao u nju. „Nisam je ja otrovala, zabogam
se!”
„Odakle ti onda taj rogati češalj?”
„Rogati češalj!” smeje se Jelena zbog toga kako ga je Dušan nazvao. „Dobila sam ga na
dar, ako te baš zanima.-””
„Od koga, pobogu? Od Marije?”
„Ne, već od tvoje majke.”
„Od moje majke? Od Teodore?‚” začudi se Dušan.
„Da! Zašto se čudiš?” smeje se Jelena. „Ti kao da ne znaš naše običaje, mužu! Svekrva
obavezno daje češalj, uz druge darove, isprošenoj devojci!”
Oboje zatim zanemeše i ukopaše se u mestu. Kada je Jelena pogledala Dušana, ovaj je bio
bled. Razrogačio je oči i zinuo kao da bi nešto rekao, ali ostao je ukipljen. Oseti slabost u nogama
i jezu kako mu se spušta niz vrat. Jelena se uplaši da će mu pozliti, pa brže-bolje reče: „Ma, ne bi
ona to uradila, mužu! Nije ona od takvih!” Dušan potraži najbliže mesto da sedne. Vide obližnji
panj, pa sede i zaroni glavu u šake. Oseti kako ga nešto u grudima stiska, a u glavu mu naviru
prizori iz davne prošlosti. Nije mogao da se seti da se majka ikad protivila njegovoj ženidbi sa
princezom Jelisavetom.
Taman da on opet zine da kaže Jeleni nešto u vezi sa prokletim rogatim češljem, kada im
pritrča jedan prašnjavi glasnik. Videlo se da nije dugo silazio sa konja. I zaudarao je na konjski
znoj. Momak razbarušene kose drži šlem u ruci i rukom briše znoj pomešan sa prljavštinom.
Pokloni se carskom paru, pa zadihano reče:
„Nosim reč od despota Ivaniša iz Toplice, care!”
„Šta? Govori?” Ustaje Dušan.
„On veli da dođeš što hitnije jer ti je mati kraljica Teodora na umoru!”
„Na umoru?‚” začudi se Dušan. Nešto mu zape u grlu.
„Zar tako najednom?” zavapi Jelena. „Pre nekoliko dana bila je ovde, kada je bilo papsko
poslanstvo, bila je živa i zdrava!”
„Kakva ju je bolež pritisla?”pita Dušan. „Da nije kuga?”
Momak se smesta prekrsti i reče:
„Hvala bogu što nije, care. Despot Ivaniš veli da ju je s nogu oborila jaka groznica i da
teško diše... Ali...”
„Ali, šta?‚” upita ga Dušan uznevereno.
„Kraljica Teodora veli da je... otrovana.”
„Šta?‚” uzviknu Jelena.
„Tako ona kaže, carice... Ja nisam vičan u tim stvarima. Samo prenosim šta je tvoja mati
rekla, care‚” pravda se momak. „Tvrdi da je otrovana i zove te k sebi... Veli da hoće svoju dušu
da ispusti na tvojim rukama, pa zato da pohitaš k njoj.”
„Idi i pripremi mi konja‚” reče Dušan glasniku, a onda se okrenu Jeleni „Idem da se
spremim za put, pripremi mi torbicu sa hranom...”
Taman da krene kada ga Jelena uhvati za ruku.
„Ne možeš sam na toliki put” reče mu ona.
„Neću da vodim alemansku gardu” kaže joj Dušan. „Ne govori im ništa.”
„Povedi almogavere, onda!”
„A ko će onda vas da čuva?” Pogleda je značajno Dušan. „Ne brini, mogu sam. I ne
govori nikome kuda sam otišao... He znaš gde sam.”
Dušan otrča u dvor, a Jelena zamišljeno gleda za njim. Bilo je moguće da je Teodora bila
otrovana, razmišljala je, ali ko bi je otrovao na dvoru njenog muža u Toplici? Ona je tamo bila
voljena i nije imala neprijatelje.
„To je sigurno Marijino maslo!” promrmlja Jelena i krenu žustrim korakom ka dvoru.
„Videće ona svoga boga! ”
Dušan se zaodenuo u plašt i nabio kapuljaču preko glave, pa se iskrao kroz gradsku
kapiju. Nakon što je carica krišom ispratila cara, Jelena je otišla pravo u Marijine odaje. Kiptela
je od besa i bila je spremna da je zadavi golim rukama.
Ušla je bez kucanja, tresnuvši vratima, zastala za trenutak, preletela pogledom preko
velike prostorije, pa kada ugleda bivšu kraljicu kako sedi sa svojom kćerkom Teodorom, ona joj
se krupnim koracima primače.
„O ovome sam ti pričala, kćeri‚” reče nadmeno Marija. „Kada sam ja bila kraljica, znao se
red i nije se ulazilo bez najave.”
„Ostavi nas same‚” reče Jelena strogo Teodori.
Žena ustade, ali majka je uhvati za ruku i vrati je da sedne.
„Ne možeš ti u mojim odajama da naređuješ kao da smo mi neke sluge‚” reče Marija ne
udostojivši je ni pogledom.
„Ja sam carica, a svi vi ste moji podanici!” uzviknu Jelena. „A kada podanici počnu da
truju carsku porodicu, njima se odseče glava i nabije se na gradske kapije!”
„Iju! Ko li se drznuo da udari po nama, kćeri?” pravi se Marija, pa kao u čudu stavi ruku
preko usta.
„Mani se kerefeke, znam da ti stojiš iza trovanja! Kaži mi koga si poslala da obavi tvoj
prljavi posao?”
„Ne znam o čemu pričaš, ženo” reče joj Marija.
„Znaš! Znaš! Samo si ti mogla da je otruješ! ” uzviknu Jelena, pa je zgrabi za ramena i
propisno je protrese dok je vikala: „Govori! Kora si poslala? Hoću da mu lično namaknem uže
preko glave! Kora?”
Marija se otrže i odgurnu Jelenu, a kćerka joj Teodora skoči na noge, spremna da brani
majku, pa viknu:
„Zašto bi uopšte moja majka otrovala kraljicu Teodoru?”
Carica je mrko pogleda, a Marija pretrnu.
„Ko je spomenuo da je ona otrovana?”
Teodora shvati da se izlanula, pa preblede i jedva nekako promuca:
„Čula sam... čula sam da se priča o tome.”
„Kad pre kada je glasnik malopre stigao?” Okrenu se Jelena ka njoj.
„Sigurno je nekome rekao usput.. ” Teodora načini korak nazad pa pogledom traži pomoć
od majke.
„Možda ti znaš koga je tvoja majka poslala u Toplicu da otruje staru kraljicu?” pritiska je
Jelena.
„Gubi se odavde, dete!” viknu ljutito Marija na kćerku, pa je uhvati za ruku i gurnu je ka
vratima. „Ne lupetaj gluposti i ne širi priče po hodnicima!”
Teodora uspaničeno i pomalo trapavo domognu vrata i zbrisa ne okrenuvši se. Jelena joj
dopusti da ode jer je znala da ova nema kud da pobegne, a imala je njeno priznanje. Sa njom će
se lako obračunati - i slatko. Podmetnuće joj nešto da pojede i gotovo.
„Ne diraj mi kćerku ili ćeš se pokajati!” zapreti joj pesnicom Marija, kao da joj je sa lica
pročitala šta smera. „Ona ništa nije kriva... Uostalom, kao što i kaže, priča se po hodnicima.”
„Ne verujem ti, Marija” reče Jelena. „I sama znaš koliko naivno to zvuči... Kora si poslala
da otruje staru kraljicu?”
„Nikoga... tako mi krsta ovog” i ona se prekrsti. „Jednu stvar svome pokojnom mužu i
kralju Stefanu nikada neću oprostitm... Samo jednu... A to je što je mojoj kćerki nadenuo ime po
svojoj prvoj ženi!”
„To je uradio zato što nije prestao da je voli ni kad se oženio tobom, veštice!”
„Ali nije dugo potrajalo, zar ne?” osmehnu se zlobno Marija.
„Ubedila si ga da je uda za despota Dragoslava, samo da je skloniš što dalje od njega i da
bi mogla da ga ubediš da imenuje Simčeta za svog naslednika...”
„Simeun je zakoniti Stefanov naslednik! Dušan se silom proglasio za kralja, a tvog Uroša
neću ni da spominjem. To kopile nema pravo na carski presto!”
Jelena joj munjevito opali šamar, ali i Marija joj jednako uzvrati.
„Obe znamo da Uroš nije zakoniti Dušanov sin!” viknu Marija suznih očiju. „Ne znam od
koga si zabređala i briga me, ali slušaj me dobro... On neće nikad naslediti Dušana!”
„Ti ćeš da ga sprečiš, je li?” Krenu opet na nju Jelena.
„Ako treba, i hoću! Moj sin je zakoniti naslednik kralja Stefana, a ne tvoje kopile!” Isprsi
se Marija.
„Samo preko mene mrtve! ” procedi kroz zube Jelena.
„Tako ili onako, moj Simeun će naslediti Dušana kad ovaj umre! ”
„Car je sad u najboljim godinama...” Pogleda je popreko Jelena. „Zašto toliko žuriš da on
umre?... Spremaš li se i njega da otruješ kao njegovu majku, veštice?” I ošamari Mariju još jače
nego prvi put. Ova se prostre po podu i sva razbarušena uhvati se za bolno lice. „Ne znam kome
si đavolu prodala dušu... ali znaj jednu stvar... desi li se nešto caru, neću da gubim vreme sa
otrovima nego ću te rasporiti kao svinju!”
Jelena se okrenu i krenu ka vratima. Pre nego što je izašla, osvrnu se i reče Mariji:
„Moli boga da Dušan ne otkrije trovača u Toplici jer ako mu taj prizna da si ga ti poslala...
neću morati ja da prljam ruke sa tobom.”
I zalupi vrata za sobom. Marija odahnu.
 Glava četrdeseta
- proleće 1355. godine

„Ne pozna se zlo nego kad dođe!”

Dug je put od Skoplja do dvora Drenče, koji se ugnezdio između dva moćna diva: planine
Jastrebac i Kopaonika. Traje bar deset dana napornog jahanja i menjanja konja u usputnim
vojnim postajama. Toliko je glasniku despota Ivaniša trebalo da stigne i donese vest. Dušan je
devetog dana bio nadomak dvora u Drenči. Promenio je najmanje deset konja, više ni sam nije
znao koliko. Ha mestu Zmajeva voda, podno čudesnog Jastrepca, morao je da se odmori jer ga je
konj jedva nosio. Dušan se plašio da neće izdržati ni do večeri kada je planirao da stigne na dvor
despota Ivaniša.
Celim putem Dušan se lomio šta da kaže svojoj majci i da li uopšte da joj iznosi svoje
sumnje u vezi sa smrću princeze Jelisavete. Nikada nije opravdavao trovanje ni razne zavere koje
su stalno kolale na dvoru. Nije mogao da razume pohlepu, zavist i bes kod ljudi koji su imali sve i
živeli bolje od običnog sveta. Ali, morao je da se pomiri s tim jer to nije mogao da iskoreni.
Počev od njegove Jelene, preko Marije, i eto sad, izgleda do njegove majke Teodore. On je bio
strašno vezan za nju jer je jedino ona ostala uz njega sve vreme i čuvala ga od njegovog ćudljivog
oca dok je bio mali.
Bio je svestan koliko se ona zbog toga žrtvovala, počev od razvoda, a pogotovo posle
njega kada je kralj Stefan, uprkos obećanju njoj datom da će Dušan ostati prestonaslednik, ipak
imenovao njegovog polubrata Simeuna da ga nasledi na tronu. Znao je on da ga je majka spasla
od strašne sudbine koju mu je pripremao otac. U početku je nameravao da ga oslepi, kao što je to
uradio njemu deda Milutin, jer se znalo da slep čovek ne može biti kralj, a kada mu se to
izjalovilo, bio je spreman i da ga ubije. Da otac ubije sina! Bilo mu je nerazumljivo. Zbog čega?
Samo zbog vlasti. Ponekad bi pomislio da je njegova loza bila ukleta. Iz generacije u generaciju
priča se ponavljala. Otac, u korist jednog sina, oslepljuje ili ubija drugog! Braća se glože do krvi.
Dušan je želeo da to prestane sa njim, ali kao da mu to sudbina nije dopuštala. Imao je sina
naslednika, ali Marija je želela da za naslednika trona nametne svoga sina. Kao da je njegov otac
iz groba i dalje upravljao njegovim životom. Opet će se dva brata, ovog puta, polubrata boriti za
vlast. Dušana je grizla savest što su oni ispaštali pored Stefana i želeo je da im to nadoknadi. Eto,
i Simeunu je dao namesništvo u Epiru, ali nije mogao da mu ostavi celo carstvo. Ipak je Uroš bio
njegove krvi... Da li je zaista bio? Ubrzo nakon smrti princeze Jelisavete, carica je ostala trudna.
Da li je to bilo moguće? Bilo je tako davno da se toga nije jasno sećao. Verovatno joj je dolazio u
postelju. Ali, zašto su onda svi pričali da je Uroš kopile? Jesu li znali bolje od njega? Sećali su se
da je možda bio odsutan u to vreme? Stalno bi sebe uhvatio kako sumnja, pa bi se prekoravao što
se time opterećuje i ubeđivao se da to više nije ni važno.
Ali, šta sad da kaže majci? Ili je bolje da ćuti? Ona je ipak bila na umoru i šta god da se
desilo, nije trebalo da joj zamera. A kada uhvati njenog trovača, lako će ga prisiliti da prizna ko
ga je poslao. Ispostavi li se da je to bila Marija, oteraće je na vešala, zasluženo će omastiti
konopac...
„Car bez pratnje je laka meta i običnim razbojnicima, a kamoli onima koji mu rade o
glavi‚” začu se glas, a Dušan se trže iz dubokih misli. Skoči na noge i poteže svoj Kladenac.
Osmotri oko sebe, ali ne vide nikoga. Kako je mogao da bude toliko nepažljiv! Rastrojenost će ga
koštati glave!
„Pokaži se pa ćemo videti čija će se glava kotrljati!” uzviknu ljutito Dušan.
Iz šipražja se pojavi Zmaj od Jastrepca vodeći svog Voluja za uzde. Caru laknu i vidno
odahnu.
„Sto mu zmajeva, ala si me prepao! ” reče Dušan vraćajući mač u korice.
„Načuh kako car sam jezdi mojom šumom, pa morah da se i sam uverim u tu ludost!
smeje se Zmaj i pruža mu ruku.
Srdačno su se pozdravili.
„Kao i uvek, dolaziš u pravi čas, stari prijatelju! ” uzvrati mu Dušan. „Sedi, ogrej se uz
moju vatru, uz reku je svežije.”
„Kojim poslom tako hitaš kao bez glave, care Silni?‚” čudi mu se stari vilenjak. „Kao da
prizivaš nevolje! Zar ne znaš da su šume i planine pune opasnih bauka, pogotovo otkad nam više
nema kosingasa?”
„Znam, gospodaru Jastreb planine!” Odmahuje glavom nezadovoljno Dušan. „Ali, muka
me stisla, pa mi pomutila razum. Mati mi je na umoru, pa žurim da je vidim poslednji put.”
„Ah, žalim zbog toga, care‚” snuždi se Zmaj. „Koliko se sećam, zdravlje joj je bilo
naklonjeno.”
„Dobro zdravlje otrov lako naruši, gospodaru” vajka se Dušan.
„Zar je otrovana?‚” iznenadi se Zmaj. „Ko se usudio na takvo zlodelo protiv te nedužne
žene?”
„Ne znam, ali kada mi dopadne šaka, zažaliće dan kada se rodio!”
„Tvoja kuća se ljulja, care Silni‚” ozbiljno će Zmaj. „Nagrizaju je gordi i osioni. Širio si
carstvo na nagovor mnogih zlatoljubaca, a sada ti je teško da ga očuvaš.”
„Znam, gospodaru, moja darežljivost mi se zlom vraća” priznaje Dušan. „Sada mi je
najvažnije da obezbedim svoga sina da me nasledi, jer ima onih koji su se okomili na njega, a on
je nejak i nespreman da se uhvati u koštac sa opakim zverima.”
„Zato si ga na dvoru okružio zmajevitima.”
„Ne znam koliko će mu oni pomoći ako se svi budu urotili protiv njega, ali ja neću večno
živeti‚” reče Dušan. „Moraće da počne da vlada, pa šta mu bog da.”
„Upravo tako, care Silni” složi se Zmaj. „Videćemo kakva ga sudbina krasi... Čujem da je
zmajeviti Miloš spoznao svoje poreklo. Vile nagorkinje ga prihvatiše kao svoga, a one to retko
rade.”
„Zato što je i on sin zmaja, inače ne bi.” reče Dušan.
„Daaa.. ” otegnu vilenjak smešeći se. „Sin Zmaja od Jastrepca.”
„Tvoj sin?” iznenadi se Dušan, a ovaj klimnu glavom. „Onda, nema svrhe da bilo šta
pitam! ”
„Ha! Tako je, care Silni!‚” smeje se vilenjak. „I nama upravlja sudbina, a ne samo vama.
Tako sam se igrom slučaja našao u starom Trojanovom gradu na Ceru i zagledao se u jednu
divotnu pastiricu.”
„Sa tobom je Janja rodila Miloša...‚” zamišljeno će Dušan. „Kako se on našao na
Ždralinu?”
„Ha! I tu je sudbina umešala lrste!‚” smeje se vilenjak. „Ja sam mnogo ranije Ždralina
darovao vilama na Ceru, a one su Miloša posadile na njega i pustile ih niz put.”
 „I ja sam naišao na njih, čudesno!”
„Ne postoje slučajnosti, care Silni‚” kaže mu vilenjak. „Zato se ne trudi da razumeš
sudbinu. Jer ono što ti sad deluje naopako, sutra ili... za pedeset godina dobiće svoj smisao.
Takav je poredak.”
„Hoćeš da kažeš, neko upravlja nama.”
„Bio si prvo kod Dragušle, mislio si da ideš po savet, a bio si na posvećivanju, zatim si
spoznao istinu da je ona Mokoš” kaže mu Zmaj. „Ne govori li ti ona šta da radiš? He usmerava li
te kako treba?”
„Idem li, pak, pravim putem iako vodi u nevolju?” pita ga Dušan.
„Rekoh ti, dalje niz put, iza te nevolje stoji povolja, ali ti je sad ne vidiš” reče Zmaj pa
caru stavi ruku na rame. „Ali, neko drugi to vidi, a to je najvažnije. Zato se na kraju treba pomiriti
sa sudbinom.”
„Kakva li sudbina čeka moga sina Uroša, ili Miloša Obilića?”
„Biće usko vezane, sigurno je... Samo znam da za Miloša čuvam zeleni Drakon, mač
kosingasa Vojinovića, koji onako hrabro pod demonskom hordom pade. I on će preko trnja do
slave stići.”
„Treba mi tvoj mudri savet, gospodaru”, gleda ga netremice Dušan. „Doznao sam da je
možda moja mati kriva za smrt nesuđene princeze Jelisavete, kojom je trebalo da se oženim...”
„Sećam se, Dušane” klima glavom Zmaj.
„Mislim da je bolje da joj to prećutim na njenom samrtnom času nego da joj to
spominjem, ma koliko želeo da znam istinu... Jer moju mati sam uvek uzdizao do nebesa, a za nju
sam uvek ostao dete... A ovo gorko saznanje mi pak nagriza dušu, a sumnja je crv koji mi ne da
mira!” Širi ruke nemoćno car.
„Svakako joj nemoj ništa govoriti, jer ako je tu strahotu počinila, sada nije trenutak da joj
to zameraš, a ona misli da je imala dobar razlog što je tome pribegla. Tako je uvek.”
„Vratio sam se Jeleni i ona mi je rodila Uroša‚” priznade Dušan.
„Eto, vidiš kako sudbina jednu nevolju pretvara u povolju.”
„Da, i sudbina te je sad dovela k meni, gospodaru Jastrebine!” osmehnu se Dušan i pridiže
se. „Da mi umiriš strahove i ohrabriš me pred teške trenutke... Hitam sad svojoj materi da ne
okasnim jer to sebi ne bih oprostio.”
„Ne brini, care Silni‚” ustade i Zmaj i pruži mu ruku. „Čekaće te ona, sigurno.”
„Prešao si dugačak put da bismo se nakratko ispričali” primeti Dušan.
„Čini ti se” smeška se Zmaj. „Neću valjda dopustiti da se car smuca sam po planinama
bez zaštite? Svojevremeno sam kosingasu Milošu Vojinoviću govorio da ću biti uz njega, sada to
isto poručujem i tebi, care Silni. Crni oblaci nadvijaju se nad tobom. Koliko mogu, pomoći ću ti.”
Rastaše se i svaki ode na svoju stranu. Dušan, ohrabren ovim razgovorom, smognu snage
da se suoči sa neizbežnim krajem svoje majke. Zmajev savet mu je samo učvrstio rešenost da
majci ne pominje Jelisavetu.
Car je predveče stigao na omanji dvor despota Ivaniša, gde ga je ovaj lično dočekao sa
svim svojim dvorjanima i stražom. Gospodar Toplice bio je stariji čovek od sedamdesetak
godina, sede kose i brade, ali dobrog držanja i neposustale snage. Još uvek je imao jak stisak pri
rukovanju, što Dušana nije čudilo, jer je znao kakav je ratnik bio u mladosti i da nije bežao od
teškog fizičkog posla iako je bio plemić. Beše čovek od poštenja i časti, jedan od onih u koje je
car imao beskrajno poverenje. Despot se prilično iznenadio kada je ugledao cara bez ikakve
pratnje.
„Gospodaru, gde ti je alemanska straža? Zar si sam prešao toliki put?”
„Oni me samo usporavaju, Ivaniše‚” odgovara mu car dok silazi sa iznemoglog konja
okupanog znojem i sa penom na njušci. „Morao sam da hitam... A jesam li došao na vreme?”
„ Jesi, sinko‚” kaže mu stari despot pa se zagrliše i pozdraviše. „Sećaš li se Dušmana,
moga sina?” Pa pred sebe dovede dečaka od pet-šest godina.
„Kako da ne!” obradova mu se car, pa ga pogladi po kosi. Dečak je više ličio na majku
nego na oca. Čak malo i na Dušana. Teodora je toliko bila opsednuta Dušanom, svojim
prvorođenim sinom, da je i ovom detetu dala slično ime. Čak se i njen drugi sin, Dušanov mlađi
brat, koji je umro u Carigradu kao dete zvao Dušica. Doduše, Dušman je vremenom odrastao u
bogoslužitelja i uzeo monaško ime Danilo. Onaj isti Danilo, koji je postao srpski patrijarh i
književnik, tvorac kulta o knezu Lazaru.
„Kako mi je mati, gospodaru Toplice?” pita ga Dušan.
„Na poslednjem je koncu” reče on. „Čini mi se da samo čeka tebe, pa da se upokoji.”
Dušan i Ivaniš krupnim koracima krenuše ka njenim odajama polumračnim hodnicima
koji su bili osvetljeni zubljem. Naposletku, tiho uđoše u jednu veliku prostoriju, osvetljenu
mnoštvom lojanica i jednim mangalom koji je grejao. Unutra, mnoštvo posluge nepomično stoji
uza zid, a sveštenici kleče uz postelju i tiho se mole za njenu dušu. Miris tamjana je bio jak.
Osećalo se prisustvo smrti, kao da je čučala sklopljenih krila na visokom uzglavlju i samo čekala
da sa njenom dušom poleti u nebesa. Svaki šum se čuo, svaki uzdisaj ili jecaj odjeknuo bi, kao i
mukla škripa drvenog poda, koji je ječao pod nogama.
Među mnogim nepoznatim licima Dušan prepozna jedno i jedva se suzdrža da se vidno ne
uznemiri. Među ženama sa crnim maramama na glavi koje su jecale ili se molile držeći voštane
sveće, stajala je i Vijorika, vračara koju je on izbavio iz tamnice u Petrču. Car se čudio otkud ona
ovde, šta je ovo značilo... Njihovi pogledi se na tren susretoše.
Dušan priđe postelji i pogleda u bledo lice svoje majke. Oči su joj bile zatvorene, ruke
sklopljene, disanje plitko i skoro neprimetno. Njemu noge popustiše i on se polako spusti na
kolena kraj njene postelje.
„Mati.. ” reče joj on tiho. „Došao sam.”
Ona polako otvori oči i okrenu glavu ka njemu. Osmeh joj na tren zatitra na usnama.
Desnu ruku podiže i prisloni je Dušanu na obraz. Oboje istovremeno pustiše suzu. Dušan oseti
njen ledeni dodir, a ona sinovljevu toplinu. Ona zatim pogleda u muža Ivaniša, koji je stajao iza
Dušana, a on shvati njen znak i reče svima:
„Ostavimo majku i sina same.”
Svi u tišini izađoše i njih dvoje ostadoše sami. I smrt koja je strpljivo čekala.
„Najdraži moj.. ” tiho izusti Teodora. „Želela sam tvoj lik da imam u očima kada ih
zauvek sklopim, a ne da iznad sebe gledam smrt u oči.”
„Došao sam što sam pre mogao, jahao sam i danju i noću” reče on zadržavajući suze.
„Razdvojiću se sa dušom, sine, ali ne mogu to da uradim dok se tebi ne ispovedim i tvoj
oproštaj ne dobijem. Jer znam da nisam zavredela Njegov.”
„Ne govori tako, mati mila” reče Dušan. „On će tvoju dušu radosno prigrliti.”
„Čovek za života zgreši, pa se onda nada Njegovoj milosti.”
„On nam uvek oprašta naše grehe jer svaki čovek je grešan, život nam je takav.”
„Gresi mogu biti sitni ili veliki... A moji su neoprostivi.”
„Nije tako, mati.. ”
„Jeste, sine... Ali, želim da shvatiš da sve što sam činila... činila sam samo zbog tebe... Da
bih tebe zaštitila... i učinila te kraljem, carem.”
„Ti si oduvek bila uz mene i najviše tebi mogu da zahvalim što sam postao car. Zato, tvoji
gresi nisu neoprostivi. Božja milost je tolika da nam oprašta i najgore grehe.”
„Na meni leži smrtni greh, no tvoj oproštaj mi je važniji od Njegovog.”
 „Ne govori tako, mati, jer će ti On sve oprostiti.”
„U ovom dvanaestom času za mene... ostaje mi da ti kažem... da sam, ne misleći na sebe,
zgrešila kako ti ne bi došao u iskušenje da to uradiš. He štedeći sebe, želeh da poštedim tvoju
detinju neiskvarenost... i počinih najstrašniji greh od svih... oduzeh ljudski život.”
„Znam, mati... ne moraš mi govoriti.”
„Znaš?...‚” začudi se Teodora i oči joj se opet ispuniše suzama. „Kako si saznao? Kada?”
„To više nije važno, mati” reče joj Dušan držeći je za hladnu ruku. „Sve ti je oprošteno...
Znam da si to uradila samo iz želje da meni pomogneš... He mogu ništa da ti zamerim. Budi
spokojna.”
Teodora odahnu, veliki teret joj pade sa duše. Neizvesnost ju je morila gore od smrti. Pa
ipak, osećala je potrebu da se potpuno ispovedi, da mu kaže razloge za svoj smrtni greh.
„Znaj, sine... da sam imala bilo kakvog izbora... da je postojala i najmanja nada... u dobar
ishod... ne bih nikad ubila tvoga oca...”
Dušan oseti kako se zemlja pod njim otvara i on tone u bezdan očajanja. Oči mu se
ispuniše suzama, a duša mu zavrišta od bola. Jedva se suzdržao da ne ispusti vrisak.
Teodora, držeći ga za ruku, oseti kako je zadrhtao.
„Veruj mi, sine, kada ti kažem... on ti je želeo zlo... Znam da si ga ti voleo uprkos
njegovoj zlovolji i pokvarenosti... Ali, on je prvo prekršio obećanje koje mi je dao... kada smo se
razveli... Bio mi je obećao da će tebe imenovati za naslednika... A onda je ipak Simeuna
proglasio za budućeg kralja... I preko toga sam prešla... A onda mi je, dok je tamnovao u
Zvečanu... rekao da će te oslepeti... čim izađe... a da će pogubiti sve one koji su njega izdali... jer
je znao da ćeš se ti smilovati i pustiti ga na slobodu... Nisam imala kud, sine... Poslala sam mu
onu dvojicu... Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića...” Suze su joj se kotrljale niz lice. „A tebe sam
opila napitkom u vinu... da ne bi znao... da bih te poštedela bola... Možeš li da mi oprostiti,
sine?... Možeš li?”
Dušan je pognute glave krio od nje svoje očajanje i bol. Nije smogao snage da je pogleda
iako je ona vapila za njegovim očima u kojima je tražila oproštaj. Duša mu se cepala, deo je
pohrlio za njegovim ocem, a deo mu je čupala njegova majka. On je ostao prazan.
„Sve što sam zgrešila... bilo je za tvoje dobro... Da te spasem njegove odmazde... Možda
bi te i ubio... Postao je zao čovek... Ona Marija mu je dušu zatrovala protiv tebe... Sina je gledao
kao najomraženijeg neprijatelja... Proklet bio dan kada je mene ostavio zbog nje... Proklet bio
on... A toliko sam ga volela... Ali ni blizu koliko tebe volim, sine...”
Dušan oseti kako njena ruka omlitavi i on polako podiže oči. Dočeka ga njen ukočeni
pogled, kao da još uvek traži oproštaj. I poslednja suza joj se kotrljala niz lice prekriveno velom
smrti.
Car Silni zaroni lice u svoje šake i bolno zajeca.
 Glava četrdeset i prva
- proleće 1355.godine

„Drvo je drvo, kam je kam, a čovek je i drvo i kam.”

Kakve li drskosti i osionosti!” povika Itugen bacivši na pod činiju koja joj je bila pod
rukom. „Šta je taj crv umislio? Da će on da kroji sebi sudbinu?... Kako se usuđuje da se ogluši o
moje zapovesti?”
Freja i Umaj je ćutke posmatraju. Ni Freja nije bolje raspoložena. Besna je na svoga
štićenika što je svojom nepažnjom ugrozio svoje povlašćeno mesto na carskom dvoru. Tolike
godine je proveo u najbližoj okolini cara i sve je upropastio svojom verskom zanesenošću.
Mogao je da se strpi još malo.
„Šta ti je Amurat rekao, majko?‚” pita je Umaj bojažljivo. „Ha! Kako on zna bolje šta mu
valja činiti!” Okrenu se baba prema njima. Oči su joj sevale od besa. „Da mi je javio na vreme,
sve bi ispalo drugačije! Ali, ne! Drznik je ćutao kada je sultanu stiglo raško poslanstvo!”
„Zašto? Što bi to krio?‚” iznenadi se i Freja.
„Zato što obesnik hoće rašku princezu za sebe, a zna da se ja sa tim ne slažem. I rekla sam
mu to prošli put kada smo na vreme sprečili taj brak!”
„Zašto bi želeo za ženu kćerku svog najvećeg neprijatelja kada ne želi mir sa njim?” opet
pita Freja.
„Zato što je oholnik! Veruje da će tako imati veću moć nad raškim carem!”
„Misli da je drži kao taoca?‚” upita Umaj.
„Ma, ne znam šta je uvrteo u glavu taj osionik!” odmahuje rukom Itugen. „Razumem da
hoće da osvoji tu zemlju, to je u prirodi smrtnika, ali ne shvatam zašto je opsednut time da
pridobije protivnika za sebe.”
„Možda tako misli da pokazuje svoju nadmoć” reče Umaj. „Ljudima je najslađe kada
nešto nekome preotmu, pa se time diče.”
„Ne možeš li to da sprečiš kao prošli put?” pita je Freja.
„Kasno je za to” odmahuje rukom Itugen. „Rašani sklopiše ugovor sa sultanom, a ja
nemam nikakav pakt sa Orhanom... Samo sa njegovim drskim sinom Amuratom.”
„Ako se Amurat oženi raškom princezom...‚” započe Umaj.
„Bude li ona bar upola kao njen otac, može još i da preokrene Amurata... i da mi sve
planove pokvari” mrmlja Itugen više za sebe nego što govori njima dvema. „Što žena može da
obrlati muškarca, to mi bogovi možemo samo da sanjamo! Pogotovo ako nam zapadne nadmenik
koji misli da je božanskog porekla! ”
„Zar ne možeš da presretneš raške poslanike?” pita Umaj.
„Čuješ li šta kažem?” brecnu se majka na nju. „Ugovor su sklopili, ništa ne bih dobila
njihovom smrću. Ostaje mi samo da čekam da vidim kome će sinu sultan dati rašku princezu.
Biće najgore ako je Amurat dobije... Nego... Čujem da ni tebi ne ide sve od ruke, Freja?”
„Ah! Upropasti mi sve tevtonac. Našao se uvređenim što mu je car raški zabranio da
prisustvuje misi i sada je pao u njegovu nemilost,” reče Freja. „I još je ubio svoga sestrića.”
„A krila si od nas ko ti je štićenik!” reče joj Itugen. „Opet si pogrešila kao kada si mu dala
da caru vrati usud, zbog kojeg je Erlkonig došao sa Divljim lovom.”
„Rekla sam ti da mi je on potreban živ.”
„Zašto tevtoncu nisi rekla da jednostavno ubije raškog cara?” upita je Umaj. „On nam je
svima smetnja, a tevtonac mu je najbliži.”
„Pa da i njega pogube?‚” odmahuje glavom Freja. „Ne! On mora ostati uz tog vašeg
usuda dok ne uzme koplje, a posle više nije važno!”
„Ti i tvoje koplje! ” ljutito će Itugen. „Kao da je to važnije od cara Silnog!”
„Moramo da pronađemo drugi način da ga ubijemo, Itugen” kaže joj Freja.
„Radim na tome i bez tvoje pomoći” odgovara joj samouvereno ova. „Samo je pitanje
vremena, prava prilika se ukazuje samo jednom, ni pre ni posle.”
„Ni tvoja štićenica se nije bogzna kako pokazala‚” kaže joj Freja. „Otkad je toliko teško
otrovati nekoga?”
„Otkad je miljenik one babe‚” sevnu očima Itugen. „Ali, polako, sada mu je majku
otrovala, a on je sledeći.”
„Zašto nju?” pita Freja.
„Zato što je tako moja štićenica htela! Ni ona nije mnogo bolja od Amurata! Ćudljiva je i
sve radi po svome! Hoće svima da se osveti, a ne samo caru... Moraću da je posetim... Da je
upozorim da se ne igra sa otrovom koji sam joj dala... Još će je otkriti pre no što otruje cara, pa
šta sam onda uradila?... Kako su ljudi sujetna stvorenja, očas umisle da su ravni nama! ”
„Kraj mu je blizu, majko, ne očajavaj‚”reče joj Umaj. „Nije mu ostalo mnogo od života...
i on to zna!”
„Da... da.. ” zamišljeno će Itugen. „Kao da ona baba polako diže ruke od njega... Kao da
je voljna da ga žrtvuje, ali odugovlači. Mene sad kopka nešto drugo. Zašto sada kada joj je bio
miljenik toliko dugo?... Opet nešto smera... Vidi nešto što sam ja možda previdela... Ali, šta?”
 Glava četrdeset i druga
- proleće 1355. godine

„Gora je rana od jezika negoli od mača.”

Tog sedmog dana aprila meseca, Teodora Smilec, supruga i kraljica velikog Stefana
Dečanskog, otišla je Bogu na istinu. A njenog sina cara Stefana Dušana ta istina je proganjala kao
najstrašnija povampirena avet iz prošlosti, rušeći mu sve iluzije koje je imao o majci, ocu... Zato
je utehu potražio u dvorskoj crkvi Drenče, moleći se celu noć. Molio je Boga da oprosti njegovoj
majci što je okrvavila ruke ubivši njegovog oca, princezu Jelisavetu... i bogzna koga još. Jer su
Karavido Fratnut i Đurđo Ilijić ubrzo nakon toga nestali. I molio je Dušan Boga da njemu podari
snagu da oprosti svojoj majci, jer greh joj bi toliki da u njegovom srcu nije nalazio razumevanje
ni opravdanje za tolike zločine. Znao je on da je to činila zbog njega, da ga zaštiti od samovolje i
zlovolje njegovog oca, na i da je želela da on ostane uz Jelenu, a ne da na svoj dvor dovede
nemačku princezu, ali po koju cenu?
U neko doba noći, u crkvi mu se pridružio despot Ivaniš. Ušao je tiho, ponizno i umorno
kao da je najednom ostario za deset godina. Sedeli su jedan kraj drugog na klupi uza zid, ispod
velike freske arhanđela Mihaila.
Tek kada im se molitva neprimetno pretvori u razmišljanje, Dušan mu šapatom reče:
„Tvoj glasnik reče da je moja mati verovala da je otrovana.”
„Tako je govorila‚” odgovori ovaj.
„Jesi li uhvatio vinovnika? Sumnjaš li na koga?” Ivaniš odmahuje glavom.
„Na koga da sumnjam, sinko, kada su to sve ljudi koji bar dvadeset leta kuvaju i spremaju
za mene? A kada je Teodora došla u moj dom, uveo sam i probače hrane, na njeno navaljivanje.
Ona se plašila da će je neko otrovati.”
„Ipak su je otrovali.”
„Teško mi je da poverujem... Jeli smo i pili sve isto.” Dušan se na tren zamisli, na opet
upita Ivaniša.
„Ona baba što je bila među tvojom poslugom, pokraj postelje moje mati... Znam je
odranije.”
„Vijorika?... Hm, da... Neobična žena, vračara je, mislim.”
„Šta će ona na tvom dvoru, despote?”
„Ni meni nije zbog toga drago, ali tvoja mati je bila uporna i često ju je pozivala‚” reče
Ivaniš. „Koliko znam, ta Vijorika je spasla onog malog Miloša Obilića kada je bio pao u postelju
dok si bio u Bosni.”
„To je bila ona?” iznenadi se Dušan. „Vukan mi je ispričao da je moja mati dovela neku
ženu koja ga je iscelila, ali nije mi rekao njeno ime.”
„Da, to je bila ona. Teodora ju je odmah povela sa sobom.”
„Znaš li zašto je dolazila mojoj majci?”
„Ne znam.. ” tiho će Ivaniš. „Možda je tako i bolje.”
 „Gde je ona sad? Popričao bih sa njom.”
„Kažu mi da je otišla sa dvora.”
Dušan glasno uzdahnu iz dubine duše. Prisećao se njihovog susreta u tamnici Petrči. Ona
ga je još tada upozorila da se čuva rogatog češlja. Očigledno da je pri tom mislila na istinu
vezanu za taj češalj, a ne da se čuva od samog češlja. I bila je u pravu, istina ga je zabolela, gore
od uboda mača. Zašto je to uradila ako je već služila njegovoj majci? Iz zahvalnosti što ju je
poštedeo kazne koja ju je čekala? Ali, samo tih nekoliko njenih reči behu dovoljne da pokrenu
čitavu lavinu nemilih događaja koji su kulminirali njegovim saznavanjem gorke istine.
Dušan je još dva dana ostao kod despota Ivaniša, odmarajući se od prethodnog puta, da bi
trećeg krenuo nazad za Skoplje. Ni tada nije želeo da prihvati despotovu oružanu pratnju. Sad su
mu više nego pre bili potrebni samoća i ćutanja. Toliko crnih i teških misli ga je proganjalo.
Višednevno putovanje pružilo mu je vremena na pretek da razmisli o svemu što ga je
tištalo. O majčinoj smrti, o maćehi Mariji, o izdaji kapetana Palmana, o sultanu Orhanu... Sve su
to ostala otvorena pitanja, opterećena sumnjama i strahovima, neizvesnošću kojoj se ishod nije
nazirao.
Nije pronašao vinovnika trovanja, na nije mogao nikoga da optuži za trovanje. Ni svoju
maćehu Mariju, iako mu je ona bila najsumnjivija. Nije imalo svrhe ništa pitati njemu odanog
Jovana Olivera, njenog supruga. On siromah sigurno ništa nije sumnjao, a pogotovo nije znao
kakve zavere ona kuje. To ga je možda najviše sprečavalo da je ne baci u tamnicu. Znao je da bi
se Jovan Oliver okrenuo protiv njega. Bez čvrstih dokaza nije mogao ništa da preduzme prema
oholoj bivšoj kraljici.
Osim toga, u Skoplju ga je čekao problem sa njegovom alemanskom gardom. Zbog
Palmanove izdaje izgubio je poverenje u njega. Moraće nekako da ga udalji od sebe i od svoje
porodice. Ovako se osećao kao da su svi na dvoru bili taoci tevtonaca. Mogao je on da sakupi
dovoljno vojske u gradu da im se suprotstavi, ali ovi su držali dvor i mogli bi da naprave pokolj
na njemu ako on sada povede trupe na njega. Palman mu je jasno rekao da kaznu neće trpeti.
Mogao je da shvati njegovu odanost veri, uostalom i Dušan bi verovatno isto tako postupio, ali
razočaranje je bilo preveliko da bi se sve vratilo na stanje od ranije. Povrh svega, bilo mu je teško
da poveruje u odlazak njegovog sestrića Georga. Ali, morao je da prizna da je sve bilo moguće.
Ako je Palman posle skoro dvadeset i pet godina verne službe kod njega mogao da mu se
suprotstavi zbog papinog poslanstva, zašto ga onda Georg ne bi takođe napustio? S jedne strane,
to je bilo časnije nego da se pobuni poput svog ujaka.
Povratkom u Skoplje, ukazala mu se dobra prilika da reši i taj problem. Naime, stigao mu
je glasnik od njegove sestre Jelače iz Skradina koja je sama sa svojim sinom vladala tim krajem.
Venecija je tražila od nje da otkupi Klis i Skradin. Kako ona nije želela da ih proda, a nije bila ni
u mogućnosti da ih brani, obratila se za pomoć svom bratu.
Car Dušan zato odmah pozva kapetana Palmana. Trudio se da pred njim izgleda kao da je
zaboravio njegovu neposlušnost i da je između njih sve kao što je nekad bilo. Palman je došao
kod cara sa svojim bratom Kijaranom. Dušanu se činilo da ovaj ništa nije posumnjao kada mu je
rekao da ima važan zadatak za njega.
„Kapetane, čuo si da je stiglo pismo moje sestre Jelače‚” reče mu on. „Ona je opet u
velikoj nevolji. Kao i pre nekoliko godina, svi su se okomili na ono malo zemlje što drži. Ovaj
put Mleci hoće da joj otkupe gradove Klis i Skradin. Ako odbije, napašće je, a sama ne može da
se odbrani. Zato sam odlučio da tebe, kao svog najvernijeg kapetana, pošaljem da pomogneš
mojoj sestri Jelači u odbrani gradova, bude li zatrebalo.”
Kapetan Palman se stade premeštati s jedne noge na drugu, posumnjavši na trenutak šta se
krije iza ovakve Dušanove odluke da ga pošalje iz dvora. Ipak, uvidevši da mu pruža ruku
pomirenja šaljući ga da pomogne njegovoj rođenoj sestri, on vrlo brzo sebe ubedi da car nema
nikakvih zadnjih misli.
„Biće mi čast da pomognem tvojoj sestri, care” blago se pokloni ovaj.
„Dokle da branimo gradove, care?‚” upita Kijaran.
„Da budem iskren, odavno nemam nameru da zadržim te gradove, a pomažem sestri samo
da bih njoj udovoljio, zbog uspomene na njenog muža” reče Dušan iskreno. „Važnije mi je da
ostanemo u dobrim odnosima sa Mlecima jer se ipak nadam njihovoj floti, mada ne gajim
prevelike nade u to. Skradin i Klis su predaleko da bismo mogli stalno da vodimo brigu o njima.
A znate da su i Ugari preko Bosanaca bacili oko na te gradove. Bolje je i prodati ih Mlecima
nego dozvoliti da padnu u šake Ugarima. Pokušajte da sačuvate te gradove, pogotovo od
Bosanaca, ali ne upuštajte se u borbu sa Mlecima. Ako vidite da nemate izbora i da je rat sa
Venecijom neizbežan, dogovorite se sa njima o njihovoj prodaji, a izbavite moju sestru i njenog
sina i dovedite ih u ju.”
„Znači da gradove ne branimo po svaku cenu?” ponovi Palman.
„Ne, predajte ih Mlecima bez sile, uz dogovor o prodaji i da oni obezbede vama i mojoj
sestri bezbedan prolaz. Najvažnije je da ih dovedete meni žive i zdrave... Kao što vidiš, kapetane
Palmane, poveravam ti živote moje sestre i njenog sina.”
„Budi bez brige, care” reče Palman. „Biće u sigurnim rukama.”
„Siguran sam da hoće” reče Dušan. „Pripremite se za put čim pre i krenite bez velike
pompe i priče. He želim da Mleci ili Ugari saznaju da sam vas poslao.”
Obojica se pokloniše i povukoše se, a na vratima sretoše caricu Jelenu kako ulazi. Čim su
ostali sami, Jelena ga nestrpljivo upita:
„Jesu li pristali da idu?”
„Naravno da jesu‚” reče joj Dušan. „Nisu ništa posumnjali. Uostalom, idu da izvuku
Jelaču i njenog sina.”
„Znaš da će na neki način sada njih držati kao taoce.” „Ne brinem zbog toga‚” reče
samouvereno Dušan. „Kada se budu vratili, čim puste Jelaču i njenog sina Mladena, svi će biti
opkoljeni i zarobljeni, još dok su na konjima.”
„Pripremićeš im zasedu?”
„Tako nekako... Ali, za to ima vremena. Važno je da ih sad pošaljem van dvora‚” reče
Dušan. „Do sada nisam imao drugog izbora sem da ćutim.”
„Nismo stigli da pričamo... Šta ti je mati rekla? Rekao si samo da si stigao na vreme da je
vidiš poslednji put.” Dušan se seti svega što je čuo pri njenom poslednjem dahu. I uzdahnu.
„Ništa... Samo smo se suzama oprostili jedno od drugog.”
„Nije ti ništa rekla? Nije ti priznala...?”
„Kažem ti, ženo” pomalo nervozno će Dušan. „Ništa nije rekla, niti sam joj ja spominjao
princezu Jelisavetu... Bolje je ovako.”
„Mislila sam da ćeš hteti da saznaš istinu” iznenadi se Jelena.
„Sada znam da je neke istine bolje ne saznati i da čovek mirnije živi u lažnoj nadi.”
„To ne liči na tebe, mužu” nepoverljivo će Jelena. „Znaš da istina kad-tad izbije na
videlo.”
„Da... Ali skoro uvek čoveku ostaju vezane ruke da bi išta promenio.”
„Govoriš li mi iskreno ili sada ti hoćeš mene da poštediš neke gorke istine?”
„Istina i laž su dve strane istog novčića‚” reče Dušan. „Jedno bez drugog ne idu... i kakve
god da su... taj novčić je tvoj ili moj. Često ne znamo koja strana novčića šta predstavlja, moramo
se sa tim pomiriti.”
„Mnogo si tajanstven, mužu” smeška se Jelena.
 „Nisam ja tajanstven, već je sudbina... Po smrti princeze Jelisavete, ti si mi rodila Uroša.
Samo je to važno. A kako ili zašto se to desilo, nama će ostati nepoznato... Pred nama su još teška
vremena i moramo ostati složni kako bismo se jači uhvatili u koštac sa njima. Neko mi je
nedavno rekao da ono što nam sad deluje naopako, sutra ili... za pedeset godina dobiće svoj
smisao.”
 Glava četrdeset i treća
- leto 1355. godine

„Polet’ polet’, bubamaro, otkuda će doći svatovi.”

Čim je car Dušan ugledao vedro, iako umorno lice svog diplomate Nikole Stanjevića na
konju dok je prolazio kroz kapiju na Paun-polju, odmah je znao da mu donosi dobre vesti. I on je
ozaren stajao pored svoje carice dočekujući ga sa dalekog putovanja. He dešava se često da carski
par nekog svog činovnika dočekuje na stepenicama dvora, pa se ubrzo okupilo više radoznalih, a
među njima beše i Marija. Niko od njih nije znao otkud se Nikola Stanjević vraća, ali se po
njemu i njegovoj oružanoj pratnji videlo da dolaze iz daleka. Ono što je carski par ipak iznenadilo
bila su zaprežna kola, koja su vukla dva vola.
Čim je posluga stala da istovaruje kovčege iz kola, svima bi odmah jasno odakle putnici
dolaze. Jer kovčezi behu ukrašeni turskim šarama i slovima, a blešteli su na letnjem suncu od
zlatnih i srebrnih okova. Nikola Stanjević im je donosio darove od turskog sultana Orhana.
Dušan je zadovoljno klimao glavom, pa čim je Nikola sjahao, ovaj mu priđe raširenih
ruku i srdačno ga zagrli. Obojica se smeju zadovoljno.
„Vidim da si uspešno obavio posao! kaže mu Dušan.
„Jesam, care!” odgovara ovaj. „Vidi se, zar ne?”
„Hvala Gospodu da si nam se čitav vratio” opet će Dušan. „A još i sa dobrim vestima.”
„Dug je ovo bio put, a povratak još duži zbog ovih volova!”
„Nikada ne bih pomislio da ću se radovati što vidim par volova!” smeje se Dušan.
„Jes’ vala, da znaš!”
„Nosite to u svečanu dvoranu!‚” reče Dušan posluzi, a onda se okrenu Nikoli: „A ti,
prijatelju, idi se osveži i skini tu prašnjavu odeću, pa dođi da se zajedno naslađujemo ovim
darovima! ”
„Donosim ti sultanovo pismo, na grčkom je pisano pa ćeš ga razumeti. Čitaj ga dok ti ne
dođem kasnije.”
Svi prisutni sa čuđenjem i divljenjem gledaše kako pored njih prolazi desetak što manjih,
što većih kovčega na oko lepih i vrednih. Mogli su samo da zamisle kakve dragocenosti u sebi
kriju. Samo je bivša kraljica Marija na to gledala smrknutog lica i namrštenih veđa, a ljutitim
pogledom streljala Dušana i Jelenu. Od svih zanemelih posmatrača, ona je jedina znala šta ovi
darovi znače. I zato je u sebi kiptela od besa. U jednom trenutku, dok je carski par pratio poslugu
koja je nosila darove, Jelenin i Marijin pogled se ukrstiše. Dok je caričin likovao, pogled bivše
kraljice sevao je od jarosti. Ali, nije ona htela da ostane po strani. Smatrala je da ima pravo da
zahteva objašnjenje zbog tako drskog prećutkivanja nečega toliko važnog. Zato je krenula za
njima.
U svečanoj dvorani posluga ostavi sve kovčege i povuče se prolazeći između Dušanovih
vojvoda i despota koji se zatekoše tad u dvoru, a kojima takođe beše uskraćena istina o
Stanjevićevom putovanju. Ali, za razliku od Marije, oni nisu pokazivali ljutnju, već prijatno
iznenađenje i radost jer su turski darovi značili nekakav povoljan sporazum između njihovog cara
i najvećeg im neprijatelja. Marija uđe poslednja, sevajući od srdžbe i stade kraj svoga muža
Jovana Olivera. Dušan je čitao naglas pismo turskog sultana Orhana:
„Hrišćanskome caru Stefanu Dušanu od kuće Nemanjića, sinu Stefana Uroša, caru Raške
i caru Silnom, selam i beribet šalje turski sultan Orhan Beg od kuće Osman, sin Osmana Gazi
Hana. Primih tvoga elčibašu Nikolu Stanjevića sa jezijom tvojom rukom napisanom. Seir mi je
bilo čitati ovaj muštuluk i što ponovo prstenuješ svoju kćerku Teodoru za nekog od mojih
sinova... Zadovoljno prihvatam.. ”
Dušan prekide dalje čitanje zadovoljan onim što je dotad pročitao, a pogotovo što je u
nastavku video da sultan predlaže i mesto njihovog susreta, pa je to želeo zasad da prećuti.
Prostruja žagor prijatnog iznenađenja među prisutnima i carski par primeti po njihovom klimanju
glavama da odobravaju ovaj Dušanov potez. Bio je to veliki diplomatski uspeh, koji će obezbediti
mir sa Turcima i omogućiti Dušanu da na miru ojača carstvo.
„Svaka čast, care!” uzviknu tapšući vojvoda Preljub. „Ovo je dobra vest i tvoja velika
pobeda! ”
„Skinusmo ih sa grbače!‚” dodaje stari Voihna.
„Pridobismo i Turke, a car Jovan je u Carigradu, šta ćeš bolje!” viče vojvoda Vratko.
I Jovan Oliver zinu da nešto dovikne kada ga supruga Marija povuče za ruku i ućutka ga.
No, ona nije mogla da ćuti, pa se probi kroz prisutne i stade pred carski par.
„Ovo je nečuvena sramota za krunu Nemanjića! ” uzviknu ona ljutito. „Zar carsku
princezu da date tim nevernicima? Nije li njenu ruku zaslužio sin nekog hrišćanskog kralja, a ne
da bude jedna od stotinu u turskom haremu? Otkad mi pregovaramo i dogovaramo se sa našim
neprijateljem? Zar nismo sklopili savez sa bugarskim i romejskim carem da proteramo ta
plemena? Zašto se ovo krišom radilo umesto da se iznelo pred sabor u Seru, gde bi se čuo glas
sviju?”
„Mila maćeho.. ” reče joj Dušan snishodljivo, „zar ćeš i ti da vodiš državničke poslove?
Ha to si imala pravo dok je moj otac bio živ, dok si bila kraljica... To vreme je prošlo. Zato, ne
mešaj se u važne poslove carstva.”
„Činite veliki greh u očima Gospodnjim dajući vašu kćer tom Čerkezu, Mongolu ili šta
god da je! Gde će vam vaše grešne duše? Zar dete u harem da date?” uporno će Marija.
„Ti umišljaš da si još uvek kraljica, Marija!‚” upozori je Jelena. „Tako se ne govori pred
carem i caricom! ” „Jovane Olivere...‚” reče Dušan, „urazumi ženu na vreme.” Ovaj joj priđe sa
leđa i uhvati je za ruku, pokušavajući da je odvuče nazad, ali ona se ne dade već i dalje ljutito
viče: „I kada ste naumili da sprovedete tu sramotu? Kada ćete kćerku prodati u ropstvo?”
He samo da ju je Jovan Oliver odvukao nazad već ju je i izveo napolje.
„Očito da ima onih koji se ne slažu sa dogovorom koji smo postigli sa turskim sultanom”
reče car. „Ali ja verujem da će nam to omogućiti da bar neko vreme živimo u miru sa njima, dok
se ne učvrstimo u Carigradu.”
„Zar ćemo prekršiti savez sa carem Jovanom i napasti ga?‚” začudi se Voihna.
„Nećemo, starino” umiruje ga Dušan. „Pokušaćemo na drugi način da zauzmemo taj grad,
da me on pozove kao svog voljenog strica, kako me naziva.”
Nešto kasnije, stiže Nikola Stanjević, u čistoj odeći i umiven, pa mu se jedva primećuje
umoran hod. Opet mu svi stadoše čestitati i rukovati se sa njim, tapšati ga po leđima i dobacivati
mu šale. Ha kraju ga pustiše da progovori jer su svi bili željni da čuju kakav je čovek bio Orhan i
kakav je njegov dvor.
„Čvrst čovek starog kova!” uzviknu zadivljeno Nikola. „Ne živi taj po zlatnim dvorovima
i mermernim hodnicima! He, ne! Veliki šator mu je dom! Po podu mu razastrti zlatovezeni,
šareni ćilimi pa ti milina da bos hodaš po njima! Ha kopljima mu okačeni zlatni i srebrni štitovi,
sablje demeškinje i poseklice, sve se sjaji i sve divotno miriše. A sultan leži na bezbroj šarenih
jastuka, mekanih kao... paučina!‚” priseća se Nikola sa oduševljenjem, a ostali upijaju svaku
njegovu reč, pa razgoračili oči kao da to pred sobom sada vide. „Orhan obučen u plave haljine, a
na glavi mu veliki turban. Iza njega stoje sluge koji ga hlade nekakvim dugim perjem, a služi ga
golišava i lepa ženskadija... A on mi reče kako više voli da živi na starinski način, dok njegovi
sinovi sebi grade dvorove u Galipolju i Cimpi. Dojmi se meni kao dobar ratnik, ali častan čovek.
Ono što obeća, to će i ispuniti.”
„I kažeš, pristao je da oženi nekog sina mojom Teodorom?” opet ga pita Dušan. „Kaže li
za koga će?”
„Nije kazao, čini se da još nije odlučio, mada reče da jedan od njih navaljuje da je uzme
sebi za ženu”reče Nikola.
„Je li Sulejman?” pita vojvoda Vratko. „On mu je miljenik i sigurno će ga naslediti.”
„Ne, već mlađi sin Murat” odgovori Nikola. „Ko god bude, Orhan kaže da će
neprijateljstva prestati.”
„Daj bože!” uzviknu radosno Dušan. „Potrebno nam je to više no išta! Nego da vidimo šta
nam sultan šalje! Otvorite kovčege! ”
I kako koji kovčeg otvoriše, tako blesnuše svakojake dragocenosti svojom lepotom i
šarenilom; sa neskrivenim divljenjem i uz glasno uzdisanje razgledaju poklone. Njihove oči nisu
mogle da se nagledaju vrednih ukrasa, nakita, tkanina nepoznatog porekla i izrade, mekanih na
dodir i šarenih poput leptirova. Svima beše jasno da su ovo darovi upućeni princezi Teodori kao
odgovor na bračni ugovor.
Dok su svi preturali po kovčezima i naglas komentarisali i pokazivali šta je ko našao,
Dušan je na miru pročitao ostatak sultanovog pisma. Orhan mu je zakazao susret sredinom
decembra u mestu Dijaboli, u Trakiji, a opet ne tako daleko od Galipolja, gde je ovaj bio. Tamo
će sultan doći da preuzme princezu Teodoru.
Svi su bili zaokupljeni sultanovim darovima, pa nisu ni primetili kada se car iskrao iz
dvorane. Nije mu bilo važno ni zlato ni srebro koliko njegova kćerka Teodora. I osetio je potrebu
da je odmah pronađe. Koliko se radovao postignutom dogovoru sa sultanom, toliko mu je bilo
teško što će se odvojiti od nje. Princeza je već imala nešto više od dvadeset godina i odavno je
već bila zrela za brak. Ona je bila njegovo dete, to je znao. Svaki put kada bi je pogledao ili
dotakao, osetio bi tu nedokučivu vezu koja postoji između oca i deteta. To, nažalost, nije osećao
sa Urošem, ma koliko je sebe zavaravao.
Iako nije znao gde je ona, mogao je da pretpostavi i nesvesno je krenuo u konjušnicu. Gde
bi ona bila nego kraj svoga Vihora, kao i Miloš, koji se nije odvajao od Ždralina i silvana Vilana.
A Uroš se nije odvajao od Miloša. I tako ih je sve troje našao zajedno. Miloš i Teodora su pričali
o konjima, a Uroš ih je ćutke slušao. Kada su ugledali cara, ućutaše se. Samo je princeza znala
zašto je otac dolazio. Već je čula za turske darove i pribojavala se da su bili upućeni njoj. Kada je
srela očev pogled, njen strah se obistinio. Brže-bolje nastavi da timari Vihora.
„Sultan ti šalje darove, kćeri” kiselo se osmehnu Dušan. Bezuspešno je pokušavao da
sakrije svoju tugu.
„Znači, ipak ću se udati za nekog njegovog sina‚” zaključi ona. „Koga mi je odabrao?”
„Ne znamo još, biće da je Murat.”
„Kada polazim na put?” upita ona i dalje timareći konja.
„Ima još vremena, tek za koji mesec.”
„Ako je to tvoja volja, povinovaću se, oče”, reče ona. „Tako sam ti rekla i prošli put.”
„Znam, nisam ni sumnjao...” A onda nežno spusti svoju ruku na njeno rame i okrenu je ka
sebi. Oči joj tužne, lice kao od kamena. „Želim da shvatiš koliko je ovo važno za nas...”
„Znam, oče‚” prekida ga ona.
„I da je tvojoj mati i meni isto toliko žao što ideš iz našeg doma ”
„Stalno si govorio da se svako od nas mora žrtvovati na svoj način‚” reče ona. „Sada je
red na mene... I ne brini, neću te obrukati. Znam svoje dužnosti i obaveze.”
„Pričali smo već o tome i znam da nema potrebe da ponavljam” kaže joj otac. „Ti ćeš biti
tamo da zastupaš naše interese.”
„Hoćeš reći, biću njihov talac‚” ispravlja ga kćerka.
„Taoci su nešto drugo, Teodora” povisi malo ton Dušan. „Ti nećeš biti talac, već žena
sultanovog sina i možda njegovog naslednika.”
„Kako ti kažeš, oče.” reče ona isprazno. Stajala je nepokretno, ruku spuštenih niz telo.
Poslušno i bezvoljno.
Miloš i Uroš su ćutke sve posmatrali. Obojica su znala šta to znači, pogotovo stariji Uroš.
„Tvoja mati će te još podučiti šta su tvoje bračne obaveze” reče Dušan. „A Turčin Melek
će ti reći koji su važni običaji.”
„Hoću li morati da uzmem njihovu veru?‚” pita Teodora.
„Takav je običaj, da‚” uzdahnu Dušan. „Ali, zapamti, važno je šta ti je u srcu.”
„Kažu da tuđinkama daju i druga imena, turska.”
„Tako je, kćeri.”
„Daće mi drugo ime, drugu veru, druge običaje, drugi jezik... I vremenom ću zaboraviti
ko sam bila‚” reče ona gledajući oca u oči.
„Nije tačno, kćeri” teši je on. „Nikada ne možeš zaboraviti ko si i odakle si... I ne treba da
zaboraviš, jer bi onda svoju dušu izgubila.”
„A hoću li se ikada vratiti u svoju zemlju?”
„To je malo verovatno.. ” zbunjeno će Dušan.
„Znači, i kada umrem, sahraniće me u tuđini, a ne u mojoj zemlji, kraj mojih predaka, pod
mojim nebom? Pod mojim krstom?”
„Teodora, kćeri...” Dušan pokušava da pronađe prave reči, ali mu one izmiču, jer mu srce
govori nešto drugo. „Ti si princeza, careva kći i..
„Znam, moram da se žrtvujem za neki veći cilj‚” ponavlja ona.
„Kao što se mi muškarci žrtvujemo kad odlazimo u boj...”
„I ja bih radije išla u boj nego u postelju nevernika.”
„Teodora...” opomenu je oštrim tonom otac. „Kako tako pričaš? Mislio sam da si
razumela svoje obaveze kao princeze.”
„Razumela sam ih, oče, ali ne moram i da se slažem sa njima” najzad joj zatreperi glas.
Nije mogla više da se kontroliše.
„Razgovaraćemo još nas dvoje‚” reče joj Dušan, a onda se okrenu sinu: „Uroše, pođi sa
mnom... Čini se da si i ti dobio darove od sultana.”
Uroš bez reči krenu za ocem, a Teodora i Miloš ostaše sami. Ona nastavi da timari Vihora
oštrim, naglim pokretima. Kiptela je od besa i tuge. Osećala je bespomoćnost, zbog koje su joj
suze navirale na oči. Ha kraju, pade na kolena jecajući. Pokrila je lice šakama. I Milošu potekoše
suze. Priđe joj polako, čučnu kraj nje i zagrli je.
„Ne tuguj, sestro” šapnu joj naslonivši glavu uz njenu. „Misli uvek na nas i biće ti lakše”
„Biće mi samo teže! ” izusti ona kroz jecaj. „Znajući da vas više nikad neću videti!”
„Nemoj tako, možda hoćeš” govori joj Miloš dok mu teku suze niz lice. „Otac će ti
sigurno dopustiti da povedeš i Vihora. Imaćeš bar njega.”
„Misliš da hoće?” Pogleda ga ona suznim očima.
 „Naravno, zašto ne bi!‚” kazuje joj on. „A ko zna, možda ćeš se vratiti jednog dana... ili
će neko od nas da te poseti!”
„Ma, ko bi me posetio među Turcima, Miloše? Niko nije lud da ide među njih! ”
„Ja ću da te posetim, sestro! ” odlučno će Miloš. „Ja sam dovoljno lud da te potražim
među tim nevernicima! ”
„Ma, ti si samo dete, kud bi ti dolazio tako daleko?” „Kada porastem, hoću!” ponovi on.
„Obećavam ti... Tako magareću glavu ne nosio!” Teodora se kroz suze nasmeja, a kad Miloš vide
da je može oraspoložiti, on brže-bolje dodade: „Tako me Ždralinova kopita ne satrla!”
„Juu! Nemoj se kleti tako, brate!” uplaši se Teodora. „Tebi je Ždralin sve, zar da
nastradaš od njega!”
„A što bih nastradao od njega ako ću ispuniti svoje obećanje?‚” opet će Miloš.
„Da li ti to ozbiljno govoriš, brate?” Briše suze Teodora.
„Treba li da ti se opet zakunem...?”
„Ne, nemoj!” Smeje se ona. „Verujem ti, mili Miloše... Verujem ti.”
„I treba da mi veruješ, sestro... Kažu da mi je majka bila čobanica, a otac zmaj. Ako je
tako, onda ti dajem svoju zmajsku reč! ” Kada to reče, on se uspravi kraj nje.
„Vidim da jesi zmajevit, Miloše” reče ona gledajući ga odozdo. „I verujem da ćeš mi doći
jednoga dana
„I ako budem mogao, vratiću te kući, sestro” dodade on. „Niko ne treba da umre u tuđini,
već na svojoj zemlji, pod svojim nebom i svojim krstom.”
Ona polako ustade, zagrli ga čvrsto i poljubi ga u obraz. Šapnu mu na uvo:
„Onda ću brojati dane dok ne dođeš po mene, brate Miloše.”
 Glava četrdeset i četvrta
- jesen 1355. godine

„Da nema vjetra, pauci bi nebo premrežili.”

Ispred dvora u Paun-polju okupilo se mnoštvo, pa sve bruji kao u košnici, što od ljudskog
žagora, što od rzanja i frktanja konja. I ljudi i životinje se uskomešali, pa su nestrpljivi i jedni i
drugi da krenu na dalek put. Uzbuđenje i nervoza vidljivi su na svakom licu, u svakom zagrljaju,
svakom poljupcu. Jer jedni kreću na put, a drugi ih ispraćaju, pa iako se ne ide ni u kakav boj,
neizvesnost nije ništa manja, čini se. Još veća gužva nasta kada komora od zaprežnih kola koje
vuku volovi stade da se probija ka kapiji. Broji bar dvadeset zaprega koje nose hranu, opremu i
darove za turskog sultana. Neko se setio da ih istera napolje jer je ionako gužva od pet stotina
oklopnih konjanika i upola od toga broja dvorjana i vlastelina koji su došli da isprate cara i
princezu, ali i svoje najbliže. Svi se guraju, probijaju se, neki nose zavežljaje sa hranom, žene
vuku decu i podmeću ih pod nos očevima koji su u carevoj pratnji, neka deca plaču na sav glas
jer su mala, druga što se odvajaju od očeva. I svaka druga žena briše suze, grli muža... kao da ih
ispraćaju u boj, a ne kao da su pratnja carskog poslanstva.
Nad dvorom, crni gavranovi lete i zloslutno grakću.
U celom tom metežu jedva se vide princeza Teodora, Uroš i Miloš koji se drže za ruke
kao da nemaju nameru da se razdvoje. Teodora ih stiska uz sebe, obasipa ih poljupcima, i briše
suze i sebi i njima. Pored njih stoji carica Jelena, stegla srce i krši ruke, pa ne odvaja oči od svoje
kćerke. Gleda je i upija njen lik jer ne zna da li će je ikad opet videti. U njoj se lome razum i srce,
svaka vuče na svoju stranu i cepaju joj dušu. Razum je teši da je ovo bila ispravna odluka i jedini
izbor, a srce je kudi što daje dete u turski harem, nekom bezbožniku za ženu.
I Dušan se odnekud stvori među njima, a kada Jelena vide njegovo lice obasjano
jutarnjim, mekim jesenjim suncem, kao da ima oreol oko glave, ona zadrhta, nešto puknu u njoj i
baci mu se u zagrljaj. Stisnu ga jako uz sebe, a on jasno oseti kako joj telo drhti, a srce joj
ubrzano udara u grudima.
„Neću da te pustim” prošaputa mu ona dok joj suze pune oči.
„Šta ti je, luda ženo?” osmehuje joj se on. „Pa, nije da idem u ljuti boj... Ovo ne liči na
tebe.”
„Ne znam, mužu moj, možda i jesam luda” podiže uplakani pogled ka njemu. „Znam da
bih razum izgubila bez tebe.”
„Šta pričaš, crna ti, kada ću se vratiti!” Poljubi je on u kosu. „Na koga će se Uroš osloniti
ako ne na tebe.”
„Sa tobom bih u grob legla.”
„To je najlakše, ženo‚” govori joj Dušan. „Najteže je boriti se u životu. Uostalom, šta te je
spopalo? Kažem ti, ne idemo ni u kakav rat.”
„Ma, ne znam... He znam, plašim se da te više videti neću” reče pa zaroni lice u njegove
grudi.
 „Opet ti pričaš koješta.”
„Vidiš li crne gavranove iznad naših glava?” Plaši se ona da ih opet pogleda. „Ne
predskazuju ništa dobro, mužu moj
„Te ptičurine se uvek pojave kada se okupi mnoštvo sveta” teši je Dušan. „Nadaju se
hrani, valjda.”
„Hrane se dušama, da...”
„Budi bez brige, vodim najbolje ljude sa sobom, svoje vojvode... Doduše, bio bih srećniji
da mi nisi utrapila svoga brata baksuza Jovana Asena.”
„Rekoh ti da ga nisam zvala, sam se pojavio i hoće da ide sa vama.”
„Ne vidim zbog čega on i Simeun treba da budu u mojoj pratnji.”
„Zašto to onda nisi rekao Mariji nego si joj opet popustio?” prekori ga Jelena. „Ne odvajaj
se od svojih zmajevitih vojvoda, oni su ti jedini pouzdanici.”
„Bez brige‚” opet joj govori Dušan. „Sultan ne bi pogazio reč.”
„Ne brinem ja za njega” briše suze Jelena. „I taj nevernik je časniji od svakog izdajnika.
Bojim se naših verolomnika.”
„U redu je, ženo” reče Dušan. „Prolazićemo kroz naše gradove, a ostaćemo nekoliko dana
u Beru dok ne stigne glas da je sultan stigao u Dijaboli.”
„Ah! I to ime kad čujem, uhvati me jeza! ”uporno će Jelena.
„Što sad to?”
„Kako što? He znači li dijabolo na grčkom nešto mračno, đavolsko?”
„Pobogu, ženo, svuda vidiš neki loš znamen, prvo gavrane, pa sad đavole... Šta je
sledeće?‚” smeje se Dušan, a Jelena i dalje vidi kako mu lice čudnovato sija na suncu.
„Loši snovi već nekoliko noći!” uzviknu ona.
„Opet neke vragove snevaš?”
„Ne smej se... Uvek te vidim kako nas neka reka razdvaja, a ti hodaš jednom obalom, a ja
drugom. He čuješ dok te dozivam... A kada zagazim u reku, vidim kako njome plove leševi.
Među njima vidim i poznata lica umrlih...”
„To je samo zato što si napeta” ubeđuje je Dušan. „Odvajaš se od svoje kćerke i teško ti
je.”
„Nije to...”
Uto, do njih se probija vojvoda Preljub sa Turčinom Melekom i govori im:
„Sve je spremno za pokret, care...”
„Bolje da krenemo što pre, vidiš kakva je gužva” dodaje Melek.
„Da, da... Duni u rog i daj znak da se uzjaše!” kaže mu Dušan.
Ha to, Jelena opet grli Dušana i rukama ga stiska uza se. He ispušta zvuk, ali oči joj sve
govore. Rekla bi mu sve što joj je na duši, ali nema kad.
„Toliko toga bih ti rekla, mužu moj.. ” jedva izusti ona.
„Znam, voljena moja... Sve znam.”
„Ti si meni sve... I sunce, i nebo i zvezde... Bez toga sam kao u grobu.”
„Ne pričaj tako, videćemo se uskoro.”
I strasno se poljubiše. Ljubila ga je kao nikad ranije, činilo joj se. Kao da ga više neće
imati u svom zagrljaju. Rukama ga je stiskala ne želeći da ga pusti. On se nekako otrgnu,
skidajući njene ruke iz čvrstog zagrljaja oko svog vrata dok mu ona ne pušta poljubac. I onda,
kada im se usne razdvojiše, ona ga svojim zamagljenim pogledom od suza drži i moli da ostane
uz nju. Ali, njegovo ozareno lice zrači mirnoćom i toplinom... kao anđeoska freska na zidu crkve.
„Pozdravi se sa kćerkom” reče joj kratko, a on se okrenu ka svome sinu Urošu.
I on, momak ne izdrža da ne pusti suzu, pa čvrsto zagrli oca dok ga ovaj ljubi u gustu
kosu.
„Ne daj da ti drugi vide suze, sine” reče mu otac. „Car nikad ne plače... Bar ne pred
drugima.”
„Kada ćeš se vratiti, oče?” pita ga Uroš.
„Uskoro... Dotle, slušaj majku i ponašaj se kao car.”
„Ali, ti si car, oče.”
„Da.. ” osmehnu se tužno Dušan. „Jesam, u pravu si... Ti ćeš biti jednoga dana... Zato
budi jak. Zapamti, car misli glavom, ne srcem.”
„Vrati se brzo‚” reče mu sin, a Dušan klimnu glavom.
„A ti, zmajeviti Miloše Obiliću..” razvuče osmeh car, pa ga podiže u naručje, a Miloš ga
zagrli oko vrata. „Slušaj svoga učitelja Vukana... Od njega ćeš naučiti sve tajne reda Čuvara
koplja Svetog Georgija, a kada se vratim, ja ću ti pričati o našem Redu zmaja... Zato budi jak,
hrabar i poslušan kako dolikuje zmajevitim vitezovima.”
„Hoću... oče” zadrhta detetu brada. „Vrati nam se što pre.”
„Uvek ću biti uz vas.” reče Dušan i spusti Miloša.
A majka grli svoju kćerku i obema suze liju niz lepa lica. Nemaju snage ni za osmeh.
Majka je drhtavom rukom mazi po dugoj kosi, a stiska usta, bori se da joj nešto kaže neplačljivim
glasom.
„Kćeri moja, naša uzdanice” reče joj napokon, „sada bi svaka reč bila suvišna. Budi
hrabra kao što si dosad bila i znaš kako da se ophodiš na sultanovom dvoru... I zapamti šta sam ti
rekla: u nas se dobro zna da ko od mladenaca prvi zaspi, taj će prvi i da umre.”
„Ako treba, mati, celu noć oka neću sklopiti.” uverava je kći i briše majčine suze.
„Sunce majčino, briši svoje suze još si mlada, a moje se ne daju više obrisati‚” ljubi je
majka po licu u njene biserne suze. „Moliću svako veče Gospoda da te opet jednoga dana vidim!”
„Ne brini, mati, Miloš mi je obećao da će jednog dana doći po mene i vratiti me kući.”
A carica se vidno iznenadi, pa pogleda u Miloša, koji uspravno stojaše kao da već nosi
barjak.
„Ako ti je on to obećao... onda se Gospodu ne moram moliti.” reče Jelena pa ga pogladi
po uplakanom licu. „Hajde, kćeri, otac te čeka.”
Pa opet zagrli svoju kćer. Upija miris njene kose. Obasipa je poljupcima po licu, u svaku
njenu suzu dok njene joj neutešno liju niz obraze. Gleda je u oči i želi da zauvek zapamti njen
pogled. Zatim, teška srca se odvoji od nje.
Teodora, Uroš i Miloš se čvrsto zagrliše, pa braća ljube sestru, a ona najstarija i onako
najviša, sva na oca, ljubi ih u kose i neke nežnosti im govori. Njih dvojica zanemela, ali pogled
od nje ne odvajaju.
Tada princeza uzjaha Vihora dok ga je njena mati držala za uzde, a Jelena ne izdrža nego
prošaputa konju:
„Da čuvaš moje dete i da mi ga vratiš, Vihore.”
Zatim se okrenu Dušanu, koji sedi visoko na konju, a Jelena ga zagrli za nogu i gleda ga
odozdo dok visoko iznad njegove glave gavranovi kruže i grakću.
„Neka te Gospod i arhangel Mihailo čuvaju i vrate mi te bezbedno‚” reče mu ona, a on joj
položi ruku na kosu. Ona je zgrabi i prinese svojim usnama ljubeći je kao svoju svetinju.
„Bog s vama, mili moji‚” reče Dušan, pa potraži pogledom vojvodu Preljuba i klimnu mu
glavom.
Ovaj čim to spazi, dunu u rog i oglasi se dugi, dubok zvuk sve do Šar-planine. Jelena se
naježi od tog zvuka i u trenutku pusti Dušana. On podbode konja i krenu napred, a ona ispruži
ruke ka njemu. Za njim krenu princeza Teodora, uzdignute glave i uspravna u sedlu, a zatim i
ostali iz careve pratnje.
Oni koji ostaju mašu i šalju im poljupce, pa oči ne skidaju sa svojih voljenih. Duga kolona
sa carem na čelu prođe kroz kapiju i Jelena se tad strese. Izgubila ga je iz vidike, više ga ne vidi.
Stisnu pesnice uz grudi da zadrži srce koje hoće da iskoči. Miloš i Uroš joj priđoše i zagrliše je
čvrsto. Ostadoše zagledani u kapiju gde su maločas prošli njen muž i njena kćerka.
Svi su bili u dvorištu da isprate svoje, samo se Jovan Oliver osvrtao i tražio Mariju. Ali
uzalud, ona nije bila među svetinom, već je sa prozora sve posmatrala. Pogledom je čas tražila
Dušana, čas svoga sina Simeuna. Muž joj nije bio ni na kraj pameti. I ona se bila zagledala u cara
dok ovaj nije nestao kroz kapiju.
Kada se bila okrenula, prepade se silno jer je pred njom stajala strašna prilika mongolske
boginje Itugen i streljala je pogledom. Urokljive oči su joj prebirale po duši i mislima, tražeći
odgovor po koji je došla.
„Za tvoje dobro se nadam da ćeš ispuniti svoje obećanje” reče ova hrapavim, umornim
glasom. „Dosta je bilo tvoga odugovlačenja.”
„Videće te neko u mojim odajama.. ” uznemiri se Marija.
„Više strahuj od moje kazne” reče ova. „Jesi li postupila po dogovoru?”
„Jesam, jesam..” nervozno će Marija pa krupnim koracima krenu do vrata i zabravi ih.
„Simeun i Jovan Asen znaju šta i kako da rade
„Car Silni je oprezan i čuva se otrova..” započe Itugen, ali Marija je opet nervozno
prekide.
„Znam, namazaće rub pehara otrovom, pa ako probaju vino iz bokala biće neotrovno, a
podmetnuće mu otrovni pehar.”
„Toliko puta si neuspešno pokušala da ga otruješ’’ odmahuje glavom Itugen. „Jednu
prostu stvar ne možeš da uradiš! ”
„Zar nisam otrovala carevu majku Teodoru?”
„Nisam ti tražila da nju otruješ, već njenog sina.”
„Morala sam da isprobam kako deluje otrov” pravda se Marija. „Sve što car i carska
porodica jedu i piju, probači proveravaju.”
„Mene ne laži... Otrovala si je jer si htela da joj se osvetiš!” pronicljivo će Itugen. „Želela
si i caricu da otruješ, pa sam morala da te sprečim jer bi onda posumnjali na tebe!”
„Otrovaću i nju posle Dušana.”
„Radi šta god ti je volja... ali prvo završi sa carem Silnim.”
Itugen polako priđe pozoru i krišom pogleda dole.
„Skloni se, videće te!‚” uplaši se Marija.
Ali, Itugen ne mari šta joj ova govori, već pogledom traži Miloša Obilića po masi koja se
razilazi. I ugledala ga je kako i dalje stoji sa Jelenom i Urošem. Bez osećaja, napola otvorenih
usta uprta pogleda u dečaka ličila je na kip, ali iz očiju je sevala mržnja kakva srce peče.
„Usud... Nadohvat moje ruke...”
„Obećala si mi da ćeš onomad i Uroša odneti Divljem lovu, pa nisi‚” kaže joj Marija. „Ni
ti ne ispunjavaš svoja obećanja.”
„Imala sam dobru volju i nakanu, ali njegov prozor je bio zabravljen, rekla sam ti već! ”
sikće Itugen kao zmija.
„Ne znam kako kad sam ga ja širom otvorila, kao i Milošev! Nego namerno nisi htela!”
„Mene ne iskušavaj, smrtnice” čkilji zlurado baba. „Ja, Itugen, ne moram da lažem vas
jadnike. Taj prozor je bio zabravljen.”
„Onda ga je neko za mnom zatvorio.. ” zamisli se Marija, pa pakosno dodade: „A i da nije
bio zatvoren, ta tvoja divlja horda ne bi ništa uradila, kao što nije ni sa Milošem.”
 „Nisam ja kriva što su me drugi izdali‚” reče besno Itugen. „Ali sada je dosta! Nema više
odugovlačenja... Hoću da ispuniš svoje obećanje! Zašto sam ti podarila sina kada nisi mogla sama
da ga svome kralju rodiš?”
„U redu, znam.. ” unervozi se Marija, nije volela kada joj ona preti Simeunom.
„Zar nije kralj Stefan hteo da se vrati svojoj voljenoj Teodori? Jer mu ti nisi mogla
podariti sina!”
„Bila sam mlada! Samo dvanaest godina... Bio je tako... tako grub! ”
„Ne kukaj mi sad” iskezi joj se Itugen. „Tražila si od majke da ti pomogne, a ona se
obratila meni... I ja sam učinila da rodiš naslednika kralju Stefanu! Zato život tvoga sina držim u
šaci...” Pokaza joj baba stisnutu pesnicu. „I dovoljno je da dunem u nju i on će umreti...! ”
„Ne, nemoj!” zavapi Marija. „On će postati car kada Dušan umre!”
„Hoće li car Silni konačno sad da umre?”
„Rekla sam sinu da mi ne izlazi na oči dok to ne obavi! uzviknu Marija, pa onda spusti
ton: „Bez brige, ovaj put ćemo uspeti.”
Itugen je gleda prodornim očima. Vidi da ona ne laže, da je uradila sve što je bilo u njenoj
moći, ali ni to joj nije dovoljno.
„Ovo predugo traje.. ” reče razočarano. „I samo zato što ste vi ljudi tako sujetni, oholi...
nadmeni... Jedno je sigurno, kraljice: neko od njih dvojice će da umre, car Silni ili tvoj sin
Simeun.”
 Glava četrdeset i peta
- jesen 1355. godine

„I slatka i gorka dinja na jednoj vreži raste.”

Car Dušan je proveo u gradu Beru desetak dana čekajući vest da je sultan Orhan stigao u
obližnje mesto Dijaboli na reci Tundži, koja je leva pritoka reke Marice. U međuvremenu je
doneo jednu povelju u Beru, odakle je poslao poruke bugarskom i romejskom caru o odlaganju
ratnih planova protiv Turaka. Te godine su Turci bili zauzeti ratovanjem u Aziji i nisu
predstavljali opasnost po njihove carevine. Osim toga, Dušan se nadao da će udajom svoje kćerke
Teodore za nekog sultanovog sina, obezbediti dalji miran period. Bio je on svestan da je to bilo
samo privremeno rešenje i da je zavisilo prevashodno od toga za koga će se Teodora udati, ali i
nekih drugih objektivnih okolnosti na koje niko nije mogao da utiče. Jer ako bi sultan i osećao
obavezu da ne ratuje protiv Dušana, ništa ga nije sprečavalo da nastavi rat protiv Bugara i
Carigrada, a Dušan im je bio važan saveznik. Ali, Dušan se našao okružen neprijateljem sa tri
strane i morao je da se obezbedi bar sa jedne. Ugarskog kralja se nije plašio, ali se ustručavao da
pređe Savu i da ga napadne da se ne bi još više zamerio papi i drugim katoličkim vladarima. U
takvim uslovima, mir sa Turcima, makar i privremen, mnogo bi mu značio.
Zato, kada mu je sredinom decembra stigla vest da je sultan stigao u Dijaboli, on je sa
svojom velikom pratnjom i komorom odmah krenuo. Ha tom mestu, reka Tundža pravi rukavac i
između njih se ugnezdilo malo mesto prirodno zaštićeno rekom sa tri strane. Ha desnoj obali, na
jednoj prostranoj ravnici sultan je digao svoj logor. Ako je Dušan i mislio da je njegova pratnja
velika, bio je nemalo iznenađen kada je sa obližnjeg brda ugledao more turskih šatora sa oko pet
hiljada ratnika. U sredini se video veliki sultanov čador okružen barjacima.
Dušan je podigao logor nizvodno od turskog bivaka i dok se vojska smeštala, nakon
razmene pozdrava preko glasnika, car se sa svojom pratnjom od najvernijih vojvoda, sa svojom
kćerkom i Turčinom Melekom, uputio kod sultana. Dok je prolazio putem kroz njihov logor,
mogli su da vide razna plemena koja su sačinjavala tursku vojsku. Bilo je tu i Tatara, Čerkeza i
kakvih još divljih plaćenika. Mnogi su imali konje, ali bilo je i mnogo onih sa kamilama.
Dušanova pratnja je dočekana dostojanstveno i brzo sprovedena do sultanovog čadora na
sredini logora. Pred šatorom ih je dočekao lično sultan Orhan sa svojim sinovima Sulejmanom,
Muratom, Ibrahimom i Kalilom. Sultan beše čovek nižeg rasta, bar u odnosu na svoje sinove, i
imao je 74 godine. Imao je dugu sedu bradu i brkove, a na glavi belu čalmu oko crvenog fesa. Za
mukademom mu stoji srebrni bodež pinjal, ukrašen dragim kamenjem, a ogrnut je azdijom,
širokim ogrtačem od crvene čohe sa zlatovezom. Anterija ili gornji deo haljine mu žute boje, a
đečerma ili prsluk crvene. Imao je malo izduženije lice, lepih crta, i krupne oči.
Njegov sin Sulejman-paša, najstariji i sultanov miljenik, ličio je na oca i imao je 39
godina. Bio je vitak, širokih ramena, naočit čovek sa izrazito crnim i debelim obrvama, zbog
kojih su mu dolazile do izražaja crne krupne oči. Činilo se da je stalno namršten. Imao je kratku
crnu bradu i brkove, a beše obučen u crveni jelek zlatovezen i dimije od modra skerleta.
 Sin mu Murat, od 29 godina, jedini ne liči na oca nego na svoju majku, lepih očiju, malo
kosih, tankih obrva i neobično svetlog tena. Za pojasom mu dugi, krivi handžar. Sva braća su
svečano obučena sa fesom na glavi, zlatovezom i dragim kamenjem, i ogrtačima crvene boje.
Ibrahim i Kalil, niži su od Sulejmana, ali ništa manje ponositog i dostojanstvenog držanja.
Ali, svi oni se zagledaše ne u cara Dušana, nego u njegovu naočitu kćerku Teodoru, koja
beše obučena u pantalone, sa puštenom dugom kosom do pojasa. Izgledala je neobuzdano i
prkosno, kao njen Vihor, koga je jahala. A Dušan odmah primeti kako su oni bili zadivljeni
njenim izgledom i visokim stasom. Kada su sjahali, odmah se videlo da je bila viša od svih osim
od Sulejmana.
„Selam, efendija Dušane Stefane!” uzviknu sultan i pozdravi ga blagim zagrljajem.
„Selam‚” odgovori Dušan.
Tu se stvori i Turčin Melek, koji je prevodio Dušanu sve što mu Turci govoriše. Ovi su ga
malo popreko gledali, jer Melek nije bio obučen kao oni, ali ubrzo su ga zanemarili kada je
Teodora stala pored oca.
„Tvoja kćer je kaduna, a ne obična orjatka i trebalo bi da nosi jašmak preko lica‚” primeti
sultan dajući mu do znanja da žene kod njih nose veo ili feredžu.
„Ima vremena i za to, sultane Orhane” odvrati Dušan.
„Ovo su moji sinovi, moj ponos i uzdanici, Sulejman-paša, Amurat, Ibrahim i Kalil... A vi
ste svi dobro došli u moj dom!” Osmehuje se sultan.
Posluga raširila šatorska krila, a sultan prvi uđe sa Dušanom, a zatim Teodora i ostale
careve vojvode. Ha kraju, uđoše i sultanovi sinovi. Car i njegova pratnja su bili zadivljeni
lepotom i bogatstvom kojim je veliki šator bio ukrašen. Hodali su po šarenim, mekanim ćilimima,
prolazili pored stolova od slonovače, sa zlatnim i srebrnim peharima, posuđem, bokalima... Sve je
bleštalo od dragocenosti i prelepo izrađenih ukrasa uglavnom životinjskih oblika, jelena, lavova...
Srebrnih minijaturnih platana koji su sveto drveće, kao i hrastova sa zlatnim lišćem. Ha
počasnom mestu, između svega toga stajao je jedan zmaj ljudske veličine od srebra, ukrašen
raznobojnim dragim kamenjem...
Sultan odmah primeti kako se Dušan u njega zagledao sa neskrivenim divljenjem jer
takvu lepotu nikad nije video, pa rukom prvo pokaza na njega, pa na Dušanov plašt, na kome je
bio izvezen grb reda Zmaja, i reče:
„Tugarin... Zmaj Azije i njegovih naroda.”
„Mi imamo zmaja Videna‚” reče Dušan.
„Ha-ha! Znam, znam.. ” nasmeja se iskreno sultan. „Čuo sam.”
Ha ratnim kopljima koja stoje ukrštene, okačeno je svakojako oružje, oklopi i štitovi. Svi
ukrašeni slonovačom ili zlatom i srebrom, a dragulji se presijavaju i svetlucaju. Tu je čuvena
gadara, sablja sa dve oštrice, dimišćija, đorda, jatagan, navalija, handžar... tako oštri da mogu
čoveka da preseku na pola. Tako okačeni stoje i razni oklopi, džebe i toke, od metalnih pločica,
neki srebrni, drugi zlatni. Ali, ni koplja nisu manje važna, niti zaostaju po lepoti izrade, jer su to
sve megdan-koplja. Običaj je azijskih naroda da pred bitku svaka strana zabode svoje
megdan-koplje pred šatorom zapovednika, kao izazov drugoj strani da dođe i da ga uzme, i time
da odnese pobedu. Ovoliki njihov broj samo je značio koliko su pobeda Orhan i njegovi preci
odneli u dosadašnjim osvajanjima.
Došli su do sredine šatora, gde su bili šareni otomani poređani u obliku slova P sa
soframa, niskim stolovima izrađenim od nepoznatog drveta, ukrašenog slonovačom i zlatom.
Iza glavne sofre, za koju je seo sultan, stajalo je nekoliko crnoputih evnuha sa jataganima
za pojasom, a iza njih čitav red robinja u svilenim, raznobojnim haljinama i feredžama.
Orhan posadi Dušana kraj sebe, sa desne strane, a princezu Teodoru sa svoje leve strane.
Melek sede iza cara. Careve vojvode posedaše ispred njih sa desne, a sultanovi sinovi sa leve
strane.
„Izmećarke!‚” povika sultan i udari dlanom o dlan, a služavke se razletoše kao leptiri oko
gostiju i domaćina. Sipaju vino u blistave pehare, prinose velike poslužavnike sa svakojakom
hranom i voćem: ovčetinom, fazanima, urmama, medom, pomorandžama, grožđem... Sve
zamirisa primamljivim, sladunjavim mirisima i na oko lepim posluženjem.
„Đakonije... poslužite se!” Širi obe ruke sultan, ali malo-malo pa gleda u lepu Teodoru,
koja ukipljeno sedi i gleda ispred sebe.
„Serefe!” diže pehar sultan i pokazuje prvo ka Dušanu, pa njegovim vojvodama.
Orhanovi sinovi ponoviše za ocem.
„U zdravlje!” odgovoriše Dušani njegova pratnja, pa ispiše vino.
Nakon nekoliko trenutaka neprijatnog ćutanja, Dušan započe razgovor:
„Raduje me što je veliki sultan Orhan imao sluha za moj predlog o sklapanju ovog braka
kako bismo učvrstili poljuljano poverenje i sprečili izbijanje novih neprijateljstava.”
„Be aferim, ejvala tebi efendija!” uzviknu zadovoljno sultan, pa onako uzgred stavi svoju
ruku na Teodorinu. Svi ostali primetiše kako se ona uzvrpolji, ali ne mrdnu. Samo je sultan bio
okrenut ka Dušanu, ali mogao je da oseti kako je zadrhtala na njegov dodir. Ali, nije se obazirao
na to, niti je sklonio svoju ruku. „Neiv mi je bio videti tvoju kćerku, koju je tvoj elčibaša Nikola
Stanjević toliko hvalio. Kada sam je malopre video na jedeku, beše mi jasno da nije preterivao u
hvalospevima... I kao što kažeš, efendija, nisu nama potrebni sukobi već da živimo kao dobri
susedi. Uostalom, do zuluma je došlo samo krivicom zulumćara Jovana Kantakuzena! On nas je
pozavadio.”
„Upravo tako‚” reče Dušan. „Slažem se sa tobom, moćni sultanu, on je i krivac što prošli
put nismo zaključili ugovor o princezinoj udaji. No, njega više nema, pa nema razloga da među
nama bude sukoba. Obojica imamo preča posla.”
„Tako je, efendijo!” potvrđuje stari sultan. „Tebi ugarski kralj ne da mira. Malo-malo pa
prelazi reku i pljačka ti zemlju. He razumem zašto ga trpiš kada možeš da ga pregaziš.”
„U pravu si, moćni sultanu... Ali nije mi želja da se zavadim sa papom i drugim
kraljevima.”
„Okrećeš se na zapad gde sunce zalazi, umesto na istok gde ono izlazi! ” odmahuje
glavom sultan, ali ne skida svoju ruku sa Teodorine. „Prati svoje srce, efendija Dušane, i ono što
ti Bog šapuće. Od kraljeva na zapadu očekuj samo ucene. Nije li tako? Zar ti nisu tražili da uzmeš
njihovu veru i ko zna kakve još ustupke? Koliko čujem, ti si bio spreman i na to. Pa čak im ni to
nije bilo dovoljno nego Ugari hoće da ti uzmu deo carstva. Nikada te ne bi gledali kao jednog od
njihovih. Znaš li zašto, efendija? Zato što si drugačiji od njih, isto koliko smo i mi. Zašto si hteo
da prodaš svoju dušu? Jer si se plašio nas Turaka? Kao što vidiš, evo sedimo jedan kraj drugog i
ćef nam je da jedemo i pijemo zajedno. I kuće naše ćemo spojiti.”
„Lepo rečeno, moćni sultanu‚” priznade mu Dušan. „Vidim da si dobro upoznat sa
prilikama u mome carstvu. Nego... kad već reče da ćemo spojiti naše kuće... Kog tvog velikog
sina kaniš oženiti mojoj kćerkom? Pitam da bih mogao da mu nazdravim i poželim dobro
zdravlje i mnogo sinova.”
„Ah!‚” uzviknu sultan, pa se promeškolji na svom otomanu. „Razmišljao sam o tome
mnogo i prošli put... Da li da je udam za svog naslednika Sulejmana, ili pak Amurata, jer ona je
ipak iz ocaka, ugledne porodice. Moj sin Amurat mi se popeo na glavu koliko je želi...
Ha-ha-ha!... No, ovi mladi samo misle srcem, pa mi stari moramo za njih glavom... Tako da sam
konačno odlučio šta ću, efendija. Zadržaću je za sebe, da mi bude sultanija pod moje stare dane.”
Dušan se vidno iznenadi, pa gleda čas kćerku, čas njega, a sultan je tapše po ruci iz milošte.
„Uostalom, pred mladima je život, ima vremena da stvore veliki harem, nego nama izmiče pa
valja iskoristiti svaku priliku da ga ulepšamo. Nije li tako? A znaš i sam, efendija, da time stičeš
pouzdanog i iskusnog saveznika... Da li se slažeš sa mojom odlukom?”
„Na sultanu je da odluči.. ” zbuni se na tren Dušan, koji je dotad bio zagledan u kćerkino
kamenosrdno lice. „Ti svakako najbolje znaš šta ti najviše odgovara, pa poštujem svaku tvoju
odluku.”
„Znao sam da hoćeš, efendija Dušane” klima glavom sultan i ne pušta Teodorinu ruku.
„Ovako ćemo biti sigurniji u naše prijateljstvo... Zato ćemo sad da proslavimo sklapanje našeg
ugovora. Ješćemo i pićemo do pola noći... Ali, pre toga, ako mi dopustiš... Izmećarka! ”viknu
sultan i udari dlanom o dlan.
Uto, pritrčava jedna mlada sluškinja i bez reči stavlja skoro providnu feredžu na Teodoru.
Ona se vidno trže jer to nije očekivala, ali se pribra da ne bi sramotila oca. Hrabro to podnese, ali
proguta knedlu i jedva zadrža suzu da ne kane iz njenog sjajnog oka.
Dušan nemo to gleda i oseća kako mu se srce cepa. Prvo što je pri tom pomislio bilo je:
„Šta to učinih, bog me ubio! Vredi li sve ovoga mi bola?” Dušanove vojvode se samo uzvrpoljiše
i stadoše se zgledati. Ali, ubrzo se sluškinje opet razletoše, pa nalivaju vino i donose nove
đakonije i odnose prazne činije. I dok su se Dušan i Orhan uljudno smeškali jedan drugom,
careve vojvode i sultanovi sinovi su se međusobno gledali ispod oka. Jedino je Teodora u tom
trenutku to primetila i bilo joj je odmah jasno da će kakav-takav mir vladati dokle god stari sultan
bude bio živ. A kakva li je sudbina onda čeka? Nije znala šta čeka sultaniju po smrti sultana. Nije
znala da, bude li imala sreće da preživi krvave čistke koje su se dešavale svaku put kada je
dolazilo do smene na prestolu, može da završi u Kući suza, haremu u kome su živele žene i deca
ranijih sultana.
 Glava četrdeset i šesta
- decembar 1355. godine

„Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu
dužinu dana na vekove vekova.”

Negde oko ponoći, Dušan je u pratnji svojih vojvoda krenuo nazad u svoj logor. Celim
putem se ćutalo, ali se razmišljalo o istoj stvari: Da li je ovo bilo vredno tolike žrtve? Dušan je
osetio tešku tišinu i napetost koja je zavladala među njima. Nije bilo nikog ko se nije dvoumio ili
kajao, ali su se u sebi tešili da će im ovaj brak bar doneti mir. Ali, koliko dugo? Dok stari sultan
bude živ ili duže? Možda da je princeza udata za prestolonaslednika?
Dušana su u tom trenutku morile druge misli. Rastanak od voljene kćerke. Ha kraju večeri
nije mogao ni da se oprosti od nje, jer čim je mrak pao, služavke su je nekud odvele i više je nije
video. I zbog toga je želeo od jada da presvisne. Bio je ljut na sebe. Ni sklopljeni sporazum sa
sultanom ga nije mogao odobrovoljiti. Osećao je da mu je nešto bilo istrgnuto iz grudi i sada je tu
zjapila bolna rupa. Nije mu bilo ni do čega. Jedva je čekao da se veselje završi. A nije bio jedini.
Pored toliko jela, pića, muzike i golišavih plesačica, najsrećniji je bio sultan. Svi ostali su bili
uzdržani i namršteni, pogotovo Orhanovi sinovi.
Kada su stigli u logor, bez reči, sjahaše i raziđoše se pred carevim šatorom. Dušan je
unutra zatekao svog stavioca Lazara Hrebeljanovića, polubrata Simeuna i Jovana Asena, koje nije
vodio sa sobom kod sultana. Kada vide ovu dvojicu, lice mu se namrači još više.
„Care, konačno dolaziš!‚” uzviknu Jovan Asen držeći pehar vina u ruci.
„Pa, kako je bilo, brate?” pita ga brže-bolje Simeun. „Je li sve prošlo u najboljem redu?”
Dušan samo klimnu glavom. Nije mu bilo do razgovora, pogotovo nije želeo da priča o
onome što ga je ionako tištalo, čas slabije, čas jače.
„Dakle, kom je sinu sultan dao moju sestru?” opet će Simeun i ne primećujući carevo
smrknuto lice, misleći da je ovaj možda samo malo više popio.
„Uzeo ju je za sebe‚” reče Dušan dok mu je Lazar pomagao da skine plašt i pojas sa sebe.
„Za sebe?” iznenadi se Jovan Asen. „Stari lisac je opasan! Ha-ha!”
„To je valjda dobro, je li brate?” ozbiljan je Simeun. „Bolje nego da ju je dao nekom
svom sinu?”
„Ko će mu ga znati, valjda” reče nehajno Dušan, raskomotivši se i gledajući nervozno oko
sebe.
„Znači, sve je gotovo?” pita Jovan Asen. „Sutra se vraćamo?”
Dušan opet samo klimnu glavom, nije imao snage ni da ga udostoji pogledom. Posle
svega što se desilo, bilo mu je mučno što su ova dvojica u njegovom šatoru. Želeo je da bude
sam.
„To vredi proslaviti‚” uzviknu Simeun pogledavši Jovana Asena.
„Da! Svakako!” odmah prihvati Bugarin. „Sklapanje ovakvog dogovora sa sultanom nije
mala stvar!” Kada to reče, priđe stočiću, na kome je bio bokal vina i nekoliko pehara. Izabra
jedan i odmah ga stade nalivati za cara.
„Nije mi do vina” prekide ih Dušan. „Dovoljno sam pio.”
Simeun i Jovan Asen se krišom zgledaše.
„Ali ovo je važna prilika, Dušane‚” uporan je Simeun. „Nećemo baksuzirati ovakav
događaj, pa da posle ispaštamo... Hajde, zalijmo uspeh.”
Jovan Asen već prinosi pehar Dušanu, ali ovaj odmahnu rukom i sede za svoj sto.
„Ne pije mi se ništa‚” reče Dušan. „Umoran sam i spava mi se.”
„Znam da ti je teško zbog kćeri, brate..” nastavlja Simeun. „Ali, misli koliko će to dobro
biti za tvoju carevinu.”
„Tako je...” reče Jovan Asen držeći i dalje u ruci Dušanov pehar, pa ne zna šta će sa njim.
„Svi znamo da su velike žrtve neophodne za mir u zemlji.”
„Sada konačno možeš da se posvetiš onome što godinama priželjkuješ... Zauzimanju
Carigrada... Hajde, zalijmo” kada to Simeun reče, Jovan Asen pruža caru pehar, ali ovaj ga ni tad
ne gleda, već je spustio pogled i gleda zamišljeno u zemlju pred sobom.
„Tek sada shvatam koliko je nevažan Carigrad u odnosu na jedan osmeh moje kćerke‚”
reče Dušan i ne videvši da mu Bugarin nudi pehar. „Ni carigradska kruna nije vredna jedne njene
suze...”
„Jutro je uvek pametnije od večeri” govori mu Simeun i uzima Dušanov pehar iz
Jovanove ruke. Sad mu ga on nudi. „Videćeš kako ćeš sutra drugačije razmišljati”
„Sutra mogu samo da odem kod sultana i da tražim da mi vrati moju Teodoru” reče Dušan
i rukom skloni pehar, koji mu ovaj gura pod nos, pa zatim ustade. „Kada se čovek približi kraju
svoga puta... onda shvati da jedino važno što za sobom ostavlja jesu njegova deca... Kroz njih
nastavlja da živi, a ni sve zlato i krune ovoga sveta ne mogu da zamene jedan njihov zagrljaj ili
poljubac...”
U međuvremenu, Lazar mu ćutke namešta ležaj za spavanje i ne primećuje šta se događa
niti sluša šta njih trojica pričaju. On samo misli na svoju Milicu, koju je ostavio na dvoru.
„Ja te molim, brate, da dobro razmisliš pre nego što nešto ishitriš‚” reče Simeun držeći i
dalje svoj i Dušanov pehar u rukama. „Ako bi sutra zatražio da ti se kćerka vrati, to bi bila
neoprostiva uvreda za sultana i objava rata.”
„Ratovi su se vodili i zbog mnogo beznačajnijih stvari‚” reče Dušan skidajući košulju.
Spremao se za počinak. Zaverenici se uzmuvaše. Stoje zbunjeno, ne znajući šta im valja činiti,
kako privoleti cara da ispije svoju čašu stradanja. „Čemu toliki ratovi? Da bismo zgrtali
ovozemaljska bogatstva koja ne možemo odneti u drugi život? A sve što nam je potrebno za
srećan život jesu dom i porodica.”
„Ti si car, Dušane” reče Simeun i načini jedan korak prema njemu. „Ti moraš da misliš na
svoje podanike, na narod. Ako tvoje carstvo na načiniš jakim, drugi će ti ga preoteti i potčiniti
tebe i tvoju porodicu, a dom uništiti, narod porobiti.”
„Ti kao car moraš misliti na svoje verne podanike” dodaje Jovan Asen.
„Jovane Asene.. ” uzdahnu Dušan, „ti si pohlepan na novac kao moljac za ovčijom
kožom... Nemoj mi pričati o vernosti kada sve radiš iza mojih leđa.”
„Hajde, brate, popijmo pa se raziđimo za počinak.. ”nudi ga Simeun.
„Ovo kao da nem govori gluvome... Rekoh ti da neću više piti! iznervira se Dušan.
„Ostavite to vino i pustite me da legnem!”
Simeun i Jovan Asen se zgledaše i spustiše pehare sa vinom na sto pored sveće lojanice i
bez reči izađoše iz šatora. Dušan i Lazar ostaše sami.
Car obuče dugu košulju za spavanje i sede za sto čekajući da Lazar završi nameštanje
njegovog poljskog kreveta.
 „Hoće li u tvom domu biti uskoro prinove, Lazare sinko?” upita ga Dušan gledajući ga
kako pedantno sve radi.
„Radimo vredno na tome, care” stidljivo će ovaj.
„Ako, i treba... Čovek se meri čašću, a bogatstvo brojem dece” reče Dušan, pa onako
zamišljeno dodade: „Trebalo je da budem bogatiji, a ispadoh najsiromašniji u svom carstvu
„Nikada ne znamo šta nam je sudbina spremila, care... Dok ne bude kasno” reče Lazar.
„Mudro govoriš, Lazare” reče Dušan i nesvesno uze najbliži pehar u ruku. Stade se
poigravati njime čekajući da Lazar završi. „Ne kaže naš narod uzalud: Jedna koza okozi dvoje
jarića, pa od jednoga koža dospe na bubanj, a od drugoga na jevanđelije.”
„Ha-ha!‚” nasmeja se Lazar. „Upravo tako, care!”
Kada Lazar završi, on se okrenu ka Dušanu i vide kako ovaj prinosi ustima pehar sa
vinom.
„Čekaj, care.. ” reče mu njegov stavilac Lazar. „Nemoj to piti.”
„Zašto, Lazare?” Upita ga Dušan držeći pehar blizu usta.
„Iz tog pehara je pio Jovan Asen” odgovori on.
„Juuu,” nakrevelji se Dušan. „Omraženog li čoveka! Da mu ko dlaku od brkova popije,
otrovao bi se! ”
On spusti taj pehar, pa uze drugi koji mu se činio da je njegov.
„Da nije ovaj Simeunov?” pita ga Dušan.
„Ha-ha, mislim da nije, care...”
Dušan prinese pehar ustima.
„Čekaj, care!‚” opet će Lazar i prilazi mu. „Nije probano.”
„Ma, ko bi me u ovoj bestragiji otrovao, sinko, ako već nije sultan Orhan hteo?‚”
osmehnu se car.
Lazar ne reče ništa, ali značajno pogleda cara. I ovome spade osmeh sa lica čim se seti
Simeuna i Jovana Asena, pa dade pehar svom staviocu. Ni momku ne bi svejedno, jer je car
obično imao svoje probače hrane i pića, ali sada je već bilo kasno, oni su bili otišli na počinak, a
njemu bi neprijatno da kaže caru da se boji i sam da proba. Zato, proguta knedlu, zasta na
trenutak držeći pehar tik do svojih usana, ali videvši kako ga car gleda, on ga brzo nagnu i popi
dva-tri gutljaja.
Spustio je pehar na sto. Za to vreme njih dvojica su se ispitivački gledali i čekali da li će
otrov da deluje...
„Da li vidiš sad, sinko, koliko je teško jadnim probačima?‚” reče mu Dušan. „Meni ih je
uvek žao... Toliko puta, svaki dan, oni su u nemilosti svoje sudbine.”
„Čini se da je u redu, care‚” reče mu Lazar.
„Onda je verovatno Simeunov pehar!‚” nasmeja se glasno Dušan, a sa njim i Lazar.
„Bolje da pijem iz njega... on mi je bar brat.”
„Polubrat, care‚” nesvesno ga ispravi Lazar, pa kad shvati svoju drskost, on brže-bolje
reče: „Oprosti na mojoj neuljudnosti, care.”
„I Jelena me stalno ispravlja‚” reče Dušan i uze pehar, iz koga je Lazar pio. „Valjda me
tako stalno podseća ko je zapravo on.”
Kada Dušan vide da je Lazar završio sa svojim obavezama, on mu se toplo osmehnu:
„Idi malo odspavaj, sinko... Uskoro će svanuti.”
„Hoćeš li i ti sada leći, care? Ako nećeš, pričekaću‚” kaže mu Lazar.
„Hoću, hoću.. ” uzdahnu Dušan. „Odavde se ne vidi moja Šar-planina, inače bih sačekao
da je vidim okupanu prvim suncem.”
Lazar izađe iz šatora i ostavi cara samog. Dušan je bio duševno ispražnjen, samo mu je
neka čuma čučala u grudima, a srce mu tugovalo za kćerkom. On nagnu pehar i ispi ostatak vina.
Spusti ga na sto kraj sveće lojanice. Plamičak je izgarao. Poslednjim treptajima svetla on primeti
beličast, bledast odsjaj otrova na rubu svog pehara. Tužno se osmehnu. Otrov je bio premazan
samo na polovini ivice. Lazar je pio sa neotrovne strane. Dušan tiho izusti:
„Bar se ti, dete, ne otrova
Dušan Stefan Nemanjić, car Silni, umro je 20. decembra 1355. godine ili 6863. godine od
postanka sveta, u svojoj 48. godini života. Neki kažu nekoliko dana pošto je pao u postelju.
Sahranjen je uz sve počasti u svojoj zadužbini - crkvi Svetih arhanđela kod Prizrena, u podnožju
njegove Šar-planine.
He zna mu se mesto i čas smrti. Bog zna.

KPAJ PRVOG DELA