1
 Glavni urednik Zoran Hamović
Urednik Smilja Marjanović-Dušanić
Likovna oprema Dragana Atanasović

Naslov orginala
THE IMORTAL EMPEROR
Donald Nikol
Cambridge University Press 1992

  2
 Donald Nikol

BESMRTNI CAR
Preveli
Ivan Panić Veljko Rakonjac

CLIO 1997
GLAS SRPSKI

  3
  4
PREDGOVOR

Uzbudljiva priča o sudbini Konstantina XI Dragaša

(1448-1453), poslednjeg vladara Istočnog rimskog carstva,
je među onim istorijskim temama što samom prirodom
događaja i ličnosti kojima se bave zahtevaju da konačni
rezultat istraživanja, srazmerno nadarenosti autora, poprimi
formu lepe književnosti. Zbog toga je knjiga o „besmrtnom
caru", za predstavljanje njenog autora ovdašnjoj čitalačkoj
publilci, možda pogodnija od nekih drugih, u naučnom smislu
jednako kvalitetnih, ali zato svakako manje romantičnih.
Donald M. Nikol je u ovom trenutku jedan od najistaknutijih
svetskih vizantologa starije generacije. Od 1970. do 1988.
bio je profesor Novogrčke i Vizantijske istorije, jezika i
književnosti, na Kraljevskom koledžu u Londonu. Posle
penzionisanja, do 1992. godine, bio je direktor biblioteke
Genadion u Atini, gde je ova knjiga najvećim delom i nastala.
Među njegovim brojnim radovima valjalo bi da budu
spomenuti Poslednji vekovi Vizantije, 1261-1453 (1972),
Vizantija. Njena crkvena istorija u odnosi sa zapadnim
svetom (1972), Meteori. Stenoviti manastiri Tesalije (1975),
Crkva i društvo poslednjih stoleća Vizantije (1979), Kraj
Vizantijskog carstva (1979), Epirski despotat 1267-1479
(1984), Studije iz poznovizantijske istorije u prosopografije
(1986), Vizantija i Venecija. Studija o diplomatskim i
kulturnim odnosima (1988) i kao poslednja, zbirka eseja o
pojedinim istaknutim ženama poznovizantijskog društva, pod
nazivom Vizantijska gospa. Deset portreta, 1250-1500
(1994). U ovoj godini se očekuje izlazak monografije o caru,
piscu i monahu, Jovanu VI Kantakuzinu (1346-1354).
Pored privlačnosti štiva na odluku izdavača da ovo delo
objavi na srpskom jeziku uticale su, u jednakoj meri, i neke
druge okolnosti. U našoj naučnoj sredini je interes za
problematiku poznovizantijskog društva prisutan već neko
duže vreme. Da se zadržimo samo na radovima
  5
monografskog karaktera, najpre je objavljena Vizantijska
provincijska uprava u doba Paleologa Ljubomira
Maksimovića (1972). Život vladara, uzet kao okvir za
izlaganje kompleksnih problema poznovizantijske epohe, bio
je predmet dveju obimnijih monografija: Sumrak Vizantije.
Život Jovana VIII Paleologa (1392-1448) Ivana Đurića (1984)
i Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391) Radivoja Radića
(1992). Ovoj grupi radova mogli bismo pridodati
prosopografsku studiju Sanje Mešanović Jovan VII Paleolog
(1996). Knjiga profesora Nikola, koja veoma detaljno izlaže
pojedinosti iz života Konstantina Dragaša, kao i atmosferu
Carstva koje je nestajalo decenijama, ovaj niz radova na
izvestan način tematski upotpunjuje.
I više od toga, kao što je tragična povest o poslednjem
vizantijskom caru daleko pretrajala trenutak njegove smrti na
dan pada Carstva, tako je ovo delo na kraju završilo daleko
van vizantoloških voda, koje su u formalnom smislu
ograničene godinom turskog osvajanja Carigrada (1453).
Relativno mnogobrojni izvori koji omogućavaju da se prati
odjek vesti o padu Carstva i smrti poslednjeg vizantijskog
vladara, poslužili su autoru da izloži genezu mita o caru „koji
nije umro, već samo zaspao". Mitologija „besmrtnog cara"
nije vredna pažnje samo kao fenomenološki problem, već i
kao prilog razumevanju nekih problema iz novije balkanske
istorije. Od predstave o neumrlom vladaru-heroju do sna o
obnovi Carstva bio je samo jedan korak, na je posmrtna
povest Konstantina Dragaša znala da ima posrednog uticaja
i na neke sasvim konkretne političke planove i pokrete. Ali
„Velika ideja" obnove grčkog, odnosno vizantijskog Carstva
na ruševinama Otomanske Imperije, propala je posle
katastrofe grčke vojske u Maloj Aziji 1922. Priča o vaskrsu
Carstva vratila se sa visina svetske politike u lagume
popularne kulture, gde je najvećim delom i nastala.
Poslednja verzija legende o „besmrtnom caru" zabeležena je
pre dvadesetak godina u jednoj grčkoj pop-folk kompoziciji.
Takođe u nedalekoj prošlosti, na sasvim drugom kraju
Evrope, u Engleskoj, umro je poslednji iz brojnog niza lažnih
potomaka Paleologa, koji su svi na specifičan i pomalo
bizaran način bili zaslužni za nastavljanje tradicije o
  6
poslednjem vizantisjkom caru, i kao takvi bili predmet ove
knjige.
Pored navedenih, postoji bar još jedan razlog zbog koga
bi priča o Konstantinu XI mogla biti posebno zanimljiva za
ovdašnji milje. On je pomalo sentimentalne prirode, i leži u
činjenici da je majka poslednjeg vizantijskog cara bila
Srpkinja, Jelena, kćer srpskog velikaša Konstantina
Dejanovića — Dragaša. Ova okolnost je svakako bila jedan
od motiva koji je inspirisao prvog, i pre profesora Nikola
jedinog, autora monografije o poslednjem caru. Valja ovom
prilikom podsetiti na srpskog istoričara i diplomatu, poslanika
na dvoru engleskog kralja, Čedomira Mijatovića (1842-
1932), koji je daleke 1892. napisao svoju knjigu Konstantin,
poslednnji car Grka, ili tursko osvajanje Cartrada 1453,
nadahnuto je posvetivši tadašnjem nasledniku grčkog
prestola, princu Konstantinu.
Uz nedavno prevedeni Pad Cartrada 1453. godine ser
Stivena Ranismena ova knjiga će najpre biti od koristi svim
onim istraživačima koji se iz bilo kojih razloga budu doticali
problematike samog kraja Romejskog Carstva, kao i
studentima istorije. Nesumnjivo je opravdano i očekivanje da
će ono što je u njoj tragičnio i romaneskno privući i širu
čitalačku publiku.

Srđan Pirivatrić

  7
  8
PREDGOVOR AUTORA

Konstantin Paleolog je bio poslednji vladar Carigrada,

Novog Rima. Poginuo je 1453. godine, braneći svoj grad od
turske najezde. Ovim turskim osvajanjem okončan je preobražaj
hrišćanskog Vizantijskog carstva u muslimansko Osmalijsko
carstvo. Konstantinova smrt označava kraj jednog društva čiji
su temelji postavljeni u IV. veku naše ere, za vladavine
Konstantina Velikog, pa čak, može se reći i mnogo pre toga, u
doba Avgusta, prvog rimskog cara. Stoga su Vizantinci nazivali
sebe Romejima ili Rimljanima, a ne Helenima ili Grcima.
Poslednji Konstantin je vladao kao car nešto više od četiri
godine. U njegovo vreme teritorije nekada moćnog Vizantijskog
carstva obuhvatale su samo Carigrad sa predgrađima i deo
Grčke. On je vladao milošću i uz saglasnost Turaka. Uprkos
tome, do svog poslednjeg trenutka bio je svestan činjenice da je
jedini pravi rimski car sve dok je „carica gradova" (Carigrad) u
njegovoj vlasti.
Bio je osmi član porodice Paleolog koji je nasledio carsku
titulu od kada je njegov predak Mihailo Paleolog oteo presto
1261. godine. Smatra se, u načelu, da je on jedanaesti car koji
je nosio ime Konstantin, iako ga Edvard Gibon i neki drugi
istoričari nazivaju Konstantinom XII. Osnovne činjenice o
njegovom životu i vladavini zabeležili su savremeni vizantijski
hroničari koji su ga poznavali, ali i potonji grčki istoričari. O
nerazjašnjivim okolnostima njegove pogibije tokom turske
opsade Carigrada, koja predstavlja jedan od najdramatičnijih
događaja hrišćanskog srednjeg veka, pisali su mnogi autori:
Grci, Italijani, Turci i Sloveni. O opsadi i padu Carigrada
napisano je mnogo i u novije vreme, pri čemu posebno ističemo
tekst ser Stivena Ransimena. Ova knjiga nema za cilj da se
pridruži ostalim knjigama koje govore o propasti Carigrada
1453. godine. Njena glavna te ma je Konstantin Paleolog,
  9
njegova herojska smrt i legende koje su nastale među
hrišćanima na grčkom govornom području, u potonjim
generacijama. Mnogi od njih su očekivali njegovo vaskrsnuće i
obnovu izgubljenog carstva, što su vremenom poistovetili sa
grčkom nacijom — zamisao koja bi bila strana većini
Vizantinaca ili Romeja 15. veka. Tako je poslednji vizantijski car
Konstantin postao simbol nadanja i očekivanja grčke nacije u
nastajanju koja bi jednog dana trijumfovala nad ruinama
Osmalijskog carstva.
Jedina monografija o Konstantinu, do ovog časa štampana
na engleskom jeziku, jeste ona čiji je autor Čedomilj Mijatović,
tadašnji ambasador Srbije na dvoru Svetoga Džejmsa. Knjiga je
izašla 1892. godine pod naslovom Konstantin, poslednji Grčki
car, a posvećena je Njegovom kraljevskom visočanstvu princu
Konstantinu, tadašnjem zakonitom nasledniku Kraljevine Grčke.
Autor nije bio usamljen u mišljenju da je grčki narod, prekaljen u
ratu za nezavisnost protiv Turske tokom IXX veka, predodređen
da oživi Vizantijsko carstvo koje je prestalo da postoji posle
pada Carigrada i Konstantinove smrti.
U sastavljanju ovog rada svakako mi je mnogo pomoglo
bogatstvo literature biblioteke Genadion u Atini, gde sam se po
službenoj dužnosti izvesno vreme nalazio na mestu upravnika.
Pored toga, zahvalnost takođe dugujem i profesoru A. D.
Paliurasu sa Univerziteta u Janjini koji mi je omogućio da
kopiram neke od minijatura iz njegovog rukopisa o Georgiju
Kloncasu; gospodinu Simonu Bendalu što je podelio sa mnom
svoje odista veliko znanje o numizmatici iz doba Paleologa;
doktorki Rut Makridis na pomoći prilikom beleženja stihova o
mramornom caru; najzad, profesoru A. A. M. Brajeru koji me je
hrabrio tokom istraživanja vizantijske genealogije.

  10
SPISAK SKRAĆENICA

В Byzantion
BNJ Byzantinisch-neugriechische Jahrbücher
BS Byzantinoslavica
BZ Byzantinische Zeitschrift
CFHB Corpus Fontium Historiae Byzantinae
DIEE xxxx (grčki)
DR Dölger, F., Regesten der Kaiserurkunden des
oströmischen Reiches, V: 1341-1453 (Munich-Berlin,
1965)
EEBS xxx-(grčki)
JOB Jahrbuch der österreichischen Byzantinistik
Lambros, PP Па/VaioXoYEia ка1 Пс^отгоуупбкхка (Athens, 1912)
MPG Migne, J. P., Patrologiae cursus completus. Series
graeco--latina
NE xxx (grčki)
PLP Prosopographisches Lexikon der
Palaiologenzeit, ed. E. Trapp et al. (Vienna, 1976-)
Schreiner,
Chron. brev. Chronica byzantina breviora: Die byzantinischen
Kleinchroniken, ed. P. Schreiner (CFHB X1I/2:
Vienna, 1977)

  11
  12
  13
  14
1 SUMRAK CARSTVA

U noći 2. marta 1354. godine razorni zemljotres opustošio

je čitavu obalu Trakije zapadno od Carigrada. Neki gradovi su
nestali sa lica zemlje. Drugi su bili potpuno uništeni i napušteni.
Ostale je stihija delimično poštedela, ali su njihove odbrambene
zidine sravnjene sa zemljom. Preživelo stanovništvo raštrkalo
se iz svojih porušenih domova, tragajući za utočištem u
gradovima koji je nesreća poštedela. Zemljotres je pratilo
strahovito nevreme. Veliki broj izbeglica, naročito žena i dece,
stradao je u ovoj nepogodi. Mnogo više njih zarobili su
osmanlijski vojnici, koji su se u zoru spustili do ruševina. Čak i
najveći grad te oblasti, Galipolj, nije izbegao tu sudbinu, iako je
većina stanovništva uspela da pobegne morem.1 Turci su dobro
poznavali ovu teritoriju. Oni su godinama pre toga služili kao
najamnici, učestvujući u sukobima oko prestola ili u borbama za
trgovinsku prevlast u Vizantijskom carstvu. Lako su prelazili
preko Helesponta, dolazeći iz Male Azije, koja se već nalazila
pod njihovom kontrolom; posle svake najamničke kampanje
otpuštani su nazad sa platom koja im je sledovala, ali oni bi se
pobrinuli da sa sobom ponesu i plen stečen u pljačkama. Car
Jovan VI Kantakuzin je verovao da ima poseban odnos sa
sultanom Orhanom, sinom Osmana, osnivača osmanlijskih
Turaka. On je 1348. godine udao svoju kćerku za Orhana, kao
da je želeo da pokaže da je zajednica između Grka i Turaka
moguća i da se svet može podeliti na hrišćansku Evropu i
muslimansku Aziju.

                                                            
1
Ioannis Cantacuzeni eximperatoris historiarum libri IV, ed. L.
Schopenus, Bonnae 1828-1832, 298-9; Nicephorus Gregorae Byzantina
historia I-II, ed. L. Schpenus, Bonnae 1829-1830, 220-2; Nicephorus Gregoras,
Byzantina Historia, ed. L. Schopen, III, Bonnae 1855, 220-2. Schreiner, Chron.
brev., II, 283-4. 
  15
 Bilo je to, možda, prilično naivno gledište, zasnovano, pre
svega, na ličnom prijateljstvu. Orhan je bio čovek od reči.
Međutim, njegov sin Sulejman ustao je protiv ovog
džentlmenskog sporazuma o podeli interesnih sfera. Jedan deo
Sulejmanovih trupa, verovatno u najamničkoj službi kod
vizantijskog cara, 1352. godine okupirao je utvrđenje u blizini
Galipolja. Po okončanju bitke oni su odbili da se vrate kući,
zahtevajući da im tvrđava, po pravu osvajača, pripadne kao
plen. Tako je nastalo prvo stalno naselje osmanlijskih Turaka na
evropskom tlu. Samo dve godine kasnije zemljotres im je dao
priliku da se još više učvrste i prošire. Sulejman je prešao
tesnace na obali Male Azije i zauzeo je ruševine Galipolja. Sa
sobom je poveo mnoštvo vojnika i turskih imigranata kako bi
obnovili i naselili napuštena sela i gradove. Galipolj je dobio
turski garnizon, dok su se u napuštenim kućama naselili
muslimani. To je postala glavna kontrolna tačka morskih puteva
u Helespontu, od Azije do Evrope. U godinama koje su usledile
stvorena je legenda o ovom pohodu Turaka, prema kojoj je
Sulejman sledio put preko vode koji mu je obeležila mesečina.
Pošto su jednom zauzeli Galipolj, osmanlijski Turci se nikada
više nisu vratili kući. Put ka Evropi za njih je bio otvoren. Ta
1354. godina zapravo je prelomna tačka sa koje više nije bilo
povratka za hrišćansko Istočno rimsko carstvo. Već do 1405.
godine, dakle samo pola veka kasnije, Osmanlije su postali
gospodari Bugarske, Srbije, Makedonije, Tesalije i većeg dela
centralne Grčke. Vizantijsko carstvo svedeno je na Carigrad sa
predgrađima, delove Peloponeza, nekoliko grčkih ostrva i na
teritorije koje su Turci dozvolili Vizantincima da zadrže pod
uslovom da njihovi carevi plaćaju danak osmanlijskim sultanima
i da im služe kao vazali.2
Konstantin Paleolog je rođen 8. februara 1405. godine. Bio
je četvrti od sedam sinova cara Manojla II, koji je na vizantijski
presto stupio 1391. godine.3 Manojlo Paleolog vladao je
razjedinjenim carstvom koje je polako nestajalo.

                                                            
2
D. M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453, London 1972
249-50. 
3
J. W. Barker, Manuel 11 Palaeologus 1391-1425, New Brunswick N J 1969,
494-5. PLP, IX, no. 21500. 
  16
 Nekada moćno stablo Carstva, sa Carigradom u kome je
zasađeno prvo seme vizantijske imperije, izgleda da je počelo
da se savija pod udarcima hladnog vetra koji je dolazio s Istoka.
Međutim, jedna od njegovih mlađih grana još uvek je cvetala.
Car Jovan Kantakuzin, prijatelj i tast Orhanov, naimenovao je
svog sina Manojla za despota 1349. godine, dodelivši mu pri
tome na upravu veliku vizantijsku provinciju Peloponez
(Moreja). Još od četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine
centralna i južna Grčka nalazile su se pod stranom upravom.
Krstaši su tokom osvajačkog pohoda postavili u Atini franačko
vojvodstvo, kao i franačku ahajsku kneževinu u Moreji. Na čelu
ovih uprava smenjivali su se zapadni vladari raznih
nacionalnosti. Za Grke starosedeoce svi oni su bili stranci.
Preko svojih kolonija na ostrvima i luka na kopnu, mletački
trgovci su prigrabili najviše koristi od okupirane Grčke. Ipak,
vremenom, kako je ahajska kneževina slabila, što usled loše
uprave, što zbog nedostatka novih regruta koji bi popunili stare
trupe, Vizantinci su malo no malo vraćali izgubljene teritorije u
svoj posed. Manojlo Kantakuzin je preko trideset godina bio
despot Moreje. Ovaj daroviti vojskovođa, upravnik i državnik,
uspeo je da unapredi svoju oblast i da je proširi na račun stranih
suseda. Prestonica Moreje se nalazila u Mistri, čije se ruševine
još uvek mogu videti na obroncima planine Tajget koja se izdiže
nad spartanskom ravnicom. Kada je Manojlo 1380. godine
umro, vlast nad Morejom prelazi s porodice Kantakuzin na tada
vladajuću kuću Paleolog, prvo na Teodora, sina cara Jovana V,
a potom 1407. godine na Teodora II, sina cara Manojla II i
starijeg brata Konstantina Paleologa. Oni su nosili titulu
despota, koju je samo car imao prava da dodeli, a teritorija
kojom su vladali postala je poznata kao despotovina Moreja.4
Krajem 13. veka carica Irina od Monferata predložila je
svom suprugu Androniku II da usvoji zapadni običaj deobe
vlasti među svojim sinovima i pastorcima. Car je bio zgranut.

                                                            
4
O opštoj istoriji despotovine Moreje može se saznati iz: D. A. Zakythinos,
Le Despotat grec de Morée, I: Histoire politique; II: Vie et Institutions, ed.
Chryssa Maltézou, London 1975; S. Runciman, Mistra. Byzantine Capital of the
Péloponnèse, London 1980; I. P. Medvedev, Mistra. Очерки истории и култури
поздневизантиского города, Leningrad 1970. O Manojlu Kantakuzinu: D. M.
Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca. 1100-1460,
Washington, D. C. 1968, no. 25. 
  17
Prigovorio je da jedinstveno Istočno rimsko car-stvo nikada ne
može biti podeljeno i preobraćeno u poliarhiju.5 Međutim,
početkom XV veka ovakva slepa odanost vizantijskoj tradiciji
postala je neodrživa. Potonji carevi došli su do saznanja kako je
jedini način da sačuvaju svoje rascepkano carstvo upravo ovaj:
da upravu i odbranu udaljenih gradova i provincija povere
svojim sinovima, koji bi njima vladali kao despoti. Manojlo II je
bio blagosloven svojim muškim potomstvom. Istina, jedan od
njegovih sinova, Mihailo, umro je 1406. godine, ali ostala su
šestorica. Najstariji sin Jovan bio je predodređen da cara
nasledi na prestolu. Drugi sin Teodor vladao je kao despot u
Moreji. Treći sin Andronik naimenovan je 1408. godine za
despota Soluna, u vreme kada je imao nepunih osam godina.
Nije preostalo još mnogo raspoložive teritorije za deobu. Iz tog
razloga je Manojlo II i ostavio kraj sebe u Carigradu svog
četvrtog sina Konstantina, rođenog 1405. godine, sve dok se ne
uprazni odgovarajuća apanaža.6
O Konstantinovom detinjstvu i ranim godinama ne zna se
mnogo. Bio je odan svojoj majci Jeleni, kćerki srpskog velikaša
Konstantina Dragaša. Često su ga nazivali porfirogenitom, jer je
rođen u Purpurnoj odaji carske palate. Po tome se Konstantin
razlikovao od svog starijeg brata Teodora, kao i od mlađe braće
Dimitrija i Tome, ali ne i od najstarijeg brata, budućeg cara
Jovana VIII. Još u svojoj mladosti Konstantin je našao odanog
prijatelja u Georgiju Sfrancesu, potonjem istoričaru, čiji spisi
predstavljaju detaljan i jedinstven izvor za proučavanje
Konstantinovog života. Poreklom iz Moreje, Sfrances je
prvobitno služio na dvoru Manojla II. Njegov ujak je bio
Konstantinov tutor, a njegovi rođaci Konstantinovi poverenici,
prijatelji i pratioci. Kada je Jovan VIII stupio na presto, u početku
nije bio voljan da usliši Konstantinovu molbu da Sfrances stupi
u njegovu službu, jer je u njemu imao dragocenog carskog
izaslanika, diplomatu i savetnika u Carigradu.7 Ipak, kako je

                                                            
5
Pseudo-Phrantzes, Chronicon malus, ed. V. Grecu, Georgios Sphrantzes,
Memorii 1401-1477: in anexy Pseudo-Phrantzes: Macarie Melissenos Cronica
1258-1481 1966, 172, (цитирано као Sphrantzes, Chron. minus; Phrantzes,
Chron. maius). 
6
Manojlo je taksfe imao sina Konstantina koji je umro dok je bio beba, pre
1405. godine. Sphrantzes, Chron. minus, 4; PLP, IX, no. 20491. 
7
Sphrantzes, Chron. minus, 22-4. 
  18
Konstantin oduvek bio u dobrim odnosima sa svojim starijim
bratom, na kraju je uspeo da ostvari svoj zahtev. Međutim,
njegova veza sa mlađom braćom, Dimitrijem, rođenim 1406, i
Tomom, rođenim 1409. godine, bila je manje prijateljska. Jedan
od Konstantinovih sledbenika u kasnijim godinama hvalio je
njegovu spretnost u lovu, jahanju i borbenim veštinama, kao i
njegov pustolovni duh, životnu snagu i hrabrost.8 On je možda
nasledio nešto od zapovedničkog držanja svog oca Manojla,
čija je pojava ulivala poštovanje među onima koji su ga sretali
tokom njegovih putovanja no Zapadnoj Evropi. Ne postoji
očuvan nijedan Konstantinov portret, osim onih na nekoliko
novčića i pečata. Ti nejasni i stilizovani prikazi nemaju
preciznost portreta njegovog brata Jovana VIII, koji je izradio
jedan italijanski slikar koji je cara lično video.9
Konstantin je rođen u svetu čiju su vladajuću klasu činili
pripadnici raznih naroda. Bilo je to društvo koje je živelo pod
stalnom pretnjom propasti. Mešoviti brakovi njegovih vladara
predstavljali su političko sredstvo preživljavanja i opstanka.
Konstantinov deda, car Jovan V Paleolog (1354-1391), bio je
sin italijanske princeze Ane Savojske. Nzegov ujak, car
Andronik IV, uzeo je za suprugu princezu iz bugarske carske
porodice. Njegov drugi ujak, Teodor I, despot Mistre, oženio je
kćer firentinskog vojvode Atine Neria Ačajuolija. Njegova tetka
Irina bila je udata za Halila, Orhanovog sina. Rođak, koji je vrlo
kratko vladao kao Jovan VII, bio je oženjen Đenovljankom iz
porodice Gatiluzija. Žene njegovog starijeg brata, Jovana VIII,
bile su Ana, ćerka Vasilija Moskovskog, zatim Sofija od
Monferata i, najzad Marija, kćerka Aleksija IV Komnina, cara
Trapezunta. Brat Teodor II, despot Mistre, oženio se Kliopom
Malatesta, kćerkom Karla Malatesta, grofa od Riminija. Sam
Konstantin ženio se dva puta, a obe njegove žene bile su
Italijanke. Teško je o njemu govoriti kao o čistokrvnom Grku,
budući da mu je majka bila Srpkinja, a otac poluitalijan. Ipak,
kao i većina njegovih savremenika, on je sebe smatrao
Rimljaninom, Romejem ili Vizantincem.

                                                            
8
Ioannis Dokianos, Encomium of the Emperor Constantine Palaiologos, ed.
Lambros, PP, I, 221-31, посебно 227. 
9
Na Konstantinovim novčićima i pečatima, videti niže. 
  19
 Kada je juna 1422. godine sultan Murat II sa svojim
trupama opkolio Carigrad, Konstantin je imao sedamnaest
godina. Dugo pre toga Vizantija je bila pošteđena turske
agresije. Car Manojlo II imao je dobre odnose sa prethodnim
sultanom Mehmedom I. Posle Mehmedove smrti 1421. godine
postalo je jasno da se politika Turske prema Vizantiji menja.
Opsada Carigrada bila je duga i teška. Odbranom grada
uglavnom je upravljao Jovan VIII, koji je neposredno pre toga
krunisan kao savladar zajedno sa svojim ocem i predodređen
za njegovog zakonitog naslednika. Zahvaljujući Jovanovoj
budnosti, Turci su se povukli pre isteka te godine. Ipak, bio je to
pretežak napor za već ostarelog cara Manojla. Septembra
1422. godine on je doživeo jak moždani udar i ostao teško
paralizovan. Iako je posle toga živeo još pune tri godine, upravu
u Carigradu faktički je preuzeo Jovan. Izgledi na budućnost bili
su mračni. Solun se, takođe, nalazio pod turskom opsadom.
Manojlov sin Andronik, despot Soluna, bio je mlad i lošeg
zdravlja. U leto 1423. godine, uz očev pristanak, on je ponudio
Solun Mlečanima. Grad je u septembru promenio gospodara,
postavši najveća i jedna od najunosnijih mletačkih kolonija na
grčkom tlu.10

Jovan VIII je osetio da je došlo vreme da zatraži pomoć od

Zapada, kao što je to pre dvadesetak godina, istina bez mnogo
uspeha, učinio i njegov otac. U novembru 1423. godine pošao
je na put za Veneciju i Ugarsku. Pre toga je Konstantina
naimenovao za regenta u Carigradu. Konstantin je bio mlad.
Bio je to njegov prvi susret sa vlašću, a tom prilikom je dobio i
titulu despota.11 Ha svu sreću, stari car Manojlo, iako vezan za
postelju, imao je dovoljno snage da savetom pomogne sinu; i
posle nekoliko početnih neuspeha, Konstantinu je pošlo za
rukom da zaključi sa Muratom novi mirovni ugovor. Bio je to
ponižavajući sporazum. Ipak, on je bar za neko vreme poštedeo
Carigrad novih turskih napada. Potpisan je 22. februara 1424.
godine.12 Konstantin je dostojanstveno i uspešno obavio svoju
regentsku dužnost. Početkom novembra 1424. godine njegov

                                                            
10
Barker, Manuel II, 361-71; Nicol, Last Centuries of Byzantium, 346-51. 
11
Sphrantzes, Chron. minus, 14-16. 
12
DR, V, nos. 3402-4. 
  20
brat Jovan VIII vratio se sa putovanja po Italiji i Mađarskoj
tokom koga je malo šta postigao. Ugarski kralj mu je, kao dobar
katolik, savetovao da se, zajedno sa svojim narodom, zakune
papi na vernost i da sklopi uniju sa rimokatoličkom crkvom,
kako bi uvećao mogućnosti za dobijanje pomoći sa Zapada.
Ovaj predlog nije bio nov. Svojevremeno je ponuđen i
Jovanovom ocu Manojlu II On ga, međutim, nikada nije
prihvatio, smatrajući da bi unija sa rimokatoličkom crkvom
uzbunila Turke i izazvala njihov otpor, kao i da je to vid moralne
ucene.13

Manojlo II je umro 21. jula 1425. godine u sedamdeset

petoj godini života, pošto se nekoliko meseci pre toga
zamonašio. Jovan VIII je i formalno postao car. Njegov brat
despot Konstantin sada je morao dobiti svoju apanažu. U
nedavno zaključenom sporazumu Turci su velikodušno dozvolili
Vizantincima da zadrži komad zemlje severno od Carigrada kao
svoj posed. Bila je to teritorija na obali Crnog mora koja se
protezala od Mesemvrije na severu do Derkosa na jugu. Izgleda
da je njoj pripadala i luka Selimvrija, zapadno od Carigrada.
Ovo područje je 1425. godine dodeljeno despotu Konstantinu.
U strateškom smislu ono je bilo važno jer je štitilo severne
prilaze Carigradu. Ipak, Konstantin ne bi mogao mnogo da učini
da su se Turci odlučili da prekrše uslove primirja i liše ga
njegove apanaže.14

Na putu u Veneciju 1423. godine Jovan VIII je svratio u

Moreju. U Mistri se video sa svojim bratom despotom
Teodorom. Teodor je bio skloniji mirnom životu, posvećenom
nauci, nego stalnim pritiscima upravljanja i ratovanja. Dve
godine ranije on se oženio Kliopom Malatesta iz Riminija. To je
od samog početka bila nesrećna zajednica i Teodor je
pokazivao iskrenu želju da se zamonaši. Bratovljevu posetu je
iskoristio da mu se poveri. Kada se Jovan vratio u Carigrad,
pretpostavljao je da Teodor još uvek ima iste namere. Zbog
toga je pozvao Konstantina iz Mesemvrije, da on zameni brata
                                                            
13
Barker, Manuel II, 376-9. 
14
Sphrantzes, Chron. minus, 18. Ducas, Istoria Turco-Bizantina (1341-1462),
ed. V. Grecu, Bucharest 1958, 237-245. Schreiner, Chron. brev, II, 429-30. DR,
V, no. 3414. 
  21
na mestu despota Moreje. Konstantin je više puta do tada
dokazao svoju odanost i sposobnost. Nema sumnje da bi
mogao postati dostojan gospodar Mistre. Međutim, Teodor se u
međuvremenu predomislio. Neki od njegovih pristalica, naročito
njegov učeni prijatelj Jovan Evgenik, podržali su ga u nameri da
napusti svetovnu taštinu zarad zadovoljstva koje je pružao
religiozni život. Ali oni drugi, očito rečitiji, uspeli su da ga ubede
kako je on zapravo mnogo potrebniji svetovnom životu. Najzad
je odbio da se odrekne despotovine u korist brata Konstantina i
pomirio se sa ženom. Kao despot Mistre vladao je sledećih
dvadeset godina. Bilo je to vreme napretka despotovine i
uspona njenog kulturnog i intelektualnog života. Pod
Teodorovim okriljem mnogi naučnici i filozofi okupili su se na
dvoru u Mistri. Kliopa Malatesta je podržavala svog muža,
hrabreći ga u ovom plemenitom poduhvatu. Kada je 1433.
godine umrla, Teodor je bio krajnje utučen i potišten jer ju je
vremenom iskreno i nežno zavoleo.15
Ovakav razvoj događaja onemogućio je Konstantina da
postane despot u Mistri. Ipak, posle očeve smrti,
novoimenovani car Jovan VIII odlučio je da Konstantinovu
darovitost iskoristi što bolje. On bi mogao dobiti na upravu
posebnu apanažu u Moreji. Bilo je očigledno da Teodor, koji je
srećno živeo na svom posedu u Mistri, nije mnogo praktičan
čovek i da bi mu pomoć i podrška sa strane dobrodošli. Turci su
1423. godine provalili kroz odbrambeni zid Korintskog kanala,
koji je izgradio Manojlo II da bi se zaštitio od njihovih upada.
Okupirali su Moreju i opustišili je. Malo pre toga italijanski vladar
Epira i ostrva Kefalonija, Karlo Toko, okupirao je Klarencu i
Elidsku niziju na severozapadnoj strani poluostrva. Teodor je sa
njim sklopio primirje, ali ono je 1426. godine prekršeno i Toko je
nastavio svoju kampanju. Stoga je car Jovan odlučio da Moreju
i svog brata oslobodi ovih neprilika. Krenuo je iz Carigrada
1427. godine sa namerom da se o tome lično pobrine. Sa
sobom je poveo Konstantina i Georgija Sfrancesa, koji je tada i
formalno stupio u Konstantinovu službu. U Mistru su stigli 26.
decembra, odakle su produžili za Klarencu koju su opseli sa
kopna i sa mora. U pomorskoj bici, nedaleko od ostrva Ehinada,

                                                            
15
Ioannis Eugenikos, Advice to the despot Theodore, ed. Lambros, PP, I, 67-
111.  
  22
brodovi Karla Toka su potopljeni, posle čega se on sam predao.
Toko se složio da se odrekne nedavno osvojenih teritorija, ali je
pokušao da spase svoje dostojanstvo. Ponudio je Konstantinu
svoju mladu bratanicu Madalenu za suprugu, dajući mu
istovremeno Klarencu i Elidu kao njen miraz. Bio je to prijateljski
sporazum koji je odgovarao obema stranama. Klarenca je
promenila gospodara 1. maja 1428. godine, a 1. jula, u blizini
Patrasa, Konstantin se oženio Madalenom Toko. Madalena je
prihvatila grčko ime Teodora. Posle svadbene ceremonije, njen
stric Karlo Toko otplovio je nazad do svojih poseda u Epiru.16
Neposredno pre ove ženidbe, Konstantinu je uručeno jedno
dosta čudno pismo, sročeno u stihovima. Njegov nepoznati
autor, tvrdeći da ga je napisao pod uticajem božanske
inspiracije, čestitao je caru Jovanu na pobedi, ali je u isto vreme
upozoravao Konstantina da odustane od venčanja sa
bratanicom Karla Toka, jer to je porodica kojoj se ne može
verovati.17 Bio je to mudar savet, istina dat iz nešto drugačijih
razloga no što je rečeno. Postavljanje Konstantina za drugog
despota u Moreji, bio on oženjen Italijankom ili ne, uticalo je na
sistem upravljanja i vodilo novim nevoljama u budućnosti. Do
1428. godine despotovinom je upravljao jedan predstavnik
carske porodice, koga je postavio car. Sada je trebalo da ih
bude dvojica, a ne zadugo i — trojica. Taj treći despot trebalo je
da bude Konstantinov mlađi brat Toma, koji je odrastao u Mistri.
Despotovina je teorijski ostala jedna i nedeljiva. U praksi,
međutim, kako će se uskoro pokazati, centralna vlast, koja je
sasvim dobro funkcionisala u XIV veku, propala je u vizantijskoj
provinciji Moreji, razbivši se na pojedinačne i često zaraćene
principate.18 Teodor je odbio da ustupi bratu svoje mesto u
Mistri, ali je podlegao nagovorima da mu preda velike delove
svoje teritorije, uključujući luku u Vostici (Egion) na severnoj
obali Moreje, nekoliko gradova i utvrđenja u Lakoniji, kao i

                                                            
16
Sphrantzes, Chron. minus, 20-4; Chalcocondylas, ed. E. Darkö, Laonici
Chalcocandylae Historiarum Demonstrationes, I, Budapest 1922, 17-19;
Schreiner, Chron. brev., II, 435-6. Zakythinos, Despotat grec de Morée, I, 196-
201, 204-5; D. M. Nicol, The Despotate ofEpiros, 1267-1479, Cambridge 1984,
190-2. 
17
Anonimno pismo y stihu upućeno despotu Konstantinu y Ahaji, ed. Lambros,
PP, IV, 88-9. 
18
Zakythinos, Despotat, II, 81. 
  23
Kalamatu i Meseniju na zapadnoj obali poluostrva. Toma je
dobio zamak Kalavrita severno od Mistre. Konstantin se se u
početku smestio u Klarenci, koja mu je pripala i kao osvajaču i
kao deo miraza. Ipak, izgleda da car Jovan nije dovoljno
poznavao svoju braću, jer je očekivao da će oni međusobno
sarađivati. Bila je to greška.19

U vreme dok se car Jovan još uvek nalazio u Moreji sa

svojom braćom, Konstantin je uspeo da ga ubedi kako bi bila
prava šteta ne iskoristiti izvrstan položaj Klarence u cilju pohoda
na trgovački i strateški značajnu luku Patras koja se nije
nalazila daleko odatle. Ovaj grad je već nekoliko puta promenio
gospodare. Godine 1428. nalazio se pod upravom nadbiskupa
Pandolfa Malateste, koga je na to mesto postavio sam papa
četiri godine ranije, iako su ga Turci smatrali svojim posedom,
dok su Mlečani u njemu imali trgovačke interese. Upravo su i
oni bili ti koji su upozorili papu na opasnost koja je pretila gradu
1428. godine. U julu tri brata, Jovan, Konstantin i Toma,
udruženim snagama napadaju Patras. Bilo je to prvo ratno
iskustvo mladog Tome. Nisu uspeli da osvoje grad, ali su se
povukli tek kada su branioci pristali da Konstantinu plaćaju
godišnji danak u iznosu od pet stotina zlatnika. Sudeći po
svedočenju Georgija Sfrancesa, koji je i sam učestvovao u tom
pohodu, glavni razlog neuspeha ležao je u Teodorovom
odbijanju da pomogne svojoj braći. On se još uvek dvoumio u
vezi sa svojim monaškim pozivom. Morao je, isto tako, imati na
umu i činjenicu da je namesnik Patrasa, nadbiskup Malatesta,
njegov šurak. Bilo bi nepromišljeno učestvovati u njegovom
svrgavanju. Konačno, papa nije krio svoje neraspoloženje što je
Kliopa Malatesta prešla u pravoslavnu veru, nadajući se da će
tako zadobiti naklonost svog muža. Zbog svega toga Teodor se
radije opredelio da ostane u Mistri.20

Bilo je vreme da se car Jovan vrati u Carigrad. Pre nego

što je krenuo na put, pozvao je Konstantina u Mistru na
dogovor. Tu su se Konstantin i Sfrances sastali u tajnosti i
odlučili da pokušaju još jedan pohod na Patras. Ako bi se on

                                                            
19
Sphrantzes, Chron. minus, 26. Zakythinos, Despotat, I, 206. 
20
Sphrantzes, Chron. minus, 24-6. Zakythinos, Despotat, I, 206-7. 
  24
ovoga puta uspešno okončao, Konstantin bi ostao u Moreji. Ako
bi propao, povukao bi se na svoje posede na obali Crnog mora,
pri čemu bi još uvek zadržao pravo na Klarencu i druga mesta u
Moreji koja su mu pripala kao miraz. Sfrances je detaljno opisao
ono što je potom usledilo. Zajedno sa Konstantinom krenuo je
iz Vostice duž obale, zaobišli su Patras i došli u Klarencu i
Hlumuci, gde se u tom času nalazila Konstantinova žena. Bili su
uvereni da će im grčko stanovništvo, nastanjeno u Patrasu,
pružiti podršku. Iz Klarence je poslao glasnike njihovim vođama
kako bi pripremili sve što je bilo potrebno za njegov ulazak u
grad.
Najzad, 1. marta 1429. godine poveo je svoje trupe na
Patras. Gradske starešine poslale su pregovarača koji se vratio
sa vestima da je Konstantin spreman da napadne i zauzme
grad i njegovu tvrđavu. Napad je otpočeo 20. marta. Vremenom
se pretvorio u dugu opsadu, prekidanu manjim sukobima. U
jednom od njih smrtno je stradao Konstantinov konj, ali sam
Konstantin nije bio ranjen niti zarobljen. Njegov prijatelj
Sfrances spasao mu je život, mada je tom prilikom sam ranjen i
uhvaćen. Oslobođen je 23. aprila, više mrtav nego živ. Tek
početkom maja branioci su pristali na pregovore. Nadbiskup
Malatesta je otišao u Italiju da traži pojačanje. Ako se ne bude
vratio do kraja meseca, branioci će se predati. Konstantin i
njegova vojska su se povukli, i tom prilikom su zauzeli tvrđavu
Saravali.

Nadbiskup se nije vratio do kraja maja. Konstantin je 1.

juna ponovo došao pod zidine Patrasa da bi podsetio gradske
starešine na dato obećanje i predaju. Oni su se četiri dana
kasnije sastali u crkvi Svetog Andrije, zaštitnika grada, odlučivši
da prihvate Konstantina za svog gospodara. Patras je postao
deo njegove despotovine i Konstantin je Morao da ostane u
Moreji. Ipak, tvrđavu na brdu iznad grada zadržali su ljudi
nadbiskupa Malateste i nisu je predali sledećih dvanaest
meseci. Predaja Patrasa ožalostila je papu, uznemirila Mlečane
i, najgore od svega, razbesnela Turke.

Sultan Murat je bez oklevanja poslao ultimatum.

Konstantinov verni i odani prijatelj Sfrances, koji je proveo punih
četrdeset dana u ćeliji zbog svog gospodara, poslat je da umiri
sultana i, posle dugih pregovora sa Muratom i Turahanom,
  25
zapovednikom Tesalije, uspeo je da otkloni pretnju od turske
odmazde. U isto vreme, Konstantin je poslao izaslanike da
odobrovolje papu i Mlečane. Pregovori su trajali nekoliko
meseci.

Sfrances se zatekao u Naupaktu, mletačkoj luci na drugoj

strani zaliva, preko puta Patrasa, kada je tu stigao i nadbiskup
Malatesta, vrativši se iz Italije sa nekoliko katalonskih brodova.
On je nagovarao sultana da uloži protest protiv grčke okupacije
njegove nadbiskupije, ali bilo je kasno da se bilo šta promeni.
Neposlušni Katalonci, koje je doveo kao pomoć, nisu pokazali
previše interesovanja da povrate izgubljeni Patras, već su na
svom putu do Klarence opljačkali i opustošili obalu. Konstantin
je otkupio od njih grad za 6 000 mletačkih zlatnika. Kasnije je,
međutim, naredio da se Klarenca sravni sa zemljom, iz bojazni
da bi mogla pasti piratima u ruke. Nadbiskup je 1441. godine
umro u Pezaru, u Italiji, tvrdeći do kraja života da je Patras bio
njegov i da je dužnost svih zapadnih hrišćana bila da mu
pomognu da povrati biskupiju svetog Andrije. U međuvremenu,
branioci tvrđave iznad Patrasa odlučili su u julu 1430. godine da
se predaju Konstantinu. Što se tiče vernog Sfrancesa, on je
dobio zasluženu nagradu. U novembru iste godine postavljen je
za prvog vizantijskog upravnika grada koji je trijumfalno vraćen
Carstvu posle punih dve stotine dvadeset pet godina strane
okupacije.21

Usledile su nove pobede vizantijske vojske. Konstantinov

brat Toma, čije se sedište nalazilo u Kalavriti, okončao je
dugogodišnju stranu upravu u Ahaji na čijem su se čelu, još od

                                                            
21
Sphrantzes, Chron. minus, 40-2; Phrantzes, Chron. maius, 268; Chalco-
condylas, II, 18-19; Schreiner, Chron. brev., II, 442-3. E. Gerland, Neue Quellen
zur Geschichte des lateinischen Erzbistums Patras, Leipzig 1903, 64-9;
Zakythinos, Despotat, I, 207-9; II, 224; A. Bon, La Morée franque, Paris 1969,
323; K. M. Setton, The Papacy and the Levant (1204-1571), II: The Fifteenth
Century, Philadelphia, 1978, 31-5. Videti niže, poglavlje 6, 99. Španski putnik,
Pero Tafur, ploveći tim pu-tem 1436. godine javio je da je „Florencia"
(Clarentza) blizu Patrasa bila „grad predivnih građevina, ali sada bez ljudi":
Andanças e Vrajes de Pero Tafur por di-versas partes del mundo avidos (1435-
1439), Madrid 1874, 44. Engleski prevodilac Tafura preveo je „Florencia" kao
„Corinth". Pero Tafur, Travels and Adventures, 1435-1439, u prevodu M. Letts,
London 1926, 49. 
  26
Četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, smenjivali vladari
raznih nacionalnosti. Poslednji od njih bio je Đenovljanin
Čenturione Cakarija koji je, lišen većeg dela svojih teritorija,
umro 1432. godine. Njegova kćerka Katarina udala se za Tomu,
donoseći mu preostale teritorije u miraz.22 Zapadni kolonijalizam
u Moreji umirao je već nekoliko godina. Preduzimljivost
Konstantina i njegove braće, uz podršku cara Jovana VIII,
ubrzala je ovaj proces. Do 1430. godine gotovo čitava južna
Grčka oslobođena je stranog uticaja i pripojena matici, osim
mletačkih luka i kolonija na Argosu, Nafplionu, Modonu i
Koronu. Međutim, sjaj Konstantinovih uspeha umanjile su
strašne vesti koje su stizale caru sa drugih strana. Marta 1430.
godine sultan Murat je u krvi ugušio mletačku vlast u Solunu.
Ona je trajala samo sedam godina. Solun je pripao Turcima.
Janjina, grad na severozapadu Grčke, u oktobru iste godine
takođe je pripao Turcima. Iako je Moreja ponovo postala deo
Vizantijskog carstva, čitava severna Grčka, sve do Korintskog
kanala na jugu, nalazila se pod turskom upravom.23

Mlečanima nikako nisu odgovarali uspesi grčke vojske u

Moreji. Turci su im preoteli Solun. Morali su da povedu više
računa o teritorijama koje su im još uvek pripadale na jugu
Grčke. Tu je vladalo međusobno nepoverenje između Grka i
Mlečana. U pokušaju da nadoknadi njihov uticaj na ekonomski
život svoje despotovine, Konstantin se okrenuo Dubrovniku, čiji
su trgovci bili česti posetioci tih obala. Uprava Dubrovnika je
bila zainteresovana da obezbedi svoje trgovačke interese, pa je
u februara 1431. godine poslala Konstantinu pismeni predlog
sporazuma koji je sadržao njihove uslove i zahteve.24 Sporazum
nikada nije zaključen. Ipak, i sama činjenica da je predložen
govori u prilog obnovljene inicijative despotovine Moreje pod
Konstantinovom upravom. Turci su, takođe, bili nezadovoljni
preporodom Vizantinaca u Moreji. U proleće 1431. godine

                                                            
22
Zakythinos, Despotat, I, 209. 
23
Nicol, Last Centuries of Byzantium, 367; Nicol, Despotate of Epiros, 1267-
1479, 200-3. 
24
Izveštaj o misiji y Raguzi Georgija Paleologa Kantakuzina upućen „despotu
Peloponeza" y februaru 1431. objavljen je y Lambrosu, РР, II, 29-30. В. Krekić,
Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen Age, Paris-La Haye 1961, 51-2 i no.
787; Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 67. 
  27
Turahan, sultanov vrhovni zapovednik Tesalije, poslao je iz
predostrožnosti svoje trupe na jug, kako bi još jednom razorile
odbrambeni bedem duž Korintskog kanala. Grcima se nikako
nije smelo dozvoliti da koriste ovaj zid kao zaštitu za svoje
pobunjeničke aktivnosti. Trebalo ih je podsetiti da su bili
sultanovi vazali.25

Ostalo je da se vidi da li često zavađeni sinovi porodice

Paleolog mogu graditi na svom uspehu i držati Moreju kao
ostrvo hrišćanstva nasuprot sila islama. Sudbina nije bila
naklonjena despotu Konstantinu. Novembra 1429. godine, ne
zadugo posle njegove pobede kod Patrasa, u Stameronu na
Elidi umrla mu je supruga Madalena Teodora. U braku su bili
manje od osamnaest meseci i Konstantin je bio skrhan od bola.
Sahranjena je u Klarenci, ali su njeni ostaci kasnije preneseni u
crkvu Hrista Živonosca (Zoodotos) u Mistri. Dva učena
književnika iz Mistre, Jovan Evgenik i Visarion, mitropolit Nikeje,
oplakali su svojim stilskim epitafima ovaj tužni događaj.26
Nekoliko meseci kasnije, verovatno u želji da bude što bliže
Mistri, Konstantin je sklopio novi dogovor sa svojim mlađim
bratom Tomom. Prestonica Tomine apanaže nalazila se u
Kalavriti. U martu 1432. godine on se složio sa Konstantinom
da zamene teritorije. Konstantin je premestio svoj dvor u
Kalavritu, a Toma se preselio u Elidu. Bila je to prijateljska
zamena, verovatno s odobrenjem njihovog brata, cara Jovana,
kao i najstarijeg od trojice despota u Moreji, Teodora, koji je još
uvek držao vlast u Mistri.27

                                                            
25
Sphrantzes, Chron. minus, 50; Schreiner, Chron. brev., II, 444. 
26
Ioannis Eugenikos, ed. Lambros, PP, 117-22; Bessarion, ed. Lambros, PP, IV
94-5. O Hristovom manastiru Zoodotos y Mistri, videti: Zakythinos, De-spotat,
197, 298. O mestu njene smrti (Stamiron, Stamira, nije St. Omer) videti: Bon, La
Morée franque, I, 293, 343 n. I. 
27
Sphrantzes, Chron. minus, 50, javlja da ce Toma preselio y Klaren-cu. Ali,
pošto je Klarenca već bila razorena, mnogo je verovatnije da ce To-ma nastanio
y Patrasu, gde je on i bio 1435. Gerland, Neue Quellen, 67-8, 218. 
  28
 Dobri odnosi među braćom nisu dugo potrajali. Izvor
njihovih nesuglasica bilo je pitanje prevlasti. Car Jovan se ženio
tri puta, ali nije imao potomka koji bi nasledio pravo na presto i
bio proglašen za savladara. Moglo se pretpostaviti da će ga,
kada za to dođe vreme, naslediti jedan od njegove braće.
Činjenica je da je on sam najviše nade polagao u Konstantina,
što je Teodor znao i zbog čega je bio ogorčen. Konstantin se
prilično dobro slagao sa Tomom, ali je njegov odnos sa
Teodorom bio pokvaren zbog pakosti i ljubomore. U avgustu
1435. godine car ga je pozvao u Carigrad. Na put je krenuo i
Georgije Sfrances. Teodor je mogao posumnjati da je pitanje
naslednika trona rešeno. Marta 1436. godine on takođe stiže u
Carigrad. Car nije bio u stanju da navede braću na razgovor, a
još manje na dogovor. Oni su se u Moreju vratili odvojeno, željni
da svoj sukob razreše borbom. Do kraja 1436. godine iz
prestonice su došla dva izaslanika ne bi li smirila zavađenu
braću i sprečila građanski rat. Tek treća misija, koju je
predvodio budući patrijarh Grigorije Mamas, prizvala ih je
pameti. Dogovoreno je da se Konstantin preseli u Carigrad, a
da Teodor i Toma ostanu u Moreji kao despoti. Jovan VIII se u
to vreme ponovo spremao na put za Italiju i Konstantin je
trebalo da ga još jednom zameni kao regent. On je došao u
Carigrad 24. septembra 1437. godine. Ne postoje nikakvi zapisi
o njegovoj nominaciji u savladara. Ali, njegovo proizvođenje u
regenta no drugi put ukazuje da je bio predviđen za naslednika
trona.28
Krajem novembra Jovan je otplovio za Italiju. Cilj njegovog
puta bio je učešće na saboru koji je nana Evgenije IV sazvao u
Ferari kako bi se ostvarila unija između grčke i latinske crkve.
Papstvo je oduvek smatralo da zapadni hrišćani ne bi trebalo
da pomažu Vizantiji u borbi protiv Turaka, sve dok istočna crkva
ne otkloni svoje greške i ne prizna poslušnost Rimu. Samo u
tom slučaju krstaški pohod može krenuti da oslobodi Carigrad i
porazi Turke. Posle dugih pregovora, papa Evgenije ubedio je
Jovana VIII i njegove najviše crkvene velikodostojnike da o
tome rasprave na saboru u Ferari. Da bi bio siguran da će se
                                                            
28
Sphrantzes, Chron. minus, 52-4; Syropoulos, Les „Memoires" du Grand
Ecclésiarque de VEglise de Constantinople Sylvesttre Syropoulos sur le Concile
de Florence (1438-1439), ed. V. Laurent, Rome 1971, 172, 608; Schreiner,
Chron. brev., II, 448-9. 
  29
odazvati njegovom pozivu, poslao je no njih brodove koji su,
kao pojačanje Carigradu, doveli jednu četu strelaca sa Krita. Na
jednom od tih brodova doplovio je i Konstantin iz Moreje, pošto
se 1. septembra ukrcao u luci Karistos na Eubeji. Među
putnicima se nalazio i mletački sveštenik Marko Kondulmeri,
koga je Konstantin poslednji put sreo prilikom opsade Patrasa
1429. godine.29 Car je poveo u Italiju zaista impresivnu
delegaciju. U njoj su bili carigradski patrijarh Josif II,
predstavnici patrijaršija iz Aleksandrije i Jerusalima, episkopi,
monasi i starije sveštenstvo, među kojima iskusni Visarion
Nikejski, Marko Evgenik iz Efesa i Isidor, mitropolit kijevski. Od
svetovnih ličnosti najugledniji je bio filozof Georgije Gemist
Pliton iz Mistre, koji je već nekoliko godina poznavao cara i
njegovu braću. U carevoj pratnji nalazio se i njegov mlađi brat
Dimitrije, koji je titulu despota dobio 1429. godine. On je već
pokazao svoju pobunjeničku prirodu i znalo se da je protivnik
bilo kakvog plana o uniji dve crkve. Ipak, nije bilo sigurno
ostaviti ga u Carigradu. Postojala je sumnja da je tražio od
Turaka da ga podrže u traženju nasledstva prestola.30

Konstantin, najpouzdaniji od braće, pravio je caru najmanje

neprilika. Tokom Jovanovog prvog odsustvovanja 1423 -1424.
godine on je dokazao svoju sposobnost kao regent u Carigradu;
pored toga, uživao je punu podršku svoje majke, carice Jelene
Dragaš. Iako već u godinama, ona je i dalje aktivno učestvovala
u rešavanju državnih pitanja, a Konstantin je bio njen
najomiljeniji sin. U njegovoj službi, kao ministri i savetnici,
nalazili su se Luka Notaras, potonji veliki duks, čovek izuzetnog
iskustva, i Dimitrije Paleolog Kantakuzin, njegov rođak. Imao je
uz sebe i već proslavljenog Georgija Sfrancesa, na čijem je
venčanju 1438. godine Konstantin bio kum.31 Činjenica da su se
Turci držali primirja i da nisu preduzimali pohod na Carigrad

                                                            
29
Sphrantzes, Chron. minus, 56; Syropoulos, ed. Laurent, 172-3.
 
30
J. Gill, The Council of Florence, Cambridge 1959.
 
31
Sphrantzes, Chron. minus, 62. O Dimitriju Paleologu Kantakuzinu videti:
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 75. 
  30
tokom carevog odsustva može se pripisati Konstantinovom
mudrom ponašanju u toj opasnoj situaciji. Ipak, u jednom
trenutku tokom 1439. godine on je u pismu zamolio brata u Italiji
da podseti papu na njegovo obećanje da će do kraja proleća
poslati najmanje dva ratna broda kao pojačanje u odbrani
Carigrada. Konstantin se nadao da bi ti brodovi mogli da
zaplove najviše petnaestak dana posle prijema njegove poruke,
jer je bilo očitih znakova da se sultan priprema za veliku
ofanzivu. Na ovu molbu odgovor nikada nije stigao. U svakom
slučaju, bila je to lažna uzbuna. Sultan je istina spremao vojsku,
ali ne da bi napao Carigrad već Smederevo, srpsko utvrđenje
na Dunavu.32
Sabor u Ferari produžio se u svađalačku raspravu. Završio
se juna 1439. godine zasedanjem u Firenci, gde je donet akt o
ujedinjenju grčke i latinske crkve. Dekret su potpisali svi
pripadnici vizantijskog poslanstva, osim jednog.33 Car se vratio
u Carigrad tek 1. februara sledeće godine. Konstantin i Dimitrije,
koji je već ranije došao iz Italije, priredili su mu trijumfalan
doček.34 Međutim, vest da je grčko poslanstvo na zasedanju
potpisalo sramni sporazum sa papom izazvala je talas gorčine i
otpora među Vizantincima. Svom caru su priredili hladnu
dobrodošlicu. Mnogi su se osećali izdanim. Jovanovu tugu još
više je uvećala tragična vest da mu je, tokom njegovog
odsustva, umrla voljena supruga, koju nije video više od dve
godine.

Konstantinovo mišljenje o crkvenom ujedinjenju bilo je isto

kao i Jovanovo. On nije bio fanatično ni za, ni protiv njega. Ako
ta žrtva pravoslavnih hrišćana (amour propre) omogući dolazak
krstaške vojske i spas Carigrada, onda ona nije bila uzaludna.
Pravoslavna crkva je oduvek verovala u princip kompromisa.
Ipak, mnogi su protestovali, smatrajući da je unija u Firenci
pomerila granice tog principa. To je postala tema energičnih i
ponekad nasilničkih prepirki tokom poslednjih godina postojanja
                                                            
32
Konstantinovo pismo, podržano sličnim porukama od ponosne carice i
njegova dva ministra, predao je Fakras Kantakuzin. Nicol, Byzantine Family of
Kantakouzenos, no. 74. Syropoulos, ed. Laurent, 396-8. F. Babinger, Mehmed
the Conqueror and his Time, Princeton, N. J. 1978, 16-18. 
33
Latinski tekst o ovom aktu štampan je y Gill , Council of Florence, 414-15. 
34
Syropoulos, ed. Laurent, 544-5. 
  31
vizantijskog društva. Bilo je onih koji su govorili, kao nekada
Konstantinov otac, da je u pitanju gruba diplomatska greška.
Unija istočne i zapadne hrišćanske crkve sigurno će izazvati
podozrenje Turaka.35 Mnogo je više bilo onih, kao mitropolit
Marko Evgenik iz Efesa, koji je jedini iz grčkog poslanstva odbio
da potpiše akt o ujedinjenju, koji su u tome videli konačnu
izdaju pravoslavnog nasleđa. Zbog toga će ih sustići gnev
božiji. Kasnije će Konstantinov prijatelj Sfrances zapisati da su
upravo sabor u Firenci i ujedinjenje crkava predstavljali glavni
povod da Turci osvoje Carigrad. Tada, međutim, zbog osećanja
vernosti prema caru i svom gospodaru Konstantinu, on nije
mogao tako javno da iskaže ovo svoje mišljenje. Zato ga je
izneo u formi parabole. „Već tolike godine" — pisao je —
„moji prijatelji i ja imamo običaj da se, šetajući uvek
Srednjom ulicom kroz grad, nalazimo u crkvi Svete Sofije.
A sada je pronađen neki drugi put koji vodi, kako mi
rekoše, u istu crkvu; i odmah neki počeše da me preklinju
da krenem tim putem sa njima, govoreći mi da je stari put
dobar i da im je dugo odgovarao, ali i da ovaj novi ni malo
za njim ne zaostaje. Sada od jednih čujem da je novi put
dobar, a od drugih da je loš. Zašto onda ne bih mogao reći
„Idite u ljubavi i miru u Svetu Sofiju putem kojim želite. Ja
ću ići onim kojim sam zajedno sa vama hodio već toliko
vremena, putem kojim su išli vaši i moji preci i koji su
smatrali dobrim".36 Ovakav pomirljiv stav bio je prava retkost.
Trpeljivost se, uopšte, retko sretala u Carigradu XV veka, ali
isto tako i u Firenci ili Rimu. Verovatno je i despot Konstantin
nosio u sebi istovetno osećanje za meru. Ipak, politika njegovog
brata cara Jovana za njega je bila na prvom mestu.
Konstantinovo regentstvo u Carigradu okončano je
februara 1440. godine, kada se car vratio iz Italije. U gradu je
ostao do kraja godine. Razlog zbog koga je odlagao povratak u
Moreju bila je njegova želja da se ponovo oženi. Prošlo je punih
deset godina od smrti njegove prve žene Madalene Toko.
Dama koju je najzad odabrao zvala se Katarina Gatiluzio,
kćerka đenovskog gospodara Lezbosa. Porodica Gatiluzio bila
je više poštovana od porodice Toko iz Epira.
                                                            
35
Phrantzes, Chron. maius, 320. 
36
Sphrantzes, Chron. minus, 56-8. 
  32
 Oni su u prošlosti već sklapali brakove sa Paleolozima. Bili
su takođe i bogati. Decembra 1440. godine Georgije Sfrances
je otputovao na Lezbos kako bi utanačio sve detalje oko
veridbe i braka. Krajem sledeće godine Konstantin je isplovio iz
Carigrada u pratnji Sfrancesa i velikog duksa Luke Notarasa.
Njihova odrednica bio je Lezbos, gde su se, u Mitileni,
Konstantin i Katarina Gatiluzio u avgustu venčali. On je u
septembru nastavio put za Moreju, dok je njegova nova
supruga ostala kod oca na Lezbosu.37
Prošle su tri godine kako je Konstantin napustio Moreju. Po
povratku je otkrio da se njegova braća, Teodor i Toma, sasvim
dobro snalaze i bez njega. Osećao je da bi njegovi lični interesi
bili potpunije zadovoljeni ako bi se približio Carigradu. Njegov
brat Dimitrije je, po povratku iz Italije, dobio apanažu na obali
Crnog mora, gde ga je car imao na oku, jer je bilo dobro
poznato da je on ogorčeni protivnik firentinske unije, i to
verovatno više iz svojih političkih interesa nego iz iskrenih
religioznih ubeđenja. Konstantinu je palo na pamet da bi
Dimitrije možda želeo da njih dvojica zamene svoje teritorije.
Poslao je Sfrancesa da ovo predloži caru, Dimitriju i sultanu
Muratu. Sultan, koji je predstavljao vrhovnu vlast, morao je biti
upućen u jednu ovakvu stvar. Izgleda, međutim da to nije bio
pravi čas za pregovore. Dimitrije je već načinio sopstveni
dogovor sa sultanom i objavio rat caru, stavivši se na čelo
pokreta koji se izjašnjavao protiv unije u Firenci i igrajući ulogu
koja je koristila, kako njegovim ličnim ambicijama da se dočepa
vlasti tako i turskim političkim interesima. Kada je Sfrances
stigao kod Dimitrija, ovaj se uveliko spremao za pohod na
Carigrad sa trupama koje je rado dobio od svog novog prijatelja
sultana. Nije bio raspoložen da sasluša predlog svog brata
Konstantina i Sfrances ga je napustio neobavljenog posla.
Opasnost od ovog pohoda postala je u toj meri bliska da je car
pozvao Konstantina da požuri iz Moreje kako bi pomogao u
odbrani grada.
Turci su napali u aprilu 1442. godine. Konstantin je u julu
ponovo napustio Moreju. Zaustavio se na Lezbosu da bi sa
                                                            
37
Sphrantzes, Chron. minus, 62-4; Schreiner, Chron. brev., II, 460. W.
Miller, „The Gattilusi of Lesbos", y Miller, Essays on the Latin Orient,
Cambridge 1921, 329-30. 
  33
sobom poveo i svoju ženu Katarinu. Međutim, Turci su znali za
dolazak i kada je stigao na Lemnos turska flota je uhvatila i
njega i njegovu suprugu. Sledećih nekoliko meseci Konstantin
nije bio u mogućnosti da produži put, iako su Mlečani poslali
osam ratnih galija da mu pomognu u njegovom, kako su oni
opisali, hvale vrednom otporu. Usred te nesreće Katarina se
razbolela. Okolnosti u kojima su se nalazili samo su još više
pogoršale njenu bolest i u avgustu je umrla. Sahranjena je u
Paleokastru na Lemnosu. Ubrzo posle toga Turci su otplovili.
Tek je u novembru Konstantin, udovac no drugi put, stigao u
Carigrad. Dotle je Dimitrijeva opsada već propala. Car je bio
više nego spreman da Konstantinu preda tvrđavu Selimvriju na
obali Mramornog mora, iz koje će moći da kontroliše Dimitrija.
Marta 1443 godine, Sfrances postaje vrhovni zapovednik
Selimvrije u ime svog gospodara. Međutim igra između
Konstantina i njegove braće još nije bila završena. U junu iste
godine u Carigrad stiže Teodorov glasnik iz Mistre sa novim
predlogom za cara. Ovoga puta Teodor je taj koji nudi Mistru u
zamenu za Konstantinovu upravu nad Selimvrijom. Sa ovom
ponudom svi su se složili, mada je malo verovatno da je
konsultovan i Dimitrije. Ona je Teodora približila prestolu, a
Konstantina, legitimnog naslednika, načinila despotom glavnog
grada Moreje. U oktobru 1443. godine Konstantin stupa u svoju
novu službu u Mistri. Istim brodom kojim je on doplovio Teodor
odlazi za Carigrad.38

Konstantinovo otvoreno zalaganje za uniju iz Firence

donelo mu je papinu naklonost; nema sumnje da mu je zbog
toga car Jovan poverio upravljanje Morejom, poslednjom
vizantijskom provincijom koja se nalazila u posedu hrišćana. Tu
je živeo veliki broj katolika, naročito Mlečana, u čijim su
utvrđenim lukama, Modonu i Koronu u Meseniji, poslovi još
uvek cvetali. Firentinska porodica Ačajuoli takođe je zadržala,
istina prilično beznačajnu kontrolu, nad Atinom. Papa je već
oplakao proterivanje arhiepiskopa iz Patrasa za koje je

                                                            
38
Sphrantzes, Chron. minus, 64-6; Chalcocondylos, II, 80; Schreiner,
Chron. brev., II, 461, 463-4; F. Thiriet, Régestes des Délibérations du
Sénat de Venise concernant la Romanic IH, Paris-La Haye 1961, nos.
2590, 2597. 
  34
Konstantin bio odgovoran. Mlečani su smatrali da su despoti
Moreje opasnost za njihovu imovinu i trgovačku slobodu U
južnoj Grčkoj. Ali je papa Evgenije IV gajio iskrenu nadu da će
Grci i Italijani, pošto su se ujedinili u rimsku veru, moći da žive
srećno pod pokrovitelstvom svetog Petra. U aprilu 1441. godine
on je u tom smislu i pisao despotu Konstantinu, podsećajući ga
na njegovo obećanje da će uniju dve crkve učiniti realnim, kako
u sadašnjosti tako i u budućnosti, kada, kako se to već čini
izvesnim, bude nasledio svog brata na prestolu Vizantije.39

                                                            
39
G. Hofmann, ed., Epistolae Pontificiae ad Concilium Florentinum
spec-tantes, III (Concilium Florentinum: Documenta et Scriptores,
Series A, I: Rome 1946), no. 249, 35-6. 
  35
2 KONSTANTIN – DESPOT MISTRE

Kada je oktobra 1443. godine Konstantin nasledio Teodora

na mestu despota Mistre, uprava, administracija i odbrana
Moreje postali su njegova i Tomina briga. Toma je vladao
bivšim Ahajskim principatom koji mu je pripao kao miraz.
Konstantin je odseo u despotskoj palati u Mistri, gradu koji je
oduvek bio prestonica i centralno mesto vizantijskog
Peloponeza. Nzegova vlast obuhvatala je velike delove
poluostrva. Sa Tomom nikada nije imao problema. Pošto mu
Teodor i Dimitrije nisu stajali na putu, Konstantin je video
mogućnost da ponovo ujedini despotovinu i pretvori je u
bezbednu i, koliko je god moguće, nezavisnu teritoriju. Imao je
plan, imao je i dobronamerne savetnike, sposobne da mu
ponude rešenja, ostvarljiva ili utopijska, za jačanje
poljoprivrede, ekonomije i odbrane Moreje.
Mistra je postala kulturno središte vizantijskog sveta. Njeni
prethodni vladari, uvaženi Teodor II i njegova supruga Kliopa
Malatesta, podržavali su nauku i umetnost. U njoj su boravili
ljudi od ukusa i znanja. Mistra XV veka pružala je mnogo više
uzbuđenja i stvaralačke atmosfere od mračnog i očajnog
Carigrada. Još uvek su građene crkve, manastiri i palate, ili su
renovirane i ukrašavane zidnim slikama. Biblioteke su
popunjavane novim knjigama, a rukopisi prepisivani za
potomstvo. Dvojica sjajnih intelektualaca u Mistri
Konstantinovog vremena bili su Visarion iz Trapezunta,
mitropolit nikejski, i njegov učitelj Georgije Gemist Pliton.
Visarion je bio tako ubedljiv i rečit tokom rasprava na saboru u
Firenci, zalažući se za uniju dve crkve, da ga je papa proglasio
kardinalom. Ubrzo no povratku sa ovog zasedanja on je
napustio Mistru i otišao za Rim.40 Ali, bio je stalno zabrinut za

                                                            
40
Opšte o Visarionu: L. Möhler, Kardinal Bessarion als Theologe, Humanist und
Staatsmann, 3 vols., Paderborn 1923-27, 1942. PLP, II, no. 2707. 
  36
blagostanje i budućnost Mistre. Pliton je takođe bio i u Firenci.
Iako je kao naučnik bio vrlo cenjen u Italiji, sabor je smatrao
dosadnim i nepriličnim. Napustio ga je pre kraja da bi se vratio u
Mistru, gde je već tridesetak godina živeo i radio.
Pliton je još ranije predstavio niz referata caru Manojlu II i
despotu Teodoru II, iznoseći svoje predloge koji su se odnosili
na obnovu Moreje kao novog centra onoga što je on nazivao
„helenizam". Pliton je, takođe, poznavao i dopisivao se sa
carom Jovanom VIII, kao i sa Konstantinom.41 Nzegove
teorijske postavke zasnivale su se na pretpostavci da je Moreja,
ili Peloponez, na šta njeno drevno ime i upućuje, zapravo
ostrvo, zaštićeno od invazije sa mora i lako branjivo zahvaljujući
odbrambenom zidu duž Korintskog kanala, čiju je izgradnju
smatrao jednim od najvećih dostignuća Manojla II. Usled svoje
izolovanosti i sigurnosti, ono predstalja idealno ovaploćenje
teorije, prihvaćene od strane svih civilizovanih ljudi, da je
monarhija najpostojaniji i najdelotvorniji oblik vladavine. Bilo je
to opšte mesto vizantijskih političkih teoretičara. Ali, Pliton je
izgleda savetovao da despoti Moreje treba da vladaju svojim
malim kraljevstvom na isti način kao car u Carigradu. Carigrad
je bio novi Rim. Mistra bi mogla postati nova Sparta. Unutar
Pelopovog ostrva čvrsto centralizovana monarhija mogla bi
imati snage da sprovede temeljnu reformu uprave, ekonomije,
društvene strukture, poljoprivrede i, iznad svega, odbrane
Moreje. To bi moglo biti kraljevstvo Helena, kao što je i bilo u
njihovoj prošlosti. Pliton je tvrdio da je to jedini deo grčkog sveta
oduvek naseljen stanovništvom čisto helenskog porekla koje se
nikada nije mešalo sa došljacima. On kao da je namerno
prevideo bezbrojne invazije Slovena, Bugara i ostalih
nehelenskih naroda u prošlosti, da se i ne govori o Albancima
koje je despot Teodor I hrabrio da dođu i nasele se u Moreji u
isto vreme kada je u njoj živeo Pliton. Takođe je zanemario
činjenicu da su Konstantin Paleolog i njegova braća imali u sebi
srpske krvi no svojoj majci Jeleni Dragaš, kao i to da je
Konstantin sa ponosom nosio njeno ime.

                                                            
41
O Plitonu: С. M. Woodhouse, Gemistos Plethon. The Last of
the Hellenes, Oxford 1986, posebno strane 87-8. 
  37
 Plitonov utopijski program imao je određene vrednosti, jer
je bio sveobuhvatan i odnosio se na sve vidove javnog i
privatnog života. Društvo bi trebalo da bude podeljeno na dve
klase, vojnike i poreske obveznike. Prvi bi branili Moreju i njene
stanovnike, drugi bi ih podržavali plaćajući poreze, ali ne u
novcu već u svojim proizvodima. Kralja, ili despota, savetovala
bi skupština, sastavljena ne od aristokratije već od umerenih
ljudi čije bi ponašanje trebalo svima da služi za primer. Sva
zemlja bila bi zajednička imovina. Podržavala bi se kultivacija
puste i neobrađivane zemlje. Ali, trećina svih proizvoda davala
bi se u zajedničke fondove. Pliton je dobro znao da bi se veliki
zemljoposednici u despotovini nemilosrdno borili protiv ovakve
reforme, jer su se već dugo godina suprotstavljali i nekim manje
drakonskim pokušajima da im se ograniči uticaj. Takođe je
predložio i reformu finansija, kao i zaštitu i unapređenje domaće
proizvodnje na račun smanjenja uvoza. Na prvom mestu je,
ipak, stvaranje i održavanje armije, sastavljene ne od plaćenika
ili stranaca već od rođenih Grka, vernih svojoj državi i svom
vladaru. Da su njegovi planovi ostvareni, oni bi bez sumnje
doveli do vojne diktature u kojoj bi sve bilo isključivo podređeno
interesima države, a država bi bila oličena u ličnosti
platonovskog kralja filozofa. Car Manojlo i njegov sin Teodor
imali su dovoljno strpljenja i dobre volje da saslušaju Plitonove
savete i da ga nagrade počastima i privilegijama. Nema,
međutim, dokaza da su išta od svega toga ikada usvojili.42
Despot Konstantin je i sam uviđao neophodnost
učvršćivanja odbrane Moreje na tačkama koje su bile najslabije.
Čim se smestio u Mistri započeo je radove na obnavljašu
bedema duž Korinta. Turci su ga 1423. godine lako probili, a
1431. godine i uništili. Konstantin i njegov brat Toma su ga, uz
većinom nevoljnu saradnju vodećih ljudi te oblasti, u potpunosti
rekonstruisali. Nazvan je Heksamilion, ili „zid od šest milja".
Radovi su okončani u martu 1444. godine.43 Nije to bio prvi

                                                            
42
Plitonove predložene reforme opisao je Woodhouse, Gemistos Plethon, 92-
109; Nicol, Last Centuries of Byzantum, 361-2. 
43
O zidu Heksamilion videti Sp. P. Lambros. NE, 2 (1905), 435-89; 4 (1907),
20-6, 240-3; 5 (1908), 115-16; Zakythinos, Despotat, I, 236-7; II, 141-2; J. W.
Barker, Manuel II, 311-16; K. M. Setton, The Papacy and the Levant, II, 4-5.
Datum njegovog završetka zabeležen je y Kratkim hronikama, ed. Schreiner,
Chron. brev., II, 465. 
  38
bedem takve vrste. Korint je bio utvrđen još u drevna vremena,
pre Kserksove invazije 480. godine. U VI veku car Justinijan je
izgradio mnogo čvršći zid. Njegove ostatke iskoristio je Manojlo
II 1415. godine. Taj bedem se protezao od Korintskog do
Saronskog zaliva u dužini od 7 028 i 7 760 metara.

Celom svojom dužinom bio je čvrsto utvrđen sa 153 tornja.

Drugi zapis govori o 130 manjih i devet velikih kula, sa
tvrđavama na oba kraja bedema i zamkom na mestu
Justinijanove utvrde u Istmiji. Manojlo je završio svoj
Heksamilion u roku od dvadeset pet dana, od aprila do maja
1415. godine. Bilo je to dostignuće koje je izazvalo ushićenje
mnogih njegovih savremenika, na i Mlečana, koji su ipak
ljubazno odbili da učestvuju u troškovima za njegovu izgradnju.
Rashodi su zaista bili toliko veliki da su mnogi lokalni stanovnici
i zemljoposednici radije izabrali bekstvo na mletačku teritoriju
nego mogućnost da ostanu kao najamni radnici ili da osiromaše
usled velikih poreza. Bilo je i onih koji su se otvoreno pobunili,
ali su takvi silom primorani na poslušnost.

Za izgradnju Heksamiliona vezan je i niz neobičnih

proročanstava. Smatralo se da ih je izrekla Pitija u Delfima, u
vreme Kserksove invazije na Grčku. Izgleda da je prvi koji ih je
zabeležio bio italijanski putnik Ćirijako iz Ankone. Proročanstva
govore o četiri zida na Korintskom kanalu. Tri će pasti pod
naletima stranih vojski. Samo će četvrti odoleti neprijateljskim
napadima. Prva tri proročanstva, kako se moglo tumačiti posle
svega što se dogodilo, odnosila su se na Justinijanov zid i
Manojlovu rekonstrukciju tog bedema, koji dva puta nije uspeo
da zadrži Turke. Poslednje proročanstvo najavljuje da će se
četvrti zid pokazati kao poslednja i najveća prepreka
neprijateljima Grka. Oni će biti odbijeni i poraženi „kada bor
padne na zemlju i kada iz njega izbije krv".

Graditelj četvrtog zida biće rođen pod srećnom zvezdom.

Nisu pominjana nikakva imena, ali bilo je jasno da se misli na
despota Konstantina. Iako skrivenog značenja, ovo
proročanstvo predstavljalo je izraz dirljive optimističke vere u

  39
budućnost i, kao i mnogi drugi proročanski iskazi, pokazalo se
kao tužna zabluda.44

Ne zadugo pošto je okončana izgradnja bedema 1444.

godine, kardinal Visarion, udobno smešten u Rimu, poslao je
Konstantinu dugačko pismo. U njemu mu je posebno čestitao
na rekonstrukciji Heksamiliona. Ali bio je to, po njegovom
mišljenju, samo početak.45 Visarion je, po ugledu na svog
bivšeg učitelja Plitona i u vrlo sličnom tonu, predložio čitav niz
reformi koje su imale za cilj poboljšanje odbrane, ekonomije,
stabilnosti i duhovnog života Moreje. On je predlagao da se
prestonica premesti iz Mistre u mesto koje se nalazi na
najkritičnijoj tački despotovine. Novi grad mogao bi biti osnovan
u Korintskom tesnacu i on bi predstavljao bazu stajaće vojske,
neophodne za čuvanje bedema, jer pojedinačna mobilizacija,
do koje bi došlo tek u slučaju opasnosti, ne bi zadovoljila
potrebe hitnih i preventivnih akcija. Posebno je isticao važnost
obuke i discipline za vojnike koji bi sačinjavali tu preuređenu
armiju. Visarionova vizija bila je šira i u nacionalnom smislu
slobodnija od Plitonove. On je despotovinu Moreju pod
Konstantinom video kao ovaploćenje složnih napora istočnih i
zapadnih hrišćana, ujedinjenih u borbi protiv nevernika, što je,
uz pomoć Božju, bio rezultat crkvene unije. Visarion je očekivao
da će doći do novog krstaškog pohoda koji je papa Evgenije IV
planirao na talasu sveopšteg oduševljenja što je zahvatilo
Zapad posle sabora u Firenci.46

Papa je svoj predlog izneo u oktobru 1439. godine.

Trenutak je izgledao povoljan. Konstantin je bio u stalnoj vezi
sa Rimom i znao je šta se sprema. Takođe je znao da su Turci
napali i osvojili veći deo Srbije i da je njegov rođak, despot
Đurađ Branković, prebegao u Ugarsku, odakle se i očekivalo da
će krenuti u protivnapad na Turke. Predvodiće ga Ladislav,
                                                            
44
D. A. Zakythinos, Mélanges offerts à Octave et Melpo Merlier, III,
Athens 1957, 45-69, posebno 60-3; E. W. Bodnar, „The Isthmian
Fortifications in Oracular Prophecy", American Journal of Archaeology,
64 (1960), 165-71. 
45
Visarionovo pismo Konstantinu: ed. Lambros, PP, IV, 32-45. Videti:
Zakythinos, Despotat, I, 226-8, 143. 
46
Nicol, Last Centuries of Byzantium, 378-9; Runciman, Mistra, 82. 
  40
poljski kralj Ugarske, i njegov briljantni vojskovođa Janoš
Hunjadi. Pohod protiv bezbožnih nevernika trebalo je da
organizuje papski izaslanik, kardinal Đulijano Čezarini. Papa,
Mlečani i vojvoda od Burgundije već su obezbedili flotu koja će
se sresti sa kopnenom vojskom na obalama Crnog mora. U
junu 1443. godine sve je bilo spremno. Krstaši su iz Ugarske
krenuli u julu. Konstantin je bio svestan ovih priprema i žarko je
želeo da i sam uzme učešća u borbi protiv zajedničkog
neprijatelja. O predlozima kardinala Visariona moći će i kasnije
da razmisli.

Visarion je ponudio Konstantinu dugoročno viđenje

budućnosti Moreje. Bezbedna oblast iza dobro branjenog zida
trebala bi da postane sigurno utočište za imigrante i izbeglice sa
raznih strana, koji bi bili pridodati već postojećim ljudskim
potencijalima u vojsci, poljoprivredi i industriji. Naglašavao je
neophodnost stvaranja i izdržavanja profesionalne vojske. Kao i
Pliton, podržavao je podelu društva na dve klase — vojnike i
radnike. Većina Visarionvih ideja poticala je zapravo od Plitona.
Obojica su ispravno primetili da su rudna bogastva Moreje
jedva načeta; da se proizvodi sa njenih polja mogu
umnogostručiti sistematičnijom obradom; da izvoz robe od
životne važnosti za domaće stanovništvo treba da bude
kontrolisan; najzad, da treba prekinuti uvoz nepotrebnih
luksuznih stvari.
Moreja je po svemu spadala u zaostale provincije. U
okolnostima ponovnog ujedinjenja hrišćanstva, njeno
stanovništvo moglo je mnogo toga naučiti od Zapada. Visarion
je predlagao da mladi ljudi iz Grčke odlaze na studije u Italiju,
kako bi stekli kulturu koja bi ih načinila jezgrom obrazovane
elite, oplemenjene humanizmom, ali i stručne u pitanjima
agrotehnike, rudarstva, metalurgije, proizvodnje oružja i
brodogradnje. Stečene veštine osposobile bi ih da koriste
prirodna bogastva Moreje - drvo iz gotovo nedirnutih šuma ili
metale iz rudnika — sve dok zemlja ne postane nezavisna i
sama sebi dovoljna. Ponudio se da i sam lično podučava u
Italiji. Smatrao je da nije sramota ako uče od Zapada. Na taj
način mogli bi samo naći nešto od svog izgubljenog nasleđa.
Uostalom, Latini su svoju mudrost i tehničku veštinu stekli na
prvom mestu od Grka.

  41
 Visarion se nije zalagao za tako autoritaran i tvrd režim kao
Pliton. Obojica su dugo živela u Moreji. Dobro su poznavali
osobenost svog naroda, koji je predstavljao najveću teškoću
bilo kakvim novim promenama. Konstantinov otac, car Manojlo
II, žalio je zbog očigledno neizlečive strasti velikoposednika i
lokalnih arhonata da vode međusobne borbe.47 Visarion je
smatrao da je to zato što su ogrezli u lagodan život i letargiju.
Neophodna je čvrsta ruka monarha, tiranina spartanskog kova,
da ujedini zaraćene grupe feudalnih zemljoposednika koji su
dugo radili ono što im je volja. Po svim Visarionovim
preporukama, Mistra je ostala administrativni i kulurni centar
despotovine. Ali, ona nikada nije bila središte jedinstvene ili
centralizovane uprave. Postavljajući ljude od poverenja za
guvernere većih gradova, Konstantin je sebi obezbedio
određenu meru odanosti. Georgije Sfrances, nekada prvi grčki
namesnik Patrasa, postao je odgovoran za Mistru i njenu
okolinu. Patrasom je upravljao Aleksije Laskaris; Korintom —
Jovan Kantakuzin; Vitilonom na rtu Tenar — Jovan Paleolog, a
za glavnog upravnika cele despotovine Konstantin je postavio
Sofijanosa Evdemonojanisa, potomka čuvene i uticajne
peloponeske porodice.48 Lokalna feudalna aristokratija dugo se
bunila što njenu slobodu ograničavaju upravnici postavljeni iz
Carigrada. Konstantin je pokušao da pridobije njihovu odanost
dajući im olakšice i dodeljujući im nove posede. Tri sačuvana
dokumenta beleže poklone u imanjima ili potvrde ugovora
načinjenih za vladavine ranijih despota. Ona imaju formu
argirovulje, ili srebrne bule, za razliku od hrisovulje, ili zlatne
bule, koju je mogao izdati samo car.49 Dva je potpisao
Konstantin kao despot i porfirogenit. Izgleda da je takođe
pokušao da utiče na patriotizam i takmičarski duh mlađih
generacija time što je organizovao atletske igre u kojima su
pobednike očekivale nagrade. Međutim, možda bi bolje bilo da
je poslušao Visarionov savet i poslao mladiće u Italiju, kako bi

                                                            
47
Letters of Manuel II Paleologus, ed. G. T. Dennis (CFHB, VIII:
Washington, D. C, 1977), no. 51, 144-7; Nicol, Last Centuries of
Byzantium, 357. 
48
Zakythinos, Despotat, I, 228-9. 
49
Lambros, PP, IV, 14-18. Zakythinos, Despotat, 1,228-9; II, 99-
100,109-15,123. 
  42
otkrili da se svet ne završava u Moreji i izučili neke korisne
umetnosti i zanate.
Konstantinove ambicije vezane za budućnost Moreje nisu
se podudarale sa Visarionovim gledištem uloge koju bi ona
mogla da odigra u kontraofanzivi protiv Turaka. On je bio više
čovek od akcije nego administrator; i u leto 1444. godine, čim
su radovi na Heksamilionu privedeni kraju, on je krenuo u
pohod, ali ne protiv Turaka već protiv svojih latinskih suseda na
severu Istma. Nema sumnje da je bio ohrabren novostima iz
zapadnog hrišćanskog sveta. Papini krstaši krenuli su 1443.
godine iz Mađarske niz Dunav prema Crnom moru. Njihovo
napredovanje uzbunilo je sultana Murata koji je, suočen sa
drugim teškoćama na istoku, preklinjao za primirje. Ono je
sklopljeno u Segedinu, juna 1444. godine. Konstantin je o svim
okolnostima bio dobro obavešten, budući da je u julu poslao
Georgija Sfrancesa na savetovanje sa vođama pohoda,
Ladislavom od Ugarske i kardinalom Čezarinijem. Takođe je bio
u kontaktu i sa mletačkim admiralom Alvizom Loredanom, čija
se flota 1444. ukotvila u Modonu. Segedinski mir potrajao je
samo nekoliko meseci. Kardinal Čezarini je, no papinom
ovlašćenju, razrešio krstaše zakletve date sultanu, posle čega
je Ladislav sa vojskom nastavio napredovanje prema svom
cilju. Čezarini je znao za Konstantinove namere i njegovu
spremnost da udari na Turke iz Moreje.50 Visarion je ubeđivao
Konstantina da se ne zaleće. Nije mu preporučivao proširenje
granica despotovine Moreje severno od zida Heksamilion,
preko Korintskog kanala, jer je ono podrazumevalo invaziju na
zemlju suseda koji su takođe bili hrišćani, ujedinjeni s njim
unijom u Firenci. Konstantinovo opravdanje moglo je biti da su
oni, kao i on sam, bili turski vazali i da bi oduzimanje njihove
imovine uznemirilo zajedničkog neprijatelja, koji se brani u
drugim delovima Istočne Evrope. Nekoliko meseci kasnije pošto
je čuo da su papini krstaši u pokretu, Konstantin je napao Atiku.
Na čelu vojvodstva Atine i Tebe, koga su postavili Franci posle
Četvrtog krstaškog pohoda, smenilo se već mnogo stranih vla
dara. Početkom 15. veka njega je držala firentinska trgovačka
                                                            
50
Cesarini epistolae, ed. N. Jorga, Notes et Extraits pour servir à
l'histoire des Croisades au XVe siècle, III, Paris 1902, 110. Zakythinos,
Despotat, I, 230. 
  43
porodica Ačajuoli, mada pod pokroviteljstvom osmanlijskog
sultana. Konstantin se još od ranije nosio mišlju da pripoji ovu
teritoriju. Kada je 1435. godine vojvoda Antonio Ačajuoli umro
bez naslednika, njegova udovica obratila se Konstantinu za
pomoć; on je poslao Sfrancesa da preuzme vojvodstvo. Turci
su, međutim, bili brži, okupirali su Tebu i sprečili Konstantinov
zavojevački poduhvat. On je 1444. godine poverovao da je
kucnuo čas za novi pokušaj. Na čelu vojvodstva u to vreme
nalazio se Nerio II Ačajuoli, još uvek kao vazal turskog sultana.
Turci su bili zauzeti drugim poslovima. Nerio nije bio spreman
za borbu. Konstantin je sa vojskom umarširao na Atiku i prisilio
Nerija da preda Atinu i Tebu, kao i da mu plaća danak koji je
dotle plaćao sultanu. Zauzimanje Atine izgledalo je posebno
veličanstveno. Jedan od Konstantinovih savetnika i laskavaca
uporedio ga je sa Temistoklom.51 Papini krstaši nisu stigli dalje
od Varne, na obali Crnog mora. Tu su ih uništili Turci pod
ličnom komandom sultana Murata. Kralj Ladislav je poginuo, a
među nebrojenim žrtvama našao se i kardinal Čezarini.
Varna je bila daleko od Moreje i ove vesti nisu zadržale
Konstantina. Njegov prepad preko kanala pokazao se više nego
uspešnim. Bio je vrlo zadovoljan sobom. Našao je, takođe, i
novog saveznika u zapadnom svetu. Filip V, vojvoda od
Burgundije, vatreno je podržavao rat protiv nevernika. On je
ponudio da opremi brodove za plovidbu do Varne. Čeznuo je da
pomogae stvar u Grčkoj i bio je u prijateljskom kontaktu sa
Konstantinovim bratom Teodorom. Jedna četa od 300 vojnika
stigla je 1445. godine iz Burgundije u Moreju. Konstantin ih je
dočekao sa dobrodošlicom i odmah pridružio sopstvenim
trupama u pohodu na centralnu Grčku, kroz Beotiju, Fokidu i
planinu Pind na severu Tesalije, gde su ga Vlasi i Albanci
radosno pozdravili kao svog gospodara. Mletački guverner
Vitrinice, grada na samoj obali mora, bio je prisiljen da napusti
svoje prebivalište.52 U isto vreme, Konstantinov guverner
                                                            
51
Sphrantzes, Chron. minus, 52. Ioannis Dokeianos, Letters to the
Despot Constantine, ed. Lambros, PP, I, 242. Zakythinos, Despotat, I,
212, 230. 
52
Chalcocondylas, II, 91-2; Stefano Magno, Estratti degli Annali Veneti
di Stefano Magno, ed. C. Hopf, Chroniques gréco-romanes inédites ou
peu connues, Berlin 1873, 195. O Konstantinovim pohodima no Atiki i
Beotiji videti: Zakythinos, Despotat, I, 230-1. 
  44
Vostice (Egiona), Konstantin Kantakuzin, prešao je Korintski
zaliv sa odredom pešadije i konjice i proterao Turke iz nekoliko
mesta na zapadu Fokide. Nzegov najveći uspeh bilo je
osvajanje grada Lidoriki, čiji su stanovnici bili toliko uzbuđeni da
su ime svoga grada promenili u Kantakuzinopolis. Kada je papa
Evgenije čuo za Kantakuzinovo junaštvo, protumačio ga je kao
posledicu oduševljenja izazvanog crkvenim ujedinjenjem, a
njega je proizveo u dvorskog grofa od Laterana.53

Međutim, hrišćani ponovo ujedinjenih crkava bili su daleko

od međusobnog jedinstva, čak i u zajedničkoj borbi protiv
nevernika. Konstantinove pobede u centralnoj Grčkoj nisu
svuda izazvale podjednako oduševljenje. Mlečani su bili
ogorčeni zbog proterivanja svog guvernera iz Vitrinice. U aprilu
1445. godine zapovedili su svom kapetanu u Naupaktu da uloži
najenergičniji protest kod Konstantina i da zahteva povratak
njihovih kolonija, kao i oslobađanje ratnih zarobljenika.54
Alfonso V, kral. Aragona i Napulja (1415-1458), koji je sanjao o
obnavljanju poseda svojih predaka u Italiji i Grčkoj, setio se da
ima nasledna prava na vojvodstvo Atine i Tebe koje su nekad
držali Katalonci. Da bi s tim raščistio, napisao je Konstantinu
jedno odlučno pismo i poslao ambasadora da preuzme
vojvodstvo.55 Nije zabeleženo kako se to završilo. Nekoliko
meseci kasnije, međutim, izaslanik iz Moreje došao je na
Alfonsov dvor, kako bi ispitao mogućnost braka između
Konstantina i kćerke portugalskog kralja.56 S druge strane,
firentinski vojvoda Atine, koji je bio prisiljen da pred
Konstantinom položi zakletvu vernosti, požalio se svom ranijem
gospodaru, sultanu Muratu, moleći ga da mu pomogne kako bi
se vratilo prethodno stanje. Još uvek pod utiskom pobede nad
udruženim snagama zapadnog hrišćanstva, kojima su pripadali
i mnogi od njegovih hrišćanskih vazala, sultan je ocenio
despota Konstantina kao najobičnijeg pobunjenika, beznačajan
                                                            
53
O Konstantinu Kantakuzinu: Nicol, Byzantine Family of
Kantakouzenos, no. 81. 
54
Thiriet, Régestes, III, no. 2686. 
55
Tekst pisma u: F. Cerone, „La politicà orientale di Alfonso di
Aragona", Archivio storico per le province napoletane, 27 (1902), 430-
1. 
56
Lambros, y NE, 4 (1907), 431. Zakythinos, Despotat, I, 239. 
  45
trn zaboden u jednu stranu njegovog evropskog carstva. Biće
mu drago da stane na put despotovim snovima o daljnjem
osvajanju.

U zimu 1446. godine Murat se stavio na čelo vojske za koju

je rečeno da je brojala između 50 000 i 60 000 ljudi. Poveo ju je
kroz centralnu Grčku prema Moreji. Sa njim je pošao i nesrećni
vojvoda Atine i Tebe, Nerio Ačajuoli. Jedan od turskih
zapovednika odvojio se sa delom trupa i u Lidoriki i Galaksidi
pomračio kratkotrajnu slavu Kantakuzinopolisa, vrativši Fokidi
status turske provincije. Konstantin je požurio nazad u svoju
despotovinu. Zajedno sa bratom Tomom utvrdio se na bedemu
Heksamilion koji su obnovili sa toliko vere. Turska vojska je
stigla do zida 27. novembra. Posle ogorčene borbe, Konstantin
je poslao sultanu glasnika sa predloženim uslovima mira. Bio je
to Georgije Halkokondil, otac potonjeg istoričara Laonika
Halkokondila. Murat nije došao na pregovore. Bacio je glasnika
u tamnicu, zahtevajući da se zid poruši bez odlaganja.
Konstantin je to odbio. Sultan mu je dao rok od nekoliko dana
da se predomisli, a svojim ljudima je naredio da zauzmu
položaje čitavom dužinom bedema.

U „normalnim" uslovima srednjovekovnog ratovanja

Heksamilion bi se možda i održao. No, vremena nisu bila
normalna. Sultan je posedovao novo oružje teške artiljerije,
nekoliko dalekometnih topova koje je takođe rasporedio duž
zida kako bi ga iz njih tukao. Imao je i opsadne mašine i
dugačke merdevine. Turske puške držale su branioce zida
prikovane iza zaklona. Živopisan opis napada i odbrane dao je
Laonik Halkokondil, koji je o tome sigurno čuo od svog oca.
Posle pet dana borbe, bojne trube su, no Muratovom
naređenju, zaglušujućim piskom oglasile konačni juriš. Njegove
elitne trupe, janičari, prvi su se popeli na bedem koji se već
raspadao. Već 10. decembra Heksamilion je pretvoren u gomilu
ruševina, a njegovi branioci su ili pobijeni ili zarobljeni. Despoti
Konstantin i Toma jedva su uspeli da izbegnu masakr. Tri
stotine ljudi, koji su se spasli bekstvom i potražili utočište na
brdu zvanom Oksi, u blizini Kenhreje, prevarom su zarobljeni i

  46
svi do jednoga pobijeni. Borovi su bili natopljeni krvlju, ali se
proročanstvo pokazalo pogrešnim.57
Sultan je potom podelio vojsku. Jednom divizijom
komandovao je Turahan beg, sa naređenjem da krene na jug,
prema Mistri i zemlji despota Konstantina. Sam Murat poveo je
ostatak vojske duž severne obale Moreje. Grad Sikion primoran
je na predaju i spaljen do temelja. Stanovništvo je sprovedeno u
Vosticu kao roblje. Sultan je nastavio da napreduje ka Patrasu.
Većina građana potražila je utočište kod Mlečana u Naupaktu
sa druge strane obale. Oko 4 000 ljudi ostalo je u tvrđavi na
vrhu brda, odupirući se turskim napadima. Njihov otpor nije
imao većih posledica. Sultan je došao samo da bi kaznio Grke i
uveo teror, što je već sa velikim uspehom i postigao. Vreme da
se završi osvajanje i okupaciju zemlje doći će onda kada on za
to bude spreman. Napustio je Patras i krenuo prema Klarenci,
gde se ponovo sastao sa Turahanovim trupama. Oni nisu uspeli
da stignu do Mistre. Bilo je to nepogodno godišnje doba za
pokušaj prelaska vojske preko planina. Sultan i njegovi ljudi
povukli su se istim putem kojim su i došli, ostavljajući za sobom
opustošenu i raseljenu Moreju. Savremeni grčki i mletački izvori
slažu se u tome da je broj hrišćanskih zarobljenika iznosio 60
000.58 Posle ovog događaja, bilo je onih koji su tvrdili da je
rušenje Heksamiliona posledica izdaje Albanaca u
Konstantinovoj vojsci. Drugi su opet za izdaju optuživali
celokupno stanovništvo Moreje, zbog čije je bezbednosti zid i
bio izgrađen. Izdaje je moglo biti. Albanci su retko kad bili
pouzdani, dok su Grci iz Moreje često osuđivani zbog svoje
ravnodušnosti i nedostatka borbenog duha. I pored svih
Plitonovih i Visarionovih inpresivnih govora, pokazalo se da se
Heksamilion nije mogao odbraniti protiv odlučne i disciplinovane
vojske, i da bi pre ili kasnije pao usled bombardovanja teške
artiljerije.
                                                            
57
Sphrantzes, Chron. minus, 70; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 112-
18. Hronologiju je ustanovio Schreiner, Chron. brev., II, 476-9. Lament
o katastrofi i njenim posledicama sastavio je Jovan Evgenik, ed. G.
Mercati, Opere mino-ri, IV (Studi e Testi, 79: Città del Vaticano 1973),
25-8. 
58
Chalcocondylas, II, 118-19. Naknadnom analizom došlo se do broja
mrtvih оd 22 000; Lambros, y: NE, 4 (1907), 25-6. Zakythinos,
Despotat, I, 232-5. 
  47
 Konstantinova uloga u velikoj i tragičnoj drami, u kojoj su
se ujedinjene snage hrišćana suprotstavile nevernicima,
završila se ponižavajuće. On je nastavio da se bori posle velike
katastrofe u Varni. Međutim, hrišćanske snage su bile suviše
poljuljane da bi mu pružile podršku. Jedini koji mu je poslao
pomoć bio je Filip Burgundski. Mlečani, čija se ratna flota
nalazila u Modonu, takođe su mu mogli biti od pomoći. Ali, oni
nisu zaboravili da je Konstantin napao njihove posede u Grčkoj.
U februaru 1446. godine mletačka mediteranska flota dobila je
naređenje da se vrati u Italiju. Stavljajući svoje trgovačke
interese na prvo mesto, Mlečani su obnovili primirje sa turskim
sultanom. Kasnije se pričalo kako je Konstantin pristao da se
oženi kćerkom mletačkog dužda Frančeska Foskarija (1429-
1457), ne bi li zadržao vlast nad mletačkim ustanovama u
Moreji.59 U tome sigurno nema istine. Postoje iscrpni mletački
izvori za taj period, i ni jedan jedini ne pominje ovakav predlog,
a Frančesko Foskari je bio dovoljno pronicljiv da prozre svako
grčko lukavstvo usmereno na potkopavanje mletačke kontrole u
Grčkoj. On nije verovao Grcima i mnogo je bio zainteresovaniji
da ostane u dobrim odnosima sa sultanom, kako bi bio siguran
da se mletačke trgovine u Carigradu neće zatvoriti ako Turci
osvoje grad, što se tada već gotovo svakoga dana očekivalo.
Konstantin i Toma nisu bili u položaju da traže od sultana
primirje. Morali su da ra prihvate kao svog gospodara i da mu
plaćaju godišnji danak, što je bio uslov da spasu svoje propale
zemlje i posede; takođe su mu morali dati reč da nikada više
neće obnoviti ruševine Heksamiliona.

Pomoć koja nikada nije došla ili je stigla prekasno bila je

crvena nit Konstantinovog života. Nešto utehe u teškim
časovima moglo mu je doneti pismo, puno hvale i laskavih reči,
pristiglo iz Firence, gde je njegov brat, car Jovan, postao dobro
znana i poštovana ličnost u vreme sabora 1439. godine. U
njemu su uprava, građanstvo i trgovci iz Firence izjavili da će
uvek biti na usluzi despotu Konstantinu. Bio je to neobičan gest,
jer su potpisani morali znati da je Konstantin nedavno razvlastio
                                                            
59
D. M. Nicol, Byzantium and Venice. A Study in Diplomatic and
Cultural Relations, Cambridge 1988, 385-7. Lambros, NE, 4 (1907),
431-3, prihvata priču. 
  48
poslednjeg firentinskog vojvodu od Atine. Ono nosi datum od 3.
maja 1446. godine. Bilo je to prazno obećanje koje je došlo
prekasno. Turci su upali u Moreju decembra iste godine.60
Poslednje godine Konstantinove vladavine u Mistru je
doputovao italijanski humanista i starinar Ćirijako iz Ankone,
neumorni putnik i putopisac.61 On je pre toga jednom već bio u
Moreji 1437. godine i tom prilikom je predstavljen
Konstantinovom bratu, despotu Teodoru II. Ponovo se vratio
deset godina kasnije, idući na jug preko Korinta i Leondarija,
gde se sreo sa despotom Tomom. Krajem jula 1447. godine
stigao je do podnožja planine Tajget, a zatim i u Mistru, gde mu
je dobrodošlicu poželeo Konstantin, o kome je Ćirijako pisao
kao o „Konstantinu Dragašu iz carske porodice Paleologa,
vladajućem despotu". Ha dvoru u Mistri sreo je tada već
ostarelog Georgija Gemista Plitona, najučenijeg doktora među
Grcima", koga je upoznao prilikom svoje prethodne posete, kao
i Nikolu, alias Laonika Halkokondila, budućeg istoričara i sina
Georgija Halkokondila, s kim seĆirijako poznavao iz Atine i koji
je godinu dana ranije bio sultanov zarobljenik. Mladi Aaonik se
ljubazno prihvatio dužnosti da povede Ćirijaka u obilazak
ruševina i spomenika stare Sparte u ravnici pod Mistrom.
Ćirijako je zapravo i došao da bi video i pisao o ostacima
antičke Grčke, a ne o savremenom gradu Mistri. Početkom
oktobra nastavio je svoje putovanje prema Meseniji, u potrazi
za Nestorovom palatom u Pilosu. Plovio je morem od Korona
do tvrđave Vitilo na rtu Tenaron, gde je susreo Jovana
Paleologa, Konstantinovog namesnika za tu oblast. Iz luke
Gition vratio se u planine Mistre, da bi tu proveo zimu 1447-
1448. Tu je u februaru 1448. godine sastavio prikaz starog
rimskog kalendara za despota Konstantina, opisujući ga kao
„Konstantina Paleologa porfirogenita i najdičnijeg cara
(vasilevsa) Lakedemonije".62 U martu je Ćirijako već bio u

                                                            
60
Pismo iz Firence: Lambros, NE, 4 (1907), 31. 
61
O Ćirijaku od Ankone: R. Sabbadini, „Ciriaco d' Ancona e la sua de-scrizione
autografa del Peloponneso trasmessa da Leonardo Botta", Miscellanea Ceriani,
Milan 1910, 180-247; E. W. Bodnar, Cyriacus of Ancona and Athens (Collection
La-tomus, XLIII: Brussels 1960. 
62
Ed. Lambros, PP, IV, 98-9; Bodnar, Cyriacus, 57-9, 61; A. Diller, „The
Autographs of Georgius Gemistus Pletho", Scriptorium, 10 (1956), 27-41;
Woodhouse, Gemistos Plethon, 227-8. 
  49
Nafplionu, a u aprilu u Korintu, gde ga je primio Jovan
Kantakuzin, Konstantinov prijatelj i namesnik grada, sa kojim se
već prethodno sreo u Patrasu.
Ćirijaku iz Ankone svet danas mnogo duguje zbog
njegovog vrednog sakupljanja podataka o ruševinama i
ostacima antičke Grčke, kao i zbog zapisa i identifikacije
drevnih predela. On je nazvan ocem moderne arheologije. Bio
je okrenut prošlosti i retko je obraćao pažnju na uslove koji su
vladali u Grčkoj i Moreji tokom XV veka. Boravak u Mistri pružio
mu je zadovoljstvo da vidi mesto gde se nekada nalazila stara
Sparta i da se zamisli nad njenom promenljivom srećom.
Napisao je epigram o njenoj prohujaloj herojskoj slavi, sada
svedenoj na malu Mistru kojom vlada Konstantin (,,Misithra sub
Constantino").63

Turci su se stuštili na Moreju kao izgladneli vuci u zimu, pre

Ćirijakove posete. Zid Heksamilion uništili su za sva vremena.
Opljačkali su i opustošili gradove koji su im se našli na putu. Ali,
upravo je zimsko vreme i sačuvalo Mistru od njihovog
razaranja, spaslo letinu i omogućilo ljudima da prežive. U leto
1447. godine Ćirijako je bio zadivljen bogatom žetvom. Činilo se
da još ima nade za budućnost. Konstantina ta nada nikada nije
napustila. Ipak, on je znao da budućnost despotovine, pa i
samog Carigrada, zavisi od dugovečnosti vladajuće porodice
Paleolog. Nzegov brat, car Jovan VIII, nikada nije imao dece
koja bi ga nasledila, a od 1447. godine zdravlje mu se
pogoršalo. Teodor i Dimitrije su bili očevi, ali su obojica imali
samo po jednu kćerku. Jedino je njegov brat Toma imao sinove,
Andriju i Manojla, ali oni su, međutim, tek kasnije rođeni.
Konstantinova dva braka su se tragično završila. Njegova
porodica i savetnici bili su živo zainteresovani da se on oženi i
treći put. Početkom 1444. godine govorilo se o njegovom braku
s Izabelom Orsini, sestrom princa od Tarenta, kome je po
nasledstvu pripadalo pravo na ostrva i delove grčkog
kontinenta. Od toga nije bilo ništa.64 U avgustu 1447. godine
verni Georgije Sfrances poslat je u Caritrad da ispita mogućnost
                                                            
63
Epigram je preveden na grčki. To je možda uradio Pliton. Lam-bros,
РР, IV, 99-101. Woodhouse, Gemistos Plethon, 227. 
64
Lambros, y: NE, 4 (1907), 431. 
  50
Konstan-tinovog braka sa princezama Trapezuntskog carstva ili
kraljevine Gruzije. Pregovori su zahtevali vreme, a njega su
pretekli događaji.65
Juna 1448. godine Konstantinov brat Teodor umro je na
svom posedu u Selimvriji. Iste godine, 31. oktobra, umro je i car
Jovan VIII.66 Konstantin, Dimitrije i Toma ostali su jedini
naslednici prestola. Svi su znali da je pokojni car najviše
poverenja poklonio Konstantinu. To mu je bila i želja na
samrtnoj postelji. Isto tako, znalo se da je njegova majka, carica
udova Jelena Paleologina, imala istovetno mišljenje. Na kraju je
njena volja i prevagnula.

                                                            
65
Sphrantzes, Chron. minus, 70. 
66
Sphrantzes, Chron. minus, 72; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 111-
13, 140; Schreiner, Chron. brev., II, 470-4. 
  51
3 KONSTANTIN U CARIGRADU

Vest o carevoj smrti dospela je do Konstantina, koji je tada

bio u Mistri. On je svakako morao znati da se njegova braća
Toma i Dimitrije nalaze bliže Carigradu i da će možda pokušati
da ga spreče u primanju nasledstva. Toma je došao u Carigrad
13. novembra. Ni Dimitrije nije gubio vreme, požurio je odmah
za njim u prestonicu iz Selimvrije. Toma možda nije bio ozbiljan
konkurent. Dimitrije je, međutim, uživao veliku podršku sa
strane; on je bio — ili je bar tvrdio da jeste — glavni predstavnik
snažne anti-unionističke stranke koja je tražila cara koji bi
uklonio sramotu firentinskog ujedinjenja. Oni bi pozdravili
Dimitrijevo krunisanje za cara, jer on nije priznavao uniju iz
Firence koja je prouzrokovala toliko gorčine i protesta, a donela
tako malo koristi. Međutim, krizu i mogućnost izbijanja
građanskog rata sprečila je svojim odlučnim držanjem careva
majka Jelena. Iskoristivši svoje zakonsko pravo regentstva, ona
je obezbedila Konstantinu, u tom trenutku najstarijem od svojih
preživelih sinova, vreme koje mu je bilo neophodno da bi stigao
do Carigrada. Konstantin je oduvek bio njen miljenik, na koga je
bila ponosna što, zajedno s imenom svog oca Paleologa, nosi i
njeno porodično srpsko ime Dragaš ili Dragasis. Toma je bez
protivljenja prihvatio njenu odluku i tako je Dimitrije bio odbijen.
Tako su se obojica pridružila njenom proglašenju Konstantina
za novog cara Romeja. Prvi koji je o tome obavešten bio je
osmanlijski sultan Murat II. Carica je u decembru poslala
Sfrancesa na osmanlijski dvor kako bi osigurao sultanovo
odobrenje.67
Pošto je pitanje nasledstva rešeno bez međusobnih
sukoba, carica je naimenovala dva glasnika da odmah otplove
                                                            
67
 Sphrantzes, Chron. minus, 72; Ducas, 279; Chalcocondylas, II, 141.  
  52
za Moreju, proglase Konstantina za cara i doprate ga nazad u
Carigrad. Bili su to Aleksije Filantropin Laskaris i Manojlo
Paleolog Jagros, kojima se pridružio i despot Toma. Oni su
očigledno imali ovlašćenje da novog cara obaveste o njegovom
imenovanju, ali ne i da ga krunišu. Nema sumnje da su vojska,
narod i starešine Mistre bili polaskani što učestvuju u
Konstantinovom proglašenju za cara. Ono je trebalo da prethodi
krunisanju koje bi izvršio patrijarh. Međutim, u Mistri nije bio
patrijarh; isto tako, ne postoji nijedan dokaz koji bi podržao
tvrdnju da je ondašnji episkop preuzeo na sebe organizaciju
krunisanja u jednoj od crkava. Carska titula dodeljena je
Konstantinu u građanskoj ceremoniji, najverovatnije u
despotskoj palati, 6. januara 1449. godine. Upravo iz tog
razloga istoričar Duka je i pisao da Konstantin zapravo nikada
nije ni bio krunisan za cara i da je poslednji romejski car bio
Jovan VIII.68
Za ovakav postupak postojali su i određeni istorijski
presedani. Car Manojlo I Komnin proglašen je i naimenovan za
vladara od strane svog oca koji se nalazio na samrtničkoj
postelji, u Kilikiji, daleko od prestonice. Jovan VI Kantakuzin,
Konstantinov pradeda, prvi koji je proglašen i naimenovan za
cara i 26. oktobra 1341. godine obučen u carsku odoru u
Didimotici, u Trakiji. Tom prilikom na njegovu glavu nije
stavljena kruna. Štaviše, on se tada sam odenuo carskim
ruhom (pilon) koje je ležalo pred ikonom device Marije.69
Konstantin je u Mistri verovatno primenio još jednostavniju
ceremoniju. Ipak, ni Manojlo I, a ni Jovan VI nisu propustili da
kasnije, čim su stekli kontrolu nad gradom, upriliče pravo
krunisanje koje je predvodio carigradski patrijarh. U slučaju
Konstantina Paleologa ova ceremonija nije formalno obavljena.
Ona je mogla da izazove opasne nerede, jer novi car nikada
nije pokazao želju da se odrekne crkvene unije. Kao što je već
rečeno, Mistra nije imala patrijarha koji bi mogao da ga kruniše,
a mnogi su verovali da ni Carigrad nema pravog patrijarha, jer
je tadašnji patrijarh Grigorije III bio odan crkvenom jedinstvu. Po

                                                            
68
Ducas, 293. Sphrantzes, Chron. minus, 72, prosto kaže da su ta dva
emisara y Mistri „načinila Konstantina carem". Jedino što kasnije
Phrantzes, Chron. maius, 348-50, kaže da su oni izvršili krunisanje. 
69
Cantacuzenos, II, 165-6; Gregoras, II, 611, 625. 
  53
njemu, davanje crkvenog odobrenja Konstantinu, njegovim
krunisanjem za cara u crkvi Svete Sofije, moglo bi izazvati
protivnike unije na bunu.

Mnogi su se zarekli da neće prekoračiti crkveni prag sve

dok je patrijarh Grigorije na svojoj dužnosti. Među njima je bio i
Jovan Evgenik, brat fanatično pravoslavnog mitropolita Marka
Efeskog, koji je odbio da potpiše akt ujedinjenja u Firenci. U
svom obraćanju Konstantinu, tada 1450. godine već caru, on
objašnjava zašto toliko ljudi odbija da prilikom molitve u crkvi
pomene i njegovo ime. Car, kaže on, treba da bude glavna
potpora svojih podanika, vrhovni branilac istinske vere u
njihovoj crkvi. U času svog krunisanja i miropomazanja on mora
dati pismenu zakletvu o svojoj veri u pravoslavlje. Ali, obraća se
Jovan dalje caru, ko je taj koji sada može da te kruniše, da ti da
miropomazanje, da prihvati tvoju zakletvu? Mi imamo cara bez
krune, čija se glava diči tako beznačajnim znamenjem kakvo
je,,pilon", imamo vladu koja novac, brodove i priloge sa zapada
ceni više od čistote vere i ne strepi od božje kazne. On nije
zaboravio da podseti Konstantina na postojanost vere kakvu su
gajili njegovi prethodnici — Teodora, udovica Mihaila VIII, njen
sin Andronik II, kao i Konstantinov mnogopoštovani otac
Manojlo II; uputio ga je da sledi njihov primer, da bude dostojni
naslednik Konstantina Velikog, ravan apostolima u
propovedanju i odbrani istinske vere, očišćene od zabluda
Latina.70

Drugi su ipak bili voljni da prihvate Konstantina za

zakonitog cara, s jedne strane, zbog njegovog rodoslovlja, s
druge, jer nije bilo drugačije mogućnosti. On je imao svoje
                                                            
70
Ioannis Eugenikos, Address to the Emperor Constantine, ed. Lambros, PP, I,
123-34. PLP, III, no. 6189. O Teodori Paleologini, udovici Mihajla VIII, videti
PLP, IX, no. 21380. Dilema o Konstantinovom krunisanju bila je predmet
rasprave: I. Bogiatzides, Tô С,г\хт\џа xfjç охеуесос Kcuvoxavxivoi) xoü
ПсЛса-oXôyov, Laographia, 7 (1923), 449-56; Aikaterini Christophilopoulou,
'ЕкХоуђ, avotvopetiGic Kai crriyıç xoâ) BuÇavxivovJ ссохокршхорос, Athens
1956, 204-6; Margaret Carroll, 'Constantine XI Palaeologus: Some Problems of
Image', Maistor. Classical, Byzantine and Renaissance Studies for Robert
Browning, ed. Ann Moffatt, Canberra 1984, 329-43, посебно 333-8; Margaret
Carroll, A Contemporary Greek Source for the Siege of Constantinople 1453:
The Sphrantzes Chronicle, Amsterdam 1985, 94-6. 
  54
pristalice, iako su se neki od laskavaca samo dodvoravali
njegovoj milosti. Jovan Dokijan, naučnik i bibliofil iz Mistre koji
ga je jednom već uporedio sa Temistoklom, napisao mu je novu
pohvalu. Visokoparnim i retoričkim stilom on hvali
Konstantinovu lovačku, jahačku i vojničku veštinu. Naglašava
njegovu sjajnu pobedu kod Patrasa, kao i period uspešne
vladavine u Carigradu dok je zamenjivao Jovana VIII za vreme
njegovog boravka u Italiji. Dokijan je takođe održao govor u
Konstantinovu čast povodom njegovog ustoličenja na presto.71
Jovan Argiropul, iz mlađe generacije učenih ljudi, napisao je
besedu posvećenu Konstantinu kada je stigao u Carigrad da
„preuzme skiptar" od pokojnog brata, kao i govor koji je
predstavljao pohvalu Jovanu VIII. Pomalo drsko, predstavio je
novog cara tekstom pod naslovom „Vasilikos ili Ogled o
carevanju", verovatno poslednjim te vrste u vizantijskoj literaturi.
Opisao je Konstantina kao „najvećeg od svih careva i
zahvaljujući sreći, cara Helena". Njegov stil nedvosmisleno
odaje Plitonov uticaj.72 Mihailo Apostolis, Argiropulov i Plitonov
učenik, takođe je uputio tekst caru Konstantinu, prilažući uz
njega i izjavu o sopstvenoj veri. Međutim, drugi Argiropulov
učenik, Konstantin Laskaris, koga su 1453. godine najpre
zarobili Turci, a potom uspeo da pobegne u Italiju — imao je
manje poverenja u novog cara, izjavljujući da je on proglašen,
ali nikada krunisan, za cara.73 Dimitrije Katadukin, takođe
poznat i kao Katavlatas, pozdravio je Konstantina prilikom
njegovog prispeća u Carigrad marta 1449. godine.74
Mišljenja o Konstantinovom carskom statusu bila su
podeljena. Ta podela bila je uglavnom između onih koji su
odobravali i onih koji su osuđivali njegovu politiku jedinstva sa

                                                            
71
Ioannis Dokeianos, Encomium and Address, ed. Lambros, PP, I, 221-31,
232-5. PLP, III, no. 5577. 
72
Ioannis Argyropoulos, ed. Sp. P. Lambros, 'АруиротгагЛеш, Athens 1910, 8-
28, 29-47. Njegovo obraćanje Konstantinu, ed. Lambros, PP, IV, 67-82, ovde je
pogrešno pripisano Mihailu Apostolisu. PLP, I, no. 1267. 
73
Michaelis Apostoles, Address, ed. Lambros, PP, IV, 83-7. PLP, I, no. 1201;
Constantinos Laskaris, Chronicle, ed. Sp. P. Lambros, 'EniaxripoviKfi
'E7texr|piç. 'E9-viKÔv navemrjxfiuaov, III: 1906-7, Athens 1909, 150-227,
posebno 226. 
74
Katavlatas je bio predmet pogrda Ioannisa Argyropoulosa, ed. P. Canivet and
N. Oikonomides, „[Ioannis Argyropoulos] La Comédie de Katabiattas. Invective
byzantine du XVe siècle Diptycha, 3 (1982-3), 85-6. 
  55
rimskom crkvom, mada je bilo i onih trećih koji su ga uzdizali,
ne bi li time zadobili Konstantinovu naklonost. Argiropul je
očigledno bio odan ideji unije, kasnije je putovao širom zapada,
doktorirao u Padovi i predavao grčki u Firenci. Bio je jedan od
onih, poput Visariona ili Apostolisa, koji su podržavali novi
humanizam u Italiji. Jovan Evgenik je imao druge stavove, ali je,
uprkos tome, opisao Konstantina kao „najboljeg i najsvetijeg od
careva" i, možda u prevelikom zanosu, kao „cara krunisanog
božjom milošću". Ostali zvanični predstavnici pravoslavne
crkve, koji su većinom bili sličnog mišljenja kao i Evgenik, niti su
potvrđivali niti odobravali postavljanje novog cara dok se ne
obavi ceremonija crkvenog krunisanja. Patrijarh Grigorije III, čije
su simpatije za uniju bile isuviše dobo poznate, nije to mogao
da obavi bezbedno; samo, Konstantin je bio dovoljno mudar da
ne poteže to pitanje. On je smatrao da je njegovo naimenovanje
i postavljanje u Mistri bilo sasvim dovoljno da mu obezbedi sva
prava koja treba da poseduje jedan istinski car, i to ne Helena
nego Romeja. Njegov prvi zvanični dokument, upućen sinovima
Gemista Plitona, jeste hrisovulja iz februara 1449. godine,
doneta pre njegovog polaska za Carigrad. Povelja nosi njegov
potpis: Konstantin Paleolog u Hristu verni car i avtokrator
Romeja. Bila je to najveća od svih carskih titula, a Konstantin XI
bio je poslednji car koji ju je nosio.75

Početkom januara 1449. godine on je pisao mletačkom

namesniku od Kandije na Kritu, Antoniju Diedu, da oglasi smrt
cara Jovana VIII i njegovo, Konstantinovo, stupanje na presto.
Istovremeno je molio za uslugu da za Carigrad otplovi na
mletačkom brodu. Namesnik od Kandije mu je odmah uzvratio
jednim kurtoaznim pismom od 9. januara u kome oslovljava
Konstantina sa ilustrissime et serenissime imperator,
istovremeno izražavajući saučešće povodom smrti Jovana VIII.
U to vreme u Kandiji se nalazio mletački zapovednik jadranske
flote. Vojvoda je uveravao Konstantina da će on pohitati za
Modon u Moreji, kako bi tamo dobio neophodnu dozvolu

                                                            
75
Tekst u: J. and P. Zepos, ed., Jus Graecoromanum, I, Athens 1931,
705-7. DR,V, no. 3521. Zakythinos, Despotat, I, 240. Vredno je
zabeležiti da nekoliko pečata i novčića, koji su preostali, pokazuju
Konstantina kao krunisanog cara. Videti niže, 70-2. 
  56
mletačkih vlasti, te na taj način što pre ispunio carev zahtev.76
Imajući u vidu krajnje zategnute odnose koji su vladali između
despota Moreje i Mlečana, ovo je bila jedna neuobičajena
razmena ljubaznosti. Međutim, Konstantin je, po svemu sudeći,
otplovio za Carigrad na katalonskom brodu. Verovatno nije
imao vremena da sačeka dok Mlečani obave sve formalnosti.
Činjenica da je novi car tražio pomoć od stranaca kako bi
otputovao iz Moreje do Carigrada svedoči o nesumnjivo lošem
stanju u kakvom se nalazilo Vizantijsko carstvo tog vremena.77

Konstantin je stigao u Carigrad 12. marta 1449. godine.

Dve nedelje kasnije preduzeo je prve neophodne korake da
učvrsti svoju vlast, potvrđujući mir sa Turcima i šaljući
Andronika Jagarisa kao svog izaslanika sultanu Muratu. Primirje
se odnosilo i na Tomu i Dimitrija, i bar za neko vreme, štitilo je
Moreju od budućih turskih upada.78 Konstantinu je na neki način
bilo lakše da se dogovori sa Turcima nego sa svojim
zemljacima koji su bili protiv unije u Firenci. Ipak, pokazivao je
mnogo strpljenja i ne jednom je sa njima o tome razgovarao.
Jovan Evgenik mu je poslao svoje beleške sa jednog skupa
antirimske pravoslavne zajednice u Carigradu. Oni su se
organizovali u Sinaksis ili sinod, nasuprot sinodu na čijem je
čelu stajao patrijarh Grigorije, koga su odbijali da priznaju.79
Konstantin ni u kom slučaju nije bio zagriženi zastupnik i
pristalica unije u Firenci, ali je verovao da to može pomoći
opstanku Carstva. Pridržavanje ovog dogovora bio je jedini
uslov da bi sa zapada stigla pomoć, koja je Carstvu bila
očajnički potrebna. Za protivnike ujedinjenja to je bio krajnje
materijalistički argument. Oni su smatrali da bi za cara i njegovu
vladu, kako je to rekao Jovan Evgenik, svakako bilo bolje da
veruju u Boga nego da se nadaju spasonosnoj pomoći od
Latina. Svi koji su zbog sticanja materijalnog bogatstva izdali
veru praočeva izgubiće Božji blagoslov i pomoć.

                                                            
76
DR, V, no. 3520. 
77
Sphrantezes, Chron. minus, 74. 
78
Ducas, 279. DR, V, no. 3524. 
79
Ioannis Eugenikos, ed. Lambros, PP, I, 151-3. 
  57
 Najučeniji član Sinaksisa bio je Georgije Sholarije, koji je
bio učenik Marka Evgenika. On je svoje Komentare o Aristotelu
posvetio Konstantinu dok je ovaj još uvek bio despot u Mistri.80
Jedan od uglednijih članova vizantijske delegacije na saboru u
Firenci, Georgije, predstavio se kao rečiti i nadahnuti
zagovornik unije, sastavljajući traktate u korist latinske teologije
i doktrine. Nakon zasedanja nastavio je da služi caru Jovanu
VIII kao njegov sekretar i narednih nekoliko godina pažljivo se
klonio svih rasprava. Međutim, pod uticajem svog bivšeg
učitelja Marka Evgenika, počeo je da menja stavove; i kada je
Marko umro, u aprilu 1445. godine, Georgije ga je nasledio,
postavši jedan od najisturenijih ljudi stranke koja je osuđivala
uniju. Smrt Jovana VIII duboko ga je pogodila. Kada je
Konstantin došao u Carigrad, Sholarije se zamonašio. On je
nameru da to uradi objavio u govoru održanom pred carom 21.
novembra 1449. godine, dok je još uvek bio svetovno lice.81
Razlog za ovo povlačenje od sveta objasnio je u dugom pismu
upućenom Konstantinu.82 Stupio je u jedan od gradskih
manastira, uzimajući monaško ime Genadije. U svojstvu
monaha imao je više i slobodnog vremena i uticaja. Napisao je
veći broj traktata i spisa u kojima nije više veličao vrednosti
latinske teologoje, već je navodio njene loše strane, prvo
umereno i diskretno, ali je vremenom njegovo nastupanje
uzimalo sve više maha u javnosti. Ca Konstantinom je jedno
vreme održavao prijateljsku prepisku.83 On je bio na pravom
putu da postane prvi patrijarh Carigrada pod osmanlijskom
vlašću, nakon što je grad 1453. godine pao u turske ruke.
Međutim, u onih nekoliko godina koje su usledile na sve do
pada Carigrada Genadije je postao smetnja poslednjem
vizantijskom caru. Za razliku od drugih koji su imali slična
ubeđenja, on nije bio bezuslovno protiv unije sa rimskom
crkvom, čiju je doktrinu poznavao bolje od većine svojih
savremenika Grka. Ali, on je verovao da unija mora doći kao

                                                            
80
Georgios Scholarios (Gennadios), Œuvres complètes de Gennade
Schola-rios, ed. L. Petit, X. A. Siderides, M. Jugie, Paris 1928-36, VII,
1-6. 
81
Scholarios, I, 161-72. 
82
Scholarios, IV, 463-73. 
83
Scholarios, IV, 474-5. 
  58
rezultat istinskog pomirenja i razuma, kroz međusobnu
toleranciju i ubeđenje, a ne kao posledica nezakonitih političkih
uslovljavanja i pritiska iz Rima.84 Takođe ni u jednom trenutku
nije izrazio sumnju u Konstantinov carski položaj, bez obzira što
ga patrijarh nikada nije krunisao.
Pošto je Konstantin postavljen za cara, pitanje njegovog
naslednika postalo je aktuelnije nego ikada pre. Nastala je
prava potraga za budućom suprugom i caricom koja bi mu
mogla roditi sina. U februaru 1449. godine, dok se još uvek
nalazio u Mistri, poslao je glasnika za Italiju, na dvor kralja
Alfonsa V od Aragona i Napulja, sa kojim je Konstantin
prethodno već pregovarao. Ovaj emisar, Manojlo Disipat, imao
je zaduženje da traži pomoć za borbu protiv Turaka, ali i da
načini predlog za eventualni brak. Predlog je bio da se car
Konstantin oženi sa Beatriče, kćerkom portugalskog kralja
Pedra, koji je bio Alfonsov nećak. Takođe je predloženo da se
Pedrov brat oženi kćerkom Jovana II od Lusinjana, kralja Kipra.
Inače ona je bila Konstantinova nećaka. Drugi od ovih predloga
ostvaren je 1456. godine, kada se Karlota, kćer Jovana II od
Lusinjana, udala za Huana, vojvodu od Koimbre i sina Pedra od
Portugala. Iz razloga koji su nam ostali nepoznati, Konstantinov
pokušaj da nađe sebi ženu u krugu portugalske kraljevske
porodice završio se neuspehom.85
Bilo je međutim i drugih povoljnih prilika među princezama
koje su živele bliže Carigradu. Avgusta 1447. godine Sfrances
je došao iz Mistre u Carigrad kako bi ispitao mogućnosti
sačinjavanja bračnog ugovora sa Gruzijskim kraljevstvom ili
carstvom Trapezunta.86 Princeze carske trapezuntske porodice
ranije su se već udavale za Paleologe. Ali, vizantijska crkva,
koju Konstantin nije smeo da rizikuje da uvredi, u međuvremenu
je postala stroža oko uslova koje je trebalo ispuniti da bi do
braka došlo. Oktobra 1449. godine Sfrances napušta Carigrad i
odlazi za Gruziju i Trapezunt, kako bi doneo odluku koja bi to
kraljevska familija mogla ponuditi odgovarajuću nevestu za
njegovog cara. Na ovom putu on provodi gotovo pune dve
godine. Njegovi memoari sadrže dugu i detaljnu priču o toj
                                                            
84
Woodhouse, Gemistos Plethon, 116-17. 
85
Sp. P. Lambros, 'O Kcovoxavxivoç ПоЛаш^буос wç crôçuyoç év хтј ioTOpio:
Kai TOÏÇ бргЛогс, NE, 4 (1907), 417-66, posebno 433-40. 
86
Sphrantzes, Chron. minus, 70. 
  59
misiji. On nije išao sam. Pratila ga je velika gizdava svita mladih
plemića, vojnika, sveštenika, lekara i muzičara sa
instrumentima; sa sobom je poneo i mnoštvo skupocenih
poklona. Gruzine su posebno zainteresovali muzički instrumenti
i mnogi od njih su došli izdaleka kako bi čuli muziku. Sfrances
je, između ostalog, imao obavezu da vodi beleške o svim
devojkama koje su dolazile u obzir da postanu neveste; potom
ih je slao u Carigrad, kako bi Konstantin mogao da donese
odluku, te da o njoj obavesti Sfrancesa preko glasnika.87

Sfrances je prvo otišao na dvor Georgija VIII od Gruzije

(Ivirije), koji je vladao kao de facto kralj od 1446. do 1465.
godine. Ime njegove kćerke, koja je trebalo da bude proverena,
nije zabeleženo.88 Na žalost, veza između Konstantina i
Sfrancesa je prekinuta pošto je carski glasnik doživeo brodolom
kod Amisosa. Sfrances je morao da čeka novog glasnika i dalja
uputstva. U Trapezuntu je posetio dvor cara Jovana IV Komnina
(1429-1458) koji je preko svoje žene bio u srodstvu sa kraljem
Gruzije, a takođe i sa Konstantinovim pokojnim bratom
Jovanom, jer je njegova sestra Marija bila Jovanova treća
supruga.89 Tokom svog boravka u Trapezuntu, Sfrances je u
februaru 1451. godine čuo vest o nedavnoj smrti sultana Murata
II. Za trapezuntskog vladara bile su to dobre vesti. Sfrances je,
međutim, bio zabrinut za budućnost. Murat je bio star i umoran.
On je odustao od ideje da osvoji Carigrad. Želeo je samo mir i
prijateljstvo sa Vizantijom. Njegov sin i naslednik Mehmed II bio
je mlad, energičan, ambiciozan i neprijateljski raspoložen prema
hrišćanima. Jedini način da se on obuzda i drži pod kontrolom
sastojao se u tome, kako je mislio Sfrances, da se njegova
maćeha, Muratova udovica, uda za Konstantina.90

                                                            
87
Sphrantzes, Chron. minus, 14. Caroll, „Constantine XI", Maistor,
337-8, sugeriše da je Konstantin odložio svoje krunisanje dok ne
pronađe caricu koja bi bila njegova žena. 
88
С. Toumanoff, „The Fifteenth-Century Bagratids and the Institution of
Collégial Sovereignty in Georgia", Traditio, 7 (1949-51), 169-221. 
89
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 62. 
90
Sphrantzes, Chron. minus, 76-8. 
  60
 Muratova udovica - „emirisa", kako ju je nazivao Sfrances -
bila je Mapa, ili Marija, kćerka srpskog despo-ta Đurđa
Brankovića. Murat se oženio njome 1436. godine.91 Njih dvoje
nisu imali dece. Posle muževljeve smrti u Jedrenu, ona je
zatražila dozvolu da se vrati roditeljima u Srbiju. Ova njena
namera poklapa se vremenski sa Sfrancesovim planom da, u
Konstantinovo ime, zaprosi njenu ruku. Sfrances je o tome
obavestio Konstantina u svom redovnom izveštaju. Napisao je
da on može videti samo četiri moguće prepreke, koje bi mogle
sprečiti taj brak: prvo, Marija Branković bi se mogla osećati
društveno inferiorna u odnosu na cara; drugo, možda bi crkva
prigovorila zbog njihovih rođačkih veza; treće, već je bila
udovica; četvrto, pošto je zalazila u godine, moglo bi se
očekivati da će imati problema sa rađanjem. Razmatrajući dalje
ove mogućnosti, Sfrances piše da prvi razlog ne bi trebalo da
predstavlja ozbiljniju smetnju, jer je i Konstantinova majka
takođe bila Srpkinja; drugo, crkva bi, no svemu sudeći, pre
odobrila bračnu vezu sa srpskom porodicom nego sa princezom
iz Trapezunta, pošto je despot Đurađ Branković bio jedan od
najpobožnijih i najmilosrdnijih dobročinitelja crkve, njenih
manastira i fondova. Što se tiče trećeg razloga, tu je već
postojao jedan presedan: naime, Konstantinov deda,
Konstantin Dragaš, takođe se oženio udovicom Evdokijom čiji je
bivši muž bio neki neznatan turski starešina, čak su njih dvoje
imali i dece. Nasuprot tome, Marija Branković je bila udovica
jednog moćnog vladara, da se i ne pominje široko
rasprostranjeno mišljenje po kome njihov brak nikada, zapravo,
nije bio potpun. Najzad, odgovor na četvrtu primedbu zavisio je
isključivo od Božje volje, jer samo Bog zna da li će Marija moći
da rađa.92
Konstantin je bio oduševljen kada je primio Sfrancesovo
pismo i izveštaj, krajem maja 1451. godine, jer je već počeo da
misli kako njegov, obično veran sluga gubi vreme na svom putu.

                                                            
91
O Mariji - Mari Branković, videti Nicol, Byzantine Family of Kan-
takouzenos, no. 92; I. A. Papadrianos, „The Marriage - Arrangement
between Constantine XI Palaiologos and the Serbian Mara (1451)",
Balkan Studies, 6 (1965), 131-8. 
92
Sphrantzes, Chron. minus, 78-80. O Konstantinu Dragašu i
njegovoj ženi Evdokiji, videti: PLP, III, nos. 5746, 6229. 
  61
Porodica Paleologa već je bila povezana sa srpskom kućom
Brankovića preko Konstantinove nećake Jelene, Tomine ćerke,
koja se 1446. godine udala za Lazara Brankovića, Đurđevog
sina i Marinog brata.93 Car nije gubio vreme, već je odmah
poslao izaslanika u Srbiju, kako bi ovaj plan predočio despotu
Đurđu i njegovoj ženi Irini. Misiju je poverio Manojlu Paleologu,
pošto je on bio povezan sa porodicom Kantakuzin, kojoj je i
Irina pripadala. Neki od Konstantinovih savetnika u Carigradu
smatrali su da bi taj brak bio dobar potez. Drugi, poput velikog
domestika Andronika Kantakuzina, bili su mišljenja da bi car
učinio bolji izbor ako bi se oženio trapezuntskom princezom.
Predlog je oduševljeno prihvatio Đurđe Branković, a naročito
njegova žena Irina koja je u njemu videla mogućnost da se
sreća konačno osmehne i njihovoj nesrećnoj kćerki. Ali, svi oni
su zanemarili Marinu zakletvu da će ostatak svog života, ako je
Bog ikada spase iz ruku nevernika, posvetiti Gospodu, živeći u
celibatu.
Nikakav razlog nije mogao da promeni njeno mišljenje.
Sfrances je, ne pojašnjavajući takav svoj stav, odlučio da je za
Konstantina bolje da se oženi gruzijskom nego trapezuntskom
princezom, pa je u tom cilju počeo da sklapa bračni ugovor sa
gruzijskim kraljem. Sa nacrtom tog dokumenta on se najzad
vratio u Carigrad, na mletačkom brodu, iskrcao se 14.
septembra 1451. godine, vodeći sa sobom i gruzijskog
izaslanika. Činilo se da je potraga za caricom najzad završena.
Konstantin se zahvalio Sfrancesu za uložene napore, obećavši
mu bogatu nagradu. Odmah je pripremio dokument koji je
gruzijski emisar imao da ponese nazad, potpisao ga, zapečatio
zlatom i, saglasno gruzijskim običajima, potvrdio ga sa tri krsta
iscrtana crvenim mastilom. Tom prilikom je i dogovoreno da se
narednog proleća Sfrances vrati u Gruziju, kako bi buduću
nevestu, uz pratnju brodova, dopratio u prestonicu. Na tome se
sve i završilo. Događaji su još jednom pretekli Konstantinove
namere.94
Nzegova majka, carica Jelena Paleologina, umrla je 23.
marta 1450. godine.95 Punih četvrt veka ona je provela kao
                                                            
93
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 96. 
94
Sphrantzes, Chron. minus, 80-2. 
95
Sphrantzes, Chron. minus, 76. Schreiner, Chron. hrev, II, 478; PLP, IX, no.
21366. 
  62
udovica, a poslednjih četrnaest godina provela je kao
monahinja, sa crkvenim imenom Ipomonija. Ipak, njeno
povlačenje iz svetovnog života nije označavalo kraj njenog
uticaja u stvarima od državnog interesa. Kao regent, posle smrti
Jovana VIII, aktivno je učestvovala u otklanjanju nesuglasica
oko nasleđa na presto, do kojih je došlo među njenim sinovima.
Nzena smrt predstavljala je veliki gubitak. Genadije Sholarije i
Georgije Pliton napisali su prigodne posmrtne govore.96
Genadije je svoje reči utehe uputio njenom sinu „najponosnijem
caru Konstantinu". Pliton je pohvalio njenu hrabrost u
teškoćama i njen uzvišeni duh, a no mudrosti ju je uporedio sa
Penelopom. Takođe joj je odao priznanje zbog vaspitanja koje
je pružila svojim sinovima, izbegavajući da pomene njihove
međusobne razmirice. Iskoristio je priliku za filozofsku refleksiju
o prirodi smrti, kao i o besmrtnosti uzvišene ljudske duše, što
predstavlja jedan od njegovih najinteresantnijih manjih tekstova.
Visarion je još ranije sastavio stihove upućene njenom sinu
Teodoru II Paleologu, u kojima je istovremeno visoko uzdizao i
veličao vrline Jelene i pokojnog Manojla II, kako u njihovom
carskom i svetovnom tako i u njihovom monaškom životu, pošto
je Manojlo takođe umro kao monah.97

Konstantin je bio jedini od šestorice sinova koji je usvojio

njeno srpsko porodično ime Dragaš, a od svoje majke je često
tražio utehu i savet. Nzena smrt duboko ga je pogodila. Nekako,
baš u to vreme, izgledalo je da se većina ministara i savetnika
ne slaže sa svojim carom. Jedan od retkih, ako ne i jedini na
koga se u svakom trenutku moglo računati, bio je Sfrances.
Konstantinov veliki domestik, tj. vrhovni zapovednik, Andronik
Kantakuzin, nije se slagao sa carom u mnogim pitanjima. Iako
zet Đurđa Brankovića, on nije voleo Srbe, jer nisu delili njegovo
oduševljenje za čin ujedinjenja u Firenci. Verovatno je iz tog
razloga i zastupao mišljenje da bi car trebalo da se oženi

                                                            
96
Scholarios, I, 262-70, и Lambros, РР, II, 40-51 ; Plethon, ed.
Lambros, PP, III, 266-80. Jovan Argiropulos je takođe platio pokojnoj
carici retorički danak prilikom obraćanja Konstantinu, ed. Lambros,
Apyupo7tov)X.sıa, 48-57. 
97
Bessarion, ed. Lambros, PP, III, 281-3. Woodhouse, Ge'mistos
Plethon, 309-12. 
  63
princezom iz Trapezunta, a ne Marom Branković.98 Ovog
mišljenja bio je i Konstantinov stari prijatelj i poverenik Jovan
Kantakuzin, nekadašnji namesnik Patrasa i Korinta, mada je po
svemu ostalom bio odan i veran svom gospodaru sa kojim je
došao u Carigrad 1449. godine.99 Još jedan član iste porodice,
čija je smrt pre 1451. godine takođe ožalostila Konstantina, bio
je Manojlo Kantakuzin, protostrator. Nzegova udovica,
„protostratorica", učinila je sve sa svoje strane da podrži carev
brak sa Marom Branković.100 Ipak, najmoćnija ličnost na
Konstantinovom dvoru bio je veliki duks ili admiral Luka
Notaras.101 Sfrances ga nije mnogo voleo i bio je ljubomoran na
njegovo bogatstvo, položaj i uticaj. Ipak, Notaras je bio državnik
s ogromnim i bogatim iskustvom. U vladi Jovana VIII imao je
položaj predsednika, a titulu velikog duksa dobio je pre
Konstantinovog stupanja na presto. Nepoverljiv prema
budućnosti koja je dolazila, on je blagovremeno uzeo
đenovljansko i mletačko državljanstvo, dok je deo svog
ogromnog bogatstva čuvao u italijanskim bankama. Na
vizantijskom dvoru vladala je borba za prestiž i uticaj; Sfrances
je u njoj i sam učestvovao i opisao je u svojim beleškama. Iako
je Konstantin bio odlučan čovek, sa čvrsto izgrađenim
sopstvenim mišljenjem, ipak mu je donošenje odluke bilo
otežano upravo usled te podeljenosti koja je vladala među
njegovim savetnicima.102
Sfrancesovo mišljenje o novom sultanu Mehmedu II
vremenom se pokazalo kao ispravno. Bio je to mnogo opasniji
čovek nego što se to u početku činilo. Kada je u februaru 1451.
godine nasledio svog oca na vlasti imao je samo devetnaest
godina. Neko vreme prikrivao je svoju nasilnu prirodu iza maske
trpeljivosti i dobre volje. Među hrišćanima Istoka i Zapada
vladalo je široko rasprostranjeno mišljenje da je Mehmed
nezreo i smušen mlad čovek koga je lako obmanuti laskanjem.
Konstantin je pohitao da mu pošalje svog izaslanika kako bi,

                                                            
98
O Андронику Кантакузину: Nicol, Byzantine Family of
Kantakouzenos, no. 68. 
99
O Јовану Кантакузину: ibid., no. 80. 
100
O Манојлу Кантакузину: ibid., no. 63. 
101
O Луки Нотарасу: PLP, VIII, no. 20730. 
102
Sphrantzes, Chron. minus, 84, 90-4. 
  64
već na početku, sa novim sultanom sklopio prijateljske odnose i
primirje. Ovaj je emisara primio uz velike počasti, uveravajući
ga u svoje dobre namere. Čak se zakleo Alahom, Prorokom,
Koranom, anđelima i arhanđelima da će do kraja svog života biti
u miru sa carom Konstantinom i njegovim lepim gradom, te da
će na svaki način podržavati prijateljstvo koje je njegov pokojni
otac sklopio sa Jovanom VIII.103 Ipak, ova slatkorečiva poruka
nije obmanula Konstantina, koji je podozrevao da se
raspoloženje mladog sultana može preko noći promeniti. Stoga
ne bi bilo na odmet, kako ga je mudro savetovao Sfrances,
pripremiti se za taj trenutak, utvrditi grad i ponovo tražiti pomoć
sa zapada.
Mlečani, koji su u Carigradu imali veliku trgovačku koloniju,
takođe su bili zabrinuti, mada su se oni brinuli prevashodno o
sopstvenim interesima. Tokom prvih meseci svoje vladavine
Konstantin je raspisao nove poreze na robu koja se uvozila u
Carigrad. U avgustu 1450. godine iz Venecije je došla
delegacija koja je oštro protestovala zbog ove mere, zapretivši
da će se mletačka trgovačka kolonija zatvoriti i premestiti na
drugo mesto, verovatno u luku koja se već nalazila pod turskom
kontrolom. Konstantin je u oktobru poslao pismo duždu
Frančesku Foskariju, objašnjavajući zašto je morao da nametne
veće poreze. Carska blagajna je bila prazna, trebalo je naći
nove izvore prihoda. Nzegovi argumenti, međutim, nisu mnogo
ubedili Mlečane. Tokom 1451. godine razmirice su nastavljene.
Pošto je Murat umro, dužd je poslao delegacju koja je čestitala
Mehmedu stupanje na vlast. Samo nekoliko meseci kasnije
potpisan je ugovor između Mehmeda II i Mletačke republike.
Konstantin je dobro znao da će Mlečani uvek staviti sopstvene
interese iznad interesa Carigrada, koji ih je učinio bogatim. Oni
će svakako umeti da se snađu u slučaju da jednoga dana grad
padne u turske ruke.104
Zato je car morao da potraži saveznike na drugoj strani.
Pre dvadeset godina on je sarađivao sa Raguzom
(Dubrovnikom). Zato je 1451. godine pokušao da obnovi ovu

                                                            
103
Ducas, 289; Chalcocondylas, II, 142; Kritoboulos, Critobuli
Imbriotae Hi-storiae, ed. D. R. Reinsch (CFHB, XXII: Berlin-New York
1983), 18. DR, V, no. 3530. 
104
Nicol, Byzantium and Venice, 390-2. 
  65
saradnju, ponudivši njegovim trgovcima jedan deo grada gde bi
imali sopstvenog konzula i u kome su im mogle biti obezbeđene
određene poreske olakšice. Ova prava je potvrdio u hrisovulji za
Raguzu u junu.105 Konstantin se nadao da će ovim potezom
uznemiriti Mlečane i možda uspeti da izdejstvuje kakvu-takvu
vojnu pomoć, ne bi li se sačuvalo ono malo što je još preostalo
od Carstva. Sećanje na katastrofu u Varni, 1444. godine, još
uvek je bilo sveže širom Zapadne Evrope. Ono je u znatnoj meri
oslabilo romantičnu rešenost da se krene u novi krstaški pohod
protiv nevernika. Najveći broj zapadnih vladara u to vreme bio
je okupiran sopstvenim ratovima i sukobima; vest o smrti
sultana Murata, kasapina iz Varne, donela je lažnu utehu, a za
njegovog naslednika verovalo se da je mlad i neodlučan. Jedini
zapadni vladar koji je i dalje pokazivao zabrinutost za sudbinu
Carigrada bio je Alfonso V od Aragona i Napulja. Početkom
1451. godine Konstantin je poslao izaslanika koji je trebalo da
ohrabri Alfonsa u nameri da povede novi krstaški rat. Car se
tada mudro uzdržao da ne iznese ono što mu je svakako
moralo biti poznato — Alfonsov san da sam postane vladar u
Carigradu.106 Čak je i papstvo bilo uljuljkano lažnim osećanjem
sigurnosti koje su donele vesti s istoka. Evgenije IV je umro
1447. godine. Početkom aprila 1451. godine Konstantin je
poslao Andronika Vrijenija Leondarisa da poseti njegovog
naslednika, papu Nikolu V. Andronik je prvo svratio u Veneciju,
gde je Konstantinu najzad odobreno da regrutuje strelce sa
Krita. Zatim je nastavio za Feraru, da bi markizu Borsu od Este
predao carevo pismo.107 U Rim je stigao u avgustu. Uz sebe je
imao i izjavu Sinaksisa, napisanu po Konstantinovom
naređenju, nakon prisustvovanja jednoj od njihovih rasprava.
Car se nadao da će je nana pročitati i uvideti teškoće sa kojima
se suočio, pokušavajući da crkveno jedinstvo učini prihvatljivim
u svojoj zemlji. Potpisnici dokumenta odlučno su izjavljivali da
ne prihvataju odluke sabora u Firenci, istovremeno predlažući
                                                            
105
1449, 1450 i 1451: DR, V, nos. 3524a, 3526. Krekić, Dubrovnik, 59-
61, nos. 1144, 1174, 1175, 1193, 1195, 1196, 1197, 1198, 1199, 1216,
1217, 1222. O Kon-stantinovim poslovima sa Raguzom iz 1431. god.
videti iznad, 12. 
106
DR, V, no. 3529. 
107
Константиново писмо, на латинском, маркизу из Фераре je y
Ламбросу, РР, IV, 26-7. Zakythinos, Despotat, 283-4. 
  66
da se novi sabor održi u Carigradu, gde pripadnici pravoslavne
vere neće biti u manji-ni. Baš kao da hoće da naglasi prirodu
carevih problema, u Rim je, nekako u to vreme, stigla vest da
se carigradski patrijarh, unionista Grigorije III povukao sa svoje
dužnosti. Borba s opozicijom suviše ga je iscrpla i on se tog
trenutka nalazio na putu za Italiju. Papa Nikola je caru
odgovorio 27. septembra 1451. godine. Bez velikog okolišenja,
zahtevao je od Konstantina .da uloži još veće napore kako bi
uverio sveštenstvo i narod da je apsolutno prihvatanje unije
uslov koji se mora ispuniti da bi Zapad poslao pomoć. Patrijarh
Grigorije ima da se vrati na svoj položaj, a papino ime treba
uvrstiti u grčke crkvene službe. Grci koji ne bi prihvatili ove
uslove bili bi poslati u Rim na obrazovne kurseve. Carev
izaslanik Andronik Leondaris zaključio je svoju misiju posetom
Alfonsu V u Napulju, ali bez mnogo entuzijazma i sa malo
uspeha. U Carigrad se vratio krajem 1451. godine.108
Papin ultimatum svakako nije obradovao Konstantina. On
je već učinio sve da podrži uniju, a da pri tome ne izazove
nerede na ulicama Carigrada. Šaljući dokument koji su napisali i
potpisali njegovi protivnici, on je pokušao da objasni papi svoje
teškoće. Naišao je, međutim, na nerazumevanje. Napetost u
Carigradu još je više porasla kada se pročulo da papa
namerava da pošalje svog legata koji će u crkvi Svete Sofije
održati svečanu službu povodom čina ujedinjenja u Firenci.
Glasine nisu bile bez osnova. Potvrđene su dugim pismom
Genadija Sholarija upućenom Konstantinu marta 1452. godine.
Pisao je o tome kako je načuo da će u Carigrad doći papin
izaslanik, sa ovlašćenjem da anatemiše Vizantince koji odbiju
da javno priznaju uniju, usprotive se povratku patrijarha
Grigorija i ne pristanu da pominju papino ime tokom
bogosluženja. Dodatna uvreda bila je to što bi se ova
ekskomunikacija objavila iz đenovljanske kolonije Galate, sa
druge strane zaliva.109

                                                            
108
Pismo pape Nikole V datirano 27. septembra 1451. god., ed. G.
Hofmann, Epistolae Pontificiae ad Concilium Florentinum spectantes,
III {Concilium Florentinum: Documenta et Scriptures, Series A, I: Rome
1946), no. 304, 130-8; takođe ed. Lambros, PR IV, 49-63. DR, V, nos.
3532-5. Gill, Council of Florence, 376. 
109
Scholarios, III, 152-65 (12. март 1452). 
  67
 Genadijevi sledbenici su u međuvremenu našli
neočekivanog saveznika. Na samom kraju 1451. godine u
Carigrad je došao glasnik iz husitske crkve u Pragu. Ime mu je
bilo Konstantin Platris, poznat takođe i kao „Englez". Njegov
dolazak u prestonicu privukao je mnogo pažnje, nešto zbog
neobične fizičke pojave, a naročito zbog stavova prema papi i
rimskoj crkvi. Genadije je razgovarao s ovim zapuštenim i
raščupanim došljakom, otkrio mu tajne prave vere i ubedio ga
da prihvati pravoslavlje. Potom je pozvao Platrisa da se obrati
Sinaksisu antiunionista, u jednoj crkvi nedaleko od Svete Sofije,
gde su oni želeli da se sastanu. Tu je novi član javno ispovedio
svoje pravoslavlje, osudivši papu, firentinski sabor i sve ostale
grehe Latina, a njegove žestoke i teške reči zvučale su kao
muzika okupljenim slušaocima. Tako je Platris postao poznati i
javni zagovornik protiv crkvenog jedinstva. Januara 1452.
godine vratio se u Prag, noseći sa sobom ukaz „svetog
pravoslavnog Sinaksisa iz Carigrada", u kome su bili izloženi
principi prave vere, kao i pismo hijerarhiji u Pragu, koje je
optuživalo papu i sabor u Firenci i pozivalo ih na uniju sa
svetom crkvom iz Carigrada. Pismo je bilo potpisano od strane
sedmorice episkopa i sveštenstva, među kojima se nalazio i
ponizni monah Genadije. To sve ne bi vredelo ništa da taj
specijalni sabor Sinaksisa, kome se Platris obratio, nije
organizovan na Konstantinov zahtev. Odgovor koji je potom
stigao iz Praga, napisan na latinskom jeziku, prvenstveno je bio
upućen caru Konstantinu, a potom i Genadiju, u kome su Husiti
očigledno videli novog patrijarha. Sada niko nije mogao optužiti
Konstantina što nije uspeo u svom pokušaju da pridobije
protivnike unije. Papa Nikola, nepopustljiv i netrpeljiv — kakav
je bio, verovatno je mislio da je car preterao.110

Nije prošlo mnogo a u Carigrad su zaista stigle vesti o

dolasku papinog izaslanika. Bio je to kardinal Isidor, bivši
mitropolit kijevski, koji je stigao u vizantijsku prestonicu tokom
oktobra 1452. godine. Situacija u samom gradu i pretnja

                                                            
110
Dokumenti u A. Salač, Constantinople et Prague en 1452
(Rospravy Československé Akademie Ved, Ročnik 68: Prague 1958);
M. Paulov, „L'Empire byzantin et les Tchques avant la chute de
Constantinople", BS, 14 (1953), 158-225. 
  68
njegovom opstanku postala je u to vreme ozbiljnija nego ikada
pre. Hrišćani nisu bili sami u zabludi da se ne treba plašiti
novog i nezrelog sultana Mehmeda II. Iluziju su gajili i
muslimani iz Male Azije, protivnici Osmanlijskog carstva. Neki
od njih su se pobunili u jesen 1451. godine, pokušavajući da
uspostave nezavisnost. Mehmed je, međutim, ovu bunu ugušio
takvom brzinom i žestinom da je svima postalo jasno koliko je
zapravo velika njegova moć. Konstantin će to tek osetiti. Nešto
pre toga, iste te godine, on je poslao sultanu jednu poruku koja
je, izgleda, bila sračunata na to da ga razbesni. Naime, u
Carigradu je živeo u izganstvu unuk pokojnog sultana
Sulejmana, Orhan. On je uz Mehmeda bio jedini živi član
osmanlijske carske porodice; zato se Mehmed složio da plaća
Konstantinu godišnji danak da bi car zadržao Orhana i dalje u
zatočeništvu. Međutim, Konstantin se žalio da dotadašnji iznos
nije dovoljan. On je od Mehmeda tražio da ga udvostruči; tako
je nesmotreno nagovestio da je u Orhanu imao taoca,
pretendenta na sultanat i da bi mogao pasti u iskušenje da ga
pusti. Ista igra je igrana i ranije. Konstantinov otac Manojlo II
igrao je sa promenljivim uspehom i ona je uvek bez razlike bila
riskantna.
Poruku je, u Brusi, primio Mehmedov vezir Halil — paša,
koji je često bio izložen agresivnosti svog gospodara. On je bio
zaprepašćen Konstantinovim ponašanjem i iznerviran je vikao:
„Vi glupi Grci, dosta mi je vaše neiskrenosti i okolišenja. Pokojni
sultan vam je bio trpeljiv i savestan prijatelj. Sadašnji sultan ne
misli tako. Ako se Konstantin izvuče bez kazne, zbog ovog
bezočnog i nepromišljenog zahteva, to će biti samo zato što
Bog i dalje prelazi preko vaših podmuklih i kukavičkih planova.
Vi ste najobičnije budale ako mislite da ćemo se uplašiti zbog
vaših fantazija, i to baš sada, kada se mastilo na našoj
nedavnoj pretnji nije ni osušilo. Mi nismo deca bez snage i
razuma. Ako mislite da nešto možete učiniti — samo izvolite.
Proglasite Orhana za sultana u Trakiji. Dovedite Ugre preko
Dunava. Pokušajte da ponovo vratite gradove koje ste već
odavno izgubili. Ali jedno znajte: nećemo vam dozvoliti da bilo
šta od toga učinite. Na kraju ćete izgubiti i to malo što vam je
ostalo."

  69
 Sultanov odgovor na Konstantinove drske zahteve bio je
lakonski. On je jednostavno obećao da će ispitati njegove
zahteve, te doneti pravedan i častan sud o njima čim se vrati u
svoju evropsku prestonicu Jedrene. To je bez odlaganja i
učinio. Sklopivši primirje sa pobunjenicima u Maloj Aziji, u zimu
1451. godine prešao je Bosfor. Po njegovom mišljenju,
Konstantin je svojim zahtevima prekršio zajednički sporazum iz
marta 1449. godine. Stoga je Mehmed opozvao sve one male
ustupke koje je tada svojom milošću dodelio Vizantincima i
izdao naređenje o početku opsade Carigrada. Konstantin je
napravio sudbonosnu grešku u proceni svog protivnika. Sultan
Murat, Mehmedov otac, pošao je 1444. godine u bitku protiv
hrišćana kod Varne prikucavši tekst prekršenog primirja za svoj
barjak. Mehmedov gnev je verovatno imao manje osnova. Ipak,
ono što je smatrao neverstvom i verolomstvom Grka, samo mu
je pružilo opravdanje da sve svoje snage usredsredi na opsadu
i zauzimanje Carigrada. Bila je to, zapravo, njegova glavna
ambicija od časa kada je stupio na vlast. Sada je došlo vreme
da se ona ispuni.111

                                                            
111
Ducas, 294-5. S. Runciman, The Fall of Constantinople 1453,
Cambridge 1965, 65-6; F. Babinger, Mehmed the Conqueror and his
Time, Princeton, N. J. 1978, 72. 
  70
4 PAD CARIGRADA

Odmah no povratku u Jedrene sultan je počeo da planira

izgradnju jedne tvrđave na evropskoj obali Bosfora. Pre trideset
pet godina, njegov pradeda Bajazit je na azijskoj obali tesnaca
izgradio tvrđavu. Bio je to Anadoli hisar. Mehmed je predložio
da se izgradi njen par na suprotnoj strani, što bi mu obezbedilo
potpunu kontrolu nad saobraćajem u Bosforu i omogućilo
blokadu Carigrada sa kopna i mora. U zimu 1451. godine
Mehmed je doneo ukaz da se sakupe radnici i neimari iz svih
provincija njegovog carstva, te da se materijal potreban za
izgradnju prenese na mesto koje je on sam lično izabrao — u
najuži deo kanala. Stanovnici Carigrada strepeli su od najgoreg.
Oni su osećali da sva ona proročanstva o kraju njihovog sveta i
dolasku antihrista samo što ni-su počela da se ispunjavaju. U
proleće 1452. godine oni su sa zidina svog grada mogli videti
da su radovi na utvrđenju otpočeli. Konstantin je bio nemoćan.
Ostalo mu je jedino da uloži protest kod sultana. Sa tom
namerom mu je poslao glasnike, ne bi li ga podsetio na njihov
sporazum. Posebno je naglasio kako je Bajazit svojevremeno
sa poštovanjem zatražio dozvolu za gradnju tvrđave na azijskoj
strani obale od Manojla II, iako je to već tada bila osmanlijska
teritorija. Međutim, Mehmed niti je bio sklon pomirenju, niti je
imao nameru da objašnjava svoje planove. Sada su se obe
strane Bosfora nalazile pod osmanlijskom kontrolom. Uostalom,
njegov pradeda je imao nameru da sagradi tvrđavu i na
evropskom kopnu, ali nije poživeo dovoljno dugo da bi to
ostvario. Ono što sultan radi, ili namerava da uradi - cara se ni
malo ne tiče.
Tako je glasio odgovor koji su glasnici preneli Konstantinu.
Sada je postalo očigledno da će nova tvrđava imati dve
namene. Ona će štititi, možda čak i zatvoriti Bosfor u oba

  71
smera, ka i od Crnog mora, čime će Carigrad biti lišen redovnih
isporuka namirnica; s druge strane, Konstantin više neće imati
nikakvu kontrolu nad italijanskim brodovima koji su plovili
Bosforom i za to plaćali carinu. Najgore od svega bilo je to što
je ova tvrđava trebalo da postane centar iz koga bi se upravljalo
opsadom Carigrada. U gradu je zavladala panika. Svakako ne
bez osnova, jer su do marta 1452. godine na odabranom mestu
sakupljeni i radnici i materijal. Gradnja je otpočela 15. aprila.
Nova tvrđava završena je u avgustu. Postala je poznata kao
Rumeli hisar, evropski zamak, nasuprot tvrđave Anadoli hisar,
zamka Istoka. Turci su je nazvali Bogaz-Kesen, a Grci
Lemokopija (gr. laimos - grlo; koph - seča, sečenje) - nož pod
grlom. Da bi raščistili mesto na kome će podići tvrđavu, Turci su
porušili nekoliko crkava i drugih objekata koji su im smetali.
Zbog toga su u junu protestvovali neki od pripadnika lokalnog
grčkog stanovništva. Vojska ih je opkolila i masakrirala. Ništa
bolje Grci nisu prošli ni u drugom slučaju, kada je grupa
zemljoradnika iz Epivata, na obali Mramornog mora, zahtevala
da se sa njihove zemlje uklone konji i tovarna marva koju su
Turci tu pustili na pašu, upravo u vreme žetve. Umesto da im
usliši molbu, sultan je na njih poslao svoje čete; tom prilikom
pobijeno je četrdeset seljaka Grka. Istoričar Duka veruje da je
baš to bio povod za sukob koji se na kraju pretvorio u „propast
Romeja". To je izazvalo cara Konstantina da javno objavi rat
sultanu. Potom je zatvorio carigradske kapije i zarobio sve
Turke koji su se našli u gradu. Ipak i sam je shvatio
beskorisnost ovog poteza, tako da su turski zarobljenici pušteni
posle samo tri dana.112

Turski istoričar Tursun beg daje sličnu verziju o sukobu

između grčkih pastira i turskih vojnika. Posle toga su oni u
gradu pomislili da je to početak rata, te su zatvorili sve kapije.
Neki od sultanovih oficira koji su se zadesili unutar zidina
Carigrada ostali su zatočeni. Kada je primetio da su u pitanju
osmanlijski velikodostojnici, Konstantin ih je uputio sa pratnjom
u logor. Ali, sultan se rasrdio zbog ovakvog ponašanja prema
                                                            
112
Sphrantzes, Chron. minus, 94; Ducas, 295-303; Kritoboulos, ed.
Reinsch, 18-24; Chalcocondylas, II, 147. DR, V, no. 3542. Runciman,
Fall of Constantinople, 65-6; Babinger, Mehmed, 75-9. 
  72
svojim ljudima. Nije prihvatio careva izvinjenja i uzvratio je
ultimatumom: „Ili predajte grad, ili se pripremite za boj".113
Konstantin je preduzeo jedino što mu je još preostalo: sakupio
je sve raspoložive zalihe namirnica i počeo da obnavlja i
utvrđuje gradske zidine. U isto vreme uputio je Zapadu hitne
zahteve za podršku i pomoć. Već krajem 1451. godine, kada su
sultanove namere postale očigledne, on je poslao jednu poruku
u Veneciju, upozoravajući Mlečane da će grad pasti u turske
ruke ako odmah ne pošalju pomoć. Odgovor je stigao u
februaru 1452. godine. Mlečani su iskreno saosećali sa carom,
ali su bili preokupirani ratom sa svojim susedima u Lombardiji.
Najviše što su mogli da urade bilo je da pošalju u Carigrad brod
sa tovarom baruta i oklopa, koje je car tražio. Po svemu sudeći,
Mlečani su izgubili hrabrost i interes za spasavanje hrišćanskog
Carigrada. Njegovo osvajanje je postalo neminovno. Zbog toga
nisu želeli da se mešaju u sultanove planove.

Nekoliko meseci kasnije, međutim, oni su promenili

raspoloženje. Sultan Mehmed je obznanio da će svi brodovi koji
plove Bosforom, u trenutku kada tvrđava Rumeli hisar bude
gotova, a topovi sa njenih zidina upereni na more, morati da
plaćaju carinu. Oni koji to odbiju biće potopljeni topovskom
vatrom. U novembru 1452. godine jedan mletački trgovački
brod, prolazeći tim putem, oglušio se o ovu zapovest. Na to su
se oglasili topovi sa tvrđave. Brod je potopljen, a kapetan i
trideset mornara dopali su zarobljeništva pošto su uspeli da se
dočepaju obale. Svi su no kratkom postupku pobijeni. Mlečani,
koji su bili ubeđeni da ih štiti njihov dogovor sa sultanom,
odjednom su se i sami našli u ratu sa Turcima.114

Kako su meseci prolazili situacija je postajala sve gora.

Konstantin je poslao glasnika za Moreju, zahtevajući da jedan
od braće odmah dođe u Carigrad i pomogne mu. Nadao se da
će, ako ukaže zapadnim vladarima da se opsada Carigrada sve
više bliži, uticati na njihovu savest. U očajanju, nudio je visoke
nagrade onima koji bi došli ili poslali pojačanje. Janošu
                                                            
113
The History of Mehmed the Conqueror by Tursun Beg, izdanje i
prevod H. Inalick i Rhoads Murphey, Minneapolis-Chicago 1978, 34. 
114
Nicol, Byzantium and Venice, 393-5. 
  73
Hunjadiju — koji je u međuvremenu i no drugi put doživeo poraz
od turske vojske, na Kosovu 1448. godine — uručio je carsku
hrisovulju kojom mu je obećavao Selimvriju ili grad Mesemvriju
na obali Crnog mora. Kralju Alfonsu V od Aragona i Napulja
uručio je opet drugu hrisovulju, nudeći mu ostrvo Lemnos.
Obratio se i đenovljanskim vladarima Hiosa, obavezujući se da
im plati za pomoć. Ponovo je pisao Mlečanima, a poslao je
novog emisara i u Raguzu, još neke italijanske gradove i,
naravno, papi. Njegovi su napori doneli malo praktične koristi.115
Papa Nikola V je razumeo Konstantinove teškoće i saosećao je
sa njim. Međutim, u stvarnosti se radije opredelio da ostane po
strani. Slično svojim prethodnicima, nije hteo da pruži pomoć
istočnim hrišćanima dok se ne pokaju zbog svojih grešaka i ne
prihvate jedinstvo sa crkvom u Rimu. Prioritete obe strane lepo
je pokazao Edvard Gibon:

„Grci su insistirali na tri osnovna pitanja: pomoć, sabor i

ponovno ujedinjenje, dok su Latini izbegavali drugo, a prvo
samo obećavali kao logičnu posledicu trećeg."116

Ležeći na samrtnoj postelji 1455. godine, okrenut svojim

kardinalima, papa Nikola V pravdao se rečima kako je oduvek
želeo da učini sve što je u njegovoj moći da bi pomogao
Konstantinu. Ali, od samog početka je bio svestan da sam
nikako nije u mogućnosti da sakupi takve snage koje bi se
uspešno suprotstavile strahovitoj moći Turaka. Zato je
Konstantin morao da se obrati i drugim zapadnim katoličkim
vladarima. Isti, prilično zamagljen odgovor, Konstantin je dobio i
od Mlečana. Izjavili su da će mu pomoći u odbrani Carigrada
ako to učine i druge hrišćanske zemlje.117

                                                            
115
Phrantzes, Chron. maius, 374. DR, V, nos. 3545-7; R. Guilland, Ai
Tipôç •cf|v Aûoıv SKKATİG£İÇ KcovaTavxivou İA' %ox> ауахоц npôç
acoTTipîav Kœvoîav-TivowtôXeœç, EEBS, 22 (1952), 60-74; R.
Guilland, „Les Appels de Constantin XI Paléologue à Rome et à
Venise pour sauver Constantinople (1452-1453)", BS, 14 (1953), 226-
44. 
116
E. Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ed. J. B. Bury,
VII, London 1900, 97. 
117
Guilland, „Les Appels", 237. 
  74
 Ono čega se Genadije plašio, u oktobru 1452. godine
postalo je stvarnost. Papa je konačno ostvario svoj plan, u maju
je poslao svog izaslanika za Carigrad, kako bi u crkvi Svete
Sofije potvrdio i proslavio crkvenu uniju. Bio je to Isidor, bivši
mitropolit kijevski, kome je odanost ideji unije iz Firence, kao i
Visarionu, donela kardinalsku titulu. On je napustio Napulj, da bi
u Carigrad stigao 26. oktobra. Sa njim je došao i Leonardo sa
Hiosa, đenovljanski nadbiskup Lezbosa. Isidor je sa sobom
poveo i jednu četu od 200 strelaca iz Napulja. Bilo je to
neznatno pojačanje koje je, ipak, u srcima uznemirenih Grka
probudilo kakvu-takvu nadu; oni kao da nisu uviđali, ili nisu hteli
da uvide, pravi razlog Isidorove misije, koji je došao da spase
njihove duše, a ne da pomogne u odbrani grada.118 Njegov
dolazak izazvao je kod antiunionista grozničavu aktivnost i
propagandu. Njihov vođa Genadije, za koga je ova borba
postala opsesija, povukao se 1. novembra u svoju monašku
ćeliju. Na vratima je istakao proglas u kome se zaklinjao pred
Gospodom da bi pre umro nego što bi izdao pravoslavnu veru.
Unija je bila đavolje delo. Predskazivala je slom onih koji su
okrenuli leđa Bogu.119 Mesec dana pre Isidorovog dolaska, 13.
septembra 1452. godine, advokat u Carigradu Teodor
Agalianos, član Sinaksisa i nekadašnji prijatelj Marka Evgenika,
napisao je prvu belešku kratke hronike o savremenim
zbivanjima. Zaključio ju je sledećim rečima: „Ovo je zapisano u
trećoj godini vladavine Konstantina Paleologa, koji je ostao
nekrunisan jer crkva nije imala poglavara i jer se nalazila u
rasulu, što beše posledica lažnog ujedinjenja, izvršenog za
vladavine njegovog brata i prethodnika Jovana Paleologa... Ta
unija beše delo Satane, ono je izazvalo srdžbu Boga, podelilo
crkvu, rasulo njenu decu i potpuno nas uništilo. Istinu govoreći,
ono je izvor svih naših ostalih nesreća".120
Veliki duks Luka Notaras, služeći svom caru, pokušao je da
umiri raspaljene strasti. Delimično je uspeo da uveri javnost da
kardinal Isidor dolazi sa najboljim namerama i da će proslava

                                                            
118
Gill, Council of Florence, 383; Runciman, Fall of Constantinople, 69. 
119
Scholarios, Œuvres complètes, ed. Petit et al, III, 165-6. 
120
Theodores Agallianos, ed. Schreiner, Chron. brev., II, 635-6.
Phrantzes, Chron. maius, 318, веома сличним речима указује на
суштину, 
  75
ujedinjenja u Carigradu biti od opšte koristi. Ipak, njegove reči
nisu ubedile gradsko plemstvo, koje je zahtevalo određenu
vrstu sporazuma. Car ih je odbio, nadajući se da su strelci iz
Napulja samo prethodnica pomoći koja tek treba da dođe.
Slično su mislili i pravoslavci koji nisu bili tako zagriženi
protivnici ujedinjenja kao Genadije i njegovi sledbenici. Bili su
spremni da plate duhovnim posrnućem zarad materijalne
nagrade. A, ako pomoć stigne i grad bude spasen od trenutne
opasnosti, doći će vreme da se pitanje unije ponovo razmotri u
mirnijoj atmosferi. Kardinal Isidor, koji je i sam bio Vizantinac,
dobro je poznavao snagu osećanja pravoslavnih vernika. Kada
se, naime, posle skupštine u Firenci vratio u Kijev, u svojstvu
papskog legata za Rusiju, narod se digao protiv njega i on je
završio u tamnici. To ga je naučilo da bude taktičan i da se
prema svojim protivnicima ponaša krajnje diplomatski. Za njega
je, međutim, najvažnije bilo što ima Konstantinovu podršku. Po
Sfrancesovom mišljenju, car je trebalo da postavi Isidora za
carigradskog patrijarha umetsto Grigorija III, koji nije pokazivao
ni najmanju želju da se vrati. Ovo naimenovanje sigurno bi
odobrovoljilo papu i možda omogućilo dobijanje pomoći od
katolika sa Zapada. Ali, Konstantin je mudro uvideo da bi to
samo izazvalo nove nevolje i nerede na ulicama.121

Kada je postalo jasno da novo pojačanje sa zapada neće

doći, protivnici ujedinjenja ponovo su stekli neke od svojih
izgubljenih pozicija. Na ulicama su zavladali neredi. Latinski
nadbiskup sa Lezbosa, koji je došao s Isidorom, zamerio je
Konstantinu na preteranoj toleranciji prema vođama ovih
nereda, koje bi trebalo pohapsiti i baciti u okove. Kao i papa
Nikola V, i on je smatrao da Konstantin mora da zauzme čvršći
stav prema opoziciji. Car je, međutim, odbio da posluša ovaj
savet. Umesto toga, sazvao je novu skupštinu Sinaksisa 15.
novembra, zahtevajući od njih da sastave još jedan dokument
sa primedbama na odluke firentinskog sabora. Oni su ga

                                                            
121
Phrantzes, Chron. malus, 471-2. Anonimni ruski hroničar, pišući o
1461-2. god., optužuje „prokletog Isidora" (iz Kijeva) što je doveo do
pada Konstantinopolja. A. Pertusi, ed., La Caduta di Conslantinopoli,
Verona 1976, 252-3 (citirano kao Pertusi, Caduta, I, II). 
  76
poslušali drage volje, što samo potvrđuje činjenicu da je
Konstantinova diplomatija predstavljala bolji izbor od njihovog
eventualnog hapšenja i pretvaranja u mučenike.122 Teško je
zauzeti nekakav čvrst stav u vezi sa Konstantinovom
iskrenošću u odnosu na uniju crkava, u srcu pravoslavnog
hrišćanskog sveta, kada je bio potpuno svestan da je ostatak
tog sveta prezire. Istoričar Duka je verovao da je careva
posvećenost ovoj ideji samo izgovor. Jovan Evgenik nije
oklevao da podseti cara na čvrstu rešenost njegovog oca
Manojla II da ne izda pravoslavnu veru zarad spasavanja
Carstva. S druge strane, Konstantin je pred sobom imao i
primer svog brata Jovana VIII, kao i svog pretka cara Mihaila
VIII, koji je u 13. veku, u sličnim okolnostima, pribegao surovom
razračunavanju s opozicijom, pokušavajući da je primora na
prihvatanje ujedinjenja sa rimskom crkvom. Umro je isključen iz
obe crkve, osuđen kao loš i nesavestan misionar od strane
Rima, a od strane svojih sunarodnika kao izdajnik svoje vere.
Konstantin nije bio veliki teolog, ali je imao velikog strpljenja i
razumevanja za one koji su se bavili teologijom. Njemu lično
bilo je najvažnije spasavanje Carigrada, po ma koju cenu. U toj
nameri imao je i podršku velikog duksa Luke Notarasa. Notaras
je ušao u istoriju kao tvrdokorni protivnik unije zbog slučajne
izjave koja je njemu pripisana da bi više voleo da vidi sultanov
turban u gradu nego latinsku mitru. Takođe, on je imao mnogo
prijatelja i poznanika među Latinima i poslao je neku od
svojegove dece da se nastane u Italiji kao izbeglice. Možda je
jednu takvu, prilično neumerenu, primedbu rekao, isprovociran
netolerancijom nekih Italijana iz Carigrada. On je ipak bio
saglasan sa svojim carom da se „carica gradova" mora spasti
po svaku cenu.123
Deset dana posle Konstantinovog pomirljivog sastanka sa
pripadnicima Sinaksisa, topovi sa Rumeli hisara potopili su
mletački brod na Bosforu. Ovaj nemili događaj bacio je u

                                                            
122
Runciman, Fall of Constantinople, 70-1; Nicol, Last Centuries of
tiara Byzantium, 397-9. 
123
O Luki Notarasu, videti: PLP, VIII, no. 20730. Njegovu poznatu
primedbu o tijari i turbanu zabeležio je Duka (Doukas), 329. Ducas,
315. izražava skepticizam o Konstantinovoj posvećenosti uniji iz
Firence. 
  77
zasenak ostale rasprave, ujedinivši u Carigradu sve međusobno
zavađene protivnike. Vapaj za pomoć po bilo koju cenu postao
je još glasniji. Sledećeg dana Genadije je izdao novi proglas
koji je trebalo da učvrsti odlučnost onih koji su još ostali
neopredeljeni. Bio je to, po njegovom sopstvenom priznanju,
pokušaj da se ugasi već rasplamsali šumski požar.124 Tutanj
turskih topova iza gradskih zidina bio je mnogo ubedljiviji od
Genadijevih tirada. Ovaj proglas je napisan u formi ličnog
priznanja, u kome Genadije izjavljuje da još uvek čvrsto stoji na
strani svoje nasleđene vere; međutim, ako je to neophodno,
drugi je mogu izdati. Bio je to, sve u svemu, dosta nejasan
dokument. Krajem novembra 1452. godine kardinal Isidor je
osetio da je došao čas da ispuni misiju zbog koje je i stigao u
Carigrad. Car se složio i 12. decembra u crkvi Svete Sofije
održana je svečana liturgija. Konstantin i njegov dvor su bili
prisutni. Tada su pomenuta imena pape Nikole i patrijarha
Grigorija. Pročitan je i tekst unije, donet u Firenci. Postojale su
različite procene o veličini i iskrenosti ovoga skupa. Isidor je
izjavio da mu je prisustvovalo sve stanovništvo Carigrada. Duka
je verovao da se većina prisutnih samo pretvarala da odobrava
skup koji je donosio utehu u časovima bliske opasnosti, a koji
se može poništiti kada kriza prođe. Izvesno je da Genadije nije
prisustvovao. Izdavanjem svog proglasa on se dostojanstveno
povukao iz bitke i istovremeno prećutno odobrio Konstantinove
postupke. Genadijevo vreme je tek dolazilo.125

Konstantin je tražio od Tome ili Dimitrija da dođu iz Moreje

sa pojačanjem. Sultan je predvideo ovu mogućnost. Da bi ih
zadržao na njihovoj teritoriji, naredio je starom Turahanu, u
oktobru 1452. godine da ponovo napadne Moreju. Turahan je
poveo veliku vojsku, a sa njim su pošla i njegova dva sina,
Umur i Ahmed. Kako im Heksamilion više nije stajao na putu,
oni su opljačkali ceo Peloponez od Korinta do Mesenije. Samo
je jedan događaj pokvario ovu pobedu. U obračunu sa grčkom
vojskom, Matija Asen, jedan od Dimitrijevih oficira, zarobio je
Turahanovog sina Ahmeda. On je odveden u Mistru kao
                                                            
124
Scholarios, III, 171-4, 177. 
125
Isidore of Kiev, Letter to Pope Nicholas V (15 July 1453), ed.
Pertusi, Ca-duta, I, 92. Ducas, 317-19. Gill, Council of Florence, 386-7. 
  78
zarobljenik. Bio je to mali, ali ohrabrujući trijumf. Kralj Alfonso
od Aragona, čija je netrpeljivost prema nevernicima bila širom
poznata, čestitao je u svom pismu despotu Dimitriju.126 Ovakvi
slučajevi saradnje među Konstantinovom braćom bili su,
nažalost, dosta retki. Oni su većinu svog vremena provodili u
međusobnim svađama oko granica, koje je Konstantin postavio
kada je postao car. Istovremeno su izazivali bes Mlečana,
ohrabrujući albanske bande da napadaju zemlje oko mletačkih
kolonija. I kada su Turci konačno rešili da završe osvajanje
Moreje, shvatili su da ne moraju u to da ulože velike napore.

Pošto je uvideo da ne može da se nada pomoći od svoje

braće, Konstantinu nije preostalo ništa drugo do da poslednje
nade uloži u Veneciju, papu i kralja Alfonsa. U trenutku dok su
Turahanove trupe nemilosrdno pustošile Moreju, senatori u
Veneciji razmatrali su Konstantinov hitan zahtev za pomoć.
Odgovor su dali 16. novembra 1452. godine. Insistirali su na
tome da su oni sami već sastavili planove odbrane grada. Caru
su savetovali da traži od pape da organizuje koaliciju svih
zapadnih hrišćanskih snaga, obećavši sa svoje strane da će
učiniti sve kako bi uticali na papu i mletačke kardinale u kuriji da
što brže delaju. Ovo pismo se nalazilo na putu za Carigrad kada
su Turci potopili mletački brod u Bosforu. Trebalo je da prođe
izvesno vreme kako bi vest o tome stigla u Veneciju. Međutim,
Mlečani koji su se zatekli na licu mesta nisu čekali uputstva iz
domovine. Za ših je ta opasnost postala sasvim očigledna.
Njihov zastupnik u Carigradu Đirolamo Minoto sazvao je hitan
sastanak svog veća. Tome su prisustvovali car Konstantin i
kardinal Isidor. Većina je glasala da se ostane u Carigradu i
učestvuje u njegovoj odbrani. Poslušnost su odbili oni čiji su
brodovi već čekali spremni u luci da zaplove ka Italiji. Na kraju
je doneta odluka da nijedan mletački brod ne sme napustiti
Carigrad bez saglasnosti Đirolama Minota i pre nego što plati
kaznu u visini od 3 000 dukata.127

                                                            
126
Sphrantzes, Chron. minus, 96; Chalcocondylas, II, 148. Zakythinos,
De-
spotat, I, 246. 
127
Nicol, Byzantium and Venice, 394-6. 
  79
 Izveštaji njihovih zemljaka ostavili su veći uticaj na vladu u
Veneciji nego svi emisari koje je slao Konstantin. U februaru
1453. godine dužd je naredio da svi ratni brodovi i vojska budu
u pripravnosti za plovidbu prema Carigradu tokom aprila. U isto
vreme pisao je papi, kralju Alfonsu, Ladislavu od Ugarske i caru
Fridrihu III, upoznavajući ih sa poslednjim novostima iz
Carigrada. Ako se pomoć ne pošalje istog časa, grad će pasti u
ruke nevernika. Diplomatska aktivnost Venecije bila je
zadivljujuća, ali je počela suviše kasno. U nedogled se oteglo i
opremanje mletačke flote. Papa je već poslao tri đenovljanska
broda, preuzimajući na sebe da još pet brodova naoruža u
Veneciji. I oni su zadržani usled cenkanja oko opreme i plate za
posadu. U međuvremenu, početkom 1453. godine, Konstantin
je poslao još nekoliko glasnika u Veneciju i kralju Alfonsu
preklinjući ih da ne šalju samo oružje, vojsku i brodove, već i
hranu, pošto je Carigrad uveliko počeo da oseća posledice
turske blokade na Bosforu. Alfonso je poslao jedan tovarni brod
sa hranom i namirnicama. S druge strane, jedini udeo cara
Fridriha bilo je jedno pismo koje je uputio sultanu Mehmedu,
preteći mu združenim napadom ujedinjenih hrišćanskih vladara
ako ne sruši tvrđavu Rumeli hisar i ne odustane od opsade
Carigrada. Ovo pismo je tipičan primer praznih pretnji, tako
karakterističnih za „krstaše iz fotelja" sa Zapada.128

U zimu 1452. godine sultan je počeo pripreme za opsadu i

zauzimanje Carigrada. Morao je biti siguran u uspeh, kako
njegov ugled ne bi bio ukaljan, na je ovaj poduhvat pomno
planirao, ne obazirući se na troškove. Tokom te duge zime car
Konstantin je ohrabrivao svoje ljude, kako muškarce tako i
žene, da danonoćno rade na popravci gradskih zidina i
sakupljanju naoružanja. On je poslao brodove do okolnih ostrva
kako bi dopunio zalihe namirnica. Sećanje na bombardovanje
Heksamiliona još uvek je živelo u njegovim mislima. Njegovo
oružje možda neće biti dovoljno da se odupre ratnoj tehnologiji
kojom je sultan raspolagao, Ipak, ako je car i imao slične

                                                            
128
Guilland, 'ЕККХТЈОЕЦ, 68-70. DR, V, nos. 3548-9, 3551. Nicol,
Byzantium and Venice, 397-8. Odgovor Fridriha III, datiran 22. januara
1453. god., je y : Jorga, Notes et Extraits pour servir à V histoire des
Croisades au XV3 siècle II Paris 1899, 481-2. 
  80
sumnje, on ih je zadržao za sebe. Nešto ranije, Konstantina je
posetio jedan ugarski inženjer, po imenu Urban, koji mu je
ponudio svoje usluge kao projektant teške artiljerije. Bio je to isti
onaj inžešer koji je napravio veliki top kojim je pretio sa bedema
Rumeli hisara. Međutim, novčana nadoknada koju je tražio
daleko je nadvisivala Konstantinove mogućnosti. Urban je bez
oklevanja otišao u Mehmedov logor u Jedrenu, gde je prodao
svoje usluge po još višoj ceni. Nekoliko meseci potom, pročulo
se da je u sultanovoj livnici napravnjen ogroman top. On će se
uskoro naći pod zidinama Carigrada, zajedno sa još mnogo
topova manjeg kalibra.129
Konstantin je bio uznemiren, ali ne i vidljivo uplašen.
Priznati strah, značilo je priznati mogući poraz, a on to ne bi
nikada uradio. Njegova hrabrost je bila zarazna, prelazila je i na
njegove oficire. Velikom duksu Luki Notarasu data je komanda
nad zidinama duž obale Zlatnog roga. Članovi porodica
Paleolog i Kantakuzin, čije su ranije zajednice u mnogo čemu
doprinele osipanju Carstva, preuzeli su komandu nad ostalim
strateškim mestima u gradu. Bilo je prisutno i mnogo stranaca
koji su u poslednjem času pristigli da brane grad čija su
bogatstva tako dugo potkradali i rasipali. Car je imao veliko
poverenje u Mlečane, koji su se zatekli više slučajno no što ih je
dovela namera. Tražio je od njih da se pokažu na gradskim
zidinama, kako bi se neprijatelj uverio u njihovu brojnost; i kada
su se oni svojevoljno ponudili da čuvaju ulaz na četiri kapije sa
kopnene strane, Konstantin im je bez oklevanja poverio
ključeve. Bilo je tu i Đenovljana, iako su se njihovi trgovci iz
Galate, kolonije sa druge strane Zlatnog roga, nadali, da će
spasti i sebe i imovinu ako ostanu neutralni. Najpoznatiji među
njima bio je Đovani Đustinijani Longo, koji je u januaru 1453.
godine došao u Carigrad kao dobrovoljac, na čelu grupe od 700
vojnika. Bio je to iskusan profesionalni vojnik, učesnik mnogih
ratova. I njemu je car drage volje poverio odbranu zidina sa
kopnene strane.130

                                                            
129
Ducas, 307-9, 321. 
130
Kritoboulos, ed. Reinsch, 40; Phrantzes, Chron. maius, 386; Ducas,
331; Nicolo Barbaro, Giornale deli' assedio di Costantinopoli 1453, ed.
E. Cornet, Vienna 1856, 35. DR, V no. 3550. Runciman, Fall of
Constantinople, 83-4; Nicol, Byzantium and Venice, 400. 
  81
 Tokom proleća 1453. godine sultan Mehmed II krenuo je
sa svojom vojskom i topovima iz Jedrena. Na uskršnji
ponedeljak, 2. aprila, njegova izvidnica podigla je logor u blizini
carigradskih zidina sa kopnene strane. Mehmed je imao
nameru da paljbu svojih topova usmeri na jaku, trostruku liniju
utvrđenih zidova. Nikada ranije nijedan neprijatelj nije uspeo da
prodre u grad sa te strane. Tri dana kasnije stigao je i sam
Mehmed s ostatkom svojih trupa, ulogorivši se na puškomet od
kapije Svetog Romana koja se nalazila na sredini zidina. Ubrzo
zatim počelo je bombardovanje. Gotovo istovremeno turska
flota u Bosforu pokušala je da se probije u zaliv Zlatni rog.
Očekujući takav manevar, car je blagovremeno postavio lanac
preko ulaza u zaliv. Nekoliko dana kasnije, pod zaštitom tame,
lanac je privremeno uklonjen da bi u luku ušla tri đenovljanska
broda koja je poslao papa i jedan veliki tovarni brod pun žita koji
je poslao kralj Alfonso od Aragona. Mehmed je znao da na
svaki način mora ubaciti deo svoje flote u Zlatni rog, kako bi
napao grad i sa mora. Smelost i dovitljivost njegovih inženjera
urodila je plodom kada je po njihovoj zamisli napravljen put koji
je iz Bosfora vodio preko brda Galate u Zlatni rog. U zoru 23.
aprila Konstantin i njegov narod užasnuto su posmatrali
porinuće sedamdesetak manjih turskih galija u more daleko iza
zaštitnog lanca. Pokušaj Mlečana da na njih otvore vatru
završio se katastrofom.131

Sada je postalo jasno da broj branilaca na zidovima duž

obale mora, kao i onih na kopnu, neće biti dovoljan. Rezerve
hrane brzo su se smanjivale, a oni koji nisu mogli da plate
visoke cene namirnica ostajali su gladni. Konstantin je naredio
svojim podanicima da skupljaju novac od privatnih kuća, crkava
i manastira kako bi se kupovala hrana za siromašne. Smanjio je
crkvena primanja, obećavši da će ih učetvorostručiti kad prođe
opasnost. Turci su u međuvremenu nastavili bombardovanje
spoljnih zidina. Ubrzo se u bedemu otvorila rupa i ukazao deo
unutrašnje odbrane. Kako su kopneni zidovi počeli da se ruše
pred njegovim očima, Konstantin je postajao sve očajniji.
Poslao je sultanu glasnika s molbom da se povuče i prihvati mir,
                                                            
131
Runciman, Fall of Constantinople, 100-8; Nicol, Byzantium and
Venice, 400-2. 
  82
a za uzvrat će dobiti danak kakav god zatraži. Mehmed je
međutim bio suviše blizu pobedi da bi se tek tako predomislio.
„Ili ću ja uzeti ovaj grad" - odgovorio je, — ili će grad uzeti
mene, mrtvog ili živog. Ako prihvatiš poraz i povučeš se u miru,
dobićeš Peloponez za sebe, provincije za svoju braću i mi ćemo
biti prijatelji. Ali, ako se i dalje protiviš mom mirnom ulasku u
grad, ja ću ući na silu i sve ću vas pobiti i poklati, a mojoj vojsci
ću dopustiti da po volji pljačka. Jedino što želim je grad, pa
makar bio i prazan". Konstantin se nije ni potrudio da na ovo
odgovori; i sama pomisao da ostavi Carigrad za njega je bila
nezamisliva.132

Nekoliko dana kasnije sultan je poslao glasnika koji je

savetovao građane Carigrada da se predaju i spasu sigurnog
ropstva ili smrti. Mehmed im dozvoljava da ostanu u gradu, pod
uslovom da plaćaju godišnji danak od 100.000 zlatnika; imaju i
drugu mogućnost - da bezbedno napuste grad i sa sobom
ponesu svu svoju imovinu. Posle toga car je okupio svoje
savetnike na većanje. Neki od njih preklinjali su ga da beži dok
još može. Ako ostane, onda rizikuje smrt, a ako pobegne i ako
grad padne u ruke Turaka, on može nastaviti borbu da ga
povrati. Savetovali su mu da se skloni u Moreju ili neku drugu
bezbedniju provinciju, gde bi mogao da osnuje carstvo u egzilu.
To nisu bile reči koje je on želeo da čuje. Bio je iscrpljen i
malaksao. Ako „carica gradova" padne u ruke Turaka, biće to
Božja volja. Konstantin Paleolog neće ući u istoriju kao car koji
je kukavički pobegao. Radije će ostati i umreti sa svojim
narodom. To je bio odgovor koji je dobio turski izaslanik.
Mehmed može dobiti sve drugo, ali Carigrad nikada. Car neće
pobeći. Radije će umreti. Ovim je prekinuta svaka dalja veza
između vizantijskog cara i osmanlijskog sultana.133

Jedina još preostala nada bila je da će obećana flota iz

Venecije stići na vreme. Nada je iščezla kada se jedan mletački
brod vratio iz izviđanja i podneo izveštaj da flote nema na

                                                            
132
Ducas, 345-7. 
133
Ducas, 351; Kritoboulos, ed. Reinsch, 41-2; Chalcocondylas, II,
155-7. DR, V, no. 3554. Runciman, Fall of Constantinople, 123-4;
Babinger, Mehmed, 89-90. 
  83
vidiku. Čuvši to, Konstantin je zaplakao. Hrišćanski narodi
ostavili su ga samog da se bori protiv zajedničkog neprijatlja
krsta. Posle tog konačnog saznanja nije mu preostalo ništa
drugo nego da svoj grad i sebe preporuči milosti Hrista,
Bogorodici i senima prvog hrišćanskog cara, svetog
Konstantina Velikog.134 Činjenica da su prepušteni sami sebi
uznemirila je neke od njegovih italijanskih saveznika, pa je čak
došlo i do sukoba između Mlečana i Đenovljana. Konstantin je
morao da posreduje i da ih podseti na to kako ih čeka jedan
mnogo veći i važniji sukob.135 Čudni znaci i predskazanja uneli
su još veći nemir među opkoljene branioce. U noći punog
meseca, 24. maja, došlo je do potpunog pomračenja i puna tri
časa protekla su u mrklom mraku. Ova prirodna pojava
opomenula je mnoge da se prisete starog proročanstva da će
Carigrad pasti kad mesec nestane. Po svemu sudeći kraj, se
bližio. Konstantin je naredio da se iznese ikona Bogorodice,
zaštitnice Carigrada i da se nosi u procesiji ulicama. Iznenada
ikona je ispala iz svog postolja; gotovo u istom trenutku sa neba
se obrušilo jako nevreme, praćeno pljuskovima i gradom.
Procesija je obustavljena. Sledećeg jutra, Carigrad je osvanuo
obavijen gustom maglom. A uveče, pošto se magla najzad
podigla, na kupoli Svete Sofije primećena je misteriozna
svetlost koja se lagano pela ka pozlaćenom krstu na vrhu. Turci
su takođe opazili ovu svetlost iz svog logora kraj zidina. Bilo je
to znamenje, „omen", koje je Turcima budilo nadu, a Grke
bacalo u najdublje očajanje.

U ponedeljak, 28. maja, Grci su osećali da se bliži čas

istine. Turski logor je utonuo u čudnu tišinu. Sultanova vojska
dobila je jedan dan odmora pre konačnog napada. Građani
Carigrada koji nisu učestvovali u popravci oštećenih zidina izašli
su na ulice, usrdno se moleći Gospodu. Po Konstantinovom
naređenju procesije su nosile svete ikone i relikvije, a sva zvona
u gradu su zvonila. Grci i Latini, pravoslavni i katolici, zaboravili
su na međusobne razlike i razmirice, združili se u zajedničkim
molitvama i himnama Bogu. Sam Konstantin je vodio povorku u

                                                            
134
Phrantzes, Chron. malus, 402. 
135
Phrantzes, Chron. malus, 402. 
  84
svečanom maršu.136 Pošto je svečanost završena, on se obratio
svojim ministrima, oficirima, vojsci i narodu. Postoje tri zapisa o
tome šta je Konstantin tom prilikom rekao. Prvi i najkraći dat je
u pismu Leonarda sa Hiosa, latinskog nadbiskupa Lezbosa,
koje je 19. avgusta 1453. godine uputio papi Nikoli V. Leonardo
je bio u Carigradu poslednjih nedelja pred njegov pad, a
izveštaj je poslao šest nedelja posle pada grada, dakle u vreme
kada je Leonardovo sećanje bilo još uvek sveže. Preostale dve,
duže verzije Konstantinovog govora većinom su razrade i
dopune Leonardovog teksta. Jedna je iz pera Georgija
Sfrancesa koji je verovatno čuo carev govor, iako ga ne pominje
u svojim memoarima. Jedino je mogao da se pročita u
proširenoj verziji njegovih memoara, koje je u 16. veku sakupio i
obradio Makarije Melisin. Treća verzija nalazi se u grčkoj
Hronici o turskim sultanima, takođe napisanoj u 16. veku.137
Ipak, čini se da je najpouzdaniji tekst koji je prvobitno zapisao
Leonardo sa Hiosa, iako je njegova retorika previše uzvišena,
čak fantastična. U svakom slučaju vredno je dati ovaj govor u
celini, utoliko pre što je to bilo poslednje Konstantinovo javno
nastupanje i što predstavlja, kako je to Gibon primetio —
„posmrtni govor Rimskog carstva".138
„Gospodo, slavni kapetani naše vojske i vi, naši prijatelji po
oružju, hrišćani, čas bitke se približava. Zbog toga sam rešio da
vas ovde okupim, kako bi svima bilo jasno da do kraja morate
ostati zajedno, odlučniji nego ikada pre. Vi ste se uvek borili
protiv neprijatelja Hrista, ovenčani slavom. Sada je odbrana
vaše otadžbine i grada poznatog širom sveta, koga nevernici i
đavolji Turci već pedeset dva dana opsedaju, poverena vašim
uzvišenim dušama. Nemojte da vas plaši to što su njegove
zidine srušene neprijateljskim topovima. Vaša snaga leži u
Božjoj zaštiti i vi ćete je pokazati oružjem i mačevima uperenim
                                                            
136
Runciman, Fall of Constantinople, 120-32. 
137
Leonardovo pismo papi Nikoli V, o Mehmedovom osvajanju Konstantinopolja
je y MPG, CLIX, cols. 923-44; Konstantinov govor je y kol. 938-9; Pertusi,
Caduta, I, 120-71. Postoji i engleski prevod J. R. Melville Jones, The Siege of
Constantinople 1453. Seven Contemporary Accounts, Amsterdam 1972, 34-5.
Cf Phrantzes, Chron. maius, 414-22; XpoviKÔv tàv ToûpKCûV SotiÀxâvrav,
ed. G. T. Zoras, Athens 1958, 88-9. Zoras, Tlepi TTTV riXoxnv ттјс
KœvoTOVTivowtôtecûç, (Athens 1959, 71-101, teži odbacivanju čak i
Leonardove verzije govora kao fikcije. 
138
Gibbon, Decline and Fall of the Roman Empire, ed. Bury, VII, 188. 
  85
ka neprijatelju. ja znam da će ova divlja rulja, po svom običaju,
jurnuti na vas odapinjući neprozirne zavese strela i glasno
urlajući. To vas neće pozrediti jer, kao što vidim, dobro ste
zaštićeni oklopima. Oni će udariti na zidine, na naše pancire i
štitove. Ali, vi nemojte imitirati Rimljane, koji su, kada su
Kartaginjani krenuli u bitku protiv njih, dozvolili svojoj konjici da
ustukne pred zastrašujućim izgledom i rikom slonova. U ovom
boju morate biti jaki, bez straha, bez pomisli o povlačenju,
morate se odupirati herkulovskom snagom. Životinje mogu
bežati od životinja. Ali, vi ste ljudi, ljudi hrabra srca, koji će ove
beslovesne zveri zadržati u kavezu i svojim kopljima i
mačevima pokazati im da se ne bore protiv životinja, kakve su
sami, već protiv njihovih gospodara.
Vi znate da su nevernici nepravedno prekinuli mir. Prekršili
su zakletvu i ugovor koji su sa nama napravili; poklali su naše
seljake u vreme žetve; podigli su tvrđavu na Propontidi koja
treba da proguta hrišćane; opkolili su Galatu u vreme primirja. A
sada prete da će osvojiti grad Konstantina Velikog, vašu
očevinu, utočište koje je oduvek primalo sve odbegle hrišćane,
zaštitnika svih Grka. Prete da će oskrnaviti naše svete crkve, da
će ih pretvoriti u štale za svoje konje i stoku. O, braćo moja,
sinovi moji, večna slava hrišćanstva u vašim je rukama. Vi,
hrabri Đenovljani, poznati no svojim bezbrojnim pobedama, vi
koji ste uvek štitili ovaj grad u mnogim sukobima sa Turcima,
pokažite sada još jednom svoju hrabrost, svoj duh, svoju snagu.
I vi Mlečani, junaci čiji su mačevi toliko puta prolili tursku krv, vi
koji ste nam davali pomoć i poslali mnogo neverničkih duša u
morske dubine, pod komandom Loredana, najdičnijeg kapetana
naše flote, vi koji ste obdarili ovaj grad, kao da je vaš sopstveni,
dobrim i uzvišenim ljudima, uzvisite se još više i pripremite se
za boj. Slušajte komande vaših vođa, mojih prijatelja po oružju, i
znajte da je ovo dan vaše slave, dan u kome ćete, ako prolijete
makar i kap svoje krvi, zadobiti večnu slavu i oreole mučenika."
Konstantinov govor, bez obzira u kom obliku izrečen, ulio je
novu snagu svima koji su ga čuli. Kada su prve senke
nadolazeće noći počele da se spuštaju na zemlju, ljudi su
nagonski krenuli ka crkvi Svete Sofije. Vojska je ostala na
svojim položajima duž zidina. Svi ostali Grci, kao i Latini, okupili
su se u velikoj crkvi kako bi izmolili Gospoda za svoje
oslobođenje. Zajednički strah i bliska opasnost učinili su više
nego sva crkvena zasedanja. Pravoslavni episkopi, sveštenici,
  86
monasi, koji su se još do juče zavetovali da neće prekoračiti
crkveni prag dok su tu Latini, sada su prilazili oltaru kako bi se
pridružili svojoj katoličkoj braći u zajedničkoj službi. Među
prisutnima nalazio se i kardinal Isidor, koga su mnogi smatrali
izdajnikom i jeretikom. Došao je i car Konstantin koji se pomolio
i od svakog prisutnog episkopa, pre no što je primio pričest,
tražio razrešenje greha. Sveštenik koji ga je pričestio nije
mogao znati da daje poslednju pričest poslednjem hrišćanskom
caru Rimljana. Nakon službe car se vratio u svoju palatu u
Vlaherni, da zatraži oproštaj od svojih ukućana i poželi im
poslednje zbogom. Zatim je odjahao na poslednju smotru svojih
trupa.

Napad je počeo bez upozorenja, u ranim jutarnjim

časovima, u utorak 29. maja. Talas za talasom sultanove
kopnene vojske obrušavao se na zidine. U toku sledeća dva
časa probijen je zid na mestu koje je topovska paljba već
ozbiljno načela. Ipak, Đustinijani je sa svojim ljudima,
potpomognut Konstantinom, uspeo da odbije napad. Turci su
krenuli u povlačenje. Tada su na njihovo mesto došle
profesionalnije, bolje naoružane, disciplinovanije trupe,
podržavane paljbom turske artiljerije. I opet su branioci uspeli
da se održe. U isto vreme, pod teškom opsadom nalazio se i zid
duž Zlatnog roga, mada su branioci i ovde imali inicijativu.
Sultanova strategija zasnivala se na stalnim napadima, kako
hrišćani ne bi imali ni časak odmora. Tek što su malo
predahnuli od drugog napada, elitne sultanove trupe, janičari,
sveži i željni pobede, grunuli su udvojenom snagom sa kopna.
Pred samu zoru, Đustinijani, koji je držao položaj na
najkritičnijem mestu više od šest časova, pao je teško ranjen.
Konstantin ga je preklinjao da izdrži, ali je on bio previše slab
da bi nastavio borbu. Nzegovi vojnici odneli su ga do luke i
ukrcali na đenovljanski brod.

Kada su videli da ih je njihov komandant napustio,

Đustinijanijevi ljudi su izgubili hrabrost. Odbrana se ustalasala.
Janičari su videli svoju šansu. Konstantin i njegova vojska borili
su se kao očajnici, ali bez mnogo nade posle odlaska njihovih
đenovljanskih saveznika. Nije prošlo mnogo, a janičari su
preuzeli kontrolu nad spoljašnjim zidom, da bi se potom popeli i
na unutrašnji zid. U međuvremenu, jedna grupa od pedesetak
  87
Turaka provalila je kroz malu kapiju zvanu Kerkoporta. Bili su to
prvi sultanovi vojnici koji su ušli u grad. Popevši se na kulu
iznad ulaza, oni su razvili osmanlijski barjak. Njihovi drugovi su
razumeli signal i iznutra su odjeknuli poklici da je grad pao.
Osokoljeni Turci nahrlili su kroz otvore u zidinama koje su
načinili topovi. Kada su uvideli da nema povlačenja, branioce je
uhvatio strah. Konstantin je učinio koliko je mogao da ih ponovo
okupi. Na kraju se povela borba prsa u prsa. Najstrašnije je bilo
kod kapije Svetog Romana gde je bio probijen unutrašnji zid.
Upravo je to mesto gde je, no svemu sudeći, Konstantin
Paleolog poslednji put viđen živ. Pao je u boju kao običan
vojnik, odbacivši prethodno svoja carska odličja, pokušavajući
da zaustavi poplavu nevernika koja je nadirala u njegov
hrišćanski grad.139 Najrečitiji epitaf posvetio mu je istoričar
Kritovul:
„Car Konstantin... je umro boreći se. Bio je to uman i
skroman čovek u svom privatnom životu, do najvećeg stepena
istrajan u mudrosti i vrlini, oštrouman i razborit kao
najdisciplinovaniji od ljudi. U političkim i državnim stvarima
doprineo je koliko i carevi koji su vladali pre njega. Brz da shvati
šta mu je dužnost, još brži da svoje zamisli sprovede u delo, bio
je rečit u svojim govorima, mudar u mislima i uspešan u javnim
obraćanjima. Tačan i određen u sudovima i procenama
sadašnjeg trenutka, kako to neko reče za Perikla, i obično tačan
u proceni budućnosti, sjajan radnik, koji je sam odabrao svoju
sudbinu, podelivši je sa svojom otadžbinom i svojim
podanicima."140
Potonji grčki istoričari pisali su da je Konstantin umro kao
heroj i mučenik. Njihova uverenja, među samim Grcima, nikada
nisu dovedena u pitanje. Njegova tragična vladavina trajala je
samo četiri godine, četiri meseca i dvadeset četiri dana. U ovom
kratkom periodu on je uradio sve ono što se od jednog cara i
očekivalo. Samo neki zapadni izvori navode da je Konstantin
izbegavao svoje dužnosti. Što se tiče njegovog dostojanstva,

                                                            
139
Runciman, Fall of Constantinople, 133-44. O капији Светог
Романа, видети: R. Janin, Constantinople byzantine, Paris 19642,
280. 
140
Kritoboulos, ed. Reinsch, 80-2; превод C. T. Riggs, History of
Mehmed the Conqueror by Kritovoulos, Princeton, N. J. 1954, 81. 
  88
hrabrosti ili čvrstine karaktera teško da može biti sumnje. S
druge strane, o njegovom fizičkom izgledu mi danas ne znamo
gotovo ništa. Car je, po običaju, stavljao na državna dokumenta
svoj pečat koji je nosio njegovo sopstveno obličje. Konstantin je
izdao nekoliko takvih dokumenata, ali samo su dva pečata
ostala sačuvana. Veći od njih je onaj koji se pojavljuje na
hrisovulji koju je poslao u Raguzu, juna 1451. godine i danas se
nalazi u Dubrovniku.141 Drugi je na pismu koje je pisao markizu
od Ferare, Borsu od Este, prilikom posete Andronika
Leondarisa papi Nikoli V, u aprilu iste godine.142 Oba pečata
nose sa jedne strane Konstantinov carski portret, a sa druge
figuru Hrista. Tu je prikazan u svojim kasnim četrdesetim
godinama (pedesetu nije nikada ni dočekao). Ipak, u pitanju su
stilizacije koje su daleko od realnosti. Kao i većina pečata te
vrste, na njima je prikazan simbol, a ne i ličnost samog
vasilevsa. Na njima se vidi car sa bradom kako stoji držeći u
desnoj ruci krst, a u levoj knjigu ili svitak pergamenta. Sa malim
razlikama, na oba stoji potpis: Konstantin Paleolog u Hristu
autokrator. Činjenica da na ovim portretima car nosi krunu,
treba da naglasi simboliku, jer on nikada nije bio zvanično
krunisan.

Obaveza cara je bila da kuje novac sa sopstvenim likom.

Postojao je običaj da se ti novčići dele na ceremoniji njegovog
krunisanja. Konstantin nije imao prilike to da uradi; ipak, i on je
izdao svoj novac u ograničenoj količini. Dva svedoka opsade
Carigrada, Nikolo Barbaro i Leonardo sa Hiosa, govore o tome
kako je u kriznim mesecima Konstantin naredio da se pretope
crkveni putiri, kako bi se od njih napravili novac kojima je platio
vojsku i radnike koji su radili na popravci zidina.143 Niko ne zna
koliko ih je tačno iskovano, a verovatno da su ih i Turci
opljačkali posle osvajanja. Sačuvani Konstantinovi novčići
                                                            
141
F. Dölger, Fascimiles byzantinischer Kaiserurkunden, Munich 1931,
no. 67, Tafel XIV (the manuskript - rukopis), и XXV (the seal - pečat). 
142
Dölger, Fascimiles, no. 58 (Latin text), Tafel XXII (manuscript).
Видети такође: Sp. P. Lambros, Scppocyiôeç TMV xekzmaim
ПгЛакЛоусоУ, NE, I (1904), 416-32, fig. 2. Zakythinos, Despotat, I, 240
n. 8. 
143
Leonardo Chiensis, ed. Pertusi, Caduta, I, 46-7; Barbaro, Giornale,
ed. Cornet, 66 (dodatna beleška je Marka Barbara). 
  89
danas su raritet. Sve do 1974. godine vladalo je mišljenje da
nijedan nije sačuvan. Međutim, tada je jedan mali i prilično
izubijan srebrni komad identifikovan kao njegov. Na njemu je
prikazano grubo poprsje cara sa bradom, krunom i žezlom, a
novčić je nosio i zapis: Konst(antin) Pal(eolog). Naličje je
prikazivalo Hristovo poprsje. Vrednost ovog komada iznosila je
četvrtinu iperiona ili četvrtinu jednog univerzalnog zlatnika
vizantijskog carstva (nomizma ili solidus). U 15. veku prestaje
kovanje iperiona koga zamenjuje veliki srebrnjak, „stavraton", u
vrednosti polovine zlatnika. Poslednjih godina još nekoliko
Konstantinovih srebrnih novčića izašlo se pojavilo u javnosti,
zajedno sa 154 komada iz doba kasnih Paleologa, od kojih su
ne manje od 86 iz vremena njegove vladavine. Oni
predstavljaju tri denominacije, od stavratona, pola stavratona i
osmine stavratona. Na njima je takođe poprsje cara sa bradom i
krunom, kao i zapisom, mada ne uvek čitkim: „Konstantin
despot Paleolog Božjom milošću car Romeja".144 Titula i ime su
tačni, ali njegov lik ostaje nejasan i nerazgovetan. Retkost ovih
novčića daje im veliku vrednost. Ipak, oni su samo jadni svedoci
jedne civilizacije u kojoj je nekada cvetala napredna monetarna
ekonomija.

Rukopis iz 15. veka, Vizantijska hronika Jovana Zonare

(hroničar iz 12. og veka, prim. prev.), koji se danas nalazi u
biblioteci Estense u Modeni, ukrašen je minijaturnim portretima
glava svih vizantijskih careva, od prvog do poslednjeg
Konstantina, kao i portretom Konstantina Hlora, oca
Konstantina Velikog. Konstantin Paleolog je ovde označen kao
brat Jovana VIII i predstavljen je odmah do njega. Svi portreti u
ovoj carskoj galeriji su manje ili više plod fikcije i stilizacije. Ipak,
moguće je da se umetnik koristio savremenim mo-delima za
poslednje od njih. Portret Jovana VIII se razlikuje od njegovih
                                                            
144
Posebno sam zahvalan gospodinu Simon Bendalu što mi je dozvo-
lio da vidim tekst i ilustracije njegove studije o novim nalazima novčića
iz doba Paleologa koji he biti štampan u Revue Numismatique. O
drugim poznatim novčićima sa likom Konstantina XI videti: D. R. Sear,
Byzantine Coins and their Values, London 1974,410, no. 2260; S.
Bendall and P. J. Donald, The Later Pa-leologan Coinage, London
1979, 176. Antike Münzen. Auktion 50 am 25. April 1990, Zürich, 80,
Lots nos. 423-5. 
  90
poznatih portreta, napravljenih tokom njegovog boravka u Italiji.
Portret Konstantina XI rađen je verovatno po uzoru na njegov
pečat koji se još uvek nalazi u Modeni. Konstantin je prikazan
kao čovek ovalnog lica, sa bradom koja je kraća od brade
Jovana VIII i primetno manje nakićen nego što je njegov otac
Manojlo II prikazan na svom portretu.145
Kasniji pokušaji da se portretiše poslednji vizantijski car
kreću se u rasponu od fantastičnog do komičnog.146 Ipak, jedan
od najinventivnijih autora svakako je bio kritski ikonopisac
postvizantijskog perioda iz 16. veka Geogije Kloncas (oko 1540-
1608). Kloncas je 1590. godine sastavio Hroniku (Hronografija),
koju je ilustrovao sa 410 minijatura. To je čudesna mešavina
istine i mašte, istorije i mita. Mnoge ilustracije pokazuju scene iz
vizija i predviđačkih proročanstava proroka Danila, Lava
Mudrog i Metodija od Patare.147 Rukopis se nalazi u Veneciji.148
U njemu su data i četiri neobična portreta Konstantina
Paleologa. Jedan od njih prikazuje cara sa majkom Jelenom, u
društvu sa prvim Konstantinom (Velikim) i njegovom majkom
Jelenom. Drugi prikazuje tužnog i potištenog cara kako sedi na
prestolu, dok iznad njega stoji figura smrti. Na druga dva,
Konstantin je predstavljen kako leži u grobu, sa mačem kraj
sebe, pri čemu njegov izgled više odgovara izgledu jednog
zapadnog krstaša nego jednog vizantijskog cara.149
Naravno da su ovde prvenstveno u pitanju proizvodi mašte,
a ne portreti. Oni pripadaju postvizantijskim mitovima i
legendama o poslednjem caru Rimljana. Konstantin Paleolog je
bio daleko više slavljen posle smrti nego što su mu ukazivane
počasti tokom njegovog kratkog i nesrećog života.

                                                            
145
Biblioteca Estense, Modena, Cod. a. S. 5, 5 (= Gr. 122), f. 294v ;
reprintovano u Lambrosu, NE, I, 239-40 pl. IV, no. 3; Lambros, Леиксоца B-
oÇavtivùv AùxoKpaxôpcov, Athens 1930, pl. 91; Barker. Manuel II, 387. 
146
Видети: Sp. P. Lambros, Ai eİKÖveç KcüvatavTivotı xot> ПоЛса-oXôyov,
Ne, 3 (1906), 229-42; Néai ebcoveç KwvGTavxivou toù ПоЛсаоЛбуои, Ne, 4
(1907), 238-40. 
147
O чудима и пророчанствима, видети ниже: 100-108. 
148
Marcianus Cod. CL. VII. no. 22 (= 1466). A. D. Paliouras, 'O Çco^àcpoç
rewpyioç KAöv-cÇaç ( 1540-1608) Kai ai uiKpopaxpiat тогј KCOOIKOÇ amov,
Athens 1977. 
149
Paliouras, plates 180, 183, 189, 190, 217-19. 
  91
5 KONSTANTINOVA SMRT

Pad Carigrada i Konstantinova smrt uskoro su bili

interpretirani kao ispunjenje proročanstava, ove ili one vrste.
Monaha Genadija, koji je caru svojevremeno zadao toliko
teškoća i čije ime nije pomenuto u spisima za vreme odbrane
grada, zarobili su monasi i prodali su ga kao roba Turcima.
Sultan Mehmed je bio dobro obavešten o verskim razmiricama
među poraženim hrišćanima. Znao je da mnogi od njih svoj
poraz otvoreno pripisuju uniji u Firenci; takođe je znao i da je
unionist patrijarh Grigorije III pobegao, iako nije izgubio položaj.
Kao naslednik hrišćanskog rimskog cara u Carigradu, sultan se
smatrao pozvanim da postavi novog patrijarha koji bi njemu bio
odgovoran za okupljanje svih hrišćana pod njegovom vlašću.
Njegov izbor pao je na Georgija Sholarija — monaha Genadija.
Njega su pravoslavni poštovali, a sultanu je posebno
odgovaralo to što bi on bio spreman da prokaže poteze koje bi
zapadni hrišćani mogli da preduzmu kako bi preokrenuli tok
istorije. Nakon pretrage, Genadije je nađen i doveden u
Carigrad, gde ga je u tradicionalnoj pravoslavnoj ceremoniji
sultan naimenovao za patrijarha. Bilo je to januara 1454.
godine.150
Genadije nije ostavio detaljan opis turskog osvajanja
Carigrada niti smrti cara Konstantina. Ali, napravio je jednu
zbirku, hronološki sređenih zapažanja u kojima preovladava
mišljenje da je samo proviđenje odigralo najveću ulogu u tim
strašnim događajima. Zabeležio je da je hrišćansko carstvo
Romeja započelo sa carom Konstantinom i njegovom majkom
Jelenom, a i završilo se carom Konstantinom, sinom Jelene, koji
je ubijen prilikom osvajanja njegovog grada. Između prvog i
poslednjeg Konstantina nije bilo nijednog cara sa tim imenom
                                                            
150
Runciman, Fall of Constantinople, 154-7. 92 
  92
čija se majka zvala Jelena. Genadije dalje primećuje da se prvi
carigradski patrijarh, za vreme Konstantina I, zvao Mitrofan, a
tako je bilo ime i poslednjeg patrijarha koji je umro 1443.
godine, pošto je njegov naslednik, patrijarh Grigorije III, koga
Genadije zapravo nikada nije priznao, otišao za Rim i tamo
umro. Između prvog i poslednjeg carigradskog patrijarha nije
bilo nijednog drugog patrijarha sa imenom Mitrofan. Genadije,
takođe, primećuje da je grad Carigrad osnovan 11. maja (330),
da je njegova gradnja završena 5. Maja i da je pao 29. maja
(1453), tako da ovi događaji vezani za rođenje i smrt grada
padaju u mesec maj. Konačno, on beleži i jedno proročanstvo
no kome će vek Carstva i crkve doći na izmak kada se na čelu i
jednog i drugog nađu car i patrijarh čija imena počinju sa Jo.
Tako je i bilo. Pošto su ljudi koji su uništili crkvu u Italiji (na
zasedanju u Firenci) bili car Jovan i patrijarh Josif. Iako
školovan i učen, Genadije je očito zadržao naivnu veru u
proročanstva. Uostalom, zar nije odavno već proreknuto da će
kraj sveta nastupiti sa drugom pojavom Hrista, koja je, po
vizantijskom proračunu, planirana da se dogodi sedam hiljada
godina od početka njegovog stvaranja (5509-5508. p.n.e.), ili
godine gospodnje 1492? Istina, datum pada Carigrada se baš
ne slaže s ovom računicom, ali je Genadije utehu našao u
činjenici da izmeću 1453. i 1492. godine nije velika razlika.151

Ova svoja zapažanja Genadije je zabeležio 1459. godine,

neposredno posle smrti patrijarha Grigorija III. Ali, on nije bio
prvi koji je primetio slučajnost vezanu za imena prvog i
poslednjeg cara i njihovih majki. Mletački hirurg Nikolo Barbaro,
u svom Dnevniku opsade Carigrada, beleži da je Bog odlučio
da grad treba da padne, tako da se ostvare drevna
proročanstva, a jedno od njih je i ono no kome će hrišćani
izgubiti Carigrad za vladavine cara Konstantina, sina
Jeleninog.152 Kardinal Isidor, kome je pošlo za rukom da
pobegne iz porobljenog grada prerušen u prosjaka, pisao je o
tome kao o činjenici, a ne kao o proročanstvu, u svom pismu

                                                            
151
Scholarios, Œuvres complètes, IV, 510-12. A. Pertusi, Fine di
Bisanzio e fine del mondo, Rome 1988, 60-1; D. M. Nicol, Church and
Society in the Last Centuries of Byzantium, Cambridge 1979, 104-5. 
152
Barbaro, Giornale, ed. Cornet, 61; ed. Pertusi, Caduta, I, 29-30. 
  93
papi Nikoli V 6. jula 1453. godine: „Upravo kako je grad i
osnovao Konstantin, sin Jelenin, tako ga je danas tragično
izgubio drugi Konstantin, sin Jelenin".153
Ovoj slučajnosti imena u dugoj istoriji grada čudio se i
Kritovul sa Imbrosa, jedan od pouzdanijih istoričara tog
događaja, pišući o Carigradu, „koga je izgradio, podigao do
vrhunca sreće i napretka, Konstantin, srećni car, sin Jelene, a
koji je porobljen i bačen u dubine ropstva i nesreće pod
nesrećnim carom Konstantinom, sinom Jelene".154 Ona nije
promakla ni grupi autora takozvanih Kratkih hronika, kao ni
piscu jedne od mnogih tužbalica o padu Carigrada.155 Osim ako
Bog odista nije uredio da se tako desi, kako je Barbaro iskreno
verovao, ova slučajnost, vezana za imena prvog i poslednjeg
cara i njihovih majki, svakako je od one vrste kakvu naročito
vole pedantni antikvari. Ipak, ona ne nudi odgovor ni na jedno
pitanje vezano za sudbinu poslednjeg cara Konstantina.
Tursko osvajanje Carigrada 1453. zgranulo je sav
hrišćanski svet. O njemu se naveliko govorilo i pisalo u to
vreme, a tugovalo još mnogo godina posle toga. Kako to obično
biva, izveštaji su ulepšavani, a priča je vremenom narastala.
Tužbalice i posmrtne pesme postale su novi žanr grčke
literature, a legende su dodavane činjenicama. Čak i ozbiljniji
onovremeni izveštaji, bilo da su pisani na grčkom, latinskom,
turskom, slovenskom ili nekom drugom evropskom jeziku,
razlikovali su se kada je u pitanju Konstantinova sudbina. Neki
čak nisu ni pominjali njegovu smrt. Drugi su jednostavno beležili
da je car pao u borbi. U pojedinim se navodi da je car pobegao
iz grada.156 Ličnost koja je najverovatnije dobro poznavala
činjenice i bila na samom mestu događaja tog tragičnog 29.
maja 1453. godine, bila je Konstantinov dugogodišnji i do
poslednjeg časa odani prijatelj Georgije Sfrances. Ipak, kako
sam kaže u svojim memoarima, on se u odsudnom trenutku nije
                                                            
153
Isidore of Kiev, ed. Pertusi, Caduta, I, 60. 
154
Kritoboulos, ed. Reinsch, 80. 
155
Schreiner, Chron. brev., I, 52/4, 370; 115/1, 684. Anonymi Monodia
de capta Constantinopoli, ed. A. Pertusi, Testi inediti e poco noti sulla
caduta di Constantino-poli, ed. A. Carile, Bologna 1983 , 326 (даље
као: Pertusi-Carile, Testi). 
156
Ovi izvori sakupljeni su u Pertusi, Caduta, I, II, and Pertusi-Carile,
Testi 
  94
nalazio uz cara, jer je imao naređenja da vodi računa o odbrani,
u drugom delu grada. Sve što je on istinito mogao da kaže bilo
je da je njegov gospodar ubijen ili mučen tokom osvajanja
grada.157 Svedoci osvajanja grada, mada ne i careve smrti,
izražavaju opštu nesigurnost o pitanju njegove sudbine.
Nadbiskup Leonardo sa Hiosa, koji je najpre dopao
zatočeništva a potom uspeo da pobegne, piše papi 16. avgusta
1453. godine da je Konstantin kada je hrabri đenovljanski
kapetan Đustinijani ranjen i prisiljen da se povuče iz borbe
sasvim klonuo duhom. Shvativši da je bitka izgubljena, on je
zaklinjao jednog od svojih mlađih oficira da ga probode mačem,
da ne bi živ pao nevernicima u ruke. Ipak, niko nije imao
dovoljno hrabrosti da ispuni ovu carevu molbu; i pošto su Turci
nagrnuli kroz otvore u zidinama, Konstantin je pao ranjen, zatim
je ustao, ponovo pao i posle toga zauvek nestao u bojnom
metežu.158

Mlečanin Nikolo Barbaro, kome je takođe pošlo za rukom

da pobegne iz zarobljeništva, zapisao je u svom Dnevniku da
niko pouzdano ne zna da li je car živ ili mrtav. Postoje glasine
da je njegovo telo nađeno među gomilom leševa ili da se
obesio u trenutku kada su Turci provalili kroz kapiju Svetog
Romana. Jedna uzgredna Barbarova beleška ponavlja
Leonardovu izjavu da je Konstantin uzalud molio svoje ljude da
ga probodu mačem. Potom je pao u gužvi, ponovo ustao, još
jednom pao i izdahnuo.159 Kardinal Isidor poslao je sa Krita
pismo kardinalu Visarionu 6. jula 1453. godine, u kome kaže da
je Konstantin ranjen i ubijen u boju koji se vodio kod kapije
Svetog Romana i to pre odlučujuće bitke. Ali, on je priči dodao i
jednu novu pojedinost: čuo je da je caru odrubljena glava i da je
kao poklon predata sultanu, koji je bio oduševljen što je vidi, a
potom je izložio najgorim pogrdama i udarcima i nosio je kao
pobednički trofej kada se vratio za Jedrene. Ova grozna priča
očigledno je kružila među preživelim zapadnjacima u prvim
danima posle pada Ca rigrada. Kasnije su je preuzeli i razmotrili
                                                            
157
Sphrantzes, Chron. minus, 96-8. Sfrances je bio zarobljen i posle nekoliko
meseci zatočeništva, oslobođen je 1. septembra. Napustivši Konstantinopolj
otišao je za Mistru. 
158
Leonardo Chiensis, Letter to Pope Nicholas V, ed. Pertusi, Caduta, I, 162-4. 
159
Barbara, Ciornate, ed. Pertusi, Caduta, I, 35. 
  95
vizantijski istoričari Duka i Halkokondil. Firentinski trgovac
Đakopo Tedaldi, koji je učestvovao u odbrani grada i uspeo da
pobegne na jednom mletačkom brodu odmah pole osvajanja,
iznosi tužnu činjenicu o carevoj smrti i dodaje: „Neki kažu da mu
je odrubljena glava; drugi da je poginuo u metežu na kapiji. Obe
verzije mogu podjednako biti istinite." U pismu koje je napisao
papi Nikoli V, istoga dana kada je pisao i Visarionu, kardinal
Isidor ne kaže ništa o carevom pogubljenju, ali piše da je
Konstantinova duša ovenčana oreolom mučeništva i da je otišla
u raj. Verovatno ni Isidor nije bio siguran u istinu.160

Ista nesigurnost ogleda se i u ostalim savremenim

izveštajima. Konzul Ankone, Benvenuto takođe se zatekao u
Carigradu tokom opsade. Čuo je od vojnika da je car poginuo,
da mu je glava odrubljena, nabijena na koplje i odneta turskom
sultanu. Pišući krajem novembra u Bolonju, Franci iz Carigrada
jednostavno javljaju da se car nalazio među palim
braniocima.161 Sličan je izveštaj i vitezova reda svetog Jovana
sa Rodosa, podnet u pismu od 30. juna koje su uputili
Mergrejvu Branderburškom u Jerusalim. Vesti o padu Carigrada
i Konstantinovoj smrti čuo je i jedan hodočasnik iz Bazela 1453.
godine tokom svog putovanja. O tome je pisao i Paolo Doti,
advokat iz Padove, u pismu koje je, juna meseca, poslao sa
Krita.162 Izveštaj dvojice grčkih plemića, koji su bili u Carigradu
u to vreme, zapisan kratko posle pada, sačuvan je u nemačkoj
verziji. Oni kažu da je car, pošto je Đustinijani ranjen i odnesen
sa svog položaja, uzviknuo Bogu da je izdan, posle čega je
stradao u ratnom metežu.163 Veliki majstor vitezova sa Rodosa,
pišući 6. jula 1453. godine načelniku svog reda u Nemačku,
navodi glasine no kojima je carevom telu otkrivenom u masi
leševa odrubljena glava.164
Moguće je pretpostaviti da kardinal Isidor nije hteo da
uznemirava papu nepotvrđenim glasinama o skrnavljenju i

                                                            
160
Јасоро Tedaldi, ed. Pertusi, Caduta, I, 60, 74-5. 
161
Pertusi-Carile, Testi, 4, 25. 
162
Pertusi, Caduta, II, 56; Pertusi-Carile, Testi, 51,54. 
163
Thomas Eparchos and Joshua Diplovatatzes (?), Account of the
capture of Constantinople, ed. Pertusi, Caduta, I, 237. 
164
John de Lastic, ed. N. Jorga, Notes et Extraits, II, 520. 
  96
osakaćivanju Konstantinovog mrtvog tela. Eneja Silvi-je,
tadašnji sijenski biskup, a potonji papa Pije II, nije međutim bio
tako uviđavan. On je bio vatreni pobornik pravoslavlja na istoku,
u vreme kada je za to nažalost bilo već previše kasno, i smatrao
je da od Turaka treba očekivati samo najgore. U svom pismu od
12. jula, upućenom papi, on kaže da je čuo od izbeglica ili
dezertera iz Srbije da je caru Konstantinu Paleologu odrubljena
glava, a da je njegov sin pobegao, te da je opkoljen u Galati.
Mesec dana kasnije isto je pisao i Nikoli Kuzanskom.165 Ipak,
njegov izveštaj je netačan u najmanje jednoj stvari, naime
Konstantin nije imao sina. Kako su ga, međutim, o tome
obavestili Srbi, može se pretpostaviti da su oni bili bolje
upoznati sa turskom verzijom događaja. Srbi su, naime,
formirali odred od 150 konjanika koje je despot Đurađ
Branković, kao turski vazal, morao da uputi pod zidine
Carigrada.166 Borili su se rame uz rame sa turskim vojnicima, a
oni koji su se vratili u Srbiju doneli su sa sobom tursku verziju
događaja. I svi ostali rani turski izvori o padu Carigrada navode
da je Konstantinu odrubljena glava.
Jedan ratnik iz srpskog odreda ostavio je svoj sopstveni
zapis. To je bio Konstantin Mihailović iz Ostrovice, koji je
kasnije prihvatio islam i mogao da stupi u sultanovu službu kao
janičar. Njegovi memoari poznati su pod pogrešnim nazivom
Dnevnik poljskog janičara. Napisani su tek pošto se navršilo
punih četrdeset godina od pada Carigrada, u vreme kada je
Konstantin Mihailović živeo u Poljskoj, a njegov opis je na
momente pun maštovitosti. Međutim, kada je u pitanju careva
smrt on bi mogao biti prilično precizan. Tu se kaže da je
Konstantin pao, boreći se do poslednjeg daha na razvalinama
zidina. Glavu mu je odrubio janičar Saneles, odnevši je potom
sultanu, bacivši je pred njegove noge, pri čemu je rekao da je to
glava njegovog najogorčenijeg neprijatelja. Mehmed je upitao
jednog zatočenika, inače bliskog carevog prijatelja, čija je to
glava; ovaj je potvrdio da je to zaista glava cara ( Konstantina)
Dragaša. Sultan je tada velikodušno nagradio tog janičara,

                                                            
165
Aeneas Sulvius Piccolomini, ed. Pertusi, Caduta, II, 44, 50-2. 
166
O srpskom odredu, videti Sphrantzes, Chron. minus, 102. Cf
Pertusi, Caduta, I, xl. 
  97
poklonivši mu provincije Ajdin i Anadoliju.167 Janičarevo ime je
možda izmišljeno. Veličina nagrade svakako je preterana. Ipak,
ostatak priče mogao bi biti istinit; utoliko pre što se ona kasnije
ponavlja i u drugim turskim izveštajima, mada se neki od njih ne
slažu oko mesta gde je Konstantin pao.

Tursun-beg, koji se 1453. godine nalazio u sultanovoj

vojsci, napisao je kasnije Istoriju gospodara osvajača sultana
Mehmeda. On piše o carevom držanju u poslednjih nekoliko sati
u nimalo epskom niti plemenitom maniru. Dalje opisuje kako su
Konstantin „nevernik" i njegovi ljudi panično bežali, ali putem ka
moru, nadajući se da će naći neki brod koji bi im omogućio
spas. Međutim, naleteli su na četu turskih mornara koji su se
presvukli u janičarske uniforme da bi učestvovali u pljački, ali su
zalutali u sporednim gradskim ulicama. Car, koji se nalazio na
konju, jurnuo je na jednog od njih i oborio ga. Turčin, iako već
polumrtav, uzvratio je napad, i odsekao Konstantinu glavu.
Ostali njegovi pratioci su zarobljeni ili pobijeni, a njihovi konji
pohvatani i odvedeni kao deo plena. Tako su turski mornari
stekli odgovarajuću nadoknadu što su propustili pljačku grada,
poskidavši uz to sa tela mrtvih hrišćana čitavo bogatstvo u
srebru, zlatu i draguljima.168 Kasniji turski izveštaj iz pera Ibn
Kemala blizak je izveštaju Tursun-bega, ali ima i neke nove
pojedinosti. On navodi da su car i njegova svita, nakon
napuštanja boja, potražili utočište u Jedi kule, zamku Sedam
tornjeva. Nedaleko od Zlatne kapije sukobili su se sa grupom
ratnika; jedan od njih, pravi div od čoveka, oborio je cara na
zemlju i odrubio mu glavu, a da nije ni znao koga je pogubio.169
Ostali turski opisi u priličnoj meri su razočaravajući. Mehmed
Nešri, pišući oko 1492. godine, beleži samo to da je caru
odrubljena glava. Otprilike u isto vreme, Ašik-paša Zade kaže
da je car ubijen; dok hodža Sadedin, koji je umro 1599. godine,
                                                            
167
Konstantin Mihailović, ed. Pertusi, Caduta, I, 259. I. Dujčev, „La
Conquête turque et la prise de Constantinople dans la littérature slave
de l'époque", in Medioevo hizantino-slavo, III, Rome 1971, 478-87. 
168
Tursun Beg, The History ofMehmed the Conqueror, ed. i prevod H.
Inal-cik и R. Murphey, Mineapolis-Chicago 1978, 36-7; ed. Pertusi,
Caduta, I, 324-6 (italijanski prevod). 
169
Ibn Kemal, ed. Pertusi, Caduta, I, 463-5 (italijanski prevod). 
  98
sledi u svom rukopisu Istorijska dijadema verziju koju je dao
Tursun-beg, istina sa mnogo više krvoprolića, nasilja i
umetničke slobode.170
Izveštaj Nikola Tinjoza da Folinja, napisan pre novembra
1453. godine, govori kako je car koga su zvali Dragaš viđen
zarobljen od Osmanlija koji su mu odrubili glavu.171
Taj detalj dodatno je razradio Mlečanin Filipo da Rimini u
pismu upućenom Francisku Barbaru, prokuratoru crkve Svetog
Marka. Pismo je poslato sa Krfa krajem 1453. godine ili na
samom početku 1454. godine. U prilično tendencioznom,
retoričkom i promletačkom opisu, Filipo beleži da je careva
glava pronađena i odneta sultanu koji je, ganut tim strašnim
prizorom, rekao svojim savetnicima: „Ovo je sve što mi je
nedostajalo da pokažem slavu koju smo izvojevali.“
Isti događaj ponovljen je od reči do reči u izeštaju Đakoma
Langusija, objavljenom u Mletačkoj hronici Zorza Dolfina,
svakako ne pre aprila 1454. godine.172 Nemačka verzija, čiji je
autor Henrih de Zemern, verovatno službenik papske kurije,
kaže da su pred sultana doneli čak tri glave posađene na tri
koplja. Jedna je pripadala caru, druga Turčinu koji se borio na
strani hrišćana, a treća starom bradatom monahu, za koga je
rečeno da pripada kardinalu Isidoru, mada je ovo bilo iz
mišljotina, budući da je kardinal Isidor uspeo da pobegne 24 iz
grada.173
Razumljiva je sultanova želja da zna da li je Konstantin
ubijen ili zarobljen, jer da je uspeo da pobegne mogao je, kako
su mu to neki od njegovih savetnika i predlagali, da nastavi
borbu i to uz znatno veću podršku zapadnog hrišćanstva.
Suština je data u jednom od više literarnih opisa događaja,
napisanom na zadugo nakon što se desio. Nikola Sagundino, ili
Sekundinus, bio je Mlečanin iz Negroponta (Eubeja). Dopao je
                                                            
170
Mehmed Neshri, ed. Pemsi,Caduta, II, 265; Ashik Pasha-Zade, ed.
Pertu-si-Carile, Testi, 241 (italijanski prevod); Sa'ad Ed-Din, preveo E.
J.W. Gibb, The Capture of Constantinople, Glasgow 1879, 31; Pertusi,
Caduta, II, 287-8 (italijanski prevod). 
171
Pertusi-Carile, Testi, 118. 
172
Pertusi-Carile, Testi, 141, 176. Dolfinov opis je delimično preveo J.
R. Melville Jones, The Siege of Constantinople 1453, Amsterdam
1972, 125-30. 
173
Pertusi, Caduta, II, 86. 
  99
ropstva kada su 1430. godine Turci osvojili Solun. Na saboru u
Ferari i Firenci bio je u svojstvu prevodioca, a kasnije je poslat u
razne misije kao predstavnik Mletačke republike. Sagundino je
25. januara 1454. godine u Napulju uručio jedan svečani govor
kralju Alfonsu V od Aragona. U njemu je posebno pomenuo
sudbinu kralja Konstantina jer, kako je rekao, ona zaslužuje da
bude zapisana i upamćena za sva vremena. U poslednjim
časovima odbrane Carigrada, Đustinijani Longo bio je dvaput
ranjavan. On je rekao caru da je sve izgubljeno i savetovao mu
da se povuče, a za njega će se sigurno naći brod koji ga može
odvesti u bezbednost. Konstantin, međutim, nije prihvatio ovaj
predlog, čak je prekoreo Đustinijana za kukavičluk. Jer, ako
njegovo Carstvo padne, ni on ne može dalje da živi. Radije će
umreti zajedno sa njim. Konstantin je ponovo otišao do mesta
gde je neprijatelj bio najbrojniji i tu je otkrio da su oni već zauzeli
otvore u zidinama. Biti živ uhvaćen svakako nije dostojno
jednog hrišćanskog cara. On je zatražio od svoje pratnje da ga
ubiju. Ali, niko za to nije imao dovoljno hrabrosti. Da ga Turci ne
bi prepoznali, car je skinuo svoja odličja i, kao običan vojnik, sa
golim mačem u ruci, zaleteo se u najveći metež. Tu, na
ruševinama svog grada i carstva, bio je oboren i ubijen „princ
vredan besmrtnosti". Sultan je želeo da mu Konstantina dovedu
živog, ali posle osvajanja rečeno mu je da je za to previše
kasno. Po Mehmadovom naređenju, njegovo telo je pronađeno
među gomilom drugih leševa i ruševina, zatim je sultan naredio
da mu se odseče glava, probode na koplje i potom sa njom,
paradira logorom. Sultan je kasnije naložio svojim izaslanicima
da carevu glavu, zajedno sa 40 mladića i 20 devojaka,
izabranih među zarobljenicima, odnesu na poklon egipatskom
sultanu.174

Slične izveštaje podneli su i ostali pisci iz 15. veka.

Ubertino Puskulo iz Breše se 1453. godine zatekao u Carigradu
kao student grčkog jezika. U turskom zatočeništvu se nalazio
sve dok neki firentinski trgovac nije za njega platio otkup. Potom
su ga zarobili pirati, koji su ga odveli na Rodos. Najzad je,
putujući preko Krita, dospeo do Rima, gde je između 1455. i
1457. godine sastavio poemu o padu Carigrada. To je jedan
                                                            
174
Sagundino, ed. Pertusi, Caduta, II, 134-6. 100 
  100
prilično razvučen i za čitanje naporan tekst u latinskom
heksametru. Po Puskulovoj priči, iscrpljen višečasovnom
neprekidnom i napornom borbom, car Konstantin je u jednom
trenutku nakratko zadremao. Nešto kasnije, probuđen ratnom
bukom, izašao je iz svog šatora sa mačem u ruci. Pre nego što
je i sam pao, oborio je trojicu janičara. Zatim mu je jedan janičar
velikim mačem odrubio glavu sa ramena i odneo svom sultanu,
koji ga je bogato nagradio za njegove napore.175 Poljski istoričar
Jan Dlugoš, u svom latinskom tekstu napisanom nešto pre
1480. godine, kaže da je caru Konstantinu odrubljena glava dok
se borio za svoje carstvo. Njegova glava je nabodena na koplje
i sa njom je, kao s eksponatom, paradirano pre nego što je
odneta sultanu.176
Svedočanstva po kojima je Konstantin ubijen u borbi
gotovo su jednodušna; isto tako, više je nego verovatno da je
njegovo telo kasnije pronađeno i da mu je odrubljena glava.
Samo tri izvora tvrde da je car pobegao iz grada. Samil, ili
Samuil, grčki vladika koga su Turci zarobili, a koji je potom
platio za sebe otkup i prebegao u Transilvaniju, pisao je 6.
avgusta 1453.godine gradonačelniku Hermanštata (Sibiu).
Njegovo pismo na nemačkom jeziku izveštava da je „naš
car" (Konstantin), sa nekolicinom iz svoje pratnje, uspeo da
pobegne čamcem.177 Jermenski pesnik Avraam iz Ankare u
svojoj Tužbalici o padu Cartrada kaže da su car i njegova
pratnja pobegli morem.178 Najzad, Nikola dela Tućija u delu
Hronika Viterba daje jako neprecizan opis događaja u kome
beleži da je car, s osamnaestoricom svojih pratilaca, pobegao
malim čamcem.179
Navedene tri verzije mogu se mirne duše odbaciti. Svi
ostali izvori slažu se da je Konstantin pao na bojnom polju.
Ipak, jedan zapadni izveštaj optužuje ga za kukavičluk i
                                                            
175
Ubertini Pasculi Brixiensis Caostantinopoleos Libri IV, ed. A.Ellissen,
Analekten der mittel - und neugriechischen Literatur, III Anhang, Leipzig 1857,
81. 
176
Jan Dlugosz, Historiae Polonicae, lib. XII, ed. Pertusi-Carile, Testi, 234. 
177
Şamile, ed. Pertusi, Caduta, I, 231 (italijanski prevod). 
178
Abraham of Ankara, ed. Pertusi, Caduta, II, 414 (italijanski prevod); ed. M. B.
Krikodan and W. Seibt, Die Eroberung Konstantinopels im Jahre 1453 aus
Armenischer Sicht (Byzantinische Geschichtsschreiber, XIII; Graz-Vienna-
Cologne 1981) (nemački prevod). 
179
Nicola della Tuccia, Cronaca di Viterbo, ed. Pertusi-Carile, Testi, 97. 
  101
dezerterstvo. Zanimljivo je da, po svemu sudeći, ova optužba
vodi poreklo od Eneje Silvija, kasnijeg pape Pija II, utoliko pre
što u svojim prethodnim izveštajima o carevoj smrti on nije
iznosio slične optužbe. Nije poznato sa koje je strane Eneja
dobio ovu informaciju, mada se može pretpostaviti da ju je čuo
od Srba. U svojoj Kosmografiji, nastaloj 1456-1457. godine,
Eneja Silvije piše da se u gužvi koja je pratila Đustinijanijevo
povlačenje „car nije borio onako kako mu to dolikuje, već se dao
u bekstvo i tako upao u gužvu u nekom uskom prolazu, gde je i
umro, izgažen nogama vojnika. Pošto mu je telo pronađeno,
glava mu je odrubljena, nabodena na koplje i nošena oko grada
i logora, kako bi svi mogli da joj se rugaju".180 Sličnu ljagu na
pokojnog cara bacio je i Kristofer Ričerijus, ili Rišer, u svojoj
Istoriji Turaka, napisanoj 1540. godine i posvećenoj kralju
Francuske Fransoa I. On je optužio Konstantina za sramno
izbegavanje carskih dužnosti i bekstvo sa bojnog polja, tokom
koga je našao smrt u sudaru sa kukavicama koje su i same
takođe pokušavale da pobegnu. Ričerijusov izveštaj kasnije je
preveden sa latinskog na italijanski i uvršćen u Opštu istoriju
Turaka koju je 1654. godine napisao Frančesko Sansovio.181
Priča, koju je Eneja Silvije možda čuo od Srba, verovatno
potiče od Turaka uz koje su se Srbi borili. Postoji sličnost
između Tursun begovog i Ibn Kemalovog izveštaja po kojima su
                                                            
180
Aeneas Sylvius Piccolomini, Cosmographia. Historia de Europa, VII (y:
Opera quae extant omnia, Basle 1571), 400-2. Izgleda da je prvo bila štampana
kao PU Ilpontificis maximi de captione urbis Constantinopolitanae tractatulus
(s.a., Rome: Steph. Plannck, c. 1470): „Imperator non ut regem decuit
pugnando sed fugiens: in ipsis porte angustiis cum cecidisset oppressus:
calcatusque obiit." Izd. ca malim varijacijama od P. A. Déthier, Monumenta
Hungariae Historica, XXI, 1, Pera 1875, 678, 682. Izveštaj Eneje Silvija preveo
je, bez odobrenja, na italijanski Andrea Cambini: Commentario di Andrea
Canibini florentine délia origine de Turchi et imperio délia casa Ottomana,
izdato y Veneciji 1538. 
181
Christopherus Richerius ad Franciscum Gallorum Regem Christianiss. Li-bri
quinque, De Rebus Turcorum, Paris 1540, 96-7; Francesco Sansovino, Historia
Universale dell 'Origine, Guerre, et Imperio de Turchi, Venice 1654, 270-1.
Енглески пре-вод Сансовинове верзије дао je J. R. Melville Jones, Siege of
Constantinople 1453, 122 (and p. x) под именом „Cristoforo Riccherio" - као да
je извештај из тог до-ба. Кристофер Ричеријус, дворанин код Франсоа I.,
био je француски амбаса-дор y Стокхолму, a онда y Копенхагену. O
његовом плагијату Енеје Силвија, видети: В. Unbegaun, „Les relations vieux-
russes de la prise de Constantinople", Revue des études slaves, 9 (1929), 32-3.
102 
  102
Konstantin i njegova pratnja napustili boj, te pobegli ka moru ili
zamku Sedam kula i Zlatnoj kapiji gde je car ubijen, a glava mu
odrubljena. Samo još jedan izveštaj navodi ovaj deo grada kao
mesto Konstantinove smrti. To je bio ruski tekst, pripisan
Nestoru Iskenderu, na mahove toliko fantastičan da se ne može
verovati u njegovu pouzdanost.182 Grčka tradicija je, međutim,
jednoglasna u tome da je car pao kod kapije Svetog Romana.
Što se tiče manjih grčkih izvora, četrdeset dve od takozvanih
Kratkih hronika beleže pad Carigrada 1453. godine. Od svih
njih, samo pet izveštava o carevoj smrti, a samo jedna kaže da
mu je odrubljena glava.183 Jedan hroničar beleži da Konstantin
zapravo nije ni bio car već samo despot, jer nikada nije
krunisan.184 Ostale tri verzije navode da je Konstantin pao
zajedno sa svim svojim oficirima kod kapije Svetog Romana, na
mestu gde je zid bio probijen, dobivši tako oreol mučeništva,
prezirući mogućnosti predaje nevernicima ili bekstva, koje su
mu bile ponuđene.185 Ni jedna od Kratkih hronika ne pominje
Zlatnu kapiju kao mesto Konstantinove smrti.
Razumljivo je da poslednji vizantijski istoričari čija su
svedočanstva osnova najvećeg broja potonjih izveštaja, ne daju
ni najmanji nagoveštaj da je car mogao izgubiti hrabrost i
napustiti svoje mesto na zidinama. Ipak, ni oni nisu jedinstveni
kada su u pitanju činjenice ili mesto njegove herojske smrti.
Pišući posle 1462. godine, Duka nam daje sledeći opis koji nije
nađen u drugim izvorima:
„Car je u očajanju ustao, sa mačem i štitom u rukama i
povikao: „Zar ovde nema hrišćanina da mi odrubi glavu?". On
beše napušten od svih i prepušten sam sebi. Tada ga je jedan
od Turaka ranio udarcem u lice. Okrenuvši se, car mu je
uzvratio. Ali, drugi mu je otpozadi zadao smrtonosan udarac i
on je pao na zemlju. Ostavili su ga da izdahne kao običan
vojnik, jer nisu znali da je to car. Kasnije je sultan upitao Luku
Notarasa, koji je preživeo, šta se dogodilo sa carom, a on je
odgovorio da ne zna, jer je bio na Carskoj kapiji kada su se

                                                            
182
Videti niže. 
183
Schreiner, Chron. brev., I. 69/5, 529. 
184
Schreiner, Chron. brev., I. 69/39, 535. 
185
Schreiner, Chron. brev., I. 14/107, 155; 34/21, 271-2; 51, IV/17, 369
(= Pertusi-Carile, Testi, nos. II, IV, V, 31-2, 34-6, 38). 
  103
Turci sukobili sa carom na Harisijskoj kapiji. Tada su istupila
dva mlada vojnika i jedan od njih je rekao sultanu: „Ja sam ubio
cara, moj gospodaru. U žurbi da se pridružim svojim drugovima
u pljački, ostavih ga da leži". Potom je drugi rekao: „Ja sam ga
prvi udario". Na to je sultan poslao obojicu da mu donesu
carevu glavu. Oni su požurili da je nađu, odseku i donesu
sultanu, koji se okrete velikom vojvodi i reče: „Istinu mi kaži: je li
ovo glava tvoga cara?" On je pogledao iz blizine i odgovorio:
„Da. To je glava mog cara". I ostali su je takođe pogledali i
prepoznali. Potom su je postavili na Avgustov stub, gde je
ostala do večeri. Kasnije su joj odrali kožu i i napunili je
slamom, a (sultan) je zatim poslao da kruži naokolo kao trofej i
simbol njegove pobede, vladaru Persijanaca i Arabljana i
ostalim Turcima."186
Ni Kritovul s Imbrosa, koji je svoju Istoriju posvetio sultanu
Mehmedu, ništa manje nije cenio carevu hrabrost:
„Car Konstantin pao je boreći se viteški sa svima koji ga
okružiše u gužvi na Justinovoj kapiji (Kerkoporta?)... Kada je
uvideo da je sve izgubljeno, on je, kako kažu, uskliknuo
poslednje reči: „Grad je pao, za mene više nema razloga da
živim". Zatim se bacio među neprijatelje koji su ga posekli. Bio
je to dobar čovek, zaštitnik opštih dobara, ali imao je nesrećan
život, a najnesrećniji je bio na samom kraju".187
Laonik Halkokondil, koji se nalazio u Konstantinovoj službi
od 1449. godine i koji je završio rad na svojoj Istoriji nešto posle
1480. godine, daje ovakav opis:
„Pošto se ranjeni Đustinijani povukao sa bojnog polja, car
se obratio (Dimitriju) Kantakuzinu i ostalima koji su bili oko
njega: „Napadnimo ove varvare!". Kantakuzin je bio ubijen,
Konstantin odbačen unazad, prisiljen na povlačenje, ranjen u
rame i ubijen... Kasnije, jedan od janičara odneo je sultanu
carevu glavu, zbog čega je dobio nagradu... Ali, o načinu
njegove smrti niko nije mogao ništa reći, iako se to desilo kraj
kapije (Svetog Romana), gde je pao zajedno sa mnogo svojih

                                                            
186
Ducas, 361, 377. Harisijska kapija je bila nešto severnije od kapije
Svetog Romana. R. Janin, Constantine byzantine, 281 (Edirne kapi). 
187
Kritoboulos, ed. Reinsch, 70-1, 81-2. 
  104
ljudi. Umro je kao običan vojnik, vladajući tri godine i tri
meseca."188
Makarije Melisin, sastavljač proširene verzije
Sfrancesovih memoara u 16. veku, izjavljuje da je Konstantin
zadao neprijatelju teške gubitke pre nego što je i sam pao,
negde u blizini kapije Svetog Romana:
„Pošto je grad osvojen, prva sultanova briga je bila da
otkrije je li car mrtav ili živ, jer jedni ga izvestiše da je pobegao,
drugi da se sakrio, a treći da je poginuo. Želeći da bude siguran
u istinu, sultan je naredio da se pregledaju svi leševi, kako
hrišćana tako i muslimana. Mnogima od njih su oprali krv sa
lica, ali cara nisu mogli identifikovati. Ipak, pukom slučajnošću,
otkrili su njegovo telo, koje su prepoznali no ugraviranom
carskom orlu na njegovom oklopu, štitnicima za noge i
čizmama. Sultan je bio oduševljen, pa je zapovedio nekim
hrišćanima da carevo telo sahrane sa dužnim počastima."189
Ovo je jedini zapis koji nas izveštava da je Konstantin
sahranjen no hrišćanskim običajima.
Izveštaji ostalih hroničara iz 16. veka zasnivaju se više na
fantaziji nego na činjenicama. Nepoznati autor takozvane
Ecthesis chronica, napisane sredinom stoleća, daje sledeći
relativno ozbiljan opis:
„Neki Turci udariše na cara kraj kapije Svetog Romana. On
uzvrati, ne želeći da padne u njihovo ropstvo. I ne znajući da je
to car, oni mu odrubiše glavu, kao i glave onih iz njegove
pratnje. Posle nastade velika potera za njegovim telom, jer je
sultan strepeo da je car živ i da se kasnije može opet vratiti, na
čelu franačke vojske. Ali, njegova glava beše pronađena.
Prepoznao ju je Mamalis, kao i druge starešine. Sultan je
mogao mirno da spava.'"190
Hronika u stihovima nastala oko 1580. godine, čiji je autor
veliki logotet Hijeraks, daje jednu očigledno izmišljenu priču o
                                                            
188
Chalcocondylas, II, 159, 163. Sphrantzes, Chron. minus, 98, daje nešto
precizniju sliku o dužini Konstantinove vladavine od „četiri godine, četiri meseca
i dvadeset četiri dana", a njegovu starost kao „četrdeset devet godina, tri
meseca i dvadeset dana". Međutim, o načinu i mestu Konstantinove smrti ne
daje informacije, podsećajući samo da je njegov blagosloveni gospodar i car
ubijen, a da on nije bio sa njim y to vreme. 
189
Phrantzes, Chron. malus, 428-30, 432. 
190
Anonimo russo, On the capture of Cargrad (Constantinople), ed. Pertusi,
Caduta, II, 406 (italijanski prevod). 
  105
tragičnom kraju Konstantinove žene i njihove dece. Hijeraks
tvrdi da je car, obuzet krajnjim očajanjem, ispovedio grehe
zajedno sa svojom porodicom, posle čega je dao da se oni
pogube pred njegovim očima kako ne bi dopali turskog ropstva.
Posle toga je sa svojim pratiocima odjahao u susret sopstvenoj
smrti. U krvavom boju turska sablja ga je presekla na pola.
Grčka Hronika o turskim sultanima, koja je inače najvećim
svojim delom zasnovana na zapisima Halkokondila, Leonarda
sa Hiosa, Sansovina i Pseudo-Doroteja iz 16. veka — takođe je
prihvatila ovu verziju. Nju je zapisao i patrijaršijski pisar
Teodosije Zigomal u svom pismu upućenom profesoru iz
Tibingena Martinu Krusijusu, ali kao džentlmen nije hteo da
otkrije ime carice. Nije imalo šta da se otkrije, jer u vreme svoje
pogibije Konstantin nije bio oženjen, a dece nikada nije imao.191
Jedan od najdužih i najneobičnijih opisa je stari slovenski
izveštaj o padu Carigrada, koji postoji u dve verzije. Jedna od
njih pripisuje se izvesnom Nestoru Iskenderu, koji je, no svemu
sudeći, u to vreme vodio dnevnik. Pored ove, postoje i ruska,
rumunska i bugarska verzija. Nestor piše o obračunu između
Konstantina i turskog generala Beglerbeja u kome se car
pokazao kao bolji megdandžija. On nastavlja da opisuje kako
se Konstantin hrabro borio kraj porušenog zida za vreme
poslednjeg turskog napada i kako su ga janičari tražili na sve
strane, kao divlje zveri, ne bi li mu odrubili glavu. Međutim, pre
nego što je poginuo, car je otišao u Veliku crkvu, bacio se na tle
i tražio od Gospoda milost i oprost za svoje grehe; i pošto se
poslednji put oprostio od patrijarha, sveštenstva i carice,
napustio je crkvu uz poklik: „Svako ko je spreman da položi svoj
život za crkvu božju i za pravoslavnu veru neka pođe za
mnom," Uzjahavši svog arapskog ždrepca, jurnuo je pravo ka
Zlatnoj kapiji i na svom putu posekao mnoge Turke. Kroz samu
kapiju, međutim, nije mogao da prođe jer je bila zakrčena
nebrojenim leševima poginulih sa obe strane. Tu je konačno
Konstantin i sam pao, posečen neprijateljskom sabljom.

                                                            
191
Hierax, Threnos, ed. С. N. Sathas, Meaaicoviicfi ВфАло&пкт|, I, Venice 1872, 266; ed.
Déthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 387; XXI, 2, 418. XpoviKÔv TWV ToTjpKcov I-ovXtàvmv,
ed. G. T. Zoras, Athens 1958, 81; Elizabeth A. Zachariadou, Tô XpovtKÔ lâv To-ùpKcûv
lovXxàvav... rai TO ïxaXtKÔ TOU jıpörımo, Thessaloni-ki 1960, 62-3. Martinus Crusius,
Turco-Graeciae libri octo Basle 1584, Lib. I, 96. Videti: G. Kournoutos, Aöyıoı тгјс
Тоиркокрстас, I (Ваочкп BIBAIOWIKTI : Athens 1956), 178. 
  106
 „Carica u znak žalosti beše spustila veo preko lica; preživeli
oficiri i plemići otpratiše je sa njenom brojnom ženskom
pratnjom do Đustinijanijevih brodova, kojima otploviše do svojih
porodica na ostrvima i u Moreju... Mehmed je tragao za carem i
caricom... Pošto je obišao Veliku crkvu i zabranio svako novo
uništavanje, on je otišao u carsku palatu gde mu jedan Srbin
predade carevu glavu. Sultan je od zarobljenih grčkih oficira i
plemića zatražio da je prepoznaju pod zakletvom, potom je
poslao patrijarhu da je pohrani i čuva u zlatu i srebru i zaštiti je;
patrijarh je zatvorio carevu glavu u pozlaćen kovčeg, koji je
sakrio ispod oltara Velike crkve. Neki su opet čuli kako se priča
da su preživeli, koji su bili uz cara na Zlatnoj kapiji, iste noći
ukrali glavu, te je odneli na Galatu da se tamo čuva. Sultan je
uzaludno tragao za caricom, sve dok nije čuo da se ukrcala na
brod uz pomoć velikog duksa, velikog domestika i ostalih. Zato
ih je sve stavio na muke i pobio. Tako su se, eto, ispunila
proročanstva..."192
Ako i zanemarimo očigledne protivrečnosti u ovom
izveštaju (na primer, da li je Konstantin poginuo kod kapije
Svetog Romana ili kod Zlatne kapije), još uvek preostaje
nekoliko izmišljotina. Carigrad u to vreme nije imao patrijarha
koji bi primio i obasuo počastima carevu glavu i njemu samom
pre toga dao blagoslov; nije bilo nikakve carice, Konstantinove
žene, na samim tim ni njenog ukrcavanja na brod; Velika crkva,
Sveta Sofija, pod čijim je oltarom navodno sakrivena careva
glava, odmah no osvajanju zatvorena je za hrišćane. Možda je,
u svom izvornom obliku, dnevnik Nestora Iskendera
predstavljao verodostojan zapis o događajima tokom osvajanja
Carigrada. Ali, sa vremenom koje je prolazilo, u njemu su se
očigledno isprepletale legende i mašta.
Čitavo mnoštvo protivrečnih svedočanstava ne dozvoljava
nam da stvorimo čvrste i sigurne zaključke koji se odnose na
mesto i način Konstantinove smrti. Grčka tradicija se drži
uverenja da je car pao kao junak i mučenik, boreći se na kapiji
Svetoga Romana ili bar u njenoj neposrednoj blizini; s druge
                                                            
192
Nestor Iskinder, Report on Constantinople, ed. Pertusi, Caduta, I, 292-8 (italijanski
prevod). Cf B. Unbegaun, „Les relations vieux-russes", 13-38; Dujčev, Medioevo bizantino-
slavo, III, 412-52; U. M. Braun and A. M. Schneider, Bericht über die Eroberung
Konstantinoples nach der Nikon-Chronik übersetzt und erläutert, Leipzig 1943. Rumunsku
verziju je preveo na francuski V. Grecu, „La Chute de Constantinople dans la literature
populaire roumaine", BS, 14 (1953), 55-81. 
  107
strane, turska i slovenska tradicija smeštaju mesto njegove
smrti kod Zlatne kapije, bez obzira da li je poginuo u bekstvu ili
boreći se na svom položaju. Prirodno, nijedan grčki istoričar ne
bi prihvatio podatak da je poslednji vizantijski car pao
pokušavajući da pobegne sa poprišta. Ali, ni Turcima ne bi išlo
u prilog da su priznali carevu smrt, a da ga nisu prepoznali, da
su njegova carska odličja izgubljena ili ukradena ili da njegova
glava nikada nije doneta sultanu, što su tvrdili Tursun-beg i Ibn
Kemal. Grčku tradiciju još više podržava činjenica da su autori
najranijih savremenih izveštaja, Leonardo sa Hiosa ili Nikolo
Barbaro, bili skloni tome da umanje hrabrost Grka. U celini
gledano, možda je najbolje prihvatiti jednu ili drugu verziju
onoga što su vizantijski istoričari rekli o Konstantinovoj smrti. To
je svakako primerenije uspomeni na jednog hrabrog vladara,
„princa dostojnog besmrtnosti" — kako ga je nazivao
Sagundino.193 On je umro, kako o tome govori jedna od
poslednjih tužbalica o Carigradu, „ne uživajući povlastice svog
visokog položaja, osim toga postao je poznat kao car koji je
ubijen u velikom razaranju Rimskog carstva".194
Najlepša legenda o Konstantinovoj smrti nalazi se u
jednom od mnogih lamenata o padu grada. Tu se kaže da je
nesrećni car Konstantin, sa nekim od svojih plemića, štitio
kapiju Svetog Romana kada su Turci provalili kroz pukotine na
zidinama.
„Sa njegove desne strane bila je Bogorodičina crkva. On je
primetio kako prema njoj ide neka kraljica, praćena velikom
svitom evnuha. Pošto su ušli u crkvu, car i njegovi plemići su
požurili da vide ko bi mogla biti ta kraljica. (Videli su je) kako
otvara sveta vrata i ulazi unutra. Sela je na presto episkopa i
izgledala je veoma žalosno. Tada je otvorila svoja sveta usta i
obratila se caru: „Ovaj nesrećni grad bio je posvećen meni, koja
ga već toliko puta spasavah od besa Božjeg. Sada sam i ja
takođe preklinjala moga sina i gospodara moga. Ali, avaj, on
zapovedi da moraš biti predat u ruke neprijatelja svojih , jer
gresi tvog naroda izazvše bes Gospodnji. Stoga mi ostavi svoju
krunu, dok Božja volja ne dozvoli drugome da je uzme". Kada je
car čuo ove reči, postao je veoma tužan. On skide krunu i položi
                                                            
„Princeps immortalitate dignus" Sagundino, ed. Pertusi, Caduta, II, 136. 
193
194
Anonymi Monodia, ed. Lambros, Movwöiai Kai eprjvot Eni ттј оЛмоа ттјс KcûvaxavTivo-
U7töAecüç, NE, 5 (1908), 245. 
  108
je na oltar zajedno sa skiptrom. Potom kroz suze reče: „O
majko, pošto sam zbog grehova svojih lišen carstva, ja uz ovu
krunu u tvoje ruke predajem i dušu svoju". A Bogorodica, jer to
beše ona, reče: „Neka bi no volji Gospodnjoj tvoja duša u miru
počivala sa svima svetima". Car se pokloni, poljubi njene skute;
potom ona nestade, a evnusi, anđeli njeni, nestadoše takođe sa
njom. Ni kruna ni skiptar ne behu više tamo gde ih je car
ostavio, jer ih Majka Božja beše ponela da ih čuva, dok vreme
milosrđa ponovo ne zavlada za nesrećne hrišćane. Ovo je
zapisao onaj koji je prisustvovao tom čudu. Car, lišen svojih
odličja, pope se sa plemićima na zidine grada, odakle je mogao
da gleda neprijatelje. Tu se pridružiše svojim drugovima po
oružju, borili su se sa nekim Turcima na koje su naleteli i bili su
pobeđeni. Turci su ih posekli, a zatim su odrubili glavu
nesrećnom caru, pa su je odneli svom sultanu koji joj se veoma
obradovao."195
Ova legenda daje pogodno i istovremeno božansko
objašnjenje zašto Konstantinova kruna i skiptar nikada nisu
pronađeni. Činjenica da on zapravo nikada nije ni imao carsku
krunu koju bi mogao da izgubi nevažna je u svetu legendi. Po
drugima, Konstantin je namerno odbacio svoja odličja kako ga
neprijatelji, živog ili mrtvog, ne bi prepoznali. Međutim,
Bogorodica mu je po legendi ostavila mač, o čemu su takođe
ispričane čudne priče. Tokom 19. veka u Carigradu je, u
svojstvu italijanskog ambasadora, službovao izvesni Teko koji
je sakupio bogatu kolekciju oružja i naoružanja, da bi je na kraju
ustupio kraljevskoj oružarnici (Armeria Regia) u svom rodnom
Turinu. Među tim eksponatima nalazio se i mač sa ugraviranim
hrišćanskim simbolima, kao i sa posvetom caru Konstantinu na
grčkom jeziku. Francuski naučnik Viktor Langloa je 1857.
godine pregledao mač, a svoja zapažanja objavio u tri različita
časopisa. On je rekao da je to van svake sumnje mač
poslednjeg vizantijskog cara. Pored toga je tvrdio da mač potiče
iz grobnice sultana Mehmeda II.
Misterija se produbila kada se neko setio da je Aleksandar
Paspatis, prvi moderni grčki istoričar koji se bavio

                                                            
195
Ibid., 248-50; ed Pertusi-Carile, Testi, 326-31. Ista priča ispričana je y
Hronici, y manastiru Sveti Jovan na Patmosu (Patmos). N. В. Tomadakis, H èv
Тф Патиихкт KWOIKI 287 Мгкра Xpovoypacpia, EEBS, 25 (1955), 28-37. 
  109
proučavanjem pada Carigrada, verovao da je isti takav mač, sa
sličnim napisom na grčkom jeziku, kardinal Isidor predao kao
poklon Konstantinu 1452. godine. Na žalost, Paspatis nije rekao
kako je došao do ovog podatka. Ali, izveštava da je mač, u
njegovo vreme, čuvan u Carigradu. Njegova knjiga je objavljena
1890. godine. Langlo je napisao da je mač bio u Turinu 1857.
godine. Postoji mogućnost da je mač iz Turina bio kopija mača
za koji se kaže da se nalazio u Carigradu, četrdeset godina
kasnije. Ipak, ni jedan drugi poznavalac ove oblasti ne deli
Langloovo uverenje da je mač iz Turina isti onaj koji je nekada
pripadao Konstantinu Paleologu.196
Delegacija grčke zajednice iz Carigrada predala je 1886.
godine jedan paradni mač princu Konstantinu, nasledniku
grčkog prestola, prilikom proslave njegovog punoletstva. Izgled
mača, inkrustracije i posveta ukazuju na mogućnost da je u
pitanju kopija mača iz Turina, mada su njegovi donosioci tvrdili
da je on nekada pripadao Konstantinu Paleologu. Donoseći
izveštaj s ove ceremonije, atinske novine toga doba prikazuju i
dosta grub crtež mača sa polovinom posvete i, između ostalog,
kaže se da - iako je mač očigledno napravljen u vizantijskom
stilu - nema nikakvih drugih dokaza da je ikada pripadao
poslednjem caru.197 Jedna zabavna priča je preživela, u folkloru
Carigrada, o još jednom Konstantinovom maču. Za vreme
opsade grada, Gospod je na zemlju poslao anđela da caru
preda drveni mač. Anđelov izaslanik bio je sveti pustinjak
Agapije, koji je žurio na dvor da ispuni svetu misiju. „Gospodaru

                                                            
196
V. Langlois, „Notice sur le sabre de Constantin XIV, dernier
empereur de Constantinople, conservé à l'Armeria Reale de Turin",
Revue archéologique, 14, 1 ( 1857), 292-4 (преведено на грчки y Nea
Pandora, 8 (1858), 302-3 (ca цртежом Mana)); Langlois, „Memoire sur
le sabre de Constantin XIV Dracosès, dernier empereur grec de
Constantinople", Revue de l'Orient et de l'Algérie et des Colonies,
Paris 1858, 153-65. A. G. Paspatis, ПсЛшркга mi aXcootç xfjç
Kcuvaxavxivotmctecûç, -6710 xwv 'Oeœuavwv èv êxet 1453, Athens
1890, 94-5. Poslednju belešku o turinskom maču izgleda da je napisao
G. A. Sotiriou u grčkom žurnalu Kißcoxöc (May-June 1953), no. 17-18,
240, ca crtežom, ali bez daljih informacija. 
197
"Aoxt) 2nd. year, no. 64, Athens 7 December 1886, 2, и no. 65 (14
December 1886), 6-8; Deltion tis Estias, no. 520 (14 December 1886),
3. 
  110
moj" — rekao je on caru — „evo mača koji ti je poslao Gospod
da njim uništiš svoje neprijatelje Turke'. Kada je car uvideo da
je u pitanju drveni mač, razbesneo se i uzviknuo: „Šta će mi taj
prosti drveni mač, kad ja imam strašni mač slavnoga Davida,
oca Solomonovog, koji je 40 lakata dug?". Potom je sirotog
Agapija isterao napolje, a ovaj je ispunjen gnevom poklonio
mač sultanu Mehmedu koji ga je rado primio. Zahvaljujući ovom
maču, sultan je osvojio Carigrad, a monah Agapije, ozlojeđen
carevim prezirom, promenio je veru i postao musliman.198

Pošto postoji tako puno neizvesnosti oko načina i mesta

Konstantinove smrti, kao i o sudbini njegovog obezglavljenog
tela, moglo bi izgledati beskorisno tragati za mestom njegovog
groba. Teodor Spanduno, ili Spandunjino, u svojoj dugačkoj
raspravi Poreklo Turaka, završenoj 1538. godine, primećuje:
„Turski istoričari govore da je Mehmed sproveo potragu za
svetim carevim telom i da je, pošto ga je našao, nad njim
plakao, obasuo ga počastima i, na kraju, dostojno sahranio u
grobnicu. Hrišćani, međutim, poriču da je telo ikada nađeno ili
prepoznato, jer nigde u Carigradu nema njegovog groba."199
Makarije Melisin, Pseudo-Sfrances, usamljen je među grčkim
istoričarima u svom mišljenju da je Konstantin sahranjen po
hrišćanskom običaju. Zapravo, to i nije mnogo verovatno jer
sultan svakako nikad ne bi dozvolio da grob poslednjeg
vizantijskog cara postane svetilište ili mesto hodočašća koji bi
hrišćane u Carigradu podsećalo na dane prohujale slave.
Takođe može biti odbačena kao fantazija i priča da su carevi
ostaci sahranjeni u Svetoj Sofiji - kako je to opet rekao Makarije
Melisin.200

Mit o Konstantinovom grobu, koji će jednom biti pronađen,

ipak još uvek postoji. Pišući, oko 1660. godine, putnik Evlija
Čelebija iznosi uvereja da su hrišćani sahranili careve posmrtne

                                                            
198
H. Сагпоу и Ј. Nicolaides, Folklore de Constantinople, Paris 1894,
74-5. 
199
Spandounes (Theodoro Spandugnino), De la origine deli Imperatori
Otto-mani.... ed. C. N. Sathas, MvT|ueıa... Documents inédits relatifs à
l'historié de la Grèce au moyen âge, IX, Paris 1890, 154. 
200
Phrantzes, Chron. maius, 432. 
  111
ostatke u manastiru Perivlepte ili, kako su ga Turci nazivali,
Sulu manastiru.201 Perivlepta je ostala u rukama pravoslavnih
hrišćana sve do 1643. godine i u njoj se zaista nalazi jedan
carski grob, mada on datira iz vremena mnogo pre
Konstantinove smrti.
U 19. veku jedan turski istoričar je izjavio da je car
pogubljen blizu mesta Vefa Mejdan, gde se nalazio izvor svete
vode. Njegovo telo je sahranjeno u manastiru Zoodohos Pigi
(izvor života) u šumama Baluklija. Grčki carigradski patrijarh,
Konstancije sa Sinaja, izveštava 1844. godine da je Đul
džamija, nekadašnja crkva Svete Teodosije koja se inače
svetkuje 29. maja - mesto na kome se nalazi jedan hrišćanski
grob; mnogi turski imami, kao i posetioci hrišćanske
veroispovesti, veruju da je to grob cara Konstantina.
Nema sumnje da su ove priče podržavali, ako ne čak i
smišljali, lokalni gradski turistički vodiči kako bi izmamili novac
od lakovernih stranaca. Tokom XIX veka turistima je servirana
priča da turska vlada obezbeđuje ulje za lampu koja gori nad
carevim grobom u Vefa Mejdanu. Ova priča, za koju nije bilo
dokaza osim rekla-kazala, bila je izmišljotina vlasnika obližnje
krčme. Grob, od koga više nema ni traga, po svemu sudeći
pripadao je nekom dervišu ili turskom vojniku Arapisu
(Azapisu?) koga je, po otomanskoj legendi, pogubio sultan
1453. godine, zato što je cara Konstantina ubio umesto da ga
zarobi živog, kako je glasilo naređenje.
Druga legenda kaže da je to bio grob diva Hasana, prvog
od janičara koji se popeo na gradske zidine. U svakom slučaju,
navodni grob u blizini Vefa Mejdana ostao je nepoznat i bez
počasti sve do 19. veka. Bilo je i onih koji su tvrdili da je
Konstantin sahranjen u crkvi Svetih apostola, koja je bila večno
boravište mnogih njegovih carskih prethodnika, a služila je i kao
patrijaršija Carigrada u prvim godinama no padu grada. Kada je
grčki arhitekta Hristodulos podigao džamiju osvajača na mestu

                                                            
201
Evliya Chelebi, prevod Ј. von Hammer, Narrative of Travels in Europe, Asia
and Africa in the Seventeenth Century by Evliya Efendi, London 1846, 44. H.
Turkovä, 'La Prise de Constantinople d'après le Seyahatname d'Evliya Celebi',
BS, 30 (1969), 47-72, posebno 61. 
  112
crkve Svetih apostola, govorilo se da su Konstantinove mošti
prenete su u crkvu Svete Teodosije (Đul džamija).202
Postojalo je mišljenje učenog doktora Paspatisa, dato u
njegovoj istoriji turskog osvajanja Carigrada, da Konstantinovo
telo u stvarnosti nikada nije pronađeno niti identifikovano, kao i
da je priča o odrubljivanju njegove glave zapravo samo mit koji
je prvi izmislio Isidor iz Kijeva. Car je najverovatnije sahranjen u
zajedničkoj grobnici, zajedno sa svojim drugovima po oružju i
njihovim neprijateljima; a oblast grada u kojoj je on možda pao
još uvek je, 1890. godine, bila nepristupačna, usled
nepodnošljivog smrada.203 U svakom slučaju, beskorisna su
dalja nagađanja u vezi sa tim, jer da su poniženi i ojađeni
hrišćani u XV veku znali gde je sahranjen njihov car, svakako bi
ovu tajnu preneli potomcima. Teodor Spanduno, koji se dičio
svojim poreklom od porodice Kantakuzin i bio odličan
poznavalac Carigrada, govorio je istinu. U XVI veku
Konstantinov grob niko nije mogao da pronađe. Čak ni narodna
grčka pesma o smrti uzvišenog i hrabrog cara Konstantina ne
daje ni najmanjeg nagoveštaja gde bi se mogao nalaziti njegov
grob.
Pao je boreći se sam, na leđima svoga ata belih kopita.
Ubio je deset paša i šezdeset janičara, a onda mu se koplje
slomilo i mač prepolovio i nije bilo nikoga da mu pomogne. On
podiže oči k nebu i uzviknu: „Svemogući Gospode, ti što stvori
svet, smiluj se na svoj narod, smiluj se na Carigrad!" Turčin ga
udari on pade sa konja i ostade da leži na zemlji, u krvi i prašini.
Glavu mu odrubiše i nabiše na koplje, a telo mu pokopaše pod
lovorovim drvetom.204

                                                            
202
Različite izveštaje o Konstantinovoj grobnici i maču sakupio je X. A. Siderides,
KcûvotavTivoi) ПаА.саоХ6уог), ôâvaxoç, xâcpoç Kat олабл., 'H MeXétï] (January-
December, 1908), 65-78, 129-46. Такође видети: N. G. Politis, Pa-radoseis, Mènerai mpi
toi) ßiou Kai tf\q уХиаацс, xov 'EM.r|ViKoû Xaov. Yïa-paôôoeiç. ВфАш8т|КГ| MapaoXrj, 2
vols., Athens 1904. II, 658-74; E. Pears, The Destruction of the Greek Empire and the Story
of the capture of Constantinople by the Turks, London 1903, 354-5; H. J. Magoulias,
Doukas. Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, Detroit 1975, 314-15, note
289; F. W. Hasluck, Christianity and Islam under the Sultans, Oxford 1929,1, 40-1; II, 731.
O tvrđenju da ce y crkvi Sveta Teodosija nalazi careva grobnica, videti: A. Van Millingen,
Byzantine Churches in Constantinople, London 1912, 173-8. 
203
Paspatis, Poliorkia, 192. 
204
 E. Legrand, Recueil de chansons populaires grecques (Collection de monuments pour servir à 
l'étude de la langue néo‐hellénique, n. s., I: Paris 1874), no. 48, 74‐6. 
  113
 Poslednje reči pripadaju velikom logotetu Hijeraksu, koji je,
pedesetak godina posle Spanduna zapisao: „Otadžbina, koju je
toliko voleo, postade grobnica cara Konstantina i njegovih
plemića".205

                                                            
205
Hierax, ed. Sathas, 1, lines (redovi) 685-6 267; ed. Déthier, Mon. Hung.
Hist., XXI, 1, 388. 
  114
6 BESMRTNI CAR

Konstantin se ženio dva puta. Njegova prva žena

Madalena-Teodora Toko umrla je 1429. godine, a druga,
Katarina Gatiluzio, 1442. godine. Ni sa jednom nije imao dece.
Svi pokušaji Georgija Sfrancesa i ostalih da mu nađu treću ženu
bili su bezuspešni. Konstantin je umro neoženjen, bez
naslednika. Ove činjenice potvrđuju i dokumentovani dokazi. U
decembru 1494. godine njegov bratanac Andrija Paleolog, sin
despota Tome, zvanično je ustupio svoja prava na vizantijski
presto francuskom kralju Karlu VIII. U dokumentu koji je
svojeručno sastavio, Andrija posebno naglašava da je njegov
stric Konstantin Paleolog umro bez dece i naslednika carske
titule („Constantini Paleologi sui patrui sine liberis defuncti").206
Predanje, međutim, istrajava u mišljenju da je Konstantin
ostavio za sobom caricu i sina ili kćerke. Njega je mogla raširiti
slovenska verzija dnevnika Nestora Iskendera, iako je već ranije
bilo nagovešteno u pismu koje je Eneja Silvije u julu
1453.godine napisao papi Nikoli V; sačuvano je i u zapisu o
osvajanju grada koji je Eneja uključio u svoju Kosmografiju. On
pripoveda o tome kako je sultan Mehmed, na pijanki posle svoje
pobede, oskrnavio suprugu cara Konstantina, njegove kćerke i
vodeće dvorske dame, posle čega ih je pobio.207 Na drugom
mestu Eneja piše o bekstvu Konstantinovog sina u Peru
(Galatu).208 Matija de Kuši, francuski hroničar koji je umro 1461.
godine, tvrdi da je sultan silovao carevu udovicu u crkvi Svete
Sofije, a potom je zatvorio u svoj harem. Lav Alacijus ipak
poriče da je Konstantin umro kao oženjen čovek, a tačnost

                                                            
206
Lambros, 'O KcovGxavtîvoç ПсЛсасЛб-уос wç avt,vyoq..., NE, 4
(1907), 446. 
207
Ed. Déthier, Mon. Hung. Hist., XXI, 1, 681. Lambros, NE, 4, 446,
ova izjava je pogrešno pripisana Isidoru iz Kijeva. 
208
Videti gore, с. 97. 
  115
njegovog iskaza potvrdio je nekoliko godina kasnije i Dikanž.209
Sudbinu Konstantinove navodne žene i njihove dece ispričao je
veliki logotet Hijeraks dramatičnoj i tragičnoj formi; ovu verziju,
kao što je već rečeno, preuzela je Hronika o turskim sultanima,
kao i učeni profesor Martin Krusijus iz Tibingena.

Ona je, takođe, prešla i u savremeno grčko predanje.

Jedna priča iz 1900. godine kaže da je navodna carica bila u
šestom mesecu trudnoće sa Konstantinom kada je on poginuo.
Kasnije, dok se sultan nalazio na pohodu negde na severu, ona
je rodila muško dete. Carica je krstila dečaka i dala mu ime
Panagi. Kada se sultan vratio, pitao je caricu kako je nazvala
dete, na šta je ona odgovorila: Kan. Carica je sama podizala
dečačića, dok je sultan bio često odsutan. Našla mu je mudre
učitelje i sveštenike da ga poduče grčkom pismu i hrišćanskoj
veri. Dok je bio mlad, dečak je redovno odlazio u crkvu, ali
pošto je odrastao, krenuo je u džamiju, postavši bliži Kuranu
nego Jevanđelju. Kada je došlo vreme postao je sultan, a tada
je svu svoju srdžbu usmerio ka hrišćanstvu. Ipak su sultani koji
su ga nasledili bili hrišćanskog porekla.210 Po drugoj legendi,
kada su Turci osvojili Carigrad, a sam car pao, njegova udovica
se zatvorila u svoju palatu. Mehmed je pokušao da provali
vrata, ali nije uspeo. Na kraju je morao da prihvati tri uslova koja
je ona postavila: u gradu će postojati jedna ulica koju samo
Heleni smeju da koriste; tela palih hrišćana odneće se na
groblje otkrivenih, a ne pokrivenih lica, kako je to nalagao turski
običaj; sav novac koji sultan bude kovao treba da nosi ime
Konstantina ili Carigrada.211

Po nekim savremenim naučnicima Konstantin je bio veren,

ako ne i venčan, sa Anom Paleologinom, ćerkom velikog duksa
Luke Notarasa, koga je sultan posle osvajanja mučki ubio. Ovaj
iskaz ima malo važnosti. Ana nikada nije objavila da se verila sa
                                                            
209
Lambros, NE., 4, 447. Leo Allatius, De ecclesiae occidentalis atque
orientalis perpétua consensione, Coloniae Agrippinae 1648, cols. 955-
6; C. DuFresne DuCan-ge, Historia Byzantina duplici commentario
illustrata, I: Familiae Byzantinae, Paris 1680, 245. Allatius (Allacci) of
Chios (1586-1669) je bio bibliotekar uVatikanu. 
210
Politis, Paradoseis, I, 26-7. 
211
Ibid., U, 689-90. 
  116
carem. Izvesno je da se nikada nije udavala, a takođe je
poznato da je živela u Italiji pre 1453. godine.212 Najzad, izvesni
turski hroničari izmislili su priču da je car Konstantin bio veren
sa kćerkom francuskog kralja. Kralj je opremio flotu od 600
brodova, kakva je i odgovarala visokom položaju njegove kćeri,
i poslao je da opljačka obale Afrike i Sirije. Deo sakupljenog
plena bio je njen miraz. Dvadeset brodova iz flote otpratilo je
princezu u Carigrad. Ali Turci, koji, su u to vreme opsedali grad,
sve su ih zarobili i dočepali se plena. Francuska princeza
postala je žena ne hrišćanskog cara Konstantina već
otomanskog sultana Mehmeda, sa kojim je ostala u drugom
stanju i rodila mu naslednika, sultana Jildirima Bajazita.213
Sve ove priče spadaju u domen mita i legende, mašte,
naivnih očekivanja ili lažnih proročanstava. Posle kobnog utorka
29. maja 1453. godine prve reakcije potresenih hrišćana bile su
očajanje i jad. Oni su svoja osećanja pretočili u tužbalice,
ispevane povodom pada njihovog grada. Carigrad i crkva Svete
Sofije postali su simboli prohujale i izgubljene veličine i slave o
kojima se govorilo u visokoparnom stilu. Jedan od najranijih
pokušaja u ovom novom književnom obliku bila je Monodija iz
pera Jovana Evgenika.214 On nije bio jedini koji je propast grada
pripisao gresima njegovih stanovnika i uniji u Firenci, koja je
čistotu pravoslavne vere žrtvovala zarad svetovnih koristi.
Konstantina Velikog, osnivača Carigrada, izjednačavao je s
apostolima, ali poslednjeg cara Konstantina, kome se nekad
divio. nije ni pominjao. Andronik Kalist (1400-1480), istaknuti
naučnik vizantijske dijaspore u Italiji, takođe je napisao dugu i
razrađenu Monodiju. On oplakuje razaranje grada, koji je bio
„zajedničko srce svih Helena, milosrdna majka, sestra i raj za
sve, stecište svih dobrih stvari"; naglašeno retoričkim stilom on
žali zbog gubitka najsvetijeg cara Konstantina, vladara
                                                            
212
Lambros, NE., 4, 454-66. S. Runciman, „The Marriages of the Sons
of the Emperor Manuel II", Rivista di Studi Bizantini e Slavi, 1 (1980),
273-72, посебно 281; Nicol, Byzantine Family of Cantacuzenos, 230-
1. 
213
Evliya Chelebi, Narrative of Travels, 38-9; Turkova, 'La Prise de
Constantinople', 50-5; Politis, Paradoseis, II, 690. 
214
Ioannis Eugenikos, Monodia, ed. Lambros , Movco5ica Kai öpijvoı,
109-269, посебно 219-26. Videti Dujčev, Medioevo bizantino-slavo, III,
408-12. 
  117
pronicljivijeg od Temistokla, rečitijeg od Nestora, mudrijeg od
Kira, pravednijeg od Radamanta i hrabrijeg od Herkula.215
Tužbalice pripadaju prošlosti. Andronik Kalist ne vidi nade
za budućnost. On tvrdi da bi radije umro nego što bi nastavio da
živi bez grada i carstva. Genadije Sholarije i ostali pronašli su
utehu u proročanstvu da će doći do smaka sveta dolaskom
sedmog milenijuma, na šta ne treba još dugo čekati.216 Po
mišljenju Nestora Iskendera, osnivanje i gubitak Carigrada za
vladavine careva koji su nosili ime Konstantin nije bila samo
neobična slučajnost — bilo je to ispunjenje njegove sudbine. I
stari Rim osnovao je Romul, i stari Rim skončao je za vladavine
Romula Avgustula. Sve je bilo gotovo. Vizantija je stigla do
kraja svoga puta.217 Bilo je, međutim, i takvih koji su polagali
svoje nade u budućnost, očekujući dan kada će poniženi
hrišćani opet moći da uživaju u nekadašnjoj slavi Carigrada.
Halkokondil se nadao da će doći vreme kada će grčki car
ponovo vladati značajnim dominionom, naseljenim ostacima
svoga naroda.218 Lakoverniji Grci s kraja XV veka ubedili su
sebe da će poslednji car, Konstantin Paleolog, doći da ih spase.
On nije zaista mrtav, već samo spava, očekujući poziv sa neba.
Ljudi su se tešili mišlju da su se ispunila mnoga drevna
proročanstva o njihovom gradu, ali da ima i onih koja tek treba
da se ostvare.
Tužbalica nešto drugačijeg karaktera je dugačka poema
Osvajanje grada, pogrešno pripisana pesniku sa Rodosa
Manojlu Georgilasu. Sastavljena je 1453. godine i prva je u nizu
sličnih poema koje će ispisati mnogi pesnici i prozni pisci u
vremenu koje je dolazilo i koje će naći svoje mesto u grčkom
narodnom predanju. Pesnik oplakuje osvajanje i razaranje
svetog grada. Ali njegova glavna namera je da podstakne
hrišćanske vladare sa Zapada da spasu grad turskog ropstva.
On poziva papu, Mlečane, Đenovljane, francuskog kralja,
vojvodu od Burgundije, čak i Engleze, da udruže svoje snage u

                                                            
215
Andronikos Kallistos, Monodia, ed. Lambros, Movwôiai Kai epffvoi,
203-18; Pertusi, Caduta, II, 353-63 (delovi). 
216
Scholarios, Œuvres complètes, ed. Petit et al, IV, 511-12. Videti
gore, 
217
Videti Dujčev, Medioevo bizantino-slavo, III, 423. 
218
Chalcocondylas, I, 2. 
  118
krstaškom pohodu za oslobađanje Carigrada. Poema počinje
tužbalicom nad lošom srećom koja je dosledno pratila
poslednjeg cara Konstantina Dragaša još iz vremena početka
njegove vladavine u Moreji. Njegova prva greška bila je
razaranje Klarence, njenih crkava i manastira, kuća i imanja
arhonata. Ko god ga je savetovao da to učini pogrešio je; to je
bio greh koji je prouzrokovao svu njegovu potonju zlu sudbinu.
Kada je postao despot Mistre i Moreje, u roku od trideset dana
sagradio je veliki i divni zid Heksamilion. Ali, to je postigao po
cenu tolikih nesreća i patnji lokalnih velikoposednika i njihovog
naroda da je to prouzrokovalo samo bedu; a kada su ga Turci
razorili, ceh su platili bogati grad Korint, a potom i Patras, što je
Konstantinov uspeh pretvorilo u katastrofu.

U njegovu zlu sudbinu umešala se tada i smrt njegovog

brata Kalojana, mudrog cara. Čas njegove smrti označava
početak propasti pravoslavnog hrišćanstva. Temelji Carigrada
bili su uzdrmani. Proklet je dan kada je Konstantin pozvan iz
Moreje da bude krunisani car u nesrećnom gradu, jer njega je
nesreća uvek pratila. Ali, odveli su ga u dvor i krunisali za cara
u Svetoj Sofiji; a 29. maja, tog crnog dana koji nikada nije
trebalo da svane, turski psi osvojili su Carigrad. Bio je to
događaj oplakan od strane svih istočnih i zapadnih hrišćana, do
koga su doveli njihovi sopstveni gresi. Ipak, car nije bio kriv. To
nije bila njegova greška. On i njegov narod polagali su sve
svoje nade u pomoć koja je trebalo da dođe od rimskog pape i
njegovih kardinala, od francuskog kralja, vojvoda, grofova,
prinčeva i država sa zapada, od nemačkog cara, Srba, Rusa,
Ugara i ostalih. Car je očekivao brodove iz Venecije, Đenove,
Katalonije i cele Italije. Ali, njegove se nade nisu ostvarile, i on
se, kako pričaju, ubio sopstvenim mačem. Pesnik dalje
nastavlja s opisima strahota turskog pustošenja i pljačkanja
Carigrada, pozivajući zapadne vladare, a posebno papu, da
pohitaju i što pre oslobode napaćeni grad i opominjući ih da,
ako to odlažu i dozvole Turcima da sakupe svoje snage na
istoku, uskoro će i zapad biti progutan. Na kraju poeme, pesnik
se obraća zlosrećnom caru Konstantinu Dragašu: „Reci, gde te
možemo naći? Da li si živ, ili si pao od sopstvenog mača?
Tražio te je sultan Mehmed među obezglavljenim telima i

  119
leševima, ali nikada te nije našao... Neki kažu da si skriven pod
moćnom desnicom Gospodovom. Jesi li zaista živ?"219
Druga poema nepoznatog autora, koja takođe oplakuje
sudbinu grada, napisana ili 1453. godine ili odmah posle nje,
poznata je kao Anakalima — Tužbalica o Carigradu. Njen
tvorac je najverovatnije rodom sa Kipra i piše u maniru
narodnog pesništva. On daje živopisan i dramatičan zapis o
smrti nesrećnog cara Konstantina, koji je preklinjao svoje
vojnike sa Krita da mu odrube glavu i odnesu je na Krit, kako ne
bi pao živ u ruke sultanu Mehmedu i njegovim proždrljivim
psima. Ali, pesnik ne pokazuje nadu u budućnost obnovljenog
Carigrada. On je postao Turkopolis. Otišao je anđeo, čija je
dužnost bila da čuva crkvu Svete Sofije; a mladić koji će, kako
je popularno verovano, preuzeti zaštitu grada doći će u drugom
obliku, kao sin ne osnivača crkve već antihrista Mehmeda;
anđeli i sveci više neće biti od pomoći.220
U svom opisu pada Carigrada istoričar Duka navodi
sledeću priču:
„Kada su Turci nagrnuli, pohrliše hrišćani ka Velikoj crkvi;
monasi i sestre, ljudi i žene, noseći svoju decu u naručju i
napuštajući domove. Ulica je bila puna ljudi koji su pokušavali
da dođu do crkve. Razlog njihove žurbe bio je sledeći: postojalo
je jedno staro i lažno proročanstvo da će Turci nasilno osvojiti
grad i poklati sve hrišćane, ali samo do stuba Konstantina
Velikog. Na tom mestu, anđeo koji nosi mač sići će dole i
predati mač nepoznatom čoveku, vrlo skromnom i siromašnom
koji će stajati kraj stuba. Anđeo će mu reći: „Uzmi ovaj mač i
osveti narod Gospodov". Turci će se zatim dati u bekstvo, a
hrišćani će ih goniti i seći dok beže; i oteraće ih iz grada i s
istoka i zapada, sve do granica Persije, do mesta zvanog
Monodendrion. Ljudi su dugo verovali da će biti bezbedni ako
ostave za sobom stub Krsta (ili Konstantina Velikog)."

                                                            
219
Pseudo-Georgillas, Threnos, ed. A. Ellissen, Analekten, III, Leipzig
1857, 106-249; W. Wagner, Medieval Greek Texts, London 1876, 141-
70; E. Legrand, Bibliothèque grecque vulgaire, I, Paris 1880, 169-202. 
220
'АуаксЛгЈра ттјс KcovoTavTivoikoXriç, ed. E. Kriaras, Thessaloniki
1965. 
  120
 Opisujući ovaj isti pohod izbeglica ka Svetoj Sofiji,
Halkokondil navodi proročanstvo po kome će Turci biti
zaustavljeni na svom putu u četvrti Taurus, na Forumu bika
(Teodosijev forum).221
Kasnije grčko predanje kaže da će Turci biti odbačeni
daleko na istok, sve do mesta zvanog Drvo Crvene Jabuke
(Kokini Mila) ili Monodendrion, koje je, po verovanju, bilo
Muhamedovo rodno selo. Legenda o „ubogom čoveku kome će
jednoga dana .biti povereno da oslobodi hrišćane i njihov grad,
da uništi „Saracene" i pokori „svetlokose rase , potiče iz spoja
raznih predskazanja i proročanstava. Takozvane Vizije ili
Otkrovenja proroka Danila izgleda da predskazuju kako će
„siromašni car", po imenu Ptoholeon, uništiti Ismailićane i
progoniti ih do Monodendriona. Druge verzije kažu da će se
„car za koga se pretpostavljalo da je mrtav", pojaviti iz grada
Tiranisa, ili Tiranosa, i da će pobediti Ismailćane u velikoj bici, u
kojoj će se „svetlokose rase" boriti uz njega kao saveznici.222
Vizantinci koji su nagrnuli u crkvu Svete Sofije, iza
Konstantinovog stuba, 29. maja 1453. godine bili su surovo
prevareni u svojoj naivnoj veri da će ih tu izbaviti „siromašni car"
koji stoji kraj stuba. Ipak, proročanstva često stoje otvorena za
nova tumačenja. Potonje generacije došle su do uverenja da će
njihov grad obnoviti i ponovo oživeti car koji je mrtav i potpuno
zaboravljen. On će se probuditi iz dugog sna i ponovo uzeti
skiptar svog carstva. Ova priča, poznata u mnogo verzija,
zapisana je u stihu i zasnovana na takozvanim Proročanstvima
Lava Mudrog.223 U nekim njenim delovima legendarni
                                                            
221
Ducas, 363-5; Chalcocondylas, II, 161. Konstantinov stub je takođe
bio poznat kao stub Krsta, nakon što je (posle 12. veka) statua cara
zamenjena krstom. R. Janin, Constantinople byzantine, 2nd edn, Paris
1964, 77-80. 
222
Ove legende sakupljene su y Politis, Paradoseis, II, 658-74.
Proročanstva Danijela su uA. Vassilev, Anecdota graeco-byzantino, I,
Moscow 1893, 33-47. Posebno videti: Pertusi, 'Les „Visiones Danielis'",
y Fine di Bisanzio, 35-127. O poreklu tih proročanstava, videti: P. J.
Alexander, The Byzantine Apocalyptic Tradition, Barkley-Los Angeles-
London 1985. O turskoj verziji proročanstva o Drvetu Crvene Jabuke,
videti: Hasluck, Christianity and Islam, II, 736-40. 
223
Videti: С. Mango, 'The Legend of Leo the Wise', Zbornik radova
Vizantološkog instituta, 6, Beograd 1960, 59-93. 
  121
„siromašni čovek" zamenjen je značajnijom ličnošću. Car koji
treba da vaskrsne je Konstantin Paleolog, heroj iz poslednjih
dana hrišćanskog Carigrada, koji je pretvoren u mramor i
postao besmrtan. U trenutku kada je trebalo da ga ubiju Turci,
spasao ga je anđeo gospodnji. On ga je brzo sklonio, pretvorio
u mramor i sakrio u podzemnu pećinu, u blizini gradske Zlatne
kapije. Tu mramorni car spava i čeka da ga anđeo ponovo
probudi. Turci, nastavlja legenda, znaju sve o ovom čudu, ali
nikada nisu našli pećinu. Zato su zazidali Zlatnu kapiju kroz koju
će car jednog dana ući da oslobodi grad. Kada bude volja
Božja, anđeo će sići na zemlju, oživeti okamenjenog cara i
vratiti mu mač koji je nosio u boju; i vratiće ce car u život i ući će
u grad i proteraće Turke sve do Drveta Crvene Jabuke.
Čitav ciklus vaskrsnuća, ustoličenja i pobeda usnulog cara
dat je u sedamnaest minijatura u Hronici kritskog slikara
Georgija Kloncasa, koja datira iz 1590. godine. Car je prikazan
kako leži u grobnici, pre buđenja, okružen anđelima, zatim
njegovo krunisanje u Svetoj Sofiji i ulazak u carigradsku palatu.
Potom se u šest bitaka bori protiv Turaka. Sledeća scena je
molitva u kapadokijskoj Cezareji, pohod na Palestinu, trijumfalni
povratak u Carigrad i konačni ulazak u Jerusalim. Tu ostavlja
krst i svoju krunu crkvi Vaskrsenja, da bi najzad ponovo predao
Gospodu dušu na Golgoti i bio sahranjen u toj istoj
jerusalimskoj crkvi. Sve dok ne kucne očekivani čas vaskrsenja,
okamenjeni ili usnuli car leži skriven kraj Zlatne kapije u
Carigradu, iste one kapije kroz koju su nekada trijumfalno
prolazili carevi, vraćajući ce iz bitaka. Činjenica da su je Turci
odista zazidali daje proročanstvu dodatnu težinu, jer ukazuje na
njihovu bojazan da bi u njemu moglo biti i nešto istine.
Uostalom, tursko predanje je označilo Zlatnu kapiju kao mesto
Konstantinove pogibije.224

                                                            
224
Klontzas, ed. Paliouras (видети изнад, note 37), plates 324-31,
246-7. Ро-litis, Paradoseis, I, 22, no. 33; 688-74. N. A. Bees, Пер( TOU
iaTOpripevcu хрлоро-A.OYÎot) xf|Ç Kpomidïç ßißXio6r|tcr|c тотЗ
BepoXivoi) (Codex Graecus fol. 62-297) rai TOO ОргЛои TOU
„Mappapoouivovj ßaaiAari", BNJ, 13 (1937), 203-44. N. G. Politis,
'Croyances populaires sur le rétablissement de la nation hellénique',
La Revue de Grèce, 1:1 (1918), 151-70. 
  122
 Ser Tomas Poy, tadašnji britanski ambasador pri Porti,
zatražio je 1625. godine dozvolu da ukloni neke antičke statue i
klesano kamenje koje se nalazilo iznad Zlatne kapije, u nameri
da ih pošalje vojvodi od Bakingema za njegovu kolekciju
antikviteta. On je primetio da je Zlatna kapija zazidana i da
nikada nije bila otvorena, otkad su „Grčki carevi" izgubili grad.
Njegov pokušaj nije uspeo, ne toliko zbog zvaničnog uplitanja
države koliko zbog otpora lokalnog stanovništva. Turci iz
okoline imali su sujeverni strah od Zlatne kapije i svega ostalog
što je uz nju išlo. Prevodilac je objasnio ser Tomasu da postoji
proročanstvo po kome su statue na kapiji začarane i da će se,
ako ih spuste, gradu desiti neka velika promena. On je govorio
o nekakvom podzemnom lagumu, što ja nisam razumeo;... i
istina je da sam skoro izazvao pobunu u tom delu grada, iako
nisam uspeo da dođem do kamenja. „225
Ledi Meri Vortli Montagju, žena tadašnjeg britanskog
ambasadora u Carigradu, 1717. godine ispričala je jednu
neobičnu priču o sujeverju Turaka. Ona se odnosi na izvesnu
egipatsku mumiju koju je francuski kralj hteo da pošalje na
poklon švedskom kralju Karlu XII. „On je za nju platio veliku
cenu" — pisala je ona — „a Turci su (jer je mumija na svom
putovanju morala da prođe kroz Istanbul) uvrteli sebi u glavu da
kralj ima neku posebnu nameru sa njom. Umislili su da je to telo
bog zna koga i da sudbina njihovog carstva zavisi od njega na
neki tajanstveni način. Neka stara proročanstva ponovo su
izašla na svetlost dana povodom ovog događaja, a mumiju su
zatvorili u tvrđavu Sedam kula, gde su je i ostavili pod strogom
prismotrom."226 Putnik i potonji francuski konzul Pukvil čuo je
ovu priču od nekog Turčina, koji mu je rekao da su mumiju
zadržali i oduzeli janičari na Jedrene kapiji. Pretpostavili su da
su to mošti nekog sveca, pa su ih smestili pod stražom u
tvrđavu Sedam kula. U periodu od 1799. do 1801. godine sam
Pukvil imao je čast da ce u istoj tvrđavi nalazi kao zatvorenik,
                                                            
225
The Negotiations of Sir Thomas Roe, in his Embassy to the
Ottoman Porte from the Year 1621 to 1628 Inclusive, London 1740,
387. 512. 
226
R. Halsband, ed., The Complete Letters of Lady Mary Wortley
Mantagu, 1, Oxford 1965, 364-5 (June 1717); F. W. Hasluck,
'Constantinopolitana', Journal of Hellenic Studies, 43 (1923), 162-7;
Hasluck, Christianity and Islam, 1, 353-4. 
  123
kojom prilikom je otkrio mesto gde je mumija sakrivena. Kako
mu niko nikada nije rekao da su je Turci smatrali nekom vrstom
talismana, zaštitnikom svog grada, a pošto je i sam imao vrlo
malo razumevanja za njene natprirodne moći — Pukvil joj je
skinuo glavu, strpao u džep i izneo napolje.227 Ništa manje i
priča ledi Vortli Montagju može imati izvesnu vrednost, kao
ilustracija verovanja da je Zlatna kapija u tvrđavi Sedam kula
mesto koje posećuje mitski leš cara spasitelja, koji bi jednog
dana Morao da se vrati živ i prouzrokuje „neke velike promene"
u gradu.

Buđenje usnulog cara oglasiće, kako je rečeno, rika bika.

Bilo je, međutim, nekih razlika u mišljenjima oko carevog imena.
Patrijarh Tarasije, koji je živeo u 9. veku, tvrdio je kako je
predskazano da će ime usnulog cara, probuđenog iz dugog
sna, počinjati slovom J, a završavati ce slovom S, označavajući
spas, drugim rečima — Joanis, ili Jovan. Lavu Mudrom ukazano
je poverenje da sastavi spisak budućih careva i patrijarha. I on
je, takođe, naveo cara po imenu Jovan, verovatno
Konstantinovog brata i prethodnika, Jovana VIII. Halkokondil,
koji je bio veliki poštovalac Lavove upućenosti u zvezde,
duhove i njihove moći, kaže da Lav nije uvrstio Konstantina u
ovaj spisak zato „što su ga ubili varvari i nije umro kao car".
Takođe nije uvrstio ni patrijarha Grigorija III, jer se ovaj povukao
sa svog položaja i otišao y Italiju.228 Izgleda da je patrijarh
Tarasije, iz maglovitih senki 9. veka, predvideo šta će Lav Mudri
zapisati i da će Halkokondilu biti poznata činjenica da je Jovan
VIII bio poslednji vizantijski car krunisan u Carigradu.

Druge verzije ove legende kažu da je usnuli car na Zlatnoj

kapiji u tvrđavi Sedam kula ili Jovan Paleolog ili sveti apostol
Jovan Bogoslov koji je, no pravoslavnoj tradiciji, takođe bio i
autor Knjige otkrovenja i jedinstven autoritet. To je starac
dugačke bele brade; u ruci drži knjigu u koju beleži sve grehe i
Turaka i hrišćana. Pristup Zlatnoj kapiji bio je strogo zabranjen.
Ali, oni koji bi ce našli bilo gde u starčevoj blizini mogli su ga
                                                            
227
F. С. H. L. Pouqueville, Travels in Greece and Turkey, 2nd. edn,
London 1820, 256-7. 
228
Chalcocondylas, II, 169. 
  124
čuti kako mrmlja: „Vreme još nije došlo. Čas još nije kucnuo.
Gresi još nisu oprošteni". Rečeno je da je turska straža svake
večeri tu palila sveću i ogrtala telo u pokrivač koji su menjali
jednom godišnje. Predviđali su da će doći dan kada će Carigrad
biti opsednut i zauzet od strane sedam naroda koji će se boriti
između sebe za prevlast u gradu. Reke krvi poteći će ulicama i
biće to najgora nesreća od početka sveta. Tada će se, Jovan,
Bogoslov ili car probuditi iz svog dugog sna, stati u samo
središte grada i povikati da ga mogu čuti svih sedam naroda:
„Stanite! Dosta je već krvi proliveno!" Borbe će prestati, a Jovan
će u slavi vladati tri dana i tri noći pre nego što nestane. Tada
će Vizantijom zavladati mir.229
Slična narodna priča, isto tako dobro poznata Turcima kao i
Grcima, kaže da tri sveta čoveka od 1453. godine spavaju u
kripti Đul džamije, koja je nekada bila crkva Svete Teodosije ili
Device ruža. Oni spavaju uspravljeni, i ako je posetilac džamije
hrišćanin, može čuti njihove svečane glasove koji kažu da još
nije vreme, da nije kucnuo čas. Gresi naroda još uvek nisu
oprošteni. Ova tri sveca drže knjige u koje beleže i najmanje
grehe hrišćana. Još jedno narodno verovanje, koje potiče
najkasnije od 18. veka, kaže da "uspavani car" leži u kovčegu, u
crkvi Svete Sofije.230 Do tog vremena celokupna vizantijska
proročka literatura prevedena je na ruski jezik. U 15. veku
Nestor Iskender je izjavio da su ispunjena skoro sva
proročanstva Metodija iz Patare i Lava Mudrog o sudbini
Carigrada i da će se i preostala ispuniti upravo onako kako je
predviđeno.231 Jedno od njih, posebno blisko tumačenju ruskih
proroka, kaže da će „svetlokosi narod" pokoriti Ismailićane i
preuzeti grad na sedam brežuljaka, ili Carigrad, i njegove
provincije, boreći se kao saveznici dugo izgubljenog
hrišćanskog cara. U novije vreme taj „plavokosi" ili „svetlokosi"
narod iz proročanstava poistovećen je sa severnjacima ili
Normanima, dakle sa neprijateljima Vizantije. Međutim, od 18.
veka verovalo ce da su Rusi, a Moskovljani posebno, spremni

                                                            
229
Carnoy and Nicolaides, Folklore de Constantinople, 79-80; Hasluck,
Christianity and Islam, I, 354. 
230
Politis, Paradoseis, II, 673. 
231
Nestor Iskinder, ed. Pertusi, Caduta, I, 296-9. 
  125
da se bore za obnovu pravoslavnog hrišćanskog carstva sa
središtem y Carigradu.232

Oslobađanje grada od strane plavokose rase Rusa izgleda

da je predvideo, ako ne i potvrdio, jedan misteriozni zapis iz
grobnice Konstantina Velikog, prvi put objavljen u XVII veku.
Tumačenje njegovog značenja pripisano je patrijarhu Genadiju
Sholariju. Čudno je to što ono nikada ranije nije bilo zapisano,
niti je uvršćeno u Genadijeva sabrana dela. Zapravo, ovaj
zapis, kao i njegovo tumačenje, no svemu sudeći, delo su
dovitljivog Pseudo-Doroteja iz Monemvasije, čija je hronika na
narodnom grčkom jeziku sastavljena 1570. godine, a prvi put
štampana 1631. godine u Veneciji. Hronika je doživela trenutan
uspeh i brojna izdanja, Takođe su postojale i slovenska,
rumunska i ruska verzija ovog rukopisa. Tako je vizantijska
proročka literatura odigrala značajnu ulogu u pothranjivanju
sujete da je Moskva treći Rim, i da će Rusi imati svetu misiju da
proteraju Turke iz Carigrada.233
Delo Pseudo-Doroteja postalo je bestseler na grčkom i
mnogim drugim jezicima. Ipak, mnogo popularnija u 18. bila je
knjiga proročanstava i otkrovenja izvesnog Agatangela. Smatra
se da je sastavljena u Mesini 1279. godine, izdata u Milanu
1555, a 1751. prevedena na grčki Jezik od strane grčkog
arhimandrita iz Jedrena. Nzegovo ime bilo je Teoklit Poliides i
očigledno je da je on bio jedini pravi tvorac tog teksta. S
opadanjem moći Osmanlijskog carstva i porastom ruskih
interesa u Grčkoj i Carigradu, Vizije Agatangela kao da su
ukazivale na put kojim treba ići. Riga od Fere, tvorac prvog
ustava republike Grčke — još uvek neoslobođene od Turaka —
nije bio lakoverni seljak. Ali, on je čitao Agatangela, pa je čak
                                                            
232
O „svetlokosom" ili „plavokosom" narodu y grčkoj, latinskoj i
slovenskoj proročkoj literaturi, videti Pertusi, Fine di Bisanzio, 40-77;
Mango, 'Legend of Leo the Wise', 85-6. 
233
O Pseudo-Doroteju, videti D. B. Oikonomides, „Хроуоурафои" tew
Ашровеог) xa A-aoypacpuca, Laographia, 18 (1959), 113-243; 19
(1960), 3-95. B. Knös, Histoire de la littérature néo-grecque, Uppsala
1962, 408-9. Lažni natpis na Konstantinovom grobu prvo je štampao
Matthaios Tzigalas са Кипра, y својој Néoc Zwoyiç бшфбршу
ioTopiwv, Venice 1637, a posle njega A. Banduri, Imperium Orientale
sive Antiquitates Constantinopolitanae, Paris 1711, I, lib. VII, 185. 
  126
uverio i izdavača u Beču da 1790. godine234 štampa ovu knjigu.
Posle rata za nezavisnost i oslobođenja nekih delova grčke
teritorije 1820. godine, potražnja za čudima i njihovim
tumačenjima još uvek se održala. Jedna od prvih knjiga koja je
štampana u Atini 1838. godine bila su proročanstva koja je
sakupio izvesni Petar Stefanicez ili Lefkas. Ona su sadržala,
između ostalih proročanskih izliva, i: prognoze Metodija iz
Patare; lažni zapis iz grobnice Konstantina Velikog;
proročanstva patrijarha Tarasija i Lava Mudrog; Viziju
Agatangela. Učeni doktor Stefanicis doprineo je širenju
uverenja da je oslobađanje od turskog ropstva na grčkom
kopnu bilo samo početak. On je izneo dokaze da bi pokazao da
proročanstva o obnovi Carigrada tek treba da se ispune.235
Njegovi proglasi bili su slika i prilika opšteg raspoloženja, kako
grčkih političara tako i grčkog naroda u XIX veku, da će
vaskrsnuće besmrtnog cara oglasiti obnovu grčkog carstva sa
središtem u Carigradu. Stefanicez je pothranjivao plamen
onoga što ce zvalo „megali idea" (velika ideja). Ali, on nije bio
šarlatan, već obrazovan čovek, lekar no struci, koji je vodio
brigu o lordu Bajronu tokom poslednjih dana njegovog života u
Misolongiju, zbog čega je u znak zahvalnosti nagrađen
Bajronovim mačem.236
Kasnije, tokom XIX veka mit o usnulom caru postao je
tema savremenih grčkih pesnika. Pesma Jorgosa Vizinosa
(1849-1896) Poslednji Paleolog završava se pričom o caru koga
je probudio anđeo i koji je svojim mačem oterao Turke sve do
Drveta Crvene Jabuke.237 Jorgos Zalokostas (1805-1858.) u
svojoj pesmi Mač u kruna, prvi put objavljenoj 1854. godine,

                                                            
234
O Agatangelu i Poliidiju, videti: Knös, Histoire, 461; Politis, H
7tpo<Typa<po|ié|ir| crcôv n-qya лрштт) екбоат) TOÜ 'АуосбаууеА.ог),
Laographia, 1 (1969), 173-92; N. Politis, 'Croyances populaires', 165-8; D.
Doikos, 'O 'Ауаеаууе^ос wç 7фОфТ|тгкоу ал;ОКОЛГЖТ1КБУ zpyov Kai TO
pıîvupâ tot», Mvı\ur| 1821, Thessaloniki 1971, 93-126. 
235
P. D. stephanitzes Leukadios, £"гЛХоуос бшфбршу Txpopprjoecov (Athens:
A. Angelidou, 1838). On čak daje sliku usnulog cara s anđelom koji drži njegovu
krunu (143). 
236
O Stefanicisu videti: D. A. Lignadis, y Néov 'AO-nvaîov, 2 (1957), 55-70; Th.
Fatouros, y: 'PiÇâpioç 'ЕккХлочасткт! £xo?uı 1844-1969 (navriyupiKÔç Tâpoç
ÉJti TTj 125 STT|pîôi сшттјс: Athens 1969), 187-202. 
237
George Bizyinos, ed. I. M. Panagiotopoulos (BaaiKÎi Bißko9r|KT|: Athens
1954), 52-5. 
  127
predviđa da će doći dan kada će Konstantinova kruna, koju je
Gospod uzeo da bi je sačuvao na sigurnom, biti vraćena na
glavu svetlokosog cara.238 Ovaj mit je dobio novo značenje
kada je danski kralj Helena, Đorđe I (1863-1913), iz razloga
samo njemu znanih, svog sina i naslednika krstio imenom
Konstantin. Čitaoci Agatangela i Stefanicisa bili su ushićeni.
Monasi s Atosa setili su se starih proročanstava. Očigledno da
je naslednik grčkog prestola bio u direktnoj vezi sa prvim i
poslednjim carem Vizantije, Konstantinom I Velikim i
Konstantinom IX Paleologom. Već smo videli kako su Grci u
Carigradu darovali mladom Konstantinu mač za koji su tvrdili da
je pripadao poslednjem hrišćanskom vladaru njihovog grada.
Kada je 1913. godine stupio na presto Grčke, mnogi od
njegovih podanika slavili su ga kao Konstantina XII. Njegovo
komandovanje armijom u Balkanskim ratovima 1912 — 1913.
godine i proterivanje Turaka iz Soluna utvrdilo je fantaziju da će
Drvo Crvene Jabuke biti njegov sledeći korak. Ali, pole sukoba
sa prvim ministrom Elefterosom Venizelosom i Konstantin,
morao je da abdicira, ne dokrajčivši poduhvat za koga su mnogi
verovali da predstavlja njegovu svetu misiju.239
Iluzija o „megali idea" konačno se pretvorila u prah sa
katastrofalnim neuspehom grčke invazije na Malu Aziju 1922.
godine. Iste godine Konstantin Helenski bio je prinuđen da
abdicira i po drugi put. Iluzija o usnulom caru ostala je da i dalje
počiva u miru. Ali je sam mit nastavio svoj život, kao bezazlena
legenda ili bajka. Kostis Palamas (1859-1943) u svojoj dugačkoj
poemi Careva svirala, objavljenoj 1910. godine, daje jedno od
najpoetičnijih viđenja ovog mita u modernoj grčkoj književnosti:
„Ja, car, probudiću se iz svog mramornog sna,
I kročiću iz svoje tajanstvene grobnice
Da širom otvorim zazidanu Zlatnu kapiju;
I — pobednik nad kalifima i carevima,
Progoneći ih do Drveta Crvene Jabuke —
Zavešću mir na svojim drevnim granicama."240

                                                            
238
George Th. Zalokostas, Ta cmavxa, Athens 1873, 193-207. 
239
Videti: e.g., G. B. Tzokopoulos, 'O BaaıAfûç Kcovataroxivoc IB', ed. E. Papapavlou,
Athens n.d.; E. Driault, Constantin XII. Le Héro et Martyr Basileus, Paris 1936. 
240
Kostes Palamas, The King's Flute, Grčki tekst i engleski prevod урадио je T. P.
Stefanides и G. C. Katsimbalis, Athens 1982, Canto XI, 320-1. Prevod je neznatno
izmenjen.
  128
 Једна од новијих верзија ове легенде налази ce y по-
пуларној песми из 1970. године, једноставно названој
Мрамор-ни џар:
„Послао сам две птице до Дрвета Црвене Јабуке,
o коме легенде говоре.
Једна je убијена, друга рањена, и никада ми ce више
нису вратиле.
O мраморном цару нема ни речи, ни гласа.
Ипак, баке причају својим унуцима o њему бајке.
Послао сам две птице, две ластавице, до
Дрвета Црвене Јабуке.
Али оне су остале и постале сан..."241

                                                                                                                     

 
241
Lirika i muzika je u P. Bien, J. Rassias, C. Yiannakou-Bien и C. Ale-
xiou, Demotic Greek, II: 'O 'l7tTàp.evo<; воЛацос, University Press of
New England: Hanover and London 1982, 81-3. 
  129
7 LOZA NA UMORU

Osnivač dinastije Paleolog, car Mihailo VIII, umro je osuđen

kao jeretik i izdajnik od svoje crkve i svog naroda jer ih je
primorao na zajednicu sa rimskom crkvom. Uskratili su mu
pogrebnu ceremoniju pravoslavnih careva. Nzegov potomak
Konstantin Paleolog, bez obzira na stvarne okolnosti svoje
smrti, umro je kao heroj u očima pravoslavne crkve. Ipak, nema
dokaza da ce ikada odrekao ujedinjenja iz Firence. On je,
takođe, pao i kao prijatelj rimske crkve, catholicus zelator, kako
ga je opisao nemački pesnik iz 15. veka.242 Za njegovog života
mnogi su ga optužili za jeres i izdaju svoje vere. Smrt je od
njega načinila sveca. Patrijarh Genadije nije želeo da pravi sebi
neprilike. On nikada nije pružio podršku carevoj kanonizaciji i
nije dolazilo u obzir da mu se priredi hrišćanski pogreb. Ali,
njegovi bivši podanici, pravoslavni hrišćani, poštovali su
Konstantina kao mučenika. Oni su zaboravili ili prenebregli
činjenicu da je umro u jeresi i, kada je Konstantin postao
uspavani car okamenjen u mramor koji čeka da kucne njegov
čas, od njega je načinjen nevidljivi simbol još uvek žive
pravoslavne vere. Pričalo se i o svešteniku koji će se jednoga
dana vratiti da završi liturgiju u Svetoj Sofiji koja je bila tako
divljački prekinuta onog jutra 29. maja 1453. godine. Sveštenik
je nestao u crkvenom zidu. On, takođe, nije mrtav, već samo
spava, čekajući da dođe njegovo vreme.243
Turci su se delimično plašili da bi ovo moglo biti istina, isto
kao što su i strepeli od tajanstvenog prisustva u blizini Zlatne
                                                            
242
Anonimo Tedesco, Carmen de desolacione civitatis
Constantinopolitanae, ed. Pertusi-Carile, Testi, 254. 
243
Politis, Paradoseis, I, 23; II, 678-9. 
  130
kapije. Pričalo ce da su se visoko u zidu Svete Sofije nalazila
zaključana vrata. Sultan Mehmed je naredio da se silom otvore.
Ali, ni veština ni trud svih bravara i zidara u gradu nisu uspeli da
ih pomere. Bila je Božja volja da vrata ostanu zatvorena, sve do
vremena kada će grad ponovo postati hrišćanski. Tada će se
ona otvoriti sama od sebe i iz njih će izaći sveštenik koji će
nastaviti liturgiju. Po drugoj priči, vrata su bila načinjena od zlata
i jednom prilikom, za vreme finansijske krize, turska vlada je
donela odluku da ih skine i pretopi, a na njihovo mesto postavi
bronzanu repliku. Jedan engleski inženjer bio je angažovan da
to obavi. Nzega je to, međutim, uznemirilo, jer „iako Englez, on
beše hrišćanin". On je izložio ovu stvar svom ambasadoru u
Carigradu, koji je oprezno savetovao turske vlasti da vrata ne
diraju. Turci su, na svoju sreću, poslušali njegov savet.244
Mnogo stvarnija i neodložnija briga za sultana osvajača
Mehmeda bila je što se mogao naći neki pretendent na
vizantijski presto koji bi prouzrokovao nevolje. Konstantin
Paleolog nije imao direktnih potomaka. Sultan se ipak pobrinuo
da se na sve ostale muške članove porodice Paleolog pažljivo
motri ili da ih likvidiraju. Bilo je, takođe, i preživelih članova
porodice Kantakuzin, potomaka cara Jovana VI, koji je sedeo
na vizantijskom prestolu sredinom 14. veka. Kantakuzini su
postepeno sakupljeni i likvidirani. Mnogi od njih koji su 1477.
godine dovedeni u Carigrad pogubljeni su u masovnoj
egzekuciji.245 Ipak, neki pripadnici carske aristokratije uspeli su
da pobegnu iz turskih kandži 1453. godine. Sačuvana je putna
lista jednog đenovljanskog broda koji je isplovio 29. maja pun
izbeglica. U njoj se nalaze imena šest članova porodice
Paleolog, dva Kantakuzina, dva Laskarisa, dva Komnina, dva
Notarasa i čitav niz imena manje plemenitog porekla. Zorzi
Dorija, kapetan broda, odveo je neke od njih do Hiosa, a ostale
do mletačkog Krita, odakle su se kasnije razišli za Moreju, Krf ili
Italiju.246

                                                            
244
Carnoy and Nicolaides, Folklore de Constantinople, 34-5; Politis,
Paradoseis, II, 679. 
245
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, 226-8. 
246
Ibid., 194; A. E. Vacalopoulos, Origins of the Greek Nation, 1204-
1461, New Brunswick, N. J. 1970, 201-2. 
  131
 Oni koji su pobegli za Italiju i na Zapad bili su izvan
sultanovog dohvata. Konstantinova braća ostala su u Moreji. To
je za sultana predstavljalo teškoću, ali ne i pretnju. Dozvolio im
je da se i dalje igraju despota. Oni su mogli razmišljati o tome
da od svoje despotovine naprave mesto za stvaranje
Vizantijskog carstva u egzilu. Ali, Dimitrije i Toma nikada nisu
bili sposobni da sarađuju; mnogo su više bili zainteresovani da
se bore između sebe nego da nastave otpor protiv Turaka.
Neposredno pre početka opsade Carigrada 1452. godine,
Konstantin je uputio u Moreju hitnu poruku jednom od svoje
braće da dođe i pomogne u odbrani grada. Da bi ovo
predupredio, sultan je poslao generala Turahana da još jednom
okupira i opustoši Moreju.247 Čim su Turci obavili svoj krvavi
posao i otišli, protiv Tome i Dimitrija buknula je buna. Nju su
digli i vodili albanski emigranti u Moreji koji su ohrabrili
nezadovoljstvo mnogih lokalnih grčkih velikoposednika. Za vođu
bune proglasili su Manojla Kantakuzina. On je bio sin Georgija
Paleologa Kantakuzina koji je nekada služio Konstantina i koga
je Ćirijako iz Ankone sreo u Kalavriti. Albanci su ga zvali Đin
Kantakuzino. Buna je imala ograničen uspeh. Sultan nije
nameravao da dopusti albansku prevlast u Moreji. Despoti
Dimitrije i Toma, ma koliko slabi i zavađeni, bili su mu
odgovorni. U decembru 1453. godine on je poslao vojsku u
Grčku kako bi uspostavio red. Ali, pobuna nije ugušena sve do
oktobra sledeće godine, kada je već ostareli Turahan lično
poveo svoje trupe. Hrabri despoti pozvali su u pomoć Turke da
im pomognu u učvršćivanju sopstvenog autoriteta.
„Pseudodespot" Manojlo Kantakuzin je proteran. Sultan je za
uzvrat zahtevao od Dimitrija i Tome veliki danak u gotovom
novcu.248
Izgledalo je kao da ništa ne može sprečiti kliznuće Moreje u
anarhiju i ništa nije moglo dovesti Konstantinovu braću do toga
da se slože u svojoj politici i ujedine snage. Toma je gajio
naivnu nadu da bi papa i hrišćanski vladari sa zapada mogli
započeti krstaški pohod za spas Grčke.

                                                            
247
Videti napred, pogl. IV. 
248
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, nos. 67, 83; Babinger,
Mehmed the Conqueror, 125-6. 
  132
 Dimitrije, koji nikada ništa nije očekivao od zapadnog
hrišćanstva, bio je mnogo realniji u svom uverenju da treba
umiriti turske gospodare. Ni jedan ni drugi nijsu mogli da nađu
novac da plate sultanu danak. Na kraju je sultan izgubio
strpljenje s obojicom. U maju 1458. godine lično je poveo svoju
vojsku iz Jedrena. Dve godine ranije Atina je pala pod tursku
vlast. Zid Heksamilion bio je gomila ruševina. Jedini ozbiljniji
otpor sultanovoj okupaciji došao je iz Korinta, koji se nalazio
pod jurisdikcijom despota Dimitrija. Mehmed je ostavio svoje
artiljerce da opsedaju i bombarduju Akrokorint, a ostatak armije
poveo je na jug da osvoji i uništi Tomin deo Moreje. Napredovali
su do Tripolisa, a zatim do Patrasa, koji se predao. Odatle su
Turci krenuli obalom nazad prema Korintu, prihvatajući predaju
ili prisiljavajući na pokornost svaki grad na koji su naišli duž
svog puta. U avgustu 1458. godine branioci Akrokorinta bili su
primorani da polože oružje.

Uslovi koje je sultan diktirao sveli su vizantijsku

despotovinu Moreju, poslednji ostatak Konstantinove carevine,
na njene nekadašnje granice. Korint, Patras i severozapad
poluostrva potpali su sada pod direktnu tursku vlast. Umur,
Turahanov sin, postavljen je za namesnika. Dimitriju i Tomi
galantno je dozvoljeno da zadrže Mistru i ostatak Moreje, pri
čemu su bili obavezni da plaćaju godišnji danak sultanu i da
svoju teritoriju i svoje obaveze podele između sebe najbolje što
umeju. Sultan je morao sumnjati da će dva brata, koji su i ranije
teško živeli u miru, otkriti da je to nemoguće kada se nađu
zajedno na još ograničenijoj teritoriji. Njegove sumnje ubrzo su
se potvrdile. Posvađali su se odmah čim je on okrenuo leđa.
Toma je opet nagovarao papu da pošalje pojačanje. Dimitrije je
pozvao sultana da ga podrži u borbi protiv brata. Ni jedan ni
drugi nisu imali nikakvog uticaja nad narodom kojim je trebalo
da vladaju. Lokalanim vlastelinima ostavljena je sloboda da se
odaju međuplemenskoj borbi i anarhiji koja im je većinom
odgovarala.249

Možda je sultan bio zabrinut da bi novi papa Pije II,

nekadašnji Eneja Silvije, mogao odgovoriti na poziv despota
                                                            
249
Zakythinos, Despotat, I, 265-60. 
  133
Tome i na stalne opomene kardinala Visariona, te organizovati
krstaški pohod za oslobađanje Moreje. On nije sumnjao u vest
da je papa sazvao zasedanje koncila u Mantovi 1459. godine i
da je poslao Visariona s ostalim izaslanicima kako da zastupa
ideju o krstaškom pohodu u Nemačkoj i drugim zapadnim
zemljama. Poziv je naišao na mali odjek. Ali, sultanu je
nesumnjivo bilo poznato da je papa unajmio 300 vojnika kao
pomoć Tomi, da su oni napustili Ankonu i stigli u Moreju i da su
se upravo pridružili Tominim trupama u napadu na Patras.
Napad je propao, iako je Toma uspeo da povrati Kalavritu iz
turskih ruku. I uz najbolju volju, bilo je teško ovo nazvati
krstaškim pohodom. Plaćenici iz Italije uskoro su izgubili
interesovanje i počeli su da se vraćaju kući a Toma se ponovo
posvađao sa Dimitrijem. Snovi pape Pija II i nade kardinala
Visariona da se može osloboditi zemlja koju je tako dobro
poznavao rastureni su i zaboravljeni u novom bratoubilačkom
ratu između braće poslednjeg cara Konstantina. Krajem 1459.
godine episkop iz Lakedemonije, izvršavajući sultanova
naređenja, udesio je njihov sastanak i naterao ih da se zakunu
da će čuvati mir. Kroz samo nekoliko nedelja oni su opet bili u
ratu.250

Sultanovom strpljenju došao je do kraj. On je morao da se

suoči sa drugim, mnogo hitnijim problemima na Balkanu i u
Maloj Aziji. Došlo je vreme da se zavede red u haosu koji je
vladao u Grčkoj, da se okonča igra sa Morejom kao vazalnom
državom pod otomanskom dominacijom kojom su upravljala
dva preživela despota Vizantijskog carstva. Osvajanje i aneksija
bili su jedino rešenje. U aprilu 1460. godine Mehmed je sakupio
vojsku i lično je poveo prvo na Korint, a potom kraj ruševina
Argosa na Mistru. Despot Dimitrije predao se bez otpora.
Prethodno je poslao svoju porodicu u bezbednost neosvojive
planine Monemvasije. Sedam godina po padu Carigrada, 29.
maja 1460. godine, Mistra je prešla u ruke Turaka. Vizantijska
Sparta, predmet mnogih rasprava Visariona i njegovog učitelja
Plitona, pokorena je tako poslušno. Da je bilo drugačije, bila bi
svedena na „bezvredno tle ' Ovidijeve drevne Sparte, a njene
crkve, palate, biblioteke i umetnička dela možda bi bili uništeni
                                                            
250
Zakythinos, Despotat, I, 262-6. 134 
  134
od strane osvetoljubivih Turaka. U islamu je postojao zakon da
se gradovi koji pruže otpor opljačkaju i razore. Takva je bila
sudbina Carigrada. Takva je, takođe, bila sudbina i nekolicine
gradova u Moreji koji su se usudili da pruže otpor. Muškarci su
masakrirani, njihove žene i deca odvedeni u ropstvo. Sultanovi
vojnici imali su naređenje da se iživljavaju nad stanovništvom.
Izbeglice su se slivale na jug u mletačke luke na Koronu i
Modonu. Poslednji poznati branilac već izgubljene despotovine
Moreje bio je jedan dotle nepoznati član porodice Paleolog, po
imenu Konstantin Graicas, koji je držao Salmenikon u blizini
Patrasa sve do jula 1461. godine.251

Dotle su braća poslednjeg cara Konstantina napustila svoje

položaje. Despot Toma je sa svojom porodicom otplovio za
Modon, odakle je u julu 1460. godine prebegao na Krf pod
zaštitom Mlečana. Sa njima je bio i odani Georgije Sfrances,
koji je na Krfu i umro kao monah oko 1478. godine. U novembru
je Toma otišao za Rim, u nadi da će podstaći krstaški rat koji bi
ga vratio na vlast. Sa sobom je poneo, kao poklon papi, glavu
apostola Andrije koju je doneo iz Patrasa. Papa Pije II, do kraja
romantičan, priredio je Tomi marta 1462. toplu dobrodošlicu u
Rimu. Visarion je predao papi relikviju, a scena darivanja
kasnije je ugravirana na papinoj grobnici u crkvi Svetog Andrije
dela Vale. Toma je nagrađen počastima i mirovinom koju su mu
dodelili papa i kardinali. Još uvek se zauzimao za svoju stvar u
Italiji do svoje smrti maja 1465.252 Njegov brat Dimitrije nije
pobegao posle predaje Mistre. On je ostao u zatočeništvu, ali je
bio povlašćen. Sultan se prema njemu ophodio ljubazno i
obećao mu je imanje u Trakiji. Ipak, prisilio ga je da svoju ženu i
                                                            
251
Zakythinos, Despotat, I, 266-74; Vacalopoulos, Origins of the Greek
Nation, 211-16; Babinger, Mehmed the Conqueror, 175-7. O
Konstantinu Graicasu, videti: PLP, IX. no. 21497. 
252
O poslednjim godinama Tome Paleologa, videti; PLP, IX, no.
21470; Zakythinos, Despotat, I, 287-90; Runciman, The Fall of
Constantinople, 182-4; Setton, The Papacy and the Levant, II: 228-30.
Proslave prilikom predaje relikvije svetog Andrije, opisao je papa Pije II
lično. Memoirs of a Renaissance Pope. The Commentaries of Pius II,
preveo Florence A. Gragg, ed. by Leona Gabel, London 1960, Book
VIII, 241-59. U septembru 1964. god. papa Pavle VI, gestom
ekumenskog prijateljstva, vratio je glavu svetog Andrije crkvi u Patrasu. 
  135
kćer dovede nazad iz izbeglištva sa planine Monemvasije i da ih
preda sultanovoj milosti. Neko vreme Dimitrije je živeo u
udobnosti u Jedrenu, dobijajući adekvatan prilog sa dodeljenih
mu ostrva Imrosa, Lemnosa, Samotrake i Tasosa. Ali, oko
1467. godine izgubio je sultanovu naklonost. Oteta mu je
njegova imovina i poslat je u progonstvo u Didimotiku. Umro je
kao monah 1470. godine; sa njim je umrla i njegova loza.
Dimitrijeva kćerka Jelena već je bila mrtva, a supruga Teodora
nadživela ga je samo nekoliko nedelja.253
Ipak, carska loza Paleologa još uvek nije bila ugašena.
Konstantinov brat Toma umro je 1465. godine. Ali, Tomina linija
bila je ovekovečena u izbeglištvu kroz troje od četvoro dece,
koliko mu je njegova žena Katarina rodila. Ona je bila kćerka
đenovljanskog princa Čenturiona Cakarije, a umrla je na Krfu
gde je i sahranjena avgusta 1462. godine. Najstarija od njenih
kćerki, Jelena Paleologina, udala ce za Lazara, trećeg sina
srpskog despota Đurđa Brankovića. Napustila je Moreju i
nastanila ce u Smederevu, u velikoj tvrđavi koju je njen tast
izgradio na Dunavu. Lazar je bio neprijatne naravi. Kada je
umro u januaru 1458. godine ostavio je Jeleni na brigu tri kćeri.
Sledeće godine sultan Mehmed je osvojio Smederevo, čime se
ugasila despotovina Srbija. Dozvolio je udovici Jeleni da napusti
zemlju; i posle nekog vremena, provedenog u Raguzi, ona je
prešla na Krf da bi se pridružila majci. Umrla je na ostrvu Santa
Mavra, ili Lefkada, u novembru 1473. godine, kao časna sestra.
Nije imala sinova koji bi poneli ime Paleologa.254

Mlađa kćer Tome i Katarine zvala ce Zoja. Kada je imala

šesnaest godina, papa Sikst IV udesio je da se uda za Ivana III,
velikog princa od Moskve, nadajući se da će preobratiti Ruse u
katoličanstvo. Papa joj je obezbedio miraz i svečano proslavio
njenu veridbu s Ivanom u Rimu 1472. godine. Međutim,
venčanje je obavljeno u Moskvi, saglasno pravoslavnom običaju
Zojinih predaka. Rusi su je zvali Sofija. Ova veza između
„Novog Konstantina iz Moskve", kako je Ivan voleo da ga

                                                            
253
Zakythinos, Despotat, I, 285-7; Runciman, The Fall of
Constantinople, 181-2; PLP, IX, no. 21454. 
254
Nicol, Byzantine Family of Kantakouzenos, no. 96; PLP, IX, no.
21364. 
  136
nazivaju, i nećake poslednjeg vizantijskog cara samo je još više
pothranila već postojeće snove da je Moskva „treći Rim". Zoja
je imala četiri sina. Oni su preko nje nasledili amblem sa
dvoglavim orlom, ali ne i ime Pa leologa koje je išlo uz njega.
Ivan IV Grozni bio je njen unuk.255
Dvojica preživelih sinova despota Tome bili su Andrija,
rođen 1453. godine, i Manojlo, rođen 1455. godine. Odgajani su
u Italiji, pod brižnim nadzorom kardinala Visariona. On je od njih
mnogo očekivao i sastavljao im je učene rasprave. Papa Pije II
obezbedio im je mirovinu posle smrti njihovog oca 1465.
godine, ali njegov naslednik Sikst IV nije bio tako velikodušan.
Manojlo je napustio Rim oko 1476. i predao se milosti sultana
Mehmeda koji mu je dao imanje i prihod. Oženio se i dobio dva
sina, Jovana, koji je umro mlad, i Andriju, koji je postao
musliman.256 Tomin prvorođeni sin Andrija Paleolog, najstariji
bratanac poslednjeg cara Konstantina, bio je mišljenja, ništa
manje nego Visarion, da je punopravni naslednik ne samo
vizantijskog prestola već i despotovine Moreje. Papa mu je
dodelio visok položaj i titulu despota, a on je prisvojio za sebe i
titulu imperator Constantinopolitanus. Andrija nije opravdao
poverenje koje je u njega polagano. Posle Visarionove smrti
1472. godine nije imao više nikoga ko bi ga podsećao na
njegove odgovornosti. Oženio se ženom sa rimskih ulica po
imenu Katarina. Papa je zbog toga odbio da ga neko vreme
izdržava, pa je Andrija u dva maha potražio utočište kod svoje
sestre Zoje-Sofije u Moskvi. Vrativši ce u Rim pole 1490.
godine, ubedio je papu da pomogne finansiranje ekspedicije za
oslobođanje Moreje od Turaka. Novac je uložen i potrošen, ali
do pohoda nije došlo. Potom je Andrija zatražio zaštitu i
podršku francuskog kralja Karla VIII i kada je 1494. godine
došao u posetu njegovom dvoru, ustupio je Karlu sva svoja
                                                            
255
G. Vernadsky, A History of Russia, IV, New Haven and London
1959, 17-26; Setton, Papacy and Levant, II, 318-20. 
256
O Manojlu, videti Zakythinos, Despotat, I, 291-2. Poistovećivanje
njegovog sina Andrije sa vojnikom Mesih pašom (Mesih Pasha), koji je
uče-stvovao y neuspešnom turskom napadu na Rodos 1480. god., je
greška. Otac Mesih paše bio je Toma Paleolog Gidos (Thomas
Palaiologos Gidos). M. L. Bi-erbrier, 'Modern descendants of Byzantine
Families', Genealogists' Magazine, 20:3 (1980), 93; PLP, IX, no.
21472. 
  137
prava na vizantijski presto. Za sebe je jedino zadržao titulu
despota Moreje. Kada je 1498. godine Karlo umro, Andrija je
ostao bez zaštitnika i gotovo bez pare u džepu. U aprilu 1502.
godine, neposredno pre sopstvene smrti, sastavio je testament
u kome sve svoje titule ustupa Ferdinandu Aragonskom i Izabeli
od Kastilje. U junu iste godine umro je kao ubogi beskućnik.
Njegova udovica morala je da preklinje papu kako bi dobila
novac za sahranu svog muža. Neki kažu da je Andrija umro bez
dece; drugi da je imao sina Konstantina, koji je 1508. godine bio
zapovednik papske garde. Ruski dokumenti pripisuju Andriji
kćerku Mariju, nepoznatu zapadnim izvorima, koju je njena
tetka Zoja-Sofija udala za princa Vasilija Mihailovića od
Verija.257

Muška linija kuće Paleologa, sporedni naslednici

poslednjeg vizantijskog cara Konstantina, ugasila se početkom
16. veka. Ova dokazana činjenica nije nikad obeshrabrila
pretedente na vizantijsku carsku titulu koji su se sve do
današnjih dana javljali iz različitih krajeva Evrope. Porodica
Paleolog bila je razgranata čak i u doba Vizantije; i nisu svi oni
koji su rođeni pod tim imenom imali direktne veze sa carskom
linijom. Ipak, iskušenje među potonjim Paleolozima da otkriju ili
izmisle vezu sa poslednjim romejskim carevima često je bilo
neodoljivo. Siromašni izbeglica iz Vizantije mogao je trgovati
imenom Paleolog i zadobiti poštovanje, ako ne i mirovinu, od
princa, pape ili kardinala. Mnogi od njih nastanili su se na
severu Italije, u Veneciji, Pezaru ili Viterbu. U XV i XVI veku
brojni Paleolozi bili su u službi Venecije kao „stradioti", odnosno
lako naoružani konjanici. Mletački zapisi često govore o
njihovom „energičnom" junaštvu u službi Serenisima. Teodor
Paleolog, čija je karijera dobro dokumentovana i koji je umro
1532. godine, najverovatnije je poticao iz Mistre. Ostali su bili
Jovan iz kasnog 15. veka, Hanibal i njegov sin Lezinjan oko
1586. godine i Andrija Paleologa Graicas oko 1460. godine
preko koga postojeći Paleolozi u Atini, još uvek iznenađujuće

                                                            
257
O Andriji, videti Zakythinos, Despota, I, 292-5; Runciman, The Fall
of Constantinople, 183-4; Vernadsky, A History of Russia, IV, 122-30;
PLP, IX, no 21426. 
  138
brojni, polažu pravo na lozu.258 Početkom 16. veka izvesni
Lucio ili Livio Andronik Paleolog živeo je u Sent Elpido a Mare
kraj Pezara. Nešto kasnije, u istom veku, teolog Jakov Paleolog
sa Hiosa, koji je postao dominikanac u Rimu i proputovao
Evropu uzduž i popreko, razmetao se svojim carskim poreklom,
izjavljujući da je Andrijin unuk. Njegova teologija zavela ga je u
duboke vode luteranizma, te je, po naređenju pape Grigorija
VIII 1585. godine spaljen kao jeretik. Među njegovom decom
nalazio ce i sin Teodor za koga se zna da je živeo u Pragu
1603. godine. Savremenik Jakova bio je izvesni Panajot ili
Panagiot Paleolog koji je živeo u Beču. Na suđenju za
počinjeno krivično delo on se izjasnio kao punokrvni Paleolog i
„pravi princ Lakedemonije". Uprkos tome, osuđen je kao
varalica i falsifikator.259
Postojalo je verovanje da je grad Viterbo posebno povezan
sa porodicom Paleolog. Do toga se došlo na osnovu tobožnje
etimološke jednačine latinskog vetus verbum (=Viter-bo) i
grčkog palaios logos, što je bio samo još jedan u nizu sumnjivih
dokaza da porodica Paleolog ima svoje korene u ovom gradu.
Ovo je takođe obezbedilo nešto nasleđenog uvažavanja ostalim
nepoznatim Paleolozima koji su se našli zatečeni na severu
Italije u kasnom srednjem veku. Znatan broj dokumenata i
zapisa koji su vekovima ležali prikriveni i neprimećni sama je
sudbina iznela na svetlost dana kako bi podržali geneaološka
tvrđenja.260 Postojala je, međutim, starija grana porodice na
severu Italije. Ona je poticala od sinova cara Andronika II
                                                            
258
С. N. Sathas, Documents inédits relatifs à l'historié de la Grèce VH-IX:
Documenta feudatorios Graecos, strathiotas dictos, illustrantia, Paris 1888-90.
Marian-na Kolybas, Geôôcopoç ПсЛашА.6уос, Thesaurismata, 10 (1973), 138-
62. O Граица-cy и Палеолозима из Атине, видети: D. G. Kambouroglou,
Mvrmeîa ттјс 'Ioxopîaç -tov 'AOTivaicov, III, Athens 1892, 251-6. A. Th.
Papadopulos, Versuch einer Genealogie der Palaiologen, Munich 1938, nos.
180-2. 
259
R. Dostâlova-Jenistovâ, 'Jakob Palacologus', Byzantinische Beiträge, ed. J.
Irmscher (Berlin, 1964), 153-75; P. Mallat, 'Byzantinische „Kaiserenkel" in
Wien', Adler. Zeitschrift für Genealogie und Heraldik, II (1982), 279-81. 
260
Viterbo ce smatra domom Paleologa, no Martin Crasius-u, Turco-graecia,
Lib. III, 344, из 1584. god. Videti Ј. F. Vannier, 'Les Premiers Paléologues.
Etude généalogique et prosopographique', y J. C. Cheynet and J. F. Vannier,
Etudespro-sopographiques (Paris, 1986), 123-87, посебно 129-31; A. Guillou,
'Faux byzantins des archives italiennes', Studi in onore di Riccardo Filangieri, I,
Naples 1960, 130-43. 
  139
Paleologa i njegove druge žene Jolande-Irine od Monferata. Da
bi napakostila suprugu, ona je svom najstarijem sinu Teodoru
dodelila naslednu titulu markiza od Monferata 1306. godine i
nastanila ga u Lombardiji zajedno sa njegovom suprugom
Đenovljankom. Ova loza ugasila se 1533. godine smrću
Đanđorđa koji nije imao zakonitiog naslednika. Ipak, izgleda da
se ime Monferat-Paleolog održalo na grčkom ostrvu Kefalonija
sve do XVII veka. Međutim, oni koji su ga nosili nisu mogli
polagati pravo na vezu sa porodicom poslednjeg vizantijskog
cara.261

S druge strane, Paleolozi s ostrva Siros tvrdili su za sebe

da su potomci sina Andronika Paleologa, despota u Solunu koji
je 1429. godine umro u Carigradu i koji je imao najmanje dvoje
dece. Drugi ogranak porodice izvlači svoje poreklo unazad od
cara Manojla II, preko njegovog sina Teodora, despota Moreje i
brata poslednjeg cara Konstantina. Za Teodora se inače
govorilo da ima nezakonitog sina Manojla Petrusa. Preživeli
Paleolozi na Malti i u Francuskoj ponekad govore da su njegovi
potomci. Jedan od njih bio je francuski diplomata i pisac Moris
Paleolog, preminuo 1944. godine, koji je bio veoma ponosan na
svoju carsku krv, iako su njegovi preci bili zapravo Rumuni.262
Rumunski ogranak porodice potiče iz XVIII veka, kada su Turci
poverili principate Moldaviju i Vlašku prinčevima grčkog porekla.
Oni sy bili izabrani iz bogate i uticajne grčke trgovačke

                                                            
261
A. E. Laiou, 'A Byzantine Prince Latinized: Theodore Palaeologus, Marquis
of Montferat', B, 38 (1968), 386-410. PLP, IX, no. 21465. P. Mallat, 'Die
Palaiolo-gen nach 1453', Akten XVI Internationaler Byzantinistenkongresses (=
JOB, 32:6, Vienna 1982), 9-18; M. D. Sturdza, 'Paléologue de Montferrat', y:
Dictionnaire Historique et généalogique des grandes familles de Grèce
d'Albanie et de Constantinople, Paris 1983, 543-6. 
262
O Androniku Paleologu i njegovim tzv. naslednicima, videti: PLP, IX, no.
21427; A. Sideras, 'Neue Quellen zu Andronikos Palaiologos', BZ, 80 (1987), 3-
15; Mallat, 'Die Palaiologen', 12-13. C. A. Gauci and P. Mallat, The Palaeo-
logos Family. A Genealogical Review, Malta 1985, table 15. O Manojlu Petrusu
i njegovim tzv. naslednicima, videti: Mallat, 'Byzantinische „Kaiserenkel"', 282-4.
Među njima su bile dve grane porodice De Vigo Aleramico Lascaris Paleologo
koje cy volele da prikazuju kako vode poreklo sve do cara Nerona. Gauci and
Mallat, The Palaeologos Family, tables 17 and 18. Postojali cy i Paleolozi koji cy
živeli y Grčkoj i Turskoj, neki od njih, kao na primer Andrija, unuk de-spota
Tome, postao je musliman. Videti: е. g., N. Beldiceanu, 'Un Paléologue inconnu
de la région de Serrés', B, 41 (1971), 5-17; Sturdza, Dictionnaire, 374. 
  140
zajednice okupljene oko pravoslavne Patrijaršije u Carigradu, u
oblasti zvanoj Fanar. Bili su poznati kao Fanarioti, a među njima
su se nalazili i neki koji su sebe nazivali Paleolozima i hvalili se
svojim carskim poreklom. Neki od njih bili su povezani sa
Fanariotima preko Dunava, u današnjoj Rumuniji. Međutim,
izgleda da nijedan Paleolog nije dostigao toliko željenu i unosnu
titulu gospodara ili princa Moldavije ili Vlaške. U borbi za
prevlast njih su potisnuli oni Fanarioti koji su, što je takođe vrlo
sumnjivo, tvrdili da su potomci carske porodice Kantakuzin ili
vizantijskih porodica manje plemenite krvi, kakve su bile
Argiropuli i Mavrokordati.263

Još jedan navodni naslednik Teodora, despota Moreje, bio

je Jovan Antonije Anđelo Flavije Komnin Laskaris Paleolog, koji
je sam sebe opisao kao „Princepes de génère Imperatorum
Orientis" Umro je u Beču 1738. godine. Imena Anđelo i Flavije
preuzeo je od svog poštovanog pretka, cara Isaka II Anđela
(Flavija) za koga se pretpostavljalo da je 1191. godine oživeo i
obnovio Konstantinov carski red svetog Đorđa. Poslednji veliki
majstor reda koji je pripadao njegovoj porodici bio je izvesni
Đovani Andrea Anđelo Flavije Komnin Laskaris Paleolog, duks
Tesalije, princ od Makedonije, grof Drivasta, Drača itd. Budući
da je bio bez potomaka, on je svoja ovlašćenja i svoj red 1697.
godine prepisao vojvodi od Parme, Frančesku I Farneziju.264
Pripadnici Konstantinovog reda svetog Đorđa verovali su da je
red, prvi te vrste, osnovao Konstantin Veliki 312. godine.
Njegova istorija, razumljivo, rođena i negovana isključivo u
mašti, dala je povoda za manipulacije nebrojenim falsifikatorima

                                                            
263
N. Iorga, Byzance après Byzance, Bucharest 1935: A. E. Vakalopoulos,
'IrjTopia xoù N£OeA.X.T)VUJHOt>, II, 2nd edn, Thessaloniki 1976, 418-23: C.
Mango, 'The Phanariots and the Byzantine Tradition', y R. Clogg, ed. The
struggle for Greek Independence, London 1973, 41-66. 
264
Postoji mnogo radova iz 17. veka posvećenih istoriji i običajima
Konstantinovog Reda. Videti: e.g., E. Legrand, Bibliographe hellénique ou De-
scription raisonnée des ouvrages publiés par des Grecs au dix-septième siècle,
V, Paris 1903, nos. 34, 49, 50, 53, 54, 121, 133, 134, 152, 164, 234, 252. F.
Schizzi, Sulla Mili-zia Constantiniana Memoria Storica del Conte Folchino
Schizzi, Milan 1828; Sturdza, Dictionnaire, 546; Mallat, 'Byzantinische
„Kaiserenkel"', 281-4; A. Pippidi, '„Fables, bagatelles et impertinences". Autour
de certaines généalogies byzantines des XVIe -XVIIIe siècles', Etudes
byzantines et post-byzantines, 1, Bucharest 1979, 269-305. 
  141
i lovcima na titule od XVII veka do danas. Najproduktivniji od
njih u XIX veku bio je bogati grčki trgovac sa Hiosa Dimitrije
Rodokanakis, koji je živeo y Londonu, postao britanski
državljanin i počastvovao sebe titulom Njegovo carsko
veličanstvo princ Rodokanakis. On je bio neumoran u izradi i
izmišljanju dokaza koji je trebalo da podrže njegovo pravo na
vizantijski presto i titulu velikog majstora Konstantinovog reda
svetog Đorđa, u izdavanju skupih i razrađenih genealoških
tablica i čitave serije lažnih dokumenata kojima je dokazivao
svoje stanovište. Kritika i razumno pobijanje njegovih tvrdnji još
su više podsticali njegov pronalazački dar na nove podvige.
Konačno je francuski naučnik Emil Legran nizom nepobitnih
dokaza stao na put Rodokanakisovim fantazijama, mada je ovaj
pre toga uspeo da nabavi potvrdu o priznanju svog plemićkog
porekla od britanskog Forin ofisa, Vatikana i nekoliko evropskih
sudova.265
Drugi vizantijski viteški red bio je onaj za koji se smatralo
da ga je u Janjini osnovao juna 1290. Nićifor Komnin Anđeo,
despot Epira od 1267. do 1296. godine. Bio je poznat pod
imenom Konstantinov anđeoski red svete mudrosti (svete
Sofije) pod upravom svetog Vasilija iz Cezareje. Vredan je
pomena samo zato što se tvrdilo, na osnovu falsifikovanih
dokumenata, da je Konstantin XI Paleolog 1452. godine
darovao privilegijama velike majstore reda. Za jednog od njih,
koji je no sopstvenom tvrđenju bio poslednji direktni naslednik
despota Epira, rečeno je da je umro 1860. godine u Palermu.
Grad Janjina proizveo je mnoge istorijske nastranosti. Viteški
red, koji je blagoslovio poslednji car Konstantin, svakako je
najbizarnija i najmanje moguća od njih. Za one koji veruju u
                                                            
265
H. I. H. the Prince Rhodocanakis, The Imperial Constantinian Order
of St George. A Review of Modern Impostures and a Sketch of its True
History, London 1870. Rhodocanakis, Reply to a Criticism in The
Saturday Review on the Imperial House of Rhodocanakis, Westminster
1870, 20; Genealogia della Imperiale Casa Rhodocanakis di Scio
(Four Genealogical Tables: n. d.); / Principi Rhodocanakis di Chio e
l'Impériale Or-dine Constantiniano di S. Giorgio, giornale Araldico-
genealogico, Anno IX. N. 12, Pisa 1882, 1-18. E. Legran je 1895.
godine srušio slučaj 1Rodokanakisv, bogatom dokumentacijom,
Dossier Rhodocanakis. Etude critique de bibliographie et d'histoire
littéraire, Paris 1895, 206. 
  142
ovakve institucije uzaludno je ukazivati na to da su zapadnjačko
ustrojstvo reda i njegovi heraldički grbovi bili nepoznati u
vizantijskom svetu.266

„Princ" Rodokanakis ili nije znao ili ga se jednostavno nije

ticalo da je u Irskoj, generaciju pre njega, postajao jedan
pretendent na njegov carski presto. Nikolas Mekdonald Sarsfild
iz Djuk Strita u Veksfordu uputio je 1830. godine peticiju, prvo
lordu Aberdinu, a potom i lordu Palmerstonu, zahtevajući da se
prizna njegovo nasledno pravo na presto u nedavno osnovanoj
Kraljevini Grčkoj, koja je ponuđena mladom Leopoldu od Saks-
Koburga. Leopold je to mudro odbio. Sarsfild je opisao sebe
kao „grofa od Sarsfilda iz reda istinitog naslednika i zastupnika
svog carskog pretka Konstantina (sic!) poslednjeg grčkog cara,
u Carigradu palog od Turaka". Priložio je i ogromno, gusto
ispisano genealoško stablo, prateći svoje poreklo od irskog
kralja Dermota, s jedne i Paleologa, s druge strane. Mašta mu
je bila razvijenija od pismenosti. Neprijatno iznenađen
neuljudnošću lordova koji nisu obratili pažnju na njegovu
peticiju, grof Sarsfild iz Djuk Strita u Veksfordu predložio je da
prezentuje svoj slučaj francuskom kralju Karlu X, ruskom caru,
pruskom kralju i papi. Možda je to i učinio. Pismo koje je uputio
kralju Viljemu IV postoji u rukopisu. Ali, ponovo je ostao bez
priznanja. Po svemu sudeći, irski pretendent na Konstantinov
presto nije stigao dalje od svog Veksforda.267

Ipak, Rodokanakis je znao za vezu Engleza sa prestolom i

titulom Konstantina Paleologa i iskoristio ju je u najvećoj
mogućoj meri da bi pridao stvarnu vrednost svojim sopstvenim
genealoškim fantazijama. Na unutrašnjem zidu parohijske crkve
u Landalfu kraj Plimuta, u pokrajini Kornvol, nalazi se bronzana
spomen-tabla izvesnog Teodora Paleologa, preminulog 1636.
godine. Tekst na njoj, koji je reprodukovan već mnogo puta,
sledeće je sadržine:

                                                            
266
Videti: e. g., Tommaso li Pira, Breve istoria della Despotal Casa
Ange-lo, o de Angelis, di Epiro, Palermo 1939. 
267
A. C. F. Beales, "The Irish King of Greece', Journal of Hellenic
studies, 51 (1931), 101-5. 
  143
 „Ovde počiva telo Teodora Paleologa
iz Pezara u Italiji, potomka carske
loze poslednjeg hrišćanskog cara Grka,
koji je bio sin Kamila sina Prosperovog
sina Teodorovog sina Jovanovog
sina Tominog drugog brata Konstantina
Paleologa osmog sa tim imenom i poslednjeg
u koji je vladao Carigradom dok ga nisu
osvojili Turci, koji je oženio Meri
kćer Viljema Bolsa iz Hedlija u
Safolku: i imali su petoro dece Teo
dora, Jovana, Ferdinanda, Mariju i Doroti i
rastao se sa životom u Kliftonu 21. januara 1636."

Teodor Paleolog, koji je 1636. godine umro y Kliftonu, a

potom sahranjen u Landalfu, verovao je, dakle, da je direktan
potomak kroz četiri generacije Tome Paleologa, brata
poslednjeg cara Konstantina. Nasledna linija izgleda prilično
verodostojno, sve do mesta na kome se kaže da je
Konstantinov brat imao sina Jovana. Konstantinov prijatelj i
porodični hroničar Georgije Sfrances bio je veoma pedantan u
beleženju imena i datuma vezanih za sve članove porodice.
Dvojica Tominih sinova o kojima je pisao bili su Manojlo i
Andrija. Drugih nema. Prvi i jedini ugledni autoritet koji je, pišući
o tome 1648. godine, pripisao Tomi trećeg sina po imenu Jovan
jeste Lav Alacijus.268 Genealoško stablo, urezano na spomeniku
Teodora Paleologa y Kornvolu i ukrašeno dvoglavim carskim
orlom, ima grešku u svojoj prvoj grani. Dosta se raspravljalo o
tome da li je tobožnji Jovan bio Tomin nezakoniti sin ili je
njegovo pravo ime bilo Leone. Nijedna sugestija nije ubedljiva.
Jedino što se, sa manje ili više pouzdanja, može reći to je da je
Teodor bio potomak jedne od nekoliko porodica Paleologa za
koje se zna da su živele u Pezaru u severnoj Italiji tokom XV i
XVI veka, a koje su kasnije tvrdile da su u srodstvu sa carskom
vizantijskom kućom.269
                                                            
268
Leo Allatius, De ecclesiae occidentalis atque orientalis perpétua
consen-sione, col. 956: '...Andrea, manuele et Ioanne Thomae
Palaeologi Despotae filiis 
269
 Izgleda da je taj napis prvi put štampala Vyvyan Jago (касније Arundell), 'Some Observations on 
a Monumental inscription in the Parish Church of Landulph, Cornwall', Archaeologia, or
  144
 Teodorova sopstvena karijera i sudbina njegove porodice
ipak nisu sasvim bez značaja. Teodor je rođen oko 1560.
godine i bio je nećak dva gospodina iz Pezara, Aeonida i
Scipliona Paleologa. Sva trojica su osuđeni za pokušaj ubistva.
Teodor je prognan iz Italije, odakle je krenuo za Englesku, gde
je našao službu kao najamni ubica i vojnik kod erla od Ainkolna.
Kao što njegov zapis govori, 1600. godine oženio se sa Meri,
kćerkom Viljema Bolsa iz Hedlija u Safolku. Venčanje je
održano u Kotingemu u Jorkširu. Nzegovo prvo dete, Teodor,
rođeno je samo desetak sedmica kasnije, ali je umrlo
septembra 1601. godine. Imao je još tri sina i tri kćerke, jer
zapis pominje samo one koji su preživeli detinjstvo. Poznato je
da se borio kao vojnik u Holandiji između 1609. i 1621. godine i
da je živeo u Plimutu pre nego što se smestio u naselju Klifton u
Landalfu, pokrajina Kornvol. Zapisnik u Ekseter katedrali beleži
kao datum Teodorove sahrane 20. oktobar 1636. godine, a ne
kako to stoji na ploči 21. januar. Njegov grob je 1795. godine
slučajno otvoren i tom prilikom je otkriven hrastov kovčeg. Kada
je podignut poklopac, pokazalo se da je telo u odličnom stanju.
Moglo ce videti da je Teodor Paleolog bio vrlo visok čovek jakog
orlovskog nosa i dosta duge sede brade.
Njegova najstarija kćerka Doroti udala se 1656. godine za
izvesnog Viljema Arundela iz Kliftona. Jedna beleška u knjizi
venčanih navodi da je ona bila carskog porekla (Dorothea
Paleologus de Stirpe imperatorum). Kako je tada imala pedeset
godina, malo je verovatno da je imala dece. Ona i njen muž
sahranjeni su u Landalfu 1681. i 1684. godine. Teodorova
mlađa kćerka Meri, koja se verovatno nikada nije udavala,
umrla je 1674. godine; njegova treća kćerka umrla je mlada. Što
se tiče trojice njegovih sinova, Jovan Teodor Paleolog rođen je
1611. godine i poznato je da je trideset godina kasnije bio na
                                                                                                                     

Miscellaneous Tracts relating to antiquities, 18 (1817), 83-96. Такође

видети: J. T. Towson, 'A Visit to the Tomb of Theodore Palae-ologus',
Transactions of the Historic Society, Liverpool 1857, 213-23. Међутим,
нај-већи део онога што следи добијено je из много потпунијег
описа, написа са споменика и Теодора Палеолога и његове
породице - Canon J. H. Adams, Journal of the Royal Institution of
Cornwall, n. s., 6:2, Truro 1970, 95-120. Видети такође: E. Legrand,
'Les Paléologues anglais', y Dossier Rhodocanakis, 69-80; Gauci and
P. Mallat, The Palaeologos Family, table 6. 
  145
Barbadosu, u zapadnoj Indiji. Teodor junior, rođen 1609.
godine, postao je kapetan britanske vojske, umro je 1644.
godine i sahranjen je u Vestminsterskoj palati, ne zbog svog
carskog nasleđa već zato što se u građanskom ratu borio protiv
rojalista na strani Parlamenta. Konačno, postojao je i Ferdinand
Paleolog, rođen oko 1615. godine. On je takođe postao vojnik,
ali je emigrirao na Barbados pre nego što je počeo građanski
rat. Izgleda da su on i njegov brat Jovan tamo otišli da bi se
pridružili rođacima po svojoj majci Meri Bols, koji su se već
nastanili na Barbadosu. Oni su bili među prvim naseljenici, jer
ostrvo nije kolonizovano sve do 1620. godine. Ferdinand je
stekao mali zemljišni posed, oženio se gospođicom Rebekom
Pomfrit i dobio sina Teodorijusa. Ostao je sačuvan njegov
testament, datiran na septembar 1670. godine. Ferdinand je
umro u oktobru 1678. i sahranjen je na Barbadosu. Tu su ga
dugo pamtili kao „grčkog princa iz Kornvola". Kada je 1844.
godine otvoren njegov grob, otkriveno je da je Ferdinand
sahranjen sa nogama okrenutim ka istoku, „po grčkom običaju",
kao i da je bio, poput svog oca, izuzetno visok. U porti crkve
Svetog Jovana na Barbadosu podignut je 1906. godine
spomenik sa natpisom „Ferdinandu Paleologu, potomku carske
loze poslednjih hrišćanskih careva Grčke". Njegov sin
Teodorijus ili Teodor, nazvan u grčkom maniru po svom dedi,
postao je mornar, vratio se u Englesku i 1693. godine umro u
Korunji, u Španiji. Oženio se Martom Bredberi sa Barbadosa,
imao je sina, rođenog u Stepniju u Londonu, a možda takođe i
kćerku.

Krajem 19. veka, pošto je okončan rat za nezavisnost,

privremena vlada oslobođene Grčke uputila je u Zapadnu
Evropu delegaciju sa zadatkom da otkrije ima li živih potomaka
carske porodice Paleolog. Delegacija je posetila Italiju i ostala
mesta za koja se znalo da su pružila utočište porodicama
izbeglim iz Grčke; i na svom putu stigla je i u Landalf u
Kornvolu. Ali, žive simbole svog izgubljenog carstva nisu
našli.270 U Engleskoj je ipak bilo, a možda još uvek ima , onih
koji su polagali pravo na srodstvo sa poslednjim vladarima
                                                            
270
В. Burke, Vicissitudes of Families, and Other Essays, by Sir
Bernard Burke, Ulster King of Arms, 2nd edn, London 1859, 198-201. 
  146
Carigrada. Kada je 1862. godine kralj Oton proteran iz Grčke,
neki Teodor Paleolog, verovatno sa Mal-te, mada u tom
trenutku stanovnik Engleske, isticao je svoja nasledna prava na
grčki presto. Nzegovo ime je uklesano na grobnoj ploči humke
koja pripada njegovoj udovici, na grčkom groblju u Zapadnom
Norvudu, južni London: „Teodor Atardo di Kristifor de Buljon,
princ Nićifor Komnin Paleolog (naslednik i pretendent na grčki
presto 1863)". Umro je 1912. godine y osamdeset devetoj
godini. Nzegova udovica zvala ce Laura, kćerka Nikolasa
Testaferata Marćeze di Noto sa Malte i, no svemu sudeći, bila
je y rodu sa jednom velikom damom koja je počivala y
Zapadnom Norvudu, princezom Evgenijom Nićifor Komnin
Paleolog, rođenom 1849, a upoko-jenom 1934. godine. Natpis
na njenom spomeniku opisuje je kao „potomka grčkih
vizantijskih careva". Bila je udata za Kola Edmunda Vikama,
PA, koji je umro 1907. godine. Imali su če-tiri sina. Najstariji od
njih, takođe sahranjen u Norvudu, preminuo je 1900. y svojoj
dvadesetoj godini i opisan je kao: „Konstantin Daglas princ
Paleolog". Sva trojica njegove braće postali su oficiri britanske
vojske i na njihovom zajedničkom nadgrobnom spomeniku piše:
„Prinčevi kuće Paleolog", mada su oni izgleda više voleli da ce
nazivaju „Kristifor de Buljon Vikam".271
Nešto manje podoban pretendent vizantijskog nasled-stva
bio je poštar Arči Vajt-Paleolog, koji je 1970. godine izjavio da
je grčkog porekla , potomak carske porodice iz Carigrada.
Nzegov pradeda ce vratio u Grčku posle 1821. godine kako bi
dokazao svoja nasledna prava na presto, ali niko ga nije
saslušao. Arči je spomenuo da je njegovo pravo ime bi-lo princ
Robert Viler Paleolog; takođe je ispričao da y Engleskoj živi još
mnogo Paleologa koji ce s vremena na vreme oblače u svoje
carske odore i održavaju skupove na kojima ce jedni drugima
obraćaju sa „princ" i „princeza".272
                                                            
271
Malteške porodice Di Cristoforo, Attardo de Bouillon и Testaferrata
tvrdile cy za sebe da su potomci Paleologa. To pitanje su delimično
objasnili Gauci and P. Mallat, The Palaeologos Family, tables 19 and
21. 
272
Videti: B. Tsimpidaros, Ot "EXkr\veq axr|V 'Ayy^ia, Athens 1974,
18-19. William Thomas Palaeologus 'de Stirpe imperatorum', rođen
1828, a umro 5. jula 1873, leži sahranjen y porti y Newton, Valence
blizu Selborna y Hempširu. 
  147
 Čini se da još uvek tinja žar vatre i slave poslednjeg
hrišćanskog vladara Carigrada. Poslednji koji ga je raspirio bio
je još jedan Englez, Piter Frensis Mils iz Njuporta na ostrvu
Vajtt, koji je umro januara 1988. u svojoj šezdeset prvoj godini.
Dugo je sam sebe nazivao princ Petar Paleolog, mada je
takođe voleo da ga počastvuju titulom „Njegovo carsko
veličanstvo Petar I, despot i avtokrator Rimljana, princ
Paleolog". U zaglavlju njegovih pisama bila je odštampana titula
velikog majstora „Ordo Imperialis Constantinianus Militaris
Sancti Georgii". Nzegov pečat prikazivao je dvoglavog orla.
Nzegov carski kancelar ili kuropalat, koji je takođe bio ubeđen u
svoje carsko poreklo, živeo je u Dankinilu, u Irskoj. Titule koje je
Piter, ili Petar, prisvojio bile su isključivo njegov lični izum.
Ponekad je takođe nazivao sebe i duksom Moreje. Ipak, njegov
zahtev da mu se prizna poreklo od porodice Paleolog zaslužuje
nešto više pažnje. Jer, iako mu je otac bio prostodušni
gospodin po imenu Frenk Mils s ostrva Eli, njegova majka bila
je gospođa Robina Kolenat, kćerka Semjuela Kolenata,
vodoinstalatera iz Nitona s ostrva Vajt. Petar se uvek odnosio
prema njoj kao prema princezi Robini Kolenat-Paleolog,
izjavljujući da je upravo preko svoje majke došao do vizantijskih
titula. Uverenje da je kuća Paleologa bila povezana sa
porodicom Kolonet, Kolnet, Kolnat ili Kolenat nije novo.273 Raniji
genealozi zalagali su se da dokažu da je izvesni Jovan Laskaris
Paleolog od Kolneta, koji se 1558. godine u Viterbu, oženio
Marijom Kolnat Foka, kćerkom princa Metjua de Koloneta i
njegove žene, kćerke Uzun Hasana, turskog kana iz plemena
Bela ovca ili Ak Kojinli, gospodara Diarbakira u Persiji. Jedan od
sinova Marije Kolenat i Jovana Laskarisa Paleologa bio je
Ričard Komnin Foka Paleolog od Koloneta koji se u
Sautemptonu oženio Džoanom Dauntsi, kćerkom ser Džona
Dauntsija, rođakom Henrija VIII, nastanio u Koumbliju na ostrvu
Vajt i tu umro 1551. godine.274
                                                            
273
Gauci and P. Mallat, The Palaeologos Family, tables 6 и 10. Za ime Kolonet ili Kolnet je
rečeno da je dobijeno iz vizantijskog lajtmotiva ili no provinciji Koloneia u Maloj Aziji. 
274
Činjenice ili fikcije, ovde navedene, dobijene su uglavnom iz privatne korespodencije sa
pokojnim 1princomv Petrom Paleologom, sa dr F. S. Stych из Luke (Lucca), са Cesare
Sabatucci Marquis Flaviјем iz Rima, sa profesorom Р. MallatOM из Беча i sa gdin. G.
Colenett-ом из Лидса. Prinčeve fantazije konačno je 1razbiov С. D. Webster, 'The
Palaeologus Legend', The Genealo gists' Magazine, 22:10 (June, 1988), 367-70. Posebno
sam zahvalan profesoru A. A. M. Bryer-y što je velikodušno podelio sa mnom rezultate
svojih istraži-vanja o misteriji Paleologa sa ostrva Vajt. 
  148
 Nećemo više stavljati na probu čitaočevo strpljenje,
tragajući za carskom prošlošću princa Petra s ostrva Vajt. On je
voleo da misli, mada to nikada nije mogao da dokaže, da je
njegova majka bila potomak Viljema Kolenuta, sina Ričarda
Paleologa od Koloneta, za koga se tvrdi da je živeo u
Koumbliju. Jedan ozbiljan i studiozan tekst o Kolonetima s
ostrva Vajt napisao je 1958. godine kontraadmiral Noel Rajt.
Princ Petar, alias Piter Mils, suprtstavio mu se pamfletom pod
nazivom Carski Paleolozi u Engleskoj od 1400. do 1965.
godine, potpisavši se pseudonimom grof A. A. Sedington.
Poslednji put ovom temom bavio ce C. D. Vebster, okružni
arhivar ostrva Vit, koji je admiralovu studiju opisao kao „časno
istraživačko delo", dok je Pseudo-Sadingtonov odgovor osudio
kao „istorijsko đubre". Čini se da je samozvani princ, car,
despot i duks bio samo još jedan engleski ekscentrik. Nije bila
retkost videti ga kako šeta ulicama Nzuporta „duge, lepršave
sede kose, u sandalama bez čarapa i sa nekakvom medaljom ili
vojnim ordenom vezanim oko vrata". On je očigledno bio žrtva
sopstvene uobrazilje. Prva žena, majka njegove dece, napustila
ga je 1975. godine. Njegova druga žena, kojom se oženio deset
godina kasnije, pobožno i verno nastavila je da brani svoju
prisvojenu titulu Njeno carsko visočanstvo Patricija Paleologina,
carica Rimljana. Knjiga o genealogiji visokog plemstva
(Debretts Peerage) poricala je da ima bilo šta sa Petrom. Ipak,
neke novine su o njemu pisale. Kada je umro u Ventnoru 2.
januara 1988. godine Tajms, Dejli Telegraf i Okružne novine
ostrva Vajt objavile su nekrolog o Njegovom carskom
veličanstvu Petru I Paleologu. Njegov sin Nikola najzad se
osetio slobodnim da kaže istinu i da izloži zasluženom
ismevanju ludosti svoga oca koje su čitavoj porodici donele
toliko neprijatnosti. Učinio je to sa priličnim zadovoljstvom i ne
bez zlobe u lokalnim novinama i Tajmsu, optužujući „prinčeve"
pretenzije kao „ kompletnu i potpunu prevaru" i izražavajući
nadu da je „duh princa Paleologa" jednom zanavek pokopan.275

                                                            
275
The Isle of Wight County Press, 15. January 1988; The Times, 23
January 1988. Korisna lista imena Grka koji nose ime Paleologa data
je y: MeyâXr\'FÂAnviKT) 'ЋукикХоптбеш, XIX, Athens 1932, 416-29,
and Supplement, IV, Athens 1963, 93. 
  149
 Verovatno ima još onih koji polažu pravo na nasledstvo
carske vizantijske porodice Paleolog. Međutim, ako bi čak i
uspeli da dokažu svoje zvanje, oni bi bili samo sporedni
potomci. Jer, poslednji car Konstantin umro je bez dece i
neoženjen. Bila je to jedna u nizu nesreća koje su uporno
pratile njegov tegobni život. Kada su 1397. godine Turci bili na
kapijama Carigrada, Konstantinov otac Manojlo II uputio je
Gospodu sledeću molitvu: „Gospode Isuse Hriste, ne daj da se
među hrišćanima priča kako je grad sa svim svojim svetim i
uzvišenim spomenicima vere pao nevernicima u ruke za moje
vladavine".276 Bila je to nesreća koja je zadesila njegovog sina
Konstantina Paleologa, poslednjeg vizantijskog cara. I on se
molio, radije da pogine nego da ostane u životu i vidi posledice
osvajanja. Imao je sreće utoliko što je njegova poslednja
molitva uslišena.

                                                            
276
Ducas, 85. Nicol, Last Centuries of Byzantium, 320. 
  150