Iskustvo kao metoda

Zadatak formulisanja prihvatljive definicije ideje ''empirijske nauke'' nije bez svojih
teškoća. Neke od njih nastaju iz činjenice da mora biti više teorijskih sistema sa logičkom
strukturom
veoma slično onoj koja, u ma koje određeno vreme predstavlja prihvaćeni sistem empirijske
nauke.
Ova situacija ponekad se opisuje tako što se kaže da ima veoma mnogo-po svoj prilici,
beskonačan
broj- ''logički mogućnih svetova''. Ipak, sistem koji nazivamo ''empirijskom naukom'' treba da
predstavlja samo jedan svet: ''realni svet'' ili ''svet našeg iskustva''. Da bismo malo više precizirali
ovu
ideju, mogli bismo da razlikujemo tri zahteva koje mora da zadovolji naš empirijski teorijski
sistem.
Prvo, da bi mogao da predtavlja neprotivrečen, mogućan svet, on mora da bude sintetički. Drugo,
on
mora da zadovoljava kriterijum razgraničavanja, tj. ne sme da bude metafizički, več mora da
predstavlja svet mogućnog iskustva. Treće, on mora da bude sistem koji se na neki način
razlikuje od
drugih takvih sistema kao onaj koji predstavlja naš svet iskustva.
''Iskustvo'' se javlja kao karakteristična metoda pomoću koje jedan teorijski sistem može da se
razlikuje
od drugih, tako izgleda da se empirijska nauka ne odlikuje samo svojom logičkom formom već,
uz to, i
svojom osobenom metodom.
Opovrgljivost kao kriterijum razgraničavanja
Kriterijum razgraničavanja svojstven induktivnoj logici ekvivalentan je zahtevu da svi
iskazi empirijske nauke moraju biti takvi da se može konačno odlučivati u pogledu njihove
istinitosti i
pogrešnosti, da moraju biti podložni ''konačnom odlučivanju''. To znači da njihova forma mora
da bude
takva da je logički mogućno kako njihovo potvrđivanje, tako i njihovo opovrgavanje.
Problem empirijske osnove
Problemi empirijske osnove tj. problemi koji se tiču empirijskog karaktera singularnih
iskaza i načina na koji se oni proveravaju-u logici nauke igraju takvu ulogu koja se unekoliko
razlikuje
od uloge većine drugih problema koji će nas interesovati. Većina tih problema stoji, naime, u
uskoj vezi
sa praksnom istraživanja, dok problem empirijske osnove pripada skoro isključivo teoriji
sistema.
Naučna objektivnost i subjektivna ubeđenost
Reči ''objektivno'' i ''subjektivno'' su filosofski termini, tesko opterećeni nasleđem
protivrečnih upotreba i diskusijom bez kraja i zaključka.
Poperova upotreba termina ''objektivno'' i ''subjektivno'' ne odstupa mnoga od Kantova. On
upotrebljava reč objektivno da označi da bi naučno saznanje trebalo da bude takvo da se može
opravdati nezavisno od bilo čije ćudi: opravdanje je ''objektivno'' ako u principu od svakog može
da
Naučna objektivnost i subjektivna ubeđenost
Reči ''objektivno'' i ''subjektivno'' su filosofski termini, tesko opterećeni nasleđem
protivrečnih upotreba i diskusijom bez kraja i zaključka.
Poperova upotreba termina ''objektivno'' i ''subjektivno'' ne odstupa mnoga od Kantova. On
upotrebljava reč objektivno da označi da bi naučno saznanje trebalo da bude takvo da se može
opravdati nezavisno od bilo čije ćudi: opravdanje je ''objektivno'' ako u principu od svakog može
da
bude provereno i shvaćeno. Poper smatra da se naučne teorije nikad ne mogu potpuno opravdati
ili
verifikovati, ali da su one ipak proverljive. Govori da objektivnost naučnih iskaza laži u činjenici
da
mogu da budu intersubjektivno provereni.
Reč ''subjektivno'' Kant je primenio na naša osećanja ubeđenosti. Ona mogu nastati, na primer, ''u
skladu sa zakonima asocijacije''. Objektivni razlozi mogu isto tako da posluže kao ''subjektivni
uzroci
prosuđivanja'', utoliko što o tim razlozima možemo da razmislimo i uverimo se u njihovu
ubedljivost.
Poper smatra da neko subjektivno iskustvo ili osećanje ubeđenosti ne može nikada da opravda
jedan
naučni iskaz i da u okvirima nauke ne može da igra nikakvu drugu ulogu sem objekta jednog
empirijskog istraživanja. Bez obzira na to koliko to osećanje ubeđenosti može biti jako ono nikad
ne
može da opravda neki iskaz.
O PROBLEMU TEORIJE NAUČNE METODE
Teorija metode, ukoliko prevazilazi čisto logičku analizu relacija među naučnim iskazima,
bavi se izborom metoda- odlukama u načinu kako treba raspravljati o naučnim iskazima. Te
odluke će,
zavisiti od cilja koji izaberemo iz jednog broja mogućnih ciljeva. Odluka koja se ovde predlaže
za
postavljanje pogodnih pravila za ono što Poper naziva ''empirijskom metodom'' usko je povezano
sa
njegovim kriterijumom razgraničavanja.
Metodološka pravila kao konvenije
Metodolaška pravila se ovde posmatraju kao konvencije, a mogu se opisti kao pravila igre
empirijske nauke. Mogu se izneti dva prosta primera metodoloških pravila, što će biti doboljno
da se
pokaže da bi taško moglo biti na mestu da se istraživanje metode postavlja na isti nivo kao i čisto
logičko istraživanje.
Igri nauke u principu nema kraja. Onja ko jednoga dana odluči da naučni iskazi ne traže više
nikakvu dalju proveru i da se mogu posmatrati kao konačno verifikovani- povlači se iz te igre.
Kada se hipoteza jednom predloži i proveri i pokaže svoju vrednost, ne bi trebalo dopustiti da
se
povuče iz opticaja bez ''dobrog razloga''. A dobar razlog može da bude, na primer, sledeći:
zamenjivanje te hipoteze nekom drugom koja je bolje proverljiva, ili opovrgavanje jedne od