Veza između zakona i jevanđelja

Jovan 10:30. Otac i Sin su bili jedno prilikom stvaranja čoveka, kao i prilikom
njegovog iskupljenja. Otac je rekao Sinu: ’da načinimo čoveka po svojemu obličju’, a
pobedonosna pesma koju će pevati iskupljeni je ’onome što sedi na prestolu, i jagnjetu, va vek
veka’.
Isus se molio da njegovi učenici budu jedno kao što je on jedno sa Ocem. Ali ne u
smislu da bude jedan učenik sa dvanaest glava, već dvanaest učenika, koji će biti jedno u
nameri i naporima za njihovog učitelja. Kao što ni Otac i Sin nisu jedna osoba, već dve
zasebne osobe, ali jedno u stvaranju i iskupljenju čoveka. A iskupljeni svu slavu i hvalu
pripisuju i Ocu i Sinu.
Ali ako je istina da se Očev zakon i Sinovljevo jevanđelje suprote jedno drugom, i da
jedno treba da zameni drugo, to onda znači da su oni koji su spaseni u starozavetno vreme
spaseni od strane Oca i zakona, a mi koji se nalazimo u novozavetnom vremenu smo spaseni
Hristom i jevanđeljem. To onda znači da kada spaseni dođu na nebo, biće dve pesme, jedni će
pevati Ocu i zakonu, a drugi Sinu i jevanđelju.
Ali to nije tačno. Postojaće sklad u pesmi iskupljenja. Svi će hvalu i slavu zbog
spasenja odavati i Ocu i Sinu. Adam, Sit, Enoh i Mojsije će se pridružiti Isusovim učenicima
u slavljenju Sina i sile njegove iskupljujuće krvi, dok ćemo mi koji živimo nakon Golgote biti
zajedno sa patrijarsima i prorocima u odavanju hvale i slave Ocu kao Stvoritelju i
zakonodavcu. To znači da zakon i jevanđelje idu paralelno tokom celog perioda vremena
milosti. Era jevanđelja ne traje samo u poslednjih 2000, već oko 6000 godina.
Jevanđelje znači ’radosna’ ili ’dobra’ vest, vest o spasenju kroz Hrista. Kada je čovek
pao u greh, nebo je bilo ožalošćeno, anđeli su plakali. Ali Otac i Sin su načinili savet, i Hrist
se ponudio da se zauzme za palog čoveka.
Ponudio se da umre da bi on mogao da živi. Otac je pristao da da svog jedinorodnog
Sina i tako je dobra vest o spasenju odjeknula nebom i zemljom, pronađen je način za
spasenje palog čoveka. 1. Moj. 3:15. Ovo je prvo obećanje dato čoveku, i u njemu se nalazi
Hristovo jevanđelje isto kao i u pesmi koju su anđeli pevali pastirima iznad Vitlejema dok su
čuvali stada, ’Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.’
Odmah nakon pada, nada u budući život je zavisila od Hrista isto kao što se i naše
nade mogu osloniti na njega, i kada su prvi Adamovi sinovi prineli svoje prinose, Kain je u
svom neverstvu prineo prvine zemlje, svojih ruku, svog truda, ali Bog ih nije prihvatio. Avelj
je doneo prvine stada, i Bog je prihvatio njegov prinos. Zašto? Zato što je na taj način gledao
unapred u Hrista kao Mesiju koji treba da dođe, i svoj prinos prineo sa verom i nadom u
jevanđelje, i u njemu (prinosu) video Isusa, veliku žrtvu za greh, isto kao što mi danas, kada
kroz prelomljen hleb i vino gledamo unazad na Golgotu, vidimo Jagnje koje krvari. Kroz ova
dva simbola vidimo raspetog Hrista, isto što je video i Avelj u prinesenom jagnjetu koje je
umiralo. Tako da ako mi polažemo svoje nade i veru u Hrista, i ako smo hrišćani kroz živu
veru u Njega, radimo i jesmo isto što je i Avelj radio i bio.
Gal. 3:8. Avram je imao Hristovo jevanđelje. Pavle kaže da je jevanđelje propovedano
Avramu, tako što je Pismo predvidelo da će Bog opravdati neznabošce verom.
Pavle takođe kaže da se jevanđelje propovedalo Izrailjcima u pustinji. 1. Kor. 10:2-4;
Jev. 4:2. Mojsije i ostali Jevreji koji su verovali imali su nadu i veru u jevanđelje. Oni su kroz
žrtveni sistem videli i obgrlili Hrista. Njihova nada u budući život nije bila u tom obrednom
zakonu, već u Hristu. Obredni zakon je, prema Pavlovim rečima, bio samo ’senka dobara koji
će doći’. Ta ’dobra koja će doći’ su telo koje baca senku na jevrejsko doba, a njihov centar je
kao žrtva i posrednik bio sam Hrist. Žrtve obrednog sistema su bile samo senka, a Hrist koji
krvari na krstu je velika realnost tog sistema. Bog je prihvatio svaku žrtvu koju su Jevreji
prineli, naravno u veri isto kao što prihvata hrišćansko iskazivanje vere u Hristove patnje,

1|Page
smrt i vaskrsenje prilikom krštenja i večere Gospodnje. Prvo se činilo sa verom u iskupljenje
kroz krv Sina Božjeg isto kao što može i drugo, što znači da je era jevanđelja ili iskupljenja
kroz Hrista duga 6000 godina, isto koliko i greh.
Era zakona je duža od ere jevanđelja. Ona počinje pre pada u greh, postoji otkad
postoje i stvorenja koja su potčinjena Tvorčevoj vladavini. Era zakona pokriva svo vreme,
protežući se do budućnosti tako što ide paralelno sa Božjom moralnom vladavinom. Anđeli su
pali, pa su zbog toga imali drugu šansu, bili su na probi, što znači da su imali odgovornost
prema zakonu. Da nije bilo zakona onda nisu mogli biti na probi, što znači da nisu mogli pasti
u greh. Slično je i sa edemskim parom.
Vladavina greha ide paralelno sa vladavinom smrti, od Adama pa dok greh i grešnici
ne budu uništeni. I zajedno sa tim, kroz sve vekove se proteže i znanje o načelima dekaloga,
Božjeg zakona, pomoću kojeg dolazi poznanje greha. Rim. 7:7; 3:20. Kao dokaz da je ovo
znanje postojalo odmah nakon pada, čitamo: 1. Moj. 4:7,23,24; 6:5,11,12.
Takođe, Noje je bio pravedan pred Bogom, 1. Moj. 7:1. Petar kaže da je bio
’propovednik pravde’, 2. Pet. 2:5. Propovedanjem ispravnosti i morala, ukoravajući ljudske
grehe osudio je svet, Jev. 11:7. Isto tako, stanovnici Sodoma i Gomora su bili veliki grešnici,
osim jednog čoveka, Lota. Avram je posredovao za njih, govoreći: ’ Hoćeš li pogubiti i
pravednog s nepravednim?’ 1. Moj. 13:13; 18:20,23,25; 19:7. Bog je blagoslovio Avrama
zato što je slušao njegov glas i držao njegove zapovesti, 1. Moj. 26:5. Oni koji su odbili
poslušnost bili su uništeni. Gradovi su bili uništeni zbog bezakonja. 2. Pet. 2:6-8.
Navedeni stavovi po pitanju Božjeg zakona će naići na protivljenje u vezi Šabata, čije
ispravno svetkovanje dolazi u sukob sa svetovnim planovima i dovodi do progonstva.
Strašljivi i neverni izbegavaju i negiraju zahteve četvrte zapovesti, govoreći da Šabat nije bio
poznat ljudima sve do Sinaja, i na taj način tvrde da je to jevrejska institucija. Ali to nije
tačno. Istina je da se Šabat ne spominje u Postanju, ali to ne dokazuje da on nije postojao pre
Sinaja. Činjenice u vezi davanja mane nam govore da su Izrailjci znali za zahteve Šabata iz
četvrte zapovesti koju su neki prekršili, a koje je Bog zbog toga ukorio trideset dana pre
Sinaja. 2. Moj. 16:22-30.
Sada dolazimo u Novi zavet, gde nam prva četiri poglavlja Matejevog jevanđelja daju
pregled stvari od Hristove, Josifove i Marijine genealogije do Hristovog stupanja u javnu
službu. U petom poglavlju imamo nezaboravnu propoved na gori, gde Hrist upozorava svoje
učenike o strašnoj jeresi koja će se uskoro uvući u crkvu.
Jevreji su se hvalili Bogom, Avramom i zakonom, ali su odbacili Isusa. I dok su
Jevreji odbacili Sina, hvaleći se zakonom, hrišćani idu u drugu krajnost i čine jednako fatalnu
jeres tako što gaze Očev autoritet i preziru njegov zakon, dok prihvataju Hrista i jevanđelje.
Sotonin cilj je uvek bio da u veri crkve razdvoji Oca i Sina. Jevreji su vikali: Otac, Avram i
zakon, ali su odbili Isusa i njegovo jevanđelje, a hrišćani viču: Hrist, krst i jevanđelje, ali
odbijaju Očev zakon.
Da bi ih suočio sa ovom jeresi koja uskoro treba da se dogodi u crkvi, Hrist je u svojoj
prvoj zabeleženoj propovedi jasno rekao učenicima pred mnoštvom nešto u vezi zakona, Mat.
5:17-19. Ovde nije potreban nikakav komentar. Istorija crkve i sadašnja kontroverza u vezi
zakona daju dodatni značaj ovim Hristovim rečima, pokazujući kako su površno veliki i
prividno dobri ljudi držali Božji zakon.
Isus nikada nije dao nikakav nagoveštaj da će dati novi zakon umesto Očevog.
Govoreći o Sinu, Otac je rekao: ’ Proroka ću im podignuti između braće njihove, kao što si ti,
i metnuću reči svoje u usta njegova, i kazivaće im sve što mu zapovedim’, 5. Moj. 18:18. ’
Tada im odgovori Isus i reče: Moja nauka nije moja, nego Onog koji me je poslao’, Jov. 7:16.
’Ja ništa sam od sebe ne činim; nego kako me nauči Otac moj onako govorim’ Jov. 8:28. ’Reč
što čujete nije moja nego Oca koji me posla’, Jov. 14:24.
Da razmotrimo sada važno pitanje u vezi Božjeg zakona i vere Isusove. ’Kvarimo li

2|Page
dakle zakon verom? Rim. 3:31. Ovo pitanje direktno ukazuje na razliku između nas i onih koji
veruju i naučavaju da jevanđelje Sina ukida Očev zakon. Pavle daje decidan odgovor rečima
’Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo.’
Jevanđelje je potrebno jer je zakon prekršen. Pismo kaže da gde nema zakona nema ni
prestupa, nema greha, stoga nema potrebe za Hristovom krvlju, za jevanđeljem. Ali jevanđelje
uči da je Hrist, kao velika žrtva, umro za grešnike zbog njihovih greha, jer su njima prekršili
zakon. Ova činjenica utvrđuje postojanje zakona Božjeg i njegovu nepromenljivost. Uklonite
zakon i nemate više potrebe za Hristom i jevanđeljem.
Jevanđelje o spasenju čoveka se tiče tri strane: Zakonodavca, zastupnika (posrednika) i
grešnika. Jovan govori o tome, 1. Jov. 2:1. Pošto je greh prestup Očevog zakona, to znači da
je grešnik skrivio Ocu i da je u problemu sa Njim, i treba mu Isus da se založi za njegov slučaj
kod Oca. Ali ako je Očev zakon ukinut, i ako je Hrist grešniku zakonodavac, ko je onda
grešnikov zastupnik? Za papiste će biti Marija ili neko od svetaca, ali šta da radi protestant u
tom slučaju? Ako tvrdi da je zakonodavac Hrist, a ne Otac, i da je u današnje vreme greh
prestup Hristovog zakona, ko je onda grešnikov zastupnik? I kako onda uskladiti njegovo
verovanje sa Jovanovim rečima: ’ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista,
pravednika’.
Dela 20:20,21. Pavle nam ovde ostavlja dve zasebne dužnosti. Prva je pokajanje, jer
imamo obavezu prema Božjem zakonu koji smo prekršili, a druga dužnost je iskazivanje vere
u Hrista kao u veliku žrtvu za naše grehe i našeg zastupnika kod Oca. Neophodne su obe
dužnosti koje je Pavle naveo.
Završne reči trećeg anđela su upućene direktno hrišćanima koji drže zapovesti Božje.
Otk. 14:12. Jevreji ne vide sebe u ovom tekstu zato što se u njemu nalazi Isusovo ime koje
odbacuju, ali takođe i mnogi hrišćani, iz razloga što u njemu vide jednako odbačen zakon
Oca. Ali Hrist je rekao da su on i Otac jedno. Tako da zakon Oca i jevanđelje Sina idu ruku
pod ruku kroz čitav period greha.
Međutim, moramo imati na umu da spasenje nije u zakonu, jer on nema silu da spase,
samo da osudi. Spasenje je samo kroz Hristovu krv. Grešnik može prestati da prestupa zakon
Božji i da se trudi svim silama da ga drži, ali to nikako ne može da iskupi njegove grehe i da
ga iskupi iz sadašnjeg stanja koje je posledica njegovih prošlih greha. Bez obzira koliko se on
trudio da drži Božji zakon, bez vere u Hristovu krv koja ga miri sa Ocem on ne može biti
spasen. I ovo je bila činjenica u vreme Adama, Enoha, Noja i Jevreja isto kao i prilikom
Hristove smrti na krstu, i danas. Niko nikad nije mogao i ne može biti spasen bez Hrista.
A s druge strane, živeti verom u Hrista a odbacivati Božji zakon je drskost. Napor da
se bude u zajednici sa Sinom a u isto vreme u pobuni protiv Oca je prkošenje nebu. Nema
veće uvrede ni za Oca ni za Sina, jer su oni jedno. Jevreji nanose uvredu Ocu tako što
odbacuju Sina, dok hrišćani nanose jednaku uvredu Sinu tako što hoće da budu u zajednici sa
njim, a da istovremeno gaze Očev zakon.
Da pogledamo sada tri događaja u vezi sa istorijom palog čoveka, od kojih je samo
jedan dovoljan da dokaže večnost dekaloga.
1) Greh, koji je doneo strašne posledice. Da se Božji zakon bilo kad, na bilo koji način
može promeniti, to bi bilo učinjeno pre nego što su Adam i Eva napustili Edem. Da je to
slučaj, onda bi se to i desilo. Adam i Eva bi bili oslobođeni osude, a celo čovečanstvo bilo
pošteđeno pokvarenosti koju je greh doneo. Ali zakon se ne može promeniti! Prokletstvo je
moralo pasti kako na čoveka, tako i na tvar njega radi, greh je morao svuda da uđe, a sa njim i
smrt. I to upravo zbog toga što je Božji moralni zakon nepromenljiv, ne može se ukinuti, a
dokaz za to je i svaki uveli svet, opali list... To je posledica greha, i sve to se desilo upravo
zato što je taj prekršeni zakon nepromenljiv kao i sam nebeski presto. Da se na neki način
može promeniti, to bi bilo učinjeno kada su bile samo dve pale osobe na ovoj zemlji, da bi
bile oslobođene smrtne kazne i degradacije, a čovečanstvo greha, patnji, kriminala i nevolja.

3|Page
Tokom 6000 godina talas bezakonja i izopačenosti je rastao. Sva ta pokvarenost koja već
toliko traje samo potvrđuje nepromenljivost Božjeg zakona, deset zapovesti. Druga činjenica
takođe dokazuje isto.
2) Objavljivanje zakona sa Sinaja je bilo impozantno, i nije bilo dopušteno ni Mojsiju
ni anđelima da izgovore njegova načela i da ga utisnu u kamene ploče, već je to učinio
Gospod lično pred celim narodom. A ako ga je promenio ili ukinuo, gde je to učinio? Kada?
Da li je neki prorok to prorekao?
Kada se zemaljski zakoni menjaju ili ukidaju, to vrše oni koji su ga i doneli, i to se
objavljuje narodu tako da bi bio upućen, to se ne radi u tajnosti. Kako bi onda Gospod
postupao sa zakonom koji je dat za čovekovo večno dobro? Lično je sišao na planinu Sinaj i
objavio ga u takvim okolnostima da je narodu utisnuo u um njegovo veličanstvo, dostojanstvo
i večnost. I kako onda pretpostaviti da će biti promenjen ili ukinut, a da mi o tome ništa ne
znamo, da nam se ništa ne kaže?
3) Raspeće. Ono takođe potvrđuje nepromenljivost zakona Božjeg. Da se ikako može
promeniti ili ukinuti, zašto onda čovek nije oslobođen? Zašto je Sin Božji morao da ostavi
svoje veličanstvo i slavu koju je imao kod Oca? Zašto nije pošteđen tolikih patnji,
Getsimanije i krsta? Zašto, ako se zakon koji drži grešnika osuđenog na smrt može promeniti
tako da on bude oslobođen? Tako nešto se nije moglo učiniti. Čovek je sagrešio i pao je u
ropstvo greha, koji je takve prirode da ga niko nije mogao iskupiti osim onoga koji je ravan
Bogu, kome je Otac rekao: ’da načinimo čoveka’.
Treba samo da pogledamo Hrista u Getsimaniji i da vidimo tu agoniju njegove duše
kada su na njega stavljeni naši gresi. Rekao je: ’žalosna je duša moja do smrti’. Zbog težine
čovekovog greha, težine čovekovog prestupanja nepromenljivog Božjeg zakona su mu
potekle kapi krvi. Zatim je poneo krst na Golgotu, gde je raspet proveo užasnih šest sati. Ta
smrt na krstu je bila najočajnija. Ali ima nešto u njegovom slučaju što daje dodatnu težinu
našim gresima, a to je njegov uzvik: ’Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio’. Zatim je
izdahnuo.
Sunce to nije moglo da posmatra, zaklonilo je svoje lice. Zavesa u hramu se rascepala
nadvoje. Hrist, najplemenitije biće u svemiru umire u agoniji. Cela tvar je bila u šoku.
Zemljotres je otvorio grobove mnogih svetaca koji su ustali prilikom Hristovog vaskrsenja. I
sve ovo se desilo jer je to jedini način da grešnik bude spasen. Zakon je morao ostati
nesalomiv i čvrst kao i sam nebeski presto, makar se zemlja tresla, sva tvar uzdisala, i Sin
Božji umro u agoniji.
Takav je Božji zakon, predivan u jednostavnosti, sveobuhvatnosti i savršenosti. Naš
ograničeni um ne može da razume Božja postupanja po nekim pitanjima, i upravo to, ta
njegova beskonačna mudrost nas ispunjava poštovanjem prema njemu.
Mnogi odbacuju svetlost koja ih obasjava da bi hodili u njoj, i mnogi žrtvuju čistotu
srca i nadu za nebo zbog ovozemaljskog dobitka (gubitka). Svako treba da sa zapita: ’da li ću
slušati glas sa neba izražen u Božjih deset reči, ili ću se pridružiti mnoštvu koji gaze njegov
zakon?
Bog neće doveka trpeti grešnike. Hrist je rekao da postoji i veći greh od greha Sodoma
i Gomore, a to je kada imamo znanje o Hristovom životu i smrti radi nas, ali nastavljamo da
kršimo zakon. Mnogi će odbiti da budu poslušni zakonu koji je Hrist smrću opravdao iako
gledaju njegove patnje podnesene njih radi. Lakše će biti Sodomu i Gomori u dan strašnog
suda.
Beskonačna Hristova žrtva koja je dala još veću slavu zakonu, i uzvisila ga, govori da
se ni najmanja oznaka na tom zakonu neće odreći svojih zahteva prema prestupniku. Hrist je
došao da plati dug koji je grešnik stekao prestupanjem zakona, i da svojim životom da primer
čoveku kako da drži zakon Božji. Hrist je rekao: ’ja održah zapovesti Oca svog’. I nakon svih
činjenica koje smo naveli, teško je zamisliti kako oni koji tvrde da su Božja deca i sluge mogu

4|Page
da odbace zakon i da uče druge kako nisu obavezni prema njemu. To je Sotonina prva prevara
kojom je naveo Evu na greh. Posledice su nam pred očima.
Ova zemlja je zemlja ropstva i smrti. Mnogi robuju svojim grešnim navikama i
običajima. Bezakonje preplavljuje zemlju. Kriminal cveta na sve strane, postao je normalna
svakodnevna pojava. Da li je to zato što ljudi žive u poslušnosti Božjem zakonu ili zato što
sveštenici i ljudi uče i veruju da više nemamo obaveza prema zakonu?
Ljudi koji veruju da su deo Božjeg naroda govore kako je jevrejsko doba, doba tame, i
njihovu religiju predstavljaju samo kao religiju formi i obreda, a na upečatljiv način
predstavljaju slavu i privilegija ere jevanđelja. I dok na jedan način slave Boga tako što cene
blagoslove jevanđelja, na drugi ga sramote, a Hristovu misiju pogrešno prikazuju tako što
omalovažavaju njegovo delo u drevna vremena, kao što smo videli iz istorije Adama pa sve
do hrišćanske ere.
Mojsije potpuno drugačije govori, prorok koga je Bog uzvisio i poštovao više od svih
smrtnika, pričao sa njim licem k licu. Čovek koji je imao takav duh koji se danas teško može
naći. On ovako govori, 5. Moj. 4:8. On je shvatao sveti karakter i vrednost zakona Božjeg.
Izrailj je bio počastvovan od Boga i okolni narodi su na njih gledali sa divljenjem. Zbog
njihovih zakona čak su oni priznali da su mnogo superiorniji od njihovih. Tako su razmišljali
njihovi neprijatelji upravo zbog božanskih zakona. Mojsije, koji je bio mudriji i superiorniji
od svih današnjih vođa, nikad nije gledao svoju korist, već je uvek narod upućivao ka Bogu
kao jedinom izvoru mudrosti i snage. Da li danas ima takvih? Gde su? Oni koji prezrivo
gledaju na Božji zakon ga obeščašćuju i kaljaju najčistiji ljudski karakter ikad zabeležen.
U propovedi na gori, Hrist je objavio načela svoje vladavine, jasno je naglasio večnost
zakona Božjeg. Rekao je: ’Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam
došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće
nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši. Ako ko pokvari jednu
od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko
izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom’.
Poslušnost Božjem zakonu je bio jedini uslov pod kojim je drevni Izrailj mogao da
primi ispunjenje obećanja. Ista situacija je i danas sa pojedincem ili čitavom nacijom,
poslušnost zakonu će doneti velike blagoslove isto kao i Jevrejima da su bili poslušni. Istorija
tog naroda je zapisana radi nas, da ne bi načinili iste greške i navukli na sebe Božji gnev, i
trebamo je proučavati sa usrdnom molitvom.
Hrist je došao da bi nam pokazao put spasenja. I kada je njegova žrtva ukinula
starozavetni sistem, da je zakon ukinut i da starozavetno Pismo više nije vodič za hrišćane,
Hrist bi to sigurno objavio.
Da zapazimo sada nekoliko događaja nakon vaskrsenja. Dok su dva učenika bila na
putu za Emaus, i u tuzi razgovarali o svojim neispunjenim nadama, Isus im se približio
prikrivajući svoj identitet, i rečima saosećajnosti pokušao da izvuče razlog njihove tuge. Iako
su imali razlog da se boje svih ljudi van njihove zajednice, slobodno su ušli u razgovor sa
njim kao strancem. Zatim je došlo vreme da im Isus da pouke koje važe za sve hrišćane.
Ukorio ih je zato što nisu verovali onom što piše u Pismu, i počeo da im objašnjava sve u vezi
sebe, i ’počevši od Mojsija i proroka’ objasnio im sve u vezi njegove misije i dela. Zatim im
je prikazao činjenicu da je Isus došao upravo onako kako su predvideli proroci, i njihove nade
su počele da oživljuju kako su im se starozavetne reči otkrivale u novoj svetlosti i novom
životu i sili. Srca su im gorela, i kada im se Hrist otkrio bili su spremni da ga prihvate kao
Spasitelja koji je vaskrsao. Iste noći se otkrio učenicima u Jerusalimu, i nije ih podsećao na
dela koja je činio da bi probudio njihovu veru u njega kao Spasitelja, već im je ukazivao na
Stari zavet i ono što tamo piše u vezi njega. U Starom zavetu se nalazi odgovor za Novi zavet
i u njemu se vidi da je Hrist, Božji Sin, otkriven u jevanđelju - dugo očekivani Mesija.
Proroci su predvideli sve u vezi Isusa, njegov način i mesto rođenja, životne događaje,

5|Page
zadatak, smrt i vaskrsenje. U Starom zavetu imamo jevanđelje o obećanom Mesiji, a
u Novom zavetu imamo jevanđelje o Spasitelju koji je otkriven u SZ proročanstvima. Svetlo
jevanđelja baca svetlost u doba starog Izrailja i tako pokazuje značaj i važnost tipskih žrtava
koje su bile simbol Jagnjeta Božjeg.
Nema neslaganja između Hristovog učenja u Starom i Novom zavetu. Dok Stari zavet
konstantno ukazuje na pravu žrtvu, Novi zavet prikazuje prorečenog Spasitelja, prikazanog
starozavetnim obrednim sistemom. Iako svetlost jevrejskog doba prati jasnija svetlost
hrišćanskog, Hrist ipak nijednom nije tvrdio da je došao da poništi zahteve Božjeg zakona.
Otk. 22:14. Ovo je poslednja Hristova poruka crkvi, izriče blagoslov nad onima koji
prihvataju zakon i tvore ga, isti zakon koji je dat sa Sinaja.
Najfatalnija zabluda hrišćana širom sveta je što odbacujući zakon misle da uzdižu
Hrista. Hrist je izgovorio zakon sa Sinaja, on je upisao prstom njegova načela na kamene
ploče. To je bio Očev zakon. Fariseji su imali suprotan stav, odbacili su Hrista, ali su uzdizali
zakon i bili u jednakoj zabludi. Mala je razlika između ova dva stava, sve dok zanemarujemo
istinu - da vera u Hrista mora biti praćena poslušnošću Božjem zakonu.
Dok grešniku ukazujemo na Hrista kao jedinog koji može da uzme grehe, moramo mu
objasniti šta je greh, i pokazati da može biti spasen od greha, ali ne u njima. Mora da shvati da
je ’greh bezakonje’. Rim. 7:7. Ovako Pavle uzdiže moralni zakon i to godinama nakon
Hristovog raspeća. Kada se svakodnevno hodi u zakonu, to se pokazuje kao pravi blagoslov,
jer zakon služi da detektuje greh. Otkriva moralne mane i karakterne nedostatke, i pokazuje
svu veličinu i odvratnost greha, i kroz poslušnost njegovim zahtevima mi usavršavamo naš
karakter. Zakon je izraz Božje volje i uma, i on je iz ljubavi izrazio svoju volju u deset
zapovesti, a nakon toga iz ljubavi slao proroke i učitelje da pojasne njegov zakon. . Dekalog je
dat da bi bio pravilo našeg života, i ako mu budemo poslušni kroz Hristove zasluge,
živećemo, a ako ga prekršimo osudiće nas, ima tu silu. Zakon upućuje ljude na Hrista, a Hrist
im ukazuje na zakon. Ps. 85:10.

6|Page