(http://wwwold.dbe.pmf.uns.ac.rs/en/nauka-eng/lares; https://www.dbe.uns.ac.

rs/nauka/laboratorije/lares;
https://www.dbe.uns.ac.rs/nauka/laboratorije/chronage/; https://ceres.pmf.uns.ac.rs/ ) http://www.youtube.com/watch?v=qOVkedxDqQo
1.1.1. Hemijska komunikacija kao način regulacije fizioloških procesa
http://jpkc.scu.edu.cn/ywwy/zbsw%28E%29/edetail6.htm
Complementary pathways in mammalian female sex determination
R Firestein et al. Nature 2008 doi:10.1038/nature07179

RNAi screens to identify genes essential for

colon cancer cell
proliferation and b-catenin activity.
Amplification and overexpression of CDK8 defines
a subset of colon cancers. R Firestein et al. Nature 2008 doi:1
 Margaret Frame & Jim Norman: Nature Cell Biology 10, 1017 - 1019 (2008)

The effects of talin depletion on distinct phases

of cell spreading
Angiogenesis selectively requires the p110 isoform of PI3K to control endothelial cell
migration. Nature 453, 662-666 (29 May 2008) |
 1.1. OSNOVNI PRINCIPI I MODELI ĆELIJSKE KOMUNIKACIJE

Slika 1.1. Jednostavni intracelularni

signalni put aktiviran ekstracelularnim
signalnim molekulom.
Estracelularni signalni molekul se vezuje za
receptorni protein na površini ćelijske membrane i
aktivira intracelularni signalni put posredovan
serijom signalnih proteina. Na kraju, jedan od njih
ili više njih interaguje sa ciljnim proteinom, što
rezultira promenom strukture/funkcije ciljnog
proteina i omogućava promenu ponašanja ćelije.

Slika 1.2. Ćelije pivskog kvasca (Saccharomyces cerevisae) odgovaraju na faktor parenja.
A – Uobičajeno, u normalnim uslovima, ćelije su sferične. B – Kao odgovor na faktor parenja
sekretovan od strane susednih ćelija, one isturaju protruzije prema izvoru faktora parenja kao
pripremu za parenje.
1.1.2. Osnovni pojmovi i karakteristike signalnih molekula
 1.1.2.1. Sinteza, skladištenje i sekrecija signalnih molekula

- Proteinski/peptidni signalni
molekuli
- Signalni molekuli derivati
holesterola Ćelije intermedijalnog lobusa
Kortikitropne ćelije
Hipotalamus i drugi delovi CNS
Pluća, gastrointestinalni sist.,
Moze da hidrolizujeplacenta
na:

Glikoproteini izgradjeni od 2 subjedinice:

a + b = maximalna biološka aktivnost
a - produkat jednog gena i ima istu AK sekvencu, za sva 3 hormona
(imaju različite karbohidratne rezidue).
b - produkat različitih gena - razlikuju se u strukturi - hormonska specificnos
1.1.2.1. Sinteza, skladištenje i sekrecija signalnih molekula

Slika 1.4. Struktura molekule

POMC i produkti koji se dobijaju
delovanjem različitih enzimskih
garnitura

Slika 1.5. Sekrecija molekula insulina

iz B ćelija Lanagerhansovih ostrvaca
endokrinog pankreasa – primer za
Ca2+-zavisnu-egzocitozom-
posredovanu sekreciju svih peptidnih
i proteinskih signalnih molekula.
(Preuzeto uz modifikacije iz Hill, Wyse i
Anderson: Animal Physiology ( 2004)
1.1.2.1. Sinteza, skladištenje i sekrecija signalnih molekula

Slika 1.6. Pregled glavnih puteva za sortiranje proteina u ćeliji.

Translacija svih mRNK koje su kodirane u nukleusu se odvija u
citosolnim ribozomima. Levo (sekretorni put): Ribozomi sintetišu nascentni
protein u sekretornom putu koji je usme-ren ka grubom ER preko ER signalne
ekvence (1, 2). Desno (nesekretorni put): Sinteza proteina koji nemaju ER
signalnu sekvencu se odvija na slobodnim ribozomima (1)
 1.1.2.1. Sinteza, skladištenje i sekrecija signalnih molekula

Slika 1.7. Sinteza sekretornih proteina i

njihova kotranslaciona translokacija
duž membrane endoplazmatskog
retikuluma.

Slika 1.8. Post-translaciona translokacija kroz

membranu endoplazmatskog retikuluma.
Ovaj mehanizam je veoma uobičajen kod kvasaca, a
dešava se povremeno i u ćelijama viših eukariota.
Male strelice unutar translokona predstavljajun
randomno presecanje translociranog peptida
napred/nazad.
1.1.2.1. Sinteza, skladištenje i sekrecija signalnih molekula

KINETIKA EGZOCITOZE
Hormone Steroid
(epinephrine) hormone
1 RECEPTOR
PROTEIN 1

TARGET 2 Plasma TARGET

CELL 2 Receptor
CELL membrane protein

3 Hormone-
Relay Signal- NUCLEUS receptor
molecules transduction complex
pathway
DNA
3 4
Transcription
mRNA

Glycogen Glucose New

protein
Cellular response Cellular response:
(in this example, glycogen breakdown) activation of a gene
and synthesis of
new protein
Osnovni mehanizam delovanja hidrofilnih signalnih molekula
Osnovni mehanizam delovanja hidrofilnih signalnih molekula
Osnovni mehanizam delovanja hidrofilnih signalnih molekula
Osnovni mehanizam delovanja hidrofobnih signalnih molekula
Osnovni mehanizam delovanja hidrofobnih signalnih molekula
Steroidni hormoni
Steroidni hormoni
Genomski efekti lipofilnih signalnih molekula
Neke karakteristike signalnih molekula???
Neke karakteristike signalnih molekula???
Neke karakteristike signalnih molekula???
Neke karakteristike signalnih molekula???
1.1.2.2. Koncentracija signalnih molekula u okruženju ćelije varira

Slika 1.9. Biološki odgovor zavisi od

koncentracije slobodnih hormonskih molekula u
cirkulaciji, kao i prisutnosti specifičnih receptora.
T4 je tiroidni hormon koji se dominantno sekretuje iz
tiroidne žlezde, ali se na periferiji, u ciljnim i drugim
ćelijama, enzimatskim delovanjem konvertuje u T3 koji je
fiziološki aktivniji od T4. Slično tome, T , polni hormon
mužjka (androgen), se delovanjem enzima 5 -reduktaze
prevodi u mnogo potentniji hormon DHT, prema kome
receptori za androgene hormone ispoljavaju veći afinitet.

1.1.3. Ekstracelularni signalni molekuli se vezuju za specifične receptore

Slika 1.10. Vezivanje ekstracelularnih signalnih molekula ili za

receptor na površini ćelije ili za intracelularni receptor.
Većina signalnih molekula su hidrofilne i zbog toga ne mogu da prodju plazmalemu
direktno, te je zbog toga esencijalno postojanje receptornih proteina na površini ćelije.
Vezivanje specifinih liganda za ove receptore, prouzrokuje njjihovu aktivaciju i generiše
jedan ili više signala unutar ciljne ćelije. Na suprote tome, neke male signaalne
molekule difunduju kroz plazma membranu i vezuju se za receptore unutar ciljne ćelije
bilo da su receptori u citosolu ili nukleusu. Mnogi od ovih signalnih molekula su
hidrofobni i praktično ne rastvorljivi u vodenim rastovorima, te se stoga transportuju u
krvi i drugim ekstraceluluarnim fluidima vezani za proteinske nosače od kojih disosuju
pre nego što udju u ciljnu ćeliju.
1.1.3.1. Signalni molekuli se vezuju za specifične
receptorske molekule koje ekspresuju ciljne ćelije

Slika 1.11. Regulacija broja receptora.

” up-regulation” – ”down-regulation”

1.1.3.2. Pojam, osobine i klasifikacija receptora

Četiri osnovne funkcionalne grupe:

(1) ligand-zavisni (ligand-vezujući) jonski kanali

(2) G-protein – zavisni receptori tj. receptori povezani sa G-proteinima (tzv. engl.
G-Protein Coupled Receptors - GPCR);

(3) receptor-enzim/receptori-vezani za enzime;

(4) intracelularni receptori.

 (1) Ligand-zavisni (ligand-vezujući)
jonski kanali

(2) G-protein – zavisni receptori tj. receptori povezani sa G-proteinima (GPCR);

(2) G-protein – zavisni receptori tj. receptori povezani sa G-proteinima (GPCR)
(3) Receptor-enzim/receptori-vezani za enzime
(4) Intracelularni receptori
1.1.4. Ekstracelularni signalni molekuli mogu da deluju i na maloj i na velikoj
distanci

Slika 1.12. Forme medjućelijske

komunikacije ili signalinga.
A – Kontakt-zavisni vid komunikacije
zahteva da ćelije budu u direktom
membrana-membrana kontaktu. B –
parakrina komunikacija zavisi od
signalnih molekula oslobodjenih u
ekstracelularni prostor, a koje deluju
lokalno na susedne ćelije. C –
sinaptička komunikacija se ostvaruje
neuronima koji transmituju električne
signale duž svojih aksona i kao
posledicu toga oslobadjaju
neurotransmitere u sinapsu koja je
veoma često locirana veoma daleko
od tela neurona. D – endokrina
komunikacija zavisi od endokrinih
ćelija koje sekretuju hormone u
cirkulaciju kojom se transportuju do
svih ćelija organizma. Mnoge
signalne molekule mogu da posreduju
i u parakrinom, sinaptičkom i
endokrinom vidu komunikacije.
Krucijalne razlike se odnose na brzinu
i slelektivnost kojom su signalne
molekule dopremljene do ciljne ćelije.
1.1.4. Ekstracelularni signalni molekuli
mogu da deluju i na maloj i na velikoj
distanci

Slika 1.13. Suprotnosti izmedju endokrine i

sinaptičke komunikacije.
Kod kompleksnih životinjskih organizama nervne i endokrine
ćelije rade zajedno u koordinaciji različitih aktivnosti biliona ćelija
organizma. Dok različite endokrine ćelije moraju da koriste
različite hormone kako bi specifično komunicirale sa ciljnim
ćelijama, različiti neuroni mogu da koriste isti neurotransmiter i pri
tome da ostvaruju komunikaciju u visoko specifičnom maniru.
A – Endokirne ćelije sekretuju hormone u cirkulaciju, a hormoni
će aktivirati signaling samo one ciljne ćelije koja ih specifično
prepozna preko svojih receptora.
B – U sinaptičkom signalingu, suprotno od endokrinog,
specifičnost je rezultat inaptičkog kontakta nervne ćelije i
specifične ciljne ćelije. Obično samo ciljna ćelija koja je
ukomunikaciji sa nervnom ćelijom izložena delovanju
neurotransmitera oslobodjenog iz terminalnih završetaka
presinaptičke nervne ćelije (mada neki neurotransmiteri deluju i u
parakrinom maniru i imaju ulogu lokalnog medijatora koji utiče na
veliki broj ciljnih ćelija u okolnoj zoni).
1.1.4.1. Autokrina komunikacija može da koordiniše odluke grupe identičnih ćelija

Slika 1.14. Autokrina komunikacija.

Jedna signalna ćelija dobija veoma slab autokrini signal, dok grupe
identičnih signalnih ćelija dobijaju jak autokrini signal. Grupa
identičnih ćelija produkuje veću koncentraciju sekretovanih signalnih
molekula. Kada se signal potom veže za receptor na istoj ćeliji koja
ga je i produkovala »ohrabruje« ćelije da odgovaraju koordinisano
kao grupa.

1.1.4.2. Porozne ili pukotinaste veze (engl. gap-junctions) dozvoljavaju da se

signalne informacije dele izmedju susednih ćelija

Slika 1.15. Komunikacija preko poroznih ili pukotinastih veza tj.

tzv. gap-junctios.
Ćelije povezane poroznim/pukotinastim vezama tj. preko gap-junctions veza
dele male molekule, kao što su intracelularne signalne molekule i zbog toga
mogu da odgovore na ekstracelularne signale u koordinisanom maniru.
1.1.5. Svaka ćelija je programirana da odgovara na specifičnu kombinaciju
ekstracelularnih signalnih molekula
Slika 1.16. Animalna ćelija zavisi od brojnih
ekstracelularnih signala.
Svaki ćelijski tip ekspresuje i izlaže set receptora koji im omogućava
da odgovaraju na set signalnih molekula produkovan od strane
drugih ćelije, a koji korespondira setu receptora. Ovi signalni molekuli
deluju u kombinaciji u nameri da regulišu ponašanje ćelije. Kao što je
prikazano na slici, pojedinačna ćelija zahteva veliki broj signala da bi
preživela, i dodatne signale kako bi se delila ili diferencirala. Ukoliko
nedostaje odgovarajući signal za preživljavanje ćelija će prolaziti kroz
proces »samoubistva« koji se naziva programirana ćelijska smrt ili
apoptoza.

1.1.5.1. Različite ćelije mogu da odgovaraju različito na isti signalni molekul

Slika 1.17. Različiti odgovori ciljne ćelije indukovani neurotransmiterom acetil-holinom.

Različiti ćelijski tipovi su specijalizovani da odgovaraju na prisustvo acetil-holina na različite načine. A i B – za ova dva ćelijska tipa acetil-
holin se vezuje za iste receptorne proteine, ali se intracelularni signali koji se produkuju inetrpretiraju na različite načine ukod ćelija
specijalizovanih za različite funkcije. C – mišićna ćelija produkuje specifičan/odredjeni tip receptornog proteina za acetil-holin koji generiše
intracelularne signale različite od onih koji nastaju aktivacijom receptora na celijama A i B, što i rezultira različitim efektom.
1.2. VEZIVANJE ZA RECEPTORE AKTIVIRA RAZLIČITE SIGNALNE PUTEVE

1.2.1. Tri velike klase/familije receptornih proteina na površini ćelije koji su

vezani za jonske kanale, vezani za G proteine i vezani za enzime ili čak i sami
imaju enzimsku aktivnost
Slika 1.18. Tri klase receptora na površini ćelije + reeptori aktivirani proteolizom.
A – Receptori vezani za jonske kanale. B – Receptori vezani za G-proteine. C –
receptori vezani za enzime ili receptori koji imaju »unutrašnju« enzimsku aktivnosti, tj.
sam receptor ima enzimsku aktivnost (iako veliki broj enzimski-vezanih receptora
ispoljava u jednom delu svoje molekule enzimsku aktivnost, kao što je prikazano na
levoj strani slike, mnogi drugi se »oslanjaju« i zavisni su od enzima sa kojim su
vezani, kao što je prikazano na desnoj strani slike). D – Receptori čija je aktivacija
zavisna od proteolize tj. koji se aktiviraju proteolizom.

(D) RECEPTORS LINKED WITH PROTEOLYSYS

1.2. VEZIVANJE ZA RECEPTORE AKTIVIRA RAZLIČITE SIGNALNE PUTEVE
1.2.1.1. Većina aktiviranih receptora sa površine ćelije aktivira signaling
preko malih molekula i mreže intracelularnih signalnih proteina
MALI INTRACELULARNI SIGNALNI MOLEKULI
(mali intracelularni medijatori, sekundarni glasnici)

VELIKI INTRACELULARNI SIGNALNI MOLEKULI

1) Relejni proteini - samo vode/nose signal do naredne komponente u lancu.
2) Mesengerni proteini - prenose signal iz jednog dela ćelije u drugi (npr. iz citosola u nukleus).
3) Adapterni proteini (proteini adapteri) - »izgubili unutrašnju enzimsku aktivnost« i imaju funkciju adaptera povezujući
jednu signalnu molekulu sa drugom bez učešća u prenosu signala.
4) Amplifikatorni proteini (proteini amplifikatori) - mnogo puta povećavaju signal koji su primili i to ili produkcijom velike
količine malih intracelularnih signalnih medijatora (sekundadrnih glasnika), ili aktivacijom velikog broja intracelularnih
signalnih proteina koji su naredni u nizu ka unutrašnjosti ćelije (najčeše enzimi ili jonski kanali). Uključivanje nekoliko
amplifikacionih koraka/faza u relejnom lancu/nizu formira signalnu kaskadu.
5) Transduktorni proteini (proteini transduktori) - prevode signal u drugačiju formu (npr. enzim koji produkuje cAMP,
mada je on i transduktor i amplifikator).
6) Bifurkacioni proteini - šire signal sa jednog signalnog puta na drugi.
7) Integratorni proteini - primaju signal od jednog ili više signalnih puteva i integrišu ga pre nego što ga prenesu dalje.
8) Regulatorni proteini latentnih gena – aktiviraju se receptorina aktiviranim na površini ćelije, a potom migriraju u
nukleus gde stimulišu transkripciju gena.
9) Modulatorni proteini – modifikuju aktivnost intracelularnih proteina i značajno regulišu jačinu signalnog puta.
10) Proteini za usidravanje (engl. anchoring proteins) – održavaju specifični signalni put na preciznoj lokaciji u ciljnoj
ćeliji držeći ga vezanim za membrane ili elemente citoskeleta.
11) Proteini koji imaju ulogu “postolja/skela” (engl. scaffold proteins) - adapteri i/ili proteini za “usidravanje” koji
vezuju veći broj signalnih proteina zajedno u funkcionalan kompleks i veoma često ga drže zajedno.
 1.2.1.1. Većina aktiviranih
receptora sa površine ćelije aktivir
signaling preko malih molekula i
mreže intracelularnih signalnih
proteina

Slika 1.19. Različite vrste intracelularnih

signalnih proteina nalazi se duž signalnog puta
od receptora na površini ćelije do nukelusa.
U primeru prikazanom na slici, serije signalnih proteina i
malih intracelularnih medijatora sprovode ekstracelularni
signal u unutrašnjost ciljne ćelije prouzrokujući regulaciju
genske ekspresije. Ekstracelularni signal se amplifikuje,
transdukuje ili prevodi i distribuira/usmereva na »n« različitih
pravaca. Mnogi od ovih koraka i faza mogu biti modulisani
raznim drugim ekstracelularnim i intracelularnim signalima,
tako da finalni rezultat zavisi i od drugih faktora koji afektuju
ćeliju (videti sliku 1.16.). U zavisnosti od tipa signala i uslova
u ciljnoj ćelije, signalni put može da aktivira/inhibira ciljne
proteine koji remete ponašanje ćelija. U primeru prikazanom
na slici target/cilj je protein koji reguliše gensku ekspresiju.
1.2. VEZIVANJE ZA RECEPTORE AKTIVIRA RAZLIČITE SIGNALNE PUTEVE
1.2.2. NO aktivira signalne puteve vezujući se direktno za enzim u
unutrašnjosti ciljne ćelije
Slika 1.20. Uloga azot oksida (NO) u relaksaciji glatke muskulature zidova
krvnih sudova.
Acetil-holin oslobodjen iz terminalnih zaršetaka nerava vezujući se za svoje receptore aktivira
signalne puteve koji podstiču NO sintaze u endotelijalnim ćelijama (koje oblažu zid krvnog
suda) da produkuju NO. NO difunduje iz endotelijalnih ćelija u subendotelijalne mišićne ćelije
glatke muskulature u kojima se vezuje za sGC i aktivira je da produkuje cGMP. Ovaj
sekundarni glasnik aktivira druge proteine, što rezultira odgovorom koji omogućava relaksaciju
glatko-mišićnih ćelija i na kraju kulminira pojačanim protokom krvi kroz dati krvni sud.

CO - drugi gas koji ćelije koriste kao medjućelijski signalni molekul. Može da deluje na
isti ili sličan način kao i NO, stimulacijom sGC

Grupa hidrofobnih signalnih molekula (derivati holesterola, derivati tirozina, derivati

retinoične kiseline i sl.) takodje može da prodje kroz memebranu ciljne ćelije, ali se
umesto vezivanja za receptore tj. aktiviranja receptora koji imaju funkciju enzima, vezuju
za specifične receptorne proteine u citoplazmi i/ili jedru.
1.2. VEZIVANJE ZA RECEPTORE AKTIVIRA RAZLIČITE SIGNALNE PUTEVE

1.2.3. Nuklearni receptori su proteini koji aktivirani ligandom regulišu

transkripciju gena

Slika 1.21. Neki signalni molekuli koji se vezuju za nuklearne receptore.

Uočiti da su svi signalni molekuli koji se vezuju za nukelarne receptore mali i
hidrofobni. Prikazana je aktivna, hidroksilna forma vitamina D3.
1.2. VEZIVANJE ZA RECEPTORE AKTIVIRA RAZLIČITE SIGNALNE PUTEVE
1.2.3. Nuklearni receptori su proteini koji aktivirani ligandom regulišu
transkripciju gena
Slika 1.22. Superfamilija nuklearnih receptora.
A – Svi receptori imaju sličnu strukturu. Naznačene je kratki DNK-vezujući domen.
B – receptorni protein je u inaktivnom stanju vezan za inhibitorni proteinski kompleks.
C – vezivanje liganda za receptor prouzrokuje konformacione promene receptorne
molekule, te se ligand-vezujući domen receptora »nadvije/obavije« receptor,
inhibitorni proteini disociraju, a koantivatorni proteini se vezuju za trans-aktivacioni
domen receptora, značajno povećavajući transkripciju gena. D – trodimenzionalna
struktura ligan-vezujućeg domena bez (levo) i sa (desno) vezanim ligandom.
Uočiti da a-helix (tamnije sivi, sa karboksi terminalnim krajem) ima ulogu poklopca
koji se nadvije/preklopi preko vezanog ligada i tako »zarobi« ligand na
ligan-vezujućem domenu receptorne molekule.
1.2. VEZIVANJE ZA RECEPTORE AKTIVIRA RAZLIČITE SIGNALNE PUTEVE
1.2.3. Nuklearni receptori su proteini koji aktivirani ligandom regulišu
transkripciju gena

Slika 1.23. Odgovori indukovani aktivacijom nuklearnih receptora za hormone.

A – Rani primarni odgovor (engl. early primary response) i B – Odgodjeni sekundarni odgovor (engl. delayed secondary response). Slike
prikazuje odgovore ciljne ćelije na steroidne hormone, ali se isti pincipi mogu primeniti za sve ligande koji aktiviraju superfamiliju nuklearnih
receptornih proteina. Neki od proteina primarnog odgovora mogu aktivirati gene sekundarnog odgovora (engl. turn on secondary-
response genes), dok drugi mogu inaktivirati gene primarnog odgovora (engl. turn off primary-response genes). Stvaran broj gena
primarnog i sekundarnog odgovora je mnogo veći nego što je predstavljeno.
1.2.4. Neki intracelularni signalni proteini imaju ulogu molekularnih prekidača
“PREKIDAČI/IZMENJIVAČI – prelaze iz inaktivnog u aktivno stanje (”switch on”) i obrnuto (”switch off”).
Dve glavne klase: (1) PKA zavisno “uključivanje” (1/3 proteina u eukariotskoj ćeliji fosforilisana);Ser/Thr K; Tyr K
(2) GTP-vezujući proteini (aktivno stanje-vezan GTP, inaktivno stanje-vezan GDP; poseduju
unutrašnju GTPznu aktivnost
A. veliki trimerni GTP-vezujući proteini tj. G proteini (funkcionalno vezani za memb.receptor)
B. male monomerne GTPaze tj. monomerni GTP-vezujući proteini (provode intracelularne
signale, a uključeni su i u kretanje vezikula – vesicular traffic).

Slika 1.24. Dva tipa

intracelularnih signalnih
proteina koji deluju kao
molekularni prekidači.
U oba slučaja, signalni protein se
aktivira dodavanjem fosfatne grupe,
a inhibiše ukanjanjem fosfata.
A – Fosfatna grupa se »dodaje«
kovalentno signalnom proteini
katalitičkim delovanjem protein
kinaza.
B – Signalni protein je
indukovan/nateran da promeni
vezani GDP za GTP.
Da bi se naglasila sličnost ova dva
mehnaizma, ATP je prikazan kao
APPP, ADP kao APP, GTP kao
GPPP i GDP kao GPP
Integracija signala – autofosforilacijom ili GTP- vezujućim proteinima
Kompleksni ćelijski odgovori i ponašanje ciljne ćelije (preživljvanje, ćelijska proliferacija) generalno su stimulisani kompleksnom
i specifičnom kombinacijom ekstracelularnih signala pre nego delovanjem jednog jedinog signala samostalno (videti sliku1.16).

Zbog svega toga ćelija mora da integriše informacije koje dolaze od različitih signala, kao i da napravi/pripremi odgovarajući
odgovor – da živi ili da umre, da se deli ili ne itd. Ove integracije su obično zavisne od integratornih proteina (videti sliku 1.19.)
koji su ekvivalentni mikroprocesorima u kompjuteru: oni zahtevaju veliki broj signalnih ulaza/inputa da bi produkovali izlaz/output
koji prouzrokuje potreban biološki efekat

Slika 1.25. Integracija signala.

A – Ekstracelularni signali A i B i jedan i
drugi aktiiraju različite serije proteinske
fosforilacije, a svaka vodi fosforilaciji
proteina Y, ali na različitim mestima na
proteinu. Protein Y je aktiviran isključivao
ako su oba mesta fosforilisana, te prema
tome postaje aktivan jedino kada su signali
A i B simultano prisutni. Zbog ovog razloga
integratorni proteini se nekada nazivaju
detektori koincidence.
B – Ekstracelularni signali A i B vode ka
fosforilaciji dva proteina a i b koji se tek
tako fosforilisani medjusobno vezuju
gradeći aktivni proteinski kompleks.
U oba prikazana primera proteini se
autofosforilišu tj. sami sebe fosforilišu.
Takdoje, ekvivalentna forma intracelularne
kontrole može se odvijati ukoliko se menja
GTP za GDP na GTP-vezujućim
proteinima (Slika 1.24.).
1.2.5. Intracelularni signalni kompleksi pojačavaju brzinu, efikasnost i
specifičnost odgovora
Kompleksnost sistema
signalne transdukcije koji
odgovaraju na signal,
zajedno sa svim multiplim
relejnim lancima signalnih
proteina, zastrašuje!!!

Slika 1.26. Dva tipa

intracelularnih signalnih
kompleksa.
A – Receptor i neki od intracelularnih
signalnih proteina koje aktivacija
receptora sekvencionalno aktivira su
okupljeni u signalni kompleks velikim
»scaffold« proteinom (protein koji
služi kao postolje).
B – Veliki signalni kompleks je
sklopljen nakon što je receptor
aktiviran ekstracelularnim signalnim
molekulom. U ovom slučaju aktivirani
receptor autofosforilacijom fosforiliše
samog sebe na nekoliko mesta koja
potom imaju ulogu »docking« mesat
za intracelularne signalne proteine.
1.2.6. Interakcija izmedju intracelularnih signalnih proteina je posredovana
modularnim vezujućim domenima
Sklapanje i stabilnih i tranzijentnih signalnih kompleksa zavisi od različitih, visokokonzervisanih, malih vezujućih domena koji
su pronadjeni na intracelularnim signalnim proteinima. Svaki od ovih kompaktnih proteinskih modula se vezuje za odredjeni
strukturalni motiv na molekuli proteina (ili lipida) sa kojom signalni protein interaguje. Zbog ovih modularnih domena signalni
proteini se vezuju medjusobno u multiplim kombinacijama, kao Lego kocke, sa proteinima koji često formiraju tro-
dimenzionalne mreže interakcija koje determinišu rutu koju prati signalni put. Pridruživanje postojećih domena zajedno u nove
kombinacije korišćenjem ovih modularnih vezujućih domena facilitira evoluciju novih signalnih puteva.
Src homologi 2 (engl. Src Homology 2 – SH2) domeni – vezuju se za fosforilisani Tyr aktiviranog receptora.
Src homologi 3 (SH3) domeni se vezuju za prolinima bogate aminokiselinske sekvence.
Fosfotirozin-vezujući (engl. Phospho Thyrosine Binding - PTB) domeni se vezuju za fosforilisani Tyr.
FADD (engl. Fas Associated protein with Death Domen) – ključni adapter za transmisiju “death” signala sa DR
Plekstrin homologi (engl. Pleckstrin homology - PH) domeni (prvi put su opisani kod proteina Plekstrina u
krvnim pločicama/trombocitima) se vezuju za naelektrisanu vodeću grupu specifičnih fosforilisanih inozitol
fosfolipida koji se produkuju u plazma membrani kao odgovor na ekstracelularni signal, te oni omogućevaju
proteini čiji su deo da se približi/pristane na membranu i da intereaguje sa drugim regrutovanim signalnim
proteinima. Neki signalni proteini funkcionišu jedino kao adapteri i vezuju dva druga proteina zajedno u
signalnom putu, te stoga imaju dva ili više vezujućih domena (Slika 1.27.).
Multipli PDZ domeni (PSD-95 (engl. Post Synaptic Density protein 95), DlgA (engl. Drosophila disc large tumor
suppressor A ) i Zo-1 protein). Svaki od ovih domena se vezuje za specifičan motiv na receptoru ili signalnom
proteinu. PRIMER: InaD „scaffold“ protein na fotoreceptornim ćelijama Drosophile. Ovaj protein sadrži pet PDZ domena, pri
čemu jedna od njih vezujue jonski kanal koji se aktiviše svetlom, dok se svaki od ostalih vezuje za različiti signalni protein
uključen u odgovor ćelije na svetlo. Ukoliko bilo koji od ovih pet PDZ domena nedostaje, singalni protein koji mu korespondira
neće biti sklopljen u kompleks, što će poremetiti transdukciju signala i rezultirati defektima u procesu vidjenja.
Receptorne “nakupine” u obliku grozda (engl. cluster) - receptori na površini ciljne ćelije i neki intracelularni
signalni proteini mogu da budu tranzijentno »sakupljeni« zajedno fromirajući “cluster” koji je mikrodomenima
vezan u lipidni dvosloj plazma membrane koji je obogaćen holesterolom i glikolipidima.
»Lipidni krševe« (engl. lipid rafts) - »scaffold« lipidi promovišu brzinu i efikasnost signalnog procesa tako što
Grupisanje/«clustering« membranskih proteina je posredovano citosolnim adapternim proteinima koji imaju višestruke tj.
multiple protein-vezujuće domene.
PDZ domen (vezuje odredjene C-terminalne sekvence) i SH3 domen (vezuje prolinima-bogate sekvence) su dva od nekoliko veom
konzervisanih modularnih domena koji participiraju u interakcijama izmedju proteina tj. protein-protein interakcijama. A – trodimenzionaln
struktura PDZ domena. B – Šematski dijagram protein-protein interakcije koja grupiše nekoliko različitih membranskih proteina u postsinaptič
segment nervne ćelije i »usidruje« dobijeni kompleks za aktinski filament citoskeleta. U okviru adapternog proteina PSD-95 prikazana su dv
od tri PDZ, kao i jedan SH3 domen koji vezuju tri različita membranska proteina u kompleks. Guanilar kinazni (GuK) domen PSD-95 protein
linkuje kompleks preko nekoliko interventnih adapternih proteina (uključujući jedan koji takodje sadrži PDZ i SH3 domene) za fibrozni atinsk
podvučen ispod plazma membrane. Neuroglin je adhezivni protein koji interaguje sa komponenetama ekstracelularnog matriksa, a ankirins
Neki membranski lipidi i proteini su koloklizovani u lipidnim nakupinama/krševima.
Rezultati biohemijskih istraživanja sugerišu da GM1, glikosfingolipid, i placentalna alkalna fosfataza (engl. PLacental
Alkaline Phosphatase – PLAP), lipida-usidravajući (engl. lipid-anchored) membranski protein, su agregirani u liidne
krševe, dok transferinski receptor (TfR) koji prolazi skroz kroz membranu nije. Za lokalizaciju ovih komponeneti u plazma
membrani ćelije su tretirane sa fluorescentno-zeleno-obeleženim kolera toksinom, koji uporedo-vezuje GM1 molekule koji
su približeni, i sa fluorescentno-crveno-obeleženim antiteli-ma specifičnim ili za PLAP ili zaTfR. Svako antitelo može da
unakrsno vezuje bliske molekule proteina koji prepoznaje. Unakrsno vezivanje prouzrokuje da proteini ili lipidi formiraju
velike obojene »zakrpe« koje mogu biti detektovane fluorescentnim mikroskopom
1.2.6. Interakcija izmedju intracelularnih signalnih proteina je posredovana
modularnim vezujućim domenima

Slika 1.27. Hipotetički signalni put koji

koristi modularne vezujuće domene.
Signalni protein 1 ima tri različita vezujuća
domena, a i katalitički domen sa aktivnošću
protein kinaze. Ovaj signalni protein se
translocira na plazma membranu onda kada
ekstracelularni signal dovede do formiranja
/kreiranja različitih mesta pogodnih za
»pristajanje« (engl. docking sites) na citosolnoj
strani membrane. Njengov SH2 domen se
vezuje za fosforilisane tirozine na receptornom
proteinu, a njegov PH domen se vezuje za
fosforilisane inozitol fosfolipide unutrašnjeg
sloja fosfo-lipidne dvoslojne membrane. Nakon
toga, signalni protein 1 fosforiliše signalni
protein 2 na mestima gde se nalazi tirozin, a na
taj način se dozvoljava vezivanje proteina 2 za
PTB domen na proteinu 1 i za SH2 domen
adapternog proteina. Nakon toga, adapterni
protein povezuje signalni protein 2 sa signalnim
proteinom 3. Adapterni protein se sastovoji od
dva modularna vezujuća domena SH2 i SH3, te
ima sposobnosta da se preko SH2 domena
vezuje za fosfotirozin na signalnom proteinu 2,
a preko SH3 se vezuje za prolinima-bogati
motiv na signalnom proteinu 3.
1.2.6. Interakcija izmedju intracelularnih signalnih proteina je posredovana
modularnim vezujućim domenima – PRIMER 1
Neki citokinski receptori (npr. IL-4 receptor), kao i neki RTKs (npr. insulinski receptor) vezuju IRS-1 (IRS (engl. Insulin
Receptor Substrate - IRS) molekul ima funkciju “docking” proteina izmedju insulinskog receptora i kompleksne mreže
intracelulanih molekula za transdukciju signala koji sadrže SH2 domene (engl. Src Homology 2 domains).) ili neki drugi
protein koji ima više „mesta za pristajanje „ (engl. multidocking protein) preko PTB domena „docking” proteina.
Aktivirani receptor potom fosforiliše vezani “docking” protein formirajući na taj način puno fosforilisanih tirozinskih
ostataka na “docking” proteinu, te ovi fosforilisani tirozini sada sami po sebi funkcionišu kao “docking” mesta za SH2,
tj. signal-transdukcione proteine koji imaju SH2 domene,

Regrutovanje signal-transdukcionih proteina prema

ćelijskoj membrani preko vezivanja za fosfo-
tirozinske ostatke atkviranog receptora.
Citosolni proteini sa SH2 ili PTB domenima se mogu vezivati za
specifične fosfo-tirozinske ostatke aktiviranog RTKs (prikazano
na slici) ili citokinskog receptora. U nekim slučajevima su signal-
transdukcioni proteini fosforilisani ili sa receptorskom-
unutrašnjom ili sa receptorom-asociranom tirozin kinazom, te se
time pojačava njihova aktivnost. Neki RTKs I citokinski receptori
koriste “multidocking” proteine kao što je iRS-1 da bi povećali broj
signal-transdukcionih proteina koji se regrutuju i aktiviraju.
Posledična receptor- kinazna fosforilacija IRS-1 kreira fosfo-
tirozinske ostatke koji funkcionišu kao dodatna “docking” mesta
za SH2 domene signal-trandukcionih proteina.
1.2.6. Interakcija izmedju intracelularnih signalnih proteina je posredovana
modularnim vezujućim domenima – PRIMER 2
Aktivirane JAK kinaze fosforilišu nekoliko tirozinskih ostataka na citosolnom
domenu receptora - veznih mesta za grupu STAT transkripcionh faktora. Kada se
STAT protein veže za aktivirani receptor, C-terminalni tirozini se fosforilišu sa
asociranom JAK kinazom. Ovakav aranžman osigurava da se u odredjenim
ćelijama aktiviraju samo oni STAT proteini sa SH2 domenima koji mogu da se
vežu za odredjeni receptorni protein. Fosforilisani STAT disocira spontano od
receptora, a dva fosforilisana STAT proteina medjusobno formiraju dimere tako
što se SH2 domeni svakog od njih vezuju za fosfo-tirozine drugog STAT
proteina. Zbog dimerizacije se izlaže signal za nuklearnu lokalizaciju ili nuklearni
lokalizacioni signal (engl. Nuclear Localisation Signal - NLS), te se STAT dimer
translocira u nukleus, gde se vezuje za specifične pojačivačke sekvence (engl.
enhancer sequences) koje kontrolišu ciljne gen

JAK-STAT signalni put.

Prateći vezivanje liganda za citokinski receptor i aktivaciju asocirane
JAK kinaze, JAK fosforiliše nekoliko tirozinskih ostataka na receptornom
citosolnom domenu Nakon što se inaktivni monomerni STAT protein
veže za receptor, fosforiliše se aktivnom JAK kinazom. Fosforilisani
STATs spontano disociraju od receptora i spontano se dimerišu. S
obzirom da STAT homodimer ostvaruje dve interakcje izmedju fosfo-
tirozina i SH2 domena, iako je za stabilizaciju receptor-STAT kompleksa
dovoljna samo jedna ovakva interakcije, fosforilisani STAT nema
tendenciju da se ponovo veže za receptor. (Preuzeto iz Lodish i sar.
(2004): Molecular Cell Biology. WH Freeman and Company.).
1.2.6. Interakcija izmedju intracelularnih signalnih proteina je posredovana
modularnim vezujućim domenima – PRIMER 3

Dva mehanizma za prekidanje transdukcije signala

od receptora za eritropoetin (EpoR).
A – SHP1, protein tirozin fosfataza, je prisutna u
neaktivnoj formi u nestimulisanim ćelijama. Vezivanje
SH2 domena SHP1 proteina za odredjeni fosfo-tirozin
aktiviranog receptora „razmaskirava” tj. otkriva fosftazno
katalitičko mesto SHP1 i pozicionira ga dovoljno blizu
fosforilisanog tirozina u regionu atkivacione usne JAK2,
što omogućava SHP1 da defosforiliše tirozin na
aktivacionoj usni. Uklanjanje fosfata sa ovog tirozina
inaktiviše JAK kinaznu aktivnost. B – SOCS (engl.
Suppressors Of Cytokine Signaling – SOCS) proteini, čija
je ekspresija indukovana u ertropoetinom-stimulisanim
eritroidnim ćelijama, inhibišu ili trajno prekidaju sinaling
na dugi period. Vezivanje SOCS za fosfo-tirozinske
ostatke na EpoR ili JAK2 blokira vezivanje drugih signal-
transdukcionih proteina (levo). SOCS boksevi mogu
takodje „naciljati” i delovati na proteine kao što je JAK2
preko ubiquitin-proteazomnog puta (desno). Slični
mehanizmi regulišu intracelularnu transdukciju signala i
od drugih citokinskih receptora. (Preuzeto iz Lodish i sar.
(2004): Molecular Cell Biology. WH Freeman and Company.).
 Ćelija može da podesi svoju senzitivnost na neki signal
U hemijskom signalingu adaptacija omogućava ćeliji da odgovara na promene u koncentraciji signalnog liganda (pre nego na
apsolutnu koncentraciju liganda) u okviru vrlo širokog ranga koncentracije liganda. Osnovni princip - negativna povratna sprega
koja je operativna sa zadrškom/zakašnjenjem. Snažan odgovor modifikuje mašineriju za pravljenje tog odgovora, tako da
mašinerija resetuje sebe u »off« poziciju, tj. isključuje sama sebe.
Desenzitizacija prema signalnom molekulu:
1) Vezivanje ekstracelularnih signalnih liganda za receptorne molekule na površini plazma membrane ciljne ćelije može
indukovati njihovu endocitozu i prolaznu zarobljenost u endozomu. Ovakva ligandom-indukovana endocitoza receptora može
dovesti do destrukcije receptora sadržajem lizozoma - ovaj proces se naziva tzv. »regulacija receptora na dole« ili down-
regulacija receptora (engl. receptors down-regulation).
2) Rapidna inaktivacija receptora kao rezultat fosforilacije koja prati aktivaciju, ali sa zadrškom/kašnjenjem i to je tzv. odgodjena
desenzitivizacija fosforilacijom.
3) Rezultat promene u proteinu uključenom u transdukciju signala ili
4) Produkcije inhibitora koji blokiraju proces transdukcije signala

Pet načina preko kojih ciljna ćelija može ostati desenzitivna na signalnu molekulu.
Inaktivacioni mehanizmi koji su prikazani i za receptor i za intracelularni signalni protein veoma često uključuju fosforilaciju proteina
koji se inaktiviše, iako se zna da se i ostali tipovi modifikacije mogu odvijati. Kod bakterijske hemotaksije desenzitivizacija zavisi od
metilacije receptornog proteina.
Diversity of G Protein-Coupled Receptor Signal
Transduction Pathways
SIGMA-ALDRICH
Cyclic Nucleotide Metabolism - cAMP
SIGMA-ALDRICH
Cyclic Nucleotide Metabolism - cGMP
SIGMA-ALDRICH
Nitric Oxide Metabolism
SIGMA-ALDRICH
Neuronal Nitric Oxide Synthase (nNOS)
SIGMA-ALDRICH
Inducible Nitric Oxide Synthase (iNOS)
SIGMA-ALDRICH
Endothelial Nitric Oxide Synthase (eNOS)
SIGMA-ALDRICH
Oxidative Stress
SIGMA-ALDRICH
Akt Signaling
SIGMA-ALDRICH
The Mitogen-activated Protein Kinase (MAPK) Cascades
SIGMA-ALDRICH
TNF Signaling Pathway
SIGMA-ALDRICH
Programmed Cell Death
Activation and Inhibition of Apoptosis
Glucocorticoid Receptor Signaling
SIGMA-ALDRICH
-Amyloid Plaques SIGMA-ALDRICH
 MEHANIZMI ĆELIJSKE KOMUNIKACIJE I SIGNALNI PUTEVI KOD BILJAKA

Trodimenzionalna struktura
leucinima-bogatih
ponovljenih motiva koji su
slični motivima nadjenim na
Predpostavljena divergencija bi-ljnog i životinjskog stabla od zajedničkog LRR serin/treonin receptor
jednćelijskog eukariotskog pretka. kinazama

Hipotetički model za CLV1 receptor-

serin/treonin kinaznu regulaciju
ćelijske proliferacije i/ili
diferencijacije u meristemu
Trenutno
postojeća šema
etilensko dvo-
komponenetnog
signalnog puta
Trenutno postojeća šema
jednog načina preko koga
fitohrom posreduje odgovor
na svetlo u biljnoj ćeliji.

Plants show extensive cross-talk and

interactions between signalling systems
Plants show extensive cross-talk and interactions between signalling systems