Gestalt Skripta

-Modul: Geštalt
Tehnike i pristup geštalt terapije
Geštalt kao svoju teorijsku osnovu koristi pojmove iz psihoanalize, ali samo kao osnovu za
predstvaljanje zasebnog teorijskog koncepta. Osnovna formalna smernica u geštaltu je
usmeravanje klijenta na kontakt sa sopstvenim otporima, kako bi bio otvoren ka ličnim
krucijalnim emotivnim iskustvima koja su u prošlosti ostala nezavršena. Rad sa otporima može
se postići korišćenjem brojnih tehnika koje su primerene klijentovim ličnim preferencijama i
sklonostima, tj. upotrebljavaćemo tehniku koja klijentu najviše odgovara.
U početnoj fazi terapije cilj je da se klijent opusti i navikne na korišćenje tehnika, da prihvati
sopstvena iskustva i ima sposobnost da ih toleriše. Važno je naglasiti da neki tipovi tehnika koje
se koriste ostavljaju utisak površnosti u prostupu, međutim tehnike pokazuju klijentu mogućnosti
koje ranije nije uviđao.
Deo ovog procesa opuštanja počinje kroz praćenje telesnih senzacija, z apočetak otkrivanje
načina disanja klijenta. Posmatranje disanja važno je iz nekoliko razloga, za početak treba imati
u vidu da se disanje smatra osnovnim telesnim kontaktom sa okruženjem, takođe, disanje se
značajno menja kada se nalazimo u povišenom stanju emocija. Tek nakon ove faze, kada klijent
postane „hrabriji“ po pitanju svog telesnog funkcionisanja, moguće je preći na druge tipove
osnovnih otpora koji su bliži potencijlnom emotivnom iskustvu.
Pored značaja rada sa telesnim senzacijama u geštaltu, sledeća bitna tehnika, tj. pristup u radu je
upotreba mašte. Za razliku od snova koji se koriste u psihoanalizi , u geštaltu govorimo o
maštanju koje se „izvodi“ na licu mesta. Maštanje je najvažniji terapeutski instrument. Jedna od
najvećih barijera u korišćenju maštanja je sklonost klijenata da intelektualizuju svoje sadržaje.
Upravo zato maštanje na licu mesta služi kao alternativa snovima.
Treba dodati da u tehnike geštalt terapije spada i tehnika u kojoj se prelazi napred nazad sa
jednog terapeutskog pristupa na drugi. U jednom trenutku koristi se mašta, u sledećem se prelazi
na telesno iskustvo, onda se fokus premešta na sećanja, a može se vratiti i na maštu ponovo.
Takođe, u geštalt terapiji izuzetno je važna unija psihe i tela.
Ovo može biti posebno značajno u terapiji adolescenata kojima je najčešće teško da dođu u
kontakt sa sobom, da imaju samosvest koju zahteva terapija. Uvidi i interpretacije adolescente
čine samosvesnim pa ih samim tim često stavljaju u odbrambenu poziciju. Zato je jako važno sa
njima raditi preko senzacija koje dolaze iz tela pre no što se dođe do intelektualnih interpretacija.
O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

www.olicentar.rs
Psihoanaliza i geštalt
Geštalt terapija je istorijski produžetak psihoanalitičke teorije i metodologije. Tvorac teorije i

metoda je nemački psihoterapeut Frederik Perls.
Počeci integrativnog pristupa u terapiji posledica su novih teoretskih pozicija koje je uključivala
i geštalt terapija.
Metode i tehnike geštalta imaju dosta sličnosti sa egzistencijalnom psihoterapijom,

psihodramom, igranjem uloga, rodžerijanskom i eksperimentalnom psihoterapijom, grupnom
dinamikom i semantikom, kao i mnogim važnim imenima psihoterapije kao što su Rank, Rajh,
Jung, Adler i Grodek.
Sva ova dešavanja u psihoterapiji posledica su istorijskog napretka i socijalnih uslova koje su
obeležile to doba što je pozadina onoga sa čime terapeut radi. U skladu sa ovim su i reči O.
Ranka: „Psihologija je pod konstantnim uticajem svih sila koje grade i oblikuju civilizaciju koja
je u usponu. Svaki sistem u psihologiji je izraz socijalnog poretka i njegova interpretacija.
Psihologija nije nauka iznad civilizacije koju želi da objasni. Nasuprot- psihološke teorije
moraju da budu objašnjene kao deo socijanog sistema i moraju da se razumeju kao izraz ili
predstavnik određenog sloja tog socijalnog sistema. „
Svaki teorijski koncept u psihologiji bi tvrdio da izražava apsolutnu istinu same teorije koja
nema dodira sa istorijskim činjenicama, međutim primetićemo da su se teorije menjale kao
moda, dakle reči O.Ranka valja imati na umu. Teorije zapravo prate dinamiku borbe čoveka u
društvu i njegovu težnju da se u to društvo uklopi.
Izdvajamo četiri osnovna koncepta iz psihoanalitiče teorije naspram modifikacija tih

koncepta u geštaltu.
1) U PA postoji koncept nesvesnog. U Geštaltu koncept figura – pozadina.

2) U PA postoji koncept transfera. U Geštaltu koncept kontakta.
3) U PA postoji koncept interpretacije i uvida. U Geštaltu koncept svesnosti.
4) U PA postoji koncept slobodnih asocijacija i snova. U Geštaltu koncept eksperimenta.
1. Formacija figura pozadina
Koncept nesvesnog podrazumeva snažne sile unutar individue koje su nedostupne svesti, ali koje
u svakom slučaju utiču na stil života te individue. Koncept svesno – nesvesno podrazumeva

www.olicentar.rs
dihotomiju, ili – ili pogled na psihološke funkcije. Psihoanalitičari su naravno, uvek priznavali
relaciju izmešu svesnog i nesvesnog uvodeći čak pojam predsvesnog koje predstavlja neko stanje
između ova dva.
Nesvesno je koncept koji zastupa mišljenje da ono što je ispod površine mora biti terapeutski
privlačnije i snažnije od onoga što je na površini.
Koncept figure i pozadine, sa druge strane, smatra površinska iskustva za vrednija u

terapeutskom radu.
Može se definisati kao proces gde individua konstantno i spontano vrši odabir iz pozadine svih
sadašnjih iskustava, dozvoljava da nešto izroni kao značajna figura koju je do tada individua
videla kao skup sa kontekstom iz koga je figura došla.
Postoje ljudi koji vide isključivo figuru ili isključivo pozadinu. Oni prosto nisu u stanju da
prihvate celovitost slike koju posmatraju. U oba slučaja oni su oblikovani u rigidnu selektivnost
čuvajući na taj način sebe od određenih osećanja i svesnosti.
Mnogi ljudi su postali previše fiksirani na mali aspekt svog života i zarobljavaju sebe u
preokupiranosti, opsesiji, predrasudama, fobijama, ili su toliko labilni da se suviše fleksibilna
slika nikada ne razvije u kontinuitetu pa time ni ne žive kvlitetn eživote. Stoga je primarni cilj
terapije da iz pozadine izvučemo potisnuta iskustva ili blokirane sadržaje tako da sve to
doprinese slobodnom toku interrelacije između figure i pozadine.
U situacijama u kojima je figura ta koja ometa kvalitetan život, kada kažemo da je osoba
fiksirana na figuru koja je neadekvatna, zato je potrebno formirati novu konfiguraciju.
2. Kontakt
Frojdov koncept transfera imao je mnoge interpretativne mogućnosti. Evo šta je Frojd rekao o
transferu: „Prednost transfera je u tome što pacijent produkuje pred nama, plastično i jasno
važan deo svoje životne istorije. To je kao da neko to pred nama glumi umesto da nam ispriča.“
Ova izjava stavlja nam do znanja da je prioritet u sadašnjem trenutku nasuprot nekog događaja iz
prošlosti. Prikazuje nam terapeutsku scenu kao simbolički, dramatični događaj koji je ponovo
oživljen. Ono što konceptu transfera nedostajalo, a što geštalt priznaje je da korisni simboli
dolaze iz stvarnog iskustva.
U psihoterapiji simbol je najmoćniji kada je u sadašnjem trenutku, autentično, a ipak nam

objašnjava više od samog trenutka. Bilo kakav uticaj da klijent ima na terapeuta to mora biti

www.olicentar.rs
pravi događaj da bi simbolički uticaj bio pravi i potpun. Da bi uticaj terapeuta bio lečeći on se
mora proširiti izvan kancelarije terapeuta. Pacijent mora uočiti da su njegova osećanja i rešenja
moguća i negde drugo.
Treba napomenuti i to da će ljudi koji su koncentrisani na istu stvar vrlo verovatno razviti i jaka
osećanja u terapijskom procesu. Terapeutova kancelarija ima velikih prednosti nad mnogim
životnim situacijama u kojima su ljudi koncentrisani na istu stvar. Kontinuitet, razumevanje,
otvorenost i jednostavnost kontakta postaju ponovo mogući. Prihvatanje površine znači
mogućnost da se ide dublje. Takođe znači i to da se možemo otvoriti naučiti nešto od našeg
pacijenta kao što i on nešto uči od nas.
Prvi i presudan korak je upoznavanje klijenta licem u lice gde su izražavanje i komunikacija
primarni.
Ono na šta teraput posebno mora obratiti pažnju je način na koji pacijent postavlja barijere u
komunikaciji, odnosno način na koji izražava otpor. Postoji mnogo načina da se postavi barijera.
Može biti u pitanju skretanje pogleda, postavljanje pitanja kada treba nešto izjaviti, imati
dugačke uvode u jednostavna opažanja, kompulzivno pričanje obe strane priče, sedenje u poziciji
statue, korišćenje manimizma ili izraza koji odražavaju nezainteresovanost, traženje odobravanja
i simpatija, korišćenje submisivnih reči hostilnim tonom itd. U geštalt terapiji ovakvim otporima
se prilazi frontalno. Veruje se da će rešavanjem ovakvih otpora dobar kontakt doći sam po sebi,
prirodno.
3. Svesnost
Svesnost se odnosi na iskustvo i opis tih trenutnih iskustava, i odražava uviđanje osobe kao i
neke složenije emocije i stavove. Od uvida se razlikuje kroz to što predstavlja stalni proces koji
je konstantan, u svakom trenutku dostupan za razliku od uvida koji predstavlja sporadično
prosvetljenje nečijeg iskustva u specijalnim trenucima. Samosvesnost podrazumeva šta, kako i
gde – iskustva, pre nego zašto - stavova na koje se odnose interpretacije.
Fokusiranje na svesnost održava osobu u trenutnoj situaciji čime intenzivira senzacije terapijskog
iskustva.
4. Eksperiment
U geštalt terapiji tehnika koja korespondira slobodnim asocijacijama i analizi snova u

psihoanalitičkoj terapiji je eksperiment. Eksperimant podrazumeva da jednostavno isprobamo
nešto u radu sa klijentom. Ovde se može asimilirati veliki broj tehnika. Sve imaju za cilj
fokusiranje pažnje na suočavanje sa specifičnim temama koje se tiču pacijentovog ponašanja.
Teme su razvijene u cilju rekonstrukcije novih modula ponašanja i reagovanja. Ovako se osoba

www.olicentar.rs
stavlja u situacije gde se anksioznost razrešava pod okolnostima koje su podržavajuće i u kojima
se daju instrukcije koje ne dobijamo u svakodnevnom životu u takvim situacijama.
Eksperiment podstiče učenje dok se izvodi, a ne samo pričanje o problemu. Takođe suočava
klijenta sa stvaranjem pravog kontakta. Stvara sigurnu kriznu situaciju u kojoj se izlazi na kraj sa
anksioznošću izazivajući događaj pod relativno sigurnim okolnostima. Eksperimant je ustanovio
male terapijske jedinice koje imaju određene teorijske i tehničke prednosti (vežbanje završetka,
krugovi tenzije, seting teme i sl.) Eksperiment proširuje tehnike dostupne terapiji zato što
prevazilazi verbalizaciju. Postoji mogućnost za široku paletu varijeteta kao što su dramatizacija,
fantaziranje i maštanje, usmereno ponašanje i sl.
Ova četiri koncepta su produžetak i modifikacija psihoanalize. Oni formiraju osnovu za

integraciju inovacija u tehnike terapije.
Ciljevi geštalt terapije
Psihološke orijentacije često su dihotomizovane na bihejvioralni segment i na fenomenološki

segment. Slabo je poznato da je Perls u geštalt terapiji ujedinio obe varijable.
Postoje dva najvažnija cilja geštalt terapije. Prvi je biti isključivo orijentisan na ponašanje
pacijenta sada i ovde bez uslovljavanja i bez isključivanja svesnosti. Drugi cilj je primeniti
egzistencijalni stav tako da on ne bude globalan i apstraktan.
Geštalt i drugi terapijski pristupi
Da bi se razumela geštalt terapija mora se posmatrati u poređenju sa još tri pravca terapije a to su
psihodinamski, bihejvioralni i humanistički.
1. Psihodinamski pravac počiva na pretpostavci da pacijent ima neku bolest ili oštećenje
koje terapeut treba da izleči ili eliminiše. Zbog postojnja te bolesti pretpostavlja se da
pacijent nije odgovoran za sebe. Terapeut otkriva uzrok tog oboljenja (dijagnoza) i
pacijent biva izlečen zahvaljujući tome (uvid). Akcenat se stavlja na pacijentovu prošlost.
2. Bihejvioristi su ove mentalističke termine proglasili za nenaučne i zamenili ih
posmatranjem ponašanja. Volpe, Skiner, Bandura i ostali nude različite tehnike koje su
strogo definisane. U bihejviorizmu nema mesta pretpostavkama i sve mora biti naučno
dokazano. Eliminiše se koncept da pacijent nije odgovoran, preokupacija etologijom i
važnost svesnosti.
Ipak, ove dve škole terapije imaju zajedničko to što smatraju da je terapeut odgovoran za

www.olicentar.rs
promenu koja nastaje u pacijentu. Smatra se da terapeut radi nešto pacijentu ili mu sugeriše šta
da radi da bi do promene došlo.
3. Humanistički pravac vidi terapiju kao sredstvo da se poveća potencijal ljudi. Geštalt
terapija je deo humanističkog pravca koja pokušava da posmatra Sada i Ovde na
nemanipulativan način izražavajući važnost svesnosti.
Teorija geštalt terapije
Geštalt terapija se zalaže za dva osnovna principa bez kojih je integracija bihejvioralne i
eksperimantalne psihologije nemoguća, a to su:
1) Rad isključivo u sada i ovde.
2) Puno uvažavanje fenomena svesnosti.
Geštalt terapeuti uzimaju u obzir motorno ponašanje i perceptivne kvalitete individualnog

iskustva koji su organizovani na osnovu potreba organizma. Individua uviđa ove potrebe iz
kontakta sa okolinom u vidu nekog senzomotornog ponašanja. Kontakt je organiozovan figurom
koje je u interesu protiv pozadine organizma/polja okoline. U geštaltu su osećanje okoline kao i
motorni pokreti u okolini aktivne funkcije.
Kada potreba nije prepoznata i izražena harmonija i tok organizma su narušeni. Neprepoznate
potrebe stare celine koje zahtevaju pažnju interferiraju sa formacijom nove celine. Celinu uvek
prati svesnost. Ukoliko postoji svesnost organizam može da mobiliše agresiju tako da stimulus iz
okoline bude odbijen ili asimilovan.
Kada svesnost nije razvijena ili kada se impulsi sprečavaju u izražavanju formira se nekompletna
celina i patologija. Svesnost koja se tiče sadržaja bez svesnosti o strukturi ne vodi kontaktu sa
okolinom i organizmu punom energije.
„Završeni proizvod“ je osoba koja je naučila kako da razvije svesnost koja mu je potrebna da reši
svoje probleme. Kriterijum uspeha nije socijalna prihvaćenost ili interpersonalni odnosi već
pacijentova svesnost o povišenoj vitalnosti i efektivnom funkcionisanju. Terapeut ne govori
pacijentu šta je o njemu otkrio već ga uči kako da uči.
Perls naziva selfom sistem odgovora ili kontakta sa okolinom. Ego je sistem identifikacije i
otuđenja organizma. Kod neuroza Ego odvaja delove procesa selfa od samog sebe. Organizam
koji prirodno funkcioniše stiče iskustva osećajući i misleći. Kada osoba odbije jedan od načina
doživljavanja formacija geštalta (celine) biva blokirana i samim tim zahteva pažnju. Zapadna
kultura podstiče podelu ovih prirodnih mehanizama i smatra prihvatljivim racio ali ne i senzorno

www.olicentar.rs
i afektivno. Međutim, bez balansiranog organizmičkog doživljavanja čovek ne može biti u
punom kontaktu sa prirodom niti da podržava sebe.
Učenje se odvija otkrivanjem, formiranjem novih celina tj uvidom. Kada je organizam u
kontaktu sa okolinom stvaraju se celine koje su kompletne, razvija se svesnost i dešava se
učenje. Perls je otkrio da njegovi pacijenti pate od otuđenja Ego funkcija i odlučio je da pronađe
način (terapiju) koja će objediniti te podeljene delove u cilju formiranja celine i učenja
pacijenata. Primetio je da pacijenti pokazuju nesklad koncepta Figura – pozadina u kontaktu sa
njim. Ovo je bio početni trag iz koga će nastati geštalt terapija.
Osnovna terapuetska dilema kako je Perls vidi leži u tome što je pacijent izgubio svesnost o
procesima koje je otuđio. On ostaje nesvestan delova svog funkcionisanja. Koristeći eksperiment
Perls je naučio pacijente kako da uče tj da shvate kako su sprečavali sebe da postanu svesni.
Terapeutska promena u geštaltu znači pomaganje pacijentu da ponovo otkrije mehanizam koji
koristi da kontroliše svoju svesnost.
Terapeutski zadaci koje terapeut daje pacijentu svi imaju za cilj izveštavanje o svesnosti.
Terapuet odbija da rešava probleme umesto klijenta i ne dozvoljava pacijentu da prebaci
odgovornost za sopstveno ponašanje na njega. Cilj terapije nije rešavanje problema jer će
pacijent ostati nesposoban da reši naredni problem koji se pojavi. Cilj je naučiti kako se rešavaju
problemi koristeći kompletnu senzomotornu „opremu“ koju pacijent ima. Geštalt terapija je
holistička i vidi čoveka kao potencijalno slobodnog od hijerarhije unutrašnje kontrole. Čak je i
odnos pacijent – terapuet relativno oslobođen od hijerarhije.
Pacijent je aktivan i odgovoran učesnik koji uči da eksperimentiše i posmatra da bi bio sposoban
da otkrije i shvati svoje ciljeve sopstvenim trudom. Odgovornost za ponašanje, promene u
ponašanju i rad da bi se ti uspesi postigli leži isključivo na pacijentu.
Uloga geštalt terapueta je uloga posmatrača i učesnika u ponašanju Ovde i Sada i uloga
katalizatora u fenomenološkom eksperimentu pacijenta. Pacijent uči eksperimentišući u
sigurnom okruženju terapeutske situacije.
Iako se geštalt terapije ne fokusira na mentalističke koncepte, prošlost ili budućnost ni jedna od
tih opcija nije isključena iz terapije unapred. Naglašava se Šta i Kako radimo. Takođe, terapeut je
aktivan i teži da postigne balans podrške i frustriranja pacijenta , a cilj je zrelost. Perls definiše
zrelost kao tranziciju iz podrške okoline u podršku samom sebi. Samopodrška implicira kontakt
sa drugima ali u razumnoj meri.
Pacijenti, posebno oni neurotični, težiće da zadrže status quo. Težiće da zadrže kontrolu nad
okolinom i da izbegnu da se sami nose sa životnim problemima. Izbegavaće neprijatne emocije i
preuzimanje razumnog rizika. Sve ovo je u suprotnosti sa sazrevanjem i zrelošću. Zbog toga
geštalt terapeut će skretati pažnju pacijenta na neprijatnosti i fobična ponašanja. Zadatak teraputa
je da balansira podršku i frustriranje uprkos tome što će pacijent u početku predano izbegavati
svoja stvarna iskustva i odgovornost za svoje ponašanje.

www.olicentar.rs
Tehnike geštalt terapije
Geštalt terapija se selektivno primenjuje u skladu sa ličnošću i potrebama terapeuta, pacijenta i

setinga. Perls ne preporučuje imitacije drugih terapeuta već smatra da svaki terapeut mora
pronaći svoj način. Takođe smatra da će svaka promena u sistemu tj organizmu dovesti do
kompletne promene usled povezanosti celog organizma. Stga je moguće intervenisati iz mnogo
uglova i na mnogo načina što će uticati na ceo sistem. Ipak Perls se zalaže za multivarijabilni
prilaz kao jedini način da se pacijentima pomogne da se oslobode bezizlaznog položaja.
Geštalt terapeut koristi mnoge aspekte Ovde i Sada da bi stvorio priliku, susret, eksperiment,
posmatranje, senzornu svesnost itd.
Eksperimentalni model psihoterapije
Prototip eksperimenta je zamoliti subjekta da izmisli seriju rečenica koje počinju sa: „Sada i
Ovde svestan sam da...“ Terapeut se konstantno vraća na ono čega je pacijent svestan i ohrabruje
ga pitanjima „gde ste sada?“ , „Šta doživljavate sada?“ Kada pacijent počne da izbegava
instrukcije ovo se prevodi u svesnost da želi da prestane.
Eksperiment je zamišljen u graduiranim serijama tako da svaki korak bude izazov za pacijenta ali
da ne bude izvan njegovih mogućnosti. Pacijent u svakom eksperimentu može da testira
ponašanja koja bi teško mogao testirati u prirodnom okružanju.
U geštalt terapiji terapeut osmišlja eksperiment ali i deli kontrolu i opservaciju sa pacijentom.
Unutrašnje ponašanje percepira isključivo pacijent putem enteroceptora i proprioceptora. Kao i u
mnogim drugim eksperimentima ishod jednog određuje uslove narednog eksperimenta. Kada je
pacijent u stanju da eksperimentiše i doživljava iskustva bez pomoći terapeuta terapija je
završena.
Postoje tri aspekta Sada i Ovde eksperimenata koja treba znati: funkcionalni koncept Sada, uloga
posmatranja kompletnog ponašanja pacijenta i razlika između introspekcije i direktne svesnosti.
Sada
Sada je funkcionalni koncept koji se odnosi na ono što organizam radi. Čin sećanja detinjstva je
sadašnji događaj, dakle sećanje je sada. Perls smatra da prošlost postoji kao percepcija
prethodnih funkcija. Budućnost postoji kao sadašnji proces npr. planiranje, nadanje, strepnja...
Orijentacija isključivo na jedan deo (prošlost, sadašnjost, budućnost) izolacija ova tri jedno od
drugog ili njihova konfuzija znak su poremećaja.
Posmatranje i govor tela

posmatranje je srce geštalt eksperimenata. Posmatranje se koncentriše na načine izbegavanja

www.olicentar.rs
svesnosti o otuđenju i nedostupnosti. Pacijentu se saopštava svaki nesklad koji iskaže u toku
terapije, bilo da je telesni, neki aspekt komunikacije ili kada verbalni izveštaj ne odgovara tonu
kojim se saopštava.
Geštalt terapija nije interpretativna, terapeut saopštava samo ono pto je očigledno, a najčešće
izmiče pacijentu, ali i terapeutima drugih usmerenja. Govor tela je izuzetno važan. Uzima se u
obzir svaki fizički simptom i smatra se tačnijim od osećanja koja pacijent verbalno izražava u
toku terapije. Simkin ove fizičke simptome naziva „dugme istine“. Kada zatražimo od pacijenta
da namerno preteruje u izražavanju nenamernog gesta – možemo doći do značajnih otkrića.
Bez detaljne opservacije eksperimnetalni pristup je nemoguć. Perlsov doprinos metodologiji
psihoterapije je u tome što je zamenio interpretaciju posmatranjem ponašanja i
eksperimentisanjem. Geštalt terapeut ne interpretira. On posmatra, postavlja eksperiment i on je
stvarna osoba u terapijskoj situaciji kao i u drugim kontekstima.
Svesnost eksperimenata i introspekcije

U introspekciji organizam je podeljen na posmatranje i posmatrani segment, što nije isto ono što
se dešava u eksperimentu. Za posmatranje sebe u akciji introspekcija je neadekvatna.
Introspekcija je dualistična i statična. Perls tvrdi da su unutrašnja samoposmatranja veoma
vredna mada mogu biti nepouzdana. Takođe smatra da je važno da ne dođe do interferencije
kognitivnog u toku eksperimenta i zbog toga izbegava pitanja vezana za kognitivno.
Egzistencijalni stav
Postoje ljudi koji direktno izražavaju svoja osećanja kada se pojave i oni koji manipulišu
osećanjima. Kada neurotični pacijent dođe kod teraputa on najčešće dolazi sa određenim
obrascem ponašanja koji je manipulatorski. Takvi manipulatori pokušavaju da primene svoj
obrazac ponašanja i na terapeuta. Međutim geštalt terapeut ne daje podrđku pacijentu zato što je
pacijent suviše slab da bi podržavao sebe. Terapeut može naglasiti svojim interesovanjem,
ponašanjem i rečima da mu je stalo, da razume i da će slušati. Ovakva vrsta brige značajno
pomaže mnogim pacijentima.
Postoji struje koja diskutuje o načinu pristupa pacijentu i koliko lična ona treba da bude. Geštalt
terapija ne isključuje ni čisto lični ni čisto tehniči odgovor pacijentu ukoliko će to dovesti do
povišenja svesnosti. Svesnost kao ni otkrivanje u toku eksperimenta nema za cilj katarzu već se
koristi kao sredstvo za učenje.
Terapeut mora da napravi direktan kontakt sa pacijentovim čulima, složi se sa zajedničkim
zadatkom i proširi svesnost kod pacijenta. Kompetentni geštalt terapeut mora biti sposoban da
osvesti svoja osećanja i prihvati ih, izrazi ih spontano kada to poželi. Nema zabrane izražavanja
emocija pacijentu i generalno neophodno je da ih terapeut bude svestan. Kontrola i ekspresija tih
osećanja je stav individualnog izbora. Postavlja se pitanje uticanja na pacijentove vrednosti na
osnovu kojih donosi odluke. U geštalt terapiji sugestija je da ne treba zauzimati stav prema

www.olicentar.rs
moralnim načelima pacijenta.
Ipak i ovde postoje dileme. Dok se neki zalažu za izražavanje sopstvenih vrednosti pacijentu
neki se tome protive.
Primarna funkcija geštalt terapeuta je da pomogne pacijentu da nauči da diskriminiše, i stoga je
ponekad neophodno izlaganje pacijenta vrednostima terapeuta. Terapeut ima funkciju da
pomogne pacijentu da uvidi sopstveno ponašanje, posledice i implikacije tog ponašanja. Izvan
toga iskazivanje sopstvenih vrednosti pacijentu je lični izbor.
U odnosu pacijenta i terapeuta najvažnije je pitanje odgovornosti. Pacijentu se ništa ne nameće,
ali terapeut odbija da se odrekne svoje slobode ili da prihvati pacijentovo odricanje njegove
slobode. Terapeut preuzima odgovornost da se ponaša u skladu sa svojim vrednostima. Za
pacijenta postoji samo jedan recept: „Isprobaj određeno ponašanje na terapiji u eksperimantu i
vidi šta ćeš iz toga otkriti.“ Ukoliko se pacijentu dopada model geštalt terapije, sistem vrednosti
ili neki deo terapeutovog sistema vrednosti on može odabrati da ga usvoji i terapeut se ne protivi
tome. Odgovornost za ovo je uvek na samom pacijentu. Terapeut ne pokušava da pacijenta
prevari ili navede da nešto učini već samo da poveća njegovu svesnost.
Ne može se dovoljno naglasiti važnost tiga da terapeut ne manipuliše pacijentom niti ga na bilo
kakav način navodi na to da prihvati model samoaktuelizacije. Pacijent mora odabrati iz Geštalt
terapije ono što mu odgovara i odbaciti ostalo. Geštalt terapije insistira samo na vrednosti
otkrivanja i ponovnog uspostavljanja kontrole nad mehanizmom svesnosti. Pacijent se prema
elementima terapije treba odnositi kao prema hrani. Zagristi, žvakati, progutati i svariti ili odbiti
u skladu sa sopstvenim potrebama.
Sloboda terapeuta nije apsolutna. On mora napraviti preciznu razliku između spontanog i
impulsivnog ponašanja. Impulsivno ponašanje nije temeljna reprezentacija osobe već delimični
beg u ponašanje osobe koja nije autentična.
Geštalt terapija snažno veruje u obuku terapeuta i njegovu dužnost da odvaja svoje emocije od
predosećaja i slutnji.
Eksperiment ima pretenzije da izazove jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne koje ljudi
imaju tendenciju da skrivaju. Pacijent se u terapiji ohrabruje da izrazi sva osećanja koja su
autentična. Tenzija u razgovoru ne znači nužno da su autentične emocije iskazane. Vikanje,
vređanje, optuživanje i sl. su često samo intelektualne vežbe. Zato se terpauetima savetuje da
emocije izražavaju jednostavnim i direktnim izjavama. Dostupnost, iskrenost i otvorenost su
ključni koncepti. Geštalt terapeut ne nameće ali katkad agresivno ostaje u Ovde i Sada okviru.
Geštalt radionice
Perls je tvrdio da je individualni rad postao suvišan i da se primenjuje samo u hitnim situacijama,
ali da je grupna terapija daleko uspešnija i kosrisnija. Prednost radionica tj. grupnog rada nije
samo u ekonomičnosti (mada i to ima uticaja) već u terapeutskoj moći.
U grupnoj terapiji kada s enešto dogodi svim aje očigledno, a ne samo terapeutu da je načija
patnja na primer, potpuno imaginarna. Osoba o kojoj je reč će lakše prihvatiti konsenzus grupe

www.olicentar.rs
nego mišljenje terapeuta i neće biti sklona da odbaci mišljenje grupe i izmanipuliše ga kao što bi
to uradila sa terapeutom. Iz nekog razloga poverenje u kolektiv je veće od poverenja u terapeuta
uprkos transferu.
Po Perlsu postoji još jedna prednost radionica. Terapeut može da učestvuje u individualnom
razvoju sprovodeći kolektivne eksperimente. Individua može da eksperimentiše i nauči kako da
zadrži efekte koje je postigao na grupi. Grupa uči razliku između pomaganja i prave podrške.
Takođe, posmatranje manipulacije drugih u grupi pomaže članovima grupe da se prepoznaju.
Terapeut mora biti otvoren za individualni rad u grupi ali ne treba da ga nameće.
Rad u grupi sastoji se od terapije jedan na jedan, grupnih eksperimenata i susreta i sva tri su
bazirana na eksperimentisanju.
Pravila
Od osobe do osobe
Kopmunikacija u odnosu pacijenta i terapeuta mora uključivati direktno slanje i primanje.
Terpaeut će često pitati „Kome ovo govorite?“ Drugim rečima, svaka poruka ide od određene
osobe ka određenoj osobi. Svaka generalna poruka se prevodi u specifični susret.
Osim direktnog govorenja osobi imamo aktivno slušanje nasuprot pasivnog čuvenja. Slušanje je
čin u kome osoba nije pasivni recipijent stimulacije. Od svake osobe se očekuje da preuzme
odgovornost za svoje izjave i upućivanje tih izjava drugima, kao i za aktvno slušanje ostalih.
Ogovaranje
Često se iznosi posebno pravilo o zabrani ogovaranja. Ogovaranje je pričanje o drugoj osobi
kada je ona prisutna namesto da joj se direktno obratimo. Mada ovo deluje sasvim jednostavno
upotreba ove tehnike može imati dramatične efekte.Direktna konfrontacija mobiliše afekte i
oživljava iskustvo. U kontrastu je sa bledom konstatacijom u ogovaranju.
Kada govorimo o osobi koja nije prisutna geštalt terapeut nastoji da podstakne osobu koja govori
da zamisli osobu o kojoj govori u direktnom dijalogu. Ovim se postiže povečanje svesnosti.
Pitanja
Mada su pitanja zapravo traženje informacija, u terapiji je to retko slučaj. Pitanja su često
prerušene izjave ili zahtevi za podršku druge osobe. U geštalt terapiji od pacijenata se traži da
prevedu pitanja u izjave koje počinju sa „Ja“. Ova procedura je produžetak odnosa terapeuta i
pacijenta. Ovaj odnos se u geštalt terapiji označava kao Ja – Ti odnos.
U ovom odnosu komunikacija se odvija direktno, otvoreno i iskreno. Pacijent se ohrabruje da
bude asertivan i samopodržavajuć.
Semantika
Pravilo protiv postavljanja pitanja je jedan od manevara koji imaju za cilj da pacijent otkrije

www.olicentar.rs
kako jezik utiče na njegovo razmišljanje. Da bi otkrio prednosti izražavanja svojih emocija
pacijent mora biti u stanju da razlikuje osećanja id raznih kognitivnih procesa. Rad na povišenoj
svesnosti jezika kod pacijenta je bila u fokusu geštalt terapije još od perlsove prve knjige u kojoj
pominje dva oruđa kao pomoć u potrazi za poboljšanjem. To su „holizam“ (koncepcija polja) i
„semantika“ (značenje značenja).
Primer za neadekvatnu upotrebu reči bi bio: „Volim te ali sam ljut na tebe.“ Reči koje dolaze iza
ali negiraju one prethodeće. Stoga bi adekvatnije bilo upotrebiti „i“. „Volim te i ljut sam na
tebe.“
Takođe bitno u geštaltu je prebaciti priču iz nepersonalne ravni u personalnu, tj ne pričati o
nečemu ili nekome već preneti to u Ja – Ti odnos.
Ovo se posebno odnosi na semantiku odgovornosti. Neurotični pacijenti često projektuju svoju
odgovornost i inicijativu i vide sebe u pasivnoj ulozi. Pacijent ne želi da se identifikuje sa nekim
svojim aktivnostima, on otuđuje neke svoje ego funkcije.
Još jedna važna semantička transakcija koja pomaže ljudima u saootkrivanju je ona koju Simkin
naziva „zašto se vrteti u krug“ Reč zašto zahteva od pitanog da se opravda. Pitani najčešće
započinje svoju odbranu rečju „zato“. Sve što sledi iza toga je racionalizacija, razlog koji je
izmišljen da opravda sebe.
Kada ljudi postanu svesni aspekta sebe koji se ne uklapa u intelektualno odabrani ideal sebe, oni
traže razloge za takvo ponašanje. Kada pronađu opravdanje oni nastavljaju sa takvim
ponašanjem, sada imajući razlog.
U geštalt terapiji reči kao što su: zašto, zato, ali, to i ne mogu smatraju se lošim. Kada god se
upotrebe terapeut može skrenuti pažnju na to. Obraćanje pažnje na jezik je još jedna
eksperimentalna tehnika kojom pacijent otkriva nešto o sebi.
Igre geštalt terapije

Ove igre se koriste u terapiji bilo individulano ili u grupi sa ciljem otkrivanja ili senzitiziranja.
Geštalt terapije podstiče svesnost u igrama tako da individua može odlučiti koju će igru igrati i
ko će mu u toj igri biti pratilac i saučesnik.
Igre dijaloga
Kada se uoči rascep u osobi geštalt terapeut će predložiti da pacijent zauzme obe uloge u
konfliktu i vodi dijalog. Ovo je izvodljivo bilo da su u pitanju pasivna protiv agresivne pozicije
ili da je u pitanju neka osoba značajna pacijentu.
Pravljenje krugova
U toku individualnog rada u grupi često se pojavi tema koja se tiče i ostalih članova grupe.
Pacijent može biti zabrinut usled fantazija o tome šta drugi u grupi misle ili osećaju. Terapeut
može predložiti pacijentu da napravi krug tj da popriča sa svakim članom grupe o temi koja je
pokrenuta

www.olicentar.rs
Nezavršeni posao
Svaka nekompletna celina je nazvršeni posao koji zahteva razrešenje. Ovo se uglavnom dešava
usled nerazrešenih i nepotpunih osećanja. Pacijent se ohrabruje da eksperimentiše sa
završavanjem tog posla koji je ostao nezavršen. Kada postoje neizražena osećanja prema nekome
od članova grupe od pacijenta se traži da ih izrazi direktno.
Ja preuzimam odgovornost – igra

Geštalt terapija smatra da su sva osećanja, ponašanja, senzacije i razmišljanja akti osobe.
Pacijenti često otuđe ove akte koristeći „to“ govor, pasivne konstrukcije i sl. Ova tehnika
podrazumeva da se od pacijenta traži da posle svake izjave doda: „... i preuzimam odgovornost
za to.“
Igre projekcije
Kada pacijent zamišlja da druga osoba ima određena osećanja, tada se od pacijenta traži da utvrdi
da li je u pitanju projekcija tako što sam pacijent eksperimentiše sa tim osećanjem koje zamišlja
da druga osoba ima. Često pacijent otkrije da zaista ima to isto osećanje koje zamišlja da vidi u
drugima. Druga igra je igranje projekcije. Pacijent koji karakteriše drugu osobu mora da odigra
ulogu osobe koju je karakterisao.
Igra poništavanja
Kada terapeut smatra da pacijentovo ponašanje može biti takvo da on poništava latentne impulse,
on može zatražiti od pacijenta da igra ulogu koja je suprotna od one koju je do tada igrao.
Ritam kontakta i povlačenja

Povlačenje iz kontakta sa Sada i Ovde tretira se eksperimentom. Od pacijenta se ne traži da se ne
povuče, već da bude svestan trenutka kada se povlači a kada ostaje u kontaktu. Ponekad se od
pacijenta ili grupe pacijenata traži da zatvore oči i povuku se. Ostajući svestan pacijent potom
izveštava o svom iskustvu. Rad se nastavlja kada se pacijent vrati nazad u Ovde i Sada pošto je
zadovoljio potrebu da se povuče.
Igre probanja
Sama reakcija pacijenta na grupu je vredan izvor terapeutskog materijala. Pacijent koji se plaši
da izrazi svoja osećanja pred grupom biva ohrabren da iznese svoja maštanja i osećanja o tome
kako bi se osećao kada bi izneo svoja osečanja pred grupu. Čest je fenomen unutrašnjeg vežbanja
za predstojeću socijalnu ulogu. Ova tehnika se preporučuje za rad sa pacijentima koji imaju
tremu i strah od nastupa.
Igra preterivanja

www.olicentar.rs
Mali pokreti i gestovi mogu zamenjivati i/ili blokirati svesnost o nekom afektivnom procesu.
Geštalt terapeuti posmatraju telesne pokrete i izveštavaju pacijente o njima. Jedan od
eksperimenata je da terapeut zatraži od pacijenta da ponovi pokret i preteruje u tomeOvo može
da podigne percepciju o važnim načinima blokiranja svesnosti.
„Naravno“ ili „Očigledno je da...“ igra

Pacijenti često ne koriste ili ne veruju svojim osetima. Rezultat toga je da previde očigledne
stvari i traže pomoć u komunikaciji. Ovo se rešava tako što se od pacijenta traži da izmišlja
rečenice koje počinju sa „Očigledno je da...“ Varijacija je i da pacijent posle svake rečenice
može dodati „naravno“.
„Da li mogu da ostanem sa ovim osećanjem?“

Pri izveštavanju o svesnosti pacijenti često odlutaju od svojih frustrirajućih osečanja. Geštalt
terapeut često traži od pacijenta da ostane sa tim osećanjem ali uz punu svesnost o tome.
Izazivanje ovog psihičkog bola je neophodno da bi se prošlo kroz ono što pacijent doživljava kao
bezizlazan položaj ili prepreku.
Rad na snovima
Geštalt terapija ima svoj metod rada na snovima. Ona ih integriše umesto da ih interpretira. Perls
san smatra egzistencijalnom porukom, a ne ispunjenjem želje. To je poruka koja osobi govori
kakav joj je život i kako da se osvesti, probudi i zazme mesto u svom životu. Perls smatra da je
san projekcija i svaki fragment sna je deo osobe koji ona mora da integriše u sebe.
Parovi
Geštalt terapija je izuzetno pogodna za porodičnu i bračnu terapiju i primenjuje iste metode koje
iprimenjuje i na grupnoj terapiji. Radionice sa parovima su se pokazale jako uspešnim. Često
supružnici otkriju da se ne obraćaju svom supružniku već njegovoj idealizovanoj slici. Igre u
bračnoj terapiji su produžetak onih igara koje smo već naveli.
Istorija geštalta
„Ego, glad i agresija“, prvi Perlsov rad koji je objavljen, predstavlja osnovu njegove teorije.
Iako će kasnije dolaziti do različitih promena u njegovom radu, osnove koje su ovde postavljane
neće se menjati. Geštalt je koncepte preuzimao iz brojnih teorija ali je Perls pre svega koristio
holističko – semantički pristup.
Pod horizmom Perls podrazumeva celo biće koje nije samo suma svih delova, već misli na
celovitost ljudskog organizmakao i na jedinstvo polja organizma i okoline. Podrazumevao je da
geštalt terapija ispravlja grešku psihoanalize koja psihološke događaje tretira izolovano od
organizma.

www.olicentar.rs
Perls je teoriju psihoterapije smatrao teoretski jednostavnom, ali teškom u praksi. Kroz socijalno
učenje ljudi izgube osećaj sebe i mogu naučiti da ga povrate kroz terapiju. Ovo učenje nije
intelektualni proces.
Teorija svesnosti koju je razvio Perls pod imenom treninga senzitizacije ili T – grupa je veoma
široko priohvaćena. Važnost spontane, neverbalne ekspresije je takođe prepoznata. Perls je
takođe tvrdio da postoji rastuće prihvatanje koncepta realnosti Sada i Ovde, organizma kao
celine, dominantnosti najhitnije potrebe i tretiranja psihiloških događaja u vezi sa celinom
organizma pre nego delova izolovanih od organizma.
Poređenje modela
U bihejviorističkoj terapiji ponašanje pacijenta se menjadirektnom manipulacijom stimulusa iz
okoline od strane terapeuta. U psihoanalitičkoj teoriji ponašanje je izazvano nesvesnim motivom
koji se manifestuje u transfernom odnosu. Analiziranjem transfera potiskivanje nestaje i
nesvesno postaje svesno.
U geštalt terapiji pacijent uči da u potpunosti koristi svoje spoljašnje i unutrašnje opažanje i tako
postane odgovoran prema sebi i samopodržavajuć. Geštalt terapija pomaže pacijentu da stekne
ključ svog stanja – svesnost o procesu svesnosti. Bihejvioralna modifikacija stanja koristeći
kontrolisanje stimulusa pasihoanaliza leči pričajući o otkrivanju uzroka mentalne bolesti. Geštalt
terapija to čini samorealizacijom kroz Sada i Ovde eksperimente.
1. Holizam i multidimenzijalnost
Perls tvrdi da samo razumljiva psihoterapija može biti integrativna i samo terapeut sa
razumljivim viđenjem stvari može da uoči centzralne teškoće pacijenta. Terpaeuti često imaju
slepu tačku, oblast koju ne vide. Oni će izbeći da usvoje uvide škole kojoj pripadaju, a koji se
odnose na tu oblast. Pacijenti koji su ambivalentni po pitanju promene često traže terapeute čija
je slepa tačka u onoj oblasti u kojoj oni (pacijenti) imaju poteškoća.
Zato geštalt terapija pokriva celo biopsihosocijalno polje u koje uključuje i organizam i okolinu
kao važne. Geštalt terapija aktivnokoristi psihološke, sociološke, kognitivne i motivacione
varijable. Ni jedna relevantna dimenzija nije iskljulčena iz bazične teorije.
2. „Sada“ i mehanizam promene

Mnogi terapeuti veruju da se promena dešava kao funkcija porasta znanja, uvida i svesnosti.
Rasprava se vodi o tome kako se znanje definiše i koja vrsta znanja je potrebna.
U geštalt terapiji znanje nije ekvivalentno onome što je verbalizovano ili rečeno samom sebi.
Psihodinamički pisci ovde prave razliku između pravog i intelektualnog uvida. Znanje kome uči
geštalt terapija je znanje kako neko da skrene pažnju sa sirovih, čulnih podataka i iskustava.
Mehanizam kojim subjekt zamenjuje emocionalne brige je aktivno Sada i Ovde. Povratkom
svesnosti o ovom mehanizmu pacijent na geštalt terapiji može da analizira proces koji (p)održava
nezadovoljavajuće ponašanje i stiče alat da samostalno podiže nivo svesnosti u budućnosti.

www.olicentar.rs
3. Psihoterapija kao eksperimentisanje
Geštalt terapija je eksperiment u svakom smislu. Susretanje se u geštalt terapiji koristi da bi se
eksperimentisalo sa življenjem i otkrivalo. Uloge se ne igraju da bi se uvežbalo novo ponašanje
već da bi pacijent naučio da diskriminiše koje ponašanje odgovara njegovim potrebama. Lečeći
nije odnos u terapiji već učenje da se otkriva.
Na fokus na eksperimentalno u geštaltu uticaja imaju orijentalne religije kao što su Taoizam i
Zen budizam, a takođe i fenomenološki eksperimenti.
U geštalt terapiji proces otkrivanja je cilj po sebi, a ne samo otkriće. Ono što u geštalt terapiji
vodi promeni nije toliko podignuta svesnost po sebi već povećana mogućnost svesnosti.
Geštalt terapija eksperimentiše kako neko upravo sada manipuliše i kako održava sebe
nesvesnim te manipulacije.
4. Mesto terapeutovog sistema vrednosti

Jedino moranje koje prihvata geštalt terapeut je to da pacijent mora biti svestan. Svaka osoba
mora da se dovede u kontakt sa neispitanim elementima sredine i da odluči koji su negujući, te
da ih asimiluje, kao i koji su toksični i da ih izbegava. Ova diskriminacija se menja sa
konstantnom promenom dominirajuće potrebe. Geštalt terapija nema viziju o tome koje
ponašanje je poželjnije za određenu osobu u određenom trenutku.
Mitovi i strahovi mogu biti doživljeni u sigurnoj terapijskoj situaciji tako da pacijent sam može
da odluči šta je negujuće a šta toksično. Pacijent, a ne terapeut, odlučuje šta je iracionalno za
njega. Na primer, mnogi pacijenti imaju mit o tome da je verbalno izražavanje negativnih
emocija opasno. Eksperimentisanje sa direktnim, verbalim izražavanjem negativnih emocija
pacijent može otkriti da postoje situacije u kojima je takvo ponašanje nagrađujuće. Takođe može
postati svestan cene koju plaća za neizražavanje takvih emocija.
Moral geštalt terapije baziran je na organizmičkim potrebama. Perls je vrlo eksplicitan u
smatranju ljudi sposobnim za samopodršku, kao i ne toliko osetljivim da im je potrbne zaštita od
unutrašnje ili spoljašnje realnosti. Takođe smatra da ljudima nije potreban terapeut koji će kao
diktator da nametne promenu.
Kada se postavlja pitanje tajni geštalt terapija ima posebnu tehniku nazvanu „Ja imam tajnu“. Od
pacijenta se traži da misli na dobro čuvanu tajnu. Instruira mu se da NE otkrije tajnu već da
zamisli kako bi drugi reagovali na nju. Tehnika se može proširiti i na to da se svako hvali svojom
strašnom tajnom i time radi na nesvesnoj vezanosti za tajnu kao postignuće.
5. Nasilje i anihilacija
Schutz dozvoljava i ohrabruje nasilje kada ljudi imaju ovakve potrebe. Iako geštalt terapija
ohrabruje agresiju, nasilje vidi kao pokušaj anihilacije. Geštalt radionice su nenasilne.
Ispoljavanje nečijeg besa kroz nasilje je neetično i nepoželjno za podizanje iskustva, direktnu
ekspresiju osećanja i Ja – Ti odnos. Geštalt terapija prihvata agresiju i konflikt kao prirodne

www.olicentar.rs
biopsihosocijalne sile i ohrabruje eksperimntisanje sa ostajanjem sa negativnim osećanjem i
njihovim direktnim izražavanjem u verbalnim izveštajima.
6. Klinička obuka
Geštalt terapija se ne zalaže za napuštanje profesionalne kliničke obuke. Klinički obučen
psiholog postaje svestan nivoa psihopatologije kao i ljudskih granica. Inovativne psihoterapije
poput geštalta su doživele veliki publicitet, a postoje i izveštaji o socijalnim i psihološkim
reakcijama na neke radionice.
7. Domet primenljivosti
Literatura o geštalt terapiji nije odredila tačan domet u patologiji na koji je primenljiva, kao ni
koje su modifikacije i dodatne tehnike potrebne za lečenje psihopatija, psihoza, dece i sl. Ipak,
geštalt terapija je klinička teorija i razvijena je od strane kliničkih psihologa za širok opseg
pacijenata. Na detaljima se i dalje radi, a postoji i potreba za daljim razvojem.
8. Tehnike per se
Geštalt terapija ima mnogo jednistvenih tehnika. Ove tehnike mogu biti korišćene u različitim
okvirima iako promenjenog smisla. Slično tome, tehnike iz različitih škola mogu biti
upotrebljene u okviru geštalt terapije. Kod hospitalizovanih psihotičnih pacijenata, na primer,
psihodrama ima veće efekte os tehnika dijaloga koje se uobičajeno koriste u geštalt terapiji.
Kritike
Najpre treba reći nešto o preciznosti definicija i validaciji istraživanja u vezi sa tim. Erik Bern
zastupa poziciju da operacionalne definicije nisu moguće u ovoj oblasti.
Perls smatra da ništa ne narušava egzaktnost validacija, ali da se on jednostavno nije bavio ovim
tipom istraživanja.
Ipak, Perls ne nudi kvantifikovan, statistički dokaz da geštalt terapija „radi“.
Perls obezbeđuje seriju eksperimenata sa instrukcijama kako da verifikujemo kotisnost geštalt
terapije i uključuje u reprezentativni uzorak komentare eksperimentalnih subjekata koji su
preolazili kroz geštalt eksperimente.
Iako je Perls omogućio demonstracije i različite materijale (filmovi, video trake i nekoliko
primera slučajeva) ne postoji dovoljan broj sistematskih, detaljnih istorija slučajeva.
Ukoliko su u ovoj oblasti zahtevani kvantifikovanje, objektivno istraživanje i tehnike validacije
ograničeni smo na uzak i sterilan uzorak subjekata. Ograničavanje subjekata naukom dovodi u
pitanje validnost.
Geštalt terapija je žrtvovala tačnu verifikaciju za vrednosti eksperimentalne osihoterapije. Perls
ne pretpostavlja da ima sve odgovore već priznaje da ne zna ono što mu nije u polju
interesovanja. Geštalt terapija ne tvrdi da je jedini validan pristup. Teret dokazivanja je teži

www.olicentar.rs
onima koji definišu psihologiju tako da iz nje isključuju razlilčite pristupe.
Mnogo toga prepušta se individualnom kliničaru da uradi po svom nahođenju. Dozvoljno mu je
da posvojoj meri napravi sopstveni stil, trako da bude u skladu sa njegovom ličnošću sve dok to
radi u granicama profesionalne odgovornosti. Čak ni pitanje modifikovanja tehnika i teorije koja
je potrebna za različite doijagnostičke grupe pacijenata nije formulisana u literaturi koja se tiče
geštalt terapije.
Znamo iz neformalnih diskusija i ličnog iskustva da je geštalt terapija korišćena na različite
grupe pacijenata, ali u literapturi nema izveštaja o tome.
Takođe, velika odgovornost je prepuštena pacijentu. Terpaeut je samo vodič i katalizator. Posao
terapeuta je da prezentuje eksperimente i opažanja koja dramatično i jasno pokazuju
perceptualno polje koje proučava pacijent. Neuspeh u ovome se najčešće pripisuje terapeutu.
Ipak, osnovni rad na otkrivanju i upotrebi tog otkrića je odgovornost pacijenta.
Stiče se utisak da geštalt terapija postaje cenjena tek posle susreta sa geštalt terapeutom, čak i
posle samo jednog susreta. Takođe, da bismo ispitali geštalt terapiju nije nam potrebna vera u
njen sistem već samo otvoreni i kritički stav.
U geštalt terapiju uključeno je i pitanje vrednosti na koje ne možemo odgovoriti putem
laboratorijskih eksperimenata. Objektivni uspeh tehničkog uspeha ne može odgovoriti na jedno
značajno pitanje – Da lije poželjno da kliničar kontroliše ponašanje pacijenta? Na kraju na ovo
pitanje odgovara svako individualno. Prepoznajući ovo geštalt terapeuti nude geštalt terapiju i
ostavljaju osobi individualni izbor da li je to korisno njoj lično.
Perls je stvorio terapiju koja je ekskluzivno orijentisana na ponašanje Sada i Ovde, koja ne
isključuje varijablu svesnosti i koja ne održava takvo ponašanje. Ova terapija primenjuje
egzistencijane stavove na jedinstveni sistem psihoterapije i validira sistem na jedinstvaen način.
Svakom je ostavljen teret odluke da li potencijal geštalt terapije za njega samog dopušta
personalno eksperimantisanje, psihoterapeutski uticaj ili upotrebu u osnovnom istraživanju.
Jedini način da osoba nauči je bude u potpunosti svesna svega što doživljava. Drugi način je da
sebe podeli u dvs ili više aspekata. Perls ova dva aspekta naziva top dog i under dog. Oni su u
neprestanom dijalogu koji najčešće izgledaju ovako:
- Idiote glupi, zašto si to ponovo uradio?
- Neću nikad više obećavam, žao mi je, izvini.
Perls je tvrdio da under dog – onaj koji obećava – uglavnom pobeđuje putem obećanja koja ne
ispunjava, sabotažom i sl. Ono što vodi mogućnosti promene je potpuno prihvatanje onoga što
neko jeste umesto onoga što bi trebalo da bude.
Osnovna pravila u geštalt terapiji
Osnovna pravila u geštalt terapiji sastoje se u pozivu osobi da, ukoliko je voljna, prihvati
određene stavove u radu sa terapeutom. Ta pravila nisu zamišljena kao nešto što mora i treba.

www.olicentar.rs
Mehaničko praćenje pravila i igranje uloge „dobrog pacijenta“ je negiranje filozofije geštalta.
Svrha pravila je da se stvori atrmosfera i stav koji idu u smeru rada u terapiji. Radi se na
podizanju svesnosti o realnosti određene osobe i njenim odnosima sa drugima, kao i na tome
kako ta osoba funkcioniše sada i ovde. Pravila imaju za cilj da predoče osobi šta je od onoga što
radi poteklo iz autentičnog selfa, a šta je lažno, manipulativno i čime izbegava da bude ono što
jeste. Sve ovo radi se s namerom da se osoba suoči sa punom odgovornošću za svoje ponašanje,
podigne nivo autentičnog samoizražavanja i odnosa sa drugima, da minimizuje samo
obmanjivanje, besmisleno ponašanje i frustriranje samog sebe.
Veliki deo rada u geštalt terpaiji ima za cilj podizanje svesnosti o nekorisnim stavovima i
obrascima ponašanja koji su naučeni u prošlosti, i koji uprkos frustrirajućem efektu koji imaju na
dobrobit osobe u pitanju – opstaju. Mada je ove stavove i obrasce ponašanja usvojio u trenutku
kada su oni bili odgovarajući način nošenja sa konfliktima, osoba može uvideti da se oni više ne
uklapaju u sadašnju realnost. Dok osoba postaje svesna ovih arhaičnih odgovora, ona može
početi da eksperimentiše preuzimanjem rizika u prepuštanju i otkrivanju novih efikasnijih
stavova i obrazaca ponašanja. Energija koja je bila ulena u frustraciju i nenegujuće ponašanje se
time oslobađa i postaje slobodna za smislenija iskustva u sada i ovde.
Cilj geštalt terapije je rast. Ovo uključuje sklanjanje od onoga što osoba više ne želi za sebe i
kretanje u novim pravcima i istraživanje različitih obrazaca ponašanja i iskustava. Proces rasta je
svesnost i voljnost da se eksperimentiše sa različitim ponašanjima koja sami iniciramo.
U geštalt terapiji ne postoji unapred određen koncept u koji osoba treba da se uklopi. Nema
ciljeva kakv bi neko trebalo da bude, niti kakva je to zrela osoba. Akcenat je na rastu kroz
samootkrivanje, postizanje svesnosti i eksperimentisanju sa onim što osobi odgovara i ne
odgovara. Ovo poštovanje integriteta osobe primenjuje se uvek, bilo da osoba sebe doživljava
kao potpuno funkcionišuću ili zbunjenu po pitanju svog identiteta. Ništa ne prevazilazi
samoregulišuće sposobnosti individue. Ovaj osnovni princip uvek je na prvom mestu. Niko nije
pod pritiskom da uradi nešto ili učestvuje. Sve što vođa grupe (u grupnoj terapiji) upita ili
predloži kao sugestiju smatra se sao pozivom. Svaka osoba za sebe mora reći da ili ne. Svako je
odgovoran za sebe da ne dozvoli da mu nešto što ne želi da učini bude nametnuto od strane
grupe. Isto tako, svaki učesnik se zamoljava da ne prisiljava druge na rad. Čak i kada su u pitanju
najbolje namere ovakvi pokušaji smatraju se intruzijom.
Postoje dve metode rada u geštalt grupi. Prva podrazumeva rad između vođe i pojedinca
učesnika u grupnom setingu. Kada se događa rad jedan – na – jedan ostatak grupe se obično
zamoli da se uzdrži od uključivanja dok rad ne bude završen. Tek onda ostali učesnici dele ono
što žele o tome šta su iskusili i kako su reagovali dok se odvijao rad jedan – na – jedan. Ovaj
feedback je izvor mnogo grupne interakcije. Postaje očigledno da se ostali učesnici poistovećuju
sa osobom koja radi sa terapeutom i rade u mnogome tihu samoterapiju, postaju svesni
nezavršenih situacija i fragmentiranih delova sebe. Iskusiti rad nekog drugog često ima pomažući
efekat na ostale članove grupe u tome što oni na taj način prepoznaju sopstvene frustrirajuće

www.olicentar.rs
stavove i obrasce ponašanja. Često će vođa grupe izneti eksplicitnu izjavu koja ima za cilj da
svaka osoba ako je zainteresovana može da razume šta se dešava drugoj osobi (onoj koja radi).
Drugi metod je rad u geštalt grupi koji podrazumeva sve druge interakcije u grupi. Definitivno
postoje ograničenja u tome šta se može smatrati vrednim i smislenim načinom interakcije i
povezivanja. Intelektualizovanje, psihologiziranje i davanje saveta smatraju se traćenjem
vremena i energije. Svaki način pričanja o nečemu što ostavlja utisak predavanja, istoijskog
slučaja ili pričanja priče o sebi ili nekom drugom smatra se mrtvim materijalom kojim se
izbegava ili otupljuje svesnost i životnost.
Svi pokušaji da se nečije ponašanje uklopi u teorijski okvir su nevažni. Obično se ovo pretvori u
ogru objašnjavanja. U geštaltu se ovaj proces smatra beskrajnim i bez potencijala za rast. Pitanje
„zašto?“ izbegavaju ovde i sada i smatraju se „igrama objašnjavanja“. U geštalt terapiji
objašnjenja se šrevode kao izgovori za to što ne živimo u sadašnjosti. Učesnici se ohrabruju da
daju izjave u prvom licu o tome šta doživljavaju i kako reaguju na ovde i sada.
U geštalt terapiji grupni seting ima prednost obezbeđivanja atmosfere za „bezbedno preuzimanje
rizika“ u napuštanju zastarelih ponašanja i eksperimentisanju sa novim. Stav otvorene
samoekspresije u grupi omogućava učesniku da iskusi iskrenu interakciju sebe i drugih. Za
svaku pojedinačnu osobu nema zamene za iskustvo izražavanja sebe drugima i provere
katastrofalnih fantazija kako će ljudi reagovati kada pokažemo ko smo zaista.
Svaki učesnik se ohrabruje da izrazi sebe primarno u cilju zadovoljenja potrebe za
samoizražavanjem. Pokušaji da se drugi učesnik ubedi, nagovori ili mu se proda mišljenje koje
zastupa onaj koji govori smatra se manipulacijom koja udaljava od autentičnog odnosa sa
drugim.
Često vođa grupe predlaže grupne igre ili druge procedure. Ovo uključuje vežbanje u podizanju
svesnosti i fokusiranje na sada i ovde, kao i brojn tehnike koje ohrabruju autentičnu interakciju i
relacije unutar grupe.
Osnovna pravila koja ograničavaju ponašanja napravljena su sa namerom da minimalizuju
neefektivne aktivnosti tj. one aktivnosti koje ne vode podizanju svesnosti i životnosti u sada i
ovde. Obično je jedina stvarna zabrana ona protiv fizičkog nasilja.
Kontinuum svesnosti
Biti u kontaktu sa nečijim kretanjem je esencijalni aspekt geštalt metoda. Učesnici se ohrabruju
da se usklade sa onim što doživljavaju iz trenutka u trenutak. Akcenat je na neintelektualnoj
svesnosti nasuprot mislim ai spekulacijama. Od osobe se traži da se fokusira na senzorne
podatke, senzacije, emocije i reakcije na iskustva iz okoline i sebe samog.
Realnost Je
Zato pto se prošlost i budućnost smatraju fantazijom, biti u dodiru sa realnošću znači biti u
dodiru sa sada i ovde. Ovo se ogleda u pravilu da se od svake osobe trazi da govori u sadašnjem
vremenu. Koriste se brojne tehnike da bi se ovo pravilo primenilo. Kada je osoba u dodiru sa

www.olicentar.rs
nečim što se desilo u prošlosti od nje se traži da dovede sećanje u sadašnjost koristeći geštalt
tehnike. Npr. kada osoba priča doživljaj iz detinjstva vezan za roditelje, često mu se sugeriše da
na praznoj stolici nasuprot sebe zamisli roditelja i kaže mu kako se Sada oseća.
Sve što kažem i uradim je deo mene

Svaka misao, osećanje, verbalizacija, akcija ird. Je izraz identiteta osobe u datom trenutku. Da bi
postala svesnija svog identiteta od osobe se traži da „poseduje“ sve što kaže i uradi tako što će
govoriti u prvom licu jednine i izbegavati apstraktne i inpersonalne izjave. Ljudi su često skloni
davanju „ti“ izjava. Npr: Ti si dosadan. U geštaltu se sugeriše da personalizacija i posedovanje
izjave koja bi trebalo da izgleda ovako: Meni si dosadan.
Pričanjem u prvom licu jednineizbegavaju se beskrajne „priče o“ koje imaju tendenciju da budu
inpersonalne i intelektualne. Izjave u prvom licu povećevaju svesnost emocionalnog aspekta
onoga što je rečeno.
Značajan dijalog
Interakcija između učesnika je takođe na bazi prvog lica jednine. Svaka osoba daje izjavu o sebi
koja je upućena drugima. Značajan dijalog uključuje sekvencu izjava u prvom licu jednine u
sadašnjosti. Ovde se izjava jedne osobe reflektuje u odgovoru druge. Rezultat je feedback koji
traje i očigledan je u odgovorima osoba u dijalogu injihovim reakcijama.
Esencijani aspekt principa izjave u prvom licu je u tome da osoba iznosi izjave primarno u svrhu
samoizražavanja. Osoba se tada oseća kompletnom i zadovoljnom.
U autentičnom dijalogu osoba ne pokušava da nekome nešto „proda“. Pravo druge osobe je da
odgovori kako želi ili da ne odgovori uopšte.
Bez ogovaranja
Ovo pravilo se odnosi na pričanje o drugoj osobi bez obzira da li je ona prisutna ili ne. Da bi se
pojačao osećaj kontakta i interakcije od svake osobe se traži da pravi izjave direktno drugoj
osobi.
Da bi se izbeglo pričanje o osobi koja nije prisutna koriste se brojne tehnike igranja uloga tako
da se odsutnoj osobi govori kao da je prisutna.
Pitanja
Pitanja se generalno obeshrabruju. Ona ometaju znalajnu interakciju. Pitanja često od osbe traže
da objasni, brani se ili opravda neki aspekt sebe ili svog iskustva.
Pitanja su često pokušaj da se manipuliše drugima. Vođa grupe često traži od učesnika da
provere sa samim sobom da li je iza pitanja neka izjava. Kada jedan član grupe postavi pitanje
drugom, od drugog se traži da preuzme odgovornost za odluku da li će odgovoriti na to pitanje i
ako da na koji način. Generalno, pitanja se smatraju invazivnim načinom interakcije bez
otkrivanja ičega o sebi.

www.olicentar.rs
Relevantna stvar objekta
Učesnici mogu raditi na bilo kom stavu ili obrascu ponašanja a koje je bitno za funkcionisanje
kao ljudsko biće. Konflikti se mogu ticati prošlosti, budučnosti ili sadašnjosti. Ne postoji aspekt
ponašanja koji se smatra manje ili više poželjan u kontekstu onoga na čemu treba raditi. Svaki
učesnik odlučuje za sebe šta oseća kao najvažnije, na čemu želi da radi i da to podeli sa grupom.
Šta i Kako
Postizanje veće svesnosti uključuje stupšanje u kontakt sa „šta“ i „kako“ određenog ponašanja.
Fokus je na tome šta osoba radi i kako to radi. Zašto pitanja se izbegavaju. Geštalt terapeut je
neinterpretativan i izbegava bilo koji oblik objašnjavanja ponašanja. Objašnjenja o nečijem
ponašanju služe kao izgovori za nečije frustracije i smatraju se otrovnim tj štetnim. Ona su često
pokušaji osobe da opravda svoje postojanje ili odbrani sebe, pre nego što su ohrabrenje za
promenu i rast.
Preuzimanje rizika
Verujući u samoregulacione potencijale individue terapeut potvrđuje da nema ni želju ni volju da
gura ili na bilo koji drugi način tera osobu da se otvori. Individua je odgovorna i slobodna za bilo
kakvo samoizražavanje koje odluči da inicira. U geštalt terapiji preuzimanje rizika podrazumeva
strahove osobe koji imaju osnovu u prošlosti i koji ukoliko se priznaju samom sebi mogu
izazvati katastrofalne reakcije. Frustrirano samoizražavanje najčešće otkriva strah da će osoba
biti odbačena ukoliko podeli svoja osećanja sa drugima. Kada je osoba voljna da proveri svoje
strahove i anksioznosti u realnosti, ona se otvara za mogućnost da su ti potisnuti delovi nje
prihvatljivi i da neće dovesti do katastrofe i odbacivanja koje osoba očekuje kao rezultat njenih
iskustava iz prošlosti (najčešće iz detinjastva).
Ne mogu protiv Neću

„Neću“ stav u geštalt terapiji podrazumeva da osoba ima potencijalnu moć i slobodu unutar sebe
da promeni ono za šta je iskreno zainteresovana. „Ne mogu“ znači da je bilo koja promena koju
osoba želi nemoguća. Ovo je veoma retko realistična procena. Često se od osobe na terapiji traži
da promeni svoje iskaze tako što će umesto ne mogu reći neću. Ovo je suočava sa preuzimanjem
odgovornosti za ono što je voljna ili nije voljna da uradi za sebe.
Psihološke interpretacije
Interpretiranje ponašanja je u suprotnosti sa geštalt pristupom. Kada nečija izjava objašnjava
značenje koje stoji iza nečijeg ponašanja, to podrazumeva da onaj koji izjavljuje zna motivaciju
osobe o kojoj govori, što je fantazija, a ne realnost. Kada neko interpretira drugu osobu, njegov
stav je da on veruje da se ta izjava uklapa u drugu osobu. Interpretator stavlja izjavu u nekog
drugog i time narušava njegov integritet ne dozvoljavajući mu da odluči šta mu odgovara a šta
ne. Kada neko interpretira njegov stav obično ima ukus manipulacije. Što je interpretacija

www.olicentar.rs
upornija to je očiglednije „prodavanje“ svojih stavova.
Ne pritiskaj
Poverenje u samoregulativne potencijale osobe, poštovanje za indivisualni integritet i stav da je
svaka osoba odgovorna za sebe odražavaju se u pravilu da niko nikoga ne sme da pritiska u
geštalt grupi. Vođa grupe ne izaziva individue na rad, niti ih kritikuje kada su neverbalni,
povučeni ili izgledaju kao da im je dosadno. Čak i kada članovi iznose kritike o drugim
članovima grupe, od njih se to traži tako da to čine kao izražavanje sebe u datom trenutku. Svako
pritiskanje se smatra manipulacijom i narušava integritet drugog ne dozvoljavajući mu da bude
tamo gde je. Pritiskanje implicira osuđujući stav da osobe ne radi nešto što bi trebalo da radi.
Geštalt igre
Postoji veliki broj geštalt igara. Igra generalno podrazumeva poziv os trane terapeuta osobi da
kaže ili uradi nešto u vezi onoga na čemu trenutno radi. Ove procedure nazivaju se igrama zato
što su inicijalno artificijelne. Osobu se pita da li je voljna da uradi nešto što terapeut od njega
traži i što nije došlo iz njegove spontanosti. U početku osoba može osećati da je sugestija
besmislena ili da je izvođenje zadatka lažno. Ovo je deo procedure preuzimanja rizika.
Smislenost igre za učesnika zavisi od toga šta je zapravo doživeo kao realno iskustvo kada je
odlučio da prati sugestije terapeuta. Svrha igre je fokusiranje pažnje na neki aspekt sebe ili svog
ponašanja i to u stanju podignute svesnosti.
Vruća stolica
Kada se dešava rad jedan – na – jedan, a ostatak grupe posmatra, osoba koja radi sa terapeutom
se opisuje kao osoba u „vrućoj stolici“ pošto je, očigledno, u centru pažnje i u fokusu grupe.
Ispred vruće stolice nalazi se prazna stolica. Osoba koja radi često biva zamoljenada igra ulogu
tako što će značajnoj osobi iz svog života pričati kao da ta osoba zaista sedi na toj (praznoj)
stolici. Takođe se od osbe često traži da bude i ta druga osoba.
Mogući su i sledeći zahtevi: razvijanje dijaloga, pisanje sopstvenog scenarija kako se napreduje u
radu, bukvalno menjanje stolica kada se menjaju uloge onoga koji govori. Ovo se takođe
primenjuje i kada se vodi diskusija sa samim sobom po pitanju nekog konflikta ili kada se
analizira san gde svaka osoba ili predmet iz sna može govoriti.
Pravljenje pravila
Ovo podrazumeva da jedan učesnik stvara neku vrstu kontakta sa drugim članovima grupe. Vođa
grupe može pozvati učesnika da da specifične izjave za svakog člana grupe. Pravljenje
„krugova“ potiče iz geštalt principa figure i pozadine koji je r azvijen u tehniku u cilju podizanja
svesnosti. Iznošenje iste izjave svakoj osobi, smisao izjave postaje fokusiran u centar svesnosti
osobe koja iznosi izjavu. Ovo se najčešće radi sa izjavama koje reflektuju određena osećanja sa
kojima osoba ima problem (bes, ljutnja, izražavanje ljubavi, naklonosti i sl.)

www.olicentar.rs
Snovi
U geštaltu snovi su izjava sada i ovde postojanja snevača. Od osobe se traži da donese san u
sadašnjost pričajući naglas, kao da opisuje film koji može da vidi grupi, koja ne može da ga vidi.
Svaki detalj sna je deo njega. Zbog ograničenog vremena od osobe se traži da se fokusira na
nekoliko upečatljivih aspekatza sna. Od osobe se traži da animira san, da da glasove ljudima i
objektima u snu, da napiše scenario monologa ili dijaloga između ljudi i objekata u snu. Kao
vrednost se prepoznaje to da se san ili simboli ne interpretiraju. Vreme kada je san sanjan nije
važno jer ukoliko ga se osba seća znači da su u njemu sadržani „nezavršeni poslovi“ na kojima
treba raditi.
Terapeutska vrednost sna bazirana je na povećanoj svesnosti koja dolazi iz posedovanja svakog
aspekta sna. Fragmentirani delovi ličnosti se često otkrivaju onim što se desilo ili što je
izbegnuto u snu.
Rast je proces sačinjen od malih koraka

Proces rasta i prilagođavanja uključuje sticanje i asimilovanje novih svesnosti u malim koracima.
Osoba se ohrabruje da prestane da radi onda kada je u kontaktu sa povećanom svesnošću koju je
zainteresovana da zadrži ili asimiluje.
Terapeut i njegov stav

Terapeut odbija bilo kakvu poziciju autoriteta prema osobi sa kojom radi. Terapeut ne pokušava
da vodi, savetuje ili na neki drugi način preuzme odgovornost za osobu sa kojom radi. Njegov
stav je da osoba najbolje zna šta joj je potrebno i kako da do toga dođe, čak i kada je zaglavljana,
ona je mnogo sposobnija da pronađe rešenja za sebe od bilo koga drugog. Stav poštovanja
integriteta i individualnosti svakog ljudskog biće je esencijalno važan. Terpaeut koisti osnovna
pravila sa svrhom da stvori sredinu u kojoj filozofija geštalt terapije može najlakše da evoluira u
povećanje svesnosti i iskustvo rasta i razvoja.
Jako je važno poštovanje integriteta osobe. Čak i ako osoba odluči da kritikuje sebe što ne
poštuje osnovna pravila to je zato što je njemu to potrebno. Terapeut je zainteresovan da
pomogne učesniku da postane svesniji onoga što radi. Terapeut eksplicitno stavlja do znanja da
je raspoloživ za rad ako je druga osoba zainteresovana. Ništa nije isključeno kao potencijalni
izvor materijala za rad. To uključuje bilo koji problem ili simptom. Terapeut naglašava da je bilo
šta što inicira u radu samo poziv ili sugestija i da osoba mora sama da odluči da li će prihvatiti
ponudu ili ne.
Terapeut teži da bude konstantno u kontaktu sa svojom svesnošću o tome kako doživljava druge
i ono što onirade. On ne odgovara znanjem iz psihologije i ne koristi podatke iz prethodnih
slučajeva. Ne interpretira zašto nekog ponašanja. Ne pokušava da uklopši osobu u teorijski okvir.
On deli iskustva i svesnost trenutka i učestvuje u dijalozima. Terapeutova odgovornost je da radi
na ovaj način. Terapeut je posmatrač, ne čitač misli. On nudi svoje opservacije učesnicima, ali ne

www.olicentar.rs
pokušava da ih “proda“. On poštuje prava učesnika da prihvate ono što on doživljava kao
značajno ili da odbiju ono što im ne odgovara iz terapeutovog iskustva.
Suština terapeutovog stava je sledeća:

Neću ti pomoći pokušavajući da zadovoljim tvoje porebe ili da dostignem tvoja očekivanja (bilo
da su ona fantazija ili ono što bih ja trebalo da uradim). Ja nisam zainteresovan da ovo radim.
Koja god da su tvoja prethodna iskustva, tvoje ponašanje u sada i ovde i tvoj život su tvoja
odgovornost. Tvoji pokušaji da manipulipeš sobom ili drugima vode daljoj frustraciji kada u
tome ne uspeš i ometaju tvoj rast kada u tome uspeš. Ja sam zainteresovan da ti pomognem da
podigneš nivo svesnosti kada preuzimaš odgovornost za sebe i kada si manipulativan. Moja je
odgovornost da ne manipulšem tobom, čak i kada to donosi privremeno olakšanje i gratifikaciju.
Ja sam zainteresovan da ti pomognem da podigneš nivo svesnosti o tome kako odsecaš svoje
potencijale da bi se osećao sigurnije. Zainteresovan sam da radim sa tobom u ovom pravcu sve
dotle dok si i ti zainteresovan za to. Ovako tipokazijem da mi je stalo do tebe kao osobe i moje
poštovanje tvog integriteta kao individue. Moja je odgovornost da otvoreno i iskreno podelim sa
tobom kako te doživljavam. Tvoja je odgovornost da uzmeš od mene ono što odlučiš da vredi ili
je smisleno za tebe. Takođe je tvoja odgovornost da odbiješ ono što ti ne odgovara.
Naš cilj je da radimo zajedno na podizanju tvoje svesnosti o tvojim potrebama, obrascima
ponašanja i osetljivosti na sebe i druge. Kako postaješ svestan ovga, tvoja je odluka koji, ako i
jedan, obrazac ponašanja želiš da promeniš i šta želip da zadržiš i razvijaš. Cilj je otkrivanje kroz
povišenu svesnost otkriješ kako kočiš svoje sposobnosti da bi zadovoljio svoje potrebe, kako da
rasteš kao osoba i ispuniš više svojih potencijala. Od te tačke na dalje prepušten si sam sebi.
Ekspresivne tehnike
Svesnost može biti podignuta kroz suzbijanje ili kroz izražavanje. Suprotstavljanje impulsu može
voditi povećanoj svesnosti o tome, kao što osećamo veći otpor kada se odupremo struji nego
kada to ne učinimo. Takođe, suzbijanje konstituiše neke naše reakcije, postajemo svesni šta je iza
tih automatskih odgovora.
Preterivanje u izražavanju impulsa je jednako efektivan pristup kao i povećanje svesnosti.
Supresivna pravila mogu biti sredstva otkrivanja pravog izraza individue.
Mi smo svesni sebe u velikoj meri zahvaljujući našem izražavanju. Naš pojam o tome ko smo je
pod uticajem, ako ne i potpuno određen, onime što nismo uspeli kao i onim što smo uspeli da
uradimo.
Ono što podrazumevamo pod supresivnim zahtevima je terapeutovo obeshrabrivanje pacijenta u
onome što nije njegovo pravo ja. Pozivanjem pacijenta da se izrazi terapeut stimuliše ono što on
(pacijent) jeste.
Izražavanje sebe (i samim tim i aktuelizacija) je izuzetno važna za svaku individuu, ona bi
trebalo da dolazi prirodno.

www.olicentar.rs
U bihejviorističkim terminima, geštalt terapija se može posmatrati kao program pozitivnog
unapređenja samoizražavanja, ukomponovanog sa nepodržavanjem manipulacije i
neautentičnosti. Svaki akt samoizražavanja, nije samo prilika za samoosvešćivanje već i otvaraje
mogućnosti za brojne akcije. Ovo predstavlja korektivno iskustvo u kome pacijent uči da može
biti to što jeste bez katastrofalnih posledica.
Ekspresivne tehnike u geštalt terapiji mogu se smatrati kao instance nekog od tri osnovna
principa: Inicijacija akcije, upotpunjavanje akcije i potraga za direktnim. Drugim rečima:
izražavanje neizraženog, upotpunjavanje ekspresije i činjenje ekspresije direktnom.
Inicijacija akcije
Geštalt terapija vidi mnoga ponašanja danas kao fobična. Ona su tako patentirana da mogu
delovati fluentna, uspešna. Ali problem je u tome što nema pravog kontakta koji se uspešno
izbegava, prava ekspresija je potisnuta...
Ideja inicijacije akcije u geštaltu ima dve forme tehničke primene. Univerzalnu i individualnu.
Univerzalna tehnika je maksimizovanje inicijative, preuzimanje rizika i sprovođenje ekspresije u
reči i dela. Jedna od individualnih primena je „recept“ baziran na individualnoj dijagnozi ili
nečemu što osoba čini, a što će biti primorana da prevaziđe.
Maksimizovanje ekspresije: Jedan od oblika primene je minimizacija neekspresivne akcije. Pošto

sve što je ometajuće biva potisnuto sve što ostaje je izbor između praznine i ekspresije.
Druga tehnika je obezbeđivanje nestrukturisanih situacija. U ovakvoj situaciji individua se
suočava sa svojim izborima. Zato što nikakva pravila interakcije nisu postavljena, niti se neko
ponašanje očekuje od individue, ona mora da odredi svoje izbore i da bude odgovorna u svojim
akcijama.
Nedostatak strukture zahteva od osobe da bude kreativna pre nego da bude dobar igrač u unapred
određenoj igri.
Nedostatak strukture je komponenta bazične vežbe: vežbe kontinuuma svesnosti.
U grupnom setingu nedostatak strukture ima dodatnu dimenziju. Korisno je u takvom setingu da
više puta u toku seanse terapeut zatraži od svakog člana grupe da da kratku izjavu o tome kako se
oseća u tom trenutku. Ovo je korisno utoliko što može probuditi osećanja ili reakcije koje bi u
drugom slučaju bile zanemarene. Takođe mogu da ukažu na to da neko ili nešto zaslužuje pažnju
i doprinosi da kanali komunikacije budu otvoreni.
Tehnika gde nedostatak strukture i naredba da se izrazimo postoje zajedno je ona koja dopire do
svih članova grupe i često se naziva „pravljenje krugova“. To znači da svaki član grupe upućuje
nešto svim ostalim članovima, bilo verbalno ili neverbalno. Reakcija se ne očekuje i nema

www.olicentar.rs
obaveze da se nastavi razmena.
Ove procedure ili postupci ne smeju se pretvoriti u stereotipne forme u kojima se od svakog
učesnika u grupi traži da se uključi, ali su najkorisniji kada se uključi deo organskog razvoja u
skladu sa portebama individue u tom trenutku. Njihova funkcija je uglavnom prevazilaženje
inhibicije ekspresije individue ili nedostatka ekspresije u interpersonalnim odnosima.
Pored zahteva da se nešto kaže ili uradi, drugom članu grupe ili ne, postoji forma izražavanja
koja zaslužuje da bude izdvojena zbog stepena u kome ujedinjuje nedostatak strukture i
inicijativu. U pitanju je nestrukturisana vokalizacija ili frfljanje. Frfljanje je jedna od malobrojnih
akcija koje ne mogu biti programirane ili uvežbane. Voljnost da se frflja može se posmatrati kao
voljnost da se kaže nepoznato, nemisleće. Priroda zadatka nije samo bez obrasca već je i
ekspresivna. U nedostatku strukture frfljanje se oblikuje u unutrašnju realnost. Ova tehnika
stimuliše inicijativu i preuzimanje rizika generalno. Takođe dozvoljava (bar pojedinima)
spontanost ekspresije koju reči ili dela ne bi mogla da ostvare. Na ovaj način poruka sakrivena u
naizgled besmislenim slogovima može poslužiti kao uputstvo za samo svesnost.
Nekada osoba može sakriti bes u svom ponašanju, glasu, rečima ali frfljanje ga otkriva bez
sumnje. Šta god pacijent rekao frfljajući može istražiti rečima kasnije i to će najverovatnije
voditi proširenju svesnosti.
Individualni recepti: Kakva god osnova terapeutove intuicije ili percepcije bila, činjenica je da on
ponekad može videti „rupe“ u ličnosti neke osobe.
Perls veruje da u svakome od nas postoje rupe. Tamo gde treba da bude nešto nema ničega.
Terapeut može razviti pojam o tome šta pacijent izbegava u svom ponašanju i životu, šta odbija
da prizna, dopusti ili izrazi, a opet je deo njega. U pomaganju pacijentu da izrazi precizne
aspekte sebe koje potiskuje, terapeut mu pomaže da upozna sebe i preuzme odgovornost za ono
što jeste i time postane ceo. Tip intuicije ili percepcije koja je pomenuta, a koja bi u drugim
psihoterapijama nosila poreklo u interpretaciji ili komentaru, u češtalt terapiji smešta se pre u
pacijentova usta no u uho. Perlsova tehnika „mogu li vam ubaciti rečenicu?“ je postala
standardna tehnika gde pacijent eksperimentiše sa mogućim istinama koje terapeut vidi, praveći
time svoju izjavu o sebi. Najčešće ova akcija će otkriti istinu, laž ili neku drugu akciju koja će
biti mnogo važnija od intelektualnog slaganja ili neslaganja.
Perlsova ideja o principu figure i pozadine primenjena u praksi postaje princip obrnutog. Kao
rezultat neuroze mi prenaglašavamo neku od naših osobina koju smatramo vrlinom i
umanjujemo one koje smatramo manama. Međutim, šta ako obrnemo situaciju? Šta ako uvidimo
neku figuru koju smo do tada opažali kao pozadinu? Ako smo sve do sada nešto gledali
naopačke, postavljanje u pravu perspektivu može nam doneti neke bolje mogućnosti koje nismo
videli.
Ideja obrtsnjs sopstvene percepcije i akcija može imati puno oblika, ali svi oni vode ekspresiji

www.olicentar.rs
onoga što je odloženo, zaobiđeno ili potisnuto. Pretpostavka je da je ono što je suprotno našem
stavu takođe deo nas, samo onaj slabije razvijeni deo.
Princip obrnutosti može se primeniti ne samo na osećanja več i na telo. Najbolji primer za ovo bi
bio duboko disanje onda kada pokušavamo da budemo uzdržani. Pacijenti su otkrivali koliko su
telesno uzdržani i da na taj način sputavaju npr. bes ali i sebe. Nakon seansi u kojima su to otkrili
postali su mnogo opušteniji i stekli nova interesovanja i promenili pogled na svet i sebe.
Još jedan od načina inicijacije akcije ili ekspresije je osećaj dovršenosti kod neke osobe. Ovo bi
se takođe moglo opisati i kao nedostatak završetka (closure). Ono što je neizgovoreno ili
neurađeno ostavlja u nama trag koji nas vezuje za prošlost. Najveći deo naših maštanja i dnevnih
razmišljanja vezano je za pokušaj da u fantaziji doživimo ono što nismo uspeli u realnosti.
Ono što geštalt terapeut radi, između ostalog, je i to da podize intenzitet samoekspresije kod
pacijenta. Ovo čini prepoznavajući momente ili elemente prave, istinite ekspresije u nekoj akciji
i pozivajući na njihov razvoj.
Možemo razlikovati 4 tipa procedure koje vode intenzivnijoj akciji:
1. Prosto ponavljanje
2. Preterivanje i razvoj
3. Rasvetljavanje ili prevođenje
4. Identifikacija i delanje
1. Prosto ponavljanje
Svrha ovog metoda je da intenzivira svesnost osobe o nekoj njenoj akciji ili izjavi. Ponekad
verbalna repeticija može imati dramatičan efekat tako što osoba može nagnati sebe da uvidi nešto
iskrenije i dublje nego što je do tada uviđala, ili čak nije ni videla uopšte ili je sakrivala ispod
neke maske.
Ponekad repeticija ne rezultuje intenzivnijem značenju zato što je originalna izjava suprotna
pacijentovom pravom selfu. U tom slučaju podiže se intenzitet besmislenost kao reakcija na
originalnu izjavu koja nije iskrena.
Tehnika repeticije može se adaptirati na grupnu situaciju tako što će se repetitivna izjava ili
akcija uputiti članovima grupe. Postoji nekoliko mogućih varijacija:
1. Striktno ponavljanje (npr. govorenje „Zbogom“ svakom od članova)

2. Striktno ponavljanje praćeno elaboracijom u skladu sa načinom na koji je izjava
primenjiva na osobu koja je u pitanju
3. Ponavljanje sadržaja, a adaptiranje forme izjave za svaku osobu
4. Ponavljanje stava sa varijacijama u sadržaju (npr. izražavanje besa u bilo kom obliku koji
odgovara tom susretu)
Kao i u slučajevima drugih tehnika, ne može se očekivati da će ova proizvesti čuda ali može se
otkriti nešto kada se primeni na pravi način. Uloga je terapeuta da razmisli o tehnici i da ne
dozvoli da ona sklizne u mehaničku tehniku tj. njeno izvođenje ili izbegavanje. Ukoliko je

www.olicentar.rs
motivisan da ostane svestan onoga što oseća i radi, najveće su šanse da će se desiti nešto stvarno.
2. Preterivanje i razvoj
Preterivanje podrazumeva da se od pacijenta traži da naglasi akciju koju sprovodi, da je ponavlja
i povećava intenzitet jer se time dobija pravi izraz, saopštava ono što osoba zaista želi da kaže ali
nije spoobna u tom trenutku.
Preterivanje je samo korak više od ponavljanja i često se dešava spontano kada se od osbe traži
da ponavlja. Prilikom preterivanja osoba može otkriti nešto o svojoj akciji. Sama akcija ne mora
biti nešto novo, već može biti osnova akcije koaj se otkriva samo preterivanjem. Nekada čak i
nije potrebno preterivanje, dovoljno je samo pratiti akciju za akcijom gde jedan pokret prati
drugi a slično važi i za osećanja.
3. Rasvetljavanje ili prevođenje

Rasvetljavanje je jedna od najkorisnijih tehnika u geštaltu. Podrazumeva „davanje glasa“
delovima sebe (npr. Kada bi vaše suze, ili vaša desna ruka mogli da govore šta bi oni rekli?) U
činjenju ovoga pacijent je prinuđen da prevodi u reči delove neverbalne ekspresije (gest, vizuelna
slika, fizički simptom i tome slično) i od njega se traži da iznese eksplicitni sadržaj koji je bio
implicitan.
U procesu rasvetljavanja pacijent mora da empatiše sa tim delom sebe u čije ime govori. On
mora da taj deo iskusi iznutra. Rezultati mogu biti fantastični, a tehnika je takođe primenjiva i na
snove jer su sve to delovi koji služe kao platno za projekciju. Ono što je projektovano može rasti
i postati eksplicitno, ili biti otkriveno ukoliko je projekcija sakrivala nešto, kao maska. Proces
rasvetljavanja vodi do željenog kraja interpretacije kroz radikalno drugačiji pristup. Prvo, nije
terapeut taj koji govori pacijentu navodno značenje njegovog ponašanja, gesta, tonaliteta glasa.
Zatim, pacijentu se naglašava da sam kontaktira sa svojom porukom. Drugo, ovde leži velika
distanca između „razmišljanja o“ delu ponašanja ili simbola i empatisanje sa njim.
Implicitni prvi korak u rasvetljavanju je doživljavanje osećanja da je sadržaj akcije objašnjen.

Drugi korak je to što je sadržaj preveden alternativnim medijem u reči. Ovo je na neki način
varijanta umetnosti jer je i pokušaj da se naslika takođe učenje kako se vidi.
Ovaj postupak se lako može smatrati nastavkom preterivanja ili razvojem ekspresivne umetnosti.
Razlika je u tome što rasetljavanje, za razliku od preterivanja, ne ostaje u jednom domenu
iskustva, već može teći od jednog do drugog. Kada se poruka prevede iz akcija, zvukova ili slika
u reči, proces s pravom zaslužuje da bude nazvan jednim od objašnjenja, s obzirom da su naše
motoričko – vizuelne aktivnosti bliže automatskom i nesvesnom procesu, gde su verbalno ili
konceptualno, povezani sa sekundarnim procesom, kao deo naše budne aktivnosti.
4. Identifikacija i delanje
Delanje je važan deo geštalt terapije, bilo u eksternom smislu prolaženja kroz pokrete koji

www.olicentar.rs
odgovaraju dodeljenoj ulozi bilo u internom smislu kroz doživljavanje nečeg tuđeg kao svoje ili
kroz zamišljanje da posedujemo atribute akcije ili drugih bićai stvari. U smislu u kome akcija
(pokreti) daju izraz ideju, osećanje ili slika mogu biti smatrani kao još jedna instanca prevođenje
iz jednog ekspresivnog modaliteta u drugi. Naime, ovo je potpuna suprotnost rasvetljavanju. Dok
rasvetljavamo mi dajemo reči našim pokretima, dok u delanju dajemo pokrete mislima. Delanje
stoga, možemo razumeti kao još jedan način da završimo ili implementiramo ekspresiju.
Delanje izaziva proces identifikacije. Proces u kome postajemo jedno sa delom koji sprovodimo
u akciju ili prepoznavanjem iskustva tog dela kao svog. Instrukcije tipa „budi svoja ruka“ i sl. su
korak iznad empatije koju zahteva rasvetljavanje. Ipak, postoji značajna razlika između
instrukcije „daj glas ...“ i „budi ... „ i ta razlika je u intenzitetu empatije. Često će pacijentima biti
teško da sprovedu ovu identifikaciju jer se od njih traži da se identifikuju sa nekim delom sebe
koji im se ne sviđa, neprijatan im je i žele da ga se odreknu. Ne samo da identifikacije i delanje
skraćuju razdaljinu između ja i njegovih procesa, nego su i značajni putevi svesnosti. Delanje
zahteva holističko razumevanje koje je u funkciji institucije više nego bilo koji drugi zadatak.
Ono što je specifično za geštaltističko shvatanje delanja (akcije) je da je naredba iza svakog
zadatka varijacija teme „budi ono što jesi“.
Glavna primena delanja u geštaltu je rad na snovima, akcija (delanje) u odnosu na očekivanja od
budućnosti (a koja leže iza većine konflikata u životu), reprezentacija prošlosti i igranje različitih
uloga koje su sadržane u ličnosti koja je u kofliktu.
Ovde su nabrojani neki podsetnici koji mogu otkriti terapeutima prisustvo stava koji je pogodan
za naredbu (budi svoje suze i sl.)
1. Psihološki simptomi kao što su anksioznost, krivica, stid.
U najvećem broju slulčajeva anksioznost evoluira u jednu od dve mogućnosti:
a) Zamišljena osuda ili reakcija drugog (slično strahu od nastupanja na sceni) koji može biti
odabran kao subjekt u igri igranja uloga i ne kraju prepoznat kao sopstveni stav prema sebi
ili
b) Katastrofična fantazija budućnosti koja može biti slično izvedena: neuspeh, sramoćenje, smrt,
itd.
U osećanju rivice uvek postoji samooptuživanje ili projektovano samooptuživanje koje može biti
dramatizovano igranjem uloge krivca do krajnjih granica a potom igranjem uloge onoga koji
optužuje. U oba slučaja članovi grupe mogu biti iskorišćeni samim tim što ga gledaju ili
eventualno ulaze u ulogu krivca ili sudije.
U slučaju stida ili sramote izlaganje implicira postojanje posmatrača ili osuđujućeg svedoka, a
koji izazivaju osećanja koja mogu biti korisna za istražiti na različite načine.
2. Konflikti

www.olicentar.rs
Čak i minimalni konflikti kao što su ne gledanje terapeuta u oči obično su izraz većeg problema
od onoga koji je uočljiv na pojavnom nivou. Pasvetljavanjem ili preterivanjem kod obe instance
u konfliktu pacijent će verovano dospeti do 2 (sukobljena) aspekta svog psihološkog
funkcionisanja.
3. Preterivanje i poništavanje
Pojačavanje bilo kog osećanja ili ekspresivnog akta kao što su gest, poza, intonacija glasa,
verbalna izjava – mogu brzo dovesti do uočavanja nečega što je vredno istražiti. Jednom kada je
ovo utvrđeno može se istražiti i suprotni stav početnom.
4. Diskrepanca između verbalne i neverbalne ekspresije

Često ova razlika ukazuje na to da se neko osećanje skriva i da često to radimo i sebi samom. Na
terapeutu je da ovo uoči i zatraži od pacijenta da „igra“ ono osećanje koje manifestuje
neverbalno.
5. Kompletno ponašanje
Ponekad terapeut može postati svestan pacijentove uloge kroz stil njegovog kompletnog
ponašanja pre nego na osnovu određenih znakova. Pošto pacijentu iznese svoja opažanja i
ukoliko ih pacijent prizna kao tačna, terapeut može nastaviti sa sugestijom za preterivanje ili
delanje koje se tiče relevantnih karakteristika.
Minimizacija. Samoizražavanje je često otupljena akcijama kao pto su minimizacija,
zaobilaženje teme, nejasnost i sl. i u takvim slučlajevima povećanje stepena direktnosti će
doprineti prenošenju poruke u individualnoj komunikaciji.
Čest izvor minimizacije povezan je sa upotrebom reči ALI i stoga svako pojavljivanje ove reči u
razgovoru može da se shvati kao signal. Reč ali se veoma često koristi da se diskredituje izjava
ili joj se oduzme od validnosti. Korišćenjem ali osoba izbegava da zauzme stranu ili u potpunosti
iskusi bilo koju izjavu sa jedne os dve strane reči ali.
Terpaeut će u ovim slučajevima pokušati da obeshrabri upotrebu reči ali i da predloži umesto
toga korišćenje „i“.
To. Često se koristi za izbegavanje konkretne izjave i delegiranja. Podrazumeva nedostatak

direktnosti. Pričanje o tome umesto o osobi, problemu itd... Ipak Perls preporučuje da se mnoge
upotrebe reči „to“ zanemare i da se preko njih pređe kada idu u korist neprekidanja osećanja,
koncentracije na sliku, identifikovanja sa osobom/objektom iz sna i sl. Često se kao zamena za
„to“ koristi „mi“. Upotreba „mi“ može ukazivati na bežanje od odgovornosti.
Retrofleksije. Preusmeravanje impulsa koji je bio izgubljen na takav način da umesto susreta sa
objektom kome je namenjen, on se okreće ka onome od koga potiče. Perls je definisao

www.olicentar.rs
retrofleksiju kao ponašanje u kome osoba radi sebi ono što je originalno radila ili pokušala da
uradi drugim osobama ili objektima. Umesto usmeravanja svoje energije ka akcijama usmerenim
na sredinu, što bi zadovoljilo potrebe određene osobe, ona preusmerava aktivnost na unutra i
zamenjuje svoje mesto sa mestom okoline kao cilj svog ponašanja. Na ovaj način osoba deli
svoju ličnost na onoga koji nešto radi i onoga kome nešto rade. Retrofleksija je posledica
prepreka iz sredine koje ometaju izražavanje impulsa. Sve ovo vodi do aktivnog uzdržavanja od
dela sebe. U uzdržavanju osoba radi sebi ono što mu je okolina/sredina uradila (introjektuje) i za
to koristi energiju sopstvenih impulsa (retrofleksija).
Retrofleksija, po Perlsu, može biti veoma funkcionalna. Naravno, ovo ne znači zalaganje za
ispunjavanje svojih impulsa uvek i svuda. Zamislite samo da poslušate svoj impuls (instinkt) da
udahnete dok ste pod vodom.
Važno pitanje koje se ovde postavlja je da li osoba ima racionalne osnove za trenutno „gušenje“
određenog ponašanja u datim okolnostima.
Međutim, mnoge naše retrofleksije su diskfunkcionalne i nesvesne. Po Perlsu potiskivanje je
„zaboravljena“ retrofleksija.
Koncept retrofleksije je od posebne vrednosti za psihoterapiju, zato što dovodi u fokus pažnje
aktivne aspekte inhibicije i potiskivanja. Perls zagovara obnavljanje svesnosti blokade, osećanje
da neko nešto radi i kako to radi. Jednom kada osoba otkrije svoju retroflektujuću akciju i stekne
kontrolu nad njom, blokirani impuls biće automatski povraćen. Velika prednost suočavanja sa
retroflektujućim delom ličnosti je u tome da omogućava relativno lako ispitivanje svesnosti,
može se direktno iskusiti i ne zavisi od nagađanja i interpretacija.
Sadržaj retrofleksije može varirati kao i njen ishod: mrzeti sebe, samosažaljevati se, vršiti
preveliki pritisak na sebe itd.
Uobičajeni tip retrofleksije sa kojim se suočavamo na terapiji je retrofleksija agresije. Isto kao
što se agresija prema drugima može okrenuti na agresiju ka sebi, može se dogoditi i obrnut
proces. Generalno, retroflektovana agresija postaje depresija. Ovi koncepti su testirani u geštalt
terapiji putem eksperimenta. Kada osobi naložimo da uradi drugom ono što radi sebi, često se
dogodi da osoba uvidi da je to upravo ono što je i želela da uradi. Ukoliko je ovo slučaj, doći će
do ponovnog sticanja veće direktnosti u ekspresiji.
Rešavanje retrofleksije često dovodi do stanja anksioznosti, stida i krivice u procesu i ishoda kao
što su socijano neadekvatno i dečije ponašanje. Ipak, u ovom slučaju acting out je najbrži put do
uvida u potisnuto.
Previđa se to da se promena može sprovesti u laganim koracima, postepeno transformišući celu
situaciju kako se napreduje. Tek onda kada se sva osećanja prihvate, dolazi do mogućnosti
modifikovanja, menjanja, preusmeravanja u zdravo izražavanje. Kako se nečija orijentacija u
okolini popravlja, kako nečija svesnost o tome šta zaista želi postaje jasnija, kako neko pravi
nove i drugačije pristupe ne bi li proverio šta će se desiti, postepeno se njegove tehnike
ekspresije za blokirane impulse razvijaju takođe. Osoba gubi svoje primitivne, zastrašujuće
aspekte onako kako ih razdvaja i prepoznaje i time ti aspekti stiču šansu da sustignu razvoj i

www.olicentar.rs
delove odrasle i zrele ličnosti.
Specifičnosti geštalt pristupa
Ono po čemu se geštalt razlikuje, tačnije ono što je novo ovde nisu pojedinosti teorije već nov
način na koji se oni koriste i organizuju. Taj način čini ovaj pristup jedinstvenim. Specifično,
posebno značenje činjenicama, opažajima, ponašanju i pojavama daje način na koji su
organizovani, a ne pojedinačni delovi iz kojih su sastavljeni.
Izbor elemenata koje će čovek staviti u prvi plan i opažati ih kao figuru (nasuprot pozadine) je
rezultat mnogih činilaca koji se mogu svesti pod opšti izraz interesovanje. Dokle god postoji
interesovanje, čoveku će se činiti da je ceo prostor organizovan na smisaoni način. Tek kad
interesovanje izostane opažanje se atomizuje.
Geštalt se kao psihološka škola razvio iz ovih opažanja. Geštalt znači obrazac, konfiguracija,
naročiti oblik organizacije pojedinačnih delova koji ulaze u sastav neke celine. Osnovna
postavka geštalt psihologije je da je čovekova priroda organizovana u geštalte, obličja ili celine,
da je jedinka u tom smislu i doživljava, te da se može shvatiti samo kao funkcija obličja ili celina
iz kojih je sastavljena.
Homeostaza
Celokupnim životom i ponašanjem upravlja proces koji naučnici zovu homeostazom, a laici
prilagođavanjem. Homeostatički proces je proces kojim organizam, u uslovima koji se menjaju,
održava ravnotežu, a time i zdravlje. U pitanju je proces kojim organizam zadovoljava svoje
potrebe. Pošto su potrebe mnogobrojne, a svaka remeti ravnotežu, homeostatički proces se
prekida. Suviše vremena koje organizam provede van homeostaze znači bolest, a kada proces
sasvim otkaže organizam umire.
Homeostatički proces je takođe i proces samoregulacije. Tim procesom organizam stupa u
sadejstvo sa sredinom.
Kada se potrebe prebace na psihološku ravan, susrećemo se sa nagonima koji su kao pojam
nastali usled uočavanja izvesnih zajedničkih poriva kod svih živih biča. Problem nastaje kada ih
treba definisati. Različiti autori navode osnovne nagone (čak se i po njima broj osnovnih nagona
razlikuje), ali zapravo postoji ogroman broj nagona koje bi trebalo razvrstati po jačini, što je
gotovo neizvodiv zadatak.
Još jedna slabost teorije nagona je u tome što ona brka potrebe sa simptomima potreba ili sa
načinima koje koristimo da bismo te porebe zadovoljili.
Odatle potiče problem potiskivanja nagona iz Frojdove teorije. Nagoni se, (ako uopšte postoje)
ne mogu suzbiti ili potisnuti. Oni su iznad domašaja svesnosti pa stoga i namernih radnji.
Ukoliko se istovremeno javi više potreba zdrav organizam deluje u okviru onoga što bi se moglo

www.olicentar.rs
nazvati hijerarhija vrednosti. Organizam deluje po načelu „prvo obavi najvažnije“. Ako ovo
prevedemo u geštalt načelo, onda dominantnu potrebu možemo smatrati figurom, dok ostale
potrebe predstavljaju pozadinu. U prvom planu je potreba koja traži najhitnije zadovoljenje, bila
ona fiziološka ili psihološka.
Da bi zadovoljio potrebe, zatvorio geštalt, prešao na drugi posao, čovek mora biti kadar da oseti
šta mu je potrebno, mora znati kako da upravlja sobom i sredinom, jer se čak i čisto fiziološke
potrebe mogu zadovoljiti samo putem sadejstva organizma i sredine.
Holistička doktrina
Čovek je objedinjen organizam. Ipak tradicionalne škole psihologije održavaju podelu čoveka na
um (duh) i telo. Čak ni nastankom psihosomatske medicine nije došlo do objedinjenja.
Psihosomatska medicina je još uvek spojena sa pojmovima uzročnosti i funkcionalno oboljenje
smatra fizičkim poremećajem čiji je uzrok psihički. Pošto je kvantitativna analiza fizioloških
procesa napredovala mnogo brže od kvantitativne analize mentalnih procesa, tvrdnje o telu
mnogo spremnije prihvatamo kao nešto ustanovljeno, nego tvrdnje o duhu.
Iako o ljudskom telu zmano jako mnogo, i još uvek otkrivamo nove stvari, to nas ne čudi i
donekle su nam sposobnosti organizma sasvim jasne. Pa ipak sposobnost učenja i korišćenja
simbola i apstrakcija ne poznajemo dovoljno.
Ipak, ako je ustanovljeno da čovek ima urođenu sposobnost da se koristi simbolima i
apstrakcijama šta se dešava kada čovek koristi tu sposobnost? Perls smatra da čovek tada dela u
predstavama. On simbolično čini ono što bi mogao da čini fizički.
Duh (um) ima i drugih funkcija osim mišljenja. Ima funkciju pažnje. Isto tako i svesnosti koja je
difuznija od pažnje. Takođe postoji i volja. U volji je područje pažnje ili svesnosti veoma
ograničeno, a čovek se usredsređuje na to da započne i sprovede određene radnje da bi postigao
određene ciljeve.
Ipak, mišljenje je ono što je najzanimljivije. Ono obuhvata sanjanje, zamišljanje, rasuđivanje,
predviđanje... Sve ove aktivnosti nazvaćemo, rasprave radi, fantazijom. Ovde pod fantazijom
podrazumevamo aktivnost kojom čovek, koristeći se simbolima, nastoji da u malom reprodukuje
stvarnost. Osnova fantazije, isto kao i simbola, nalazi se u stvarnosti. O problemima razmišljamo
u fantaziji sa ciljem da budemo u mogućnosti da ih rešimo u stvarnosti. Nakon ovoga mentalne
aktivnosti možemo definisati kao deo funkcija i aktivnosti celovitog organizma koji nazivamo
ljudskim bićem.
Sa sredinom organizam stupa u sadejstvo i na nju reaguje manjim ili većim intenzitetom, Kako
se intenzitet smanjuje, tako se i fizičko, telesno ponašanje pretvara u mentalno. S povećanjem
intenziteta mentalno ponašanje pretvara se u fizičko.
Holističko shvatanje čoveka u terapiji omogućava nam da vidimo kako se menatlne i fizičke
radnje međusobno prepliću. Zahvaljujući tome viđenje čoveka biva oštrije, a zapažanja
smislenija i sa većim potencijalom za upotrebu. Ako su i mentalna i fizička aktivnost istog reda,

www.olicentar.rs
onda ih možemo posmatrati kao ispoljavanje čovekovog bića. Ni pacijenta ni terapeuta ne
ograničava ono što pacijent kaže i misli, već ono što pacijent čini, i na to se treba usredsrediti.
Između ravni mišljenja i delanja postoji prelazni nivo – glumatanje. Sam pacijent je svestan
značenja glumatanja, dovoljno je samo skrenuti mu pažnju na to i on će sam ponuditi tumačenje.
Doživljavajući sebe u 3 ravni – fantazije, glume i delanja – pacijent će početi da razumeva sebe.
Terapija tada nije iskopavanje prošlosti već postaje iskustvo življenja u sadašnjosti. U toj
situaciji pacijent uči kako da objedini misli, osećanja i radnje, kako u setingu, tako i u
svakodnevnom životu.
Granica kontakta
Jedinka može da živi samo u polju sredine. Ona je u svakom trenutku deo nekog polja. Njeno
ponašanje je funkcija celokupnog polja. Proučavanje načina na koji ljudsko biće funkcioniše u
svojoj sredini je proučavanje onoga što se dešava na granici dodira jedinke i sredine. Psihološka
zbivanja proističu iz funkcija granice dodira. Naše misli, radnje, ponašanja i emocije su načini na
koje doživljavamo i upoznajemo zbivanja na toj granici.
Iako su stare psihološke škole podelile iskustvo na unutrašnje i spoljašnje, ona se zapravo, ne
mogu objasniti jedno bez drugog.
Da bi se objasnilo unutrašnje iskustvo izmišljen je pojam refleksnog luka. Mi, zaista, delamo
putem dva sistema – čulnog i motornog. Ali, organizam se pruža prema svetu sa oba sistema.
Čulni sistem mu daje orijentaciju, a motorni sredstvo manipulisanja. Ni jedan sistem nije
funkcija onog drugog, ni jedan ne dolazi pre drugog ni vremenski ni logički, oba su funkcije
celokupnog ljudskog bića, oni su u uzajamnom odnosu.
Kad je sistem orijentacije jednom obavio svoje, organizam mora predmet koji mu je potreban
iskoristiti tako da ponovo uspostavi organizmičku ravnotežu i zatvori geštalt.
Shvatanje da je delotvorna ona radnja koja je usmerena prema zadovoljavanju dominantne
potrebe otkriva nam moguće značenje pojedinih oblika ponašanja. Drugo, ono nam otvara još
jedan put za razumevanje neuroza. Ako čovek zbog nekog poremećaja u homeostatičkom
procesu nije sposoban da oseti dominantne potrebe niti da sredinu iskoristi da bi ih zadovoljio,
on će se ponašati rastrojeno i nedelotvorno: upinjaće se da postigne suviše stvari odjednom.
Čim nam je pažnja podeljena izmešu dva predmeta interesovanja ne možemo da se usredsredimo
ni na jedan u potpunosti. Ovo se najčešće dešava neurotičarima. Ako pažnju zahtevaju dve
protivrečne situacije, govorimo o konfliktu. Ako su konflikti trajni i naizgled nerešivi, smatramo
ih neurotičnim.
Neurotičar nije u stanju da ponašanje organizuje u skladu sa nužnom hijerarhijom potreba.
Tokom terapije on polako uči kako da to uradi. Organizacija i sredina su ti koji čine polje.
Sve ovo zahteva „ulaganje“ u objekte. Frojd ovo naziva kateksom, dok u geštaltu ti objekti
postaju figure. Postoji pozitivna kateksa koja se odnosi na poželjne objekte, one koji doprinose
zadovoljenju čovekovih potreba i uspostavljanju ravnoteže. Nepoželjni objekti, oni koji

www.olicentar.rs
ugrožavaju čoveka ili prete da mu poremete ravnotežu, ne zadovoljavaju potrebe itd. imaju
negativnu kateksu.
Čovek je raspet između nestrpljenja i užasa. Svaka potreba zahteva trenutno zadovoljenje.
Nestrpljenje je zapravo emotivni oblik koji najpre uzima uzbuđenje nastalo usled pojave potrebe
i poremećaja ravnoteže. Nestrpljenje je osnova pozitivne katekse, dok je užas osnova svih
negativnih kateksi i predstavlja doživljaj ugroženosti opstanka.
Sa negativno katektovanom situacijom ili objektom čovek ima nekoliko načina borbe. Uništenje,
magijsko uništenje ili bekstvo sa opasnog polja. Sve su ovo načini povlačenja.
U psihoterapiji magijsko uništenje poznato je kao skotom ili slepa mrlja. Postoje ljudi koji ne
vide, ne čuju i ne osećaju ono što ne žele – u cilju isključenja opasnosti ili negativne katekse.
Magijsko povlačenje je delimično i predstavlja zamenu za stvarno povlačenje. Povlačenje nije ni
dobro ni loše, ono je jednostavno način suprotstavljanja opasnosti. Isto važi i za kontakt. Svi mi
poznajemo ljude koji neprestano moraju da budu u dodiru sa drugim. Njih je podjednako teško
lečiti kao i one izrazito povučene u sebe. Dakle, nije svaki dodit zdrav, niti je svako povlačenje
nezdravo.
Kada se katektovani objekat, bilo sa pozitivnom ili negativnom kateksom prisvoji ili uništi, tada i
taj objekat i potreba sa kojom je bio povezan iščezavaju iz sredine – geštalt je zatvoren.
Kontakt sa sredinom i povlačenje od nje, prihvatanje i odbacibanje sredine, najvažnije su
funkcije sveukupne ličnosti. To su pozitivne i negativne strane psiholoških procesa na osnovu
kojih živimo. Psiholozi koji se drže dualističkog poimanja čoveka smatraju te procese suprotnim
silama koje razapinju jedinku. Geštalt te procese vidi kao delove iste stvari: sposobnost
pravljenja razlika (capacity to discriminate) Ako ta sposobnost loše funkcioniše čovek postaje
nesposoban da se ponaša kako treba (neurotičar). Kada sposobnost pravljenja razlika dobro
funkcioniše u njoj će se uvek naći i delovati i komponente prihvatanja i komponente
odbacivanja, i dodira i povlačenja.
Stupiti u dodir sa sredinom znači, na neki način, uobličiti geštalt. Povlačenje znači ili potpuno ga
zatvoriti, ili prikupiti snage da bi se omogućilo zatvaranje. Kontakt i povlačenje, ritmički se
smenjujući, načini su da zadovoljimo potrebe, da održimo tekuće životne procese.
Imamo, dakle, hijerarhiju potreba, čulnu i motoričku, pozitivnu i negativnu kateksu polja, dodir i
povlačenje, nestrpljenje i užas. Međutim, postavlja se pitanje snage koja suštinski napaja
energijom sve naše akcije. Izgleda da je ta snaga emocija. Emocije su jezik organizma. One
preinačuju osnovno uzbuđenje u skladu sa situacijom sa kojom se suočavamo. Uzbuđenje se
pretvara u specifične emocije, a te emocije u čulne i motorne radnje. Emocije napajaju energijom
katekse i pokreću načine i sredstva zadovoljavanja potreba.
Kod neurotičara je ritam kontakt – povlačenje poremećen. On ne može da odluči kada da
učestvuje, a kada da se povuče. Ovo se dešava jer on nije u stanju da pravi razliku između onih
objekata ili osoba u sredini koji imaju pozitivnu i onih koji imaju negativnu kateksu. Slobodu
opredeljivanja je izgubio, prikladna sredstva kojima bi postigao ciljeve ne ume da odabere jer
nema sposobnosti da sagleda šta mu je sve kao izbor dostupno.

www.olicentar.rs
1. NEUROTIČKI MEHANIZMI
Rađanje neuroze
Geštalt vidi čoveka kao jedinku u sadejsvu sa sredinom. Ovakav koncept podrazumeva
konstantnu promenu, jer pojedinac da bi preživeo mora neprestano da se menja. Neuroza nastaje
onda kada pojedinac postane nesposoban da izmeni svoje tehnike manipulisanja i sadejstva.
Prikovan za neki prevaziđen način delovanja, čovek je manje sposoban da zadovoljava sve po
opstanak važne potrebe, uključujući i društvene. Ipak, ni jedinka ni sredina same po sobi ne
mogu biti odgovorne za bolest one druge.
Cilj psihoterapije je stvaranje dobro integrisanih ljudi koji su u stanju da žive u angažovanom
dodiru sa svojim društvom, ni progutani ali ni sasvim povučeni od njega.
Osobu koja se sasvim povlači u sebe i dopušta neravnotežu u kojoj je društvo pritiska svojim
zahtevima nazivamo neurotičarem. On ne može jasno da sagleda svoje potrebe pa ih samim tim
ne može ni zadovoljiti. On nije u stanju da povuče jasnu crtu između sebe i ostalog sveta, te
društvo vidi kao značajnije, a sebe kao manje značajnog od života.
Šta je to što u polju organizam/sredina omogućava poremećaje ravnoteže?
Perls smatra da do neravnoteže dolazi kad se neke potrebe pojedinca i grupe razilaze, a pojedinac
nije sposoban da odredi koja je potreba dominantna.
Izgleda da u svim ljudskim bićima postoji urođena sklonost ritualu koja se može odrediti kao
izraz čovekovog smisla za društvenu identifikaciju i njegove potrebe za dodirom sa grupom.
Izopačena, ta potreba za ritualom leži u osnovi opsesivnih i kompulzivnih neuroza (ritual pranja
ruku na svakih par minuta). Takvi opsesivni rituali uvek imaju kako društvene, tako i lične
korene. Oni održavaju društveni oblik bez društvenog sadržaja, a u isti mah ne mogu da
zadovolje promenljive potrebe pojedinaca.
Pored toga što zadovoljava jednu duboko usađenu potrebu pojedinca, ritual ima i društvenu
vrednost. On potkrepljuje vrednost koju život u grupi ima za opstanak, on ujedinjuje ljude.
Kakva god bila vrednost rituala za grupu, ritual će prekinuti bar neke spontane i lične procese u
pojedincima. Kad se jednom upuste u ritual oni će sve druge vrednosti prezreti kao profane.
Samo potpuno učestvovanje cele ličnosti u ritualu će uroditi religioznim osećanjem pojačanog
postojanja, ushićenja celovitosti, a neće okrnjiti potpunu svesnost pojedinca o sebi i o grupi,
grupe o sebi i pojedincu, a ni potpunu svesnost pojedinca da je deo grupe.
Ali, takvo pojačanje osećanja može da se postigne samo ako se ne prekida potpuno učestvovanje.
Ako dođe do bilo kakvog ometanja u sredini ili do prekida u fantaziji pojedinca – sa smisaonošću
i celovitošću aktivnosti je gotovo.
Pogledajmo sada šta su neurotički mehanizmi i kako se razvijaju.
Svi neurotični mehanizmi nastaju iz nesposobnosti pojedinca da nađe i održi ispravnu ravnotežu
između sebe i ostalog sveta, i svima je zajedničko to što se društvena granica i granica sredine u

www.olicentar.rs
neurozi oseća kao nešto što zadire suviše duboko u pojedinca. Neurotičar je čovek na koga se
društvo preteško svalilo. Neuroza je odbrambeni manevar kojim se neurotičar brani od opasnosti
da ga silovit svet istisne. Za njega je nauroza najdelotvornija tehnika održanja ravnoteže i
samoregulacije u situaciji kad mu se čini da su se svi zaverili protiv njega.
Neuroze, poremećaji granice, ispoljavaju se prvenstveno putem 4 mehanizma, ali se ne može
tvrditi da neka određena vrsta neurotičnog ponašanja nastaje kao rezultat deovanja određenog
mehanizma. Takođe nije moguće utvrditi da neka pometnja vezana za granicu, sama za sebe, -
neki izdvojeni poremećaj ravnoteže u polju organizam/sredina – dovodi do neuroze ili je dokaz
neurotične ukalupljenosti. U nekim prilikama se, svakako, i to dešava pa izbija ono što
psihijatrija zove traumatskim neurozama. Traumatske neuroze su obrasci odbrane koji nastaju iz
nastojanja pojedinca da se zaštiti od nekog zaista zastrašujućeg nametanja društva ili sudara sa
sredinom.
Radi odbrane od situacije u jedinki se razvijaju kruti obrasci ponašanja kojih se jedinka može
držati dugo pošto je opasnost prošla. Nj ih je pokrenula jedna trauma ali oni nastavljaju da deluju
i pošto je sama trauma odavno iščezla.
No, poremećaji granice, koji leže iza većine neuroza, obično nisu tako dramatični. Najčešće su
posredi dosadna, hronična, svakidašnja ometanja procesa rastenja i spoznavanja sebe kroz koje
sazrevamo i stičemo oslonac u sebi. Ma kakvi bili oblici tih ometanja i prekidanja rastenja,
njihova posledica je trajna pometnja u pogledu sebe i drugih.
Introjekcija
Sposobnost pravljenja razlike, i sama funkcija granice ja – drugi, svima nam omogućuje da
rastemo. Od sredine uzimamo, sredini vraćamo. Rasti možemo samo ako u procesu uzimanja
potpuno svarimo i temeljno asimilujemo to što smo uzeli. Ono što smo iz sredine zaita
asimilovali postaje naše. Ono što smo progutali u komadu, što nekritički prihvatamo, nije deo
nas već ostaje deo sredine. Takve nesvarene stavove koje smo samo progutali, načine delanja,
osećanja i procenjivanja psihologija zove introjektima, a mehanizam kojim se te strane izrasline
nadovezuju na ličnost – introjekcijom.
Opasnosti od introjekcije su dvojake. Prvo, čovek koji introjektuje nikad ne dobija priliku da
razvije vlastitu ličnost, jer je prezauzet kontrolisanjem stranih tela koja su se ubacila u njegov
sistem. Što je veći broj introjekata kojima se opteretio, to mu manje prostora ostaje da izrazi ili
bar otkrije svoje pravo ja. Drugo, introjekcija doprinosi raspadanju ličnosti. Ako proguta dva
neusaglasiva shvatanja, čovek može i da se raspadne nastojeći da ih pomiri.
Konflikt koji ovim nastaje kod neurotičara obično završava patnjom. Ne pobeđuje ni jedna
strana, a ličnost ne može da makne u pravcu rastenja i razvoja.
Introjekcija je neurotički mehanizam kojim inkorporiramo u sebe merila, stavove, načine delanja
i mišljenja koji nisu stvarno naši. U introjekciji granicu između sebe i ostatka sveta pomerili smo
toliko duboko u sebe da od nas skoro ništa ne ostaje.

www.olicentar.rs
Projekcija
Projekcija je obrnuta od introjekcije. Ona predstavlja skolonost da se na sredinu prebaci

odgovornost za ono što je nastalo u samom čoveku. Npr. paranoja je projekcija dovedena do
krajnosti.
Mehanizmom projekcije neurotičar se koristi samo prilikom hvatanja u koštac sa svetom izvan
sebe. On ga koristi i prema sebi. Neurotičar nije sklon samo tome da se odrekne sopstvenih
impulsa već i onih delova sebe u kojima impulsi nastaju. On tim delovima pripisuje objektivno
postojanje izvan sebe, tako da može da ih okrivi za svoje nevolje a da se ne suoči sa činjenicom
da su to delovi njega samog. Umesto da bude aktivan učesnik u sopstvenom životu, projektivac
postaje pasivan objekat, žrtva okolnosti. Kad projektivac kaže „to“ ili „oni“ on obično ima na
umu ja.
U projekciji granicu između sebe i ostalog sveta pomeramo suviše daleko sebi u korist na način
koji nam omogućava da otpišemo i odbacimo one strane ličnosti za koje smatramo da su teške,
neprijatne i neprivlačne. Osoba svoje introjekte vidi kao deo sebe, a one delove sebe kojih bi se
rado otarasila vidi kao nesvarene i nesvarive introjekte. Ona se nada da će se projektovanjem
otarasiti tih zamišljenih introjekata koji, zapravo, nisu nikakvi introjekti već vidovi nje same.
Konfluencija
Kad pojedinac ne oseća nikavu granicu između sebe i sredine, kad mu se čini da su on i sredina
jedno, on je u konfluenciji sa sredinom. Tada delovi i celina postaju međusobno neraspoznatljivi.
Ovaj osećaj je svojstvaen novorođenčadi, ali i ljudima u dubokom zanosu, koncentraciji, a
specifičan je i za rituale. Ali kada osećaj ovog krajnjeg poistovećenja postane hroničan, a
pojedinac nesposoban da uvidi razliku između sebe i ostalog sveta, onda je on psihički bolestan.
On sebe ne može da doživi zato što je izgubio svaki osećaj sebe. Čovek koji se nalazi u stanju
patološke konfluencije trpa sve svoje potrebe, emocije i aktivnosti u istu vreću krajnje pometnje
tako da konačno nije svestan ni onoga što želi da uradi, ni načina na koji u tome sebe sprečava.
Takva patološka kofluencija krije se iza mnogih oboljenja koja danas priznajemo kao
psihosomatska.
Patološka konfluencija ostavlja i ozbiljne društvene posledice. Takav čovek zahteva sličnost i
odbija da trpi bilo kakvu razliku. On ne ume da napravi razliku između sebe i ostatka grupe.
Kada čovek u patološkom stanju konfluencije kaže „mi“, on ne zna o kome se zapravo govori, o
njemu ili o ostalom svetu.
Retrofleksija
Bukvalni prevod retrofleksije bi bio „naglo se obrnuti protiv“. Retroflektivac ume da povuće

www.olicentar.rs
graničnu crtu između sebe i sredine, i on je povlači, uredno i jasno, posred srede – ali samog
sebe. Introjektivac čini ono što bi drugi hteli, projektivac čini drugima ono za šta ih optužuje da
čine njemu, čovek u stanju patološke konfluencije ne zna šta ko kome čini, a retrofleksivac čini
sebi ono što bi hteo da čini drugima. Osoba retroflektovanog ponašanja postupa sa sobom onako
kako je u početku želela da postupa sa drugim ljudima ili predmetima. Ona prestaje da usmerava
energiju u polje s ciljem da u sredini izazove promene koje će zadovoljiti njene potrebe. Umesto
toga, ona svoju aktivnost preusmerava ka sebi, i umesto sredine, sebe postavlja kao metu svojih
postupaka. Tom prilikom ona cepa svoju ličnost na vršioca i trpioca i postaje, bukvalno, svoj
najgori neprijatelj.
Naravno, čovek ne može ić i kroz život puštajući na volju svim svojim impulsima. Neophodno je
suzbijati bar neke. Ali namerno odolevanje rušilačkim impulsima, uz uviđanje da su rušilački,
sasvim je nešto drugo od obrtanja tih impulsa protiv sebe.
Kako se ispoljava mehanizam retrofleksije? Introjekcija se vidi po korišćenju zamenice „ja“ kad
je istinsko značenje „oni“. Projekcija se vidi po korišćenju zamenice „to“ ili „oni“ kad je stvarno
značenje „ja“. Konfluencija se vidi po upotrebi zamenice „mi“ kad je stvarno značenje pod
znakom pitanja, a retrofleksija se vidi po upotrebi povratnog „se“ ili „sebe“.
Pometnja između sebe i drugog koja se krije iza neuroze, iskazuje se, takođe, i u krajnjoj
pometnji u pogledu svog stvarnog ja (self). Stvarno ja za neurotičara može biti ili zver ili anđeo –
ali nikada on sam.
Frojdov opis dinamike ličnosti samo unosi zbrku i problem u objašnjavanje. Jer problem ne leži
u idu, egu i super-egu. Problem nastaje kada dete introjektuje „loše“ stavove roditelja, a ne dobre
kako Frojd tvrdi. Dete ih unosi kao nesvarene introjekte zato što nema kapacitet da ih svari. I
upravo tu nastaje problem jer sada imamo ličnost koja nije sazdana od ega i super-ega, već od ja
i ne-ja, sebe i predstave o sebi, imamo ličnost toliko zbunjenu da je postala nesposobna da
razlikuje jedno od drugog.
Ova pometnja identifikacije zapravo je neuroza. Koji god od mehanizama koristila za
ispoljavanje, njena je oznaka raspadanje ličnosti i neusklađenost misli i dela.
Terapijom se ispravljaju pogrešne identifikacije. Ako je neuroza proizvod „loših“ identifikacija,
zdravlje je plod dobrih. Odgovor na pitanje koje su dobre, a koje su loše temelji se na onome što
možemo opaziti. Dobre identifikacije potpomažu zadovoljenje i ostvarivanje ciljeva pojedinca i
njegove sredine. Loše identifikacije su one koje za ishod imaju zakržljalost pojedinca, zastoj u
njegovom razvoju i rušilačko ponašanje prema sredini. Neurotičar ne unesrećuje samo sebe, već
svojim samorušilačkim ponašanjem kažnjava i sve one kojima je stalo do njega.
U terapiji, dakle, treba da ponovo uspostavimo neurotičarevu sposobnost pravljenja razlika, da
mu pomognemo da ponovo otkrije šta je on, a šta nije on, šta ga ispunjava, a šta ga osujećuje.
Treba da ga vodimo ka integraciji, da mu pomognemo da pronađe pravu ravnotežu i granicu
između sebe i ostalog sveta.
Kada jednom shvatimo mehanizme kojima neurotičar sprečava sebe da bude ono što je, možemo
da, jednu po jednu, uklonimo prepreke s njegovog puta. To je ono što u terapiji treba da se desi.

www.olicentar.rs
2. EVO I NEUROTIČARA
Evo i neurotičara – vezanog za prošlost i prevaziđene načine delovanja, zbunjenog pred

sadašnjošću zato što je vidi samo kroz tamne naočari, prestrašenog od budućnosti zato što mu se
sadašnjost izmiče.
Pacijent dolazi na terapiju zato što oseća da je u egzistencijalnoj krizi, tj. oseća da njegov
sadašnji način života ne zadovoljava psihičke potrebe sa kojima se poistovetio i koje su za njega
važne koliko i disanje. Egzistencijalne potrebe mogu biti raznolike, ali koje god one bile, već
samim tim što je došao na terapiju pacijent priznaje da one nisu zadovoljene. Pacijent se obraća
terapeutu zato što se nada da će u njemu naći spoljašnju podršku koja će dopuniti njegovo
bezuspešno traženje oslonca u sebi.
Terapeutov posao nije da donosi vrednosne sudove o egzistencijalnim potrebama pacijenata.
Terapeutov zadatak nije ni da sve svoje pacijente svede na jednoobraznost i ponudi im svima iste
egzistencijalne potrebe skrojene bilo po meri najsposobnijeg, bilo po meri manje sposobnog.
Njegov zadatak je da svakom pacijentu olakša razvoj koji će ga osposobiti da nađe ciljeve koji će
imati značenje za njega samog i puteve da te ciljeve ostvari na zreo način.
Homeostaza pacijenta ne funkcioniše dobro, ali ipak funkcioniše toliko da neravnoteža dovodi
do potrebe za ispravljanjem, a pacijent tu potrebu oseća kao pozitivnu kateksu terapeuta.
Šta god pacijent želeo od terapeuta, to nije uspeo da nađe u sebi ili da izvuče iz sredine. Ipak, on
je bar delimično uspeo da pronađe neki oslonac, jer da nije bio bi lud ili mrtav. Pošto nije uspeo
potpuno, on je frustriran i nezadovoljan.
Pacijent ne dolazi praznih ruku. On donosi svoje načine manipulisanja, pokretanja i
iskorišćavanja sredine da radi umesto njega. Neurotičar čini sve da ublaži, umesto da prevaziđe
svoju smetnju. Njegova sposobnost manipulisanja je njegovo dostignuće, prednost, kao što je
njegova nesposobnost da reši svoju egzistencijalnu krizu njegova je mana.
Počinjemo da radimo od tih navedenih prednosti. Kad neurotičar postane svestan da načini
kojima manipuliše sredinu vode porazu, i kad postane svestan kojim tehnikama to radi – moći će
nešto i da promeni.
Sami načini manipulisanja su raznovrsni. Ipak, najviše od svega, on manipuliše time što se
ograđuje i postavlja pitanja.
A šta je sa negativnom kateksom? To je pacijentov strah da mu terapija neće pomoći već učiniti
suprotno. To je samo donekle povezano sa fenomenom otpora. Ipak, otpor je neophodan za
uspešnu terapiju. Čak pacijent i ne misli o tome kao o otporu, več pre to doživljava kao ispomoć.
Pacijent se strašno boji osude i odbacivanja terapeuta, i onda, pretvarajući se da je dobro dete,
manipuliše terapeutom. Suštinski, pacijent ima nisko samopoštovanje, nedostaje mu oslonac u
samom sebi, pa samim tim nema kapacitet da različite pohvale koje dolaze iz sredine asimiluje.
Stoga, on je uvek pohlepan i nezadovoljan pohvalama koje dobija, ma koliko da ih je.

www.olicentar.rs
Ovo je upečatljiv primer kako se nedostatak oslonca u samopoštovanju pretvara u neprestanu
potrebu za spoljašnjim osloncem, tj potrebu da se bude poštovan. A pošto se takva potpora
sredine traži zarad ideje o sebi, ona nikako ne doprinosi rastu stvarnog ja. Čovek sebe prevazilazi
samo pomoću svoje istinske prirode, a ne kroz ambicije i veštačke ciljeve.
Istinska priroda čoveka jeste celovitost. Svesnost o ukupnom polju i odgovornost za to polje daju
značenje i oblikuju život pojedinca. Ipak, postoji određeni „sloj“ nadgradnje ideje o sebi koji
vodi tome da retko kada na terapiji dođemo do stvarnog čovekovog ja. Taj sloj nadgradnje ili sloj
pometnje je kao zaštitini omotač koji ne pušta nikoga unutra.
Pometnja je posledica pogrešne orijentacije, a nepriznata pometnja jedna je od karakteristika
neuroze. Potekne li akcija iz pometnje, pratiće je isključivo negativne posledice. Kada smo
zbunjeni, a to i ne znamo, nemamo slobodu izbora te sa svojim doživljajima postupamo kao da
su za njih nužne neke naročite, neprikosnovene tehnike manipulisanja. Takođe bitna je i
ambivalentna pometnja, kada pacijent misli da bi trebalo da ili voli ili mrzi (i tome slične
situacije). Kada ili - ili zamenimo sa i dolazimo u poziciju u kojoj pozitivne i negativne katekse
stvaramo zavisno od konteksta.
Ambivalencija pretpostavlja stanja trajnog zadovoljenja ili trajne osujećenosti, a to je statičko
shvatanje – kao da se emocije mogu okameniti.
Sada kada je sve ovo razjašnjeno postavlja se pitanje šta činiti u terapiji. Pošto je u geštaltu
fantazija stvarnost u malom, a mišljenje delanje u malom, onda fantaziranje možemo u
terapeutske svrhe iskoristiti za delanje, a izvođenje (acting out) za fantaziranje. Pacijenti
fantazije često koriste na štetan način kao zamenu za zadovoljavanje istinskih potreba. Geštalt
terapija ih može naučiti da se fantaziranjem koriste terapeutski da bi otkrili i zadovoljili istinske
potrebe.
Po geštaltu terapija orijentisana na prošlost ne daje rezultate jer pruža samo uvide i „žrtvenog
jarca“ kao razlog zašto se nešto dogodilo, ali ne pruža način razrešenja problema. Ipak, u svemu
ovome krije se jedan dragoceni putokaz za terapiju. Ukoliko pacijent nauči kako je u prošlosti
bio prekidan, ometan i kako je to činio sebi, a to radi i dalje, iskusi li zaista to samoometanje i
shvati kako ga izvodi, moći će da se kroz ta ometanja probije do svog stvarnog ja i aktivnosti
koju želi da preduzme.
Ako terapija uspe, pacijent će steći oslonac u sebi i više neće biti na milosti i nemilosti sila koje
ge ometaju i kojima ne može da upravlja. Osim toga, problemi ne leže samo u potiskivanju, već i
u onome što smo samoprekidanjima propustili da naučimo. Zato, umesto da je reč o nesvesnom,
pre ćemo govoriti o u-ovom-času-nesvesnom. Nesvesnost ne sadrži samo potisnutu građu već i
građu koja nikad i ne dopire do svesnosti, građu koja je izbledela, bila asimilovana ili se
pretopila u veće geštalte. Nesvesnost obuhvata veštine, obrasce ponašanja, motorne i verbalne
navike, slepe mrlje itd.
Nasuprot drugim školama koje naglasak stavljaju na ono što pacijent ne zna o sebi, geštalt
naglasak stavlja na ono što on zna – na oblasti njegove svesnosti. Cilj je da on postupno i u svim
ravnima postaje sve svesniji sebe.

www.olicentar.rs
Šta je psihosomatsko?Psihosomatskim zbivanjem geštalt smatra ono zbivanje u kojem su krupni
telesni poremećaji upečatljiviji od poremećaja u ravni mentalnog ili emotivnog. Zakoni podrške,
dodira i prekidanja važe u svakoj ravni. Nemoguće je povući crtu između psihosomatskih
ispoljavanja i psihosomatskih bolesti.
Jedan od najtipičnijih simptoma je glavobolja. Ona služi za povlačenje, prekidanje mehanizma
dodira. Svaki nadražaj stvoren u organizmu trebalo bi, preobražavajući se u emociju i u
odgovarajuću radnju, da osposobi organizam da se ponese sa datom situacijom. Ali ako se
nadražaj pokrene protiv čovekovog ja, njegova potporna funkcija menja se u inhibiciju i
neminovno stvara psihosomatsko ispoljavanje, pa i simptom.
Za psihoanalitičara objašnjenje terapeutskog procesa je prenošenje, transfer. Po Frojdu neurotičar

prenosi na terapeuta niz emotivnih reakcija i stavova koje je nekada imao prema nekoj osobi ili
nekim osobama iz prošlosti. U transferu, dakle, pacijent izvodi (is acting out) neki oblik obmane.
To nije kontakt nego nešto što sprečava kontakt, jer kontakt je uzimanje u obzir onoga što drugi
stvarno jeste, a ne onoga što se o njemu zamišlja.
Uzmimo pojam katekse, koji je nastao sa Frojdom i primenimo ga na situaciju transfera.
Zaključićemo sasvim suprotno od Frojda. Aktivno u terapiji nije ono što je bilo nego ono što nije
bilo – neko pomanjkanje ili nešto što je nedostajalo. Ono što je bilo je završeno. Ili je dovelo do
zadovoljenja i integrisano je ili je u pitanju nezavršena situacija, koja je neuspeh u prerastanju
sredinske podrške u podršku u sebi, nasleđe prošlosti koje se zadržalo do sadašnjosti.
Geštalt zastupa mišljenje da transfer, u kojem se prepliće ono što pacijent sad oseća s nadanjima
o kojima fantazira, i podrškom koju očekuje i smatra je nečim što se samo po sebi razume, vuče
koren iz onoga u čemu je pacijent prikraćen, a ne iz onoga što je bilo i zaboravilo se.
Malo pacijenata na početku terapije traži neku veliku podršku terapeuta. Tek sa napretkom
terapije prikraćenosti pacijenata izbijaju na površinu i oni sve više povećavaju svoje zahteve, sve
više manipulišu. Sve više simbolično predstavljajući ono štopacijentu nedostaje, i terapeut će
dobijati sve jaču pozitivnu ili negativnu kateksu.
Šta ovo znači u kontekstu terapije. Uzmimo slučaj pacijenta za čiji bi transfer pasihoanalitičar
rekao da je veoma jak, a za kog bi geštalt terapeut rekao da mu se čini kako terapeut predstavlja
sve ono što on sam ne uspeva da bude.
Recimo da ovaj pacijent kompletno usvoji stil i način ponašanja svog terapeuta. Psihoanalitičar
će tražiti u prošlosti iste primere ponašanja. Tragaće za sadržajem i kad ga nađe, verovaće da će
pacijent konačno naučiti da pravi razliku između sebe i tog introjektovanog drugog (majka,
otac). Geštalt terapeut će više gledati na proces nego na sadržaj, jer proces je aktivan i danas, kao
što je bio u prošlosti. Fokus će biti na tome da taj pacijent kao introjektivac, traži prečice, da je
lenj da asimiluje svet te ometa sopstveni rast i samoostvarenje. Ako je introjekcija njegov
osnovni mehanizam suočavanja sa svetom, čak i ako otklonimo jedan ili dva introjekta (mamu,
tatu) pacijent će i dalje nagomilavati druge. Zato se pacijent mora navesti da uvidi kako guta

www.olicentar.rs
stvari u komadu, kako neprestano prekida proces razgradnje i asimilovanja.
Za pacijenta je važno da nauči da ne guta komade (tuđih stavova, uverenja i sl.) i da razvije
osećaj gađenja prema tome. Tek onda biće u mogućnosti da stvara sebe, sprovodi vlastite odluke
i ostvaruje druge svoje mogućnosti.
Takođe je važno da pacijent nauči da terapeut nije ni mama ni tata i koja je razlika između njega
i drugih. Ovo će naučiti tek kad shvati da introjektuje i kako introjektuje. Kad ovo nauči, naučiće
i da njegovi introjekti nisu njegovo stvarno ja.
Do potpunog oslonca za stvarno ja dolazi samo putem stvaralačkog korišćenja energije uložene u
prepreke koje onemogućavaju oslanjanje na sebe.
Ako teraput pruži pacijentu podršku spolja – ako podupre njegovu potrebu za transferom – on
samo ide na ruku pacijentovoj neurozi. Ali ako omogući pacijentu da asimiluje prepreku i
zaustavljenu građu tako što će se poistovetiti sa njom, a potom napraviti razliku između nje i
sebe, olakšaće pacijentu da se razvija.
Na isti način treba da priđemo i snu. Frojd je smatrao da je san nesvesno ispunjenje želje. Ali
objašnjavati san kao puko ispunjenje želje i svesti ga na niz sirovih verbalnih simbola, protivi se
samoj suštinskoj životnosti sna.
Perls tvrdi da je san pokušaj da se nađe rešenje za neki prividan paradoks.
Da bismo otkrili značenje sna, najbolje je da ga i ne tumačimo. Umesto priče o snu, od pacijenta
se traži da ekstenzivnije i intenzivnije živi i tako otkrije paradoks. Frojd san analizira
asocijacijama. Međutim, da bi pojačao san – pokušao da ga iznova doživi – pacijent mora da
bude otvoren za mnogo više no što su čisto verbalna tumačenja i ono što mu pada na um. On
mora da prepozna i svoje osete, emocije i pokrete. On može da ucelini san i nađe
rešenjeparadoksa tek ponovnim poistovećivanjem, posebno sa ometajućim stranama sna.
Većina psihijatrijskih škola slaže se da je san projekcija, da su svi karakteri i predmeti koji se u
njemu javljaju sam snivač, dok je radnja u snu najčešće nastojanje da se paradoks reši
odbacivanjem odgovornosti za sopstvene nade i želje. San u kome je našeg neprijatelja ubio neko
drugi je savršen primer za to.
U „analizi“ sna na onaj način na koji to čini geštalt terapija često se sadržaj sna, pacijntovo
ponašanje i psihosomatski simptom ujedine.
3. TERAPIJA OVDE I SADA
U psihoanalizi implicitno se naglašava stanovište da je neurotičar osoba koja je nekada imala

problem, i daje cilj psihoterapije rešenje tog problema iz prošlosti. Sa geštaltističkog stanovišta
neurotičar nije samo osoba koja je nekada imala problem, on je osoba koja nastavlja da ima
problem, ovde i sada, u sadašnjosti.
Cilj terapije mora biti da mu se pruže sredstva kojima će moći da reši sadašnje probleme, kao i

www.olicentar.rs
sve probleme koji sutra, ili kasnije, mogu da iskrsnu. To sredstvo je oslonac u sebi, a do njega
pacijent dolazi tako što će se sa sobom i svojim problemima baviti uz pomoć svega čime
raspolaže sada. Uspe li da u svakom trenutku postane istinski svestan sebe i svojih radnji, u
verbalnoj, telesnoj ili ravni fantazije, uspeće da uvidi kako sam sebi stvara teškoće. Svaki
problem koji reši olakšava rešenje sledećeg zato što svako rešenje ojačava njegov unutrašnji
oslonac.
Neurotičaru je teško da potpuno učestvuje u sadašnjosti – posao koji nije obavio u prošlosti
javlja mu se kao prepreka na putu. On samo delimično živi u sadašnjosti, a na terapiji ga moramo
naučiti da to čini u potpunosti. Terapeutske seanse su prva vežba za to.
Geštalt terapija je doživljajna terapija, a ne verbalna ili interpretativna. Od pacijenata ne tražimo
da se sećaju trauma i problema, već da ih iznova dožive ovde i sada jer su oni nerešene situacije.
Pacijent mora da shvati da kada bi njegovi bivši problemi zaista bili bivši, ne bi više ni bili
problemi i sigurno ga sada ne bi tištali.
Geštalt zahteva od pacijenta da doživljava sebe najviše što može, što potpunije, ovde i sada. Od
pacijenta tražimo da postane svestan svojih pokreta, disanja, emocija, glasa, izraza lica isto
onako kako je svestan misli koje ga muče. Znamo da će on, što postaje svesniji sebe, više
saznavati o svom stvarnom ja.
U ovom procesu terapeuta vodi ono što kod pacijenta zapaža. Terapeut treba da bude prijamčiv
za površinu koju mu pacijent pokazuje, tako da perapeutova šira svesnost može da postane
sredstvo kojim će pacijentu biti omogućeno da poveća sopstvenu svesnost.
Osnovna rečenica koje se držimo, kojom pacijenti započinju terapiju glasi „Ja sam sada svestan.“
Kada pacijent jednom ovo nauči biće mu lako da stalno govori u sadašnjem vremenu, radi na
temelju uočenih pojava i biće u stanju da povrati nekadašnji doživljaj koji je neophodan da se
geštalt zatvori, uspomena asimiluje, organizmička ravnoteža popravi.
„Ja“ se koristi kao protivlek za „to“ i podstiče pacijentov osećaj odgovornosti za sopstvena
osećanja, misli, simptome. Ovo „sam“ (jesam) je egzistencijalni simbol. Njime se jasno ističe da
je sve što pacijent doživljava deo njegovog „jesam“ i zajedno sa njegovim sada deo njegovog
postojanja. Pacijent brzo nauči da je svako novo „sada“ drugačije od prethodnog.
Reč „svestan“ daje pacijentu osečaj za vlastite mogućnosti i sposobnosti, za vlastitu čulnu,
motornu i intelektualnu spremu. Svesnost se uvek zbiva u sadašnjosti, ona otvara mogućnosti za
delanje. Bez svesnosti nema ni saznanja o izboru. Svesnost, dodir i sadašnjost samo su različiti
vidovi istog procesa – samoostvarenja.
Kako to izgleda u praksi? Da bi stekao oslonac u sebi i potpuno učestvovao u sadašnjosti takvoj
kakva je, pacijent mora da razreši problem koji ga prati iz prošlosti. Da bi to učinio svoje misli o
prošlosti mora da preobrazi u radnje sadašnjosti, a njih treba da doživi kao da se dešavaju sada, a
ne nekada. On taj problem ne može samo da prepriča, on mora da ga ponovo proživi.
Kao što je i pričanje o sebi otpor doživljavanja sebe, tako i sećanje na neki doživljaj, puno
pričanje o njemu, ostavlja taj doživljaj izdvojen kao nekakav talog prošlosti, kao nešto u čemu
nema života.

www.olicentar.rs
Neurotičarevo sečanje je neokončano zbivanje, prekinuto i još živo, koje čeka da bude
asimilovano i integrisano. To asimilovanje mora da se obavi ovde i sada.
Iza težnje da pacijenta učinimo sposobnim da se usredsredi ne stoji želja da ga učinimo
nesrećnim. Ako hoće da se približi punom učestvovanju u sadašnjosti, da učini prvi korak ka
plodotvornom življenju, pacijent mora da nauči da usmerava snage tj. da se usredsređuje.
Tehnika usredsređivanja (žižna svesnost) je terapijsko oruđe koje više prodire u dubinuno što
zahvata širinu. Usredsređujući se na manje celine pacijent saznaje više o sebi i svojoj neurozi.
On saznaje kako i šta doživljava i kako su njegova osećanja i ponašanje u jednoj oblasti povezani
sa drugim oblastima.
Neurotičar prekida sebe. Na terapeutu je da uoči na koji način pacijent to radi, da li to izražava
na telesnom, verbalnom ili nekom drugom nivou. Po prepoznavanju, prvo pitanje koje se
postavlja pacijentu je da li je on svestan toga. Na ovaj način pacijent, usredsređujući se na
prekidanje kao takvo – na njegova kako, a ne zašto – stiče svesnost o činjenici da prekida sebe i
postaje svestan onoga što prekida. On, isto tako, postaje sposoban da rasprši ta prekidanja,
proživi i kraju privede jedan neokončani doživljaj.
Neurotički mehanizmi introjekcije, projekcije, i retrofleksije sami su mehanizmi introjekcije, i
često se razvijaju kao odgovor na prekidanje iz spoljašnjeg sveta. U normalnom procesu rasta
učimo putem pokušaja i pogreške, putem najslobodnijeg i najneisprekidanijeg mogućeg
proveravanja života i sveta.
U procesu vaspitanja deteta roditelji iz različitih motiva često dete prekidaju u kontaktu ili
povlečenju, kao i u prekidanju drugih. Ovo drastično ometa dete u gradnji oslonca u sebi.
Pogotovo kada roditelji obeshrabruju i prekidaju već izgrađene mehanizme i urođenu
radoznalost, kada detetu ne dopuštaju da se izrazi, istražuje itd.
Pacijenti nam dolaze pošto su roditeljska prekidanja prisajedinili sopstvenim životima – a to je
introjekcija. To su oni pacijenti koji dolaze pošto su odbacili delove sebe koji im nanose bol –
delove koji su prekidani u detinjstvu – a to je projekcija.
Možda su okrenuli protiv sebe one osobine koje su roditelji smatrali lošima, a njihovo
ispoljavanje prekidali. To je retrofleksija.
Možda su ih roditeljska prekidanja toliko pomela da su potpuno odustali od svog identiteta i
zaboravili razliku i vezu između svojih unutrašnjih potreba i spoljašnjih sredstava da ih
zadovolje. Ishod je konfluencija.
Time što svoje pacijente usredsređujući na ovde i sada činimo svesnim šta su ta prekidanja,
načina na koje ona na njih utiču, možemo im pomoći da postignu stvarnu integrisanost. Možemo
im dati priliku da budu ono što jesu zato što će konačno početi da doživljavaju sebe, to će ih
osposobiti da istinski uvažavaju i sebe i druge, da uspostavljaju dobre kontakte sa svetom, jer će
znati gde je taj svet. U osnovi razumevanje znači sagledavanje nekog dela u odnosu na celinu. Za
pacijente to znači sagledati sebe kao deo ukupnog polja i tako dovesti sebe u vezu i sa sobom i sa
svetom. To znači uspostaviti dobar kontakt.

www.olicentar.rs
4. LJUŠTENJE LUKA
Samim tim što postaje svestan toga da je svestan, čovek povećava oblast svog mogućeg
delovanja. To mu daje širu orijentaciju i veču slobodu opredeljivanja i delanja.
Za neurotičara ovo je od najveće moguće važnosti. Neurotičaru ne nedostaje sposobnost da
manipuliše sredinom, ali je potpuno jasno da se on u njoj ne snalazi. Pritešnjen time što nije
svestan ni sebe ni spoljašnje situacije, a to mu ostavlja vrlo malo prostora za manevrisanje. No
čim se njegova svesnost poveća, povećavaju se i njegova snalažljivost i mogućnost
manevrisanja. Tada je on u boljem kontaktu, jer je za kontakt neophodno orijentisanje prema
trenutnoj situaciji.
Za neurotičara je čak i rudimentaran i prilično jednostavan način izražavanja veliki korak napred
usled toga što on ima problem da se izrazi.
I sama tehnika postizanja svesnosti može da dovede do dragocenih rezultata u terapiji. Terapeut
može postići veliki uspeh sa samo tri pitanja pacijentu. Ta pitanja su:
1. Šta sad radiš?
2. Šta osećaš?
3. Šta želiš?
Ovim pitanjima mogu se dodati još dva: Šta izbegavaš i šta očekuješ?
Kao instrumentarijum, to bi trebalo da terapeutu bude dovoljno.
Odgovori na ova pitanja na zdrav način, doprinose unutrašnjem osloncu, tj. pacijent može da
odovori na njih samo onoliko koliko mu to omogućuje svesnost. U isti mah, ta pitanja mu
omogućuju da postane svesniji. Verbalni odgovori pacijenta na ta pitanja možda i potiču iz
njegovog razuma, ali ukupna njegova reakcija, ako mu osečanja nisu potpuno umtrvljena,
proističe iz ukupne njegove osobe i pokazatelj je ukupne njihove ličnosti. Osim spremnih
odgovora treba veoma obratiti pažnju na neverbalne reakcije na ova pitanja. One su najčešće
daleko značajnije od verbalnog odgovora. Ona je pokazatelj stvarnog ja pacijenta i njegovog
stila.
Terapeut pacijentu u ovom otkrivanju sebe može poslužiti kao uveličavajuće ogledalo. Terapeut
ne može da dolazi do otkrića umesto pacijenta ali može da mu olakša taj proces. Može da svojim
pitanjima navede pacijenta da jasnije sagleda sopstveno ponašanje i pomogne mu da sam odredi
šta predstavlja to ponašanje.
Pošto do kontakta uvek dolazi na površini terapeut mora zapravo da vidi tu površinu. Često se
površina uzima zdravo za gotovo, na nju se ne obraća pažnja i sl. a to je greška, jer tu leži
početak promene i oruđe kojim se to postiže. Sve što pacijent čini, očigledno ili pritajeno, izraz
je njegovog ja. Sve je to na površini, očigledno i ima smisla. To je jedina istinska građa sa kojom
terapeut treba da radi.
Umesto da iznosi tvrdnje terapeut se koristi tehnikom postavljanja pitanja, tako da je breme
prepoznavanja i akcije prebačeno tamo gde treba – na pacijnta. Perls ističe nedostatak

www.olicentar.rs
terapeutske vrednosti u postavljanju pitanja koja počinju sa „zašto?“ Na pitanja zašto dobijaju se
samo već spremni odgovori, odbrana, racionalizacije, izgovori i zabluda da se neko zbivanje
može objasniti jednim jedinstvenim uzorkom. „Zašto“ ne pravi razliku između namere, početka i
pozadine.
To nije slučaj sa rečju „kako“. „Kako“ istražuje strukturu nekog zbivanja, a kad je struktura
konačno jasna, automatsdki je odgovoreno i na sva „zašto“.
Naravno, sva terapeutova pitanja prekidaju neki proces koji se u tom času odvija u pacijentu. To
dovodi do naizgled nepravične situacije. Ovo deluje kao da stavlja terapeuta na poziciju moći a
ne ljudskog bića što je u suprotnosti sa etikom geštalta. Tačno je da nije lako naći put iz ove
nedoslednosti, ali kad terapeut jednom razreši psihoterapeutski paradoks rada i sa podrškom i sa
osujećivanjem istovremeno, onda će i njegovi postupci doći svaki na svoje mesto.
Terapeut nije jedini kome je dozvoljeno da postavlja pitanja. To rade i pacijenti i nemoguće je
nabrojati šta sve umeju da urade tom tehnikom. Većina pitasnja koja pacijent postavlja potiče iz
racionalne zablude u vezi sa uverenjem da se razumevanje može zameniti verbalnim
objašnjenjima.
Prekidanje pitanja, mada nekad potrebno, nije rešenje, posebno ukoliko se na pitanje odgovori
„zašto“ pitanjem (Zašto to pitate?). Tehnika se sastoji u tome da tražimo od pacijenta da sva
svoja pitanja pretvori u iskaze i tvrdnje.
Ovim mehanizmima pacijent, u suštini, izvrdava odgovornost za sopstveno ponašanje. Za njega
je odgovornost prekor, a on se boji prekora isto onoliko koliko je spreman da sam prekoreva.
„Nisam kriv ja već moja neuroza.“ Ali odgovornost je zapravo sposobnost za odgovor,
sposobnost da se odaberu vlastite reakcije. Da bismo ponovo „ucelili“ neurotičara moramo da se
koristimo sa onoliko odgovornosti koliko je on voljan da prihvati. Isto važi i za terapeuta. On
mora da prihvati punu odgovornost za svoje reakcije na pacijenta. On nije odgovoran za
pacijentovu neurozu, nesreću ili nesporazume, ali je odgovoran za vlastite pobude i za vođenje
pacijenta i terapeutske situacije.
Osnovna terapeutova odgovornost je da ne dopusti da neosporeni prođu ni jedan iskaz ili
postupak koji nisu izraz pacijentovog ja, koji su dokaz pomanjkanja odgovornosti kod pacijenta.
Ti znači da terapeut treba da se bori sa neurotičnim mehanizmima kako oni nailaze. Svaki
pojedini mehanizam pacijent mora da integriše, preobrazi u izražavanje sebe i tako istinski uspe
da otkrije svoje pravo ja.
Kako se borimo sa tim mehanizmima? Pošto je pacijent poistovetio dva različita člana dva
različita odnosa (npr. kontrola mišića očiju sa kontrolom potrebe za plakanjem, a ovo usled
stezanja mišića izaziva glavobolju i sl.) one drugi član svakog odnosa prekidaju tako što
prekidaju prvi član. Pacijentu pomažemo da prekine ovu sponu pomažući mu da kroz doživljaj
simptoma otkrije kako je veštački spojio dve stvari zamenivši doživljavanje i izražavanje
simptomom.
Kako prepoznajemo retrofleksiju? Ona se često prepoznaje po pacijentovom telesnom držanju i
po tome što govori „ja se...“ Kada se takvoj osobi ukaže na čin koji sprovodi na sebi umesto na

www.olicentar.rs
drugome i upita ga se kome je taj čin namenjen, iznenađujuće je koliko brzo jasno i glatko
dobijamo odgovor. Kao da je pacijent očajnički čekao priliku da se izrazi. To ne zapanjuje samo
posmatrača već često i samog pacijenta.
Kad pacijent iznese tvrdnju koja terapeutu izgleda kao projekcija, obrađujemo je tako što od
pacijenata tražimo da urade neke stvari. Recimo ako je u govoru upotrebljavao neodređeno „to“
– „to mi smeta“ – govoreći o glavobolji, najpre treba da ga navedemo da poveže sebe sa svojom
glavoboljom. Topostiže tako što sagledava kako glavobolje stvara on sam, te glavobolja više nije
„to“ već je deo njega. Ako su njegova mišljenja o drugima projekcije, kažemo mu da obrne
tvrdnju. Može se desiti da bude potrebno da ga navedemo da tu tvrdnju ponavlja sve dok je ne
oseti kao izraz svog ja.
Sa introjekcijom se borimo na sasvim suprotan način: pacijenta činimo svesnim stava prema
introjektovanoj građi. Često ćemo od pacijenta zahtevati da izvede neki eksperiment na osnovu
onoga što smo zapazili u vezi njega. Svrha eksperiomenta je da pomogne pacijentu da sam
otkrije kako prekida sebe i sprečava sebe da uspe. Pacijent će se svesnosti o otkriću uporno
opirati sve dok ne dođe pravo vreme da postane svestan onoga što čini.
S druge strane, ako je pacijent stvarno blokiran, pokazivaće i znake te blokiranosti. Tada
eksperiment nastavljamo u fantaziji pošto pacijent još nije sposoban da ga sprovede ni u ravni
stvarnoti, ni u ravni glume.
Sada smo interiorizovali projektovani konflikt i lako možemo da integrišemo dve njegove
komponente: prekidanje i dovođenje u nepriliku. Ono što terapeut uvek može je da radi sa
sadašnjim zbivanjima, bilo u fizičkoj stvarnosti, bilo u fantaziji. Drugo, može smesta da integriše
sve što tokom seanse iskrsne pa ne mora da pušta da se gomilaju nedovršene situacije. I konačno,
terapeut može da radi sa doživljajima, a ne samo sa verbalizacijama i sećanjima..
U geštalt terapiji se dešava nešto što i u svim drugim terapijama: pacijent se prilagođava tehnici.
Potom može početi da manipuliše terapeutom uz pomoć izmišljenih ili nevažnih doživljaja,
prosto zato da bi mu se dopao, a da u isto vreme izbegava suočavanje sa vlastitim teškoćama. U
terapiji naglasak tada treba da pređe sa doživljavanja na falsifikovanje doživljaja.
Od svih pacijenata se traži da rade domaće zadatke i mnogi pacijenti na taj način znatno ubrzaju
terapiju. No, mnogi pacijenti, ne ispunjavaju zadatke. Čim se približe zoni opasnosti – a tehnika
podizanja svesnosti je i razvijena radi toga – oni nalaze put da je zaobiđu.
Taj domaći zadatak je tako jednostavan da je neverovatno kako ga pacijenti uspevaju izbeći.
Pacijent se, sve dok ne izgradi makar osnovu unutrašnjeg oslonca oseća sigurno sa svojom
neurozom, daleko sigurnije nego sa neizvesnošću šta ga čeka posle promene i napretka u terapiji.
Sam zadatak sastoji se iz ponovnog prelaska cele seanse u mislima, uz sistematsku primenu
tehnike postizanja svesnosti. Do nekog preživljavanja seanse u mislima svakako dolazi. Neki će
upamtiti najzanimljivije delove, neki će reagovati na nju – zadovoljstvom, ozlojeđenošću i sl. a
neki će je zaboraviti čim napuste ordinaciju.
Od pacijenta se zahteva da zamisli celu seansu, a zatim mu se postavlja mnoštvo pitanja u cilju
rasvetljavanja i ponovne analize seanse. Utvrđuje se da li kod pacijenta preovladavaju emocija,

www.olicentar.rs
pokreti, oseti, vizuelno predstavljanje, verbalizovanje. Kaže li ono što oseća i oseća li ono što
kaže?
Emotivni naboj na svakoj geštalt seansi je neverovatno jak. Ako je emocija osnovna sila koja
napaja energijom svaki akciju, onda emocija postoji u svakoj životnoj situaciji. Problem
modernog čoveka je što je desenzitizovao sebe za sve emotivne reakcije osim one najsnažnije.
Time što više nije sposoban za tanana osećanja, postaje nesposoban i za slobodu opredeljivanja
koja bi za ishod imala odgovarajuću akciju.
5. PREKOPČAVANJE, PSIHODRAMA I KONFUZIJA
U terapiji se u punoj meri koristimo fantaziranjem i svim stanjima pojačane svesnosti u vezi sa
stvarnošću do kojih ono dovodi – bilo da je po sredi verbalizovano fantaziranje, zapisano, ili ono
koje se izvodi (is acted out) kao psihodrama. Psihodramu možemo igrati zajedno sa pacijentima
ili od njih tražiti da je igraju sami. Tu igru zovemo „monoterapija“. U monoterapiji pacijent sam
stvara svoju pozornicu, glumce, rekvizite, način izražavanja, režiju. To mu pruža mogućnost da
uvidi šta je to što fantazira i da sagleda konflikte u sebi. Na ovaj način se izbegava uplitanje i
poruke drugih, što u običnoj psihodrami predstavlja gotovo pravilo.
Pomenimo još neke tehnike.
Prekopčavanje, prebacivanje (shuttling) nije nova tehnika. Frojdisti rade sa snovima na ovaj
način, tražeći od pacijenata da se sa manifestnog sadržaja sna prebace na asocijacije i obrnuto.
Novi su sistemska primena ove tehnike u geštalt terapiji i naročit način njenog primenjivanja.
Simptomi se premeštaju i jasno je da ne možemo da se borimo sa simptomima tamo gde ih
zatičemo, jer na tim mestima nemaju funkcionalno značenje. Premešteni simptom mora se vratiti
tamo gde pripada, on se ne može otkloniti samo u onoj oblasti u kojoj ima značenje.
Treba pomenuti još jedno prebacivanje tj. prekopčavanje. Ono je prebacivanje sa ponovnog
doživljavanja nekog sećanja na ovde i sada. Mada se u geštaltu teži ostajanju u ovde i sada,
pacijent ipak ima neku svest da je reč o doživljaju iz prošlosti, tj da je u pitanju sećanje. Ono što
nije sećanje već se dešava samo ovde i sada su propriocepcije, unutrašnji, mišićni, kinestetički
oseti. Propriocepcije nam pomažu da ispunimo praznine i dovršimo neokončane poslove zaostale
iz prošlosti.
Novom pacijentu obično je u početku prilično teško da radi s tehnikom prekopčavanja da bi
povratio apstrakcije koje nedostaju. Ali to mu vremenom postaje lakše, a i trud se isplaćuje. Neki
pacijenti, recimo, nikad ne slušaju, drugi nemaju emocija o kojima bi govorili, treći nisu u stanju
da se izraze rečima, dok četvrti uopšte nemaju moć izražavanja sebe. Zadržaćemo se na teorijski
najjednostavnijem problemu – na nesposobnosti čoveka da se izrazi.
Važno je pacijentu jasno staviti do znanja da ne treba da se upinje da uspe u izražavanju sebe –
da ne treba da se prekida. Dajemo mu na znanje da je svrha eksperimenata da postane svesniji

www.olicentar.rs
načina na koje blokira sebe i da đelimo da te blokirane oblasti, ili potiskivanja, pretvori u
izražavanje.
U takvoj situaciji imamo tri položaja s kojih je moguće prebacivanje s jednog u drugi:
pacijentove žalbe (njegovo manipulisanje terapeutom u traganju za podrškom), njegovo
neodgovarajuće izražavanje sebe (a to je pomanjkanje dobrog kontakta i unutrašnjeg oslonca i
njegove inhibicije (a to su pacijentova prekidanja sebe).
Koliko daleko glumi koja je izraz neurotskog smemo dopustiti da ide? Jer ponašanje koje je
odraz neurotskih potreba često škodi pacijentu. Mi želimo da pacijent u ordinaciji postane
svestan značenja onoga što radi i verujemo da on može da postigne tu svesnost tako što će u
terapiji, u ravni fantazije, izvesti to što valja završiti. Ovo je osnovno shvatanje u geštalt terapiji.
Pacijent se oseća prinuđenim da u svakodnevnom životu ponavlja sve ono što nije u stanju da
privede zadovoljavajućem kraju. Ta ponavljanja su njegov nezavršeni posao. Ali on nemože
ponavljanjima da dođe do stvaralačkog rešenja, jer uz ponavljanja idu i prekidanja, neurotično
ponašanje. Zato, ako neku neurotičnu sklonost izvodi u životu izvan terapije, tražimo od njega da
na seansama namerno u fantaziji ponovi ono što je u stvarnosti radio. Tako možemo da otkrijemo
trenutak u kojem on prekida tok doživljaja i time sebe sprečava da dođe do stvaralačkog rešenja.
Ima pacijenata koji jednostavno ne slušaju. Koji su u stanju da udave terapeuta, ali i sve ostale,
svojim rečima. Ovakve pacijente usmeravamo da postanu svesni svojih reči. Najčešće otkrivamo
da pacijenti, kad smo ih jednom sprečili da celokupno svoje uzbuđenje – celokupan svoj
emotivni ulog – potroše na neprekidno brnljanje i fraziranje, postaju vrlo anksiozni. Pričanje je
za njih postalo prinuda, a prekidanje ove prinude, kao i svake druge, dovodi do snažnog stresa.
Pored tehnike prekopčavanja, postoji još nekoliko prečica do svesnosti. Tehnika prekopčavanja
izoštrava svesnost time što pacijentu pruža jasniji osećaj za odnose u koje stupa. Druge tehnike
takođe dovode i do veće svesnosti i do jače podrške u sebi samom, a sve to podstičući
izražavanje sebe.
Jedan od dobrih primera za tehniku prekopčavanja je i Morenova psihodrama. Moreno upravlja
psihodramu tako što od pacijenata traži da se prekopčava s jedne uloge na drugu. Terapeutski
značaj psihodrame je u tome što olakšava popuštanje klinča, što stišava neprestanu svađu između
naredbodavca i cmizdravca (topdog i underdog) i to ne time što ih prilagođava jednog drugome,
već time što ih integriše.
Topdog i Underdog su ključni izrazi geštalt terapije. Označavaju dve instance ličnosti koje su u
trajnom međusobnom sukobu. Jedna (topdog) reprezentuje spoljašnje zahteve koji su
introjicirani ali ne i asimilovani. Ona objašnjava i naređuje drugoj instanci (underdog) šta treba
da radi. Underdog je instanca koja se suprotstavlja tim zahtevima i na sve načine ih sabotira.
Njen stil komuniciranja sa prvom instancom je: „Ti si u pravu ali...“
Psihodrama je korisna i za rad sa psihosomatskim problemima. Iako se prekidanje događa u

ravni somatskog, gde se ispoljava kao, na primer, glavobolja, tu sliku moramo da upotpunimo
time što ćemo nači fantaziju koja potpomaže prekidanje. Tom priliko otkrivamo da pacijent

www.olicentar.rs
fantazira o nekoj zapovesti koja se suprotstavlja njegovom zahtevu. Te zapovesti možemo da
savladamo i ne udubljujući se u nesvesno jer imamo dve mogućnosti. Ili je pacijent svestan toga
da postavlja sebi zahteve koji ga koče, što je obično slulaj, ili nije svestan toga. U drugom
slučaju on je svestan zahteva, kao projekcije, kao pretpostavke da je terapeut taj koji se protivi.
Čim smogne snage da terapeutu izgovori suprotan zahtev od onog inicijalnog o kome smo
pričali, pacijent može da uzme i stav prema tom suprotnom zahtevu i da ga lokalizuje kao deo
sebe koji odbacuje njegovo pravo ja (introjekcija), odnosno da ga smesti u terapeuta kao
osujećivača njegovih spontanih osećanja. Ako ga smesti u terapeuta, sledeči korak preduzima se
kad pacijent uvidi koliko je paradoksalno to što terapeuta optužuje da želi da ga omete u
izražavanju sebe, a istovremeno smatra mogućim da terapeut to isto izražavanje odobrava. Ako
se terapeut nije opredelio u ovom sporu, koji je pacijentov, a ne njegov, pacijent će sam otkriti da
je apsurd što odgovornost za svoja prekidanja prebacuje na terapeuta i uvideti da je sam
odgovoran za simptom. Kad se seansa završi pacijent će ostati u kontaktu sa samim sobom, a to
je prvikorak ka uspostavljanju kontakta sa drugima.
Čulno doživljavanje sećanja nije novo. Postupak teče tako što se od pacijenta traži da iznosi sve
više pojedinosti situacije koju u tom trenutku vizuelno predočava. To je ponovno doživljavanje
uravni fantazije. I zamisao o ponavljanju verbalnih prekidanja naširoko je korišćena. Neprestano
ponavljanje značajnih pravila iz prošlosti, koja sad spadaju u pacijentove introjekte, takođe može
imati terapeutsko dejstvo. Ta pravila su očigledno imala jak uticaj na pacijenta. Perls veruje da se
ta pravila svaki dan nametljivo upliću u pacijentov život.
Sve ove tehnike imaju i jednu slabost: pacijent već mora donekle biti u stanju da se izražava. A
da bi izveo psihodramu mora biti u stanju da se poistoveti i sa ulogom koja mu nije draga. Ali te
tehnike su korisne, čak i samo kao još jedan način za slamanje pacijentovih otpora izražavanju
sebe.
Važna terpautska tehnika je i pristup oblastima pometnje (konfuzije) kroz uočljiva prekidanja.
Pometnja nimalo ne doprinosi kontaktu, a baš se u oblastima pometnje često ispoljava pacijentov
problem. Doživljaj konfuznosti je vrlo, vrlo neprijatan, pa osećamo snažnu želju da ga otklonimo
na bilo koji način.
Pri tome, bitka protiv neuroze dobrim delom se dobija već i time što se pacijentu pomaže da
postane svestan konfuzije i njenog korelativa, ispražnjenosti, da ih podnosi i da ne beži od njih.
Premda je pometnja neprijatne jedina istinska opasnost leži u njenom prekidanju usled čega
nastupa pometnja u delanju. Jer, ako se pometenost, kao i svaka druga emocija ostavi da se
nesmetano razvija, ona neće ostati pometenost. Pretvoriće se u neko osećanje koje će se
doživljavati pozitivnije i koje će moći da dovede do odgovarajuće akcije.
Pometenost se obično dovodi u vezu sa nerazumevanjem pračenim potrebom da se razume.
Jedina stvarna garancija potpunog oslobađanja od pometenosti je potpuna ravnodušnost prema
razumevanju. Knfuzija obično proizilazi iz napora da se uspostavi kontakt u jednoj oblasti u
kojoj, iz ovog ili onog razloga, kontakt nije moguć.

www.olicentar.rs
Ulozi konfuznosti u neurozama ukazano je malo pažnje, a ipak, svaki pacijent koji dođe na
terpaiju živa je slika konfuzije. Usled toga nastupa pacijentova istinska potreba za povlačenjem.
Kad pacijent jednom shvati i prihvati da u njemu postoje oblasti pometnje, biće voljan da
sarađuje sa terapeutom. Kad se vrati prazninama u svom govoru otkriće veliki deo građe koju je
prilikom prekidanja izostavio ili zanemario. Premda će ta građa često biti nevažna, pružaće
raznovrsne korisne putokaze za ono što pacijent radi u ravni fantazije.
Kada je konfuzan, pacijent obavlja neke oslabljene motorne radnje (koje se sve kriju pod
zajedničkim nazivom mišljenje) i najveći deo aktivnosti koja u njegovom svakodnevnom
ponašanju nedostaje, a predstavlja neke njegove nedovršene poslove može se naći u skriven u
tim pukotinama, ovde i sada.
Ispražnjenost je korelativ pometnje. Ona je prekid pometnje, nastojanje da se ona potpuno
izbriše. Na ovo najčešće nailazimo kad savlađujemo problem vizuelnog predstavljanja i vizuelne
imaginacije, oblasti slepih ili gotovo slepih mrlja kod pacijenata.
Ako zatražimo od pacijenta da nešto sebi vizuelno predstavi, on će nam možda reći da kako su u
njegovoj fantaziji slike nejasne. Kad mu kažemo da nastavi, on će možda terati svoje i reći da su
te slike kao u nekom oblaku ili izmaglici. Terapeut smatra da su izmaglica i oblak pacijentova
ideja o sebi, (self-koncept), struktura karaktera, sistem skrivanja iza reči. Izgleda da pacijent
mora da napravi dimnu zavesu oko svojih slika, da ih obavije oblakom. Pacijentovo jadikovanje i
tvrdnja da bi želeo da bude sposoban za jasno vizuelno predstavljanje ne bi smeli da obmanu
terapeuta. Ako pacijent uspe da ostane dovoljno dugo sa svojom maglom, ona će se razići.
Pacijent može da bude sasvim ispražnjen. On vidi crno. Ako on na primer, to crnilo opisuje kao
zavesu, zatražićemo od njega da je razmakne. Iza zavese će, vrlo često, otkriti ono što je od sebe
krio. Možda je njegovo crnilo gotovo ništa, slepilo. I tada možemo dobiti makar neku
orijantaciju ako mu zatražimo da glumi slepca.
Poslednji korak u ovladavanju oblastima pometnje je jedan sablastan doživljaj koji prvi put često
liči na čudo. Na kraju, naravno, postaje rutinski i prihvata se kao nešto što se po sebi razume.
Zove se povlačenje u plodnu prazninu. Da bi čovek bio u stanju da se povuče u plodnu prazninu
moraju biti ispunjen sledeći uslov:
On mora biti sposoban da se drži svojih tehnika prekidanja. Tada može da zađe u plodnu
prazninu, što je stanje slično transu ali je praćeno punom svesnošću. Mnogi to doživljavaju pre
nego što će utonuti u san i ta pojava je opisana kao hipnagogična halucinacija.
Osobu koja je u stanju da se zadrži u tom doživljaju – pri čemu do krajnjih granica doživljava
svoju pometenost – i koja uspe da bude svesna svega što zahteva njenu pažnju (halucinacija,
isprekidanih rečenica, neodređenih sećanja, neobičnih osečanja, nekih posebnih oseta) očekuje
veliko iznenađenje. Verovatan je iznenadan „aha“ doživljaj. Iznenada iskrsava neko rešenje, uvid
koji ranije nije postojao, zaslepljujući blesak shvatanja i razumevanja.
To što se dešava u plodnoj praznini je šizofreni doživljaj u malom. To naravno, ne može svako
da podnese. Ali oni koji se osmele, pošto su uspešno raščistili neke oblasti pometnje i pošto su
uvideli da se u tom procesu nisu potpuno raspali, steći će hrabrost da zalaze u svoje „otpade“ i

www.olicentar.rs
odande se vraćaju normalniji no što su bili kad su krenuli. Najteši deo celog eksperimenta je
uzdržati se od mudrovanja i brbljanja o onome što se događa, jer je to prekidanje koje osobu koja
ga uzvodi dovodi u situaciju da se raspoluti na posmatrača koji objašnjava i izvođača koji
doživljava. Doživljaj plodne praznine je svesnost bez razmišljanja o stvarima kojih je čovek
svestan.
Osnovni cilj zalaženja u plodnu prazninu je razbijanje konfuzije. Tu se pometnja pretvara u
jasnoću, tumačenje u doživljavanje. Unutrašnji oslonac jača, jer čoveku postaje jasno da vlada sa
većim moćima no što je verovao da ih poseduje.
6. KO SLUŠA?
Kada pacijent uđe u ordinaciju, on sa sobom unosi sve nezavršene poslove iz pršlosti. Iz tog
mnoštva mogućih zbivanja, on u jednom trenutku iznosi u prednji plan (foreground) samo jedan
događaj. Čak su i njegove geštalt formacije, ma koliko inače nejasne bile, uobličene i
organizovane. Da su sasvim rasparčane, on uopšte ne bi mogao da funkcioniše. To što pacijent
izvlači u prednji plan uvek je određeno impulsom opstanka koji u tom času preovlađuje. Ta veza
je često udaljena, ali je naš terapeutski posao da joj uđemo u trag. Obično otkrivamo da je
dominatna potreba ona za sigurnošću ili terapeutovim odobravanjem.
Pošto cilj terapije mora biti doveden u vezu sa pacijentovim doživljavanjem vlastitih potreba, a
pošto pacijent svoje potrebe možda ne doživljava onako kako mi to pretpostavljamo, trebalo bi
da govorimo o jednom još opštijem cilju: terapija je uspela ako pacijenta osposobi za
apstrahovanje i integrisanje apstrakcija.
Da bi to postigao, pacijent se mora vratiti „čulima“. On mora da nauči da vidi ono što postoji, a
ne ono što zamišlja da postoji. Mora da prestane sa haluciniranjem, prenošenjem i
projektovanjem. Mora da prestane sa retrofleksijom i prekidanjem sebe. Mora da oslobodi svoje
semantičke sposobnosti, da razume sebe i druge i da prestane da kroz loše podešene naočari
introjekcije, predrasuda i uverenja izvrće i iskrivljuje značenja. Prevazilazeći ograničenja svog
karaktera i učeći da se hvata u koštac sa svakom novom situacijom kao sa novom situacijom i uz
korišćenje svog celokupnog potencijala, on će steći slobodu delanja (koja je deo zdravlja).
Pošto terapeutovim apstrakcijama upravljaju njegova vlastita prekidanja i stvari koje traži u
pacijentu, kako terapeut može pomoći? Idealan terapeut, naravno, ne postoji. Terapeut od krvi i
mesa u stvarnom životu neminovno će i u terapeutskoj situaciji ispoljavati sopstvenu ličnost i
sopstvene predrasude. No, što se on više bude uzdao u svoja uverenja i stavove, više će morati
domišljanjem da pogađa šta se zbiva u pacijentu.
Ma šta rekli o pacijentovim prekidanjima, ustaljenim apstrakcijama itd. To isto, samo u manjoj
meri, važi i za terapeuta. Ne postoji jasna kvalitativna granica između njih dvojice, niti apsolutna
jednakost. Postoji hijerarhija veće ili manje oslobođenosti od neuroze.

www.olicentar.rs
Ako terapeut ima jak poriv ka vladanju, neće pomagati pacijentu da stekne samopuozdanje, već
će ga, naprotiv, sprečavati i u pokušaju da ga stekne.
Terapeut obično može da bira između tri načina delovanja bez obzira na svoj teorijski pristup ili
poseban ugao gledanja. Jedan je saosećanje, simpatija ili uključenje u sveukupno polje –
svesnost sebe i pacijenta.
Drugi je empatija – izvesno poistovećenje sa pacijentom koje samog terapeuta isključuje iz polja,
a time isključuje i polovinu polja.
Treća mogućnost je apatija – nezainteresovanost koju predstavlja stara psihijatrijska šala „ko
sluša?“ Naravno, apatija ne vodi nikuda.
Da bi terapeut bio uspešan on mora da nauči da radi istovremeno sa simpatijom i sa
osujećivanjem. Mada ova dva elementa mogu izgledati neusaglasiva, terapeutovo umeće sastoji
se u tome da ih usaglasi i zajedno ih učini delotvornim oruđem. Da bi bio dobar terapeut mora
biti surov. On mora biti svestan odnosa u sveukupnoj situaciji, uspostaviti kontakt sa
sveukupnim poljem – kako sa sopstvenim potrebama i reakcijamana pacijentove manipulacije,
tako i sa pacijentovim potrebama i reakcijama na njega. A mora se osećati nesputanim da sve to
izrazi.
Geštaltistički pristup se više od bilo kog drugog približava tome da od ordinacje stvori
mikrokosmos života. Istinski, zadovoljavajući i zdrav odnos bilo koje dvoje ljudi iziskuje od
svakog od njih sposobnost stapanja simpatije i osujećivanja. Zdrava osoba ne gazi potrebe
drugih, niti dopušta da drugi gaze po njenim potrebama. Nju, isto tako, ne ozlojeđuje kad njen
partner ističe vlastita prava.
Takođe je i empatija kao terapeutski postupak nalik na stvarnu životnu situaciju. Slabost
empatije je u tome što nalikuje baš onim situacijama koje izazivaju i jačaju razvoj neuroze. U
empatiji nema istinskog kontakta, a u najgorem slučaju ona prelazi u konfluenciju.
Ako se oslanja samo na simpatiju terapeut postaje pacijent. Ako se oslanja samo na osujećivanje,
terapeut postaje deo neprijateljske sredine, a s njom pacijent ume da se suočava samo na
neurotičan način. Ni u jednom slučaju terapija ne podstiče pacijenta da se promeni.
U simpatiji, kao i u svim oblicima konfluencije, nema granice kontakta. Terapeut do te mere
postaje isto što i pacijent da uopšte ne može da sagleda pacijentove probleme. On je toliko
uronio u polje da više ne može da ga posmatra kao svedok.
Jedini izuzetak je neosujećujuća tehnika empatije u početnoj fazi lečenja psihoze. U slučaju
psihoze, osujećenje je već toliko prisutno u pacijentu da nema potrebe da i terpaeut nešto tome
doprinosi. Već samnjegov kontakt sa pacijentom olakšava preobražaj podrške. No, pacijent mora
najpre postati svestan i, ako je moguće, steći dovoljno unutrašnjeg oslonca u samom saobraćanju
sa terapeutom. Tek posle toga on može da izrazi svoje potrebe, iako će možda govoriti jezikom
koji će za većinu biti nerazumljiv. U radu sa psihotičarima veoma je važno da ne primenjujemo
suviše osujećivanja.
Potpuno osujećivanje i sadistički stav zapravo su specijalnost onih terapeuta koji, užasnuti od
kontra-transfera i bojeći se vlastitih osećanja, pred pacijentom ne izražavaju ništa. Oni bi bučno

www.olicentar.rs
odbili da to priznaju, ali svojom apatijom oni osujećuju pacijenta.
Mnogi terapeuti uručuju svojim pacijentima poduže spiskove zabrana. Obično terapeut iskreno
veruje da, ograničavajući pacijentovo ponašanje izvan ordinacije, umanjuje i osujećenja koja bi
snašla pacijenta. Greši. Ta su osujećenja i onako izvan kontrole, jer da nisu pacijent ne bi ni
došao na terapiju. A sredinsku podršku nećemo promeniti u unutrašnji oslonac time što ćemo
uvišestručiti osujećenja koja će naš pacijent doživljavati u svakodnevnom životu. Mi treba da
osujećujemo njegovo nastojanje da svojim neurotičnim manipulacijama kontroliš nas. To ga
primorava da se vrati sopstvenim sredstvima i mogućnostima i tako razvije svoj unutrašnji
oslonac. Tada on svu svoju veštinu manipulisanja može da usmeri na zadovoljavanje svojih
istinskih potreba.
Previše osujećivani pacijent će patiti ali se neće razvijati. Svojom neurotičarski prepredenom
intuicijom i izvitoperenim viđenjem on će otkrivati svakojake načine da zaobiđe dugoročna
osujećenja koja mu terapeut nameće. Ipak, osujećivanje se mora primenjivati.
Nema razvoja pre nego što pacijent doživi zadovoljenje u svim onim oblastima u kojima je
konfuzan, prazan ili sapet. Uslov za potpuno zadovoljenje je pacijentov osećaj identifikacije sa
svim radnjama u kojima učestvuje, uključujući i prekidanja sebe. Neka situacija može da se
završi – a to znači da se potpuno zadovoljenje može postići – tek kad je pacijent potpuno
uključen u nju. Pošto su njegove neurotične manipulacije načini da izbegne potpuno uključenje,
valja ih osujetiti.
Geštalt terapija polazi od osnovne pretpostavke da pacijentu nedostaje podrška u sebi i da
terapeut simbolički predstavlja pacijentovo nepotpuno ja. Prvi korak u terapiji je otkriti šta je
pacijentu potrebno. Ako nije psihotičan, a ponekad čak i kad jeste, pacijent je delimično svestan
svojih potreba i u stanju je da ih makar delimično izrazi. Ali ima nekih oblasti u kojima je
pacijent ili nesvestan nekih svojih posebnih potreba ili je blokiran u zahtevanju onoga što želi.
Često terapeut otkriva da se pacijent stidi da nešto zatraži, a isto tako često da je pacijent uveren
kako je jedina pomoć koja nešto vredi ona koju je dobio ne tražeći je, od nekog koje naslepo
pogodio šta mu je potrebno. Pacijent često ne zna kako da traži, ili je konfuzan u pogledu onoga
što doista želi. Ali kad jednom uspe u tome da svoje zahteve, zapovesti, naloge i molbe izrazi
neposredno, misleći zaista ono što kaže, načinio je najznalajniji korak u celoj terapiji. Umesto da
se prikriva iza tehnika neurotičnog manipulisanja, on otkriva svoje potrebe i posvećuje im se.
Pacijentovo pravo ja i druga osoba koja ga dopunjuje (terapeut) sada su jasno određeni i pacijent
se suočava neposredno sa svojim problemom.
Zapovedni način je primarni oblik saobraćanja. On se kreće od primitivnog signala do
najsloženije izatkane mreže apstraktno objektivnih iskaza koje signal kao takav čine
neprepoznatljivim. Pa ipak, mi i na nji reagujemo kao da su prosti i jasni signali, zapovesti i
zahtevi.
Za neurotičara je ogromna razlika da li s terapeutom ima posla kroz prećutne insinuacije ili kroz
otvorene, jasne zahteve. U prvom slučaju on nastoji da nas manipulacijama navede na to da
podržimo njegovu neurozu i tom triku ne smemo nasesti. U drugom slučaju, kad pacijent iznosi

www.olicentar.rs
jasne zahteve, on je već počeo da razjašnjava i otkriva svoju prikraćenost. Mi mu ne smemo
pružati dopune koje on traži, ali on će čim je počeo da prepoznaje svoje potrebe, početi da uči i
kako sam da ih zadovolji.
Ovde, međutim, treba napraviti razliku između ekspresivnog i impresivnog govorenja, tj. između
govorenja kojim se daje oduška osećanjima i zahtevima i govorenja kojim se želi izmamiti nečija
reakcija. Za ovo je naravno neophodna publika. Istinsko saobraćanje, s druge strane, funkcioniše
kao zbivanje u polju. Ono je stvarno i tiče se pošiljaoca i primaoca. Primaran zahtev – koji spada
u istinsko saobraćanje – ne diferencira se na izražavanje i ostavljanje utiska. Ogromna je razlika
između prestrašenog plača odojčeta na koji se majka automatski odaziva i arlaukanja
razmaženog derleta koje traži pažnju, na šta će se majka odazvati, ali ljutito, a ne zabrinuto.
Istinski zapovedni način odgovara prirodnoj formaciji figura – pozadina. On neposredno ukazuje
na pozitivnu i negativnu kateksu. Kurt Levin je rekao da katektovani objeka ima Aufforderungs
character, tj. da je izazivački, da ima karakter zahteva. Pozitivno katektovani objekat zahteva
pažnju, negativno katektovani – poništenje. Da bismo takav objekat poništili ne moramo ga i
razoriti.
Zapovedni način je po prirodi najmoćnije sredstvo ukalupljivanja pojedinca u oblik koji zahteva
društvo. U zapovednom načinu per se nema ničeg lošeg, nevolja počinje onda kada primalac, iz
psiholoških ili bioloških razloga, nije voljan ili sposoban da primi poruku. Ovo je samo još jedna
formulacija osnovne teze o neurozi – neuroza nastaje kad istovremeno postoje i društveni i lični
imperativ kojima se jednom jedinom radnjom ne može udovoljiti.
Ako su zahtev i ono što se zahteva prihvatljivi, geštalt je zatvoren. Ako postoji otpor, a imperativ
se ipak izvrši imamo ozlojeđenost i neurozu.
Neurotičareve nevolje obično počinju ako se neki imperativ koji je on dobio u detinjstvu kosio sa
njegovom prirodom, ali ga jeon ipak s poverenjem prihvatio. Time je u njemu stvorena oblast
proste ili dvostruke pometnje i svaka odluka koju donosi vodi ga očajanju.
Prosta pometnja nastaje kad, na primer, postoji istinski doživljaj žalosti, a izriče se zapovest: „ne
plači“. Takva konfuzija postaje složena ako se na nju nadoveže semantička konfuzija. Ne
preuveličavamo situaciju kad kažemo da pacijent, svaki put kad integriše u simptom razdvojene
delove nekog neurotičnog događaja i uspe da raspozna i do kraja oseti neki imperativ raščišćava
jednu oblast pometnje. Posredi je nešto što je on godinama želeo da kaže, alije usred kalupa
introjektovanja morao da prekida svoje izražavanje.
No sad je pacijentov zahtev istinski imperativ. On izražava pacijentove potrebe. On ima značenja
i za pacijenta i za terapeuta. Terapeut može i treba da učini sve što je u njegovoj moći da
zadovolji takve istinski doživljene potrebe i zahteve, kao što i majka čini sve što je u njenoj moći
da ublaži nemir svoje bebe.
Terapeut mora da osujećuje ona pacijentova izražavanja koja odražavaju njegovu ideju o sebi,
njegove manipulatorne tehnike i neurotilčne obrasce ponašanja. Terapeut mora da zadovolji ona
pacijentova izražavanja koja su zaista izrazi pacijentovog pravog ja. Ako želi dapomogne
pacijentu da stigne do bilo kakvog samoostvarenja on, po definiciji, mora da obeshrabruje svako

www.olicentar.rs
zadovoljavanje obrazaca koji sprečavaju samoostavrenje (neurozu), a da ohrabruje ispoljavanje
suštinskog ja oje pacijent nastoji da nađe.
Ovo ponovo ukazuje na to koliko terapeutska seansa, kako terapija napreduje, postaje sve sličnija
idealu svakidašnjeg života. Ukoliko jača pacijentovo doživljavanje sebe, utoliko pacijent stiče
sve jači unutrašnji oslonac i biva sve sposobniji da uspostavi dobar kontakt sa drugima. Što više
neurotičnih tehnika i manipulacija pacijent odbaci, to će terapeut manje morati da ga osujećuje, a
sve će više moći da mu pomogne da dođe do zadovoljenja.
Oslonac u sebi je nešto sasvim drugačije od samodovoljnosti. Kad pacijenta koji je razvio
unutrašnju podršku otpustimo sa terapije, on neće izgubiti potrebu za drugima. Baš naprotiv, on
će tada prvi put izvući istinsko zadovoljstvo iz kontakta sa ljudima.
Usmerenost na sadašnjost i svesnost
Život neke osobe može da se posmatra iz barem tri perspektive.

● Prvo, postoji ono što svrstavamo pod "Šta?"njegovog života. Šta jede? Šta radi? Šta
nosi? Šta ceni? Šta radi u specifičnim situacijama?
● Druga perspektiva tekućeg života je "Kako?" Sa "Kako?" se opisuje "Šta?" u životu.
Kako se hrana nabavlja? Kako se priprema? Kako ide na posao? Kako reaguje?
● "Kada?" je treća životna perspektiva. "Kada?" opisuje vreme koje se odnosi na "Šta?" i
"Kako?". Samo vreme se može posmatrati sa nekoliko tačaka koje pružaju prednost.
Postoji vreme u odnbosu na starost kosmosa, vreme u odnosu na istoriju čovečanstva, a
zatim postoje specifični indikatori vremena kao što su godine, meseci, dani, sati, minute,
sekunde... Ovi indikatori vremena su prisutni bez obzira na osobu. "Kada?" takođe ima
značaja u okviru prošlosti neke osobe, njene sadašnjosti i budućnosti. Ono se može
odnositi na uzrast, kao "Kada je imao samo 13 godina..." "Sada kada ima šesnaest..."
"Pošto napuni četrdeset dve..." "Kada" može takođe da ukaže na faze u razvoju koje se
mogu ali i ne moraju odnositi na uzrast: "kada je puzao..." "on upravo uči da vozi..."
"jednog dana će biti otac.." Slično tome, "Kada" može biti od značaja u odnosu na neke
važne događaje koji se dešavaju i koji imaju neki efekat na život osobe: "otac mu je umro
kada je imao devet godina..." "on je sada veoma srećan sa svojim novim bratom - bebom"
"on će se lepo osećati kada se presele..."
Koncentrisanost na sadašnjost
Kao što je već rečeno, geštalt terapija nije usmerena ni na prošlost ni na budućnost. Umesto toga,
naglasak je stavljen na sadašnjost.

www.olicentar.rs
Ma šta da je aktuelno, a tiče se vremena - uvek je sadašnjost. Ma šta se desilo u prošlosti BILO je
aktuelno tada, baš kao što ma šta se desilo u budućnosti BIĆE aktuelno u to vreme, ali ono što
jeste aktuelno i prema tome SVE ono čega treba da budete svesni mora biti u sadašnjosti. Na
dalje, treba naglašavati reči kao što su "sada" i "u ovom momentu" ako želimo da razvijemo
osećanje stvarnosti.
Postoji nekoliko razloga za centralni položaj sadašnjosti u geštaltu:

● Glavni je što nije moguće da neka osoba doživi bilo šta drugo od onoga što radi u ovom
trenutku. Bez obzira na vrstu iskustva, da li je to osećanje, razmišljanje ili čulno iskustvo
- ono se može doživeti samo u sadašnjosti.
● Drugi razlog za značaj sadašnjosti je da se promene u nekoj osobi mogu desiti samo u
sadašnjosti. Bilo kakvo prilagođavanje ili samoregulisanje koje neka ličnost čini može se
desi samo sada. Ona ne može preinačiti svoju prošlost ili promeniti ono što nije ni
doživela - svoju budućnost.
Osećanje aktuelnosti sadašnjosti rezultira u jasnijem kontaktu sa stvarnom prirodnom sredinom.

Osoba koja je jednom nogom van sadašnjostim usmerena ka prošlom ili budućem, rastura svojhu
pažnju i nije u potpunosti predana onome što radi u datom momentu. Ovo takođe znači da ona
nije sposobna da u potpunosti iskoristi svoje sposobnosti da reši problem sa kojim je suočena.
Tada su neizbežno, inetresovanje, uzbuđenje i pažnja ograničeni. Sa druge strane, kada se
uspostavi kontakt sa sadašnjošću, ličnost je sposobna da iskoristi svesnost da otkrije šta joj treba
i kako to da dobije.
Osećaj sebstva (selfa) se takođe uvećava u sadašnjosti. Dok zapaža "ovo ja radim baš sada" neka
osoba sebe doživljava kao onu koja oseća, misli, radi. Manja je verovatnoća da ona živi u
nejasnom svetu u kome nije svesna da nešto radi sve dok to upola ne završi (to je ono što obično
zovemo "mehaničkim procesima")
Svesnost
Svesnost je sredstvo za kontinuirano održavanje kontakta sa samim sobom.
Ona je uvek prisutna, kao podzemni potok, spremna da unese osvežavajuće i revitalizirajuće
iskustvo koje je potrebno. Treba istaći nekoliko važnih stavova u vezi sa svesnosti:
● Prvo, svesnost se razlikuje od introspekcije. Svesnost je proces zapažanja i posmatranja
onoga što radite, onoga što su vaša osećanja, misli i telesna uzbuđenja. Ovi procesi ne
zavise od interferencije, već pre bi se moglo reći da oni predstavljaju prolaznu, tekuću
www.olicentar.rs
panoramu koja čini vaše sadašnje iskustvo. Introspekcija je obično ograničena na traženje
unutrašnjeg cilja, pa je prema tome nametljivo sredstvo za zapažanje sebe. Dalje,
introspekcija se obično može proceniti, dok svesnost ne može.
● Drugo gledište je da je nemoguće da se istovremeno prate dve stvari sa istim stepenom

svesnosti. Probajte ovaj jednostavan eksperiment. Udarajte nogom ritam a onda
pucketajte prstima u prekidima. Zapazite šta se dešava kada pratite obe radnje. U istom
smislu, pokušajte da sa pažnjom gledate u monitor i čitate i da pevušite pesmu u isto
vreme. Možete li pratiti obe radnej sa podjednakim nivoom jasnoće?
● Treće, imate moć d usredsredite svojhu svesnost. Na primer, baš sada vi niste svesni šta
se dešava sa vašom desnom nogom. Sada kad sam ja to pomenuo, pretpostavljam da ste
toga svesni.
● Četvrto, odsustvo svesnosti je obično povezano sa isbegavanjem. Osetite na primer, kako
možete da izaberete da ne budete nečega svesni ako tako želite. Mogu zamisliti da vam je
daleko lagodnije da se usredsredite i da budete svesni nečega što vam je prijatno i što vas
zadovoljava. Veoma je verovatno da možete isto tako biti svesni nekih nedostataka.
Pošto je svesnost srž geštalt terapije, ovo poglavlje uključuje nbekoliko samoeksperimenata
smišljenih da pomognu u povećanju svesnosti o sadašnjosti. Eksperimenti će obezbediti neke
iskustvene podatke koji će ilustrovati namenu pristupa centriranih na sadašnjost u savetovanju.
Shvatanje značaja sadašnjosti je neophodno za uvođenje nekih pristupa usmerenih na sadašnjost.
Vaša sadašnjost (eksperiment)
Sledećih nekoliko trenutaka budite svesni vaših tekućih doživljaja. Unesite ovu svesnost u tok
rečenice koja počinje sa "Ja sam sada svestan..." Pazite da vas kraj svake rečenice stavlja u novu
sadašnjost u kojoj se može desiti da postajete dalje svesni nečeg drugog. Nastavite dalje. Neka
rečenice teku sa bilo kojim rečima koje vam dođu. Nastavite sa ovim nekoliko minuta.
Sada, pošto ste radili sa ovim eksperimentom, ja bih vam postavio nekoliko pitanja: Kojih oblasti
vaše sadašnjosti ste bili najviše svesni? Vašeg tela? Osećanja? Da li ste odabrali čega ćete biti
svesni ili ste zapažali sve? Da li vam se eksperiment učinio lakšim ili težim nego što ste
očekivali? Da li ste otkrili neku novu svesnost? Da li ste iskusili neku blokadu kada ste morali da
tražite to čega ste bili svesni? Da li ste zapazili neke oblasti svesnosti koje zahtevaju da se vaša
pažnja ponavlja? Da li ste se nekim oblastima svesnosti opirali a neke želeli da izbegnete?
Sada ponovite eksperiment, imajući u vidu neka od ovih postavljenih pitanja. Vidite da li možete
da osetite kako pokušavate da iznegnete neku svesnost. Nemojte se prisiljavati na ove svesnosti,

www.olicentar.rs
samo zapazite šta činite da ih cenzurišete.
Svesnost o sebi
Glavno načelo geštalt psihologije je da je osoba neodvojiva od svoje prirodne sredine. U stvari,
da je svoja u sredini. Ovo znači, da bi neka osoba živela efektivno - mora imati dovoljno
svesnosti o sebi samoj i o svojoj sredini. Pošto geštalt gleda na osobu kao na organsku celinu,
postoji mnogo toga čega ona mora biti svesna. Strukture tela, pokreta, procesa u telu, osećaja i
osećanja, mišljenja i fantazije.
Struktura tela
Počnite time što ćete postati svesni celine svoga tela. U cilju ovog eksperimenta nemojte raditi
ništa drugo sem posmatranja. Osećajte vašu veličinu kao i prostor koji zauzimate. Sada pokušajte
da budete svesni vaše težine i čvrstoće vašeg tela... ako imate veliko ogledalo, stanite ispred
njega i posmatrajte celo vaše telo. Čega postajete svesni dok ovo radite?
Sada se skoncentrišite na delove vašeg tela. Pristupite ovome kao da uzimate inventar. Osetite
udove, vaše noge i ruke... Sada usmerite svesnost na vaš vrat i glavu. Možete pokušati da ih
osetite i rukama. Sada pomerite vašu svesnost na centralni deo vašeg tela, uključujući vaša prsa,
trbuh, karlični deo, istražujte ove delove.
Sada pomerite vašu svesnost na manje delove vaše anatomije. Usredsredite se na vaše ruke i
prste. Na vaša stopala i palčeve... sada postanite svesni manjih detalja vašeg lica, kao što su vaše
oči, nos, usta, jezik, zubi. Osetite ih. Ponovo ogledalo može da pomogne. Zapazite takođe vašu
kosu i uši.
Sada pošto ste ispitali vašu spoljašnju strukturu tela pojedinačno, zapazite njihove uzajamne
veze. Ponovo posmatrajte svoje telo kao celinu, kao na početku. Da li nalazite neku razliku u
ovome što radite sada, kada to uporedite sa pokušajima na početku eksperimenta? Da li ste našli
da ima nekih delova preko kojih ste preleteli ili ih izbegli? Ukoliko je tako, vratite se na njih i
jednostavno odgledajte šta tamo ima. Možete li to uraditi bez procenjivanja?
Pokreti
Počnite sa krivudanjem prstiju na nogama, prvo polagano a onda brzo. Sada ih stisnite čvrsto,
držite ih tako... Sada ih oslobodite i vidite šta doživljavate. Sada okrećite vaše članke nazad -
napred, kao da lupkate nogom. Zategnite mišiće u vašim listovima i osetite ih. Pređite na koleno.
Kakvi su pokreti dostupni tu? Savite vaše mišiće bedra i opustite ih, pazite da nema direktnog
pokreta u bedrima... Sada napravite nekoliko koraka. Zapazite kako se bokovi dižu... Stanite na
jednu nogu i pustite da se druga slobodno leluja da osetite zglob gde vam se noga spaja sa

www.olicentar.rs
karlicom. Sada se savijte u torzou i osetite niži deo leđa i karlicu kao jedan zglob. Savijte se
napred-nazad... vidite da li možete da pokrenete vašu karlicu samu od sebe. Držite bedra i kičmu
što je moguće manje i pokušajte eksperiment sa okretanjem karlice ili bilo koji drugi mogući
pokret. Stisnite i opustite grupu mišića oko čmara i genitalnih organa. Šta osećate dok ovo
radite?
Sada napravite eksperiment pokretima, savijajući i opuštajući mišiće u vašem trbušnom i

grudnom delu. Uvucite i izvucite stomak zadržavajući ga na kratko a onda opustite. Zapazite
kakve pokrete možete praviti oko vašeg grudnog koša. Zadržavajući karlični deo u mirnom
položaju eksperimentišite sa pokretima gornjeg dela tela uključujući i kičmu. Pravite velike
krugove vašim ramenima i savijte ih u sva četiri pravca da osetite gipkost vaše kičme.
Sada istežite vaše ruke. Počnite sa pokretanjem prstiju i otvaranjem i zatvaranjem šaka... podižite
ruku čineći iste vežbe kao sa nogama.
Sada se osvrnite na ramena i vrat. Pokušajte da pokrećete svako rame posebno. Pokrećite ih
napred nazad. Osetite kako možete da stisnete i opustite sve mišiće ramena. Okrećite vašu glavu
da osetite pokrete koje dopušta vaš vrat. Sada ukrutite vaš vrat, usredsredite se naročito na mišiće
u zadnjem delu vrata. Da li osećate nešto poznato, blisko? Sada ih opustite. Uradite ovo i sa
vašim grlom.
Sada predjite na glavu. Tu se nalazi jedan od najmoćnijih mišića - u vilici. Pravite pokrete kao da
grizete. Zatvorite vilicu a onda je otvorite. Osetite kako je takođe možete pokazati bočno.
Sada eksperimentišite sa pokretima mišića koji su u vezi sa vašim nosem. Osetite sada kako
možete da raširite oči više nego obično. Žmirkajte. Sada zatvorite oči. Eksperimentišite...
Dok radite ove eksperimente šta zapažate o vašim pokretima? Da li postoje neki mišići koje
možete pokrenuti a kojih niste bili svesni - da li su vam pokreti trzavi? Da li zapažate kako
pokreti jednog dela tela se osećaju u pokretima spojenih delova tela? Postoje li neki delovi vašeg
tela za koje vam se učinilo da ih ne koristite (da su vam ti pokreti bili nepoznati tokomk
eksperimenta), kao na primer, pokret karlice?
Procesi u telu
Disanje - osetite kako uvlačite vazduh. Da li udišete koristeći mišiće trbuha ili grudnim
mišićima? Upotrebite šake kako biste ovo istražili. Napunite vaša pluća i osetite kako vazduh
ulazi. Zadržite ga tamo i osetite punoću. Ispraznite pluća sada i osetite da izdisanje nije nikakav
napor već olakšanje suprotno naporu... Pokušajte da trčite u mestu jedan minut i osetite kakve
promene zapažate u vašem disanju.
Budite svesni kucanja vašeg srca. Ako ste trčali, verovatno možete osetiti ili"čuti" vaše srce, a da
ne opipavate puls. Usredsredite se na kucanje...Kada vam se srce ponovo vratilo u normalu,
možete li da ga osetite a da ne dodirujete vaše grudi ili ručni zglob?

www.olicentar.rs
Osećaji
Osetite sada vaše telo i uočite koji osećaji ispunjavaju vašu svesnost. Da li postoji neki unutrašnji
osećaj, kao što je glad ili da vam se grlo osušilo? Istražite vašu kožu. Da li negde zapažate osećaj
svraba, češkanja, peckanja, da li postoje neka mesta gde osećate neku vlagu, kao što su znojavi
dlanovi? Da li ste svesni nekih delova gde osećate veću toplotu ili hladnoću? Da li osećate da su
neki delovi življi od ostalih? Pokušavajte da se usredsredite dok ovo radite. Šta se dešava? Da li
doživljavate neke emocije ili fantazije? Pokušajte da se skoncentrišete na one delove tela u
kojima imate malo osećaja. Šta doživljavate? Da li zapažate neku razliku kada se zaista
skoncentrišete?
Osećanja
Sada pažljivo primetite šta osećate u ovom trenutku. Dok to radite, da li postajete svesni nekih
fizičkih osećaja koji su u vezi sa osećanjem? Ako, na primer, osećate malo ljutnju i svesni ste
neke napetosti u vašoj šaci, stisnite pesnicu... dok postajete svesni ovog osećanja da li osećate
neki impuls da nešto uradite ili nešto kažete... osetite pokretnu snagu tog osećanja i vidite da li
možete da je sledite.
Kakav je raspon vaših osećanja? Da li osećate sreću, radost ili mir i prihvatate ih kao osećanja
koja su podjednako stvarna kao tuga, bes i frustracija? Uzmite u obzir neku situaciju u kojoj
imate pozitivna osećanja i vidite da li možete sebi dopustiti da ih usvojite. Šta radite? Sada vidite
da li možete da dođete u dodir sa nekim negativnim osećanjem. Da li ste svesni da nešto niste
dovršili? Šta je to što možete učiniti da izrazite to osećanje i dovršite situaciju. Ako nađete da je
to osećanje loše, vidite da li možete nešto uraditi da ga izbegnete. Da li ga potiskujete u korist
drugih misli? Da li tražite nešto u vašoj okolini da se na to skoncentrišete? Osetite kako pomerate
svesnost tog osećanja i kako, na koji način, zabranjujete sebi da ga iskusite.
Mišljenje
Postanite svesni svojih misli ne menjajući im tok. Na koliko ste stvari pomislili za ovo kratko
vreme? Da li se pojavilo i nešto što niste očekivali da će se u mislima pojaviti? Da li su vam se
neke ideje vraćale u misli?
Sada pokušajte neka namerna mišljenja. Budite svesni recimo mišljenja kada delite 74 sa 4. Sada
budite svesni i pomislite na što više reči koje se rimuju sa "brod". Sada mislite o tome koliko
upotreba za kamen možete da nadjete. Koja je prva reč od četiri slova koja počinje sa "S" koje
ste se setili... da li je to "smrt" "stan" "smeh" "svod" "spas"... sada vidite da li možete da mislite
ni na šta - da li je to vama moguće?

www.olicentar.rs
Fantazija
Pomoću fantazije možete da idete dalje od vaših čula i telesnih iskustava u odnos sa stvarima
koje mogu, a ne moraju da postoje. Na primer, možete li dobiti vizuelnu sliku konja koji ima
trup, slona koji je obučen u zelenu odeću i nosi zeleni šešir, možete li to uraditi? Sada, možete li
zamisliti sebe da radite nešto što ste oduvek želeli? Šta osećate dok to radite? Koliko puta
uhvatite sebe da sanjarite preko dana o tome kako biste želeli da stvari izgledaju, ili šta bi bilo
kad bi bilo, ili ako bi... Uključite muziku, zatvorite oči i unesite se u muziku. Osetite maštarije
kako se pojavljuju. Možete li se setiti nekih snova i onoga što se u njima desilo a nije moguće u
stvarnosti?
Svesnost o kontaktu sa sredinom
Pet osnovnih čula, sluha, vida, dodira, ukusa i mirisa su receptori koji služe da orijentišu osobu
ka sredini. Mera do koje ova čula adekvatno funkcionišu određuje svesnost osoba o tome šta se
nalazi u njenoj sredini i tako se postavljaju granice kontakta.
Viđenje
Pustite očima na volju da istražuju vaše okruženje. Neka se zadrže na bilo kom predmetu koji je
za vas interesantan. Obratite pažnju na taj predmet. Zapazite njegov oblik. Budite svesni kako on
izbija u prvi plan dok ga suprotstavljate vizuelnoj pozadini... Sada neka vam oči ponovo lutaju.
Ovoga puta odaberite boju i zadržite se na njoj. Odaberite sada drugi predmet i pažljivo ga
posmatrajte. Nastavite da ga gledate sve dok sami ne osetite potrebu da skrenete pogled.
Ponovite ovo pa uočite šta se dešava u vama što vas tera da skrenete pogled. Odaberite dosadan,
nezanimljiv predmet. Pažljivo ispitajte njegov oblik, veličinu i boju. Da li osećate neki drugačiji
stav prema tom predmetu? Sada zatvroite oči na nekoliko minuta. Kada ih otvorite budite svesni
prve stvari na koju se usredsredite. Osetite oštrinu vašeg pogleda zahvaljujući malom odmoru.
Osetite kontrolu koju imate nad usmeravanjem pogleda.
Slušanje
Baš sada, šta najviše čujete? Vidite da li možete da izoštrite pažnju na taj zvuk. Kako to radite?
Oslušnite, ritam, brzinu, glasnost, jačinu tonova... Sada odaberite zvuk koji ne možete a da ne
čujete, kao na primer zvuk eletričnog aparata? Ponovo se pomera pažnja, figura - pozadina...
Sada zatvroite oči i slušajte. Možete otkriti da se mnogo više toga odvija pored vas nego što ste
mogli i da zamislite. Sada stavite ruke preko ušiju i vidite da li možete da blokirate sve zvuke?
Kada sklonite ruke, šta doživljavate?

www.olicentar.rs
Dodir
Čega ste najviše svesni iz sveta dodira - baš sada, u ovom trenutku? Istražite one stvari sa kojima
je vaše telo u dodiru a da ne menjate položaj. Počnite sa očiglednim stvarima kao što je miš,
tastatura, stolica na kojoj sedite... Kojih drugih opipljivih osećaja možete biti svesni? Možete li
osetiti svoju odeću? Osećate li svoju čarapu, na primer? Pokušajte sada da dovedete u prvi plan
manje očigledne stvari koje vas dodiruju. Šta zapažate?
Sada pokušajte da doživite neke dodire. Podignite neku stvar. Zatvorite oči i osetite njenu
veličinu, oblik i sastav. Šta možete otkriti dodirom? Postavite neke kontraste. Osetite nešto
glatko a onda nešto hrapavo. Nadjite nešto toplo, dodirnite ga, a onda dodirnite nešto hladno.
Dodirnite nešto veliko. Dodirnite nešto malo. Dodirujte neki predmet duže vremena, a onda na
kratko. Ovlaš. Dodirnite nešto što se kreće (ako ništa drugo, onda svoju nogu koju ljuljate) a
onda nešto nepokretno.
Ukus
Da li ste svesni bilo kakvog ukusa u ovom trenutku? Istražite taj ukus. Uzmite zalogaj hrane.
Kakav je sada ukus? Menjajte ukuse i skoncentrišite se na njih. Setite se takodje koliko ste stvari
probali a koji nisu hrana. Setite se njihovih ukusa. Ukus plastike, poštanske marke, sapuna, paste
za zube, ukus noktiju...
Mirisi
Do ovog momenta pretpostavljam da niste bili svesni mirisa ni zadaha, osim ako ne pušite
trenutno ili pijete kafu, ili ako se u vašoj okolini trenutno ne kuva ili radi nešto drugo što stvara
mirise.
Izaberite neke od mirisa koje doživljavate svakodnevno (losione, miris neke hrane, cveće,
benzin, kafa...) Zadržite se na jednom od tih mirisa. Vidite da li možete da otkrijete nešto novo u
njemu. Pogledajte po sobi i pomirišite predmete koje obično ne mirišete.
Glas
Slušajte sebe u razgovoru. Šta čujete? Da li kažete ono što mislite? Ili težite da brbljate nadajući
se da će se poruka preneti? U kojoj meri je vaš jezik ličan i izraz vas samih? Slušajte koliko puta
kažete "to", "ti", "oni" ili neku drugu zamenicu osim "ja"... Kada ste poslednji put naučili i
upotrebili nove reči da biste se izrazili? Koliko puta čujete sebe da se preslišavate ili da unapred
odrežujete šta ćete reći?
Uz reči koje koristite, postoji nekoliko drugih važnih elemenata u vašem glasu. Da li težite da

www.olicentar.rs
govorite polako ili brzo? Oslušnite punoću vašeg glasa. Šta čujeet? Koliko vam se glas menja?
Da li biste rekli da vam glas teži da bude živahan ili dosadan? Koliko osećate dah u vašem
govoru? Da li možete da govorite sa upaljenom šibicom ispred usta? Kada bi vam se glas mogao
pretvoriti u neki instrument koji bi to instrument bio? Bubanj? Pikolo? Violina? Orgulje? Koliko
vam se glas menja u zavisnosti od raspoloženja ili osećanja? Kako zvučite kada se smejete?
Kada plačete da li pravite neke zvukove? Sa tačke gledišta drugih, da li vam je glas smirujući?
Šta smatrate da su najistaknutiji kvaliteti vašeg glasa? Kada čujete svoj glas na traci, šta
doživljavate tada? Da li ste svesni okolnosti u kojima namerno menjate ili podešavate glas?
Ponavljanje
Ponavljanje nekog ponašanja može pomoći klijentu da istraži i poveća svesnost o značenju koje
to ponašanje ima za njega. Ono što može izgledati kao neko uzgredno ponašanje ili kao neko
namerno ponašanje može nositi neku poruku koju klijent ne uviđa. Geštalt poruka nije jasna ni
oštra i njeno značenje je prema tome zaključano. Ponavljanje ponašanja uneće više energije i
uzbuđenja, što može razjasniti i osvetliti njegovo značenje.
Primena
Savetnik: Džime, zapazio sam da prilično brzo popuštaš u učenju. Šta se dešava?
Klijent: Ne znam.
Savetnik: Šta se dešava?
Klijent: Rekao sam "Ne znam"!
Savetnik: (ćuti)
Klijent: Ne znam.
Savetnik: Hoćeš li to reći još jednom?
Klijent: Ne znam! Hoćete li prestati da me gnjavite. Isti ste kao i oni nastavnici koji me
neprestano gnjave kojekakvim glupostima.
Savetnik: Pričajte o tome.
U ovom primeru, ponavljanje "ne znam" dovodi klijenta u dodir sa frustracijom koju on oseća na
časovima i prenosi je do savetnika. Ponavljanje tu služi kao sredstvo da osećanje što više približi
svesnosti.
Preterivanje
Preterivanje ima istu svrhu i slično je ponavljanju. Razlika je u tome, što se kod ponavljanja od
klijenta ne traži da menja ponašanje, dok se kod preterivanja namerno traži veće ulaganje
energije i uzbuđenja.

www.olicentar.rs
Primena
Savetnik: Kako stojiš sa engleskim?

Klijent: Mislim dobro.
Savetnik: Kaži neki primer.
Klijent: Pa imali smo test prošle nedelje, i dobio sam 4+
Savetnik. Stvarno!
Klijent: Daa...
Savetnik: Kaži mi to još jednom
Klijent: Dobio sam 4+ iz engleskog.
Savetnik: Šta osećaš dok to govoriš?
Klijent: Prijatno mi je, po malo sam ponosan
Savetnik: Voleo bih nešto... Hvali se malo u vezi testa. Kaži mi, kako si ti to sjajno obavio.
Klijent: Pa, zaista sam učio. Bilo mi je važno a kada se ja latim nečega - ja to i ostvarim. Nisam
ja takav mutav kao što neki misle. Pokazao sam to ovim testom. Ja sam u stvari veoma pametan
momak.
Savetnik. Pričaj još o tome koliko si pametan
Ovaj primer pokazuje upotrebu preterivanja u iskazivanju osećanja ponosa i dostignuća. Sličan
metod se može upotrebiti za osećanja besa, uvreda, odvratnosti, ili bilo kog drugog osećanja koje
se samo letimično dotiče klijenta. Kako preterivanje može zahtevati i pomalo glume, savetnik
mu može dati sugestiju da se slobodno malo i pretvara.
Ostati sa...
Klijent može imati neko osećanje kojeg je samo nejasno svestan. On se neprestano udaljava od
toga da sledi to osećanje i time sebe sprečava da ga ispolji i da dođe do otkrića u vezi toga. Ovo
ga ostavlja sa još jednom nezavršenom situacijom što može biti smetnja njegovoj daljoj
spontanosti u radu. Savetnik može pomoći klijentu u jačanju samosvesnosti tako što će od njega
tražiti da "ostane" sa tim svojim iskustvom.
Primena
Klijent: Nekada sam uživao u posetama tetki Kler. Sada, pošto se ona preselila, ne razmišljam
mnogo o njoj
Savetnik: Šta osećaš kada je pominješ?
Klijent: Pa, nedostaje mi i to me čini po malo tužnim. Pa, kao što rekoh, ne razmišljam o njoj
često.

www.olicentar.rs
Savetnik: MOžete li se zadržati sada na tom osećanju tuge?
Klijent: Ja ne volim da osećam tugu.
Savetnik: Znam... Ko voli? Ali izgleda da to ipak po malo osećaš sada. Samo pokušajte da se
sada malo zadržite sa tom tugom.
Klijent: Ja zaista osećam malo tugu.....
Savetnik: "Ja sam tužan upravo sada"
Klijent: Da. Ja sam tužna.
Savetnik: "Ja imam zbog čega da budem tužna"
Klijent: Da. Ona je bila jedina osoba sa kojom sam mogla ZAISTA DA RAZGOVARAM.
Jezički pristupi
Jedno od sredstava za razumevanje čoveka je proučavanje njegovog jezika. Jezik neke osobe nije
obavezno spontan. U stvari, govor je jedno od izražajnih sredstava nad kojim se kontrola može
najlakše sprovoditi. Govorom se može manipulisati tako da je ono što neka osoba pokušava da
kaže maskirano ili uvijeno u reči koje prenose drugačija značenja. Neke od ovih manipulacija su
jedinstvene kod pojedinaca.
Centar pristupa u ovom poglavlju je na govornim šemama koje su uobičajene u današnjem
društvu i kojeg manipulacije udaljavaju od izražavanja samoga sebe. U stvari, one se često
upotrebljavaju po navici i tako smanjuju govornikovu samo-svesnost. Namera pristupa je da
eksperimentiše sa promenom izvesnih navika govora kao sredstvom za povećanje svesnosti
odrežene osobe i njene unutrašnje dinamike.
Personiliziranje zamenica
Menjanje "to" u "ja"
Bezlični govor se najčešće čuje kod klijenata koji žive u svetu u kome obiluje bezlični
depersonalizovani govor. Ovakva vrsta govora predstavlja još jednu naviku koja ih udaljava od
izražavanja samih sebe. Takođe, stvara prepreke za njihovu svesnost o sebi. Ako se neka osoba
više obraća svetu koristeći bezličan govor i zamenicu "To", utoliko će ta osoba sebe više doživeti
kao treće lice. Ovo je jedan neželjeni i poguban pravac razvoja za svaku osobu. Rad sa bezličnim
govorom (it-talk) tada postaje sredstvo sa kojim savetnik može pomoći klijentu da usaglasi "šta"
- koje se odnosi na govor, sa onim "šta" koje se odnosi na iskustvo.
Eksperiment
Pokušajte da kažete neke primere bezličnog govora koji su uobičajeni u svakodnevnici. "Lepo je
www.olicentar.rs
danas biti ovde", "Provokativno je kada vi to radite", "Lepo je, zar ne..." Da li vam nešto od
ovoga zvuči poznato? Možete li se setiti nekih sličnih vaših govornih šema? Uočite razliku
između ovakvih vrsta bezličnih rečenica i onih kao što su "Danas pada kiša", "To je velika kuća",
"Sada je pola šest" Sada promenite neke od originalnih rečenica na ovaj način: "Meni je drago
što sam danas ovde", "Ljutim se kada vi to radite", "Ja mislim da je to lepo". Uporedite i
suprotstavite pristupe istim rečenicama sa zamenicom "to" i "ja"... Možete li osetiti razliku u
stepenu sebstva koje ulažete kada pravite svaku rečenicu? Da li vam se rečenica sa "to" čini
drugačija?
Menjanje "vi" u "ja"
Govor sa upotrebom zamenice "vi" (you-talk) uobičajen je među klijentima u istoj meri kao i u
društvu uopšte. Klijent može da upotrebi "vi" da vam saopšti kako se on oseća. On takođe može
upotrebiti "vi" da vam saopšti kako on zamišlja da ćete vi reagovati u određenoj situaciji, što je u
stvari, drugi način da vam kaže kako se on oseća. Klijent možda nije svestan kako on ublažava
svoje izražavanje pomoću ovog pristupa ili kako uopštava stvari.
Eksperiment
Evo kako reaguje osoba na efekat droge koju je uzeo: "Pa, pomalo vam se vrti. Zatim osećate
kako pod nestaje. Najzad, nije vas briga šta osećate. " Da li vam je nešto od ovoga blisko u vašim
govornim šemama? Napravite eksperiment zamišljajući neke rečenice sa zamenicom "vi" radi
upoređivanja.
A sada "vi" zamenite sa "ja". .. Da li možete da osetite, da čujete razliku izmežu onoga što kažete
o samom sebi kada ih uporedite sa onim izjavama koje se odnose na nekog uopšteno.
Slično tome, šta vi osećate kada vam neko kaže šta će te raditi ili kako će te se osećati u vezi sa
nečim? Kada vam recimo kaže "Vi ćete voleti tu osobu. Ona je tako zabavna." Ovakva rečenica
pretpostavlja mnogo toga. Možete li se setiti kakve su vaše reakcije kada neko govori u vaše
ime?
Menjanje "mi" u "ja"
Klijent se identifikuje i povezuje sa svojim okruženjem, grupom, prijateljima. Osećaj pripadnosti

nekoj grupi je važan za njihov međulični razgovor jer su prijateljske grupe primarni znak za
formulisanje verovanja, stavova, osećanja i očevidnih radnji. Međutim, izvesni klijenti
upotrebljavaju termin "mi" na načine koje maskiraju njihovo izražavanje. Da bi im pomogli da
postanu svesni onog što doživaljavaju savetnici im mogu savetovati promenu "mi" u "ja".
Eksperiment

www.olicentar.rs
Obratite pažnju na to kako koristite termin "mi"... Da li ste sigurni da valjano iskazujete i
osećanja drugih o kojima govorite? Da li nekada kažete "mi" da biste dobili podršku za nešto što
želite da kažete a ne biste to sami rekli?
Uzmite nekoliko rečenica o sebi i prebacite ih u prvo lice množine. Šta doživljavate dok to
radite? Sada ih vratite u prvo lice jednine. Uporedite ta dva iskustva. Zapazite razlike.
Primena
Kl: Uvek nam se govori šta da radimo a mi to ne volimo.

Sa: Ko smo to "mi"? O kome ti govoriš?
Kl: Svi mi, deca. Cela škola.
Sa: Voleo bih da mi kažeš šta ti o tome osećaš.
Kl: Osećam isto ono što i svi ostali.
Sa: Pokušaj da to kažeš nekako na svoj način. Probaj da kažeš recimo "ja" umesto "mi".
Kl: Muka mi je od špijuniranja. Pre neki dan uputio sam se prema kancelariji nastavnika, a oni
me pitaju gde ću.
Osećao sam se kao kriminalac.
Menjanje "ne mogu" u "neću"
"Ne mogu" se često čuje među klijentima. Ponekad je njihova upotreba te reči odgovarajuća.
Klijent može imati izvesna ograničenja koja odražavaju stvarne nemogućnosti. Vrlo često,
međutim, klijent će reći "ne mogu" kada osećanje restrikcije spada u domen "mogu-ako-
odaberem-tako". Klijent u stvari doživaljva bezazlen položaj zbog "ne mogu" i oseća se
nesposobnim. On možda nije svestan da se njegov iskaz "ne mogu" više izjašnjava sa "neću".
Eksperiment
Pokušajte da se setite nekih rečenica sa "ne mogu" koje često koristite. Polako ponovite neke od
njih i obratite pažnju na osećanja koja ih prate. Možda ćete prepoznati da postoje neke stvari koje
zaista ne možete da uradite. Vidite da li možete da napravite razliku između tipova tih "ne mogu"
rečenica.
Primene
Kl: Sastav iz engleskog je dobra stvar, al ja ne mogu da ga radim.

Sa: Pokušaj da kažeš to na drugi način. Reci, "Ja nisam voljna da ga radim"
Kl: Ja nisam voljna da ga radim. Ne radim ništa sem što buljim u papir.

www.olicentar.rs
Sa: Šta bi se dogodilo kada bi ga ipak napisala?
Kl: Verovatno bih dobila još jednog keca. Meni sastavi teško idu.
Menjati "treba" u "želeti"
Ponekad će klijent uneti osećaj potrebe u nešto što želi. Ishod toga je da on počinje da oseća kao
da mu je to potrebno da bi preživeo. Postoje slučajevi gde se klijent uspaniči ako oseti da
njegova potreba neće biti zadovoljena. Pomoć da klijent oseti razliku između želja i potreba,
može mu pomoći da postane svestan briga koje izaziva sam, prilazeći nekim svojim željama kao
potrebama.
Eksperiment
Šta vam je potrebno da bi preživeli? Napravite spisak tih stvari. Sada izgovorite, za svaku
ponaosob, "Meni je potrebno ovo da bih preživeo". Zatim se upitajte da li je izjava koju ste
upravo izrekli tačna ili ne. Zapazite kako verovatno postoji manje stvari koje vam trebaju nego
što zamišljate. Sada uzmite u obzir ostale stvari sa spiska, i probajte da ih prepoznate kao stvari
koje želite. Recite, "Ja ovo želim". A zatim "Meni ovo treba". Da li osećate neku razliku? Dok
ovo radite da li ste stekli neku novu svesnost o vašim željama i potrebama? Možete li sebi da
dozvolite da ostvarite želje?
Menjanje "morati" u "izabrati"
Mnogi klijenti osećaju da ih obaveze i pravila pritiskaju sa svih strana. Čak i situacije u kojima
sami prave izbor, počinju da ih osećaju kao da izbor nije pravi. Tražeći od klijenata da zamene
"Ja moram" sa "Ja biram" može im pomoći da povećaju svoju svesnost o slobodi izbora i
odgovornosti koju će time preuzeti.
Eksperiment
Pokušajte da budete svesni svih stvari koje ste obavezni ili koje morate uraditi... Polako pređite
preko svake od njih skoncentrišući se na "Imam obavezu" ili "Moram"... Sada ponovite svaku
rečenicu i posle svake ponovite "Ko to kaže?" Vidite da li možete da odredite ko vas to
primorava.
Sada pokušajte da ponovite te izjave samo ovaj put recite "Ja hoću da" tamo gde ste govorili "Ja
moram". Istaknite "hoću"... Možete li osetiti odgovornost u htenju da nešto uradite nasuprot
moranju? Možda postoji neko uzbudjenje u ovome za vas. Vi ste više sposobni da nešto
preduzmete ako to hoćete nego da reagujete na nešto što morate.

www.olicentar.rs
Menjanje "znam" u "pretpostavljam"
Neki klijenti žive u svetu neproverenih pretpostavki i hipoteza. Oni osećaju da znaju ono što
zamišljaju i deluju u skladu sa tim. Budući da nisu svesni razlike između znanja i
pretpostavljanja, ko bi mogao očekivati da postupaju drugačije? Savetnik može zabeležiti da se
klijent ponaša prema pretpostavljenim činjenicama, informacijama, događajima. Važan zadatak
koji savetnik treba da izvede je da pomogne klijentu da uvidi razliku između onoga što je
poznato i onoga što je zamišljeno.
Eksperiment
Usmerite vašu svesnost na stvari koje su vam poznate - one stvari u koje ste sigurni i koje jasno
razumete. Šta znate o sebi u ovom trenutku? O drugima? O situacijama i događajima koji su van
vašeg neposrednog iksustva? Istražite za sebe šta mora da se desi pre nego što osetite da nešto
znate. Kakva osećanja, misli i osećaj tela su u vezi sa vašim znanjem?
Druga strana znanja je imaginacija ili fantazija. Proverite ovo pretvarajući se da zamišljate neke
stvari koje samo osećate da znate... Možete recimo zamisliti kako biste izgledali da ste suprotnog
pola. Vi to tačno ne možete znati. Ispitajte linije razdvajanja između onoga što znate ni onoga što
zamišljate. Kako ste odlučili šta je šta? Da li ste u nekim situacijama voljni da odustanete od
znanja radi zamišljanja?
Menjanje pasivnog u aktivno stanje
Jedan od glavnih processa kojima se klijent služi da bi izbegao odgovornost za svoje ponašanje
jeste korišćenje pasivnog stanja. Govoreći "kao da" oni reaguju umesto da deluju u životu, što
predstavlja uzrok i posledicu onoga što oni misle o sebi. Oni mogu govoriti na taj način jer
osećaju da ih kontrolišu i da sa njima manipulišu. Na isti način pasivni glagoli teže da zadrže to
gledište. Savetnik može intervenisati na jezičkom nivou i sugerisati da se neke pasivne rečenice
ili izjave zamene aktivnim. Na ovaj način klijent može ponovo zadobiti ili zadržati moć svesnosti
koju nije koristio.
Eksperiment
Vratite se na trenutak kada ste jutros ustali i pretresite sve vaše aktivnosti u toku dana sve do
ovog momenta... Izdvojite neka specijalna ponašanja i iskažite ih u pasivu. "Dignut sam iz
kreveta", "Lice mi je umiveno", "Donet mi je doručak", "Kola su me odvezla na posao"...
Odbacite svako htenje i volju u ponašanju. Zamislite da ste pion u potpuno predodređenom danu
u kome su sva vaša ponašanja unapred propisana. Sada obratite pažnju na ovo iskustvo...

www.olicentar.rs
Sada obrnite proces. Zamenite sve pasivne glagole aktivnim. .. Uradite ovo sa svim vašim
aktivnostima, čak i ako u nekima morate preterivati. Osetite da ste vi potpuni gospodar nad onim
što radite. Koliko odgovornosti za vaše postupke ste spremni da preuzmete? Koja sredstva
koristite da biste izbegli odgovornost kada vam se za to ukaže prilika?
Reči koje neka osoba bira da bi se izrazila su odraz njegove ličnosti, njegove
samosvesnosti i mera do koje ona prihvata odgovornost za sebe.

www.olicentar.rs
Koje teorije koriste geštalt terapeuti u savetovanju?
Sa teorijske tačke gledišta geštalt pristupi su veoma prikladni za primene u

savetovanju. Postoje savetnici koji sebe izravnjavaju sa teorijama kao što su Teorija
usmerena na klijenta, Bihejvioristička, Racionalno-emociona, Transakciona analiza,
Terapija realnosti, Olderijan pristupi, Psihoanalize i Egzistencionalizam. Postoji
mnogo savetnika koji sebe smatraju ekliptičnim. Kako se onda geštalt pristupi mogu
smatrati pogodnim za upotreebu od strane savetnika kojima se pripisuju tako različiti
teorijski stavovi? Jedan odgovor na ovo pitanje leži u vrednostima različitih teorija.
Dok svaka teorija iznosi svoje ciljeve na različit način, većina njih se saglašava sa
vrednostima samousmerenosti, nezavisnosti, samosaznanja i odgovornosti.
Razlike među teorijama su jasnije opisane kada se jezik teorija prevede na ciljeve i
operacije. Iz ove perspektive sredstva kojima se dolazi do ciljeva, koji su izraženi
kroz vrednost - su različita. Savetnici koji zastupaju različite teorije, različito
odgovaraju svojim klijentima, čak i kada njihove teorije dele iste vrednosti. Na
primer, savetnik koji zastupa teoriju usmerenu na klijenta i savetnik bihejviorističke
teorije visoko će ceniti sposobnosti svoga klijenta da donosi odluke. Oni će međutim
imati različit prilaz zadatku svog savetovanja.
Takođe, može se zaključiti da će sve teorije savetovanja biti disfunkcionalne bez samosaznanja i
samoistraživanja od strane klijenta. Ukratko, samosvesnost je srž svakog teoretskog pristupa.
Gde će se svesnost usmeriti i kako će se povećati razlikovaće se od teorije do teorije. Savetnik
racionalno-emocione teorije pokušaće da poveća svesnost samoodbrambenih ili "besmislenih"
rečenica kojima se klijent hrani. Savetnik transakcione analize težiće da pomogne svesnost u
zavisnosti da li se klijent ponaša kao Dete, Roditelj ili Odrasla osoba. Bihejvioristički savetnik
može raditi sa klijentom na smanjenju zabrinutosti kroz neosećajnost. Eklektični savetnik se
može uključiti u odluku koju treba da donese klijent. Jednostavan dijalog između dva dela
ličnosti koji je "za" i koji je "protiv" može dovesti do veće svesnosti od pravljenja spiskova
razloga "za i protiv" neke alternative. Ali ono što je važno, to je da ne postoje teorijske
kontraindikacije za upotrebu ovakvih geštalt pristupa.
Gradacije u pristupima
Važno je da savetnik ima na umu ideju gradacije u reakcijama klijenta na pristupe. Klijent može
da ne bude sposoban da odmah reaguje na pristup. Uzmimo u obzir klijenta koji se boji da se
suoči sa ljudima. Sugestija da direktno gleda u savetnika može biti prevelik zahtev, ali on može
biti sposoban da zadatak obavi postepeno. On može prvo pogledati savetnikovo stopalo ili ruku,

www.olicentar.rs
sledeći korak može biti pogled u savetnikovo lice. Nekoliko ovakvih koraka mogu se ponoviti
pre nego što se klijent odvaži za kratak pogled u savetnikove oči sa spremnošću da ga ukloni kad
zaželi.
Individualne razlike među klijentima

Klijenti se u značajnoj meri razlikuju po svojim reakcijama na geštalt pristupe. Neki klijenti će
moći da se usredsrede na nekoliko dimenzija svesnosti prilično rano u svom izlaganju geštalt
pristupima. Neki će moći da se povežu sa svesnošću fantazija, na primer, ali će imati teškoća da
uspostave odnos između značaja njihovog neverbalnog ponašanja. Stoga će savetnik koristiti
svoj sud u istraživanju vrtsa pristupa koji mogu biti od koristi za svakog klijenta. Upotreba
drugih pristupa može sačekati dok klijent ne provede neko vreme sa onim, koji može da radi.
● Klijenti će se takođe dosta razlikovati u svojim reakcijama na svaki pojedinačni pristup.
Reakcije na vežbe obično variraju od "Ovo je beskorisno" sve do "Ovo je izvanredno
iskustvo".
● Klijentov uzrast je sledeća dimenzija individualnih razlika koja treba da se uzme u obzir
prilikom korišćenja geštalt pristupa. Dok postoje geštalt pristupi koji se mogu koristiti sa
klijentima svih uzrasta, neki su manje više podesni za klijenta na različitim nivoima
razvoja. Deca su, na primer, sposobna da sasvim reproduktivno koriste fantaziju (maštu)
da bi iskazala - prihvatila osećanja. Ona takođe imajuslobodan pristup mašti da "budu"
neko drugi da bi razumeli kako se oni osećaju. U vrlo mladom uzrastu deca su sposobna
da kažu razliku između "Ne mogu" i "Ne želim" i tako su sposobna da postanu svesna
svog prava na izbor. Sa druge strane, deca su manje sposobna da prihvate dinamiku
projekcije. Za njih je osoba zbog koje se osećaju - loša osoba. Oni mogu da budu
nesposobni da shvate da oni ugrađuju nešto zlo u tu osobu. Slično tome, dete može biti
nesposobno da prihvati odgovornost za to kako sebe čini srećnim, frustriranim ili
zavidnim, dok se ne razvije sposobnost za ovu vrstu odgovornosti. Ovaj razvoj varira
među decom, tako da hronološki uzrast ima malo značaja. Neki odrasli nikada ne razviju
odgovarajuću odgovornost. Sa starijim klijentima, nekoliko faktora se mora uzeti u obzir
u procenjivanju prikladnostu geštalt pristupa. Jedan od njih je nivo tekuće svesnosti kod
klijenta. Pošto se geštalt rad bazira na svesnosti, to je preduslov za efektnu upotrebu
mnogih intervencija. Drugi faktor je stepen odgovornosti koji je klijent voljan da prihvati
za svoje fizičko, emocionalno i spoznajno ponašanje. Kao i svesnost, izgradnja
odgovornosti je i cilj i sredstvo razvoja. To jest, to može biti od značaja.
● Klijentova voljnost za promenom je treća značajna determinanta. Klijent koji ima otpor
prema promenama, a to je slučaj sa većinom, biće manje sklon da eksperimentiše sa
novim ponašanjima. Nerado će se rastati sa bliskim ponašanjem čak i ako ono može biti
kotraproduktivno. Najzad, mora se uzeti u obzir gornji nivo psihološkog funkcionisama
same ličnosti. Ponekad klijent može želeti i biti voljan da se promeni, ali nema dovoljno

www.olicentar.rs
komandi svoga duha da se suoči i pozabavi svojim problemom. Savetnik zato mora da
proceni spremnost u oba slučaja.
Geštalt pristupi u grupnom savetovanju
Geštalt pristupi u grupi za savetovanje mogu služiti dvostrukom cilju. Pristupi se mogu koristiti
da pomognu pojedincu da stekne veću svesnost o svom ponašanju. Ova svesnost je pojačana u
grupi gde je pojedinac u središtu drugih pojedinaca koji takođe postaju svesniji sebe. Članovi
grupe mogu imati svrhu katalizatora za samoistraživanje svakog pojedinca kao i da obezbedi
podršku i ohrabrenje. Drugi važan element u grupi je interakcije među članovima grupe, jer se
geštalt pristupi mogu koristiti da olakšaju učenje i doživljavanje u međusobnoj percepciji i
komunikaciji.
Sva gore navedena gledišta i pristupi mogu se primeniti i u radu sa grupama, ali jedno od njih
zaslužuje posebnu pažnju zbog grupne poleđine. A to je da nijedan klijent ne treba da bude
prisiljen da učestvuje ni u jednom individualnom ni grupnom eksperimentu. Važno je da se ovo
jasno prenese članovima grupe đtop je ranije moguće. Ako klijent odbije da učestvuje u pristupu
koji savetnik sugeriše - to treba da se poštuje. Ovo važi i za eksperimente koje savetnik može da
predloži za celu grupu.
Savetnik može povremeno da predloži da svaki član grupe usmeri svoju svesnost na specifičan
problem. Klijent koji ne želi da učestvuje ne treba da bude prisiljavan. Drugi klijenti mogu
istraživati svoju svesnost, što za njih može biti korisno. Savetnik zatim može da traži od članova
grupe da međusobno podele svoju svesnost. Tu opet, neko od klijenata možda neće želeti da se
otkrije. Njega ne treba takođe prisiljavati. Kroz ovaj proces savetnik stvara situaciju koja stvara
poštovanje prava pojedinca. Pošto ćutljivi klijenti vide da neće biti prisiljavani da urade bilo šta
što bne žele, oni će se osećati slobodnije da učestvuju. Oni mogu, na primer, odlučiti da iako su
rekli da "ne žele", ipak probaju neke eksperimente dok oni traju - usmerene svesnosti a da se ne
otkriju. Kasnije, kada otkriju da drugi klijenti mogu bezbedno da dele svoja iskustva, i oni mogu
da počnu da učestvuju na tom nivou. Očekuje se različitim tempom da se kreću u njihovom
učestvovanju.
Pretpostavke o čoveku
1. Čovek je celina i ta celina su: telo, osećanja, misli. Čovek je sredina u kojoj živi i ne
može se shvatiti van nje.
2. Čovek je više proaktivan nego reaktivan. On određuje sopstvene reakcije na spoljašnje i
proprioceptivne stimulanse.
3. Čovek je sposoban da bude svestan svoje osećajnosti, svojih misli, osećanja i opažanja.

www.olicentar.rs
4. Čovek je pomoću svoje samosvesnosti sposoban da pravi izbor i stoga je odgovoran za
svoje prikriveno i očigledno ponašanje.
5. Čovek poseduje ono što je nužno da bi živeo efektno i da se oporavi oslanjajući se na
sebe samog.
6. Čovek doživljava sebe samo u sadašnjosti. Prošlost i budućnost doživljava u sadašnjosti
samo kroz sećanja i predviđanja.
7. Čovek suštinski nije ni dobar ni loš.
Motivacija
Prema Perlsu,
Svaki pojedinac, svaka biljka, svaka životinja, ima samo jedan urođeni cilj - da se
ispolji onakvom kakva jeste.
Celo ponašanje tada proističe iz traganja pojedinca da postane svoj. Postizanje ovog
aktuelizovanja predstavlja primarnu potrebu osobe. Može se uzeti za sigurno da je ponašanje
neke osobe u bilo kom trenutku njen tekući izbor načina za ispoljavanje, bez obzira kako to može
izgledati posmatraču.
Kao deo ove potrebe za aktuelizovanjem, postoje i druge biološke i društvene potrebe.
Osnovne biološke potrebe su: vazduh, hrana, voda, sklonište, iskazivanje sebe, seks i agresija.
Društvene potrebe su naučene iz kontakata sa sredinom, uključujući ophođenje sa drugim

osobama, odražavanje ličnog identiteta i postupanje prema ograničenjima. Tada se postavlja
pitanje: "Na koje potrebe neka osoba odgovara u datom trenutku?" Objašnjenje ove dinamike
najbolje se razume kroz odnos "figure" i "pozadine". U datom trenutku može se pojaviti
određena potreba i usmeriti ponašanje osobe. Potreba se pomera iz pozadine prema figuri. Kada
je ova potreba zadovoljena, ona se povlači u pozadinu i nova potreba sada se pojavljuje iz
pozadine, kao figura.
Ova situacija igra istaknutu ulogu u procesu motivacije. Na primer, čitalac može da odgovara na
potrebu koja se zadovoljava učenjem o geštalt terapiji. Stari drug ulazi u sobu. Učenje o geštaltu
se povlači u pozadinu i druženje sa drugom, potreba koja je samo trenutak ranije bila u
najdubljoj pozadini, postaje dominantna potreba u polju figure. Čitalac će se ponovo vratiti
čitanju kada se ravnoteža između potreba ponovo uspostavi, pošto provede neko vreme sa
drugom.
Ne postoji univerzalni poredak potreba!

www.olicentar.rs
Svaki pojedinac ima individualnu formulu koja određuje koja će potreba dominirati u datoj
situaciji. Ovo znači da možda postoji osoba koja bi nastavila sa čitanjem, pa onda pozdravila
druga. Poenta je dakle u tome, da je teško predvideti pravu vrednost potrebe neke druge osobe.
Ovo opet dalje, može zavisiti od situacije. Čitanje iz zadovoljstva i čitanje za ispit mogu izazvati
različita ponašanja kod iste osobe, pri ulasku druga. U situacijama gde se potrebe takmiče, jedna
će dominirati kao kretanje potrebe od figure ka pozadini i nazad. Takođe, postoje "sive" oblasti.
Ali u svakom trenutku jedna od potreba imaće veću prednost ("Ovo moram sada da uradim!")
Razvoj
Osnovno načelo i Geštalt psihologije i Geštalt terapije je da se osoba ne može posmatrati

izdvojeno iz svoje sredine. Ova sredina podrazumeva fizičke i društvene objekte kao i snage sa
kojima je ta osoba u kontaktu.
Od trenutka začeća osoba je u kontaktu i uzajamnom delovanju sa svojom sredinom. Ova
interakcija između osobe i njene sredine je osnova kroz koju se zadovoljavaju njene potrebe.
Proces tih kreativnih prilagođavanja (osoba - sredina) predstavlja rast i rašćenje.
U svako doba osoba se može identifikovati sa svojim selfom (self - sebstvo), ili pokušati da se
otuđi od njega. Kada se identifikuje sa sobom ona se oslobađa tako da kreativna i
samoregulatorna ponašanja mogu da se ispolje. Ovo dopušta da se situacije dovrše, da se
problemi reše i da se kontakti sa sredinom usmere na one stvari koje osobu zanimaju i uzbuđuju.
Obrnuto, kada osoba pokušava da se otuđi od sebe, ona se suprotstavlja procesima i samom sebi i
tako smanjuje potencijale za kreativno prilagođavanje. Kontakti osobe postaju nejasni i ona
postaje nesposobna da deluje i živi efektno.
Definicija zrelosti takođe se veoma mnogo oslanja na mesto koje sredina zauzima u razvoju
osobe. Kamen temeljac u razvoju je transcendencija od podrške sredine do samopodrške.
Nezrelost odlikuje zavisnost i bespomoćnost koji se u ogromnoj meri oslanjaju na manipulaciju
sredinom da bi se dobila podrška i da bi se zadovoljile potrebe. Zrelost se postiže kada osoba
demonstrira moć i volju da preuzme odgovornost za svoje ponašanje i kada može da računa na
samu sebe u slučaju potrebe. Bilo bi idealno da osoba postigne nivo samopodrške koja će joj
omogućiti osećanje samostalnosti i odgovornosti.
Razvoj i rast su trajni procesi. Sve dok postoje neka globalna razvojna očekivanja (na primer,
manja sposobnost odgovornosti u mlađem dobu) osobe se ne razvijaju po jedinstvenim šemama.
Pravac razvoja ide ka tome da se postane ono što osoba jeste.
Učenje u geštaltu

www.olicentar.rs
U skladu sa Geštalt psihologijom, zapaženo je da su iskustvo osobe i njen odnos prema sredini
nešto više od međusobnih stimulusa i reakcija. Šta više, ponašanje je organizovano pomoću
celina, ili geštalta. Na primer, udarac loptice za golf je geštalt koji obuhvata: usmeravanje
loptice, povijanje nazad, udaranje, praćenje. Zapažanje ove nepromenjivosti sa kojom se ovakve
jedinice ponašanja održavaju i ponavljaju, povoljno potvrđuje organizacionu moć geštalta. Pa
kako onda dolazi do učenja?
Učenje se dešava kada se geštalti formulišu. Rani geštalt psiholozi su zapazili da je majmun u
kavezu pokušao da se ispruži za bananom koja je bila van domašaja njegove ruke. U početku je
ignorisao štap u kavezu i neprekidno pokušavao da ruku ispruži dalje. Tog trenutka on je sjedinio
geštalt koji je uključivao unošenje sredstava iz sredine (štap) u igru da bi savladao prepreke
(kavez) zbog zadovoljenja potrebe (da pojede bananu). Tu se desilo učenje kroz formulisanje
novog geštalta.
Nekada se učenje desi kroz formulisanje novih geštalta da bi se zamenili stari geštalti. Uzmemo
u obzir igrača golfa. Jednog dana on zapaža da udara lopticu tako da ona leti u stranu, više nego
obično, sugerišući da se nešto u njegovom geštaltu (dosadašnjem odvijanju celog procesa, malo
pre navedenog) promenilo. Najzad, postaje svestan da koristi nove udarce palicom koji su
slučajno kraći od onih starih. On se pomera malo bliže loptici i ponovo počinje da udara prave
udarce. U ovom procesu on je formulisao novi geštalt da bi zamenio prethodni koji više nije bio
funkcionalan.
Često su novi geštalti formulisani da bi zamenili stare, dramatičnije i teže za izvođenje. Na

primer, osoba ima geštalt koji obuhvata predstavu o sebi kao osobi koja je debela. Osoba zatim
slabi 10 kg i nalazi da još uvek ima istu predstavu o sebi. Stari geštalt zadržava svoju moć a novi
još nije integrisan. Kako se osoba sve više identifikuje sa novim likom i sa načinom kako se on
uklapa u novi stil, njena predstava o sebi se menja.
Svesnost
Svesnost je sredstvo za kontinuirano održavanje kontakta sa samim sobom.
Ona je uvek prisutna, kao podzemni potok, spremna da unese osvežavajuće i revitalizirajuće
iskustvo koje je potrebno. Treba istaći nekoliko važnih stavova u vezi sa svesnosti:
● Prvo, svesnost se razlikuje od introspekcije. Svesnost je proces zapažanja i posmatranja
onoga što radite, onoga što su vaša osećanja, misli i telesna uzbuđenja. Ovi procesi ne
zavise od interferencije, već pre bi se moglo reći da oni predstavljaju prolaznu, tekuću
www.olicentar.rs
panoramu koja čini vaše sadašnje iskustvo. Introspekcija je obično ograničena na traženje
unutrašnjeg cilja, pa je prema tome nametljivo sredstvo za zapažanje sebe. Dalje,
introspekcija se obično može proceniti, dok svesnost ne može.
● Drugo gledište je da je nemoguće da se istovremeno prate dve stvari sa istim stepenom

svesnosti. Probajte ovaj jednostavan eksperiment. Udarajte nogom ritam a onda
pucketajte prstima u prekidima. Zapazite šta se dešava kada pratite obe radnje. U istom
smislu, pokušajte da sa pažnjom gledate u monitor i čitate i da pevušite pesmu u isto
vreme. Možete li pratiti obe radnej sa podjednakim nivoom jasnoće?
● Treće, imate moć d usredsredite svojhu svesnost. Na primer, baš sada vi niste svesni šta
se dešava sa vašom desnom nogom. Sada kad sam ja to pomenuo, pretpostavljam da ste
toga svesni.
● Četvrto, odsustvo svesnosti je obično povezano sa isbegavanjem. Osetite na primer, kako
možete da izaberete da ne budete nečega svesni ako tako želite. Mogu zamisliti da vam je
daleko lagodnije da se usredsredite i da budete svesni nečega što vam je prijatno i što vas
zadovoljava. Veoma je verovatno da možete isto tako biti svesni nekih nedostataka.
Pošto je svesnost srž geštalt terapije, ovo poglavlje uključuje nbekoliko samoeksperimenata
smišljenih da pomognu u povećanju svesnosti o sadašnjosti. Eksperimenti će obezbediti neke
iskustvene podatke koji će ilustrovati namenu pristupa centriranih na sadašnjost u savetovanju.
Shvatanje značaja sadašnjosti je neophodno za uvođenje nekih pristupa usmerenih na sadašnjost.
Vaša sadašnjost (eksperiment)
Sledećih nekoliko trenutaka budite svesni vaših tekućih doživljaja. Unesite ovu svesnost u tok
rečenice koja počinje sa "Ja sam sada svestan..." Pazite da vas kraj svake rečenice stavlja u novu
sadašnjost u kojoj se može desiti da postajete dalje svesni nečeg drugog. Nastavite dalje. Neka
rečenice teku sa bilo kojim rečima koje vam dođu. Nastavite sa ovim nekoliko minuta.
Sada, pošto ste radili sa ovim eksperimentom, ja bih vam postavio nekoliko pitanja: Kojih oblasti
vaše sadašnjosti ste bili najviše svesni? Vašeg tela? Osećanja? Da li ste odabrali čega ćete biti
svesni ili ste zapažali sve? Da li vam se eksperiment učinio lakšim ili težim nego što ste
očekivali? Da li ste otkrili neku novu svesnost? Da li ste iskusili neku blokadu kada ste morali da
tražite to čega ste bili svesni? Da li ste zapazili neke oblasti svesnosti koje zahtevaju da se vaša
pažnja ponavlja? Da li ste se nekim oblastima svesnosti opirali a neke želeli da izbegnete?
Sada ponovite eksperiment, imajući u vidu neka od ovih postavljenih pitanja. Vidite da li možete
da osetite kako pokušavate da iznegnete neku svesnost. Nemojte se prisiljavati na ove svesnosti,

www.olicentar.rs
samo zapazite šta činite da ih cenzurišete.
Svesnost o sebi
Glavno načelo geštalt psihologije je da je osoba neodvojiva od svoje prirodne sredine. U stvari,
da je svoja u sredini. Ovo znači, da bi neka osoba živela efektivno - mora imati dovoljno
svesnosti o sebi samoj i o svojoj sredini. Pošto geštalt gleda na osobu kao na organsku celinu,
postoji mnogo toga čega ona mora biti svesna. Strukture tela, pokreta, procesa u telu, osećaja i
osećanja, mišljenja i fantazije.
Struktura tela
Počnite time što ćete postati svesni celine svoga tela. U cilju ovog eksperimenta nemojte raditi
ništa drugo sem posmatranja. Osećajte vašu veličinu kao i prostor koji zauzimate. Sada pokušajte
da budete svesni vaše težine i čvrstoće vašeg tela... ako imate veliko ogledalo, stanite ispred
njega i posmatrajte celo vaše telo. Čega postajete svesni dok ovo radite?
Sada se skoncentrišite na delove vašeg tela. Pristupite ovome kao da uzimate inventar. Osetite
udove, vaše noge i ruke... Sada usmerite svesnost na vaš vrat i glavu. Možete pokušati da ih
osetite i rukama. Sada pomerite vašu svesnost na centralni deo vašeg tela, uključujući vaša prsa,
trbuh, karlični deo, istražujte ove delove.
Sada pomerite vašu svesnost na manje delove vaše anatomije. Usredsredite se na vaše ruke i
prste. Na vaša stopala i palčeve... sada postanite svesni manjih detalja vašeg lica, kao što su vaše
oči, nos, usta, jezik, zubi. Osetite ih. Ponovo ogledalo može da pomogne. Zapazite takođe vašu
kosu i uši.
Sada pošto ste ispitali vašu spoljašnju strukturu tela pojedinačno, zapazite njihove uzajamne
veze. Ponovo posmatrajte svoje telo kao celinu, kao na početku. Da li nalazite neku razliku u
ovome što radite sada, kada to uporedite sa pokušajima na početku eksperimenta? Da li ste našli
da ima nekih delova preko kojih ste preleteli ili ih izbegli? Ukoliko je tako, vratite se na njih i
jednostavno odgledajte šta tamo ima. Možete li to uraditi bez procenjivanja?
Pokreti
Počnite sa krivudanjem prstiju na nogama, prvo polagano a onda brzo. Sada ih stisnite čvrsto,
držite ih tako... Sada ih oslobodite i vidite šta doživljavate. Sada okrećite vaše članke nazad -
napred, kao da lupkate nogom. Zategnite mišiće u vašim listovima i osetite ih. Pređite na koleno.
Kakvi su pokreti dostupni tu? Savite vaše mišiće bedra i opustite ih, pazite da nema direktnog
pokreta u bedrima... Sada napravite nekoliko koraka. Zapazite kako se bokovi dižu... Stanite na
jednu nogu i pustite da se druga slobodno leluja da osetite zglob gde vam se noga spaja sa

www.olicentar.rs
karlicom. Sada se savijte u torzou i osetite niži deo leđa i karlicu kao jedan zglob. Savijte se
napred-nazad... vidite da li možete da pokrenete vašu karlicu samu od sebe. Držite bedra i kičmu
što je moguće manje i pokušajte eksperiment sa okretanjem karlice ili bilo koji drugi mogući
pokret. Stisnite i opustite grupu mišića oko čmara i genitalnih organa. Šta osećate dok ovo
radite?
Sada napravite eksperiment pokretima, savijajući i opuštajući mišiće u vašem trbušnom i

grudnom delu. Uvucite i izvucite stomak zadržavajući ga na kratko a onda opustite. Zapazite
kakve pokrete možete praviti oko vašeg grudnog koša. Zadržavajući karlični deo u mirnom
položaju eksperimentišite sa pokretima gornjeg dela tela uključujući i kičmu. Pravite velike
krugove vašim ramenima i savijte ih u sva četiri pravca da osetite gipkost vaše kičme.
Sada istežite vaše ruke. Počnite sa pokretanjem prstiju i otvaranjem i zatvaranjem šaka... podižite
ruku čineći iste vežbe kao sa nogama.
Sada se osvrnite na ramena i vrat. Pokušajte da pokrećete svako rame posebno. Pokrećite ih
napred nazad. Osetite kako možete da stisnete i opustite sve mišiće ramena. Okrećite vašu glavu
da osetite pokrete koje dopušta vaš vrat. Sada ukrutite vaš vrat, usredsredite se naročito na mišiće
u zadnjem delu vrata. Da li osećate nešto poznato, blisko? Sada ih opustite. Uradite ovo i sa
vašim grlom.
Sada predjite na glavu. Tu se nalazi jedan od najmoćnijih mišića - u vilici. Pravite pokrete kao da
grizete. Zatvorite vilicu a onda je otvorite. Osetite kako je takođe možete pokazati bočno.
Sada eksperimentišite sa pokretima mišića koji su u vezi sa vašim nosem. Osetite sada kako
možete da raširite oči više nego obično. Žmirkajte. Sada zatvorite oči. Eksperimentišite...
Dok radite ove eksperimente šta zapažate o vašim pokretima? Da li postoje neki mišići koje
možete pokrenuti a kojih niste bili svesni - da li su vam pokreti trzavi? Da li zapažate kako
pokreti jednog dela tela se osećaju u pokretima spojenih delova tela? Postoje li neki delovi vašeg
tela za koje vam se učinilo da ih ne koristite (da su vam ti pokreti bili nepoznati tokomk
eksperimenta), kao na primer, pokret karlice?
Procesi u telu
Disanje - osetite kako uvlačite vazduh. Da li udišete koristeći mišiće trbuha ili grudnim
mišićima? Upotrebite šake kako biste ovo istražili. Napunite vaša pluća i osetite kako vazduh
ulazi. Zadržite ga tamo i osetite punoću. Ispraznite pluća sada i osetite da izdisanje nije nikakav
napor već olakšanje suprotno naporu... Pokušajte da trčite u mestu jedan minut i osetite kakve
promene zapažate u vašem disanju.
Budite svesni kucanja vašeg srca. Ako ste trčali, verovatno možete osetiti ili"čuti" vaše srce, a da
ne opipavate puls. Usredsredite se na kucanje...Kada vam se srce ponovo vratilo u normalu,
možete li da ga osetite a da ne dodirujete vaše grudi ili ručni zglob?

www.olicentar.rs
Osećaji
Osetite sada vaše telo i uočite koji osećaji ispunjavaju vašu svesnost. Da li postoji neki unutrašnji
osećaj, kao što je glad ili da vam se grlo osušilo? Istražite vašu kožu. Da li negde zapažate osećaj
svraba, češkanja, peckanja, da li postoje neka mesta gde osećate neku vlagu, kao što su znojavi
dlanovi? Da li ste svesni nekih delova gde osećate veću toplotu ili hladnoću? Da li osećate da su
neki delovi življi od ostalih? Pokušavajte da se usredsredite dok ovo radite. Šta se dešava? Da li
doživljavate neke emocije ili fantazije? Pokušajte da se skoncentrišete na one delove tela u
kojima imate malo osećaja. Šta doživljavate? Da li zapažate neku razliku kada se zaista
skoncentrišete?
Osećanja
Sada pažljivo primetite šta osećate u ovom trenutku. Dok to radite, da li postajete svesni nekih
fizičkih osećaja koji su u vezi sa osećanjem? Ako, na primer, osećate malo ljutnju i svesni ste
neke napetosti u vašoj šaci, stisnite pesnicu... dok postajete svesni ovog osećanja da li osećate
neki impuls da nešto uradite ili nešto kažete... osetite pokretnu snagu tog osećanja i vidite da li
možete da je sledite.
Kakav je raspon vaših osećanja? Da li osećate sreću, radost ili mir i prihvatate ih kao osećanja
koja su podjednako stvarna kao tuga, bes i frustracija? Uzmite u obzir neku situaciju u kojoj
imate pozitivna osećanja i vidite da li možete sebi dopustiti da ih usvojite. Šta radite? Sada vidite
da li možete da dođete u dodir sa nekim negativnim osećanjem. Da li ste svesni da nešto niste
dovršili? Šta je to što možete učiniti da izrazite to osećanje i dovršite situaciju. Ako nađete da je
to osećanje loše, vidite da li možete nešto uraditi da ga izbegnete. Da li ga potiskujete u korist
drugih misli? Da li tražite nešto u vašoj okolini da se na to skoncentrišete? Osetite kako pomerate
svesnost tog osećanja i kako, na koji način, zabranjujete sebi da ga iskusite.
Mišljenje
Postanite svesni svojih misli ne menjajući im tok. Na koliko ste stvari pomislili za ovo kratko
vreme? Da li se pojavilo i nešto što niste očekivali da će se u mislima pojaviti? Da li su vam se
neke ideje vraćale u misli?
Sada pokušajte neka namerna mišljenja. Budite svesni recimo mišljenja kada delite 74 sa 4. Sada
budite svesni i pomislite na što više reči koje se rimuju sa "brod". Sada mislite o tome koliko
upotreba za kamen možete da nadjete. Koja je prva reč od četiri slova koja počinje sa "S" koje
ste se setili... da li je to "smrt" "stan" "smeh" "svod" "spas"... sada vidite da li možete da mislite
ni na šta - da li je to vama moguće?

www.olicentar.rs
Fantazija
Pomoću fantazije možete da idete dalje od vaših čula i telesnih iskustava u odnos sa stvarima
koje mogu, a ne moraju da postoje. Na primer, možete li dobiti vizuelnu sliku konja koji ima
trup, slona koji je obučen u zelenu odeću i nosi zeleni šešir, možete li to uraditi? Sada, možete li
zamisliti sebe da radite nešto što ste oduvek želeli? Šta osećate dok to radite? Koliko puta
uhvatite sebe da sanjarite preko dana o tome kako biste želeli da stvari izgledaju, ili šta bi bilo
kad bi bilo, ili ako bi... Uključite muziku, zatvorite oči i unesite se u muziku. Osetite maštarije
kako se pojavljuju. Možete li se setiti nekih snova i onoga što se u njima desilo a nije moguće u
stvarnosti?
Svesnost o kontaktu sa sredinom
Pet osnovnih čula, sluha, vida, dodira, ukusa i mirisa su receptori koji služe da orijentišu osobu
ka sredini. Mera do koje ova čula adekvatno funkcionišu određuje svesnost osoba o tome šta se
nalazi u njenoj sredini i tako se postavljaju granice kontakta.
Viđenje
Pustite očima na volju da istražuju vaše okruženje. Neka se zadrže na bilo kom predmetu koji je
za vas interesantan. Obratite pažnju na taj predmet. Zapazite njegov oblik. Budite svesni kako on
izbija u prvi plan dok ga suprotstavljate vizuelnoj pozadini... Sada neka vam oči ponovo lutaju.
Ovoga puta odaberite boju i zadržite se na njoj. Odaberite sada drugi predmet i pažljivo ga
posmatrajte. Nastavite da ga gledate sve dok sami ne osetite potrebu da skrenete pogled.
Ponovite ovo pa uočite šta se dešava u vama što vas tera da skrenete pogled. Odaberite dosadan,
nezanimljiv predmet. Pažljivo ispitajte njegov oblik, veličinu i boju. Da li osećate neki drugačiji
stav prema tom predmetu? Sada zatvroite oči na nekoliko minuta. Kada ih otvorite budite svesni
prve stvari na koju se usredsredite. Osetite oštrinu vašeg pogleda zahvaljujući malom odmoru.
Osetite kontrolu koju imate nad usmeravanjem pogleda.
Slušanje
Baš sada, šta najviše čujete? Vidite da li možete da izoštrite pažnju na taj zvuk. Kako to radite?
Oslušnite, ritam, brzinu, glasnost, jačinu tonova... Sada odaberite zvuk koji ne možete a da ne
čujete, kao na primer zvuk eletričnog aparata? Ponovo se pomera pažnja, figura - pozadina...
Sada zatvroite oči i slušajte. Možete otkriti da se mnogo više toga odvija pored vas nego što ste
mogli i da zamislite. Sada stavite ruke preko ušiju i vidite da li možete da blokirate sve zvuke?
Kada sklonite ruke, šta doživljavate?

www.olicentar.rs
Dodir
Čega ste najviše svesni iz sveta dodira - baš sada, u ovom trenutku? Istražite one stvari sa kojima
je vaše telo u dodiru a da ne menjate položaj. Počnite sa očiglednim stvarima kao što je miš,
tastatura, stolica na kojoj sedite... Kojih drugih opipljivih osećaja možete biti svesni? Možete li
osetiti svoju odeću? Osećate li svoju čarapu, na primer? Pokušajte sada da dovedete u prvi plan
manje očigledne stvari koje vas dodiruju. Šta zapažate?
Sada pokušajte da doživite neke dodire. Podignite neku stvar. Zatvorite oči i osetite njenu
veličinu, oblik i sastav. Šta možete otkriti dodirom? Postavite neke kontraste. Osetite nešto
glatko a onda nešto hrapavo. Nadjite nešto toplo, dodirnite ga, a onda dodirnite nešto hladno.
Dodirnite nešto veliko. Dodirnite nešto malo. Dodirujte neki predmet duže vremena, a onda na
kratko. Ovlaš. Dodirnite nešto što se kreće (ako ništa drugo, onda svoju nogu koju ljuljate) a
onda nešto nepokretno.
Ukus
Da li ste svesni bilo kakvog ukusa u ovom trenutku? Istražite taj ukus. Uzmite zalogaj hrane.
Kakav je sada ukus? Menjajte ukuse i skoncentrišite se na njih. Setite se takodje koliko ste stvari
probali a koji nisu hrana. Setite se njihovih ukusa. Ukus plastike, poštanske marke, sapuna, paste
za zube, ukus noktiju...
Mirisi
Do ovog momenta pretpostavljam da niste bili svesni mirisa ni zadaha, osim ako ne pušite
trenutno ili pijete kafu, ili ako se u vašoj okolini trenutno ne kuva ili radi nešto drugo što stvara
mirise.
Izaberite neke od mirisa koje doživljavate svakodnevno (losione, miris neke hrane, cveće,
benzin, kafa...) Zadržite se na jednom od tih mirisa. Vidite da li možete da otkrijete nešto novo u
njemu. Pogledajte po sobi i pomirišite predmete koje obično ne mirišete.
Glas
Slušajte sebe u razgovoru. Šta čujete? Da li kažete ono što mislite? Ili težite da brbljate nadajući
se da će se poruka preneti? U kojoj meri je vaš jezik ličan i izraz vas samih? Slušajte koliko puta
kažete "to", "ti", "oni" ili neku drugu zamenicu osim "ja"... Kada ste poslednji put naučili i
upotrebili nove reči da biste se izrazili? Koliko puta čujete sebe da se preslišavate ili da unapred
odrežujete šta ćete reći?
Uz reči koje koristite, postoji nekoliko drugih važnih elemenata u vašem glasu. Da li težite da

www.olicentar.rs
govorite polako ili brzo? Oslušnite punoću vašeg glasa. Šta čujeet? Koliko vam se glas menja?
Da li biste rekli da vam glas teži da bude živahan ili dosadan? Koliko osećate dah u vašem
govoru? Da li možete da govorite sa upaljenom šibicom ispred usta? Kada bi vam se glas mogao
pretvoriti u neki instrument koji bi to instrument bio? Bubanj? Pikolo? Violina? Orgulje? Koliko
vam se glas menja u zavisnosti od raspoloženja ili osećanja? Kako zvučite kada se smejete?
Kada plačete da li pravite neke zvukove? Sa tačke gledišta drugih, da li vam je glas smirujući?
Šta smatrate da su najistaknutiji kvaliteti vašeg glasa? Kada čujete svoj glas na traci, šta
doživljavate tada? Da li ste svesni okolnosti u kojima namerno menjate ili podešavate glas?
Ponavljanje
Ponavljanje nekog ponašanja može pomoći klijentu da istraži i poveća svesnost o značenju koje
to ponašanje ima za njega. Ono što može izgledati kao neko uzgredno ponašanje ili kao neko
namerno ponašanje može nositi neku poruku koju klijent ne uviđa. Geštalt poruka nije jasna ni
oštra i njeno značenje je prema tome zaključano. Ponavljanje ponašanja uneće više energije i
uzbuđenja, što može razjasniti i osvetliti njegovo značenje.
Primena
Savetnik: Džime, zapazio sam da prilično brzo popuštaš u učenju. Šta se dešava?
Klijent: Ne znam.
Savetnik: Šta se dešava?
Klijent: Rekao sam "Ne znam"!
Savetnik: (ćuti)
Klijent: Ne znam.
Savetnik: Hoćeš li to reći još jednom?
Klijent: Ne znam! Hoćete li prestati da me gnjavite. Isti ste kao i oni nastavnici koji me
neprestano gnjave kojekakvim glupostima.
Savetnik: Pričajte o tome.
U ovom primeru, ponavljanje "ne znam" dovodi klijenta u dodir sa frustracijom koju on oseća na
časovima i prenosi je do savetnika. Ponavljanje tu služi kao sredstvo da osećanje što više približi
svesnosti.
Preterivanje
Preterivanje ima istu svrhu i slično je ponavljanju. Razlika je u tome, što se kod ponavljanja od
klijenta ne traži da menja ponašanje, dok se kod preterivanja namerno traži veće ulaganje
energije i uzbuđenja.

www.olicentar.rs
Primena
Savetnik: Kako stojiš sa engleskim?

Klijent: Mislim dobro.
Savetnik: Kaži neki primer.
Klijent: Pa imali smo test prošle nedelje, i dobio sam 4+
Savetnik. Stvarno!
Klijent: Daa...
Savetnik: Kaži mi to još jednom
Klijent: Dobio sam 4+ iz engleskog.
Savetnik: Šta osećaš dok to govoriš?
Klijent: Prijatno mi je, po malo sam ponosan
Savetnik: Voleo bih nešto... Hvali se malo u vezi testa. Kaži mi, kako si ti to sjajno obavio.
Klijent: Pa, zaista sam učio. Bilo mi je važno a kada se ja latim nečega - ja to i ostvarim. Nisam
ja takav mutav kao što neki misle. Pokazao sam to ovim testom. Ja sam u stvari veoma pametan
momak.
Savetnik. Pričaj još o tome koliko si pametan
Ovaj primer pokazuje upotrebu preterivanja u iskazivanju osećanja ponosa i dostignuća. Sličan
metod se može upotrebiti za osećanja besa, uvreda, odvratnosti, ili bilo kog drugog osećanja koje
se samo letimično dotiče klijenta. Kako preterivanje može zahtevati i pomalo glume, savetnik
mu može dati sugestiju da se slobodno malo i pretvara.
Ostati sa...
Klijent može imati neko osećanje kojeg je samo nejasno svestan. On se neprestano udaljava od
toga da sledi to osećanje i time sebe sprečava da ga ispolji i da dođe do otkrića u vezi toga. Ovo
ga ostavlja sa još jednom nezavršenom situacijom što može biti smetnja njegovoj daljoj
spontanosti u radu. Savetnik može pomoći klijentu u jačanju samosvesnosti tako što će od njega
tražiti da "ostane" sa tim svojim iskustvom.
Primena
Klijent: Nekada sam uživao u posetama tetki Kler. Sada, pošto se ona preselila, ne razmišljam
mnogo o njoj
Savetnik: Šta osećaš kada je pominješ?
Klijent: Pa, nedostaje mi i to me čini po malo tužnim. Pa, kao što rekoh, ne razmišljam o njoj
često.

www.olicentar.rs
Savetnik: MOžete li se zadržati sada na tom osećanju tuge?
Klijent: Ja ne volim da osećam tugu.
Savetnik: Znam... Ko voli? Ali izgleda da to ipak po malo osećaš sada. Samo pokušajte da se
sada malo zadržite sa tom tugom.
Klijent: Ja zaista osećam malo tugu.....
Savetnik: "Ja sam tužan upravo sada"
Klijent: Da. Ja sam tužna.
Savetnik: "Ja imam zbog čega da budem tužna"
Klijent: Da. Ona je bila jedina osoba sa kojom sam mogla ZAISTA DA RAZGOVARAM.
Jezički pristupi
Jedno od sredstava za razumevanje čoveka je proučavanje njegovog jezika. Jezik neke osobe nije
obavezno spontan. U stvari, govor je jedno od izražajnih sredstava nad kojim se kontrola može
najlakše sprovoditi. Govorom se može manipulisati tako da je ono što neka osoba pokušava da
kaže maskirano ili uvijeno u reči koje prenose drugačija značenja. Neke od ovih manipulacija su
jedinstvene kod pojedinaca.
Centar pristupa u ovom poglavlju je na govornim šemama koje su uobičajene u današnjem
društvu i kojeg manipulacije udaljavaju od izražavanja samoga sebe. U stvari, one se često
upotrebljavaju po navici i tako smanjuju govornikovu samo-svesnost. Namera pristupa je da
eksperimentiše sa promenom izvesnih navika govora kao sredstvom za povećanje svesnosti
odrežene osobe i njene unutrašnje dinamike.
Personiliziranje zamenica
Menjanje "to" u "ja"
Bezlični govor se najčešće čuje kod klijenata koji žive u svetu u kome obiluje bezlični
depersonalizovani govor. Ovakva vrsta govora predstavlja još jednu naviku koja ih udaljava od
izražavanja samih sebe. Takođe, stvara prepreke za njihovu svesnost o sebi. Ako se neka osoba
više obraća svetu koristeći bezličan govor i zamenicu "To", utoliko će ta osoba sebe više doživeti
kao treće lice. Ovo je jedan neželjeni i poguban pravac razvoja za svaku osobu. Rad sa bezličnim
govorom (it-talk) tada postaje sredstvo sa kojim savetnik može pomoći klijentu da usaglasi "šta"
- koje se odnosi na govor, sa onim "šta" koje se odnosi na iskustvo.
Eksperiment
Pokušajte da kažete neke primere bezličnog govora koji su uobičajeni u svakodnevnici. "Lepo je
www.olicentar.rs
danas biti ovde", "Provokativno je kada vi to radite", "Lepo je, zar ne..." Da li vam nešto od
ovoga zvuči poznato? Možete li se setiti nekih sličnih vaših govornih šema? Uočite razliku
između ovakvih vrsta bezličnih rečenica i onih kao što su "Danas pada kiša", "To je velika kuća",
"Sada je pola šest" Sada promenite neke od originalnih rečenica na ovaj način: "Meni je drago
što sam danas ovde", "Ljutim se kada vi to radite", "Ja mislim da je to lepo". Uporedite i
suprotstavite pristupe istim rečenicama sa zamenicom "to" i "ja"... Možete li osetiti razliku u
stepenu sebstva koje ulažete kada pravite svaku rečenicu? Da li vam se rečenica sa "to" čini
drugačija?
Menjanje "vi" u "ja"
Govor sa upotrebom zamenice "vi" (you-talk) uobičajen je među klijentima u istoj meri kao i u
društvu uopšte. Klijent može da upotrebi "vi" da vam saopšti kako se on oseća. On takođe može
upotrebiti "vi" da vam saopšti kako on zamišlja da ćete vi reagovati u određenoj situaciji, što je u
stvari, drugi način da vam kaže kako se on oseća. Klijent možda nije svestan kako on ublažava
svoje izražavanje pomoću ovog pristupa ili kako uopštava stvari.
Eksperiment
Evo kako reaguje osoba na efekat droge koju je uzeo: "Pa, pomalo vam se vrti. Zatim osećate
kako pod nestaje. Najzad, nije vas briga šta osećate. " Da li vam je nešto od ovoga blisko u vašim
govornim šemama? Napravite eksperiment zamišljajući neke rečenice sa zamenicom "vi" radi
upoređivanja.
A sada "vi" zamenite sa "ja". .. Da li možete da osetite, da čujete razliku izmežu onoga što kažete
o samom sebi kada ih uporedite sa onim izjavama koje se odnose na nekog uopšteno.
Slično tome, šta vi osećate kada vam neko kaže šta će te raditi ili kako će te se osećati u vezi sa
nečim? Kada vam recimo kaže "Vi ćete voleti tu osobu. Ona je tako zabavna." Ovakva rečenica
pretpostavlja mnogo toga. Možete li se setiti kakve su vaše reakcije kada neko govori u vaše
ime?
Menjanje "mi" u "ja"
Klijent se identifikuje i povezuje sa svojim okruženjem, grupom, prijateljima. Osećaj pripadnosti

nekoj grupi je važan za njihov međulični razgovor jer su prijateljske grupe primarni znak za
formulisanje verovanja, stavova, osećanja i očevidnih radnji. Međutim, izvesni klijenti
upotrebljavaju termin "mi" na načine koje maskiraju njihovo izražavanje. Da bi im pomogli da
postanu svesni onog što doživaljavaju savetnici im mogu savetovati promenu "mi" u "ja".
Eksperiment

www.olicentar.rs
Obratite pažnju na to kako koristite termin "mi"... Da li ste sigurni da valjano iskazujete i
osećanja drugih o kojima govorite? Da li nekada kažete "mi" da biste dobili podršku za nešto što
želite da kažete a ne biste to sami rekli?
Uzmite nekoliko rečenica o sebi i prebacite ih u prvo lice množine. Šta doživljavate dok to
radite? Sada ih vratite u prvo lice jednine. Uporedite ta dva iskustva. Zapazite razlike.
Primena
Kl: Uvek nam se govori šta da radimo a mi to ne volimo.

Sa: Ko smo to "mi"? O kome ti govoriš?
Kl: Svi mi, deca. Cela škola.
Sa: Voleo bih da mi kažeš šta ti o tome osećaš.
Kl: Osećam isto ono što i svi ostali.
Sa: Pokušaj da to kažeš nekako na svoj način. Probaj da kažeš recimo "ja" umesto "mi".
Kl: Muka mi je od špijuniranja. Pre neki dan uputio sam se prema kancelariji nastavnika, a oni
me pitaju gde ću.
Osećao sam se kao kriminalac.
Menjanje "ne mogu" u "neću"
"Ne mogu" se često čuje među klijentima. Ponekad je njihova upotreba te reči odgovarajuća.
Klijent može imati izvesna ograničenja koja odražavaju stvarne nemogućnosti. Vrlo često,
međutim, klijent će reći "ne mogu" kada osećanje restrikcije spada u domen "mogu-ako-
odaberem-tako". Klijent u stvari doživaljva bezazlen položaj zbog "ne mogu" i oseća se
nesposobnim. On možda nije svestan da se njegov iskaz "ne mogu" više izjašnjava sa "neću".
Eksperiment
Pokušajte da se setite nekih rečenica sa "ne mogu" koje često koristite. Polako ponovite neke od
njih i obratite pažnju na osećanja koja ih prate. Možda ćete prepoznati da postoje neke stvari koje
zaista ne možete da uradite. Vidite da li možete da napravite razliku između tipova tih "ne mogu"
rečenica.
Primene
Kl: Sastav iz engleskog je dobra stvar, al ja ne mogu da ga radim.

Sa: Pokušaj da kažeš to na drugi način. Reci, "Ja nisam voljna da ga radim"
Kl: Ja nisam voljna da ga radim. Ne radim ništa sem što buljim u papir.

www.olicentar.rs
Sa: Šta bi se dogodilo kada bi ga ipak napisala?
Kl: Verovatno bih dobila još jednog keca. Meni sastavi teško idu.
Menjati "treba" u "želeti"
Ponekad će klijent uneti osećaj potrebe u nešto što želi. Ishod toga je da on počinje da oseća kao
da mu je to potrebno da bi preživeo. Postoje slučajevi gde se klijent uspaniči ako oseti da
njegova potreba neće biti zadovoljena. Pomoć da klijent oseti razliku između želja i potreba,
može mu pomoći da postane svestan briga koje izaziva sam, prilazeći nekim svojim željama kao
potrebama.
Eksperiment
Šta vam je potrebno da bi preživeli? Napravite spisak tih stvari. Sada izgovorite, za svaku
ponaosob, "Meni je potrebno ovo da bih preživeo". Zatim se upitajte da li je izjava koju ste
upravo izrekli tačna ili ne. Zapazite kako verovatno postoji manje stvari koje vam trebaju nego
što zamišljate. Sada uzmite u obzir ostale stvari sa spiska, i probajte da ih prepoznate kao stvari
koje želite. Recite, "Ja ovo želim". A zatim "Meni ovo treba". Da li osećate neku razliku? Dok
ovo radite da li ste stekli neku novu svesnost o vašim željama i potrebama? Možete li sebi da
dozvolite da ostvarite želje?
Menjanje "morati" u "izabrati"
Mnogi klijenti osećaju da ih obaveze i pravila pritiskaju sa svih strana. Čak i situacije u kojima
sami prave izbor, počinju da ih osećaju kao da izbor nije pravi. Tražeći od klijenata da zamene
"Ja moram" sa "Ja biram" može im pomoći da povećaju svoju svesnost o slobodi izbora i
odgovornosti koju će time preuzeti.
Eksperiment
Pokušajte da budete svesni svih stvari koje ste obavezni ili koje morate uraditi... Polako pređite
preko svake od njih skoncentrišući se na "Imam obavezu" ili "Moram"... Sada ponovite svaku
rečenicu i posle svake ponovite "Ko to kaže?" Vidite da li možete da odredite ko vas to
primorava.
Sada pokušajte da ponovite te izjave samo ovaj put recite "Ja hoću da" tamo gde ste govorili "Ja
moram". Istaknite "hoću"... Možete li osetiti odgovornost u htenju da nešto uradite nasuprot
moranju? Možda postoji neko uzbudjenje u ovome za vas. Vi ste više sposobni da nešto
preduzmete ako to hoćete nego da reagujete na nešto što morate.

www.olicentar.rs
Menjanje "znam" u "pretpostavljam"
Neki klijenti žive u svetu neproverenih pretpostavki i hipoteza. Oni osećaju da znaju ono što
zamišljaju i deluju u skladu sa tim. Budući da nisu svesni razlike između znanja i
pretpostavljanja, ko bi mogao očekivati da postupaju drugačije? Savetnik može zabeležiti da se
klijent ponaša prema pretpostavljenim činjenicama, informacijama, događajima. Važan zadatak
koji savetnik treba da izvede je da pomogne klijentu da uvidi razliku između onoga što je
poznato i onoga što je zamišljeno.
Eksperiment
Usmerite vašu svesnost na stvari koje su vam poznate - one stvari u koje ste sigurni i koje jasno
razumete. Šta znate o sebi u ovom trenutku? O drugima? O situacijama i događajima koji su van
vašeg neposrednog iksustva? Istražite za sebe šta mora da se desi pre nego što osetite da nešto
znate. Kakva osećanja, misli i osećaj tela su u vezi sa vašim znanjem?
Druga strana znanja je imaginacija ili fantazija. Proverite ovo pretvarajući se da zamišljate neke
stvari koje samo osećate da znate... Možete recimo zamisliti kako biste izgledali da ste suprotnog
pola. Vi to tačno ne možete znati. Ispitajte linije razdvajanja između onoga što znate ni onoga što
zamišljate. Kako ste odlučili šta je šta? Da li ste u nekim situacijama voljni da odustanete od
znanja radi zamišljanja?
Menjanje pasivnog u aktivno stanje
Jedan od glavnih processa kojima se klijent služi da bi izbegao odgovornost za svoje ponašanje
jeste korišćenje pasivnog stanja. Govoreći "kao da" oni reaguju umesto da deluju u životu, što
predstavlja uzrok i posledicu onoga što oni misle o sebi. Oni mogu govoriti na taj način jer
osećaju da ih kontrolišu i da sa njima manipulišu. Na isti način pasivni glagoli teže da zadrže to
gledište. Savetnik može intervenisati na jezičkom nivou i sugerisati da se neke pasivne rečenice
ili izjave zamene aktivnim. Na ovaj način klijent može ponovo zadobiti ili zadržati moć svesnosti
koju nije koristio.
Eksperiment
Vratite se na trenutak kada ste jutros ustali i pretresite sve vaše aktivnosti u toku dana sve do
ovog momenta... Izdvojite neka specijalna ponašanja i iskažite ih u pasivu. "Dignut sam iz
kreveta", "Lice mi je umiveno", "Donet mi je doručak", "Kola su me odvezla na posao"...
Odbacite svako htenje i volju u ponašanju. Zamislite da ste pion u potpuno predodređenom danu
u kome su sva vaša ponašanja unapred propisana. Sada obratite pažnju na ovo iskustvo...

www.olicentar.rs
Sada obrnite proces. Zamenite sve pasivne glagole aktivnim. .. Uradite ovo sa svim vašim
aktivnostima, čak i ako u nekima morate preterivati. Osetite da ste vi potpuni gospodar nad onim
što radite. Koliko odgovornosti za vaše postupke ste spremni da preuzmete? Koja sredstva
koristite da biste izbegli odgovornost kada vam se za to ukaže prilika?
Reči koje neka osoba bira da bi se izrazila su odraz njegove ličnosti, njegove
samosvesnosti i mera do koje ona prihvata odgovornost za sebe.

www.olicentar.rs
Koje teorije koriste geštalt terapeuti u savetovanju?
Sa teorijske tačke gledišta geštalt pristupi su veoma prikladni za primene u

savetovanju. Postoje savetnici koji sebe izravnjavaju sa teorijama kao što su Teorija
usmerena na klijenta, Bihejvioristička, Racionalno-emociona, Transakciona analiza,
Terapija realnosti, Olderijan pristupi, Psihoanalize i Egzistencionalizam. Postoji
mnogo savetnika koji sebe smatraju ekliptičnim. Kako se onda geštalt pristupi mogu
smatrati pogodnim za upotreebu od strane savetnika kojima se pripisuju tako različiti
teorijski stavovi? Jedan odgovor na ovo pitanje leži u vrednostima različitih teorija.
Dok svaka teorija iznosi svoje ciljeve na različit način, većina njih se saglašava sa
vrednostima samousmerenosti, nezavisnosti, samosaznanja i odgovornosti.
Razlike među teorijama su jasnije opisane kada se jezik teorija prevede na ciljeve i
operacije. Iz ove perspektive sredstva kojima se dolazi do ciljeva, koji su izraženi
kroz vrednost - su različita. Savetnici koji zastupaju različite teorije, različito
odgovaraju svojim klijentima, čak i kada njihove teorije dele iste vrednosti. Na
primer, savetnik koji zastupa teoriju usmerenu na klijenta i savetnik bihejviorističke
teorije visoko će ceniti sposobnosti svoga klijenta da donosi odluke. Oni će međutim
imati različit prilaz zadatku svog savetovanja.
Takođe, može se zaključiti da će sve teorije savetovanja biti disfunkcionalne bez samosaznanja i
samoistraživanja od strane klijenta. Ukratko, samosvesnost je srž svakog teoretskog pristupa.
Gde će se svesnost usmeriti i kako će se povećati razlikovaće se od teorije do teorije. Savetnik
racionalno-emocione teorije pokušaće da poveća svesnost samoodbrambenih ili "besmislenih"
rečenica kojima se klijent hrani. Savetnik transakcione analize težiće da pomogne svesnost u
zavisnosti da li se klijent ponaša kao Dete, Roditelj ili Odrasla osoba. Bihejvioristički savetnik
može raditi sa klijentom na smanjenju zabrinutosti kroz neosećajnost. Eklektični savetnik se
može uključiti u odluku koju treba da donese klijent. Jednostavan dijalog između dva dela
ličnosti koji je "za" i koji je "protiv" može dovesti do veće svesnosti od pravljenja spiskova
razloga "za i protiv" neke alternative. Ali ono što je važno, to je da ne postoje teorijske
kontraindikacije za upotrebu ovakvih geštalt pristupa.
Gradacije u pristupima
Važno je da savetnik ima na umu ideju gradacije u reakcijama klijenta na pristupe. Klijent može
da ne bude sposoban da odmah reaguje na pristup. Uzmimo u obzir klijenta koji se boji da se
suoči sa ljudima. Sugestija da direktno gleda u savetnika može biti prevelik zahtev, ali on može
biti sposoban da zadatak obavi postepeno. On može prvo pogledati savetnikovo stopalo ili ruku,

www.olicentar.rs
sledeći korak može biti pogled u savetnikovo lice. Nekoliko ovakvih koraka mogu se ponoviti
pre nego što se klijent odvaži za kratak pogled u savetnikove oči sa spremnošću da ga ukloni kad
zaželi.
Individualne razlike među klijentima

Klijenti se u značajnoj meri razlikuju po svojim reakcijama na geštalt pristupe. Neki klijenti će
moći da se usredsrede na nekoliko dimenzija svesnosti prilično rano u svom izlaganju geštalt
pristupima. Neki će moći da se povežu sa svesnošću fantazija, na primer, ali će imati teškoća da
uspostave odnos između značaja njihovog neverbalnog ponašanja. Stoga će savetnik koristiti
svoj sud u istraživanju vrtsa pristupa koji mogu biti od koristi za svakog klijenta. Upotreba
drugih pristupa može sačekati dok klijent ne provede neko vreme sa onim, koji može da radi.
● Klijenti će se takođe dosta razlikovati u svojim reakcijama na svaki pojedinačni pristup.
Reakcije na vežbe obično variraju od "Ovo je beskorisno" sve do "Ovo je izvanredno
iskustvo".
● Klijentov uzrast je sledeća dimenzija individualnih razlika koja treba da se uzme u obzir
prilikom korišćenja geštalt pristupa. Dok postoje geštalt pristupi koji se mogu koristiti sa
klijentima svih uzrasta, neki su manje više podesni za klijenta na različitim nivoima
razvoja. Deca su, na primer, sposobna da sasvim reproduktivno koriste fantaziju (maštu)
da bi iskazala - prihvatila osećanja. Ona takođe imajuslobodan pristup mašti da "budu"
neko drugi da bi razumeli kako se oni osećaju. U vrlo mladom uzrastu deca su sposobna
da kažu razliku između "Ne mogu" i "Ne želim" i tako su sposobna da postanu svesna
svog prava na izbor. Sa druge strane, deca su manje sposobna da prihvate dinamiku
projekcije. Za njih je osoba zbog koje se osećaju - loša osoba. Oni mogu da budu
nesposobni da shvate da oni ugrađuju nešto zlo u tu osobu. Slično tome, dete može biti
nesposobno da prihvati odgovornost za to kako sebe čini srećnim, frustriranim ili
zavidnim, dok se ne razvije sposobnost za ovu vrstu odgovornosti. Ovaj razvoj varira
među decom, tako da hronološki uzrast ima malo značaja. Neki odrasli nikada ne razviju
odgovarajuću odgovornost. Sa starijim klijentima, nekoliko faktora se mora uzeti u obzir
u procenjivanju prikladnostu geštalt pristupa. Jedan od njih je nivo tekuće svesnosti kod
klijenta. Pošto se geštalt rad bazira na svesnosti, to je preduslov za efektnu upotrebu
mnogih intervencija. Drugi faktor je stepen odgovornosti koji je klijent voljan da prihvati
za svoje fizičko, emocionalno i spoznajno ponašanje. Kao i svesnost, izgradnja
odgovornosti je i cilj i sredstvo razvoja. To jest, to može biti od značaja.
● Klijentova voljnost za promenom je treća značajna determinanta. Klijent koji ima otpor
prema promenama, a to je slučaj sa većinom, biće manje sklon da eksperimentiše sa
novim ponašanjima. Nerado će se rastati sa bliskim ponašanjem čak i ako ono može biti
kotraproduktivno. Najzad, mora se uzeti u obzir gornji nivo psihološkog funkcionisama
same ličnosti. Ponekad klijent može želeti i biti voljan da se promeni, ali nema dovoljno

www.olicentar.rs
komandi svoga duha da se suoči i pozabavi svojim problemom. Savetnik zato mora da
proceni spremnost u oba slučaja.
Geštalt pristupi u grupnom savetovanju
Geštalt pristupi u grupi za savetovanje mogu služiti dvostrukom cilju. Pristupi se mogu koristiti
da pomognu pojedincu da stekne veću svesnost o svom ponašanju. Ova svesnost je pojačana u
grupi gde je pojedinac u središtu drugih pojedinaca koji takođe postaju svesniji sebe. Članovi
grupe mogu imati svrhu katalizatora za samoistraživanje svakog pojedinca kao i da obezbedi
podršku i ohrabrenje. Drugi važan element u grupi je interakcije među članovima grupe, jer se
geštalt pristupi mogu koristiti da olakšaju učenje i doživljavanje u međusobnoj percepciji i
komunikaciji.
Sva gore navedena gledišta i pristupi mogu se primeniti i u radu sa grupama, ali jedno od njih
zaslužuje posebnu pažnju zbog grupne poleđine. A to je da nijedan klijent ne treba da bude
prisiljen da učestvuje ni u jednom individualnom ni grupnom eksperimentu. Važno je da se ovo
jasno prenese članovima grupe đtop je ranije moguće. Ako klijent odbije da učestvuje u pristupu
koji savetnik sugeriše - to treba da se poštuje. Ovo važi i za eksperimente koje savetnik može da
predloži za celu grupu.
Savetnik može povremeno da predloži da svaki član grupe usmeri svoju svesnost na specifičan
problem. Klijent koji ne želi da učestvuje ne treba da bude prisiljavan. Drugi klijenti mogu
istraživati svoju svesnost, što za njih može biti korisno. Savetnik zatim može da traži od članova
grupe da međusobno podele svoju svesnost. Tu opet, neko od klijenata možda neće želeti da se
otkrije. Njega ne treba takođe prisiljavati. Kroz ovaj proces savetnik stvara situaciju koja stvara
poštovanje prava pojedinca. Pošto ćutljivi klijenti vide da neće biti prisiljavani da urade bilo šta
što bne žele, oni će se osećati slobodnije da učestvuju. Oni mogu, na primer, odlučiti da iako su
rekli da "ne žele", ipak probaju neke eksperimente dok oni traju - usmerene svesnosti a da se ne
otkriju. Kasnije, kada otkriju da drugi klijenti mogu bezbedno da dele svoja iskustva, i oni mogu
da počnu da učestvuju na tom nivou. Očekuje se različitim tempom da se kreću u njihovom
učestvovanju.
Pretpostavke o čoveku
8. Čovek je celina i ta celina su: telo, osećanja, misli. Čovek je sredina u kojoj živi i ne
može se shvatiti van nje.
9. Čovek je više proaktivan nego reaktivan. On određuje sopstvene reakcije na spoljašnje i
proprioceptivne stimulanse.
10. Čovek je sposoban da bude svestan svoje osećajnosti, svojih misli, osećanja i opažanja.

www.olicentar.rs
11. Čovek je pomoću svoje samosvesnosti sposoban da pravi izbor i stoga je odgovoran za
svoje prikriveno i očigledno ponašanje.
12. Čovek poseduje ono što je nužno da bi živeo efektno i da se oporavi oslanjajući se na
sebe samog.
13. Čovek doživljava sebe samo u sadašnjosti. Prošlost i budućnost doživljava u sadašnjosti
samo kroz sećanja i predviđanja.
14. Čovek suštinski nije ni dobar ni loš.
Motivacija
Prema Perlsu,
Svaki pojedinac, svaka biljka, svaka životinja, ima samo jedan urođeni cilj - da se
ispolji onakvom kakva jeste.
Celo ponašanje tada proističe iz traganja pojedinca da postane svoj. Postizanje ovog
aktuelizovanja predstavlja primarnu potrebu osobe. Može se uzeti za sigurno da je ponašanje
neke osobe u bilo kom trenutku njen tekući izbor načina za ispoljavanje, bez obzira kako to može
izgledati posmatraču.
Kao deo ove potrebe za aktuelizovanjem, postoje i druge biološke i društvene potrebe.
Osnovne biološke potrebe su: vazduh, hrana, voda, sklonište, iskazivanje sebe, seks i agresija.
Društvene potrebe su naučene iz kontakata sa sredinom, uključujući ophođenje sa drugim

osobama, odražavanje ličnog identiteta i postupanje prema ograničenjima. Tada se postavlja
pitanje: "Na koje potrebe neka osoba odgovara u datom trenutku?" Objašnjenje ove dinamike
najbolje se razume kroz odnos "figure" i "pozadine". U datom trenutku može se pojaviti
određena potreba i usmeriti ponašanje osobe. Potreba se pomera iz pozadine prema figuri. Kada
je ova potreba zadovoljena, ona se povlači u pozadinu i nova potreba sada se pojavljuje iz
pozadine, kao figura.
Ova situacija igra istaknutu ulogu u procesu motivacije. Na primer, čitalac može da odgovara na
potrebu koja se zadovoljava učenjem o geštalt terapiji. Stari drug ulazi u sobu. Učenje o geštaltu
se povlači u pozadinu i druženje sa drugom, potreba koja je samo trenutak ranije bila u
najdubljoj pozadini, postaje dominantna potreba u polju figure. Čitalac će se ponovo vratiti
čitanju kada se ravnoteža između potreba ponovo uspostavi, pošto provede neko vreme sa
drugom.
Ne postoji univerzalni poredak potreba!

www.olicentar.rs
Svaki pojedinac ima individualnu formulu koja određuje koja će potreba dominirati u datoj
situaciji. Ovo znači da možda postoji osoba koja bi nastavila sa čitanjem, pa onda pozdravila
druga. Poenta je dakle u tome, da je teško predvideti pravu vrednost potrebe neke druge osobe.
Ovo opet dalje, može zavisiti od situacije. Čitanje iz zadovoljstva i čitanje za ispit mogu izazvati
različita ponašanja kod iste osobe, pri ulasku druga. U situacijama gde se potrebe takmiče, jedna
će dominirati kao kretanje potrebe od figure ka pozadini i nazad. Takođe, postoje "sive" oblasti.
Ali u svakom trenutku jedna od potreba imaće veću prednost ("Ovo moram sada da uradim!")
Razvoj
Osnovno načelo i Geštalt psihologije i Geštalt terapije je da se osoba ne može posmatrati

izdvojeno iz svoje sredine. Ova sredina podrazumeva fizičke i društvene objekte kao i snage sa
kojima je ta osoba u kontaktu.
Od trenutka začeća osoba je u kontaktu i uzajamnom delovanju sa svojom sredinom. Ova
interakcija između osobe i njene sredine je osnova kroz koju se zadovoljavaju njene potrebe.
Proces tih kreativnih prilagođavanja (osoba - sredina) predstavlja rast i rašćenje.
U svako doba osoba se može identifikovati sa svojim selfom (self - sebstvo), ili pokušati da se
otuđi od njega. Kada se identifikuje sa sobom ona se oslobađa tako da kreativna i
samoregulatorna ponašanja mogu da se ispolje. Ovo dopušta da se situacije dovrše, da se
problemi reše i da se kontakti sa sredinom usmere na one stvari koje osobu zanimaju i uzbuđuju.
Obrnuto, kada osoba pokušava da se otuđi od sebe, ona se suprotstavlja procesima i samom sebi i
tako smanjuje potencijale za kreativno prilagođavanje. Kontakti osobe postaju nejasni i ona
postaje nesposobna da deluje i živi efektno.
Definicija zrelosti takođe se veoma mnogo oslanja na mesto koje sredina zauzima u razvoju
osobe. Kamen temeljac u razvoju je transcendencija od podrške sredine do samopodrške.
Nezrelost odlikuje zavisnost i bespomoćnost koji se u ogromnoj meri oslanjaju na manipulaciju
sredinom da bi se dobila podrška i da bi se zadovoljile potrebe. Zrelost se postiže kada osoba
demonstrira moć i volju da preuzme odgovornost za svoje ponašanje i kada može da računa na
samu sebe u slučaju potrebe. Bilo bi idealno da osoba postigne nivo samopodrške koja će joj
omogućiti osećanje samostalnosti i odgovornosti.
Razvoj i rast su trajni procesi. Sve dok postoje neka globalna razvojna očekivanja (na primer,
manja sposobnost odgovornosti u mlađem dobu) osobe se ne razvijaju po jedinstvenim šemama.
Pravac razvoja ide ka tome da se postane ono što osoba jeste.
Učenje u geštaltu

www.olicentar.rs
U skladu sa Geštalt psihologijom, zapaženo je da su iskustvo osobe i njen odnos prema sredini
nešto više od međusobnih stimulusa i reakcija. Šta više, ponašanje je organizovano pomoću
celina, ili geštalta. Na primer, udarac loptice za golf je geštalt koji obuhvata: usmeravanje
loptice, povijanje nazad, udaranje, praćenje. Zapažanje ove nepromenjivosti sa kojom se ovakve
jedinice ponašanja održavaju i ponavljaju, povoljno potvrđuje organizacionu moć geštalta. Pa
kako onda dolazi do učenja?
Učenje se dešava kada se geštalti formulišu. Rani geštalt psiholozi su zapazili da je majmun u
kavezu pokušao da se ispruži za bananom koja je bila van domašaja njegove ruke. U početku je
ignorisao štap u kavezu i neprekidno pokušavao da ruku ispruži dalje. Tog trenutka on je sjedinio
geštalt koji je uključivao unošenje sredstava iz sredine (štap) u igru da bi savladao prepreke
(kavez) zbog zadovoljenja potrebe (da pojede bananu). Tu se desilo učenje kroz formulisanje
novog geštalta.
Nekada se učenje desi kroz formulisanje novih geštalta da bi se zamenili stari geštalti. Uzmemo
u obzir igrača golfa. Jednog dana on zapaža da udara lopticu tako da ona leti u stranu, više nego
obično, sugerišući da se nešto u njegovom geštaltu (dosadašnjem odvijanju celog procesa, malo
pre navedenog) promenilo. Najzad, postaje svestan da koristi nove udarce palicom koji su
slučajno kraći od onih starih. On se pomera malo bliže loptici i ponovo počinje da udara prave
udarce. U ovom procesu on je formulisao novi geštalt da bi zamenio prethodni koji više nije bio
funkcionalan.
Često su novi geštalti formulisani da bi zamenili stare, dramatičnije i teže za izvođenje. Na

primer, osoba ima geštalt koji obuhvata predstavu o sebi kao osobi koja je debela. Osoba zatim
slabi 10 kg i nalazi da još uvek ima istu predstavu o sebi. Stari geštalt zadržava svoju moć a novi
još nije integrisan. Kako se osoba sve više identifikuje sa novim likom i sa načinom kako se on
uklapa u novi stil, njena predstava o sebi se menja.

www.olicentar.rs
www.olicentar.rs
www.olicentar.rs

Gestalt Skripta

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Gestalt Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

-Modul: Geštalt

Tehnike i pristup geštalt terapije

Takođe, u geštalt terapiji izuzetno je važna unija psihe i tela.

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Geštalt terapija je istorijski produžetak psihoanalitičke teorije i metodologije. Tvorac teorije i

Metode i tehnike geštalta imaju dosta sličnosti sa egzistencijalnom psihoterapijom,

Izdvajamo četiri osnovna koncepta iz psihoanalitiče teorije naspram modifikacija tih

1) U PA postoji koncept nesvesnog. U Geštaltu koncept figura – pozadina.

1. Formacija figura pozadina

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Koncept figure i pozadine, sa druge strane, smatra površinska iskustva za vrednija u

U psihoterapiji simbol je najmoćniji kada je u sadašnjem trenutku, autentično, a ipak nam

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

U geštalt terapiji tehnika koja korespondira slobodnim asocijacijama i analizi snova u

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Ova četiri koncepta su produžetak i modifikacija psihoanalize. Oni formiraju osnovu za

Ciljevi geštalt terapije

Psihološke orijentacije često su dihotomizovane na bihejvioralni segment i na fenomenološki

Geštalt i drugi terapijski pristupi

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Teorija geštalt terapije

Geštalt terapeuti uzimaju u obzir motorno ponašanje i perceptivne kvalitete individualnog

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Geštalt terapija se selektivno primenjuje u skladu sa ličnošću i potrebama terapeuta, pacijenta i

Eksperimentalni model psihoterapije

Posmatranje i govor tela

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Svesnost eksperimenata i introspekcije

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Igre geštalt terapije

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Ja preuzimam odgovornost – igra

Ritam kontakta i povlačenja

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

„Naravno“ ili „Očigledno je da...“ igra

„Da li mogu da ostanem sa ovim osećanjem?“

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

2. „Sada“ i mehanizam promene

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

4. Mesto terapeutovog sistema vrednosti

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Osnovna pravila u geštalt terapiji

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Sve što kažem i uradim je deo mene

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Ne mogu protiv Neću

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Rast je proces sačinjen od malih koraka

Terapeut i njegov stav

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Suština terapeutovog stava je sledeća:

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

Maksimizovanje ekspresije: Jedan od oblika primene je minimizacija neekspresivne akcije. Pošto

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

O. L. I. Centar za Integrativnu Psihodinamsku Psihoterapiju, Savetovanje i Koučing

1. Striktno ponavljanje (npr. govorenje „Zbogom“ svakom od članova)