Verovatno se svako od nas barem jednom našao u saobraćajnom špicu.

Da li se on razlikuje od grada do
grada? U kojoj meri i na koji način je gužva na putevima proizvod ljudskog faktora?

Vožnja je kompleksna motorička radnja jer obuhvata telesnu, čulnu, vestibularnu reakciju,
afekat/emociju kao i značenje koje se ispoljava kroz zaključke, odluke, etikete I ponašanja. Idealno je da
sve grane vozačevog nervnog sistema funkcionišu u balansu, ali…

U skladu sa vremenom u kom živimo nametnuto nam je da se bavimo isključivo onim šta će biti, šta nas
čeka preko mosta, sa druge strane. Putujući ka kancelariji ovog snežnog dana čini mi se da je svakom
vozaču u gradu Beogradu opasno u škripcu neka od pomenutih senzacija. Kao da smo zarobljeni ovde,
kao da je ovaj trenutak u kom smo opasan, neizdržljiv, preteći. Spas je negde tamo.

Znajući da saobraćajna kultura jeste deo celokupne društvene kulture primenjene u oblasti saobraćaja,
šta to govori o nama? Usled psiholoških I društvenih okolnosti dolazi do banalizacije trenutka u kom
smo, što dovodi do taloženja potisnutih osećanja I sadržaja. Kako odstranjene istine krenu da ključaju
uglavnom nam je potreban ventil kroz koji moramo da ublažimo tu tenziju. A brza vožnja se nameće kao
jedan od zgodnih načina pražnjenja napetosti, zar ne? Ako smo već osuđeni da se nađemo u jednoj od
najprometnijih petlji, zašto to ne bismo iskoristili da se oslobodimo besa koji nam se nagomilao zbog
toga što trpimo nadobudnog šefa, zato što smo nezadovoljni odnosom sa partnerom, jer su nam deca
prezahtevna, kad nisam dovoljno plaćen/a za posao koji radim, nemam siguran izvor prihoda… Zapitam
sebe, posle više od 15 godina aktivne konzumacije svog četvorotočkaša, kakav sam tip vozača. Sigurno
postoji bar stotinak kategorija ali osvrnuću se na ovih nekoliko osnovnih:

- “Beg od stvarnosti” – Koliko puta vam se desilo da ne primetite niti osetite put koji ste prešli?
Odsutnost u saobraćaju može biti pogubna. Prečesto čujemo oskurne vesti o saobraćajnim
nezgodama I stradalim pešacima. Zadubljeni smo u razgovor preko telefona ili obuzeti
sopstvenim mislima koje nas vode daleko od buke, drugih vozila, znakova na putu. Tek ponekad
nas u trenutak vrati ležeći policajac na koji smo natrčali ili zvuk sirene hitne pomoći koji nas
pretiče velikom brzinom.

- “Defanzivac” – Uglavnom smo oprezniji kada vozimo neke druge, naročito mlađe osobe. U želji
da se pokažemo kao zreli ili da damo lep primer svojim saputnicima potrudimo se da nas ne
uznemiri neprilagođena brzina vozila koji nam je upravo presekao put. Tada se vrlo svesno
klonimo stresnih situacija, pokušavamo da izbegnemo svaku i najmanje primetnu opasnost od
strane drugih vozača. Bilo bi poželjno da češće sebe tretiramo kao važne odrasle osobe
podjednako želeći da zbrinemo I odgovorno se ponašamo I za sebe same.

- “Smiren tip” – Iskustvo na putu mi govori da nam manjkaju ovakvi tipovi vozača. Jeste teško ali
izazovno da ne shvatamo lično greške drugih, da ostanemo koncentrisani i prisutni bez
nesmotrenih reakcija, da ne ulazimo u stresne situacije I da rešavamo konflikte isključivo unutar
svog vozila I sa samim sobom.
 - “Hteo bi da vas kazni umesto policajca” – Koliko puta ste pomislili da izađete iz automobila,
obračunate se sa bahatim vozačem I kaznite ga za njegov bezobrazluk? Nažalost, ima ljudi koji te
pomisli i sprovode u delo. Takve situacije mogu biti pogubne a nimalo produktivne. Ukoliko
shvatimo da su naše reakcije u saobraćaju uzročno-posledično vezane sa nerešenim porodičnim,
partnerskim ili profesionalnim odnosima, možemo razumeti I odložiti našu burnu reakciju.
Prihvatanjem činjenice da je naš napad besa izazvan nečim što je izvan sukoba sa drugim
učesnicima u saobraćaju, imamo priliku I da kvalitetnije/zrelije/odgovornije pristupimo
razrešenju.

- “Ne trpi nikog ispred sebe” – Koliko puta zateknete sebe da vas nerviraju svi koji vam se nađu u
traci? U želji da što pre stignemo na lokaciju imamo utisak da su nam ostali učesnici u saobraćaju
smetnja da dođemo do zamišljenog cilja.

- “Nadvozač” – Superiornost koju pojedinci pokazuju u zatvorenoj limariji je fascinanta, a ta

nepokolebivost I doza sigurnosti u sebe I svoje vozačke veštine je nesalomiva. Poput one koju
pokazujemo gledajući važnu utakmicu ili sportski meč, gde uvek znamo bolje I spretnije od samih
igrača. Bilo bi jako korisno ako osvestimo da nismo na terenu, da nismo vozači formule jedan I
da ostali učesnici nisu naši suparnici već saputnici.

- “Vozač – instruktor” – Koliko često osetite potrebu da očitate lekciju nekome ko se uključuje bez
migavca, nekome ko u isto vreme vozi I gleda u telefon ili nekome ko istrčava van pešačkog
prelaza? Nikakav altruizam ne opravdava našu ideju da možemo da vaspitavamo već punoletne
osobe. Odgovornost koju imamo uvek moramo vratiti sebi, zapitati se koji je moj deo I šta ja
mogu da učinim.

Ipak, sama podela nije nešto što rešava problem. Sada kada sebe prepoznamo kao određenog tipa
vozača, šta je to što zaista možemo da učinimo kada se nađemo u saobraćajnom kolapsu, u konfliktnoj
situaciji sa ostalim učesnicima u saobraćaju?

Važno mi je da radim sa klijentima na suočavanju sa stvarnošću ali takođe I na analizi sopstvene

odgovornosti. Nešto tako jednostavno kao vezivanje pojasa je ono što bi sačuvalo živote mnogih.
Poštovanje signalizacije je neosporno. Propisi u saobraćaju su transparentni ali većina ne želi da ih vidi,
želi da prenebegne činjenicu da su važni. Opšta slika je da je svaki drugi vozač ozbiljno besan na
maksimalno dozvoljenu brzinu, na trajanje crvenog na semaforu, na pešaka koji je baš u tom trenutku
rešio da prelazi ulicu. Često se bavimo time ko određuje pravila igre a manje se bavimo našim delom
odgovornosti.
Osvešćivanje stresne situacije nam može pomoći da sprečimo eskalaciju ljutnje na drugog vozača, da
iritacija u deliću sekunde ne preraste u prevladavajući bes. Primetimo I prihvatimo šta osećamo u
sadašnjem trenutku a zatim pređimo na sledeći. Udahnimo – Izdahnimo, ponovimo. Usmerimo pažnju
na središte našeg stomaka. Nekada je zgodno I da zamislimo osobu u drugom vozilu kao nekog koga
poznajemo, dragog komšiju ili starog prijatelja iz detinjstva. Svi smo čuli za neke slične priče koje nas
podsete koliko je svet mali, zar ne?

Ukoliko učinimo sve što možemo da izbegnemo saobraćajne gužve, sledeće najbolje rešenje je da se
suočimo sa njima sa što većom prisutnošću. Ne možemo kontrolisati semafor ili saobraćajca na
raskrsnici, ali možemo se fokusirati na to kako reagujemo na njega. Budimo u kontaktu sa momentom I
sa sobom. Ljutite reakcije je poželjno smanjivati a ljubaznost s ljudima I opreza u vožnji nikada nije
previše. Kada počnemo da grčevito hvatamo volan, duboko udahnimo. Ne očekujmo da ćemo eliminisati
svako negativno osećanje, pa I ako osetimo blesak uznemirenosti kada nas vozač preseče, u redu je.

Nekada je poželjno da situaciju redefinišemo. Gužva u saobraćaju može da nam deluje kao prepreka da
stignemo tamo gde želimo. Ono što je korisno jeste da kažemo sebi da nam je dobrodošao predah od
posla ili da nam je zlatna prilika da slušamo svoj omiljeni podkast/radio emisiju. Pripreme za put mogu
da nam poboljšaju doživljaj I učine nam korisnim I radosnim vreme koje provedemo sa sobom.

Prisutnost anksioznih misli je nešto što može da nam se dogodi I u saobraćaju. Shvatimo da je to
preplavljenost emocijom, trenutak koji nas često usmerava na budućnost pitanjima – Šta može da se
desi, šta ako bude… Preterano bavljenje budućim vremenom nas odvaja od sadašnjeg. Time indirektno
utičemo na naš pritisak, puls, napetost. Ako osvestimo inpute kroz telesnu svesnost, disanje ili pokret, na
dobrom smo putu uravnoteženosti. Zbog toga je poželjno da se šetamo između unutrašnjih I spoljašnjih
senzacija koje nam utiču na stabilizaciju. Dobro je da u takvim momentima, kada primetimo da smo
usmereni samo na jednu senzaciju, upitamo sebe -Šta se još dešava?

Konflikt koji srećemo na ulicama je prvenstveno nastao u nama samima. U nekome nas izrazito nervira
osećanje koje nam je kod nas neprihvatljivo I otcepljeno ili nam je ta emocija izražena I preplavljujuća
zbog čega je lakše primećujemo samo kod drugih, u čemu I leži odgovor na sukobe u saobraćaju. Zato je
zgodna prilika da iskoristimo granice unutar našeg automobila, da taj prostor u kom smo doživimo kao
svoj I osetimo da smo na svojoj ličnoj terapiji. Budimo negujući, posvećeni sebi I svojim osećanjima, I
zapitajmo se – Kako se provodiš u saobraćaju?

Ako vas preplavljuju osećanja dok ste u vozilu, ako ste doživeli neprijatnost u saobraćaju ili nemate
hrabrosti da se upuštate u tu avanturu, budite slobodni da mi se javite.