NOVICA PETKOVIĆ: Predavanja

 Devedesetih godina 19. veka: vojislavizam.

 1900. u Parizu, a 1902. piše Spomen Vojislavu; povodom podizanja spomenika od strane Kola
srpskih sestara. Osnovna teza: V. Ilić nije znao za francuske parnasovce, jer je došao pod uticaj ruske
literature.

I FAZA – parnasovstvo:
 Iste godine u Mostaru odrekao se prve zbirke, tj. preradio je svega nekoliko pesama. Napušta
parnasovstvo i to objašnjava upravo u „Spomenu Vojislavu”. Za parnasovce je bitna forma, smisao
sadržan u čistoj lepoti, statična, plastična, proporcionalana slika i boje vrlo jasnog značenja. Nasuprot
parnasovskom, simbolizam favorizuje muziku; nije važna slika. Umesto značenja – nagoveštaj,
zato što simbol ima lepezu značenja koja ukazuju na drugu stranu sveta. Realno
TRANSCENDIRA U METAFIZIČKO. Poetika slutnje, od fizičkog ka metafizičkom. Sve slike
simbolista su između ovog i onog sveta, između VIDLJIVOG i NEVIDLJIVOG. Umesto o crvenim
peva o žutim ružama. To je zaokret od slikarstva ka muzici u poeziji, što predstavlja suštinu razlike
između ova dva stila.

II FAZA – prelaz ka simbolizmu;

 od odlaska u Pariz, do objavljivanja zbirke 1908. (Senke po vodi, Jadranski soneti, Plave
legende). Programske pesme su u to vreme bile aktuelne. 4 katrena: 1: opis prema parnasizmu +
artistička hladnoća, 4: prelaz ka simbolizmu (bela>čedna, žuta>veštačka, crvena>ljubav). Zbirkom
„Senke po vodi” prelazi u simbolizam.
 MORSKA VRBA – vrba je personifikovana nimfa, kao da je u pitanju žena. Nimfa je prokleta da
postane drvo – ona je drugorazredno mitološko biće – vila, ali Dučić koristi samo antičku mitologiju.
Nimfe Trijade >obitavaju u drveću, a Nereide > u vodi. On obe vrste povezuje u pesmi. Prokleta je
Nioba koja je skamenjena, pa zauvek plače na obali.
 Kad neko umre, duša/sen ulazi u drvo, pa je ono senovito. Međutim, duše se sklanjaju i u vodu
tako da je more > najveći rezervoar seni/duša. A to je prelazak na ono šta je sa druge strane.
 ZALAZAK SUNCA – motiv mrtve drage > zalazak sunca i smiraj dana simbolišu mrtvu simboličku
dragu > „Preko triju mora”: na onom svetu (iz ovog u onaj) > more omogućuje prelaz upor >
„Prostranstva slana”
 PONOĆ – staza između sela i groblja > bela, kratka, večno budna. Za simboliste bela boja > koja
to nije, upućuje na ono što je onostrano. Sve tople boje idu od nas, a sve hladne boje idu ka nama.
Bela je neutralna. Kod Nastasijevića bela boja je vezana za smrt. u našim starim pesmama sve reke su
bele – jer nose duše mrtvih. Kratka staza > prelaz između života i smrti, granica između pokreta i
mira. Večno budna > večno nas čeka.
 ČEŽNJA – ljubav prema paganskoj kulturi oličena u lepoj nagoj ženi – statui.
 AKORDI – cela pesma je simbolička, nema ni traga parnasovstvu. Zvezde trepću – ne šušte.
Dinamički sadržaj umesto statičkog. Sinestezija > vid za sluh. Matiz je napustio mimetičko
prikazivanje i upotrebu boje. Dučićeva noć je ljubičasta i odgovara mentalnoj strukturi – do tada je bila
samotna crna noć. > uvodi simbolistička vezivanja strofa i stihova > opkoračenja i prenosi stihovnih
celina iz strofe u strofu. Ritam je miran tamo gde nema opkoračenja. Prebacivanje > akustički signal
za završetak 1. celine.

III FAZA – posle zbirke iz 1908. napušta 11-erac i 12-erac >>> KRAĆI STIHOVI
 6-erac: Jutarnje pesme, Večernje pesme, Sunčane pesme
 MISAONA LIRIKA: ovde znači liriku koja još uvek ostaje u domenu slike i ritma + i dalje govori o
bitnim stvarima postojanja. Kod njega je to vidljivo u religioznoj lirici, a religioznost kod njega je ono
što sadrži put kojim opisuje onostrano.
 Prelazne pesme imaju dva lica > deskriptivno i misaono. Misaoni koncept se sažima, a takva
lirika se svrstava u NEOSIMBOLIZAM.
 1906. „Kratka knjiga” - i pesma „Jesen”
 NATPIS – 3 katrena (epitaf). Prvi i drugi katren su naša sudbina, a treći ono posle. Prvi >
večernje more – zalazak sunca – smrt. Sunce se diže do brega – breg smrti. U trenu samrtnog časa
oko gleda na obe strane, i sa ove i sa one. Spoljašnje i unutrašnje oko. „Ponor po ponor”, „Između
istine i sna” – sna i onog što je istina, između večnog sna i istine. Sve u pesmi upućuje na nešto što je
izvan sebe, a to je simbolizam.
Dve poslednje Dučićeve pesme: PUTNIK – čovek kao putnik na onom svetu; Poslednji katren
je najjači i govori o našoj sudbini, o našem neznanju o tome šta je na onom svetu > da bi se saznalo
mora se biti tamo. Pesma je u suprotnosti. Mi smo strela koju je hitnuo onaj kome ne znamo imena;
ne znajući zbog čega smo izliveni, a vraćajući se tvorcu ne znajući ko je on. Ono najbitnije je
nesaznatljivo. POVRATAK – 1943. onome od koga/čega smo došli. Međa koja nas deli od njega kao
Večnog, Istine, Tvorca. Pesnik > sličan njemu u prvom i poslednjem trenutku, u momentima graničnih
situacija. Naš život kroz opis, pejsaž – kao kad se granica pomeri, ne ostavi traga, tako i naš život.
Ovde je usavršio 12-erac, uveo opkoračenje, rimu, put od parnasovstva do simbolizma.
M. PAVLOVIĆ:

Dučić je složeniji književno-istorijski slučaj nego što izgleda. Do rata uglavnom umeren pesnik i pun
poštovanja za uzore. Pavlović misli da prevazilazi svoje savremenike, francuske pesnike s kraja 19.
veka. Argument protiv Dučića bio je taj da je za uzore odabrao drugorazredne pesnike (Sili Pridom, de
Renje, d Eredija), izbegavajući kolokvijalizam La Fajeta i Remboa, koji nije odgovarao nivou pismene
normativnosti književnog jezika još neistančanog izraza.

Najviše napadan zbog sadržaja (snobovski i monden, ali uistinu takav samo u malom broju pesama).
Poezija mu je više koherentna, u izrazu i temama. Obraćao se svim pesničkim temama, postoji uslovna
podela na:
>istorijske (Carski soneti, Moja otadžbina, Dubrovačke poeme),
>ljubavne,
> pesme o prirodi i
>misaone.
Prve su najslabije i ne izražavaju dublje saznanje istorije.

 LJUBAVNE: Ljubavna poezija Dučićeva iako je hvaljena spada u slabiji deo njegovog stvaranja.
Obiluju plačevnim grimasama, enterijerima i galantnom ljubavlju u okruženju starih parkova,
pseudoaristokratskih vila i sl. On niti analizira oblike savremene ljubavi, niti beleži moderno kretanje
ljubavnog osećanja. Nije tražio niti je nalazio u ljubavi oblast filozofske i duhovne eksploracije. Za
njega je ljubav utoliko prijatnija ukoliko se okruži osećajnim zapletima, stihovima i gorčinama koje ne
koštaju mnogo. Ipak se izdvajaju: Pesma ljubavi, Pesma sutona i Pesma tišine (iskustva dublje
patnje i refleksije). Većina ih čini sentimentalni brevijar, koji obiluje stereotipijama, bolećivošću,
tugom, setom, jadom i bolom. Dučić pored navedenih pesama nije napisao nijednu prvorazrednu
ljubavnu pesmu.

 PESME O PRIRODI: poezija prirode je raznolika i razuđena, ponekad povezana sa ljubavnim

sižeima, a tada ima dosta konvencionalnosti i dekora. Neke imaju dodira sa Vojislavljevim realističkim
pejzažima, ali sa određenijom poentom ne uvek u vezi sa slikom koja je data (Zalazak sunca, U
sumraku, Novembar, Zimski pastel).

U drugim pesmama nastoji da pojača tajanstrvenost pejzaža i to je približavanje žanru simbolističke

rafiniranosti. Bravurozni primer je Sat, izvanredna arhitektura akcenata, ali sadrži i poetske stereotipe:
dan bolestan, mutan, nebo neprozirno, ruže prečesto umiru). I časovnici kod Dučića često izbijaju,
zvona odjekuju. Takođe, u Tišini je to maniristička izveštačenost. Bolje su pesme u kojima je pesnik
prikriveno prisutan:
 Akordi: bogata skala zvukova u gradaciji; naizmeničan ritam zvuka i tišine, noćni pejzaž otkriva
prisutnost bića i uzbuđenost misaonog subjekta);
 Podne: neopisna, a precizna pesma, požarna i simetrična u isti mah, koja je sva u bleštavom
kaleidoskopu površina , tvrdina, agregatnih stanja, boja i mirisa;
 Jablanovi kao i većina „Jadranskih soneta” već su zreli trenuci jednog pesničkog izraza.

Posebno poglavlje i homogenu celinu čine pesme o prirodi i misaone pesme u ciklusima Jutarnji
soneti, Večernje pesme, i Sunčane pesme. Ovde ima najbolja ostvarenja. Ovo je treći stupanj
njegovih pesama o prirodi. Ponovo je objektivan, bez prisustva lirskog subjekta. Ali sada on ne
objektiviše u dekoru nego u prirodi s kojojm pesnik neposredno i intuitivno opšti. Kao dobar
pesnik ni ne pokušava da se neposredno izrazi, nego svoj doživljaj razvija do misaonih suština i
pojavnih korelata, koje slaže u virtuozne kompozicije.

U Večernjim pesmama ređaju se remek-dela jedno za drugim, gde je Dučićev stih, i tako visoko
umetnički, zazvučao odjednom i žicom narodne poezije 8-erac:
 Međa: ezgistencijalni drhtaj na razmeđu svetova, pitanje ko čeka ma međi? Majstorski
konkretizovan misaoni prostor na početku pesme, čime je uneo vrhunski dramatski raspon...
 Pesma: tragika čoveka pred ništavilom, pred prolaznošću (Dan ili ponoć šta li je?);

Sunčane pesme su opet objektivne, homogene, crtane oštro, u širokim prostorima prirode i svemira,
ili šapnute u sluh podsvesnog, pesničkog i mitskog čula. Jedna za drugom ređaju se najkompletniji
umetnički trenuci naše poezije: Polje, Svitanje, Suša, Ćuk, Mrak; Šuma, Sunce, Kiša, Omorina,
Bar, Vetar, Noć, Bukva, Mravi.

 MISAONE: i ovde ima onih koje su vezane za jednu subjektivnu, intimnu doživljajnu vibraciju, i
onih koje su date u oratorskom, bezličnom maniru.

 Seta: objektivna pesma; suočava ljudske vrednosti, vrednosti srca, sa neumitnom pretnjom
trajanja; apokaliptični pejsaž – dramatična slika sutona – emotivna intenzifikacija kao nadoknada za
prolaznost i kratkotrajnost života – ideja da srce ipak u sebi sadrži delove večitih načela.
 Zavet: iz druge knjige Sabranih dela, primer je uspele grandifikacije koja znači izražajno
osvojenje u našoj poeziji, koja ni u tom pogledu nije obilovala formulama;
 Gnezdo: slika razvijena do vizije sa bogatim misaonim prostorima u pozadini;
 Beskrajna pesma: poruka budućim naraštajima;
 Krila: jedna od najlepših Dučićevih pesama – izraz nostalgije za visokim prostorima i čistotom
svetlosti. Pesnik se projektuje u pticu čeznući istovremeno za nezemaljskim oblicima slobode i za
smrću koja će biti nastavak uznesenja.
Filozofski najambicioznije su Dučićeve pesme o velikim stvarima njegovog pesničkog kosmosa: Pesme
Bogu, Pesme smrti, Pesme ženi, ali opet najlepše stvari o tim temema rekao je kada su ovi
doživljaji bili u vezi sa konkretnijim doživljajima, sa ličnijim aspektima. Gorčinom i zrelošću, i manjim
insistiranjem oko umetničkih parada osvajaju kasnije pesme koje nisu ušle u izdanje Sabranih dela.
Ovde spada i jedno od možda najtiših govorenja u našoj poeziji, pesma Natpis: motivi prostora i
mraka, neizmernosti i zapitanosti pred tolikom širinom, more je crna ploča, sve je san i zamor, put
između sna i istine; simbol zimzelenog drveta koje se tiho penje uz noć – opet ploču crnog mramora.

PARADOKSALNI ZAKLJUČCI:
1. Dučić je uložio ogroman napor i postigao veliki uspeh, da napiše dobar 12-erac na našem
jeziku i da postane majstor 11-erca kao neparnog stiha preporučenog od simbolista. Ipak
većinu najboljih pesama napisao je u metru romantičarske poezije: 7-ercu, 8-ercu, 9-ercu pa i
10-ercu.
2. hteo je da bude sledbenik francuskih učitelja poezije, a prevazišao je simboilizam, kao Rilke,
George, Valeri i kasni Jejts.

Upotrebom aleksandrinca Dučić se odužuje ne samo Parnasu i neoparnasovcima, i „filozofskim”

pesnicima s kraja 19.veka, nego i romantizmu, i klasicizmu 17.veka i pesnicima Plejade. Ipak sa
velikom trojkom francuskog pesništva (Verlen, Rembo, Malarme) nema mnogo zajedničkog, iako su mu
se dopadali simbolisti. Sklonost simbolista traženjima u oblasti forme on nije preuzeo i tim
odbacivanjem približio se Samenu. Čvrstoća njegovog izraza, preciznost njegovog opisa, mimoilaženje
savremenog života i kolokvijalnog, živog i uličnog govora, ljubav za 12-erac i karakteristično odsustvo
smisla za ironiju i humor dovode ga sasvim blizu ranih, a naročito kasnih parnasista, koji nisu toliko
apsolutni protivnici subjekta u poeziji koliko se to obično zamišlja.

Dučićeva skolnost ka eksplicitnom filozofiranju odvaja ga i od simbolista i od parnasovaca: tu je blizak

zauvek pomračenoj veličini pesnika Silija Pridoma. Takođe vezan je jako i za Alberta Samena:
Samenova nostalgija za životom u Versaju ima svoju analogiju u Dučićevim evokacijama dubrovačkog
života. PESME SIMBOLI: Mravi, Suncokreti, Bukva, Bor, Jablanovi; Igoove „Junske noći” –
Sunčane pesme.

OSNOVNE ODLIKE DUČIĆEVOG PESNIČKOG IZRAZA:

 poetika kasnog Parnasa sa primesama simbolizma, ili kasni simbolizam u parnasovskoj

prozodiji jasno ograničavaju poetski prostor u kome se kreću njegove pesme; imao fantazije i
ukusa u redukovanju stvarnosti više nego Rakić;
 poetika 12-eračkih i 11-eračkih katrena. Oko 12-erca se najviše trudio;
  veština dobro poentiranih, zaokrugljanih pesama u kojima se metaforički i deklarativni elementi
prepliću u jedinstveno deklamatorsko tkivo, ukus za fine muzičke ravnoteže i obrte, za male pauze
i ne prejake akcente;
 STIH: ekspresivan, zvonak, zaokrugljen, logičan, slikovit, više ili manje povišenog tona,
neprezasićen smislom, ali retko prazan;
 PESMA gotovo uvek ima jasnu logičku strukturu i dobro nađenu poentu;
 METRIČKA PATETIKA – iz potrebe da se ispuni ceo metrički obrazac imao je skonost da bude
patetičan i sentimentalan, i da deklamuje kada nema baš mnogo da kaže;
 SKLONOST KA HIPERBOLI – često se u njegovim pesmama dešavaju sudbonosne stvari,
suviše su često mali drhtaji pitanja života i smrti, često i prečesto sve umire, ili ima tragični smisao
koji značenjem simbola nije potkrepljen.

B. POPOVIĆ:

 Dva neprikosnovena elementa dela – TEMA I OBRADA.

 Dučić je pesnik toplih osećanja, ljubavi i tuge – PRIRODA, ČOVEK, ŽENA
 Obrada ovih tema stoji vrlo viskoko. Njegova dikcija je svestrano umetnička, a u koloritu uvek ima
više svetlosti i tona nego boje (Podne, Mala princeza)
 SAŽETOST UTISAKA – njegovi opisi su sama zbijena poezija.

P. SLIJEPČEVIĆ:

 Prva zbirka 1901. objavljuje neprestano u SKG. Pred novom Muzom čini kritičku smotru ranije
poezije: osuđuje naivnost, nerealnost, jezik, naročito raspričanost. Nadasve odbacije deklamaciju,
tražeći nijansu osećanja i muziku reči po Verlenovom savetu. Iste godine prevodi Semenovu
„Infantkinju”, uzorak svojih kasnijih pesama u prozi, od 1903.
 Pojava razvijenijih metafora i simbola. NOVE TEME – sumnja u mogućnost trajne ljubavi, dosada
(MEFISTO – život je van kategorija dobra i zla; u njemu pobeđuje samo sirova snaga).
 Pesme iz SKZ 1908. – već izgrađen pesnik. Njegova erudicija naginjala je ka fil. Istorije, vizije su
sve više prožete kosmičkim slikama – ciklusi o bogu, smrti, ženi – tri su osnovne poetske teme
visoke poezije po Dučiću.
 Nije priznavao biografsku osnovu; njegove pesme nisu hronike već poetski tematski okupljene, U
poslednjoj fazi daje više proze, filozofira o najrazličitijim temama u obliku pisama, putopisa, ogleda,
članaka, meditacija.
 Zbirka LIRIKA se priključuje Večernjim pesmama: mahom pejzaž natopljen filozofijom
rastanka. Samo čovek ovde zna za tragičko suprotstavljanje smrti. NATPIS: rezime života i odlaganja
zemne sujete u 3 strofe.
 PATRIOTSKO NADAHNUĆE: Moja otadžbina – sklonost prema prošlosti; zadržava svoj opšti
stav gordosti i refleksije (pseudoaristokratizam). Slavi rat samo kao veličinu u nevolji; njegov ideal je
mir. Carski soneti – nekadašnji sjaj Dušanove Srbije.
 POETIKA: najveće pesničke inspiracije ne dolaze od društvene sredine ili specifične stvarnosti,
nego od ČOVEKA IZOLOVANOG I VANVREMENSKOG. Ne uvažava čak ni istorijski realizam – „veličina
naroda nije u istoriji nego u legendi”. Bio je najdosledniji branitelj pesničkog školovanja koji je srpsku
poeziju načinio simultanom s njenim evropskim tokovima.
 VERSIFIKACIJA: veoma muzikalni stihovi. Počeo da peva u 6-ercu, 8-ercu, ređe u 10-ercu –
sve u trohejskim metrima narodne poezije, Vojislavljev dugi stih, a od 90-tih 11-erci i 12-erci (skoro
isključivo).
 Varijacije kratkih, posebno neparnih jampskih stihova. Kontrast između kratkoće stihova
ispunjenih uzvišenom i setnom filozofijom u Jesenjoj pesmi ovi banalni stihovi tako dobijaju dublje
zvučanje i značenje.
 Muzika stihova još više leži u gustini sadržaja, varijacijama dužine. Tajna njihove mekote
možda je u izbegavanju tvrdih suglasničkih grupa i isticanju dugih vokala.
 JABLANOVI: glavni dinamički udar nikad ne ostaje na istom mestu, izbegavajući monotoniju.
Oskudna je melodijski, što dolazi od sadržaja – ne radnja već štimung.
 Stalno doterivanje – prerade pokazuju obogaćenje zapažanja, preciziranje izraza.
 Uvek piše zaljubljeno – ljubav je izvor vaskolike poezije. Ženi podiže kult i žrtvenik; ona
postaje boginja, načelo, kob.
 U dodiru sa inostranstvom Dučić se ogrće skepsom i suzbija osećanje; strast se pretvara u
filozofiju, a ljubav je viđena kao princip suprotan smrti koja je ipak uvek prati. Nova erotika u
ZALASKU SUNCA – nema žene, već samo njenog ideala, himere. „Sve idealne drage su mrtve”. Potom
ona nije više slutnja ili priviđenje, nego SAZNANJE. Poezija gubi draž materijalne istine, ali dobija
eteričnost. Dučićeva večna draga slična je muzi poezije kojoj se zaveštava ceo život.

 PRIRODA/PEJZAŽ: u njegovom predelu se iza materijalnih pojava dešava nešto duhovno što se
samo naslućuje. Prvo je pejzaž davao kao stanje duše (more u J. sonetima, šume reke, oblaci,
drveće, sat). Kasnije priroda izrasta iz pesničke ličnosti kao zaseban svet: u poznim pesmama kratkog
stiha.
 MUZIKA: skoro programsko opisivanje zvukova ponekad prelazi u manir.

 PUTOPISI: U pismima s puta pesnik je uvek sam. Turiste pominje samo kao predstavnike
naroda, kao i Nenadović, i to samo u početku. U Plavim legendama sreću se ljudi, ali koji su oličenje
sirove snage ali i suviše delikatni. Zato se u pesmama zazivaju vizije o ljudima i narodima koji su tuda
prolazili tokom istorije.
 Putopisi su - rezonovanja o kulturi, istoriji i literaturi naroda. Naslov podvlači to što Dučić
nigde ne govori o savremenim prilikama. Slike prirode date genijalnim zapažanjem pravog liričara.
 MISAONI PESNIK: prožimanje emocije meditacijom. Najviše filozofsko-istorijska pitanja – uvek
se vraća na problem kulture, posmatrajući istoriju kao mit.
 Ima kozerskih uopštavanja

U pozadini Dučićeve poezije nazire se STRAH OD SMRTI, ali ne kao takav, već od smrti kao naličja
života. Svuda njen ponor, zločin, bezuslovnost, negacija smisla i pravde – jedini ugao u kom ne vlada
njen užasni zakon jeste srce. S početka, Dučićev bol odista je bio literaran i filozofski nego ličan:
epidemia romantica. Kasnije, slika će ostati ista, ali će se držanje promeniti: rezignantna vedrina. Kao
pesnik isključivo liričar. Njega zanima sudbina čovečanstva i kosmosa, a ne pojedinca. I kad daje neku
istorijsku pojavu, stilizuje je pesnički i filozofski.
 OGLEDI: „Moji saputnici”; istorisko-naučno delo „Grof Sava Vladisavljević”
N. MIRKOVIĆ:

„Mostarski trolist” – Dučić, Šantić, Ćorović. Ispočetka mahom ljubavna poezija, mnogo jače naglašen
lični život. voli aktivnost glagola, izraze s akustičkim značenjem i tehniku koja čini utisak
kretanja. Subjektivne refleksije su podređene i proistču iz slike. Prva knjiga (1901) oličenje je
dvojnosti njegove poezije toga doba (mostarski period/fra.orjentacija). Francuski uticaj: 1898-1908
do 1900. Igo, Mise. 1900-1903: Parnas (statičko slikanje pejzaža), de Lil, Eredija. Posle 1903:
Penije, Samen. Posle 1908: zrelo stvaranje – sinteza pravilnosti francuske forme i nacionalnog
melodijskog osećanja forme.

 PESME O STVARALAŠTVU I POEZIJI: Delo, Pesma, Moja poezija – smatra se apologijom

parnasovske impersonabilnosti, dok je njena tendencija suprotna – treba sve okrenuti licem prema
duši samog subjekta, pa i najosnovnije osećanje forme bez obzira na spoljašnju lepotu, Put, Sonata,
Snovi, Duša, Karaj, Pauk - savršenstvo um. dela je nesvesnost.
 Odbijao je fr. Vers libre; smatrajući da on preterano olakšava posao, dovodi do ponavljanja i
suvišnosti i da mu nedostaje discipline i određene linije. Zato se držao strogih formi, načela
parnasovaca. Povlači se u zatvoren oblik soneta, sužava obim pesama da bi sprečio rasplinjavanje (c.
DUŠA – tercine: dve razvijaju, poslednje je prekida i poentira). Problem oblika sa pravim završetkom,
a ipak na nacionalnoj melodijskoj osnovi bio je rešen do 1908.

 Nakon ove godine, sledeća etapa: razlika je u intenzitetu inspiracije i u odnosu svesti prema
njoj. I osećanje prirode prelazi ka čvrstom, vidljivom (primorje - kontinentalno). Posle 1908, slike
simbola su uvek slike pojmova, nikada slike rasproloženja. Do 1912. najstroža simetrija u
strukturi, melodijski element je ograničen; nakon toga prekida sa monofono vođenom
melodijom – otud često opkoračenje kao često tehničko sredtvo kojim se uklanja simetrija.

 Poezija koja se posle 1908. kretala u razmerima aleksandrinca, dobija nakon 1908. najrazličitije
ritmove, mnogo daktila, pokušaje jamba pomoću predmetaka – SETA. Sunčane pesme
predstavljaju potpunu sintezu Dučićeve poetske filozofije, prema N.

 PEJZAŽ: prolazi kroz sve mene formalnog razvitka. More (život, žena): Jadranski soneti – pejzaž
uglavnom iz najfinijih utisaka sluha i akustičkih slika. Isto i u Plavim legendama. U Putopisima iz
Švajcarske i Jonskog mora: sputavajuća lepota Alpa koja davi / apoteoza mora.
GRADOVI I HIMERE: 1930. Sab. dela, pa 1940. inače po časopisima;

1. ALPI: PROSTOR: simboličko doživljavanje astralne ravni, uzvišenog i transcedencije šv.

Glečera. Sve izgleda sjajno, ali tašto. Pejzaž koji nagoni želje da postanu skučene i ograničene.
Ekipa iz hotela – pojedinačni predstavnici evropskih naroda služe mu da bi, možda preterano
uopšteno izvukao zaključke o nacionalnim osobenostima u generalnom smislu. Ipak, sve to je
 povod za više filozofske refleksije (o smehu, o poetskom doživljaju prirode – Rusoova
postojbina). Lik male Poljakinje izvor je refleksija o ženskoj naravi. Priroda večita dihotomija:
demijurg / razoriteljka.
2. ŽENEVA: grad bez duše – ovaj primarni utisak motiviše širu priču o istoriji religije – Luter
i kalvinizam – kako ova neljudska religija utiče na moralnu i duhovnu fizionomiju svoje pastve:
„tužni produkt kalvinizma”. Svemu nedostaje duboka poezija. „Ceo ovaj raj izgleda kao vrh
nekog velikog hotela”. Dva najznatnija duha – KALVIN I RUSO. O Rusoovom begu iz
Ženeve: prezrenje sopstvenog naroda velikih ljudi u stvari je „ogorčena i očajna forma lepe i
nedodirljive čovekove ljubavi za otadžbinu”, gde je pravi patriotizam – moje u drugom.

3. IZ FRANCUSKE: PARIZ – E TO JE GRAD S DUHOM! Kulturni centar sveg čovečanstva, zemlja

koje je davala najveće kraljeve i vojskovođe, filozofe, književnike i ljubavnike. Raspravlja o
duhovitosti i ko je od evropskih naroda poseduje. Opisuje srpske studente i emigraciju u
Parizu.

4. SA JONSKOG MORA: KRF: ŽENA I MORE – dva elementa iz kojih nastaje svet. Otvoreno
more – „očajna praznina, pa ipak nije monotona i dosadna” – malarmeovska opsednutost
azurom. Suštinska veza postoji i između mora i smrti – misli o njoj specifično opsedaju čoveka
koji se nalazi na pučini, zato što baš neizmernost njenog prostora opominje na tužnu
ograničenost života. Sve ovo dao je kao dijalog sa Holanđankom. Tipičan postupak može se
svesti na ovu vrstu refleksija, širokih i asocijativnih, koje ukazuju na ogromnu erudiciju
piščevu, a koje se smenjuju sa opservacijom spoljašnjeg (klasični putpoisni elementi u
opisu pejzaža). „Sve je ovde legenda” – skoro manir u pripovedanju.

5. IZ ITALIJE: RIM: golema kulturno-istorijska tradicija: „Sve je ovde BILO veliko, i dobro i zlo”.
Večiti grad će i kod Dučića (bez izuzetka) izazvati večite misli: tragedija velikih ljudi je što žele
da potčine smrt, te umiru da bi živeli, da bi izbegli zaborav – kobnijeg paradoksa nema u celoj
čovekovoj sudbini.

6. IZ GRČKE: DELFI – pismo najprožetije mitološkim i legendarnim reminiscencijama –

HERONEJSKI GRANITNI LAV (grobnica grčke slobode i državnosti koju je sahranio makedonski
kralj Filip), pad Tebe. Neizostavan topos vaskolike književnosti i umetnosti – „savršena
ravnosušnost stvari u prirodi prema tragičnim stvarima u ljudskom životu”. OPSESIJA SLUHA –
„jer sve je muzika, i samo ono što nije muzičko, mrtvo je zanavek”. PAGANIZAM – „malo je
trebalo da Apolon obori Hrista. To se videlo za vreme renesanse...”

7. IZ ŠPANIJE: AVILA – opis Avile povezuje sa njenom religijskom istorijom; čitavo pismo je
svojevrsna pohvala božanstvenog i čudovišnog života sv. Tereze. Španska vera je jezovita,
 ortodoksna, svirepa – bez milosrđa, osnove hrišćanstva. Daje primere najveće verske
netolerancije: Ignacio Lojola i Filip II.

8. IZ GRČKE: ATINA: tri velike osnove antičkog sveta: LEPOTA – IDEJA – TIŠINA (kosmos –
religija - arhitektura). Samo narod koji je imao sopstvenu nacionalnu religiju mogao je
stvoriti istu takvu umetnost. Da su Sloveni razvili i zadržali stara paganska božanstva... BOL
nikada nije bio izvor inspiracije grčkim umetnicima, dok je hrišćanstvo njega napravilo
zaveštanjem samog Hrista.

9. IZ PALESTINE: JERUSALIM – „Sve je ovde aluzija, simbol i opomena”. U nasleđima duha

pesnik simbolista uvek traži sopstvenu relaciju: mit, alegorija, parabola. Noć na Getsimanskom
jezeru. Zid plača – Jevreji su najveći robovi, a ne mučenici. Srpski narod najveći je Hrišćanin –
herojstvo i mučeništvo, a to su Hristovi atributi. Srbi su bili mač slave Hristove na ovoj strani
Evrope...

10. IZ EGIPTA: KAIRO – „savršena praznina zamlje, neba i mora”. Grobnice faraona, Nil...
J. DERETIĆ:

Bio je opsednut svetom, naročito „velikim i umnim Zapadom”. Do prvog svetskog rata i između dva
rata vršio je razne funkcije u diplomatiji. Određuje ga mirno i postojano kretanje od nizina ka
visinama, od skromnih početaka do ranga „kneza pesnika”, a sve to bez prevelikih potresa, sumnji,
teškoća. Prva pesma izašla u somborskom listu „Golub”. Sporo i postupno se razvijao do majstora.
TRI FAZE:
1. VOJISLAVOVSKA, do dolaska u Ženevu, u kojoj se razvija u okvirima domaće pesničke
tradicije;
2. PARNASOSIMBOLISTIČKA, do Prvog svetskog rata, u kojoj radikalno raskida s prethodnom
fazom i stvara pod uticajem Francuza; ka otmenosti i savršenstvu forme;
3. POSTSIMBOLISTIČKA, od Prvog svetskog rata pa nadalje, kada dostiže misaonu i umetničku
zrelost.

 Prva zbirka: Pesme (1901), Mostar. Ona predstavlja Dučića na prelazu između prve i druge
faze. Preovlađuje rani Dučić, iz vremena pre odlaska u Ženevu, koji je još pod uticajem Vojislava i
Zmaja. Ovde je došla do izražaja još jedna stilska i tematska crta, zajednička romatizmu i vojislavizmu
– orijentalizam. Ljubavne čežnje rani Dučić izražava u istočnjačkom ambijentu, preko ženskih likova
muslimanskih pesnika. Ideal lepote je istočna Laura – Lejila. Ovde se nalaze i pesme novog Dučića koji
se rađao posle odlaska na Zapad – Jadranski soneti, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama
Zalazak sunca.
 Druga zbirka: Pesme (1908) karakteristična je za drugu, parnasosimbolističku fazu.sadrži ono
što je preživelo strogi izbor iz prve i pesme nastale u međuvremenu. Ovde se nalaze neki od njegovih
najglavnijih pesničkih ciklusa: Senke po vodi, Jadranski soneti, Dubrovačke poeme, Duša i noć i
Plave legende, koji će ostati neizmenjeni u konačnoj redakciji, uz ciklus Antički motivi, s
poslednjim odjecima vojislavizma koji će kasnije biti odbačen.

 „Sabrana dela” (1929) donose konačne redakcije svih pesama, kao antologijskog izbora, čime
se odrekao svega što nije obuhvatio izborom.

 Lirika (1943), USA je poslednje objavljeno delo, s napomenom da treba da budu uključene u
ciklus Večernje pesme, u I knjizi Sabranih dela.

 TEŽNJA KA SAVRŠENSTVU – pokretački princip. Stvaralačka samodisciplina, nadilaženje

dostignutog, misaono produbljivanje, neprestani RAD, tematizovanje naslova i udruživanje u cikluse
koji se slažu u veće celine knjige...

 POETIKA: velikih tema, kazati tri velike istine: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti. Ta programska
opredeljenost obeležila je čitavo njegovo delo. Zbog visokog zahteva javlja se i prenapregnutost
pesničkog jezika, koja se ispoljava kako u pretencioznom isticanju velikih, sudbinskih tema u naslove
pesama i ciklusa tako i u hipertrofiranoj simbolici, u nastojanju da u svakom, čak i najbeznačajnijem
detalju vidi nešto sudbinsko, izuzetno... Iz ovoga proizilaze i ostale slabosti: nekonkretnost, nedostatak
neposrednosti, česta pojava apstraktnih, sentencioznih uopštavanja u stihu, težnja ka uzvišenom stilu i
svečanoj, patetičnoj dikciji.

 LJUBAVNA LIRIKA: nikada o konkretnom doživljaju, o konkretnoj ženi, nego uvek o Ženi kao
takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iščezava lik idealne drage. Umesto nje – žena „boginja ohola i preka”,
koja u sebi nosi „više zakon sveta nego zakon srca”. Pobuđuje više refleksije o ljubavi, životu i smrti
nego osećanja. Ljubav – nestvarna, apstraktna, izmišljena, mondenska, pre literarno nego stvarno
osećanje – velika tema, ne lični doživljaj.

 Zalazak sunca: najosobenija pesma zasnovana na neobičnoj ideji: dok zalazi sunce pesnik misli o
nepoznatoj ženi na drugoj obali mora koja je i sama obuzeta ljubavnom čežnjom prema njemu u tom
trenutku, takođe nepoznatom. Tradicionalni motiv – ljubav pesnika prema nepoznatoj – preokrenuo se
u ljubav nepoznate prema pesniku. Važna je potreba da se žena uzdigne, da se njen lik obavije
velom tajanstvene tuge, da se prikaže u kraljevskom sjaju. Dva kontrastna pejzaža:

1. prisan, u unutrašnjosti, ali na domaku mora u kome pesnik gradi svoj san;
2. daleki, „preko triju mora”, s „vrhovima okeana” i znacima drevne kulture u kome nepoznata
tuguje za njim. Iz sjajne slike pejzaža rađa se slika pesnikove tužne i setne duše.

 Pesma sutona: izražava duševno stanje kada se ona čeka bez nade da će doći. Ipak, njen
nedolazak ne izaziva provalu osećanja, već emocije bivaju potisnute mislima o njenoj ne/pojavi. Pesnik
uranja u mirnu filozofski intoniranu kontemplaciju u čijem je središtu misao da je njome ipak ispunjeno
sve što ga okružava. Kontemplacija prevladava izvorni doživljaj i otkriva dublji smisao ljubavi,
„metafiziku osećanja”.

Kasnije je Dučić manje pisao ljubavne pesme, ali sve one se odlikuju zrelom, sublimnom lepotom i
subinom misli i osećanja (Pesma ljubavi, Pesma sutona, Pesma tišine, Pesma umiranja i sl.)

 RODOLJUBIVA LIRIKA: težnja ka velelepnom i izuzetnom. Ciklusi „Carski soneti” i „Moja

otadžbina” – slava, pobeda, zastave, carstvo – osnovni su pojmovi o kojima peva, svečanim i
uzvišenim tonom. Osećanje ponosa i veličine, trijumfalni marševi ratnika, sentenciozne misli o pobedi.
Himna pobednika, Hercegovina

 ISTORIJSKA LIRIKA: dve udaljene epohe naše prošlosti: Dušanovo carstvo i stari Dubrovnik.
Carski soneti pevaju o Dušanu koji je glavni nacionalni junak. Ovde otkriva veličinu i sjaj u punoj
snazi carstva. Sve je hiperbolisano. U Dubrovačkim pesmama (9 narativnih pesama od po 4
katrena) donose prizore, ličnisti i događaje starog Dubrovnika s izvanradnim osećajem za ambijent.
Izrazit smisao za objektivnu narativnu poeziju, a sa Jadranskim sonetima ovaj ciklus
predstavlja najveći domet druge, parnasovske faze. Tu je lirski sveden u objektivnosti i nije raspričan –
sentencioznost i zbijenost.

 PLAVE LEGENDE – pesme u prozi, kratke poetsko-simbolične pripovetke.

 PESME O PRIRODI – više nego ljubavni i rodoljubivi, Dučić je pesnik prirode. U tom smislu on se
kreće od deskriptivnog ka misaono-simboličkom načelu. Deskripcije ima najviše u ranim
pesmama, a najpotpuniji izraz dobila je u ciklusu Jadranski soneti. PEJZAŽ KAO STANJE DUŠE.

 Raspoloženja: spokoj, melanholičnost, usamljenost, mir, misli o večnosti i beskraju.

Depersonalizacija ide uporedo sa dekonkretizacijom slika iz prirode, sa sužavanjem njhovog
ubutrašnjeg prostora i pojačavanjem značenja, prerastanjem slika u simbole. Krajnji izraz tog
procesa su pesme-simboli, gde je opis povod za isticanje dubljih, nevidljivih značenja. Takve pesme
javljaju se vro rano, još u cilklusu „Senke na vodi”: U sumraku, Morske vrba, Zimski pastel,
Jablanovi (emocionalna napetost kroz vezu između jablanova u mirnoj noći nad mirnim vodama i
ustreptalosti pesnikove duše). U poslednjo fazi – redukcija i deskriptivnog i emocionalnog: važnost
misli i simbola, u ciklusima Jutarnje pesme, Večernje pesme i Sunčane pesme – važna je vrlo
svetlosna simbolika, kontrasti svetlosti i tame. Sve te pesme su pesnikov napor da misaono dođe
u kontakt sa onostranim, metafizičkim.

 MISAONE PESME: misaonost je najviše izražena u III periodu. Neke pesme su vrlo pretenciozna i
više izraz svetske mudrosti nego subjektivne misaone uznemirenosti, kakva je većina pesama u II fazi.
Kasnije se od pomodnog svetskog pesnika preobražava u pesnika filozofa. Smatrao je da je lirika
najveći stepen filozofije, i da je lirski pesnik filozof koji ide do krajnje granice transcedentnog i opšteg.
 Izražava: usamljenost, ljubav, težnju ka visinama, religioznu žudnju, pomirenost sa
smrću, u pesmama Nomadi, Srce, Zavet, Krila (izraz duhovnog stremljenja ka visinama, leta u
nebeska prstranstva, težnje da se sve posmatra kao delić univerzuma), Zaborav, Čovek govori
Bogu.

 STIL: jednostavan, jasan, precizan, eksplicitan. Omiljeni oblik – SONET, kao romanska tvorevina i
STIH: najčešće 11-erac i 12-erac francuske tradicije, u 7-ercu, 8-ercu, 9-ercu, 10–ercu narodne
pesme.

 PROZA: mnogo obimnija od poezije – GRANIČNE, NEFIKCIONALNE FORME: putopis, filozofske

maksime i eseji, književna kritika i esejistika, istorija, umetnička kritika, publicistika.

 GRADOVI I HIMERE: 10 putopisa koje je stvarao 40 godina. Prvo pismo (iz Ženeve – II iz CH)
objavljeno je 1900, a knjiga je u celini izašla 1940. To su savršeno pisani tekstovi, koji spadaju u
najviše artističke domete srpske proze. Ovde on ne priča samo o svojim putovanjima, ne pruža
putopise u uobičajenom smislu nego daje putopisne eseje prepletene književne i kulturne
istorije s poetskim slikama zemalja, gradova, naroda. Sve vreme trudi se da obuhvati davna
vremena. Najviše ga zaokuplja helenski svet kojem posvećuje 3 pisma: dva iz Grčke i jedno s Jonskog
mora (Delfi, Atina, Krf).

 Postupak: neposredan doživljaj prirode čoveka od erudicije koji tražeći tragove prošlosti teži da
uspostavi duhovni kontakt sa istorijom i kuturom tuđih naroda i zemlaja. Sadašnjost se izostavlja,
prećutkuje ili prezire, a pred istorijom se otkriva kao egzaltirani zaljubljenik. Ipak u razmišljanja nema
dubine ni originalnosti, ali pred prirodom Dučić je uvek pesnik: ponesen, rečit, zaokupljen velikim i
sudbinskim.