Rimski papa pokrenuo Prvi krstaški rat

na poziv pravoslavnog cara upomoć, a

mi danas prozivamo katolike zbog toga.
Gde je tu logika?
Iako postoji mnogo hrišćanskih i nehrišćanskih faktora koji su igrali
svoju ulogu u pokretanju Prvog i svih potonjih krstaških ratova,
postoji samo jedna stvar koja je bila okidač koji je sve pokrenuo

Među delom pravoslavnog sveštenstva i teologa, kao i laika, posebno među onima koji su

izrazito neprijateljski nastrojeni prema Rimokatoličkoj crkvi (da nas ne shvatite pogrešno, i
kod njih postoji srazmerno isti broj onih koji su izrazito neprijateljski nastrojeni prema
nama) postoji neobična potreba da se na najneverovatnije načine, često i dvolične, dokazuje da
smo mi u pravu a oni u krivu, da je naše „pravo hrišćanstvo“ bolje i verodostojnije od
njihovog „iskvarenog i jeretičkog“.
Argumenata ima pregršt. Od tvrdnje da pravoslavlje polaže u misticizam
dok rimokatoličanstvo ima izrazito pravnički karakter (gde se smeće s uma da je naš
osnovni argument protiv Rima upravo pravnički, naime, da ni na jednom vaseljenskom
saboru nigde nije eksplicitno napomenuto da je rimski patrijarh prvi u vlasti, te da
je Rim nekanonskim putem, dakle uslovno rečeno „nezakonitim“, bio izmenio Simvol vere u
drugoj polovini prvog milenijuma, što je sve istina; konačno, smeće se s uma da je
Romejsko carstvo kao tvorac i nosilac onoga što danas zovemo pravoslavljem, prednjačilo
na pravnom polju tokom čitavog srednjeg veka, što je priličan izvor ponosa kod današnjih
Grka) pa sve do kritike da su pokretali osvajačke pohode u ime Hrista.
Na stranu što je to tek jedna moguća interpretacija krstaških ratova (jednako je validno reći i
da su „oslobađali Svetu zemlju“), na stranu čak i to što smo i mi i Rusi i svi drugi pravoslavni
narodi vodili iste ili slične verske ili pseudoverske ratove protiv muslimana, koji su možda iz
našeg ugla bili oslobodilački ali koji su iz njihovog bili osvajački (koja je suštinska razlika
između Prvog krstaškog rata koji je imao za cilj da „oslobodi Svetu zemlju“ i našeg Prvog
balkanskog rata kojim smo oslobodili našu Svetu zemlju — Kosovo?), dakle, na stranu sve
to, takva kritika je pre svega licemerna.

Licemerna je zato, što je Prvi krstaški rat, koji je uzrokovao sve ostale, pokrenut na
poziv pape rimskog Urbana II zbog jedne stvari koja je s nama pravoslavcima u direktnoj
vezi.
Uprkos tome što je pojednostavljivanje reći, da je ovaj poglavar Latinske crkve pozvao na
ono što će postati Prvi krstaški rat samo zbog te jedne stvari, ili da je taj poziv zbog toga
prihvaćen od strane zapadnoevropske vlastele, ili da je ona bila najvažnija, jer, mnogo je tu
različitih faktora igralo svoju ulogu — dakle, uprkos svemu tome stoji, da je TO bio okidač, da
je TO ono što je ceo točak zbivanja pokrenulo.
 Ali, šta je bilo TO? TO je bilo poziv romejskoga cara Aleksija I Komnina upućen episkopu
Rima, pomenutom papi Urbanu II, preko izaslanika koje je poslao na Sabor u Pjačenci,
održanom o martu 1095. godine. Bio je to poziv upomoć.
Jer, situacija na istoku hrišćanstva bila je katastrofalna, posebno po Vizantiju. Ukratko, Turci
Seldžuci su Romejima oteli čitavu Anadoliju (ostao im je bio samo komadić severozapada),
dok su unutrašnje borbe među samim Seldžucima, pa i šire, među različitim muslimanskim
frakcijama, potpuno poremetile i onemogućile normalno funkcionisanje hodočasničkih
putovanja, što hrišćana sa Zapada što sa Istoka.

Znaci saradnje između Rima i Carigrada postojali su u godinama koje su prethodile jer

su Aleksije i Urban radili na pomirenju dve najvažnije patrijaršije u nadi da će okončati šizmu
do koje je došlo četiri decenije ranije. Pritom je Aleksije verovao da je vojna saradnja sa
Zapadom jedini put ka vraćanju izgubljenih teritorija, dok je kod Urbana možda tinjala i nada
da će pozitivni odgovor na molbu vizantijskog vladara jedinstvo Crkve obnoviti povoljno po
papsko prvenstvo, dakle, da će, ako bude pomogao Grcima u trenutku kada im je pomoć
bila najpotrebnija, istočne patrijaršije priznati njegovu prevlast. Doduše, ovo drugo je čista
spekulacija, ali savršeno realna.
U svakom slučaju je rasprava o tim motivima nemoguća, jer niko ne zna šta je drugom
čoveku u srcu, ali činjenica je, da je papa Urban II za drugu polovinu novembra iste godine
zakazao Sabor u Klermonu na kojem se okupila ogromna većina svetovnih i crkvenih glava
Zapada, i na kojem je pozvao zapadne hrišćane da priteknu u pomoć svojoj braći na Istoku.
Šta je tačno rekao, ne zna se, jer postoji više različitih verzija tog govora i sve su zapisane
naknadno, nakon oslobađanja Jerusalima, ali se sve verzije slažu da je govorio o potrebi
eliminacije nasilja u evropskom društvu (borbe među feudalcima, posebno u Francuskoj,
bile su bespoštedne, zbog čega su pod pretnjom izopštenja iz Crkve uvedena vremenska
ograničenja u tom pogledu, te zaštita crkvene imovine, poljoprivrednih dobara i
nenaoružanih sveštenika), zatim o potrebi da se pomogne Grcima koji su tražili pomoć, o
zločinima nad hrišćanima na Istoku, i o novoj vrsti rata, oružanom hodočašću, te o oprostu
grehova za one koji na tom putu poginu.

Prema tome, papa rimski pozvao je hrišćane pod svojom jurisdikcijom, da krenu u krstaški
rat — na poziv pravoslavnog imperatora. Na sve to, krstaši su se zakleli romejskom caru
Aleksiju na vernost i na to da će mu vratiti sve teritorije koje budu oslobodili a koje su
nekada pripadale Vizantiji. S tim u skladu, u prvoj fazi Prvog krstaškog rata, Grci i Zapadnjaci
su zajedno delovali i zajedno oslobodili Nikeju koja se vratila u okvire Romejskoga carstva.
Do raspada ovog saveza je došlo zbog događaja u Antiohiji. Naime, krstaši su nakon opsade
zauzeli taj grad ali su se par dana kasnije našli i sami opsednuti ogromnom muslimanskom
vojskom; Stefan od Bloa, u tom trenutku iskrcan u Aleksandriji, uveren da je propast pohoda
izvesna, kukavički je dezertirao i o situaciji obavestio cara Aleksija koji, umesto da pošalje
krstašima vojsku upomoć, kako bi trebalo, ne čini ništa.
Najistaknutiji vođa krstaša, Boemund Tarentski, uz saglasje ostalih predvodnika, nakon
razbijanja muslimanske opsade (verski fanatizam je bio presudan među običnim vojnicima,
nakon što je pronađeno navodno Sveto koplje, iako su vođe bile skeptične) računao je tu
izdaju kao poništavanje svih zakletvi koje su Aleksiju date.
 Ovde treba imati u vidu jednu stvar: politika je uvek bila za lukave i nečasne prevarante i
spletkaroše, ali su čak i po tim standardima, Romeji u srednjem veku prednjačili na tom
polju. Njihova prepredenost bila je poslovična, kako među svetovnim tako i među crkvenim
velikodostojnicima, u šta su se ondašnji Srbi bezbroj puta uverili.
Ali nikada nisu ondašnji Srbi doveli u pitanje istinitost pravoslavlja zbog ponašanja Grka.
Zašto bi? To nema veze sa pravoslavljem već sa ljudskim prokletstvom. Što sve isto važi i
za rimokatoličanstvo. Zbog čega, ako carigradski patrijarh protiv nas spletkari ne kažemo da
je pravoslavlje zlo, a ako to isto radi rimski papa, kažemo za rimokatoličanstvo? I jedan i
drugi gone svoje interese. To što jednoj konfesiji pripadamo a drugoj ne, ne znači da princip
može biti drugačije primenjen: princip je princip, a ako se ne primenjuje valjano onda je
dvostruki aršin. A ko mrzi dvostruke aršine više od nas Srba, kada smo zbog njih toliko
propatili u modernoj istoriji?
Slične besmislene optužbe na račun Rimokatoličke crkve mogu se čuti i u slučaju Četvrtog
krstaškog rata čiji je prvobitni cilj bio Jerusalim, ali koji je dobio potpuno drugačiji tok nakon
što su Mlečani nahuškali krstaše da za njihov račun osvoje rimokatolički Zadar pa potom i
pravoslavni Carigrad.

To jesu izveli rimokatolici, ali ne za račun pape, budući da je ondašnji papa Inoćentije III
izričito zabranio i napad na Zadar i napad na Carigrad, ali doživeo da se krstaši o to ogluše
(pismo koje je poslao niko nije ni pročitao vojsci). Kada su osvojili Zadar, on ih je
ekskomunicirao, što su predvodnici krstaša takođe sakrili od vojske (kada je shvatio da su
nahuškaši, povukao je izopštenje svih ne-Mlečana); a tek nakon što su osvojili
Konstantinopolj prihvatio je to kao gotov čin.
Osvajanje Carigrada i varvarsko ponašanje u samom gradu od strane krstaša, opet nema
nikakve veze sa samim rimokatoličanstvom nego isključivo sa pomenutim ljudskim
prokletstvom. Prozivanje rimokatolika generalno, zbog tog čina, od strane pravoslavnog
sveta, nije na mestu i zato, što su Mlečani radili u dosluhu sa vizantijskim princom Aleksijem
Anđelom koji je sa njima napravio dil: oni zauzmu Carigrad, sruše Aleksija III a njega
zaprestole — on njima obezbedi 10 hiljada romejskih vojnika kao pomoć za krstašenje,
održava 500 vitezova u Svetoj zemlji, plati krstaški dug Mletačkoj republici od 200.000
srebrnih marki i stavi Istočnu crkvu pod papinu prevlast (sporazum je nastao bez ikakvog
uplita pape koji je, da ponovimo, zabranio napad na Konstantinopolj).

Krstaši su grad zauzeli 18. jula 1203. godine, pomenuti princ je postao car Aleksije IV Anđel,
ali malo šta je ispunio od onoga što je obećao. Pokušao je koliko je mogao, zaista je dao
sve od sebe da skupi sav novac, ali imperijalna kasa je bila prazna i nije potpuno uspeo u
nameri.

Carigrađani su se pritom uzbunili i počeli da ubijaju sve Zapadnjake na koje naiđu, dok su
krstaši bili nezadovoljni neispunjenim obavezama. Potom je Aleksije došao u sukob sa
njima, ali je pokušao da se izmiri nakon što je narod u Aja Sofiji izabrao suparničkog
vladara. Kobno po Aleksija bilo je to, što je za tu mirotvoračku misiju izabrao čoveka snažnih
anti-zapadnih stavova, čoveka koji ga je utamničio i udavio 8. februara 1204. godine pa bio
izabran za cara Aleksija V Duku Murzufla. Dana 12. aprila krstaši su napali Konstantinopolj i
osvojili ga.
 Čovek koji je direktno odgovoran za celo to zamešateljstvo bio je Enriko Dandolo, mletački
dužd. Petnaest godina kasnije srpski kralj Stefan Prvovenčani uzeo je njegovu unuku Anu
Dandolo za ženu, a sa njom je stigla i kraljevska kruna od pape iz Rima. Dakle, po kom
osnovu mi sad prozivamo krstaše što su zauzeli Carigrad, kad smo se orodili sa najvećim
krivcem za taj čin? Pritom, opet kažemo, ništa od svega toga nema nikakve veze sa
rimokatoličanstvom, pa čak nema veze ni sa izvornim krstašenjem, kao što ni sa
pravoslavljem nema nikakve veze kada neko naš izvrši pokolj nepravoslavnog življa. To su,
prosto, politika i ljudsko prokletstvo.
Kao što je politika i događaj iz prethodnog, Trećeg krstaškog rata, kada je veliki župan Stefan
Nemanja nudio na sastanku u Nišu svetom rimskom caru Fridrihu Barbarosi 20.000 srpskih
vojnika za napad na Carigrad. Čak se iz izvora može zaključiti da smo mi zajedno sa
Bugarima huškali Nemce da napadnu prestonicu pravoslavnog sveta, što oni tada nisu
uradili, samo da bi osam vekova kasnije te iste Zapadnjake pljuvali što su to izveli u
narednoj generaciji. Nema smisla.