УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Основи православне педагогије

Тема: Просветитељ Сретен Динић

Ментор: Студент:

Ред.проф. Драгомир Сандо Андрија Јелић

17/198
Мај 2018.
 САДРЖАЈ

Увод............................................................................................................................................. 3
1. Школски дани......................................................................................................................4
2. Службовање у Кладушници и родном Великом Шиљеговцу..........................................4
3. У данима преко и иза Албаније...........................................................................................6
4. Дани службе у Лесковцу......................................................................................................6
Закључак......................................................................................................................................9
Библиографија...........................................................................................................................10
 УВОД

Још од славних оснивача и уредитеља Царског Града Крушевца, били су многи

изданци овога краја који су служили и били, а и остали на корист своме народу, који су се
трудили тако да свагда буду на корист и Цркви и Отаџбини, један од блиставих примера и
прегалаца јесте Сретен Динић.

О Динићу ̶ просветитељу, књижевнику, васпитачу омладине и одраслих, писао је

Драгољуб Трајковић1: „Динић је био искрен пријатељ свога народа, нарочито простог.
Отворено је износио његове мане и недостатке и предлагао шта треба учинити за њихово
отклањање... Динић је писао о предметима у вези са народним просвећивањем или
васпитањем омладине; у својим списима се борио против празноверица, алкохолизма или
лажне образованости...“

Писао је много, ревновао је за народ, за просвећење и културу истог. Нека дела

која су остала као сведоци овог прегаоца просветитељства јесу: О народним учитељима у
Србији, Препорођај, Учитељ као културни радник,Чаршија и култура, Како да сами себе
васпитамо и култивишемо, Погибија Аврама О. Јовановића – пароха великошиљеговачког,
Исус Христос као народни просветитељ...

1
Трајковић, Драгољуб. Народни просветитељ и писац Сретен Динић и његово време (1875 – 1949),
Лесковац, Библиотека Народног музеја у Лесковцу, 1973. Стр. 7.

2
 1. ШКОЛСКИ ДАНИ

У долини Рибарске реке, недалеко од Крушевца у Великом Шиљеговцу рођен је

Сретен Динић, дана 3. новембра 1875. године.

Основну школу је похађао у своме селу од 1883. до 1887. године, док нижу
гимназију је завршио 1891. године у Крушевцу. Након тога уписује Учитељску школу у
Нишу, где је због немилог догађаја, 22. фебруара 1895. године, на сам дан Прогласа
краљевине, када је био чредни у цркви, дотрча један друг рекавши му да су професора
Богољуба Тирића избацили кроз прозор, то је резултирало затварањем школе и
искључивањем свих ђака, њих 180 на броју.2

Захваљујући финансијскоj помоћи из родног краја одлази преко Дунава, али због
изречене забране од српске владе није могао уписати Учитељску школу у Сомбору. По
повратку у земљу одлази у манастир Светог Романа у Ђунису, где на препоруку нишког
владике Инокентија уз речи: „иди тамо спремај се за матуру. Помиловање ће само по себи
доћи.“3

Време проборављено у манастиру, одвело је младог Динића у богословију, но

после проведених тамо мало више од годину дана, министар просвете, додељује
помиловање целој генерацији нишке Учитељске школе. Тако да Сретен Динић, који је
Учитељску школу уписао у Нишу 1891. године, полаже завршни испит 1897. у Алексинцу
и бива постављен за привременог учитеља у Бивољу код Крушевца. 4 Млади учитељ ће
потом службовати по целој Србији ( Кладушници, Великом Шиљеговцу и Лесковцу) увек
марљиво посвећујући се народу, како младима у школи, тако и одраслима на селу.

2
В: Моје бројанице, Народни просветитељ (1930-1933), Уредник Динић, Сретен. Лесковац.
3
Исто.
4
В: Извештај Учитељске школе у Алексинцу за школску 1896/97. годину. Приредио П. Деспотовић.
Београд. 1897.

3
 2. СЛУЖБОВАЊЕ И РАД У КЛАДУШНИЦИ И
РОДНОМ ВЕЛИКОМ ШИЉЕГОВЦУ

„Динић никад није постао социјалиста, иако је за време школовања у Нишу

припадао колективу који је снажно био захваћен социјалистичким идејама. Али бављење у
таквој средини и наставници какве је имао у учитељској школи довољно су учинили да
Динић још тада схвати своју улогу као народни учитељ, не само у школи, међу децом,
него и ван ње, међу људима на селу. “5

У жељи да и своје село учини савременијим, Динић подноси молбу Министарству

да га из Кладушнице преместе, што ће и бити учињено 1900. године. На основу молбе
добија учитељско место у родном Великом Шиљеговцу, али у покушају да организује
задруге и село, приметио је да народ није вољан да ради, већ само да „се заноси фразама,
спекулацијама и демагоштвом“6 Упорним, пак залагањем Динић је успео да за десет
година великошиљаговачког задругарства овом селу донесе разбуђеност, па чак и
измењену физиономију села. Како бележи у своме роману Препорођај:7 „Школа је
помогла селу да оснује задругу, а задруга је помогла школи у просвећивању народа.
Једном речи, задруга је решила плужно питање села, кредитно, подигла просветни и
морални ниво села, развила млечну индустрију и упутила задругаре на заједничку набавку
и употребу справа“.

Динић ће почетком 20в. писати и говорити о потреби да се учитељима ода

признање за њихов културни рад ван онога што представља њихове службене дужности,
но речи фанатичних партизана су нанеле увреду уместо пахвале и то речима: „да је војска
и робија више допринела писмености но учитељи“. 8 Због ове изјаве Динић даље бележи:
„ако ико има најјачег разлога да више не ради ништа што не мора, то имају српски
учитељи; а ако је игде потребно да учитељи раде ван школе за народ, то је у Србији
најпотребније“.

5
Трајковић, Драгољуб. Исто. Стр. 21.
6
Исто, стр. 27.
7
Динић, Сретен, Препорођај. Београд, 1909.
8
В. Динић, Сретен, Учитељ као културни радник. Београд, 1910.

4
 Трајковић пре него што ће почети да говори о Динићевим данима и раду у
Лесковцу, где је прешао да службује, напомиње да је неопходно се бавити и Динићевим
радом док је боравио у Кладушници и Великом Шиљеговцу, јер у супротном не бисмо
могли да познамо таквога писца и моралисту из његовог рада на Лесковачком гласнику,
Народном просветитељу и другим пословима.9

3. У ДАНИМА ПРЕКО И ИЗА АЛБАНИЈЕ

Запажени учитељ Динић 1913. године добија намештење за школског надзорника

срезова: лесковачког и власотиначког. Након само годину дана боравка у граду трећем по
броју становника у тадашњој Србији – Лесковцу, Динић је забележивши пут и одисеју „ о
повлачењу српске војске и знатног броја цивилног становништва од Краљева, Митровице
и Пећи преко Чакора, Жљеба и Рожаја, Берана и Андријевице, Подгорице, Скадра, Љеша и
Санђовани све до Драча и Валоне, а одатле на Крф“, учествовао у оснивању државне
штампарије и Српских новина.

Са Крфа, а због болести (маларије) Динић 1917. одлази за Лион -- Француску, где
стиче себи јака пријатељства и успешно успева да организује народни универзитет у
Франшевилу. Непрестано пише и публикује, а о страхотама учињеним над српским
народом од бугара и аустроугара издаје под именом свог пријатеља професора Луја Руа.

4. ДАНИ СЛУЖБЕ У ЛЕСКОВЦУ

По окончању рата враћа се у дужност школског надзорника за лесковачку и

власотиначку област и том приликом сачињава један распис „о томе како да се снађу
(учитељи) у празним и опустошеним школама, ради обављања школског рада“. 10 Овај
распис који наилази на сваку похвалу, током „1921. г. начелник одељења за основну
наставу држао је на столу...и показивао га као пример једног зналачког, савесног и
организаторског надзорничког рада“.11 Ипак, због раслабљености организма од тропске
маларије, Динић није могао да издржи као надзорник школски, те прима разред и
управитељску дужност у Лесковцу, марљиво радећи, поучавајући и пишући књиге са

9
Трајковић, Драгољуб. Исто. Стр. 48.
10
Исто, Стр. 53
11
Исто, Стр. 53

5
пригодним причама, саставима, песмама. Теме ових дела су разне: од глорификовања
Прогласа Краљевине СХС, преко опште родољубивих, односно завичајољубивих песама,
до историографија, нпр. о страдању 3000 хиљаде Срба у Сурдулици 1915. године.

Његова поезија је привукла велику пажњу, те су многе песме и стављане у ноте и

врло често певане, међу којима је и песма Косово, која има шест строфа, од којих овде
издвајамо пету, која гласи:
Па ко је тај, сада, који од нас тражи
То крваво поље к'о отмицу сваку,

Који је тај кога нагон дивљи дражи

Да скрнави ову освештану раку?

Могу ли Ситница и Лаб исполински

Бити чији други до само србински?

Ова песма је први пут објављена у листу „Српско косово“ 1921. године. 12

У наредној години објављује књигу Школска хигијена, и то након што је добио

прву награду Америчке мисије за њу. Потом објављује своје највеће дело ̶ Школа живота,
у којој маестрално приказује низ поука у оквиру дијалога између младића који је,
презасићен градским животом, пошао да изврши самоубиство, и једног старца који
младића враћа к животу. 13

У наредним годинама рада у Лесковцу, Динић ће писати и издавати много, овде

ћемо поменути само још да је он био и верујући човек и да је на веру претежно гледао као
на средство за оплемењивање душе, те ју је као такву користио за оплемењивање и
просвећивање народа. То је највише представио у књизи Исус Христос као народни
просветитељ, чија је централна миасао: „шта би ствар васпитања добила кад би Христова
педагогија ушла у већу употребу него што се то данас чини“. 14

12
В. Трајковић, Драгољуб. Исто, Стр. 57.
13
В. Динић, Сретен. Школа живота . Васпитни савети једном младом човеку. Књига за народно
просвећивање и васпитање. Лесковац, 1923.
14
В. Трајковић, Драгољуб. Исто, Стр. 81.

6
 О пожртвованости Динићевој у раду на просвећењу народа и тиме величини
доприноса српској Цркви сведоче и писма епископа: Доситеја нишког и Николаја
охридског, као и Патријарха српског Варнаве.

Патријарх српски Варнава у писму од 26. децембра 1935. године пише: „Господине
Динићу, због својих путовања често смо се бавили ван Сремских Карлоаваца, па смо
доцкан сазнали за Вашу прославу четрдесетогодишњице културног, просветног,
књижевног и новинарског рада, коју сте прославили у Лесковцу 24. Новембра 1935.
године, због чега Вам исту нисмо на време честитали, али то сада чинимо са истом
срдачношћу, молећи се Свевишњем Творцу да Вам подари здравље и снагу како би још
дуго корисно послужили нашем народу и његовом просвећивању, на коме сте послу, кроз
дуги низ година, делали као ретко ко до сада.

У име наше Свете Православне Цркве, коју сте такође много задужили, Ми Вам
топло захваљујемо и поздрављамо Вас уз Наш Патријаршијски благослов“.15

15
Илић, Драгић. Заборављено путовање кир Сретена Динића. Велики Шиљеговац, 2008. Стр. 41.

7
 ЗАКЉУЧАК

Сретен Динић је своју родољубивост показао кроз учитељски рад, тј. педагошку
службу, марљиво трудећи се да начини углађено, васпитано, па могло би се рећи и
аристократско друштво.

У предговору Десет година рада Великошиљаговачке земљорадничке задруге,

Михаило Аврамовић је за Динића написао: „да своје снаге никад не жали, не чува је за
себе, већ је харчи за добро других...све штозна, тежи да знају и други...не потцењује друге,
штавише, има похвалну реч за свакога који је ма шта корисно урадио, признаје веће над
собом и уважава их и иде у томе толико далеко да себе умало не потцењује. Он цени сваку
установу и сваку уе да употреби, да би постигао главни смер. Задруге су му се учиниле
најприкладније , најсавременије и најутицајније и он их је заволео“. 16

У том раду и животном прегалништву упокојио се у Господу овај трудбеник Божји

почетком августа 1949. године.

16
В. Трајковић, Драгољуб. Исто, Стр. 30.

8
 БИБЛИОГРАФИЈА

1. Динић, Сретен, Препорођај. Београд, 1909.

2. Динић, Сретен, Учитељ као културни радник. Београд, 1910.
3. Динић, Сретен, Школа живота . Васпитни савети једном младом човеку. Књига за
народно просвећивање и васпитање. Лесковац, 1923.
4. Извештај Учитељске школе у Алексинцу за школску 1896/97. годину. Приредио П.
Деспотовић. Београд. 1897.
5. Илић, Драгић. Заборављено путовање кир Сретена Динића. Велики Шиљеговац,
2008. Стр. 41.
6. Моје бројанице, Народни просветитељ (1930-1933), Уредник Динић, Сретен.
Лесковац.
7. Трајковић, Драгољуб. Народни просветитељ и писац Сретен Динић и његово време
(1875 – 1949), Лесковац, Библиотека Народног музеја у Лесковцу, 1973. Стр. 7.