ZDRAVSTVENA PSIHOLOGIJA

skripta za učenike medicinske škole

0
Zdravstvena psihologija
Zdravstvena psihologija je područje psihologije koja se bavi proučavanjem uticaja
psihičkih stanja i psihičkih procesa na nastanak i tok telesnih bolesti, kao i uticajem telesnih
stanja i telesnih bolesti na psihički ţivot pojedinca. U osnovi, bavi se proučavanjem
meĎuodnosa psihičko – telesno i telesno – psihičko i delovanjem ovih odnosa na zdravlje
pojedinca. Iako su se u okviru psiholoških teorija i psihološke prakse i ranije proučavali
odnosi psihičko – telesno, najčešće u istraţivanjima uticaja psihičkog stresa na telesno
zdravlje, i premda je primena psiholoških postupaka i tehnika u očuvanju zdravlja, prevenciji,
lečenju i rehabilitaciji kod telesnih bolesti korištena i ranije, tek početkom 80–tih godina
dvadesetog veka počinje se oblikovati celoviti teorijski i primenjeni pristup psihologije sve
sloţenijim odnosima zdravlja i bolesti, najviše na području nezaraznih hroničnih bolesti.
Najčešće citirana definicija zdravstvene psihologije je definicija Josepha D.
Matarazza, osnivača Sekcije za zdravstvenu psihologiju Američkog psihološkog društva,
prema kojoj je zdravstvena psihologija; »... skup specifičnih, obrazovnih, naučnih i stručnih
doprinosa psihologije kao zasebne discipline, unapreĎenju i odrţavanju zdravlja, sprečavanju
i lečenju bolesti, kao i uočavanju etioloških i dijagnostičkih odnosa zdravlja, bolesti i pratećih
smetnji.« (Matarazzo,1980.).
Prvi priručnik pod nazivom „ Zdravstvena psihologija“ , objavili su 1979. godine George C.
Stone i saradnici u SAD (Stone i saradnici, 1979). U njemu se široko opisuju područja nove
grane psihologije i njena moguća uloga u očuvanju zdravlja, prevenciji i lečenju bolesti.
Neki od konkretnih sadrţaja, koji mogu ocrtati čime se ovo novo područje zdravstvene
psihologije bavi su sledeći:
psihološki činioci zdravstvenih rizika,
načini prevencije rizičnih činilaca,
načini formiranja pozitivnih oblika zdravstvenog ponašanja
psihološki vidovi pojedinih simptoma, dijagnoza i medicinskog postupka,
uticaj psihološkog stresa na nastanak i tok bolesti, psihosocijalni vidovi pojedinih bolesti,
problemi pridržavanja zdravstvenih saveta i uputstava,
važnost i problemi komunikacije između zdravstvenih radnika i bolesnika,
psihološke intervencije kod kritičnih zdravstvenih stanja,
strategije suočavanja s bolešću i smrti
psihološki mehanizmi bola i dr.

1
Postepeno se razvijaju i posebne grane zdravstvene psihologije više vezane uz
psihosocijalnu problematiku bolesnika u pojedinim medicinskim oblastima. Tako se uz
pedijatriju razvija pedijatrijska psihologija, uz kardiologiju i kardiohirurgiju bihevioralna
kardiologija, uz onkologiju psihoonkologija, uz neurologiju, neuropsihologija, uz fizikalnu
medicinu psihologija rehabilitacije, uz dermatologiju psihodermatologija, uz anesteziologiju
psihologija bola, uz imunologiju, psihoneuroimunologija i druge.

Psihički problemi dece u bolnici

Svako odvajanje deteta od roditelja za njega je zastrašujuće, zabrinjavajuće i tuţno.

Odlazak deteta u bolnicu još više naglašava ovu neugodnu situaciju budući da se uz probleme
koji se javljaju kod svakog odvajanja malog deteta od roditelja, javljaju još i dodatni problemi
zbog simptoma bolesti, neugodnih dijagnostičkih i terapijskih postupaka i neugodnosti
bolničke okoline. Najosjetljivija su deca na odvajanje od majke u uzrastu od šest meseci do
četiri godine. Zbog toga decu u tom uzrastu nije preporučljivo upućivati u bolnicu ako to nije
neophodno. Osim uzrasta deteta, postoje i drugi činioci koji utiču na psihičke teškoće deteta u
bolnici. Muška deca su uopšteno osetljivija od ţenske dece, pa će u proseku s njima biti više
teškoća. Prethodni emotivni odnosi s majkom takoĎe imaju vaţnu ulogu, tako da će
hospitalizacija i njene posledice biti lakše i kratkotrajnije ako je emotivna povezanost s
majkom bila jača. Duţina boravka u bolnici takoĎe je značajan činilac. Posledice
hospitalizacije znatno su teţe ako je dete duţe vrieme odvojeno od majke. Vrlo je teško u
svakom pojedinom slučaju predvideti kako će deca reagovati na hospitalizaciju, hoće li imati
nekih problema, koliko će oni biti intenzivni, dugotrajni i sl. Tokom boravka dece u bolnici
pojavljuju se neka tipična razdoblja kada deca iskazuju svoje psihološke teškoće i reakcije na
boravak u bolnici. Posmatranje dece tokom boravka u bolnici, pokazuje da većina njih prolazi
kroz tri perioda adaptacije na bolničku sredinu i to: period protesta, period očaja i period
prividne adaptacije.

U periodu protesta, koje obično traje prvih

nekoliko dana po dolasku u bolnicu, dete često
svojim reakcijama izraţava potpuno odbijanje nove
sredine, plače, vrišti, baca se po krevetu, posmatra
sve oko sebe ne bi li ugledalo majku. Ovaj period
obeleţava preterana opšta aktivnost deteta.

2
U periodu očaja dete se motorički smiruje, ne pokazuje aktivno odbijanje svoje okoline, i
često je apatično. To je period za koje zdravstveni radnisi smatraju da je početak
prilagoĎavanja na novu sredinu i da tokom tog perioda nije dobro da roditelji dolaze da
posete dete jer se ono nakon odlaska roditelja opet ponaša kao u periodu protesta. MeĎutim,
ovo je mišljenje potpuno pogrešno jer svaka poseta roditelja uverava dete da roditelji nisu na
njega zaboravili i da se za njega brinu. Deca koja ostaju kraće vrijeme u bolnici uglavnom se
nalaze u periodu očajanja, dok duţi boravak u bolnici s vremenom dovodi do perioda prividne
adaptacije deteta.

U periodu prividne adaptacije dete više nije zatvoreno u sebe, pokazuje više zanimanja za
okolinu i naizgled čini se da se potpuno prilagodilo bolničkoj sredini. Do ovog perioda dolazi
zbog toga što dete više ne moţe podneti nagomilane negativne emocije izazvane odvajanjem
od majke, nego pokušava naći zadovoljstvo u drugim sadrţajima. Više ne plače kada majka
odlazi, ali čini se da nije previše ni zainteresovano za njen dolazak. Po spoljašnjem ponašanju
deteta u ovom periodu mogli bismo zaključiti da je s njegovim psihičkim ţivotom sve u redu.
MeĎutim, nakon povratka kući javljaju se negativne posledice privremenog odvajanja deteta
od majke zbog hospitalizacije.

Specifične psihološke teškoće koje se javljaju tijekom smještaja djece u bolnicu često se
nazivaju zajedničkim imenom hospitalizam. Hospitalizam je opšti pojam za sve psihološke i
telesne poremećaje uzrokovane dugotrajnim boravkom u bolnici ili drugoj ustanovi. U
psihološkom smislu hospitalizam je sindrom negativnih psiholoških posledica koji se javljaju
posebno kod male dece koja borave u instituciji duţe vrijeme ili odrastaju u specijalnim
domovima za decu. Kao osnovne simptome hospitalizma navodi sledeće:

sklonost plaču,

apatičnost i potištenosti,

motoričku smirenost ili hiperaktivnost (sisanje palca, grickanje noktiju i sl.)

zaostajanje u telesnom razvoju,

zaostajanje u psihičkom razvoju (razvoju govora i mišljenja),

loše zdravstveno stanje (sklonost infekcijama, poremećajima u ishrani i sl.).

3
Smatra se da se nepovratne promene javljaju ako je dete odvojeno od majke više od 5 meseci.
Stalna pozitivna emotivna povezanost s majkom kroz koju i dete i majka osećaju zadovoljstvo
i uţitak nuţna je za zdrav psihički razvoj deteta. Ako je ova veza čak i privremeno prekinuta,
to moţe izazvati poremećaje u psihičkom, pa čak i u telesnom razvoju djeteta. Simptome koji
se mogu javiti kao posledica odvajanja deteta od majke, moţemo razvrstati u nekoliko
različitih grupa i to:

loše navike u ishrani, ličnoj higijeni, spavanju i socijalnom ponašanju;

poremećaji ponašanja, kao što su prkos, pobuna, napadi besa, laganje, nedruštvenost,
okrutnost, destruktivnost i slično;

neurotske poteškoće, kao što su jaka ljubomora, poremećaji sna, noćni strah, hodanje u
snu, mokrenje u snu, gubitak sna, ravnodušnost;

psihosomatski poremećaji, kao što su povraćanje, vrtoglavica, astma, koţne bolesti,

osećaj umora i iscrpljenosti, opšta tromost;

poremećaji govora, kao što su tepanje i mucanje.

Komunikacija s decom u bolnici

Dobra prilagoĎavanje deteta na bolničku sredinu i teţina negativnih posledica zbog

boravka u bolnici u mnogome će zavisiti od uspešnosti kojom zdravstveni radnici
komuniciraju s decom u bolnici. Kod komunikacije s odraslima, od adolescencije pa do
staračkog doba, uobičajeni oblik usmene komunikacije biće uglavnom dovoljan za uzajamno
razumevanje odraslih bolesnika i zdravstvenih radnika.

MeĎutim, kod dece, zbog velikih razlika u sposobnostima dece zavisno od uzrasta, biće
potrebno koristiti različite načine komuniciranja. S decom svih uzrasta moguće je adekvatno
komunicirati poznavajući neke uobičajene psihičke reakcije i sposobnosti deteta. Bird (1973)
daje neke praktične savete o tome kako komunicirati s decom različitih uzrasta. S decom, koja
još ne znaju da govore nije moguće uspostaviti usmenu komunikaciju, ali pojam komunikacije
ne odnosi se samo na razgovor nego i na sve druge oblike stvaranja kontakata izmeĎu
pojedinaca. Kod dece koja ne znaju da govore, potrebno je znati da se boje svega novog i
nepoznatog, na što obično reaguju plačem. Svaka strana osoba, iznenadni pokret, ili zvuk, za
dete tog uzrasta su zastrašujući. Detetu je zdravstveno osoblje strano, pa ga se ono i zbog toga

4
boji, čak i kada nema nekih prethodnih neugodnih iskustava sa zdravstvenim osobljem.
Naginjanje nad dete koje plače, različite grimase, nastojanje da ga zabavimo zvečkom ili
slično, obično dovodi do još veće zaplašenosti deteta, osim kada ga na taj način pokušava
umiriti njegova majka. Uzimanje deteta na ruke moţe dovesti do još većeg uznemiravanja
deteta, pogotovo ako ne nosimo dete onako kako ga nosi njegova majka. Premda u tom
uzrastu dete ne razumije značenje ljudskog govora, umirujući ton ljudskog glasa moţe

pozitivno delovati na smirivanje deteta. Starija deca, u dobu od tri godine nadalje, iako mogu
dobro razumeti što im govorimo, malo učestvuju u komunikaciji sa zdravstvenim osobljem.
Dete uglavnom govori s roditeljima i poznatim osobama kod kuće, dok u nepoznatoj okolini
ćuti i ne ţeli ništa da kaţe. Ako ga i uspemo nagovoriti da nešto kaţe, ne moţemo biti sigurni
da značenje reči koje deca upotrebljavaju imaju ono značenje koje im mi pridajemo. U tom
uzrastu deca razumeju samo konkretna objašnjenja, a svaki pokušaj figurativnog
objašnjavanja dovodi do neshvatanja onoga što odrasli govore. MeĎutim, bez obzira na to što
nam dete najčešće ne ţeli odgovoriti na pitanje, treba s njim voditi makar i jednostranu
komunikaciju, objasniti mu na jednostavan način što će se sve u bolnici s njim dogaĎati,
pripremiti ga na eventualnu pojavu bola kod neke pretrage, injekcije i slično, jednostavno mu
objasniti zašto sluţe pojedini instrumenti, aparati i sve ono u njegovoj okolini što bi ga moglo
zaplašiti. U tom uzrastu je poznata pojava animizma kod dece, to jest shvatanja da neţivi
predmeti mogu imati svojstva ţivih bića, pa se dete moţe bojati različitih instrumenata,
aparata koji ga okruţuju, misleći da ovi mogu na njega skočiti, ugristi ga, udariti i slično.

U dobu od treće do pete godine deca mogu biti vrlo ćutljiva, ponekad izraţavaju jake
negativne emocije kao što su bes, strah, ljubomora, tuga i slično, I ne pokazuju sklonost da
suraĎuju s odraslima, što još više oteţava lečenje takvog deteta u bolnici. Doba izmeĎu pet i

5
sedam godina karakteristična je po izrazitoj usmerenosti deteta prema vlastitom telu. I u
ranijem dobu postoji zabrinutost deteta zbog povreda tela, meĎutim, dete pomalo postaje
svesno vlastite fizičke snage, telesnih sposobnosti i boji se svake eventualne telesne
ugroţenosti. Srećna je okolnost da dete u tom dobu ţeli biti hrabro i ne ţeli pokazati da ga je
strah, pa je u slučaju potrebe za, npr., operativnim zahvatom, dobro koristiti ovu ţelju deteta
da bude snaţno i odraslo i potkrepljivati ovu motivaciju, pokazujući svojim ponašanjem da ga
stvarno smatramo takvim. Anestezija pre operacije je posebni izvor straha za dete, jer kada
mu kaţemo da ćemo ga uspavati ono se moţe bojati da se više neće probuditi, da će u snu reći
ili učiniti nešto loše čime će se osramotiti, pa su pre anestezije potrebna razuveravanja deteta,
kako bi se ono oslobodilo ovih strahova. Za komunikaciju s decom u bolnici odgovorne su pre
svega medicinske sestre, meĎutim, kao i u mnogim drugim aspektima bolničkih aktivnosti i
ova se mora odvijati u skladu s načelima timskog rada, dakle, uz saradnju ostalog
zdravstvenog osoblja.

Zbog vaţnosti problema hospitalizacije deteta danas se sve više, osim zdravstvenih radnika i
roditelja, spominju i drugi profili stručnjaka čija je aktivnost bitna radi očuvanja psihičkog
zdravlja deteta u bolnici. Pri tome se najčešće misli na odgajatelje, pedagoge i psihologe. Na
nekim našim pedijatrijskim odeljenjima već niz godina rade ovi profili stručnjaka nastojeći
zajedno sa zdravstvenim osobljem, humanizovati tretman barem dece. Na ţalost, takve
saradnje su još uvek vise izuzetak nego pravilo. Uloga pedagoga i odgajatelja usmerena je na
organizaciju nastavnih i zabavnih aktivnosti na odelu. S predškolskom decom se organizuju
zabavni programi, igre i predškolske obrazovne aktivnosti, dok se sa školskom decom
proraĎuje redovno školsko gradivo kako ne bi zaostala u školi zbog boravka u bolnici.

Psihički problemi odraslih u bolnici

Iako kod odraslih bolesnika hospitalizacija ne izaziva tako ozbiljne posledice kao kod dece,
negativna emotivna stanja izazvana boravkom u bolnici mogu pogoršati i tek i ishod
organskih bolesti i umanjiti djelotvornost lečenja. Delovanje negativnih emotivnih stanja na
tek i ishod bolesti, duţinu boravka u bolnici i djelotvornost lečenja glavni su razlozi zbog
kojih treba posvetiti dovoljno vremena i pozornosti bolesnikovim psihičkim tegobama tekom
hospitalizacije. Svaka bolest stvara kod ljudi povećanu egocentričnost, suţavanje zanimanja,
ovisnost, potištenost i zabrinutost Gotovo svi hospitalizirani bolesnici u odreĎenom su stupnju
zabrinuti, čak i kada se radi o dijagnozama koje objektivno ne bi trebale izazivati zabrinutost,
kada, na primer, postoji velika verovatnost pozitivnog ishoda bolesti. Razlozi zabrinutosti

6
bolesnika nakon prijema u bolnicu različiti su. Osećaji bespomoćnosti i izgubljenosti u novoj,
često zastrašujućoj bolničkoj sredini, briga za obitelj od koje je odvojen, strah da se boravak u
bolnici ne odrazi negativno na poslovni status i novčane prilike porodice, strah od moguće
trajne nesposobnosti i nemogućnosti da se sam za sebe brine, strahovi od boli tekom
dijagnostičkih i terapijskih zahvata, strah od operacije itd., neki su posebnih razloga stanja
zabrinutosti i nespokojstva. Koja će od ovih zabrinutosti prevladati kod pojedinog bolesnika
zavisi o nizu čimbenika, kao što su pol, subjektivna percepcija teţine simptoma i osobine
ličnosti bolesnika.

Ispitivanja pokazuju da su neke skupine bolesnika više sklone povećanoj zabrinutosti tokom
boravka u bolnici:

ţene u dobu do 40 godina,

bolesnici primljeni zbog pretraga,

bolesnici sa zloćudnim tumorima, AIDS-om i nepoznatim bolestima,

bolesnici koji su uopšteno više skloni

zabrinutosti i potištenosti i u drugim stresnim
situacijama.

Kod ţena, na primer, koje imaju malu decu često je

izraţena zabrinutost zbog odvojenosti od dece i
briga kako će deca podneti odvojenost od majke za
vreme njenog boravka u bolnici. Česta je i
zabrinutost zbog supruga i njegova snalaţenja u
novonastaloj situaciji na koju nije naviknut i u kojoj
mora obavljati poslove koje je pre obavljala ţena.

Kod muškaraca, od kojih vrlo često zavisi egzistencija obitelji, javljaju se jaki strahovi vezani
uz mogućnost dugotrajne nesposobnosti obavljanja posla, gubitka poslovnog statusa i
smanjivanja novčanih sredstava o kojima porodica zavisi. Svi ovi strahovi nisu direktno
povezani s bolešću i dijagnozom, ali često dovode do toga kako su i bolesnici s objektivno
lakšim dijagnozama, vrlo zabrinuti za vreme hospitalizacije. Ispitujući kako doba muških
bolesnika utiče na njihovo prilagoĎavanje u bolnici neki istraţivači su utvrdili kako su mlaĎi

7
bolesnici više zabrinuti i potišteni. Oni su ujedno skloniji kritikama zdravstvenih delatnika i
bolničkog lečenja i teţe se prilagoĎavaju na boravak u bolnici nego stariji.

Osnovni razlozi zabrinutosti bolesnika u bolnici su:

esne efikasnosti lečenja,

zabrinutost zbog anestezije i mogućih posledica,

zabrinutost zbog dece i porodice.

Osim straha od dijagnostičkih i terapijskih zahvata, straha od operativnih zahvata, straha od

bola, straha od trajne nesposobnosti, na opštu zabrinutost bolesnika dodatno deluju i gubici
preĎašnjih prava i privilegija, kao i zadovoljstava vezanih uz uobičajeni socijalni status zdrave
osobe. Nemogućnost odlučivanja o vlastitoj situaciji, reduciranost na anonimnu ulogu
bolesnika i svoĎenje ličnosti bolesnika na dijagnozu, predmet rada, bolest i sl. dodatni su
poticaji početnoj zabrinutosti bolesnika u bolnici.

Nagli raskid bolesnika s njegovom

svakodnevnom sredinom i socijalnom
ulogom koju je do tada imao zahtijevaju
velike prilagodbene napore i izazivaju
emotivnu napetost koja dodatno produbljuje
bolesnikovu zabrinutost. Novi socijalni
poredak u kojem se bolesnik nalazi dok je u
bolnici, sa svojim posebnim hijerarhijskim
odnosima u kojima sam bolesnik ima vrlo
nisko mjesto, pretvara ga od prethodno samosvesne i nezavisne osobe u čovjeka potpuno
zavisnog o zdravstvenom osoblju, često čak i u najjednostavnijim oblicima njegovog
ponašanja (oblačenju, pranju i sl.). Ova nagla promena socijalne uloge pojedinca izaziva
prilagodbene teškoće, posebno kod onih bolesnika koji su pre bolesti bili vrlo samostalne i
nezavisne osobe pune samopouzdanja. Gubitak osobnih stvari, odela, mogućnost
zdravstvenog osoblja da nesmetano pristupaju njegovom telu (koje je bitan dao njegove
osobnosti) dovodi često do osećanja gubitka vlastitog identiteta. Upravo iz redova bolesnika s
ovakvim osobinama ličnosti dolaze tzv. nekooperativni bolesnici na koje se zdravstveno

8
osoblje najviše ţali kao na bolesnike koji ne ţele suraĎivati tokom lečenja, koji se ne
pridrţavaju uputa, neredovito uzimaju lekove i slično. Psihička stanja izazvana
hospitalizacijom neki istraţivači svrstavaju u zajedničku skupinu psihičkih poremećaja koji se
nazivaju institucionalnim neurozama. Ovaj naziv odnosi se na sva nepoţeljna psihička stanja
uzrokovana ţivotom u instituciji (u zatvoru, bolnici, domu penzionera, i dr.). Sindrom
institucionalnih neuroza obeleţen je apatijom, gubitkom incijative, zanimanja, prepuštanjem
sudbini, gorim osobnim navikama, gubitkom individualnosti, potčinjenošću i dr. Ovi
simptomi kod hospitaliziranih bolesnika nisu toliko vezani za činjenicu da se nalaze u bolnici,
koliko uz činjenicu da se nalaze u instituciji, odvojeni od svoje preĎašnje socijalne uloge.
Uzrocima institucionalnih neuroza smatra se gubitak kontakata sa dešavanjima u spoljnom
svetu, nemogućnost izlaska iz institucije, ograničavanje poseta, premali broj obavesti o
dešavanjima u spoljnom svijetu, stalna dosada, grub i autoritativan postupak osoblja
(bezosećajnost, poniţavanje, kritiziranje), gubitak osobnih stvari i opšta atmosfera institucije
od boje zidova, izgleda namještaja do čistoće, jačine osvetljenja i slično. Zajednički imenilac
u većini nabrojenih uzroka je jaka senzorna lišenost bolesnika koja se, kako pokazuju brojna
eksperimentalna ispitivanja, značajno odraţava na psihička stanja bolesnika. Barton (1969)
smatra da je jedini uspešan način suzbijanja pojave institucionalnih neuroza u pokušaju da se
institucije, pa tako i bolnice, po svim socijalnim i sredinskim karakteristikama učine sličnim
vlastitom domu.

Odnos zdravstvenih radnika prema bolesnicima za vreme boravka u bolnici takoĎe je vrlo
često izvor frustracijskih stanja i izraţenih nezadovoljstava bolesnika. Istraţivanja u kojima je
ispitivano koje pojave u bolničkoj sredini izazivaju najveće nezadovoljstvo kod bolesnika,
pokazala su da se bolesnici u bolnicama najviše ţale na premali broj informacija koje o svojoj
bolesti dobijaju od zdravstvenog osoblja.

Neobaveštavanje bolesnika o tome što se s njim zbiva, kao i o postupcima kojima će

biti podvrgnut, doprinosi stvaranju osećaja izgubljenosti, zatim straha da se pred njim nešto
taji, kao i stvaranju osećaja manje vrijednosti jer moţe pomisliti da mu zdravstveno osoblje
ništa ne objašnjava smatrajući ga toliko neupućenim u stvari medicine da mu je beskorisno
bilo što objašnjavati. Nadalje, bolesnici se često ţale da u bolnici nemaju što da rade, da im je
najveći deo vremena dosadno i monotono. Mnogi bolesnici smatraju bolnicu potpuno
dehumanizovanim mestom u kojem su meĎuljudski odnosi previše hladni i suzdrţani i gde se
na bolesnika ne gleda kao na celovitu ličnost, već kao na nosioca bolesti koju treba ukloniti ili
ublaţiti u što kraćem vremenu. Ovakvom mišljenju često doprinosi i zdravstveno osoblje

9
svojim ponašanjem prema bolesniku, koje u krajnjim primerima moţe biti takvo da se o
bolesniku uopšte ne govori spominjući njegovo ime, nego ga nazivaju imenom njegove
dijagnoze. Nasuprot tome zdravstveno se osoblje često ţali da im mnogi bolesnici stvaraju
probleme u obavljanju njihovih poslova, što moţe biti razlog lošijeg odnosa i lošijeg
komuniciranja s takvim bolesnicima. Hiperaktivnost se u ponašanju bolesnika ogleda u
prekomeranoj motoričkoj aktivnosti i prekomeranoj razgovorljivosti. Takvi bolesnici su
obično vrlo nemirni, mnogo se kreću, deluju uzbuĎeno i nespokojno, čest je simptom i
prekomerano znojenje, a katkad i tremor ruku. Imaju jaku potrebu da svima pričaju o sebi,
svojoj porodici i svojoj bolesti. Kod njih se mogu pojaviti euforična preobraţavanja
neugodnih emotivnih stanja, kojima bolesnici nastoje potisnuti nagomilanu teskobu. Osim
ovih, javljaju se i simptomi nesanice, noćnih mora, gubitka apetita, glavobolje i drugih
psihosomatskih smetnji.

Povlačenje se ogleda u prekomeranoj ćutljivosti i nekomunikativnosti bolesnika. Bolesnik je

povučen u sebe, zaokupljen razmišljanjima o svojoj bolesti, zaokupljen vlastitim telom i
svojim simptomima potpuno nezainteresovan za spoljašnji svet i za sve što se oko njega
zbiva. Regresija je sklonost da se misli i postupa kao na niţem razvojnom stepenu. Odrasli se
bolesnici u bolesti često ponašaju kao deca prepuštajući se potpunoj brizi drugih, bez ikakvog
vlastitog angaţovanja oko svog bolesnog stanja. Opšte stanje u kojem se bolesnik u bolnici
nalazi, pogoduje upravo ovakvom obliku ponašanja, posebno ako se radi o teţim bolestima
tokom kojih su bolesnici većim delom nepokretni i bespomoćni. Zdravstveno osoblje se
potpuno brine za njihove najosnovnije potrebe, pere ih, hrani, presvlači, premešta i slično, što
pogoduje da se bolesnik stvarno počinje osećati potpuno zavisnim od okoline. Mnogi se
bolesnici opiru regresiji nastojeći se, koliko im je to moguće, sami brinuti za svoje
najosnovnije potrebe. Drugi opet, duboko upadaju u regresivno ponašanje postajući potpuno
egocentrični, zahtevajući od zdravstvenih radnika potpunu i neprestanu paţnju, ispunjavanje
svih ţelja i zahteva, reagujući agresivno ako im se ţelje ne ispunjavaju. Ovakve bolesnike
zdravstveno osoblje proglašava nekooperativnim, bolesnicima s kojima vrlo teško
komuniciraju, i često ih kaţnjavaju uskraćujući im toliko ţeljenu paţnju i naklonost,
prigovarajući im zbog njihove sebičnosti, nesnošljivosti itd. Ovakve reakcije zdravstvenog
osoblja uopće ne doprinose poboljšanju psihičkog stanja bolesnika u regresiji, već samo
produbljuju regresivno ponašanje izazivajući još jače frustracije kod bolesnika. Iako se moţe
činiti kako su potrebe koje izraţavaju ovakvi bolesnici nerealne i odraz njihovog pretvaranja,
to je najčešće netačno. Oni samo pokazuju svoje potrebe na neurotičan način i tu se ne radi o

10
pretvaranju, već o stvarnim potrebama za paţnjom, ljubavlju i naklonošću. Potpuno i
nekritično priklanjanje bolesnikovim zahtevima moţe, meĎutim, produbiti njegovu zavisnost.
Budući da je uzrok regresije u jakoj emotivnoj napetosti bolesnika, potrebno ga je podsticati
na razgovor kroz koji se mogu saznati osnovni uzroci emotivne napetosti i koji omogućuje
bolesniku delimično oslobaĎanje od te napetosti. Regresivne bolesnike potrebno je aktivirati i
omogućiti im da se, što je više moguće, sami brinu o sebi i svojim potrebama i zahtevima.

Psihičke teškoće trudnica i posle porođaja

Iz kliničkih je zapaţanja poznato da su mnoge ţene emocionalno labilnije tokom

trudnoće nego inače. Ova se emocionalna labilnost primećuje kod ţena i u drugim ţivotnim
periodima u kojima dolazi do većih hormonskih promena u organizmu, kao npr. u pubertetu,
predmenstrualnom ili u periodu nastupa klimaksa.

Neki su istraţivači proučavajući psihičke promene koje se zbivaju kod ţena nekoliko
dana pre i tokom menstrualnog ciklusa, došli do zaključka da su tada kod ţena izraţeniji razni
blaţi oblici neurotskog ponašanja. U skladu sa tim su i podaci o češćim zahtevima za
psihološkom ili psihijatrijskom pomoći u tim periodima. Češće su i razne nesreće u kući i na
poslu, a zapaţena je i povećana agresivnost u ponašanju. Kao mogući uzroci povećanoj
agresivnosti navodi se pad nivoa progesterona, povećano izlučivanjem aldosterona i cikličke
hipoglikemijske epizode. Psihološke poteškoće kod ţena kao i neuobičajeni oblici ponašanja
koji se javljaju pre i tokom menstrualnog ciklusa, zajedničkim imenom se nazivaju
predmenstrualni sindrom. Hormonalne promene koje se zbivaju kod ţena tokom trudnoće
još su veće, pa ne začuĎuje što su tada i emocionalne poteškoće, koje se ogledaju u vrlo
čestim iznenadnim promenama raspoloţenja, zabrinutosti, razdraţljivosti i slično, više
izraţene i dugotrajnije. Zbog toga je i veći broj istraţivanja bio posvećen psihološkim
problemima za vreme trudnoće, posebno povezanosti trudnoće s pojavama potištenosti.

Postoji i povezanost izmeĎu

pojave potištenosti u ranoj fazi
trudnoće i stepena opšteg
neuroticizma trudnice, ranijeg
obolevanja od psihičkih bolesti,
neslaganja sa suprugom,
postojanja prethodnih pobačaja,

11
neprihvaćanja trudnoće i neplanirane trudnoće. Osnovna pitanje je da li je povećani rizik
pojave psihičkih smetnji specifičan za stanje trudnoće ili se radi o povećanju incidencije
uobičajenih psihijatrijskih simtoma koje moţe provocirati stanje stresa kod ţena koje
trudnoću doţivljavaju kao stresor.No, nasuprot ţenama koje u trudnoći imaju psihičke
poteškoće, postoje i mnoge ţene za koje je to razdoblje dobrog mentalnog zdravlja. Primeri
lošeg raspoloţenja, potištenosti, zabrinutosti, razdraţljivosti, tj. psihičkih smetnji tokom
trudnoće značajnije su povezani s prethodnim psihičkim stanjem trudnice, nego sa samim
stanjem trudnoće. Ţene koje su u trudnoći potištene i zabrinute verovatno su i inače sklonije
potištenosti i zabrinutosti, pa će to najverojatnije biti i za vreme trudnoće i tokom poroĎaja.
Trudnici s psihičkim smetnjama u trudnoći najčešće nije potrebn klasična psihoterapija nego
se smanjenje potištenosti i teskobe moţe ostvariti iscrpnim razgovorom i praktičnim savetima
i uputstvima o pripremi za poroĎaj i o promeni ţivotnog stila nakon poroĎaja. Budući da
trudnoća povećava i somatske poteškoće trudnice (umor, poremećaji spavanja, mučnina,
poremećaji ishrane i drugo), sve to moţe uzrokovati porast zabrinutosti i nadovezati se na već
postojeću zabrinutost zbog budućeg poroĎaja.

Emocionalne poteškoće, kod ţena koje ih imaju, nisu jednako intenzivne u svim fazama
trudnoće. Najintenzivnije su u prva tri meseca trudnoće. To je razdoblje karakteristično po
tome što još nije konačno prihvaćena trudnoća i oblikovan pozitivan ili negativan odnos
prema vlastitoj trudnoći. Često se javlja podvojenost osećaja prema trudnoći, to jest ponekad
prevladavaju osećaji zadovoljstva zbog trudnoće, a uz to se mogu javiti samosaţaljenje i
potištenost uz razmišljanja o negativnim aspektima ovog novog stanja. Prihvatanje trudnoće
značajno utiče na kasniji emocionalni odnos izmeĎu majke i deteta.

U proučavanjima činilaca koji najviše utiču na prihvatanje, odnosno neprihvatanje trudnoće,

došlo se do zaključka da do najvećih poteškoća u prihvaćanju trudnoće dolazi zbog
suprugovog neprihvaćanja trudnoće i zbog zbivanja zbog kojih bi majka mogla pretpostaviti
da će dete biti roĎeno s nekim nedostatkom (npr. poznate nasledne bolesti u porodici, razne
bolesti u ranoj trudnoći i sl). Ostali činioci, kao npr. finansijske poteškoće u porodici koje
mogu nastati zbog roĎenja deteta, ograničenja koja sa sobom donosi roĎenje budućeg deteta,
povećanje opsega svakodnevnih aktivnosti i sl. imaju manje značenje za prihvatanje trudnoće
nego navedena dva činioca. Psihička napetost zbog neţeljene trudnoće čest je podsticaj za
donošenje odluke o nasilnom prekidu trudnoće. Ukoliko u ranoj fazi trudnoće kada ona još
nije sasvim prihvaćena doĎe do pobačaja, bilo indukovanog, bilo spontanog, emocionalne
posledice biti će manje, nego ako pobačaj usledi kasnije. Ambivalentan odnos prema trudnoći

12
u prva tri mjeseca omogućuje brzo prilagoĎavanje na gubitak ploda u tom periodu. MeĎutim,
u nekim sredinama sam postupak vezan uz obavljanje artificijelnog pobačaja zbog neţeljene
trudnoće, često je uzrok većih psihičkih trauma od onih koje izaziva subjektivna adaptacija na
prekinutu trudnoću. U raznim zemljama i kulturama prevladavaju vrlo različita mišljenja o
opravdanosti prekida trudnoće. Od onih prema kojima je pobačaj jednak ubojstvu, te kao
takav moralno treba biti i moralno i pravno sankcionisan, preko umerenijih po kojima bi
pobačaj trebalo legalovati, ali samo u iznimnim slučajevima u kojima je ugroţeno zdravlje
majke ili deteta, do liberalnih po kojima pobačaj treba omogućiti kada ţena bilo zbog
objektivnih, bilo subjektivnih razloga ne ţeli roditi dete.

U drugoj fazi trudnoće ili drugom tromesečju, emocionalna stabilnost trudnice se povećava.
Tada obično dolazi do potpune adaptacije na novonastalu situaciju i do reorganizacije
ţivotnih navika u skladu s njom. Mnoge se ţene u toj fazi trudnoće osećaju i fizički i psihički
zdravije, nego što su bile pre. Trudnoća je obično već potpuno emocionalno prihvaćena, pa se
mogući spontani pobačaj oseća kao stvarni gubitak i moţe izazvati ozbiljnije emocionalne
posledice.

Poslednja tri meseca trudnoće karakteriše ponovno povećanje emocionalne nestabilnosti. Što
se više pribliţava trenutak poroĎaja povećava se zabrinutost zbog neizvjesnosti njegovog
ishoda i raste opšta emocionalna napetost. Razni, od djetinjstva usaĎivani strahovi od
poroĎaja kao dogaĎaja koji moţe biti vrlo opasan, vrlo bolan i ponekad s tragičnim
završetkom, uzrok su izrazitog osećaja zabrinutosti što se poroĎaj više pribliţava. Mnoge, čak
i emocionalno stabilne ţene, imaju potrebu za podrškom, ohrabrenje i potvrdu o pozitivnom
ishodu poroĎaja. Prisan emocionalni odnos izmeĎu zdravstvenog osoblja i trudnice, hrabrenje,
sugerisanje pozitivnog ishoda i obaveštavanje trudnice o svim aspektima poroĎaja, dovest će
do smanjenja emocionalne napetosti, a time i do lakšeg i bezbolnijeg poroĎaja. Priprema
trudnice za poroĎaj treba započeti puno pre poroĎaja, još u vreme kontrolnih pregleda
trudnice i to individualnim ili grupnim razgovorima trudnice sa zdravstvenim osobljem,
zdravstveno-vaspitnim predavanjima i slično. Neposredno pre poroĎaja trudnice često
pokazuju dva suprotna načina ponašanja. Neke ţene u miru očekuju pojavu trudova, dok
druge u poslednjim danima pred poroĎaj započinje razne, ponekad i preterano teške fizičke
aktivnosti, kao što su pranje prozora, veliko spremanje po kući i slično. To se moţe objasniti
iznenadnom jakom ţeljom da se pre poroĎaja dovrši ono što će kasnije biti nemoguće zbog
preokupiranosti detetom. MeĎutim, iza takvog objašnjenja verovatno se kriju dublji razlozi
ovakve iznenadne aktivnosti. Ona moţe biti znak jake zabrinutosti koja se ţeli na taj način

13
potisnuti ili nasuprot tome, odraz jake nervne aktivnosti i napetosti podstaknute nervnim
impulsima koji zbog velike aktivnosti ploda pristiţu u središnje delove nervnog sistema iz
uterusa. Neki istraţivači ističu da emocionalne poteškoće tokom trudnoće i poroĎaja u
mnogome zavise o crtama ličnosti trudnice, doba trudnice, broju prethodnih trudnoća,
kulturnoj sredini u kojoj trudnica ţivi i nekim drugim manje vaţnim činiocima. Na primer,
ţene koje slobodnije izraţavaju svoje emocije, ne prikrivaju ih pred drugima i ne potiskuju ih,
lakše podnose trudnoću i poroĎaj od onih koje su sklone jakoj samokontroli svojih emocija.
Što se tiče doba, mlade ţene u načelu bolje podnose trudnoću i imaju lakši poroĎaj.
Sociokulturna sredina iz koje dolazi trudnica vrlo je značajna za emocionalne reakcije
trudnice na trudnoću i poroĎaj. U nekim se kulturama devojčicama od detinjstva usaĎuje strah
od poroĎaja naglašavanjem bolnosti poroĎaja i mogućim tragičnim ishodima poroĎaja. Sve to
moţe delovati na povećan intenzitet emocionalne napetosti u trenutku poroĎaja. U sredinama
gde se poroĎaj shvata kao potpuno normalan i prirodan proces, gde se stanju trudnoće ne
pripisuju atributi bolesnog stanja, trudnice tokom poroĎaja osećaju manje boli imaju manje
poroĎajnih komplikacija i nakon poroĎaja se brţe oporavljaju. Antropološka istraţivanja u
različitim kulturama pokazuju da je stav socijalne sredine prema trudnoći i poroĎaju jedan od
vaţnih determinatora jačine bola pri poroĎaju i poroĎajnih komplikacija. Poznata su
zapaţanja Margareth Mead (1967) koja je proučavala običaje vezane uz trudnoću i poroĎaj u
nekoliko primitivnih društava. Ona smatra da se poroĎaj moţe doţivljavati u skladu s
tradicionalnim kulturnim obrascima i to na vrlo različite načine. U nekim kulturama
doţivljava se kao neugodno i bolno iskustvo, praćeno velikim opasnostima, a u drugima kao
dogaĎaj s vrlo malim stepenom neugodnosti i bez većih opasnosti. U drugim nekim
sociokulturnim sredinama ţene ne pokazuju znakove jačeg emocionalnog stresa za vreme
poroĎaja. Mnoge od njih rade svoje svakodnevne poslove i u vreme jednog dela prvog
poroĎajnog doba. U takvim sredinama često postoji i odreĎena ravnopravnost, bolje reći
podela poroĎajnih poteškoća izmeĎu muţa i ţene. Naime, kada ţena rada često suprug legne u
krevet i ponaša se kao da proţivljava jake boli. Taj oblik ponašanja naziva se »kuvade
sindrom« (od franc. „couvade“). U ekstremnim slučajevima suprug ostaje u krevetu s
novoroĎenim detetom da se »oporavi« od poroĎajnih poteškoća, dok se majka vrlo brzo vraća
na svoje redovne poslove (Melzack, 1973). Izostanak emocionalne napetosti pre i tokom
poroĎaja uzrokuje smanjenje bola, kraće trajanje poroĎaja i manje komplikacije, dok
povećana emocionalna napetost uzrokuje jače poroĎajne bolove i produţeno trajanje poroĎaja,
Što moţe imati neţeljene posledice kako za majku tako i za dete.

14
Osim opšte zabrinutosti o ishodu poroĎaja, pre poroĎaja se javljaju i neki specifični strahovi i
zabrinutosti koji mogu doprineti povećanju emocionalne napetosti. Jedan od najjačih
specifičnih strahova je strah od roĎenja deformisanog deteta. Taj je strah osobito intenzivan,
ukoliko postoje neke slutnje da bi dete moglo biti roĎeno deformisano (npr. slučajevi
deformiteta u porodici, bolesti za vreme trudnoće i dr). Mnogo manju zabrinutost izazivaju
nedoumice oko pola budućeg deteta. Ukoliko u porodici postoji već nekoliko dece istog pola,
kod roditelja moţe postojati jaka ţelja za roĎenjem deteta suprotnog pola. MeĎutim, današnji
postupci otkrivanja pola ultrazvukom još u vreme trudnoće smanjuju takvu zabrinutost pre
poroĎaja. Ako se i rodi dete
neţeljenog pola to najčešće ne
uzrokuje razočaranje, već roditelji
brzo prihvaćaju dete bez obzira na
njegov pol.

Psihičke poteškoće nakon

porođaja mogu biti uslovljene
gubitkom deteta tokom poroĎaja i
roĎenjem defektnog deteta, ali isto tako i nakon poroĎaja s normalnim ishodom, tj. nakon
roĎenja zdravog i normalnog deteta mnoge ţene mogu imati odreĎene psihičke probleme.
Psihičke reakcije na gubitak deteta u poroĎaju ili na roĎenje defektnog deteta, najčešće se
javljaju u obliku intenzivne potištenosti. Ove su reakcije normalne i potrebno je neko vreme
da bi se ponovno uspostavilo ranije duševno zdravlje majke. Svako poţurivanje od strane
okoline, da se radi lakšeg zaboravljanja izgubljenog deteta ubrzo ponovo ima dete, moţe imati
više štetnih nego korisnih učinaka. Naime, ako majka u toj ranoj fazi nakon gubitka deteta
brzo ţeli drugo dete kao naknada za izgubljeno, onda su njena očekivanja prema drugom
detetu ispunjena jakim emocijama, koje mogu samo povećati emocionalne poteškoće tokom
trudnoće, a i negativno se odraziti na odnos izmeĎu majke i novoroĎenog deteta, ako ono ne
ispuni u potpunosti njena očekivanja (npr. s obzirom na pol i slično).

Ako se rodi dete s poremećajima, emocionalne poteškoće su obično manje nego kod
gubitka deteta u poroĎaju. Majke obično pokazuju izrazitu naklonost za dete, iako je roĎeno
defektno tako daje često veći problem kako će otac prihvatiti takvo dete. Konsultacije s
pedijatrom o stepenu hendikepa deteta, mogućnostima ublaţavanja defekta i slično, nuţne su
da bi se smanjile emocionalne poteškoće roditelja i omogućilo im se lakše prihvatanje deteta.

15
Negativne psihološke reakcije na normalan poroĎaj mogu imati različiti intenzitet trajanja kao
i različite oblike ponašanja te ih s obzirom na to moţemo svrstati u tri grupe:

jajne depresije (potištenosti),

jajne (postpartalne) psihoze.

Sindrom tužnog raspoloženja najčešće traje vrlo kratko (3-6 dana nakon poroĎaja). Sindrom
tuţnog raspoloţenja teško je razlikovati od postporodajnih depresija, meĎutim, neke
karakteristike ga razlikuju. Razlika izmeĎu sindroma tuţnog raspoloţenja i postporodjajnih
depresija je u tome što je ovaj sindrom kraćeg trajanja i što se uobičajeni simptomi razlikuju
od simptoma postoporodjajne depresije (kod koje se pojavljuju dodatna stanja zbunjenosti,
osećaj depersonalizacije i opšte emocionalne labilnosti). Sindrom tuţnog raspoloţenja
prolazni fenomen, koji ne moţe imati trajnog utjecaja na psihičko zdravlje i da je toliko čest
kod ţena nakon poroĎaja da se moţe smatrati normalnim, pa čak i korisnim za popuštanje
napetosti kod trudnice. Pokušaji da se utvrdi povezanost sindroma tuţnog raspoloţenja
socijalnim obeleţjima trudnica kao i sa osobinama trudnoće, ostali su bez uspeha, što
podrţava tvrdnje mnogih istraţivača da su ovi poremećaji vezani uz fiziološke
(endokrinološke) promene u postnatalnom razdoblju. Pokazalo se, naime, da polni hormoni
(estrogen i progesteron) u većim količinama mogu delovati kao depresori središnjeg nervnog
sistema, a poznato je da je njihov nivo izrazito povećana prvih dana nakon poroĎaja. Isto tako,
nakon poroĎaja dolazi do naglog smanjenja nekih hidrokortikosteroida (17-
hidrokortikosteron), što takoĎer moţe uzrokovati depresivna raspoloţenja.

Ispitivanja porodilja psihološkim testovima, kojima je moguće utvrditi intenzitet potištenosti,

i usporeĎivanje tih rezultata s rezultatima biohemijskih testova za utvrĎivanje nivoa odreĎenih
hormona u krvi, pokazala su da postoje visoke korelacije izmeĎu broja bodova na skali
potištenosti i nivoa nekih hormona u krvi. No, bez obzira na sva sprovedena istraţivanja,
rezultate je još uvek nemoguće generalizovati, tako da još nema konačnog odgovora na
pitanje šta sve deluje na nastanak, trajanje i intenzitet ovog sindroma. Ono što je u praksi
bitno za rad zdravstvenih radnika na ginekološko-porodničkim odelima je poznavanje
činjenice da se tuţna raspoloţenja ţena u postporodjajnom razdoblju često javljaju, da ona
nisu odraz psihopatoloških struktura ličnosti porodilja, te daje briga zdravstvenog osoblja za

16
te emocionalne probleme porodilja, kroz razgovor i suosećanje s porodiljom, bitna za
ublaţavanje napada tuge u tom razdoblju.

Postporođajne depresije teţi su oblik negativnih psihičkih reakcija na poroĎaj. Mnogi

istraţivaći izveštavaju o povećanoj učestalosti vrlo izraţene potištenosti u razdoblju nakon
poroĎaja. Trudnice koje su od početka trudnoće imale jače depresije, u postnatalnom
razdoblju obično imaju takoĎe izraţeniju depresiju. Neki smatraju da su postporoĎajne
depresije rezultat nemogućnosti adaptacije na nagle hormonske promene nakon poroĎaja.
Prema »teoriji kontinuiteta«, psihološki problemi tokom i nakon trudnoće vezani uz ranije
sklonosti depresivnom reagovanju. Naime, mnoge ţene koje su potištene nakon poroĎaja
izjavljuju da su i ranije »uvek bile zbog nečega zabrinute«. U nekim istraţivanjima utvrĎeno
je da su potištenosti nakon poroĎaja nešto sklonije prvorotkinje, porodilje starije ţivotne dobi,
neudate ţene i ţene kod kojih je poroĎaj izvršen carskim rezom.

Postpartalne psihoze su oni psihijatrijski poremećaji kod ţena nakon poroĎaja koji nisu
vezani ni uz jedno specifično psihijatrijsko stanje. Smatra se da te psihoze mogu biti povezane
sa zarazama i trovanjima nakon poroĎaja, kao i da mogu biti reakcije na poroĎaj kao stresni
dogaĎaj i to kod ţena kod kojih bi se ovi psihički poremećaji verojatno kad - tad javili. To
znači da se poroĎaj smatra samo činiocem koji ubrzava manifestno izbijanje latentno već
postojećih psihotičnih reakcija. Neke psihičke smetnje u postporodajnom razdoblju mogu biti
uzrokovane i teţim infekcijama koje mogu izazvati stanje delirijuma uz propratne
psihijatrijske simptome, a i stanjima teških anemija i trovanja gde prve mogu dovesti do
halucinantnih stanja, a druge do psihičkih problema zbog poremećaja hormonske ravnoteţe.
Zanimljivo je da se u postporodjajnom razdoblju kao i za vreme trudnoće, psihički problemi
mogu javiti i kod supruga trudne ţene. Kod mnogih muškaraca često se za vreme trudnoće
supruge zapaţaju razni simptomi koji su izgleda posledica identifikacije muţa sa ţeninim
tegobama. Smatra se da jačina tih simptoma zavisi od stepena emocionalne povezanosti
izmeĎu ţene i muţa i da u slučajevima vrlo jake emocionalne povezanosti moţe doći do
pojave empatije, tj. doţivljavanja većine ţeninih tegoba.

Neka ispitivanja muţeva trudnih ţena utvrdila su da se kod njih češće javljaju pojedini
somatski simptomi, nego kod muškaraca čije ţene nisu trudne. Najčešće se radilo o
simptomima kao što su smetnje u probavi, grčevi, povraćanje, zubobolja, glavobolja, bol u
leĎima i ostale vrste boli. U rietkim slučajevima, muškarci pokazuju tipične simptome u
području abdomena u vreme kad ţena ima trudove.

17
Taj sindrom, odnosno stanje u kojem se kod muţeva trudnih ţena pojavljuju razni somatski
simptomi koje inače nemaju zove se sindrom kuvade. Naziv potiče od francuske reči
»couvade« što znači leţanje, a obeleţava običaj kod nekih naroda da muškarac leţe u postelju
prigodom ţeninog poroĎaja i ponaša se kao da je on porodilja. Kod primitivnijih naroda vlada
mišljenje da se na taj način uspostavlja duševna povezanost i prisnost izmeĎu oca i
novoroĎenog deteta, da se odstranjuju zli duhovi od deteta i slično. Kada se u kontekstu
trudnoće i poroĎaja govori o ulozi oca deteta, često se pominje i preporuka da otac prisustvuje
poroĎaju, kako bi se ublaţile poteškoće ţena. Pri tome se smatra da je prisustvo oca vaţno
zbog emocionalne podrške majci u tom trenutku. Čini se da je ipak tokom poroĎaja za ţene
vaţnije da imaju podršku zdravstvenog osoblja specijalizovanog za problematiku poroĎaja,
nego supruga.

Psihičke teškoće bolesnika obolelih od neizlečivih bolesti (faze

prilagođavanja na neizlečivu bolest, teškoće porodice obolelog)
Najčešća tema istraţivanja komunikacije zdravstvenog osoblja i umirućih bolesnika usmerena
je na dilemu da li saopštiti tešku dijagnozu ili ne. Radi dobijanja odgovora na ovo pitanje
sprovedena su mnoga istraţivanja kojima se ispitivalo koliko bolesnici ţele da im se kaţe
istina ako obole od neizlečive i terminalne bolesti, kao i koliko je zdravstveno osoblje
spremno o tome otvoreno razgovarati s bolesnicima.
Kelly i Friesen (1950) ustanovili su da više od devedeset posto slučajno odabranih osoba,
izjavljuje kako bi ţelelo znati dijagnozu čak i ako se radi o terminalnoj bolesti. MeĎutim,
kritičari ovakvih istraţivanja ukazuju da je jedno ţelja zdravog čovjeka da u slučaju teške
bolesti sazna dijagnozu, a drugi su problem bolesnici stvarno oboleli od teškog oblika raka ili
neke slične neizlečive bolesti. Gilberten i Wangenstein (1961) postavili su ovakvo pitanje
bolesnicima koji su se oporavljali posle hirurških zahvata na ţelucu i debelom crevu zbog
raka. Oko 82 % od 300 bolesnika izjavilo je da ţeli znati potpunu istinu o svojoj bolesti i
mogućem ishodu bolesti. Čak i lekari, koji su inače vrlo kritični kada se predlaţe otvoreno
saopštavanje teške dijagnoze bolesnicima, izjavljuju u 60 % slučajeva da bi ţeleli znati pravu
dijagnozu ukoliko obole od teške bolesti.
Aitken-Svvan i Easson (1959) samoinicijativno su saopštili dijagnozu o malignoj bolesti
svojim bolesnicima i u kasnijim razgovorima s bolesnicima utvrdili daje samo 7 % od 231
bolesnika bilo nezadovoljno zbog otvorenog saopštenja dijagnoze.

18
 Najčešći razlozi koji se navode u prilog kazivanja dijagnoze su: pravo bolesnika da
zna sve o svojoj bolesti, ţelja bolesnika da razumeju što s njima nije u redu, zatim popuštanje
jake emocionalne napetosti nastale očekivanjem nepoznatog ishoda, osiguravanje mogućnosti
da se bolesnik obrati drugim lekarima koji bi ga moţda mogli izlečiti, planiranje budućnosti
porodice i sreĎivanje finansijskih i drugih prilika.
S pravnog gledišta, argumenti za kazivanje dijagnoze usmereni su na pravo svakog bolesnika
da sazna svoju dijagnozu bez obzira od čega boluje. MeĎutim, svodeći problem komunikacije
s umirućim bolesnicima samo na nivo upoznavanja ili neupoznavanja s dijagnozom, smanjuje
se sloţenost i zanemaruju vaţniji aspekti ovog problema. Bolje je stoga postaviti pitanje kako
komunicirati s umirućim bolesnicima na takav način da se proces umiranja učini što
podnošljivijim bolesniku i njegovoj porodici. Mnogobrojna istraţivanja pokazuju da
zdravstveno osoblje izbegava razgovore s bolesnicima koji umiru, jer to ne smatraju svojom
medicinskom obvezom i posledično tome upravo su oni bolesnici kojima je prisan odnos sa
zdravstvenim osobljem najpotrebniji, najviše izolovani i odbačeni. Različiti su uzroci loše
komunikacije izmeĎu zdravstvenog
osoblja i umirućih bolesnika. Fletcher
(1972) navodi pet najčešće postavljenih
pitanja u kontekstu komunikacije s
umirućim bolesnicima i nastoji kroz
odgovore na njih objasniti uzroke loše
komunikacije. To su sledeća pitanja:

bolesnicima?

bolesnicima?
ko treba razgovarati s umirućim bolesnicima?
a treba reći umirućim bolesnicima?
a se moţe učiniti da se unapredi komunikacija s umirućim bolesnicima?
Odgovor na prvo pitanje vrlo je slojevit. Naime, jedan razlog loše komunikacije s umirućim
bolesnicima nalazimo prema Fletcheru u obrazovanju zdravstvenog osoblja, koje je usmereno
»akciono« i moţe se svesti na geslo »što brţe izlečiti što više bolesnika«. Takva akciona
usmerenost ne ostavlja mnogo prostora za razgovor s umirućima, osobito ako se radi o
bolesnicima kojima se više organski ne moţe mnogo pomoći.

19
Drugi razlog loše komunikacije s umirućim bolesnicima je veliko emocionalno opterećenje
koje takva komunikacija predstavlja za samo zdravstveno osoblje. Ova opterećenja mogu biti
toliko neugodna da ih zdravstveni radnici radije izbjegavaju. To se izbegavanje ogleda u
nastojanju da budu što dalje od bolesnika kako bi bili sigurni da neće morati s njima
razgovarati o njegovoj dijagnozi i ishodu bolesti. Dolaze u dodir s bolesnikom jedino onda
kada je to nuţno potrebno i tada vode samo rutinsku komunikaciju vezanu uz odreĎene
dijagnostičko- terapijske postupke i izbegavaju mogućnost da bolesnik postavlja »nezgodna«
pitanja. Prema nekim istraţivanjima Feifela i suradnika (1967) medu samim lekarima nalazi
se veći procenat osoba koje se boje smrti, te je i u odabiranju lekarske profesije to jedan od
jakih motiva. Komunikacija s umirućim bolesnikom za takve lekare znači uviĎanje vlastite
nemoći da se suprotstave onome što u njima izaziva veliki strah. Većina lekara oseća
nesposobnost i bespomoćnost da pomogne umirućem bolesniku, što moţe uzrokovati
izbegavanje razgovora s bolesnikom.
Treći razlog slabe komunikacije je i nedostatak adekvatnog obrazovanja zdravstvenog
osoblja. Mnogi naime ne znaju kako treba razgovarati s umirućim bolesnicima, a nemaju ni
teoretskih znanja o vaţnosti te komunikacije za samog bolesnika.
Konačno, četvrti razlog treba traţiti u jednom od najvećih konflikata uloge zdravstvenog
osoblja. To je konflikt izmeĎu »afektivne neutralnosti« i potrebe da se suosjeća s bolesnikom.
Afektivna neutralnost je zdravstvenom osoblju potrebna zato da bi mogli racionalno
primijeniti najbolje postupke liječenja i njege i tu ne ostaje mnogo mesta za emocije. Prejako
emocionalno proţivljavanje bolesnikovih patnji moglo bi se odraziti na manju racionalnost u
primeni terapijskih postupaka. Na drugo pitanje, kada treba razgovarati s bolesnikom o
njegovom stanju, Fletcher odgovara: uvek kada bolesnik zaţeli razgovor. MeĎutim, bez
podsticaja bolesnik moţda nikada neće otvoreno izraziti svoju ţelju za razgovorom o bolesti,
niti će navesti svoje strahove u vezi bolesti. Zato je potrebno stvoriti s bolesnikom odnos
uzajamnog poverenja kroz koji će shvatiti da bez straha moţe iskazati sve svoje probleme.
Nakon svakog pregleda moguće je započeti razgovor s takvim bolesnikom. Ukoliko nakon
više pokušaja bolesnik ne ţeli prihvatiti otvoren razgovor o svojoj bolesti, ne treba biti uporan
već pričekati da bolesnik pokaţe interesovanje.
Ako se ţeli primeniti bilo kakav opšti savet, to je onda savet da bez obzira na sadrţaje
komunikacije s umirućim bolesnicima, nada u moguće izlečenje ne sme biti zanemarena, ali
pri tome se ne smeju pruţati laţne nade jasnim iskazima o sigurnom ozdravljenju već treba
ukazivati na neizvesnost ishoda ali i na postojanje odreĎenih šansi za ozdravljenje.
Osnovnih potrebe umirućih bolesnika moţemo klasifikovati na sledeći način:

20
 a,
-poštovanja,

aosećanjem,

Ublaţavanje bola jedan je od najvaţnijih zadataka zdravstvenog osoblja u radu s umirućim

bolesnicima. Ovaj se zadatak danas moţe uspešno ostvariti zahvaljujući dostignućima
savremenih hirurških, farmakoloških i psiholoških metoda i tehnika uklanjanja boli.
Potreba za samopoštovanjem ogleda se u nastojanju bolesnika da što duţe zadrţi kontrolu nad
vlastitim ponašanjem i najviše je ugroţena kod onih bolesnika koji zbog uznapredovale
bolesti više ne mogu kontrolisati svoje fiziološke funkcije. Potreba za paţnjom i pripadanjem
izraţava se kroz ponašanje bolesnika koji stalno privlači nečiju paţnju, to jest kroz ţelju da
neko stalno bude s njim, a posebno kroz ţelju za fizičkim kontaktom. Pri tome veliku vaţnost
imaju oblici fizičkog kontakta kao što su drţanje bolesnika za ruku, tapšanje, dodirivanje, i
slično. Potreba za saosećanjem i komunikacijom posebno je intenzivna ako zdravstveno
osoblje ne pokazuje da ih bolesnikova bolest emocionalno pogaĎa, to jest ukoliko su
emocionalno hladni prema bolesniku.
Radi zadovoljenja spomenutih potreba zdravstvenom osoblju se preporučuje da nade vremena
i da čuju ono što im bolesnik ţeli reći jer je i samo slušanje bolesnika za njega emocionalno
olakšanje. Potrebno je da se bolesnik obavesti o organskim aspektima bolesti i načinu lečenja
kako bi se umanjili strahovi i iracionalne fantazije.
Informacije koje zdravstveno osoblje daje bolesniku u vezi lečenja smanjuju njegovu napetost
i nerealna očekivanja. Na primer, obaveštavanje bolesnika koji boluje od raka o svrsi i načinu
primene rtg zračenja mogu ublaţiti čest strah od negativnih posledica zračenja.
Poslednje pitanje koje Fletcher postavlja je pitanje kako unaprediti komunikaciju s umirućim
bolesnicima. Jedini način za unapreĎenje komunikacije Fletcher vidi u dodatnom obrazovanju
zdravstvenog osoblja koje radi s umirućim bolesnicima i to preko seminara u kojima bi
učestvovali različiti profili stručnjaka, a tokom kojih bi se vodile zajedničke rasprave o
primerima iz prakse. Predlaţe se i uvoĎenje veţbanja komunikacije metodom igranja uloga uz
istovremeno snimanje komunikacije na video kasete. Na taj način mogu se unaprediti i
teoretska znanja, a i usavršiti veštine voĎenja komunikacije s bolesnikom.

21
Načini ublažavanja psihičkih tegoba bolesnika u bolnici
Visok stepen psihičkih tegoba bolesnika moţe negativno uticati na simptome bolesti,
efikasnost lečenja, trajanje boravka u bolnici, te saradnju izmeĎu zdravstvenih radnika i
bolesnika. Ova saradnja je
bitna kako u procesu
uspostavljanja tačne dijagnoze,
tako i tokom lečenja i
rehabilitacije nakon izlaska
bolesnika iz bolnice. Zbog
toga veliku paţnju treba
posvetiti ublaţavanju
bolesnikove teskobe. Teskoba
bolesnika moţe se ublaţiti na
različite načine, počevši već od prijama u bolnicu pa kroz celi tok hospitalizacije. MeĎutim,
mnogi zdravstveni radnici nisu ni svesni činjenice kako su njihovi bolesnici teskobni i koliki
je intenzitet teskobe kod bolesnika. Postoje neki vrlo vidljivi znakovi tegobe i potištenosti
bolesnika koji mogu pomoći u proceni stepena tegoba i potištenosti kod pojedinog bolesnika.
To su: teškoće u koncentraciji i usmeravanju paţnje, zaboravnost, razdraţljivost, povećana
mišićna aktivnost (tremor, mišićna napetost), umor, nesanica, gubitak apetita, pojačano
znojenje, osećaj slabosti, nedostatak daha. Znakovi potištenosti često su slični znakovima
teskobe, ali neki su tipični samo za potištenost, kao npr. iznenadni napadi plača, tuţan izgled
lica, opća usporenost pokreta, opšta telesna opuštenost, poremećaji sna, povlačenje od
socijalnih aktivnosti i preokupiranost samim sobom, osećaji bespomoćnosti, krivice i
bezvrednosti.
Mnoge od ovih znakova zdravstveno osoblje moţe uočiti već na prvi pogled, a o drugima
mogu lako dobiti informacije posmatranjem bolesnikovog ponašanja i kroz razgovor s
bolesnikom.
Prijam u bolnicu stvara kod bolesnika prve utiske o novoj sredini u kojoj će se neko vreme
nalaziti i način prijema daje mu naslutiti kakvi će biti postupci zdravstvenog osoblja prema
njemu. Ova naslućivanja mogu kod bolesnika povećati teskobu ako je zdravstveno osoblje
kod prijema u bolnicu previše sluţbeno, emotivno hladno, nezainteresovano za njega kao
osobu i ako samo rutinski izvršava administrativno tehničke poslove oko prijema bolesnika na
bolničko odeljenje. Ispitivanja uticaja stresa kod prijama u bolnicu na kasniju bolesnikovu

22
teskobu pokazuju kako su najmanje teskobni oni bolesnici koji su kod prijama u bolnicu
iscrpno obavešteni o svim pojavnostima bolničkih rutinskih postupaka, koji su upoznati s
bolničkom sredinom, zatim lekarima i medicinskim sestrama koji će o njima voditi brigu. Na
smanjenje teskobe značajno deluju i prvi razgovori s bolesnikom, ako se u njima, osim opšteg
obaveštavanja bolesnika, pominju sociopsihološke karakteristike bolesti, čime se bolesniku
omogućuje da iskaţe svoju teskobu zbog svih propratnih posledica bolesti.
Drugi način smanjivanja teskobe jest omogućavanje neograničenog posećivanja bolesnika od
strane njihove rodbine, znanaca, prijatelja. Zabrane i ograničavanje poseta stvaraju kod
bolesnika osećaj izolovanosti i odvojenosti od spoljašnjeg sveta. Posete koje su organizovane
u strogo ograničeno vreme, obično stvaraju veliku guţvu na bolničkim odeljenjima i
nemogućnost da bolesnik u miru porazgovara sa svojom porodicom i znancima i u takvom
razgovoru ublaţi svoju teskobu. Postojanje posebnih prostorija za posete kao i mogućnost da
posetioci doĎu u bilo koje vreme i ostanu koliko je to najviše moguće, pozitivno se
odraţavaju na psihičko stanje bolesnika.
Bolnička okolina moţe, takoĎe, biti izvor teskobe za bolesnika, te se delovanjem na nju moţe
doprineti smanjenju teskobe. Bolnička okolina prvenstveno je prilagoĎena pruţanju posebnih
zdravstvenih usluga, a sve to zbog ozdravljenja bolesnika. MeĎutim, zbog velikog odudaranja
standardne bolničke okoline od svakodnevne sredine, za mnoge bolesnike moţe predstavljati
izvor značajnog stepena teskobe i potištenosti.
Ugodna bolnička soba, svetli i čisti prostori, kombinacije ugodnih boja, nameštaja i zidova,
zelenilo, vrt za šetnju, prisutnost predmeta za zabavu i igru, biblioteka i prostorije za
rekreaciju doprinose poboljšanju bolesnikovog psihičkog stanja. Osnovna uloga dobro
ureĎene bolničke sredine je da oslobodi bolesnika dosade, omogući mu što veću aktivnost i
pruţi zadovoljavajući komfor i osećaj ugodnosti. Čak i opšte osobine bolničkog prostora, na
primer veličina bolnice, vaţne su za psihička stanja bolesnika. Ispitivanja pokazuju da se
bolesnici bolje osećaju u malim nego u velikim bolnicama. U velikim je bolnicama mnogo
toga nepoznato, od raznih nepoznatih prostora, predmeta i nepoznatih, često zastrašujućih
zvukova do velikog broja nepoznatih osoba koje se brinu samo za pojedine vidove
bolesnikovog lečenja, što sve pojačava osećaj izgubljenosti i bespomoćnosti. Prednost velikih
bolnica je u brzom pruţanju različitog zdravstvenog tretmana bolesniku, pa su velike bolnice
pogodnije za lečenje bolesnika u akutnim stanjima bolesti. Male bolnice pogodnije su za
bolesnike koji boluju od hroničnih bolesti i pruţaju više osećaja sigurnosti i familijarnosti s
ostalim bolesnicima i zdravstvenim osobljem.

23
Ustanovljeno je da se psihičko stanje bolesnika znatnije poboljšava ako doĎe do promene
standardnog bolničkog okruţenja i standardnih bolničkih aktivnosti, npr. ako se stvori takav
kontekst u kojem se bolesnici osećaju kao produktivni članovi, kao aktivni učesnici u lečenju
vlastite bolesti. Učešće u različitim bolničkim aktivnostima, organizovanje različitih
socijalnih aktivnosti, predlaganje i spredvoĎenje raznih promena u bolničkoj sredini,
razmeštaju predmeta i sl., dovodi do porasta osećaja vlastite vrednosti i doprinosi tome da se
bolesnici bolje suočavaju sa svojom bolešću.
U mnogim starijim bolnicama nemoguće je značajnije delovati na bolničku sredinu. MeĎutim,
u većini njih moguće je uz manja novčana ulaganja omogućiti bolesnicima razne oblike
zabave nabavkom različitih igara i sredstava za razonodu ili nabavom manje biblioteke za
potrebe bolesnika. Omogućavanje bolesniku da se ne oseća odvojeno od spoljašnjeg sveta, to
jest omogućavanje nesmetanih komunikacija putem novina, radija, TV i slično, pozitivno se
odraţava na bolesnikovo emotivno stanja a time i na njegovu telesnu bolest.
Uspešan način otklanjanja teskobe kod bolesnika je iscrpno komuniciranje s bolesnicima o
svim medicinskim, psihološkim i socijalnim karakteristikama bolesti, kao i o sadrţajima koji
nisu vezani uz bolest te o raznim opštim temama koje dopuštaju stvaranje prisnijih emotivnih
odnosa izmeĎu zdravstvenog osoblja i bolesnika. Ispitivanja zadovoljstva bolesnika lečenjem
u bolnici pokazuju da, iako se bolesnici ţale na druge vidove bolničkog tretmana, najviše je
ţalbi usmereno na lošu komunikaciju izmeĎu njih i zdravstvenog osoblja. Nedostatak
komunikacije ne odraţava se negativno samo na psihička stanja bolesnika već i na opšte
zdravstveno stanje i ponašanje bolesnika. Zdravstveno ponašanje bolesnika (npr. pridrţavanje
saveta i uputstava) biće to manje pozitivno što je komunikacija sa zdravstvenim osobljem bila
lošija.
Bolesnici se najviše ţale na premali broj obaveštenja koje o svojoj bolesti i lečenju
dobijaju od zdravstvenih radnika. Bolesnici često izjavljuju da na njihova direktna pitanja o
simptomima i prognozi bolesti zdravstveno osoblje nije dalo adekvatne odgovore, kako su im
činjenice o njihovoj bolesti objašnjene s premalo detalja, da nisu na vreme saznali sve što ih je
zanimalo, da nisu stigli da pitaju lekara sve što su ţeleli zbog kratke prisutnosti lekara.
Što je to što bolesnici ţele znati? Uglavnom ţele znati pojedinosti o lečenju, prognozi i
trajanju bolesti. Zatim ih zanima što će biti učinjeno za njih i kada, zatim kakvi će biti učinci
eventualnih terapijskih zahvata na njihove telesne funkcije, kakva je svrha propisivanja
pojedinih lekova, koliko su ozbiljni pojedini simptomi bolesti i sl. Poznata je činjenica da
potrebu za obaveštenjima o vlastitoj bolesti najčešće ne zadovoljava zdravstveno osoblje te se
one prikupljaju na sve strane, od drugih bolesnika, od članova porodice i drugih, što moţe kod

24
bolesnika stvoriti potpuno pogrešnu, katkada i zastrašujuću sliku o simptomima i ishodu
njegove bolesti. Isto tako pogrešna slika o bolesti moţe bolesnika obeshrabriti u prihvatanju
bolesti, pridrţavanju saveta i uputstava zdravstvenog osoblja i saradnji sa zdravstvenim
radnicima, ako bolest ne smatraju dovoljno vaţnom da bi prema njoj uskladili vlastito
ponašanje. Bolesnici koji su ispravno i temeljno obavešteni o svojoj bolesti, znatno su manje
potišteni, a smanjena teskoba često deluje pozitivno na efikasnost medicinskog lečenja (npr.
skraćen broj bolničkih dana, smanjena jačina doţivljavanja bola, manje korištenje lekova i
sl.). MeĎutim, osim obaveštenosti bolesnika o bolesti, u komunikaciji s bolesnikom vaţno je
voditi računa i o nekim drugim sadrţajima. Neka opšta uputstva zdravstvenom osoblju
kako treba komunicirati sa svojim bolesnicima mogu se svesti na sledeće:
lesnika najviše zabrinjava i ne ograničiti se samo na dobijanje
podataka potrebnih za dijagnozu;
lesnik očekuje da će se zbivati tokom hospitalizacije i otkloniti
pogrešna očekivanja;
estiti bolesnika o dijagnozi i verojatnim uzrocima bolesti;
ne biti strogo sluţbeni u razgovorima s bolesnikom;
egavati medicinski ţargon;
eme razgovarajući s bolesnikom o temama koje nisu u direktnoj vezi s
bolešću.
Pri tome je vaţno naglasiti da je u odnosu izmeĎu zdravstvenog osoblja i bolesnika, vrlo bitno
da zdravstveno osoblje u jednakoj meri koristi svoje osećaje i aktivni angaţman u odnosu na
bolesnika te da se pri tome drţe nekih osnovnih elemenata na kojima se zasniva odnos prema
drugoj osobi, a to su:
e i njihove teškoće, dobrobit i slično;
to ne samo stručna odgovornost nego kao dobrovoljan poriv
udovoljavanju potreba i zahteva drugih;
tanje njihove posebnosti i uvaţavanje njihovih različitih osobina
spoznavanje drugih, tj. otkrivanje bitnih karakteristika druge osobe.
U ova četiri osnovna elementa odnosa prema bližnjem uključeni su elementi na kojima se
moţe graditi pozitivan odnos u meĎusobnoj interakciji i to ne isključivo u zdravstvenoj
praksi, već i širim meĎuljudskim odnosima.
Otpuštanje iz bolnice moţe takoĎe biti izvor teskobe. Naime, neki bolesnici nisu
srećni u trenutku otpuštanja iz bolnice, iako bi to bilo za očekivati na osnovi ranije
spomenutih tvrdnji. Npr. stariji bolesnici često su zabrinuti tko će se kod kuće brinuti za njih,

25
osobito ako ţive sami, zatim hoće li im na vreme biti pruţena pomoć ako im bude potrebna i
slično. (Priprema za otpuštanje iz bolnice obično je neadekvatna i većina bolesnika dobija
premalo informacija o oblicima nege koja će biti potrebna nakon otpuštanja, kao i o tome
kakvo je sada njihovo stvarno zdravstveno stanje).

Bol (vrste, funkcija, tolerancija bola, prag bola, reakcije na bol,

merenje bola)

O sloţenosti doţivljaja bola najbolje govori i opšte prihvaćena definicija bola MeĎunarodnog
udruţenja za proučavanje bola koja glasi:
»Bol je neugodan osećajni i emocionalni
doţivljaj povezan sa stvarnim ili mogućim
oštećenjem tkiva ili opisom u smislu takvog
oštećenja. Bol je uvek subjektivan. Svaki
pojedinac nauči upotrebljavati tu riječ preko
iskustava povezanih s povredom u mladjem
uzrastu. Nema sumnje da se radi o osećaju u delu
ili delovima organizma, no uvek je on neugodan i
stoga predstavlja emocionalni doţivljaj« Tu
dvojnost osećajnog i emocionalnog Ronald
Melzack, jedan od najuvaţenijih autoriteta u području proučavanja bola, pokušava objasniti
na sledeći način ;
»Bol je toliko uopštena pojava da je retko kada pokušavamo definisati u svakodnevnoj
konverzaciji. Pa ipak, onaj ko radi na problemu bola nikada nije mogao dati definiciju koja bi
zadovoljila sve zainteresovane stručnjake. Bol ima očitih senzornih kvaliteta, ali i
emocionalnih i motivacionih elemenata. Obično je uzrokuju intenzivni, štetni podraţaji, ali se
katkada javlja spontano bez vidljivih uzroka. Obično signalizira fizičku ozledu, ali ponekad
izostaje čak i kada je velika površina tela zahvaćena ozledom; ponekad traje i kada su sva
oštećena tkiva zacelila i ozdravila prerastajući u problem koji treba hitno i radikalno rešiti«,
(cit. Melzack i Wall, 1982). Kriterijumi podele bola su različiti. Tri su osnovna kriterijuma
podele bola prema njegovim uzrocima, lokaciji i trajanju bola. Prema uzrocima bola, bol
delimo na organski i psihogeni. Organski bol nastaje zbog ozlede tkiva ili patološkog procesa
u tkivu, dok psihogeni bol zovemo sve one vrste bola koje nemaju jasan organski uzrok, ali
se po svojim ostalim karakteristikama ne moraju razlikovati od „pravog“ organskog bola.

26
Prema lokaciji bol delimo na periferni i visceralni. Periferni bol nastaje draţenjem receptora
u koţi, mišićima, zglobovima, kostima i dr.), dok visceralni bol nastaje ozledama ili
patološkim procesima u unutarnjim organima. U mnogim unutrašnjim organima ne postoje ili
ima vrlo malo senzornih receptori za bol(nociceptori), kao npr. u plućima, bubrezima i jetri,
pa su ti organi slabo osetljivi na bol i bol je u njima teško tačno lokalizovati.
S obzirom na trajanje, bol delimo na akutni i hronični. Akutni bol je obično jak, iznenadan i
dobro lokalizovan bol koja se najčešće opisuje kao oštar, probadajući, isijavajući, sevajući i
slično, a nastaje kao posledica iznenadne povrede uzrokovane mehaničkim, toplotnim ili
hemijskim delovanjem, hirurškim zahvatom, bolnim dijagnostičkim ili/i terapijskim zahvatom
ili upalnim i drugim akutnim patološkim procesom u tkivu. Akutni bol ima vaţnu zaštitnu
ulogu u odbrani organizma od bolesti, upozoravajući na prve simptome bolesti, kao i u zaštiti
od daljih ozleĎivanja, kao i u procesu učenja zaštitničkog ponašanja prema vlastitom telu.
Ozleda bilo kojeg dela tela povećava osetljivost na bol u tom delu tela i na taj način motiviše
pojedinca da se zaštitnički odnosi prema ozleĎenom delu tela, što omogućuje brţi oporavak
oštećenog tkiva. Tokom detinjstva akutna bol ima veliku ulogu u procesu učenja kroz koji
deca nauče koje situacije treba izbegavati, tj. koje su situacije bolne i na taj način oblikuju
zaštitničko ponašanje koje ih štiti od ozleda. Bez tog zaštitnog mehanizma, ţivot bi bio puno
opasniji. Ljudi roĎeni bez osetljivosti na bol, zbog genetskog poremećaja koji se naziva
analgezija, često su izloţeni ozledama u situacijama koje nisu naučili da izbjegavaju, a na
vreme ni ne prepoznaju predznake mnogih bolesti kojima je bol prateći simptom. Hronični
bol je bol koji traje duţe od uobičajenog vremena zaceljenja ozlede ili lečenja bolesti. Postoji
kroz duţi period i po nekoliko meseci i godina i najčešće se opisuje kao tup, zamarajući i
iscrpljujući bol. Uzrokovan je hroničnim patološkim procesima tkiva i organa ili
oštećenjimanervnog sistema, nema upozoravajuću ulogu kao akutni bol, često su mu direktni
uzroci nepoznati, pa se od simptoma pretvara u bolest samu za sebe. Izaziva brojne psihičke i
socijalne posledice, a i pod jakim je uticajem različitih psihičkih procesa, naročito raznih
emocionalnih stanja. Umor, potištenost, zabrinutost, psihološki stres uobičajene su propratne
pojave hroničnog bola. Zbog mnogobrojnih uticaja su i mehanizmi nastanka i trajanja
hroničnog bola vrlo različiti i nejasni, a terapijski učinci teško predvidivi. Za razliku od
organskog bola koja je izazvana oštećivanjem tkiva, psihogeni bol se javlja uz potpunu
očuvanost tkiva, a zbog delovanja različitih činilaca psihičke etiologije. Tačan mehanizam
nastajanja psihogenog bola nije još sasvim razjašnjen. Najčešći oblik psihogenog bola su
psihogene glavobolje. Neke druge vrste psihogenih bolova reĎe se javljaju. Kod osoba s
izrazito histeričnim crtama ličnosti mogu se javiti tzv. konverzivne boli kod kojih se odreĎena

27
emocionalna napetost konvergira u stvarnu bol na odreĎenom delu tela. Psihogena bol javlja
se i u slučajevima hipohondrije, neurotske depresije, a vrlo retko i kod psihotičara, posebno
kod shizofrenije u obliku halucinacija boli. Psihogenu bol moţemo bolje opisati i razumeti
psihološkim nego fiziološkim nazivima i terapija se uspešnije sprovodi raznim
psihoterapijskim postupcima. Često je, meĎutim, teško razlikovati da li se radi o psihogenom
bolu ili bolu nastalom zbog patološkog procesa tkiva. Postoje odreĎena zajednička obeleţja
psihogenog bola koja mogu pomoći da bismo je razlikovali od organskog. Za razliku od
organskog bola koji je obično tačno odreĎen, psihogeni bol je u mnogo slučajeva neodreĎen,
lokacija bola se često menja na područja koja nisu uobičajena za odraţenu bol, menja se i s
obzirom na promenu raspoloţenja. Organski se
bol obično povećava kod pokreta, pritiska
odreĎenog dela tela i slično, dok kod
psihogenog bola različita podraţivanja često na
nju uopće ne deluju. Psihogeni bol je retko
prisutan noću. Farmakoterapijski lekovi koji
deluju na smanjenje emocionalne napetosti
dovode često do smanjenja psihogenog bola.
Nadalje, psihogeni se bol javlja s većom učestalosti u nekim delovima tela, npr. u području
glave, dok je u predelu abdomena, grudnog koša i ekstremiteta vrlo redak.

PRAG BOLI I TOLERANCIJA NA BOL

Prag bola je onaj intenzitet draţi koji tek počinje izazivati oset bola. Prag bola kod većine
ljudi je gotovo jednak. Većina ljudi osećaće bol ako temperatura vode u kojoj drţe ruku
prelazi 50 stepeni Celzijusa. Prag bola meri se instrumentima koje zovemo algezimetri i
pomoću kojih se ispitanicima zadaju draţi toplote, hladnoće, električne struje, pritiska i
slično, a oni procenjuju pri kojoj su jačini draţenja osetili bol. Tolerancija na bol odnosi se
na stepen podnošanja bola. Postoje velike individualne razlike u toleranciji bola, tj. u
intenzitetu bola koji je za nekog pojedinca podnošljiv. Tolerancija na bol mjeri se zadavanjem
različito jakih bolnih podraţaja ispitaniku. MeĎutim, eksperimentalna merenja pokazuju
znatno veću toleranciju na bol nego kod istih intenziteta bola prirodnog porekla. U
laboratorijskim je uslovma ispitanik svestan da je bol kratkotrajna, da bez obzira na intenzitet
nije opasna, da moţe prekinuti bolno draţenje kad god ţeli, dok je bol vezana za poremećaje
zdravlja potencijalno opasna, izaziva strah i zabrinutost, tj. emocionalna stanja koja smanjuju
toleranciju na bol. Za merenje tolerancije na bol koriste se skale verbalnih procena ili grafičke

28
skale pomoću kojih pojedinac procenjuje svoj subjektivni doţivljaj bola. Neki ljudi mogu
dugo trpeti bolove velike jačine bez vidnih znakova bolnog ponašanja (plaća, grčenja lica,
jaukanja i dr.), dok drugi i kod minimalnih bolnih draţi reagiraju vrlo osetljivo, ispoljavaju
sve oblike bolnog ponašanja, hitno traţe pomoć i lek i sl. Te razlike u toleranciji na bol mogu
biti uzrokovane biološkim razlikama meĎu ljudima, kao i socijalnim, kulturološkim i
psihološkim razlikama. Rezultati nekih novijih istraţivanja ukazuju na mogućnost da meĎu
ljudima postoje genetske razlike zbog kojih njihov mozak u situacijama bolnog draţenja
otpušta različite količine endogenih opijata (efedrina i endorfina). Zubieta i sur. (2003)
utvrdili su da su ljudi čiji su mozgovi otpuštali više opijata mogli izdrţati veće jačine bolnog
draţenja.

PROCJENJIVANJE BOLA

Ispravna procena lokacije, jačine, kvaliteta i vrste bola, ključna je za tačno utvrĎivanje
uzroka bola, kao i za procenu uspešnosti preduzetih terapijskih postupaka. Kao i kod mnogih
drugih psihičkih karakteristika, ni bol nije moguće proceniti direktno, veća samo kroz
introspekcijski pristup onoga ko bol doţivljava. A introspekcija je subjektivna metoda
vlastite procene svojih psihičkih iskustava, podloţna mnogim opravdanim kritikama. Kako bi
se koliko – toliko objektiviziovali postupci procene bola, koriste se razni standardizovani
postupci. Najčešće se procenjuje jačina bola – od slabe do neizdrţive - a zatim kvaliteta bola –
kava su druga obeleţja bola i kako je bolesnik doţivljava (probadajuća, tupa, neizdrţiva,
podnošljiva i sl.)
Procenjivanje jačine bola
Za procenu jačine bola koriste se verbalne, numeričke i grafičke skale i slikovni prikazi.
Verbalne skale koriste verbalne opise kojima bolesnik opisuje jačinu bola birajući jedan od
ponuĎenih odgovora za opis svog bola i to; ne osećam bol, osećam blag bol, osećam umeren
bol, osećam jak bol i osećam vrlo jak bol.
Numeričke skale koriste brojeve kojima se procenjuje jačina bola. Na skali od 0 – 10 bolesnik
zaokruţuje broj koji najbolje opisuje jačinu njegovog bola.
Grafičke lestvice su slične numeričkim samo bez brojeva. Najčešće se koristi prazna linija sa
dva ekstremna opisa bola. Na levom kraju linije je verbalni opis „ništa me ne boli“, a na
desnoj „neizdrţivo me boli“. Zadatak je bolesnika da stavi kriţić na onaj poloţaj linije za koji
procenjuje da najbolje odgovara jačini njegove boli. Grafičke skale zovemo još i
termometrima bola.

29
Slikovni prikazi su crteţi ljudskog lica s različitim izrazima lica, od izraza koji ukazuju na
emocionalna stanja tuge i ţalosti do izraza koji ukazuju na veselje. Pojedine slike razlikuju se
najviše s obzirom na poloţaj uglova usta, koji su glavni indikator opšteg raspoloţenja. Obično
se koriste za procenu jačine bola kod dece.
MeĎutim, na ovakav način moţemo meriti samo intenzitet boli, a ne i kvalitet bola. U proceni
bolesnikovog stanja i njegove mogućnosti podnošanja bola vrlo je vaţno o kakvom se bolu
radi, da li je ona tupa, ţareća, pulsirajuća ili ima neki drugi kvalitet. Neke vrste bola, naime,
lakše je podnositi nego druge. Smatra se da medu najteţe bolovi spadaju ţareća bol i
probadajuća bol. Merenje ovih kvaliteta bola moguće je samo introspektivnim postupkom,
kojeg je jedan od najvećih nedostataka siromaštvo jezika u opisivanju sloţenijih psihičkih
stanja.

Čini se da ne postoji dovoljan broj adekvatnih reči kojima bi se sve mogući kvaliteti
bola opisali, no izgleda da nije toliki problem u nepostojanju adekvatnih reči već u tome što se
one svakodnevno retko koriste. Bolesniku se moţe pomoći ako mu damo upitnike u kojima su
već naznačeni pridevi koji opisuju pojedine kvalitete bola, a zadatak je bolesnika samo da
označi koju vrstu boli on u pojedinom trenutku osjeća. Jedan od poznatih upitnika koji sluţi
za mjerenje kvalitete boli je McGill - Melzackov upitnik (MPQ).
Primenom McGill - Melzackovog upitnika došlo se do podataka da svaki tip bola ima
jedinstvene kvalitete koje se opisuju odreĎenim rečima. Tako se npr. za bol kod artritisa
najčešće koriste pridevi kao izjedajući, iscrpljujući, stalni, ritmični; za bol kod poroĎaja
pridevi kao probadajući, oštri, grčevit, iscrpljujući, jak, zastrašujuć, zamarajući, ritmični; za
zubobolju pridevi kao oštri, lupkajući, ometajući, izaziva mučninu,; za fantomske bolove
pridevi kao lupkajući, probadajući, oštri, grčeći, ţareći, okrutni, stalni, ritmični.

Psihološki faktori koji deluju na doživljaj bola (osećanja,

kontekst, prethodno iskustvo, očekivanje bola, pažnja, sugestija,
umor, osobine ličnosti)
Emocionalna stanja i bol
30
 Svako bolno draţenje izaziva propratna neugodna emocionalna stanja, a emocionalna
stanja, utiču na percepciju bola. Oko 40 % bolesnika koji boluju od hroničnog bola, pate i od
različitih nivoa potištenosti (Romano i Turner, 1985). U najvećem broju slučajeva neugodna
se emocije javlja kao reakcija na neugodu izazvanu bolom, a ne kao uzrok bola. MeĎutim, bol
ne izaziva potištenost kod svih bolesnika. Kod onih bolesnika koji imaju dobre mehanizme
sučeljavanja, koji nastavljaju sa svojim uobičajenim aktivnostima uprkos neugodi i koji
nalaze načine da kontrolišu svoju bol, reĎe se pojavljuje i potištenost i teskoba. Oni ljudi koji
pojavi bola pridaju katasatrofične uzroke, koji su uvereni da je bol simptom početka razvoja
teške i neizlečive bolesti, skloniji su da razviju i potištenost i teskobu kao reakcije na bol.
Lekovi koji se koriste za lečenje potištenosti (antidepresivi) delotvorni su i u smanjivanje
bola. Smanjivanje potištenosti kod bolesnika dovodi do smanjivanja intenziteta doţivljaja
bola, dok povećani stepen potištenosti dovodi do pojačanog doţivljavanja bola. Poznato je da
bolesnici koji pate od hroničnih bolova, doţivljavaju bol najteţe noću, kada su sami, kada
imaju osećaj beznadeţnosti, bespomoćnosti i napuštenosti, što su osećaji karakteristični za
stanja potištenosti. Još je veća povezanost izmeĎu intenziteta bola i stepena teskobe. Teskoba,
kao stanje zabrinutosti ili strepnje pred nečim što bolesnik pretpostavlja da će se dogoditi.
prati kao propratna emocija prati gotovo svaku bol i raste s njegovim intenzitetom. Smatra se
da opojne droge koje se koriste za smanjenje bola kod nekih bolesnika zapravo više deluju na
smanjenje stepena teskobe i tako indirektno na smanjenje intenziteta bola. Morfijum, npr.
bolje deluje na smanjenje bola ukoliko je bol praćena jakom teskobom. Kod bolesnika koji
pate od bola, ali kod kojih je stepen teskobe manji, delovanje morfijuma je slabije.
S druge strane jaka emocionalna stanja mogu dovesti i do zatamljivanja bola. Iz izjava
ljudi koji su pokušali izvršiti samoubistvo, proizlazi da samoozledjivanje pri pokušajima
samoubojstva ne izaziva jaku bol što se pripisuje propratnom jakom emocionalnom
napetošću. Ozlede koje se dogaĎaju sportistima u raznim borilačkim sportovima, takoĎe ne
izazivaju jak bol odmah nakon povrede, već se njena jačina povećava kasnije, kada
emocionalno uzbuĎenje oslabi ili proĎe. Kod akutnih ozlede prilikom ratnih ranjavanja
pokazali su se slični učinci. Stanja transa, bilo hipnotskog transa u koji se bolesnik uvodi zbog
terapijskih razloga, bilo verskog transa u toku ritualnih verskih obreda najčešće kod
pripadnika pojedinih plemenskih zajednica, dovode takoĎe do smanjenja ili blokade
doţivljavanja bola.

Prijašnje iskustvo i bol

31
 Uticaj iskustva na doţivljaj bola potvrĎen je u brojnim eksperimentima. Pavlov (1927)
je istraţivao što se dogaĎa ukoliko se stvori uslovni refleks izmeĎu bolnih podraţaja i
konzumiranja hrane kod psa i utvrdio da ukoliko konzumiranju hrane prethode bolni podraţaji
ne dolazi do formiranja izbegavajućeg ponašanja prema bolnim draţima nego da bolne
draţimogu izazivati refleks salivacije. Poznato je takoĎe da su ukupni stavovi prema bolnim
doţivljajima pod jakim uticajem roditelja, drugim rečima ranog ţivotnog iskustva. Kod nekih
porodica vidimo veliku zabrinutost i pridavanje posebne paţnje malim ozledama, dok kod
drugih nalazimo vrlo malo razumevanja i za teţe ozlede. Ovi vaspitni obrasci imaju odraza i
na doţivljavanje bola u odraslom dobu. Jedan od poznatih eksperimenata o uticaju ranog
iskustva na percepciju bola je eksperiment koji su sproveli Melzack i Scoot (1957). Oni su
uzgajali Škotske terijere u izolovanim kavezima u kojima nije bilo uobičajenih draţi iz
okoline uključujući razne udarce i ogrebotine koje zadobijaju mlade ţivotinje tokom
normalnog odrastanja. Ovi psi u odraslom dobu nisu normalno reagovali na bolne podraţaje.
Mnogi od njih neprekidno su gurali njušku u plamen i trpeli ubode i štipanja, a da pri tome
nisu pokazivali izbegavajuće ponašanje. Sve su ţivotinje bez razlike pokazivale samo
refleksno povlačenje pred plamenom ili ubodom ali ne i povlačenje zbog naučenog ponašanja
tako da nisu prepoznali stanja u kojima postoji mogućnost ozlede. Psi iz kontrolne skupine
vrlo brzo su prepoznali mogućnost ozlede i eksperimentatori ih nisu mogli ubosti niti dotaći
plamenom šibice više od jedanput.

Očekivanja i bol

Obaveštavanje bolesnika o tome kada će se bol javiti, koliko dugo će trajati, kako će
biti intenzivan, zbog čega nastaje, vaţno je zbog toga jer postoji veliki uticaj očekivanja na
podnošenje bola. Ljudi bolje podnose bol ukoliko znaju kada će se javiti, nego ako se pojavi
sasvim neočekivano. Postupak obaveštavanja o vremenu javljanja bola u svojoj praksi često
koriste stomatolozi kod bolnih zahvatima na zubima. Pokazalo se da neki dijagnostičko-
terapijski zahvati koji su inače sasvim bezbolni, mogu kod bolesnika dovesti do doţivljaja
bola ukoliko je zbog neobaveštenosti uveren da će se bol javiti. Isto tako bolni zahvati bolje
će se podnositi ako bolesnik očekuje bol odreĎenog intenziteta u odreĎeno vreme (Wolff i sur.
1976). Očekivanja deluju i na snagu placebo efekta, ali koliko je kod placeba jako delovanje
očekivanja. a koliko sugestije nije još jasno, kao što nije ni jasan ukupan mehanizam uticaja
očekivanja i sugestije na bol kod hipnoze. Placebo je „navodni“ lek koji u sebi ne sadrţi

32
delotvorne hemijske supstance, ali za koji pacijent misli da je pravi lek. Placebo se najviše
koristi u farmakološkim ispitivanja stvarne delotvornosti lekova, daje se bolesnicima umesto
pravog leka, da bi se utvrdilo koliko na simptome deluju očekivanja i sugestije, a koliko
hemijske supstance u leku. Ako bolesnik očekuje da će mu lek pomoći, ako je uveren u
delotvornost leka, ako ima poverenje u lekara koji je lek propisao, takva očekivanja uz
pojačanu sugestibilnost kod bolesnika stvarno dovode do smanjenja ili uklanjanja raznih
simptoma, pa tako i bola.

Pažnja i bol

Delovi mozga pod nazivom retikularna formacija imaju funkciju usmeravanja paţnje
organizma na one draţi koji su za ţivot vaţniji. U situacijama jakog ugroţavajućeg stresa,
kada neka spoljašnja opasnost vreba na našu dobrobit, svi receptori „udešeni „ su tako da u
mozak šalju obilje informacija koje sluţe brzoj i svrhovitoj reakciji na stres. Ostale
informacije koje u tom času nisu bitne za uspešnu stres reakciju, potiskuju se u drugi plan. To
potiskivanje u funkciji je retikularneformacije. Poznati su ogledi u kojima je merena nervna
aktivnost u pojedinim senzornim nervima tokom jake usmerenosti paţnje na različite sadrţaje.
Npr. mačka kojoj je istovrememeno pokazivan miš kako trči u tegli i zadavan jak zvučni
podraţaj, svu je paţnju usmeravala na miša, a nikakvu na zvučni podraţaj. Ogled je pokazao
da se pod tim uslovima usmeravanja paţnje na vidni podraţaj, smanjila nervna aktivnost
merena u slušnom ţivcu. Pretpostavilo se da slični mehanizmi deluju i kod bola. Kada je bol u
centru paţnje, kada druga draţenja ne postoje ili su beznačajna, bol se doţivljava
intenzivnijom nego u slučajevima otklanjanja paţnje na druge sadrţaje. Recimo, bolesnici
izjavljuju da im bol najviše smeta noću, kada ima najmanje svih ostalih draţenja. Ljudi u
stanjima potištenosti i zabrinutosti značajan deo svoje paţnje usmeeravaju prema svakoj
telesnoj senzaciji što povećava značenje draţi i često pridavanje nepotrebnog značaja,
bezopasnim bolnim draţima. Nehotične lakše ozlede tokom jake usmerenosti paţnje na druge
sadrţaje znaju proći nezapaţeno i postanu primećene tek kad paţnja usmerena nečem drugom
oslabi. Jak uticaj paţnje na bol čini se da postoji i kod ritualnih samoranjavanja u kojima je
usmerenost paţnje ka postizanju transcedentalne identifikacije s boţanstvom, idolom i sl.
moţda razlog slabijeg doţivljavanja boli. Sve to ima značajne implikacije za zdravstvenu
praksu. Razne metode odvraćanja paţnje od bola mogu biti vrlo uspešne u smanjivanju
pacijentovog bola. Brojna laboratorijska istraţivanja pruţaju dokaze o snaţnom uticaju paţnje
na toleranciju na bol. Ispitanici kojima je paţnja „odvučena“ prema drugim sadrţajima,

33
(gledanju filma), puno su duţe mogli drţati ruku u ledenoj vodi (na oko O stupnjeva C), nego
oni na koje se nije delovalo odvlaćanjem paţnje.

Sugestija i bol
Još od vremena Franza Antona Mesmera (1733 – 1815), poznata je uspešnost „tretmana bez
tretmana“. Naime, u cilju lečenja brojnih simptoma bolesti, Mesmer se sluţio potpuno
nedelotvornim metodama liječenja – s priličnim uspehom! U priločno maĎioničarskom stilu,
obučen kao čarobnjak, vadio je ţelezne šipke iz boca napunjenih raznim sastojcima i njima
dodirivao
bolesne delove
svojih
pacijenata.
Uspesi su bili
veći od
uobičajenih za
tadašnje
metode
lečenja.
Kasnije je
njegov uspjeh u lečenju pripisan sugestivnom djelovanju. Mnogi smatraju da je sugestija i kod
delovanja na bol uspešnija od mnogih analgetika. Stanja jake sugestibilnosti mogu dovesti do
potpunog uklanjanja boli. U hipnotičkom stanju, za koje se još nije utvrdilo da li je neko
posebno stanje svijesti ili je to stanje posebno jakih očekivanja i motiviranosti, bolesniku se
moţe sugerirati da ne oseća bol i mnogi je stvarno i neće osetiti ili će je osetiti kao slabiju.
Hipnoza se u početku koristila kao metoda lečenja psihičkih bolesti, kasnije kao metoda
ublaţavanja boli kod poroĎaja i u zubarstvu, da bi se danas sve više spominjala kao metoda
kojom se moţe postići ublaţavanje boli.

Umor i bol

Umor po pravilu povećava osetljivost na bol pa će u stanjima umora bol biti bolesniku
teţe podnošljiva. Povezanost umora i bola očita je posebno kod nekih bolesti kao što su

34
fibromijalgija i sindrom hroničnog umora. Fibromijalgija je bolni sindrom u kojem se
javljaju bolovi u mišićima, tetivama i zglobovima praćeni umorom. Jačina simptoma
povezana je sa izloţenošću stresu, vremenskim prilikama i dobu dana. Posebno su na bol
osetljivi pojedini delovi tijela – vrat, ramena, prsa, zglobovi lakta kuka i kolena. Umor i
poremećaji sna jedan su od glavnih simptoma. Česte su i glavobolje, ukočenost mišića vrata i
ramena a mogu se javljati i vrtoglavice, potištenost, loša raspoloţenja, teškoće koncentracije i
pamćenja i dr.
Sindrom hroničnog umora je poremećaj kojem često takoĎe predhode jaki ţivotni stresovi
ili duţa stanja potištenosti i teskobe. Sindrom se ogleda u simptomima kao što su umor duţi
od 24 sata koji nije posledica fizičke aktivnosti, bolovi u mišićima, jake glavobolje, bolovi u
zglobovima, poremećaji pamćenja i nesposobnost koncentracije i drugi. Česte su upale grla,
kašalj i simptomi slični gripu koji dugo traju i često se ponavljaju. Pacijent je nakon par sati
rada potpuno iscrpljen i oseća jeke bolove u raznim delovima tijela („ Sve me boli ! „), nema
snage za uobičajene aktivnosti i ima probleme s koncentracijom i pamćenjem. Nema jasnih
organskih promena koje bi mogle biti razlog simptoma hroničnog umora, pa takvim
bolesnicima okolina često ne veruje da su stvarno bolesni. Zbog povezanosti umora i bola u
spomenutim i drugim stanjima, u suzbijanju bola značajna se paţnja treba posvetiti
terapijskim postupcima kojima se suzbija i uklanja umor kod bolesnika.

Osobine ličnosti i bol

Poznato je da postoje osobine ličnosti koje pojedince predisponiraju na odreĎena

zbivanja i doţivljavanja. Na primer postoje osobe koje su sklonije nesrećama u kući, sportu,
na radnom mestu, prometu… Pokazalo se da se malom broju ljudi dogaĎa velik broj nesreća,
a da se većini ljudi dogaĎa mali broj nesreća. Zato kaţemo da postoje ljudi skloni nesrećama.
Da li isto tako postoje i ljudi skloni pojavljivanju bola, tj. postoje li osobine ličnosti koje
nekoga pojedinca predisponiraju na češće pojave bola nego druge ?
Osobine ličnosti koje su najviše povezane s učestalijom pojavom bola i s jačim
doţivljajem bola su sklonost histeriji i hipohondriji. Pojedinci skloni histeriji skloni su
preterivati u doţivljavanju i iskazivanju vlastitog bola, a osobe sklone hipohondriji
preokupirane su svojim zdravljem i stalnom usmerenošću na telesne simptome. U svojoj
usmerenosti na simptome iz vlastitog tela, skloni su i manje telesne simptome doţivljavati kao
bolne.

35
Druge dve crte ličnosti koje su vrlo povezane s načinom doţivljavanja bola su sklonost
teskobi i sklonost potištenosti. Svaki čovek proţivljava periode teskobe i depresije i u tim je
periodima osetljiviji na bol nego inače. MeĎutim, kod nekih ljudi takva su emocionalna stanja
puno češća nego kod drugih, pa se smatra da sklonost teskobi i potištnosti postoje i kao trajne
crte ličnosti. A potištenost i teskoba ne samo da pojačavaju doţivljaj bola, nego mogu biti i
osnovni uzrok bola npr. kod psihogenih glavobolja ili drugih vrsta psihogenog bola.
Depresija je propratni simptom mnogih vrsta hroničnih bolova i značajno je češća kod
pojedinaca koji doţivljavaju hronični bol nego u opštoj populaciji. U potrazi za osobinama
ličnosti koje moţda predisponiraju pojedine ljude za sklonost prema specifičnim vrstama bola
pokušale su se odrediti zajedničke osobine „ migrenozne ličnosti“, zatim „reumatoidne
ličnosti“ i uopšteno „ličnosti sklonih bolu“, meĎutim nisu naĎeni dokazi za postojanje takvih
sklopova ličnosti. MeĎutim, pojedini ljudi koji češće od drugih doţivljavaju bolove zbog bilo
kojih razloga mogu postati preosetljivi na bol i formirati poseban način vlastitih reakcija
prema bolu kao svoj specifičan način suočavanja s bolom. Pri tome je ranije spomenuta
sklonost teskobi činilac koji svaki bol čini teţom nego što bi bila da takva sklonost ne postoji.
Teskobi sklon pojedinac je u bolnim situacijama sklon svaki bol tumačiti kao znak početka ili
postojanja neke teške, fatalne bolesti. Kod takvih ljudi češće se javljaju somatizacije, tj.
prenos psihičkih na telesne simptome, loša raspoloţenja, katastrofične misli - što sve moţe
imati i posredni uticaj na bol, na primer zbog redukovanja mišićne aktivnosti korisne za
ublaţavanje nekih vrsta hroničnih bolova, zatim smanjenje mišične snage i izdrţljivosti i sl.
Kognitivna interpretacija bolnih senzacija tako moţe na razne načine delovati na pojačan
doţivljaj bola. Svaka zabrinutost povećava nivo aktivnosti simpatičkog dela autonomnog
nervnog sistema, koji kod ljudi s povećanom osetljivošću moţe postati trajno hiperaktivan, pa
tako i trajno delovati na povećanu mišičnu napetost, koja pak moţe biti uzrok ili
predisponirajući činilac pojave nekih vrsta bola. Pokazalo se da s vremenom to moţe dovesti
do hroničnog spazma mišića i propratnih hroničnih bolova.
Poznavanje ove povezanosti trebalo bi imati i značajne posledice za planiranje vrste i
načina tretmana takvih bolesnika. U njihov terapeutski plan mora se uključiti čitav raspon
sociopsiholoških mera za koje se pretpostavlja da imaju uticaja na bol. Bolesnika treba
osposobiti za sprovoĎenje postupaka kojima će steći osećaj kontrole nad uzrocima bola i
mogućnost modifikacije senzornih, emocionalnih, spoznajnih i ponašajnih vidova bola.

Psihološki načini suzbijanja bola

36
 1) Što je biofeedback? Doslovan prevod bio bi »biološka povratna sprega«. Izraz
»biofeedback« koristi se za tehniku pomoću koje moţemo saznati što se zbiva u našem
organizmu i to tako da pomoću elektroničnih aparata beleţimo razne telesne procese kako
bismo ih na objektivan način mogli zapaţati. Pomoću tehnike biofeedbacka mogu se dobijati
podaci o funkcioniranju različitih telesnih sistema ili pojedinih organa u svakom trenutku,
pratiti delovanje sredinjskih uslova ili ponašanja pojedinca na promene telesnih funkcija.
Ovom se tehnikom, dakle, mere organske promene i dobijeni signali pretvaraju u perceptivno
prepoznatljive vidne ili slušne podatke. Najšire, biofeedback moţemo odrediti kao svaku
tehniku koja povećava sposobnost pojedinca da svojom voljom nadzire fiziološke aktivnosti,
dajući mu podatke o tim aktivnostima. Tehnika biofeedbacka sastoji se od tri osnovna
postupka: biološku funkciju, a
koji se bez primene biofeedbacka ne bi mogli opaziti (primer je praćenje moţdane aktivnosti
pomoću EEG - biofeedbacka ili aktivnosti mišića putem EMG - biofeedbacka i dr.).
aranje signala u prepoznatljive i razumljive podatke, najčešće vidne i slušne
u (ili ispitaniku) o promenama telesnih funkcija gotovo
istovremeno kako se one dogaĎaju.
Osnovni je cilj tehnike biofeedbacka omogućiti pojedincu uvid u vlastite telesne funkcije i
omogućiti mu, posle odgovarajućeg treninga, samokontrolu nad vlastitim telesnim
funkcijama. Razlikujemo dve osnovne metode biofeedbacka:
direktna metoda - kojom se mere pojedine telesne funkcije (primer je arterijski krvni
pritisak) kako bi se bolesnik naučilo da na njih deluje samokontrolom.
indirektna metoda - kojom se meri opšti stepen emotivne napetosti, na primer merenjem
psihogalvanskog refleksa (PGR), kako bi se bolesnik naučio da se potpuno opusti i time
posredno deluje na smanjenje odreĎene telesne funkcije. Pomenutom studijom dokazano je da
se biofeedback treningom kod bolesnika koji boluju od čestih migrenoznih napada, postiţe: a)
smanjenje učestalosti napada migrene, b) skraćivanje trajanja migrene kada se napad pojavi i
c) smanjenje jačine bola kada se napad pojavi. Slični nalazi dobijeni su i u drugim
istraţivanjima, no uz različite stepene delotvornosti bofeedbacka na migrenu. Nakon većeg
broja istraţivanja, procenjuje se da je biofeedback-trening delotvoran u 50 do 70% bolesnika
koji pate od migrene.
2) Istraţivanja koja su koristila Pozitron Emisionu Tomografiju (PET) skener, za skeniranje
mozga, pokazuje da hipnoza moţe da ublaţi bol tako što smanjuje funkcije one oblasti mozga
koje su uključene u iskustva patnje. Naučnici su našli da hipnoza redukuje aktivnosti prednjeg

37
korteksa, podrucje koje je poznato da je ukljuceno u opaţaj bola, ali da ne utice na aktivnost
somatosenzornog korteksa, gde se senzacije bola obadjuju.
3) Autogeni trening je tehnika koju je razvio berlinski neurolog J.H.- Schultz na bazi
iskustava s primenom hipnoze u individualnoj i grupnoj terapiji. Prema Eysencku, autogeni
trening je u osnovi oblik autohipnoze. Ova se tehnika sastoji od raznih veţbi koje dovode
pojedinca u stanje svesti slično hipnotskom stanju i do jake telesne relaksacije. Osnovne
veţbe sastoje se od nekoliko tipova veţbi i to veţbe dekontrakcije mišića, dekontrakcije tkiva,
zatim veţbe za srce, veţbe disanja i kontrole abdominalnog područja. Autogeni trening se
osniva na tri glavna načela, i to 1. repeticija topografski orijentisanih verbalnih formulacija u
kraćem periodu (npr. 30 sekundi) 2. mentalne aktivnosti poznate pod nazivom »pasivna
koncentracija« i 3. redukcija spoljašnjih i proprioreceptivnh stimulacija specifičnim
poloţajima tela. Istraţivanja pokazuju da se korištenjem autogenog treninga mogu postići
brojni fiziološki učinci na kardiovaskularnom, respiratornom, gastrointestinalnom,
endokrinološkom i neurološkom području. Na osnovi pregleda učinaka autogenog treninga
na organizam, jasno je da u terapijskom pristupu mnogim bolestima ova tehnika moţe imati
izuzetno značenje, s obzirom da su navedeni učinci ujedno i oni koji suzbijaju karakteristične
simptome brojnih telesnih poremećaja, izmeĎu ostalih i bol. Naravno, s tim u vezi je i
preventivno delovanje učinka autogenog treninga na zdravlje pojedinca.
4) Danas, pojam placeba je već dobro udomaćen u medicini i predstavlja način da se posmatra
efekat na ispitaniku (pacijentu) kada mu se daje laţni lek (bez ikakvog delovanja na
organizam) a da on to ne zna. Koristi se i kod ispitivanja delovanja novih lekova, tada se
ispitivanje vrši na više pacijenata (eksperimentalna grupa), jednoj grupi ispitanika daju se
pravi lekovi, a drugoj grupi (kontrolnoj) lekovi isti po obliku kao pravi, ali sa potpuno
bezopasnim i beskorisnim sadrţajem, što ispitanicima nije poznato. Posle odreĎenog vremena,
uporeĎuje se delovanje pravih i laţnih lekova.
5) Bihejvioralna terapija se zasniva na pretpostavci da je svako ponašanje (uključujući i
emocionalne probleme) naučeno i da stoga moţe biti zamenjeno drugačijim, poţeljnijim. Ili,
narodski rečeno, da svaka navika ima odviku. Od sedamdesetih godina prošlog veka
bihejvioralna terapija je široko rasprostranjena. Sve više se kombinuje sa kognitivnim
pristupom i sprovodi kao kognitivno-bihejvioralna terapija. Bihejvioralna terapija se koristi u
lečenju poremećaja i simptoma poremećaja kao što su upotreba opijata, agresivnost,
poremećaji u ishrani, fobije, anksioznost. Koristi se i pri lečenju organskih poremećaja kao što
su nekontrolisano mokrenje ili nesanica. Kognitivno-bihejvioralna terapija se usredsreĎuje na
izmenu laţnih misaonih obrazaca na kojima se zasniva neodgovarajuće, štetno ponašanje.

38
Uključuje tretman afektivnih poremećaja, socijalne fobije, šizofrenije, opsesivno-
kompulzivnih poremećaja, agorafobije, post-traumtaskog stresa, Alzhajmerove bolesti,
poremećaj nedostatka koncentracije i hiperaktivnosti. Koristi se i u tretmanu horničnog bola
pacijenta sa bolestima što su reumatoidni artritis, problemi sa leĎima ili rak. Bihejvioralna
terapija je saradnički, akciono usmerena i daje pacijentima aktivnu ulogu. Obeshrabruje
preveliku zavisnost od terapeuta. Tretman se obavlja u grupnim ili individualnim sesijama.
Tretman obično ne traje duţe od 16 nedelja ili sesija i relativno je kratak u poreĎenju sa
dugim psihoterapeutskim pristupima.

Komunikacijski process (pojam, tok , funkcija)

Komunikacijski proces započinje kada jedna strana ima ideju koju ţeli da prenese
drugoj (i jedna i druga strana mogu da budu pojedinac, grupa ili čitava organizacija). Zadatak
pošiljaoca je da transformiše ideju u takvu formu koja moţe da se pošalje primaocu i koju će
ovaj drugi moći da razume. Takav proces se naziva procesom kodiranja (prevoĎenje ideje u
odgovarajući oblik), kao što je pisani ili govorni
jezik, koji primalac mora da poznaje. Kada je
poruka kodirana ona je spremna da putuje do
ţeljenog primaoca. Primalac dok poruku prima
počinje proces dekodiranja tj. vraćanje poruke u
oblik originalnih ideja pošiljaoca. U ovo mogu da
budu uključeni različiti subprocesi, kao što je
razumevanje izgovorenih ili napisanih reči,
intepretiranje izraza lica pri neposrednoj
komunikaciji i tome slično. Prenošenje nove
poruke prvobitnom pošiljaocu je proces i naziva se
fidbek (feedback). Primanje povratne informacije omogućava prvobitnom pošiljaocu saznanje
da li su njegove poruke bile pravilno shvaćene. Povratna informacija moţe da ubedi
prvobitnog pošiljaoca, sada primaoca da je prvobitnom primaocu, sada pošiljaocu, stalo do
njegovog mišljenja. Kada jednom stigne, povratna informacija moţe da podstakne novu ideju
kod pošiljaoca, pa na taj način moţe da započne novi ciklus protoka informacija.

39
Verbalna i neverbalna komunikacija
Interpersonalna komunikacija podrazumeva dve vrste komunikacije, verbalnu i
neverbalnu komunikaciju. Verbalna komunikacija je oblik komunikacije u kome se koriste
reči. Reč je posrednik u komunikaciji. Sam govor po sebi nikada nije dovoljan da izrazi ono
što čovek ţeli reći, te se ljudi sluţe i drugim, neverbalnim sredstvima komunikacije.
Naglašavaju se posebno reči ili pojedini glasovi u rečima, prave se odreĎene i namerne pauze
u govoru koje imaju posebnu i specifičnu poruku sagovorniku o sebi, menja se ritam govora
itd. Po mnogim istrţivačima najvaţniji aspekt neverbalne komunikacije je izraz lica,
facijalna ekspresija. Osim facijalne ekspresije, mimike u neverbalnoj komunikaciji se koriste
pokreti rukama, dodir rukom, pogled, zauzimanje rastojanja prema sagovorniku. Neverbalna
komunikacija podrazumeva i drţanje tela, način odevanja, potvrdno ili odrično klimanje
glavom, podizanje obrva itd. Nabrojani znaci u neverbalnoj komunikaciju su izuzetno vaţni i
najčešće otkrivaju, o sagovorniku, više nego same reči, a uz to i daju tačniji smisao rečima.
Verbalna komunikacija se moţe definisati kao komunikacija putem razuma, što znači da se iz
razumskog dela jedne ličnosti upućuje poruka razumu druge ličnosti. Neverbalnu
komunikaciju je teško prikriti i kontrolisati jer iza nje stoji autonomni vegetativni nervni
sistem nepodreĎen svesnoj volji čoveka.

Komunikacijski prostor

„Zauzimajući odreĎeni poloţaj u prostoru u kome se nalazi zajedno sa drugim osobama,

čovek saopštava i o sebi i svojim odnosima prema drugima. Tako mesto u prostoru postaje
vrsta neverbalnog komunikacionog znaka“ (Rot 2004: 201). Tri glavne vrste proksemičkih
znakova su:
1. prostorna razdaljina (distanca) izmeĎu učesnika u komunikaciji
2. meĎusobni poloţaj učesnika u komunikaciji
3. teritorijalno ponašanje učesnika u komunikaciji.

Prostorna razdaljina između učesnika u komunikaciji

Donja granica prostorne razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji je telesni dodir a gornja
razdaljina na kojoj prestaje mogućnost da vidimo i čujemo sagovornika. Koju će razdaljinu

40
učesnici u komunikaciji odabrati zavisi prevashodno od toga da li izmeĎu njih postoji
naklonost, i ako postoji koji je njen intenzitet. Razlikuju se četiri distance, tj. četiri tipa
prostorne razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji:
1. intimna distanca (od 0 do 45 cm)
2. personalna distanca (od 45 do 80 cm)
3. socijalna distanca (od 80 cm do 4 m) i
4. javna distanca (preko 4 m).
Intimna distanca obuhvata udaljenost do 45 cm. Ona se deli na dve faze:
1. bliţa faza intimne distance, tj. neposredan telesni dodir (od 0 do 15 cm)
2. dalja faza intimne distance (od 15 do 45 cm)
Bliţa faza intimne distance izmeĎu učenika u komunikaciji (od 0 do 15 cm) izraz je velike
psihičke bliskosti izmeĎu njih. Dalja faza intimne distance izmeĎu učesnika u komunikaciji
(od 15 do 45 cm) izraz je njihove bliskosti i prisnosti. Personalna distanca izmeĎu učesnika u
komunikaciji podrazumeva rastojanje od 45 do 80 cm. Ovu distancu učesnici u komunikaciji
biraju samo ukoliko se dobro poznaju, osobito onda kada razgovaraju o ličnim temama.
Socijalna distanca izmeĎu učesnika u komunikaciji podrazumeva razdaljinu od 80 cm do 4 m.
Ta distanca je tipična za ljude koji zajednički vrše neku aktivnost (koja nije lične prirode).
Ona im omogućava da izbegnu telesne dodire, ali da ipak mogu nesmetano da komuniciraju i
verbalno i neverbalno. Javna distanca izmeĎu učesnika u komunikaciji podrazumeva
razdaljinu veću od 4 m. Ona se koristi u interakciji koja ima formalni karakter. U odreĎenim
situacijama udaljenost izmeĎu učesnika u komunikaciji mogu u potpunosti diktirati okolnosti
(npr. u pretrpanim prostorijama). Pored spoljnih okolnosti i stepena bliskosti sa odreĎenom
osobom, na razdaljinu izmeĎu učesnika u komunikaciji utiču i lične sklonosti pojedinca u tom
polgedu. Svaka osoba ima, naime, jasno izraţenu sklonost ka većoj ili manjoj fizičkoj
razdaljini prema drugim ljudima generalno gledano. Ova sklonost prema manjoj ili većoj
blizini povezana je sa karakteristikama ličnosti. (Introvertne osobe, primera radi, više vole da
budu na nešto većoj udaljenosti od svojih sagovornika nego ekstrovertne.)
Osnovna funkcija razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji je da izrazi stepen njihove
meĎusobne psihičke bliskosti i prisnosti. Pored razdaljine izmeĎu učesnika u komunikaciji
stepen psihičke bliskosti iraţava se i drugim znakovima:
1. kontakt očima
2. orijentacija prema sagovorniku
3. telesni dodir

41
 4. lična tema razgovora.

Zbog kojih je razloga to vaţno u zdravstvenoj praksi? Zdravstveni radnici vrlo često zadiru u
zonu intimne distance bolesnika, što bolesnici neretko doţivljavaju kao prodiranje u njihovu
intimnost i kao stanje ugroţenosti.

II Međusobni položaj učesnika u komunikaciji

Učesnici u komunikaciji uvek su
meĎusobno rasporeĎeni na nekakav
način. U svim situacijama postoje
mogućnosti da se učesnici u
komunikaciji rasporede na različite
načine. To vaţi i za stajaći poloţaj, za
sedeći poloţaj, za sedenje za stolom
itd. Raspored za koji će se učesnici u
komunikaciji opredeliti zavisi od više
faktora: pol, priroda meĎusobnih odnosa, priroda zadatka koji treba obaviti, mogućnosti koje
konkretna situacija u tom pogledu nudi itd. Kao i udaljenost izmeĎu učesnika u komunikaciji,
prostorni raspored izraţava stepen psihičke bliskosti (tj. nakolonost ili nenaklonost). IzmeĎu
udaljenosti i prostornog rasporeda u ovom pogledu postoje, meĎutim, razlike. Udaljenost je
izrazitiji znak psihičke bliskosti, dok je prostorni raspored u stanju da izrazi i sloţenije
odnose. Prostorni raspored igra značajnu ulogu i pri izraţavanju statusa i prestiţa. Prostorni
raspored učesnika u komunikaciji zavisi od više faktora:
1. stepen bliskosti i meĎusobne naklonosti učesnika u komunikaciji
2. priroda odnosa izmeĎu učesnika u komunikaciji (npr. postojanje ili nepostojanje
trajnog prijateljstva)
3. tip zajedničke aktivnosti u datom trenutku
4. tema razgovora (lična ili poslovna tema itd.)
5. pol učesnika u komunikaciji.
III Teritorijano ponašanje
Teritorijano ponašanje: „Pod teritorijalnim ponašanjem podrazumevaju se razne aktivnosti
kojima osoba ističe svoje pravo na odreĎeni prostor i kojima reaguje na neţeljeni upad drugih
osoba u taj prostor. Svojim ponašanjem u vezi sa prostorom na koji polaţe odreĎeno pravo
jedna osoba stavlja drugima do znanja svoj odnos prema tom prostoru i saopštava šta očekuje

42
od drugih. Tako i aktivnosti kojima ističe svoje pravo na odreĎeni prostor i reakcije na
neţeljeno korišćenje tog prostora od strane drugih predstavljaju komunikacione znakove. Ako
su te aktivnosti i reakcije neverbalne, reč je o neverbalnim komunikacionim znakovima.“ (str.
209-210). Personalni prostor: „Pod personalnim prostorom podrazumevamo ograničeni
prostor koji okruţuje naše telo, koji izgleda kao vazdušni mehur ili vazdušni oklop oko nas.
Svaki neţeljeni ulazak u taj prostor doţivljavamo kao upad, invaziju, i povredu nečeg što je
naše.“ (str. 210). Tri načina reagovanja na povredu personalnog prostora:
1. osećaj neprijatnosti
2. negativna reakcija prema osobi koja je povredila naš personalni prostor
3. mere kompenzacije radi ublaţavanja problema
MeĎu psiholozima postoji neslaganje oko toga da li svaka povreda personalnog prostora
dovodi do neprijatnosti, ili samo ona koju doţivljavamo kao pretnju. Sigurno je, meĎutim, da
na intenzitet neprijatnosti koju u nama izaziva povreda personalnog prostora utiče niz
okolnosti u konkretnoj situaciji. Neverbalni komunikacioni znakovi kojima reagujemo na
invaziju personalnog prostora:
1. odvraćanje pogleda od osobe koja je povredila naš personalni prostor
2. izraz nezadovoljstva i ljutnje na licu
3. napregnutije drţanje od uobičajenog
4. promena orijentacije prema osobi koja je povredila naš personalni prostor
5. udaljavanje od osobe koja je povredila naš personalni prostor (čak i beg)
itd.
Biološke funkcije personalnog prostora:
1. zaštita pojedinca od svih pojava koje ga svojom blizinom mogu ugroziti
2. mogućnost neometanog prikupljanja informacije iz okruţenja i neometane
komunikacije.
Pored personalnog prostora, ljudi polaţu pravo i na tzv. primarni prostor, koji takoĎe brane.
Primarni prostor se prema vaţnosti koju ima u ţivotu pojedinca i prema tome koliko ga
pojedinac vremenski koristi deli na:
1. primarnu teritoriju (npr. stan, pisaći sto na radnom mestu i sl.)
2. sekundarnu teritoriju (npr. odreĎeno mesto u kafiću, restoranu, učionici itd.)
3. javnu teritoriju (mesta na koja redovno odlazimo, ali tamo ostajemo privremeno i
delimo ih sa drugima koji na njih imaju podjednako pravo kao i mi, npr.
prodavnice, biblioteke itd.).

43
Cilj svih oblika teritorijalnog ponašanje je da drugima stavimo do znanja da mi polaţemo
prava na odreĎeni prostor.
Teritorijalno ponašanje postoji kod svih ţivih bića, jer je kontrola nad odreĎenim prostorom
uslov za opstanak.

Izvori nesporazuma u komunikaciji

Postoji niz prepreka koje mogu oteţati ili čak onemogućiti komunikaciju. Prvo,
ograničena sposobnost prijema reči one osobe kojoj je komunikacija namenjena.
Informacija moţe biti dobro formulisana i moţe biti adekvatna sadrţaju o kome izveštava, a
ako primalac informacije nije u stanju da je prihvati, komunikacija nije uspela. Drugo,
ometanje pažnje pri prijemu informacije. Razni faktori ometaju prijem informacije, kao što
su: fizikalne smetnje, smetnje izazvane visokom temperaturom vazduha, vlaţnosti, buka, pa
neke unutrašnje smetnje, kao što su umor, pospanost, delovanje alkohola. Treće,
neformulisane ili nedovoljno jasno formulisane postavke, koje treba znati da bi se
saopštenje razumelo. Komunikatori često koriste reči i pojmove koji nisu opšte poznati, i što
je još vaţnije ne proveravaju
prethodno da li ih slušaoci
poznaju. Zbog toga dolazi do
neuspešne komunikacije, čak
i u slučaju podjednako
obrazovanih i stručnih
sagovornika. Četvrto,
različitost načina opažanja i
mišljenja. Ako se način mišljenja i ocenjivanja potpuno razlikuje, komunikatori će na
različite načine prihvatiti i interpretirati iste podatke. Peto, uticaj nesvesnih i delimično
svesnih mehanizama. To se posebno odnosi na predrasude o odreĎenoj osobi ili kategoriji
osoba, što utiče da se odreĎenim stavovima pridaje drugačiji smisao od onog koji bi dala
osoba bez predrasuda. Šesto, konfuzno i neadekvatno prezentovanje saopštenja. Loše,
nejasno i pogrešno argumentovano izlaganje često i lako moţe biti neshvaćeno, ili moţe biti
pogrešno shvaćeno. Moţe se dogoditi da se ispravna zamisao ne razume, da se ne prihvati, jer
su bili izneti pogrešni argumenti i korišćeni neadekvatni pojmovi, jer su umesto bitnih bili
naglašeni nebitni momenti, ili su nedostajale reči i izrazi da se nešto prikaţe. Sedmo,

44
nepostojanje komunikacionog kanala. Kada se daje jedna, i to jednostrana, informacija ili
interpretacija nekog dogaĎaja, pri čemu nisu navedene druge informacije ili drugačije
interpretacije, takoĎe relevantne za pitanja o kojima se raspravlja, niti je pruţena mogućnost
da se traţe objašnjenja i obrazloţenja, dolazi do nesporazuma u komunikaciji.

Tehnike uspešne komunikacije

Dobro sročena poruka jedan je od najvaţnijih elemenata uspešne komunikacije.

Poruka je informacija koju ţelimo saopštiti i preneti drugom licu. Za dobro sročenu poruku
vaţe pravila da treba biti jasna, koncizna i nedvosmislena. Ako je poruka duga, nejasna i
zbunjujuća, uvek postoji mogućnost da će biti neshvaćena i neprihvaćena. Da bi poruku
učinili prihvatljivom, treba voditi računa o mnogim stvarima, o samoj poruci, njenoj duţini,
jasnoći i smislu, ali i o sagovorniku, o njegovom znanju, iskustvu, sistemu vrednosti i sl. Za
uspešnu komunikaciju posebno je vaţno slušati sagovornika (tačno utvrditi šta on ţeli da
nam saopšti). Svi smo bili u prilici da doţivimo kako nas drugi „slušaju“, a zapravo da to
suštinski ne čine ili da čine na način koji oteţava komunikaciju (da gledaju u stranu, da čuju
samo ono što ţele, da nam upadaju u reč, da nas pogrešno tumače itd.) Aktivno slušanje
podrazumeva odreĎena pravila slušanja koja se mogu lako naučiti i primenjivati u
svakodnevnoj komunikaciji. Prvo pravilo uspešnog slušanja moţe se formulisati kao: Imam
vremena za tebe. To znači da sagovorniku treba na sve načine, i rečima i telom, pokazati ţelju
i spremnost slušanja. Drugo pravilo moţe se formulisati kao: Slušam tebe, a ne sebe. Dobra
komunikacija podrazumeva paţljivo slušanje sagovornika i otvorenost za ono što nam on
saopštava. Treće pravilo: Da li sam te dobro razumeo/razumela, podrazumeva aktivno učešće
u komunikaciji povremenim zapitkivanjem, parafraziranjem ili sumiranjem. Na primer,
sagovorniku povremeno postavimo pitanje: „Jesam li dobro razumeo/razumela da…“; „Misliš
li na to kada kaţeš?“ i sl. Aktivno slušanje podrazumeva i tumačenje onoga što čuješ, ali nije
fer da sagovorniku podmećeš svoja viĎenja stvari. Četvrto pravilo: Uvaţavam tvoje
stanovište, podrazumeva viĎenje dogaĎaja i njegovog tumačenja iz pozicije („iz koţe“) onoga
ko nam to saopštava (razumeti šta on ţeli i šta oseća). Takav način komunikacije
podrazumeva empatiju. Empatija znači razumevanje druge osobe u njenoj situaciji (razumeti
osećanja i potrebe druge osobe). Pokazati empatiju zapravo znači stvarno razumeti i suštinski
uvaţiti drugu osobu. Asertivnost zdravstvenog radnika je jos jedna vaţna osobina u
45
komunikaciji sa pacijentom, podrazumeva da pacijent ne manipuliše negativnim osećanjima
radnika i omogućava zdravstvenom radniku da kontroliše situaciju. Slanje Ja poruka je,
takoĎe, vaţna tehnika komunikacije koja nam omogućava da otvoreno i jasno izrazimo svoje
misli i osećanja i da ostanemo u kontaktu sa sobom (svojim osećanjima, kao i potrebama iz
kojih izviru ta osećanja), a da pri tome ne napadamo, krivimo ili povredimo drugu osobu. JA
poruke se odnose na onoga ko govori, kroz njih govorimo o sebi (i iz sebe) izraţavajući
sopstvena osećanja i potrebe. Pomaţu nam: da izrazimo sebe, bez optuţivanja, kritike i
etiketiranja druge osobe; da izrazimo lični doţivljaj onoga što je druga osoba rekla ili uradila,
i na taj način sprečavaju da osoba (kojoj se obraćamo) shvati kao napad ono što nama smeta.“

Osobine zdravstvenog radnika značajne za komunikaciju sa

pacijentom
Lekar zbog posebnosti profesije kojom se bavi kao nijedan drugi čovek, profesionalac,
ima obavezu da poseduje i neguje sledeće humanističke osobine- savesnost, moralnost,
požrtvovanost, inteligenciju; radne osobine- stručnost, objektivnost, odgovornost;
komunikacione osobine- uvažavanje grupnog
interesa, demokratičnost, čuvanje tajne i
psihološke- skromnost, inteligencija, razumnost.
Skromnost, humanost i empatija su posebno vaţne
osobine lekara. Skromnost zdravstvenog radnika
isključuje reklamiranje i senzacionalistički nastup u
javnosti i prema pacijentu. Zdravstveni radnik je
obavezan da opštoj – nestručnoj javnosti ne
saopštava nova neispitana sredstva lečenja, ni svoje
terapijske uspehe. Empatija zavisi od veštine
komunikacije, pre svega neverbalne, ali je bitna i
ona verbalna, postoji izreka da: "Ako se bolesnik posle razgovora sa lekarom ne oseća bolje,
onda to nije lekar." Sujeta, nadmenost, gordost, oholost, ne smeju biti osobine zdravstvenog
radnika. Osim toga, stalno usavršavanje sopstvenog znanja iz medicine je obaveza svakog
lekara tokom ukupnog profesionalnog, odnosno radnog veka, jer bolesnik ima pravo da bude
uvek i u svakom momentu lečen po najnovijim dostignućima naučne medicine.
Omalovaţavanje rada, dijagnoze ili terapijskog postupka, namere daljeg tretmana bolesnika
koje je činio drugi zdravstveni radnik nedopustivo je i teško ogrešenje o lekarsku i

46
medicinsku etiku. Etička obaveza je svakog lekara da se uzdrţi od bilo kakvog komentara o
kolegi i njegovom radu pred bolesnikom.

Ciljevi komunikacije zdravstvenog radnika sa pacijentom

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, kvalitetna komunikacija definisana je kao jedna od
pet veština neophodnih za zdrav i srećan ţivot. Znanje i umeće kvalitetne komunikacije
preduslov su kvalitetnog delovanja za mnoge profesije, no u ovom slučaju naglasak je na
medicinskim zanimanjima. Kvalitetna komunikacija zdravstvenih radnika s pacijentima
temelj je uspešnog lečenja. Ona je vaţna jer je direktnim kontaktom zdravstvenih radnika i
pacijenata moguće postići zadovoljavajući nivo saradljivosti bolesnika, razviti odnos
poverenja, sprovesti ga kroz sistem lečenja, lečiti te na kraju i izlečiti. Naravno, ovde nije reč
o tome da lepa reč leči sve bolesti, već o vaţnosti saopštavanja vesti vezanih za zdravstveno
stanje i lečenje ljudi koji pate od različitih bolesti.
Istraţivanja su pokazala kako dobra komunikacija i odnos zdravstvenog osoblja i pacijenata
utiču na bolju adaptaciju na bolest kod pacijenata, veće zadovoljstvo lečenjem i saradljivost,
veći kvalitet ţivota i sigurnost bolesnika, bolji kvalitet timskog rada te manji broj prituţbi na
rad lekara.
U jednom istraţivanju naĎeno je da lekar u proseku u četrdesetogodišnjem radnom veku
odradi oko 200 hiljada konsultacija. Ovakav podatak ukazuje na vaţnost dobre komunikacije
u svakodnevnom radu lekara. Ovo je posebno vaţno u današnje, moderno vreme, kada
pacijenti neretko prve informacije o svom zdravstvenom stanju dobijaju preko Interneta i
raznoraznih neproverenih stranica. Takve informacije često mogu dovesti do potencijalno
opasnih zabluda o njihovom stanju i načinima lečenja, što moţe povećati strah i dovesti do
teţeg suočavanja s bolešću pa čak i poricanja bolesti.
Pacijentu, odnosno osobi kojoj je potrebna pomoć, potrebno je holističko shvatanje
lekara u pristupanju lečenju bolesti, od emocionalnog doţivljavanja svog stanja do uvaţavanja
njegove jedinstvenosti. U ovakvom odnosu vrlo je vaţno razumijeti pacijenta kao i suosećajno
slušanje. Zbog ovih razloga, pristup pacijentima treba da se odvija prema biopsihosocijalnom
modelu. Njime se podrazumeva da su zdravlje i bolest posledica interakcije bioloških,
psiholoških i socijalnih faktora. Kod postavljanja dijagnoze i odabira lečenja, vaţno je uzeti u
obzir tu interakciju i pomno isplanirati individualni program lečenja za svakog pacijenta.
Jedna od vaţnih stvari u komunikaciji zasigurno je prvi kontakt zdravstvenog
osoblja i pacijenta koji se moţe osjećati uplašeno, nervozno i zbunjeno. Kakav bi trebao biti

47
prvi kontakt izmeĎu zdravstvenog radnika i pacijenta? U svakom slučaju, trebao bi biti topao,
susretljiv, neposredan i profesionalan. Zdravstveni radnik trebao bi stvoriti otvorenu i
podrţavajuću atmosferu za pacijenta. TakoĎer, vaţno je da prvi razgovor počne spontano,
neusiljeno i bez poţurivanja. Poţeljno je da se pacijent oseća slobodno i sigurno te da lekar
govori jezikom koji pacijent razume – sa što manje stručnih termina, a ako je neophodno
njihovo korištenje, trebalo bi svaki od njih posebno i polako objasniti. Takav pristup
omogućuje pacijentu da se oseća shvaćeno i saslušano, a samim time ostvaruje se odnos
poverenja i stvara osjećaj sigurnosti za pacijenta.
Zašto je uopšte važna dobra komunikacija u zdravstvu?
 Komunikacija je temelj svakog meĎuljudskog odnosa
 Načinom na koji komuniciramo, prezentujemo sebe drugima
 Uspostavlja se bolji odnos s pacijentima i ostvaruje njihovo povjerenje
 Postiţe se bolji odnos s drugim radnicima i ugodna klima na radnom mestu
 Ostvaruju se bolji rezultati rada i
zdravstvene zaštite za bolesnika
 Sami zdravstveni radnici
zadovoljniji su svojim poslom
 Doprinosi osećaju smisla u radu
 Štiti od profesionalnog sagorevanja
Osim vaţnosti prvog kontakta i uspešne
komunikacije meĎu zaposlenima u
zdravstvu, javlja se i pitanje saopštavanja
loših vesti pacijentima, odnosno, dijagnoza teških bolesti i njihovih prognoza. Saopštavanje
takvih vesti pacijentima smatra se jednim od daleko najteţih komunikacijskih zadataka.
Lošom vesti smatra se svaka informacija koja negativno utiče na bolesnikova očekivanja i
planove u sadašnjosti i budućnosti i koja rezultira kognitivnim, ponašajnim ili emocionalnim
poteškoćama kod bolesnika.
U kontaktu s lekarom, prva loša vest s kojom se pacijenti mogu susresti najčešće je
dijagnoza bolesti. Naravno, zavisno od teţine prvobitne dijagnoze, zavisi i teţina saopštavanja
takvih vesti od strane lekara. Lekari takve situacije često doţivljavaju veoma stresnima, na
psihološkom i fiziološkom nivou. Istraţivanja su pokazala da se, suprotno intuitivnim
očekivanjima, količina doţivljenog stresa ne smanjuje s iskustvom lekara. TakoĎe, često se
dogaĎa da lekarima njihova prva loša iskustva saopštavanja znaju biti toliko neugodna da ih

48
muče godinama. Neka od objašnjenja doţivljenog stresa kod lekara jesu strah da će ih
pacijenti ili njihove porodice okriviti za svoje stanje, da će traţiti od njih informacije koje im
neće moći pruţiti, ali i emocionalne reakcije pacijenata poput ljutnje, tuge i drugih s kojima se
neće moći nositi u tom trenutku. Uplašeni pacijenti često očekuju potpunu brigu i paţnju od
strane zdravstvenog tima i opravdano očekuju niz informacija o svom zdravstvenom stanju i
terapiji.
TakoĎe, jedna od čestih briga lekara suočavanje je s ličnim emocionalnim reakcijama
kao i sa ličnom ranjivošću i smrtnošću. Vaţno je da zdravstveni radnici znaju da, iako nisu u
mogućnosti da biraju sagovornike, tj. pacijente, mogu izabrati način na koji će preneti poruku
kako bi ona postigla svoj cilj, a to je olakšavanje patnje pacijentima. Zasigurno je potrebno
uloţiti trud da se oblik i sadrţaj poruke prilagode primaocu, ali dobra je vest da je to veština
koja se moţe naučiti. Česta je pretpostavka da neki ljudi imaju sposobnost uspešne
komunikacije, dok drugi tu sposobnost nemaju. No, ta pretpostavka nije točna. Brojna su
istraţivanja pokazala da se efikasna komunikacija s bolesnicima moţe naučiti pa čak i
uveţbati. Iako je saopštavanje dijagnoza prepoznato kao vrlo vaţna veština, lekari još uvek
izraţavaju svoje nezadovoljstvo edukacijom iz tog područja. Pokazalo se da različite
intervencije, putem propisanih smernica za saopštavanje dijagnoza, pacijentima zaista dovode
do poboljšanja komunikacijskih vještina lekara i načina na koji saopštavaju loše vesti. No, u
nekim slučajevima, uslovi na radnom mestu, poput nedostatka vremena i prostora, mogu
oteţati sprovoĎenje tih smernica.
TakoĎe, pokazano je da lekari koji rade u uslovima jasno strukturiranih protokola o
saopštavanju loših vesti i načinima ophoĎenja s pacijentima, uopšteno doţivljavaju manje
stresa na radnom mestu. Takva istraţivanja impliciraju vaţnost obuke medicinskog osoblja u
komunikacijskim vještinama i senzibilizaciji za pacijentovo psihičko zdravlje.
Preporuke za bolju komunikaciju s pacijentima:
 Oslovljavati ih imenom, čime se pokazuje njihova individualnost i vaţnost kao osoba,
a ne samo pacijenata. TakoĎer, vaţno je pacijentu reći svoje ime i funkciju.
 Pomoći bolesniku u orijentaciji, ukoliko se radi o hospitaliziranim pacijentima, dati im
informacije o toku lečenja.
 Korištenje što jednostavnijeg jezika, kako bi pacijenti što bolje razumeli svoju
situaciju, a samim time i smanjili strah od komplikovanih izraza koje često ne
razumeju.

49
  Redovito obaveštavati pacijenta koji će se pregledi i obavljati, čemu oni sluţe te na
koji način. To je vaţno da pacijent bude informisan i da se smanji strah od još jedne
pretrage ili postupka.
 Informisati pacijenta o njegovom stanju i nalazima, pogotovo nakon operacija i
zahvata. Tu je vaţno dati pozitivne komentare da lečenje dobro napreduje, naravno,
ukoliko je to istina. Uvek je nuţno pacijentu reći istinu o njegovom stanju.
 Vaţno je dati pacijentu informacije o mogućnostima dobijanja podrške, po mogućnosti
od stručnog osoblja, najčešće psihologa. Ukoliko nema psihologa, vaţno je naglasiti
pacijentu da ne treba sve „podneti sam/a” tpa ga uputiti na mesta gde podršku moţe
dobiti.

Specifičnosti komunikacije sa bolesnom osobom (asimetrija

učesnika, problem optimalne količine informacija, davanje loših
informacija, faktori koji utiču na tok komunikacije)

Za otklanjanja komunikacijskog konlikta, bez obzira na kojem se nivou dešava,

potrebno je posedovati znanje o načinu njihova razrešavanja. U tom pogledu posebno je
vaţno posedovanje visokog stepena komunikacijske kulture, koja podrazumeva dobro
poznavanje i praktično vladanje komunikacijskim veštinama. Najvaţnije je uočiti pravi
trenutak kada se druga strana u dijalogu prilagoĎava ili pokušava uspostaviti mostove u
komunikaciji i kada pokazuje ţelju za razumevanjem. Uočavanje ovakvog trenutka prilikom
odvijanja sloţenog komunikacijskog procesa, predstavlja vrhunsku veštinu komunikatora.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji kvalitetna komunikacija deinisana je kao jedna od
pet veština neophodnih za zdrav i sretan ţivot.3 Komunikacijski proces se manifestuje na
mnogo načina a same komunikacije mogu imati raznovrsne forme, izraze, posrednike, vrste i
tipove. Sa stanovišta organizacije rada u različitim delatnostima posebno su značajne
formalne i neformalne komunikacije. Pri tome su formalne komunikacije uvek one koje se
prenose unapred utvrĎenim kanalima (pravilima, standardima, propisima) u poslovnoj
organizaciji, dok su neformalne komunikacije one koje se odvijaju izvan formalnih kanala
obično kao spontane, neposredne i privatne, i teku van „zvaničnih oblika“ poslovnih
komunikacija. Komuniciranje u zdravstvenoj ustanovi predstavlja formalni tip komunikacije,
budući da su njeni učesnici uglavnom poznati, iako su u izvesnoj meri i tu moguća manja
odstupanja. Kada je reč o internoj komunikaciji izmeĎu lekara i medicinske sestre ona je
unapred odreĎena organizacionom šemom i hijerarhijskom strukturom organizacije, čime je

50
stepen njene formalizovanosti postavljen vrlo visoko. Jer, u najvećem broju primera
komunikacija koja se odvija na tom nivou jeste vertikalna odnosno silazna, pa delujući
odozgo ka dole moţe imati i vrlo naglašen autoritatni karakter. One se odvijaju preteţno
izmeĎu učesnika na različitim hijerarhijskim nivoima zbog čega imaju najčešće jednosmeran
tok. Na suprot komunikaciji izmeĎu lekara i medicinskog osoblja, komuniciranje u sestrinstvu
na relaciji izmeĎu medicinske sestre i pacijenata , ima više karakteristika jedne vrlo speciične
horizontalne komunikacije sa empatijom kao njenim najvaţnijim obeleţjem. Za razliku od
komuniciranja sestre sa lekarom koji uvek u nadreĎenoj (direktivnoj) ulozi deluje putem
jednosmernog komunikacijskog kanala , medicinska sestra u komunikaciji sa pacijentom
inicira razmenu poruka neprekidno delujući kroz dvosmerne komunikacijske kanale. Pored
toga što joj to omogućuje da bez većih teškoća postigne ţeljenu empatiju, takav način
komuniciranja garantuje da će sestra uvek imati dovoljan broj povratnih sadrţaja potrebnih za
stvaranje slike o zdravstvenom stanju pacijenta. Najjednostavnija podela komunikacije jeste
podela na verbalno i neverbalno komuniciranje. Verbalno komuniciranje podrazumeva govor
i pisanje dok neverbalna komunikacija podrazumeva izraz lica, ton glasa, pogled, poloţaj i
pokret tela, gest, način odevanja i slično. Drugim rečima, neverbalna komunikacija je
komunikacija porukama koje nisu izraţene našim govorom, nego se prenose drugim
sredstvima. Mnoga komunikološka istraţivanja potvrĎuju da se samo mali deo naših
informacija upućenih drugom licu prenosi putem reči. Procent učešća verbalnih komunikacija
u našem svakodnevnom opštenju u socijalnom miljeu kreće se svega od 7 do 35 odsto.
Upravo ovaj podatak ukazuje na veliki značaj neverbalnog komuniciranja. Kad kaţemo nešto
drugoj osobi, naše reči su tada manje značajne od izraza lica ili kontakta očima, jačine ili boje
našeg glasa, kretanja u prostoru ili dodira i pokreta naših ruku. U prvi mah to nam se i ne čini
baš tako, ali ako usmerimo našu paţnju na neverbalne poruke našeg partnera u komunikaciji,
videćemo da često postoji veliki nesklad izmeĎu verbalnog i neverbalnog sadrţaja našeg
komuniciranja. Tako, na primer, kada vam neko kaţe: „Dobro došli“, po njegovom kiselom
osmehu videćemo da „baš nimalo nismo dobro došli“ ili kada vam neko kaţe da je „sve u
redu“, po njegovom izrazu lica i očiju, shvatićemo da“baš ništa nije u redu“. S druge
strane,srdačan i iskren osmeh domaćina pri prvom susretu moţe da u jednom trenu rasprši sve
unapred stvorene predrasude o njemu, što ne bismo mogli nikako postići uz pomoć reči.
Neverbalni signali pokazuju misli i emocije, stavove i osobine. Oni su takoĎe i podrška
verbalnoj komunikaciji ili zamena za nju. Pokreti otkrivaju, govore o raspoloţenjima i
stanjima, omogućavaju da se izraze slaganja i neslaganja, pristajanje ili odbijanje. Uz reči u
našoj komunikaciji s drugim ljudima, svesno ili nesvesno, kontrolisano ili spontano, koristimo

51
mimiku, gestove, poloţaj tela, prostornu ili vremensku situaciju u kojoj nešto saopštavamo,
modulaciju ili boju glasa, način i stil odevanja i slično. Reči su svakako okosnica ljudske
komunikacije, ali one mogu često da prevare, zavedu i povrede, ukoliko naš iskaz nije
pravilno i jasno formulisan ili je pogrešno dekodiran. Ukoliko smisao i sadrţaj nisu preneseni
i shvaćeni na ţeljeni način – znači da je u procesu komunikacije nastala greška. A tada govor
tela predstavlja jedino rešenje, jer sa njim se uspostavlja komunikacijski most uz čiju pomoć
se otklanjaju tzv. „šumovi“ ili „buka“u komunikacijskim kanalima.

Karakteristike komunikacije sa pacijentima sa kojima se odvija

otežana komunikacija
Postoje pacijenti u profesionalnom radu zdravstvenih radnika sa kojima u kratkom kontaktu
nastane sukob. Takva situacija je posebno neprijatna po zdravstvenog radnika. Nije dopustivo
da zdravstveni radnik bude u komunikaciji sa pacijentom izveden iz takta. Bitno je da
zdravstveni radnik shvati različitost ličnosti svojih pacijenata i da zbog te različitosti oni
zahtevaju različit pristup. Stoga treba
razmisliti o tome koja vrsta pacijenata
je za vas kao zdravstvenog radnika
"teška" i zašto. Uţivite se u ulogu
pacijenta. Neophodno je u
razumevanju profesionalne uloge
zdravstvenog radnika da razmislite o
ličnom iskustvu sebe kao pacijenta u
bolnici ili zamislite da ste vi pacijent u
bolnici i uţivite se u takvu ulogu.

Agresivni pacijent je ubeĎen da je uvek on u pravu. Smatra da drugi zlonamerno greše. Pun
je mrţnje, triumfa i odlučnosti. Agresivni pacijent je rigidan, usamljen i potencijalno opasan.
Ne ume da oprosti i teţi savršenstvu. Ima izuzetno visok energetski nivo, sklon je akciji,
uglavnom proganja i dokazuje drugima da greše a da je on u pravu. Asertivnost zdravstvenog
radnika je vaţna osobina u komunikaciji sa agresivnim pacijentom, podrazumeva da pacijent
ne manipuliše tuĎom ljutnjom i omogućava zdravstvenom radniku da kontroliše
situaciju.Komunikološki saveti u radu sa agresivnim pacijentima: ne svaĎajte se sa

52
pacijentom, ispunite obećanje, paţljivo saslušajte, prepoznajte pacijentovu ljutnju, ne
obećavajte nemoguće samo da bi ste se rešili pacijentovih zahteva, kaţite šta ne moţete da
uradite i zašto, ako ste napravili grešku priznajte.
Manični pacijent – u manično cikličnog pacijenta dominira pseudohedonija tj. karikatura
profesionalne vitalnosti i radosti. Pojavljuju se ponekad faze nadmenog, dosadnog ponašanja,
nametljivog ponašanja kada su ovi pacijenti razdraţljivi i agresivni ukoliko se ne uklopimo u
njihov "ruţičasti projekat". Tok misli kod ovih pacijenata je ubrzan. Brzo prelaze sa ideje na
ideju i sa teme na temu. Donose olako zaključke, kao i odluke, ali ih isto tako i zaboravljaju i
negiraju. Treba biti spreman na promene raspoloţenja pacijenta. Kad je u minus fazi treba se
prema njemu ophoditi kao prema tuţnom pacijentu. Neophodno je da budete pored njega i da
ga postepeno uključujete u aktivnosti koje ga ne ugroţavaju i ne troše. Ukoliko je u plus fazi
izbegavajte akcije, sedite što mirnije i nepokretnije pozivajući njega na isto ponašanje.
Potrebno ja da se pripremite za naglost promena njegovih misli, osećanja i ponašanja.
Depresivni pacijent – izgleda potišteno, ubijene volje. Zapušten je obično, prljav, zabrinutog
izraza lica. Mimika mu je oskudna, uglavnom izraţava tugu, ţalost, beznaĎe i kajanje. Govori
tiho, komunikacija sa ovakvim klijentom posle izvesnog vremena postaje neprijatna i
monotona. Ovakvi pacijenti odbijaju svaku drugu temu sem neuspeha.

Najčešći konflikti između zdravstvenog radnika i pacijenta i

načini njihovog prevazilaženja putem komunikacije (upotreba
reči hvala, izvini, molim, Ja poruke,...)

Konflikt je neizbeţan deo svakodnevnog ţivota. S obzirom da ne postoje dve osobe

koje identično misle ili osećaju, različitosti, razmimoilaţenja u mišljenju i konflikti
predstavljaju neizbeţan deo svakog odnosa. Najjednostavnija definicija kaţe da je konflikt
nesporazum izmeĎu ljudskih bića. Kada dve osobe iznose različito mišljenje o istoj stvari to
moţe dovesti do konflikta. Konflikti postoje u porodici, u zivotnom okruţenuju, u radnoj
sredini. Kroz konflikte, mi upoznajemo meĎusobne razlike i tragamo za načinima da se te
razlike premoste. Konflikt će biti konstruktivan onda kada razlike vidimo kao normalne a
sukob kao šansu da se pronaĎu bolja rešenja i unapredi odnos. Zdravstvene ustanove su mesta
gde se svakodnevno susreće veliki broj osoba, različitih interesa, potreba, ţelja, različitih
stavova i pogleda na sve ono što se dešava meĎu nama i oko nas. Različita su mišljenja i
viĎenja različitih situacija izmeĎu zdravstvenih radnika kao davalaca zdravstvenih usluga i
pacijenata kao korisnika zdravstvenih usluga ali i izmeĎu zdravstvenog i nezdravstvenog
53
osoblja, kao i izmeĎu zdravstvenog osoblja različitog nivoa obrazovanja. Razlike u polu,
kulturi i godinama starosti su podloga za nerazumevanje u radu i konflikt. Komunikacija sa
bolesnicima moţe biti oteţana mnogim preprekama čije kvalitativne i kvantitativne odlike
umnogome zavise od brojnih speciičnosti samog bolesnika, lekara i datog okruţenja. Opšti,
tipični problemi u komunikaciji, zajednički svim ili najvećem broju mogućih situacija, prema
pojedinim razmatranjima mogu da se podele u tri grupe: defanzivnosti (prerane pretpostavke),
prosudjivanje zasnovano na kulturnim razlikama i interpersonalnim relacijama i mešane
poruke.
U prvom slučaju slušalac zauzuma defanzivni stav i nije usresredjen na sam sadrţaj
komunikacije, već na druge okolnosti npr. razmišnjanje zašto se interakcija dešava. U takvim
okolnostima prenošenje prave poruke, koja jeste predmet razgovora je oteţana. U slučaju
postojanja kulturalnih razlika ili prethodnih interpersonalnih relacija, osobe uključene u
komunikaciju polaznu tačku zasnivaju na prethodnim pretpostavkama i predrasudama što
moţe da dovede ili do zanemarivanja ili pogrešnog tumačenja osnovne poruke komunikacije.
Najzad, davanje kontradiktornih poruka tokom komunikacije izaziva zabunu, zabrinutost ili
nezadovoljstvo. Upravo poznavanje osnovnih tipova barijera u komunikaciji omogućava
učesnicima da se usresrede na njihovo prelaţenje najpre većom otvorenošću i motivacijom da
se one prevazidju.

Saradnja i timski rad

Tim je specifična posebna vrsta veštački organizovane i strukturirane u suštini male
grupe koja ima zajedničke interese i ciljeve (najčešće profesionalne). Tim je, dakle, manja
skupina stručnjaka koji poseduju odreĎena znanja, veštine, iskustava i koji su svojim
zajedničkim radom usmereni ka postizanju zajedničkog cilja. Za postizanje definisanog cilja
su zajednički odgovorni. Svaki tim treba da ima voĎu i članove. VoĎa je uglavnom osoba koja
ima sposobnost da na različite načine utiče na članove tima. Tako se ostvaruje visok stepen
saradnje u timu da bi se ostvarili postavljeni zajednički ciljevi te organizacije odnosno tog
tima. VoĎa tima i članovi tima se svakako razlikuju po individualnim karakteristikama otuda
svaki tim poseduje identitet koji treba razlikovati od ostalih timova. Tim je sloţen energetski
sistem koji crpi i troši svoju energiju na različite načine. U delovanju tima vaţno je da: svako
ima pravo izneti svoje mišljenje i stavove koje drugi članovi tima moraju uvaţavati prilikom
graĎenja strategije dostizanja cilja, svi rade na zajedničkom cilju, uzajamno se nadopunjuju i

54
svaki ima svoj deo odgovornosti. Prednosti timskog rada su: veći kvalitet profesionalnog
delovanja, brţi dolazak do cilja, razmjena i prenošenje znanja i iskustava na mlaĎe i manje
iskusne članove tima, manji broj grešaka u radu, niţi nivo stresa za članove tima. Za
kvalitetan je timski rad nuţno da članovi tima imaju odreĎena znanja i veštine potrebne za
timski rad. Najpre, potrebno je da članovi imaju visok nivo profesionalnog znanja koje je
vezano za osnovni cilj tima. MeĎutim, profesionalno znanje i veštine nisu uviek dovoljne,
svaki član tima treba da
ima sposobnosti i
kompetencije za
saradnju, uspostavljanje
dobrog komunikacijskog
odnosa, spremnost da
čuje druge osobe i da
uvaţava njihovo
mišljenje. Uvaţavanje
tuĎeg mišljenja ne mora
značiti i potpuno
prihvaćanje tuĎeg mišljenja. To je podloga za ravnopravnu diskusiju. Potrebno je razviti niz
komunikacijskih veština: aktivno slušanje, davanje pozitivnog i negativnog feedbacka,
asertivnost u načinu iznošenja vlastitog mišljenja, voĎenje i organiziranje timskog rada,
rešavanje konflikata, savetovanje, itd..

Sagorevanje na poslu

Svaki čovek ako ţivi sa više profesionalnih zahteva postaje umoran. Postoje različite
vrste umora. Nauka razlikuje fiziološki i psihološki umor. Fenomen profesionalnog
sagorevanja predstavlja kroz moderna istraţivanja umor gde je odnos prema radu recipročan
doţivljavanju umora. Fenomen sagorevanja sagledava se kao proces propadanja
profesionalnih i ličnih sposobnosti zbog neravnopravne i nerealne raspodele odgovornosti na
pojedine individue. Neki znaci profesionalnog sagorevanja su: strah od odlaska na posao,
razdraţljivost, kontinuiranost sumnje u svoje profesionalne sposobnosti, hronični premor,
depresija, neobjašnjiva ljutnja, povećanje paranoidnosti, česte glavobolje, česti problemi sa
varenjem, konfuzija, negativni stav prema poslu, negativna slika o samom sebi, gubitak brige
i saosećanja prema ljudima, emocionalna tupost" itd. Faktori koji utiču na pojavu

55
profesionalnog sagorevanja su: radni raspored (predugački radni sati koreliraju sa stresom i
negativnim stavovima prema poslu), raspodela posla (omogućavanje individualnog stila u
institucionalnoj politici organizacije smanjuje sagorevanje), frekvencija sastanaka osoblja
(veći broj sastanaka osoblja doprinosi porastu otpora prema korisnicima), godine staţa (same
godine provedene kontinuirano na istim ili sličnim poslovima omogućavaju sagorevanje),
rang (zdravstveni radnici koji se visoko rangiraju u jednoj ustanovi stvaraju sve negativnije
stavove prema praksi tokom radnog staţa). Kako bi se
preventivno delovalo na pojavu profesionalnog
sagorevanja: treba paţljivo birati recimo osoblje za timski
rad (svaki profesionalac pa i zdravstveni radnik je uvek
ljudsko biće sa specifičnim svojim ljudskim potrebama i
problemima), supervizija ne sme da bude proganjanje već
praćenje kvaliteta rada i komunikacije (supervizija treba da
bude podrška, edukacija i kontrola kvaliteta, supervizori treba
dobro da poznaju svoje osoblje kao privatne ličnosti i kao
profesionalce), sistem mora da stvori vreme, mesto i
obezbedi način da se izraze nezadovoljstva pre nego što
eskaliraju u profesionalno sagorevanje, radni raspored kod urgentnih poslova u zdravstvu
mora da bude kratak da se odstrani deprivacija sna, ljutnja, razdraţljivost i nedostatak
entuzijazma, osoblje treba upućivati na usavršavanje, ili uključivanje u istraţivanja
(nedostatak profesionalnog izazova vodi stereotipizaciji celog poslovnog procesa)

Literatura:
tekstovi preuzeti sa interneta
Mladen Havelka, Zdravstvena psihologija
Milutin M.Nenadović, Veština komuniciranja

56