GRAĐANSKO SKRIPTA

PRVI DEO

1. POJAM I NAZIV I PREDMET GRAĐANSKOG PRAVA

Građansko pravo kao deo pravnog sistema jeste skup opštih pravnih normi, kojima se regulišu
građanska subjektivna prava – njihovi nosioci, nastanak i prestanak, vrste i sadržina, način vršenja i
zaštite.
Građansko pravo u objektivnom smislu jeste grana privatnog prava koju čini skup pravnih normi
kojima se uređuju građanskopravni odnosi koji se uspostavljaju među ljudima povodom stvari, činidaba
ili imovine. Stupajući u građanskopravne odnose, njigovi nosioci stiču određena prava i obaveze.
Građansko pravo u subjektivnom smislu označava objektivnim pravom priznata ovlašćenja
subjektima da preduzimaju akte potrebne zazadovoljenje materijalnih i nematerijalnih interesa.
Građansko pravo kao pravna disciplina izučava građanskopravne norme, pojmove i institucije,
koji čine građansko pravo kao deo pravnog sistema.
Naziv "Građansko pravo" potiče od lat. izraza ius civile (civis – građanin). Ius civile je u
rimskom pravu bilo pravo važeće samo za Rimljane, za razliku od ius gentium-a, koje je važilo za strance
(peregrine). Rimsko ius civile je bilo sveobuhvatno. Pored građanskog obuhvatalo je i krivično i upravno
pravo.
U srednjem veku, pojam ius civile je najčešće označavao rimsko pravo sadržano u Justinijanovom
zakoniku. Izraz građansko pravo današnju sadržinu dobija tek u novom veku (XVIII v.).
Građansko pravo, kao model za regulisanje privatnopravnih odnosa u najrazvijenijim zemljama
sveta, sadrži modalitete u angloametičkom i evropsko-kontinentalnom pravnom sistemu, a oni su još
naglašeniji u šerijatskom pravu, hindu pravu, pravu dela afričkih zemalja i td. Evropski sistem građanskog
prava, kome pripada i naš oravni sistem, prihvaćen je i u Japanu, Kini, Turskoj, Južnoj Americi i td.

Predmet građanskog prava obuhvata društvene odnose koji su regulisani građanskopravnim

normama. S obzirom da je njihov krug širok, građansko pravo sadrži više grana prava kojima se uređuju
srodni građanskopravni odnosi. Predmet građanskog prava čine, pretežno, imovinski odnosi – odnosi
povodom objekta koji se može izraziti u novcu ili u nekom drugom ekoenoimskom ekvivalentu.
Međutim, građansko pravo reguliše i neimovinske odnose, koji se štite imovinskom sankcijom – čast,
dostojanstvo, privatnost i td. Karakteristična je njihova izmešanost u svim delovima građanskog prava.
Građansko pravo čini nekoliko pravnih disciplina, pri čemu su neke stekle potpunu samostalnost i
tretiraju se kao posebne grane prava. Opšti deo građanskog prava je skup heterogenih pravnih normi koji
reguliše status ili položaj subjekata u građanskopravnom odnosu – fizičkih i pravnih lica. Pravnim
normama građanskog prava u ovom delu određuju se pojam, vrste, nastanak i prestanak svojstva subjekta
u građanskopravnim normama. Izučavaju se i odredbe koje se odnose na pravne činjenice, pravni promet,
objekte, uslove ostvarivanja prava, zastarelost i td.
Stvarno pravo predstavlja celinu građanskog prava koja je stekla samostalnost, tako da se tretira
kao posebna grana prava. Stvarnim pravom regulišu se odnosi povodom korišćenja i raspolaganja
stvarima (svojina, službenosti), povodom obezbeđivanja potraživanja (ručna zaloga, hipoteka i sl.),
povodom sticanja i gašenja prava i td. Predmet regulisanja i izučavanja stvarnog prava jesu i neki faktički
odnosi sa sličnim dejstvom kao što je državina, pravne moći kao što je pravo preče kupovine, ali i
evidencija nepokretnosti i prava.
Obligacionim pravom regulišu se pravni odnosi koji nastaju voljom pravnih subjekata –
ugovorno pravo, ali i oni povodom nastanka štete – odštetno pravo. Njime se regulišu i drugi
poverilačko-dužnički odnosi povodom stvari, (npr. zakup stana) ili ljudskih radnji (npr. popravka
automobila).
Nasledno pravo reguliše prelaz imovine sa jednog lica na drugo za slučaj smrti. Međutim, za
nasledno pravo se ne može reći da predstavlja čisto imovinsko pravo, jer su za nasleđivanje zaostavštine
od značaja lični odnosi između ostavioca i naslednika.
Građansko pravo reguliše i druge srodne materije koje su se izdvojile u posebne grane prava i one
čine građansko pravo u širem smislu.
Porodično pravo reguliše bračno, roditeljsko i starateljsko pravo. Razlikuje se od građanskog
prava, jer reguliše, pretežno, neimovinske odnose.
Međunarodno privatno pravo je nadgradnja nad građanaskim pravom jer reguliše
građanskopravne odnose sa elementima inostranosti. Ono obuhvata tzv. kolizione norme na osanovu
kojih se rešava sukob zakona i određuje merodavno građansko pravo za slučaj konkurencije više
nacionalnih zakonodavstava.
Iz familije građanskog prava izdvojene su i sledeće pravne grane: trgovinsko (privredno) pravo,
šravo osiguranja, radno pravo, autorsko i pronalazačko pravo (tzv. prava intelektualne svojine), koja čine
građansko pravo u užem smislu.
Trgovinsko (privredno) pravo reguliše status i pravne odnose privrednih subjekata.
Autorsko i pronalazačko pravo reguliše odnose autora povodom tvorevina intelektualnog
stvaralaštva, umetničkih dela, pronalazaka, tehničkih unapređenja i drugih ljdskih kreacija.
Predmet zaštite građanskog prava su pretežno imovinski interesi, ali građanskopravna
sankcija se "prostire" svojim efektom i na ostale važne vrednosti čoveka – lična dobra, život, telesni
integritet, zdravlje, intelektualno stvaralaštvo, duhovne vrednosti. To su prava ličnosti (lična prava) koja
su neimovinske prirode, ali se za njihovu povredu može pod određenim uslovima, dosuditi i novčana
naknada.

2. SISTEMATIKA GRAĐANSKOG PRAVA (instituciona i pandektna)

Pod sistematikom građanskog prava podrazumeva se razvrstavanje celokupne materije prema

određenim kriterijumima, polazeći od iznalaženja zajedničkih elemenata, odn. različitosti. U građanskom
pravu uobičajila se sistematika na institucionu i pandektnu. Pandektna je prihvaćena u univerzitetskoj
nastavi, kao model za pisanje udžbenika građanskog prava, kao i izrade građanskih zakonika.
Osnivni cilj klasifikacije jeste unošenje reda, razvrstavanje i sredđivanje određenog materijala, uz
primenu određenih kriterijuma ili unapred postavljenih planova ili teorija. Sa klasifikacijama se najpre
otpočelo u prirodnim naukama, ali su brzo ovom aktivnošću obuhvaćene druge oblasti, pa i pravo.
Klasifikacija građanskog prava je vršena ili radi donošenja zakona, ili uređivanja komentara, ili
izvođenja univerzitetske nastave.
Dok klasifikacija i sistematika evropsko-kontinentalnog prava vode poreklo iz rimskog prava,
anglo-američko pravo nije nikada pokazivalo takvu celovitost. Pitanje klasifikacije i sistematike odnosilo
se samo na Common law.
Instituciona sistematika
Smatra se da instituciona sistematika i kalsifikacija prava potiče od Gaja i rasporeda pravne
materije u njegovoj knjizi Institutiones, koja predstavlja prvu knjigu Justinijanovog zakonika. U
Institucijama je celokupna materija podeljena prema pravilu: sve pravo se odnosi na lica (personae),
stvari (res) ili tužbe (actiones). Ova tročlana sistematika, koja je prihvaćena u građanskim zakonicima
Francuske, Austrije i Srbije, ne predstavlja sistematiku u modernom smislu.
Pandektna sistematika
Naziv pandektne sistematike vezuje se za Pandekta koje, takođe, predstavljaju deo Corpus-a,
iako je raspored građabnske materije u njima izvršen na osnovu simbolike i bez utvđivanja osnova
klasifikacije i sistematike brojeva. Ova sistematika se smatra modernom. Najveći doprinos dali su
humanisti (počeli su pravo da shvataju kao celin čiju sadržinu treba urediti prema unapred utvrđenom i
univerzalnom planu).
Prema pandektnoj sistematici, građansko pravo se deli na Opšti i Posebni deo, pri čemu Posebni
deo obuhvata Stvarno, Obligaciono, Nasledno i Porodično pravo. Ova sistematika je najpre primenjena u
Građanskom zakoniku Saske iz 1863, a kasnije i u modernim zakonicima (nemački, japanski, brazilski,
grčki, poljski i dr.).
U našem pravu još uvek nije donet građanski zakonik.

3. GRAĐANSKO PRAVO I DRUGE GRANE PRAVA – pročitati

4. POJAM STRUKTURE I VRSTE I KARAKTERISTIKE PRAVNIH SISTEMA - pročitati

5. RAZVOJ EVROPSKOKONTINENTALNOG PRAVNOG SISTEMA – pročitati

6. POJAM I ZNAČAJ KODIFIKACIJE – pročitati

7. VAŽNIJI GRAĐANSKI ZAKONICI (FRANCUSKI, AUSTIJSKI I NEMAČKI)

predstavlja kodifikaciju privatnog prava koja označava početak nove ere u razvoju građanskog
prava. Stupio je na snagu 21. marta 1804. pod nazivom Code civil Francais, da bi 1807. dobio naziv
Code Napoleon, ali je danas uobičajen naziv Code civil.
On važi i danas. ali je njegov sadržaj vremenom menjan, stalnim reformama pojedinih instituta.
FGZ nije nastao ni iz čega, već je u Francuskoj postojalo i razvijalo se građansko pravo i pre
njegovog donošenja. Francuska pravna teorija, razvoj građanskog prava pre donošenja Code civil-a, deli u
2 perioda: period starog prava i period revolucionarnog prava. Period starog prava je trajao mnogo
duže i karakteriše se brojnošću i raznovrsnošću građanskih zakona. To je uslovljeno postojanjem dvaju
velikih pravnih područja: područje običajnog prava na severu Francuske i područje pisanog prava na jugu.
Kao faktor koji je doprineo kodifikaciji je i kanonsko pravo. Svojim osnovnim opredeljenjem za
pravično pravo, ono će se postepeno inkorporirati u običajno pravo, kao i pisano pravo.
Tu su i carske naredbe koje su važile na celoj teritoriji Francuske, koliko se prostirala i vlast
monarha. Značajna je carska Ordonansa o građanskom postupku (1667) i Ordonansa o trgovini (1673), o
poklonu, testamentu i td.
Drugi period francuskog građanskog prava pre donošenja Code civil-a trajao je mnogo kraće i
delo je francuske revolucije (1879).
Osnovni principi usvojeni su u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina (1791), i to su: princip
jednakosti, princip slobode i princip garantovanja privatne svojine.
Došavši na vlast, Napoleon je imenovao četvoročlanu komisiju za izradu Francuskog građanskog
zakonika. Komisiju su sačinjavali: Tronše, Bižo, Portalis i Malevij. Nacrt zakona bio je pripremljen za 4
meseca zahvaljujući već postojećem projektu.
 Sam postupak njegovog donošenja karakterisala je veoma složena procedura, jer je zahtevala
donošenje u nekoliko faza, i učešće nekoliko organa i tela. Procedura je trajala malo više od jedne godine,
da bi 21. marta 1804. bio usvojen Code civil Francais.
Građanski zakonik nije zakon političke sile, već izraz mudrosti i svesti ljudi koji slede određeni
moral naroda. Francuski građanski zakonik je regulisao čovekovu svakodnevnicu, rođenje, porodicu,
svojinu, ugovor, nasleđivanje. Pravna pravila su opšta i elastična, tako da je moguće prilagođavanje
novim prilikama.
Na trajanje Code civil-a uticalo je i opredeljenje redaktora da zakonik bude delo starog
francuskog prava i modernih principa, koji se dopunjuju i čine sklad. Treba istaći još dve ideje koje
dolaze iz bogate laboratorije donošenja Code civil:
1) Ne treba donositi nekorisne zakone, jer oni oduzimaju snagu i ugled potrebnim
zakonima;
2) Zadatak zakona je da, u krupnim crtama, odredi opšta pravna pravila, a ne da reguliše
detalje koji mogu nastati uvek, i u svakoj prilici.
Pored toga što Code civil važi skoro 2 veka, njegova je veličina i u uticaju koji je vršio van
granica Francuske. Nije imao uticaj na anglo-američko pravo.

Potreba za donošenjem građanskog zakonika ispoljila se u Austriji još polovinom XVIII v. za

vreme vladavine Marije Terezije. Komisija kojoj je bila poverena izrada sačinila je nacrt – Code
Theresianus koji je imao veliki broj članova (7377) i više je ličio na udžbenik nego zakonik.
Nova komisija obrazovana je 1790. na čijem je čelu bio A. Martin kao profesor prirodnog prava.
On je sačinio nacrt građanskog zakonika pod izuzetnim uticajem ideja prirodnopravne škole. Njegov
učenik Cajler je završio rad na kodifikaciji i 1. januara 1811. Austrijski građanski zakonik je stupio na
snagu.
Celokupna materija građanskog prava bila je podeljena u 3 dela (personae, res, actiones). Bio je
kratak zakonik i sastojao se od 1502 paragrafa.
Za naše pravo Austrijski građanski zakonik je značajan jer je Srpski građanski zakonik njegova
skraćena i nešto izmenjena verzija. Sve do 1946. važio je u Hrvatskoj i Slavoniji, a sa novelama i u
Sloveniji i Dalmaciji.
Osnova na kojoj se temelji Austrijski građanski zakonik je rimsko pravo, kao i njegove zablude.
Međutim, na njega je izvršila uticaj prirodnopravna škola, a nešto manje kanonsko pravo i Code civil.
U modernom pravu, i austrijsko zakonik je podvrgnut stalnim izmenama pojedinih rešenja radi
osavremenjivanja i stvaranja evropskog pravnog prostora u okviru EU.

Stupio je na snagu 1. januara 1900. posle 26 godina priprema za njegovo donošenje. Nemačka nije bila
jedinstvena država, već sastavljena od brojnih država od kojih su neke već imale svoje zakone (Pruska,
Saksonija), a u nekima se primenjivao, sa izmenama, Francuski građanski zakonik.
Rad na donošenju jedinstvenog građanskog zakonika otpočeo je 1876. pod rukovodstvom
Vindšajda koji je bio pandekista. Projekat je naišao na oštre kritike tako da je rad nastavila druga
komisija, čiji je nacrt prihvaćen i usvojen kao Nemački građanski zakonik.
On sadrži Opšti deo u kome su postavljeni pravni principi i obrađeni pravni instituti. Zatim su
regulisani stvarnopravni, obligacionopravni, naslednopravni i porodičnopravni odnosi.
Nemački građanski zakonik je, kao i Francuski, proizišao iz temelja rimskog prava, i to je ono što
im je zajedničko. Ono što ih razdvaja jeste način regulisanja, stil, sistematika, kao i uticaj germanskog
prava.
Detaljisanje u regulisanju građanskopravnih odnosa, rezultat je uticaja koji Nemački građanski
zakonik trpi od Pruskog Landrehta. Izvestan uticaj vršili su i Austrijski i Francuski građanski zakonik.
Nemački građanski zakonik je uticao nadonošenje nekoliko modernih građanskih zakonika –
Japanski (1898), Grčki (1940), Brazliski (1916) i td.

8. SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK 1844.

 Srpski građanski zakonik je donet 25. marta 1844. u vreme kada je Srbija tek ostvarivala svoju
državnu samostalnost. Bio je to treći po redu zakonik u Evropi, posle Fransuskog i Austrijskog.
Donošenje Srpskog građanskog zakonika je rezultat težnje da se urede novonastali odnosi posle
Hatišerifa 1830. Knez Miloš Obrenović je u donošenju zakonika video mogućnost da se za izvesno
vreme odloži donošenje ustava kojim bi njegova vlast bila ograničena.
Srpski građanski zakonik je donet zahvaljujući i političkom programu ustavobranitelja u kome
su najznačajnije mesto imali donošenje zakonika, ustanovljavanje sudova i ustrojstvo škola.
Prevođenje Francuskog građanskog zakonika povereno je Georgiju Zaharijadesu, ali Miloš je
bio nezadovoljan ovim prevodom.
Ponovni rad na donošenju Srpskog građanskog zakonika je otpočeo 1835. Ovog puta se Miloš
Obrenović Austriji obratio s molbom da dopusti prelazak u Srbiju Jovanu Hadžiću radi izrade
građanskog zakonika. Nacrt je bio gotov i kao takav stupio na snagu na Blagovesti 25. marta 1844.
Srpski građanski zakonik, prema preovlađujućem shvatanju, predstavlja skraćenu verziju
Austrijskog. Skraćenje je imalo za posledicu dasu mnogi pravni instituti nepotpuno regulisani, a
sažimanje više odredaba u jednu dovelo je do brojnih nejasnoća.
U porodičnom i naslednom pravu je nešto originalniji, ali ispod kvaliteta rešenja u svom
izvorniku. Žena je bila izjednačena sa starijim maloletnikom, pa je za punovažnost pravnih poslova koje
je ona sklapala, bio potreban pristanak muža. U naslednom pravu, žena nije mogla, posle smrti muža, da
se javi kao naslednik, već je imala pravo plodouživanja do kraja života. Ženska deca nisu nasleđivala
ravnopravno sa muškom, već su imala pravo na izdržavanje, snabdevanje i pristojno udomljenje.
Oslanjajući se na Austrijski građanski zakonik, naše pravo s "povezalo" sa rimski pravom.
Srpski građanski zakonik je važio čitav jedan vek, sve do 1945. kada ga je revolucionarna vlast,
kao i celo predratno pravo, abrogirala. Zbog toga što građanska materija ni danas nije u potpunosti
regulisana, izvesna rešenja Srpskog građanskog zakonika se i dalje primenjuju.

9. OPŠTI IMOVINSKI ZAKONIK ZA CRNU GORU 1888.

Stupio je na snagu 25. marta 1888. On je delo poznatog pravnika Valtazara Bogišića, koji je
zakoniku darovao poznavanje prava ondašnje Evrope, običajnog prava i duha naroda Crne Gore, kao i
pravu meru između ovih elemenata. Bogišić je njime regulisao samo imovinske odnose, stvarno i
obligaciono pravo. Materija porodičnog i naslednog prava ostala je van ovog zakona.
Opšti imovinski zakonik nema do tada poznatu sistematiku, već je originalan. Materija
imovinskih odnosa je podeljena u 6 delova. U prvom delu su sadržana Uvodna pravila i naređenja koja
zamenjuju opšti deo i "samo dodiruju osnovna pravila predmeta". Ona imaju za cilj da upute na sadržaj. U
poslednjem delu, na kraju Zakonika,Bogišić je kratko i jezgrovito, izrekama, objasnio neka pravila
zakona. Bio je pristalica istorijske škole i zato je posebno cenio običajno pravo.
Poseban značaj u radu Opšteg imovinskog zakonika, pridavao je nazivima koje je koristio u
zakonu. Bogišić je smatrao da treba koristiti narodne izraze, a kada je trebalo koristiti stručne termine
pažljivo ih je birao. Često je uz stručni termin stavljao sinonim kako bi olakšao ljudima razumevalje
smisla pravnih pravila.
Rad na izradi Zakonika počeo je 1873. i trajao je 15 godina. Za to vreme Bogišić je proučavao
pravne običaje onog doba, pisano zakonodavstvo i sudsku praksu Crne Gore. Rad na izradi zakonika
trajao je duže jer je Bogišić želeo da zakonik bude kratak, jasan, naučno tačan i svakome razumljiv.
Zakonik zaslužuje pažnju i zbog svoje sadržine. Naime, on je pre Nemačkog građanskog
zakonika zabranio zloupotrebu prava.

10. NOVO EVROPSKO PRAVO – KOMUNITARNI PRAVNI SISTEM

Stare i neprestano primamljive ideje o širokom ujedinjavanju privrednog i svakog drugog

evropskog prostora, danas se ostvaruju u vidu zajednice evropskih zemalja Evropske Unije (EU). To je
regionalna zajednica evropskih država u kojoj članice ostvaruju zajedničke ciljeve, kao što su ujednačeni
državni i društveni razvoj, slobodan protok ljudi, robe, usluga i kapitala, visok nivo zaposlenosti, zaštita
prava građana i dr. Pravo EU – Komunitarni pravni sistem jeste skup pravnih normi kojima se regulišu
međusobni odnosi u koje stupaju državljani i pravna lica koja imaju sedište u nekoj od zemalja članica,
same članice i njihovi organi i organi i institucije Evropskih zajednica.
U okviru EU postoje 3 tipa pravnih sistema – angloamerički (Engleska), evropskokontinentalni
(zemlje kontinentalne Evrope) i mešoviti (Škotska). Evropskokontinentalni tip obuhvata tri pravna kruga
(porodice): romanski, germanski i skandinavski. EU su pristupile i neke države bivšeg socijalističkog
bloka, tzv. zemlje u tranziciji (Slovenija, Češka, Slovačka, Poljska, Bugarska, Rumunija).
Usklađivanje prava (harmonizacija) predstavlja postupak približavanja nacionalnih pravnih
sistema postavljanjem zajedničkih principa i pravila.
Evropsko privatno pravo čine pravne norme koje fizičkim i pravnim licima obezbeđuju "slobodu
delovanja, autonomiju u odnosu na kolektivitete kojima pripadaju i na društvo kao celinu, kao i na javnu
vlast". Ono je nadnacionalno pravo koje nastaje usklađivanjem i prožimanjem nacionalnih pravnih
poredaka država članicaEU. Čine ga sve norme koje su obavezne za države članice, a odnose se na
njihove građane.
Veliku ulogu u razvoju evropskog privatnog prava ima Evropski sud za ljudska prava u
Strazburu i Sud pravde Evropskih zajednica u Luksemburgu.

11. GRAĐANSKOPRAVNE NORME – pročitati

12. IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA – pročitati

13. ZAKON I SUDSKA PRAKSA KAO IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA

Ustav je najviši i osnovni pravni akt ("zakon nad zakonima") koji postavlja temelje celokupnog
pravnog sistema, pa i građanskog prava. Ustav RS iz 2006. sadrži niz odredbi koje su značajne za
građansko pravo. Tako Ustav jemči ravnopravnost polova, zabranu diskriminacije, pravo na imovinu,
privatnu, zadružnu i javnu svojinu i td. Ove odredbe predstavljaju ustavne osnove građanskog prava.
Zakoni su opšti pravni akti koji regulišu određene pravne odnose na temelju ustavnih načela. Oni
sadrže opšte pravne norme koje važe za sve pravne odnose i sankciju koja obezbeđuje efikasnu primenu.
Objavljivanje zakona omogućuje pravnim subjektima da saznaju pravne norme.

Sudska praksa u običajenom smislu reči označava skup presuda i drugih sudskih odluka. U
pravnotehničkom smislu, pod sudskom praksom se podrazumevaju opšta rešenja određenih pitanja od
strane sudova prilikom primene prava. Sudska praksa kao izvor prava predstavlja skup relativno
konstantnih, istovrsnih rešenja za određena pitanja u pravu.
Sudska praksa je imala različitu ulogu u zavisnosti od perioda u razvoju prava. U početku,
celokupno pravo je bilo u sudskim odlukama. Tek sa donošenjem građanskih zakona i opštih pravnih
normi, sudovi dobijaju ulogu da primenjuju, a ne stvaraju pravo.
Sudska praksa sama za sebe, nije neposredni izvor prava jer sudovi moraju da sude na osnovu
zakona. Jedino je u angloameričkom pravu sudska odluka – precedent neposredni izvor prava.
Stvaralačku ulogu suda omogućava veći broj razloga. Ona proizilazi iz zakona koji sudija
primenjuje. Naime, u zakonu neke pravne norme nisu sasvim jasne.
Na drugoj strani, sudija ne sme da odbije suđenje zbog nejasnosti pravne norme ili nepotpunosti
pravnih pravila. Sudija mora da reši konkretni slučaj čak i da pravno pravilo za dati slučaj ne postoji, da je
ono nejasno, ili potpuno neprimenljivo zbog promenljivih prilika u društvu itd.
Kraj XIX i početak XX v. se smatra "zlatnim vekom" sudske prakse. U tom periodu: zabranjena
je zloupotreba prava, odgovornost za drugoga, neosnovano bogaćenje i sl.
U našem pravu, značajnu ulogu u ujednačavanju sudske prakse imaju načelni stavovi sudskih
odeljenja i opšte sednice Vrhovnog suda. Opšta sednica Vrhovnog suda Srbije je sednica svih odeljenja
ovog suda koja, pored ostalog, usvaja načelne stavove; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad
sudova; propisuje merila za vrednovanje savesnosti i uspešnosti vršenja sudijske dužnosti; propisuje koji
su postupci oprečeni dostojanstvu sudije i štetni po ugled suda.
Povećanju značaja sudske prakse kao izvora prava u evropskom pravnom sistemu doprinosi i
uloga sudskih odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i Suda pravde Evropskih zajednica u
Luksemburgu. Njihove odluke su obevezujuće za države koje su ratifikovale Evropsku konvenciju o
ljudskim pravima i osnovnim slobodama, među koje spada i naša država.

14. ZAKONI KAO IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA U REPUBLICI SRBIJI

Donet 1844. Srpski građanski zakonik (kao recipirani Austrijski), važio je jedan vek. Ako se
izuzmu Osnovni zakon o braku (1946), kao i Zakon o nasleđivanju (1955), zakoni kojima se regulišu
imovinski odnosi doneti su tek 80-ih godina i to: ZOO (1978) i Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim
odnosima (1980).
U važećem pravu RS delovi građanske materije uređeni su posebnim zakonima, kao što je slučaj
sa ZOO, a to se može reći i za Porodični zakon i Zakon o nasleđivanju.
Građansko pravo u RS nije uređeno tako da predstavlja celovitu i usklađenu regulativu ove
materije. Opšti deo građanskog prava ostao je potpuno po strani. Zakon o osnovama svojinsko-pravnih
odnosa reguliše samo "osnove" stvarno pravnih odnosa.
Važani izvor građanskog prava je i Protokol 1 uz Evropsku konvenciju o pravima čoveka, koji je
naša zemlja ratifikovala 2003. On predviđa pojačanu zaštitu prava svojine koja se može tražiti i pred
Evropskim sudom u Strazburu.
Posebni (specijalni) zakoni su: Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Zakon o prometu
nepokretnosti, Zakon o šumama, Zakon o građevinskom zemljištu, Zakon o državnom premeru i katastru i
upisima prava na nepokretnosti, Zakon o založnom pravu nad pokretnim stvarim upisanim u registar,
Zakon o sredstvima u svojini RS.
ZOO je osnovni izvor oblig. prava. Izvori su i posebni zakoni: Zakon o osiguranju, Zakon o
zaštiti potrošača i dr.
Osnovni zakon koji je izvor porodičnog prava u našem pravu je Porodični zakon RS (2005).
Neka rešenja se nalaze u drugim zakonim koje označavamo kao dopunske izvore porodičnog prava i
ratifikovani međunarodni ugovori i brojne Konvencije koje imaju primat nad nacionalnim
zakonodavstvom.
Najznačajniji i osnovni izvor za regulisanje naslednog prava je Zakon o naleđivanju (1995).
Ostavinski postupak je regulisan Zakonom o vanpraničnom postupku (1982).
Materija trgovačkih odnosa bila je regulisana Zakonom o preduzećima, a damas je regulisana
Zakonom o privrednim društvima i drugim posebnim zakonima.
U Srbiji je potrebno doneti jedinstveni Građanski zakonik Srbije koji bi regulisao materiju opšteg
dela, stvarnog, obligacionog, naslednog i porodičnog prava.

15. OBIČAJNO PRAVO I PRAVNA NAUKA KAO IZVORI PRAVA – pročitati

16. GRAĐANSKOPRAVNI ODNOS – POJAM I STRUKTURA

Društveni odnos je faktički odnos između ljudi povodom određenih činjenica. Da bi društveni
odnos postao pravni odnos potrebno je da bude regulisan objektivnim pravom.
Pravni odnos je društveni odnos između pravnih subjekata koji je regulisan pravnom normom.
Građanskopravne odnose čine društveni odnosi koji su regulisani građanskopravnim normama.
Građanskopravni odnos je apstraktni pojam, kojim su obuhvaćeni veoma različiti oblici
konkretnih pravnih odnosa u građanskom pravu. Kada jedno lice kupi neku stvar u prodavnici ili pozajmi
novac drugome ili bude obavezno da nadoknadi štetu, zapravo učestvuje u konkretnom
građanskopravnom odnosu.
Građsnskopravni odnos tvori pravna norma, koja realnim (faktičkim) činjenicama daje pravni
značaj. Pravne činjenice postaju osnovne jedinice građanskopravnog odnosa. Pravna norma utvrđuje
obaveze i ovlašćenja pravnih subjekata u određenom pravnom odnosu.
Pravni odnosi se zasnivaju između ljudi kao fizičkih licai njihovih organizacija – pravnih lica,
kao subjekata pravnog odnosa. Prema tome, svaki pravni odnos ima subjekte pravnog odnosa i objekte
pravnog odnosa. Strukturu pravnog odnosa čine: subjekti, objekt i subjektivno pravo.
Subjektivno pravo je sadržina pravnog odnosa koja određuje položaj subjekta i zbog toga se
prema njem određuje naziv pravnog instituta i konkretnog pravnog odnosa (npr. hipoteke – hipotekarni
odnos hipotekarnog poverioca i hipotekarnog dužnika).

17. PRAVNE ČINJENICE, POJAM DEJSTVO I VRSTE, PRAVNE PREDPOSTAVKE I PRAVNE

FIKCIJE

POJAM I DEJSTVO
Građanska subjektivna prava ne nastaju neposredno na osnovu zakona, već nastupanjem činjenica
koje zakon predviđa kao uslove za njihovo nastajanje.Pravne činjenice su okolnosti iz života za koje
objektivno pravo (pravni poredak) vezuje nastanak, promenu ili prestanak građanskih subjektivnih prava.
Jedna ista činjenica, zavisno od vrste subjektivnog prava, može biti pravno relevantna ili
irelevantna. Ista činjenica može biti relevantna za iste ili raznorodne pravne odnose. Neke činjenice mogu
biti relevantne samo za krivično pravo, naeke samo za upravno ili građansko pravo, a neke istovremenao
za sve ove grane prava (npr. nasilna smrt).
Za nastanak određenog pravnog odnosa objektivno pravo može zahtevati jednu pravnu činjenicu
(nalaz izgubljene stvari – obaveza vraćanja stvari) ili više pravnih činjenica – činjenični skup (npr. za
sticanje svojine održajem – državina, savesnost i protek vremena). Jedna pravna činjenica može
samostalno ili u jednom ili više posebnih činjeničnih skupova, dovesti do nastanka različitih pravnih
odnosa.
VRSTE
Sve pravne činjenice se, prema objektivnoj mogućnosti uticaja ljudke volje na njihov nastanak,
dele na događaje i ljudske radnje.
Događaji su one činjenice na koje ljudi ne mogu isključivo (presudno) uticati svojom voljom.
Nisu svi događaji pravno relevantni. Pravno relevantni događaji su oni za koje se vezuju pravne
posledice. Npr. rođenje – nastanak pravnog subjektiviteta; smrt – prestanak pravnog subjektiviteta i
otvaranje nasleđa; protek vremena itd.
Ljudske radnje su voljne pravne činjenice za koje objektivno pravo vezuje pravne posledice
(učinke). Dele se na dozvoljene i nedozvoljene.
Nedozvoljene ljudske radnje (građanskopravni delikti) su činjenice na osnovu kojih nastaje
obligacioni odnos i subjektivno pravo - potraživanje naklnade štete. Ova činjenica je pravno relevantna
jer je pravnom normom predviđena opšta zabrana nanošenja štete drugom, npr. nepažnjom vozača dođe
do povrede pešaka.
Dozvoljene ljudske radnje delimo na izjave volje i radnje saglasne pravu.
Izjave volje su voljne radnje koje se preduzimaju sa namerom da nastupi neki pravni efekat
(nastanak, promena ili prestanak subjektivnog prava).
Radnje saglasne pravu postoje kada je pravni subjekt preuzeo određenu dopuštenu radnju za
koju objektivno pravo vezuje određeno pravno dejstvo, iako subjekat nije to izričito želeo. Npr. nalaz tuđe
stvari stvara obavezu nalazača da vrati stvar vlasniku ili preda određenom državnom organu ako je
vlasnijk nepoznat.
PRAVNE PREDPOSTAVKE I PRAVNE FIKCIJE
Pravne predpostavke su pravne činjenice čije se postojanje izvodi posrednim (indirektnim)
zaključivanjem na osnovu već postojećih činjenica.
 Oborive pravne predpostavke su one kod kojih je dopušteno dokazivanje postojanja suprotne ili
drugačije pravne činjenice – nepostojanja predpostavljene pravne činjenice. To su: predpostavka da je
držalac stvari savestan, da je držalac pokretne stvari njen vlasnik; da je dete rođeno u braku začeto od
muža i dr.
Neoborive pravne predpostavke ne dopuštaju mogućnost dokativanja suprotnog. Takva je
predpostavka „što se presudom utvrdi smatra se istinitim“.
Pravna fikcija je takva pravna činjenica za koju se smatra da postoji, odnosno da ne postoji, iako
se zna da ona nije nastupila, odnosno da je nastupila. Najpoznatija je fikacija nasciturusa – začeto ali još
nerođeno dete smatra se da je živo rođeno ako je to u njegovom interesu.

18. NAČELA GRAĐANSKOG PRAVA – POJAM I SADRŽINA

Građansko pravo obuhvata više grana prava koje regulišu različite građanskopravne odnose koje
povezuju zajednički elementi kao što su imovinski karakter odnosa, jednakost i raznovrsnost strana,
imovinska sankcija i drugi, pretežno privatni imovinski odnosi.Imovinski karakter društvenih odnosa koji
se regulišu građanskopravnim normama, kao i njihovih imalaca (pravnih subjekata) nalaže niz zajednički
pravila za uređenje njihovih međusobnih odnosa, koja se izražavaju kao načela građanskog prava.
Na građanskopravne odnose mogu se primeniti jedinstvena načela, pošto u njima dominiraju
imovincki odnosi.
Načela su opšte usvojene idejne vrednostiza regulisanje pojedinih pravnih odnosa i subjektivnih
prava.
Neka načela su postala trajne civilizacijske vrednosti ljudi u jednom ili čak u svim pravnim
sistemima i dobila su karakter opštih načela, a druga su dosegla uži značaj kao idejne vrednosti za
pojedine grane prava i to su posebna načela.
Opšta načela važe za sve grane i oblasti pravnog sistema (građansko, krivično, upravno...) i
predstavljaju najveće i nejopštije idejne vrednosti, poput principa pravičnosti, jednakosti građana pred
zakonom, ustavnosti i zakonitosti, pravne sigurnosti, zabrane retroaktivnosti zakona, zabrane bogaćenja
na tuđi račun, zabrane nanošenja štete drugima, zabrane zloupotrebe prava i td. Ova nečela su
garantovana Ustavom, ali i zakonima.
S obzirom da građansko pravo predstavlja širu oblast, pretežno imovinskih grana prava koje
obuhvataju brojne pravne odnose – stvarne, obligacione, porodične, nasledne i druge, ono predstavlja
zasebnu familiju prava, svojevrsni „sistem u sistemu“. Zato ono sadrži zajednička načela važeća za sve
grane građanskog prava: 1) princip autonomije volje subjekata; 2) pravna jednakost; 3) imovinska
sankcija; 4) prenosivost građasnkih subjektivnih prava.
I - NAČELO AUTONOMIJE VOLJE
Načelo autonomije volje označava dopuštenost slobodne inicijative subjekatau kreiranju
građanskopravnih odnosa, odnosno u zasnivanju, modifikovanju i prestanku građanskih prava.
Princip autonomije volje je proizišao iz liberalne filozofije XIX v.
Ovaj princip je u građanskom pravu omogućen dominacijom dispozitivnih građanskopravnih
normi.
Sloboda u kreiranju građankopravnih odnosa nameće princip obaveznosti izjavljene volje. Ako se
jedno lice slobodno obaveže na neko činjenje, nečinjenje ili uzdržavanje, onda je dužan da ispuni
obavezu. Zato je ugovor zakon za stranke.
Princip autonomije volje omogućava pravnim subjektima da svoje interese, potrebe i zahteve, na
planu građanskog prava slobodno uređuju. Autonomija volje se konkretizuje nizom sloboda koje stvaraju
prostor pravnim subjektima da realizuju interese kreiranjem pravnih odnosa.
Princip autonomije volje prožima sve grane građanskog prava. Tako, u oblasti stvarnog prava,
npr. svojine autonomija volje se ogleda u slobodi korišćenja i raspolaganja predmetom svojine, koja može
da obuhvati i pravo na uništenje stvari, pravo odricanja od svojine i td.Ograničenja mogu postojati u
pogledu sadržine ili u pogledu načina vršenja pravnih ovlašćenja.
 U oblasti obligacionih ugovora, autonomija volje se ogleda u slobodi ugovaranja, ali i u
mogućnosti odricanja prava na naknadu štete, gašenja obligacionih odnosa i td. Pravni značaj principa
autonomije ovlje ogleda se i u fati tumačenja ugovora kada nije jasna njegova sadržina. Sloboda
ugovaranja može biti ograničena slobodom zaključenja ugovora (javna preduzeća), obaveznom formom
(formalni pravni poslovi), obavezom zaključenja ugovora sa određenom stranom (kod prava preče
kupovine). ZOO autonomiju volje uređuje na sledeći način: „Strane u obligacionim odnosima su
slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po
slobodnoj volji“.
U oblasti naslednog prava, autonomija volje se ogleda u slobodi zaveštanja. Ona je ograničena
pravom određenih zakonskih naslednika na nužni nasledni deo.
Princip autonomije volje ima svoju primenu i u zaštiti građanskih subjektivnih prava. On se
manifestuje pravom pravnih subjekata da sami odlučuju o pokretenju postupka za zaštitu svojih prava, o
održavanju toka parnice, . Daj princip se u parničnom postupku naziva princip dispozicije, koji je jedan
od osnovnih principa. Načelo dispozicije znači da se građanska subjektivna prava štite samo na zahtev
zainteresovanog subjekta i u granicama njegovog zahteva. Postupak se pokreće po privatnoj inicijativi, a
ne po službenoj dužnosti.
Suprotno načelu dispozicije je načelo oficijelnosti, po kome je sud ovlašćen da spor rešava po
službenoj dužnosti ili na zahtev nekog drugog organa.
Ograničenja volje su neophodna zbog dominacije opštih nad pojedinačnim interesima.
Javni poredak predstavlja opštu normu ili pravni standard.
Dobri običaji obuhvataju pravila koja se zasnivaju na moralnim shvatanjima određene društvene
zajednice i imaju nešto širi značaj. Zakonodavac primenom ovog standarda omogućava sudiji
moralizaciju prava.
II – NAČELO PRAVNE JEDNAKOSTI STRANA (ravnopravnosti, koordinacije)
Pri zasnivanju građanskopravnih odnosai utvrđivanju međusobnih prava i obaveza,
građanskopravne norme tretiraju strane u pravnom odnosu kao jednake i ravnopravne. U građanskom
pravu važi princip koordinacije volja (usaglašenosti), tako da iko NE MOŽE BITI NATERAN da stupi
u građanskopravni odnos i preuzme obavezu. Država ima jednak pravni položaj sa drugom stranom,
pojedincem.
Radi se o formalnoj ravnopravnosti i jednakosti. Suštinski, uvek postoji neka nejednakost. U
praksi je najčešća ekonomska nejednakost. Građansko pravo pokušava da pravnim sredstvima zaštiti
ekonomski slabiju stranu.
Od pravne jednakosti u građanskopravnom odnosu treba razlikovati jednakost svih ljudi pred
zakonom i jednakost kod primene prava.
Ovo načelo proizilazi iz prirode većine građanskopravnih odnosa, koja je takva da titular ne bi
mogao da zadovolji svoj interes ako bi bio potčinjen volji druge strane. Ovo načelo je najizraženije u
oblig. odnosima (položaj ugovarača).
Od načela jednakosti u građanskom pravu postoje izuzeci. Tako, npr. pravna norma ovlašćuje
jednu stranu da sprovede svoju volju protivno volji druge strane – slučaj samopomoći.
III – NAČELO IMOVINSKE SANKCIJE
Za povredu pravnih normi predviđena je pravna sankcija koja se ogleda u negativnim
posledicama za lice koje je povredilo pravnu normu. Ona može pogađati neposredno ličnost ili njegovu
imovinu. Za povredu građanskopravnih pravila predviđena je imovinska sankcija koja je usmerena na
imovinu počinioca građanskopravnog delikta. Lice koje drugome prouzrokuje štetu dužno je da je
nadoknadi.
Imovinska sankcija je usmerena na imovinu odgovornog lica i u slučaju da se ne može
nadoknaditi ne može se zameniti zatvorskom kaznom.
Imovinska sankcija u građanskom pravu se razlikuje od imovinske sankcije u krivičnom pravu,
koja se plaća državi i čiji je cilj kazna odgovornog lica i prevencija. Imovinska sankcija u građanskom
pravu se plaća oštećenom licu kako bi se njegov ekonomski položaj doveo u stanje pre povrede
(reparacija) ili mu se omogućilo zadovoljenje na drugi način (satisfakcija). Novčana restitucija se vrši
kada naturalna nije moguća ili se priroda stvari protivi vraćanju.
IV – NAČELO PRENOSIVOSTI (prometljivosti) GRAĐANSKIH PRAVA (i obaveza)
Prenos građanskih subjektivnih prava se najčešće odnosi na ovlašćenja, ali i obaveze mogu biti
predmet prometa.
Za prenošenje obaveze potrebna je i saglasnost poverioca, jer poveriocu nije sve jedno kakvog
dužnika ima zbog sigurnosti naplate potraživanja.
Prenošenje prava može biti potpuno – kada se pravo gasi za prenosioca (npr. poklon, prodaja i
sl.), ili delimično – kada se pored postojećeg konstituiše novo pravo (npr. zalaganje stvari, davanje u
zakup, opterećenje službenošću).
Naečlo prenosivosti važi u svim granama prava. U stvarnom pravu prenosi se, pre svega, pravo
svojine, ali i akcesorna prava (založno pravo i stvarne službenosti). Obligaciona prava su prenosiva
(ugovorom, cesijom), a u naslednom pravu se vrši prenos ugovorima (ugovorom o doživotnom
izdržavanju), zaveštanjem (testamentom) ili neposredno po zakonu (zakonsko nasleđivanje).
Odstupanja od prenosivosti postoje kod građanskih subjektivnih prava koja su vezana za ličnost
titulara, kao što su lične službenosti, pravo na izdržavanje, susedska prava, zakonsko pravo preče
kupovine, zakonska zaloga, lična prava na ugled, čast i dr.

19. POJAM I VRSTE PRAVNIH SUBJEKATA – LICA U PRAVU

Ono što je zajednično svim građanskopravnim odnosima, to su pravni subjekti. Oni personalizuju
građanskopravne odnose. Građanskopravni odnos postoji između lica A i lica B. U njima, jedno lice je
ovlašćeno, a drugo obavezno.
Pravni subjekti su lica koja imaju sposobnost da poseduju prava i obaveze. Biti pravni subjekt,
pravno sposoban, znači imati apstraktnu mogućnost da se bude imalac prava i obaveza. Prava
(ovlašćenja) i obaveze lica u građanskopravnom odnosu čine njegovu sadržinu. Pri tome, pravni
usbjektivitet postoji čak i ako lice nema ni jedno pravo, niti obavezu.
Savremeno pravo poznaje dve vrste pravnih subjekata ili lica u pravu – fizička i pravna lica.
„Fizičko lice“ je pravnotehnički naziv za čoveka, a „pravno lice“ naziv za organizaciju ljudi kojoj je
pravni poredak priznao pravni subjektivitet. Pravni subjektivitet pravnih i fizičkih lica označava njihovu
sposobnost da mogu biti imaoci („nosioci“) prava i obaveza – pravna sposobnost.
Fizičko lice je čovek, kao biološka jedinka, kome je objektivnim pravom priznata pravna
sposobnost – apstraktna mogućnost da bude nosilac prava i obaveza.
Pravna lica ili moralne ličnosti su organizacije ili udruženja ljudi kojima je priznato svojstvo
pravnog subjekta.
Njihov značaj u savremenom pravu je veliki. To su složene pravne ličnosti čiji je pravni subjektivitet
samostalan i nezavisan od pravnog subjektiviteta fizičkih lica koja ga čine.
Pravni poredak ne priznaje svim organizacijama svojstvo pravnog lica, tj. subjekta u pravu.

20. PRAVNI STATUS – VRSTE SPOSOBNOSTI FIZIČKOG LICA

Pravna sposobnost – subjektivitet je osnovno pravno svojstvo. TO je apstraktna (potencijalna)

mogućnost da se bude vlasnik, poverilac, dužnik i td.
Pravni status čini niz pravnih svojstava koja pravnim subjektima omogućava sticanje, prenos,
gubitak i zaštitu najrazličitijih imovinskih i ličnih prava. To je skup okolnosti koje određuju položaj lica u
pravu.
Svako fizičko (kao i pravno) lice ima određeni pravni status. Ono ga se ne može odreći, niti on
može zastareti. To zahteva načelo pravne sigurnosti. Pravni status je deo čovekove pravne ličnosti i on
traje do kraja života. Elelementi pravnog statusa su: 1) poslovna sposobnost; 2) deliktna sposobnost; 3)
parnična sposobnost.
U naše pravo pojam „status“ je stigao iz rimskog prava.
21. STICANJE SUBJEKTIVITETA FIZIČKOG LICA – pravna sposobnost

a) Sticanje subjektiviteta rođenjem – U modernom pravu, fizičko lice postaje subjekt prava
momentom rođenja. Za rođeno dete se predpostavlja da je živo, a ko tvrdi suprotno mora to i da dokaže.
Momenat sticanja svojstva pravnog subjektiviteta je značajan bog pravnih posledica – sticanje i gubitak
prava. Zato se on utvrđuje precizno – dan, čas i minut rođenja evidentira se u javne matične knjige
rođenih.
U nekim zemljama se za sticanje pravnog subjektiviteta zahtevaju i dodatni uslovi. U našem
pravu, jedini uslov za sticanje subjektiviteta je da je dete rođeno živo.
b) Fikcija o nasciturusu (uslovni subjektivitet) – Subjektivitet se priznaje začetom, a još
nerođenom detetu pod uslovom da se živo rodi. Uslovni subjektivitet je priznat od momenta začeća.
Začetak je uslovni subjekat u pravu. DA bi stekao pravnu sposobnost potrebno je da se ispune ovi
uslovi: 1) da se začeto dete živo rodi; 2) da je priznanje pravnog subjektiviteta i pre rođenja, potrebno radi
zaštite njegovih prava i interesa.
Priznanje bezuslovnog subjektiviteta začetku nije realno. Ono bi zahtevalo potpunu zaštitu prava
na život deteta uključujući i zaštitu od prava majke na prekid trudnoće.
Priznavanje subjektiviteta embrionu hje značajno i kod njegove veštačke proizvodnje van
materice.

22. PRESTANAK SUBJEKTIVITETA FIZIČKOG LICA

Pravni subjektivitet je trajno svojstvo fizičkog lica. Lice koje je živo rođeno smatra se pravnim
subjektom sve do smrti. Za života, pravni subjektivitet ne može prestati. Prestankom fizičkog lica kao
biološke jedinke, prestaju razlozi zbog kojih je priznato svojstvo pravnog subjekta.
Pravni subjektivitet fizičkog lica prestaje utvrđivanjem smrti nekog lica i upisom činjenice smrti
u matične knjige umrlih. Proglašenje smrti se vrši na osnovu utvrđivanja biološke smrti od strane
naldežnog organa (lekara) ili sudskog proglašenja smrti nestalog lica.
Za mnoge građanskopravne odnose nije dovoljna samo činjenica smrti, već i tačan dan i trenutak
smrti. To je slučaj sa građanskim pravom u kome važi princip da samo živi nasleđuju mrtve, pa se prema
danu i času ostvaiočeve smrti određuje krug potencijalnih naslednika.
Zakonom o matičnim knjigama propisano je da se smrt dokazuje potvrdom o smrti (smrtovnica)
koju izdaje lekar, a kada je lice umrlo u zdravstvenoj ustanovi, tu potvrdu izdaje zdravstvena organizacija.
Danas je prihvaćeno pravilo o bezuslovnom prestanku subjektiviteta fizičkog lica momentom
njegove smrti. To pravilo nije važilo oduvek. U rimskom pravu se, radi zaštite imovine umrlog, fingiralo
da njegov pravni subjektivitet postoji još neko vreme posle smrti, sve dok pozvani naslednik ne prihvati
nsasledstvo.
SMRT LICA
Biološka smrt lica nastupa trajnim prestankom rada srca i pluća, tzv. moždanom smrću.
Subjektivitet fizičkog lica prestaje prirodnom ili nasilnom smrću. Za prestanak subjektiviteta je bez
pravnog značaja da li je smrt nastupila usled prirodnog ili veštačkog razloga.
U nekim starijim zakonodavstvima, sa činjenicom biološke smrti, kao razlogom prestanka
pravnog subjektiviteta, izjednačavala se tzb. građanska smrt.
PROGLAŠENJE NESTALOG LICA ZA UMRLO
Sa činjenicom smrti fizičkog lica, izjednačeno je i proglašenje nestalog lica za umrlo. To je
odluka suda kojom se lice koje je duže vreme odsutno iz mesta prebivališta, tako daq se o njegovom
životu ništa ne zna, proglašava umrlim. Pored duže odsutnosti, potrebna je i neizvesnost o njegovom
životu. Upravo ta činjenica razlikuje nestalo od odsutnog lica.
 Neizvesnost o životu ili smrti jednog lica izaziva pravnu nesigurnost u njegovim pravnim
odnosima, koja se odražava i na pravni položaj trećih lica (supružnika, dece, drugih potencijalnih
naslednika i sl.).
Naše pravo usvojilo je nemački sistem proglašenja nestalog lica za umrlo. Prema Zakonu o
vanparničnom postupku, za umrlo se može oglasiti lice:
a) o čijem životu za poslednjih 5 god. nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg je rođenja
proteklo 17 god;
b) o čijem životu za poslednjih 5 god. nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je
nestalo čine verovatnim da više nije u životu;
c) koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili
kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj okolnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za 6 meseci od
dana prestanka opasnosti;
d) koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo
nikakvih vesti za godinu dana od prestanka neprijateljstva.
Postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo može pokrenuti svako lice koje ima neposredni
pravni interes, kao i javni tužilac. Postupak je vanprarnični i sprovode ga opštinski sudovi. Po
sprovedenom postupku i oglašavanju nestanka, sud donosi rešenje u kome mora biti naznačen dan, a po
mogućstvu i čas, koji se smatra kao vreme smrti nestalog lica. Ako se on ne može utvrditi amstra se da je
smrt nastupila prvog dana po proteku rokova.
Proglašenje nestalog lica za umrlo ima iste posledice kao i činjenica fizičke smrti.
„Pojavljivanje“ lica proglašenog za umrlo, ne vraća sve u pređašnje stanje, npr. brak koji je
prestao ne uspostavlja se ponovo. Do promene dolazi na imovinskom planu. Obim vraćanja imovinskih
prava zavisi od savesnosti naslednika. Savesni naslednik (lice koje nije znalo, niti je prema okolnostima
moglo znati da je nestali u životu) dužan je vratiti samo ono što se od nasleđenih prava nalazi u njegovoj
imovini u momentu saznanja da je nestalo lice živo. Nesavesni naslednik (koji je znao ili je mogao znati
da je nestali u životu) dužan je da vrati sve šo se od nasleđenog nalazi u njegovoj imovini, ali takođe
duguje i naknadu za ono što je otuđio ili potrošio, kao i naknadu za smanjenu vrednost stvari usled
upotrebe. Uspostavljaju se i lična prava nestalog.
PROBLEM „ZAJEDNO UMRLIH LICA“ – komorijenata
Komorijenti su lica koja su umrla u istoj nesreći (npr. požar, poplava, zemljotres, saobraćajni
udes i dr.) pri čemu nije moguće utvrditi tačan čas smrti svakog od njih, a nalaze se u okolnostima
značajnim za prenos nekog prava, najčešće nasleđivanja (npr. roditelj i dete ili zaveštalac i naslednik iz
zaveštanja – testamenta).
Ovaj problem je aktuelan u savremenom pravu. Postoje 2 sistema predpostavki za određivanje
redosleda smrti.
Prvi sistem, koji vodi poreklo iz Justinijanove kodifikacije, uzima da komorijenti nisu umrli
istovremeno, već uspostavlja kriterijume po kojima se utvrđuje redosled nastupanja smrti. Uglavnom je
napušten u modernom pravu.
Drugi sistem, koji se naslanja na pandtektnu pravnu nauku, uvodi pravilo istovremene smrti
komorijenata. Ovakvo rešenje je logičnije i prihvatljivije. Posledica je da se komorijenti ne mogu
međusobno nasleđivati, već se otvara postupak raspravljanja zaostavštine za svako umrlo lice. U našem
važećem pravu je prihvaćen ovaj sistem.

23. POJAM, VRSTE I STEPENI POSLOVNE SPOSOBNOSTI FIZIČKOG LICA

POJAM I VRSTE
Poslovna sposobnost (svojevlast) je sposobnost lica da svojom izjavom zaključuje pravne poslove
i preduzima druge pravne radnje. Poslovnom sposobnošću se realizuje pravna sposobnost.
Pravna sposobonost je apstraktna mogućnost da se bude imalac prava i obaveza i stiče se samim
rodđenjem. Međutim, nije svaki subjekat i poslovno sposoban. Da bi to postao, mora dostići određen
stepen fizičke i psihičke zrelosti, koji mu omogućava da bude svestan značaja i posledica preduzetih
pravnih radnji.
Uslovi za sticanje poslovne posobnosti regulsani su Porodičnim zakonom. Odredbe o poslovnoj
sposobnosti imperativnog su karaktera i ne mogu biti menjane voljom subjekata.
Razlikujemo opštu i posebnu poslovnu sposobnost.
I – OPŠTA POSLOVNA SPOSOBNOST
Opšta poslovna posobnost omogućava zaključivnje svih pravnih poslova. Ona predstavlja pravilo
i postoji ukoliko nije predviđen neki oblik posebne poslovne sposonosti. Stepeni opšte poslovne
sposobnosti su: a) potpuna poslovna sposobnost; b) ograničena poslovna sposobnost; c) poslovna
nesposobnost.
a) Potpuna poslovna sposobnost
omogućava fizičkom licu da samostalno, svojom izjavom volje preduzima sve pravne poslove.
U našem pravu stiče se punoletstvom. Izuzetno, fizičko lice može postati poslovno sposobno i pre
18g.
Punoletstvo je zakonom određeni rok kada se predpostavlja da je lice postalo sposobnoza
rasuđivanje zbog čega mu se priznaje sticanje potpune poslovne sposobnosti.
Emancipacija je sticanje poslovne sposobnosti pre zakonom određenog uzrasta, sudskom
odlukom. Dve su mogućnosti emancipacije: odobrenjem zaključenja braka pre roka ili priznavanjem
poslovne sposobnosti deci-roditeljima, a u oba slučaja odlukom suda za lica sa najmanje 16 godina
starosti.
b) Poslovna nesposobnost
Poslovno nesposobna su ona lica koja vlastitom izjavom ovlje ne mogu punovažno sticati prava i
obaveze. Ona nemaju pravno relevantnu volju, zbog čega ne mogu samostalno i lično sklapati pravne
poslove niti preduzimati druge pravne radnje. U ima takvih lica pravne poslove zaključuju njihovi
zakonski zastupnici (roditelji ili staraoci). U našem pravu su to: mlađi maloletnici (do navršene 14 godine
života) i punoletna lica koja su potpuno lišena poslovne sposobnosti.
Iako je maloletnik do 14 god. potpuno poslovno nesposoban, on nije lišen prava na bilo kakvu
aktivnost. On može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava (npr. primiti poklon),
pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja. Ostale pravne
poslove mlađi maloletnici ne mogu samostalno i lično zaključivati. Ukolilko bi to učinili, takav pravni
posao bi bio ništav.
Za razliku od pravne sposobnosti, koja za života pravnog subjekta ne može prestati,
poslovnasposobnost nije neodvojivo svojstvo od fizičkog lica. Ako je lice posle punoletstva zbog bolesti
ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju, nesposobno da samo brine o sebi i zaštiti svojih prava, odn. interesa,
ili ako svojim postupcima ugrožava sbvoja prava i interese, sud ga lišava poslovne sposobnosti i
produžava roditeljsko pravo. Odluku o produženju roditeljskog prava donosi vanparnični sud i
određuje da li se lice stavlja u položaj mlađeg ili starijeg maloletnika.
Neka duševno obolela lica mogu biti u nekim trenutcima sposobna za rasuđivanje. Lucida
intervalla (svetli trenuci) predstavljaju one trenutke kod nekih vrsta duševnih oboljenja u kojima su
duševni bolesnici svesni svojih postupaka.
c) Ograničena poslovna sposobnost
Imaju je maloletnici između 14 i 18 godine života – stariji maloletnici i punoletna lica koja su
delimično lišena poslovne sposobnosti.
Stariji maloletnik može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava (npr.
primiti poklon), pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja.
Punoletna lica će biti delimično lišena poslovne sposobnosti ako svojim postupcima neposredno
ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica. Razlog lišavanja – bolest ili smetnja u
psiho-fizičkom razvoju.
II – POSEBNA POSLOVNA SPOSOBNOST
je mogućnost subjekta da samostalno zaključi određeni pravni posao ili preduzme drugu pravnu
radnju, nezavisno od stepena poslovne sposobnosti.
 Posebna poslovna sposobnost se određuje prema karakteru i složenosti pravnog posla. Uzrast je
određen premapredpostavci da je za takve poslove potreban manji stepen sposobnosti za rasuđivanje i
kreće se od 10 do 16 god.
Posebna poslovna sposobnost se priznaje pravnim subjektima kada je potrebno da preduzmu
određene pravne radnje od izuzetnog značaja. U porodičnopravnim odnosima postoje određene pravne
radnje koje može preduzeti samo dete i u kojima ga roditelji (staratelji) ne mogu zastupati.
Sa navršenih 16 god. maloletniku sud može dozvoliti zaključenje braka. Maloletnika sa 16 god.
može priznati očinstvo, a maloletnica sa 16 mora dati saglasnost na priznato očinstvo. Prekid trudnoće se
može izvršiti samo na zahtev žene starije od 16. Testamentaln sposobnost se stiče sa navršenih 15 god.
Tzv. konsultativnom sposobnošću omogućava se maloletniku da se izjasni o pravnim radnjama
koje za njega preduzima zakonski zastupnik, a koje se odnose na njegov pravni status. Npr. za zasnivanje
usvojenja mora se saglasiti dete (usvojenik) koje je navršilo10 god. i sposobno je za rasuđivanje.
Sa navršenih 15 god. maloletnik može zaključiti ugovor o radui samostalno sticati zaradu.

24. DELIKTNA I PARNIČNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA

DELIKTNA
Deliktna sposobnost je mogućnost da se odgovara za prouzrokovanu štetu i obaveza na njenu
naknadu.
Deliktno sposobno je ono lice koje je svesno sojih nedopuštenih postupaka i njihovih posledica.
Za deliktnu dposobnost je potreban niži stepen zrelosti pravnih subjekata. Deliktno sposobno lice treba da
shvati da je radnja kojom se drugome nanosi šteta nedopuštena i da je obavezno da je nadoknadi. U
našem pravu deliktna sposobnost se stiče sa navršenih 14 godina. Lica do 7 god. života ne odgovaraju za
štetu – deliktno su nesposobni. Za štetu koju oni prozrokuju odgovaraju njihovi roditelji. Maloletnici
između 7 i 14 god. će biti odgovorni za naknadu štete, ako se dokaže da su bili sposobni za rasuđivanje u
trenutku nastanka štete.
Lice koje je usled duševne bolesti, zaostalog umnog razcoja ili drugih razloga nije sposobno za
rasuđivanje ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje. Za tu štetu odgovara lice koje vodi nadzor
nad njim. Međutim, i duševno bolesno lice može biti odgovorno, ako je štetu prouzrokovalo za vreme
svetlih trenutaka (lucida intevalla).
Prolazna nesposobnost lica za rasuđivanje ne oslobađa ga odgovornosti za štetu, osim ako
dokaže da u takvo stanje nije dopro svojom krivicom i onda će za štetu odgovarati onaj koji ga je u takvo
stanje doveo.

PARNIČNA
Parnična sposobnost je sposobnost pravnog subjekta da u parnici punovažno preduzima
parnične radnje pred sudom radi zaštite svojih prava. Parnična sposobnost se stiče sticanjem poslovne
sposobnosti.
U našem pravu stranka je parnično sposobna ukoliko ima potpunu poslovnu sposobnost. Lica
koja su delimično lišena potpune poslovne sposobnosti i maloletna lica, parnično su sposobna u
granicama svoje poslovne sposobnosti.

25. INDIVIDUALIZACIJA FIZIČKIH LICA – pročitati

26. PRAVNO LICE, POJAM I ELEMENTI

Pravno lice je organizacija (ili udruženje) fizičkih lica sa posebnom imovinom i pravnim
subjektivitetom priznati od strane pravnog poretka. Pravni subjektivitet pravnih lica je nazavisan od
pravnog subjektiviteta fizičkih lica koja su članovi. Radi realizacije pravne sposobnosti, ovim licima su,
kao i fizičkim licima, uz određene modifikacije, priznata i ostala svojstva subjektiviteta – poslovna,
deliktna i parnična sposobnost.
 Za određivanje elemenata pravnog lica, po kojima će se ona razlikovati od ostalih udruženja i
kolektiviteta ljudi, smatramo da je najprihvatljivije razmatranje da je zajednički (opšti) element pravnog
lica organizacija (udruženje) ljudi, priznata od strane države, koje ima sopstvenu imovinu. Prema tome,
opšti elementi, prisutni kod svih tipova pravnih lica, su: personalni (organizacija fizičkih lica),
imovinski i pravni (pravno priznanje).
a) Organizacija fizičkih lica
Prvi uslov za nastanak pravnih lica je postojanje organizacije ili udruženja fizičkih lica.
Organizacija je kolektiv ljudi udruženih i organizovanih radi ostvarivanja određenog cilja koji posedije
organizacionu samostalnost.
Svako pravno lice mora imati najmanje jedno, a po pravilu više fizičkih lica kao članova
organizacije.
Volja na osnovu koje nastaje udruženje ili organizacija fizičkih lica može biti izražena ugovorom,
a može i na drugi način kojim se stvara organizacija i ustanovljavaju njena samostalnost, funkcionisanje i
posebna prava i obaveze članova. To mogu biti pravila organizovanja, opšti uslovi organizovanja, statut,
deklaracija i td. Kod zadužbine, volja ta osnivanje se manifestuje testamentom (zaveštanjem), legatom
(isporukom) ili izjavom volje.
Volja za osnivanje nije potrebna kod pravnih lica koja nastaju neposredno na osnovu zakona
(nastanak države, opštine, srezam republike u saveznim državama i sl.). To važi i za druga pravna lica
javnog prava (fakulteti, škole, bolnice, muzeji i dr.).
Organizaciona samostalnost se ostvaruje uređenošću putem pravnog akta (statut, pravilnik) i
formiranjem organa koji zastupaju pravno lice. Pravno lice predstavlja organizaciju ili udruženje fizičkih
lica koji poseduju određenu organizacionu samostalnost.
Organi pravnog lica zastupaju organizaciju u pravnom prometu kao subjekta prava, jer ne postoji
kolektivna volja, već ona koja se formira od strane ovlašćenih fizičkih lica u organizaciji. To znači da
organizacija postaje imalac prava i obaveza, a ne njeni članovi.
Organizacija fizičkih lica kao pravno lice je samostalna i nezavisna prema članovima koji je čine.
Članovi se moraju pokoravati pravilima organizacije. Oni se ne mogu ponašati kao suvlasnici ili ortaci.
Takav odnos čalnova bi dobveo do raspada pravnog lica i stvorio bi onoliko delova koliko ima članova.
b) Imovinska samostalnost
Svako pravno lice, pa i ono koje deluje kao neprofitna organizacija, mora raspolagati izvesnom,
ma i najmanjom imovinom, radi vršenja pravnog prometa i eventualne pravne odgovornosti. Nema
pravnog lica bez imovine. Pravno lice ima samostalnu, svoju imovinu. Ona je različita od imovine lica
koja čine pravno lice. Za obaveze pravnog lica ne odgovaraju članovi pravnog lica svojom imovinom, niti
pravno lice odgovara za obaveze svojih članova.
Od načela odvojene odgovornosti pravnog lica i odgovornosti njegovih članova, postoje sledeći
izuzeci:
1) za obaveze nekih vrsta pravnih lica – zadruge, komanditna društva, ortačka društva,
društva sa neograničenom solidarnom odgovornošću članova i dr., pored odgovornosti organizacije
svojom imovinom, odgovaraju i pojedini ili svi učesnici svojom imovinom;
2) odgovornost čanova pravnog lica, na osnovu sudske odluke (npr. usled namernog
otuđenja imovine pravnog lica da bi se oštetili interesi pravnog lica).
c) Pravni element – priznanje subjektiviteta
Sve organizacije ili udruženja nemaju svojstvo pravnog lica. Za organizacije ili udruženja ne važi
princip jednakosti kao u slučaju fizičkih lica.
Ustavom je zajemčena sloboda organizovanja ljudi koja podrazumeva da za formiranje
organizacija, u načelu, nije potrebna dozvola države.
Ne postoji jedinstveni način priznanja pravnog subjektiviteta pravnog lica, već se razlikuju
zavisno od uloge države u postupku priznavanja i od osnova nastanka pravnog lica.
a) Sistem autopriznanja (imanentnog priznanja) – važi za sticanje subjektiviteta države.
 b) Sistem prijave (deklaracije) – kada organizacija na osnovu svog osnivačkog akta postaje
pravno lice momentom prijave nadležnom državnom organu. Ovaj sistem je postojao za komercijalna
pravna lica u fazi liberalnog kapitalizna. U savremenom pravu se primenjuje za nastanak zadužbina.
c) Sistem odobrenja (koncesije) – za sticanje svojstva pravnog subjekta zahteva značajniju ulogu
države. Za nastanak pravnog lica nije dovoljan osnivački akt, već državni organ ocenjuje celishodnost
osnivanja, aktivnost, ciljeve i td.
d) Sistem normativnog određivanja uslova – predviđen je, uglavnom, za trgovačka društva.
Karakteriše se određivanjem uslova potrebnih za sticanje svojstva pravnog lica. Registracijom pravnog
lica se vrši publicitet njegovog nastanka.
Sticanje svojstva pravnog lice se obično upisuje u određene registre. Prestanak pravnog lica, iz
istih razloga, mora biti registrovan. Do prestanka pravnog lica dolati kada prestane neki od uslova
potrebnih za nastanak.

27. PRAVNI STATUS (SVOJSTVA) PRAVNOG LICA

Kao i fizička lica, i pravna lica postaju pravni subjekti samo „voljom“ pravne norme. Ono što je
specifično kod pravnih lica je da im se istovremeno priznaje i pravna i poslovna sposobnost. I pravna lica
imaju deliktnu sposobnost. ZPP ne govori o parničnoj sposobnosti pravnih lica, ali ona mogu biti stranke
u postupku, s tim što ih zastupaju zakonski zastupnici ili lica koja oni ovlaste.
a) Pravna sposobnost pravnog lica
označava svojstvo organizacije pojedinaca da bude imalac prava i obaveza. Fizička lica su
„prirodni“ entiteti za koje pravo vezuje sve posledice (oni i stvaraju pravo da bi regulisali život u
zajednici). Kod pravnih lica pravna sposobnost nije jednoobrazna, jer su pravna lica raznovrsna.
Pravno lice može biti titular samo onih prava i obaveza koje spadaju u okvir njegove delatnosti.
Pravna sposobnost pravnih lica može se tretirati kao opšta pravna sposobnost i pravnom licu omogućiti
sticanje svih prava i obaveza, osim onih koja, po prirodi, mogu pripadati samo fizičkim licima.
Pravni poredak priznaje pravnim licima „skraćeni“, „delimični“ subjektivitet, odnosno, svojstvo
pravne ličnosti samo radi cilja zbog koga se osniva.
U našem pravu je za profitabilna (komercijalna) pravna lica prihvaćen sistem opšte pravne
sposobnosti, a sistem specijalne pravne sposobnosti za pravna lica javnog prava.
b) Poslovna sposobnost pravnog lica
označava njegovu sposobnost da svojim izjavama volje i pravnim radnjama stiče, prenosi, menja i
gasi građanska subjektivna prava. Najčešće se to čini izajavama volje i pravnim poslovima. Poslovnu
sposobnost pravno lice manifestuje preko svojih organa.
Poslovna sposobnost pravnog lica nastaje istovremeno kad i pravna. Pravna lica imaju specijalni i
pravnu i poslovnu sposobnost, pa mogu preduzimati samo one radnje koje su u skladu sa ciljem zbog
koga je pravno lice osnovanoi s delatnošću za čije je obavljanje registrovano.
c) Deliktna sposobnost (odgovornost) pravnog lica
je sposobnost da odgovara za štetu koju organ pravnog lica, odn. članovi prouzrokuju drugom
pravnom ili fizičkom licu u obavljanju svoje delatnosti ili vršenju poverenih funkcija.
Pored dozvoljenih, pravno lice može preduzeti i nedozvoljenu radnju bilo činjenjem, bilo
nepreduzimanjem radnje na koju je bilo obavezno. Zato je pravno lice dužno da nadoknadi štetu koju
trećim licima prouzrokuju njegovi organi, odn. članovi (radnici) pravnog lica u vršenju ili u vezi sa
vršenjem delatnosti pravnog lica.
Pravno lice ne odgovara za prouzrokovanu štetu od strane njegovih radnika ili organa izvan
obavljanja delatnosti pravnog lica. Za tu štetu odgovaraju članovi pravnog lica svojom imovinom. To
proizilazi iz principa imovinske samostalnosti pravnog lica; imovina pravnog lica je odvojena,
samostalna u odnosu na imovinu članova pravnog lica, pa se pitanje odgovornosti upravlja po njemu.
Pravno lice je deliktno odgovorno i po osnovu objektivne odgovornosti (odgovornost bez obzira
na krivicu) i na osnovu subjektivne odgovornosti. Krivica se procenjuje prema krivici učesnika pravnog
lica (organi, članovi, zaposleni).
28. VRSTE PRAVNIH LICA - ZADUŽBINA, POJAM I KARAKTERISTIKE

Zadužbina je privatnopravna i dobrotvorna ustanovakoja se osniva na osnovu izjave volje

osnivača zadužbine. Zadužbine osnivaju pojeidnci, ređe pravna lica, radi ostvarivanja opštekorisnih
ciljeva: pomaganje naučnog i kulturnog stvaralaštva, nagrađivanje i stipendiranje učenika, studenata ili
pronalazača, pomaganje socijalno i zdravstveno ugroženim licim i td. Zadužbinarstvo se zasniva na
privatnoj svojini i autonomiji volje kod raspolaganja svojinom.
U savremenim pravnim sistemima zadužbina je regulisana samo u zakonodavstvima evropsko-
kontitnentalnog pravnog sistema. U nekima su uređene u građanskim zakonicima, a u drugima posebnim
zakonima. U našem zakonu je određeno da se „zadužbina, fondacija i fond osnivaju radi pomaganja
stvaralaštva i ostvarivanjahumanitarnih i drugih društveno-korisnih ciljeva“.
Zadužbina je organizacija čiju je imovinu njen osnivač nepovratno namenio da svojim
prihodima, (npr. kamatom)ostvaruje određeni društveno dopušteni i društveno korisni cilj altruistički –
činidba se vrši korisnicima dobročino, bez naknade i ekvivalentnosti. Za osnivanje zadužbine potrebni su
sledeći uslovi:
1) volja osnivača data u pisanoj formi i kroz formiranje organizacije, odn. ustanove;
2) određena dobrotvorna svrha zadužbine;
3) imovina namenjena za funkcionisanje zadužbine;
4) ostvarivanje društveno-korisnog cilja;
5) odobrenje nadležnog organa, tj. priznavanje pravnog subjektiviteta.
Bitni elementi svake zadužbine su:
1. organizacja, odn. ustanova;
2. imovina;
3. dopušten cilj i svrha.
Ciljevi zadužbine su ili mecenatski (unapređenje obrazovanja, kulturnog, umetničkog ili naučnog
razvoja i sl.), ili humanitarni (zaštita siromašnih, beskućnika, dece i dr.). Nije dopušteno osnivanje
zadužbine u korist unapred određenih lica. Cilj zadužbine je trajan, ali se pod određenim uslovima može i
promeniti.
Privatna zadužbina je ona koja deluje u korist zatvorenog kruga lica – lica koja pripadaju nekoj
instituciji, porodici, preduzeću i sl.
Kod javnih zadužbina, krug mogućih korisnika je otvoren, nije sveden na pripadnike neke
institucije.
Najčešće, zadužbina se osniva testamentom (zaveštavnjem), ali može i izjavom volje za života.
Nadležni organ procenjuje dozvoljenost cilja i donosi rešenje kojim odobrava ili odbija osnivanje
zadužbine. Zadužbina može prestati iscrpljivanjem imovine koja je bila namenjena ostvarivanju ciljeva ili
ako cilj iz nekih razloga postane besmislen.
Fondacije se od zadužbine razlikuju samo prema karakteru osnivača, jer ih može osnivati samo
pravno lice i to samo u dobrotvorne svrhe.
Fond mogu osnivati i pojedinci i pravna lica, ali fondom upravljaju ili teritorijalna jedinica
(opština) ili drugo pravno lice (preduzeće ili ustanova) i to je nesamostalna institucija.
Zbog toga što se osnivaju radi ostvarenja opštekorisnih ciljeva, pravni poslovi koje ova pravna
lica zaključe mimo njih su ništavi. Za njih važi princip specijalne poslovne sposobnosti. Izuzetno,
zadužbine i fondacije mogu se baviti preduzetništvom u cilju uvećanja svoje imovine.

29. POJAM I ELEMENTI SUBJEKTIVNIH PRAVA

POJAM
Subjektivno pravo je objektivnim pravom priznato ovlašećenje pravnim subjektima radi zaštite
određenih prava i interesa. Ustanovljava se pravnom normom u cilju zaštite individualnih ili opštih
interesa subjekata. U grrađanskom pravu se radi samo o subjektivnim pravima (ovlašćenjima i
obavezama). U subjektivna građanska prava spadaju: pravo svojine, službenosti, zaloge, potraživanja,
pravo na život, čast, privatnost, autorska prava i dr.
ELEMENTI
a) Ovlašćenje je osnovni element. Po njemuz se građanska subjektivna prava razlikuju od ostalih
prava. Ovlašćenja mogu biti različita, što zavisi od vrste subjektivnog prava. Svako subjektivno pravo
mora imati najmanje jedno ovlašćenje (npr. potraživanje isplate duga), a može i više (npr. vlasnik ima
pravo držanja, korišćenja i raspolaganja predmetom svojine).Ovlašćenja mogu pripadati obema stranama
kao kod ugovora o prodaji.
b) Obaveza – pravni subjekti imaju priznata ovlašćenja povodom određenih dobara ili ljudskih
radnji, samo zato što naspram njih postoje lica koja su u obavezi da se uzdržavaju od povrede njihovih
ovlašćenja ili da nešto čine povodom objekta. Obaveza može da bude aktivna ili pasivna. Aktivna
obaveza je najčešća kod obligacionih odnosa, npr. kod potraživanja, ono što je ovlašćenje za jednu stranu
(kupca) – ovlašćenje na predaju stvari, obaveza je za drugu stranu (prodavca) obaveza predaje stvari.
Pasivna obaveza je karakteristična kod apsolutnih prava, npr. kod svojine, sva treća lica su dužna da se
uzdržavaju od povrede vlasnikovih ovlašćenja.
c) Zahtev je mogućnost imaoca subjektivnog prava da svoje pravo izvrši prinudnim putem (npr.
prdaja stvari) ili da se ostvari imovinski efekat ovlašćenja (npr. naknada štete za neodržani koncert).
Prinuda se ostvaruje posredstvom suda i državnog organa, pomoću imovinske sankcije. Zahtev kao
element subjektivnog prava, ima za cilj da zaštiti imaoca subjektivnog prava kada je njegovo pravo
povređeno. Iako je zahtev element subjektivnog prava, ono može opstati i bez zahteva. Tako, npr.
zastarelošću potraživanja prestaje zahtev.

30. SUBJEKTIVNO PRAVO I SLIČNI PRAVNI POJMOVI

SUBJEKTIVNO PRAVO I PRAVNO STANJE

Subjektivno pravo je ovlašćenje ili pravna vlast koju imaju pravni subjekti. za nastanak
subjektivnog prava potrebno je više pravnih činjenica, koje objektivno pravo zahteva kao uslove za
nastanak. Pravno stanje je nesavršeni pravni odnos i faza u nastajanju subjektivnog prava. To je „složen
pravni odnos jednog lica prema drugomu pogledu određenih životnih dobara, koji je od bitne važnosti za
postanak i razvitak subjektivnih prava“.
Pravno stanje je samo onaj stepen u nastajanju subjektivnog prava koji je prema proceni
zakonodavca dostojan zaštite. Tako npr. pravo štiti savesnog i zakonitog držaoca – uzukapijenta, iako
nije postao vlasnik, već je u održaju radi sticanja svojine.
Kod pravnog stanja se, na osnovu već nastalih činjenica, predpostavlja da će pravo nastati i
zakonodavac štiti pravnu nadu, odn. očekivani pravni interes radi sprečavanja nastanka štete.
SUBJEKTIVNO PRAVO I PRAVNA MOĆ
Pravna moć je mogućnost pravnih subjekata, priznata zakonom ili ugovorom, da izjavom volje
utiču na nastanak, promenu ili prestanak građanskih subjektivnih prava. Dejstvo pravnih moći čini da se
one nazivaju i „preobražajnim pravima“ ili „pravim oblikovanja“. Pravne moći su: pravo preče
kupovine, pravo izbora kod alternativnih obligacija, prihvatanje ponude od strane ponuđenog lica, pravo
opoziva, pravo otkaza i td.
Pravne moći se garantuju pravnim subjektima radi zaštite određenih interesa. Po tom obeležju,
pravne moći su iste kao i subjektivna prava. Međutim, pravne moći nemaju samostalni pravni objekt.
Pravne moći su ovlašćenja koja nastaju povodom određenih subjektivnih prava i zato nemaju onaj
domašaj koji imaju subjektivna prava. Pravne moći se vrše u kretkom roku da bi se otklonila pravna
neizvesnost, jer preobražavaju subjektivno pravo, a po isteku zakonskog roka one prestaju.

31. STVARNA I OBLIGACIONA SUBJEKTIVNA PRAVA - KARAKTERISTIKE

Podela građanskih subjektivnih prava na stvarna i obligaciona spada u najstarije podele. Nastala
je još u ranom rimskom pravu i izvršena je prema karakteru tužbe. Ako je tužba glasila na stvar i
izvršenje tužbe se sastojalo u predaji stvari (actio in rem), onda je to stvarno pravo (ius in rem). Kada je
tužba bila uperena na ličnost (actio in personam), onda su u pitanju lična prava, kasnije nazvana
obligaciona.
Stvarna prava postoje povodom stvari (res), tj. odnose se na stvar. Ona svom titularu
omogućavaju neposrednu pravnu vlast, bilo da je ona potpuna po sadržini ili ograničena. Sva treća lica su
u obavezi da ne ometaju titularastvarnog prava u vršenju njegovog prava. Stvarna prava deluju prema
svim (erga omnes). Vrste stvarnih prava i njihova sadržina određeni su imperativnim pravnim normama,
za razliku od obligacionih za koja važe dispozitivne norme.
Broj stvarnih prava je tačno određen. Pravni subjekti ne mogu, svojom voljom, ustanovljavati
nove oblike stvarnih prava. Izraz su slobode subjekata da sami odlučuju o nastanku, sadržini i prestanku
obligacionih prava.
Obligaciona prava imaju za objekat dužnikovu radnju ili dužnikovu obavezu. Naspram
dužnikove obaveze stoji poveriočevo potraživanje, tako da se između njih uspostavlja veza – relacija,
zbog čega se obligaciona prava nazivaju još i relativna prava. Obligaciona prava deluju između tačno
određenih lica (inter partes). Poveriočevo ovlašćenje i dužnikova obaveza se nalaze u korelativnom
odnosu; ono što je za dužnika obaveza, to je ta poverioca potraživanje.
Dužnikova obaveza je predmet obligacionog odnosa. Ona se može sastojati u obavezi predaje
stvari (dare), ili u činjenju (facere), ili u nepreduzimanju neke radnje, tj. propuštanju (non facere).
Osnovno stvarno pravo je pravo svojine. Vlasnik stvari ima najpotpuniju pravnu vlast nad
njome. Pravo svojine je apsolutno pravo koje deluje prema svima.

32. APSOLUTNA I RELATIVNA SUBJEKTIVNA PRAVA - KARAKTERISTIKE

Podela subjektivnih prava na apsolutna i relativna (XVIII v.) nastala je na osnovama podele
građanskih subjektivnih prava na stvarna i obligaciona.
Grupu apsolutnih prava čine: stvarna prava, prava autorstva i industrijske svojine i lična prava.
Osnovna sličnost među pravima iz ove grupe je njihovo delovanje prema svim trećim licaima (erga
omnes). Obaveza trećih lica je negativna (pasivna) i sastoji su u uzdržavanju od uznemiravanja imaoca
ovih prava.
Opšte karakteristike apsolutnih prava:
1) Dejstvo prema svima (erga omnes);
2) Broj obaveznih lica nije određen;
3) Obaveza druge strane u pravnom odnosu je negativna – sastoji se u uzdržavanju i nije
imovinske prirode;
4) Obaveza odgovara subjektivnom pravu, a ne pojedinim ovlašćenjima;
5) Ne zastarevaju (po pravilu);
6) Zahtev nastaje povredom apsolutnih prava, jer se tada konkretizuje prema određenom
licu;
7) Titular ima neposrednu pravnu vlast na stvari i pravo sledovanja stvari;
8) Ograničenost broja stvarnih prava (numerus clausus), osim za stvarne službenosti;
9) Trajna prava radi zadovoljenja imovinskih interesa;
10) Javnost (publikovanje) stvarnih prava;
11) Sloboda vršenja prava, uz ograničenja u opštem i privatnom interesu;
12) Zabrana zloupotrebe prava.
Relativna prava predstavljaju kategoriju subjektivnih prava koja se u celini poklapa sa
obligacionim pravima.

33. IMOVINSKA I NEIMOVINSKA SUBJEKTIVNA PRAVA – NEDOSTAJE!!!!!!!!!!!!

34. PORODIČNA I NASLEDNA SUBJEKTIVNA PRAVA – pročitati

35. PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE – AUTORSKO I PRONALAZAČKO PRAVO –
NEDOSTAJE!!!!!!!!

36. POJAM KARAKTERISTIKE I SADRŽINA LIČNIH PRAVA

Prava ličnosti su apsolutna subjektivna prava koja ovlašćuju titulara da svoje lično dobro koristi
(ostvari), uživajući ga (npr. poštovanje privatnosti, imena, ugleda i sl.) i raspolažući njime (npr. da objavi
dnevnik, fotografiju, CD i dr.). Lična prava garantuju čoveku prava i slobode koje treba da odrede
autonomiju ljudske individue. Prava ličnosti su regulisana međunarodnim konvencijama i deklaracijama,
Ustavom i nacionalnim zakonima.
Prava ličnosti omogućavaju svom titularu neposrednu, eksluzivnu pravnu vlast na ličnim dobrima
koja su, istovremeno, neposredno ili posredno, deo čovekove ličnosti.
To su apsolutna prava i deluju erga omnes. Sva treća lica su u obavezi da se uzdržavaju od
povrede ličnih prava. Neimovinska su, jer se njihov objekt ne može izraziti u novcu. Ne zastarevaju i ne
mogu biti predmet prinudnog izvršenja. To su ekskluzivna (isključiva) i neprenosiva prava koja može
koristiti samo titular.
Objekti prava ličnosti su lična dobra. Delimo ih na 2 grupe: ona koja su sastavni deo ličnosti –
život, telo, osećanja (bola, straha, žalosti, dostojanstva), zdravlje, ugled, čast i td. i ona koja su emanacija
ličnosti, tj. opredmećeni izrazi lica – lični zapisi (pisma, dnevnici, dokumentacija), fotografije, tonski
zapisi, ali i televizijska slika, glas na radio emisiji itd.
Subjekti (titulari) mogu biti i fizička i pravna lica. Pravna lica mogu biti titulari prava na ime,
identitet, ugled, privatnost, lični podatak itd.
Krug ličnih prava se menja tokom života, tako da ni svaki čovek nema ista prava u svakom
momentu.
SADRŽINA I OGRANIČENJA
Ovlašćenje uživanja svodi se na pravo ličnosti da živi i uživa svoju telesnu celovitost, zdravlja,
psihički integritet, da se slobodno kreće, uživa svoju privatnost, intimu, čast i ugled, da se služi svojim
glasom, imenom i likom.
Nekim pravim ličnosti se ne može raspolagati, jer čine sastavni deo čovekovog integriteta – život,
zdravlja i sl.
U pogledu ličnih dobara koja se mogu materijalizovati nije moguć prenos celog prava, već samo
dela prava, npr. ovlašćenje snimiti lice, objaviti fotografiju, upoznati se sa ličnim beleškama itd.
Ograničenja ličnih prava potiču iz prevage društvenih interesa nad ličnim pravima. Tako se bez
pristanka imaoca prava može objaviti lilni spis, izvršiti prikaz lika, tonskog zapisa i sl. ako to pravo
pripada licu koje je od interesa za javnost (političar, glumac, kriminalac i sl.). Ne postoji obaveza
uzdržavanja od povrede tuđeg ličnog dobra u slučajevima krajnje nužde, u ratu, pri vršenju roditeljskih
prava itd.

37. SADRŽINA I GRAĐANSKOPRAVNA ZAŠTITA LIČNIH PRAVA – NEDOSTAJE!!!!!!!!

38. POJAM I VRSTE PRAVNIH OBJEKATA

POJAM
Pravni objekt je lement povodom koga nastaju građanskopravni odnosi i građanska subjektivna
prava. On je njihov „nosilac“.
Broj objekata građanskih subjektivnih prava uvećavao se i menjao sa razvojem društvenih odnosa
i pojavom novih subjektivnih prava. Tako se danas, kao pravni objekti javljaju stvari i usluge čije se
postojanje ili vršenje nekada nije moglo ni zamisliti – avioni, vozovi, hidrocentrale, prenos energija itd.
 Značaj objekata za subjektivno pravo je uslovio i klasifikaciju subjektivnih prava prema objektu.
Kao pravni objekti se pominju materijalne stvari, bestelesne stvari, prava kao objekti drugih prava,
imovina, ljudske radnje itd. Ima shvatanja da objekt građanskih subjektivnigh prava može biti i čovek.
VRSTE
a) Stvari kao pravni objekti
Stvari su materijalni delovi prirode koji se nalaze u ljudskoj vlasti (faktički ili virtuelno) , a na
kojima postoji ili može postojati svojina ili neko drugo subjektivno pravo. Prema tome, stvari mogu biti
pravni objekti, ako ispunjavaju 2 uslova: prvi, da je stvar deo materijalne prirode koji je potčinjen ljdskoj
vlasti i drugi, da stvar može da bude objekt nekog građasnkog subjektivnog prava.
Najvažnije podele stvari su na:pokretne i nepokretne, individualno određene i generičke,
zamenljive i nezamenljive, potrošne i nepotrošne itd. Specifična vrsta stvari su novac i hartije od
vrednosti, a u okviru ovog pojma se raspravljaju i delovi čovečijeg tela namenjeni presađivanju radi
lečenja.
b) Ljudske radnje kao pravni objekti
Obligaciona prava imaju za objekt ljudsku radnju. Predmet obligacionih prava je dužnikova
obaveza koja se može sastojati u davanju, činjenju ili nečinjenju. Međutim, predmet obligacija je ljudska
radnja, jer se prodavac obavezuje da prenese svojinu, a ne da preda stvar. Predaja stvari je u funkciji
izvršenja obaveze. Kod nekih obligacija predmet obaveze je ljudska radnja koja nije izražena u stvari.
Npr. obaveza lekara da leči pacijenta, majstora da podpravi tehnički uređeaj i sl. Objekt ovih prava je
usluga kao ljudska radnja.
c) Tvorevine intelektualnog stvaralaštva
kao objekat autorskog i pronalazačkog prava, predstavljaju autorska dela. Ideja postaje objekt
prava samo ako je obredmećena kroz knjigu, sliku CD, DVD, film, patent itd.
Objekt pronalazačkog prava su pronalasci, tehničko unapređenje, žig,uzorak, model, geografsko
poreklo, film, pesma, muzika itd.
d) Lična dobra kao pravni objekt
Prava ličnosti ili lična prava imaju za svoj objekt lična dobra. Lična dobra su dobra koja se
neposredno vezuju ili čine sastavni deo čovekove ličnosti, ili pripadaju pravnom licu. Neka lična dobra su
sastavni deo čovekove ličnosti, poput života, zdravlja, dostojanstva, časti, imena; druga su opredmećena i
neposredno vezana za ličnost, poput fotografije – pravo na sliku, dnevnik – pravo privatnosti, tonski zapis
– pravo na glas itd.
U našem pravu, delovi čovečijeg tela ne predstavljaju stvari, iako se mogu prenositi na druge
subjekte – sa donatora na primaoca organa.
Lična dobra su neimovinske prirode, jer predstavljaju moralne vredosti čoveka. Vezana
su za ličnost i traju koliko i