Naslov originala:

Woody Allen
MERE ANARCHY

Copyright © 2007 by Woody Allen

This translation published by arrangement with

Random House, an imprint of Random House Publishing
Group, a division of Random House, Inc.

Copyright © 2007 za srpsko izdanje Solaris

 VUDI ALEN

PUKO
BEZVLAŠĆE

Prevela s engleskog:
Bojana Vujin

s o l a ri s
Novi Sad, 2007.
 GREŠITI JE LJUDSKI, LEBDETI BOŽANSKI

Boreći se da dođem do daha i gledajući kako mi

život prolazi pred očima u nizu setnih vinjeta, nađoh se,
pre nekoliko meseci, kako se gušim pod lavom reklama
koja mi, svakog jutra posle doručka od usoljene haringe u
slapu pada kroz prorez za poštu u vratima. Spas mi stiže u
liku naše vagnerovske čistačice Grendel, koja je čula
prigušeni falseto ispod bezbrojnih pozivnica za izložbe,
krvopijskih vapaja za dobrovoljne priloge i obaveštenja o
tome kako sam dobio glavnu nagradu u takmičenju za
pirit, te me izvukla pomoću našeg usisivača za insekte.
Dok sam pažljivo, po azbučnom redu, ubacivao tek
pristiglu poštu u rezač za papir, u obilju kataloga koji su
valjali sve, od ptičjeg perja do mesečnih dostava
raznovrsnog koštičavog i bobičastog voća, primetih jedan
nenaručeni mali časopis s krupnim naslovom
Čarobna mešavina. Očito je bio namenjen tržištu novog
doba, sa člancima čije su se teme kretale od moći kristala
do holističkog isceljivanja i vidovnjačkih javljanja i koji
su nudili savete kako da dostignete duhovnu energiju,
ljubavlju pobedite stres, te gde tačno treba da odete i koje
obrasce da popunite, pa da se reinkarnirate. Reklame, koje
su izgleda bile krajnje savesno sročene da se zaštite od
nerazumnosti večitih nezadovoljnika iz jedinice za
prevare, predstavljale su „Terapeutske ironizatore“,
„Vrtložne energetske pokretače vode“ i proizvod pod
nazivom „Biljni grudorast“, koncipiran tako da po pitanju
obima pospeši damske cavaillone1. Nije mu falilo ni
vidovnjačkih tetka-saveta poput „duhovno
intuitivne“ koja se za sve svoje uvide konsultovala sa
„poslovnom grupom anđela zvanom Poslovna grupa
Sedam“, ili jedne druge lutkice striptizerskog imena
Salina, koja nudi ,,da vam uravnoteži energiju, probudi
DNK i privuče obilje“. Naravno, na kraju svih tih izleta u
središte duše, valja uplatiti skromnu sumu kako bi se
pokrila cena guruovih markica i svih drugih izdataka koje
je možda imao u ptethodnom životu. Međutim, ličnost
koja me je najviše zaprepastila svakako beše „osnivačica
i božanska predvodnica Pokreta uznesenja Hator na
Zemlji“. Svojim sledbenicima poznata pod imenom
Gabrijela Hator, samoproklamovana boginja koja je, po
rečima sastavljača reklame, „potpunost izvora otelovljena
u ljudskom liku“; ta ikona zapadne obale govori nam
da „karmičke povratne informacije sve brže pristižu...
Zemlja je ušla u duhovnu zimu koja će trajati četiristo
dvadeset šest hiljada zemaljskih godina.“ Svesna koliko
teška može da bude duga zima, gospođica Hator je
osnovala pokret kako bi obična bića naučila da se uznesu
na „dimenzije viših frekvencija“, po svoj prilici negde gde
mogu više da izlaze i da povremeno igraju golf.
„Levitacija, trenutna translokacija, sveznanje,
sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije i tako
dalje postaju deo vaših normalnih sposobnosti",
razmazuje primamljiva govorancija po bezazlenima,
obznanjujući da ,,sa dimenzija više frekvencije uzneseno
biće može da percipira niže frekvencije, dok oni na nižim
frekvencijama ne mogu da percipiraju više dimenzije.“ '
Vatrenu podršku pokretu pruža izvesna osoba po
imenu Plejada Mesečeva zvezda – imenu koje bi kod
mene izazvalo silnu zabrinutost kad bih u poslednjem
trenutku saznao da pripada mom neurohirurgu ili pilotu.
Sledbenici pokreta gđice Hator moraju se podvrgnuti
„nekoj ponižavajućoj proceduri“ u sklopu postupka kojim
će rastopiti ego i podići frekvcnciju. Na uplate u kešu
gleda se s neodobravanjem, ali ako se samo ponizno
zavetujete i postanete plodonosan trudbenik, možete
dobiti postelju i porciju organskog mungo pasulja i to, ili
dok padate u nesvest, ili dok dolazite svesti.
Sve to spominjem zato što sam, sasvim slučajno,
nešto kasnije izlazio iz prodavnice Hamašer-Šlemer,
skrhan opsesivnom neodlučnošću oko toga da li da kupim
kompjuterizovanu presu za stišnjenu patku ili najbolju
prenosivu giljotinu na svetu, kad poput Titanika naleteh
na stari ledeni breg koji znam s fakulteta, Maksa
Endorfina. Debeljuškast i sredovečan, s očima bakalara i
tupeom čiji je debeli tapacirug stvarao iluziju rokabili
frizure, prodrmao mi je ruku i bacio se na priču o svojoj
skorašnjoj sreći.
„Šta da ti pričam, sinak, razbijam. Uspostavio sam
kontakt sa svojim unutarnjim duhovnim bićem, i onda je
počela zemlja dembelija.“
„Hoćeš mi objasniti?“ upitao sam, tek tad opazivši
njegovo elegantno, savršeno skrojeno odelo i prsten
veličine uznapredovalog tumora na malom prstu..
„Verovatno baš i ne bi trebalo da o tome raspredam
s nekim na nižoj frekvenciji, ali pošto se odavno znamo...“
,,Frekvenciji?“
„Pričam o dimenzijama. Nas koji smo na višim
oktavama naučili su da ne traćimo zdrave jone na smrtne
troglodite u koje ti spadaš - bez uvrede. Nije da ne
proučavamo i ne cenimo niže oblike života - zahvaljujući
Levenhuku, ako shvataš šta hoću da kažem.“ Najednom,
sa sokolu svojstvenim osećajem za plen, Endorfin se
okrenu ka dugonogoj plavuši u minijaturnoj mini-suknji
koja se mučila da nađe taksi.
„Skontaj prizor s opakim ustima“, reče, a pljuvačne
žlezde mu se ubaciše u treću.
„Garant je s duplerice“, zapištah, osetivši nadiranje
toplotnog udara, „sudeći po providnoj bluzi.“
„Pazi sad“, reče Endorfin, a onda duboko udahnu i
poče da se diže sa tla. Na zaprepašćenje mene i mis-
julskog-iz-danja, levitirao je trideset centimetara iznad
Pedeset sedme ispred Hamašer-Šlemera. Tragajući za
žicama, divno mlado stvorenje doplesa bliže.
„Hej, kako to radiš?“ poče da prede.
„Izvoli. Ovo je moja adresa“, reče Endorfin. „Biću
kod kuće večeras posle osam. Navrati. Noge će ti biti u
vazduhu dok trepneš.“
„Doneću vino“, zaguguta ona, gurajući logistiku
randevua u ambis dekoltea i odvrcka dok se Endorfin
polagano spuštao na zemlju.
„Šta se dešava?“ rekao sam. ,,Da nisi Hudini?“
„ Ah, dobro", uzdahnu on dobrodušno. „Pošto se
udostojavam razgovora s nekim ko je praktično
paramecijum, mogu baš sve i da ispričam. Hajdemo u
sendvičaru Stejdž da uništavamo medene kifle dok
raspredam.“ Potom se čulo glasno ,,pop“ i Endorfin
nestade. Duboko sam udahnuo i stavio ruku preko usta
poput sestara Giš2 kad se prepadnu. Nekoliko sekundi
kasnije, Endorfin se ponovo pojavi, sav skrušen.
„Izvini. Zaboravio sam da vi bednici s dna ne
možete da se dematerijalizujete i translocirate. Moja
greška. ’Ajmo onda peške.“ Još uvek sam se štipao kad
Endorfin poče svoju priču.
„Okej“, reče. „Premotaj šest meseci unazad u doba
kad je Maks, dečkić gđe Endorfin, bio u emotivnom
bedaku u vezi s nizom stradanja koja su, ako uračunaš i to
što sam negde zaturio beretku, bila gora od Jovovih. Prvo
me kolačić sreće s Tajvana koji sam podučavao
anatomskoj hidraulici šutne zbog poslastičarskog šegrta,
onda me optuže i traže gomilu mrtvih predsednika zato što
sam vozeći u rikverc prošao jaguarom kroz čitaonicu
Hrišćanske nauke. Povrh svega mi još i jedini sin iz
prethodnog bračnog holokausta napusti unosnu
advokaturu da bi postao trhuhozhorac. I tako ti ja,
ubedačen i uplašen, pročešljavam grad u potrazi
za razlogom da živim, možeš reći i duhovnim centrom,
kad odjednom, iz čistog etra, naiđem na taj oglas u
najnovijem broju Ilustrovanih vibracija. Mesto je kao
neka banja gde ti izvuku lošu karmu i podignu te na višu
frekvenciju i gde najzad možeš da ovladaš prirodom poput
Fausta. Obično sam mudrica, pa se ne pecam na takve
klopke za zvekane, ali kad sam saznao daje generalni
direktor zapravo boginja u ljudskom telu, pomislio sam -
šta tu može da bude loše? A besplatno je. Ne uzimaju
lovu. Sistem je zasnovan na nekom obliku ropstva, ali
zauzvrat dobiješ te kristale što daju moć i kantariona
koliko ti duša ište. O, izostavio sam da te ona ponižava.
Ali to spada u terapiju - njeni podanici su mi napravili
španske gaće od čaršava i prikačili mi magareći rep na tur
pantalona a da to nisam primetio. Okej, neko vreme su mi
se svi smejali, ali da ti kažem nešto, to mi je rastopilo ego.
Odjednom sam shvatio da sam živeo i ranije - prvo kao
običan gradonačelnik, a onda kao Luka Kranah Stariji - ne
čekaj - zaboravio sam - možda je bio klinac. U
svakom slučaju, sledeće čega sam svestan je da se budim
na svojoj bednoj slamarici a frekvencija mi je u stratosferi.
Imam kao neki oreol oko potiljka i znam bukvalno sve.
Mislim, odmah sam pokupio dvostruku pobedu na
trkama, a u roku od nedelju dana, oko mene se skuplja
masa kad god se pojavim u Belađiju u Vegasu. Ako nekad
nisam siguran da li neko kljuse valja ili da li da u ajncu
vučem ili stanem, ima ta Poslovna grupa anđela kojoj se
obratim. Mislim - to što neko ima krila i sačinjen je od
ektoplazme ne znači da ne može da ti da fore. Skontaj
svežanj.“
Endorfin iz svakog džepa izvuče po nekoliko
smotuljaka hiljadarki veličine bale sena.
„Ups, izvinjavam se“, reče, nespretno pokušavajući
da vrati u džepove neke rubine što su mu poispadali iz
sakoa kad je izvukao kornukopiju3 zelembaća.
,,I ne traži nikakvu nadoknadu za tu uslugu?“ upitao
sam, a srce mi se razmahalo kao sivi soko.
,,Pa znaš, tako ti je to s avatarima. Svi su ti oni
velike duše.“
Te večeri, uprkos mnoštvu nepristojnih izraza
kojima me je obasula ženska strana, te pozivu koji je hitro
uputila firmi „Šmajkel i sinovi“ kako bi proverila da li naš
predbračni ugovor pokriva i iznenadni nalet šizofrenije,
nađoh se kako hitam na zapad prema Centru uzvišenog
uznesenja sa stalno zaposlenim božanstvom, vizijom u
skupom rublju po imenu Galaksija Sunčanica. Pozvavši
me da uđem u svetilište koje se uzdizalo nad njenim
imanjem, napuštenom farmom koja je neobično ličila na
ranč Span iz predanja o Čarlsu Mensonu, ostavila je
turpiju za nokte i raskomotila se na divanu.
„Odmori kosti, srce“, reče mi tonom koji je više
podsećao na Martu Grejam nego na Ajris Ejdrijan.4
„Znači, hoćeš da uspostaviš dodir sa svojim duhovnim
centrom.“
Da. Želeo bih pojačanje frekvencije, sposobnost
levitacije, translokacije, dematerijalizacije, kao i da imam
dovoljnu količinu sveznanja da unapred mogu da
predskažem nasumično odabrane brojeve koji čine lutriju
države Njujork."
„Čime se baviš?“ upita, pokazujući nedostatak
sveznanja neobičan za stvorenje njene navodne
impresivnosti.
„Radim kao noćni čuvar u muzeju voštanih figura“,
odgovorio sam, ,,ali uprkos tome kako zvuči, baš me i
ne ispunjava.“
Okrenuvši se ka jednom od Nubijaca koji su je
hladili palminim listovima, rekla je: „Šta mislite, momci?
Deluje kao da bi bio dobar domar. Možda da se brine o
septičkoj jami.“
„Hvala vam“, rekoh klečeći, priljubivši lice uz tlo u
svojoj poniznosti.
,,Okej“, rekla je, pljesnuvši rukama, i petoro
simetrično raspoređenih odanih podanika istrča iza zavese
od perli.
„Dajte mu činiju pirinča i obrijte mu glavu. Može
da spava s kokoškama dok se ne oslobodi neki krevet.“
„Slušam i pokoravam se“, promrmljao sam,
odvrativši oči od gđice Sunčanice kako je direktnim
pogledom ne bih omeo u ukrštenici koju je počela da
rešava. Zatim su me žurno odveli, i pomalo sam se
zabrinuo pomislivši da će me možda žigosati.
Koliko sam uspeo da shvatim narednih dana, imanje
je bilo preplavljeno svakojakim gubitnicima- bili su tu
šmokljani i smarači, glumice koje su se u svemu vladale
po planetama, gojazni, čovek koji je bio upetljan u neki
skandal s prepariranjem životinja, kepec koji je odbijao da
prihvati da je kepec. Svi su nastojali da se uzdignu na neki
viši nivo dok su danonoćno rintali, lobotomski potčinjeni
vrhovnoj boginji koja se povremeno mogla videti na
imanju kako pleše poput Isidore Dankan ili puši dugačku
lulu, a potom se cereka kao trkački konj. U zamenu za
pokoji tren odmora ili odsustva koji je dopuštao glavni
šaman imanja, bivši izbacivač koga sam, mislim,
prepoznao iz jednog dokumentarca o seksualnim
prestupnicima, od vernika se očekivalo da dirinče
dvanaest do šesnaest sati dnevno, ubirajući voće i povrće
za ishranu zaposlenih i proizvodeći odabranu robu za
prodaju, poput karata sa golim ženama, ukrasnih
kockica od sunđeraste gume za retrovizor i spravica za
skupljanje mrva u restoran ima. Pored zaduženja oko
održavanja kanalizacije, kao domar trebalo je da pomoću
štapa s ekserom skupljam omote od slatkiša s rogačem i
rizle koji su bili razbacani diljem predela. Bilo je malo
teško navići se na ishranu, koja se dosta oslanjala na seme
lucerke, miso i jonizovanu vodu, ali je redovna desetica
za jednog od manje posvećenih gurua čiji je brat držao
obližnji restorančić obezbedila povremeni sendvič s
tunjevinom i topljenim sirom. Disciplina nije bila stroga i
od nas se očekivalo da budemo odgovorni, premda se za
kršenje pravila ishrane ili zabušavanje na poslu moglo
zaraditi bičevanje ili priključivanje na prenosivi vojni
telefon. Poniženja su se nizala jedno za drugim, kao deo
rituala za pročišćenje ega, i najzad, kad je odlučeno da
treba da vodim ljubav s karmičkom sveštenicom koja je
bila pljunuti Bil Parsels5, rešio sam da je došlo doba
da spakujem kofere. Puzeći na leđima ispod ograde od
bodljikave žice, strugnuo sam u gluvo doba noći, i
mahanjem zaustavio poslednji 747 za Gornju zapadnu
stranu.
,,I“, reče moja žena, s dobroćudnom tolerancijom
nekoga ko se obraća osobi koja je prerano posenilila,, jesi
li se dematerijalizovao i translocirao ovamo ili ti to iz
kragne visi salveta Kontinental erlajnsa?“
„Otišao sam pre nego što sam to naučio“, uzvratio
sam, gnevan zbog njene suptilne uvrede, ,,ali oznojio sam
se dovoljno da pokupim ovaj mali trik.“ Rekavši to,
podigao sam i počeo da lebdim petnaest centimetara iznad
poda, a njena se usta razjapiše kao ajkulina u Ajkuli.
„Vi pametnjakovići s nižih frekvencija prosto ne
kapirate“, rekao sam, nabijajući joj to na nos s
neobuzdanim oduševljenjem, a opet blago. Žena prodorno
vrisnu kao da upozorava na neprijateljsko bombardovanje
i naloži deci da pobegnu i sakriju se od te košmarne
mađije. Upravo sam u lom trenutku shvatio da ne mogu
da se spustim i da, ma koliko se trudio da se prizemljim,
taj manevar uopšte ne mogu da izvedem. Usledio je
urnebes nalik na scenu s kabinom u Noći u operi, deca su
se tresla i histerično urlala, a susedi su dojurili da nas
spasu od onoga što je zasigurno zvučalo kao nekakvo
krvoproliće. Ja sam se sve vreme silno naprez.ao da se
spustim, praveći grimase i vrteći se kao pantomimičar.
Najzad, bacivši se na posao, bolja polovina na sebe preuze
zadatak da dođe glave tom zakrivljenju u konvencionalnoj
fizici tako što je uzela susedovu skiju i njome me
tako silovito tresnula po glavi da sam za tili čas dospeo na
tlo.
Poslednje što sam čuo o Maksu Endorfinu jeste to
da se jednom prilikom dematerijalizovao i više se nikad
nije ponovo materijalizovao. Što se tiče Galaksije
Sunčanice i njenog Centra uzvišenog uznesenja, priča se
da su ih ukinuli agenti iz poreskog, a da su se oni ponovo
rodili - ili beše ponovo obreli u zatvoru? Kad je o meni
reč, nikad više nisam uspeo da se uzdignem ili da
predvidim ime nekog konja koji će u trci završiti na
boljem mestu od šestog.
 INDIJSKA OTKUPNINA

Legendarni odmetnik Virapan, vitak čovek

sa uvijenim, kao ugalj crnim brkovima, slobodno
se kreće po džunglama južne Indije već celo jedno
pokolenje... G. Virapan je optužen za 141
ubistvo... U nedelju je sproveo u delo plan koji je,
po rečima policije, njegovo dosad najveće zlodelo
ako se mere drskost i zloba. Oteo je
sedamdesetdvogodišnjeg Radžkumara,
obožavanu filmsku zvezdu kojoj je pola veka duga
karijera, tokom koje je igrao hinduističke bogove,
drevne kraljeve i svakojake heroje, podarila
vlastiti mističan status.
Njujork tajms, 3. avgust 2000.

Oh, Tespise, moja muzo, moj blagoslove, moje

prokletstvo! Baš kao i ti, i ja sam od bogova dobio živ i
golem dar za scenske umetnosti. Rođeni talenat s
junačkim crtama lica, orlovskim profilom jednog
Barimora i koribantskom gipkošću glumca u kabukiju,
nisam se mogao zadovoljiti samo sjajnim kartama koje mi
je štedro podelilo proviđenje, već sam prilježno uronio u
dramske umetnosti klasičnog pozorišta, plesa i
pantomime. Neki su rekli da podizanjem jedne obrve
mogu da izrazim više nego što većina glumaca može
celim telom. I dan-danas žitelji glumačke škole „Susedsko
pozorište“ prigušenim glasom prepričavaju kakve
sam psihološke detalje udahnuo u lik pastora Mandersa za
vreme jedne letnje radionice. Mana dramskog života jeste
to, što ispod određene minimalne cifre, broj kalorija koji
mi svaki dan treba kako bih odložio umiranje od gladi,
zahteva da sklanjam prljave tanjire sa stolova u Takoskim
ospicama, palati buritosa koja poput biljke mesožderke
životari pred bezazlenima na Bulevaru La Sijenaga. Zato
sam, kad sam na mobilnom primio poruku od Pontija
Perija, uticajnog agenta iz Razbijača karijere, holivudskog
najtraženijeg tržišta za talente, osetio da je možda
konačno došao trenutak da okusim kakav glumački
honorar. Ta pomisao je dobila na snazi kad mi je Peri
rekao da mogu da dođem privatnim liftom koji je
rezervisan za glavne hitove na blagajnama i da ne moram
da dovodim pluća u rizik udisanjem vazduha u blizini
nekog sporednog glumca. Slutio sam da bi priča mogla da
se tiče bestselera Veslaj, mutante, veslaj u kome su za
ulogom Džoša Tupavka žudele sve zvezde u
Udruženju filmskih glumaca. Ja sam bio prosto savršen za
tragičnog intelektualca, s obzirom na to da posedujem
onaj idealni spoj prefinjenosti i hladnokrvnosti.
„Mislim da imam nešto za tebe, sine“, rekao mi je
Pontije Peri dok sam sedeo preko puta njega u njegovoj
kancelariji koju su dva tres chic holivudska dizajnera
uredila u kombinaciji postmodernog i vizigotskog stila.
„Ako je u pitanju uloga Džoša Tupavka, neka
režiser zna da ću koristiti protezu. Vidim ga s grbom
tvrdice, ogorčenog zbog godina odbacivanja, a možda čak
i sa slojevitim podvaljkom.“
„Zapravo, pregovaraju s Dastinom oko uloge
Tupavka. Ovo ti je skroz drugi projekat. Triler o nekom
alkosu koji hoće da mazne neki kamen što liči na mesečev,
između očiju Bude ili već nekog takvog idola. Samo sam
letimično pregledao scenario, ali uspeo sam da pohvatam
dovoljno pre nego što me se dočepao milostivi Morfej.“
 „Shvatam, znači igram plaćenika. Uloga mi
omogućava da iskoristim nešto od svog gimnastičkog
obrazovanja. Svi oni časovi pozorišnog mačevanja najzad
će uroditi plodom.“ „Biću iskren, sinak“, reče Peri, vireći
kroz dva metra visok prozor u smog boje melase koji
stanovnici Los Anđelesa više vole od pravog vazduha.
„Harvi Aflatus igra glavnu ulogu.“
,,Oh, onda mene vide u karakternoj ulozi junakovog
najboljeg prijatelja, prisne osobe od poverenja koja
iznutra pokreće zaplet.“
„Ovaj, ne baš. Vidi, Aflatusu treba svotlosni
dubler.“
,,Šta?“
„Neko ko će stajati na obeleženom mestu tokom
zamornih sati dok kamerman ne osvetli scenu, neko ko
pomalo liči na zvezdu, da osvetljenje i senke ne budu
previše pogrešni. Onda, u poslednjoj sekundi, kad treba
viknuti ,,Akcija!“ i snimiti scenu, zombi - ovaj, dubler -
uhvati crtu i dolazi Lova da odigra scenu.“
„Ali zašto baš ja?“ pitao sam. ,,Da li im za to zaista
treba genijalni glumac?“
„Zato što pomalo ličiš na Aflatusa - o, nikad ti nećeš
biti u njegovoj ligi po izgledu, ali morfologija se
slaže.“ „Moraću da razmislim", rekao sam. ,,U izboru sam
za glas mačka Voflsa u lutkarskoj verziji Ujka Vanje.“
„Brzo razmišljaj“, reče Peri. „Avion za
Tiruvanantapurum poleće za dva sata. Bolje ti je to nego
da sravnjuješ iskorišćene kobasice sa stolova u nekakvoj
meksičkoj fabrici kukuruznog testa. Šta znaš, možda te
otkriju.“
 Deset sati kasnije, posle zastoja na pisti, dok je
posada pretražila avion uzduž i popreko da pronađe
odbeglu kobru, nađoh se kako letim ka Indiji. Producent
filma Hal Roučpejst objasnio mi je da je glavna glumica
u poslednjem trenutku odlučila da povede i svog
rotvajlera, tako da u čarter avionu neće biti mesta za mene,
te su mi rezervisali let po ceni za najnižu kastu kompanije
Bandani Er, indijskog pandana Ludom Ediju. Na svu
sreću, bilo je mesta na povratnom letu kojim je putovala
konvencija prosjaka i, premda nisam uspeo da dešifrujem
nijednu reč urdua, očaralo me je to kako su upoređivali
boljke i jedni drugima proučavali činije.
Putovanje nije bilo naročito zanimljivo, ako se
izuzme „lako potresanje“ zbog koga su putnici u
karambolu udarali o zid kabine kao usijani atomi. Pri
svetlosti zarudele zore iskrcali smo se na improvizovanoj
sletnoj stazi u Bhubanešvaru. Odatle smo otišli na
kraćušni izlet parnim vozom u Ičalkarandži, potom
zaprežnim kolima u Omkarešvar, da bismo najzad na
drvenim nosiljkama dospeli do lokacije u Džalavaru.
Ekipa mi je srdačno poželela dobrodošlicu i rekla da se ne
raspakujem, nego da odmah odem i stanem na svoje mesto
da bi osvetljavanje moglo da počne, kako ne bismo
okasnili. Kao savršeni profesionalac, zauzeo sam
svoje mesto na brdu i prihvatio se težačkog posla,
pomerivši se tek kad je u vreme čaja počela da me udara
sunčanica.
Prva nedelja snimanja protekla je uz očekivane
promene raspoloženja. Ispostavilo se da je režiser
beskičmenjak i klimoglavac koji ponavlja sve što Aflatus
izgovori, te da svaku njegovu rečenicu smatra vrednom
uvrštenja u Aristotelova dela. Po mom mišljenju, Aflatus
je promašio suštinu glavnog junaka i, umesto da rizikuje
nezadovoljstvo publike tako što će u lik pukovnika
Putermasta uneti dozu nesigurnosti, promenio je njegovo
zanimanje iz vojnog pukovnika u počasnog pukovnika
Kentakija, vlasnika i uzgajivača čistokrvnih konja.
Nikako nisam mogao da odgonetnem kako je osvojio prvo
mesto u trci trogodaca u Kašmirskoj dolini, a to je po svoj
prilici uznemirilo i pisca, kome su morali da oduzmu kaiš
i kravatu. Pošto devedeset odsto glume čini glas, moram
ovde dodati da Aflatusa mori unjkavo cviljenje koje se
rađa u grlu i odjekuje mu u nosnoj pregradi poput kazua6.
Pokušao sam da za vreme pauze razgovaram s njim o
tome kako bi, po mom mišljenju, mogao da doradi lik, ali
to je predstavljalo i suviše radikalno odvlačenje njegove
pažnje s knjige za koju se zarekao da će ga naučiti svemu
o Štrumfovima do kraja snimanja. Uveče sam uobičajio
da se osamim, večerajući piletinu i crni čaj u jednom
kafeu, premda sam tokom treće nedelje boravka pogrešno
procenio iskrenost jedne ljupke meštanke po imenu Šakira
koja me je, kao prava Indijka, dvema rukama zagrlila, dok
su mi preostale četiri vršljale po pantalonama.
Negde na polovini snimanja sve krenu naopako.
Najzad smo naučili da prelazimo preko međusobnih
sukoba naravi, uključujući i to što je pisac sakrio
Roučpejstov lek protiv zgrušavanja krvi, i projekat se
razmahao krilima. Do nas je doprla glasina da su dnevni
snimci dobri, a Cica Roučpejst, producentova žena,
tvrdila je da je materijal koji je videla u rangu s
Građaninom Kejnom. Obuzet maničnom
euforijom, Aflatus nagovesti da je možda kucnuo čas da
se počne s planiranjem kampanje za Oskara i agitovao je
za to da mu kakav portparol napiše govor za primanje
nagrade.
Sećam se da sam, kao i obično, stajao na svom
mestu, pokušavajući da kamermanu dam tačku za
usklađivanje, podignute glave, vilice što je moguće više
isturene pod onim uglom pod kojim štrči i Aflatusova, kad
se iz vedra neba pojavi nekakva raspojasana gomila u
turbanima i jurnu na scenu vrišteći poput Apača.
Patosirali su režisera pepeljarom koju su ćornuli u
bombajskom Hiltonu i razjurili uspaničenu ekipu. Sledeće
čega sam svestan: neko mi je na glavu nabio kesu koju je
odmah vešto svezao i nekud me odnosi na ramenu. Pošto
u moje glumačko obrazovanje spadaju i borilačke veštine,
iznenada sam skočio na zemlju i odvezao se, uputivši
munjeviti udarac nogom koji je, srećom po moje otmičare,
završio u vazduhu i naveo me da upadnem pravo u
otvoreni prtljažnik spremnog kombija čiji je poklopac
namah zaključan. Od kombinacije teške indijske vrućine
i siline kojom sam udario glavu na ukradenu slonovsku
surlu u prtljažniku, izgubio sam svest. Osvestio sam se
nešto kasnije u mrklocrnoj praznini, dok je vozilo udaralo
i odskakivalo po neravnom terenu koji je sigurno pripadao
nekom planinskom putu. Pomoću vežbi dubokog disanja
kojima sam ovladao u glumačkoj školi, uspeo sam da se
priberem na najmanje osam sekundi pre nego što sam
ispustio potpuri jadikovki od kojih se krv ledi u žilama i
od ubrzanog disanja se opet obeznanio. Maglovito se
sećam da su mi skinuli kesu s glave u nekoj pećini na vrhu
planine koja je pripadala razbojničkom poglavaru
divljeg pogleda i uvijenih, kao ugalj crnih brkova, po
psihotičnom intenzitetu nalik na Eduarda Čanelija u
Ganga Dinu. Vitlao je handžarom, očigledno potpuno
odlepivši zbog neke traljave otmice koju je izveo trio
njegovih cerekavih podanika.
„Crvi, gamadi, bube! Pošaljem vas da ugrabite
zvezdu velikog platna, a vi mi donesete ovo?“ divljao je
hašišom narađeni generalni direktor, a nozdrve su mu
podrhtavale kao jedra na vetru.
„Gospodaru, preklinjem vas“, kumio je član najniže
kaste zvani Abu.
„Makar da je zamena, ili statista - svetlosni dubler!“
grmela je velika zverka.
„Ali složićete se da postoji izvesna sličnost,
gospodaru?“ proskiča jedan drhturavi tužitelj.
„Krabo! Gušteru! Govoriš mi da se ova hrpa
iznutrica može pobrkati s Harvijem Aflatusom? Kao da
porediš zlato i kaljugu.“
„Ali vaša uzvišenosti, i unajmili su ga upravo zato
što...“
„Tišina, ili ću ti odseći jezik. Ja smislim da dobijem
možda pedeset ili sto hiljadarki, a vi mi dostavite ovog
antitalentovanog pacera za koga vam garantujem, ne zvao
se ja Virapan, da neće izvući ni olovnu rupiju.“
Znači, bio je to on, legendarni hajduk o kome sam
čitao. Majstor surovosti i rad za klanje možda i jeste, ali
je očiti filistar kad se radi o ocenjivanju talenta.
„Ubeđen sam, vaše gospodstvo, da možemo dobiti
nešto za njega. Producenti neće prosto odšetati ako
pripretimo da ćemo raščerečiti njihovog čoveka. Istina,
svi smo čuli priče o tome kako veliki studiji ne odgovaraju
na pozive, ali ako im budemo slali organ po organ...“
 ,,Dosta, meduzo jedna ljigava“, prosikta zli vođa
bandita. „Aflatus je trenutno megapopularan. Uradio je
dva filma koja su okej prošla čak i na manjim tržištima.
Biće sreća ako za ovog ovde sakrivenog glodara
povratimo ono što smo potrošili na plodove nauta.“
„Izvinjavam se, o veličanstveni“, jecao je
Virapanov zabludeli podanik. „Ali eto, kad ga svetlost
obasja pod određenim uglom, lice mu poprima osnovne
crte pomenutog filmskog idola.“
„Zar ne vidiš da nema nimalo harizme? Ima razloga
zašto Aflatus postavlja standarde u mestima poput Bojzija
i Jume. On je zvezda. Ova ovde propalica je tip taksiste
ili radnika na telefonskoj centrali koji čeka svoju veliku
šansu što nikad neće doći.“
,,Ma, slušaj ti“, viknuo sam, uprkos dvadeset
centimetara dugoj samolepljivoj traci koju su mi zalepili
preko usta, ali pre nego što sam uspeo da se zagrejem za
temu, neko me nargilom zviznu po tikvi. Držao sam jezik
za zubima dok je Virapan prelazio u završnicu. Svim
fušerskim tupanima treba odseći glavu, blagonaklono je
odlučio. Što se mene tiče, blagajnik družine je predložio
da smanje zahtev za otkupninu, sačekaju nekoliko dana i
vide da li će producenti odrešiti kesu. Ako je ne odreše,
plan je bio da me ispasiraju.
Poznajući Hala Roučpejsta, bio sam sasvim siguran
da je kompanija već kontaktirala s ambasadom SAD i da
će, naravno, pre pristati i na najpreteranije zahteve bandita
nego da trpe da im neko zlostavlja kolegu. Međutim,
nakon što bez, odgovora prođe pet dana tokom kojih je,
prema rečima Virapanovih špijuna, pisac prepravio
scenario, a ekipa digla sidro i preselila se u Okland, počeo
sam da se osećam nelagodno. Pričalo se da Roučpejst neće
da gnjavi indijsku vladu žalbom, ali da se zarekao, dok je
klisao iz grada, kako će učiniti sve što je u njegovoj moći
da me oslobodi, osim da plati ma i jedan cent otkupnine,
pošto je smatrao da bi to bio nezgodan presedan. Kad se
vest o mojoj nevolji pojavila na zadnjim stranicama
Bekstejdža čisto da popuni prostor u novinama, grupa
politički aktivnih statista izjavila je da je to nedopustivo i
zavetovala se da održi ponoćno bdenje, ali nije uspela da
iskuka dovoljan kapital za kupovinu potrebnih sveća.
Pa otkud onda ja ovde da vam sve ispričam, uzevši
u obzir Virapanov krajnji rok i žudnju za mojom
lešinom? Zato što su me, tri sata pred istek roka, i to u
prostoriji punoj raspomamljenih fanatika koji su oštrili
dvosekle bodeže i crtali dijagram mog tela na tabli,
iznenada probudila, dok ležah u konopcima, dva tamna
oka koja su virila između turbana i kukuljice s velom.
„Brzo, sinak, nemoj da vrištiš“, prošaputa uljez, više
bruklinskim nego bopalskim naglaskom.
,,Ko je to?“ rekoh, čula otupljenih od mršave
ishrane krompirom i začinjenim sočivom.
„Brzo, navlači ovo i polazi sa mnom. I budi miran -
ovde sve vrvi od najgoreg šljama.“
„Nemaš brige“, zacvileh, prepoznavši glas svog
agenta, Pontija Perija.
„Šibajmo. Imaćemo vremena za ćeretanje sutra kod
’Nejta i Ala’“
I tako sam, pod lukavim vođstvom svog
profesionalnog predstavnika, zbrisao od neizbežnog
seciranja od ruke Virapana, titana među nitkovima.
 Sutradan kod „Nejta i Ala“, Peri mi je, uz širok
asortiman punjenih iznutrica, objasnio da je za moje muke
čuo na sederu7 kod gospodina Čaua.
„Zbog toga sam stvarno pošizeo, a onda sam se setio
kako sam, kad sam bio mlađi, stavljao one jeftine
veštačke brkove, pa su me svi klinci u školi zezali zato što
sam neobično ličio na Njegovo uzvišeno visočanstvo
Nizama od Hajderabada. Kad mi je to sinulo, ostalo je bilo
prosto ko pasulj. Mislim, okej, morao sam malo da
muljam pošto su nizami iščezli pre mnogo godina, ali ja
sam agent, i muljanjem zarađujem za hleb.“
„Ali zašto si rizikovao život zbog mene?“ upitah,
osetivši nešto opasno sumnjivo u njegovoj spiki.
,,Pa čisto zato što sam ti, dok si bio odsutan, našao
glavnu ulogu. Opaka lova. Film o narko-ratu. Sve će se
snimati u džunglama Kolumbije. Antimedeljinski8.
Kontam da su se zato neki odredi smrti zavetovali da će
smaknuti nekoliko članova ekipe ako film ipak dođe dole,
ali režiser to odbacuje kao prazne pretnje. Ne mogu da
verujem koliko je glumaca odbilo, ali to mi je samo
pomoglo da tebi dignem cenu. Hej, kud si pošao?“
Napolju u smogu, nestajući poput mačke, potrčao
sam da kupim novine i pogledam oglase za zaposlenje.
Možda ima neko radno mesto za taksistu ili telefonistu,
kao što je Virapan predložio. Naravno, deset procenata
Pontija Perija biće mnogo manji, ali bar se nikad neće
probuditi i pronaći moje uvo u pošti.
 SEM, PREVIŠE SI MI NAMIRISAO PANTALONE

Kompanija po imenu Foster-Miler, na primer,

nedavno je dizajnirala tekstil sa sposobnošću
provođenja: svaka nit može da prenosi struju... tako
da će Amerikanci jednog dana... moći da napune
mobilne telefone pomoću majica s kragnom...
Tehnološki opremljena odeća razvila je (prsluk koji
sakriva) „sistem za hidrataciju“, zadnji džep za bocu
s vodom iz koje cevčica ide kroz kragnu prsluka do
usta osobe u odelu...
Djupont će dogodine predstaviti materijal koji
privremeno može da zadrži neprijatne mirise - tako
da će, recimo, košulja koja je celu noć boravila u
dimom ispunjenom baru doći kući u pet sati ujutru
mirišući kao da je svo to vreme provela na prolećnoj
livadi. Djupontovi naučnici razvili su i teflonom
tretiran materijal - ono što se na njega prospe samo
se odbije.
Južnokorejska kompanija Kolon uzvratila je
„mirisnim odelom“ sa dodatkom bilja koje smanjuje
napetost.
Njujork tajms magazin, 15. decembar 2002.

Pre izvesnog vremena naleteh na Redža Milipeda.

Redž je moj stari kockarski pajtaš iz onih dobrih starih
vremena kad sam bio urednik poezije u Suvoj sipnji:
Časopisu sa stavom. Ako ćemo pravo, nas dvojica smo se
dobrano prepirali oko vista i remija u Paru cipela ili Klubu
lorda Kerzona u ulici koja nosi njegovo ime.
 „Navraćam u tvoj grad tu i tamo“, priznao je
Miliped dok smo stajali na uglu Park avenije i Sedamdeset
četvrte. „Uglavnom poslovno. Radim kao potpredsednik
za odnose s klijentima u jednoj od najvećih mrtvačnica na
ostrvu Vajt.“
Usudiću se da kažem da smo razmenjivali opuštene
suvenire skoro sat vremena, i za to vreme nisam mogao a
da ne primetim kako moj drug s vremena na vreme izvija
glavu nalevo prema dole, kao da nateže neko piće iz
nečega što je ličilo na slavinu diskretno prikrivenu
donjom stranom džepa.
,,Je l’ ti dobro?“ upitah napokon, gotovo očekujući
da čujem detalje o nekoj stravičnoj nesreći koja je
kulminirala nekom savremenom prenosivom infuzijom.
,,Da nisi na nekakvoj infuziji?"
„Misliš na ovo?“, reče Miliped, pokazujući na džep
na grudima. „Aha - ti vraže oka sokolova. Ne, to je samo
remek-delo što tehnike, što krojenja. Sigurno znaš da je
celokupna lekarska branša odjednom odlepila na to kako
treba piti puno vode. Izgleda da ispira bubrege, pored
nebrojenih drugih korisnih stvari. E pa, ova tropska
češljana vuna ima ugrađen vlastiti sistem hidratacije.
Rezervoar je u levoj nogavici, a niz cevi ide oko struka
nagore do česme koja je taktično ušivena u porub
naramenice. Uz šav nogavice mi je prišiven digitalni
kompjuter koji mi omogućava da aktiviram pumpu koja
je iza falti i koja potiskuje Evijan nagore kroz ovu
slamčicu od optičkih vlakana. Zbog ovog genijalnog kroja
mogu još da budem i gizdav. Sigurno ćeš se složiti da je
odelo sušta elegancija.
 Ispitujući Milipedovo odelo s nevericom koju
obično čuvam za priče o primećenim NLO-ima, morao
sam da priznam da nalikuje pravom čudu.
,,To ti je jedan prosto fantastičan krojački salon na
Savil Rou“, reče, gurajući mi adresu u ruku. „Bandersneč
i Bušelman. Postmoderni materijali. Garantujem ti da
ćeš poželeti da obnoviš celokupnu garderobu što i ne bi
bilo loša ideja sudeći po tom otrcanom omažu Emetu
Keliju koji sad nosiš. Svakako im kaži da sam te ja poslao
i traži Binkija Pepluma. Fino će te srediti shodno
novčaniku. Ćaos.“
Premda sam se pretvarao, zarad starih dobrih
vremena, da umirem od smeha kad me je Milipcd uvredio
svojom primedbom o Emetu Keliju, zapravo sam želeo da
ga nabijem na kolac. Njegova neprijatna usporedba sa
klovnovom odećom zarila mi se u grudi poput
škorpionovog repa, te reših da investiram u odelo
skrojeno po porudžbini čim kao čest korisnik avionskog
prevoza nakupim dovoljno milja za finansijski pokriven
put u inostranstvo. Taj san mi se ostvario potkraj leta kad
sam najzad prošao kroz najnovijom tehnologijom
izrađene dveri Bandersneča i Bušelmana na Savil Rou,
gde me je prodavac, ili bogomoljka u gabardenu, odmerio
kao da sam uzgojen u Petrijevoj šolji.
„Opet je jedan ušao“, viknuo je kolegi. „Ako ti dam
pola funte“, rekao mi je odvratno osuđivačkim glasom,
„kako da znam da ćeš kupiti činiju supe a ne da ćeš sve
straćiti na pivce?“
,,Ja sam mušterija“, proskičao sam, crveneći.
„Doputovao sam iz Amerike da osvežim garderobu. Redž
Miliped mi je drugar. Rekao je da potražim gospodina
Binkija Pepluma.“
,,Aha“, odgovori prodavac, pogledom tražeći gde
mi se tačno nalazi vratna vena. ,,Ne moraš više da tražiš.
Sad kad si to spomenuo, sećam se da nas je Miliped
upozorio da će možda navratiti neko od tvoje sorte. Da,
spominjao te je - potpuno odsustvo privlačnosti... čedo
nekog manjeg boga... sad se svega prisećam.“
„Svakako nikad nisam težio tome da budem kicoš“,
objasnih. „Ovde sam prosto da me izmerite za jedno
praktično odelo.“
,,Da li vas zanimaju neke određene arome?“ upita
Peplum, izvlačeći blokčić za narudžbine i namigujući
kolegi.
„Arome? Ne, obično klasično plavo odelo s tri
dugmeta, konzervativni kroj. Možda čak i nekoliko
košulja. Zamislio sam pamuk, ako nije preskupo. Mada,
sad kad ste rekli, zaista osećam slab miris tamjana i
izmirne.“
,,To je moje odelo“, poverio mi je Peplum. „Naša
nova kolekcija nudi širok izbor mirisa. Noćni jasmin,
ružino ulje, melem iz Meke. Dođi, Remsbotome.“ Drugi
prodavac jurnu ka nama kao da je samo čekao na šlagvort.
„Remsbotom nosi vruće kifle - to jest, taj miris.“
Nagnuo sam se da onjušim slasni miris hleba iz
pećnice. „Vrlo ukusno odelo. Hoću reći, divan moher“,
rekao sam.
„Možemo vam natopiti ruho ma kojim mirisom od
pačulija do dvaput kuvane svinjetine. To je sve,
Remsbotome.“
 „Želim najobičnije plavo odelo. Premda sam se
poigravao mišlju o sivom flanelu“, zakikotah se uz
vragolasti osmejak.
,,Mi u Bandersneču i Bušelmanu ne radimo s
običnim materijalima“, reče Peplum, zaverenički se
nagnuvši ka meni. „Preklinjem vas, nemojte da se ustežete
kao obična sirovina.“ Svukavši elegantni prugasti sako s
lutke, Peplum mi ga ponudi.
„Pazite sad. Pokušajte da ga isflekate“, reče.
,,Da isflekam sako?“ upitah.
,,Da. Siguran sam, iako vas tako slabo poznajem, da
ste čovek koji nanosi ogromnu količinu gnojiva na odeću.
Znate već, mlečnu mast, superlepak, čokoladni krem,
jeftino crno vino, kečap. Jesam vas dobro skicirao?“
„Verujem da sam sklon prljanju odevnih predmeta
kao i drugi“, promucao sam.
„Zavisi koliko su aljkavi ti drugi“, veselo će
Peplum. „Sad ću vam dati neke uzorke da isprobate.“ Dao
mi je tanjir sa različitim sosevima i kremama, a svi behu
opasni po život materijala.
„Stvarno hoćete da to uradim?“
„Da, da - razmažite kupine ili sirup od čokolade
po sakou.“ Prikupivši hrabrost da se suprostavim
godinama društvenog uslovljavanja, kutlačom sam po
odelu sipao malo kolomasti, kad ono, nikako da se zalepi
ili ostavi trag. Isto je važilo i za čađ i supu od paradajza,
zubnu pastu i tuš.
„Sad pogledajte kako je drugačije kad istim
supstancama namažem vašu odeću“, reče Peplum, štedro
istresajući sos na moje pantalone. „Je 1’ vidite kako
potpuno i trajno uništava boju materijala?“
„Vidim, vidim, jeste, užasno je“ rekoh potpuno
skrhan. „Odlično rečeno“, nasmeja se Peplum, likujući.
„Bespovratno uništeno, a opet, za svega nekoliko stotina
funti više, nikad više nećete morati da razmišljate o
portiklicama ili da opštite s prostacima u hemijskim
čistionicama. Ili, šta ako vam na primer klinci temperama
izmažu blejzer od vikunje?“9
,,Ne želim blejzer od vikunje“, objasnio sam, ,,a i
pre ću probati razređivač nego da se previše istrošim.“
,,Uzgred“, primeti Peplum, „imamo i materijal koji
odbija sve mirise. Mislim, ne znam kako vaša žena
izgleda, ali mogu da zamislim.“
„Vrlo je privlačna“, brzo rekoh.
,,Pa sad, znate, sve je to relativno. Ja bih mogao da
osmotrim isto to lice i da uočim nešto što se može naći u
prodavnici živih mamaca.“
,,Ma, slušajte vi!“ pobunih se ja.
„Govorim čisto teoretski. Mislim, šta ako imate
sekretaricu s pozadinom od koje vam se oči ne odvajaju,
dugim, pocrnelim nogama, izdašnim dekolteom i
napućenim usnama - plus, neprestano se oblizuje. Jesi
skontao, ortak?“
„Možda sam ograničen“, rekoh slabašno.
„Možda? Hajde da ti onda sve nacrtam, čistunac.
Šta ako protresaš tu duplerašicu u svakom motelu na
tromeđi?“
„Nikad ne bih...“
 ,,Ma daj. Neću ja nikom reći. E sad, dođeš kući, a
zatvorska kugla oseti slabašni miris Kelk flera na tvojoj
potkošulji? Je l’ ti sviće? Sledeće čega si svestan, ili se
preznojavaš da ne odeš u zatvor zbog alimentacije ili
besmrtna voljena pošizi i ti završiš kao na jednoj od onih
starih Vidžijevih fotografija, sa zagnojenom iskopinom
nasred čela.“
,,S tim stvarno nemam problema“, rekoh. „Samo bih
želeo nešto opušteno, a opet elegantno, da može da se
nosi u posebnim prilikama.“
„Svakako - ali treba razmišljati i o budućnosti. Kod
nas nije sve u šivenju odela, mi odevamo svoje klijente
postmodernim okruženjem. Čime se bavite, gospodine...“
„Dakvort10, Beno Dakvort. Možda ste pročitali
moju knjigu o anapestnom dimetru “
,,Ne bih mogao reći“, reče Peplum. „Ali delujete mi
kao nestalna sorta. Ćudljiva. Usudio bih se da kažem, čak
i manično-depresivna. Glupo bi bilo da to poričete.
Uspeo sam da uočim, čak i za ovo kratko vreme što smo
proveli zajedno, kako vam psiha oscilira od dobroćudne i
očinske do nervozne i, ako ste dovoljno isprovocirani,
ubilačke.“
„Uveravam vas, gospodine Peplum, sasvim sam
stabilan. Možda mi se sad tresu ruke, ali to je zato što
prosto želim plavo odelo - ne okruženje. Prosto nešto što
ukazuje na ostvarenost, a opet, nije očigledno.”
,,I imam baš tako nešto! Odlična škotska vuna. Ali
protkana našim vlastitim tajnim koktelom sredstava za
oraspoloženje od kojeg ćete se stalno osećati zadovoljno.“
„Zadovoljno, ali bez razloga“, odbrusih, a u glasu
poče da mi se primećuje sarkazam.
 ,,Pa, odelo je razlog. Šta ako izgubite novčanik sa
svim kreditnim karticama i dođete kući, a voćkica je
potpuno uništila lamborgini, plus, nađete zahtev za
otkupninu gde vam traže sumu osam puta veću od
celokupne imovine ako želite opet da vidite decu. Uz ovo
odelo na sebi, nećete se oneraspoložiti ili postati napeti.
Zapravo, prosto ćete uživati u nevoljama.“
,,A deca?“ upitah, užasnut. „Gde su? Vezana i
zapušenih usta u nekom podrumu?“
„Neće biti kao što vam sad izgleda - ne dok vas
miluje jedan od naših antidepresivnih tekstila."
,,Aha“, uzvratih, ,,ali zar neću zapasti u krizu kad
skinem odelo?“
„Ovaj, da, neke seka-perse postaju zatvorenije kad
skinu sako. Ali zašto? Zar biste i pomislili da sve to
okončate?“
,,Da, pa dobro“, rekoh, uzmičući ka vratima za
slučaj požara, ,,kad smo već kod okončavanja, moram da
idem. Imam kućnog ljubimca rakuna, i moram da ga
pomuzem.“ Dok su mi se u džepu prsti obavijali oko
suzavca, u slučaju da neko pokuša da mi ospori pravo
odlaska, pažnju mi privuče prekrasni tamnoplavi uzorak
koji mi Peplum još nije pokazao.“
,,A, to“, opisao ga je Peplum kad sam ga upitao za
njega. „Niti su protkane hiljadama provodnih žica. Odelo
ne samo da predivno pada nego vam i puni mobilni telefon
kad ga protrljate o rukav pre poziva.“
,,E, to mi se već dopada“, rekoh, zamišljajući kako
će sašiveno odelo biti u isto vreme i elegantno i praktično,
a i posredno će drugim ljudima govoriti kako zaista
pripadam avangardi. Peplum, videvši da je našao zlatnu
žicu, izvuče narudžbenicu i ustremi se na mene da
zaključimo posao ubistvenom ekonomičnošću ugušenog
mata11. Dok sam izvlačio ček i uzimao njegovo monblan
pero, a srce mi tuklo pri pomisli na ostvareni odevni
podvig, iz druge prostorije dojuri Remsbotom glavom,
lica belog kao kreč.
„Nevolje, Binki“, prošaputao je.
„Prebledeo si“, reče Peplum.
„Naše odelo za punjenje mobilnog“, zableja
Remsbotom, ,,ono što smo juče prodali - je l’ se sećaš? -
kašmir s mikroskopskim provodnim žicama. Ma znaš,
ono što protrljaš mobilni uz njega da ga nahraniš.“
,,Ne sad“, nakašlja se Peplum. „Imam, znaš-već-
šta“, reče, pokazujući očima ka meni.
,,A?“, promrmlja Remsbotom.
,,Ma znaš, svaki minut se rodi po jedan“, odvrati
Peplum. ,,A, da, svakako“, zakrešta nervozni podanik.
„Ali znaš, tip koji je obukao odelo za punjenje mobilnog
izašao je iz radnje, dotakao bravu kola i rikošetirao se o
Bakingamsku palatu. Sad je na intenzivnoj nezi.“
,,Hmm“ razmišljao je Peplum, ogromnom brzinom
računajući svoju eventualnu odgovornost. „Verovatno
nije shvatio da je fatalno doći u dodir s metalom kad si
tako odeven. Ma dobro, ti obavesti njegovu porodicu, ja
ću upozoriti pravno. To je četvrti put za mesec dana da je
kupac provodnog odela završio na mašinama za
održavanje života. Elem, gde sam ono stao? A, da,
Daksose? Dakbile?12 Kud je nestao?“
Samo nek me traži. Upravo me nešto poput visokog
napona u pantalonama rikošetira pravac kod Barnija, gde
sam na sniženju kupio fabrički sašiveno odelo s tri
dugmeta koje ne radi ništa postmoderno, ako ne računate
to što se po njemu skupljaju otpale trinje.
 UNAJMLJENO PERO

Kažu da je Dostojevski pisao za novac da bi

sponzorisao svoju strast prema stolovima za rulet u Sankt
Peterburgu. I Fokner i Ficdžerald iznajmljivali su svoj dar
magnatima koji nekad davno behu dronjavci, a potom su
Alahov vrt natrpali pisarima dovedenim na zapad da
ispaljuju popularna filmska snevanja. Bilo apokrifno ili
ne, to raspilavljujuće predanje o genijima koji su
privremeno založili svoj integritet, doskakutalo mi je u
korteks pre nekoliko meseci kad mi je zazvonio telefon
dok sam se vukao po stanu, pokušavajući da od muze
izmamim temu dostojnu one velike knjige koju jednog
dana moram da napišem.
,,Larva?“ osorno će glas s druge strane žice kroz
usne koje su očito bile obavijene oko cigare.
,,Da, ja sam Flanders Larva. Ko je to?“
,,E. Koli Bigs. Da li vam to ime nešto znači?“
„Ovaj, zapravo, ne...“
„Nema veze. Ja sam filmski producent - i to opak.
Gospode, zar ne čitate Varajeti? Moj film je prvi po zaradi
u Gvineji Bisao.“
„Iskreno, upućeniji sam u književnu panoramu“,
priznao sam.
,,Da, znam. Pročitao sam Hokflajšove hronike. Baš
zato hoću da popričam s vama. Budite u hotelu Karlajl
danas u pola četiri. Kraljevski apartman. Odseo sam pod
imenom Ozimandijas Hun kako bih sprečio da me lokalne
paljevine pune nade zaspu scenarijima.“
„Odakle vam moj broj?“, upitah. „Nije u imeniku.“
 ,,S interneta. Nalazi se odmah pored rendgenskih
snimaka vašeg debelog creva. Samo se nacrtajte na vreme,
mangupe, i uskoro ćemo obojica imati pune tanjire
đakonija.“ To rekavši, tresnuo je slušalicu na viljušku.
dovoljno brzo da mi ulubi Eustahijevu tubu.
Sasvim je prirodno da mi ime E. Koli Bigs ne znači
ama baš ništa. Kao što sam već objasnio, moje
bivstvovanje nije sjajni vrtlog filmskih festivala i starleta,
već spartanski režim posvećenog barda. Tokom godina,
iznedrio sam nekoliko neobjavljenih romana o uzvišenim
filozofskim temama pre nego što mi je Šlok Haus konačno
objavio prvo delo. Moja knjiga, u kojoj jedan čovek putuje
u prošlost i sakriva periku kralja Džordža, tako ubrzavši
donošenje Zakona o porezu na dokumenta, očito je
svojom žaokom uzburkala vode establišmenta. Pa ipak,
sebe sam smatrao novim, neumoljivim talentom, te me je
mozganje nad Bigsovom strogom naredbom da dođem u
Karlajl navelo da se čuvam prodavanja nekakvom
filistarskom holivudskom kljunaru. Ideja da možda mašta
o tome da iznajmi moju inspiraciju za pisanje scenarija u
isto vreme mi je bila ogavna i golicala mi je ego. Najzad,
ako su stvoritelji Velikog Getsbija i Buke i besa mogli
da zarađuju za hleb zahvaljujući nekim prestiža gladnim
zverkama, zašto ne bi i ptić gospođe Larve? Bio sam
posve siguran da će moj dar za atmosferu i karakterizaciju
prosto sijati pored otupljujuće truleži koju štancuju
studijski roboti. Svakako bi mi policu iznad kamina bolje
krasila zlatna statua nego plastična ptica što u nedogled
klima glavom a koja se sad tamo nalazi. Pomisao na to da
ću napraviti kratku pauzu u ozbiljnom pisanju kako bih
uštedeo neku sumicu kojom bih dotirao svoj Rat i mir ili
Gosporđu Bovari nije bila nešto s čim se ne bih mogao
pomiriti.
I tako, odeven u spisateljsko odelo od tvida sa
zakrpama na laktovima i kačket, otidoh u kraljevski
apartman hotela Karlajl na randevu sa samozvanim
titanom, E. Kolijem Bigsom.
Bigs je bio škembavi puding od čoveka sa tupeom
koji je mogao biti naručen samo pozivanjem telešopa.
Čitava papazjanija tikova izbijala inu je po licu u vidu
nepredvidljivih tačkica i crtica, poput Morzeove azbuke.
Nosio je pidžamu i Karlajlov frotirski bade-mantil i bio je
u društvu čudesno proizvedene plavuše koja mu je u isto
vreme bila i sekretarica i maserka, pošto je očito usavršila
neku sto-posto sigurnu proceduru da mu pročisti hronično
zapušene sinuse.
„Odmah ću preći na stvar, Larvo“, rekao je,
pokazavši glavom ka spavaćoj sobi, na šta njegova
obdarena štićenica ustade i odvrcka tamo, zastavši na
svega dva minuta da poravna podvezice.
,,Znam“, rekoh, sišavši s Venerinog brega.
„Pročitali ste moju knjigu, opčinila vas je vizuelnost moje
proze i želeli biste da stvorim kakav scenario. Naravno,
jasno vam je da ću, čak i ako se savršeno složimo oko
matematike, morati da insistiram na potpunoj umetničkoj
kontroli.“
„Svakako, svakako“, promrmljao je Bigs, nehajno
odbacujući moj ultimatum. ,,Je l’ znate šta je
novelizacija?“, upita, ubacujući tabletu protiv kiseline u
usta.
,,Ne baš“, odgovorio sam.
 ,,To vam je kad film fino zaradi. Onda producent
unajmi nekog zombija da ga pretoči u knjigu. Znate već,
propagandno džepno izdanje - isključivo za plebejce.
Viđali ste đubre što se može naći u rafovima na
aerodromima ili tržnim centrima.“
,,Aha“, rekoh, osećajući kako mi se smrtonosni grč
varljivom dobroćudnošću uvlači u krsta.
„Ali ja, ja sam vam sušta otmenost. Ne cenjkam se
ja s običnim zanatlijama. Mešam se isključivo s pravim
ljudima. Zato vam govorim da mi je vaša poslednja
knjižica privukla pažnju prošle nedelje u jednom mini-
marketu. Zapravo, nikad pre toga nisam video da knjigu
ostave u odeljku s materijalom za potpalu. Nisam je
pročitao, naravno, ali one tri stranice koje jesam pre nego
što me je ophrvala narkolepsija rekle su mi da sam u
prisustvu jednog od najbezočnijih majstora pera još od
Papa Hemingveja.“
,,Da vam iskreno kažem“, rekoh, „Nikad nisam ni
čuo za novelizaciju. Moj fah je ozbiljna književnost.
Džojs, Kafka, Prust. A samo da znate, što se tiče moje
prve knjige, urednik za kulturu Berberskog žurnala..."
„Svakako, svakako, a u međuvremenu, svaki
Šekspir mora da jede kako ne bi odapeo pre nego što stvori
svoje remek-delo.“
,,Aha“, rekoh. ,,Da li bih mogao dobiti malo vode?
Postao sam prilično zavistan od sredstava za smirenje.“
„Veruj mi, momak“, reče Bigs, podižući glas i
polako naglašavajući reči. „Svi nobelovci rade za mene.
Tako zarađuju za hleb.“ Spremna ko zapeta puška na
svaki njegov mig, prsata pisarka proviri i zacvrkuta: ,,E.
Koli, zove te Garsija Markes. Tvrdi da mu je ostava
opustela. Pita je 1’ ikako možeš 'da mu nabaciš još koju
novelizaciju.“
„Kaži Gabu da ću mu se javiti kasnije, šećeru“,
obrecnu se producent.
,,A koji bi to film trebalo da novelizujem?“,
proskičah, zagrcnuvši se kod te reči. „ Je li reč o ljubavnoj
priči? Gangsterima? Ili je akciona avantura? Poznat sam
sa svoje lakoće opisivanja, pogotovo pastoralnog
materijala a la Turgenjev.“
,,Ne spominji mi Ruje“, zacvile Bigs. „Prošle
godine sam pokušao da pretočim Stavroginovo priznanje
u mjuzikl za Brodvej, ali svi finansijeri su iznenada dobili
svinjski grip. Ovo ti je plan, sinak. Slučajno posedujem
prava za jedan bioskopski klasik sa Tri ugursuza. Osvojio
sam ih pre više godina u Kanu, u partiji remija s Rejom
Starkom. Neviđeno humorističko sredstvo za naša tri
dilkana. Smazao sam sve proteine iz filma - bioskope,
strane i domaće televizije - ali podozrevam da se još nešto
malo ekstra može iscediti iz romana.“
„O Tri ugursuza?" upitah u neverici, glasom koji u
glisandu odjuri pravo u oktavu pikola.“
,,Ne moram ni da te pitam da li ih voliš. Samo su
institucija.“, dobaci Bigs nagovarački.
„Voleo sam ih kad sam imao osam godina“, rekoh,
ustajući sa stolice i pipajući se po džepovima u potrazi
za analgetikom za slučaj nužde.
„Čekaj, čekaj. Nisi još ni zaplet čuo. Radi se o tome
da treba prespavati u ukletoj kući.“
,,Ma, u redu je“, rekoh, uzmičući ka vratima. „Malo
kasnim - neki prijatelji zidaju ambar...“
 „Rezervisao sam salu za projekcije da ti pustim
film“, reče Bigs, ignorišući moje opiranje, koje se do tada
preobrazilo u čistu paniku.
,,Ne hvala. Moguće je da mi je ostala samo još jedna
konzerva tunjevine“, probrbljah, a onda me veliki
čovek prekide.
„Živa istina, momak. Ako se ovo isplati onako kako
mi njokalica kaže, biće hrpa đengi da se zgrne. Ta trojica
opaljenih nevaspitanaca snimila su milion kratkih
filmova. Jedan imejl mogao bi da mi obezbedi prava na
novelizaciju celog opusa. A ti bi mi bio glavni pisac.
Mogao bi za šest meseci da skupiš dovoljno čiste love da
ostatak života provedeš išpricavajući umetnost. Samo mi
daj nekoliko probnih stranica da učvrstim veru u tvoju
briljantnost. Ko zna, možda će u tvojim rukama
novelizacija najzad stasati kao oblik umetnosti.“
Te noći sam se žestoko sukobio sa slikom o sebi i
bile su mi neophodne umirujuće vode destilerije viskija da
suzbijem sve jaču depresiju. Ipak, bio bih neiskren ako ne
bih priznao da me je dotakla ideja o zgrtanju dovoljne
količine love s kojom bih mogao da napišem još jedno
remek-delo a da ne počnem da patim od neuhranjenosti.
Ali nije mi samo pohlepa pevušila na uvce. Postojala je
šansa da je Bigsov nosni kompas zaista pokazao sever.
Možda i jesam mesija odabran da mudrošću i
dostojanstvom ozvaničim to zakržljalo mladunče
književnosti, novelizaciju.
U iznenadnom, mahnitom naletu euforije, jurnuh ka
kompjuteru i krenuh da se navodnjavam galonima kafe.
Do zore sam uspeo da obavim veći deo izazovnog zadatka
i jedva sam čekao da to pokažem svom novom
dobrotvoru.
Krajnje iritantno, znak ,,Ne uznemiravaj“ bio mu je
na vezi do podneva kad sam konačno uspeo da ga
nazovem dok je žvakao jutarnji obrok.
„Budi ovde u tri“, naložio mi je. ,,I traži Marija
Zangvila. Moj prethodni alijas je procurio i rupa vrvi od
izbezumljenih duplerašica koje dahću za probnim
snimanjem.“ Osećajući iskreno sažaljenje prema tom
čoveku čiji je život neprekidna opsada, proveo sam
naredne sate doterujući nekoliko rečenica do
dijamantskog savršenstva i u tri ušao u njegove otmene
prostorije sa svojim delom prekucanim na elegantnom,
luksuznom papiru.
„Pročitaj mi“, zapovedio je, odgrizavši vrh
švercovane kubanske cigare i ispljunuvši ga u pravcu
lažnog Utrila.
,,Da vam pročitam?“, upitah, zatečen idejom da
svoje pisanije predstavim usmeno. „Zar ga ne biste radije
sami pročitali? Tako suptilni ritam reči može da vam
ođzvanja u umu.“
,,Ma jok, ovako ću steći bolji utisak. Plus, sinoć sam
u Hutersu izgubio naočare za čitanje. Počni“, naredi
Bigs, podigavši noge na stočić.
„Oukvil u Kanzasu nalazi se na naročito pustom
području široke centralne ravnice“, počeo sam. „Sada je
jalova čistina sve što je ostalo od oblasti gde je nekada
pejzaž vrvio od farmi. Nekada kukuruz i pšenica behu
sredstva za berićetan život, pre nego što su dotacije za
poljoprivredu počele suprotno da deluju na povećanje
blagostanja.“
 Bigsove oči počeše da se zamagljuju. Glava mu je
bila ovenčana gustim oreolom od dima odurne cigare.
„Trošni ford se zaustavio ispred napuštene seoske
kuće“, nastavio sam, ,,i pojaviše se tri čoveka. Smireno, i
bez nekog vidnog razloga, tamnokosi čovek desnom
rukom uhvati ćelavog čoveka za nos i polako ga uvrnu
dugim, kružnim pokretom u smeru suprotnom od kretanja
kazaljke na satu. Užasni škrgutavi zvuk rasprši tišinu na
Velikoj ravnici. ’Patimo’, reče tamnokosi čovek. ’O,
tužno li je nasumično nasilje ljudskog života.’
,,U međuvremenu je, Lari, treći čovek, ušetao u
kuću i nekako uspeo da zaglavi glavu u keramičku teglu.
Sve najednom postade crno i zastrašujuće dok je Lari
slepo pipao po prostoriji. Pitao se ima li Boga ili nekog
smisla u životu ili kakve svrhe u univerzumu, kad
tamnokosi čovek iznenada uđe i, našavši veliki čekić za
polo, poče da razbija teglu s glave svog druga.
Suzbijenom srdžbom koja je prikrivala godine teskobnog
osećanja izazvanog praznom apsurdnošću ljudske sudbe,
osoba zvana Mo razbi grnčariju. ’Najzad imamo slobodu
izbora’, zajeca Kuštravi, onaj ćelavi. ’Osuđeni smo na
smrt, ali imamo slobodu izbora.’ Potom Mo nabi dva prsta
Kuštravom u oči. ’Jao, jao, jao’, cvileo je Kuštravi. ’U
kosmosu užasno nedostaje pravda.’ Nabi neoljuštenu
bananu Mou u usta i gurnu je skroz do kraja.“
U tom trenutku Bigs se naglo prenu iz obamrlosti.
„Dosta, nemoj više“, reče, ustavši u stav mirno. ,,To
je veličanstveno. To je Džoni Stajnbek, to je Kapote, to je
Sartr. Osećam miris novca, vidim priznanja. Baš je na
proizvodima takvog kvaliteta moja malenkost izgradila
reputaciju. Idi kući i spakuj se. Bićeš kod mene na Bel Eru
dok ne iskrsne neki prikladniji smeštaj - nešto s bazenom
i možda terenom za golf s tri rupe. Ili možda Hef može da
te primi u svoju vilu na neko vreme ako ti više odgovara.
Ja ću dotle nazvati advokata i obezbediti prava na
celokupni opus Ugursuza. Ovo je dan vredan pamćenja u
analima Gutenbergsvila.“
Ne treba posebno napominjati da posle toga nikad
više nisam video E. Kolija Bigsa, ni pod tim, ni pod nekim
drugim imenom. Kad sam se vratio u Karlajl s torbom u
ruci, već je odavno bio otišao ili na italijansku rivijeru ili
na filmski festival u Turkmenistanu ili možda da proveri
profit u Gvineji Bisao - recepcionar nije bio sasvim
siguran. Poenta je u tome da se traganje za velikom
zverkom koja nikad ne koristi svoje pravo ime pokazalo
kao previše naporan zadatak za mastilom uflekanog
bednika po imenu Larva, a sto posto sam siguran da bi
takav bio i za Foknera i Ficdžeralda.
 FISKULTURA, BRŠLJAN, KONAČNA VERZIJA

Ko mladunčetu koje su svako leto hloroformom

omaljivali i na prevaru odvlačili u raznovrsne jezerske
objekte krštene indijanskim imenima, gde sam se mučio
da ovladam psećim stilom plivanja praćen zlokobnim
pogledom mafijaških bosova poznatih i kao instruktori,
pažnju mi nedavno privuče nešto na zadnjim stranicama
Njujork tajms magazina. Među uobičajenim smetlištima,
gde lovarni roditelji mogu da strpaju svoje kenjkavo
potomstvo i uživaju u letargičnom julu i avgustu, bili su
oglasi za savremena pomodna specijalizovana mesta
poput košarkaškog kampa, mađioničarskog kampa,
kompjuterskog kampa, džez kampa i, možda
najglamuroznijeg, filmskog kampa.
Po svemu sudeći, negde među crvčcima i
ambrozijom, tinejdžer koji žudi za montažom može do
mile volje da lenčari na letnjem raspustu, učeći da
štancuje dijaloge za Oskara, pravilne uglove snimanja,
glumu, montažu, miksovanje zvuka i, što me uopšte ne bi
začudilo, kako pravilno kupiti kuću na Bel Eru sa sve
uslužnim parkiranjem. Dok se adolescenti sa manjim
snovima zanimaju traganjem za vrhovima strela, određeni
broj budućih Fon Štrohajma dobija priliku da snima svoje
originalne filmove, što je kao letnji projekat mnogo više
fensi nego, recimo, pletenje vrpce na koju ćete okačiti
ključ za koturaljke.
Ta skupa inspiracija deluje sasvim drugačije od
kampa Melanom u Loh Šeldrejku, koji vode Mo i Elsi
Varnišk i u kome sam propatio vrelo leto svoje četrnaeste
godine igrajući između dve vatre i održavajući
solventnost industrije kalaminskog losiona. Nije bilo lako
zamisliti roditeljski par poput Varniškovih kako vode
nešto šik poput filmskog kampa, i jedino su isparenja
dimljene bele ribe koju sam dekonstruisao u Karnegi
Deliju mogla da proizvedu dovoljno halucinogenih
molekula da mi u svest prizovu prepisku koja sledi.

Dragi gospodine Varnišk,

Sad kad je nastupila jesen, darujući krošnje svojom
nadnaravnom paletom boja rđe i ćilibara, moram na
trenutak stati s dnevnim obavezama ovde u Volu i
Vilijamu da vam se zahvalim što ste mom dragocenom
potomku Aldžiju pružili bogato i produktivno leto u svom
tradicionalnom, a opet inovativnom rustičnom raju.
Njegove priče o pešačenju i vožnji kanuom prosto
zapanjuju svojom sličnošću sa nekim delovima iz spisa
ser Edmunda Hilarija i Tora Hejerdala. Predstavljaju
idealan začin prilježnim i radom ispunjenim satima koje
je proveo s vama, stičući znanje iz raznih tehnika filmskog
zanata. To što je njegov film, snimljen za osam nedelja,
ispao tako sjajan i uzbudljiv da nam Miramaks
nudi šesnaest miliona dolara za domaća prava više je no
što bi ijedan roditelj mogao i da sanja, premda smo i ja i
Aldžijeva majka oduvek znali da su Aldžija odabrale
muze.
Ono što me je iznenadilo na jednu nanosekundu,
međutim, jeste vaše pismo u kome nagoveštavate da bi
pedeset procenata gorenavedene cene distribucije trebalo
nekako da ode vama u džep. Van svake pameti je kako je
divan par poput vas i gospođe Varnišk mogao da sklepa
psihotičnu fantaziju da nekako imate prava na i najmanji
zalogaj stvaralačkih plodova mog sina. Ukratko,
uveravam vas da, upkros činjenici daje njegovo filmsko
remek-delo najpre zamahalo krilima u rasklimatanom
bednom Huvervilu13 koji ste u brošuri predstavili kao
Holivud u Katskilskim planinama, nemate ničim prava ni
na jedan delić dobiti moje krvi i mesa. Pretpostavljam da
ono što nekako na lep način pokušavam da vam saopštim
jeste to da i vi i onaj gramzivi salamander s kojim delite
postelju i koji vas je, znam, nagovorio na ovu preteću
ucenu možete lepo da se tornjate.
Srdačno,
Vinston Snel

Dragi moj gospodine Snel,

Mnogo vam hvala na brzom odgovoru na moje
pisamce i predivnom priznanju da film vašeg sina sve što
ima duguje našem ljupkom seoskom odmaralištu
opisanom u onome za šta vam garantujem da će uskoro
postati Dokaz A, kao Huvervil. Uzgred, kad je reč o Elsi,
ne postoji bolja žena od nje, uprkos nekim vickastim
komentarima o vagonima za pušače koje ste izrekli kad
ste bili ovde u poseti, ističući njene proširene vene, kojima
se nisu smejali ni konobarski pomoćnici, a oni je mrze kao
otrov za pacove. Trebalo bi da znate, pre nego što otvorite
usta i krenete s vicevima o salamanderima, da je moja
supruga jedna posvećena žena koja pati od prokletstva
pod imenom Menijerova bolest, i verujte mi na reč, ujutru
ne može da ustane iz kreveta a da se ne odbije o komodu
i ne odskoči. Trebala bi vama takva boljka, siguran sam
da onda ne biste baš tako brzo igrali tenis svake nedelje u
sportskom klubu sa svojim pajtašima u
kariranim pantalonama koji svi redom očekuju optužnice.
Ja lično ne zarađujem šestocifrenu sumu špekulišući s
tuđim penzijama. Vodim fin, pošten filmski kamp, koji
smo moja žena i ja osnovali od penija ušteđenih dok smo
vodili prodavnicu slatkiša kad smo, ako bismo prodali
koji par gumenih usana više, možda mogli jednom
nedeljno da priuštimo šarana.
U međuvremenu, film vašeg sina snimljen je pod
nadzorom, odnosno, bolje bi bilo da kažem, uz
sudelovanje naših vrsnih radnika za kojima, kad vam
Varnišk kaže, veliki studiji mogu samo da čeznu, i koji
neće uvek da štancuju takvo smeće za desetogodišnje
bolide. Čovek kao što je Saj Popkin koji je lično
prežvakavao ideje s malim smaračem slučajno je jedan od
holivudskih velikih nepriznatih talenata. Mogao je
osvojiti pedeset Oskara da ga nisu jednog šugavog puta
primetili u Meksiku na sastanku učetvoro s Trockim, što
je slučajnost koja ga je zauvek obeležila kao
nepoželjnog u krugovima onih jadnih beskičmenjaka koji
odmah beže. Tu je i naša instruktorka drame Hidra
Vaksman, koja se odrekla perspektivne filmske karijere
da bi svoje vreme posvetila, i to gratis, podučavanju
tinejdžerskih golema. Ta je žena - Bog da joj dušu prosti,
ali kasnije, kad umre - lično režirala amatersku glumu
ekipe u filmu vašeg sina, izvlačeći iz papazjanije
antitalentovanih parazita svaki delić sposobnosti
afektiranja dok je vaše malo kopile za to vreme sedelo sa
strane posmatrajući kako ona radi i disalo na treći krajnik.
Najzad, gospodine velika zverko s Vol Strita, tu je i
naš Ejb Silverfiš, čovek koji je osvojio nagrade za
montažu na prestižnim filmskim festivalima u Tanganjiki
i na Baliju. Čovek je stajao - a ako lažem, dabogda mi
žena skončala u azotnoj kiselini - stajao nad glavom vašeg
maleroznog Aldžija i gnjavio ga, a ako mene pitate,
trebalo bi da klincu s vremena na vreme tutnete malo
ritalina, pa će možda ponekad i prestati da se vrpolji.
Silverfiš je lično stajao Entuzijasti nad glavom i
pokazivao mu gde treba da načini svaki božji spoj.
Uzgred, dečak je koristio svu našu opremu, čačkajući kao
šeprtlja, kakvog ga je Bog dao, novu novcatu panavižnovu
kameru koja sad, kad pritisnem dugme, ispušta zvuk kao
kad polako okrećete drvenu dršku onih limenih zveketala
za zabave koje Elsi zove grogeri. Ipak, neću vam poslati
račun zato pošto ćemo uskoro postati partneri u novom
poduhvatu.
S poštovanjem,
Monro B. Varnišk

Dragi g. Varnišk,
Ideja da su radnici koje ste sakupili na evolutivnoj
lestvici imalo iznad čopora dingoa, predstavlja hiperbolu
kakvoj ravne nema. Partneri u novom poduhvatu?! Da
niste pretrpeli blagi šlog? Najpre, jasno vam stavljam do
znanja da je ideju za Aldžijev scenario smislio moj sin
sam samcit, kao i da je zasnovana na istinitom događaju
koji se desio našoj porodici kad je lokalni pogrebnik
greškom pomislio da je dobio Nobelovu nagradu. Izjava
da je izdajnik poput Popkina, koji je verovatno odavao
atomske tajne Trockom dok su jeli takose, priložio ma i
jedan zarez scenariju mog vunderkinda, po
verodostojnosti stoji odmah uz priče o čudovištu iz Loh
Nesa. A što se tiče one pijandure gđice Hidre Vaksman,
internet mi kaže da se nikad nije pojavila u nekom filmu
ijedan milimetar dužem od osmice, a i to je bilo
pod imenom Šećerna Tabla. Uzgred, da li vam je poznato
da su vašeg instruktora Silverfiša otpustili s montaže
jednog holivudskog filma zato što je Henrija Fondu stalno
ubacivao na traku naopačke? Aldži kaže da kamera koju
ste mu dali ne samo da nije bila nova, nego je radila po
principu „neće, neće, pa stane“, kao posledica toga što ste
je zafrljačili prema devetnaestogodišnjoj spasiteljki kad je
odbila vaše udvaranje. Zar gospođi Varnišk ne smeta što
se nabacujete ženskom osoblju? Uzgred budi rečeno,
izvinjavam se što sam omalovažavao krvotok vaše žene
svojom katkad preoštrom vrcavošću. S obzirom na
mnoštvo plavih pritoka koje obeležavaju njenu
topografiju, nisam mogao da se suzdržim od komentara u
vezi sa njenom sličnošću s auto-kartom.
I najzad, smatrajte da se ovim okončava svaki naš
međusobni kontakt. Svu buduću poštu možete uputiti
direktno advokatskoj kancelariji Apčak i Apčak.
Au revoir, tikvose.
Vinston Snel

Dragi moj g. Snel,

Hvala bogu što mi je dao smisao za humor pa mogu
da izdržim zafrkanciju a da ne odjurim smesta u jedan od
onih časopisa o oružju gde je tako lako unajmiti plaćene
ubice. Učiniću vam uslugu i raščistiti neke stvari.
Nijednom u ovih četrdeset godina nisam ni pogledao
drugu ženu osim Elsi što, iskreno, nije bilo tako lako, s
obzirom na to da ću ja prvi priznati da nije riba poput onih
fino zaobljenih i prsatih koje se slikaju u bog zna kakvim
sve pozama za časopise koje vi verovatno balaveći čekate
na dokovima dok brodovi pristižu iz Kopenhagena.
Drugo, čisto iz radoznalosti - otkud vam ideja da je
ona stenica od vašeg sina vunderkind? Jedini mogući
razlog je da ste vi tipični budžovan s cigarom u ustima
okružen beskičmenjacima koji vam samo povlađuju i
podmazuju vas notornim lažima koje volite da slušate, a
istog momenta kad izađete iz prostorije, verujte mi, počnu
da prevrću očima. Dok smo Elsi i ja vodili prodavnicu
slatkiša, imao sam jednog idiota koji je mućkao i služio
sokove, i držao sam ga eto samo iz dobrote prema
njegovoj majci - imala je veštački kuk, lekari su pogrešili,
završila je s jetrom nekog Kineza - elem, taj bedni trol, taj
spravljač sokova, sa svojim dvocifrenim koeficijentom
inteligencije uzdisao se mentalno nad vašim Aldžijem
poput Isaka Njutna.
To je, uzgred budi rečeno, bilo onog leta kad je Elsin
sestrić Beno pobedio na takmičenju iz pravopisa.
Pravilno je napisao ,,mnemoničan“, a imao je osam
godina. E to je pametno, a ne vaš plavokosi stanar Sela
prokletih koji je imao sve moguće privilegije u svim
mogućim privatnim školama sa skupo plaćenim
učiteljima i još uvek ne može da se seti ko je, a da
prethodno ne proveri etiketu s imenom na majici.
U međuvremenu, umesto što pretite tužbama, bolje
recite svojim lopovskim advokatima da će, ako pažljivo
provere, videti da, iako vi imate jedinu kopiju filma zbog
kog su oba brata Vajnstajn jurnula poput zemljišnih
špekulanata da vam hitnu šesnaest miliona zelembaća, mi
imamo jedini originalni negativ ovde u kućici. Samo
molim Boga da mu se ništa ne desi, mada je gospođa
Varnišk već uspela da umrlja prvi snimak pilećom mašću.
 Mo Varnišk

Varnišk,
Pročitao sam tvoje poslednje pismo s pomešanim
sažaljenjem i strahom - aristotelovskim receptom za
tragediju. Sažaljenjem, zato što očito ne znaš da, time što
držiš negativ filma mog sina, činiš mali prestup pod
imenom krupna krađa, a strahom zato što sam noćas usnio
proročki san u kome si, pošto ti je izrečena zatvorska
kazna, krajnje živopisno škembetom uhvatio šrafciger
koji ti je hitnuo kršni kolega zatvorenik u Angoli.
Iako se nov negativ, premda lošijeg kvaliteta, može
napraviti na osnovu kopije koju imam, toplo bih ti
preporučio da smesta pošalješ original mojoj malenkosti
pre nego što još više opoganiš njegov osetljivi zaštitni
sloj, pilećom mašću ili već nekim od raznovrsnih ogavnih
začina koje ti i onaj gargojl što blene u tebe za vreme
doručka koristite da njeno kuvanje učinite jestivim.
Strpljenje me napušta ogromnom brzinom.
Vinston Snel

Slušaj, Snel,
Ti si se zaputio u bajbok, a ne ja, i to ako i ne zato
što pokušavaš da prodaš film koji sam ne poseduješ, onda
barem zbog izdavanja čekova bez pokrića, pošto tvoj
genijalni sin priča u snu a Elsin hobi je snimanje. U
međuvremenu, pokušavam da sačuvam negativ, ali veruj
mi da nije lako. Prvo moj sestrić Šlomo, sledeće nedelje
puni šest godina, divno dete, ume da peva ceo
,,Regmop“14 i na jidišu i na engleskom. Ali, da budemo
iskreni, to su tako lude godine, i eto uzeo je oštar kamen i
napravio veliku ogrebotinu posred druge rolne. Obožava
da vadi negativ iz kutije i bricom struže zaštitni sloj s
njega. Zašto? Otkud ja znam? Znam samo da struže i da
je neviđeno srećan. A da i ne spominjem da je moja sestra
Rouz losionom umazala rolnu sedam. Sirotica. Muž joj je
nedavno umro, strašan srčani udar, ali upozorio sam ga -
ne gledaj direktno u nju kad izađe iz tuš-kabine. Elem,
baš je šteta što si tako tvrdoglav, pošto bismo sad obojica
mogli dobijati fini keš od ovog filma, ali pazi, ti si čovek
s principima. Uzgred, šta tačno znači „ček bez pokrića“, i
zašto je to krivično delo? Moram da idem, negativ je kod
psa.
Varnišk

Varnišk,
Ti pogani mali paramecijumu. Nudim ti deset
procenata od prava distribucije za Aldžijev film. Ono šta
zapravo zaslužuješ, tvojim narečjem iskazano, nije ni
jedan jedini cvonjak, nego da te neko dobro pošprica
Rejdom.
Predlažem ti da zgrabiš ovu ponudu pre nego što
dođem sebi i povučem je, pošto ti ona može biti pasoš s
kojim ćeš napustiti taj prljavi letnji svet pubescentnih
sineasta i otići u divotu Majamija ili Bermuda. Moguće je
da bi, ako bi koji deo profita uputio nekom dobrom
plastičnom hirurgu zarad potpune fizičke promene,
gospođi Varnišk možda čak dozvolili i pristup nekoj
javnoj plaži.
Vinston Snel
Drago moje momče,
Elsi se osvestila iz kome u koju je zapala, posledica
nezgode koja joj se dogodila dok je postavljala neke
mišolovke - previše se nagnula da omiriše sir kako bi se
uverila da je svež. Bingo! Elem, probudila se taman na
toliko da mi u uvo šapne ove reči: „Traži dvadeset
procenata“. A onda je opet pala u komu, poput onih lutaka
kojima se oči sklapaju kad ih nagneš unazad. U
međuvremenu, čim baciš potpis na liniju - i to pred
beležnikom, spomenula je - ne samo da ćeš dobiti negativ,
nego Elsi pravi sjajan punjeni kupus, pa ćemo dodati dve
porcije gratis, samo nam, molim te, vrati tegle. Da si mi
živ i zdrav.
Tvoj novi partner,
Mo Varnišk
 DADICE DRAGA

Kakvo li se zlo krije u ljudskom srcu? Senka zna.“

A potom bi usledilo demonsko cerekanje od koga su me
podilazili žmarci svake nedelje dok sam kao opčinjeni
omladinac sedeo sklupčan oko starog radija pod
prigušenom zimskom svetlošću mračnog stambenog
prostora svoga roditelja. Ako ćemo iskreno, nisam imao
ni najblažu predstavu čak ni o tome kakav se mračni
nitkovluk vrpolji u mom vlastitom mozgu, sve do pre
nekoliko nedelja, kad mi je bolja polovina telefonirala u
kancelariju kod Berka i Hera na Vol Stritu. Njen obično
pribrani glas podrhatavao je poput kvantnih čestica, a i
primetio sam da je opet propušila.
„Harvi, moramo da razgovaramo“, izjavila je, a reči
joj behu prosto natopljene znamenjem.
,,Je li sve u redu s decom?“ upitah naglo, svakog
momenta očekujući da mi pročita tekst zahteva za
otkupninu.
„Jeste, jeste, ali naša dadilja-naša dadilja — taj
nasmejani i uvek pristojni Juda, gospođica Velvita
Belnap.“
„Šta s njom? Nemoj mi reći da je gluperda opet
razbila šolju u obliku glave.“
„Piše knjigu o nama“, monotono će glas sa druge
strane, kao da dopire iz katakombe.
,,O nama?“
„O svemu što je protekle godine doživela kao naša
dadilja s Park avenije.“
 „Otkud znaš?“ upitah promuklim glasom, najednom
paralisan od kajanja što sam se samo nasmejao na
pravni savet o potpisivanju ugovora o poverljivosti.
„Otišla sam u njenu sobu dok nije bila tu da joj
vratim dva tik-taka koje sam pozajmila pre praznika, kad
sasvim slučajno nabasah na rukopis. Prirodno, nisam
mogla da odolim da malo ne zavirim. Dragi, zlobnije je i
sramotnije nego što možeš i da zamisliš. Pogotovo delovi
o tebi."
Trzanje u mom obrazu otpoče svoju aritmičnu
fiskulturu, a graške znoja, glasno puckajući, počeše da mi
izbijaju na čelu.
„Otpustiću je čim dođe kući“, reče besmrtna
voljena. „Guja me naziva svinjolikom.“
,,Ne! Nemoj je otpuštati. To neće zaustaviti knjigu i
samo će joj dati povoda da umoči pero u još jači otrov.“
„Šta onda, ljubavniče? Znaš kako će ta otkrovenja
odjeknuti među našim otmenim kompanjonima?
Nećemo moći ni da primirišemo onim fensi barovima koje
posećujemo a da nam se ne podsmehuje i ne ruga surovi
mač domišljatosti. Velvitate naziva „kvrgavom sitnom
boranijom koja svom nesrećnom potomstvu kupuje mesta
u najboljim zabavištima, a u isto vreme ne uspeva da
obavi pošten posao u budoaru.“
„Nemoj ništa da radiš dok ne dođem kući“, molio
sam je. „Ovo zahteva mozganje.“
„Bolje bi ti bilo da pod hitno promozgaš, šećeru.
Stigla je do tristote stranice.“
To rekavši, svetlost mog života tresnu slušalicu na
viljušku fotonskom brzinom, od čega u ušima poče
zloslutno da mi odzvanja ono prokleto zvono iz Donove
pesme. Simulirajući Viplovu bolest, ranije sam se izvukao
s posla, zadržavši se usput u lokalnoj tržnici hmelja da
umirim napregnute ganglije i proanaliziram kriznu
situaciju.
Naše iskustvo s dadiljama je u najboljem slučaju
bilo krajnje zabavno. Prva je bila Šveđanka koja je ličila
na boksera Stenlija Kečela. Bila je kratka i jasna u
ophođenju, a i uspostavila je disciplinu među
podmlatkom, koji je za stolom počeo lepo da se ponaša,
ali i da se pojavljuje s neobjašnjivim modricama. Kad ju
je skrivena kamera snimila kako nam baca sina u vazduh
držeći ga horizontalno preko svojih ramena u zahvatu koji
rvači nazivaju argentinskim kičmolomcem, izrazio sam
sumnju u njene metode.
Očito nenaviknuta da joj se neko meša u posao,
podigla me je iz mokasina i prikucala uz tapete dobar
metar od poda. ,,Ne zabadaj njušku u moj tanjir“,
savetovala mi je, ,,ako nećeš da te vežem u mornarski
čvor.“
Užasnut, te večeri sam joj dao šut-kartu, i to uz
pomoć samo jedne specijalne policijske jedinice.
Njena naslednica, devetnaestogodišnja bebisiterka
iz Francuske po imenu Veronik, koja beše sva vrckava i
gugutava, s plavom kosom, napućenim usnama porno-
zvezde, dugim vitkim nogama i parom amortizera kojima
skoro da je trebala potpora skele, bila je mnogo manje
naprasita.
Njenoj posvećenosti našem pitanju nedostajalo je,
nažalost, izvesne dubine, pošto je više volela da se
izležava na divanu u spavaćici i uništava čokoladne
praline, prelistavajući stranice modnog časopisa. Ja sam
se mnogo fleksibilnije prilagodio ličnom stilu tog
stvorenja nego moja žena, i čak sam pokušao da joj
pomognem da se opusti povremenim masažama, ali kad
je zatvorska kugla primetila da sam počeo da nosim Maks
Faktor i maloj Franjiki donosim doručak u krevet, tutnula
je obaveštenje o otkazu u Veronikin dekolte i izbacila njen
kofer marke Luj Viton na pločnik.
A onda je došla Velvita, prijatna kulučarka
nadomak tridesete koja je dvorila decu i znala gde joj je
mesto. Dirnut njenom razrokošću, prema Velviti sam se
ophodio pre kao prema članu porodice nego kao prema
služinčetu, a ipak, sve vreme dok je prihvatala drugo parče
torte i pristup fotelji posle radnog vremena, tajno je
prikupljala materijal za nimalo laskav portret svojih
dobrotvora.
Kad sam stigao kući i u tajnosti prelistao njeno
klevetničko pisanije, ostao sam bez teksta.
„Ogorčeni nikogović koji preuzima zusluge za rad
svojih kolega u firmi“, napisalo je demonsko stvorenje.
„Manični depresivac koji bulazni i ujedno previše mazi
decu, a onda ih zbog najmanjih prestupa premlaćuje
remenom za oštrenje brijača.” Brzo sam prelistao celu
podlu zbirku i zgrozio se asortimanom blasfemija.

Harvi Bidnik je tupava sirovina, protončić

koji ne zaklapa i sebe smatra zabavnim, ali svoje
goste parališe neumoljivim opaskama koje nisu bile
smešne čak ni u Borščkom kružoku15 pre pedeset
godina. Od njegove imitacije Sačma čak i
najhrabrije duše vrišteći beže iz prostorije. A ni
 Bidnikova žena nije mačji kašalj. Stamena ledena
kraljica s pihtijastim butinama, nesposobna je da
shvati aluzije intelektualno složenije od Manola
Blanika i Prade. Par se neprekidno svađa, i jednom
prilikom, kad je ona napravila šestocifreni račun za
posebno naručen megabrus, Bidnik je odbio da
ga plati. Razjarena, strgnula mu je tupe s glave,
bacila ga na pod i ispalila u njega nekoliko hitaca iz
revolvera koji drže za odbranu od provalnika.
Bidnik se tovi vijagrom, ali od prevelike doze
počinje da halucinira i uobražava da je Plinije stariji.
Njegova žena, koja stari usporeno poput kakve
Marije ubrane iz doline Šangri-La, svaki je
centimetar svog tela izmenila ili botoksom ili
skalpelom. Njihova omiljena tema za razgovor jeste
opanjkavanje prijatelja. Berdvingovi su
„gojazne škrtice koje služe male porcije obavezno
krvave ovčetine“. Doktor Divertikalinski i njegova
žena jesu „par nesposobnih veterinara odgovornih
za smrt više od jedne zlatne ribice“. A Ofalovi su
„onaj francuski par u čije izopačenosti spada
seksualna intimnost sa figurama iz muzeja madam
Tiso.“

Spustio sam stranice Velvitinog izdajničkog

pisanija, otišao do bara, stukao nekoliko koktela moćnog
sastava i istog časa rešio da je ubijem.
„Ako spalimo rukopis, odštampaće ga ponovo“,
blebetao sam ženi. „Ako joj ponudimo novac za ćutanje,
uključiće mito u memoare ili će strpati lovu u džep i
svejedno objaviti rukopis. Ne, ne“, rekao sam,
pretvarajući se u nitkove koji su živeli u noarskom
celuloidu na kome sam odrastao. „Mora da nestane.
Prirodno, treba da izgleda kao nesrećan slučaj. Možda
saobraćajka, a da vozač pobegne.“
,,Ne znaš da voziš, plavooki“, objasni ledena
zavodnica preko puta mene, ispivši vlastitu mešavinu
džina i vermuta. ,,A naš šofer Mizli ne bi mogao da udari
ni u ambar onom belom limuzinom trostruke dužine u
kojoj ga teraš da te vozika.“
„Dobro, onda, šta kažeš na bombu?“ promucah.
„Neku preciznu napravu koja će biti pažljivo
programirana da eksplodira taman dok se penje na spravu
za skijaško trčanje.“
,,Ti to ozbiljno?“, promuklo će bolja polovina, malo
više podlegavši svom napitku od žitarica. ,,Pa ti ne bi
mogao da napraviš bombu ni da ti daju plutonijum. Je l’
se sećaš kineske Nove godine kad si ispustio onu upaljenu
vatrometnu raketu u pantalone?“ Ženica je sad počela
promuklo da se smeje. „Gospode, kako si se samo
najednom uzdigao i poleteo preko krova garaže u
Kvogu16. Kakva putanja“, grohotom se nasmeja.
„Onda ću je gurnuti kroz prozor. Falsifikovaćemo
poruku ili, još bolje, prevarićemo je da je sama napiše, pod
nekim mudrim izgovorom i pomoću indiga “
,,Ti ćeš podići dadilju od sedamdeset kila na sims i
izgurati je napolje dok se opire? S tim tvojim bicepsima?
Završićeš u urgentnom centru Lenoks Hila sa infarktom
pored koga će erupcija Krakataua izgledati kao štucanje,“
„Misliš da ne mogu da je se otarasim?” rekoh, brzo
se marinirajući od petog koktela i pretvarajući se u
nekakav Hičkokov lik. „Moći će da se kreće, ali biće
vezana lancem. Postepeno će postajati sve bolesnija i
boksnija.” Zamislih kameru van fokusa zbog koje su
gledaoci Ozloglašene mogli da osete sve slabiju vizuru
Ingrid Bergman dok je otrov Kloda Rejnsa uzimao maha.
I moj fokus malo izgubi na oštrini dok sam ustajao i
teturao se do ormarića s lekovima, gde su mi se prsti
obavili oko bočice joda. Kao naručena, vrata se uz tresak
otvoriše, i uđe Velvita.
„O, gospodine B, kod kuće ste. Jeste dobili otkaz?
Ha ha.“ Glodar se nasmeja vlastitoj drskoj dosetki.
,,Uđi“, rekoh. „Taman si došla na kafu.“
„Znate da ne pijem kafu“, pobuni se.
„Htedoh reći čaj“, ispravio sam se, teturajući se u
kuhinju da pristavim čajnik.
„Jeste li opet u gipsu, gosn B?“, upita osuđivačka
hulja.
„Sedi ovde“, pokazah joj, ignorišući njenu
nevaspitanu familijarnost. Moja žena se već srušila i sad
je hrkala na podu.
„Gospođa B. mora više da spava“, ukori me
samozadovoljna bebisiterka, namignuvši. „Šta vi, otupele
plutokrate, radite po celu noć?“ S lukavošću kriminalnog
genija, obazreh se preko ramena da vidim kad ne gleda, a
onda istresoh sadržaj bočice joda u Velvitinu šolju.
Potom, ukrasivši tanjirić sočnim kolačićima, sve joj to
donesoh.
,,Zju“, dobaci, ,,ovo je novost. Nikad se još nismo
gostili u pola dvanaest pre podne.“
,,Požuri“, rekoh, „popijmo dok se ne ohladi“.
„Zar nije ovo malo tamno za kamilicu?“, zanovetala
je izdajnička tasteruša.
 ,,Koješta“, objasnih joj. ,,To je retka mešavina, tek
uvezena iz Laškar Gaha. Hajde, ispij ga. Mmmm, kako se
samo puši i kako je pikantan.“
Možda zbog stresa tog jutra, možda od niza
pomoćnih sredstava koje sam stukao pre podneva, tek,
nekako sam uspeo da greškom ispijem sabotiranu šolju
čaja. Istog trena sam se presamitio i počeo da se koprcam
po podu poput upecane pastrmke. Ležao sam na tepihu
držeći se za stomak i jaučući kao Etel Voters kad peva
„Olujno vreme“, dok je naša uznemirena dadilja zvala
hitnu pomoć.
Sećam se lica bolničara, pumpe za želudac, a
najjasnije se sećam, kad sam potpuno došao sebi, otkaza
koji je Velvita predala. U pismu ostavke rekla je da joj je
dosadilo da bude dadilja i da se nosila mišlju da napiše
knjigu, ali je odustala od te ideje pošto su glavni junaci
bili previše odurni da bi zainteresovali čitaoce s
koeficijentom inteligencije u normalnom rasponu. Odlazi
da se uda za milionera koji ju je jednom prilikom pokupio
kod statue Alise u zemlji čuda gde je često vodila našu
decu. A što se Bidnikovih tiče? Ne planiramo da
unajmimo novu dadilju dok ne dođe do kakvog ogromnog
tehnološkog pomaka u robotici.
 KAKO TI SMRTONOSNO UKUS PUPI, DRAGA

Snobovska vrednost retkog belog tartufa dostigla

je nove visine ove nedelje u Londonu kad je
primerak od 1,2 kg na aukciji prodat za 110.000
dolara. Tartuf je kupila osoba iz Hong Konga čije
ime nije otkriveno.
Njujork tajms, 15. novembar 2005.

Kao privatni detektiv, spreman sam da primim

metak za svoje klijente, ali to košta pedeset hiljada dolara
na sat plus troškovi, u šta obično spada sav Džoni Voker
kog mogu da stučem. Ipak, kad šećerlema poput Ejpril
Flešpot dotegli feromone u moju kancelariju i zahteva
opsluživanje, posao može volšebno da postane fraj.
„Morate da mi pomognete“, rekla je predući dok je
prekrštala noge na sofi, a njene crne svilene čarape nisu
bile spremne za praštanje.
„Pretvorio sam se u uvo“, rekoh, sasvim siguran u
to da seksualna ironija u mom tonu neće ostati
neprimećena.
„Treba da odete do Sadebija i licitirate nešto za
mene. Ja plaćam, naravno. Ali važno je da ostanem
anonimna.“ Tek tad videh nešto osim njene plave kose,
napućenih usana i dva dirižabla koji joj svilenu bluzu
rastegoše do pucanja. Mala je bila uplašena.
„Šta licitiram?“ upitao sam. „I zašto ne možete
sami?“
 „Jedan tartuf“, rekla je, pripalivši cigaretu. „Možete
ići do deset miliona dolara. Dobro, možda dvanaest ako
bude jaka konkurencija.“
,,Aha“, rekoh, uputivši joj pogled koji obično imam
pre nego što okrenem psihijatriju. „Mora da vam se baš
jedu tartufi.“
,,Ne budite tupan“, obrecnu se, očito razdražena.
,,Dobićete duplo više od uobičajenog honorara. Samo
nemojte izaći iz Sadebija bez tartufa.“
,,A kad bih vam rekao da mi više od pet miliona
dolara za pečurku deluje malo sumnjivo?" krenuh da je
provociram.
„Možda - iako je tartuf Bandini otišao za preko
dvadeset miliona, što je najveća zabeležena cena za takvu
gljivu prodatu na aukciji. Naravno, nekada je pripadao
Aga Kanu i bio je besprekorno beo. I nemojte me
izneveriti, jer me je nedavno na licitaciji za guščiju
džigericu pobedio jedan teksaški naftaš koji je na mojih
sedam miliona ponudio osam. I to pošto sam prodala dva
Šagala da nabavim keš.“
„Sećam se da sam video tu guščiju džigericu u
Kristijevom katalogu. Učinilo mi se da je to previše love
za porciju veličine predjela. Ali, ako je usrećila naftaša...“
„Ubijen je zbog nje“, reče ona.
„Nije valjda?"
„Jeste. Jedan rumunski grof, koga nije moglo
zadovoljiti ništa osim ukusa izvanredne guščije jetre,
gurnuo mu je bodež između lopatica i maznuo vlažnu
paštetu“, rekla je, paleći novu cigaretu onom prvom.
„Pih, izeš ga“, rekoh, zureći u nju.
 „Ipak, on je izvukao deblji kraj“, nasmejala se.
„Ispostavilo se da je holesterolom nabijena poslastica
zbog koje je počinio ubistvo lažna. Vidite, grof je, kao
znak ljubavi, položio guščiju džigericu pred noge velike
vojvotkinje od Estonije, a kad je ona otkrila da je zapravo
reč o džigernjači, grof je sebi oduzeo život.“
,,A prava guščija džigerica?“ pitao sam.
„Nikad nije pronađena. Neki kažu du ju je smazao
jedan holivudski producent u Kanu. Drugi tvrde da se
Egipćanin po imenu Abu Hamid tako zaludeo njome da ju
je ugurao u špric i pokušao da je ubrizga direktno u venu.
A treći kažu da je dospela u ruke jedne domaćice iz
Fletbuša koja je pomislila da je u pitanju mačja hrana i
njome nahranila svoju cicu.“
Ejpril otvori tašnu, izvuče ček i ispisa mi kaparu.
„Samo nešto“, rekoh. „Zašto niko ne sme da sazna
da želite tartuf?“
„Mreža gurmana koja potiče iz Istanbulu i očajnički
želi da ga narenda preko makarona, infiltrirala nam se u
zemlju. Ni od čega neće prezati da dobiju tartuf. Svakoj
neudatoj ženi bi život bio u ozbiljnoj opasnosti zbog
posedovanja takve poslastice.“
Iznenada me podiđoše ledeni žmarci. Jedini
prethodni slučaj sa skupim namirnicama na kome sam
radio bio je relativno jednostavan posao oko nekog
šampinjona. Jedan politički pretendent optužen je zbog
nedoličnog ponašanja prema šampinjonu, ali ispostavilo
se da je optužba neosnovana. Dogovorili smo se da
donesem tartuf u apartman 1600 u hotelu Voldorf, gde će
me, Ejpril koketno reče, ona čekati u nečemu boje kože
što je Bog skrojio za nju. Nakon što je, vrckajući medalje
vrednom zadnjicom, ušla u lift, obavio sam nekoliko
prekookeanskih telefonskih razgovora s kućama Fortnam
& Mejson i Fošon17. Direktori su bili moji dužnici, jer sam
im jednom učinio sitnu uslugu, vrativši im šest inćuna
neprocenjive vrednosti koje je ukrao naoružani bandit.
Saznavši štošta poverljivo o Ejpril Flešpot, taksijem
sam otišao do avenije Jork.
Licitacija kod Sadebija bila je uzavrela. Jedan kiš je
otišao za tri miliona, set od dva tvrdo kuvana jajeta
dostigao je cenu od četiri, a čobanska pita koja je nekada
pripadala vojvodi od Vindzora prodata je za šest miliona.
Kad dođe red na tartuf, prostorijom prostruja žamor.
Licitacija je počela od pet miliona dolara, a kad se sitna
riba povukla, obreo sam se u teniskom meču protiv nekog
debeljka s fesom na glavi. Na dvanaest miliona zelembaća
podgojenom plutokrati je prevršilo i odustao je, vidno
potresen. Preuzeo sam 1,2 kg tešku stvarčicu, sakrio je u
ormarić na zadnjoj stanici železnice i odjurio u Ejprilin
apartman.
„Jesi li doneo tartuf?“ upitala je otvorivši mi vrata,
odevena u satenski ogrtač ispod koga je imala samo
dobro raspoređenu protoplazmu.
,,Ne brini“, rekao sam, drsko se osmehnuvši. „Ali
zar ne bi najpre trebalo da popričamo o lovi?“ Poslednje
čega se sećam pre nego što mi se smračilo bio je sudar
mog temena i nečega što mi je delovalo kao tovar cigala.
Kad sam se probudio, ugledao sam odblesak jeftine
pucaljke uperene pravo u onu pumpicu u obliku čestitke
za Dan zaljubljenih koja mi olakšava cirkulaciju.
Debeljko s fesom iz Sadebija draškao je kočnicu ne bi li
me zabavio. Ejpril je sedela na sofi, lepih jagodičnih
kostiju zagnjurenih u kubu libre.
 ,,Pa, gospodine, pređimo na stvar“, reče debeljko,
spustivši pečeni krompir na sto.
„Kakvu stvar?“, rekoh ja, uz zluradi osmejak.
,,Ma hajte, gospodine“, zašišta on. „Sigurno
razumete da ne razgovaramo o običnim gljivama
mešinarkama. Kod vas je Mandalejski tartuf. Želim ga.“
„Nikad čuo“, rekoh. „Ma čekajte - zar nisu plejboja
Harolda Vaneskua njime na smrt premlatili prošle godine
u njegovom stanu na aveniji Park?“
„Ha ha, baš ste zabavni, gospodine. Ispričaću vam
nešto o istoriji Mandalejskog tartufa. Mandalejski car bio
je oženjen jednom od najdebljih, najružnijih žena u
zemlji. Kad je svinjski grip pokosio sve svinje u
Mandaleju, car je upitao ženu da li bi htela da kopa i traži
tartufe. Čim ga je namirisala, svima je postalo jasno
koliko tartuf vredi, pa je prodat francuskoj vladi i izložen
u Luvru. Tamo je i ostao, a onda ga je u Drugom svetskom
ratu zaplenila nemačka vojska. Priča se da Gering samo
što ga nije pojeo, kad je stigla vest o Hitlerovom
samoubistvu i pokvarila veče. Posle rata, tartuf je nestao i
iskrsnuo je na međunarodnom crnom tržištu gde ga je
kupilo jedno udruženje poslovnih ljudi i donelo u
amsterdamski Debirs, kompaniju za proizvodnju
dijamanata, s namerom da ga iseče i proda delove
odvojeno.“
„Nalazi se u ormariću na zadnjoj stanici", rekoh.
„Ako me ubiješ, najbolji preliv za taj krompir biće ti
pavlaka s vlascem."
„Samo reci cifru“, reče on. Tokom našeg razgovora,
Ejpril je otišla u drugu sobu i čuo sam je kako zove
Tanger. Učinilo mi se da čujem reč ,,palačinke“ - izgleda
daje skupila novac za prvu ratu za skupocenu palačinku
ali je na putu do Lisabona neko promenio fil.
Petnaest minuta pošto sam izrekao cifru, moja
sekretarica je donela paket težak 1,2 kg i spustila ga na
sto. Debeljko ga je otpakovao drhtavih prstiju i bricom
odsekao tanko parčence da proba. Iznenada poče divljački
da kasapi tartuf i da jeca.
,,Za boga miloga, gospodine“, kriknuo je. „Ovo je
falsifikat. I premda je u pitanju sjajan falsifikat,
napravljen tako da pomalo imitira orahasti ukus tartufa,
plašim se da je ovo ovde samo velika knedla.“ Istog trena
bio je na vratima, ostavivši me nasamo sa zaprepašćenom
boginjom. Pribravši se, Ejpril uperi svoje ledenoplave oči
u moje.
„Baš mi je drago što je otišao“, reče. „Sad smo sami.
Ući ćemo tartufu u trag i podelićemo ga. Ne bi me
iznenadilo da ima i afrodizijačka svojstva“, rekla je,
pustivši da joj se ogrtač otvori taman koliko treba. Malo
je falilo da se predam onoj apsurdnoj koreografiji za koju
nam priroda programira krv, no, tad na scenu stupi moj
instinkt za preživljavanje.
„Izvini, srce“, rekoh, udaljavajući se od nje.
„Nemam nameru da završim kao tvoj poslednji muž, s
etiketom na nožnom palcu u gradskom frižideru.“
,,Šta?“ Prebledela je.
„Baš tako, curo. Ti si ubila Harolda Vaneskua,
međunarodnog gurmana. Ne treba biti genije za kvizove
da to provališ.“ Ona pokuša da strugne, ja zaprečih vrata.
,,Okej“, reče pomireno. „Izgleda da sam dolijala.
Jeste, ja sam ubila Vaneskua. Upoznali smo se u Parizu.
Naručila sam kavijar u restoranu i posekla se na ugao
tosta. Pritekao mi je u pomoć. Impresionirao me je njegov
oholi prezir prema crvenim jajašcima. U početku je sve
bilo divno. Obasipao me je poklonima: belom šparglom iz
Kartijea, bocom skupog balzamskog sirćeta kojim sam,
znao je, volela da se naprskam iza ušiju kad smo izlazili.
Mandalejski tartuf smo iz Britanskog muzeja ukrali
Vanesku i ja, viseći naglavačke pričvršćeni konopcem i
izrezavši staklo dijamantom. Htela sam da napravim
omlet od tartufa ali Vanesku je imao nešto drugo na umu.
Hteo je da ga preproda i kupi vilu na Kapriju. U početku
mu ništa nije bilo dovoljno dobro za mene, a onda sam
počela da primećujem da nam se količina beluge na
krekerima sve više smanjuje. Pitala sam ga da li ima
problema na berzi, a on se na to samo nasmejao. Uskoro
sam shvatila da je krišom s beluge prešao na sevrugu, a
kad sam ga optužila da stavlja osetru na palačinke od
heljde, postao je razdražljiv i zatvoren. Ne znam tačno
kad, ali u nekom trenutku je počeo da vodi računa o novcu
i postao štedljiv. Jedne večeri sam se iznenada vratila kući
i uhvatila ga kako priprema predjelo s kavijarom od ribe
plućašice. Zbog toga smo se žestoko posvađali. Rekla sam
da hoću razvod i počeli smo da se prepiremo oko
starateljstva nad tartufom. U naletu besa uzela sam tartuf
s police iznad kamina i udarila ga njime. Pao je i udario
glavu na mentol čokoladicu. Kako bih sakrila oružje,
otvorila sam prozor i bacila ga u prikolicu kamiona koji je
prolazio. Od tada ga tražim. Pošto sam uklonila
Vaneskua, zaista sam verovala da ću konačno moći da ga
slistim. Sad nas dvoje - ti i ja- možemo da ga pronađemo
i podelimo.“
Sećam se njenog tela pripijenog uz moje i poljupca
zbog kog mi je para pojurila na uši. Sećam se i njenog
izraza lica kad sam je predao policiji. Uzdahnuo sam nad
njenom ultramodernom opremom dok su joj panduri
stavljali lisice i odvodili je. Onda sam zaždio u Karnegi
Deli na sendvič od ražanog hleba s govedinom, kiselim
krastavcima i senfom - hranu iz snova.
 SLAVLJEN DA SI, GOSPODE, ALELUJA,
PRODATO!

Aukcijski sajt na internetu, Ibej, dobio je novu

duhovnu dimenziju sa osobom koja na prodaju za
keš nudi molitve. Samozvani Tip Za Molitve, koji
živi u oblasti Kilder u Irskoj, prodaje petmolitvi, a
za svaku nadmetanje počinje od jedne funte. Kupci
sa hitnim duhovnim potrebama mogu ih kupiti
odmah za po pet funti.
Tekst u crkvenom biltenu, avgust 2005.

Kad su objavljene ocene gledanosti i Plešući

ombudsman dobio minus trideset četiri, u medijskoj
kompaniji Nilsen raspravljalo se o tome da li taj broj
ukazuje na to da su ljudi koji su se slučajno uključili u
program posle toga sebi iskopali oči poput Edipa. Na
kraju je nadvladala donja cifra i zaposleni su se sakupili u
kancelariji producenta Harvija Nektara, gde su svakom
piscu ponudili izbor između ostavke i odlaska u zatvorenu
prostoriju s revolverom. Neću pokušavati da umanjim
svoju odgovornost, kao učesnika u onome što je Varajeti
nazvao „fijaskom koji se može uporediti s meteorom koji
je zbrisao dinosauruse“, ali u svoju odbranu reći ću da sam
ja, u principu, specijalista za pesničenje koga su u
poslednjem trenutku ubacili da u scene na odeljenju
za opekotine udahne malo živosti putem gegova o
slepcima.
Poslednjih nekoliko sezona, dok sam radio na
televiziji, život mi je bio malčice težak, i izgleda da su se
očajni debakli od serija na kojima se pojavilo moje ime
nizali jedan za drugim neumoljivom postojanošću
totalnog bombardovanja. Mom agentu Natu Luisu trebalo
je sve više i više vremena da mi odgovori na telefonske
pozive i najzad, kad sam ga uhvatio na lososove filete kod
Nobua, rekao mi je istinu i istakao da za TV industriju ime
Hejmiš Spekter na odjavnoj špici predstavlja sinonim za
kalijum-cijanid.
Taj razvoj događaja me je pokolebao, a opet, bila mi
je potrebna minimalna porcija kakvog kalorijskog
materijala da bih ostao među živima, te počeh da
prečešljavam oglase za zaposlenje, i sasvim slučajno
naiđoh na jedan neobičan oglas u Glasu sela. U ponudi je
pisalo: „Potreban bard za pisanje specijalnog materijala -
dobra plata - molimo ateiste da se ne javljaju“.
Kao adolescent bio sam skeptik, ali nedavno sam
počeo da verujem u Vrhovno biće, nakon što sam prelistao
katalog Viktorijas sikreta. Pomislivši da bi ovo mogao biti
moj put od žute cigle do malko sveže love, obrijao sam se
i odenuo svoje najozbiljnije odelo, crno s tri dugmeta na
kome bi mi pozavideo svaki nosač kovčega na sahrani.
Uporedivši cenovnik privatnog prevoza i podzemne
železnice, jurnuo sam ka metrou i otklackao se u Bruklin,
gde se, iznad Akademije za prevarante Rokija Foksa,
salona od zelene čoje sa uobičajenom grupom likova koji
su gladili svoje bele bilijarske kugle, nalazilo glavno
sedište Moa, Mahera Za Molitve.
Kancelarija u koju uđoh nije odisala duhovnim
šmekom, već je pre bila uskomešana vrtložnom energijom
Vašington posta. Svuda su bile ograđene mini-kancelarije
gde su rastrzani pisari štancali molitve kako bi zadovoljili
očito ogromnu potražnju.
 ,,Uđite“, pozva me korpulentna persona dok je
pustošila hrpicu štrudli. ,,Ja sam Mo Botomfider18 -
Maher Za Molitve. Izvolite?“
„Video sam vaš oglas“, prošištah. ,,U Glasu.
Odmah ispod oglasa studentkinja sa Vasara
specijalizovanih za masažu.“
„Dobro, dobro“, reče Botomfider, ližući prste.
„Znači, hoćete da pišete psalme.“
,,Psalme?“, upitah, „Kao ’Gospod je pastir moj’?“
„Nemojte da pljujete po njemu“, reče Botomfider,
,,Super se prodaje. Da ste vi te sreće. Iskustvo?“
„Napisao sam pilot epizodu za TV koja se zvala
Meni jednu kaluđericu, molim o vrlo pobožnim časnim
sestrama koje u manastiru naprave neutronsku bombu.
„Molitve su drugačije", reče Botomfider,
odmahnuvši rukom. „Moraju da iskazuju poštovanje, plus
moraju da pruže nadu, - ali, i to je ono po čemu se
razlikuju zaista nadaren smišljač molitvi i unajmljeno
piskaralo Holmarkovih čestitki - molitve se moraju
formulisati tako da, kad se ne ostvare, naivčine, ovaj, to
jest, vernici, ne mogu da nas tuže. Kapiraš?“
„Mislim da da. Više biste voleli da izbegnete skupe
parnice“, šaljivo ću ja.
Botomfider mi namignu. Njegove po meri skrojene
krpice i roleks ukazivali su na briljantni poslovni um nalik
na Samjuela Insala19 ili pokojnog Vilija Satona20.
„Verovao ili ne, i ja sam počeo kao kulučar iz niže
klase poput tebe“, rekao je, upustivši se, a da niko to od
njega nije tražio, u priču o svome odrastanju. „Počeo sam
prodajući kravate iz otvorenog kofera, kao Ralf Loren.
Obojica smo postali velike zverke. On u modi, ja u šišanju
ovaca. Budimo iskreni, većina ljudi ima hitne duhovne
potrebe. Mislim, svaki imbecil se moli. Pomoću stare
čigre, sklepao sam par žalostivih invokacija na laptopu, a
ribi koju sam u to vreme fircao sinulo je da ih treba prodati
na Ibeju. Ubrzo je potražnja toliko porasla da sam morao
da zaposlim neke ljude. Imamo molitve za zdravlje, za
ljubavne probleme, za onu povišicu što hoćeš, za novi
maserati, moždu i za malo kiše ako si gedža - i naravno,
za konjske trke, kladionice, a tu je i naš najpopularniji
artikal: ’O, Oče na nebesima, gospodaru ljudskog
mnoštva, daj da zauvek obitavam u carstvu slave i samo
jednom dobijem na lutriji - i o, Bože, na super lotu.’ Kao
što rekoh, formulacija mora da bude takva da, ako nebeski
zahtev podbaci, mi ne dobijemo poziv na sud.“
U tom trenutku, vrata se otvoriše i u kancelariju
proviri jedna zabrinuta glava. „Hej, šefe“, zacvile
frustrirani spisatelj, „neki lik iz Akrona hoće molitvu da
mu žena rodi sina. Zapeo sam, treba mi nov pristup.“
,,Da, zaboravio sam da ti kažem“, reče mi
Botomfider, „nedavno sam dodao i uslugu izrade molitvi
po porudžbini. Skockamo tekst prema ličnim potrebama
bednika i pošaljemo mu po meri skrojeno kumljenje.“ A
onda, okrenuvši se prema svom podaniku, odbrusi:
„Pokušaj ovo - nek treba legne na zelene pašnjake i
izbacuje ždrebad obilato.“
„Sjajno, M.B.“, reče pisac. „Znao sam da, ako
zapnem kod neke svete rečenice...“
,,Ne, čekajte“, prekinuh ga iznenada. „Napišite
’Nek se plodno množi’“
 ,,Hej“, reče Botomfider. ,,Pa ti si kao zmaj. Ovaj
momak je strava.“
Uživao sam u komplimentu kad zazvoni telefon.
Botomfider se baci na njega.
„Kraj telefona je Sveti Mo Botomfider, Maher Za
Molitve. Šta? Žao mi je, gospođo. Moraćete da
razgovarate da odeljenjem za žalbe. Ne garantujemo da će
vam Gospod uslišiti to o čemu trućate. Može samo da da
sve od sebe. Ali nemojte gubiti nadu, dušo. Možda ipak
nađete svoju mačku. Ne, ne vraćamo novac. Pročitajte
sitna slova na ugovoru o preuzimanju molitve. Piše koja
je naša, a koja Njegova odgovornost. Ali znate šta,
poslaćemo vam jedan od svojih gratis blagoslova, a ako
odete u Jastogovu špilju na Bulevaru Kvins i kažete im da
vas je Gospod poslao, dobićete besplatan koktel.“
Botomfider spusti slušalicu. „Stalno me neko gnjavi.
Prošle nedelje su me tužili zato što smo jednoj ženi poslali
pogrešan koverat. Ona je htela malu božju pomoć da joj
zatezanje kože lica ispadne super, aja sam joj slučajno
poslao molitvu za mir na Bliskom istoku. U
međuvremenu, Šeron se izvuče iz Gaze i siđe s
operacionog stola izgledajući kao Džejk Lamota21. Dakle,
šta kažeš, sinak, jesi za ili nisi?“
Integritet je relativan koncept, i najbolje ga je
ostaviti pronicljivim umovima Žan-Pola Sartra i Hane
Arent. U stvarnosti, kad zimski vetrovi počnu da huču a
ispostavi se da je jedini stambeni prostor koji možete da
priuštite kartonska kutija na Drugoj aveniji, principi i
uzvišeni ideali imaju tendenciju da nestanu u vrtlogu
kupatilskih cevi, te tako, odloživši planove za Nobelovu
nagradu, stisnuh zube i iznajmih svoju muzu Mou
Botomfideru. Tokom narednih šest meseci, moram
priznati, ogroman broj onih molbi za
božansku intervenciju koju ste vi, ili neko vaš, tražili na
Ibeju sklepao je nekadašnji vunderkind gospođe Spekter,
Hejmiš. Jedan od mojih zlata vrednih tekstova beše „Bože
najdraži, imam samo trideset godina, a već ćelavim.
Povrati, o, kose moje i miropomaži mi proređena mesta
tamjanom i izmirnom.“
Još jedan Spekterov klasik: „Gospode Bože, Care
izrailjski, pokušah, no uzalud, da smršam deset
kilograma. Uništi moju prekomernu debljinu i sačuvaj me
od skroba i ugljenih hidrata. O da, dok šetam dolinom
ovom, izbavi me od celulita i škodljivih nezasićenih
masnih kiselina.“
Možda najveću cenu na aukciji za molitve dostiže
moja dirljiva molba: „Raduj se, o Izrailju, jer cene na berzi
skočiše. O Gospode, možeš li ih sad podići i na
Nazdaku22?“
Da, petstotinarke su mi padale na račun kao dar s
neba sve dok jednog dana dva crnomanjasta gospodina.
izuzetno zainteresovana za sicilijanski cement, nisu
svratila u kancelariju kad Botomfider nije bio tu. Ja sam
sedeo za svojim stolom, razmatrajući etiku molitve za
neke ljude koji su nedavno kupili kuću, a koja se ticala
kastracije njihovog građevinskog preduzimača. Pre nego
što sam posetiocima stigao da kažem ,,Izvolite“, počeo
sam da ispuštam zvuk kakav pravi pikolo kada me je
čovek po imenu Čič podigao za kragnu i celog proturio
kroz prozor, gde sam visio visoko iznad Atlantik avenije.
„Sigurno je u pitanju neka greška", proskičah,
proučavajući trotoar ispod sebe sa više no jasnim ličnim
interesom.
 „Naša sestra je prošle nedelje dobila molitvu od
vas“, reče on. „Ponudila je veliku sumu na Ibeju.“
,,Da - da“, grcao sam, „gospodin Botomfider se
vraća u šest. Njemu se obratite za...“
,,E, pa, došli smo da ti predamo poruku. Skupštini
stanara bi bolje bilo da je primi“, objasni Čič.
„Saznali smo da si ti napisao tu molitvu“, reče brat
sa šilom za led. ,,Da čujemo, i to da pustiš glas.“
Ne želeći da odbijem da udovoljim njihovom
zahtevu i tako ispadnem kvari zabava, izrecitovah
pomenuti tekst treperavim glasom u stilu Džoan
Saderland.23
„Blažen da si, o Gospode. Dozvoli mi, u tvojoj
beskrajnoj mudrosti, da dobijem dvosobni stan sa
kuhinjom s trpezarijom na uglu Park avenije i Sedamdeset
treće.“
„Platila je hiljadu dvesta zelembaća za tu molitvu.
Bolje bi ti bilo da se ostvari“, reče Čič, a potom me uvuče
unutra i okači na čiviluk kao patku u prozoru Kineske
četvrti.
„Ili to, ili ćemo ti ruke i noge poslati na četiri
različite adrese.“ Rekavši to, napustili su kancelariju Moa
Botomfidera, Mahera Za Molitve, a nakon što sam se
uverio da su odevno otišli, isto sam učinio i ja.
Ne znam da li je zgrada na kraju prihvatila Terezu
Kalabreci za stanara, ali mogu vam reći da iako ovde u
Ognjenoj Zemlji nema nešto posla za pisce, moje su
čašice još u komadu. Amin.
 PAŽNJA, PADAJU MAGNATI

Dok sam proučavao reklame za filmove u Tajmsu,

očajnički tražeći neko podnošljivo celuloidno šenlučenje
koje će mi olakšati leto vreline i barometarskih
očitavanja koji se obično povezuju sa avgustom u oblasti
Joknapatofa, bejah te neobične sreće da naletim na
čudnovati filmić pod nazivom Momak je i dalje u planu.
Taj nostalgični dokumentarac govorio je o usponu jednog
mladog princa iz bajke od | male uloge matadora do
bikovskog šefa studija, koga su oslabile banderilje24 slepe
ambicije, kraha bračne sreće i to što su mu gradske vlasti
u zlo doba oduzele poveću zalihu belih slatkiša za nos.
Emotivno skrhan tom euripidovskom tragedijom, te sam
se noći odupreo snu kako bih smislio scenario na temu
hubrisa25 u zemlji dembeliji - rukopis koji preti da postane
umetnički i komercijalni događaj kakav nije viđen još od
Patka Hauarda.26 Slede neke scene.

Slika se postepeno izoštrava i vidi se tezga Papaja

Kinga na Zapadnoj strani Menhetna. Viršle i kokosovo
mleko prodaje potišteni hodočasnik pedesetih godina čije
prerano ostarelo lice rečito govori o tome koliko
je propatio zbog hirova varljive sudbe. To je Majk
Umlaut, koji žalostivo dokona pijuckajući pinjakoladu,
dok ga promatra njegov gazda, gospodin Kktopik.
UMLAUT: O sveci, čuvajte me. Da ja, Majk
Umlaut, nekadašnji sjajni generalni direktor fabrike
snova, koji je usisavao profit poput jednorukog džeka,
spadnem na to da spravljam tropska pića kako bih se
prehranio.
 EKTOPIK: Mrdaj, Umlaute. Imaš mušteriju koja se
dernja za viršlu u kukuruznoj kifli.

UMLAUT: Odmah, gospodine. Samo sam sekao

papaju tako da zadrži zdrav sadržaj vitamina. (Za sebe,
dok priprema viršlu u kukuruznoj kifli za upornog
osmogodišnjaka.) Kakva ironija da ja, koji sam započeo
karijeru u prodaji namirnica, i završim na sličan način.

(Kamera podrhtava dok se scena rastače i vraćamo

se na Umlautov prvi posao snabdevača hranom na
snimanju filma Gde dabrovi ne smeju da kroče, epske
priče studija snimane na placu blizu Paramaunta.
Kamera klizi do stola s užinom, gde otkrivamo Harija
Episa, producenta, kako razmišlja pred naređanim ićem i
pićem.)

EPIS (Moribandu27, svom poltronu): Šta da radim?

Evo me, dve godine kasnim sa snimanjem od osam
nedelja, a moju glavnu zvezdu, Roja Riflaksa, spengaju
zbog nepristojnog trljanja uz ljude u Gapu. Je l’ onda čudo
što mi je čir velik ko pita? Ej ti, bedni poslužitelju:
crnu kafu i pecivo s cimetom.

MORIBAND: Moraćeš da snimaš oko njega, H. E.

Makar dok ga ne puste uslovno. To će našem budžetu
dodati silne nule, ali znao si da je Riflaks problematičan
još kad si potpisao njegov ugovor.
 UMLAUT: Oprostite, gospodine, što dopuštam sebi
da nešto kažem, ali slučajno sam čuo vašu tužbalicu. Zašto
prosto ne izbacite njegov lik?

EPIS: Šta? Ko je to rekao? Da li me to uši varaju ili

je to onaj bedni dostavljač zemički?

UMLAUT: Razmislite, gospodine. Njegov lik,

premda zanimljiv, nije ključan. Nekoliko puta ošinite
scenaristu i mogao bi da prepravi scenario dovoljno
lukavo da se zauvek rešite Riflaksa, tog čančeta kaše
koga, ako je verovati Varajetiju, previše plaćate.

EPIS: Kladim se da je u pravu. Ovaj golja od larve

mi je upravo razvejao prašinu pred očima. Prava si
mudrica, ništarijo - i to očito ne samo kad su medene kifle
u pitanju.

UMLAUT: Uzgred, ne bi valjalo da uzmete crnu

kafu i pecivo s cimetom ako imate čir. Jedno je čist kofein,
a u drugom imate previše pikantan začin. Hajde da
vam pripremim par meko kuvanih jaja, lakših za varenje.

EPIS: Ima li kraja mudrosti ovog renesansnog

čoveka? Kod nas u upravi ima mesta za klikere poput
tvojih. Od sad ćeš biti zadužen za sve filmove koji se
prave u Buboničkom studiju.

(Slika postepeno bledi, i pretvara se u scenu

premijere u Graumanovom kineskom teatru. Preko
svetlucave gomile koja ispunjava foaje ispisane su reči
„Godinu dana kasnije". Mešavina magnata i superzvezda
razmenjuje neiskrenosti sa agentima, režiserima i
predivnim mladim devojkama koje žele da postanu
glumice. Kamera prelazi put od lustera, a la Hičkok, do
krupnog plana drhtavih ruku Majka Umlauta, dok on
prigušenim glasom razgovara sa svojim netom stečenim
agentom, Džasperom Natmitom.)

NATMIT: Smiri se, sinak. Nikad te još nisam video

tako nervoznog.

UMLAUT: Zar ti ne bi bio nervozan, Natmite? Prvi

film koji sam producirao. Ako Osmotri bledog
endokrinologa ne bude uspešan, gotov sam. Pedeset
miliona zelembaća usisano iz studijske kase i za sva
vremena pohranjeno u vece šolju.

NATMIT: Moraš pratiti instinkt, klinac. Osećaj ti je

rekao da je Amerika spremna za film o topljenju rude.

UMLAUT: Celu sam budućnost založio za to. Ali

šta mogu, Natmite? Kad sam sanjar.

(Baršunasti glas prekida Umlautovo sanjarenje.)

POLA: A ja bih želela priliku da ti pomognem da

ostvariš svoje snove.
 (Umlaut se naglo okreće i ugledamo plavokosu
prikazu od dvadeset i nešto koja je očito sišla s Olimpa
putem vile Hjua Hefnera.)

UMLAUT: Šta? Ko si ti, neočekivana hrpo

protoplazme?

POLA: Pola Pesari28 Sad sam samo starleta, ali

treba mi samo malecka šansa i mogla bih da opsednem
srca zaista velikog dela stanovništva.

UMLAUT: A ja ću se postarati da dobiješ šlagvort

za kojim toliko žudiš.

POLA (milujući mu obraz): Obećavam ti, dobro

poznajem veštinu zahvalnosti.

(Leptir-mašna Umlautovog smokinga počinje da se

vrti kao propeler.)

UMLAUT: Oženiću se tobom i od tebe načiniti

najsjajniju zvezdu na nebu, a tu spada i Veliki Pas, ono
pseće sazvežđe.

POLA: Majk Umlaut će se oženiti? Svi znaju da te,

kao holivudskog budućeg Talberga, svake večeri mogu
spaziti u raznovrsnim restoranima, i to uvek u pratnji
druge cice.
 UMLAUT: Do večeras. Večeras se tlo pomerilo.

NATMIT (dotrčavajući): Stigle su kritike. Film je

hit. Više nikad nećeš morati da uzvratiš nijedan telefonski
poziv!

(Rez na eksterijer Buboničkog studija. Rez na

enterijer otkriva novog gazdu, Majka Umlauta. Sedi u
kancelariji, čiji su zidovi ispunjeni Vorholima i Stelama,
sa pokojim Fra Anđelikom da se prikaže kako ima širok
ukus. Oko njega su brojni lakeji i podanici. Tu je Natmit,
sada potpredsednik, plus Arvid Majt29 i Tobajas
Gelding30, dva sveprisutna zaključivača studijskih
poslova. Kamera na točkovima pomera se i vidi se scena
s dvoje ljudi u kojoj Umlaut urla naređenja svojoj
usplahirenoj sekretarici, gospođici Onus.)

UMLAUT: Pozovi mi Volframa Fikusa i kaži mu

da mu šaljem kopiju Tih ludih kokoši. Reci mu da pročita
ulogu apotekara Janta. I pripremi moj privatni avion, u
Sijetlu ima pretpremijera Nevoljnog pogrebnika. Nek
avion klizi Rodeo Drajvom i pokupi me ispred Spaga
posle ručka.

GELDING: M. U, stigle su zarade za prošli vikend.

Morska prasad i cigani oborili su sve rekorde u Mjuzik
holu.

MAJT: Kao i Toreador s teškoćama u učenju. Sve

što dotakneš pretvara se u platinu.
 UMLAUT: Nego, momci, jeste čitali Gilgameša?

(Oni oduševljeno razmišljaju.)

NATMIT: Vavilonsku Bibliju? Naravno, nekoliko

puta. Što pitaš?

UMLAUT: Reći ću vam samo jednu reč. Mjuzikl.

NATMIT (sa divljenjem): Samo bi ti. Samo bi ti...

(Pola Pesari, sada gospođa Umlaut, ulazi u uskoj

Versačeovoj haljini koja ide uz njene raskošne obline kao
tortilja uz kotlet.)

POLA: Stigli su prikazi Obrnute peristaltike. Mene

nazivaju Gretom Garbo naše generacije a tebe
zamišljenim Svengalijem koji povlači konce.

(Umlaut iz džepa vadi dijademu i stavlja joj je na

glavu. Poljube se.)

GELDING: Nije li ljubav sjajna stvar? Pogledajte

ovaj zlatni par. Dok poplave i glad prekrivaju toliki deo
ove plave planete, ovo dvoje prosto klize napred, a
pokreću ih samo privrženost i visoke zarade.
 (Scena bledi na snimanje filma na lokaciji u
Kunabarabranu. Režiser, Lipo Šajgic, urla na Umlauta.)

ŠAJGIC: Ti neotesani filistaru! Trebalo je da ovo

bude moj film! Trebalo je da imam potpunu umetničku
kontrolu!

UMLAUT: Šta ti znači nekoliko izmenjenih

rečenica?

ŠAJGIC: Izmenjenih rečenica? Slepi koncertni

violinista je sad Mornarička foka?

UMLAUT: Tako je fora veća. Slušaj, Šajgice, znaš

da ja nisam jedan od onih pasivnih budžovana što se
zanimaju samo aritmetikom. Ja sam ti kreativan, praktičan
tip. Uzgred, zaboravi na Mocarta, odlučio sam da će
saundtrek biti rok. Unajmio sam grupu Epikak da napiše
muziku.

ŠAJGIC (napadajući Umlauta rekvizitskom

motikom): Raskomadaću te, bangava mirođijo!

(Utrčavaju telohranitelji i odvlače Šajgica.)

NATMIT: Ne brini, M. U. Dok si reko keks,

zamenićemo ga nekim poslušnijim tkačem snova. U gradu
ih ima kol’ko hoćeš. Nego, šta si obesio nos? Nemoj mi
reći da te je taj surogat umetničkog režisera zabrinuo.
 UMLAUT: Ma nije to. U pitanju je Pola, moja žena.

NATMIT: O, ne. Šta bi, M. U?

UMLAUT: U vezi je sa svojim glumačkim

partnerom, Agamemnonom Vurstom. A kako joj i
zameriti? Ja, radoholičar kakvim me je Bog dao, namerno
sam zažmurio na to što je otišla u Pariz da snima film s
najpopularnijim glumcem u Americi. Film je završen pre
dve godine, a oni su još uvek tamo. Ne treba biti genije da
pohvataš konce.

NATMIT: S tom dilejom? Možeš mu uništiti

karijeru jednim jedinim telefonskim pozivom.

UMLAUT: Ne, radije ću biti pošten. Rekao sam im

’Nek vam je sa srećom’. Čudno je to, nekad smo se
zavetovali na večnu ljubav, a sad neće da mi kaže gde je
sakrila ključeve od kola.

(Rez na helikopter koji se spušta, i Arvida Majta

koji, sav uzbuđen, pritrčava Umlautu.)

MAJT: Kakve cifre! Kakve prekrasne brojke!

Rimejk Ljubavnih muka je brutalan hit. M. U, ti bi se
namlatio para i da telefonski imenik Los Anđelesa
pretočiš u film.
 NATMIT: Oči ti ludački sijaju, M. U. Nikad ranije
to nisam primetio. A i taj nakrivljeni osmeh Džekila i
Hajda. Daj bože samo da se ne zaletiš previše.

(Tužna muzika. Scena bledi, a sledeća se odvija šest

meseci kasnije. Umlautovo imanje na Holmbi Hilsu. I tu,
kao i u njegovoj kancelariji, zidovi su ispunjeni
Raušenbergovim i Džonsovim slikama, a tu i tamo je
ubačen i pokoji Vermer, čisto da malo razbije
modernost. Natmit teši Umlauta dok šestorica nosača
nameštaja, bezizražajnog lica, skidaju slike i oduzimaju
mu sve što ima. )

NATMIT: Jesam ti lepo rekao da paziš? Zar se

nisam upljuvao govoreći ti o prekomernoj ambiciji,
navodeći Ikara kao primer?

UMLAUT: Jesi, ali...

NATMIT: Ali šta? Arvid Majt nije ozbiljno mislio

kad ti je rekao da od telefonskog imenika možeš da
napraviš hit. Samo bi idiot ili megaloman prihvatio taj
izazov. Pogotovo Žute strane.

UMLAUT: Šta sam učinio?

NATMIT: Šta si učinio? Podigao si rekordni budžet

od dvesta miliona šuški i napravio si totalni očaj od filma
koji niko živi neće da gleda. Ne možeš da kriviš
upravni odbor Udruženog sušija što te je zbacio. Taj
japanski konglomerat moraće da proda mnogo ribe da
dođe na pozitivnu nulu.

(Dok nosači odvlače i poslednji komad

Umlautovogna nameštaja, njega grabe lokalni organi
zakona i bacaju u sporednu uličicu dok jedna beduinska
porodica baca sidro na imanje. Scena bledi, i ponovo smo
u sadašnjosti. Umlaut hita da donese đus koji su poručila
šestorica nestrpljivih građevinskih radnika. Jedan
automobil se zaustavlja kraj ivičnjaka i iz njega izlazi
Umlautov advokat, Nestor Vikfiš, mašući nekim
dokumentom.)

VIKI IŠ: Umlaute! Umlaute, tvoj odani Solon ti

donosi vesti.

UMLAUT: Ako je reč o tvom honoraru, totalno sam

švorc.

VIKFIŠ: Prestani da bulazniš. Sve je super. Parnica

sa Udruženim sušijem trajala je godinama, ali pobedili
smo.

UMLAUT: Misliš, studio više ne pokušava da

ospori klauzulu o mojoj otpremnini?

VIKFIŠ: Baš tako. Pogodba kaže da ako raskinu

ugovor s tobom, moraju da ispljunu do šest stotina miliona
mekušaca. E pa, prijatelju, dobio si sve!
 UMLAUT: (Trgajući kecelju) Bogat sam! Šeststo
miliona! Mogu da kupim ceo Papaja King i otpustim
gospodina Ektopika. Mogu ponovo da kupim svoju kuću,
svoj avion, svoje Vermere!

VIKFIŠ: Hej, čekaj malo - pobedili smo

konglomerat koji proizvodi suši. Rekao sam šeststo
miliona mekušaca - pričam ti o školjkama.

(Vikfiš rukom pokazuje na hladnjaču iz koje počinju

da istovaruju Umlautovu isplatu. Dok Umlaut kreće
na Vikfiša nožem za otvaranje školjki, kamera se povlači i
podiže na kranu da nam sve prikaže odozgo, time odajući
poštu sceni ranjenog Juga u Prohujalo s vihorom, a potom
sve postepeno prelazi u crnilo.)
 ODBIJEN

Kad je Boris Ivanovič otvorio pismo i pročitao šta u

njemu piše, on i njegova žena Ana prebledeše. Bilo je to
pismo od najboljeg obdaništa na Menhetnu i u njemu je
pisalo da je njihov trogodišnji sin Miša odbijen.
„Nemoguće“, reče Boris Ivanovič, skrhan.
,,Ne, ne - sigurno je neka greška“, složi se njegova
žena. ,,Na kraju krajeva, on je bistar dečak, prijatan i
druželjubiv, verbalne sposobnosti su mu razvijene, a i idu
mu od ruke voštane bojice i sklapanje gospodina
Krompirka.“
Boris Ivanovič se isključi i izgubi u vlastitim
maštarijama. Kako će pred oči kolegama u firmi kad mali
Miša nije uspeo da se upiše u ugledno obdanište? Mogao
je da čuje Siminovljev glas kako mu se ruga: ,,Ne razumeš
ti kako to ide. Važne su veze. Novac mora da pređe iz ruke
u ruku. Takav si duduk, Borise Ivanoviču."
,,Ne, ne - nije to“, Boris Ivanovič ču sebe kako se
buni. „Sve sam podmitio, od vaspitača do perača prozora,
a mali opet nije uspeo da prođe.“
,,Je l’ dobro prošao na razgovoru?“, pitao bi
Siminov.
,,Jeste“, odgovorio bi Boris Ivanovič, „premda je
imao malih teškoća sa slaganjem kocaka....“
„Nesiguran s kockama“, poče Siminov da jadikuje
prezrivo, kako samo on ume. ,,To je znak budućih
ozbiljnih emocionalnih teškoća. Kome još treba buzdovan
koji nije u stanju da sazida zamak?“
 ’Ali zašto bih uopšte i pričao o tome sa
Siminovom?’, pomisli Boris Ivanovič. Možda on neće
ništa ni saznati.
Narednog ponedeljka, međutim, kad je Boris
Ivanovič ušao u kancelariju, bilo je jasno da svi već znaju.
Na stolu mu je ležao mrtav zec. Siminov uđe, žalosnog
izraza lica. „Jasno ti je“, reče Siminov, ,,da momka nikad
neće primiti na neki pristojan fakultet. Svakako ne na Ajvi
Lig31.“
„Samo zbog ovoga, Dmitriju Siminove? Obdanište
će imati uticaja na njegovo više obrazovanje?“
,,Ne bih nikog da imenujem“, reče Siminov, „ali pre
mnogo godina, jedan ugledni investicioni bankar nije
uspeo da sina upiše u dovoljno prestižno zabavište. Po
svemu sudeći, izbio je neki skandal oko dečakove
sposobnosti da slika prstima. Elem, momčić je, pošto ga
je odbila škola koju su odabrali njegovi roditelji, bio
primoran da-da...“
„Šta? Reci mi, Dmitriju Siminove.“
„Dovoljno je reći da je, kad je napunio pet godina,
bio primoran da pohađa državnu školu.“
„Onda nema Boga“, reče Boris Ivanovič.
„Kad je imao osamnaest godina, svi njegovi
nekadašnji drugovi upisali su se na Jejl ili Stanford“,
nastavi Siminov, ,,ali tog sirotana, pošto nikad nije stekao
odgovarajuće akreditive u obdaništu - pa, recimo -
propisnog ugleda, primili su jedino na berberski koledž.“
„Primoran da podrezuje brkove“, zavapi Boris
Ivanovič, zamišljajući sirotog Mišu u beloj uniformi, kako
brije bogataše.
 „Pošto nije bio dovoljno dobro potkovan u
oblastima poput ukrašavanja pitica iii igre u pesku, dečak
je bio potpuno nespreman za surovosti života“, nastavi
Siminov. ,,Na kraju je obavljao samo neke proste poslove,
da bi najzad počeo da potkrada gazdu kako bi finansirao
zavisnost od alkohola. Najzad, potkradanje je dovelo do
pravih krađa, a završilo se time što je ubio svoju
stanodavku i raskomadao je. Pred vešanje, momak je za
sve okrivio to što nije uspeo da se upiše u odgovarajuće
obdanište.“

***

Te noći Boris Ivanovič nije mogao da zaspi.

Zamišljao je nedostižno obdanište sa Gornje istočne
strane, sa veselim, svetlim učionicama. Zamišljao je
trogodišnjake u „Bonpointovoj“ dečijoj kolekciji kako
seckaju i lepe, a potom uživaju u prijatnoj užini - čaši soka
i možda ribicama ili čokoladnom graham pecivu. Ako
Miši to bude uskraćeno, onda ni život ni čitavo postojanje
nemaju smisla. Zamislio je svog sina, sada odraslog
čoveka, kako stoji pred generalnim direktorom prestižne
firme koji proverava koliko Miša zna o životinjama i
oblicima, nečemu što bi se očekivalo da veoma dobro
poznaje.
,,Pa... ovaj“, reče Miša, drhteći, ,,to je trougao - ne,
ne, osmougao. A to je zeka - ne, izvinjavam se, kengur.”
,,A reči pesme Poznaješ li čokoladnog čiku?“,
zahtevao je odgovor generalni. „Svi potpredsednici ovde
u Smit Barniju umeju to da pevaju.”
 „Iskreno, gospodine, nikad nisam naučio tu pesmu
kako treba“, priznao je mladić, dok je njegova prijava za
posao lepršala ka korpi za otpatke.

***

U danima koji uslediše posle odbijanja, Ana

Ivanovič postade bezvoljna. Posvađala se s dadiljom i
optužila ju je da Mišine zube pere trljajući levo-desno, a
ne gore-dole. Više nije redovno jela i ridala je svome
psihijatru. „Sigurno sam se ogrešila o Božju volju kad je
do ovoga došlo“, jecala je. „Sigurno sam grešila preko
svake mere — previše Pradinih cipela.“ Umislila je da je
gradski autobus pokušao da je pregazi, a kad joj je Armani
zatvorio račun naizgled bez razloga, povukla se u spavaću
sobu i našla ljubavnika. To je bilo teško sakriti od Borisa
Ivanoviča, pošto je i on spavao u toj sobi i stalno ju je
pitao ko je taj čovek pored njih.
Kad je sve izgledalo crno da crnje ne može biti,
Borisa Ivanoviča je nazvao njegov prijatelj advokat,
Šamski, i rekao da postoji tračak nade. Predložio je da se
nađu u Le Sirku na ručku. Boris Ivanovič je došao
prerušen pošto mu je restoran zabranio pristup nakon što
je Mišu odbilo obdanište.
„Ima jedan čovek, izvesni Fjodorovič“, reče
Šamski, grabeći kašikom svoju porciju krem brulea, „koji
može da sredi drugi razgovor za tvog potomka, a ti
zauzvrat treba da ga tajno obaveštavaš o svim poverljivim
informacijama o izvesnim kompanijama koje mogu
izazvati nagli skok ili pad njihovih akcija.“
 „Ali to je zloupotreba povlašćenih informacija“,
reče Boris Ivanovič.
„Samo ako se slepo držiš federalnog zakona“,
istakao je Šamski. „Gospode, radi se o prijemu u
ekskluzivno obdanište. Naravno, pomoći će i donacija.
Ništa upadljivo. Znam da traže nekog da se isprsi za
nadogradnju zgrade.“
U tom trenutku jedan od konobara prepozna Borisa
Ivanoviča ispod lažnog nosa i perike. Osoblje se gnevno
obruši na njega i izvuče ga kroz vrata. „Tako dakle!“, reče
glavni konobar. „Mislio si da ćeš nas prevariti. Napolje!
A da, što se tiče budućnosti tvog sina, uvek nam trebaju
čistači stolova. Au revoir, tupanderu.“
Te večeri, kod kuće, Boris Ivanovič reče svojoj ženi
da će morati da prodaju kuću u Amagansetu kako bi
skupili novac za mito.
„Šta? Našu voljenu kuću na selu?“, zaplaka Ana.
„Moje sestre i ja odrasle smo u toj kući. Imali smo pravo
na korišćenje zemljišta koje je išlo kroz susedno imanje
do mora. I to tačno preko susedovog kuhinjskog stola.
Sećam se da sam sa porodicom prolazila kroz činije s
pahuljicamu da bih mogla da plivam i igram se u okeanu.“
Sudbina je htela da ujutru, na dan Mišinog drugog
razgovora, njegova gupika32 iznenada premine. Nije bilo
nikvog znaka upozorenja - nije bila bolesna. Zapravo,
gupika je baš nedavano bila na sistematskom pregledu i
rečeno je da puca od zdravlja. Prirodno, dečak je bio
neutešan. Na razgvoru nije hteo ni da pipne lego kocke ili
svetleće bockalice. Kad ga je vaspitačica pitala koliko ima
godina, ljutito je odbrusio: ,,A ko pita, debeloguza?“ Opet
su ga zaobišli.
 Boris Ivanovič i Ana, sada krajnje siromašni, otišli
su da žive u prihvatilištu za beskućnike. Tamo su
upoznali mnoge druge porodice čiju su decu odbile elitne
škole. Ponekad bi podelili hranu s tim ljudima i
razmenjivali nostalgične priče o privatnim avionima i
zimama u Mar-A-Lagu33. Boris Ivanovič pronašao je duše
još gore pogođene nesrećom od njega, običan narod koji
su odbili odbori mesnih zajednica zato što finansijski nisu
zadovoljili uslove. Sve te ljude krasila je ogromna
religijska lepota iza napaćenih lica.
„Sad u nešto verujem“, rekao je svojoj ženi jednog
dana. „Verujem da život ima smisla i da će svi ljudi,
bogati i siromašni, naposletku boraviti u Gradu Božjem,
pošto život na Menhetnu zasigurno postaje nemoguć.“
 PEVAJTE, SAHER TORTE

Još otkad je iščeznuo Hjubert, čiji je Muzej buva

opčinjavao bezazlene na Četrdeset drugoj ulici,
brodvejsko područje nije videlo mufljuza koji se može
meriti s Fabijanom Vunčom. Proćelav, sa cigarom u
ustima i flegmatičan poput Kineskog zida, Vunč je
producent starog kova, a fizički ne podseća toliko na
Dejvida Belaska34, koliko na „Malog Zavijutka“ Rilsa.35
S obzirom na doslednost i obim njegovog oduševljavanja
debaklima, prava je zagonetka, u rangu sa teorijom struna,
kako uspeva da skupi novac za svaki novi pozorišni
holokaust.
Stoga sam, kad mi se pre neki dan, dok sam
proučavao disk Rasti Voren u muzičkoj prodavnici
Koloni, jedna mesnata ruka obavila oko lopatica a teška
mešavina Pinoovog afteršejva sa aromom jorgovana i
ustajalog mirisa jeftinih cigara počela da mi podriva
hipotalamus, mogao da osetim kako mi se novčanik u
džepu instinktivno grči poput školjke u opasnosti.
„Gle, gle“, reče poznati hrapavi glas, ,,baš mi ti
trebaš.“
Spadam u one dokazano neuračunljive osobe koje
su tokom godina ulagale novac u nekoliko Vunčovih
sigurnih uspeha, od kojih je poslednji bila Afera s
bunikom, uvoz sa Vest Enda, priča o izumu i proizvodnji
podesive ručke za tuš.
,,Fabijane!“, proskičao sam, izveštačeno prijatnim
tonom. „Nismo razgovarali još od tvoje prilično žustre
prepirke s kritičarima premijere. Često sam se pitao da
nije možda to što si ih isprskao suzavcem zapravo
pogoršalo stvari.“
,,Ne mogu ovde da pričam“, reče ispotiha taj
primatu podoban impresario, ,,da neki gnjavator ne bi
načuo nešto o ideji koja će garantovano preobraziti naše
imovinsko stanje u brojku koju će samo astronomi uspeti
da shvate. Ima jedan bistro tu na Gornjoj zapadnoj strani.
Časti me ručkom, i možda ću te blagosloviti partnerstvom
u razbibrizi čije će gostujuće predstave biti dovoljne da ti
deca plivaju u rubinima veličine plodova hlebnog drveta.“
Da sam sipa, taj uvod bi bio više nego dovoljan
povod da izbacim mlaz crnog mastila, a opet, pre nego što
sam uspeo da vrisnem i dozovem policiju, bio sam, kao u
video-igrici, najpre usisan, a potom izbačen na drugi kraj
grada u jedan skromni francuski restorančić gde za
tričavih dvesta pedeset dolara po osobi čovek može da se
najede kao Ivan Denisovič.
„Proučio sam sve velike mjuzikle“, rekao mi je
Vunč dok je naručivao Muton iz ’51. i meni. ,,I šta im je
svima zajedničko? Da vidimo je 1’ znaš.“
„Sjajna muzika i reči pesama“, nesigurno ću ja.
,,Pa naravno, tupsone. To je bar lako. Našao sam
neotkrivenog genija koji izbacuje hitove kao što Japanci
štancuju tojote. Momak trenutno šeta pse da zaradi za
život, ali upućen sam u njegov opus i on predstavlja sve
ono što bi Irving Berlin36 želeo da bude da mu je život išao
drugim tokom. Ne, ključ leži u sjajnoj priči. E, tu ja
stupam na scenu.“
„Nisam znao da si osoba od pera“, rekoh dok je
Vunč usisavao čitav niz puževa iz kućica.
 „Elem, naša predstava“, nastavio je. ,,Zéza na
prelazu vekova - i notez bien nestašnu igru rečima u
naslovu, na račun toga što se u potpunosti odigrava u
Beču.“
„Sadašnjem Beču?“ upitah.
,,Ma ne, tupavko - u nešto drevnijoj epohi, sa svim
cicama u kočijama i haljinama a la Moja draga gospo ili
Žiži. A da i ne govorim o mnoštvu ekscentričnih boema
koji pevaju ’Šašave melodije’ širom Ringštrasea. Znači
Klimt, znači Šile, znači Štefan Cvajg, plus solidno seosko
mazalo koje se odaziva na ime Oskar Kokoška.“
„Sve same prvoklasne ličnosti“, složih se ja, a
Vunčovi obrazi postadoše grimizni u znak poštovanja
oblasti Bordo u Francuskoj.
,,A za kojom ribizlom su sva ta firmirana imena
poludela?“, nastavio je. „Predmet Ijubavi? Lokalna seks-
bomba po imenu Alma Maler. Sigurno si čuo za nju. Sa
svima se fircala - s Malerom, Gropijusom, Verfelom. Bilo
koga da spomeneš, smakao joj je tange.“
,,Pa, ne znam baš...“
,,E pa, ja znam. Mislim, naravno, dopustiću sebi
male slobode u priči. Inače ćemo, momak, na svet doneti
uspavanku. Osavremeniću i jezik. Kao na primer kad
Bruno Valter naleti na Vilhelma Furtvenglera i kaže: ’Hej,
Furtvengleru, je l’ ideš kod Rilkea na roštilj u subotu
uveče?’ A Furtvengler kaže: ’Roštilj?’, i jasno je da nije
pozvan, a Valter kaže: 'Ups, izvini - kontam da je trebalo
da držim jezičinu za zubima.’ Vidiš, govor ima današnji
urbani ritam.“
Dok je Vunč preteći kretao ka toploj guščijoj
džigerici, mogao sam da osetim kako mi polako trne
nekoliko ključnih pršljenova, te olabavih kravatu trudeći
se da dođem do duha.
,,Dakle“, nastavio je, „prvo ide uvertira, koju sam
zamislio kao laganu i zaraznu, ali u dvanaestotonskoj
skali - kao izraz poštovanja Šenbergu.“
„Ali, svakako, uz sve one divne Štrausove
valcere...“, prekinuh ga.
„Nemoj da si pajvan“, reče Vunč, odmahnuvši s
nipodaštavanjem. ,,To čuvamo za završnicu, kad publika
bude dahtala od olakšanja posle dva sata atonalnosti.“
,,Da, ali...“
„Onda se zavesa podiže i scena je u stilu bauhausa.“
,,Bauhausa?“
„Ono - forma sledi funkciju. Zapravo, prvu numeru
izvode Valter Gropijus, Mis van der Roe i Adolf Los,
koji pevaju ’Forma sledi funkciju’, baš kao što Momci i
lutkice počinju ’Folirantskom fugom’. Pesma se završava,
i na scenu stupa sama Alma Maler, u haljinici koju bi
Dženifer Lopez odbacila kao prekratku. Sa Almom je i
njen muž kompozitor, Gustav. ’ldemo, natmureni’, kaže
ona. ’Mrdaj’.
,,’Samo još jednu štrudlu’, odgovara krhki
melodičar. ’Moram da povećam nivo šećera u krvi kako
ne bih zapao u svoju svakidašnju obuzetost smrtnošću’.“
,,U međuvremenu, dok se to događa“, objasni Vunč,
„Gropijus šmeka Almu, što nju uzbuđuje, te peva ’Želela
bih da me izdrpa Gropijus’. Prva scena se završava
zamračenjem, a kad se pozornica obasja za drugu scenu,
ona živi s Gropijusom i vara ga s Oskarom Kokoškom.“
 „Šta se dogodilo s njenim mužem, Gustavom?“
upitao sam.
„Šta misliš? Podrobno proučava Dunav, gaji strašnu
patnju za Almom i spreman je da skoči s mosta, kad na
biciklu naiđe ko drugi nego Alban Berg.“
,,Ne!“
,,’Šta ima, Maleru? Nije valjda da ćeš da postupiš
kao kukavica?’, pita on. Maler mu ispripoveda sve o svom
bračnom ludilu, a Berg mu kaže da zna tačno šta će mu
pomoći. Berg kaže da ima neki bradati lik koji živi u ulici
Bergase 19 i da će mu, za nekoliko pfeniga po satu koji je
guru iz nekog razloga smanjio na pedeset minuta, ne pitaj
me zašto - prikucati daske u glavi.“
„Bergase 19? Stani malo, Maler nikada nije bio
Frojdov pacijent“, pobunih se ja.
,,Ma okej je. U mom tekstu je neizlečivi mucavac,
što zaintrigira Frojda. Trauma iz detinjstva. Maler je
jednom video kako se lokalni gradonačelnik udavio u
šlagu. Sad to ponovo proživljava. Na središte scene
spušten je kauč, a Frojd peva divnu komičnu numeru
’Samo reci prvo što ti padne na pamet’. Naravno, pošto je
reč o Frojdu, sve je dvosmisleno i sprdamo se s bečkim
običajima, pokazujući da se čak i veliki simfoničar poput
Malera podsvesno prima na korsete, pivo i regtajm,
premda za hleb zarađuje eksploatišući uzvišeno. Frojd
otklanja Malerovu autorsku blokadu, tako da ovaj opet
može da piše, a posledica svega je da Maler trijumfuje nad
svojim dugogodišnjim strahom od smrti.“
„Kako to Maler trijumfuje nad strahom od smrti?“,
upitao sam.
 „Tako što umre. Shvatio sam - to je zaista jedini
način.“
„Fabijane, ima tu nekih propusta. Nisi dao Maleru
autorsku blokadu. Rekao si da je utučen zato što je izgubio
Almu.“
„Upravo tako“, reče Vunč. „Zato on tuži Frojda
zbog nesavesnog lečenja.“
„Ali kako može da ga tuži kad je mrtav?“
„Nisam rekao da priču ne treba malo srediti, ali zato
postoje Boston i Fili. Okej, znači sad Alma živi s
Kokoškom, ali spava s Gropijusom. Kontaš ironiju? Ona
peva ’Ugodno je s Kokoškom’, ali molski akord u pesmi
publici govori da je zapravo drugačije. Plus, napisao sam
brutalnu scenu u kojoj Gropijus u jednom kafeu optužuje
Kokošku da mu je išarao nedavno završenu poslovnu
zgradu. ’Tako dakle, Kokoška’, kaže on, ’ti si taj koji je
neprozirnim gnojem načvakao moje najnovije
arhitektonsko dostignuće, nove Đubrišne kule.’ A na to će
Kokoška: ’Ako te svoje dosadne kutije nazivaš
arhitekturom, onda si u pravu, bio sam to ja.’ Razjaren,
Gropijus zavrljači svoju porciju kuvane govedine na
Kokošku, zaslepljujući ga za trenutak, i zahteva
zadovoljenje.“
,,Ma čekaj malo“, rekoh ja. ,,Ta dvojica divova
nikad se nisu borila u dvoboju.“
„Ne bore se ni u našem malom zlatnom rudniku,
zato što u poslednjoj sekundi pristiže Verfel, prerušen u
odžačara, i Alma odlazi s njim, ostavljajući dvojicu
ucveljenih ljubavnika koji pevaju možda i najganutljiviju
prefinjenu numeru u istoriji Brodveja, ’Lepa moja
šniclice, gora si od kobasice’. Kraj prvog čina.
 ,,Ne shvatam. Zašto bi se Verfel prerušavao u
odžačara? A i dalje mi nije jasno kako će se, ako je Maler
mrtav, on i Alma pomiriti kao što su učinili u stvarnom
životu.“
Bio sam pun pronicljivih pitanja, misleći da je
mnogo bolje da ih postavim pre nego što nešto manje
tolerantna publika koja je platila karte odabere da, umesto
da postavlja pitanja, među sobom razdeli opremu za
čerečenje.
„Verfel je morao da sakrije svoj identitet“, objasni
Vunč, „zato što je Kafka u gradu i hoće da mu se vrati
jedini primerak novog remek-dela od pripovetke koje je
pozajmio Verfelu, a koje je Verfel, u nedostatku konfeta
za paradu, bio primoran da isecka. Što se tiče otopljenja u
Alminim i Gustavovim odnosima, u drugom činu ona vara
Verfela sa Klimtom, a potom izdaje Klimta tako što gola
pozira Šileu.“
,,Ali...“
„Nemoj da mi govoriš da se to nikad nije dogodilo.
Sve one ženske u podvezicama koje je Šile nacrtao - zašto
jedna od njih ne bi bila i Alma Maler? Ali to nije važno,
zato što je, dok si rek’o ’Franja Josif’, ona već zbrisala i
Šileu i Klimtu i dok se približavamo polovini drugog čina,
živi s njegovom visosti gospodinom Ludvigom
Vitgenštajnom lično. Njih dvoje u duetu pevaju ’Moramo
ćutati o onome što ne možemo da izreknemo’. Ali veza im
ne uspeva, zato što, kad Alma Vitgenštajnu kaže ’Volim
te’, on tu rečenicu raščlani i ospori definicije svih reči.
Hor plesom iskazuje rođenje lingvističke filozofije a
Alma, povređena, ali netaknutog libida, gromkim glasom
zapeva ’Pomazi me, Poperu’. Ulazi Karl Poper.“
 ,,Stoj!“, rekoh, zamišljajući kako publika grupno
beži niz redove poput irvasa u migraciji. „Nisi mi objasnio
kad si ti to postao pisac. Otkad te znam, bio si zadovoljan
time što si producent.“
„Od nesreće", odgovori Vunč, kašikom pedantno
skupljajući poslednje molekule princes-krofne. „Moja
draga i ja kačili smo sliku, kad je ona pokušala da zakuca
ekser u zid i nenamerno me opaučila čekićem. Mora da
sam dobrih deset minuta šetao među oblacima. Kad sam
se probudio, otkrio sam da mogu da pišem podjednako
dobro kao Čehov ili Pinter. Celu ovu koještariju koju sam
ti upravo prikazao izmislio sam dok sam se brijao. Hej, je
l’ to sad ušao Stivi Sondhajm? Broj do pedeset, dotle ću
se vratiti. Hoću da mu nabacim jednu ideju pre nego što
mi opet nestane. Jadničak sigurno stari. Poslednji put kad
mi je dao svoj telefonski broj, jedna cifra nije bila dobra.
Plati račun, pa ću detaljno ispričati završnicu dok budemo
pili kurvoazje“
To rekavši, preskočio je preko stolova do čoveka
koji je ličio na autora Male noćne muzike. Poslednji prizor
koji sam video dok sam se ubadao u prst i potpisivao ček
nultom negativnom bio je Vunč koji se nepozvan spušta u
separe, dok smeteni čovek koji je u njemu sedeo ispušta
kakofoniju grdnji. Što se tiče toga da materijalno podržim
Zézu na prelazu vekova, postoji jedno staro pozorišno
sujeverje po kome je predstava u kojoj Franc Kafka pospe
pesak po pozornici a zatim počne da stepuje jednostavno
previše rizična.
 KAD JE DAN LOŠ, POGLED SEŽE U NEDOGLED

Članovi jednog prilično otmenog kluba za vežbanje

pojurili su ovog leta u zaklon kad se potmuli zvuk, koji
obično prethodi razdvajanju Zemljinih ploča, prolomio
tokom njihovog jutarnjeg treninga. Strah od zemljotresa
ubrzo je, međutim, uminuo, pošto je otkriveno da je jedino
što se razdvojilo bilo moje rame, koje sam upropastio
pokušavajući da ushitim mačku bademastih očiju koja je
radila sklekove na strunjači do moje. U želji da privučem
njenu pažnju, pokušao sam da podignem tegove mase dva
stenveja, kad mi kičma najednom poprimi oblik
Mebijusove trake, a lavovski deo moje hrskavice glasno
se odvoji. Dok sam ispuštao zvuk jednak onome koji se
čoveku otme kad ga bace s vrha Krajslerove zgrade, izneli
su me u čučećem položaju i odneli kući, gde sam morao
da preležim ceo jul. Koristeći taj nametnuti odmor u
krevetu, utehu potražih u sjajnim knjigama, obaveznoj
lektiri koju sam nameravao da krenem da čitam poslednjih
četrdesetak godina. Sasvim nasumično izbegnuvši
Tukidida, Karamazovljeve momke, Platonove dijaloge i
Prustove kolačiće, uzeo sam broširano izdanje Danteove
Božanstvene komedije, u nadi da ću uživati u
živim opisima grešnica vranih uvojaka koje izgledaju kao
da su sišle pravo sa stranica kataloga Viktorijas sikreta,
dok se njišu, polugole, u sumporu i okovima. Nažalost,
autor, pristalica velikih pitanja, ubrzo me je izgurao iz te
prozračne erotske maštarije, i zatekoh se kako tumaram
donjim predelima gde je najerotičnija osoba koju sam
mogao dobiti za vodiča po lokalnom koloritu bila
Vergilije. Pošto sam i sam pomalo pesnik, divio sam se
tome kako je Dante briljantno organizovao taj podzemni
svet gde oni koji su za života bili nestašni dobijaju šta su
zaslužili, tako što je sakupio razne kukavice i nitkove i
svakom udelio odgovarajući stepen večne agonije. Tek
kad sam pročitao knjigu, primetih da je izostavio
da posebno spomene građevinare te, dok mi je psiha još
vibrirala poput činela od toga što sam pre nekoliko godina
renovirao kuću, nisam mogao a da ne osetim nostalgiju.
Sve je počelo kad smo kupili kuću od crvenog
peščara na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. Gospođica
Vilpong iz agencije za nekretnine ,,Mengele“ obećala
nam je da će nam to biti najbolja kupovina u životu, čija
skromna cena nije viša od cene stelt bombardera.
Stambeni objekat bio je opevan kao ,,useljiv“, što možda
i jeste bio, ali za porodicu Džuks37 ili cigane čergare.
,,To je izazov“, rekla je moja žena, oborivši ženski
rekord u eufemizmima. „Renoviranje će biti tako
zabavno.“ Preskačući neke razlabavljene daske u podu,
pokušao sam da održim optimizam i kuću po ljupkosti
uporedio sa opatijom Karfaks.38
„Zamisli da srušimo ovaj zid i napravimo veliku
kalifornijsku kuhinju“, trućao je ženski stvor. „Ima
prostora za radnu sobu, a i deca mogu da imaju svako
svoju sobu. Uz malo vodoinstalaterskih radova moći
ćemo da imamo odvojena kupatila, a kladim se čak i da
ćeš ti moći da imaš onu igraonicu koju si oduvek želeo -
da filozofske trenutke ublažiš kojom partijom flipera."
Dok su megalomanske arhitektonske fantazije moje
voljene nekontrolisano jurcale, novčanik u džepu košulje
poče da mi treperi kao upecana riba-list. Vizije u kojima
se rasipa sve što sam brižljivo prištedeo tokom godina
dirinčenja dok sam pisao posmrtne govore za Pogrebno
preduzeće braće Šnirson navele su me da izrazim svoje
neslaganje glasom koji je zašao u gornje registre pikola.
„Misliš da nam ova kuća treba?" rekoh, moleći se da
nagon za posedovanjem oslabi poput napada blažeg
oblika epilepsije.
„Najviše mi se dopada to što nema lift“, gugutala je
Bolja Polovina. „Možeš li da zamisliš šta će penjanje na
peti sprat i silaženje s njega učiniti za tvoje srculence?“
Osim da pribegnem proneveri, sredstva da taj novi
poduhvat platim bila su iznad mojih mogućnosti, i samo
je čovek sposoban da izmisli krajnje komplikovana
objašnjenja mogao da obezbedi hipoteku kod skeptičnih
bankara koji su me najpre s nipodaštavanjem odbili, a
zatim su omekšali kad su pronašli rupu u zakonima o
zelenašenju. Usledio je odabir odgovarajućeg
građevinskog preduzimača i, kako su pristizale ponude,
nisam mogao a da ne primetim da većina navedenih cena
nekako više odgovara renoviranju Tadž Mahala. Na kraju
sam se odlučio za sumnjivo pristupačnu procenu koja je
potekla iz kancelarije izvesnog Maksa Arbogasta, alijas
Šik Argobasta, alijas Naočarka Arbogasta - bledunjavog
malog vižljavka sa zacakljenim očima kradljivca
zlatnog rudnika u kakvom vesternu.
Kad smo se upoznali u njegovoj firmi, neki
unutarnji glas rekao mi je da stojim oči u oči s nekim ko
bi zaista pre razneo rudnik srebra dok azijski radnici
nedužno dirinče u njemu nego što bi im isplatio nadnice.
Moja žena, podmazana Arbogastovom poltronskom
hemijom, bila je epitom oduševljenosti, i naslonila se na
mene dok se prepuštala njegovom kolridževskom stavu o
tome kakvi bi sve preobražaji mogli uslediti s obzirom na
genijalnost građevinskog preduzimača. Snovi će nam se,
uveravao nas je, ostvariti za najviše šest meseci, i ponudio
se da žrtvuje svoje prvorođeno dete ako budžet imalo
pređe tu procenu. Padajući ničice u prisustvu takve
stručnosti, upitao sam da li bi bilo moguće da se prvenstvo
da spavaćoj sobi i kupatilu, pa da možemo da se uselimo,
čime bismo zbacili okove izuzetno zanesenjačke kamate
u hotelu Krš, feudalnom posedu u kome smo
u međuvremenu boravili.
,,Ma nema apsolutno nikakvih problema“, nabusito
će Arbogast, izvlačeći ugovor iz torbe prepune ugovora za
sve žive transakcije, od prodaje polovnih oldtajmera do
pridruživanja putujućim zabavljačima. „Samo ovo
potpišite, a prikladne detalje ćemo dodati ispod crte“,
rekao je. Potom me je uhvatio za ruku, u koju mi je
prethodno nabio olovku, i postavio je na liniju za potpis
dokumenta sa velikim belinama, čiji će se smisao,
uveravao me je, pokazati kasnije, jednostavnim
prinošenjem papira slabom plamenu.
Ubrzo zatim, moja malenkost je obavila zbunjujuću
turu potpisivanja čekova kako bi se dogovor zapečatio i
osigurali raznovrsni materijali. „Šezdeset hiljada dolara
za tiple deluje previše“, zakukao sam.
„Naravno da deluje, ali opet, ne biste želeli da
radovi stoje dok mi prečešljavamo ceo Njujork u potrazi
za jednom tiplom.“
Utvrdivši saradnju, rukovali smo se i otišli do
obližnjeg kafea, gde nas je Arbogast sve počastio bocom
Dom Perinjona, setivši se tek kad je čep već odleteo da
mu je aviokompanija negde zagubila prtljag te da, u
trenutku dok nazdravljamo, njegov novčanik čami na
Zanzibaru.
 ***

Prvi put sam shvatio da smo svoju budućnost

položili u ruke neotesanih ošljara tek posle tri meseca, kad
sam, nekoliko sati nakon što smo napokon došli u posed
svog doma ,,u izgradnji“, pokušao da upotrebim tuš-
kabinu. Udovoljivši našem moljakanju da požure,
Arbogastovi podanici su razbili naše prvobitno kupatilo
na protone i na brzaka sklepali drugo. Koristeći kao model
onaj poduži usek na trupu Titanika, čitavo su kupatilo
preobrazili u podvodno carstvo, u slučaju da moja žena ili
ja pokušamo da odvrnemo slavinu. Kao simbolični
poklon, cevi su pedantno podesili tako da vodeni pritisak
u njima bude takvog toplotnog intenziteta da nesrećnika
koji se nađe ispod tuša svede na nivo kuvanog jastoga.
Nakon što sam skičeći iskočio kroz staklena vrata, na
nekoliko baltičkih jezika su me uveravali da će se sve
srediti kad stigne očekivani, najsavremeniji mogući,
vodoinstalaterski deo iz Tangera, što će se dogoditi istog
časa kad izvesne političke izgnanike budu
mogli bezbedno da prokrijumčare iz kazbe39.
S druge strane, spavaća soba nije bila baš sasvim
završena do sve bližeg dogovorenog datuma zato što je u
Maču Pikčuu izbila denga groznica. Zapravo, izgleda da
nije moglo da se počne s ozbiljnijim radovima u spavaćoj
sobi dok nam ne stigne ključna pošiljka palisandrovine i
bubinge40 koja je nekako pogrešno poslata paru u Laponiji
koji se preziva istu kao mi. Na svu sreću, namestili su nam
jednostavnu slamaricu na podu, ispod otpadajućeg
maltera, te sam, nakon što su me celu noć mučili azbestna
prašina i zvuci uragana Agnes što su dopirali iz vece šolje
koja je non-stop povlačila vodu, napokon zapao u
hipnagogički41 trans. Iz njega me je u cik zore prenuo
bataljon majstora koji su pijucima rušili stub pevajući
„Kejsija Džounsa“.42
Kad sam mu ukazao na to da ta izmena ne spada u
prvobitnu ponudu, Arbogast - koji je svratio da proveri da
mu nekog lakeja nisu prethodne noći kidnapovali i odveli
na brod u nekom od lokala sumnjivog morala gde oni
posle posla odlaze na pojilo - objasnio mi je da je na sebe
preuzeo da u kuću ugradi složeni alarm.
,,Alarm?“, upitao sam, shvativši po prvi put da sam
u kući mnogo ranjiviji nego u staroj zgradi, gde su
ljubaznim sedim vratarima stanari davali bogate
napojnice da umesto njih prime metak.
„Naravski, sto posto", odvratio je, proždirući svoju
jutarnju porciju jesetre koja je stigla direktno iz
numerisanog ženevskog trezora restoratera Barnija
Gringrasa. „Svaki serijski ubica može prosto da vam ušeta
u kuću. Možda želite da vam neko prereže grlo na
spavanju? Ili možda vašoj jedinoj treba da prospe mozak
neka skitnica sa čekićem i kivnjom prema celom društvu?
I to tek nakon iživljavanja nad njom.“
„Zar zaista mislite da...“
„Nije važno šta ja mislim, pobratime. Ovaj grad je
prepun đavola koji su mentalna burad baruta.“
To rekavši, došvrljao je još devedeset hiljada dolara
na procenjenu sumu, koja je po obimu, a i po mogućim
tumačenjima, sustigla Talmud.
Pošto nisam želeo da mi se radnici podsmevaju kao
lakom plenu, insistirao sam da, pre nego što pristanem na
nove izdatke, moram da prostudiram nijanse odnosa rizika
i dobiti, formule koju sam razumeo jednako savršeno kao
i kvantnu mehaniku. Pošto je nekoliko odličnih deonica u
koje sam nedavno investirao netragom nestalo u
Bermudskom trouglu, najzad sam rekao predradniku da
ne mogu da iskopam više ni dinara za alarmni sistem
protiv provale, ali kad je pala noć, smrzao sam se,
slušajući iz kreveta nešto za šta sam zaključio da je
manijakalni ubica koji odšrafljuje ulazna vrata. Srce mi je
tuklo poput bombardovanja Drezdena; te
nazvah Arbogasta i dadoh mu zeleno svetlo za ugradnju
skupih tibetskih detektora pokreta izrađenih po najnovijoj
tehnologiji.

***

Kako su meseci prolazili, datum završetka radova,

već šest puta odlagan, bivao je sve dalji i dalji, poput gajbe
piva u pustinji. Broj izgovora mogao je parirati Hiljadu i
jednoj noći. Nekoliko malteraša obolelo je od bolesti
ludih krava, a onda je brod na kome su bile gajbe sa žadom
i lapis lazulijem za oblaganje dadiljine sobe kod
oklandske obale potopio cunami; najzad, ispostavilo se da
suštinski značajnu motorizovanu spravu koja je imala da
podigne televizor iz sanduka u dnu kreveta ručno prave
vilenjaci koji rade samo na mesečini. Onaj mikroskopski
deo posla koji jeste urađen bio je čist fušeraj, što sam
ustanovio usred uzbudljive rasprave sa jednim
kandidatom za Nobela u našoj novoj-novcatoj radnoj sobi,
kad se pod urušio, čime je potencijalni laureat ostao bez
dva prednja zuba, a ja dobio čast da budem sponzor
rekordno visoke novčane nadoknade.
 Kad sam se suočio sa Arbogastom i predočio mu
svoju razočaranost prekoračenjima predviđenih troškova
koja su pretila da pobede nemačku inflaciju iz dvadesetih,
on je to pripisao mojim „psihotičnim zahtevima za
aneksima o izmeni plana“.
„Smiri se, rođače“, rekao mi je. „Samo prestani sa
dvosmislenostima, i Arbogast i kompanija biće gotovi za
četiri nedelje. Časna reč.“
,,I bilo je već vreme“, ljutito ću ja. ,,Ne mogu više
ni sekund da izdržim ovu najezdu parazita iz
Stounhendža. Nemam ni trunke privatnosti. Koliko juče,
nakon što sam konačno zdipio malo lebensrauma, taman
htedoh da konzumiram sveti čin ljubavi sa svojom dragom
i jedinom puslicom, kad su me vaši radnici podigli i
pomerili, kako bi okačili zidnu svetiljku.”
„Vidiš ove tablete?“, reče Arbogast, uputivši mi
osmeh kakav obično imaju ljudi koji se upravo spremaju
da preko pisama izvrše prevaru. „Zovu se Ksanaks. Samo
navali - mada ja ne bih uzimao više od trideset dnevno.
Studije o neželjenim pojavama nisu potpune.“
Te ponoći, neki prigušeni zvuk aktivirao je detektor
pokreta u prizemlju, usled čega iz kreveta poskočih
pravo u vazduh i ostadoh tamo poput hoverkrafta. Ubeđen
da mogu da razaznam zvuk vukodlaka koji je zapenio i
skačući se pentra uz stepenice, mahnito sam pretražio
neotpakovane kutije u potrazi za nekim srebrnim
predmetom kojim ću odbraniti porodicu. Nagazivši u
panici na svoje naočare, zakucao sam se licem u granitnog
delfina kog je Arbogast uneo da upotpuni služavkino
kupatilo. Od udarca mi je srednje uvo zazvonilo kao logo
Artura Ranka43, a i upriličen mi je savršen pogled na
auroru borealis. Mislim da se baš tada tavanica sručila na
moju ženu. Po svemu sudeći, stub koji je Arbogast
uklonio da bi ugradio alarm bio je noseći, a izvestan broj
betonskih blokova odlučio je da baš tad abdicira.
Ujutru su me pronašli sklupčanog na podu kako
ritmično jecam. Moju suprugu je odvela zdepastu žena u
strogom odelu i sa muškim šeširom s obodom, kojoj je
ona zapevajućim tonom stalno ponavljala nešto o tome
kako se oduvek oslanjala na dobrotu nepoznatih ljudi. Na
kraju, kuću smo prodali za pesmu. Ne mogu da se setim
da li je u pitanju bilo „Jesam li tužna?“ ili „Brate, imaš li
deset centi?“. Međutim, sećam se lica članova
građevinske inspekcije, i mešavine oduševljenja i užasa s
kojom su navodili moje brojne prekršaje koje ću, kako su
rekli, moći da ispravim ili daljim ugovorima ili
smrtonosnom injekcijom. Takođe se maglovito sećam da
sam stajao pred sudijom koji je sedeo streljajući me
pogledom kao kakav El Grekov kardinal, dok me je
kažnjavao svotom sa mnogo nula, čime je moja ukupna
imovina nestala poput posluženja od lososa na svetkovini
obrezivanja. Što se tiče Arbogasta, legenda kaže da je, u
pokušaju s da ukrade skupu džordžijansku policu s nečijeg
kamina i zameni je keramičkom kopijom, uspeo da se
zaglavi u dimnjaku. Ne znam da li ga je na kraju progutala
vatra. Pokušao sam da ga pronađem u Danteovom Paklu,
ali izgleda da i ne dopunjuju te klasike.
 PAŽNJA, GENIJI: SAMO KEŠ

Dok sam letos džogirao Petom avenijom u sklopu

programa za fitnes koncipiranog tako da mi životni vek
skrati na prosečni vek rudara iz devetnaestog stoleća,
zastao sam u bašti kafea hotela Stanhoup da povratim svoj
onemoćali disajni sistem ledenom đus-votkom. Pošto mi
je sok od pomorandže visoko na listi preporučenih
namirnica, iskapio sam nekoliko tura i, ustajući, uspeo da
izvedem niz akrobatskih figura, veoma nalik na prve
korake novorođenog Bambija.
Maglovito se setivši, kroz korteks koji su fino
natopili oni iz Smirnofa, da sam se obavezao da ću
pokupiti porciju pitica od kozjeg sira i holandskog slatkog
dvopeka kad se budem vraćao kući, ukočeno posrćući
uđoh u Metropolitan, za koji sam greškom pomislio da je
Zabarova prodavnica delikatesa. Dok sam se teturao
hodnicima, glave u kojoj mi se vrtelo kao da je
stroboskop, postepeno sam povratio dovoljno lucidnosti
da shvatim da prisustvujem izložbi ,,Od Sezana do Van
Goga: zbirka doktora Gašea“.
Gaše, koliko sam shvatio iz natpisa na zidu, bio je
lekar koji je lečio Pisara, Van Goga i njima slične kad bi
se momci osećali pomalo loše nakon što su pojeli nezrele
žablje batake ili sasuli u sebe previše apsinta. Pošto su još
uvek bili nepriznati i nisu mogli da plate ni jedan jedini
su, nudili su da Gašeov račun održe u plusu kakvim uljem
ili pastelom u zamenu za kućnu posetu ili dozu žive.
Gašeova spremnost da na to pristane pokazala se kao
krajnje pronicljiva, te, dok sam uživao u mnoštvu Renoara
i Sezana, verovatno skinutih sa zidova njegove čekaonice,
nisam mogao a da sebe ne zamislim u sličnoj situaciji.
1. novembar: Quelle sreća! Da ja, doktor Skiziks
Fiblman, danas dobijem uput od Noe Untermenša
glavom, genija među psihoanalitičarima, specijaliste za
probleme stvaralačkog uma. Untermenš je sakupio
prestižnu klijentelu iz sveta šoubiznisa kojoj je ravna
samo „Lista slobodnih" u Agenciji Vilijam Moris.44
„Taj mali Pepkin komponuje pesme“, reče mi
doktor Untermenš preko telefona dok je pripremao teren
za sastanak sa potencijalnim pacijentom. ,,On ti je
savremeni Džeri Kern ili Kol Porter. E sad, problem je u
tome što je momak prepun krivice koja ga slabi. Šta ja
mislim? Nešto vezano za majku. Neko vreme mu mućkaj
tikvu i malo mu olakšaj patnju. Nećeš zažaliti, već ti
predviđam tonije, oskare, gremije, možda čak i
nacionalno odlikovanje.“
Upitah Untermenša zašto sam neće lečiti Pepkina.
„Imam posla preko glave“, obrecnu se, ,,i to su sve hitni
psihijatrijski slučajevi. Glumica čija zgrada ne dozvoljava
držanje pasa, voditelj vremenske prognoze koji voli da ga
praše veslom, plus producent kome Majk Ajzner ne
odgovara na pozive. Njega sam stavio na listu
potencijalnih samoubica. U svakom slučaju, ti daj sve od
sebe i nema potrebe da me obaveštavaš kako napreduješ.
Tvoja je poslednja. Ha ha.“
3. novembar: Danas sam upoznao Marija Pepkina i
nema nikakve sumnje, čoveku je suđeno da bude veliki
umetnik. Kuštrave kose i očiju nalik na diskove za
hipnozu, taj uzvišeni čovek opsednut je svojim poslom, a
opet opterećen trivijalnim zahtevima za hranom,
stanarinom i dve alimentacije. Kao kompoziter, Pepkin je
izgleda vizionar koji voli da usavršava svoje tekstove u
iznajmljenoj sobi u Kvinsu, iznad Salona za kvalitetne
pogrebne usluge braće Flajšer, gde s vremena na vreme
radi kao konsultant za šminku. Pitao sam ga zašto smatra
da mu je potreban psihijatar, a on mi je poverio da, premda
zapravo svaka nota i svaki slog koji napiše trepere
istinskom veličanstvenošću, ima osećaj da je previše
samokritičan. Svestan je toga da bira žene na
nemilosrdno autodestruktivan način, i nedavno je s
jednom glumicom sklopio brak koji nije toliko zasnovan
na tradicionalnoj zapadnoj etici koliko na Hamurabijevom
zakoniku. Ubrzo potom, zatekao ju je u krevetu s njihovim
nutricionistom. Posvađali su se i ona je Pepkina udarila u
glavu rečnikom rima, usled čega je zaboravio srednji deo
„Suvih kostiju“.
Kad sam spomenuo honorar, Pepkin mi sramežljivo
priznade da je trenutno pomalo švorc, pošto je poslednji
deo ušteđevine proćerdao na presu za stišnjenu patku.
Pitao se da li možemo da se dogovorimo o nekakvom
plaćanju na rate. Kad mu objasnih da je finansijsko
obavezivanje od ključnog značaja za samo lečenje, došao
je na ideju da bi mogao da mi plati u pesmama, ukazavši
na to kako bi mi se tokom proteklih godina isplatilo da
sam bio jedini vlasnik prava na „Begin the Beguine" ili
„Send in the Clowns“. Ne samo da će od autorskog
honorara za njegove partiture moj račun s vremenom
prosto nabujati, nego će me i širom sveta slaviti kao osobu
koja je pomogla mladom kompozitoru u rangu sa
Geršvinom, Bitlsima ili Marvinom Hamlišem. Pošto sam
se oduvek ponosio time što imam oko za talenat u povoju,
te setivši se kako je neki matori francuski homeopata po
imenu Kaše ili Kašej izdašno nagrađen zato što je Van
Gogu izdavao recepte u zamenu za povremenu
mrtvu prirodu kojom je pokrivao troškove špatula,
zagrejah se za Pepkinovu ponudu. Takođe sam revidirao
vlastite finansijske izdatke, koji su u skorije vreme
nabubrili poput palca udarenog čekićem. Bio je tu stan na
aveniji Park, potom vikendica na plaži u Kvogu, dva
ferarija, te Foksi Brajtbart, skupa mala navika koju sam
jedne večeri pokupio krstareći barovima za samce, a čiji
mi je tonus kože u tangama na lice uklesao osmeh koji se
može sastrugati jedino dletom. Ako se svemu doda još i
nenadano dobro mesto koje sam zakupio na libanskoj
plaži Guava, izgleda da mi se priliv novca malčice
zgrušao. A opet, neki unutrašnji glas tvrdio je da upuštanje
u rizik sa neurotičnom pokretačkom silom ispruženom
preda mnom ne samo da će možda rezultirati redovnim
prihodima, nego će, ako kojim slučajem Holivud jednog
dana snimi njegovu životnu priču, uloga
Skiziksa Fiblmana možda maznuti Oskara za sporednu
ulogu.
2. maj: Danas je tačno šest meseci kako lečim
Marija Pepkina, i premda je moja vera u njegovu
genijalnost nepoljuljana, moram reći da isprva nisam
shvatao koliko će tu posla biti. Prošle nedelje me je
nazvao u tri ujutru da mi ispriča dugačak san u kome su
se Rodžers i Hart45 pojavili na njegovom prozoru kao
papagaji i uglačali mu kola voskom. Nekoliko dana
kasnije poslao mi je poruku na pejdžer dok sam bio u operi
i zapretio da će oduzeti sebi život ako kolima smesta ne
dođem u Umbertov morski restoran da čujem njegovu
ideju za mjuzikl zasnovan na Djuijevom decimalnom
sistemu klasifikacije publikacija. Sve sam to trpeo
iz poštovanja prema njegovom talentu, koji sam, izgleda,
samo ja primećivao. Dao mi je, tokom proteklih pola
godine, kilogram pesama od kojih su neke bile žurno
komponovane na salvetama, i premda još nijedna
izdavačka kuća nijednoj pesmi nije pružila pomoć u
nevolji, on insistira da će s vremenom sve do jedne postati
klasici. Jedna od njih jeste prefinjeni dragulj pod nazivom
„Svojoj pumi u Jumi biću morka iz Njujorka“. Najbolje
zvuči kad se milo pevuši, i prepuna je dvosmislenih fraza.
S druge strane, „Vreme za mitarenje“, jeste pesma
tugaljive atmosfere koja nalikuje irskom remek-delu
„Deni boj“. Slažem se s Pepkinom da bi je samo
kakav genijalni tenor mogao valjano otpevati. Divna
ljubavna pesma, koja će, kako mi Pepkin garantuje, na
kraju dospeti na prvo mesto top-liste, jeste „Usne će mi
malko zakasniti ove godine“, koja sadrži gorkoslatki stih
„Prigrli me, ponizi me, al’ nikad ne izbriši me iz svog
imenika“. Kao dodatak ovom predivnom potpuriju,
Pepkin je uključio „Miševe srca stamenoga“, pesmu koja
je, uverava me on, pravi patriotski dizač morala koji će
mi, u slučaju sveopšteg nuklearnog rata, pribaviti podosta
love. Pa ipak, malko gotovine za moje nadljudske napore
ne bi bilo naodmet, pogotovo kad se uzme u obzir da je
Foksi, za koju sam veren, počela da mi daje preteće
nagoveštaje vezane za jedan zimski odevni
predmet dužine do poda iz porodice kuna.
10. jun: Prolazim kroz neke profesionalne teškoće,
što je za psihića sa „praktičnim pristupom“ kakav sam ja
potpuno očekivano, a opet, smatram da je subduralni
hematom veličine Brankhorstove viršle ipak malo
preteran. Pre neku noć, dok sam spavao dubokim snom
posle mukotrpnog dana provedenog u psihoanalizi,
probudi me unezvereni telefonski poziv od Pepkinove
žene. U trenutku našeg razgovora držala je Pepkina na
odstojanju pomoću suzavca. Po svemu sudeći,
iskritikovala je njegovu novu pesmu o neuzvraćenoj
ljubavi „Molim vas, kao prilog jednu porciju boli“,
rekavši da bi se baš lepo mogla upotrebiti za razradu
njihovog novog rezača za papir. Shvativši šta bi tabloidski
naslovi čija je zvezda Fiblman mogli da učine diskretnoj
praksi ako bih kojim slučajem obavestio policiju, u
gaćama sam izjurio iz stana i kao muva bez glave zaždio
preko mosta u Pedeset devetoj ulici. Stigavši kod Pepkina,
zatekoh muža i ženu kako izvode finte oko kuhinjskog
stola, i oboje pokušavaju da nađu oslonac za udarac.
Magda Pepkin je stisknla bocu sa sprejom, Pepkin suvenir
koji je dobio za džabe na Dan palica za bejzbol na
stadionu Šej.
Ubeđen da je potreban samo čvrst ton, stadoh
između njih dvoje i dramatično se nakašljah baš u trenutku
kad je Pepkin zamahnuo palicom na ženu, razbivši mi
glavu uz zvuk čišćenja sve tri baze. Zateturao sam se
unapred, bezrazložno se smešeći nečemu od čega sam
umislio da je Alfa Kentauri, i sećam se da su me odveli u
urgentni centar lokalne bolnice, gde su me smesta poslali
na Odeljenje za intenzivnu apatiju.
Što se tiče odštete za ono što jedan moj kolega
naziva „hipokratskom posvećenošću koja se jedva da
razlučiti od kretenizma“, stojim na staklenim nogama.
Prikupio sam preko stotinu pesama umesto makar i
nagoveštaja nečega zelenog i šuškavog, i nisam imao
sreće sa prodajom. To što ni jedan jedini muzički mudrijaš
koga sam posetio nije mogao da pronađe ni molekul
potencijala u uzbudljivoj kabaretskoj numeri kao što je
„Hormone na sunce“ ili uzvišenoj baladi „Rani stadijum
Alchajmera“ pružilo mi je efemerne nagoveštaje da
Pepkin možda i nije novi Irving Berlin. Pa ipak, u
njegovoj optimističnoj pesmi „Kod Jone Šimela sve
je najnovije“, koju posedujem i za koju ne mogu da
izvučem ni cvonjka, postoji stih „Pecivo i nade samo su
za mlade“, koji mi uvek natera žalosno ironičan osmejak
na lice.
4. novembar: Došao sam do zaključka da je Pepkin
antitnlentovano zombijaško kopile. Brod je počeo da tone
kad sam otkrio da niz neoporezovanih uplata smišljenih
tako da do maksimuma povećaju moju zaradu Poreskoj
upravi počinju da deluju neobično nalik na uplate Ala
Kaponea. Pošto ih je sve do jedne odbilo trljajući ruke u
oduševljenju, Ministarstvo finansija je odlučilo da mi
pokupi imovinu u vrednosti osam puta većoj od moje
ukupne neto-vrednosti. Ne mogavši da udahnem vazduh
nakon što su se te vesti sručile na mene u vidu poziva na
sud, objasnio sam Pepkinu da više ne mogu da priuštim
da ga lečim na kredit, pošto mi predstavnici reda i zakona
u ovom trenutku odnose nameštaj. Dirnut tim zahtevom
za makar malo pravih novčića, Pepkin je prekinuo tretman
i, po savetu nekog kvarnjaka s kojim igra bilijar, mene
tužio za nesavesno lečenje.
Pošto nije mogla da se nosi sa iznenadnim
smanjenjem prihoda i nedaćama koje su usledile kad joj
je Bergdorf ukinuo kupovinu na račun, Foksi Brajtbart me
je zamenila anoreksičnim cvikerašem od marginalca koga
je patent na kompjuterski čip u dvadeset petoj godini
lansirao sedam mesta iznad sultana od Bruneja na
izvesnoj listi u Forbsu. Meni, u međuvremenu, ostade
samo pun kofer partitura s naslovima poput „Kišne gliste
iz Toskane“ i ,,Na balu speleologa“. Uzalud sam
pokušavao da prodam te preskupe male luksuze, čak sam
proverio i koliko bih mogao da zaradim ako bih ih sve
đuture prodao fabrici za reciklažu. No, Pepkinov završni
udarac je tek imao da usledi, a usledio i jeste, u liku Vulfa
Silverglajda. Silverglajdu, lasici u gabardenu, ukazale su
se neke vizije u kojima su ga savetovali da
Lisistratu postavi kao mjuzikl, pod naslovom Ne mogu
sad, boli me glava. Osvežen pametnim modernim
pesmama, taj atički otrcani vic, za koji se, eto, ne moraju
platiti autorska prava, sve će nas, po Silverglajdovom
mišljenju, pretvoriti u maharadže. Načuo je iz govorkanja
da ja imam puna kola neobjavljenih pesama koje se mogu
pribaviti za male pare. Konačno ponovo izvukavši
melodije na koje polažem autorska prava, ustupio sam
Silverglajdu jato pevljivih pesmičuljaka u zamenu za
izvestan broj akcija tog projekta i stari crno-beli televizor,
a njegova ideja je bačena u produkciju
opremljena isključivo muzikom Marija Pepkina. Najbolja
numera bila je pesma o neuzvraćenoj ljubavi pod nazivom
„Kurziv moj“, koja je sadržala veličanstvene stihove
„Dobar srno spoj, reći ću njoj, volim te (kurziv moj)“.
Prikazi premijere bile su različiti. Živinarski žurnal
je veoma uživao u predstavi, kao i Časopis za cigare.
Dnevne novine, kao i Tajm i Njuzvik, bili su nešto više
rezervisani, i delili su mišljenje koje je najbolje sumirao
kritičar koji je predstavu nazvao „crnom rupom
imbecilnosti“. Pošto nije uspeo da analizom rečenica u
prikazima dođe do reklamnog citata koji ne deluje opasno
po život, Silverglajd je svoj šou sklopio kao ligeštul i
brzinom fotona zbrisao iz grada, ostavivši mene da se
nosim s lavinom tužbi za plagiranje koje su počele da
naviru.
Izgleda da je, nakon sudskog veštačenja, dokazano
da je najbolja muzika maestra Pepkina za zericu previše
slična izvesnim tričarijama poput ,,Body and Soul“,
,,Stardust“, pa čak i one stare vojničke veselice koja
počinje sa ,,Iz odaja Montezume“.46 U međuvremenu, ja
sam svaki dan u sudu, i iako deluje kao da samo zurim
negde u daljinu, zapravo razmišljam o tome kako ću, ako
ikada naiđem na kakvog neotkrivenog Van Goga iz
Američkog udruženja kompozitora, pisaca i izdavača,
uzeti jednu od poslednjih stvari koja mi je ostala, britvu, i
odseći mu oba uveta (kurziv moj).
 NAPET KAO STRUNA

Izuzetno mi je laknulo što se svemir napokon može

objasniti. Već sam počinjao da mislim da je problem u
meni. E pa, ispostavilo se da fizika, baš kao kakav rođak
koji vam ide na nerve, ima odgovore na sva pitanja. Veliki
prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka
pojavljuju na naučnoj strani Tajmsa, zahvaljujući čemu je
moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike
sada jednako Ajnštajnovom - mislim na Ajnštajna
Mumdžija, prodavca ćilima. Kako je moguće da nisam
znao da u svemiru postoje sićušne stvarčice veličine
„Plankove dužine“, koja iznosi milioniti deo milijarditog
dela milijarditog dela milijarditog dela centimetra?
Zamislite kako bi teško bilo tako nešto naći da ga ispustite
u mračnoj pozorišnoj sali. I kako gravitacija radi? I ako bi
iznenada prestala, da li bi određeni restorani i dalje
zahtevali da nosite sako? Ono što znam iz fizike jeste to
da čoveku koji stoji na obali vreme prolazi brže
nego čoveku u čamcu - pogotovo ako je čovek u čamcu
zajedno sa svojom ženom. Poslednje čudo fizike jeste
teorija struna, koju su prozvali TS ili „Teorijom svega“. U
to sve može da spada i prošlonedeljni incident opisan
ovde.
U petak sam se probudio i, s obzirom na to da se
svemir širi, trebalo mi je više vremena nego obično da
pronađem svoj bade-mantil. Zbog toga sam kasno krenuo
na posao, a pošto je koncept smera ,,gore“ i ,,dole“
relativan, lift u koji sam ušao popeo se na krov, gde je bilo
veoma teško zaustaviti taksi. Molim vas, imajte na umu
da bi čovek u raketi koja putuje brzinom bliskom brzini
svetlosti delovao kao da je na posao stigao na vreme - a
možda čak i malo ranije i svakako bolje obučen. Kad sam
napokon dospeo u kancelariju i prišao svome šefu,
gospodinu Mačniku, kako bih mu objasnio zakašnjenje,
moja je masa postajala sve veća što sam mu se više
približavao, što je on protumačio kao izraz nepoštovanja.
Došlo je do prilično ljutite priče o tome kako će mi
skresati platu, koja je ionako mala u poređenju sa brzinom
svetlosti. Istina je da, u odnosu na broj atoma u galaksiji
Andromeda, zapravo zarađujem prilično malo.
Pokušao sam to da kažem gospodinu Mačniku, koji je
rekao da nisam uzeo u obzir da su vreme i prostor jedna
te ista stvar. Zakleo se da bi mi dao povišicu kad bi se ta
situacija promenila. Istakao sam da, pošto su vreme i
prostor jedno te isto, a za stvaranje nečega što ispadne
kraće od petnaest centimetara treba tri sata, sledi da se to
ne može prodati za više od pet dolara. Jedina dobra strana
toga što je prostor isto što i vreme jeste to što, ako
otputujete u spoljne predele svemira a putovanje potraje
duže od tri hiljade zemaljskih godina, kad se vratite, svi
će vam prijatelji biti mrtvi, ali vam zato neće trebati
botoks47.
U kancelariji, dok je sunčeva svetlost nadirala kroz
prozor, pomislio sam kako bi, kad bi naša velika zlatna
zvezda odjedanput eksplodirala, ova planeta izletela iz
orbite i zauvek jurila kroz večnost - što je još jedan dobar
razlog zašto uvek sa sobom treba nositi mobilni telefon. S
druge strane, ako bih jednog dana nekako uspeo da se
krećem brže od 100.000 kilometara u sekundi i povratim
svetlost rođenu pre više vekova, da li bih mogao da se
vratim u prošlost u doba starog Egipta ili Rimskog
carstva? Ali šta bih tamo radio: nije da sam poznavao baš
mnogo ljudi. Upravo je u ovom trenutku u kancelariju ušla
naša nova sekretarica, gospođica Lola Keli. E sad, u
debati oko toga da li je sve sačinjeno od čestica ili talasa,
gospođica Keli je definitivno napravljena od talasa. Vidi
se da je sva od talasa kad god ode do aparata za vodu. Nije
da nema i dobre čestice, ali talasima pribavlja drangulije
iz Tifanija. I moja žena je više sačinjena od talasa nego od
čestica, samo što su se njeni talasi malo oklembesili. Ili je
možda problem u tome što moja žena ima previše
kvarkova. Zapravo, u poslednje vreme izgleda kao da je
prošla previše blizu horizonta događaja crne rupe, koja je
u sebe usisala jedan njen deo - ni u kom slučaju nju
celu. Zbog toga joj je oblik malo čudan, ali nadam se da
će se to srediti hladnom fuzijom. Oduvek sam svima
savetovao da se klone crnih rupa pošto je, kad upadnete
unutra, izuzetno teško ponovo izaći, i to s netaknutim
muzičkim sluhom. Ako, kojim slučajem, skroz
propadnete kroz crnu rupu i izađete s druge strane,
verovatno ćete stalno iznova proživljavati svoj život, ali
bićete i suviše stišnjeni da biste izlazili i upoznavali
devojke.
I tako, približio sam se gravitacionom polju
gospođice Keli i mogao sam da osetim kako mi strune
trepere. Znam samo da sam želeo da omotam svoje
bozone slabe gradijentnosti oko njenih gluona, prođem
kroz svemirsku crvotočinu i doživim kakav kvantni
tunelski efekat. Upravo sam u tom trenutku onemoćao
zbog Hajzenbergovog načela neodređenosti. Kako da
krenem u akciju kad ne mogu da joj odredim tačan položaj
i brzinu? A šta ako iznenada izazovem singularnost, to
jest, razorni prolom u prostor-vremenu? To je tako bučno.
Svi bi me pogledali i osramotio bih se pred gospođicom
Keli. Ali ta žena ima tako divnu tamnu energiju. Tamna
energija, premda je čisto hipotetična, oduvek me je veoma
uzbuđivala, pogotovo u žena sa isturenim zubima.
Zamišljao sam kako bih, samo kad bih mogao da je
odvedem u akcelerator čestica na pet minuta sa
bocom Šato Lafita, stajao pored nje i naši bi se kvant i
približili brzini svetlosti, a njeno jezgro bi se sudarilo s
mojim. Naravno, baš mi je u tom trenutku u oko upalo
parče antimaterije, i morao sam da pronađem štapić za uši
da ga izvadim. Skoro da sam sasvim izgubio nadu, kad se
ona okrenu prema meni i obrati mi se.
,,Izvinite“, rekla je. „Baš sam htela da naručim kafu
i pecivo, ali sam, izgleda, zaboravila Šredingerovu
jednačinu. Zar to nije blesavo? Prosto sam je smetnulu s
uma.“
„Evolucija talasa verovatnoće“, rekao sam. ,,A kad
već naručujete, želeo bih engleski kolačić sa muonima i
čaj.“
„Nema problema“, reče, koketno se smešeći i
uvijajući se u Kalabi-Jauov oblik. Mogao sam da osetim
kako moja konstanta vezivanja zalazi u njeno slabo polje
dok sam pritiskao usne na njene vlažne neutrine. Očito
sam postigao nekakvu fisiju, pošto sam se već u sledećem
trenutku dizao s poda, a na oku mi je bila šljiva veličine
supernove.
Izgleda da fizika može da objasni sve osim nežnijeg
pola, premda sam svojoj ženi rekao da sam monokl
dobio zato što se svemir ne širi, nego skuplja, a ja nisam
baš pazio.
 IZNAD ZAKONA, ISPOD KREVETNIH OPRUGA

Viltons Krik se nalazi u središtu Velike ravnice,

severno od Šepards Grouva, levo od Dobs Pointa, tačno
iznad litica koje obrazuju Plankovu konstantu. Tlo je
plodno, i uglavnom se može naći na zemlji. Jednom
godišnje uskovitlani vetrovi sa Kina Hare protutnje
njivama, podignu farmere koji rade i odnesu ih više
stotina milja na jug, gde se ovi često skuće i otvore
ekskluzivne butike. Jednog tmurnog utorka ujunu, ujutru,
UtehaTobajas, kućepaziteijka Vošbernovih, ušla je u
njihovu kuću, kao što je činila svakog dana poslednjih
sedamnaest godina. Činjenica da su je otpustili pre devet
godina nije je navela da prestane da dolazi, a Vošbernovi
je cene više no ikad pre, otkako su prestali da je plaćaju.
Pre nego što je počela da radi za Vošbernove,
Uteha Tobajas je bila šaptač konjima na jednom ranču u
Teksasu, ali je pretrpela nervni slom kad joj je jedan konj,
takođe šapćući, odgovorio. „Najviše me je zaprepastilo“,
seća se ona, ,,to što je znao moj broj socijalnog
osiguranja“.
Kad je Uteha Tobajas tog utorka ušla u kuću
Vošbernovih, porodica je bila na odmoru. (Sakrili su se
kao slepi putnici na jednom brodu koji se uputio na
krstarenje oko grčkih ostrva, i premda su se skrivali u
buradima i tri nedelje nisu ništa jeli ni pili, Vošbernovi su
ipak uspevali da se svake noći u tri sata iskradu na palubu
i igraju mini-golf.) Tobajasova se popela na sprat da
promeni sijalicu.
„Gospođa Vošbern je volela da se sijalice menjaju
svakog utorka i petka, bez obzira na to da li su pregorele
ili ne“, objasnila je. „Mnogo je volela sveže sijalice.
Posteljinu smo menjali jednom godišnje.“
Čim je domaćica ušla u spavaću sobu, shvatila je da
nešto nije u redu. A onda je videla - prosto nije mogla da
poveruje! Neko je bio kod dušeka i odsekao je etiketu na
kojoj piše „Ako neko drugi osim kupca odseče ovu
etiketu, čini krivično delo“. Tobajasova je zadrhtala. Noge
su je izdale i bilo joj je muka. Nešto joj je reklo da pogleda
i u dečije sobe i, baš kao što je i očekivala, i tamo su
etikete bile odsečene s dušeka. Krv joj se sledila u žilama
kad je ugledala ogromnu senku kako se zloslutno nazire
na zidu preko puta. Srce joj je tuklo i poželela je da vrisne.
Onda je shvatila da je u pitanju njena senka i, rešivši da
počne da drži dijetu, pozvala je policiju.
„Nikad nisam video tako nešto“, rekao je načelnik
Homer Pju. „Takve stvari se jednostavno ne događaju u
Viltons Kriku. Dobro, jednom je neko provalio u pekaru i
posisao sav pekmez iz krofni, ali kad se to dogodilo treći
put, na krov smo postavili strelce koji su ga upucali na
delu.“
„Zašto? Zašto?“ jecala je Boni Bil, susetka
Vošbemovih. „Tako besmisleno, tako surovo. U kakvom
to svetu živimo kad neko ko nije kupio dušek odseče
etiketu s njega?“
„Pre ovoga“, rekla je Mod Figins, lokalna učiteljica,
„mogla sam da ostavim dušeke kod kuće kad nekud
idem. Sada, kad god izađem iz kuće, bilo da idem u radnju
ili na večeru, nosim sve dušeke sa sobom“.

***
 Te ponoći, putem za Amarilo, Teksas, dvoje se ljudi
vozilo velikom brzinom u crvenom fordu sa lažnim
registarskim tablicama koje su izdaleka delovale kao da
su prave, ali se izbliza jasno videlo da su napravljene od
marcipana. Vozač je na desnoj podlaktici imao
istetovirane reči „Mir, ljubav, čast“. Kad je zavrnuo levi
rukav, pojavila se još jedna tetovaža: „Štamparska greška
- ne obazirite se na moju desnu podlakticu".
Pored njega je bila mlada plavuša koja bi možda bila
i lepa da nije bila pljunuti Ejb Vigoda.48 Vozač, Bo Stabs,
nedavno je pobegao iz San Kventina, gde je izdržavao
kaznu zbog bacanja smeća po ulici. Stabs je osuđen zbog
toga što je bacio omotač od snikersa na ulicu, a sudija mu
je, tvrdeći da uopšte nije pokazao da se kaje, izrekao
kaznu od dve doživotne robije.
Žena, Doksi Neš, bila je udata za jednog pogrebnika
s kojim je i radila. Stabs je jednog dana ušao u njihov
salon, samo da razgleda. Očaran, pokušao je da zapodene
koketni razgovor, ali ona je bila previše zauzeta
kremiranjem. Nije prošlo mnogo, a Stabs i Doksi Neš
počeli su krišom da se viđaju, premda je ona uskoro
saznala za to. Vilburu, njenom mužu pogrebniku, dopao
se Stabs, te mu je ponudio da ga besplatno sahrani ako
pristane da se to desi još istog dana. Stabs ga je udario i
onesvestio, te pobegao s njegovom ženom, koju je
prethodno zamenio lutkom na naduvavanje. Jedne večeri,
posle tri najsrećnije godine u svom životu, Vilbur Neš je
postao sumnjičav kad je zamolio ženu da mu da
još piletine, a ona je najednom pukla i počela da leti po
sobi u krug, sve sporije i sporije, da bi se najzad spustila
na tepih.
 ***

Homer Pju je visok sto sedamdeset dva centimetra

u neobuvenim stopalima, koja drži u ruksaku zajedno sa
pravim stopalima. Pju je policajac otkad zna za sebe. Otac
mu je bio zloglasni pljačkaš banaka i Pju je mogao da se
viđa s njim jedino kad bi ga uhapsio. Pju je svog oca
uhapsio devet puta, i veoma ceni njihove razgovore, iako
se veliki broj njih odvijao dok su njih dvojica pucali jedan
na drugog.
Upitao sam Pjua šta misli o svemu ovome.
,,Moja teorija?“, reče Pju. ,,’Dve skitnice, odoše da
vide sveta...’“ Ubrzo je pevao „Mesečevu reku“ dok je
njegova žena En služila piće, a ja dobio račun od pedeset
šest dolara. Upravo u tom trenutku zazvoni telefon, a Pju
se baci na njega. Glas s druge strane žice prolomio se
sobom, duboko odzvanjajući.
,,Homere?“
,,Vilarde“, reče Pju. Bio je to Vilard Bogs -
policajac Bogs iz Državne policije Amarila. Članovi
Državne policije Amarila izuzetno su umešni, i ne samo
da moraju da budu fizički impresivni, već moraju i da
prođu rigorozan pismeni ispit. Bogs je dvaput pao na
testu, prvo nije umeo da zadovoljavajuće rastumači
Vitgenštajna dežurnom naredniku, a onda je pogrešno
preveo Ovidija. Išao je na privatne časove, što je bio znak
njegove posvećenosti, a njegova teza o Džejn Ostin i
danas je klasik među policajcima koji na
motorima patroliraju autoputevima Amarila.
„Zapao nam je za oko jedan par“, rekao je Bogs
načelniku Pjuu. „Veoma se sumnjivo ponašaju.“
 ,,Na primer?“ upita Pju, upalivši još jednu cigaretu.
Pju je svestan koliko je pušenje rizično po zdravlje, pa
koristi samo čokoladne cigarete. Kad upali vrh, čokolada
mu se otopi na pantalone, zbog čega su mu računi za
hemijsko čišćenje previsoki u odnosu na njegovu
policijsku platu.
„Došli su ovde u jedan otmen restoran“, nastavio je
Bogs. „Naručili obilnu večeru - roštilj, vino, sve priloge.
Napravili opak račun i pokušali da plate etiketama s
dušeka.“
„Pokupi ih“, reče Pju. „Privedi ih, ali nikom nemoj
reći zbog čega. Kaži da odgovaraju opisu dvoje ljudi koje
hoćemo da saslušamo zbog milovanja kokoške.“
Državni zakon o skidanju etikete s dušeka koji vam
ne pripada potiče još sa početka devetnaestog veka, kad
se Ejsa Čouns posvađao sa susedom oko praseta zalutalog
u susedovo dvorište. Njih dvojica su se nekoliko sati
prepirali oko toga kome prase pripada, sve dok Čouns nije
shvatio da to uopšte i nije prase, već njegova žena. Na
kraju su presudile gradske starešine, koje su odlučile da
su crte lica Čounsove žene dovoljno svinjolike da izazovu
grešku. U naletu gneva, Čouns je te noći ušao u kuću svog
suseda i pokidao mu etikete sa svih dušeka. Uhapšen je i
izveden pred sud. Dušek bez etikete, stajalo je u sudskoj
presudi, „vređa integritet materijala za punjenje".
Nešova i Stabs su spočetka insistirali na tome da su
nevini, tvrdeći da su trbuhozborac i lutka. Do dva
ujutru, oboje osumnjičenih počeli su da popuštaju pod
Pjuovim nemilosrdnim ispitivanjem, mudro obavljenom
na francuskom, jeziku koji oni nisu znali, te stoga baš i
nisu mogli lako da lažu na njemu. Napokon, Stabs je
priznao.

***

„Zaustavili smo se ispred kuće Vošbernovih dok je

sijao mesec“, rekao je. „Znali smo da su ulazna vrata uvek
otvorena, ali provalili smo čisto da ostanemo u formi.
Doksi je okrenula sve porodične fotografije Vošbernovih
prema zidu kako ne bi bilo svedoka. Čuo sam za
Vošbernove u zatvoru od Vejda Malaveja, serijskog ubice
koji je komadao i jeo svoje žrtve. Bio je kuvar kod
Vošbernovih, ali oni su ga otpustili kad su pronašli nos u
sufleu. Znao sam da odsecanje etiketa sa dušeka koji niste
sami kupili nije samo nezakonito već i greh protiv Boga,
ali sam stalno u glavi čuo neki glas koji mi je govorio da
to učinim. Ako se ne varam, pripadao je Volteru
Kronkajtu.49 Odsekao sam etikete Vošbernovih, Doksi je
sredila dečije dušeke. Preznojavao sam se prostorija mi je
delovala zamagljeno - čitavo detinjstvo mi je prošlo pred
očima, potom detinjstvo jednog drugog klinca, i najzad
detinjstvo Nizama od Hajderabada."
Na suđenju je Stabs odlučio da sam sebe zastupa, ali
je sukob oko honorara doveo do obostrane ogorčenosti.
Posetio sam Boa Stabsa dok je u zatvoru čekao smrtnu
kaznu, putem brojnih žalbi izbegavajući vešala čitavu
deceniju, a to vreme u zatvoru iskoristio je da nauči neki
zanat, te je postao visoko kvalifikovani pilot.
Prisustvovao sam izvršenju konačne presude. Kompanija
Najki je Stabsu platila veliku sumu novca za televizijska
prava, čime joj je omogućeno da svoj logo stavi na
prednju stranu njegove crne kapuljače. I dalje je sporno da
li smrtna kazna može da zastraši, premda istraživanja
pokazuju da procenat kriminalaca koji ponovo počine
kakav zločin opada gotovo za polovinu
nakon pogubljenja.
 TAKO JE JEO ZARATUSTRA

Samo je otkriće nekog nepoznatog dela kakvog

velikog mislioca u stanju da potpuno uskomeša celu
intelektualnu zajednicu i podstakne akademske građane
da jurcaju naokolo kao one stvarčice koje možete videti u
kapi vode kad je posmatrate kroz mikroskop. Kad sam
nedavno bio u Hajdelbergu radi nabavke nekih retkih
ožiljaka iz dvoboja s početka devetnaestog veka, nabasao
sam upravo na takvo jedno blago. Ko bi pomislio da
postoji Dijetalni kuvar Fridriha Ničea? Premda njegova
autentičnost cepidlakama može delovati malčice
sumnjivo, većina onih koji su delo proučili slaže se da
nijedan drugi zapadni mislilac nije u tolikoj meri uspeo
dapomiri Platonai Pritikina.50 Slede odlomci.

***

Salo je po sebi supstanca ili esencija supstance ili

oblik te esencije. Veliki problem nastaje kad salo počne
da vam se skuplja na bokovima. Kad je reč o
predsokratovcima, Zenon je smatrao da je težina samo
iluzija i da će čovek, bez obzira na to koliko jede, uvek
biti samo upola debeo kao čovek koji nikada ne radi
sklekove. Potraga za idealnim telom opsedala je Atinjane,
i u jednom izgubljenom Eshilovom komadu Klitemnestra
prekrši zavet da nikad neće užinati između obroka, te
iskopa sebi oči kad shvati da više ne može da uđe u kupaći
kostim.
Tek je Aristotelov um uspeo da problem težine
objasni naučnim putem, i u jednom ranom fragmentu iz
Etike on kaže da je ukupni obim svakog čoveka jednak
obimu njegovog struka pomnoženom sa Pi. To se
mišljenje održalo sve do srednjeg veka, kad je Toma
Akvinski preveo priličan broj menija na latinski i kad su
se otvorili prvi stvarno dobri restorani koji služe ostrige.
Crkva je još uvek s neodobravanjem gledala na odlaženje
na večeru, a uslužno parkiranje bilo je oprostivi greh.
Kao što već znamo, Rim je vekovima držao da je
nepoklopljeni topli sendvič sa ćuretinom vrhunac
poročnosti; mnogi su sendviči na silu poklopljeni i
otklopljeni tek nakon reformacije. Religiozne slike iz
četrnaestog veka prve su prikazivale scene prokletstva u
kojima su predebeli lutali paklom, osuđeni na salatu i
jogurt. Španci su bili naročito surovi, i u doba inkvizicije
čovek je mogao biti osuđen na smrt zato što je avokado
napunio račićima.
Nijedan filozof se nije ni približio rešenju problema
krivice i težine dok Dekart nije odvojio telo od uma, tako
da je telo moglo da se tovi dok je um razmišljao: Koga
briga, nisam ja. I dan-danas veliko filozofsko pitanje jeste
sledeće: Ako život nema smisla, šta da se radi sa školskom
supom? Lajbnic je bio prvi filozof koji je rekao da se salo
sastoji od monada. Lajbnic je držao dijetu i redovno
vežbao, ali nikad se nije otarasio monada - barem ne sa
butina. Spinoza je, s druge strane, večerao skromno zato
što je verovao da Bog postoji u svemu i da je zastrašujuće
slistiti pitu ako mislite da sipate senf po Prvom uzroku
svega.
Postoji li veza između zdrave ishrane i stvaralačkog
genija? Dovoljno je osvrnuti se na kompozitora Riharda
Vagnera i pogledati šta on njupa. Pomfrit, prženi sir,
načose - Isuse, apetit tog čoveka nema granice, a opet,
njegova je muziku tako uzvišena. I njegova žena Kozima
prilično je ješna, ali ona barem trči svaki dan. U jednoj
sceni izbačenoj iz Prstena Nibelunga Zigfrid odlučuje da
izađe na večeru sa Rajninim kćerima, i junački pojede
vola, dvadeset četiri ptice, nekoliko koturova sira i popije
petnaest buradi piva. Onda stigne račun, a on nema dosta
para. Poenta svega ovoga je da vam u životu kao prilog
sleduje ili ribani kupus ili salata od krompira, a izbor
morate načiniti u strahu, znajući ne samo da nam je vreme
na zemlji ograničeno, već i da se većina kuhinja zatvara u
deset.
Za Šopenhauera, egzistencijalnu propast nije toliko
činilo jelo, koliko žvaćkanje. Šopenhauer se pobunio
protiv besciljnog grickanja kikirikija i čipsa dok ste
zaokupljeni nečim drugim. Kad žvaćkanje počne, smatrao
je Šopenhauer, ljudska volja ne može da odoli daljem
žvaćkanju, i posledica toga je univerzum u kome je sve
prekriveno mrvama. Podjednako je pogrešio i Kant, koji
je zagovarao ideju da, kad poručuju ručak, svi treba da
naruče isto, pa će svet funkcionisati na moralan način.
Poteškoća koju Kant nije predvideo sastoji se u tome što
će, ako svi poruče isto, u kuhinji biti koškanja oko toga
kome pripada poslednji brancin. „Poruči kao da poručuješ
za svakog čoveka na planeti”, savetuje nam Kant, ali šta
ako čovek pored vas ne jede gvakamole? Na kraju,
naravno, ne postoji moralna hrana - osim ako ne računamo
meko kuvana jaja.

***
 Da sumiramo: osim mojih ličnih Ovsenih kolača
iznad dobra i zla i Preliva za salatu od volje do moći, kad
je reč o zaista velikim receptima koji su promenili ideje
zapadnog sveta, Hegelova Pileća pita bila je prvo jelo u
koje idu ostaci od ručka sa značajnim političkim
implikacijama. Spinozine Pržene škampe s povrćem
mogu s uživanjem jesti i agnostici i ateisti, dok Hobsov
malo poznati recept za Praseća rebarca na roštilju i dan-
danas predstavlja intelektualnu mozgalicu. Sjajna stvar u
vezi sa Ničeovom dijetom jeste to što kad se kilogrami
skinu, više se ne vraćaju - što nije slučaj s Kantovim
„Traktatom o skrobu“.

DORUČAK
Sok od pomorandže
2 režnja slanine
Princes-krofne
Pečene školjke
Tost,
biljni čaj

Sok od pomorandže je sam ispoljeni bitak

pomorandže, a pod tim podrazumevam njenu pravu
prirodu i ono što joj daje ,,pomorandžastost“ i ne daje joj
ukus, na primer, barenog lososa ili palente. Sama pomisao
na doručak koji ne čine pahuljice kod pobožnih ljudi
izaziva zebnju i užas, ali smrću Boga sve postaje
dozvoljeno, te se princes-krofne i školjke mogu jesti kad
god želite, pa čak i pileća krilca u ljutom sosu.
 RUČAK
1 tanjir špageta s paradajzom i bosiljkom
Beli hleb
Pire-krompir
Saher torta

Moćni će uvek ručati jaku hranu, dobro začinjenu

teškim sosevima, dok će slabi grickati pšenične klice i
tofu, ubeđeni da će im patnja obezbediti nagradu u
zagrobnom životu gde su jagnjeće krmenadle na roštilju
poslednji krik mode. Ali ako je zagrobni život, kao što ja
smatram, večno ponavljanje ovog života, onda će krotki
zanavek obedovati jela s niskim sadržajem ugljenih
hidrata i piletinu na žaru bez kožure.

VEČERA
Šnicla ili kobasice
Prženi rendani krompir
Kuvani jastog u sosu sa senfom
Sladoled sa šlagom ili torta

Ovo je obrok za Natčoveka. Neka oni koji su

ophrvani bolom zbog visokog nivoa triglicerida ili
nezasićenih masnih kiselina jedu da udovolje svom
svešteniku ili nutricionisti, ali Natčovek zna da su meso
prošarano masnoćom i topljeni masni sirevi sa kaloričnim
desertima i, o da, gomila pržene hrane ono što bi jeo
Dionis - da nema problema sa vraćanjem hrane.
 AFORIZMI
Epistemologija čini držanje dijete spornim. Ako
ništa ne postoji izvan mog uma, ne samo da mogu da
naručim šta hoću, nego će i usluga biti besprekorna.
Čovek je jedino živo biće koje odbija da konobaru
da napojnicu.
 IZNENAĐENJA POTRESAJU SLUČAJ DIZNl

Parnicu koju su pokrenuli akcionari kompanije Volt

Dizni oko otpremnine isplaćene, prilikom odlaska,
predsedniku Majklu Ovicu, danas je uzdrmalo svedočenje
jednog neočekivanog svedoka koga je ispitivao branilac
giganta zabavne industrije.

Branilac: Molim svedoka da kaže kako se zove.

Svedok: Miki Maus.
B: Molim vas, recite sudu šta vam je zanimanje.
S: Animirani glodar.
B: Da li vam je Majkl Ajzner bio prijatelj?
S: Ne bih baš rekao prijatelj - nekoliko puta smo
zajedno večerali. Mini i ja smo jednom posetili njega i
njegovu ženu.
B: Jeste li nekad razgovarali s njim o poslu?
S: Prisustvovao sam doručku na kome su bili
gospodin Ajzner, Roj Dizni, Pluton i Šilja.
B: Gde se održavao taj doručak?
S: U hotelu Beverli Hils.
B: Da li je bilo još nekih svedoka?
S: Stiven Spilberg je svratio do našeg stola da se
javi... da, i Patak Dača.
B: Poznajete Patka Daču?
S: Patak Dača i ja upoznali smo se na večeri kod Su
Mengers nekoliko meseci pre toga i sprijateljili se.
 B: Koliko sam shvatio, gospodin Ajzner nije
odobravao vaš odnos s Patkom Dačom?
S: Nekoliko puta smo se svađali oko toga.
B: Šta se na kraju dogodilo?
S: Na kraju sam prestao da se viđam s Dačom kad
je postao sajentolog.
B: Vratimo se doručku. Da li se sećate o čemu se
razgovaralo?
S: Gospodin Ajzner je rekao da planira da zaposli
Majkla Ovica, šefa Agencije za kreativne umetnike.
B: Kako je to uticalo na vas?
S: Iznenadio sam se, ali Plutonu su vesti teže pale.
Delovao je snuždeno.
B: Zašto snuždeno?
S: Zabrinuo se zato što je gospodin Ovic bio mnogo
bliži sa Šiljom, pa je Pluton mislio da će njemu smanjiti
broj scena.
B: Znači, znali ste za „poseban odnos“ između
gospodina Ovica i Šilje?
S: Znao sam da je gospodin Ovic pokušavao da
pridobije Šilju dok je bio agent i da su, ako se ne varam,
njih dvojica živeli zajedno u Aspenu.
B: Da li su se u nekom trenutku još više zbližili?
S: Gospodin Ovic je bio uz Šilju kad su ga uhapsili
u Malibuu.
B: Je li istina da je Šilja imao problema s drogom?
S: Bio je zavistan od perkodana.
B: Koliko je to trajalo?
 S: Šilja je počeo da uzima analgetike nakon teškog
pada u jednom crtanom filmu. Skočio je s Empajer Stejt
Bildinga s kišobranom u ruci i povredio leđa.
B: I?
S: Zahvaljujući gospodinu Ovicu, Šilja je primljen
na kliniku Beti Ford.
B: Jeste li ikad gospodinu Ajzneru poverili svoje
strepnje u vezi s njegovim planom da zaposli gospodina
Ovica?
S: Mini i ja smo pričali o tome. Znali smo da će doći
do sukoba između njih dvojice.
B: Da li ste to pomenuli još nekome, osim svojoj
supruzi?
S: Dambu, Bambiju - stvarno ne mogu da se setim.
A, da - Cvrčku, kad smo bili kod Barbre Strajsend.
Priredila je zabavu za Cvrčka kad je ovaj kupio kuću u
Trankasu.
B: I jeste li došli do nekog zaključka?
S: Dambo je smatrao da Paja Patak treba gospodinu
Ajzneru da kaže šta nas brine pošto mu se činilo da
gospodin Ajzner uvek sluša Paju. Sam je rekao da je Paja
,Jedna od najdubokoumnijih pataka koje je u životu
upoznao“. Njih dvojica su provodili dosta vremena
zajedno u Pajinom jezercetu.
B: A da li je ta veza bila uzajamna?
S: O da. Paja je živeo kod gospodina Ajznera šest
meseci dok su on i Pata bili rastavljeni. Paja je bio u
vanbračnoj vezi s Petunijom Prasić, Gickovom devojkom.
Kod Diznija se druženje sa stvorenjima iz suparničkih
studija smatralo nedopustivim, ali gospodin Ajzner je Paji
progledao kroz prste, zbog čega su se akcionari uzrujali.
B: To je vanbračna veza koju ste spomenuli u
zvaničnoj pismenoj izjavi?
S: Da. Ne sećam se baš najbolje - ali mislim da se
Paja upoznao s Petunijom kod Džefrija Kacenberga.
B: Vi ste bili tamo?
S: Da - ja, Tom Kruz, Tom Henks, Džek Nikolson.
Mislim da su bili i Šon Pen, Pera Kojot, Ptica Trkačica...
B: Tom i Džeri?
S: Ne, oni su tog vikenda bili na seminaru za
poboljšanje ličnosti.
B: Šest meseci posle toga, gospodin Kacenberg i
gospodin Ajzner učestvovali su u parnici. Da ti se sećate
detalja u vezi s tim?
S: Mora da je imalo veze s tim što je gospodin
Ajzner obećao Dušku Dugoušku opcije studija ako pređe
u Dizni.
B: Je li Duško pristao?
S: Ne, Duško je svoj čovek. U to vreme hteo je da
uzme godinu dana slobodno da napiše roman.
B: Vratimo se na zabavu - sećate li se šta se potom
dogodilo?
S: Da. Paja Patak se napio i počeo da se udvara
Nikol Kidman. To je bilo izuzetno neprijatno jer su u to
vreme ona i Tom Kruz još bili u braku. Koliko se sećam,
Paja je bio prilično neprijateljski raspoložen prema Tomu
i smatrao je da Tomu nude sve uloge koje on želi.
Sećam se da je na toj zabavi gospodin Ajzner izveo Paju
napolje da ga malo smiri.
 B: Sećate li se šta se zatim dogodilo?
S: Na travnjaku kuće gospodina Kacenberga Paja je
upoznao Petuniju Prasić. Bila mu je veoma lepa i vrlo
uzbudljiva, a znam i da su voleli dosta istih muzičkih
grupa. A Paja je uvek imao problema s obuzdavanjem
besa. Godinama je bio na prozaku jer je bio ubeđen da mu
je karijera propala i da će se uskoro naći na kakvom
kantonskom meniju. Uprkos savetima gospodina
Ajznera Paja je počeo krišom da se viđa s Gickovom
devojkom.
B: Da li znate koliko je ta veza trajala?
S: Oko godinu dana. Petunija je rekla Paji da ne
može više da se viđa s njim zato što se ozbiljno zaljubila
u Vorena Bitija, a i on u nju. Ako se sećate, Voren ju
je poveo kao pratilju na Kanski festival.
B: Da li je u jednom trenutku Pata Patak izbacila
Paju?
S: Da, i gospodin Ajzner ga je primio i dozvolio mu
da živi kod njega dok se Paja i Pata najzad nisu dogovorili
da će ponovo živeti zajedno ali u slobodnoj seksualnoj
vezi.
B: Dakle, koliko se vi sećate, da lije iko ikada rekao
gospodinu Ajzneru da možda i nije dobro da zaposli
gospodina Ovica?
S: Pomenuo sam to Pinokiju na dodeli Oskara, ali
on nije hteo da se meša.
B: Dakle vi kažete da ni Pinokio ni niko drugi nije
upozorio gospodina Ajznera da se on i gospodin Ovic
možda i neće baš najbolje slagati?
S: Koliko znam, tako je.
 B: A kad taj posao nije dobro ispao, počelo je da se
priča o otpremnini gospodina Ovica - isplati u iznosu od
sto četrdeset miliona dolara? Da li je gospodin Ovic
nekad pomislio da je ta suma preterana?
S: Znam samo da je Cvrčak često sedeo na ramenu
gospodina Ovica i savetovao mu da uvek sluša svoju
savest.
B: I?
S: Ostalo je istorija.
B: Svedok je vaš.
 PINČAKOV ZAKON

Dvadeset godina u odeljenju za ubistva njujorške

policije i, brate, nema šta nisi video. Kao, recimo, kad
berzanski agent sa Vol Strita isecka svoju puslicu na
rezance zbog svađe oko daljinskog, ili kad nesrećno
zaljubljeni rabin odluči da sebi prekrati muke tako što
popraši bradu antraksom i udahne. Zato, kad je neko
prijavio leš na Riversajd Drajvu kod Osamdeset treće, na
kome nije bilo rupa od metaka, rana od uboda niti tragova
borbe, nisam došao do nekog ludog zaključka iz film
noara, već sam pomislio da je uzrok jedan od hiljada
životnih potresa za koje Bard tvrdi da su nasledni mesu51,
ali ne pitajte me koji.
Ipak, kad se dva dana kasnije još jedan teško pojavio
u Sohou, opet bez ikakvih tragova ubistva, a potom i treći,
isti takav, u Central parku, izvadio sam amfetamine i
rekao besmrtnoj voljenoj da ću izvesno vreme raditi
prekovremeno.
„Čudo neviđeno“, rekao je moj partner Majk Svini,
dok je stavljao uobičajenu žutu traku oko mesta
zločina. Majk je medvedasti čovek koji bi vrlo lako
mogao da prođe kao medved, i zaista, zoološki vrtovi su
ga već zvali da uskoči kad im je pravi medved bolestan.
„Tabloidi pišu da je u pitanju serijski ubica. Prirodno,
serijske ubice kažu da su to predrasude i da uvek njih prve
optužuju kad je tri ili više žrtava ubijeno na isti način.
Želeli bi da se taj broj poveća šest,“
„Reći ću ti iskreno, Majk, nikad nisam video ništa
nalik na ovo - a znaš da sam ja tip koji je ulovio
Astrološkog ubicu." Astrološki ubica je bio svirepi
manijak koji je voleo da se prišunja ljudima i razvali ih po
glavi dok jodluju. Bilo ga je teško uhapsiti zato što su
mnogi saosećali s njim.
Rekao sam Majku da me pozove ako naiđe na neke
uzbudljive tragove i klisnuo sam u mrtvačnicu da pitam
Sema Dogstatera, patologa, da li je reč o otrovu. Sem i ja
se znamo odavno, još kad je on bio mladi patolog koji je
tek počinjao i izvodio obdukcije na venčanjima i
proslavama šesnaestog rođendana, da zaradi za pljuge.
„Prvo sam mislio dabi mogla biti neka sićušna
strelica“, reče Sem. „Pokušao sam da proverim sve osobe
u Njujorku koje imaju duvaljke, ali zadatak je bio
nesavladiv. Niko ne zna da pola grada ima one indijanske
pljuce od dva metra i da većina građana ima dozvolu za
njih.“
Spomenuo sam da je možda u pitanju pupavka,
smrtno otrovna gljiva čije se prisustvo ne može otkriti, ali
Sem je odmah odbacio tu ideju. „Samo su se u jednoj
prodavnici zdrave hrane mogle kupiti baš smrtonosne
pečurke, ali ona je zatvorena pre više godina, kad se
ispostavilo da se gljive ne uzgajaju organski.“
Zahvalio sam Semu i pozvao Lua Votsona, koji je
bio veoma uzbuđen zato što je na mestu zločina našao
jako dobre otiske prstiju koje je istog trena trampio u
jednoj drugog policijskoj stanici za redak i prilično vredan
komplet otisaka Enrika Karuza. Lu je rekao da je
laboratorija uspela da pronađe samo jednu dlaku. Pronašli
su i ćelavo parče kože. Nažalost, dlaka se poklopila sa
kosom jednog osmogodišnjeg dečaka, a ćelavo parče ih je
dovelo do devetorice muškaraca iz prednjeg reda na
jednoj predstavi s devojkama, koji su svi redom imali
čvrste alibije.
U štabu sam razgovarao sa Benom Rodžersom,
svojim mentorom i čovekom koji je rešio Slučaj ubistva u
japijevskom restoranu, gde su žrtve ubijane pištoljem a
potom lako posipane limetom i svežom nanom. Ben je
čekao dok ubici nije ponestalo nane, pa je bio prinuđen da
koristi seckane orahe, koji se mogu pronaći na osnovu
serijskog broja.
„Kaži mi nešto o žrtvama“, rekao sam. „Jesu li
imale nekih neprijatelja?“
„Naravno, imale su neprijatelje”, reče Ben, „ali
neprijatelji su im bili u Mar-A-Lagu u Palm Biču. Tamo
se održavala velika Konvencija neprijatelja i praktično svi
neprijatelji sa Istočne obale bili su na njoj.“
Tek što sam napustio Bena i otišao po sendvič, kad
sam čuo da se sasvim frišak leš pojavio u kontejneru u
Istočnoj sedamdeset drugoj ulici. Ovog puta, leš u
savršenom stanju pripadao je Rikiju Vimsu, mladom
glumcu čija su specijalnost bili osećajni buntovnici i koji
je bio zvezda televizijske sapunice o lekarima Kad mladež
potamni. Jedino što je ovog puta jedna beskućnica videla
šta se desilo. Vanda Buškin, koja je nekada svake noći
spavala u kartonskoj kutiji na Donjoj istočnoj strani,
nedavno se preselila u kartonsku kutiju na aveniji Park.
Isprva se brinula da neće dobiti dozvolu mesne zajednice,
ali kad je dokazano da joj je ukupna imovina veća od četiri
dolara i trideset centi, dobila je najpoželjniju kutiju.
Buškinova te noći nije mogla da zaspi i primetila je
čoveka koji se dovezao u crvenom džipu, izbacio leš i
odjurio. Najpre nije želela da se meša zato što je jednom
identifikovala kriminalca koji je potom raskinuo veridbu
s njom. Ovog puta, opisala je osumnjičenog našem crtaču,
Hauardu Inčkejpu, ali je Inčkejp, u naletu gneva, odbio da
uradi sliku ako osumnjičeni ne dođe da mu pozira.
Pokušavao sam da urazumim Inčkejpa, kad mi
odjednom na um pade B. Dž. Sgmnd, vidovnjak. Sgmnd
je bio siromašni Austrijanac koji je u jednoj brodskoj
nesreći izgubio sve samoglasnike iz imena. Godine 1993.
pronašao sam jednog mačjeg provalnika uz pomoć
Sgmnda, koji je, čudesno, uspeo da ga pronađe među
gotovo stotinu mačaka lutalica. Sad sam ga posmatrao
dok je preturao po stvarima žrtava a onda zapao u nekakav
trans. Očne jabučice su mu se proširile i počeo je da
govori, ali glas koji je iz njega dopirao bio je glas Tošira
Mifunea. Rekao je da tražim čoveka koji koristi novokain
i radi s bušilicama na kutnjacima i pretkutnjacima, i da će
možda uspeti da kaže o kojoj se tačno profesiji radi, ali
mu za to treba tabla za prizivanje duhova.
Brza kompjuterska provera potvrdila je da su sve
žrtve bili pacijenti istog zubara, i znao sam da sam naišao
na zlatnu žicu. Davši sebi anesteziju od četiri prsta
Džonija Vokera, bricom sam iščačkao srebrnu plombu iz
donje sedmice i sutradan ujutru sedeo sam otvorenih usta
dok je dr Pol V. Pinčak radio na mom karijesu.
„Neće dugo trajati“, rekao je. „Mada, ako imate
vremena, trebalo bi da vam popravim i zub pored ovog.
Čudi me da vam nije dosad smetao. Ionako danas nećete
ništa propustiti. Pogledajte samo kakvo je vreme! April je
rekordan po kiši. To vam je ovo globalno zagrevanje. Zato
što previše ljudi koristi klima-uređaje. Meni to ne treba.
Mi živimo tamo gde se prozori noću ostavljaju otvoreni,
čak i kad je najtoplije. Imam dobar metabolizam. I moja
žena. Tela nam se dobro prilagođavaju. Zato što vodimo
računa šta jedemo. Ne jedemo masno meso, ni previše
mlečnih proizvoda-plus, redovno vežbam. Najviše volim
traku za hodanje. Mirijam voli pokretne stepenice za
vežbanje. A oboje baš volimo da plivamo. Imamo kuću na
selu, u Sagaponaku. Mirijam i ja obično početkom aprila
počnemo vikendom da idemo u Hemptonse. Obožavamo
Sagaponak. Ima ljudi, ako želite da se družite, ali možete
i da se držite po strani. Ja baš i nisam društven. Najviše
volimo da čitamo, a ona pravi origami. Nekada smo imali
kuću u Tapanu. Tamo se može doći raznim putevima, ali
ja najčešće idem autoputem I-95. Tamo ste za pola sata.
Ipak, više volimo plažu. Tek što smo stavili novi krov.
Nisam mogao da verujem kad sam čuo koliko će otprilike
da košta. Gospode, ti građevinski preduzimači samo
gledaju kako da vas oderu. Mislim, i to vam je isto kao i
sve drugo - dobijete ono za šta platite. Uvek govorim deci
da u životu ništa nije jeftino. Ništa se ne dobija za
džabe. Imamo tri sina. Set će u junu imati bar-micvu.“
Osećao sam kako počinjem da se borim za vazduh
dok mi je Pinčakova bušilica prodirala kroz gleđ i opirao
sam se nadolazećem neujednačenom disanju. Osetio sam
kako mi znaci života slabe, a znao sam da sam u nevolji
kad je život počeo da mi prolazi pred očima a ulogu mog
oca igrala je Dejm Edna.52
Četiri dana kasnije, probudio sam se na odeljenju
intenzivne nege u bolnici Kolambija-Prezbiterijan.
„Hvala Bogu što si snažan poput čelika“, reče Majk
Svini, nagnuvši mi se nad krevet.
„Šta se desilo?“, upitao sam.
 „Imao si mnogo sreće“, reče Majk. „Taman kad si
izgubio svest, izvesna gospođa Fej Nosovred upala je u
Pinčakovu ordinaciju, zahtevajući hitnu zubarsku
intervenciju. Dogodio joj se ZKUPS: koristila je zubni
konac u pijanom stanju. Po svemu sudeći, privremene
krunice su joj zbog toga ispale, pa ih je progutala. Kad si
ti kod Pinčaka tresnuo o pod, počela je da vrišti. Pinčak se
uspaničio i zbrisao. Srećom, naša Specijalna jedinica je
stigla taman na vreme.
„Pinčak je pobegao? Ali delovao mi je kao
normalan zubar. Popravljao mi je zube i ćaskao.“
„Dobro, sad moraš da se odmaraš“, reče Majk,
nasmesivši mi se osmehom Mona Lize, koji je Sadebi
proglasio falsifikatom. „Sve ću ti objasniti kad ponovo
staneš na noge.“ U slučaju da se pitate kuda se zaputila
ova pričica o ubistvu, pratite zadnje stranice novina, zbog
vesti iz Olbanija, gde će zakonodavstvo usvojiti predlog
koji će dovesti do Pinčakovog zakona, po kome svaki
zubar čini krivično delo ako ugrožava život pacijenta
neprestanim razgovorom ili izgovaranjem nečeg osim
„Širom otvorite usta“ ili „Molim vas, ispljunite“, bez
prethodnog sudskog odobrenja.
 O PUKOM BEZVLAŠĆU

Naslov zbirke, Puko bezvlašće (Mere Anarchy),

jeste sintagma preuzeta iz pesme „Drugi dolazak"
Vilijama Batlera Jejtsa53, u kojoj pesnik slika svoju viziju
modernog doba, gde su na snazi nered, bezvlašće,
uzdizanje bezvrednog i skrnavljenje uzvišenog, te
izražava nadu u promenu i obnovu, ali i strepnju od onoga
što bi ta promena mogla doneti. I kod Alena se može
videti slična ideja o kraju jedne epohe, čemu u prilog idu
epigrafi preuzeti iz aktuelne štampe i stvarni događaji koji
se nalaze u pozadini njegovih priča. On, međutim, ne nudi
svoju verziju biblijskog Otkrovenja, već, na sebi
svojstven način, haos savremenog sveta pretvara u apsurd
i grotesku, a iz pukog bezvlašća crpi inspiraciju za ovaj
niz karakteristično alenovski duhovitih vinjeta.

Bojana Vujin
 Vudi Alen
PUKO BEZVLAŠĆE

Glavni urednik
Dušan Patić

Uredništvo
Saša Radonjić
Nebojša Burzan

Za izdavača
Nebojša Burzan

Korice
Ivica Stevanović

Lektura i korektura
Slobodanka Dačić
Dušan Patić

Štampa
Budućnost

Tiraž: 1500 primeraka

Prevod dela: Mere Anarchy / Woody Allen.

 Tiraž 1.500.

ISBN 978-86-7560-055-8

COBISS.SR-ID 224550919
 „Izuzetno mi je laknulo sto se svemir napokon može
objasniti. Već sam počinjao da mislim da je problem u
meni. “
Vudi Alen
………………………………………………….
Puko bezvlašće, nova knjiga Vudija Alena,
pojavljuje se nakon 25 godina pauze, što je za ljubitelje
Alenovog živahnog humora koji je mešavina šašavih
eseja i parodije, isuviše dugačak period. I ova
zbirka, sadrži sve one sastojke koje Sad smo kvit (Getting
Even), Kratak, ali koristan, vodič kroz građansku
neposlušnost (Without Feathers) i Nus-pojave (Side
Effects) čine žanrovskim klasicima. Među 18 priča, 10
su tokom godina objavljene u Njujorkeru a 8 se pojavljuju
prvi put.
……………………………………………………
„Alenovo pisanje je smešno već pedeset godina. A
njegovi komični eseji, kao i njegovi filmovi, počinju na
mnogo različitih načina, menjajući tonove i teme, zapravo
ne menjajući ugao posmatranja. Onako kako je Vudi Alen
poneo svoj Njujork sa sobom kad je nedavno počeo da
snimd filmove po Evropi, tako je očuvao svoj literarni
stil, nepopustljiv pred svetom koji se neprekidno menja."
Dženet Maslin Njujork tajms
……………………………………………………………
 ,,...on nagomilava komično povrh apsurdnog i na
vrh cedi sok od limuna, a onda jednostavno nastavlja."
Pablišers vikli
…………………………………………………………..
„Alen konačno ponovo ulazi u klub pisaca svojim
Pukim bezvlašćem, kratkom antologijom napisanom
njegovim poznatim drskim i neurotičnim humorom, ali
upakovanom nekom neotkrivenom gustinom...
Apsurdnost i dalje suvereno vlada u Alenovim pričama...
apsurdno smešno."
Taša Robinson
.................................................................................
Puko bezvlašće (Mere Anarchy) jeste druga, od
ukupno četiri knjige Izabranih dela Vudija Alena, koje će
se pojaviti premijerno na srpskom jeziku tokom 2007. i
2008. godine.
1
Cavaillon - gradić u Francuskoj čuven po dinjama (prim.
prev.).

2
Lilijan i Doroti Giš - američke filmske glumice,
najpoznatije po ulogama u nemim filmovima (prim.
prev.).

3
Kornukopija (lat. Cornu Copiae) - rog izobilja (prim.
prev.).

4
Martha Graham (1894-1991) - američka plesačica i
koreografkinja, jedna od rodonačelnica modernog plesa
(prim. prev.).
Iris Adrian (1912-1994) - američka filmska glumica
(prim. prev.).

5
Bill Parcels - penzionisani trener američkog fudbala
(prim. prev.).

6
Muzički instrument (prim. prev.).

7
Jevrejska proslava kojom se obeležava Egzodus, a koja
se obično održava prvog dana Pashe (prim. prev.).
8
Medeljin - grad u Kolumbiji, do početka 21. veka poznat
po uličnom nasilju i narko-kriminalu (prim. prev.).
9
Vikunja - životinja iz porodice kamila (prim. prev.).
10
Duckworth – vredan kao patka (prim. pev.)
11
ugušeni mat - u šahu, mat koji zadaje konj i u kome
matirani kralj ne može da se pomeri zato što je opkoljen
(,,ugušen“) vlastitim figurama (prim. prev.).

12
Ducksauce - sos od patke; Duckbill - pačji kljun (prim.
prev.).
13
Popularni naziv za gradske periferije sa kućama
načinjenim od lošeg i jeftinog materijala koje su bile čest
prizor u Sjedinjenim Američkim Državama u doba Velike
depresije tridesetih godina dvadesetog veka (prim. prev.).

14
Ragmop - pesmica čiji se tekst sastoji uglavnom od
ponavljanja slova (prim. prev).
15
Letnje odmaralište koje su polovinom dvadesetog veka
posećivali njujorški Jevreji, poznato, između ostalog, i po
pozorištima u kojima su mnogi komičari, uključujući i
Vudija Alena, otpočeli karijere (prim. prev.).

16
Selo na Long Ajlandu, Njujork (prim. prev.).

17
Fortnam i Mejson (Fortnum & Mason) i Fošon
(Fauchon) jesu slavne i luksuzne prodavnice delikatesa u
Londonu, odnosno Parizu (prim. prev.).

18
Bottom-feeder - grebator, grbavac (prim. prev.).
19
Samuel Insull - čikaški investitor koji je kupovao javna
preduzeća i željeznice, te doprineo uspostavljanju
električne infrastrukture u SAD (prim. prev.).

20
Willie Sutton - poznati i uspešni američki pljačkaš
banaka (prim. prev.).

21
Bokser na kome je zasnovan glavni lik Skorsezeovog
Razjarenog bika (prim. prev.).

22
NASDAQ (National Association of Securities Dealers
Automated Quotations System) jeste najveća elektronska
berza deonica u Sjedinjenim Američkim Državama (prim.
prev.).

23
Joan Sutherland - australijski sopran (prira. prev.).

24
Banderilja - koplje sa zastavicom koje se upotrebljava
u borbi sa bikovima (prim. prev.).

25
Hubris - preterani ponos, drskost, neposlušnost, uzrok
junakovog pada u tragediji (prim. prev).

26
Howard the Duck — lik iz Marvelovog satiričnog stripa
koji je 1986. godine dospeo i na film (prim. prev.).
27
Moribund – na samrti, na umoru (prim. prev.)
28
Pessary – kontraceptivna dijafragma (prim. prev.)
29
Mite – vrsta krpelja ili gnjide
30
Gelding – uškopljeni konj

31
Ivy League - grupa u koju spadaju najprestižniji
američki fakulteti (prim. prev.).
32
Vrsta akvarijumske ribice (prim. prev.).
33
Imanje i istoimeni elitni klub u Palm Biču na Floridi, u
vlasništvu Donalda Trampa (prim. prev.)

34
David Belasco - američki dramski pisac, reditelj i
pozorišni producent (prim. prev.).
35
Abe ’Kid Twist’ Reles – ozloglašeni američki mafijaš
i plaćeni ubica poznat po surovosti (prim. prev.)

36
Irving Berlin (1888-1989) - američki kompozitor i
tekstopisac u čije numere spadaju, između ostalih, White
Christmas, There ’s No Business Like Show Business i
Alexander's Ragtime Band (prim. prev.).
37
The Jukes family - porodica o kojoj su s kraja 19. i
početka 20. veka pisane studije, a koja je dala veliki broj
osuđenih kriminalaca, vlasnika bordela, prostitutki i
siromašnih ljudi koji su primali socijalnu pomoć (prim.
prev.).
38
Carfax Abbey - imanje koje kupuje grof Drakula u
istoimenom romanu Brema Stokera (prim. prev.).
39
Kazba - naziv za stari deo grada ili tvrđavu u Africi
(prim. prev.).
40
vrste plemenitog drveta (prim. prev.).
41
Hipnagogički - koji stimuliše san i spavanje,
uspavljujući (prim. prev.).
42
Casey Jones (1863-1900) - američki mašinovođa koji je
izgubio život u sudaru vozova, tako što je ostao u
lokomotivi da bi zaustavio voz, zahvaljujući čemu su
preživeli svi putnici osim njega. O njemu su
ispevane brojne pesme (prim. prev.).
43
Arthur Rank (1888-1972) - britanski filmski producent
i osnivač kompanije The Rank Group Plc, na čijem je logu
nacrtan čovek koji udara u gong (prim. prev.).
44
William Morris Agency - najveća agencija na svetu za
umetnike iz zabavne, filmske i književne industrije, čiji su
klijenti između ostalih, bili Čarli Čaplin, Merilin Monro,
Elvis Presli, Frenk Sinatra, Rolingstounsi i mnogi drugi
(prim. prev.).
45
Richard Rodgers (1902-1979) i Lorenz Hart (1895-
1943) - kompozitor i tekstopisac koji su zajedno radili na
oko trideset mjuzikala, a u čije hitove spadaju ,,My Funny
Valentine“, ,,Where or When“, „The Lady Is a Tramp“ i
mnogi drugi (prim. prev.).
46
From the halls of Montezuma - prvi stih himne
američkih marinaca (prim. prev.).
47
Botoks - neurotoksin koji se upotrebljava u estetskoj
hirurgiji za privremeno ublažavanje bora (prim. prev.).
48
Abe Vigoda - američki glumac, najpoznatiji po ulozi
Sala Tesija u Kumu (prim. prev).
49
Walter Cronkite - nekadašnji voditelj vesti na Si-Bi-Esu
(prim. prev.).
50
Nejtan Pritikin - osnivač Pritikinove dijete, koja se
bazira na zdravoj hrani i redovnoj fizičkoj aktivnosti
(prim. prev.).
51
Kosultovan je prevod Hamleta Živojina Simića i Sime
Pandurovića (prim. prev.).
52
Dame Edna - lik poznat po ljubičastoj kosi i smešnim
naočarima koga igra australijski komičar Bari Hamfriz
(prim. prev ).
53
Konsultovan je prevod Milovana Danojlića (prim.
prev.)