Korak Ka Graðanima

KORAK KA GRAĐANIMA
Vodič kroz mesnu samoupravu u Srbiji

SADRŽAJ
Reč unapred 3
I Lokalna samouprava 5
1. Nadležnosti opštine (grada) 5
2. Organi vlasti i njihove nadležnosti 6
3. Izbor organa vlasti 8
4. Uprava opštine (grada) 12
5. Ombudsman 13
6. Savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave 17
7. Savet za međunacionalne odnose 18
8. Neposredno upravljanje 18
II Mesne zajednice – jedini oblici mesne samouprave u Srbiji 20
III Mesna zajednica – primarni okvir socijalnog života 27
Opis uzorka 27
1. Aktivizam građana u okvirima mesne samouprave 28
1.1. Informisanost o radu mesne zajednice 29
1.2. Pretpostavke o (ne)mogućnosti učešća građana u javnom životu
mesne zajednice 30
1.3. Oblici aktivizma građana u mesnoj zajednici 31
2. Problemi mesnih zajednica i načini njihovog rešavanja 33
2.1. Čime su građani zadovoljni 34
2.2. Čime su građani nezadovoljni 36
2.3. Da li je Vaša mesna zajednica dobro mesto za život? 38
3. Mesna zajednica između poverenja i nepoverenja 39
IV Učešće građana u javnom životu mesne zajednice 43
Povratna informacija 47
Reč unapred
Poštovani,
pred Vama se nalazi vodič kroz mesnu samoupravu u Srbiji koji je nastao u okviru CeSID-
ovog projekta “Korak ka građanima” - Podizanje kapaciteta mesnih samouprava. Projekat se
realizuje uz podršku Rockefeller Brothers Fondacije.
Osnovni cilj ovog projekta je podizanje kapaciteta predstavnika mesnih samouprava, kako
bi što efikasnije rešavali probleme svoje lokalne sredine. Predstavnici organa mesne samouprave
predstavljaju najniže nivoe u komunikaciji između vlasti i građana, stoga smatramo da će ovaj
vodič biti od izuzetnog značaja za njihov dalji rad. Opštine u svojim statutima preuzimaju
zakonske odredbe o mesnoj samoupravi koje, same po sebi, nisu dovoljne za detaljno regulisanje
statusa mesnih zajednica. Samim tim, građani koji su angažovani u organima konstituisanim
pri mesnim zajednicama nisu upoznati sa pravima i obavezama koje proističu iz zakona, niti
sa mogućnostima koje im se pružaju za ostvarivanje interesa lokalne sredine. Ovakva situacija
doprinosi lošoj komunikaciji između predstavnika organa lokalne vlasti i organa mesne
samouprave, kao i nedovoljnom obimu saradnje, tako da su potencijali mesne samouprave samo
delimično iskorišćeni.
Vodič je prvenstveno namenjen predstavnicima mesnih zajednica, ali ujedno i predsta-
vnicima lokalnih samouprava u Srbiji, kao i svim zainteresovanim građanima. U sadržaj vodiča
uključena je analiza normativnog okvira (Zakon o lokalnoj samoupravi, statuti opština i statuti
mesnih zajednica), analiza istraživanja, kao i deo koji se odnosi na aktivizam građana u mesnoj
zajednici.
Srdačno,
Predsednik upravnog odbora CeSID-a

Prof. Dr Zoran Lučić
Ivana Petrin
Lokalna samouprava
U ovom delu priručnika dati su neki osnovni podaci i pojmovi iz oblasti uređenja lokalne
samouprave kod nas. Ovaj deo je napisan prema postojećem Zakonu o lokalnoj samoupravi,
statutima pojedinih gradova i drugim tekstovima i raspravama koje se bave ovim pitanjima.
1. Nadležnosti opštine (grada)
U nadležnosti opštine (grada) spadaju komunalne delatnosti (vodovod, toplane, gradski

prevoz, čistoća, pijace, parkovi, parkirališta, groblja...), staranje o stambenim zgradama, dono-
šenje urbanističkih planova, uređenje i korišćenje građevinskog zemljišta, poslovnog prostora,
staranje o ulicama i lokalnim putevima, staranje o zaštiti životne sredine, kulture, sporta, a
proširenje nadležnosti je izvršeno u oblasti osnovnog obrazovanja, primarne zdravstvene za-
štite, dečje i socijalne zaštite....
U nadležnost opštine (grada) ne spada RUJP (Republička uprava javnih prihoda), iako
se dešava da se nalazi u istoj zgradi gde se nalazi i gradska ili opštinska uprava. RUJP je u
nadležnosti Republike Srbije.
Posebna rešenja gradskih opština
Nadležnost gradske opštine određuje grad svojim Statutom. Sve što grad poveri opštini, to je
njena nadležnost. Osim izvršavanja propisa i opštih akata grada, to su poslovi uprave (izdavanje
raznih izvoda iz javnih knjiga, izdavanje uverenja ili potvrda, izdavanje dozvola itd.), urbanizam,
itd. Za vršenje ovih poslova grad prenosi odgovarajuću sumu novca iz svog budžeta u budžet
opštine.
U Beogradu gradske opštine Barajevo, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i
Surčin donose svoje urbanističke planove, obavljaju komunalne delatnosti, staraju se o lokalnim
putevima, daju građevinsko zemljište u zakup. Ostale opštine nemaju ove nadležnosti.
6 I LOKALNA SAMOUPRAVA
2. Organi vlasti i njihove nadležnosti
Organi vlasti po novom Zakonu o lokalnoj samoupravi jesu:

- Skupština opštine (grada)
Skupština opštine (grada) jeste najviši organ odlučivanja u jedinici lokalne samouprave,
budući da je predstavnički organ. Čine je odbornici koji se biraju neposredno na lokalnim izborima.
Nadležnosti skupštine mogu da se definišu kao normativna i izborna. Normativna nadležnost
skupštine opštine (grada) podrazumeva da skupština donosi statut, propise i druge opšte akte,
budžet i završni račun, program razvoja opštine (grada), urbanistički plan i druge odluke o
pitanjima iz nadležnosti opštine (grada). Izborna nadležnost se odnosi na izbor predsednika i
zamenika predsednika skupštine opštine (grada), članova opštinskog (gradskog) veća na predlog
predsednika opštine (gradonačelnika), sekretara skupštine, načelnika opštinske (gradske) uprave
na predlog predsednika opštine (gradonačelnika), a takođe se odnosi i na postavljanje direktora,
kao i upravnih i nadzornih odbora, javnih preduzeća, ustanova, organizacija i službi čiji je osnivač
opština (grad).
- Predsednik opštine (gradonačelnik)
Predsednik opštine (gradonačelnik) novi je organ vlasti uveden Zakonom o lokalnoj
samoupravi i treba ga razlikovati od predsednika skupštine opštine (grada) koga smo dosad
nazivali predsednikom opštine (gradonačelnikom). Predsednik opštine (gradonačelnik) jeste
nosilac izvršne vlasti u opštini (gradu), dok je predsednik skupštine opštine (grada) predsedavajući
skupštinom.
Predsednik opštine (gradonačelnik) bira se neposredno na izborima na period od četiri
godine. U nadležnosti predsednika opštine (gradonačelnika) jeste izvršna vlast opštine (grada);
on izvršava i stara se o izvršavanju odluka i drugih akata skupštine opštine (grada), predlaže
donošenje odluka, usmerava i usklađuje rad opštinske uprave, predlaže postavljenja i razrešenja
u okviru opštinske (gradske) uprave, naredbodavac je izvršenja budžeta i vrši druge poslove
predviđene zakonom. Prema ranijem zakonu ove funkcije je obavljao izvršni odbor skupštine
opštine (u daljem tekstu IO SO). Takođe, i predstavlja i zastupa opštinu, što je prema ranijem
zakonu činio predsednik skupštine opštine.
- Opštinsko (gradsko) veće
Opštinsko (gradsko) veće je organ predviđen novim zakonom, čija funkcija je usklađivanje
I LOKALNA SAMOUPRAVA 7
rada predsednika opštine (gradonačelnika) i skupštine opštine (grada) i vrši kontrolno-nadzornu

funkciju nad radom opštinske (gradske) uprave. Ova druga funkcija znači da je opštinsko (gradsko)
veće drugostepeni organ odlučivanja u upravnom postupku, što je ranije bila nadležnost IO SO
(SG). Pored ovih funkcija, u nadležnost opštinskog (gradskog) veća ulazi i utvrđivanje predloga
budžeta, kao i pomaganje predsedniku opštine (gradonačelniku) u vršenju njegovih poslova.
Opštinsko (gradsko) veće čini do 11 članova. Opštine (gradovi) svojim statutima određuju
tačan broj članova opštinskog veća koji ne može biti veći od 11. U opštinsko (gradsko) veće
ulaze predsednik opštine (gradonačelnik) i njegov zamenik po funkciji. Interesantno je tumačenje
koje je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu dalo novembra 2003. godine da
predsednik opštine nema pravo glasa u postupku donošenja odluka u opštinskom veću. Isto rešenje
je predviđeno Statutom grada Kragujevca – gradonačelnik ne učestvuje u glasanju gradskog veća,
dok je Statutom grada Beograda predviđeno da gradonačelnik ima pravo glasa u gradskom veću.
Oba rešenja imaju svoje opravdanje. Tumačenje Ministarstva može se objasniti činjenicom da
je opštinsko veće organ koji usklađuje rad dva najviša organa u jedinici lokalne samouprave,
da je opštinsko veće organ koji predlaže budžet skupštini, a predsednik opštine je naredbodavac
budžeta. Ukoliko bi mu se dozvolilo pravo glasa, izgubio bi se smisao postojanja ovog organa kao
organa koji je zamišljen kao brana mogućem samovlašću predsednika opštine. Rešenje Statuta
Beograda se takođe može braniti činjenicom da je gradonačelnik neposredno biran od strane
građana, pa utoliko ima i veći legitimitet nego gradsko veće, koje proističe iz skupštinske većine,
a ne direktno iz biračkog tela. Osim toga, članovi gradskog veća se biraju i razrešavaju na predlog
gradonačelnika. Gradsko veće pomaže gradonačelniku u radu koji je nosilac izvršne vlasti. Obe
grupe argumenata se mogu prihvatiti, ali treba sačekati potpunu primenu zakona u praksi da
bismo mogli da vidimo koje su prednosti, a koji nedostaci postojećeg sistema.
Funkcija usklađivanja rada predsednika opštine (gradonačelnika) i skupštine opštine (grada)
jeste novina zakona. U radnoj verziji zakona ovaj organ nije bio ni predviđen, ali je u zakon
uveden putem amandmana. Razlog za uvođenje ovakvog jednog organa nalazi se u činjenici
da predsednik opštine (gradonačelnik) ima velika ovlašćenja, budući da je neposredno biran od
strane građana, te se javlja opasnost od prevelike kon centracije vlasti u rukama jedne osobe.
Istovremeno, postojala je potreba za ustanovljavanjem tima koji će zajedno sa predsednikom
opštine (gradonačelnikom) obavljati poslove izvršne vlasti koji su više nego obimni za jednog
čoveka.
U pogledu organa vlasti u gradskim opštinama u jedinicama lokalne samouprave koje imaju
status grada (Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš) rešenja koja su predviđena statutima gradova
više su nego interesantna, naročito zbog toga što su neujednačena. Neujednačenost rešenja nije
za kritiku, već za pohvalu, jer pokazuje spremnost lokalnih vlasti da zakon kroz statut prilagode
potrebama svojih gradova. Da li su našli najbolja rešenja, vreme će pokazati.
Kao organi vlasti u gradskim opštinama navode se: u beogradskim opštinama skupština
opštine, predsednik opštine i opštinsko veće; u novosadskim i kragujevačkim opštinama organ
vlasti je savet gradske opštine, koji vrši normativnu vlast, a koji čine odbornici i koji ima svog
predsednika biranog iz redova odbornika. Skupština opštine, odnosno savet gradske opštine, jeste
nosilac normativne vlasti, dok predsednik opštine, odnosno saveta gradske opštine, predsedava
sednicama skupštine, odnosno saveta, ima reprezentativnu funkciju (zastupa i predstavlja opštinu)
i nosilac je izvršne vlasti (beogradske i kragujevačke opštine).
Za niške opštine predviđeno je najoriginalnije rešenje – organi vlasti su veće gradske opštine
i predsednik opštine. Veće gradske opštine vrši normativnu vlast. Sednicama veća predsedava
predsednik veća, koji se bira iz redova većnika, apsolutnom većinom (većinom glasova od
ukupnog broja većnika). Predsednik opštine vrši izvršnu vlast. Kao što se vidi, u niškim opštinama
postoji razlika između predsednika opštine i predsednika veća gradske opštine, dok u gradskim
opštinama drugih gradova te razlike nema, već se obe funkcije sustiču u jednoj ličnosti.
3. Izbor organa vlasti
- Skupština opštine (grada)

Skupština opštine (grada) jeste predstavnički organ vlasti, koji je nosilac normativne vlasti,
odnosno najviši organ odlučivanja u jedinici lokalne samouprave.
Odbornike skupštine opštine (grada) biraju građani neposredno na izborima. Mandat
odbornika traje četiri godine. U odnosu na raniji zakon, izborni sistem je u potpunosti promenjen.
Prema ranijem zakonskom rešenju opština (grad) bila je podeljena na onoliko izbornih jedinica
koliko se odbornika za skupštinu opštine (grada) biralo. Birači su glasali za pojedinačne kandidate,
a za odbornika je bio izabran onaj kandidat koji je dobio natpolovičnu većinu glasova birača koji
su glasali, a ukoliko nijedan od kandidata u prvom krugu nije dobio natpolovičnu većinu, birači
su u drugom krugu birali između dva kandidata koji su imali najveći broj glasova. Pobeđivao je
kandidat koji je dobio više glasova. Prema novom rešenju opština (grad) jedna je izborna jedinica.
Birači ne glasaju za pojedinačne kandidate, već za liste koje predlože političke stranke, odnosno
grupe građana.
Raspodela mandata: da bi uopšte jedna lista mogla da učestvuje u raspodeli mandata mora
da pređe zakonom određen cenzus – osvojenih najmanje 3 % glasova od ukupnog broja glasova
birača koji su glasali. Mandati se raspodeljuju srazmerno broju osvojenih glasova. Izborna komisija
ukupan broj odborničkih mesta množi brojem važećih glasova koji je osvojila svaka izborna lista,
a zatim se taj proizvod deli ukupnim brojem glasova svih lista koje su prešle cenzus. Svaka
izborna lista dobija onoliki broj mandata koliko celih brojeva proizilazi iz proporcije. Ukoliko
određeni broj mandata ostane neraspodeljen primenom ove proporcije, oni se dodeljuju listi koja
ima najveći deo razlomka, odnosno onoj koja ima veći broj mandata.
U pogledu redosleda po kojem predlagač liste raspoređuje osvojene mandate, zakon predviđa
da jedna trećina mandata mora da se rasporedi u redosledu sa liste, dok se preostale dve trećine
raspodeljuju po slobodnom izboru predlagača. Ipak, zakon predviđa jedno ograničenje u pogledu
raspodele mandata. Prilikom sačinjavanja liste kandidata za odbornike, među svaka četiri kandi-
data na listi mora biti najmanje po jedan kandidat manje zastupljenog pola, a ukupno na čitavoj
listi mora biti najmanje 30 % kandidata manje zastupljenog pola. Ista struktura mora biti pošto-
vana i pri raspodeli mandata, odnosno pri slobodnoj raspodeli 2/3 mandata svaki četvrti mandat
mora biti dodeljen kandidatu sa liste koji pripada manje zastupljenom polu.
- Predsednik opštine (gradonačelnik)
Predsednika opštine (gradonačelnika) biraju građani neposredno na izborima. Kandidata
za predsednika opštine (gradonačelnika) može predložiti politička stranka, koalicija političkih
stranaka ili grupa građana. Kandidaturu mora da podrži, svojim potpisom, najmanje 3 % birača
opštine (grada). Za predsednika opštine (gradonačelnika) izabran je kandidat koji je osvojio
natpolovičnu većinu glasova birača koji su glasali. Ukoliko nijedan od kandidata nije dobio
potrebnu većinu, održava se drugi krug izbora za predsednika opštine (gradonačelnika). U drugom
krugu birači se opredeljuju između dva kandidata koja su u prvom krugu osvojila najveći broj
glasova. U drugom krugu izabran je onaj kandidat koji je osvojio veći broj glasova.
Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o lokalnim izborima uvode jednu novinu – opoziv
predsednika opštine (gradonačelnika). Opoziv je jedan od nekoliko načina prestanka mandata
predsedniku opštine (gradonačelniku). Budući da je neposredno izabran od strane birača,
birači mogu pokrenuti postupak i za opoziv predsednika opštine (gradonačelnika) ukoliko nisu
zadovoljni njegovim radom. Pravo da predloži opoziv predsednika opštine (gradonačelnika) ima
i politička stranka, odnosno koalicija političkih stranaka. Kao što se vidi, oni subjekti koji imaju
pravo predlaganja kandidata za ovu funkciju (grupa građana, politička stranka, koalicija) imaju
pravo i da pokrenu postupak njegovog opoziva. Da bi pokrenuli postupak opoziva, navedeni
subjekti moraju svoj predlog snabdeti potpisima najmanje 10 % birača.
Kao što se vidi, za pokretanje postupka za opoziv zahteva se veći broj potpisa nego za
podnošenje kandidature, što nije uobičajeno, ali je razumljivo. Ukoliko bi se i za opoziv zahtevao
tako mali broj kao i za kandidaturu, predsedniku opštine (gradonačelniku) bi neprekidno pretila
opasnost opoziva, što bi dovelo do toga da bi on morao da se bavi održanjem na funkciji i time
bi se ostavilo veoma malo vremena za obavljanje poslova iz njegove nadležnosti. Primera radi
navedimo slučaj veće opštine od 120 000 birača, gde 3 % iznosi 3600 potpisa, što nije naročito
teško skupiti, naročito za političke stranke, dok 10 % od istog broja birača je 12 000.
Predlog za opoziv predsednika opštine (gradonačelnika) može podneti i skupština opštine
(grada), ukoliko je takav predlog usvojen apsolutnom većinom glasova od strane odbornika
(većinom glasova svih odbornika). Činjenica da je predlog za opoziv podržan zahtevanim
brojem potpisa, odnosno glasova odbornika, ne znači i da je predsednik opštine (gradonačelnik)
opozvan. Sledeći korak u ovom postupku jeste izjašnjavanje birača o predlogu za opoziv. Birači se
izjašnjavaju tajnim glasanjem. Predsednik opštine (gradonačelnik) je opozvan ukoliko se većina
birača koji su glasali izjasnila za opoziv.
U slučaju kada su se birači izjašnjavali o predlogu za opoziv predsednika opštine
(gradonačelnika), a koji je potekao od skupštine opštine (grada) i nisu se odlučili za opoziv
predsednika opštine (gradonačelnika), skupština opštine (grada) biće raspuštena. Razlog za
ovakvo rešenje je sledeći: davanjem ovlašćenja skupštini da može da pokrene postupak za opoziv,
ona se stavlja u nadređeni položaj u odnosu na predsednika opštine (gradonačelnika), iako oba
organa imaju isti legitimitet, jer su oba izabrana neposredno. Da bi se sprečila mogućnost da
skupštinska većina (a naročito ako je različita od političke orijentacije predsednika opštine,
odnosno gradonačelnika) zloupotrebi ovo svoje ovlašćenje za političke obračune, predviđena je
ova rezerva. Ovo rešenje će u praksi naterati skupštinsku većinu da dobro odmeri svoju odluku i
da posegne za njom tek kada postoje valjani razlozi za opoziv, odnosno kada predsednik opštine
(gradonačelnik) ne obavlja svoju funkciju na dobar način. U suprotnom, zloupotreba ovlašćenja
može skupštinskoj većini da se vrati kao bumerang.
Opštinsko (gradsko) veće
Već smo naveli da jedna od funkcija opštinskog (gradskog) veća jeste usklađivanje rada
skupštine opštine (grada) i predsednika opštine (gradonačelnika). Ovaj organ po svojoj prirodi
trebalo bi da bude most između dva organa koji su nosioci osnovnih grana vlasti. Otuda i ne čudi
što u izboru opštinskog (gradskog) veća učestvuju oba organa. Predsednik opštine (gradonačelnik)
predlaže skupštini opštine (grada) članove opštinskog (gradskog) veća, a skupština opštine (grada)
ih bira apsolutnom većinom (većinom od ukupnog broja odbornika) na period od četiri godine.
Ukoliko dva puta uzastopno ne budu izglasani član ili članovi opštinskog (gradskog) veća koje je
predložio predsednik opštine (gradonačelnik), skupština može da donese odluku i bez tog predlo-
ga, odnosno po svom izboru. Član opštinskog veća može biti razrešen na predlog predsednika
opštine (gradonačelnika) ili na predlog 1/3 odbornika. Da bi član opštinskog (gradskog) veća bio
razrešen za ovaj predlog mora da glasa većina od ukupnog broja odbornika.
Kao što se vidi, za izbor članova opštinskog (gradskog) veća zahteva se apsolutna većina. Ovo
rešenje je značajno iz dva razloga: sprečava da predsednik opštine (gradonačelnik) pribavi više
vlasti nego što mu pripada, odnosno sprečava skupštinu opštine (grada) da zloupotrebljava svoja
ovlašćenja kontrole predsednika opštine (gradonačelnika). Veće je u svom radu bliže predsedniku
opštine (gradonačelniku). Ukoliko bi se članovi veća birali prostom većinom, to bi omogućilo
predsedniku opštine (gradonačelniku) da, koristeći prostu, kvorumsku većinu odbornika svoje
političke opcije, postavi svoje ljude u opštinsko veće kojima bi lako upravljao, tako da bi u praksi
pribavio veću vlast nego što mu pripada. S druge strane, potrebna apsolutna većina za izbor
članova veća sprečava prostu većinu u skupštini, koja pripada političkoj opciji različitoj od
predsednikove (gradonačelnikove), da blokira predsednika opštine (gradonačelnika) u radu.
U beogradskim, novosadskim i kragujevačkim opštinama predstavničko telo (skupština
gradske opštine u beogradskim, odnosno savet gradske opštine u novosadskim i kragujevačkim
opštinama), koje vrši normativnu vlast, čine odbornici koje birači biraju neposredno na izborima.
Mandat odbornika traje četiri godine. U niškim opštinama predstavničko telo je veće gradske
opštine, koje čini 9 većnika, koje birači biraju neposredno na izborima. Odbornici skupštine/
saveta gradske opštine, odnosno većnici gradske opštine, biraju se prema istom izbornom sistemu
kao što se biraju i gradski odbornici, a to znači gradska opština je jedna izborna jedinica; birači
glasaju za liste kandidata; mandati se raspodeljuju srazmerno broju glasova koje je lista osvojila;
u raspodeli mandata učestvuju liste koje su prešle cenzus od 3 %.
Predsednik opštine kao poseban organ vlasti predviđen je u beogradskim i niškim opštinama.
Ipak, norme kojima se reguliše položaj predsednika opštine u beogradskim opštinama ne
razlikuju se bitnije od normi kojima se reguliše položaj predsednika saveta gradske opštine u
novosadskim i kragujevačkim opštinama. Bez obzira kako se nazivala ova funkcija u različitim
gradovima, zajedničko je da se u beogradskim, novosadskim i kragujevačkim opštinama na nju
dolazi na isti način – iz redova odbornika, apsolutnom većinom (većinom glasova od ukupnog
broja odbornika), a ne neposrednim izborima. Razlike postoje samo u pogledu broja odbornika
koji mogu da predlože kandidata za predsednika opštine, odnosno saveta gradske opštine. Taj
broj iznosi od 1/3 odbornika u kragujevačkim opštinama, preko 1/5 odbornika u beogradskim
opštinama, do 5 % članova saveta gradske opštine u Novom Sadu.
Predsednik gradske opštine u Nišu bira se neposredno, primenom istog izbornog sistema kao
i za izbor gradonačelnika.
4. Uprava opštine (grada)
Izmene u odnosu na raniji zakon učinjene se i u oblasti uprave. Nekoliko je takvih izmena i
vrlo su značajne budući da ukazuju na novu organizaciju vlasti i pružaju mogućnosti za efikasniju
upravu i za razvoj opštine (grada).
Opštinskom (gradskom) upravom rukovodi načelnik. Prema dosadašnjim rešenjima, na čelu
uprave nalazio se sekretar skupštine opštine (grada). Takvo ranije rešenje, kao i proizilaženje
izvršnog odbora iz skupštinske većine, ukazivalo je na primenu skupštinskog sistema vlasti na
lokalnom nivou. Skupština je najviši organ vlasti koji kontroliše sve ostale organe, dok skupštinu
niko ne kontroliše.
Razdvajanjem funkcije načelnika uprave od funkcije sekretara skupštine dobija se čistija
podela vlasti, razdvajanje izvršne od normativne vlasti.
Načelnika uprave postavlja skupština opštine (grada) na predlog predsednika opštine
(gradonačelnika) i on ovim organima odgovara za svoj rad.
Za načelnika uprave može se postaviti lice koje ima završen pravni fakultet, položen ispit za
rad u organima državne uprave i najmanje pet godina radnog iskustva.
U opštinskoj (gradskoj) upravi mogu se postaviti glavni arhitekta i opštinski (gradski)
menadžer.
Glavni arhitekta se može (ali i ne mora) postaviti u opštinskoj (gradskoj) upravi. Njega
postavlja i razrešava predsednik opštine (gradonačelnik). Opštine (gradovi) su svojim statutima
mogle da se opredele za neko od mogućih rešenja: da ne unesu odredbe o glavnom arhitekti i
time da se odreknu ove mogućnosti, da ostave mogućnost njegovog postavljenja ili da predvide
njegovo obavezno postavljenje. U pojedinim statutima se sreću i odredbe kojima se uređuju
uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi jedno lice bilo postavljeno za glavnog arhitektu - završen
arhitektonski ili građevinski fakultet i tri godine radnog iskustva u struci.
Poslovi glavnog arhitekte bili bi da pokreće inicijative za izradu urbanističkog plana, da
daje uputstva za izradu arhitektonskih projekata radi očuvanja arhitektonskih i ambijentalnih
vrednosti, da daje mišljenja za arhitektonske projekte veće vrednosti, da sarađuje sa ustanovama
za zaštitu kulturnih dobara, itd. U opštinskoj upravi mogu da se postave i glavni stručnjaci iz
drugih oblasti. Izgleda da je arhitekta bio najzanimljiviji zakonodavcu, a verovatno zbog propusta
koji su se javljali u oblasti urbanizma.
Opštinski (gradski) menadžer je još jedna mogućnost koju zakon pruža. Opštinskog
(gradskog) menadžera angažuje predsednik opštine (gradonačelnik), a poslovi opštinskog
menadžera su unapređenje ekonomskog razvoja opštine (grada), podsticanje preduzetništva,
stvaranje privatno-javnih partnerstava, podsticanje investiranja u opštinu (grad), iniciranje
promena propisa koji otežavaju poslovne inicijative.
5. Ombudsman
U jedinici lokalne samouprave može se ustanoviti građanski branilac (ombudsman) koji štiti
individualna i kolektivna prava i interese građana, tako što vrši opštu kontrolu rada uprave i
javnih službi.”
(član 126, stav 1, Zakon o lokalnoj samoupravi).
Kao što se vidi iz citiranih zakonskih odredbi, funkcija građanskog branioca jeste da za-
štiti građane od lošeg rada uprave, i to tako što vrši opštu kontrolu rada uprave. Opšta kontrola
uprave podrazumeva da je ombudsman ovlašćen da kontroliše kako ZAKONITOST tako i
CELISHODNOST rada uprave. Zakonitost rada je svakako lako shvatiti i podrazumeva da svi
doneti akti i sve preduzete radnje moraju biti u skladu sa zakonom. Problem uvek nastaje kada tre-
ba ustanoviti da li je uprava postupala CELISHODNO. Uprava može postupati zakonito, ali to još
uvek ne znači da postupa i celishodno. Naime, u pojedinim stvarima uprava ima DISKRECIONA
OVLAŠĆENJA. To znači da zakon postavlja okvire, a sama uprava, krećući se u zakonskim
okvirima, ima ovlašćenje da postupi na način za koji smatra da je najcelishodniji, najpogodniji
za konkretan slučaj. U ovakvim slučajevima može se desiti da uprava povredi interes ili neko
pravo građanina, a da nije postupala nezakonito već necelishodno.
Kontrola uprave se inače sprovodi u upravnom postupku i upravnom sporu. Upravni postupak
je postupak u kojem se vrši kontrola rada nižih organa uprave od strane viših organa uprave.
U upravnom postupku viši organ uprave vrši kontrolu zakonitosti i celishodnosti nižeg organa
uprave. U upravnom sporu se vrši kontrola zakonitosti rada uprave (ne i celishodnosti) od strane
sudova tako da upravni spor predstavlja sudsku kontrolu uprave. Nije moguće tražiti zaštitu od
suda ukoliko prethodno nije sproveden upravni postupak, odnosno ako prethodno nije zatražena
zaštita od višeg organa uprave.
Funkcija ombudsmana je otuda vrlo značajna. Vidimo da se celishodnost može kontrolisati
samo od strane viših organa uprave, znači od organa koji pripadaju istoj grani vlasti. Uvođenjem
ombudsmana kontrola se proširuje i na normativnu vlast, tačnije na predstavničko telo, jer
ombudsmana postavlja skupština da u njeno ime i u interesu građana kontroliše upravu (i
zakonitost i celishodnost).
Osnovno pitanje je kako u našem pravnom sistemu izgleda ovaj institut?
Ombudsman je kod nas uveden na mala vrata, jednim članom (član 126, Zakon o lokalnoj
samoupravi). Još uvek se čeka donošenje republičkog Zakona o narodnom advokatu kojim će
ovaj organ biti detaljno uređen.
Svakako da treba pozdraviti i pohvaliti ideju da se u opštinama i gradovima u Srbiji ustanovi
ombudsman, ali čini se da postoji toliko praznina koje vrlo lako mogu biti ispunjene lošom
sadržinom.
Pomenutim članom 126 predviđeno je da će branilac o nezakonitom i nepravilnom radu
upozoravati upravu i javne službe i da će im davati preporuke za ispravljanje propusta i grešaka,
kao i da će o tome obaveštavati SO i javnost. To je suština njegove funkcije: kontrola, sugerisanje
ispravki i obaveštavanje javnosti. Na taj način štiti građane.
Ko može da se obrati ombudsmanu? Svaki građanin koji smatra da je povređeno neko
njegovo pravo ili interes od strane organa opštinske uprave. Obraćanje ombudsmanu ne bi trebalo
da bude otežano nekakvim formalnostima. Trebalo bi da bude dovoljno da neko smatra da mu
je učinjena neka povreda i da može da se obrati ombudsmanu. Međutim, ombudsman ne sme da
bude zamena za postojeće vidove zaštite o kojima je već u ovom tekstu pisano, znači za upravni
postupak i za upravni spor. Tačnije, nijedan građanin ne bi trebalo da se obraća ombudsmanu, a da
prethodno nije poveo upravni postupak pred višim organom uprave, odnosno upravni spor pred
sudom. Ne bi bilo dobro da se ovi vidovi zaštite zaobilaze jer bi to onda značilo uzurpaciju vlasti
i time bi se ombudsman pretvorio u svoju suprotnost, jer on treba da obezbedi vladavinu prava i
demokratičnost.
Problem je u tome što u stavu 1 člana 126 stoji da ombudsman MOŽE biti ustanovljen.
Znači, i ne mora. Za ovakvo rešenje može se kao argument istaći da je svaka novina dobra ako
se za njenu primenu pripreme uslovi. U suprotnom biće više štete nego koristi. U prilog ovoj
argumentaciji može se kao primer navesti Zakon o lokalnoj upravi donet 2000. godine u Velikoj
Britaniji. Ovim zakonom je predviđeno nekoliko modela izvršne i normativne vlasti na lokalnom
nivou. Svaka jedinica lokalne samouprave može da primeni jedan od ponuđena tri modela u
zavisnosti od svojih prilika. Na ovaj način će izabrani model pokazati znatno veće rezultate nego
što bi to bio slučaj sa jednim nametnutim modelom.
Ipak, postoji niz problema koji će se u praksi javiti sa ovakvim zakonskim rešenjem kada je
ombudsman u pitanju.
Zakonska regulativa je vrlo štura. Tako je zakonom predviđeno da su uprava i javne službe
dužni da daju sve potrebne informacije kada ombudsman to zahteva, zatim da ombudsmana
postavlja skupština opštine, odnosno grada, iz reda uglednih i politički nepristrasnih ličnosti.
Sve ostalo, organizacija, nadležnost i ovlašćenja, način postupanja, izbor i prestanak dužnosti
reguliše se statutom jedinice lokalne samouprave. Ovakvo rešenje dovodi do sledećeg: one opštine
koje budu ustanovile ombudsmana imaće neverovatnu raznolikost u pogledu ovog instituta.
Međutim, najkrupniji problem je upravo činjenica da je regulativa prepuštena skoro u
potpunosti statutarnim odredbama. Ombudsman bi trebalo da bude politički nepristrasna ličnost.
Pitanje je kako će se njegova politička nepristrasnost ostvariti kada se njegov položaj uređuje
aktom koji donosi politička većina u lokalnom parlamentu. Čest je slučaj da je statutima, kojima
je ustanovljen ombudsman, predviđeno da ga postavlja skupština opštine kvorumskom većinom
(većinom glasova odbornika koji su prisutni). Time se takođe dovodi u pitanje njegova politička
nepristrasnost, jer njega na ovaj način postavlja politička većina. Ova činjenica dobija još više
na značaju ako se ima u vidu nova organizacija vlasti. Prema novom zakonu predsednik opštine
usmerava i usklađuje rad uprave, predlaže postavljenje i razrešenje načelnika opštinske uprave,
odnosno uprave za pojedine oblasti. Na osnovu ovih ovlašćenja jasno je da mora sarađivati sa
ombudsmanom i da ombudsman nije vezan samo za lokalni parlament. U takvoj situaciji ukoliko
parlamentarna većina i predsednik opštine pripadaju istoj političkoj opciji ombudsman, koji je
izabran od strane političke većine, vrlo lako može da postane pokriće za loš rad uprave. Ukoliko
predsednik opštine i parlamentarna većina pripadaju suprotstavljenim političkim opcijama,
ombudsman može poslužiti kao sredstvo pritiska na predsednika opštine. Zbog ovih mogućih
problema bilo bi dobro da se predvidi statutom da se ombudsman bira apsolutnom većinom, tj.
većinom glasova od ukupnog broja odbornika. Na ovaj način bi se zaista obezbedila politička
nepristrastnost ombudsmana, jer bi sve političke opcije morale da se saglase oko jednog kandidata.
Istovremeno bi mu se ovako obezbedila velika podrška i time bi se obezbedio autoritet ovom
institutu i svakako da ne bi bilo opstrukcije rada zarad političkih obračuna, jer kandidat izabran
apsolutnom većinom predstavlja zajedničko rešenje. Svakako da bi bilo dobro ugledati se na
rešenja predviđena predlogom republičkog Zakona o narodnom advokatu. Ovim predlogom
zakona predviđeno je da se ombudsman na republičkom nivou bira u Narodnoj skupštini dvo-
trećinskom većinom glasova od svih narodnih poslanika.
Drugi problem je dužina mandata. I ovde bi tvorci skupštinskih statuta trebalo da se ugledaju
na predlog republičkog zakona. Prema predlogu republičkog zakona mandat republičkog
ombudsmana trajao bi pet godina. Opštinskim statutima se uglavnom predviđa da mandat
ombudsmana traje četiri godine. Jasno je da ako se na lokalnom nivou ombudsman bira prostom
većinom i mandat mu traje koliko i mandat odbornika, onda njegova funkcija zavisi od političkih
kretanja i političkog raspoloženja birača. Time se i ova funkcija vezuje posredno za političke
stranke i za izbore što nikako nije dobro, jer treba da bude politički nepristrasna i usmerena
na kontrolu uprave. Ukoliko bi se predvidelo da mandat ombudsmana traje duže od mandata
odbornika time bi se njegova funkcija svakako učinila politički nezavisnom, jer ne bi zavisila od
političkih promena.
Kada govorimo o uslovima koje kandidat za ombudsmana treba da ispuni i tu se može javiti
problem, jer je regulativa ovog pitanja takođe prepuštena statutima. Svakako da bi za ombudsmana
trebalo da bude postavljen diplomirani pravnik sa stručnim iskustvom i poznavanjem rada uprave.
Problem je u tome što može da se dogodi da se u različitim opštinama traže različiti uslovi i na taj
način se u jednoj opštini, gde se traže strožiji uslovi, obezbeđuje veći ugled i autoritet ombudsmana
nego u drugoj opštini gde se traže blaži uslovi. Prema predlogu republičkog zakona «za narodnog
advokata (ombudsmana)... može biti izabran jugoslovenski državljanin koji je diplomirani pra-
vnik istaknutih stručnih sposobnosti i čestitosti, koji poznaje rad uprave, ima najmanje pet godina
radnog iskustva na pravnim poslovima i nije osuđivan za krivična dela» (član 27, predlog Zakona
o narodnom advokatu). Pet godina radnog iskustva je kratak rok za ovakvu funkciju, naročito na
republičkom nivou. Ipak, ako ovaj uslov ostane kao odredba zakona kada zakon bude usvojen, ne
bi bilo logično da se za ombudsmana na lokalnom nivou traže strožiji uslovi.
U radnoj verziji Zakona o lokalnoj samoupravi u članu koji je uređivao institut ombudsmana
bilo je predviđeno da ombudsman može predložiti pokretanje disciplinskog postupka ili postu-
pka za razrešenje funkcionera organa uprave ili javne službe. Naravno, ovakva ovlašćenja imao
bi u slučajevima kada u vršenju kontrole uprave utvrdi da postoje propusti u radu. U Zakonu
o lokalnoj samoupravi koji je usvojen ovih odredbi nema. To znači da bi se ovakva ovlašćenja
mogla predvideti samo statutom. Prema predlogu republičkog zakona predviđeno je da, pored
postupka za razrešenje ili disciplinskog postupka, može podneti prijavu za pokretanje krivičnog
postupka ukoliko postoji osnovana sumnja da postoje elementi krivičnog dela izvršenog od strane
organa uprave u vršenju ovlašćenja.
U pojedinim opštinama je veliki propust što je statutom predviđeno da će se institut
ombudsmana urediti odlukom o organizaciji uprave. Na ovaj način ombudsman postaje sastavni
deo uprave, što nikako ne bi smelo da se desi, jer je on zamišljen kao organ parlamenta koji u ime
parlamenta vrši kontrolu uprave. On mora da bude organ koji kontroliše upravu, a organizaciono
se nalazi izvan uprave.
Nedostatak naše pravne regulative jeste i to što nijednim aktom, čak ni predlogom Zakona
o narodnom advokatu, nije uređen odnos između ombudsmana na lokalnom i ombudsmana na
republičkom nivou.
Iako sve ove kritike mogu da stvore stav da ombudsman nosi više štete nego koristi, treba
imati u vidu da je u pitanju organ koji postoji skoro dvesta godina u Švedskoj i da je nastao
upravo kao jedno od sredstava za borbu protiv apsolutizma. Kritike koje su iznete samo iz razloga
da se mogući propusti preduprede i da se upravo putem angažovanja građanskih saveta širom
Srbije ombudsman ustanovi i postavi na zdravim temeljima kako bismo dobili jednu više nego
dragocenu ustanovu.
6. Savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave
Savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave je jedna od nekoliko novina predviđenih

Zakonom o lokalnoj samoupravi. Ovim institutom se otvaraju vrata većem uticaju građana u
jedinicama lokalne samouprave. Razlog uvođenja saveta definisan je i samim Zakonom u kojem
jasno stoji da se savet obrazuje «radi ostvarivanja demokratskog uticaja građana na unapređiva-
nje lokalne samouprave».
Članovi saveta biće građani i stručnjaci iz oblasti koje su od značaja za lokalnu zajednicu
i njihov osnovni zadatak jeste upravo podnošenje predloga koji bi trebalo da doprinesu razvoju
opštine (grada). Savet bi svakako, po odredbama Zakona, imao ingerencije da se bavi zaštitom
prava i dužnosti opštine.
Ono što savet izdvaja od ostalih sličnih oblika organizovanja građana jesu dve stvari:
1. savet je institucionalni oblik organizovanja građana
2. organi opštine, uprava i javna preduzeća imaju obavezu da se izjasne o svim predlozima
saveta.
Jasno je da je savet odličan način da građani organizovano kroz institucije utiču na poboljšanje
i razvoj svog okruženja.
Prema Zakonu o lokalnoj samoupravi savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave jeste
fakultativni organ, odnosno skupština jedinice lokalne samouprave može da obrazuje savet.
Opštinama je ostavljeno da same svojim statutima bliže odrede da li će uopšte ustanoviti savet i
na koji će način on funkcionisati.
Ustanovljavanje ovakvog jednog organa izuzetno je značajan korak u razvoju demokratije i
više je nego potrebno da građani shvate koliku korist mogu imati ne samo oni sami, već i njihovi
legitimno izabrani predstavnici. Volja građana ne počinje i ne završava se na izborima već mora
neprekidno da se osluškuje i poštuje, a savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave jeste jedan od
odličnih načina za to.
7. Savet za međunacionalne odnose
Savet za međunacionalne odnose ustanovljava se u nacionalno mešovitim opštinama i čine

ga predstavnici svih nacionalnih i etničkih manjina.
Nacionalno mešovite opštine su one u kojima jedna nacionalna zajednica ima 5 % od ukupnog
broja stanovnika, odnosno sve nacionalne zajednice imaju 10 % od ukupnog broja stanovnika.
Predstavnike u savetu mogu imati zajednice sa više od 1 % učešća u ukupnom stanovništvu
opštine.
Savet se bavi pitanjima ostvarivanja, zaštite i unapređenja nacionalne ravnopravnosti. O
svojim stavovima i predlozima obaveštava skupštinu koja je dužna da se o njima izjasni najkasnije
u roku od 30 dana. Skupština ima još jednu obavezu – sve predloge odluka koje se tiču prava
nacionalnih i etničkih manjina dužna je da dostavi savetu na mišljenje.
8. Neposredno upravljanje
Građani imaju pravo na lokalnu samoupravu, odnosno imaju pravo da upravljaju svojom
opštinom ili gradom i to neposredno kroz građansku inicijativu, zbor građana i referendum i
posredno preko svojih predstavnika.
- Građanska inicijativa
Građani imaju pravo da putem građanske inicijative predlože skupštini opštine (grada)
donošenje određenih akata kojima će se urediti pitanja iz nadležnosti skupštine. Građanska
inicijativa je punovažna kada se odnosi na pitanja iz izvornog delokruga opštine i kada je podržana
potrebnim brojem potpisa građana. Zakon predviđa da se potreban broj potpisa utvrđuje statutom
opštine (grada), a koji ne može biti manji od 10 % birača opštine (grada). Skupština je dužna da
o predlogu raspravlja i odluči (može da prihvati ili odbije predlog, ali mora da donese odluku) i
da o svojoj odluci obavesti građane u roku od 60 dana od dobijanja predloga.
- Zbor građana
Zbor građana je drugi način neposrednog upravljanja, s tim što se putem zbora građana
upravlja delom opštine (grada) budući da se saziva za deo teritorije jedinice lokalne samouprave
(opštine ili grada). Zbor građana raspravlja i daje predloge o pitanjima iz nadležnosti organa
jedinice lokalne samouprave, a predloge i zahteve usvaja većinom glasova prisutnih i upućuje ih
organima jedinice lokalne samouprave. Razlika u odnosu na građansku inicijativu jeste u domenu
primene. Građanska inicijativa se pokreće za celu jedinicu lokalne samouprave, a zbor građana za
deo teritorije. Predlog iznet u građanskoj inicijativi upućuje se skupštini opštine (grada), dok se
predlog usvojen od strane zbora građana upućuje kako skupštini opštine, tako i drugim organima
(predsedniku opštine/gradonačelniku ili opštinskom/gradskom veću), ali i službama jedinice
lokalne samouprave.
Organi ili službe kojima je upućen predlog ili zahtev usvojen na zboru građana dužni su da
razmotre zahtev ili predlog, da o njemu odluče (usvoje ga ili odbiju) i da o tome obaveste građane
u roku od 60 dana.
- Referendum
Zakon o lokalnoj samoupravi predviđa dve vrste referenduma:
- fakultativni: skupština opštine (grada) može na sopstvenu inicijativu da raspiše referendum
o pitanjima iz svoje nadležnosti; i
- obavezni: skupština opštine (grada) mora da raspiše referendum o pitanjima iz svoje
nadležnosti na zahtev građana. Tačnije, građani mogu građanskom inicijativom zahtevati da se
raspiše referendum o pojedinim pitanjima iz nadležnosti skupštine opštine (grada). Skupština
mora da raspiše referendum na delu teritorije jedinice lokalne samouprave o pitanjima koja se
odnose na potrebe ili interese stanovništva tog dela teritorije.
Značajno je da se građani upoznaju sa mogućnostima neposrednog upravljanja opštinom
(gradom), jer upravo ovim sredstvima mogu jasnije da izraze svoje potrebe i interese, da dođu do
njihovog zadovoljenja i da obezbede unapređenje opštine (grada) u skladu sa svojim zahtevima.
Jednom reči, da dobiju opštinu po svojoj meri.
II Mesne zajednice – jedini oblici mesne samouprave u Srbiji
Zakon o lokalnoj samoupravi, koji je donet 2002. godine, sadrži poseban, V deo pod
naslovom Mesna samouprava. Prvi put se usvaja ovakav termin za različite oblike organizova-
nja građana na prostoru manjem od opštine, kao jedinice lokalne samouprave. Zakonodavac je
ostavio više nego širok prostor za osmišljavanje oblika mesne samouprave, budući da predviđa
da se „radi zadovoljavanja potreba i interesa lokalnog stanovništva... mogu osnivati mesne
zajednice i drugi oblici mesne samouprave“ (član 52, stav 1). Čak ni primera radi nije naveden
nijedan drugi oblik mesne samouprave. Ovakvo rešenje omogućava vrlo široko polje delovanja
za one koji su aktivni i imaju dovoljno inventivnosti. Ipak, praksa pokazuje potpuno drugačija
rešenja. Nijedan drugi oblik mesne samouprave za četiri godine, koliko je prošlo vremena
od donošenja Zakona, nije osmišljen. Mesne zajednice su ostale jedini oblik organizovanja
građana na nivou nižem od opštine. Dva su objašnjenja: ili su mesne zajednice savršeni oblik
organizovanja tako da nema potrebe za bilo kakvim drugim oblikom, što je malo verovatno, ili
je naša pasivnost tolika da nema potrebe čak ni za mesnim zajednicama, a kamoli za drugim
oblicima, što je verovatnije rešenje.
U nastavku ovog teksta bavićemo se mesnim zajednicama kao jedinim oblikom
organizovanja građana na nivou mesne samouprave.1
Normativni akt kojim se detaljnije uređuju nadležnost i organizacija mesne zajednice jeste
statut mesne zajednice.
Statutom mesne zajednice utvrđuju se poslovi koje vrši. To bi trebalo da budu poslovi
koji su od neposrednog i svakodnevnog značaja za život stanovnika mesne zajednice. Ova
vrsta poslova, kao poslovi mesne zajednice, može biti određena statutom, a mogu biti i neki
od poslova iz izvorne nadležnosti opštine, koje ona poverava mesnoj zajednici, uz prenošenje i
odgovarajućih finansijskih sredstava.
1 U ovom tekstu kao primeri statuta mesnih zajednica korišćeni su statuti mesnih zajednica sa teritorija
opština Zaječar, Jagodina, Paraćin, Vranje, Smederevo, Sombor i grada Kragujevca, kao i Odluka o osnivanju
mesnih zajednica za područje gradske opštine Zemun.
II MESNE ZAJEDNICE – jedini oblici mesne samouprave u Srbiji 21
Finansije
Finansije za obavljanje poslova mesne zajednice pribavljaju se iz sledećih izvora:
- budžet opštine/grada,
- samodoprinos,
- naknada za usluge,
- pokloni i druga sredstva.
Za obavljanje poslova koje opština/grad poveri mesnoj zajednici prenosi joj i sredstva
neophodna za obavljanje tih poslova.
Interesantno je da Odluka o osnivanju mesnih zajednica za područje gradske opštine Zemun
u članu 17 nigde eksplicitno ne predviđa budžet opštine kao jedan od izvora sredstava za rad
mesne zajednice, već u pomenutom članu u stavu 1, tačka 3, navodi jednu uopštenu formulaciju
da svoj rad finansiraju i iz „drugih sredstava pribavljenih u skladu sa zakonskim propisima“.
Mesne zajednice koriste sredstva u skladu sa svojim planovima i programima.
U pojedinim statutima mesnih zajednica predviđena je obaveza mesnih zajednica da podno-
se finansijski izveštaj jedinici lokalne samouprave.
Odlučivanje u mesnoj zajednici
U mesnim zajednicama građani donose odluke, pri čemu to čine dvojako: posredno i
neposredno. Posredno preko izabranih predstavnika u organima mesne zajednice i neposredno
kroz zborove građana, građanske inicijative i referendum.
Organi mesne zajednice (nadležnosti i izbor)
U pogledu organa mesne zajednice razlikuju se četiri vrste statuta mesnih zajednica. Prvu
grupu čine statuti onih mesnih zajednica u kojima je kao jedini organ naveden savet mesne
zajednice.2 U drugu grupu ulaze one mesne zajednice u kojima je organ mesne zajednice pored
saveta i sekretar3, a treću grupu činili bi statuti u kojima nisu posebno navedeni organi, već su
navedeni svi oblici odlučivanja građana.4 Konačno, četvrta grupa su one mesne zajednice čiji
statuti ne razlikuju jasno organe odlučivanja i njihova pomoćna tela, već i njih navode kao organe
odlučivanja, pa se tako komisije i druga radna tela navode kao organi odlučivanja.5
Nadležnosti
U nadležnosti saveta mesne zajednice kao predstavničkog tela spadaju, najčešće, sledeći
poslovi:
2 Statuti mesnih zajednica u Kragujevcu, Somboru, Smederevu i Zemunu
3 Statuti mesnih zajednica u Vranju
4 Statuti mesnih zajednica u Zaječaru
5 Statuti mesnih zajednica u Jagodini i Paraćinu
22 II MESNE ZAJEDNICE – jedini oblici mesne samouprave u Srbiji
- donošenje statuta, poslovnika o radu, plana i programa rada, finansijskog plana i završnog
računa;
- iniciranje uvođenja samodoprinosa i nadzor nad njegovom realizacijom;
- sazivanje zbora građana i sprovođenje odluke zbora građana;
- obrazovanje komisija, odbora i drugih radnih tela;
- drugi poslovi utvrđeni odlukom o mesnoj samoupravi i statutom mesne zajednice.
Kao što je navedeno, postoje statuti kojima je predviđeno da je jedan od organa i sekretar.
U pojedinim modelima statuta mesnih zajednica takođe je sekretar predviđen kao organ mesne
zajednice. Mišljenja smo da ovakvo rešenje nije dobro, budući da sekretar nije izabran neposredno
od strane građana, već ga postavlja savet i da su poslovi u njegovoj nadležnosti administrativno–
tehničke prirode.
Izbor
Izbore za savet raspisuje predsednik skupštine opštine, mada ima i statuta koji ovu nadležnost
poveravaju predsedniku saveta mesne zajednice.6 Članovi saveta mesne zajednice biraju se na
period od četiri godine.
Pravo da bira članove saveta i da bude biran za člana saveta ima svaki punoletni građanin koji
ima prebivalište na teritoriji mesne zajednice. U pojedinim statutima postoji ograničenje da niko
ne može biti dva puta uzastopno izabran za člana saveta.7
Izbor članova saveta se vrši u izbornim jedinicama mesne zajednice, koje utvrđuje savet
mesne zajednice svojom odlukom. Ima i rešenja prema kojima članove saveta biraju građani na
zboru građana.8 Za člana ili članove, ukoliko se u izbornoj jedinici ili na zboru građana bira više
članova, izabrani su oni kandidati koji su dobili najveći broj glasova. U slučaju da dva ili više
kandidata dobiju jednak broj glasova, tako da broj izabranih kandidata premašuje broj članova
saveta, prema jednoj grupi statuta budućeg člana saveta među takvim kandidatima izabraće
predsednik saveta žrebom9, a prema drugoj grupi statuta u onim izbornim jedinicama u kojima se
dogodi takav slučaj izbori će biti ponovljeni u roku od 15 dana, što je svakako bolje rešenje od
prethodnog.
Kandidatura za člana saveta mora biti podržana određenim brojem potpisa građana izborne
jedinice. Kandidatura, zajedno sa pratećom dokumentacijom, dostavlja se izbornoj komisiji.
Organi za sprovođenje izbora su komisija za sprovođenje izbora i birački odbor. Komisiju
imenuje savet ili, ukoliko to savet to ne učini, organ koji je raspisao izbore, a to je najčešće
7 Statuti mesnih zajednica u Somboru
predsednik skupštine opštine. Komisija imenuje biračke odbore za biračka mesta.

Prvu sednicu novoizabranog saveta saziva predsednik prethodnog saziva saveta. Na prvoj
sednici bira se predsednik saveta većinom glasova prisutnih članova. Predsednik saveta se bira iz
redova članova saveta. Predsedniku može prestati mandat pre isteka vremena na koje je izabran
razrešenjem, podnošenjem ostavke ili nastupanjem nekog od slučaja prestanka mandata članu
saveta. Razrešenje se obavlja po postupku za njegov izbor.
Predsednik saveta predstavlja mesnu zajednicu, stara se o radu saveta, saziva sednice
i predsedava sednicama saveta, predlaže dnevni red sednica i vrši druge poslove u skladu sa
statutom mesne zajednice. Predsednik saveta je dužan da sazove sednicu saveta najmanje jednom
u tri meseca ili na zahtev određenog broja članova saveta ili određenog broja građana.
Savet odlučuje na sednicima. Da bi savet mogao punovažno da odlučuje, potrebno je da
sednici prisustvuje više od polovine članova saveta. Odluke se donose većinom glasova prisutnih
članova.
Razlozi za prestanak mandata člana saveta pre isteka vremena na koje je biran mogu biti:
- razrešenje/opoziv;
- podnošenje ostavke;
- pravosnažna sudska presuda kojom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju dužem od šest
meseci;
- promena prebivališta van područja mesne zajednice;
- gubitak opšteg prava glasa;
- u drugim slučajevima koji su predviđeni statutom i poslovnikom saveta mesne
zajednice.
Prema pojedinim statutima predlog za razrešenje člana saveta može da podnese određeni broj
građana izborne jedinice na kojoj je izabran član saveta ili savet određenim brojem glasova svih
članova.10 Nije regulisano kako se do kraja sprovodi postupak razrešenja. Mogli bismo zaključiti
da se razrešenje člana saveta sprovodi po postupku za njegov izbor.
Ima i statuta koji jasno regulišu pitanje prestanka mandata člana saveta, pa predviđaju da će
umesto člana kome je prestao mandat pre isteka vremena na koje je biran biti izabran kandidat
koji je na izborima bio naredni sa najviše osvojenih glasova. Mandat ovako izabranog člana traje
do isteka mandata saveta.11
Pojedini statuti predviđaju kao razlog za prestanak mandata i nekoliko neopravdanih
izostanaka sa sednica saveta. Broj izostanaka je različit, ali se najčešće sreću rešenja tri uzastopna
izostanka ili najmanje pet uopšte.12 Ovakvim rešenjem trebalo bi da se rad saveta učini ozbiljnijim,
11 Statuti mesnih zajednica u Smederevu
12 Statuti mesnih zajednica u Paraćinu, Jagodini
značajnijim i efikasnijim. Prestanak mandata usled izostanka bi bilo dobro rešenje, jer sprečava da
beskonačno izostajanje dovodi u pitanje kvorum za odlučivanje, a istovremeno znači i sankciju
za neodgovorno ponašanje. Ovo rešenje je istovremeno i korektiv za moguć loš izbor, odnosno
opredeljivanje za lošeg kandidata. Ipak, bolje je možda na vreme voditi računa o tome ko će biti
izabran, nego uvoditi ovakve korektive i time, između ostalog, poskupljivati rad mesne zajednice.
Svaki izbor zahteva određena finansijska sredstva.
Statutima mesnih zajednica predviđeni su i razlozi za raspuštanje saveta i prevremene
izbore saveta, kao što su slučajevi kada savet ne zaseda duže od tri meseca, ako ne donese statut,
finansijski plan i program rada u određenom roku ili u slučaju kada se građani na referendumu
izjasne za raspuštanje saveta.
Neposredno odlučivanje građana
(zbor građana, građanska inicijativa i referendum)
1. Zbor građana
Zbor građana je jedan od oblika neposrednog odlučivanja građana na nivou opštine, odnosno
mesne zajednice. Zbor građana može biti sazvan za područje cele ili dela mesne zajednice.
Pitanja o kojima raspravlja i odlučuje zbor građana jesu iz nadležnosti opštine/grada ili mesne
zajednice, a detaljnije su regulisana statutima mesnih zajednica. Zbor građana odlučuje većinom
glasova prisutnih, a zahtevi ili predlozi usvojeni na zboru mogu biti upućeni skupštini opštine/
grada ili pojedinim organima ili službama opštine/grada, kao i savetu mesne zajednice. Organima
kojima se zbor na ovaj način obrati dužni su da se u roku od 60 dana, od dana održavanja zbora,
izjasne o podnetim zahtevima ili predlozima.
Interesantna su rešenja o punovažnosti odlučivanja na zboru građana, pa tako niz statuta
mesnih zajednica predviđa da zbor građana punovažno odlučuje ukoliko zboru prisustvuje
najmanje 10 % upisanih birača. Izuzetno, moguće je da odluka bude punovažna i kada je prisutno
manje građana. To je slučaj kada posle odlaganja od 30 minuta zboru prisustvuje 3 % upisanih
birača. Ova rešenja se čine kao dobra, jer omogućavaju da građani, koji su aktivni u svojim
mesnim zajednicama, i učine nešto za sebe i svoje okruženje. Ipak, uvek se može postaviti pitanje
legitimnosti odluke donete na takvom zboru građana.
U pogledu prava sazivanja zbora građana statuti različito regulišu ovo pitanje pa se tako sreće
da pravo sazivanja ima određeni broj građana sa prebivalištem na teritoriji mesne zajednice za koju
se zbor građana saziva, savet ili predsednik saveta mesne zajednice, predsednik opštine, skupštine
opštine, odbornik ili poslanik. Bilo bi dobro kada bi svaki od ovih organa, odnosno nosilaca javne
funkcije češće koristio ovo svoje pravo, čineći na taj način zbor građana savetodavnim telom.
Na ovaj način bi odluke koje se donose, uz prethodno konsultovanje sa građanima, dobile na
kvalitetu i više bi odgovarale stvarnosti i potrebama građana.
2. Građanska inicijativa
Građani imaju pravo da putem građanske inicijative predlažu skupštini opštine/grada donošenje
akata radi rešavanja određenog pitanja iz njene nadležnosti, promenu statuta ili raspisivanje
referenduma. Skupština opštine/grada dužna je da u roku od 60 dana dostavi obrazložen odgovor
na inicijativu. Da bi građanska inicijativa bila punovažna, mora biti podržana određenim brojem
potpisa birača upisanih u birački spisak. Zakon o lokalnoj samoupravi predviđa da taj broj ne
može biti manji od 10 % birača. Pojedini statuti predviđaju da je neophodno da inicijativu podrži
najmanje 25 % birača, čime daju na značaju i legitimitetu inicijativi, ali otežavaju primenu ovog
instituta.13 U onim statutima u kojima nije predviđen bilo kakav broj, jasno je, primenjuje se
neposredno zakonska norma.
Posebno je rešenje u pojedinim statutima, prema kojem pravo da putem građanske inicijative
predlažu skupštini opštine/grada donošenje akata radi rešenja određenog pitanja imaju i građani
koji nemaju prebivalište, ali poseduju nepokretnost na teritoriji mesne zajednice, a rešenje
konkretnog pitanja se tiče i njihove nepokretnosti.14 Izgleda da je ovo rešenje uvedeno po analogiji
sa zakonskim rešenjima samodoprinosa. Ipak, ovakvo rešenje ne bismo mogli da prihvatimo,
budući da zakon za punovažnost inicijative zahteva potpise najmanje 10 % birača. U pomenutim
statutima pravo potpisa inicijative postavlja se restriktivno – inicijativu mogu da podrže birači sa
teritorije mesne zajednice.
3. Referendum
Referendum je još jedan neposredni oblik odlučivanja građana. Putem referenduma građani
odlučuju o pitanjima iz delokruga skupštine opštine, o uvođenju mesnog samodoprinosa ili o
drugim pitanjima iz nadležnosti opštine/grada ili mesne zajednice, a koja su od značaja za građane
tih jedinica.
Prema zakonu referendum raspisuje skupština opštine, mada statuti mesnih zajednica
predviđaju da referendum može raspisati savet mesne zajednice.15 Inicijativu za raspisivanje
referenduma po zakonu mogu pokrenuti i građani, a statutima mesnih zajednica ovo pravo na
nivou mesne zajednice dato je i određenom broju članova saveta mesne zajednice.
Odluka kojom se raspisuje referendum mora sadržati: referendumsko pitanje, mesto i dan
održavanja referenduma i organe i postupak za sprovođenje referenduma.
Odluka na referendumu je doneta ako je za nju glasala većina birača koji su glasali, pod
uslovom da je na referendum izašlo više od polovine upisanih birača.
13 Statuti mesnih zajednica u Kragujevcu

14 Statuti mesnih zajednica u Jagodini
15 Statuti mesnih zajednica u Jagodini
Samodoprinos
Mesni samodoprinos je jedan od izvora finansijskih sredstava mesne zajednice.
Inicijativa za uvođenje samodoprinosa može da potekne ili od skupštine opštine/grada ili od
građana u vidu građanske inicijative (ovde se primenjuju norme kojima je regulisana građanska
inicijativa), koja se podnosi skupštini opštine/grada. U pojedinim statutima predviđeno je da
inicijativu za donošenje odluke o samodoprinosu može podneti savet mesne zajednice ili najmanje
20 % birača od ukupnog broja birača sa teritorije za koju se predlaže uvođenje samodoprinosa.16
Bez obzira ko je inicijator donošenja odluke za uvođenje samodoprinosa, uz inicijativu
se obavezno podnosi program samodoprinosa (izvori, namena i načini obezbeđivanja ukupnih
sredstava), po kojem će se samodoprinos i realizovati.
Skupština opštine/grada utvrđuje predlog odluke o uvođenju samodoprinosa, bilo da je sama
skupština inicijator ili građani. Odluka o uvođenju samodoprinosa može da se donese za područje
cele mesne zajednice ili jednog njenog dela. Pravo odlučivanja o uvođenju samodoprinosa imaju
birači mesne zajednice, odnosno njenog dela za koji se samodoprinos ostvaruje. Pored birača,
pravo odlučivanja imaju i lica koja nemaju prebivalište, ali imaju nepokretnost na teritoriji za koju
se uvodi samodoprinos, ukoliko samodoprinos poboljšava uslove korišćenja nepokretnosti.
Odluka o uvođenju samodoprinosa je doneta ukoliko je za nju glasala većina od ukupnog
broja građana koji imaju pravo glasa u konkretnom slučaju (birači i građani koji po osnovu
posedovanja nepokretnosti imaju pravo glasa).
Odluka sadrži podatke koji se odnose na namenu samodoprinosa, područje na kojem se
prikuplja, vreme za koje se prikuplja, njegov iznos i izvršavanje, njegovu evidenciju i nadzor
građana. Odluka o uvođenju samodoprinosa sadrži i osnovicu samodoprinosa. Osnovicu čine, ako
drugačije nije uređeno, zarade zaposlenih i drugi oporezovani prihodi, kao i imovina na koju se
plaća porez. Samodoprinos se može izraziti, zavisno od potreba i mogućnosti građana, u novcu,
robi ili radu.
Sredstva prikupljena na osnovu odluke o samodoprinosu koji se uvodi za područje ili
deo područja mesne zajednice uplaćuju se na račun te mesne zajednice i strogo su namenskog
karaktera.
16 Statuti mesnih zajednica u Kragujevcu

Srećko Mihailović,
Marijana Simić i
Miloš Mojsilović
III Mesna zajednica – primarni okvir socijalnog života
Javno mnjenje Srbije, zima 2006. godine
Opis uzorka
U okviru projekta “Podizanje kapaciteta mesnih samouprava” Centar za slobodne izbore i

demokratiju (CeSID) realizovao je istraživanje javnog mnjenja u periodu od 25. do 31. januara
2006. godine. Istraživanje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku od 1152 ispitanika, punoletna
građanina Srbije, a proporcionalno veličini i broju stanovnika. Regionalna distribucija uzorka
bila je takva da se u regionu Vojvodine našlo 28 % ispitanika, u regionu Beograda 21 %, dok je
područje centralne Srbije u uzorku učestvovalo sa 51 %.
Istraživanje je bilo terenskog tipa, a podaci su prikupljani putem direktnog intervjuisanja
ispitanika. Osnovne sociodemografske karakteristike ispitanika koje su uzete u obzir jesu pol,
starost, obrazovanje, zanimanje i nacionalnost. U uzorku se našlo 48 % žena i 52 % muškaraca;
ispitanika od 19 do 29 godina je 18 %, od 30 do 39 takođe 18 %, u rasponu od 40 do 49 godina 19
% , od 50 do 59 21 %, dok je 24 % ispitanika starije od 60 godina. U uzorku je 25 % ispitanika sa
osnovnom školom i manje od osnovne, 10 % ima završenu srednju školu za radnička zanimanja,
50 % neku drugu srednju školu, dok je 15 % ispitanika sa višom i visokom školom. Kada je reč
o zanimanju, poljoprivrednici čine 8 % uzorka, domaćice 13%, NK i PK radnici 9 %, KV i VK
radnici 28 %, tehničari 17 %, službenici 10 %, stručnjaci 10 %, studenti i učenici 5 %. U uzorku
se nalazi 82 % pripadnika srpske nacionalnosti, 1 % Crnogoraca, 2 % Muslimana/Bošnjaka, 3 %
Hrvata, dok je pripadnika ostalih nacionalnih zajednica 12 %.
28 III MESNA ZAJEDNICA – primarni okvir socijalnog života
1. Aktivizam građana u okvirima mesne samouprave
Rađanje i uspon savremene države doveo je do centralizacije u svim oblastima društvenog

i političkog života. Centralizacija je postajala neophodan proces od kojeg je često zavisio
opstanak savremenih, diferenciranih i heterogenih društava; istovremeno, sužavali su se prostori
za autonomna delovanja užih zajednica, za autentične artikulacije specifičnih interesa i potreba
i organizovanje u tom pravcu. Jedno od karakterističnih obeležja modernog, takozvanog
„masovnog društva“ jeste i stanje u kojem pojedinci i uže grupe imaju manje-više ograničen
uticaj na upravljanje sopstvenim životima, potrebama i interesima i, shodno tome, relativno nizak
nivo interesovanja za uzimanje učešća u životu užih ili širih zajednica.17
Međutim, kako bilo, upravo pomenuta diferenciranost i heterogenost društva podstiče
procese suprotne centralizaciji. Danas se zahtevi za decentralizacijom postavljaju kao jedan od
uslova opstanka i daljeg razvoja demokratije; centar se sve više shvata kao mesto donošenja
opštih smernica i obezbeđivanja reda i sigurnosti, dok se drugi nivoi organizovanja i vlasti,
regionalni i lokalni, vide kao mesto neposredne konkretizacije opštih odluka, kao mesto pravog
„razumevanja“ posebnosti i mogućnosti ostvarivanja te posebnosti.
Decentralizacija i date mogućnosti organizovanja na lokalnim nivoima mogu ostvariti
svoju suštinu samo ako se naiđe na „povratnu spregu“, odnosno na interesovanje građana za
ulaganje sopstvenog napora i povećanje obima participacije u „lokalnim stvarima“. U našem
sistemu mesne zajednice predstavljaju najniži oblik institucionalnog organizovanja građana, koji
omogućava učešće i ostvarivanje interesa građana u stvarima koje ih neposredno dotiču, tište i
utiču na kvalitet njihovog života. Da li i na koji način građani u Srbiji danas učestvuju u ovom
obliku samouprave? Deo odgovora na ovo pitanje tražen je i u ovom istraživanju. Ti odgovori ne
daju samo presek stanja u oblasti građanskog aktivizma na ovom nivou, već daju i mogućnosti
poređenja sa učešćem na drugim nivoima, kao i perspektivama opstanka i rada mesnih zajednica
kao oblika mesnih samouprava.
Tema aktivizma indikovana je putem klasičnih pokazatelja obaveštenosti o funkcionisanju
mesne zajednice, percepcijom (ne)mogućnosti uticaja građana na rad, funkcionisanje i rešavanje
problema na ovom „elementarnom“ nivou, kao i putem evidentiranja konkretnog uzimanja učešća
u poslovima mesne zajednice.
17 Ovo je jedan od osnovnih predmeta društvene i političke teorije danas, kao i polje oštrih ideoloških
sporenja. Tako, ove pojave se ili kritikuju sa stanovišta levih ideologija kao oblici otuđenja čoveka ili samo
konstatuju (pa i pozitivno vrednuju) sa stanovišta desnih ideologija kao fakat koji nam govori o konačnoj
stabilizaciji demokratskog društva u kojem pojedinci, zbog postignutog zadovoljstva životom i sistemom,
nemaju više potrebe da participiraju u javnom životu kao što su to imali nekada.
III MESNA ZAJEDNICA – primarni okvir socijalnog života 29
1.1. Informisanost o radu mesne zajednice
Informisanost građana o radu mesne zajednice predstavlja „nultu“ tačku, odnosno pretpostavku
za učešća u radu organa, ili barem za obraćanje nekom ko na ovom nivou predstavlja „vlast“.
Kao indikator za poznavanje prilika u MZ uzeta je obaveštenost o radu saveta MZ. Istraživanje
pokazuje da čak 63 % ispitanika nije uopšte obavešteno o radu saveta, 24 % je delimično
obavešteno, dok samo 13 % ispitanika smatra da jeste obavešteno o radu osnovnog organa
mesne zajednice. Ovaj podatak govori, pre svega, o činjenici da sami organi u mesnim zajednicama
ne rade dovoljno na informisanju o svom radu (pa i sopstvenom postojanju – među onima koji
nisu obavešteni, vrlo je verovatno da neki ne znaju da taj organ postoji!). Dakle, „krivac“ za nisku
informisanost o radu samo su delom građani (neki od njih ne žele informacije), dok veći deo
odgovornosti leži upravo na samim savetima i drugim predstavnicima građana u mesnoj zajednici.
Oni često iz neznanja, neuviđanja potrebe da informišu sugrađane o svom radu. S druge strane,
nema sumnje da netransparentnost pruža priliku za malverzacije. Geografski ograničen prostor,
relativno mali broj stanovnika i neposredan kontakt građana i njihovih predstavnika trebalo bi,
upravo na ovom nivou, da omoguće relativno visoku informisanost (bez posebnog ulaganja većih
sredstava, vremena i energije).
Informisanost o radu saveta MZ povezana je sa određenim sociodemografskim odlikama
ispitanika (korelacija je umerenog obima i više govori o mogućim tendencijama, nego o nekim
pravilnostima). Ipak, i te tendencije su interesantne, posebno kada je reč o polu, starosti i radnom
statusu ispitanika.
U odnosu na prosek od 37 % obaveštenih građana (prema samoocenama, 24 % je delimično,
a 13 % je potpuno obavešteno) nalazimo da je obavešteno 30 % žena i 44 % muškaraca. Manje su
obavešteni najmlađi (oni do 30 godina – 26 %) i najstariji (među onima iznad 60 godina ima 33
% obaveštenih, dok u srednjoj generaciji, tj. među onima između 30 i 60 godina, nalazimo od 39
do 45 % obaveštenih. Kada je reč o zanimanju i radnom statusu, najmanje su obavešteni učenici i
studenti (20 %), domaćice (29 %) i penzioneri (31 %), a najviše poljoprivrednici (59 %) i vlasnici
(53 %). Podatak da je tri petine poljoprivrednika obavešteno o radu saveta ukazuje na činjenicu da
su mesne zajednice na seoskim područjima aktivnije, jer su ljudi upućeniji jedni na druge, kako
po tradiciji, tako i po tome što, udaljeni od gradskih jezgara, lakše ostvaruju interese i potrebe
kada su međusobno udruženi i organizovani.18
18 Dok u urbanim mesnim zajednicama poslove uređenja, zelenila, odnošenja smeća, kanalizacije i vodovoda
regulišu opštinske vlasti putem komunalnih preduzeća, na seoskim područjima ove delatnosti najčešće su
prepušteni samom organizovanju meštana.
1.2. Pretpostavke o (ne)mogućnosti učešća građana u javnom životu mesne zajednice
Malo je verovatno da će građani učestvovati u političkom životu zajednice ukoliko smatraju

da svojim učešćem ne mogu ništa da promene ili ako misle da „običan“ čovek treba da se mane
politike i da „gleda svoja posla“. Kada je reč o ovim temama, one su u istraživanju tretirane
na dva načina. Prvo, opštije pitanje glasilo je da li je za jednu zajednicu bolje da građani budu
aktivni ili to baš i nije poželjno stanje stvari. Odgovori da li se i koliko politički treba angažovati
distribuirani su na sledeći način:
• građani treba da budu politički aktivni – 21 %
• građani treba da budu umereno aktivni – 41 %
• nevažno je da li su građani aktivni ili ne – 38 %
Činjenica je da, ukupno gledano, više od tri petine ispitanika smatra da građani u nekoj meri
treba da se angažuju u polju politike, odnosno da je taj angažman dobar za jednu zajednicu.
Kada je reč o obimu, najveći broj ispitanika smatra da je umereno učešće u politici najbolje
za zajednicu. Nije baš dobro da se građani, često nekompetentni, previše angažuju; pretpostavka
je da ova grupacija obaveštenost o političkim stvarima i glasanje smatraju „umerenim“ učešćem
u politici. Svaki peti ispitanik smatra da građani treba da se dosta angažuju u politici – reč je o
jednom broju onih koji su i sami verovatno veoma aktivni, a pripadaju grupama tzv. „političkih
gladijatora“ i aktivnog partijskog članstva. Blizu dve petine smatra da za zajednicu (pa i njih
same) politički angažman nije nešto što će promeniti stvari. Ovde se nalazi oko 20 % onih koje su
apolitični19, još nedospeli do politike, dok ostatak čine „pasivni“, oni koji imaju svest o značaju
politike, ali samo povremeno uzimaju učešće u aktivnostima kao što su glasanje i slično.
Drugi indikator za ovu temu operacionalizovan je kroz pitanje „Da li običan čovek ima
priliku da učestvuje u rešavanju problema u Vašoj mesnoj zajednici?“. Ne postoji slaganje o
ovom pitanju – odgovori su gotovo ravnomerno raspodeljeni na sve modalitete. Da „običan
čovek“ nema priliku da učestvuje u javnim stvarima mesne zajednice smatra nešto više od trećine
ispitanika, da ta mogućnost postoji smatra nešto manje od trećine ispitanika, dok isto toliko nije
znalo da odgovori na ovo pitanje. Broj onih koji smatraju da se ne može baš uticati na rešavanje
problema isti je kao i broj onih koji smatraju da je nebitno da li su građani politički aktivni ili
ne. Nije baš ohrabrujući nalaz da nepuna trećina ispitanika smatra da može da utiče na rešavanje
problema na nivou koji im je najbliži, takoreći ponekad i egzistencijalan. Trećina koja nije znala
da odgovori predstavlja verovatno one koji nisu ni pokušavali ništa po ovom pitanju.
19 Prema ranijim istraživanjima, a na osnovu brojnih pokazatelja „političnosti“, oko 20 % populacije je

krajnje apolitično, odnosno potpuno nezainteresovano za politiku.
1.3. Oblici aktivizma građana u mesnoj zajednici
Ako je relativno mali broj građana informisan o radu mesne zajednice, ako se broj onih
koji smatraju da građani treba da budu politički angažovani i da na taj način rešavaju probleme
u neposrednoj okolini kreće u rasponu od jedne petine do nepune trećine, da li i koliko građani
uopšte učestvuju u aktivnostima u svojoj mesnoj zajednici? Odgovor na ovo delom daje pitanje
koje je upravo na ovaj način i postavljeno „Da li ste i ako jeste koliko ste aktivni u radu vaše
mesne zajednice? “.
Gotovo četiri petine ispitanika (78 %) uopšte nije aktivno u radu mesne zajednice. Na
drugoj strani aktivna je «jaka» petina građana (malo aktivnih ima 12 %, osrednje aktivnih
7 %, a prilično aktivnih 3 %). Postavlja se pitanje šta za ispitanike znači biti malo, osrednje ili
prilično aktivan? Najaktivniji (3 %) svakako su oni koji se neposredno angažuju u organima
mesne zajednice (savet, predsednik MZ, sekretar); petina građana koja je malo i osrednje aktivna
jesu oni koji u najboljem slučaju prisustvuju sastancima saveta i učestvuju u njihovom radu.
Generalno, petina građana koja je aktivna u radu MZ predstavlja solidnu osnovu za funkcionalni
rad; međutim, kada se dođe na polje konkretnih aktivnosti, to baš i nije najbolji rezultat.
Postoje određene razlike u socijalnom profilu onih koji su aktivni, odnosno onih koji nisu
aktivni u radu mesne zajednice. Dvostruko je manje aktivnih žena (14 %) nego aktivnih muškaraca
(30 %). Dok su srednje generacije najaktivnije (četvrtina aktivnih), dotle je među najstarijima
petina aktivna, a među najmlađima tek 14 %. U slučaju radnog statusa i zanimanja, slično kao i u
slučaju obaveštenosti, najaktivniji su poljoprivrednici (40 %) i vlasnici (34 %), dok su najmanje
aktivni učenici, studenti i domaćice (po 9 %).
Učinjen je i pokušaj da se bar načelno uđe u razloge zašto pojedinci ne učestvuju u nekoj
od aktivnosti u MZ. Najveći broj ispitanika (26 %) izjavio je da za to nema vremena; 23
% njih smatra da ne mogu da promene ništa i ako se angažuju, 22 % nije zainteresovano
za taj oblik aktivizma, 14 % ima neki drugi razlog, dok 4 % nije znalo da odgovori na
ovo pitanje. (Preostalih 11 % su oni koji su izjavili da su na neki način aktivni – vidimo da je
sada broj aktivnih prepolovljen; pretpostavljamo da je ovo znatno realniji podatak nego onaj o
petini aktivnih.) Preokupiranost sopstvenim problemima je nešto što, dakle, najveći broj ljudi
sprečava da uzmu učešće u poslovima vezanim za «zajedničko dobro» (ili je to nekima izgovor
za stvarnu nezainteresovanost). Obeshrabreni i nezainteresovani čine gotovo polovinu ispitanika.
Ostali razlozi postaju jasniji kada se uzmu ukrštanja ovog pitanja sa grupnim karakteristikama.
Stariji nisu zainteresovani zbog starosti, bolesti, mladi su često van svojih MZ, na studijama i u
školama, manje obrazovani se osećaju nekompetentnim... I kod prva tri eksplicitno formulisana
razloga pokazuju se određene razlike – neinteresovanje više od proseka pokazuju žene, najmlađi
i oni iznad 60 godina, domaćice, najmanje obrazovani. Na manjak vremena najviše se izgovaraju
učenici i studenti, stručnjaci, zaposleni, dok su apatičniji od proseka (tj. oni koji smatraju da ne
mogu ništa da promene) radnici, nezaposleni, kao i oni sa najnižim primanjima.
Izbori za savet MZ ukazuju na jedan od konkretnih oblika aktivizma u mesnoj zajednici.
Svega 23 % ispitanika je učestvovalo na ovim izborima, naspram 77 % onih koji nisu
pokazali spremnost da biraju svoje predstavnike u MZ. Očigledno, iako su im organi izabrani
na ovom nivou često fizički najbliži, građani vlast vide negde drugde, pa ovim vrstama izbora ne
posvećuju veliku pažnju.
U poređenju sa prethodnim nalazom o aktivnosti građana vidimo da je negde između
petine i četvrtine građana zainteresovano za neki oblik angažovanja u radu MZ. To je očigledno
maksimalan broj građana koji su zainteresovani da barem u malom obimu učestvuju u
aktivnostima MZ. Ovaj nalaz potvrđuju i odgovori na pitanje upućeno ispitanicima da li su se
nekad sa nekim problemom, idejom ili predlogom obraćali nadležnima u mesnoj zajednici – 76 %
ispitanika se nikada nije obraćalo mesnoj zajednici, dok su se ostalih 24 % obraćali jednom
ili više puta (od toga 8 % njih se obraćalo jednom, a 16 % više puta).
Građani navode brojne probleme sa kojima se suočavaju u okvirima mesne zajednice.
Međutim, spremnost za učešće u prevazilaženju problema predstavlja „najbolniju“ tačku u
funkcionisanju mesne zajednice. Na pitanje „Da li ste spremni da učestvujete u rešavanju
problema“, ispitanici su se potpuno ravnomerno podelili na one koji nisu spremni da učestvuju
u rešavanju problema (43 %) i one koji su spremni na to bez ikakvih uslova (44 %). Preostalih
13 % ispitanika je spremno da se angažuje, ali uz određene uslove. Dakle, uprkos opštoj povici
na brojne probleme koji nas neposredno okružuju i koje smo, barem na nivou mesne zajednice, u
mogućnosti da uz organizovanu akciju rešimo, manje od polovine ljudi je spremno da učestvuje
u rešavanju problema koje su sami izdvojili kao najveće i čije rešavanje je definitivno prioritet za
kvalitetniji život.
Ovo pitanje pokazuje, od svih do sada, najveće razlike kada su u pitanju različite grupe
ispitanika (u stvari reč je o niskim korelacijama – koeficijent kontigencije u slučaju tri ispitivane
varijable nalazi se između 0,20 i 0,23). Spremnost na aktivizam iskazuje nepuna polovina žena
i dve trećine muškaraca. Srednje generacije iskazuju spremnost u slučaju dve trećine ispitanika
ili nešto manje, na drugoj strani su najmlađi - nešto iznad polovine i najstariji – dve petine. Kada
je reč o radnom statusu i zanimanju, na jednoj strani izdvajaju se vlasnici – čak tri četvrtine kaže
da je spremno za aktivizam, na drugoj strani su domaćice (31 %), penzioneri (44 %) i učenici i
studenti (51 %), dok su u sredini svi ostali sa proporcijama koje su između 63 i 69 %.
Na pitanje o tome koliko je ljudima iz njihove okoline stalo do rešavanja problema, ispitanici
su odgovorili na sledeći način: nimalo – 3 %, malo – 15 %, donekle – 21 %, prilično – 27 %,
veoma mnogo 21 %, dok 13 % nije znalo da odgovori. Generalno, građani smatraju da su njihovi
problemi uglavnom i problemi ljudi u njihovom okruženju.
Na kraju, kao što ni značajan broj ispitanika nije spreman da se sam angažuje na rešavanju
problema, ni percepcija koliko ljudi u njihovoj zajednici je spremno da se angažuje nije sjajna:
4 % smatra da niko nije spreman da uzme učešća u rešavanju problema, 36 % smatra da je samo
mali broj spreman, približno polovina – 13 %, većina je spremna – 21 %, svi su spremni – 5 %,
dok 21 % nije znalo da napravi ovu procenu.
Koji su osnovni zaključci koji se iz navedenih nalaza mogu izvesti?
Najpre, kada je reč o obimu različitih modaliteta učešća u javnom životu mesne zajednice,
taj obim je relativno ograničen – maksimalan je obim (manje ili veće) informisanosti, koji se
kreće oko trećine, dok opada do nivoa od jedne četvrtine do jedne petine populacije kada je reč o
različitim oblicima aktivnosti. Dakle, najšire moguće aktivističko jezgro na ovom nivou teško da
prelazi jednu četvrtinu građana u okviru MZ.
Na osnovu nalaza može se napraviti i kroki profil onih koji su manje-više aktivni u okvirima
mesne samouprave. Aktivističko jezgro predstavljaju ljudi srednje dobi (30 do 50 godina),
uglavnom muškarci, oni koji imaju više vremena i interesa da se angažuju, stabilnijih su društvenih
pozicija. Oni su različitog obrazovanja i primanja20, a u međusobnim odnosima su upućeniji na
rešavanje zajedničkih problema, odnosno deluju u zgusnutijim mrežama socijalnih odnosa. Može
se preporučiti veći rad na informisanju o radu organa MZ, kao i rad na širem uključivanju mladih
i obrazovanih ljudi (barem onih koji to žele) u ove poslove.
2. Problemi mesnih zajednica i načini njihovog rešavanja
Nezadovoljstvo se može shvatiti kao osećaj koji se javlja u slučaju neostvarenih očekivanja
na planu ličnog života, ali i života date zajednice (društva, države). Ono se javlja kao moguća
posledica raskoraka/jaza između očekivanog i ostvarenog. (Ne)zadovoljstvo je, pre svega, rezultat
(1) (ne)zadovoljenja osnovnih bioloških potreba (sadašnjost), (2) našeg ranije statusa (prošlost),
(3) (ne)ostvarivanja aspiracija, tj. očekivanog statusa (budućnost) i (4) našeg poređenja sa drugima
(sve tri vremenske dimenzije).
20 Interesantno je da ove dve varijable u svim analiziranim pitanjima ne predstavljaju značajnu liniju po kojoj
se stavovi ispitanika međusobno razlikuju. Iako neki drugi oblici aktivizma podrazumevaju npr. korelaciju više
obrazovanje – viši stepen aktivizma, na nivou mesne zajednice ovo nije značajna kategorija. Deo objašnjenja
leži i u činjenici o visokom stepenu spremnosti poljoprivrednika na participaciju, koji često imaju samo osnovnu
školu, pa neutrališu prethodno pomenutu pretpostavljenu korelaciju.
U ovom istraživanju (ne)zadovoljstvo smo merili na nivou lokalne zajednice. (Ne)zadovoljstva

koja smo ovde ispitivali ulaze u krug onoga što čini svakodnevicu; sve je to iz naše okoline i u
kontekstu onoga sa čime se svakodnevno suočavamo. Problemi koji obeležavaju svakodnevni
život svakog građanina Srbije rešavaju se na nivoima vlasti najbližim građanima, a prva instanca
i najniži nivo susreta građana i vlasti upravo su mesne zajednice. Tako je i fokus istraživanja
problema usmeren na (ne)zadovoljenje osnovnih potreba građana neophodnih za normalan
život. (Ima smisla pretpostavka da se nezadovoljstva vezana za lični ili za opštedruštveni nivo
doživljavaju intenzivnije i da su posledice tog nezadovoljstva znatno teže; ako je to tačno, onda
možemo da očekujemo, pored toga što smo nezadovoljstva redukovali po obimu, da ćemo ispitivati
i manje intenzivna nezadovoljstva.)
2.1. Čime su građani zadovoljni
Građanima smo ponudili deset pojava «na merenje», tj. tražili smo da nam kažu da li su
zadovoljni, nezadovoljni ili, pak, ne mogu da procene (“Neodlučan/Ne znam”).
Samo u jednom slučaju našli smo da je polovina građana zadovoljna. Reč je o infrastrukturi
(struja, PTT...). U svim drugim slučajevima broj zadovoljnih građana ne doseže polovinu, a
kamoli da je nadilazi. Razlozi zato su, verovatno, sadržani u činjenici da su struja, telefon i druga
infrastrukturna pitanja deo osnovnih ljudskih potreba bez kojih se ono što se podrazumeva pod
normalnim životom ne bi moglo zamisliti, a pored toga, dostupna svim ili, bar, ogromnoj većini
građana. Inače, infrastrukturu najbolje ocenjuju Vojvođani (61 %), nešto lošije Beograđani (56 %)
i građani centralne Srbije21 (53 %).
Javni prevoz je, u odnosu na istraživanje22 iz 2003. godine kada je njime bilo zadovoljno
manje od petine građana (međugradskim prevozom – 21 %, gradskim prevozom – 14 %), popravio
svoj rejting, jer je njime sada zadovoljno 43 % građana. Najzadovoljniji su Beograđani (57 %),
značajno je manji broj zadovoljnih građana Vojvodine (42 %) i centralne Srbije (38 %).
Oko dve petine građana zadovoljno je kvalitetom vode (41 %), solidarnošću ljudi (40 %) i
kvalitetom života u mesnoj zajednici (37 %). Među zadovoljnima kvalitetom vode najveći broj je
iz centralne Srbije (48 %) i Beograda (46 %), a gotovo dvostruko manje među Vojvođanima (25
%). Po istraživanju CeSID-a iz 2003. godine, najmanje je Beograđana bilo zadovoljno kvalitetom
vode – samo 12 %, dok su stanovnici Vojvodine (19 %) i centralne Srbije (21 %) bili nešto
zadovoljniji.
Oko trećine građana zadovoljno je međusobnim poverenjem ljudi u mesnoj zajednici (33 %)
i stanjem puteva u MZ - kolovoz, trotoari (30 %). Pitanjem puteva je u prethodnom istraživanju
21 Centralna Srbija – deo Srbije bez Beograda i Vojvodine
22 „Živeti nezadovoljstvo – istraživački podaci o zadovoljstvu i nezadovoljstvu građana životom u lokalnoj
zajednici“, CeSID (u okviru projekta Izgradnja poverenja između lokalnih vlasti i lokalne zajednice), 5-15.
septembar 2003. godine, rukovodilac istraživanja Srećko Mihailović
bilo malo zadovoljnih – samo 11 %, što je stepen zadovoljstva ovim pitanjem dovelo na 49.
mesto od 52 ponuđena «objekta nezadovoljstva». Razlog povećanju zadovoljstva može se tražiti
u velikim ulaganjima koja su lokalna samouprava i država imali u poslednje dve-tri godine.
Tabela 1. - Koliko ste zadovoljni a koliko nezadovoljni kada su u vašoj mesnoj

zajednici u pitanju…?
(vrednosti su u %, a problemi su poređani po stepenu zadovoljstva)
Neodlučan,
Zadovoljan Nezadovoljan Ukupno
ne zna
Infrastruktura - struja, PTT... 56 10 34 100
Javni prevoz, gradski prevoz 43 27 30 100
Kvalitet vode 41 13 46 100
Solidarnost ljudi 40 28 32 100
Kvalitet života u mesnoj zajednici u celini 37 30 33 100
Međusobno poverenje ljudi 33 31 36 100
Stanje puteva u MZ (kolovoz, trotoari) 30 14 56 100
Kvalitet zaštite sredine - deponije, nečistoća… 26 12 62 100
Rad organa mesne zajednice u celini 19 48 33 100
Kultura i zabava u mesnoj zajednici 19 30 51 100
Četvrtina građana je zadovoljna kvalitetom zaštite sredine i čistoćom (26 %) za razliku

od istraživanja sprovedenog u septembru 2003. godine kada je ovim pitanjem bilo zadovoljno
samo 6% građana. Da li je porastom standarda i većim ulaganjima unapređeno ovo pitanje ili
je percepcija građana pozitivnija zato što je izbor „objekata nezadovoljstva“ bio manji nego u
istraživanju 2003. godine, ostaje da se vidi.
Manje od petine građana zadovoljno je radom organa svoje mesne zajednice. Možda je jedan
od razloga tome i nedovoljno poznavanje rada ovih organa, jer je blizu polovine ispitanika (48 %)
neodlučno ili ne zna da odgovori na ovo pitanje.
Građani su najmanje zadovoljni kulturnim i zabavnim sadržajima koji im se nude u okviru
mesne zajednice (19 %). Starosna struktura najzadovoljnijih u okviru ove grupe nalazi se između
30 i 39 godina (21 %) i između 50 i 59 godina (23 %). A što se tiče rezidencijalnog statusa,
kulturnim i zabavnim životom su najzadovoljniji zaposleni u državnom sektoru (21 %) i penzioneri
(17 %).
2.2 Čime su građani nezadovoljni
Istraživanje koje je CeSID sproveo u septembru 2003. godine govori o tome da su građani
lokalnih zajednica pokazali najveće nezadovoljstvo kvalitetom životne sredine – 60 %, kvalitetom
života u celini – 60 %, putevima i ulicama – 58 %, kvalitet voda bio je na sedmom mestu od
ponuđena 52 objekta nezadovoljstva. Podaci iz 2003. godine i podaci do kojih je CeSID došao
ovim istraživanjem govore u prilog tome da se u međuperiodu mnjenje građana na lokalnom
nivou nije mnogo promenilo kada su u pitanju problemi koji najviše tište građane. Naime,
većina problema koji su obuhvaćeni ovim istraživanjem jesu problemi kojima su građani bili
najnezadovoljniji i 2003. godine.
Tabela 2. - Najveći problemi u mesnoj zajednici (vrednosti su u %)
Najvažniji Problem drugi Problem treći Ukupno – tri najvažnija

problem po važnosti po važnosti problema
Stanje puteva 20 13 10 43
Kvalitet životne sredine 16 16 10 42
Kvalitet vode 17 14 5 36
Infrastruktura 12 12 11 35
Zdravstvene ustanove i usluge 6 6 7 19
Privredna pitanja 5 8 7 19
Kultura, kulturne ustanove, zabava 4 7 8 19
Međusobno (ne)poverenje ljudi… 3 5 7 15
Javni prevoz 6 3 3 12
Kvalitet života u MZ u celini 2 2 8 12
Sportski tereni 2 5 5 12
Rad organa MZ 2 4 6 12
Pijace 2 4 5 11
Obrazovanje, škole, fakulteti - 1 3 4
Od ispitanika smo tražili da odaberu tri najveća problema i da ih rangiraju po važnosti. Od

ponuđenih četrnaest, najveći broj anketiranih je na prvo mesto stavljao pitanje puteva u mesnoj
zajednici (20 %), kvalitet vode (17 %), kvalitet životne sredine (16 %), zatim infrastrukturu (12
%) i javni prevoz (6 %), dok je problem obrazovanja, škola i fakulteta viđen kao veoma mali
– samo 0,4 % građana je to ocenilo kao prioritetan problem.

Zanimljiv je podatak da kvalitet života u celini dobija na značaju tek kod trećeg odgovora,
kao i rad organa mesne zajednice. Naime, u prva dva odgovora u vrlo malom broju slučajeva se
javljaju ovi problemi, ali oni itekako izlaze u prvi plan kod trećeg problema po važnosti, što bi se,
eventualno, moglo objasniti činjenicom da ljudi pri selekciji polaze najpre od konkretnih pitanja
koja ih zabrinjavaju, pa onda sagledavaju generalnu sliku i ulaze u uzroke problema.
Uočljivo je da su u vrhu rang liste problema: stanje puteva u mesnoj zajednici (ukupno je 43
% ispitanika ovaj problem stavilo među prva tri), kvalitet životne sredine (42 %), kvalitet vode
(36 %) i infrastruktura (35 %) – ovaj kvartet problema apsolutno dominira. To ne iznenađuje
ukoliko se ima u vidu da su to problemi koji su vezani za osnovne ljudske potrebe i utiču na
svakodnevni život i normalno obavljanje dnevnih obaveza.
Pažnji se nameće jedna nelogičnost. Naime, iako je veliki broj građana pitanje infrastrukture
rangirao kao jedan od najvećih problema, kada je trebalo da se oceni koliko su građani zadovoljni,
a koliko nezadovoljni infrastrukturom, pokazalo se da je čak 56 % građana zadovoljno.23 Razlog
tome možda treba tražiti u činjenici da infrastruktura (struja, telefoni, kanalizacija) postoji, ali je
njen kvalitet nezadovoljavajući. S druge strane, u ovu grupu su svrstani različiti „objekti“, tako
da je veoma teško dati jedinstvenu ocenu svih elemenata koji čine infrastrukturu. U tom slučaju
subjektivno shvatanje samog pojma i toga šta se pod njim podrazumeva je prevagnulo.
Pored pitanja infrastrukture, građanima je ponuđeno da procene koliko su (ne)zadovoljni
i sa još devet grupa problema. Građani su najnezadovoljniji kvalitetom zaštite životne sredine
(deponije, nečistoća, psi lutalice...) – 62 %, što se i kod rangiranja problema javilo kao najčešće
navođeni problem. Ovi podaci ne odstupaju znatnije od rezultata istraživanja iz 2003. godine,
po kojima je ovaj problem, takođe, bio prvi po stepenu nezadovoljstva – čak 69 % građana
je iskazalo nezadovoljstvo ovim problemom. Ranije su ovim problemom najnezadovoljniji bili
Beograđani, dok tu tendenciju danas pokazuju stanovnici centralne Srbije (39 %).
Stanje puteva su građani identifikovali i rangirali kao najveći problem, a njim je nezadovoljno
56 % građana Srbije, što se gotovo poklapa sa rezultatima istraživanja iz 2003. godine, kada je
ovim problemom bilo nezadovoljno 58 % stanovnika Srbije. - Znatno je odstupanje u pogledu
nezadovoljstva po regionima - Beograđani (61 %) i građani centralne Srbije (60 %), dok je
nezadovoljstvo Vojvođana znatno manje (44 %).
Kulturom i zabavom u mesnoj zajednici građani su najmanje zadovoljni, što ovaj problem
dovodi u vrh rang liste sortirane po stepenu nezadovoljstva. Više od polovine građana (51 %)
nezadovoljno je kulturnom ponudom i zabavom u svojoj mesnoj zajednici. Kulturnom ponudom
23 Tabela 1. Koliko ste zadovoljni, a koliko nezadovoljni kada je u Vašoj mesnoj zajednici u pitanju....?
su najnezadovoljniji nezaposleni (64 %) i zaposleni kod privatnika (60 %), kao i mladi između 18
i 29 godina starosti (59 %), što se može objasniti njihovim usmerenjem na velike univerzitetske
centre i zabavni život većih, urbanih sredina koji je mnogo bogatiji, što samim tim proizvodi
manjak zadovoljstva kulturnim životom svoje mesne zajednice.
Među prva četiri problema po stepenu nezadovoljstva svrstava se i pitanje kvaliteta vode.
Imajući u vidu da se ispravna pijaća voda ubraja u jednu od osnovnih ljudskih potreba, ovaj visok
procenat postaje još alarmantniji. Gotovo polovina građana Srbije nezadovoljna je kvalitetom vode.
Kvalitetom vode su nešto manje nezadovoljni stanovnici Beograda (36 %) i centralne Srbije (41
%), dok je u Vojvodini nezadovoljno čak 64 % građana. To se može objasniti postojanjem velikih
zagađivača na teritoriji Vojvodine poput naftne industrije, zagađenih kanala za navodnjavanje
i odvodnjavanje, poplava koje su se u proteklom periodu desile... Ipak, zanimljivo je primetiti
da je generalno gledano taj procenat pao sa 52 % na 46 % nezadovoljnih građana u odnosu na
istraživanje iz 2003. godine.
Po trećina ispitanika je nezadovoljna preostalim ponuđenim grupama problema. U ovoj
grupi najveće nezadovoljstvo je iskazano u pogledu međusobnog poverenja ljudi (36%), zatim
slede infrastruktura (34 %), kvalitet života u mesnoj zajednici u celini (33%), rad organa mesne
zajednice (33 %), solidarnost ljudi (32 %) i javni/gradski prevoz (30 %).
Uočljivo je da je kvalitet života u celini popravljen tako da je procenat nezadovoljstva koje
je bilo u samom vrhu liste sa 60 % (po istraživanju iz 2003. godine) pao na 33 % nezadovoljnih
građana. Kvalitetom života su najmanje nezadovoljni Vojvođani (23 %), a najnezadovoljniji građani
centralne Srbije (39 %). S druge strane, ovo pitanje najlošije ocenjuju oni sa najmanjim primanjima,
a procenat nezadovoljnih se smanjuje srazmerno porastu prihoda. Najviše nezadovoljnih
kvalitetom života je među nezaposlenima (44 %), a najmanje među poljoprivrednicima (18 %) i
učenicima i studentima (22 %).
Slična je, iako ne tako drastično različita, situacija i sa javnim/gradskim prevozom koji je
sa 38 % nezadovoljnih spušten na nivo od 30 % nezadovoljnih, kojim je, ujedno, pokazano i
najmanje nezadovoljstvo u kategoriji ponuđenih problema.
2.3 Da li je Vaša mesna zajednica dobro mesto za život?
Na kraju se postavlja pitanje građanima Srbije koliko je zajednica u kojoj žive zaista dobro
mesto za život, imajući u vidu iznete probleme i pokazani stepen nezadovoljstva za neke od njih.
Većina građana, i pored svega, ima vrlo pozitivno mišljenje – pozitivan odgovor dalo je 47 %
ispitanika, odgovor „Donekle“ dalo je 35 % građana, dok je samo 18 % mišljenja da njihova
mesna zajednica nije dobro mesto za život.

U strukturi onih koji smatraju da je njihova mesna zajednica dobro mesto za život najviše je
penzionera (25 %) i zaposlenih u državnom sektoru (19 %), dok je najmanje učenika i studenata
(4 %). Beograđani (55 %) imaju pozitivnije mišljenje nego građani Vojvodine (49 %) i centralne
Srbije (43 %). Oni koji su između 50 i 60 godina imaju najpozitivnije mišljenje – 54 %, za razliku
od onih u četvrtoj deceniji života koji imaju najmanje pozitivno mišljenje – 37 %, ali su zato
ubedljivo najbrojniji (46 %) u grupi koja misli da je njihova mesna zajednica donekle dobro mesto
za život.
U pogledu negativne percepcije svoje mesne zajednice najbrojniji su građani centralne Srbije
– 20 %, dok su Vojvođani najmanje nezadovoljni – 13 %. Najveći nezadovoljnici su penzioneri
(25 %), a potom nezaposleni (22 %) i zaposleni kod privatnika (20 %).
Na osnovu iznetih podataka dolazimo do zaključka da većina građana Srbije svoju mesnu
zajednicu ocenjuje kao dobro mesto za život. Imajući u vidu da je nezadovoljstvo nekim problemima
pokazalo tendenciju opadanja (u nekim slučajevima izrazito), ima smisla pretpostavka da su
lokalne zajednice na dobrom putu. Ipak, visok stepen nezadovoljstva određenim problemima
nameće obavezu odlučiocima da efikasnije i brže rade na rešavanju osnovnih egzistencijalnih
potreba građana.
3. Mesna zajednica između poverenja i nepoverenja
Mesna zajednica je bazična jedinica ljudske zajednice. U njoj se uspostavljaju bazični odnosi.
Ona je naš životni prostor. U njoj se odvija život ili barem najveći deo života. Sve ostalo je
izvedeno i predstavlja neku vrstu nadgradnje. Mesna zajednica je i osnovna teritorijalno-politička
jedinica, a na neki način i osnovna administrativna jedinica. U njoj se dešava prvi susret građana
sa politikom, tu započinje politika. Ona je prostor za inicijative, aktivizam, samoupravu.... U njoj
se definiše politika o najstvarnijim pitanjima, ona provocira brigu... Mesna zajednica je prostor
zajedničkih problema i njihovog postavljanja na politički dnevni red. U mesnoj zajednici je vlast
najbliža čoveku i samo tu je odnos neposredan, direktan. Ona je test naše socijabilnosti ili njenog
odsustva. U mesnoj zajednici se odvija naš svakodnevni život; ona je prostor naše svakodnevice,
naše rutine. Najveći broj naših interakcija sa drugima odvija se u mesnoj zajednici. U mesnoj
zajednici se ne radi ništa, stoji na ćošku, gluvari... Mnoge grupe kojima pripadamo locirane su
upravo u mesnoj zajednici.
U mesnoj zajednici je škola, dečje jaslice, obdanište, ambulanta, policijska stanica, crkva,
groblje, razni servisi, neka kulturna ustanova, kafana, sportsko društvo... Tu su bolje ili lošije
snabdevene prodavnice prehrambene robe... Ako imamo sreće firma u kojoj radimo nalazi se na
teritoriji mesne zajednice u kojoj živimo. Tu su naši problemi: voda, struja, kanalizacija, trotoari,
pošta… Mesna zajednica je povezana dobrim, osrednjim ili “nikakvim” putevima; po pravilu, ali
ne i obavezno, nešto boljim putem je povezana sa administrativnim centrom.
U prethodnoj analizi je naznačeno da su građani nekim stvarima u mesnoj zajednici zadovoljni,
ali da su mnogim nezadovoljni. Takođe smo videli da građani prepoznaju brojne probleme, da neke
od njih smatraju izuzetno teškim. Ali, ukupno uzev, najveći broj građana svoje mesne zajednice
vidi kao mesta u kojima ipak može pristojno da se živi.
Iz činjenica da građani konstatuju veliki broj problema, da neke od njih smatraju izuzetno
teškim, da su prilično nezadovoljni mnogim stvarima u mesnoj zajednici, da neki misle da njihove
mesne zajednice nisu mesta za pristojan život ili da su to samo donekle – proizlazi potreba da se
menja ono što je loše i ono s čim su ljudi nezadovoljni. Osim volje za akcijom u tom pravcu, tu
su potrebni i organizacija, i znanje, i materijalna sredstva… Pojedini teoretičari (Robert Putnam,
Frensis Fukojama i drugi) nalaze da je jedan od važnih preduslova, koji omogućava da se dela
u poželjnom pravcu, tzv. socijalni kapital. Upravo je Robert Putnam u teoriju uveo pojam
socijalnog kapitala da bi opisao “oblike društvene organizacije, kao što su verovanja, norme i
mreže koje putem sprovođenja koordiniranih akcija mogu povećati efikasnost društva” (Putnam,
1993: 167). Jednostavno rečeno, ako ljudi mogu komotno da komuniciraju, da vode raspravu, da
se dogovaraju, ako su solidarni, ako pri tom veruju jedni drugima i ako su spremni da se na osnovu
te rasprave i međusobnog poverenja udružuju, onda se može računati na to da će se verovatno
obezbediti svi preduslovi za rešavanje zajedničkih problema, pa ma koliko oni bili teški, kao što je
to, na primer, nalaženje novca za popravku puteva, izgradnju vodovoda, za izgradnju kanalizacije,
za gasifikaciju…
Sve u svemu, smatramo da je mesna zajednica veliki resurs socijalnog kapitala. Ona je
prostor na kojem nalazimo najveću kumulaciju socijalnog kapitala. Ako kapitala ove vrste nema
u mesnoj zajednici, onda ga nema nigde.
Otuda pitanje da li u našim mesnim zajednicama ima onoliko socijalnog kapitala koliko je
dovoljno za iniciranje, organizaciju i realizaciju ozbiljne društvene akcije na planu rešavanja
urgentnih problema date zajednice.
Za pokazatelje postojanja socijalnog kapitala uzeli smo postojanje poverenja, odnosno
nepoverenja građana u devet “objekata”.
(a) Interpersonalno poverenje ispitivali smo na osnovu statusa četiri “objekta”:
poverenje u ljude koji žive u datoj mesnoj zajednici, poverenje u komšije, u
rođake i u ljude koje ispitanik dobro poznaje.
(b) Poverenje u političku nadgradnju mesne zajednice ispitivali smo na

osnovu poverenja u tri političke ličnosti iz date zajednice: u odbornika u
skupštini opštine koji potiče iz date mesne zajednice, u savet mesne zajednice
i predsednika mesne zajednice.
(c) Poverenje u institucije opštinske vlasti ispitivali smo na osnovu dva
pokazatelja: poverenja u skupštinu opštine i poverenje u predsednika opštine,
odnosno gradonačelnika.
Tabela 3. - Poverenje građana u institucije mesne zajednice i okruženja (u %)
Puno ili
Nema ili malo Ne mogu
Da li imate ili nemate poverenja: delimično Ukupno
poverenje da ocenim
poverenje
U ljude koji žive u vašoj mesnoj
71 20 9 100
zajednici
U vaše najbliže komšije 84 13 3 100
U vaše rođake 89 8 3 100
U ljude koje dobro poznajete 92 6 2 100

U odbornika iz vaše MZ u
29 27 44 100
skupštini opštine
U savet vaše mesne zajednice 33 29 38 100
U predsednika vaše mesne
36 27 37 100
zajednice
U skupštinu vaše opštine 43 36 21 100
U predsednika opštine/
48 34 18 100
gradonačelnika
Interpersonalno poverenje u mesnoj zajednici veoma je veliko. Najviše poverenja građani

pokazuju prema dobrim poznanicima (čak 92 %), potom prema rođacima (89 %), komšijama (84
%), pa i prema svim ljudima koji žive u datoj mesnoj zajednici (71 %). Treba pomenuti i da je
broj neodgovora veoma mali, svega 2-3 % osim kod poverenja u sve građane mesne zajednice
gde doseže visinu od 9 %.
Na drugoj strani, najmanje je poverenje u institucije političke nadgradnje mesne zajednice. U

sva tri slučaja gotovo da su po raširenosti izjednačeni nepoverenje i poverenje. Istovremeno, veoma
je veliki broj neodgovora i iznosi između 37 i 44 % (stiče se utisak da su ispitanici pribegavali
neodgovoru kako bi izbegli da kažu kako nemaju poverenja, mada je izvesno i neobaveštenost
velika). U odbornike iz mesne zajednice u kojoj ispitanik živi poverenje ima 29 % građana, dok
gotovo isto toliko (27 %) nema poverenja (gotovo polovina ispitanika nije odgovorila na ovo
pitanje). U savet mesne zajednice poverenje ima 33% dok poverenje nema 29 % ispitanika.
Najbolje je prošao predsednik mesne zajednice u koga poverenje ima trećina ispitanika (36 %),
nepoverenje – četvrtina (27 %).
Može da čudi ali je činjenica da građani imaju više poverenja u institucije opštinske vlasti
nego u svoju “vlast” u mesnoj zajednici. Iznenađuje nalaz da građani više poznaju opštinsku nego
svoju vlast (misli se na “vlast” u mesnoj zajednici). Kako je to moguće? Inače, u skupštinu opštine
poverenje ima nešto više od dve petine građana (43%), dok nepoverenje iskazuje trećina ispitanika
(36 %). Predsednici opština imaju poverenje gotovo polovine građana (48 %), a nepoverenje
jedna trećina (34 %).
Zaključujemo da je interpersonalno poverenje u mesnoj zajednici, kao bazično, veoma visoko,
a da se malo poverenje vezuje za institucije “mesne vlasti”. Upravo se u ovom nalazu može
pronaći odgovor na ključno pitanje koje smo postavili ovim istraživanjem. Mesna zajednica ima
kapaciteta za bolji i efikasniji rad, ali su izrazito nedovoljni kapaciteti onih institucija koje
treba da pokrenu i organizuju kapacitete same mesne zajednice.
Bojana Zarić
Učešće građana u javnom životu mesne zajednice
Jedan od mnogih problema sa kojim se susreće i naše društvo jeste nedovoljno učešće građana
u procesu donošenja odluka i kreiranja strategija u lokalnoj samoupravi. Razlozi su mnogobrojni,
od nedostatka vremena do potpune nezainteresovanosti za bilo kakav oblik društvenog aktivizma.
Presudno je, svakako, nezadovoljstvo građana koje se konstantno povećava jer se ključni društveni
problemi još uvek ne rešavaju. Na drugoj strani, jedino građani koji su svesni svojih građanskih
dužnosti i koji se angažuju u političkom životu mogu da utiču da se pokrene proces rešavanja
pojedinih problema i da se neki problemi čak potpuno reše.
Zakon o lokalnoj samoupravi, donesen 2002. godine, delimično je imao u vidu i povećavanje
učešća građana u procesu odlučivanja. Zakonom je omogućeno pravo na referendum, građansku
inicijativu i zbor građana, a postoji i mogućnost formiranja saveta za međunacionalne odnose,
saveta za zaštitu i unapređenje lokalne samouprave, kao i pravo prisustva na sednicama lokalnih
skupština (kada one nisu zatvorene za javnost). Predviđeni su i drugi oblici organizovanja građana,
kao što su mesne zajednice i drugi oblici mesne samouprave, koji predstavljaju posebnu formu
interesnog organizovanja građana na određenom području jedinice lokalne samouprave. Osnovni
smisao postojanja mesnih zajednica i drugih oblika mesne samouprave ogleda se u ostvarivanju
opštih, zajedničkih i svakodnevnih potreba stanovništva. Međutim, preciznije određenje „drugih
oblika mesne samouprave”, kao i detaljnije uređenje postojećih oblika, tj. mesnih zajednica
je izostavljeno. Izgled jedne mesne zajednice, njene nadležnosti, poslovi koje će obavljati,
učestvovanje građana u obavljanju tih poslova u velikoj meri zavisi od odnosa koji bi trebalo da
budu uspostavljeni između odbornika i funkcionera organa mesne zajednice, kao i samih građana
sa ovim subjektima.
Funkcioneri organa mesne zajednice, kao i sami građani, moraju svojim aktivnim delovanjem
da utiču na donosioce odluka (odbornike) u cilju poboljšanja kvaliteta života u njihovoj zajednici.
Zadaci predsednika i članova saveta mesne zajednice jesu višestruki. Prvi zadatak je identifikovanje
potreba građana i to kroz dijalog sa njima. Drugi zadatak je direktno lobiranje kod odbornika,
kako bi te identifikovane potrebe bile uvršćene u dnevni red skupštine. Treći zadatak je dalje
vršenje pritiska na odbornike, kako bi se prilikom izjašnjavanja usvojila pozitivna odluka.
Osim toga, poželjno je i da funkcioneri organa mesnih zajednica, zajedno sa funkcionerima
44 IV Učešće građana u javnom životu mesne zajednice
organa lokalne samouprave, rade na razvijanju procedura za uspostavljanje partnerskih odnosa sa

građanima i da na taj način podstaknu zajedničko rešavanje ključnih problema.
Organizovanje redovnih sastanaka i javnih rasprava, na kojim će učestvovati predstavnici
lokalne samouprave, funkcioneri organa mesne zajednice i građani, samo je jedan od načina
približavanja nosilaca vlasti i građana. Na ovim dešavanjima predstavnici lokalne samouprave
trebalo bi da objašnjavaju procedure, kao i da upoznaju građane sa njihovim pravima i obavezama,
aktivnostima i planovima, prihodima i rashodima budžeta i slično, dok bi građani trebalo da iznose
probleme svoje mesne zajednice, moguća rešenja, kao i primedbe na rad odeljenja opštinske
uprave i organa vlasti.
Veliki uticaj kako na javnost tako i na nosioce vlasti imaju mediji, stoga je poželjna saradnja
između organa mesnih zajednica i medija. Upravo putem medija može se vršiti informisanje
građana o pravima i obavezama, lokalnim problemima, rešenjima tih problema, o nadležnostima
organa mesne zajednice, kao i o radu ovih organa. Pored toga, da bi se izvršio pritisak na odlučioce,
a u cilju rešavanja određenih problema u lokalnoj zajednici, neophodno je mobilisati stanovništvo,
a za to je upotreba medija neophodna. Na drugoj strani, da bi lokalne vlasti bile transparentne,
efikasne i demokratske, one moraju da omoguće bolje informisanje građana o njihovim pravima
i obavezama, da rade na podizanju njihove zainteresovanosti za učešće u javnom životu, da im
omoguće veći uticaj na lokalnu politiku, kao i na identifikovanje i predlaganje rešenja opštih,
zajedničkih i svakodnevnih problema.
Stanovnici jedne mesne zajednice možda ne mogu da utiču na rešavanje onih problema koji
su u nadležnosti višeg nivoa vlasti (republički nivo), ali svakako mogu na rad organa mesne
zajednice, zatim na kulturu i zabavu u mesnoj zajednici, međusobno poverenje ljudi i njihovu
solidarnost, stanje puteva u mesnoj zajednici, ulično osvetljenje, uređenje parka, kvalitet životne
sredine i drugo. Za rešavanje problema u tim oblastima neophodan je angažman građana, jer
ponekad se problem ne može rešiti ukoliko se samo sedi, čeka i očekuje da će ga rešiti oni koji su
za to zaduženi ili neko drugi.
Većina opština u Srbiji spada u kategoriju nerazvijenih i siromašnih. Njihovi budžeti su
skromni i uglavnom u njima nema dovoljno sredstava za velike investicione i infrastrukturne
radove i stoga je neophodan doprinos, tj. samodoprinos građana. Pojedine opštine podstiču radove
(asfaltiranje ulica, popravke krovova, osvežavanje fasada i sl.) kroz partnerstvo sa građanima i
mesnim zajednicama. Naime, građani sakupe određeni deo ukupne sume novca (30 %, 50 %...),
putem samodoprinosa, a ostatak sredstava obezbeđuje opština.
Osim toga, neke mesne zajednice su potpuno prepuštene same sebi jer su sredstva koje
opština ulaže u rešavanje njihovih problema minimalna. Stanovnici ovih mesnih zajednica su u
IV Učešće građana u javnom životu mesne zajednice 45
više navrata putem samodoprinosa prikupljali celokupna finansijska sredstva i na taj način rešili
probleme svoje mesne zajednice, kao što su put, vodovod, kanalizacija i slično. Dakle, ovde
je reč o egzistencijalnim pitanjima koja godinama nisu rešavana i koja verovatno ne bi bila ni
danas rešena da se građani nisu dogovorili, udružili i izdvojili iz svojih ličnih budžeta veliki deo
sredstava.
Pored ovakvih načina rešavanja problema, postoje i drugi, a koji prvenstveno zavise od
angažmana funkcionera organa mesnih zajednica, dakle predsednika i članova saveta mesne
zajednice. Primer za to može biti iznajmljivanje prostorija mesne zajednice za događaje koji su
komercijalnog karaktera, a sredstva koja bi se dobila za ovu vrstu usluga mogu se iskoristiti za
vrtić, park, sportski teren, ulično osvetljenje, put i drugo. Oskudan kulturni život je karakterističan
za većinu mesnih zajednica u Srbiji. Ovaj problem je moguće rešiti putem uspostavljanja saradnje
funkcionera organa mesnih zajednica sa raznim kulturnim društvima, amaterskim pozorištima,
muzičkim i plesnim grupama, književnicima i pesnicima i na osnovu te saradnje organizovanja
stalnih kulturnih događaja. Od organizovanja ovakvih dešavanja i jedni i drugi mogu imati korist.
Naime, ukoliko bi se ulaz na ove manifestacije naplaćivao, rad umetnika bio bi plaćen i ujedno
promovisan, a na drugoj strani deo sredstava ostao bi mesnoj zajednici, koja bi kasnije mogla da
ih upotrebi za rešavanje nekih drugih problema.
Značajnu ulogu u rešavanju lokalnih problema mogu imati i različiti oblici foruma /saveta
građana. Oni predstavljaju važnu tekovinu neposredne demokratije savremenih evropskih
društava. Naime, reč je o stalnim telima koja se redovno sastaju. Mogu da imaju stalno članstvo ili
mogu da budu otvorenog tipa. U nekim slučajevima su ovlašćeni za davanje preporuka određenim
komitetima skupštine ili da čak učestvuju u procesima odlučivanja. Ima nekoliko vrsta foruma:
1. Forumi korisnika usluga (bave se pitanjima upravljanja i razvoja konkretne službe)
2. Tematski forumi (bave se konkretnim pitanjima od interesa za lokalnu zajednicu)
3. Forumi mikrozajednica (bave se pitanjima od važnosti za tu zajednicu, npr. mesnu

zajednicu)
4. Forumi interesnih grupa (bave se potrebama određene grupe građana).

Ovi forumi predstavljaju jednu konkretnu formu učešća građana u procesu upravljanja koji
mogu svojim aktivnim delovanjem da budu sredstvo kontinuiranog praćenja i kontrole lokalne
i mesne vlasti i snažno sredstvo uticaja na razvoj lokalne zajednice. Ovo se može postići kroz
podnošenje nacrta akata, predloga za poboljšanje kvaliteta života u opštini i mesnoj zajednici,
46 IV Učešće građana u javnom životu mesne zajednice
razvojnih politika i boljih usluga. Osim toga, mogu da podstiču građane na pokretanje inicijativa,
kao i da razvijaju osećaj pripadnosti lokalnoj zajednici i veće zainteresovanosti za lokalnu i mesnu
samoupravu.
Slični oblici aktivizma građana postoje i kod nas. Primer za to je mesna zajednica Erdoglija
(grad Kragujevac), u kojoj je u okviru saveta građana formirano više radnih tela. Ta tela su:
1. Odbor za bezbednost građana i saobraćaja
2. Odbor za ekologiju i zaštitu životne sredine
3. Komisija za socijalna pitanja
4. Komisija za odnose sa drugim organizacijama (Crveni krst, udruženja penzionera,

davaoca krvi i dr.)
5. Komisija za sport, kulturu i informisanje
6. Komisija za opšta i pravna pitanja i saradnju sa drugim mesnim zajednicama
7. Odbor za komunalna pitanja
8. Komisija za odnose sa malom privredom, trgovinskim i prehrambenim sektorom
9. Odbor za humanitarna pitanja
10. Odbor za finansije i razvoj mesne zajednice.

Građanima ove mesne zajednice je omogućeno da učestvuju u radu ovih tela, putem usmenog
i pismenog iznošenja problema i potreba u okviru ove mesne zajednice.
Ovakav vid aktivizma građana predstavlja okvir koji je uspostavljen i u drugim zemljama, s
tim što se pokazalo kao pravilo da zemlje koje su bogatije i razvijenije prednjače u demokratičnosti
i prenošenju ovlašćenja građanima. Referendum, građanska inicijativa i građanski zbor, kao i
učešće u radu organa mesne zajednice, predstavljaju klasične mehanizme odlučivanja i učešća
građana u obavljanju poslova lokalne i mesne samouprave, dok se za ove forume građana može
reći da su nove metode čijom primenom može da se ostvari veći angažman građana, kao i da
kombinacija klasičnih i novih metoda može da dovode do povećanja učešća i onih građana koji
inače nisu aktivni u političkom životu zajednice.
Povratna informacija
Izdanja CeSID
Kako biste nam pomogli da unapredimo naša izdanja, molimo Vas da nam pošaljete vaše
sugestije na fax +381 11 328 28 70 ili na adresu:
CeSID – Centar za slobodne izbore i demokratiju
Lomina 9, 11000 Beograd.
Vaši podaci (opciono):
Ime i prezime:
Zanimanje:
Organizacija:
Kontakt telefon:
E-mail:
Naziv izdanja:
Kako ste saznali za našu publikaciju?
Da li Vam je ova publikacija pomogla I na koji način?
Da li mislite da je publikacija primerena ciljnoj grupi kojoj je namenjena?
Šta bi trebalo poboljšati u budućim izdanjima CeSID-a?
Predložite nam temu za neko od naših sledećih izdanja:

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
352.07 (497.11) (035)

352.9 (497.11) (035)
Korak ka građanima: vodič kroz mesnu

samoupravu u Srbiji / [autori Srećko
Mihajlović ... et al.]. - Beograd : Centar
za slobodne izbore i demokratiju, 2006
(Beograd : BG Dream iTechnologies). - 48
str. : tabele ; 21 cm
Tiraž 250. - Str. 3: Reč unapred / Zoran

Lučić. - Napomene i bibliografske reference
uz tekst.
ISBN 86-83491-37-4
1. Михајловић Срећко
а) Локална самоуправа - Србија -
Приручници б) Месна заједница - Србија -
Приручници
COBISS.SR-ID 129757964

Korak Ka Graðanima

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Korak Ka Graðanima

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KORAK KA GRAĐANIMA

Vodič kroz mesnu samoupravu u Srbiji

II Mesne zajednice – jedini oblici mesne samouprave u Srbiji 20

III Mesna zajednica – primarni okvir socijalnog života 27

IV Učešće građana u javnom životu mesne zajednice 43

Predsednik upravnog odbora CeSID-a

1. Nadležnosti opštine (grada)

U nadležnosti opštine (grada) spadaju komunalne delatnosti (vodovod, toplane, gradski

Posebna rešenja gradskih opština

2. Organi vlasti i njihove nadležnosti

Organi vlasti po novom Zakonu o lokalnoj samoupravi jesu:

rada predsednika opštine (gradonačelnika) i skupštine opštine (grada) i vrši kontrolno-nadzornu

Posebna rešenja gradskih opština

3. Izbor organa vlasti

- Skupština opštine (grada)

4. Uprava opštine (grada)

6. Savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave

Savet za razvoj i zaštitu lokalne samouprave je jedna od nekoliko novina predviđenih

7. Savet za međunacionalne odnose

Savet za međunacionalne odnose ustanovljava se u nacionalno mešovitim opštinama i čine

predsednik skupštine opštine. Komisija imenuje biračke odbore za biračka mesta.

13 Statuti mesnih zajednica u Kragujevcu

16 Statuti mesnih zajednica u Kragujevcu

III Mesna zajednica – primarni okvir socijalnog života

Javno mnjenje Srbije, zima 2006. godine

U okviru projekta “Podizanje kapaciteta mesnih samouprava” Centar za slobodne izbore i

1. Aktivizam građana u okvirima mesne samouprave

Rađanje i uspon savremene države doveo je do centralizacije u svim oblastima društvenog

1.1. Informisanost o radu mesne zajednice

1.2. Pretpostavke o (ne)mogućnosti učešća građana u javnom životu mesne zajednice

Malo je verovatno da će građani učestvovati u političkom životu zajednice ukoliko smatraju

19 Prema ranijim istraživanjima, a na osnovu brojnih pokazatelja „političnosti“, oko 20 % populacije je

1.3. Oblici aktivizma građana u mesnoj zajednici

2. Problemi mesnih zajednica i načini njihovog rešavanja

U ovom istraživanju (ne)zadovoljstvo smo merili na nivou lokalne zajednice. (Ne)zadovoljstva

2.1. Čime su građani zadovoljni

Tabela 1. - Koliko ste zadovoljni a koliko nezadovoljni kada su u vašoj mesnoj

(vrednosti su u %, a problemi su poređani po stepenu zadovoljstva)

Četvrtina građana je zadovoljna kvalitetom zaštite sredine i čistoćom (26 %) za razliku

2.2 Čime su građani nezadovoljni

Tabela 2. - Najveći problemi u mesnoj zajednici (vrednosti su u %)

Najvažniji Problem drugi Problem treći Ukupno – tri najvažnija

Od ispitanika smo tražili da odaberu tri najveća problema i da ih rangiraju po važnosti. Od

– samo 0,4 % građana je to ocenilo kao prioritetan problem.

2.3 Da li je Vaša mesna zajednica dobro mesto za život?

mesna zajednica nije dobro mesto za život.

3. Mesna zajednica između poverenja i nepoverenja

(b) Poverenje u političku nadgradnju mesne zajednice ispitivali smo na

U vaše rođake 89 8 3 100

U ljude koje dobro poznajete 92 6 2 100

Interpersonalno poverenje u mesnoj zajednici veoma je veliko. Najviše poverenja građani

Na drugoj strani, najmanje je poverenje u institucije političke nadgradnje mesne zajednice. U

Učešće građana u javnom životu mesne zajednice

organa lokalne samouprave, rade na razvijanju procedura za uspostavljanje partnerskih odnosa sa

2. Tematski forumi (bave se konkretnim pitanjima od interesa za lokalnu zajednicu)

3. Forumi mikrozajednica (bave se pitanjima od važnosti za tu zajednicu, npr. mesnu

4. Forumi interesnih grupa (bave se potrebama određene grupe građana).

2. Odbor za ekologiju i zaštitu životne sredine

3. Komisija za socijalna pitanja

4. Komisija za odnose sa drugim organizacijama (Crveni krst, udruženja penzionera,

5. Komisija za sport, kulturu i informisanje

6. Komisija za opšta i pravna pitanja i saradnju sa drugim mesnim zajednicama

7. Odbor za komunalna pitanja