1

Naslov originala
Demi Moore
INSIDE OUT

Demi Mur

Memoari

Prevela
Ksenija Vlatković

2
Mojoj majci, mojim ćerkama i ćerkama mojih ćerki

3
KUĆA ZA GOSTE

Čovekovo biće je kao gostinjska kuća

u koju svakog jutra dođe novi gost.

Radost, tuga, zloba,

poneki tračak svesnosti, pristižu
kao iznenadni posetioci.

Primite ih i ugostite sve!

Čak i kad stigne grupa briga,
koja besno uništava kuću,
lomi nameštaj,
i dalje svakoj od njih ukažite poštovanje.
Možda raspremaju prostor u vama
za neke nove radosti.

Mračnu misao, sramotnu, podlu,

svaku s osmehom dočekajte na pragu i pozovite u kuću.

Blagosiljajte svakog gosta koji vam kroči u dom,

jer svaki je stigao
kao znak iznutra.

Rumi (na engleski preveo Kolman Barks)

4
PROLOG

S amo jedno pitanje mi se vrtelo po glavi: Kako sam dospela u ovo stanje?
Ostala sam potpuno sama u kući u kojoj sam živela sa porodicom od svoje
udaje, kući koja nam je bila tesna jer sam rodila više dece nego što smo imali
praznih soba. Uskoro ću napuniti pedeset godina. Muž za koga sam verovala da
je ljubav mog života prvo me je prevario a onda odlučio da ne želi da spašava naš
brak. Ćerke više ne razgovaraju sa mnom: prestale su da mi čestitaju rođendan,
nisu mi pisale za Božić. Nemam ni glasa od njih. A njihov otac - prijatelj na
koga sam se godinama oslanjala - ispario je iz mog života. Karijera za koju sam
se grčevito borila otkad sam se sa šesnaest godina iselila iz majčinog stana,
tapkala je u mestu, a možda se zauvek ugasila. Sve što mi je nekad bilo važno -
čak i moje zdravlje - izgubila sam. Mučile su me žestoke glavobolje
i zabrinjavajućom brzinom sam gubila kilograme. Izgledala sam onako kako sam
se osećala: razoreno.
Je li ovo život? Pitala sam se. Jer ako jeste, dosta mi ga je. Ne znam šta više
tražim na ovom svetu.
Izvodila sam sve neophodne radnje, obavljala sve što treba da se obavi -
hranila pse, javljala se na telefon. Prijateljica je slavila rođendan pa sam pozvala
neke goste. I sve sam radila što i oni: udahnula sam malo „gasa smejavca“, kad je
do mene stigao džoint povukla dim, onako zavaljena na kauč u dnevnoj sobi, dim
sintetičke trave (koja se prigodno zvala diablo).
A onda mi se sledećeg trenutka sve zamutilo pred očima i najednom sam sebe
gledala iz visine. Kad sam u kovitlacu boja napustila svoje telo pomislila sam da
je to možda prilika koju sam čekala: mogla bih konačno da okončam svoj bolan i
sramotan život. Zauvek bi nestale glavobolje, slomljeno srce i utisak da sam u
svemu podbacila - i kao majka i kao supruga i kao žena.
Ali i dalje me je opsedalo isto pitanje: Kako sam dospela u ovo stanje? Iako
sam kao odrasla osoba doživela ogromnu sreću i uspeh. Iako sam se grčevito
borila da preživim detinjstvo. Iako sam živela u isprva čarobnom braku sa
jedinim čovekom kome sam poželela da pokažem pravu sebe. Iako sam se
konačno pomirila sa svojim telom, koje sam prestala da izgladnjujem i mučim - i
ratujem protiv njega koristeći hranu kao oružje. Ali na prvom mestu, iako sam
odgajila tri ćerke i učinila sve što umem da im budem majka kakvu ja nikad nisam
imala. Da li je sve što sam radila bilo uzalud?
I najednom sam se vratila u svoje telo koje se grčilo na podu i čula kako neko
viče: „Zovite hitnu pomoć!“.
5
 Vrisnula sam: „Nemojte!“, svesna šta to znači: pojaviće se kola hitne pomoći
i paparaci, a onda i naslovi u žutoj štampi: „Nadrogirana Demi Mur primljena u
bolnicu!“ I bila sam u pravu, sve se tačno tako dogodilo. Ali dogodilo se i
nešto što nisam očekivala. Po prvi put u životu odlučila sam da se smirim - da
prestanem da jurcam - i suočim se sa sobom. Mnogo sam postigla sa svojih
pedeset godina, ali ne mogu reći i da sam mnogo toga istinski iskusila, jer većinu
vremena nisam bila sasvim prisutna. Bila sam previše uplašena da budem ono što
jesam, uverena da ne zaslužujem ništa dobro, mahnito nastojeći da popravim sve
što ne valja.
Kako sam dospela u ovo stanje? Ispričaću vam kako.

6
PRVI DEO •

OPSTANAK

7
PRVO POGLAVLJE

ožda će zvučati čudno, ali vreme koje sam provela u bolnici Mersed u
M Kaliforniji, kad sam imala pet godina, pamtim kao čarobno. Sedela sam u
krevetu u mekoj flanelskoj spavaćici ružičaste boje i čekala redovne vizite -
doktore, sestre, roditelje - osećajući se sasvim prijatno. Prošle su dve nedelje
otkad su me primili u bolnicu, i donela sam odluku da budem najbolja
pacijentkinja na svetu. U toj čistoj, svetloj sobi, činilo mi se da je sve kako treba:
poštuje se ustaljeni red koji su odrasli propisali. (U to vreme su se ljudi još divili
doktorima i sestrama: zato što su ih svi obožavali, ko god bi se našao u njihovoj
blizini osećao se povlašćeno.) Tu je sve imalo smisla: dopadalo mi se što
određeno ponašanje uvek dovodi do očekivane reakcije.
Utvrdili su da bolujem od nefroze, bolesti bubrega opasne po život o kojoj se
u to vreme vrlo malo znalo - a i to što se znalo, ispitivano je samo kod dečaka.
Reč je u suštini o zadržavanju mokraće, jer sistem za filtriranje ne radi kako
treba. Sećam se da sam se izbezumila od straha kad su mi genitalije nabrekle, a
kad sam ih pokazala majci njena reakcija je bila panična. Strpala me je u kola i
hitno prevezla u bolnicu, u kojoj sam ostala tri meseca.
Moja tetka je bila učiteljica u četvrtom razredu, pa je tražila od svojih đaka da
mi bojicama i flomasterima na obojenom papiru napisu želje za brzi oporavak,
koje su mi tog popodneva roditelji doneli. Ushitila me je njihova pažnja - pažnja
starije dece, koju nisam poznavala. Ali kad sam podigla pogled sa veselih i šarenih
pisama, ugledala sam lica svojih roditelja. Prvi put sam osetila da strahuju da
bi me mogli izgubiti.
Pružila sam ruku i spustila je na majčinu šaku, a onda joj rekla: „Mama, sve
će biti u redu.“
Ona je u to vreme bila klinka. Imala je samo dvadeset tri godine.
Kad je ostala trudna sa mnom, moja mama, Virdžinija King, još je bila
tinejdžerka teška četrdeset pet kilograma, i tek je bila izašla is srednje škole
Rozvel u Nju Meksiku. Zapravo je bila još devojčurak. Devet sati se porađala u
bolovima, a onda su je uspavali u poslednjem minutu pre mog dolaska na svet. Ni
za mene ni za nju to nije bio idealan prvi kontakt između majke i ćerke.
Oduvek je postojao jedan deo nje koji kao da nije bio ukorenjen u realnosti,
što je značilo da ume da razmišlja izvan okvira. Odrasla je u siromaštvu, ali nije
imala mentalni sklop siromaha - nije razmišljala kao siromah. Želela je da
nam pruži sve najbolje: nikad u kuću nije unela nijednu poznatu marku - ni
pahuljica, ni butera od kikirikija, ni deterdženta za veš. Bila je velikodušna,
8
srdačna, gostoljubiva. Za našim stolom uvek je bilo mesta za još jednog. I bila je
samouverena na neopterećujući način - nije se kruto držala pravila.
Još kao mala sam shvatila da je Džini drugačija od svih - nije bila kao ostale
mame. Još mogu da je vidim kako nas vozi u školu i jednom rukom drži cigaretu,
a drugom se, bez gledanja u ogledalo, šminka - i to perfektno. Imala je sjajnu
figuru; bila je sportski građena i radila je kao spasilac u nacionalnom parku
Botomles Lejks blizu Rozvela. Takođe je bila zadivljujuće privlačna, imala je
svetloplave oči, svetao ten i tamnu kosu. Uvek je vodila računa o svom izgledu,
bez obzira na okolnosti: kad bismo pošli kod moje bake, koju smo redovno
posećivali svake godine, tražila bi od tate da zaustavi auto u poslednjoj četvrtini
puta kako bi mogla da namesti viklere, jer bi tako stigla u grad sa savršenom
frizurom. (Mama je išla u školu za negu lepote, mada se nije kasnije u životu time
bavila.) Nije bila opsednuta modnim trendovima, ali umela je da se dotera tako da
ne izgleda kao da se previše potrudila. Uvek je volela glamurozne stvari - meni je
dala ime po jednom kozmetičkom proizvodu.
Mama i tata su bili magnetno privlačan par i umeli su da se zabavljaju: drugi
parovi su se lepili za njih. Moj tata, Deni Gajns, nepunu godinu stariji od mame,
imao je uvek obešenjački sjaj u očima, zbog čega se činilo da zna tajnu koja je
svima interesantna. Imao je prelepa usta i sjajne bele zube, čiju belinu je dodatno
isticala njegova maslinasta koža: izgledao je kao latinoamerička verzija Tajgera
Vudsa. Bio je to jedan šarmantni kockar sa sjajnim smislom za šalu. Pored njega
vam nikad nije bilo dosadno. I vazda je hodao po ivici noža - ali večito uspevao
da se provuče. Ponašao se kao prava muškarčina i stalno se takmičio sa svojim
bratom blizancem, većim i snažnijim od njega, koji je postao marinac dok su tatu
odbili jer je imao lenjo oko, baš kao i ja. Verovala sam da je to naša specijalna
kopča: videla sam to kao dokaz da on i ja na isti način vidimo svet.
Tata i njegov brat blizanac bili su najstariji od devetoro dece. Tatina majka,
poreklom iz Portorika, čuvala me je dok sam bila beba. Umrla je kad sam imala
dve godine. Tatin tata je imao irske i velške krvi, bio je kuvar u ratnom
vazduhoplovstvu i jezivi alkoholičar. Živeo je sa nama dok sam bila mala, i sećam
se da majka nikad nije htela da me ostavi samu u kupatilu s njim. Kasnije se
pričalo o seksualnom zlostavljanju. I moj tata je, kao i ja, odrastao u kući punoj
tajni.
Deni je završio srednju školu Rozvel godinu dana pre Džini, i kad je otišao na
studije u Pensilvaniju, ona se nije osećala sigurno - a njena nesigurnost je dodatno
porasla kad je otkrila da ima malu „cimerku“. I onda je uradila ono što će raditi
svaki put kad se u njihovoj vezi oseti ugroženo: počela je da se viđa sa drugim
tipom da bi tatu učinila ljubomornim. Smuvala se sa Čarlijem Harmonom,
kršnim mladim vatrogascem čija porodica se doselila u Nju Meksiko iz Teksasa.
Čak se i udala za njega, mada je taj brak kratko trajao, i završio se čim je njihova
romansa postigla željeni efekat: tata je dotrčao nazad. Onda se razvela od Čarlija

9
i udala se za mog oca 1962. A ja sam se rodila devet meseci kasnije. Ili sam barem
tako mislila.

KO GOD ČUJE „Rozvel“ uvek pomisli na male zelene ljude, ali u mojoj kući niko
nikad nije pominjao neidentifikovani leteći objekat. Rozvel iz mog detinjstva bio
je vojno naselje. Imali smo najveću poletnusletnu stazu u Sjedinjenim Državama
(služila je kao dopunska staza za svemirski šatl) u okviru vazduhoplovne baze
Voker, koju su zatvorili krajem šezdesetih godina prošlog veka. Osim toga, imali
smo drvorede pekana, polja lucerke, prodavnicu pirotehničkih sredstava, mesnu
industriju i Levisovu fabriku. Mi smo bili utkani u rozvelski milje, bili smo važan
deo zajednice. I naše dve porodice su se izukrštale, pa mi je recimo rođaka s
mamine strane, Diana, istovremeno bila i tetka. (Mamina sestričina se bila udala
za tatinog najmlađeg brata.)
Mama je imala mnogo mlađu sestru, Čarlin, koju smo zvali Čok, i ona je bila
čirliderka u srednjoj školi. Džini se postavila kao njena zaštitnica, a ja sam bila
minijaturna maskota naše ekipe. Mama bi, recimo, prokrijumčarila u auto-
bioskop čitavu bandu devojčica, koje bi se kikotale ležeći jedna preko druge u
njenom gepeku. Imala sam osećaj da sam i ja jedna od velikih devojčica -
ravnopravna učesnica u njihovim vragolijama. Obukle bi mi uniformu kao svoju,
a Džini bi mi sredila frizuru. Na školskim priredbama bila sam velika
senzacija: istrčala bih u malom tirkiznom trikou u završnici tačke, izvela sve
glavne pokrete koje su me naučile, sve zajedno sa čuvenim pokazivanjem
srednjeg prsta. To je bilo moje prvo iskustvo u izvođačkim vodama, i uživala sam
u svakoj sekundi. A dopalo mi se da vidim koliko je moja mama srećna.
Tata je tih dana radio u marketingu u Rozvel dejli rekords. Ujutru bi ostavio
mami paklicu cigareta i novčanicu od jednog dolara, za koju bi ona kupila veliku
flašu pepsija u prodavnici na ćošku i pijuckala je čitavog dana. Moj tata je želeo
da bude uspešan: radio je vredno i zabavljao se žestoko - ponekad i previše
žestoko. Ponekad bi bančio sa jednim od mojih stričeva, a svi su bili od onih što
vole da se pobiju kad popiju. (Ali ne zaboravite da su svi oni imali tek dvadeset
i neku.) Nije bilo neobično da se tata vrati kući sav pocepan posle neke od tih
kavgi. Voleo je da se potuče, a voleo je da gleda i druge kako se tuku. Kad sam
bila mala - zapravo previše mala - vodio me je na lokalne bokserske
mečeve. Sećam se da sam sa tri godine stajala na stolici i pokušavala da vidim
ring. Pitala bih tatu: „Za koju boju šortsa navijamo?“ Vodio me je da gledamo
dvojicu koja se makljaju: tako je izgledalo moje i tatino zajedničko vreme.
I mama i tata su prema istini imali opušteni odnos, nazovimo ga tako, ali
mislim da je tata zapravo uživao kad god uspe nekoga da namagarči. Došao bi, na
primer, na kasu da plati račun, ali bi rekao blagajniku: „Da bacimo novčić: duplo
ili ništa.“ To je bio taj kockar u njemu, i uvek je pokušavao da se izvuče sa svim
što je radio. U to vreme nisam znala tačnu reč, ali njegova nepromišljenost me je
punila strepnjom. Uvek sam bila na oprezu, uvek vodila računa kad će neko da se

10
naljuti. Sećam se kao kroz maglu kako je, kad sam imala četiri godine, jedan
čovek došao pred našu kuću i počeo da lupa pesnicama na vrata, sećam se
koliko sam se prestravila jer nisam znala ni šta se događa ni zašto se događa, ali
osećala sam strah u svojoj kući. Verovatno je to bio neko koga je tata nasamario.
Ili neki tip s čijom ženom je spavao.
Imala sam skoro pet godina kad se rodio moj brat Morgan, prema kome sam
se odmah postavila zaštitnički. Uvek sam bila čvršća od njega. On je sad veliki
momak - visok sto devedeset centimetara i snažan - ali bio je sićušan kao klinja, i
toliko lep da su ljudi uvek mislili da je devojčica. Bio je zahtevna beba, pa mu je
mama uvek popuštala: „Samo daj malom šta hoće!“ bio je njen večiti refren.
Sećam se jedne duge vožnje do moje tetke u Tolidu, kad je Morgan imao
dve godine; roditelji su mi dodali flašu piva sa prednjeg sedišta i ja sam ga polako
pojila njime, kao da je mleko, dok nismo stigli do našeg odredišta. Nema potrebe
da kažem da se nije više dernjao kad smo izašli iz kola.
Uopšte ne tvrdim da sam bila savršena sestra: ako ništa, nadimak koji sam
dala Morganu bio je „Bulja“. (Moja omiljena metoda mučenja bila je da ga
prikujem za patos, prdnem sebi u šaku i stavim mu je preko nosa.) Ali od prvog
dana sam imala jasan osećaj da moram da ga čuvam - oboje sam morala da čuvam,
zapravo, jer naši roditelji nisu bilo od onih što trepere oko svoje dece. Jednom se
Morgan, kad je imao tri ili četiri godine, popeo na naslon kauča da bi gledao
kroz prozor i počeo da skače, i sećam se da sam rekla mami: „Pašće i povrediće
se!“ Što se i desilo, naravno, i mada sam pokušala da ga uhvatim, onako mala
nisam uspela. Doduše ublažila sam mu donekle pad, ali ipak je rascopao glavu o
ivicu stočića. Bila je to kao scena iz filma: mama je skočila i dreknula: „Ne
mrdajte se!“, a onda mu zamotala peškirom krvavu glavu pa smo ga hitno odvezle
u bolnicu. Imao je frakturu lobanje, i dugo pošto su ga zašili ličio je na
Frankenštajna.
Ubrzo pošto se Morgan rodio preselili smo se iz Rozvela u Kaliforniju, i to je
bilo prvo u nizu preseljenja koja će obeležiti naše detinjstvo. Mama je zaključila
da tata ima ljubavnicu, pa je uradila ono što ju je njena mama naučila da uradi kad
uhvati muža da švrlja: odvojila ga je od „problema“. Ženama u mojoj porodici
očito nije padalo na pamet da vučeš problem za sobom dokle god tamo gde ideš
vodiš i muža švalera.
Za mnoge ljude je već pomisao na selidbu veliki korak.
Ogromna promena koja iziskuje pronalaženje novog doma, cimanje i
maltretiranje oko uspostavljanja novog života, traženja novog doktora, hemijskog
čišćenja i piljarnice - da ne pominjem što decu treba navikavati na novu školu,
učiti ih kuda ide školski autobus i tako dalje. Takav poduhvat zahteva mnogo
promišljanja, pripremanja i planiranja.
Kod nas to nije bio slučaj. Brat i ja smo izračunali da smo u detinjstvu barem
dvaput godišnje menjali školu, a često i češće. Tek kasnije sam shvatila da ne žive
svi ljudi tako. Ne mogu ni da zamislim kako izgleda imati prijatelje od vrtića.
11
 Moji nisu ulepšavali selidbu zbog nas dece. Prvo bi rasla slutnja da se nešto
kuva, da se kuje neki plan, a sutradan smo već šibali putem u jednom od brojnih
automobila zemljanih tonova koje su moji roditelji vozili: mevrik boje rđe,
mrki pinto, svetlo smeđi ford falkon. (Svi su bili novi novcati, sem tatinog
čuvenog tirkiznog beler ševroleta iz 1955.) I često su nam selidbu predstavljali
kao neminovnost: tata je toliko dobar u svom poslu - što on zaista jeste bio - pa
je morao da ode da radi u druge novine u drugom gradu. A naša dužnost je da ga
podržimo. I tih prvih godina, selidbe nisu delovale kao neka važna stvar ili velika
muka. Naprosto smo tako živeli.

IMALA SAM JEDANAEST godina kad su me drugi put smestili u bolnicu zbog
bubrega, što se slučajno ili ne baš slučajno, dogodilo odmah posle još jedne tatine
afere. Naravno, u to vreme nisam znala u pravom smislu da tata švrlja, pa ipak ne
mogu da ne pomislim kako su razbuktavanja mojih problema sa bubrezima bile
reakcije mog tela na ono što se događalo u kući. Bolest je delovala kao flaster, i
barem je na kratko vreme u središte pažnje vraćala našu porodicu.
Ironično je to što se u to vreme činilo da je sve leglo na svoje mesto: prošlo
je bilo nekoliko godina od našeg ponovnog povratka u Rozvel i imala sam utisak
da smo tu oduvek. Živeli smo u slatkoj trosobnoj seoskoj kući; imala sam svoju
sobu, krevet sa ružičastim baldahinom i prekrivač u istoj boji. Morgan je delio
sobu sa tatinim mlađim bratom Džordžom. (Džordž je živeo sa nama od moje
pete godine - iako skitnice u duši, moji roditelji su ga primili kod sebe bez
oklevanja kad je tatina mama umrla i on ostao bez doma. Bio mi je kao stariji
brat.) Sprijateljili smo se sa četvoro dece koja su živela preko puta nas, i
neprekidno smo se šetali iz jedne u drugu kuću - bio je to prvi put da samo
dovoljno dugo živeli na jednom mestu da mogu da steknem prijatelje.
Vraćala sam se iz škole jednog dana kad sam osetila kako mi neobična vrelina
struji telom. Osetila sam kako mi se koža stomaka i obraza sve jače napinje.
Odjurila sam u kupatilo i svukla pantalone da proverim „ribicu“, ali ovog
puta sam cela oticala.
U katoličkoj bolnici Sent Meri u Rozvelu o meni su se brinule časne sestre.
Brzo sam se navikla na poznati raspored: dvaput dnevno su mi merili količinu
urina i analizirali krv - bilo je to pre nego što su izmislili male plastične kanile pa
su mi svaki put zabadali iglu u venu. Ali i pored bockanja i pipkanja, osećala sam
se prijatno, svesna da se neko brine o meni.
Igrom slučaja, Morganu su u isto vreme operisali kilu, pa su nas stavili u istu
sobu. Već sam bila doktorirala bolnički život, osim toga, bila sam i starija od
njega: barem dok smo ležali u toj sobi, ja sam bila glavna. (Jesmo se svađali
oko toga šta ćemo gledati na televizoru, a kako je to bilo vreme pre daljinskih
upravljača, morali smo da zovemo časnu sestru kad god hoćemo da promenimo
kanal. Morgan se nije potresao oko toga što je cimamo - imao je šest godina -

12
ali meni se nije dalo da izgubim svoj status najbolje pacijentkinje na svetu. Nije
mi bilo žao što ga otpuštaju iz bolnice, čim mu je bilo bolje.)
Po povratku u školu i dalje su morali redovno da mi uzimaju uzorak urina, pa
su me izvlačili sa časova i slali u direktorovu kancelariju da bi ustanovili jesam li
užinala. Toliko sam bila otečena od steroida da su me deca iz razreda pitala jesam
li ja Demina sestra. Nisam se više osećala posebno kao što sam se osećala u
bolnici: bilo me je stid i osećala sam se drugačije od druge dece. Nije mi prijalo
da me ljudi gledaju takvu.
I zato mi je skoro laknulo kad su mi roditelji rekli da se opet selimo. Mama
je, kasnije sam otkrila, našla riđu stidnu dlačicu u tatinim gaćama koje je spremala
za pranje, i pošto su se isvađali došli su do neizbežnog zaključka da im preostaje
samo jedno: preseljenje. Ovog puta otišli smo dalje nego obično, na drugi kraj
Sjedinjenih Država: u Kanonsburg u Pensilvaniji.
Ovo je bila ozbiljna stvar. Roditelj su pre svega seli sa nama i izložili nam
plan, što je čitavu priču podiglo na viši nivo. I ovog puta smo uzeli pravi kamion
za selidbu. Sećam se da smo u njega natovarili krevete, zeleni kauč,
mamine keramičke ptice i onaj stočić iz dnevne sobe na koji je Morgan rascopao
glavu. Kad smo sve popakovali, delovalo je da neće biti dovoljno mesta za sve
nas u kabini. Mama se samo napola šalila kad je predložila da sedim na podu kraj
suvozačevih nogu. Prihvatila sam predlog. Bilo mi je zabavno dole: prostrla sam
ćebe, stavila jastuk za vrat i napravila svoju pećinicu. Bila je to duga vožnja, koju
je još dužom učinila mećava koja je naterala tatu da zaustavi auto jer nije
video put. Dole gde sam ležala duvalo je grejanje, i osećala sam se prijatno i
bezbedno na mom mestu.

KANONSBURG JE BIO druga kultura od Nju Meksika ili Kalifornije. U našoj kući
se uvek govorilo pomalo južnjačkim naglaskom, a u Kanonsburgu su svi govorili
drugačije. (Mama je uvek imala upadljiv izgovor, gde god da smo živeli; Morgan
je sjajno imitira kad traži „je'nu vel'ku kolu i b'rito“ - umesto burito.) Mom bratu
je bilo posebno teško, jer je bio povučeniji od mene, i često su ga maltretirali.
Ja sam bila čvršća, ratobornija. Moj mehanizam opstajanja bio je da zaronim u
svaku novu situaciju i smesta se postavim kao detektiv: Kako ovde stvari
funkcionišu? Šta ove ljude zanima? Ko su mi potencijalni saveznici? Čega treba
da se plašim? Koje najmoćniji? I naravno, najvažnije pitanje: kako da se uklopim?
Pokušala bih da provalim pravila igre, da shvatim šta treba da radim i da pobedim.
Te će mi veštine kasnije biti ključne.
Smestili smo se u kući u stambenom naselju na brdovitom delu grada, kraj
jezera koje se zimi ledilo, što je značilo da možemo da se klizamo. Morgan je
naučio da vozi bicikl. Ja sam u to vreme imala jedanaest godina i volela sam
gimnastiku. Takođe sam bila na ulasku u pubertet. Očajnički sam želela da mi
porastu grudi: svake večeri bih legla u krevet i izistinski se molila bogu da mi ih
podari.
13
 Više nisam bila dete, ali mama je insistirala da nas i dalje neko čuva; nije
verovala da mogu da pazim Morgana sama. Devojka koju je angažovala bila je
starija sestra moje drugarice iz razreda - neka bude Kori - koja je, ispostavilo
se, bila mnogo razvijenija i zrelija od mene. Durila sam se što je Korina sestra
došla da nas čuva, jer nisam htela ništa da imam s njom. Sledećeg jutra me je Kori
dodatno ponizila kad je pred čitavim školskim autobusom objavila: „Demi i dalje
treba bebisiterka“.
I dalje osećam u telu nalete vreline od sramote. Bila sam besna na majku što
me je dovela u tu situaciju - što mi je tako smestila. Sećam se da mi se činilo da
ću umreti koliko se ogoljeno osećam.
Nisam pak htela da dozvolim da mi to definiše poziciju u kanonsburškoj
osnovnoj školi. Ne treba meni dadilja. Meni je potreban dečko.
Odabrala sam najslađeg dečka u razredu: plavookog i plavokosog kuždravca
po imenu Rajder. Za kratko vreme sam izvela s njim počasni krug oko škole,
držeći ga za ruku. I zapravo sam se dobro osećala - makar na trenutak.

DOK SAM JA rešavala uobičajene pretpubertetske ženske probleme, moji roditelji

su se raspadali. Nikad nisam saznala šta je bio katalizator njihove propasti u
Kanonsburgu, ali tog proleća je sve počelo da se ruši.
Jedne večeri je tata sedeo za kuhinjskim stolom i ispijao svoje redovno
pakovanje od šest piva uz muziku Džejmsa Tejlora, a onda je rešio da očisti
pištolj. Sećam se kako je izgledao te večeri: kad bi cugnuo njegovo lenjo oko bi
još jače odlutalo u stranu, pa se činilo kao da je potpuno odsutan. Nije primetio
da je metak u burencetu. Kad je pištolj opalio probušio je rupu u zidu, a onda mu
je metak okrznuo čelo. Sve je bilo u krvi. Pošto su sredili nered, mama se
smejala, ali sigurna sam da je u sebi bila prestravljena. Ne mogu ni da zamislim
kako je moguće da se neko urolja u kući punoj dece i izvadi napunjen pištolj.
Jedne noći tog istog proleća probudili su me uzrujani glasovi i metež.
Doteturala sam se do roditeljske spavaće sobe i zatekla majku kako se otima i
plače dok otac pokušava da je obuzda. Kraj kreveta sam videla bočicu sa
žutim pilulama. „Pomozi mi!“, dreknuo je kad me je spazio na vratima. Prišla sam
im kao u transu, ne shvatajući - mada na drugom nivou potpuno svesna - čemu
prisustvujem: majka je pokušala da se ubije.
Sledeće čega se sećam jeste kako mojim prstima, malim dečjim prstima,
kopam iz majčinih usta pilule koje je pokušala da proguta dok joj je otac držao
razdvojene vilice i objašnjavao mi šta da radim. Nešto duboko u meni se tada
pomerilo, i nikad se više nije vratilo na mesto. Moje detinjstvo se završilo. Iščezao
je i poslednji trag nade da mogu da se oslonim na svoje roditelje. U trenutku kad
sam gurnula prste u majčina usta da je sprečim da se ubije dok se ona bacakala
kao divlja životinja, a otac mi kroz dreku izdavao naređenja, prestala sam da
budem neko o kome makar pokušavaju da vode računa i postala neko od koga se
očekuje da im pomogne u raščišćavanju njihovog nereda.
14
DRUGO POGLAVLJE

io je početak sedamdesetih godina prošlog veka, i mama je uradila ono što

B su ljudi u to vreme počeli da rade: krenula je na terapiju. Potražiće pomoć i
biće joj bolje. Ona ima da pronađe sebe! U kulturi tog vremena osećala se
energija ženskog pokreta, a u našem susedstvu živela je feministkinja s kojom se
mama sprijateljila i koja je verovatno Džini predočila neke ideje i upečatljive
fraze o emancipaciji žena. Onako krhka kakva je bila, mama je bila podložna
različitim uticajima: posle filma Isterivač đavola prošla je kroz fazu
harizmatičnog hrišćanstva. Vodila me je na službe u katoličku crkvu u kojoj su
svirali pesme Džordža Harisona i igrali u šarenim tunikama.
Pokušavala je da shvati ko je. Ponekad bih „načula“ kako se za kuhinjskim
stolom žali našoj susetki koliko joj je teško. (Bila sam toliko veliko njuškalo, da
su se roditelji šalili kako ni „prdež ne može da mi promakne.“ Ali kad pogledam
sa ove distance, jasno mi je da sam zapravo samo pažljivo motrila na znake haosa.
Moja mama je malo pre toga pokušala da se ubije: morala sam uvek da budem na
oprezu.) Vajkala se kako je tata ne poštuje i šta su joj sve uskratili kad je bila dete.
Toliko su bili siromašni da su joj za jedan Božić na poklon uvili njenu staru lutku,
samo u novom odelu. Za nju je ta lutka postala simbol njenog siromašnog
detinjstva - nedostatka novca, brige i pažnje za kojom je čeznula dok je rasla.
Mnogo puta sam čula tu priču.
Osećala sam kako se u našoj kući lagano menja dinamika: godinama je mama
trpela tatino švrljanje i u potpunosti zavisila od njega i finansijski i emotivno.
Tužno je što to moram da kažem, ali kad je pokušala da se ubije, posledica je bila
da je uspela da povrati trunku moći: pokazala je tati da bi mogla jednom da ga
ostavi. Nažalost, pokazala je i svojoj deci da bi i njih jednom mogla ostaviti.
Mama je ponavljala priču svoje porodice. Prvi muški objekat prema kome je
osetila ljubav bio je ista koketna, harizmatična baraba kao i moj otac. Mamin tata,
Bili King, nije imao preterano lepo mišljenje o mom tati kad je mama počela da
se zabavlja s njim u srednjoj školi, ali njih dvojica su imali mnogo sličnosti. Deda
je bio šarmantni ženskaroš, notorni kršilac pravila i kontrabasista u kantri grupi.
Bio je pravi snagator: jednom kad ga je zaboleo zub, a nisu imali novca za zubara,
otišao je u kupatilo i sam ga izvadio britvom. Deda je, na kraju, umro isto onako
divlje kako je živeo: jedne noći se napio i svojim voljenim plavim
elkaminom podleteo pod kamion. I ostao bez glave.
Imala sam deset godina kad je poginuo. Sećam se da je imao sedu kosu, bio
je zgodan i sirov, a snažne ruke su mu bile umrljane motornim uljem. Bio je

15
vlasnik male benzinske pumpe gde sam volela da se igram s braćom i sestrama, ali
dok je mama bila mlada, dugo nije imao posla pošto je slomio leda rintajući na
gradilištu sa putujućom ekipom. Baka je morala da izdržava i njega i njihove tri
ćerke koje su u to vreme imali - mamu i njene dve starije sestre, Bili i Kerolin. To
svakako nije bio život o kakvom je baka Mari sanjala. Maštala je da ode na
fakultet. Pošto je odrasla na granici između Teksasa i Nju Meksika u strogoj
petnekostalnoj kući, bila je prva u porodici koja je završila srednju školu. Ali Mari
se na kraju mlada udala, postala majka i zaposlila se s punim radnim vremenom
kako bi obezbedila sredstva za život svojoj porodici. I nije znala gde udara.
Mama je bakinu nedostupnost tumačila kao da je ona, Džini, nevoljeno dete.
Bila je mršava, bolešljiva, i nikad nije prevazišla to osećanje zanemarivanja -
nikad nije bilo dovoljno novca, nikad dovoljno ljubavi, nikad dovoljno brige.
Nikad joj nije palo na pamet da baka naprosto nije imala dovoljno kapaciteta da
je mazi i pazi onako kako je Džini to priželjkivala. Nije bila u stanju da se stavi u
bakinu kožu i da zamisli kako je njoj bilo kao mladoj ženi koja ima muža švalera
zbog koga je morala da se odrekne svojih snova i da izdržava porodicu bez
olakšica koje bi joj doneli zanat ili školovanje - i povrh svega da vaspitava tri mala
deteta.
Moja baka Mari je bila ubedljivo najpouzdanija odrasla osoba u mom životu.
Odrasla je tridesetih godina prošlog veka u Elidi u Nju Meksiku, na imanju gde
su gajili sirak, i stekla je tu praktičnu seljačku spremnost da uradi ono što treba da
se uradi. Bila je postojana, dosledna i moglo joj se verovati. Ali i pored svih svojih
dobrih osobina, naučila je moju mamu neke čudne mehanizme preživljavanja -
koje je ova potom prenela meni. Kad god je deda bio neveran, uspeo bi da ubedi
baku Mari da je za sve kriva ta žena. Posle jednog bračnog izleta ubedio ju je da
moraju da pobegnu od njegove progoniteljke, pa su se spakovali i preselili u
Ričmond u Kaliforniji, gde se mama rodila. Već su se bili vratili u Rozvel, kad se
Džini, kojoj je tad bilo dvanaest godina, jednog dana vratila kući ranije iz škole i
zatekla svog oca u krevetu sa bratovljevom ženom. On se tad izdrao na mamu -
okrivio je ćerku za čitavu situaciju. I to on, koga je mama doživljavala kao svoje
utočište; on, koga je obožavala. Njihov odnos se posle toga nepovratno promenio.

JADNOG VRELOG LETNJEG popodneva u Kanonsburgu, Džini mi je u prolazu rekla

da se brzo spakujem; selimo se u hotel. Iako mi ništa nije bilo jasno, majka me je
zarazila svojim poletom dok je gurala Morgana i mene u njen pinto, kojim nas je
odvezla u obližnji hotel sav u svetlom drvetu, jarko osvetljen i blistavo čist. Moje
uzbuđenje se izduvalo i prešlo u zbunjenost i strepnju kad nam je saopštila da
ćemo živeti u hotelu jer napušta tatu da bi bila sa svojim psihijatrom Rodžerom.
Između njih se rodila ljubav, objasnila nam je; Rodžer nam plaća sobu, i s njim
ćemo se preseliti u Kaliforniju, gde će nam sazidati staklenu kuću. Čak nam
je pokazala i nacrte.

16
 Bila je to solidna prodajna prezentacija. Svoj novi plan je predstavila kao
savršeno racionalan i već pogođen, i ni na kraj pameti joj nije bilo da bi njena
deca mogla osetiti bol, strah ili zbunjenost zbog toga što im se roditelji
rastaju. Delom zato što je bila previše uronjena u svoju fantaziju da bi stigla da
razmišlja o našim osećanjima, ali, mislim da je isto tako na nekom nivou bila
svesna da ovo ni blizu nije kraj njene veze sa mojim ocem.
Rodžer je bio visok tip, imao je pepeljasto plavu kosu i naočare sa žičanim
ramom, i odrastao je u Severnoj Kaliforniji. On očito nije bio od onih terapeuta
koji poštuju profesionalnu etiku. Srce me boli kad pomislim kako je moja mama
otišla kod njega u nadi da će pronaći sebe: u njemu je videla rešenje za sve svoje
probleme, uverena da će joj taj trezveni, obrazovani čovek pomoći da krene
drugim životnim putem.
Umesto toga je našla još jednog tipa koji će joj zakomplikovati život. Prepisao
joj je lekove za podizanje i spuštanje raspoloženja, ali sumnjam da se ona
pridržavala preporučene doze. Pilule i alkohol s kojim ih je gutala, činili su je
nestabilnijom neko ikada.
Roditelji su počeli da rade na realizaciji rastave. Mama se preselila kod
Rodžera, a mi smo se seljakali od hotelske sobe, gde smo bili s njom, do stana u
kome smo bili sa tatom. Nekoliko nedelja kasnije tata nam je rekao da nas vodi
na put. Pošli smo u Tolido u Ohaju da posetimo tetku i teču. Samo što on to nije
rekao mami. Iz njene perspektive, mi smo naprosto nestali. (Mogu samo da
zamislim svu njenu bespomoćnost i paniku koju je osetila.) Tata je rođacima
rekao da nas je majka napustila i otišla sa Rodžerom bez pozdrava, te da on nema
predstavu kako da stupi s njom u kontakt, u šta su oni poverovali. Morgan i ja smo
već bili toliko navikli da u svakoj situaciji nešto smrdi, pa se i ne sećam da smo
se trudili da razumemo šta se događa, niti smo se pitali zašto nas Džini ne zove da
nas čuje. U svakom slučaju, imali smo druge stvari na pameti: tetka i teča su nas
poveli sa svojom decom na koncert Grand Ole Opri u Nešvilu. Za mene je glavna
zanimacija bila Mini Perl, sve onako sa obaveznom etiketom koja joj visi sa
šešira.
Ništa od toga danas ne bi bilo izvodljivo, naravno, jer postoje mobilni telefoni,
Instagram i mejl, ali sedamdesetih godina prošlog veka čovek je lako mogao da
iščezne. A moj tata je na neki način bio specijalista za to. Kad bismo dovoljno
dugo živeli na jednoj adresi i računi počeli da se gomilaju na kućnom pragu, on
bi napisao „preminuo“ pored svog imena na koverti i vratio je na poštu. Sećam se
kad je kupio mikrotalasnu u Sirsu - u vreme kad su mikrotalasne izgledale kao
magične sprave - naterao je Morgana da potpiše dostavnicu kad ju je kurir
isporučio u našu kuću. Potom je rekao tamo u Sirsu da neće da je plati jer
dečji potpis nije zakonski obavezujući. I razne je takve štosove izvodio po
radnjama; bio je kreativan tip. Da su moji roditelji ikad upotrebili svoju pamet za
nešto konstruktivno, iskreno verujem da bi bili vrhunski uspešni. Imali su kliker,
samo nisu imali istrajnosti da ostanu na pravom putu. I previše su energije trošili

17
što na sabotiranje sebe što na sabotiranje drugih - verujem da se prema ljudima
koje volimo odnosimo onako kako u dubini srca verujemo da zaslužujemo da se
oni odnose prema nama.
Tog leta u Tolidu tata nije imao ideju kako da ispuni svoje vreme sa nama.
Uvek sam verovala da između nas dvoje postoji posebna veza, ali on se u tom
trenutku već bio toliko povukao u sebe da je bilo nemoguće osetiti bliskost sa
njim. Voleo nas je, u to nema sumnje. Ali nije on nas kidnapovao zato što je želeo
da provede smisleno vreme sa svojom decom ili zato što se istinski plašio da će
nas Džini odvesti u Kaliforniju pa da nas više nikad neće videti. Mislim da je naš
odlazak u Ohajo bila samo još jedna runda preganjanja mojih roditelja u okviru
njihove neprekidne borbe između ljubavi i mržnje - i mislim da je on dobio tu
konkretnu bitku. Jer je nekako, do kraja leta, ubedio mamu da mu oprosti što je
oteo decu, pa smo krenuli nazad u Pensilvaniju kako bi oni još jednom pokušali
da spasu brak.
Sve će odsad biti drugačije.
Mi ćemo se - naravno - preseliti, u veću kuću, u drugom pensilvanijskom
gradu po imenu Šarleroa, četrdesetak kilometara dalje od Pitsburga. To je bio
korak napred u svakom pogledu. Prostrana, moderno građena kuća zelena kao
avokado, sa visokim stropovima i sjajnim novim uređajima koje je mama volela.
Trebalo je srediti slavine, ali tati je to išlo od ruke: dunuo bi dim od cigarete kroz
cevi i čekao da mu Morgan, koga bi poslao da sedi u kupatilu, dovikne koja je za
toplu, a koja za hladnu vodu, u zavisnosti od toga odakle je dim izbio.
Od svih kuća u kojima smo živeli, mislim da je ova najviše ličila na kuću iz
maminih snova. Za razliku od svoje majke, Džinine težnje su oduvek bile
konvencionalne: želela je da bude lepa supruga i majka, da je muž obožava i da
ima divan dom. I gde god bismo došli ona bi nam zaista napravila lep dom. Imala
je žicu za uređenje stana; čim bismo se uselili uspela bi da dovede kuću u red:
zašila bi zavese, promenila raspored nameštaja i ukrasila je detaljima koje je
nabavljala preko firme Houm interiors, i uglavnom je svaki prostor sredila da
izgleda tako kao da se u njemu živi, kao da smo tu već godinama. Ali u Zelenoj
kući, kako smo je brat i ja prozvali, nadmašila je sebe. Ta kuća je bila odraz svih
njenih kućanskih ambicija. Čak mi je dozvolila da uzmem štene. Nažalost,
upiškilo se ispred tatinog ormara pa me je on „ispljeskao“ kaišem. (Nisam se ipak
zaplakala. Nikad nisam plakala, kad smo već kod toga.) Morala sam da vratim
kuče.
Podrazumeva se da se ništa nije promenilo ni kad smo se preselili u Šarleroa.
Dešavalo se sve što i dosad, samo sad u drugoj kući. Deni se kockao i opijao. Bio
je sjajan igrač bilijara, i kad je imao sreće, ubedio bi nekog naivnog glupaka da se
kladi protiv njega, rekavši da će igrati s jednim zatvorenim okom. Onda bi Deni
prekrio svoje lenjo oko, na koje je inače jedva video, i izvukao tipu lovu iz džepa.
Ali nije mu uvek sve prolazilo. Umeo je da izgubi ogromne sume na pokeru,
pa bi došao kući besan, pijan i švorc. U jednom trenutku je tražio od nekog
18
zelenaša da mu pokrije kockarske dugove, i posle je godinama dugovao mafiji.
Već je bio radio za njih tako što je na lokalnim izborima ubeđivao glasače da
glasaju za kandidate koje mafija podržava ili je obavljao još neke manje bitne,
nečasne poslove. Ali ma koliko da su njegove usluge bile sitne, ipak je bilo opasno
to što radi. Jednom se našao usred pucnjave ispred nekog bara u Šarleroi. Drugi
put je mama izašla sa drugaricom u kafanu u centru i kad ju je spazio neki mafijaš
odmah je pozvao tatu da ga opomene da žene mafioza ne smeju da izlaze
bez pratnje; to nije prikladno.
U međuvremenu sam ja pošla u sedmi razred, a viši razredi u Šarleroi su se
nalazili u sklopu ogromne, zastrašujuće srednje škole. Kao i obično, opet sam bila
nova devojčica. Možda su me sva ta neminovna prilagođavanja na novu sredinu
pripremila za glumački poziv: moj zadatak je bio da dočaram svaki karakter za
koji shvatim da će najbolje proći u novoj školi, u novom gradu. Otkrila bih
najpopularniju grupu i utvrdila njihove glavne odlike: Da li kul devojčice nose
zvoncare ili vruće pantalone? Kakav im je akcenat? Kako treba da se ponašam da
bi me prihvatile? Da li je bolje istaći se ili se uklopiti u masu? Decenije će proći
pre nego što shvatim da mogu da budem i onakva kakva jesam, a ne osoba koju
verujem da drugi žele da vide.
Nema potrebe da naglašavam, kad god bih počela da hvatam konce na nekom
mestu, da nalazim način da se uklopim, ili kroz sport ili preko društvene scene ili
tako što ću biti dobra iz nekog predmeta, došlo bi vreme da se pokupimo i
preselimo. Obično bez ikakvog upozorenja, ili bilo kakvog logičnog plana.

NE ZNAM KOJA je tatina nedozvoljena aktivnost izazvala tu konkretnu svađu - da

li njegovo novo neverstvo, ili je samo bio previše gadan kad se napio - ali dok
sam jednog popodneva radila domaći i umesto muzike slušala kako urlaju jedno
na drugo iz petnih žila, mama je ciknula: „Dosta mi je bilo tvojih sranja!“ Uletela
je u moju sobu i rekla Morganu i meni da ponesemo stvari i odemo u kola jer
se vraćamo u Rozvel.
Razume se da u tome nije bilo ničeg neobičnog: već smo se bili prilično
izveštili u pakovanju, i navikli smo bili da satima putujemo kolima dok majka
puši cigaru za cigarom i baca pikavce kroz prozor. Ali povratak u Rozvel je bio
iskorak iz zamorne rutine novih početaka. Prema konceptu koji smo dosad
usvojili, Rozvel je bio naša kuća. Tu smo se rodili, tu nam je živela familija, za to
mesto su nas vezivale uspomene, ali i običaji i zajednica koju smo razumeli. A
tu je živela i baka Mari, koju sam zvala „majka“ kad sam bila mala, i koja je, u
mnogo pogleda, bila jedina odrasla osoba kojoj sam zaista verovala. Kad god sam
bila u njenom prisustvu osećala sam se smireno, zaštićeno. Kad smo stigli kod nje
kući, osetila sam olakšanje samo zato što je ona tu.
Iako ih je delilo desetak saveznih država, moji roditelji su uspeli da održavaju
svoju dramu u eksplozivnom stanju. Tek što smo kročili u bakinu kuću odmah su
počeli da urlaju jedno na drugo preko telefona - očev glas je toliko grmeo
19
iz slušalice da mi se činilo da je u sobi. Mama se vukla po kući i histerično jecala,
ja sam se trudila da joj se sklanjam s puta. Morgan je pobegao u svoje projekte:
rasklopio je pa ponovo sklopio motor usisivača, rastvorio sat sa alarmom da vidi
kako radi. Kad su tetke došle, shvatila sam da na mamine izlive besa i napade
opijanja prevrću oči. Prvi put sam se postidela zbog nje. A postidela sam se i zbog
sebe jer se tako osećam.
Džini je tražila od mene da stanem na njenu stranu i da svima kažem kako je
tata užasan prema njoj, što ja nisam mogla. Osim kockanja, smatrala sam da su
oboje podjednako krivi za haos u kome smo živeli. Bila sam već dovoljno velika
da primetim koliko je detinjasta u odnosu na svoje sestre - i koliko retko preuzima
odgovornost za svoje postupke, jer je njena uobičajena reakcija bila da okrivi
sve druge oko sebe: tatu, baku, koga bilo. Malo po malo, počela sam da se
udaljavam od nje. Pošto smo bili kod bake, nisam morala da pazim na majčino
ludilo da bismo preživeli.
I kad je došlo to neizbežno popodne kad je Džini rekla da se vraćamo kod
tate, nisam ustala i kao i obično počela da se pakujem. Tata je dobio novi posao u
državi Vašington, severno od Sijetla, objasnila je Džini meni i baki, i plan je bio
da se vratimo kod njega u Pensilvaniju, a onda da se svi porodično preselimo na
drugi kraj zemlje.
Pogledala sam u baku. Pogledala sam u mamu. A onda sam rekla: „Ja ne
idem.“ Džini mi nije dala dovoljno ubedljiv razlog zašto se vraća čoveku koga je
po čitav dan blatila pred porodicom ili se svađala s njim preko telefona. Bila mi
je više muka od stalnih frka. Šta god nameravali da rade, nisam više želela da
učestvujem u tome. Majka je pokušala da me ubedi, ali videla je da sam
nepopustljiva. Ona i Morgan su bez mene pošli u Šarlerou.
Tog leta sam vežbala gimnastiku u Hrišćanskoj organizaciji mladih i stekla
prvu najbolju prijateljicu, Stejsi Velč. Baka me je na jesen upisala u najbolju
državnu školu u Rozvelu - iako nismo tu teritorijalno pripadale, baka Mari
se snašla tako što me je svakog jutra vozila do Stejsi, a onda smo nas dve pešačile
do autobusa ili bi nas gospođa Velč odvezla u školu. Ušla sam u ekipu čirliderki.
Najednom sam živela isto kao svi normalni ljudi, kao čitav svet. I bilo mi je sjajno.
Čim se Džini preselila u državu Vašington sa mojim bratom, počela je da me
mami: „Treba da dođeš ovamo; divno je, svideće ti se!“ I deo mene je zaista
osećao da mi je mesto uz roditelje - osećala sam zov dužnosti. Ali zašto bih to
učinila? Dobro mi je krenulo.
Baka se starala o meni sa doslednošću koju nikad ranije nisam doživela.
Vodila je računa da li sam završila domaći, da li sam oprala zube i na vreme otišla
u krevet. Dopustila mi je da okrečim sobu u svetložutu, zato što sam mnogo
volela ptičicu Tviti. Vodila je računa o svemu što mi se događa u životu, zanimala
su je čak i prijateljstva koja stičem u školi. Ako bih otišla u bioskop, došla bi po
mene, ili, ako je radila, dogovorila bi se sa nekim drugim da me pokupi. Nikad
u životu me nije ostavila da stojim na ćošku i da se pitam da li će neko doći po
20
mene. Svakodnevne katastrofe života sa mojim roditeljima su nestale. Suštinski,
dobila sam verziju bake koju je moja mama čitavog života priželjkivala.
Posle dekine smrti baka je prošla kroz produženi period tugovanja. Gotovo
dve godine je svakog dana posle kancelarijskog posla u osiguravajućem društvu
za nekretnine ležala na kauču u dnevnoj sobi sa ugašenim svetlima. Potom
je upoznala divnog tipa po imenu Harold i ponovo pronašla ljubav. Imali su
uređen ritam, u koji su i mene ubacili: utorkom i subotom su išli na ples, i tad bih
ili prespavala kod drugarice ili bi neko došao kod mene na spavanje. Sredom je
baka Mari imala redovan termin u kozmetičkom salonu, i kad bi joj posle posla
sredili frizuru izašle bismo na večeru, samo nas dve, na neko od naših uobičajenih
mesta: meksički restoran, kafeteriju Fur ili kod Kineza. Bio je to naš rozvelski
krug.
Bili su to dani sreće i bezbrižnosti, vreme u kome sam shvatila kakav roditelj
može biti - i kakav treba da bude - što mi je poslužilo kao uzor kad sam i sama
postala majka. Ali ipak je počeo da mi radi crv. U to vreme sam se već navikla da
svaki čas menjam mesto boravka. Nisam imala iskustva u isterivanju stvari do
kraja; nisam imala barometar za težinu - i prednost - posvećenosti. Često sam se
pitala kako bi moj život izgledao da sam ostala u Rozvelu. Morala bih da radim na
razvijanju i negovanju prijateljstava, koja su meni uvek bila potrošna roba. Morala
bih da odaberem neke ciljeve za sebe, što nikad nisam radila, jer nikad nigde
nisam ostala dovoljno dugo da ih ostvarim.
Ništa od toga se nije dogodilo. Prešlo mi je bilo u naviku da žudim za
krajnostima: naprosto nisam mogla da živim bez tog začina. Izdržala sam šest
meseci u Rozvelu. A onda sam se vratila roditeljima.

21
TREĆE POGLAVLJE

va meseca sam živela sa mojima u državi Vašington pre nego što su odlučili
D da se opet preselimo, ovog puta u Južnu Kaliforniju - i to preko noći. Možda
opet zbog ljubavnice, možda da izbegnu izvršitelje zbog neplaćenih računa, a
možda i zato što je mafijaški ogranak sa severozapadne strane Pacifika provalio
gde je tata. A možda smo samo bežali od terapeuta Rodžera. Mama mu je bila
ukrala kreditnu karticu pomoću koje smo platili put u Kaliforniju.
U nekom trenutku tog devetnaest sati dugačkog putovanja do Redondo Biča,
za koje sam verovala da se nikad neće završiti, tatu je neko jezivo premlatio; lice
mu je nateklo i pomodrelo, pojavila mu se šljiva na oku. Izgledao je jezivo: i sad
pred očima vidim njegovo unakaženo lice za volanom. Naviknuti da ćutke
prelazimo preko svakog neprijatnog aspekta našeg porodičnog života, ni o ovom
incidentu niko nije rekao ni reč.
Kad smo se uselili u naš novi stan u Redonado Biču - u kompleksu morskih
kuća nalik hacijendama sa gipsanim ukrasima na fasadi, na kilometar udaljenosti
od plaže - mama mi je rekla da kažem, ako ih neko traži, da ni tata ni mama nisu
kod kuće i da ne mogu da ih pozovem. Izbegavali su račune za telefon i struju,
firme u kojima su plaćali kreditnom karticom - sve one koji bi tražili da
razgovaraju sa nekom od brojnih lažnih ličnosti koje su moje roditelji koristili,
kao što su Virdžinija King, po majčinom devojačkom prezimenu ili Deni Džin,
po tatinom srednjem imenu. Moji roditelji su čak iznajmili stan predstavljajući se
kao moja tetka Deana i teča Džordž, tatin mlađi brat, koji su živeli u obližnjem
Los Anđelesu.
Za to se saznalo kad su Džordž i Deana probali da se usele u naš kompleks,
pa su otkrili da, zahvaljujući mojim roditeljima, već neko vreme žive tu. Ne sećam
se da su nešto posebno pobesneli zbog toga; naprosto su iskoristili imena mojih
roditelja da na njih potpišu ugovor o zakupu. Mnogo mi je bilo lakše kad su se
tetka i teča doselili blizu nas. I dok su se mama i tata sve nekontrolisanije ponašali,
Džordž i Deana su s vremena na vreme uskakali na njihovo mesto: vozili su nas
gde treba, hranili, slušali kad imamo probleme. Poveli su me na moj prvi koncert:
bio je to Aerosmit 1975. godine. (Hteli su da sede na tribinama; moja drugarica i
ja smo očajnički želele da siđemo u parter gde je bolja zabava. Sećam se kako mi
je za vreme pesme „Sweet Emotion“, neki neznanac dodao flašu ruma; kad sam
htela da gucnem, Deana mi je otela flašu.)
Južna Kalifornija se sredinom sedamdesetih godina prošlog veka razlikovala
od svih mesta na kojima smo dotad živeli. Išla sam u sedmi razred - u trećoj školi

22
te godine - i kul deca su nosila farmerke marke dito, pušila cigare i travu. Zbližila
sam se sa devojčicom po imenu Adrijen, koja je imala dugu plavu kosu: bila je
oličenje Kalifornijanke u uzanoj majičici bez bretela. I kao moja mentorka za
nestašluke, otkrila mi je žestinu i crveni marlboro.
Kad su me uhvatili da pušim u školi poslali su me kod direktora. On me je za
kaznu suspendovao. Bila sam užasnuta. Prvi put u životu sam se uvalila u nevolju;
nikad ranije nisam pribegavala ekstremnom ponašanju da bih se uklopila u
sredinu. Mama je došla po mene i čitavim putem do kuće ni reč nismo prozborile.
Potom je izvadila cigaretu iz paklice, zamahnula prema meni i rekla: „Posluži se“.
Ali ja sam tad izvadila svoju kutiju. Ona se nagnula, upalila mi cigaretu i time
smo zauvek stavile tačku na taj slučaj.
To je označilo početak nove faze u našem odnosu. Imala sam samo trinaest
godina, ah kad sam pitala Džini mogu li da idem sa društvom u klub u Valiju,
rekla je: „Naravno - uzmi auto. Ali ako te zaustavi policija, obavezno kaži
da nemaš odobrenje roditelja.“ Naučila sam da vozim još u Rozvelu, ali Vali
nisam poznavala. Nisam znala ni da vozim po auto-putu. A nisam ni isprobala
noćnu vožnju. I sama se čudim kako sam uspela da se dovezem do kluba sa
još dva deteta u kolima - i da svi srećom ostanemo živi. Od tog trenutka sam
redovno obavljala porodične poslove u tim kolima. „Ne zaboravi samo da kažeš
da mi ne znamo da ti voziš auto“, opomenula bi me Džini. Mojim roditeljima je to
olakšalo život, osim toga, bila je to još jedna prilika da provere kakve sve drskosti
mogu da im prođu.
Roditelji mi nisu postavljali nikakve granice, jer ni sami sebi nisu umeli da ih
postave. Sve su više pili, uzimali su perkodan, valijum i metakvalon, za koje je
tata nekako nabavio recepte i podizao ih u različitim apotekama koristeći mamina
i njegova razna lažna imena. Izgledao je kao neko ko ume dobro da se zabavi:
nosio je zvoncare i dugačke zulufe. Imao je čak i lokne.
Što se majke tiče, često je dobijala agresivne napade kad pomeša lekove i
alkohol, pa su roditelje na redovnoj bazi izbacivali iz restorana i barova. Mama bi
zapodenula svađu sa drugim mušterijama ili bi izgubila živce zbog tate i počela
da lomi čaše i tanjire. Jednom joj se nije dopao iznos na računu pa je skinula cipelu
na štiklu i napala konobaricu.
I usred njihovih silnih ludih provoda, mama je nekako uspela da pronađe
dobar posao, postala je knjigovođa u firmi za distribuciju časopisa, čiji je vlasnik
bio čovek po imenu Frenk Diskin. I Deana se zaposlila kod njega, pa je
najednom čitava porodica imala više novca - posebno mama. Frenk joj je davao i
luksuzne bonuse: bundu od nerca, i, naposletku, ultimativni statusni simbol za
tadašnju devojku iz Nju Meksika - kadilak sevilja svetložute boje. Naposletku
smo se preselili u Marinu del Rej, u najbolju kuću u kojoj smo ikad živeli, za koju
nam je Frenk Diskin plaćao kiriju.
Zašto je taj tip toliko trošio na svog knjigovođu? Deana se seća da je Frenk
uvek zaključavao vrata kad je mama bila sama sa njim u kancelariji.
23
 ***
JOŠ OD ONE epizode u Kanonsburgu kad je mama pokušala da se ubije, nesvesno
sam očekivala novu katastrofu - sledeću istinski razornu situaciju koju neću
razumeti, koju neću moći da kontrolišem i koja će zauvek promeniti moj već
nesređeni život. I stigla je bez upozorenja kad sam se jednog dana vratila iz škole
i shvatila da su brat i tata isparili, gotovo sa svim svojim stvarima. „Gde je
Morgan?“, pitala sam mamu. „Gde je tata?“ Za tatu nije bilo čudno da nestane, ali
gde mi je brat? Slegnula je ramenima. „Tvoj otac i ja se razvodimo“, kazala je.
„On pristaje na razvod samo pod uslovom da mu dam Morgana.“
Ostala sam bez teksta. Nisam znala šta me je više pogodilo: to što sam ostala
bez brata, to što sam ostala bez oca, ili to što sam shvatila da moj otac nije mogao
podneti da se odvoji od Morgana, ali mu je bilo sasvim u redu da mene napusti.
„Ti i ja se selimo u Vest Holivud“, obavestila me je Džini. „Našla sam nam
stan na Kings Roudu“. Frenk Diskin je ispao iz priče. Mama i Deana su mi
ispričale da je poreska godinama gonila mog oca zbog utaje poreza, i kad im
je konačno dolijao u zamenu za svoju slobodu otkrio im je neku prljavštinu o
Diskinu. Suštinski, dao je vlastima svoju standardnu ponudu: dvostruko ili ništa.
U svemu tome je postojao jedan problem. Ostati bez Diskina značilo je ostati
bez našeg relativno dobrog života. I mama i Deana su izgubile posao, i moja
porodica je morala da se iseli iz kuće u Marini. Mama je bila besna, i
pretpostavljam da je to bila poslednja kap zbog koje je odlučila da će bolje živeti
bez tate. I tata je, međutim, očito doživeo tačku pucanja: pre odlaska je isekao na
froncle Džininu bundu.
Još se nisam bila dozvala od zaprepašćenja kad me je povela da vidim naš
novi kraj. Bila je manično raspoložena, pokazivala mi je barove i pozorišta, radnje
i restorane. Kompleks u kome ćemo živeti bio je ogroman, ali naš stan sićušan:
jedna soba, koju ćemo deliti, čajna kuhinja i mala terasa s pogledom na bazen.
Kao da se sve u mom životu smanjilo: i kuća i porodica.

KAD SMO OSTALE same, moj odnos sa Džini se promenio. Sad smo živele više kao
dve sestre nego kao majka i ćerka.
Već sam bila navikla na život bez pravila i ograničenja, ali sad smo i izgledale
kao vršnjakinje. Ja sam bila napupela tinejdžerka; a Džini se suštinski oblačila
kao tinejdžerka, nosila je miniće i majice do pupka. Sređivala se svaki put kad
treba da izađe iz stana. Namerno je odabrala zgradu u kojoj su živeli samci i
raspuštenci, i sprijateljila se sa našim komšijom Landijem, s kojim je izlazila po
barovima.
Sa našeg balkona sam viđala tu lepu devojku koja se muvala oko bazena,
plivala i sunčala se, dobijala sve zlatniji ten. Bila je najsjajnije stvorenje koje sam
ikad videla, ta nemačka glumica dve godina starija od mene po imenu Nastasja
Kinski. Postala sam joj drugarica i pomoćnica.

24
 Reditelj Roman Polanski doveo je bio Nastasju i njenu majku u Ameriku,
kako bi Nastasja poboljšala engleski i popravila akcenat u studiju za glumu Lija
Strasberga. Polanski je želeo da Nastasja bude zvezda njegovog filma
Tesa, romantične tragedije koju je želeo da snimi prema romanu Tomasa Hardija,
i bio je spreman da odloži snimanje dok Nastasja ne bude spremna. Toliko je
verovao u nju, što se meni činilo potpuno logično. Iz moje perspektive, Nastasja je
bila savršena.
Nikad nisam upoznala nekog ko je bio toliko svestan sebe i tako prirodan u
svom telu, kao što je ona bila. U potpunosti je vladala svojom seksualnošću, bez
zazora ili nelagode, s potpunom samouverenošću i lakoćom. U čitavom
svom životu srela sam malo ljudi kao što je ona. Nastasja je imala samo
sedamnaest godina, ali već je glumila u četiri filma. Bila je holivudska zvezda u
usponu, i redovno je dobijala scenarija od reditelja koji su želeli da rade s njom. I
tu sam ja uskočila. Nastasja je dobro govorila engleski, ali je slabo čitala, pa me
je zamolila da joj ja čitam scenarija naglas kako bi odlučila da li je zanima.
Piljila bi u mene svojim ogromnim zelenim očima, načuljenih ušiju, i kad bih
stigla do kraja scenarija tačno je znala šta misli o njemu; i bila je potpuno uverena
u svoju odluku. Podjednako sam bila očarana njenom samouverenošću i
usmerenošću ka cilju, koliko i njenom lepotom i senzualnošću. I primetila sam
kako ta kombinacija ostavlja ljude bez daha: i druge je, kao i mene, obarala s nogu
svojom sigurnošću, oslobođenošću i nadmoći - mada sumnjam da sam na tom
uzrastu mogla to da prepoznam kao moć, jer je taj koncept za tadašnju mene bio
nedokučiv. Nisam znala šta je to što ona ima, ali želela sam da budem kao ona.
Nastasjina mama je bila još nepouzdanija od moje. Nastasja je od dvanaeste
godine morala obe da izdržava. Ja u to vreme (još) nisam snosila i majčine
troškove života, ali znala sam šta znači brinuti se o osobi koja bi trebalo da se
brine o tebi. Činilo mi se da je moja emocionalna obaveza da održim Džini u
životu. Bila je to tužna ali snažna veza između mene i Nastasje. I jedno vreme nas
dve smo bile vrlo bliske.
Rešila sam da pođem Nastasjinim putem - želela sam da radim isto što i ona,
a ako je to značilo da treba da postanem glumica, postaću. Učila sam gledajući,
posmatrajući, postavljajući sebi pitanja: Kako ova osoba ovo izvodi? Šta je
tebi potrebno da bi uspela u tome - treba li ti agent? (Obratite pažnju, nisam rekla
sebi: Hoću da budem glumica. Rekla sam: Kako to da postignem?) Pošla sam s
Nastasjom na njene časove plesa, pokušala da pokažem njenu eleganciju,
ijedne večeri me je povela na večeru s Polanskim. Nekoliko meseci kasnije,
pronašao me je i pozvao ponovo na večeru, ali tad sam otišla sa mamom. Bio je
savršeni džentlmen oba puta, ali bio je optužen za seks sa trinestogodišnjakinjom.
(Svuda oko sebe sam primećivala takve pojave. Možda je trinaest godina bilo
pomalo preterano, ali u mom svetu, verovali ili ne, veze sa maloletnicama su bile
uobičajena stvar.) Očekivao je da ga uslovno osude posle pregovora o priznanju
krivice, ali sudija je imao drugačije mišljenje. Suočen sa mogućnošću da ode

25
u zatvor, Polanski je pobegao iz Sjedinjenih Država nekoliko dana posle naše
druge večeri. Na kraju je Tesu snimio u Francuskoj; film je dobio tri oskara, a
Nastasja zlatni globus.
Bila sam razočarana kad se odselila iz našeg stambenog kompleksa. Dve
decenije kasnije opet smo se srele - neočekivano, na redovnom nedeljnom ručku
kod Elizabet Tejlor. Kad smo se zagrlile, imala sam osećaj da sam zagrlila
nekog istinski bliskog. Poznavale smo jedna drugu onako kako nas niko drugi nije
poznavao.

TATA JE ŽIVEO sa Morganom u Redondo Biču, pa smo im otišle u posetu - nije

hteo da pusti Morgana da dođe kod nas. Džini je vozila žuti kadilak koji je uspela
da sačuva od Diskina, a Landi se vozio pozadi sa nama. Sedela sam na mestu
suvozača odakle sam mu objašnjavala komplikovanu ljubavnu prošlost mojih
roditelja, koju sam povezala posle višegodišnjeg njuškanja. Na primer, preturajući
po metalnoj kutiji sa dokumentima ustanovila sam da u mojoj krštenici piše da
sam se rodila 11. novembra 1962, a da su se moji roditelji venčali februara 1963.
- što sam isprva smatrala greškom: trebalo je da stoji februar 1962, što je devet
meseci pre mog rođenja. Ali kasnije sam shvatila da matičari ne prave takve
greške. Očito je Džini trebalo vremena da se razvede od tog tipa Čarlija s kojim
se spetljala kad je tata otišao na fakultet, da bi mogla da se uda za tatu, s kojim
je zatrudnela, i...
A onda sam stala. Okrenula sam se prema mami. I iz mojih usta su izletele
reči: „Je l' on stvarno moj otac?“ Ali negde duboko u sebi sam već znala odgovor.
Obrecnula se. „Ko ti je to rekao?“ Samo što meni niko ništa nije rekao. Nije
ni morao.
Bujica pitanja mi je kuljnula u glavu. Ko sve zna za to? Svi su znali, kako se
ispostavilo: sva moja rodbina, čak i oni mlađi od mene, znali su da Deni nije moj
biološki otac. Setila sam se koliko puta sam im ispričala kako sam zapravo ista on,
kako sam nasledila problem sa okom od njega, kako volim začinjenu hranu kao
on, a oni su me slušali i gledali, svesni da nemam pojma o čemu pričam, da sam
obmanuta. Zašto mi nikad niste rekli?
„Zato što tvoj tata nije želeo da ti saznaš“, kazala je Džini. „Sve nas je naterao
da mu obećamo jer je mislio da ga više nećeš voleti kao pre.“
Deset minuta kasnije, stigli smo u očev bezličan dvosobni stan ukrašen
gipsanim elementima. Odmah s vrata mama je bacila bombu: „Demi zna“. Već
sledećeg trenutka uzela je piće u jednu ruku, cigaretu u drugu, i činilo se da ju
je dramatičnost čitave situacije ispunila uživanjem - dobila je priliku da ga
povredi.
On je izbegavao moj pogled. Delovao je otupelo. Bilo je tek jedan po podne
kad smo stigli, ali on je već verovatno stukao šest piva.

26
 Mene niko nije pitao kako se osećam, ili da li imam neko pitanje. Čini se da
moji roditelji nisu marili za to kako ću ja prihvatiti otkriće.
Otišli su u sobu i nastavili da se svađaju, a možda su imali i seks... kod njih je
granica između ljubavi i mržnje uvek bila tanka.
Osećala sam se ogoljeno, glupo i zbog nečega prljavo. I zato sam uradila ono
što su me naučili da radim kad se zaglibim u govna do guše. Uletela sam u kola i
pobegla. Ne zauvek - ne tada. Tada još nisam imala kuda pa sam se vratila u
mamin stan. Ali počela sam da vežbam.

27
ČETVRTO POGLAVLJE

edugo pošto je bomba eksplodirala, otišla sam kod tetke Cok u Amarilo u
N Teksasu. Rekla sam joj da sam saznala za svog tatu. „I bilo je vreme“, kazala
je. Oduvek je volela mog biološkog oca, Čarlija, kazala mi je, i to vreme koje je
provela s njim i s mojom majkom pamti po lepome. „Je l' znaš da on živi u
Teksasu?“, dodala je. „Mogle bismo da ga pozovemo.“ I pozvala ga je, a on se
sutradan pojavio na njenim vratima. Nisam znala ni šta da osećam, ni kako da se
ponašam: on je bio stranac, ali ujedno i moj otac. Bio je zgodan, visok oko metar
osamdeset, imao je braon kosu, i u to vreme oko trideset pet godina. Pokušala sam
da pronađem vezu između nas. Zaista sam bila nasledila problem s okom od oca
- i to od ovog oca. Bio je očajan, kazao mi je, kad ga je mama napustila, i oduvek
je želeo da me upozna.
Imala sam četrnaest godina, i nisam bila spremna da se nosim sa tom
situacijom. Da stvar bude još gora: Džini se pojavila. Nikad ta ne bi dozvolila da
se desi neka drama a da ona nije u centru, pa je sela na avion onog časa kad joj
je Čok kazala da Čarli dolazi. Čim je stigla uvukla je Čarlija u sobu. Ceo dan sam
kompulsivno motala džointe i pušila ih, praveći se kao da mi je svejedno i da mi
ništa nije potrebno.
Čarli je, s druge strane, bio uzbuđen, i pozvao me je da dođem kod njega u
posetu, da upoznam baku i deku i polubraću i polusestre. Nekoliko meseci kasnije,
odletela sam u Hjuston, on me je pokupio na aerodromu - u pratnji ljubavnice.
Ostavio ju je na putu do svojih roditelja, koji su bili srećni što mogu da me
upoznaju; oduvek su to želeli, rekli su mi. Ispostavilo se da im je baka Mari
proteklih godina krišom poslala nekoliko mojih fotografija, znajući koliko im to
znači. Te večeri sam prenoćila kod njih.
Čarlijeva žena se osećala ugroženo - i sasvim je imala pravo: prvo me je bio
upoznao sa svojom ljubavnicom - i nerado se videla sa mnom. Otišla sam kod njih
sutradan i upoznala se sa polubraćom i polusestrama - jedan polubrat je bio dete
iz prethodnog Čarlijevog braka i bio je moj muški dvojnik. Osećala sam se čudno.
Nisam znala gde je tu moje mesto niti zašto sam došla. Otišla sam potpuno svesna
jedne stvari: Čarli je možda moj biološki otac, ali Deni je moj tata.
To što su krili od mene identitet mog oca, moji roditelji su opravdavali time
da se Deni plašio da ću, kad otkrijem istinu, promeniti osećanja prema njemu. Ali
u stvarnosti je on bio taj koji se udaljio od mene, onog časa kad sam saznala. I pre
nego što su se moji roditelji rastali, on se bio povukao u sebe i sve se dublje
predavao piću i drogi. I, naravno, kad su rešili da se razvedu, nije želeo da živi

28
bez mog brata, a ne mene. Posle ovog otkrića, međutim, naš odnos se do kraja
pogoršao. Više nije ni pokušavao da me vidi; prestao je da me zove; kad bismo se
sreli - kad bismo mama i ja došle kod Morgana - jedva bi me pogledao u oči, a
njegovi zagrljaji su bili čudni i nategnuti. Naprosto me je... napustio.

OTKRIĆE DA SU me čitavog života lagali oko nečeg tako ozbiljnog nije se dobro
odrazilo ni na moj odnos sa majkom. Ono krhko poverenje koje je postojalo
između nas dve slomilo se kad sam shvatila da je zatrudnela sa mnom dok je još
bila sa Čarlijem, a onda je naprosto izmislila laž koja je bila zgodnija od istine.
Ali kao i svako dete u istoriji koje su roditelji mnogo puta izneverili, i dalje sam
gajila iracionalnu nadu da će se moja majka jednom promeniti i da će
postati osoba na koju mogu da se oslonim.
Umesto toga sam se jednog popodneva vratila kući iz škole i zatekla je kako
leži izvaljena na krevetu, okružena praznim bočicama za lekove. Sećam se kako
sam pozvala hitnu pomoć u zaleđenom transu, otcepljena od sebe, što će biti
stanje u koje ću sve češće zapadati kako godine budu prolazile, jer sam tako mogla
privremeno da napustim svoje telo i da se naprosto bavim problemima kao da se
nekom drugom dešavaju. Stigla je hitna pomoć i odvezla je u bolnicu na ispiranje
stomaka. Svi u zgradi su gledali kako bolničari stižu i na nosilima je iznose iz
stana. Istovremeno sam osećala stid i obamrlost i strah.
Majka je preživela taj incident. Ali njeni lažni pokušaji samoubistva postali
su redovna, rutinska pojava. Ponovo bi stigla hitna pomoć sa uključenim sirenama
i kolicima i odvezli bismo je na ispiranje stomaka. Nije ona zaista želela da umre:
ona je očajnički tražila pomoć, i želela je pažnju. Često bi njeno predoziranje
lekovima došlo posle neke razorne interakcije sa mojim ocem. Ili, čovekom koga
sam smatrala svojim ocem.
Bila sam u neprekidnom stanju pojačane strepnje. Nikad nisam znala šta ću
zateći kad uđem u stan: mamina autodestrukcija bila je beskrajna, narcisoidna i
nezaustavljiva. A ja sam ipak pravila štit: nalazila sam utehu u tome što znam da
mogu da se nosim sa krizama i da mogu da preguram sve što me snađe. Nikad
nisam imala utisak da ću se raspasti, nikad se nisam okrenula i požalila nekome:
„Ne mogu više ovako.“ Uspela sam da prebrodim sve što mi je priredila: i to što
je pokušavala da se ubije, i to što sam morala da je odlepljujem sa barske stolice
i to što mi je rekla da Deni nije moj pravi otac. Sve sam to preživela. Ali preživela
sam zato što sam neprekidno bila na oprezu. I kad zagusti, tako što bih napustila
svoje telo: odradim sve šta treba, ali zaleđena.
U našem stambenom kompleksu svi su znali šta se događa s mojom mamom,
naravno, i ja sam reagujući na to izgradila jednu neranjivu, samodovoljnu ličnost.
Moj lik je živeo svojim životom, nesputan policijskim časom ili pravilima. Svaki
put kad bih rekla „kao da je moju majku briga ako ja...“ ili „mogu da radim sve
što hoću...“, poneo bi me talas te upitne slobode, čiju sam prazninu ipak osećala.

29
Nisam preterano saosećala sa Džini. Čak i sa četrnaest godina sam uviđala da ja
plaćam ceh njene opsednutosti sobom i „pokušaja da se ubije“.
Njeno sve izraženije samouništavanje ubrzavalo je moj trud da se definišem
kao njena suprotnost, ja sam drugačiji čovek, ponavljala sam sebi. Nisam kao ona.
Ali isto tako se pojačavala i nesigurnost koja me je iznutra izjedala.
Bila sam devojčica čija majka neprekidno hoće da se ubije. Bila sam devojčica
koju su napustila dva oca. Moje razroko oko je najednom delovalo kao jasan
fizički pokazatelj istine o meni: ja sam naprosto pogrešna, i svima je to jasno.
Operisala sam oko pre nego što sam napunila petnaest godina i konačno ga
sredila, ali u mojoj glavi, ostala sam obeležena kao roba s greškom.
Sve se ovo poklopilo sa pubertetom. Moja transformacija od mršave
devojčice sa lenjim okom u mladu ženu za kojom žude muškarci bila je
zbunjujuća. Rascvetavanje seksualnosti u mom slučaju je bilo povezano sa
najdubljim nivoom stida. Decenije će proći pre nego što počnem da razdvajam to
dvoje.

POČELA SAM DA se družim sa dvojicom tipova koji su živeli u dnu hodnika i koji
su bili vrlo prijateljski nastrojeni prema meni. Bili su stariji, u srednjim ili kasnim
dvadesetim, ali mislila sam da mogu da ih zadivim i da upadnem u njihovu ekipu
tako što ću se ponašati kul i zrelije nego što sam zaista bila. Mnogo vremena sam
provodila sama u maminom stanu, i ponekad bi njih dvojica svratili da me posete,
a ponekad bih se ja spustila niz hodnik i sedela kod njih.
Jedne večeri smo pili pivo kod njih u stanu i koketirali. Isprva je bilo zabavno:
sve je bilo prilično nevino, jer sam tek počela da otkrivam kako delujem na
momke. Ali uopšte nisam bila pripremljena za posledice. Kad je jedan krenuo da
mi se nabacuje, drugi je nestao. Očigledno je ovaj prvi od početka to želeo od
mene, i ja sam iz nekog razloga osetila da nemam drugog izbora, da je moja
dužnost da mu pružim ono što želi - kao da sam obavezna da ispunim
njegova očekivanja od mene, samo zato što ih ima. Krivila sam sebe što sam se
ponašala izazovno i pravila se da sam starija nego što jesam.
Posle svega ostalo mi je prazno, šuplje osećanje da sam iskorišćena. Bila je to
nova vrsta usamljenosti.

DŽINI NIJE ZANIMALO kako prolazim u mojoj velikoj novoj srednjoj školi Ferfaks
i nije se brinula o mojim ocenama u knjižici, do te mere da bih rekla da o tome
nije ni razmišljala. Kad bismo bile zajedno, ponašala se kao da smo nas dve
drugarice koje izlaze u provod. Nikad nije pokušala da mi pruži nekakvo
usmerenje, nikad nismo razgovarale o fakultetu, na primer, niti o mojoj
budućnosti. Zato se svaki naš razgovor vrteo oko nepravdi koje joj je život doneo,
oko svega što je propustila, i kako želi da pronađe vezu kakvu zaslužuje.

30
 Jedno vreme joj je bolje išlo kad se smuvala sa sjajnim tipom po imenu Ron
Feliša, inače vlasnikom muzičkog studija. Zapravo su imali zdravu vezu, i on ju
je to kratko vreme koliko su bili zajedno držao na zemlji. Nekoliko meseci
smo čak i živele kod njega. Nisam morala da menjam školu, mada mi ne bi
smetalo ni da jesam - ništa me u Ferfaksu nije zanimalo. U to vreme sam već bila
nezainteresovana za čitavu tu srednjoškolsku scenu i samo sam pokušavala da je
završim. Uspela sam da se sprijateljim sa nekoliko dece od njih hiljadu koliko je
išlo u moj razred. (Žao mi je što se nisam ukrstila sa Flijem ili Entoni Kidisom,
koji su takođe išli u Ferfaks u isto vreme, i s kojima ću se sprijateljiti tek nekoliko
decenija kasnije - mada sumnjam da sam bila dovoljno kul da me prime u svoju
ekipu.)
Preko Rona sam upoznala tipa koji je bio neka vrsta agenta za lepe cure. Teško
da sam mogla da nađem posao jer sam bila neiskusna i premlada: Helen Hant i
Džodi Foster su bile glumice od malih nogu.
Ja sam industriju zabave posmatrala spolja, i kao i uvek, učila sam po metodu
pokušavaj dok ne uspeš. Volela bih da kažem da je moj unutrašnji motiv
bila opčinjenost dramama koje sam čitala u školi, ili ushićenje koje sam
doživljavala igrajući klasične uloge na časovima glume. Volela bih da sam na taj
način otkrila glumu, ali, zapravo, Holivud je bio samo još jedna škola u koju se
trebalo uklopiti, još jedan sistem čiju igru je trebalo provaliti. Odgonetala sam je
mic po mic, pokušavala da shvatim kako sistem funkcioniše. Godine će proći pre
nego što počnem da živim od glume, ali taj prvi agent mi je sredio malu ulogu u
TV šou po imenu Kaz, u kome sam igrala trinaestogodišnju prostitutku. Prva
replika zahvaljujući kojoj sam zaslužila karticu američkog sindikata glumaca bila
je: „Pedeset dolara, gospodine.“
Koliko god da je moja majka sanjala vezu sa finim čovekom, a Ron Feliša je
zaista bio fin, nije bila u stanju da je održi. Umesto toga je imala poriv da je uništi,
u čemu je i uspela - na dramatičan način - Ron se jednog dana vratio kući i zatekao
je u krevetu sa mojim tatom. Ron je razumljivo pobesneo, pa je pesnicom tresnuo
Denija i izbacio moju mamu iz kuće. Ona i ja smo se na brzinu preselile u
mali studio u Brentvudu kraj Sanseta - stalno tuda prolazim, i uvek me nešto
preseče po dnu stomaka.
Oko nas su uvek bili muškarci. Džini i ja smo privlačile mnogo pažnje kad
bismo izašle uveče zajedno. Sećam se kako sedimo u baru Karlos i Čarli,
modernom meksičkom restoranu u Zapadnom Holivudu. Ona je mnogo pila i
očijukala sa tipovima. Stresla bih se kad kod bih primetila taj njen našljemani,
napaljeni pogled u stilu „dođi Vamo, momak“. Jedan od gostiju je zagrizao
mamac i prišao. „Jeste li vas dve sestre?“, pitao je. (Bilo je to omiljeno Džinino
pitanje.) „Nismo.“ Nacerila se. „Ona mi je ćerka.“ Čovek je negodovao jer je
smatrao da neko toliko mlad ne može imati tako veliku ćerku. I stvarno je bila
mlada: imala je trideset četiri godine i ćerku od petnaest. Zakikotala se kad me je
odmerio.

31
 Počela sam da mrzim svoju ulogu njene barske družbenice; činilo mi se da
me koristi kao mamac za te muškarce - i vozača kad se napije, iako vozač i dalje
nije imao dozvolu.
Kad se osvrnem na to vreme, potpuno je neverovatno da nas nikad nisu
uhvatili, mada je, ruku na srce, Džini tih dana mogla da drži master čas u
izbegavanju očekivanja (i pobeđivanju loše verovatnoće). Iako se sve vreme
držala za slamku ipak su svi stanovi u koje smo se uselile, mada minijaturni, uvek
bili čisti, često u novogradnji i generalno u bezbednom kraju. Nikad nismo
„klošarile“. Možda je i dalje koristila istu foru kao i sa mojim ocem, i uvek bila
korak ispred naših stanodavaca kojima je davala svoja lažna imena, ali u
čemu god bila stvar, u prve dve godine od razlaza mojih roditelja nas dve smo se
sedam puta preselile. Jednom smo promenile adresu zbog naše bezbednosti, pošto
se tip s kojim se viđala naljutio na nju: vratila sam se jednog dana iz škole a u
stanu su sve električne žice bile isečene i bazdilo je na mokraću. Došao je i
zapisao svaki ćošak, kao pas.
Stres zbog selidbe iz stana u stan se nagomilavao. Sigurna sam da je
pojačavao i majčinu nestabilnost i moju anksioznost. „Gde si dosad? Dobro znaš
da kući moraš da se vratiš pre jedanaest!“, ciknula je jednom. Da se vratim kući
pre jedanaest? Nikad u životu mi nije rekla kad da dođem kući, kao što me nije
pitala ni gde sam bila niti gde idem. Kad sam se napravila pametna i odbrusila joj,
zamahnula je rukom da me ošamari. I tu mi je prekipelo. „Kako se usuđuješ da
mi najednom izigravaš majku!“, dreknula sam. „Sve se uvek vrti oko tebe! I zato
nemoj sad da mi glumiš kako se brineš za mene ili kad se vraćam kući.“ I umesto
da ona mene udari, udarila sam ja nju. I dobro sam se osećala. Tad je poslednji put
podigla ruku na neme.

NAJVEĆU KOLATERALNU ŠTETU zbog naših selidbi trpelo je moje obrazovanje. Kad
sam se posle kratkog preseljenja u Brentvud vratila u Ferfaks i pokušala da
odaberem predmete za deseti razred, sve je bilo popunjeno, barem za mene.
Trebalo je sakupljati kredite, objasnili su mi u školi, i sad su kursevi zauzeti.
Zašto meni niko nikad nije pomenuo kredite, nemam pojma. Možda je njih bilo
briga da mi kažu, a možda i mene da čujem.
Ono što su mi ponudili u Ferfaksu bilo je ili da uzmem predmete za koje nisu
potrebni krediti, ili da se prebacim na posebnu „produžnu“ nastavu pri Ferfaksu,
koju su pohađala deca koja se nisu dobro vladala ili ona koja su imala problem sa
drogom ili poteškoće u učenju. Nisam se uklapala ni u jednu od tih kategorija, ali
odabrala sam tu školu, i na svoje iznenađenje zaista sam je zavolela i sasvim se
dobro u njoj snašla.
Jedno je bilo jasno: morala sam da smislim neki izvor prihoda kako bih uzela
svoj život u ruke i pobegla od svoje lude i nepredvidljive majke. A to je upravo
bilo ono što mi je produžna škola nudila: odabrala sam program pod nazivom
„četiri plus četiri“, odnosno, četiri sata časova i četiri sata plaćenog rada, koji
32
donosi kredite. Prvi posao, koji sam dobila zahvaljujući drugarici iz škole, bio je
u firmi za uterivanje dugova. Imala sam malo dublji glas i zvučala sam starije,
tako da sam svakog popodneva zvala ljude i upozoravala ih da izmire svoja
dugovanja, inače će... I neprekidno sam čekala da na spisku ugledam mamino i
tatino ime.
Dobro sam se osećala što zarađujem svoj džeparac i što ne moram da zavisim
od mame, a mogla sam i da se upišem na časove glume - u kojima sam našla spas.

33
PETO POGLAVLJE

prkos finansijskim poteškoćama, mama je s vremena na vreme odlazila sa

U drugaricama u Los Anđeles, na popularna mesta kao što su Le Doum, gde je
i Džeki Kolins izlazila na ručak sa drugaricama. Bile smo jedne večeri tamo kad
je našem stolu prišao čovek u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim i predstavio
se kao Val Duma. Rekao je da ako volimo Le Doum, treba da dođemo nekad u
njegov restoran Mirabel. Izgledao je kao da je sa Bliskog istoka, i sećam se da me
je podsetio na Bižana, glavnu ikonu osamdesetih koji se nije skidao sa bilborda
na kojima je u svečanom odelu reklamirao svoj parfem. Val je bio visok,
elegantan čovek, i odavao je utisak nadmoći ili bogatstva - ili oba. Na sebi je imao
finu košulju, pantalone ispeglane na urednu crtu i italijanske mokasine. Proćaskao
je malo sa nama, a kad mama nije uspela da pronađe ključeve od auta, ponudio je
da nas odveze kući u svom smeđem mercedesu, ali je insistirao da ja sedim kraj
njega na mestu suvozača.
Ubrzo potom ručala sam sa njim u Mirabelu. Mesto je bilo puno biljaka i
odisalo je prijatnom, kalifornijski opuštenom atmosferom, i čitava situacija
delovala je zabavno i bezopasno: našli smo se usred bela dana i to na javnom
mestu. Nisam se uopšte pitala zašto bi jedan sredovečni muškarac želeo da
provodi vreme s petnaestogodišnjakinjom.
Počeo je da dolazi u moju školu i čeka me u kolima na kraju časova. Bilo mi
je lakše da se ne vozim autobusom, a i često smo svraćali u Mirabel i ručali za
njegovim stolom. Govorila sam sebi da je on kao neki porodični prijatelj, ali
iz nekog razloga nije mi do kraja bilo prijatno s njim - postojao je neki nejasan
osećaj da on neće uvek biti tako predusretljiv i prijatan, neka blaga briga da nešto
tu nije sasvim u redu. Počela sam da nalazim izgovore i da ga izbegavam.
A onda sam se jednog dana vratila kući iz škole i zatekla ga u stanu - čekao
me je. Osetila sam da mi je krv sišla u pete. „Otkud ti ovde?“, upitala sam ga.
„Gde mi je mama?“
Izbrisala sam tačan sled događaja - pojedinosti koje su se dogodile od trenutka
kad sam otvorila ulazna vrata, pa do onog kad sam pomislila da mu je mama
možda dala ključ, ili kad sam shvatila da sam zarobljena u sopstvenoj kući
sa čovekom triput starijim i dvaput krupnijim od mene, pa do trenutka kad me je
silovao.
Decenijama nisam to ni smatrala silovanjem. Razmišljala sam kao o nečemu
što sam sama prouzrokovala, nečemu što sam bila dužna da učinim jer je on to
očekivao od mene - jer sam ga ja navela da očekuje.
34
 Jela sam u njegovom restoranu, puštala ga da me vozi kući iz škole. Moj um
petnaestogodišnjakinje je verovao da sam dobila ono što sam zaslužila. Nisam tad
shvatala da sam - onako bez usmerenja i podrške, bez samouvažavanja, naviknuta
da se čitavog života prilagođavam tuđim očekivanjima - bila laka lovina za
predatore.
A nije bilo nikoga da me zaštiti.
Prethodnih godina sam s divljenjem posmatrala kako jedna za drugom žene
istupaju i pričaju svoje priče o seksualnim napadima - pored toga što sam bila
zadivljena hrabrošću ovih žena s čuđenjem sam posmatrala napade na njihovu
ličnost koji su neminovno usledili. No ljudi se i pored toga pitaju zašto su one
progovorile tek sad, posle godina ili decenija ćutanja. Mogu samo reći da onaj ko
postavi takvo pitanje sigurno nikad nije bio silovan. Kad doživite seksualni napad
u kulturi koja vam neprekidno poručuje da svojim priznanjem da ste bili žrtva vi
zapravo postajete osumnjičeni - postajete lažov i kurva koja zaslužuje da joj se
život analizira pod mikroskopom, znate šta se onda desi? Rešite da to nikom
živom ne ispričate. I kao i u slučaju svake traume, poricanje je jedna od prirodnih
ljudskih reakcija. Ono s čime ne možemo da se izborimo, ono što nas previše plaši
i uzdrmava, psiha drži potisnuto dok ne dođe dan kada će moći da ga obradi. No
čak i kad pokušamo da zakopamo svoj bol duboko u sebi, on, nažalost, nađe put
da ispliva na površinu: u vidu zavisnosti. Ili anksioznosti. Ili kao poremećaj
ishrane. Ili kao nesanica. Ili kroz različite simptome posttraumatskog stresnog
poremećaja i autodestruktivna ponašanja kojima su ljudi, koji su doživeli ovako
nešto, godinama skloni. Iako sam incident možda traje nekoliko minuta ili sati,
njegov uticaj se oseća do kraja života.

NIJE PROŠLA NI čitava nedelja, a majka me je obavestila da se opet selimo.

Obradovala sam se što odlazimo iz prostora u kome mi se dogodila ta užasna stvar
- ako ne budemo više tu možda se neću osećati tako jezivo, možda se neću
sećati sebe kako zurim u te zidove dok je on na meni. Ali na moj užas, Val je
došao da nam pomogne u selidbi. Sela sam na zadnje sedište mercedesa, mama je
sela napred, i čovek koji me je silovao odvezao nas je do kompleksa dupleks
kuća u mediteranskom stilu na Bulevaru la Sijenega, gde ćemo živeti. Sad više
nigde nisam bila bezbedna: opet zna gde može da me nađe.
Mislila sam da ću povratiti kad smo izašle iz kola. Džini je požurila napred,
ponela je kutije unutra, i za tih nekoliko sekundi koliko smo bili nasamo, Val se
okrenuo prema meni i rekao: „Kakav je osećaj kad te majka proda kao kurvicu za
petsto dolara?“ Blenula sam u njega kao tele. Ponovio je: „Kakav je osećaj kad te
majka proda kao kurvicu za petsto dolara?“
Nikad nisam saznala da li je Džini zaista uzela petsto dolara od Vala otvoreno
mu tako prodajući dozvolu da me jebe. Možda je čitava stvar bila nejasnija -
možda joj je dao novac pretvarajući se da je reč o prijateljskoj pomoći, pozajmici
za novi stan. Po onome što sam znala, ona mu se već bila odužila tako što je imala
35
seks s njim. Ali ono što je nesumnjivo, ona je tom čoveku dala ključ od stana u
kome je živela sa petnaestogodišnjom ćerkom. Imam tri ćerke koje su u nekom
trenutku imale petnaest godina: pomisao da odraslom čoveku sa upitnim
namerama dopustim da ostane nasamo sa njima je za mene nepojmljiva isto
koliko i grozna. Tako nešto majka ne srne da radi.
Ali tog dana sam shvatila jednu stvar - koju znam i dan danas - Džini je, bez
obzira da li joj je Val jasno kazao zašto joj daje novac, verovatno ipak znala šta
on želi i svejedno mu je izašla u susret.
„Kakav je osećaj kad te majka proda kao kurvicu za petsto dolara?“ Osećaj je
takav da misliš da si siroče.

UBRZO POŠTO SMO počele da živimo u Bulevaru la Sijenega na časovima glume

sam upoznala momka po imenu Tom Danston, muzičara koji je svirao havajsku
gitaru na turnejama Bilija Džoela. Bio je to jedan zgodan dvadesetosmogodišnjak,
pored koga sam se osećala prijatno. Odmah sam shvatila da uz njega mogu da se
opustim. Počeli smo da se družimo, i jedne večeri kad smo ostali sami počela sam
da se skidam. Tom me je zaustavio. „Ne moraš to da radiš“, kazao je. „Možemo
samo da budemo zajedno.“
Ispričala sam mu kako je moja majka pokušavala da se ubije, i kako me je
koristila kao mamac. Nisam mu ispričala za ono sa Valom. Nikad nikome nisam
ispričala šta mi se sa njim dogodilo. Ali tad kad sam upoznala Toma, već sam
se opasala najdebljim mogućim zidom koji je moja psiha mogla da sazida. Pričala
sam mu, međutim, o raznim drugim stvarima i on me je slušao.
I zato sam, kad me Tom pozvao da se doselim kod njega, pristala. Čekao me
je u kolima kad sam izašla iz majčinog stana dan pošto sam napunila šesnaest. I
nikad se više nisam vratila.

36
ŠESTO POGLAVLJE

re neku godinu prisustvovala sam času seksualnog vaspitanja kod jedne od

P mojih ćerki. Objasnili su devojčicama da budu pažljive. Upozorili su ih da se
čuvaju trudnoće, herpesa, i raznih drugih opasnosti koje donosi nezaštićeni seks.
Ali niko im ništa nije rekao o uživanju. Niko im nije rekao ni reč o poklonu u vidu
intimnosti i senzualnosti koju seks može da donese. Ni na koji način im nisu
pomogli da lakše razumeju makar kako njihova tela funkcionišu, a kamoli kako
da ih zavole.
Što je velika šteta. Čini mi se da sam ja imala nešto od toga - informacije,
obrazovanje, barem ideju o tome kako izgleda zdrav i poželjan seks - možda bih
bolje umela da se zaštitim od seksa u kome sam iskorišćena. Prepoznala bih
nezdrave ili nasilne obrasce, jer bih znala da seks može biti i uzajaman i izvor
uživanja. Možda ne bih automatski pomislila da sam ja kriva svaki put kad se
dogodi nešto zbog čega se osetim rđavo, i da to znači da nešto nije u redu
sa mnom. Možda ne bih smatrala da ako muškarac zahteva da ima seks sa mnom,
moja je dužnost da mu udovoljim jer sam se postavila tako da on poveruje da ima
pravo da iskoristi moje telo.
Jasno je da nisam dobila onu vrstu roditeljskog vaspitanja zahvaljujući kome
bih počela da uvažavam sebe na tom nivou. Ali žao mi je što me nisu naučili -
neko, negde - ponešto o mom telu, o tome šta je moguće u jednom seksualnom
odnosu i kako da uvažim i sopstvene želje umesto da seks doživljavam kao nešto
ponižavajuće ili nešto što nekome dugujem. Ili kao način da dobijem mušku
potvrdu moje vrednost.

IAKO JE TOM Danston imao dvadeset osam a ja samo šesnaest kad sam se doselila
kod njega, imali smo zapanjujuće zdrav odnos. Uvek se prema meni odnosio s
brigom i poštovanjem. Njegova mama, izvršna asistentkinja kod jednog od
najvažnijih producenata Arona Spelinga - Vegas je bio njegov veliki šou u to
vreme - ubacila me je da radim kao recepcionarka u kući Tventiet Senčuri Foks,
iako se protivila tome da živim s njenim sinom zbog naše razlike u godinama.
(Nije se ona brinula samo zato što ima dobro srce. Oduvek mi se činilo da mi je
našla posao da bih imala od čega da plaćam svoju polovinu troškova.) Ali Tom i
ja smo imali stabilnu, udobnu rutinu: odvezao bi me svakog jutra u produžnu
školu u Ferfaksu, potom bih otišla na posao a on bi me pokupio uveče pre
zajedničkog časa glume. Takođe mi je otkrio losanđelesku muzičku scenu, koja
je u to vreme eksplodirala: išli smo u Trubadur, Starvud, Viski a Go Go, Madam

37
Vongs, i slušali barem dve grupe svake nedelje - „Go-Go“, „Knek“, „Motels“,
Bili Ajdola, „Polis“. Dobru muziku pratilo je uzbuđenje u vezi sa samom scenom:
ja nisam pila, delimično zato što sam maloletna a delimično i zato što je to bio
moj način da se razlikujem od majke.
Nekih šest meseci gotovo da nisam imala nikakav kontakt s Džini. Bila sam
ljuta na nju što je takva olupina; ona je bila ljuta na mene što sam je „napustila“.
Tata se gotovo sasvim bio povukao iz mog života, takođe; vratio se sa
Morganom u Rozvel i živeli su sa stricem Badijem. Zato smo Tom i ja bili prava
mala porodica.
No i pored svega toga i dalje me je nešto vuklo roditeljima. Kad je majka
počela da me preklinje da odem s njom u Albukerki kod tetke, nisam mogla da je
odbijem.
„Nemoj da ideš“, kazao je Tom. „Ne možeš da joj veruješ. Sve će biti isto kao
ranije.“ Potrudio se koliko je mogao da mi to objasni - da me zaštiti. Ali u to vreme
već mesecima nisam viđala majku.
Tom je, naravno, bio u pravu. Nije prošlo ni nekoliko sati otkako smo stigle
u Albukerki, majka se posvađala s tetkom na krv i nož - ne sećam se šta ju je
isprovociralo, ali mogu da potpišem da je bilo nešto nebitno, nešto što je ona
doživela kao uvredu a što se moglo lako raščistiti mirnim razgovorom. „Gubimo
se odavde“, ciknula je, a onda me obavestila da idemo kod tetke u Rozvel. Ona
mi se zgadila a na sebe sam bila ljuta. Putovanje je bilo greška. Samo sam želela
da se vratim u Los Anđeles svom mirnom životu sa Tomom.
Džini nije htela da mi da moju avionsku kartu. Pobesnela je jer neću da radim
ono što ona hoće - optužila me je da sam užasna ćerka, da umišljam da sam previše
dobra za nju, da je uzimam zdravo za gotovo. Tresnula je vratima za sobom i
besno se izvezla sa prilazne staze ispred tetkine kuće. I tako sam ostala zarobljena
u Nju Meksiku, bez novca za povratak kući. Morala sam da zamolim tetku da mi
pozajmi sedamdeset pet dolara za novu avionsku kartu. Krivicu koju sam -
godinama - osećala zato što joj dugujem taj novac teško je preuveličati. Imala sam
utisak da postupam kao moji roditelji: došla sam nekome u goste i umesto da
budem zahvalna na gostoprimstvu, još tražim novac od njih. Želela sam da budem
sušta suprotnost tome.
Dok sam sutradan čekala na aerodromu da se ukrcam na avion kojim ću se
vratiti kući, pomislila sam kako su moji roditelji u potpunom haosu i činilo mi se
da sam ostala sama na svetu. Majka i otac treba da pruže detetu jednu vrstu
podsticaja na putu ka budućnosti - da mu pomognu da shvati čemu teži i čemu se
nada. U mom slučaju, tako nešto nije postojalo.
Sišla sam na pistu i dok sam sa ostalim putnicima koračala ka avionu, čula
sam svoje ime. Okrenula sam se i videla kako mi prilazi policajac u uniformi.
„Jesi li ti Demi Gajns?“, pitao je. Kad sam zbunjeno klimnula glavom, rekao je:
„Pođi sa mnom.“ Uhvatio me je za nadlakticu pred ostalim putnicima koji su me

38
odmeravali kao kriminalca, i poveo. „Tvoji roditelji te čekaju“, kazao je dok me
je sprovodio u sobicu gde su me, naravno, dočekali Džini i Deni.
Zamucala sam. „Šta se dešava, čoveče?“
Mama mi je uputila pobedonosni smešak. „Nemaš još osamnaest godina“,
odgovorila je zadovoljno. „Prijavili smo policiji da si pobegla od kuće“. Po načinu
na koji je to rekla znala sam da je pila. Tata je bio toliko ušljeman da su mu oči
zastaklile. Okrenula sam se policajcu koji me je doveo. „Zar ne vidite da su
pijani?“ Pitala sam ga ljutito dok mi je adrenalin strujao telom. Nisam znala šta
me je više razbesnelo: nepravda koja mi se dešavala već je prevršila svaku meru.
I ta gluma! Kao da je njima stalo do toga da meni bude dobro? Kao da su oni neki
brižni, normalni roditelji. „U velikoj ste zabludi! Nemate pojma šta radite“, rekla
sam policajcu. „Već šest meseci ne živim ni sa jednim od njih!“ Bilo mi je jasno
da polako uviđa da nešto tu ne štima. Džini i Deni su sigurno šljemali dok me je
on tražio. Od nas troje, ja sam bila najodraslija. „Žao mi je“, kazao je policajac
tiho. Ali ja još nemam osamnaest godina, i on tu ne može ništa.
I tako sam ostala zarobljena sa njima. Sa dvoje mojih lažljivih, alkoholisanih,
razvedenih roditelja - koji nisu, koliko mi je bilo poznato, ni razgovarali jedno s
drugim; upecali su me i sad su tražili da se vratim u Rozvel sa njima. Tih nekoliko
sati koje smo proveli čekajući naš avion - i tokom kojih su se oni opijali u
aerodromskom bifeu - trajali su beskonačno.
Kad smo sleteli, ušli smo u auto koji su ostavili na rozvelskom aerodromu, ali
tata je bio toliko olešen od alkohola da nas je na putu do kuće zaustavio policajac.
Potpuno je neverovatno što je ipak uspeo da ga ubedi da mu ne napiše kaznu. (Moj
brat vazda tvrdi da je tata bio sposoban da Eskimima proda kockice leda, što ovaj
slučaj dokazuje.) Već je uveliko bila prošla ponoć kad smo stigli u kuću, u kojoj
je tata stanovao sa stricom Badijem, koji je, odmah sam shvatila, bio pijan isto
koliko i tata - Badi se tog časa vratio kući jer su se sve kafane zatvorile. Morgan
nije bio tu, a ja nisam imala snage da pogledam majku, kojoj ionako više
nisam bila zanimljiva: njoj je jedino bilo bitno da dobije tu bitku i potvrdi svoju
moć, i onog časa kad ju je izvojevala, ponovo je svu svoju pažnju usmerila na
sebe. Nije mnogo prošlo, Badi i tata su se posvađali, pijano su se ćuškali kroz
kuću, situacija je postajala sve nasilnija i izmicala kontroli. Kad je tata izvadio
pištolj i počeo da maše njime pred Badijem, pomislila sam - e sad mi je dosta.
Bilo je kasno, na crnom nebu nije bilo mesečine, ali svet izvan te kuće bio je
manje strašan od onoga u kući. Izašla sam napolje i hodala šest i po kilometara
pored puta do baka Marine kuće.
Bilo je pola dva ujutru. Mnogo mi je bilo žao bake: zbog toga što je budim
usred noći, i zbog toga što su joj moji roditelji očito izvukli novac za avionske
karte, kako bi otišli da me „spasu“ sa aerodroma u Albukerkiju, i zbog toga što
je morala da trpi te ljude i njihovo ludilo. Izvinila sam joj se i objasnila joj šta se
desilo, ali ona je tražila da pozovem Džini i da joj kažem gde sam, da se moji

39
roditelji ne bi brinuli. „Ma briga je njih za mene“, kazala sam, i u tom
trenutku sam znala da govorim istinu.
Četrdeset godina kasnije, ne razmišljam više na taj način. Moji roditelji su me
voleli. Ali voleli su me isto onako kako su voleli jedno drugo, tako kako su jedino
umeli da vole: nedosledno i uslovno. Zahvaljujući njima sam naučila da moraš da
se pokidaš ako hoćeš da sačuvaš ljubav. Jer svakog minuta može da ti bude
zavrnuta slavina, iz razloga koje ne razumeš i koje ne kontrolišeš. Odrasla sam uz
ljubav zbog koje ste se osećali jezivo ako vam je potrebna i bolno ako je doživite.
I kako onda da prepoznam ljubav ako pored tog nekog ne osećam bolnu nelagodu
i tegobnu strepnju?

40
SEDMO POGLAVLJE

om me je poveo da čujem novi bend po imenu „Kats“, u to vreme se o njima

T mnogo pričalo. Zvezda je bio gitarista iz Mineapolisa po imenu Fredi Mur,
koji je promenio moj život - ili barem moje prezime.
Fredi je pisao većinu pesama za grupu, svirao je gitaru i pevao. I bio je živa
vatra na sceni, onako čupave plave kose, oštrih crta lica i divljih plavih očiju -
magnetno privlačan izvođač. Otišla sam ponovo sama u Trubadur da
slušam njegovu grupu. Fredi me je oborio s nogu: kad bih bila s nekim tako
zanosnim, možda bih i sama postala zanosna. Između pesama sam se našla s
Fredijem u kupatilu. Posle mesec dana ostavila sam Toma i preselila se kod
Fredija.
Privlačnost koju smo momentalno osetili jedno prema drugome odražavala je
spontanost i slobodu duha koju osećate kad ste mladi i kad mislite da imate čitav
život pred sobom, pa se ne opterećujete posledicama svojih postupaka. Nažalost,
kad sam raskidala sa Tomom nisam se ponela prema njemu ni izbliza pažljivo kao
što se on odnosio prema meni, i prešla sam preko činjenice da je Fredi imao
dvadeset devet godina i da je bio u braku sa svojom devojkom iz srednje škole iz
Minesote. Kad ju je ostavio zbog mene imala sam samo šesnaest godina. Bila sam
tinejdžerka opsednuta sobom, a roditelji me nisu vaspitali da u dovoljnoj meri
poštujem instituciju braka, pa sam u život sa Fredijem uletela, moram nažalost da
priznam, ne mareći previše za njegovu suprugu. S druge strane, on je bio gotovo
duplo stariji od mene, i to je bio njegov brak. Ali godine su zbunjujuće: u životu
sam bila u vezama u kojima dominacija i zrelost nisu nužno na strani onoga ko je
stariji.
Fredi je van scene bio druga osoba: tih, usredsređen i vrlo disciplinovan, i
koristio je svaki trenutak dana za komponovanje muzike. I mene je podsticao da
budem kreativna - napisala sam sa njim pesmu koja se zove „Promena“, koju je
na kraju snimio sa Markom Linetom, inženjerom zvuka koji je uradio kompletnu
muziku Brajana Vilsona. Grupa „Kats“ je imala lokalnog menadžera kad smo
Fredi i ja počeli da se zabavljamo, i na ture su putovali u jednom
prastarom ševroletu saburban, a opremu su vukli u prikolici. I ja sam išla s njima
na turneje, ili saburbanom zajedno sa muzičarima i njihovim ženama i devojkama,
ili bih vozila raspali folksvagen koji sam kupila, sa baštenskim stolicama
umesto zadnjeg sedišta, rupom u podu i izljuspanom karoserijom. Budili smo se
kasno i svake noći odlazili na svirke.

41
 Napustila sam školu. Razume se da sam izgubila posao koji sam radila za
Tomovu mamu, čim sam njega ostavila. Fredija je menadžer upozorio da ja
možda samo želim njegov novac - što je prilično smešno, s obzirom da ga on
nije Imao - pa sam rešila bila da mu dokažem da mogu sama da Izdržavam. Kad
mi je drugarica koju sam upoznala preko muzičke scene rekla da poznaje tipa koji
fotografiše nage devojke i prodaje aktove japanskim časopisima, zainteresovala
sam se. „Niko to ovde neće videti, a možeš da zaradiš“, kazala mi je. „Samo slaži
koliko imaš godina.“ I pristala sam.
Fotografisali su me u mračnoj, staroj industrijskoj zgradi u Zapadnom
Holivudu. Bilo mi je neprijatno i strahovala sam da će mi se desiti nešto loše, ali
nameravala sam da završim posao. Ušla sam u kopiju jeftino sređene dnevne
sobe, u kojoj su se nalazili kauči, fotelje i razbacani jastuci. Srećom pa je fotograf
bio vrlo profesionalan, čak i tad kad me je ohrabrivao da zauzmem raznorazne
provokativne poze. Umirio me je kad mi je rekao da prema japanskim
zakonima nije dozvoljeno prikazivati stidne dlačice na fotografijama - mogla sam
da ubedim sebe da poziram polunaga, što mi se činilo mnogo prihvatljivije.
Snimanje je dobro prošlo, ali moj utisak je bio čudan. Nikad se više nisam slikala
za te nage japanske fotografije.
Ali one su bile moja ulaznica u svet modelinga. Ubrzo pošto su moje
fotografije počele da kruže Japanom, ponudili su mi da se slikam za časopis Oui.
Plejboj je uvezao Oui iz Francuske da privuče mlađu publiku. Bio je to
legalan časopis, za koji sam morala da potpišem pravu saglasnost u kojoj je stajalo
da zbog toga što sam maloletna mogu da se nađem na naslovnoj strani i da
pokažem dekolte, ali ne mogu da poziram naga za unutrašnje strane - što je
meni lično donelo ogromno olakšanje.
Imala sam mnogo sreće što su na to snimanje poslali čuvenog modnog
fotografa Filipa Diksona. Filip me je pozvao da ponovo radim s njim, da se slikam
za katalog za kupaće kostime na kome je radio. To me je zabrinulo jer sam
verovala da nemam lepo telo - nisam imala struk, i bilo mi je ostalo još malo
pubertetskog sala - ali Filip se postarao da ispadnem divno. Počela sam da
razmišljam o tome da počnem da se izdržavam kao foto-model umesto da
tražim redovan posao kojim ću plaćati račune dok pokušavam da postanem
glumica.
Ponela sam Filipove fotografije i nekoliko svojih portreta u Elit Model
menadžment, i oni su me unajmili. Bila sam ushićena, iako isprva nisam dobijala
važne poslove, već samo manje zadatke za reklame robnih kuća u lokalnim
novinama i poster za kultni film strave i užasa Pljunuo sam ti na grob. Zarađivala
sam taman dovoljno da se pokrijem.
Smešno je to što mi je posao foto-modela doneo prvi nagoveštaj životnog
uspeha, probudio u meni osećanje ponosa i profesionalizma i osnažio me. Ali
istovremeno me je ubacio u svet koji kao da je bio skrojen tako da snizi
moje samopouzdanje. Našla sam se u profesiji u kojoj je jedino bilo važno kako

42
izgledam, koji broj odeće nosim, što je samo pojačalo ideju da moja vrednost
zavisi isključivo od toga koliko sam privlačna.
Napustila sam časove glume. Bilo mi je čudno da viđam Toma, i na nekom
nivou sam se plašila da će mi neko reči: „Nisi dovoljno dobra; ne možeš da budeš
glumica.“ Za mnoge su audicije najstrašniji deo. Za mene je bilo mnogo strasnije
da ću podbaciti na časovima. Svemu tome doprineli su i moje vaspitanje i to što
sam uvek odlazila pre nego što stignem da vidim rezultate svojih postupaka -
nisam navikla da budem istrajna. Danas bih bez razmišljanja svakome ko hoće da
postane glumac rekla: „Idi na časove! Idi i uči, pumpaj samopouzdanje, stekni
sredstva koja ćeš kasnije moći da iskoristiš, upoznaj sebe.”

TATA JE U to vreme živeo sa Morganom, koji je napunio dvanaest godina, u

Oušansajdu u Kaliforniji. Fredi i ja smo otišli da ih posetimo za Božić. Kad smo
se zaustavili ispred zgrade u kojoj su živeli u malom, depresivnom,
bezličnom stanu srce je htelo da mi prepukne. Tata je izgledao jezivo, bio je u
jednako lošem stanju kao i njegovo okruženje. Ima tih ljudi koje kad pogledate ne
vidite da iznutra pate. Kod mog oca ste bol nepogrešivo videli - u njegovom
podbulom licu, pogurenom stavu, praznim očima.
Sećam se da smo na Božić seli za kuhinjski sto i da sam se osetila prazno jer
praznik provodim s tatom i mlađim bratom, bez ostatka porodice. Fredi koji je,
tek sad to shvatam, bio u to vreme samo nekoliko godina mlađi od mog oca, i
generalno trapav u društvu, ni u ovoj situaciji nije bio spretniji. On je bio jedan
klasični ćutljivac iz Minesote sa skandinavskim korenima: mučaljiv, pragmatičan,
sklon povlačenju. Nije bila stvar u tome da njemu nije bilo stalo do mene, samo
nije bio ekspresivan. Jedino sam ja za tim stolom grčevito pokušavala da
uspostavim vezu sa svima.
Tata mi je poklonio najobičniji poster - nešto sasvim bezlično što nije imalo
nikakve veze sa mnom, a kad smo kod toga, ni sa njim. U to vreme je mnogo pio
i često je bio mortus pijan, i brinulo me je kako se moj otac, tako pregažen, uopšte
brine o Morganu. Nervozno sam brbljala o onome što radim, potpuno svesna da
je tati neprijatno da me pogleda, da ne zna šta da mi kaže.
Nije mene najviše zabolelo to što sam otkrila da mi Deni nije biološki otac,
već to što on nije bio u stanju da napravi korak prema meni i uveri me da me bez
obzira na sve i dalje voli. Danas mi je krivo što ja nisam zakoračila prema njemu
- što ga nisam zgrabila, pogledala u oči i rekla mu da je on moj jedini otac i da će
zauvek to i ostati, i da ga volim.
Ubrzo pošto sam se vratila u Los Anđeles javili su mi da je Deni u bolnici.
Imao je rupturu jetre. Pokušao je da se sam odveze do urgentnog centra, ali nije
uspeo; našli su ga onesvešćenog u kolima - glavom je srećom bio pritisnuo sirenu
- ispred bolnice, i hitno su ga prebacili unutra. Oporavio se od te epizode, ali
doktor mu je rekao da je on alkoholičar, da ima pankreatitis i da mora smesta da
prestane da pije. Tata se toliko razbesneo na doktora da mu je zapretio da će ga
43
kako zna i ume upropastiti ako pokuša da mu unese dijagnozu u zdravstveni
karton. Sigurno je delovao prilično strašno, jer doktor nije napisao od čega boluje.
Doktor mu je takođe rekao da ne srne više da jede crveno meso, zbog čega je tata
smesta otvorio račun u lokalnoj mesari, kako mi je Morgan kasnije ispričao, i
počeo da jede triput više crvenog mesa nego ranije. Sve što su mu zabranili, on je
za inat radio. Polako je pokušavao da se ubije. Mnogo puta mi je rekao da želi da
okonča svoj život. Srce mi se čepa kad pomislim kako se dvanaestogodišnji
Morgan osećao pored oca koji mu je neprekidno ponavljao koliko priželjkuje
svoju smrt.
Godinu dana kasnije su se vratili u Nju Meksiko, i Morgan je našao tatu
mrtvog u garaži, presamićenog preko volana dok je motor automobila još radio.
Imao je trideset šest godina.
Kad su mi javili, briznula sam u plač. Sedela sam za trpezarijskom stolom sa
Fredijem. Nije prišao da me zagrli niti da me uteši. Nije mi kazao da me voli ili
da će sve biti u redu. Ne pomerivši se sa svoje stolice mirno mi je rekao:
„Sad nemaš nikakve koristi od tih suza; ništa tu više ne možeš da uradiš. Ništa
više ne možeš da promeniš.“

SAHRANA U ROZVELU je bila noćna mora. Umesto da tešimo jedni druge, stvorila
su se dva za zaraćena tabora - s jedne strane bila je tatina porodica a s druge moja
mama. Vikend pre tatine smrti moji roditelji su proveli zajedno i tatinih osmoro
braće i sestara bili su uvereni da je Džini na neki način odgovorna za njegovu
smrt. Postojale su različite teorije, od toga da ga je ona svojim postupcima
isprovocirala, preko toga da ga je ostavila pijanog u kolima iako je znala šta će
se dogoditi, pa sve do otvorenih sumnji da mu je ona uradila nešto gnusno, zbog
čega je tatina porodica pretila da će je prijaviti policiji. I sve je postalo vrlo, vrlo
ružno. Deana se seća da je čak i njen suprug, moj stric Džordž, bio uveren da je
Džini odgovorna za tatinu smrt.
Istina je da je moj tata verovatno isplanirao svoje samoubistvo do poslednje
pojedinosti. Nivo alkohola u krvi je bio toliko visok da su njegovu smrt proglasili
nesrećnim slučajem - toliko je bio pijan da je osiguravajući zavod morao isključiti
samoubistvo. Zbog toga su bili prinuđeni da isplate malu sumu Morganu, kome
je tata zaveštao taj novac. Garantujem vam da je tata uradio domaći zadatak i da
je tačno znao koliko mora da popije da bi ih naterao da plate. Bila je to njegova
poslednja smicalica, još jedna za srećan put. Ali takođe je bilo očigledno da je
njegov potez način da prekine bol koji je nosio u sebi, i koji više nije mogao
da podnosi. Osećao je da nas je sve izneverio, i mislim da je, na nekom nivou,
zaista verovao da će svima biti bolje bez njega.
U međuvremenu su u bakinoj kući mamine sestre bezvoljno pritekle Džini u
pomoć, kako bi joj pružile barem nekakvu podršku. Ali mama je već ušla u ulogu
najveće žrtve na svetu, nekontrolisano je ridala i sve vreme gurala sebe u prvi plan
dramatičnog događaja. Pokušala je da ih natera da Deniju obuku odelo koje je ona
44
odabrala, ali tatina sestra Mardži je želela da tata nosi smeđe odelo koje je ona
odredila. Tad je došlo do erupcije: Mardži je otišla u tatin stan, pokupila sve
dragocenosti i sakrila ih od Džini. Pogrebni zavod je poslao automobile za
porodicu, i mama je tražila da joj daju mesto. Njegova braća i sestre su pobesneli
što se uopšte odvažila da tako nešto očekuje: ona više nije njegova supruga i šta
uopšte traži na sahrani? I tako dalje. Činilo mi se da tatina porodica deo besa na
moju majku prenosi i na mene, Džininog potomka. (A zapravo, jedina
realna razmena između nas dve sve to vreme bila je svađa oko toga šta ću ja da
obučem.) Svi su znali da Deni nije bio moj biološki otac, i najednom kao da je to
postalo nenormalno važno. Pripadam li ja uopšte ovoj porodici? Možda sam
bila preterano osetljiva, ali činilo mi se da nisam dobrodošla i osećala sam se
neprijatno. Je li u redu što sam ovde? Ali ne ovde na ovoj sahrani, već ovde na
ovom svetu. Da li je uopšte u redu što sam se rodila?

TATA JE UMRO u oktobru. U novembru sam napunila osamnaest godina. Sledećeg

februara udala sam se za Fredija. To je očito bio konfuzan i težak period za mene,
i naše venčanje je bilo odraz nerazboritosti naše odluke. Deana i Džordž su bili
jedini članovi porodice koji su došli. Nosila sam vintidž haljinu i cveće zataknuto
preko vela. Venčali smo se u maloj španskoj crkvi u Los Anđelesu. Više se i ne
sećam kojoj.

45
DRUGI DEO •

USPEH

46
OSMO POGLAVLJE

D ok se moja porodica raspadala, moja karijera se kretala uzlaznom putanjom.

Nekoliko srećnih događaja usledilo je brzo jedan za drugim. Prvo me je
Džon Kazablankas, legendarni vlasnik Elita, odabrao da sa još nekoliko devojaka
odem u Njujork. To je bilo neverovatno uzbudljivo. Odvezli su me tamo i sredili,
platili da mi se urade portreti, spremajući me za njujorško tržište visoke mode, i
poslali me na kastinge: na razgovore sa potencijalnim klijentima. Grad je bio
neverovatan - i strašan. I smrdeo je! I dalje se sećam kako sam prvi put kad sam
videla paru koja izbija iz šahta na Menhetnu pomislila da ispod grada od jutra do
mraka gori podzemni svet.
Fredi je pošao sa mnom, oko čega sam imala pomešana osećanja. S jedne
strane, bila bih previše uplašena da sam morala da odem sama prvi put na
Menhetn, međutim, brinula sam se da će se njegova grupa raspasti bez njega. Baš
kao što sam pretpostavila, čim je članovima svog benda rekao da će neko vreme
provesti u Njujorku, svi su našli druge svirke. To što Fredi stavlja sve što ima na
jednu kartu, odnosno na mene, ispunjavalo me je nervozom. Ja sam, za to vreme,
hrlila napred - stopostotno rešena da pobegnem što dalje od nefunkcionalnog
mesta iz kog sam potekla i uđem u taj sjajan svet uspešnih, u kome sam zamišljala
da žive srećni, normalni ljudi. (Ehe!) Fredi i ja samo krenuli u suprotnom smeru,
i počela sam da se udaljavam od njega.
Živela sam nekoliko meseci u Njujorku. Odabrali su me za jednu reklamu, pa
smo se Fredi i ja preselili u maleni stan na Aper Ist Sajdu. Poslednjeg dana
snimanja osetila sam poznato zatezanje kože koje je signaliziralo infekciju
bubrega, ali sam rekla sebi da je to sigurno od vreline reflektora.
Sutradan je trebalo da se vratimo u Los Anđeles. U trenutku kad smo sleteli
već sam bila naduvena kao balon; natečena od glave do pete. Fredi nije imao
pojma kako da mi pomogne, ali ja sam srećom pozvala Deanu koja nas
je dočekala na aerodromu i smesta me prevezla na urgentno odeljenje
Univerziteta Kalifornije. Toliko se tečnosti bilo nakupilo u meni da i danas imam
strije po nogama.
Ovaj napad je bio drugačiji. Tad se već mnogo više znalo o samoj bolesti -
nisu morali mesecima da me drže u bolnici; čim su me stabilizovali, poslali su me
kući napunjenu kortikosteroidima.
Postojala je još jedna razlika. Ranije su napadi bolesti uvek pratili tatine
preljube. Ovog puta je bolest došla posle mog neverstva. Pokušala sam da ga
potisnem, ali telo mi nije dozvolilo.
47
 Veče pre nego što ćemo se Fredi i ja venčati, umesto da pišem zavete koje ću
sutra izgovoriti, ja sam pozvala tipa kog sam upoznala na snimanju filma. Iskrala
sam se sa svoje devojačke večeri i otišla kod njega.
Zašto sam to uradila? Zašlo nisam otišla kod čoveka za koga sam nameravala
da se vežem za čitav život i da mu iznesem svoje nedoumice? Zato što nisam
mogla da priznam sebi da se udajem kako bih skrenula sebi misli sa tugovanja
za ocem. Zato što sam smatrala da nije u redu da se premišljam sad kad sam već
pokrenula čitavu stvar. A kad već nisam mogla da se izvučem iz tog braka, mogla
sam da ga miniram.
Jedino što sabotiranjem ništa ne postignete ako ono ostane tajna. Na kraju
samo sebe sabotirate

NEKOLIKO MESECI KASNIJE ukazala mi se druga velika prilika: audicija za Opitu

bolnicu. Nikad nisam gledala sapunice, ali znala sam da je ovo ogromna stvar.
Kao prvo, bila je to najgledanija serija u dnevnom terminu. Kao drugo, štampa je
u to vreme stalno pisala o Opštoj bolnici, jer se povlačila glumica Džini Fransis,
koja je igrala Loru Spenser iz čuvenog tandema Lora i Luk, dok je lično Elizabet
Tejlor imala produženi kameo nastup u seriji. Stravično sam bila nervozna kad
sam pošla na audiciju na kojoj je trebalo da pročitam kratku scenu iz te klasične
sapunice, koja se u to vreme prikazivala dve decenije. Pokušala sam ipak da
zamislim kako kraj bazena u Kings Roudu čitam scenario Nastasji. I to me je
spasio. Osim toga, dopala mi se uloga: Džeki Templton je bila britka, trezvena,
srčana mlada novinarka. Oni su želeli nekoga koje „tip Margo Kider“, koja je
igrala Luis Lejn u filmu Supermen, velikom bioskopskom hitu koji se prikazivao
nekoliko godina ranije.
Imala sam tamnu kosu i zelene oči kao Kiderova, a postojala je još jedna
zajednička crta: obe smo govorile promuklo. Iz nekog razloga ljude očarava
pomalo hrapav glas - valjda zato što u isto vreme nagoveštava i snagu i ranjivost.
Dobila sam ulogu.
To je bilo očaravajuće i zastrašujuće. Džeki Templton je ispala stvarno velika
uloga. I uopšteno, snimanje sapunice je težak posao - potpuno različit od
proizvodnje ostatka televizijskog programa i definitivno drugačiji od rada na
filmu; ne postoji nijedan drugi medij u kome glumcu daju trideset stranica teksta
da ih istog dana nauči i snimi. Scenario bismo dobili možda dva dana ranije, ali
postojala je granica koliko se dijaloga može upiti za dan. Vikendom bismo možda
dobili nekoliko epizoda odjednom, pa biste otkrili kuda priča vodi, ali obično je
to bio dnevni zadatak: evo ti tvoje scene, pa se snađi kako znaš i umeš!
Ali moje muke su bile velikodušno nagrađene. Prvi put u životu ja sam
kontrolisala da li ću imati novca za kiriju, hranu, novu odeću, račune. Kad sam
počela da snimam seriju stidela sam se svog raspalog folksvagena i nisam
ga parkirala na parkingu studija; ostavljala sam ga na ulici i onda pešice ulazila
na kapiju. Sećam se da sam se užasnula kad mi je jedan portir kazao: „Je l' ti znaš
48
da smeš da se parkiraš unutra?“, i bilo mi je jasno da je video kojim
kolima dolazim. Prvo što sam kupila kad sam uštedela dovoljno novca bila je
nova novcata srebrna honda akord. S ponosom sam se provezla pored portira i
parkirala se na moje lično parking mesto.
Opšta bolnica je po mnogo čemu bila još jedna nova škola koju moram da
provalim, samo što je ovde ulog bio mnogo veći. Iako sam glumu u sapunici
posmatrala kao stepenicu na putu do uspeha, shvatila sam da mi taj šou može
promeniti život nabolje, tako da nisam želela da ljudi vide moje mane ali ni
manjak samopouzdanja. Spolja gledano dobijala sam najbolje ocene, ali
unutrašnji kompas je tražio ventil za moju nesigurnost. Počela sam da pijem.
Često smo u toku dana imali prazan hod dok bi drugi likovi snimali svoje
scene, što ipak nije bilo dovoljno dugo da odem negde napolje, pa sam sedela u
garderobi kod Tonija Girija, koji je glumio Luka, kad ni on ni ja nismo bili
potrebni na setu. Toni je uvek imao nešto žestoko pri ruci, a krio se tako što je
alkohol mešao sa koka-kolom. Nikad ga nisam odbila za piće. On je bio zvezda
serije, na kraju krajeva, i ako se tako zvezde ponašaju, onda znači da je to sigurno
u redu.
Fredi i ja bismo povremeno popili po pivo kod kuće. Problem je bio što kad
počnem da pijem, nisam umela da stanem; u mojoj glavi nije postojao glasić koji
mi kaže dosta, Demi. Nisam imala kočnice. Jedne večeri smo Fredi i ja otišli da
slušamo bend „Nju Vejv“ koji je tek gradio ime. Za vreme svirke stukla sam
nekoliko pića. Dok sam posle koncerta iza bine razgovarala s nekim iz benda
obeznanila sam se. Sledeće se sećam kako viče na mene na svom
teškom engleskom akcentu. Nemam pojma šta sam mu rekla, ali sigurno je bilo
nešto mnogo gadno. „Gubi se!“, drao se. „Gubi se, jebo te bog!“ I to me je brzo
otreznilo. Svi su piljili u nas dok me je Fredi brzo gurao napolje. Bilo je to
moje prvo pijano poniženje.
Ali jedno je olešiti se u klubu usred noći. Sasvim drugo šljemati na radnom
mestu.
Meni i nekoliko drugih zvezda Opšte bolnice upućen je poziv da učestvujemo
na tribini za najvatrenije gledaoce ove sapunice, pa smo odleteli tamo. Zbog
nervoze sam već u avionu počela da naručujem pića od stjuardese, a kad smo stigli
u hotel brzo sam počistila mini-bar. Toliko sam bila pijana kad je pčela tribina da
nisam mogla da sedim na stolici.
Sutradan sam bila prestravljena. Osećala sam kako previše gubim kontrolu i
sve više podsećam sebe na svoje roditelje. Znala sam da me alkohol vraća njima,
gura me nazad odakle sam došla, umesto da hitam napred u budućnost o kojoj
sam maštala. I na suvo sam prestala da pijem.

TREĆA SREĆA SE dogodila baš kad sam napunila dvadesetu 1982. godine, kad sam
na audiciji za prvi pravi film dobila ulogu. Oduvek sam sanjala da glumim u
filmu, a sve u vezi sa filmom Za sve je kriv Rio bilo je očaravajuće. Snimalo se u
49
inostranstvu, tako da sam prvi put u životu izvadila pasoš. Snimali smo u velikom
studiju, režiser je bio legendarni Stenli Donen, koji je snimio klasike poput
Pevajmo na kiši, Prokleti jenkiji i Šaradu. Valeri Harper je igrala moju majku -
kao mala sam je gledala u šou Meri Tajler Mur i Roda. A Majki Kejn je igrao mog
oca. Nisam tada u potpunosti razumela šta to znači, tačnije, da mi se
pružila jedinstvena prilika da radim s jednim od najvećih svetskih glumaca, samo
sam znala da sam uzbuđena što ću igrati u filmu. Uspela sam da se dogovorim da
mi daju tri meseca slobodno u Opštoj bolnici.
U Brazil sam pošla - kao i mnogo puta u životu - uverena da je to novi početak:
da počinjem novu utakmicu. Bio je to moj stari obrazac. Kad negde škripi, svesna
da se uskoro selimo, znala sam da ne moram ni da se trudim da popravim problem.
A kad je sve potaman? Pa, uživala sam u tome, jer sam znala da će ubrzo doći
kraj.
Odseli smo u velikom hotelu na Ipanemi, i prve večeri smo se svi našli na
večeri. Majki Kejn je došao sa suprugom Šakirom, koja je bila otmena, egzotična
i prefinjena - neko na koga bi se mogla ugledati jedna musava klinka iz
Nju Meksika. Džo Bolonja, druga glavna muška uloga, bio je prava muškarčina,
ali izuzetno topao; da budem iskrena, svi su se silno trudili da mi bude što
prijatnije. Bila sam puna divljenja prema njima, i upijala sam njihovu pažnju
trudeći se da se ponašam kao da je sve to sasvim normalno. Želela sam da vide u
meni ono što žele da vide. Rekla sam sebi, nemoj ovo da zajebeš. Sedi, gledaj i
uči.
Sam film je bio ostvarenje prljave fantazije jednog matorca - i danas ga niko
ne bi snimio - ali u to vreme, bio je savršeno normalan. Igrala sam
sedamnaestogodišnju devojku na letovanju u Riju sa najboljom drugaricom, koja
praktično zavodi mog oca protiv njegove volje. Džo Bolonja je igrao očevog
prijatelja, aja sam bila sporedna uloga. Glavna glumica, Mišel Džonson, bila je
mladi model iz Feniksa u Arizoni pre nego što su je izvukli iz anonimnosti, i
mislim da su njene grudi presudile da dobije ulogu - što je u to vreme takođe bilo
potpuno normalno. Meni se činila kao potpuno nevinašce. Iako nisam bila mnogo
starija od nje, delovala sam sebi kao veteran u odnosu na nju.
Na snimanju sam upoznala vrlo kul lokalnu devojku po imenu Zeze, koja se
iz zabave prijavila da statira u filmu. Zeze je bila iz bogate porodice; dobro
obrazovana i savršeno je govorila engleski. Ubrzo pošto smo se sprijateljile
sjajno smo se zabavljale. U slobodno vreme mi je pokazivala Rio, vodila u
restorane i upoznavala sa svojim prijateljima. Počele smo da idemo na razne
zabave i to je bilo fantastično.
Bila sam bez Fredija i živela u mestu u kome nisam imala nikakvu prošlost,
pa sam mogla da eksperimentišem sa time kakva ja želim da budem, bez
opterećenja. Bilo je to na mnogo pozitivnih nivoa sveprožimajuće i otrežnjujuće
iskustvo, ali nažalost, izazvano pomoću mnogo kokaina. Umalo sam progorela
rupu u nozdrvama za vreme boravka u Brazilu.

50
 Studio me je smestio u vrlo fini hotel i svakog dana su mi davali priličnu
dnevnicu, pa sam lagodno živela. Sve je postalo još lakše kad mi je Zeze
predložila da iznajmim sređen stan i pronašla jedan sjajan s pogledom na
plažu. Sprijateljile smo se s Piterom, mladićem koji je vodio drugu snimateljsku
ekipu na setu, i nas dvoje smo postali cimeri. Piter i ja smo delili kiriju, tako da
sam preostali deo novca ulagala u kokain. Nabavljali su mi ga moji drugari
Brazilci, a imali su odličnu robu. Čini mi se da su u Riju svi bili na kokainu - i svi
su pili, izuzev, pazite ironije, mene. Ja nisam pila jer sam znala da ne mogu da se
nosim s pićem. Za mene je bilo opasno da pijem. Nije mi padalo na pamet da
razmislim o posledicama uzimanja kokaina. Mislila sam da sam pronašla sredstvo
koje mi pomaže da se osećam produktivno i kreativno, i šta bi tu onda moglo da
bude loše? Imala sam dovoljno love, a pošto sam igrala relativno malu ulogu
u filmu, imala sam i dosta vremena da uživam.
Bilo je to divnih nekoliko meseci. Stekla sam prijateljicu za čitav život - Zeze
i ja smo i dan danas bliske. Vreme smo provodile s Piterom i Zezinim drugom
Paolom, lepim mladim Brazilcem, i neprekidno pravile žurke u našem stanu,
išle na plažu i istraživale grad. Nije mi bilo teško da zaboravim da sam u braku -
dotle da smo jedne noći Piter i ja završili u krevetu. (Oboje smo istog časa shvatili
da smo napravili grešku i nikad je više nismo ponovili.) Ludo sam se zabavljala.
Moja karijera je uzimala zalet. Nikad se nisam osećala slobodnije.
Tolika sloboda - u kombinaciji sa mojom mladošću i od kokaina pojačanom
smelošću i bezglavošću - podsticala me je da pomeram granice. Moja junakinja je
trebalo da leti jedrilicom u filmu, ali zbog problema sa osiguranjem producenti su
insistirali da imam dublerku. Kako je Piter bio šef druge snimateljske ekipe, rekla
sam mu: „Ma daj, pusti mene da to uradim.“
Mogao je da izgubi posao; mogli smo da ugrozimo snimanje filma. Iako se
ideja rodila iz nepromišljenosti izazvane drogom, sve je ispalo sjajno. Stavila sam
zaštitnu opremu i bacila se preko litice iznad Atlantskog okeana. Pogled je bio
neverovatan.

51
DEVETO POGLAVLJE

ok sam glumila u Brazilu doživela sam jednu vrstu prosvetljenja u vezi sa

D iskrenošću. Želim da budem osoba koja ne laže. Iz Rija sam se vratila s
namerom da sve priznam Frediju, da preuzmem odgovornost za ono što
sam uradila i za ono što želim. Iskreno sam kazala mužu šta se dogodilo s Piterom
i rekla sam mu da mislim da naš brak ne funkcioniše.
Pobesneo je. I razumela sam ga. Izdala sam i njega i naš brak; želela sam da
postupim korektno prilikom razvoda, pa sam pristala da mu godinu dana plaćam
alimentaciju. On, međutim, nije dugo bio sam. Još na početku naše veze počeo je
da daje časove gitare kako bi dopunio budžet, i jedna od učenica bila je
četrnaestogodišnja sestra naše prijateljice. Odmah sam primetila da između
Fredija i Rene postoji veza - iako je on bio više nego duplo stariji od nje - i jednog
popodneva sam im rekla: „Ako Fredi i ja nekad budemo propali, vas dvoje ćete
se garantovano smuvati.“ Rene se postidela, a on je tad pobesneo što sam je
uznemirila, ali čim smo Fredi i ja raskrstili, oni su započeli vezu koja i dan danas
traje.
Iako je razvod bio moja ideja, svejedno sam se osećala usamljeno kad smo se
razišli. Prijateljica mi je pozajmila svoj stan u Marina del Reju dok se ne snađem,
i tu sam živela. U tom stanu sam dočekala dvadeset prvi rođendan, potpuno sama.
Nisam se istinski sprijateljila ni sa kim iz Opire bolnice, gde sam po povratku
iz Brazila nastavila da radim do isteka ugovora. Ponovo sam uzela odsustvo da
bih snimila još jedan film, ali snimanje je propalo. Dotad su me, međutim, već bili
izbacili iz nastavka sezone. I najednom nisam imala čime da ispunim vreme.
Ponovo sam počela da pijem. To je zaista bilo gadno vreme. Lice koje sam
pokazivala svetu ostalo je isto - bila sam raspoložena, samouverena, smela.
Kupila sam kavasaki i jurcala po Los Anđelesu bez kacige. Nisam čak ni
imala dozvolu za motor.
Moja naklonost prema kokainu prešla je u zavisnosti, i mada nikad sebe ne
bih nazvala zavisnicom, to sam postala. Deo kokaina sam nabavljala od svog
zubara, i ta roba je bila odlična, ali kad nje nije bilo, snabdevao me je moj
poslovni menadžer. Sad mi se čini nestvarnim da mi osoba koju sam uzela da me
savetuje oko finansija nikad nije skrenula pažnju na ogromnu količinu novca koji
bacam na drogu, ali s druge strane, i on se drogirao. Naposletku sam raskinula
našu poslovnu saradnju, ali tek pošto sam spiskala većinu novca.
Srećom pa sam dobila glavnu ulogu u filmu Ozbiljna ljubav, romantičnoj
tinejdžerskoj komediji koju je distribuirala kuća Kolumbija pikčers. Igrala sam
52
mladu pevačicu u noćnom klubu a Džon Krajer devetnaestogodišnjeg fotografa
koji se zaljubljuje u nju. I Džonu je to bila prva ulogu na filmu. On se i u stvarnom
životu zaljubio u mene i za vreme snimanja filma izgubio nevinost sa mnom. Boli
me kad se setim sa koliko bezosećajnosti sam se odnosila prema njegovim
osećanjima - i žao mi je što sam mu otela taj potencijalno važan i divan momenat.
U to vreme sam baš gubila konce, i definitivno nisam bila u stanju da se staram o
tuđim osećanjima. U to vreme sam bila sklona ozbiljnoj autodestrukciji - sećam
se da ponekad ne bih znala gde se nalazim kad se probudim, i onda bih pomislila:
Je l’ ja danas radim?, pa bih morala da zovem kolege i molim ih da dođu po
mene. Sve mi je bilo u izmaglici.
Krejg Baumgarten, direktor studija Kolumbija me je uzeo pod svoje okrilje
dok sam snimala film Ozbiljna ljubav. Pre nego što je otputovao na neko vreme
ponudio mi je da se preselim u njegovu kuću. Bila sam vrlo nepoverljiva kad
me je pozvao da dođem da vidim stan, i za mene je bio veliki korak što nisam
spavala s njim, ali i što me on nije nagovarao na to. Mislim da sam mu iskreno
bila draga, mada je bio lud što mi je dopustio da u mom stanju boravim u njegovoj
kući za velike na Beverli Hilsu, i još luđi što mi je dao ključeve ženinog jaguara.
„Vozi ga“, kazao je. „Samo skuplja prašinu.“ I vozila sam ga, uzbuđena što
krstarim Los Anđelesom u velikom stilu. Hvala bogu te ga nisam slupala.
Krenula sam u potragu za sopstvenim stanom. Niz brzih selidbi iz kuće u kuću
bio mi je poznat na najgori mogući način, osim toga, želela sam svoj dom. Našla
sam savršenu dvosobnu kućicu u Vilafbaju sa crno-belim linoleumskim podom u
kuhinji. Prednji deo je potpuno skrivala ograda obrasla lozicom pa se činila vrlo
privatnom, a unutrašnjost je bila besprekorna. Volela sam da živim u njoj. Nikad
nisam nabavila kauč za dnevnu sobu, a u spavaćoj sobi sam držala dušek na podu,
ali ta kuća je postala mesto u koje sam ulagala svoju energiju i donela mi je osećaj
nezavisnosti i ukorenjenosti. Bilo je to prvo mesto koje sam posedovala.
Džini ne bi bila Džini da se nekoliko nedelja posle mog useljenja nije pojavila
na mom pragu, sve sa svojim novim dečkom i Morganom. Trebalo im je utočište
dok ona ne pronađe stan, rekla mi je. Delovala je gore nego ikada. Gostovali su
dve nedelje u mojoj kućici; znala sam da nikad neće otići ako ih pustim da još
malo ostanu. Ne bi mi smetalo da je Morgan bio sam. (A ne bi ni mojim
drugaricama: imao je šesnaest godina i sve je bolje izgledao.) Ali on je sad
bio tinejdžer, ne više krkhi dečak. Zapravo, prijavio se bio za vojnu školu u
Rozvelu; shvatao je da su mu u životu potrebni struktura i trezvenost - što sam
vrlo dobro razumela.
Vreme je isteklo, rekla sam Džini: moraš da ideš.

POZVALA ME JE agentkinja, Hildi Gotlib i rekla mi da producentska kuća Soni hoće

da dođem na audiciju za novi film Džona Hjuza, koji se proslavio režirajući niz
hitova o tinejdžerima: Šesnaest sveca, Jutarnji klub, Otkačena nauka. Tog jutra
sam se motociklom odvezla u studio gde je Hjuz držao opšti kasting. Bila sam
53
dobra na audiciji, ali činilo mi se da nisam impresionirala Hjuza i da mi neće dati
ulogu.
Pošla sam niz hodnik posle audicije i čula kako neko trči za mnom.
„Gospođice, gospođice“, vikao je neko, ali uverena da tip juri neku drugu
„gospođicu“ nisam se zaustavila. Na pola stepenica me je zadihano stigao.
„Jeste li vi glumica?“, pitao me je.
„Ko pita?“, odgovorila sam.
„Džoel Šumaher“, odgovorio je, „moj šef.“
Džoel će godinama prepričavati ovu priču. U članku za časopis Veniti Fer iz
1991. piše kako je rekao da je ugledao „munju koja juri niz stepenice - imala je
crnu kosu do struka i izgledala je zadivljujuće, kao mlada arapska ždrebica.“
Poslao je svog asistenta za mnom i tražio da probam ulogu Džuls za njegov
novi film za kuću Kolumbija pikčers, Vatra Svetog Elma.
Džuls je bila, baš zgodno, devojka koja voli izlaske i postaje zavisna od
kokaina. Bila je jedna od sedam diplomaca Univerziteta Džordžtaun koji su
pokušavali da se snađu u svetu odraslih i koji su se redovno okupljali u baru po
imenu Sveti Elmo. Činilo mi se da film ima dinamičnu energiju, i da će stvarno
biti dobar. Zahvaljujući filmovima Džona Hjuza, koji su bilo vrlo popularni, na
scenu je stupala čitava nova generacija glumaca. Pored mene u filmu Vatra Svetog
Elma trebalo je da glume Rob Lou, Emilio Estevez, Ali Sidi, Džad Nelson, Mer
Viningam i Endru Makarti.
Sećanje - posebno kad je zamagljeno drogama - čudna je stvar. U svojim
memoarima Rob navodi da smo imali neku vrstu strasne i burne romanse; ja se
jedva sećam jedne zajedničke nerazborite kasne večeri, ali zahvalna sam mu
za laskavi opis naše mladosti. Iskreno, volela sam sve kolege s kojima sam
glumila, i sa nekima sam i dan danas bliska, ali osoba koja se iz tog perioda
izdvaja je, naravno, Emilio.
Emilija sam upoznala na dan probnog snimanja, i odmah smo poveli razgovor.
Bio je vrlo samouveren, što me je izuzetno privuklo - i činio se vrlo trezven - a
imao je i sjajan smisao za humor. Sviđalo mi se kako izgleda: imao je pepeljastu
kosu i prodorne plave oči, divno oblikovano i kao isklesano lice. Kako su probe
odmicale, sve smo bili bliži.
Ali Emilio je bio vrlo disciplinovana osoba: pio je kao normalni ljudi, nije
pušio i nije se drogirao. Tu stranu svog karaktera sam skrivala od njega. Zeze se
doselila u Los Anđeles, živela je sa mnom i uzimale smo dosta kokaina.
Zapravo, ja mnogo više od nje: u najgore vreme sam sama trošila tri-četiri grama
na svaka dva dana.
Izgleda da su počele da kruže glasine o mom razuzdanom zabavljanju, jer je
jednog dana Džoel Šumaher banuo u garderobu dok sam probala kostim. „Ako
čujem da si popila još jedno pivo, najuriću te“, objavio je glasno pred
svima. Potom se okrenuo na peti i izašao napolje. Osećala sam se kao da me je

54
udario u stomak. Bilo je ponižavajuće što me je izribao pred svima, i takav talas
stida me je zapljusnuo da sam smesta osetila fizičku mučninu.
Ubrzo posle tog incidenta pozvao me je Krejg Baumgarten, koji mi je onomad
bio pozajmio svoju kuću, a kasnije nastavio da me drži na oku, barem delimično
zato što je bio profesionalno zainteresovan da film Sveti Elmo ispadne dobar.
„Evo šta ćemo“, saopštio mi je tajanstveno ali odlučno. „Ima to jedno mesto na
Redondo Biču, gde ćeš se sutra obavezno nacrtati, osim ako ne budeš mrtva ili na
samrti. Znaju da ćeš doći.“ Nisam imala pojma o kakvom mestu je reč, ali dao mi
je adresu. Znala sam da je stvar ozbiljna kad me je moja asistentkinja, koju sam
tek bila unajmila, izvestila da za sutra ujutru imam zakazan sastanak, na koji će
me lično otpratiti: i nju je pozvao.
Te večeri sam već imala dogovor da se nađem s Timom Van Patenom, s kojim
sam se sprijateljila na snimanju pilota za neki TV šou koji se nikad nije realizovao,
i njegovim drugarom u suši restoranu na Melrozu. Isprva sam vodila računa
koliko pijem - nema žestine, to je bilo moje pravilo ali dok sam gledala kako Tim
i njegov drugar piju piće za pićem, pomislila sam, ma neka ide život.
Za prvom čašom je usledila druga, onda još jedna za šankom. Šalila sam se s
Timom na račun različitih efekata alkohola i kokaina, kad sa čula sebe kako kroz
smeh kažem „ja sam navučena na drogu“, kao da je to neka dobra šala. Ali nije
zvučala smešno. Nikad ranije nisam izgovorila te reči niti priznala sebi istinu, i
najednom sam prestala da se smejem i briznula sam u plač. „Ne, stvarno jesam“,
kazala sam mu. Što je bila istina.
Sigurno me je on odvezao kući, jer sam se pijana grčevito bacakala na podu
kupatila kad me je Zeze našla. „U meni je demon, i moram da ga isteram iz sebe!“,
kazala sam joj. Zeze je uspela da me smiri i smesti u krevet, ali garantovano je
bila prestravljena.
Kad sam se izjutra probudila setila sam se sastanka. Ne uključujući mozak,
umesto doručka uzela sam ono malo kokaina što sam našla.
Asistentkinja me je pokupila i dovezla u Redondo Bič, na adresu na kojoj se,
kako se ispostavilo, nalazila bolnica. Jasno se sećam da smo ušle u lift i
prešle dugačak hodnik do znaka na kome je pisalo: Centar za odvikavanje od
alkohola.
Stomak mi se zgrčio. „Ne, to je za moju mamu. Ja sam navučena na drogu.“
Ali naređeno mi je bilo da se javim u centar za odvikavanje samo ako nisam na
samrti, i mada sam tog časa poželela da umrem, poriv da sačuvam karijeru bio je
jači.

CENTRI ZA LEČENJE zavisnosti su te 1984. bili još alternativna stvar. Po mnogo

čemu prototip ove industrije, klinka Beti Ford, počela je sa radom dve godine
ranije. Većina ljudi u mom centru u Redondo Biču su čitavog života pili i
nekoliko decenija su sakupljali svoje priče strave i užasa. Moj staž je bio mnogo

55
kraći: imala sam samo dvadeset jednu godinu i sa alkoholom sam se s prekidima
borila tri godine, a sa kokainom možda dve. To, međutim, nije značilo da je
moja zavisnost blaža. Kad mi je načelnica odeljenja saopštila na prijemu da će
moj program trajati trideset dana ostala sam zabezeknuta. Trideset dana! To je
nemoguće.
„Za šesnaest dana mi počinje snimanje filma“, rekla sam.
Pitala me je: „Šta ti je važnije? Film ili život?“
„Film!“, odvratila sam baš tako kako sam mislila.
„Ako izgubiš život neće biti ni filma“, rekla je. „Volela bih da smesta legneš
u krevet.“ Došlo mi je da iskočim iz svoje kože. Kazala samo joj da moram u
kupatilo. U boksu sam preturala po džepovima da nađem iskorišćenu bočicu sa
kokainom i izvučem barem mrvice. Potom sam se vratila u načelnicinu ordinaciju
i rekla joj: „Ne mogu da propustim ovaj film. To je sve što imam.“
Možda zbog načina na koji sam to rekla, čitav minut je piljila u moje lice, a
onda kazala: „Dozvoli mi da obavim jedan poziv. Ali barem ostani večeras.“
Osoblje klinike je očito očekivalo da ću ostati čitav mesec jer su me već čekali
sa kesom punom stvari koje će mi biti potrebne za to vreme, a koje je,
pretpostavljam, spakovala moja asistentkinja. Njihov pristup je bio vrlo mudar,
onemogućili su vas da kažete: „Ne mogu sad da legnem jer treba da završim to i
to“, jer su sve izgovore koje biste mogli da smislite oni već nekad čuli. I tako su
vas u neku ruku saterali u ćošak.
Sutradan me je načelnica odeljenja opet pozvala u svoju ordinaciju, u kojoj
sam zatekla Džoela Šumahera i još dva producenta filma. Nije mi palo na pamet
da možda baš on stoji iza svega. Što bi njih bilo briga da li ću ja glumiti u filmu?
Kao prvo, bila sam niko i ništa. Meni je to bio tek treći igrani film. I, još važnije,
bilo nas je sedmoro u podeli - zar je onda zaista bitno da li ću među njima biti i
ja? Ali oni su očito došli da rasprave situaciju i na licu mesta su smislili plan.
Počeću da snimam posle samo petnaest čistih dana ako ispunim sve zahteve sa
spiska, za čije sprovođenje je inače potrebno trideset dana. Kad napustim bolnicu,
uz mene će do kraja snimanja filma dvadeset četiri sata biti pratilac.
I dan danas to vidim kao neku vrstu božanske ruke. Da sam morala da
odustanem od filma i prođem sama kroz program, sumnjam da bih uspela da se
otreznim. Naprosto nisam sebe toliko cenila. Ali kako sam sve to radila
zbog filma, i budući da su mi ogromnu podršku pružili Krejg Baumgarten, Džoel
Šumaher i njihove kolege, koje nisam želela da izneverim, imala sam razlog
mnogo važniji od sebe da se borim. I borila sam se.
Učinila sam apsolutno sve što su tražili od mene. Ispunila sam svaku stavku
sa spiska. Sarađivala sam. Vredno radila. Išla na grupne i individualne seanse, išla
na sastanke anonimnih alkoholičara i prihvatila dvanaest koraka za život. Imala
sam čak i porodične seanse, na koje su došli moji mama i brat. Imala sam priliku
da ispraznim svoj gnev na Džini, ali čak i u ovom okruženju bilo je jasno da ona

56
nije u stanju da se ponaša kao moja majka. I zato sam samo uradila šta traže od
mene i završila s tim. Pomalo mi je smešno kad se setim kako se ja njoj izvinjavam
za probleme koje sam joj možda prouzrokovala svojom zavisnošću.
Posle petnaest dana sam izašla napolje sa divnom, brižnom savetnicom i otišla
pravo na probe. U skladu sa dogovorom na koji sam pristala da bih ranije bila
puštena iz centra za odvikavanje, i bila uz mene danonoćno na svim lokacijama
na kojima smo u Vašingtonu i kampusu Univerziteta Merilend, koji nam je
poslužio umesto Džordžtauna, snimali film. Bila je to jedna divna žena, majčinska
figura koju nisam imala otkad sam živela sa bakom u Rozvelu. I ponovo sam
imala to dragoceno, umirujuće osećanje da se neko brine o meni, da je nekome
stalo do toga kako živim. Šumaher je, moram to da priznam, nastavio kao da se
ništa nije dogodilo, i fokusirao se na mene kao na profesionalca, što je bilo
najbolje što je mogao da uradi. Očito je da su me i Krejg i Džoel neverovatno
velikodušno podržavali dok se nisam otreznila.
Otrežnjenje je bilo anonimna stvar u to vreme - niko nije priznavao, a kamoli
se hvalisao time da je išao u centar za odvikavanje, pa sam se trudila da ne upadam
u oči i da se družim sa ostalima gde god smo snimali. Osim nas sedmoro, bilo je
tu još mladih glumaca - koje sam sretala na samom filmu ali i na zabavama na
koje smo odlazili kad završimo snimanje - koji su glumili u filmovima sa
drugim članovima podele: Moli Ringvald, Met Dilon, Šon Pen i njegov brat Kris.
U štampi su nas zvali Balava družina1, što sam mrzela, jer je taj naziv
nagoveštavao da smo mi grupa razmaženih, privilegovanih maloletnih
delinkvenata koji vole da se provode. Nikad u životu nisam bila u prilici da me
neko razmazi, a u to vreme se svakako nisam provodila.
Onog časa kad sam rešila da budem čista i trezna, zapravo mi nije bilo teško
da održavam to stanje. Stavila sam tačku na natezanje: nisam želela da mi se ikad
više desi da se probudim i da nemam pojma šta sam radila prethodne noći. Nije
mi bila potrebna ta vrsta sramote. Želela sam da budem prisutna, a ne opijena
alkoholom ili ubrzana kokainom, i u potpunosti sam se posvetila tome. Oduvek
me je privlačila spiritualnost, ali ne i organizovane religije. Onog časa kad sam
shvatila da se principi anonimnih alkoholičara baziraju na veri u boga „kako ga
mi osećamo“, znala sam da sam našla tačku povezivanja.
Anonimni alkoholičari su mi pomogli i da bolje shvatim svoje roditelje. Jedan
od mnogih upečatljivih termina programa jeste „korišćenje geografije“, što
označava sklonost ljudi kao što su moji mama i tata da se pakuju i beže od sranja
umesto da se direktno obračunaju sa njim - jer ne shvataju, naravno, da sva svoja
sranja sobom nose. „Ako uradiš isto što si dosad radio, dobićeš isti rezultat kao i
dosad“, još jedna je krilatica anonimnih alkoholičara koja je meni zvučala blisko,

1
Nadimak z grupu glumaca koji su osamdesetih godina glumili u tinejdžerskim filmovima,
inače aluzija na Pacovsku družinu, koju je činila grupa izuzetno poznatih mladih glumaca 1950-
ih i 1960-ih godina.

57
jer je savršeno sažimala odnos mojih roditelja prema životu, i ista neizbežna
razočaranja koja su na kraju uvek doživljavali.
Film Vatra Svetog Elma dobio je osrednje kritike. U Njujork Tajmsu su
napisali da je reč o „jednom od pregršt filmova koje biste ove godine mogli da
stavite u vremensku kapsulu da bi ljudi iz budućnosti videli šta i koga
mladi gledaoci žele“. I na blagajnama je prošao dobro. Na kraju, postao je neka
vrsta klasika tog vremena, ključan film o odrastanju, i definitivno veliki podsticaj
za moju karijeru.
Ali za mene lično će to biti film koji mi je promenio život. Da nisam otišla u
centar za odvikavanje da bih ga snimila, sumnjam da bih danas bila živa. I mada
u to vreme nisam nijednom pomislila: Bog te tvoj, glumim u hitu\, imala sam neko
treperavo osećanje da mi se dogodilo nešto važno.

58
DESETO POGLAVLJE

milio i ja smo počeli ozbiljno da se zabavljamo kad sam se ja otreznila. Posle

E šest meseci smo se verili, a onda sam se ja preselila u njegov stan na Malibuu.
Bio je vrlo sladak, pažljiv, i kad pogledam s ove distance, mislim da je veliki udeo
u tome što sam se tako brzo preselila kod njega imala moja čežnja za porodicom,
a on je bio veoma blizak sa svojima. Svi su živeli u blizini i, zapravo, u vreme kad
smo se upoznali, Emilio je još živeo sa majkom Dženet, umetnicom, ocem
Martinom Šinom (čije je pravo ime Ramon Estevez), mladom setrom Rene i
braćom Ramonom Estevezom i Čarlijem Šinom, koji je bio uzeo očevo
glumačko ime. Svi članovi porodice Šin/Estevez bili su glumci, izuzev Dženet, i
dok sam ja glumu oduvek gledala kao posao, oni su je posmatrali kao umetnost.
Gutala sam svaku njihovu reč, nastojeći da tako upijem malo njihove ozbiljnosti
i strasti.
Martin je ponovo prihvatio katoličanstvo pošto je sa trideset šest godina
doživeo srčani udar, i posle toga je pobedio alkoholizam. Za mene je to bilo
nadahnuće. Emiliova majka Dženet je bila trezvena osoba i stub porodice.
Posebno mi se dopadao Čarli, koji mi je delovao izuzetno bistro i vispreno, i koga
sam doživljavala kao izrazito emotivnog umetnika. Kad mi je pokazao svoju
poeziju, sećam se da me je zaprepastio intenzitet njegovih osećanja. Taj deo
Čarlija mnogi ljudi nisu tada videli, a možda ne vide ni sada - tu njegovu
nežniju, krhku, emocionalnu stranu, potpuno suprotnu razmetljivoj, kočopernoj
personi koju javno pokazuje. Pogledajte samo kako je odigrao svoju ulogu u
Vodu: nije to došlo niotkuda.
Emilio i ja smo često odlazili kod njegovih da večeramo ili da se družimo sa
njima preko vikenda. Nisam nikad osećala da me je njegov klan do kraja
prihvatio, ali sigurna sam da je to u mnogo većoj meri bilo zbog mene nego zbog
njih. (Viđala sam kasnije njegovu mamu i razgovarala sa njom, njena slika o meni
je sasvim drugačija nego što sam mogla da pretpostavim.) Podrazumeva se da sam
bila ubeđena da nisam dovoljno dobra za njih - da nisam dovoljno obrazovana,
pametna i prefinjena. Nikad nisam upoznala ljude sa tako snažnim principima, a
Martin je prednjačio.
Dugogodišnji politički aktivista, hapšen je zbog svog antiratnog delovanja,
zbog demonstriranja protiv nuklearnog naoružanja, pružanja podrške Cezaru
Čavezu i tako dalje. Iako me je sve to fasciniralo, retko sam se uključivala u
njihove političke diskusije za stolom, uverena da treba još mnogo toga da naučim
i da nemam mnogo šta da im pružim.

59
 Emilio i njegova porodica su u mnogo čemu pozitivno uticali na mene. On je
mrzeo cigarete pa sam i ja prestala da pušim. Nažalost, kao i mnogi koji ostave
cigarete, počela sam da se gojim jer nisam znala šta ću s rukama. To je postalo
problematično u leto 1985, kad sam izabrana da glumim u filmu Ludo leto, zbog
koga je trebalo da provodim dosta vremena u kupaćem kostimu. Snimali smo na
plaži u Masačusetsu, u Kejp Kodu i Nantaketu. Mesto je bilo kao izmišljeno za
stvarno ćaknutu komediju sa nekoliko ludih komičara: Džonom Kjuzakom,
Kertisom Armstrongom i legendarnim Vilijamom Hikijem. Gotovo jedino žensko
u filmu, osećala sam se pomalo izolovano, dok nisam upoznala šašavu, divnu
socijalnu radnicu koja je na setu radila sa decom. Zvala se Petsi Rag i postala je
jedna od ključnih ličnosti u mom životu.
Počele smo da razgovaramo kao dve žene, i kad se ispostavilo da sam nedavno
prestala da pijem, ispričala mi je da je ona trezna već dosta dugo. I ponudila se da
mi bude sponzor. Njena velikodušnost i vodstvo su promenili moj svet. Najednom
sam imala sistem podrške, nekoga na koga mogu da se oslonim. Petsi nije imala
decu, ali prema meni se ponašala kao prava majka.
Imala sam, međutim, ozbiljnih problema sa hranom. Jedva sam podnosila da
se pogledam u ogledalo za vreme snimanja filma jer sam mrzela kako izgledam i
brinula sam se kako ću ispasti na velikom platnu. A bila sam i uplašena; verovala
sam da se nijednom reditelju neće dopasti moje telo i da nikad više neću dobiti
nijednu ulogu.
Svakakve misli su me spopadale kad mi je moja nova agentkinja Pola Vagner
iz kuće CAA rekla da mi je obezbedila audiciju za romantičnu komediju pod
nazivom Ljubav, seks i ono drugo. Pravo sa snimanja Ludog leta došla sam na
probu za glavnu ulogu Debi kose pune tankih morskih pletenica, i morala sam da
objasnim reditelju Edu Zviku da inače ne izgledam tako. Ed još nije bio odabrao
glumca za glavnu mušku ulogu, ali meni je rekao da mu se dopadam kao Debi, i
sastanak je vrlo dobro prošao. Bila sam nervozna, ali uzbuđena zbog mogućnosti
da dobijem prvu glavnu ulogu u velikom filmu.
Proces odabira glumaca kretao se brzinom puža i ja sam postajala sve
nestrpljivija, posebno kad sam čula da je angažovao mog starog druga Roba Loua.
To me je dodatno učvrstilo u uverenju da sam pravi izbor za glavnu žensku ulogu.
Ali prošao je čitav mesec. I tek onda mi se javio Ed Zvik. Kad sam stigla na
sastanak u njegovu kancelariju u Los Anđelesu obistinio se moj najveći košmar:
Ed je seo i rekao: „Stvarno mi savršeno odgovaraš za ovu ulogu, ali moraš da mi
obećaš da ćeš malo smršati“. Dok sam živa neću zaboraviti taj trenutak. U
stomaku sam osetila mešavinu mučnine, strave i sirove panike. Tada je počela
moja borba da savladam i pokorim svoje telo - i tad sam počela da svoju ličnu
vrednost izjednačavam sa kilažom, konfekcijskim brojem i spoljašnjošću.
Da budem poštena prema Edu, nisam baš bila uzor mršavosti. Nisam visoka,
imam sitne kosti i zaista sam se bila ugojila - bez obzira da li je to bilo pet ili deset
kilograma, na meni je delovalo kao dosta. Da sam imala više samopouzdanja, sve

60
bi možda ispalo drugačije; možda bih jednostavno rekla: „Znaš šta? U pravu si:
jesam se malo ugojila, ali smršaću.“ I spolja gledano, upravo tako sam reagovala.
Rekla sam: „Apsolutno sam svesna toga; učiniću sve što treba jer mi je veoma
stalo da igram u ovom filmu.“ (I jeste mi bilo stalo: znala sam šta znači dobiti
veliku ulogu u studijskom filmu, za koju sam s pravom očekivala da će biti hit.)
Jedino što problemu nisam pristupila na racionalan, zdrav način. I upala sam u
kovitlac straha i samoprezira.
Tačno je, bila sam trezna, ali svu moju anksioznost prenela sam na hranu.
Dovoljno je bilo da stanem na vagu da mi propadne dan. Napisala sam mnogo
dnevnika u tom periodu, i uglavnom su to bili opisi bola i mučenja kome sam
podvrgavala telo. Probudila bih se usred noći i jela kao sumanuta, a onda bih se
ujutru probudila prekrivena mrvicama.
Jednom sam čak stavila katanac na frižider. Kao da je hrana postala oružje u
ratu protiv mog tela, mog neprijatelja. Hranu sam koristila kao kaznu za sve što
sam verovala da je pogrešno i nečisto u vezi sa mnom: natapala sam je
svakim svojim lošim osećanjem i stidom, a onda gutala.
Sa drogom, alkoholom i cigaretama se sve svodi na da ili ne - ili ih koristiš ili
ih ne koristiš. Stvar je samo u bazičnom da ili ne. Ne kažem da je lako prestati, ali
po mom iskustvu, kad ukinete mogućnost pregovaranja i kažete ne, onda vam
preostaje da se obračunavate sa osećanjima koja to pokreće. Kad sam jednom
prelomila da izlasci i provod u mom slučaju nisu opcija, prešla sam na drugi nivo
igre. Ali sa hranom to nije moguće. Jesti se mora. Sećam se kako je neko rekao
da je to kao da imaš lava koga triput dnevno treba da prošetaš.
Godinama nisam mogla da shvatim šta treba da jedem. Situaciju je dodatno
otežalo to što imam bolesne bubrege, i zbog velikih doza steroida, koje su mi
davali kao maloj, oštećena creva i problem sa metabolizmom. Ti lekovi su
mi spasli život, ali takođe su mi potpuno upropastili sistem za varenje. Problem,
međutim, nije bio samo fiziološki: kasnije mi je postalo jasno da ja nikad nisam
naučila da varim emocije. Nikad nisam naučila da primim razočaranje
ili odbacivanje i zaista ga razložim, metabolišem i svarim.
Ako sam u Ludom letu morala da pokazujem telo u kupaćem kostimu, sa
filmom Ljubav, seks i ono drugo situacija se dodatno zakomplikovala. Urađen
prema drami Dejvida Mameta Seksualne perverzije u Čikagu, film Ljubav, seks
i ono drugo je za svoje vreme bio vrlo smeo: moja junakinja Debi, i Robov junak
Deni upoznaju se u baru za samce i dešava im se ono što oboje veruju da će biti
veza za jednu noć; sutradan ujutru Debi praktično pobegne. Imajte na umu da smo
to snimali mnogo pre serije Seks i grad. Ideja da bi žena mogla da želi samo seks
posle koga će da zbriše, ne pokušavajući da započne vezu, bila je radikalna. Bilo
je mnogo seksi scena, što je značilo da ću većinu vremena provoditi gola u sobi
punoj muškaraca: snimatelja, producenata, tonaca, a bio je tu i reditelj koji mi je
rekao da sam predebela da bih igrala u njegovom filmu.

61
 Samo ću vam reći da je mnogo godina kasnije, kad su se radi objavljivanja
DVD-a Rob i Ed prisećali snimanja filma - koji je postao ogroman hit, Rob
ispričao kako smo nas dvoje gotovo dobili hipotermiju u sceni snimanoj
napolju po hladnoći ili kako ga je noga zabolela i gotovo otkazala u sceni kad me
nosi. Što se mene tiče, samo se sećam agonije kroz koju sam prolazila jer
pokazujem telo čitavom svetu.
Srećom pa je glumačka ekipa bila prijateljski nastrojena i puna podrške, i svi
smo se dobro slagali. Nisam ranije radila ni sa Džimom Belušijem ni sa Elizabet
Perkins, kojoj je to bila prva uloga na filmu, ali na snimanju je vladala
prava drugarska atmosfera. Rob i ja smo bili stari znanci, on i Emilio takođe
bliski, budući da su odrasli zajedno u Malibuu, tako da su u našim seksi scenama
postojale jasno zacrtane granice, što je olakšavalo njihovo snimanje. Ali moja
stalna svest o telu gotovo me je paralisala.
Film Ljubav, seks i ono drugo premijerno je prikazan 2. jula 1986, i zaradio
je preko 38 miliona dolara. Većina kritika je bila pristojna, isto kao i komentari o
meni. Rodžer Ebert je za Čikago San Tajms napisao: „Murova je posebno
upečatljiva. Ne postoji romantična nota koju nije morala da odigra u ovom filmu
i svaku je izvela bez mane.“ Nijedan kritičar se nije osvrnuo na moje užasno telo,
što sam možda mogla da uzmem kao dokaz da je ono užasno samo u mojoj glavi.

POSLE OVOGA JE trebalo da igram u Prvoj devojci, mojoj prvoj i jedinoj predstavi
na Of Brodveju u Njujorku. Deo uloge bio je da iz večeri u veče istrčavam na
scenu potpuno naga, pred žive ljude. (Predstava se bavi prostitutkama u
javnoj kući u Nevadi.) Očito sam zbog nečega privlačila tu vrstu uloga. Lako sam
mogla da je odbijem, ali na dubljem nivou znala sam da moram da izlazim izvan
sigurnog terena ako hoću da prevladam telesne probleme, s kojima sam
morala direktno da se suočim.
Predstavu smo igrali u pozorištu Serkl Rep u centru grada, i agent mi je našao
stan u jednoj od prvih Trampovih stambenih zgrada na Petoj aveniji. Tu sam
priredila sebi proslavu dvadeset trećeg rođendana i usudila se da pozovem Endija
Vorhola, koga sam upoznala jedne večeri u Indokini. Zapanjila sam se kad sam
godinama kasnije pročitala u Dnevnicima Endija Vorhola da je on ne samo došao
da gleda moju predstavu već je tvrdio da je morao da „sredi kod Demi Mur da me
pozove na svoje venčanje“.
Emilio i ja smo baš bili poslali pozivnice za naše venčanje kad mi je
prijateljica rekla da ga je videla sa drugom u Los Anđelesu. Naravno, sve je
porekao, ali meni je bilo teško da mu verujem: za vreme našeg dvonedeljnog
raskida nekoliko meseci pre toga, spavao je sa svojom „bivšom“ devojkom
i sakrio to od mene, ali ipak je morao da mi kaže istinu kad je otkrio da je trudna.
Na jedini slobodan dan u nedelji kada nisam igrala predstavu rešila sam da
odlazim u Boston kod terapeutkinje, koju mi je preporučila moja sponzorka Petsi.

62
 Sećam se da mi je posle nekoliko seansi kazala: „Obično čekam da klijent
sam dođe do uvida. Ali pošto sad nemamo vremena za to, moram da vam kažem
da ako se sad udate za njega, s obzirom na stanje stvari, upropastićete sebi
život“. Predložila je da Emilio dođe na jednu seansu. Želela je da mi on lično
saopšti svoje prioritete. Posle opiranja konačno je pristao na to, i kad je na toj
seansi otkrio svoje prioritete - možda će vas zapanjiti - ispostavilo se da sam ja
prilično nisko na spisku. Odložila sam venčanje na neodređeno vreme.
Kad je predstava skinuta sa repertoara vratila sam se u Kaliforniju, ali ubrzo
po mom povratku Emilio je otišao u Kanadu da snima film Zaseda sa Ričardom
Drajfusom. Sećam se da sam pokušavala da ga dobijem na telefon ali on se nije
javljao, i naprosto sam znala da to ne znači da je samo zauzet poslom. Nije želeo
ni da dođem kod njega da uživo razgovaramo, i tad sam pomislila: Znaš šta?
Prestaću da ga zovem i umesto toga ću pozvati agenta za nekretnine.
Našla sam divnu kućicu iz pedesetih godina pored plaže, na kraju jedne slepe
ulice u Malibuu. I onda sam rekla Emiliju da se iseljavam. Pojavio se istog časa
sa tetovažom slomljenog srca kako bi pokušao da me vrati. Mislim da je on jedan
od onih tipova, ili je barem takav bio u mladosti, kojima ste postajali mnogo
zanimljiviji kad pomisli da vas gubi. Ali bilo je prekasno: kad jednom stavim
tačku, to je za vjek i vjekova.
Ostali smo ipak prijatelji, tako da sam nekoliko meseci posle našeg raskida
išla sa njim na premijeru Zasede. To veče se ispostavilo kao izuzetno važno za
moj život jer sam na premijeri upoznala u to vreme vrlo zgodnog glumca koji je
igrao u hit seriji Slučajni partneri. Bio je to Brus Vilis.

63
JEDANAESTO POGLAVLJE

Z alepio se za tebe kao pokislo jeftino odelo“, kazao je Emilio za drskog,

tamnokosog i privlačnog tipa koga mi je predstavio kao Brusa Vilisa. A meni
se zapravo Brus u prvi mah nije dopao. Desilo se tako da smo na premijeru stigli
u isto vreme, a kako je on došao sa mojim drugom, komičarem Pukom
Dukomanom, ovaj nas je upoznao. Brus je već dvaput bio nominovan za nagradu
Emi za Slučajne partnere (i pobediće mesec dana kasnije), međutim, ja sam
slabo gledala televiziju i nikad nisam videla epizodu njegove serije - sve što sam
znala o njegovom radu bila je jedna reklama za Sigramovu zlatnu širu. (Sećate li
se? Odsvirao je nekoliko dirljivih tonova na usnoj harmonici i zapevao:
„Osvežava a suva je! Je, je, je.“) Oboje smo imali ugovore sa kućom
Tristar pikčers, pa sam mu rekla: „Čujem da imaš dobru kancelariju u Tristaru.“
On je odgovorio kratko, nešto u stilu: „Samo što me nikad nema“. Moj utisak je
bio da je pomalo kreten.
Ali kad sam ga videla na afterpartiju u El Kojoteu, Brus je najednom bio
mnogo pažljiviji. „Hej, mogu li da te častim pićem?“, upitao je čim sam ušla.
Rekla sam mu da ne pijem.
„Pa, daj onda da ti kupim vodu“, nastavio je. Brus je inače radio kao barmen
u Njujorku pre nego što je postao televizijska zvezda i te večeri se pravio važan
za šankom, vrteo šejker u vazduhu, što je izgledalo kul 1987. a sad je malo blam,
i Emilio je bio u pravu: Brus je mnogo gledao u mene dok je izvodio svoje
šankerske fore. Kako je veče odmicalo sve više pažnje mi je posvećivao zbog čega
sam se zapanjila kad sam kasnije saznala da je te večeri došao sa drugom ženom!
Bilo je kasno i ljudi su se spremali da idu da gledaju stendap nastup Rika
Dukomana u Improvu. „Dođi i ti! Hajde!“ Brus i Rik su me molili. Videla sam da
Emilio nije srećan zbog pažnje koju mi poklanjaju - kamo sreće da sam i ja manje
bila uzbuđena. Ali klub mi je inače bio na putu do kuće, pa sam rešila da svratim.
Kad sam stigla, videla sam da svi Brusovi drugari sede za jednim velikim stolom.
Pored njih je Brus spremio sto za dvoje i flašu obične vode za mene. Skočio je i
izvukao mi stolicu da sednem.
Nikad se niko nije tako ponašao prema meni. Brus je bio veoma galantan - na
svoj razmetljiv način, bio je pravi džentlmen. Kad sam rekla da je vreme da
krenem kući, ponudio je da me otprati do kola. I delovao je stravično zagrejano -
kao klinac koji ne želi da propusti kamion sa sladoledom. Kad mi je zatražio broj
telefona, uhvatila me je trema kao da sam srednjoškolka. „Imaš hemijsku?“
Pogledao je po džepovima ali ništa nije našao. „Sačekaj!“, rekao je, pa požurio da

64
je donese. Broj telefona je zapisao na ruci - što je prizor koji ću videti milion puta
u životu; Brus je uvek nešto pisao po rukama. Ali tog prvog puta primetila sam
da mu ruke podrhtavaju. Bio je veoma ranjiv tog trenutka: iščezla je sva njegova
neustrašivost.
Vozeći se kući prisećala sam se detalja od te večeri. Šta se to maločas desilo?
Pitala sam se. Ko je ovaj tip? Pokušavala sam da saberem sve informacije kojima
sam raspolagala. (Bilo je to vreme pre mobilnih telefona; nisam mogla
da okrenem nekoliko brojeva i raspitam se o njemu.) Nikad me niko nije pozvao
na pravi sastanak. Fredija sam upoznala na muzičkoj sceni, a Emilija na snimanju;
sve moje dotadašnje veze bile su rezultat prostorne bliskosti i flerta. Ali ovo
nije izgledalo kao obično nabacivanje - nije delovao kao tip koji hoće da doda
recku.
Brus je bio neverovatno dinamičan. Njemu nikad u životu nije bio problem
da zauzme svoj prostor. (On se detinitivno nikad nije pitao - da li je u redu što
sam ovde?) Zacnula me je griza saveti zbog Emilija - iako me je te večeri pozvao
kao „prijateljicu“, bila sam svesna da se nada da ćemo obnoviti romansu.
Petnaest minuta kasnije spuštala sam se auto-putem Pacifik Koast ka mojoj
novoj kući u Malibuu koja se nalazila iza Point Dumea. S desne strane sam videla
planine i zvezde, s leve mesečinom obasjan okean. Oko mene je vladao
mir. Pomislila sam na Emilija, pa na Brusa. I sledećeg časa sam mogla da se
zakunem da je vetar prošaputao moje ime. Ne, nije to bio moj tata koji me je
posetio iz sveta duhova; u susednoj trasi se pojavila dugačka limuzina, a iz
otvorenog krova su Brus Vilis i njegovi drugari mahali i zvali me: „Hej, Demi!“
(To je bilo vreme pre sveprisutnih crnih SUV vozila u kojima se danas voze
zvezde. Brus je za sebe i svoje društvo iznajmljivao limuzinu kad god je išao na
zabave, da se voze sa stilom.) Nisam mogla da verujem da kroz prozor vidim tipa
na koga sam tog časa pomislila. Kao da mi je svemir poručivao: obrati pažnju na
njega.
Kad su nam se pogledi sreli Brus je skinuo bejzbol kačket da me pozdravi i
valjda je zaboravio da je iza oba uha imao po džiont, koje je tog časa odneo vetar.

POZVAO ME JE odmah ujutru. Pitao me je šta sam planirala za taj dan, a ja sam mu
rekla da putujem u Orindž Kautni da posetim Džordža i Deanu. „Idem s tobom“,
kazao je i iznenadio me svojim odgovorom. Nisam baš bila sigurna da je to dobra
ideja. U gostima im je bila i tatina sestra Meri, a ona je bila poseban lik. „Tamo
je i moja ćaknuta tetka, a kuća je vrlo mala“, rekla sam. „Jesi li siguran?“ Bio je
siguran.
I ponovo me je zadivio. Rešio je da izgubi dva sata u automobilu da bi imao
sumnjivo zadovoljstvo da upozna moje šašave rođake. Bio je spreman da napusti
svoj siguran teren, i to samo zbog mene. Iskreno, bila sam zapanjena.
Pošto sam prolazila kraj Brusove kuće, koja se nalazila na samoj plaži, svratila
sam da ga pokupim. Tu sam zatekla sve njegove drugare s kojima je bio prethodne
65
noći - svuda po Los Anđelesu išli su u čoporu, vukli se tako na zabave, družili se
i upoznavali devojke. Bili su verzija Svite iz osamdesetih, i svi puni duha i
zabavni: i prozvali su sebe Nova pacovska družina. Tog jutra sam upoznala Džona
Gudmana, Vudija Harelsona, koji je u to vreme igrao u seriji „Kafić Uzdravlje”, i
obojica će mi postati dragi prijatelji. Brus je mahnuo na rastanku svojim
drugarima i pošli smo.
Bila je to zabavna vožnja. A kako i da ne bude kad te neko obasipa tolikom
pažnjom. Mislim da me je Brus video kao nekog milosrdnog anđela tada kad me
je upoznao, mada ni sama ne znam zašto - možda delom zato što sam bila trezna i
nisam išla na zabave. Upijao je svaku moju reč i nijednom nije pokazao da mu je
neprijatno kad smo stigli u Orindž Kaunti i kad je upoznao moju ćaknutu tetku.
„Mi smo iz Njuuuu Meksika!“, bilo je prvo što je izgovorila. I Brus se naprosto
nadovezao na njen šlagvort. Džordž i Deana su bili ushićeni; bio je od istog štofa
kao i momci iz naše porodice: harizmatični zafrkant sa sjajem u očima.
Sarmantni zavodnik sa izvanrednim smislom za humor, isti kao i moj tata i moj
deda (ili mnogo bolji nego što sam tad shvatala).
Sledeće veče poveo me je u grad da gledamo Sekspirovu dramu u kojoj je
igrao Džon Gudman (ako se sećam tačno, skoro cela Nova pacovska družina bila
je na tom sastanku sa nama.) I suštinski, od našeg prvog sastanka, Brus i ja smo
se retko razdvajali. Ponašao se prema meni kao da sam princeza; inače je živeo
na visokoj nozi - pa sam uskoro i ja počela. Brus je kao mali bio siromašan, i sad
kad je uspeo u životu, želeo je od svega najbolje i najviše. Otišli bismo u restoran
i on bi naručio tri predjela i od svakog uzeo zalogaj, samo zato što može. Voleo
je da se kocka. Uživao je u tome što mu novac omogućava da prevaziđe svaku
prepreku. Godinama kasnije, kad bi u tri ujutru neka od naših devojčica zaplakala,
nagnuo bi se i prošaputao: „Daću ti hiljadu dolara ako ti promeniš pelenu“.
Pošto je u svoje vreme radio u Kafe Centru na Menhetnu, koji je tada bio
centar sveta, Brus je znao sve „in“ restorane i klubove, i uživao je da me uvodi u
potpuno novi gizdavi svet. Nedugo pošto smo se upoznali odleteli smo
privatnim avionom da gledamo nastup njegovog benda na nekom sajmištu - tad
sam prvi put letela malim avionom. Ova cura bi se mogla navići na ovakav život,
pomislila sam.
Nekoliko nedelja kasnije poveo me je u London. Moje prvo putovanje u
Evropu prošlo je kao u vihoru. Nikad ranije nisam doživela džetleg, i kad smo po
dolasku izašli na večeru, imala sam utisak da me je pregazio kamion, i uopšte mi
nije bilo jasno šta mi se dešava. A londonski paparaci su bili potpuno druga priča
- kao prvo, bilo im je dopušteno da uđu na aerodrom. Čekali su nas kad smo
sleteli, i nisu uzmicali sve vreme našeg boravka u Engleskoj. Nikad ništa slično
nisam doživela. Pratili su nas, progonili - sećam se da je jedan fotograf doslovce
pojurio niz ulicu za Brusom. On je i pored toga mogao da gleda svoja posla, ali
meni bi mnogo više prijalo da sam ostala u hotelu.

66
 Potpuno sam bila nepripremljena za to jezivo, opsadno osećanje. Malo je
lakše kad znate šta da očekujete, ali tada... Bila sam paralisana od šoka. Da budem
iskrena, kad smo seli u avion i krenuli kući, laknulo mi je.
Bio je to nagoveštaj onoga što nas čeka. Ubrzo po povratku iz Londona sedeli
smo na plaži ispred Brusove kuće zajedno sa njegovim prijateljima, pa sam uzela
njegov skuter da se provozam. Fotograf sa dobrim objektivom slikao me je u
kupaćem kostimu - izgledala sam debelo - i to je, naravno, postalo glavna tema u
tabloidima, i potkrepilo sve moje najstrašnije strahove, rasplamsavajući dodatno
moj mučni poremećaj ishrane. Osećala sam se jadno, ali Brus je tvrdio tada da mu
se dopada sve na meni i moj strah i anksioznost je prekrivao svojom ljubavlju.
Kad smo Brus i ja počeli da se zabavljamo, i naše traume su se poklopile. Brus
je imao teško detinjstvo: mucao je, što je imalo dobru stranu jer ga je podstaklo
da se zainteresuje za glumu. Klinci koji zamuckuju kad govore iz svoje glave, iz
nekog razloga se često oslobode govorne mane kad izađu na scenu i recituju
naučene rečenice. I Brus i ja smo proveli detinjstvo glumeći, igrali smo različite
uloge da bismo preživeli.
On je bio najstariji od četvoro dece, majka mu je bila izuzetno vredna
imigrantkinja koja nikad nije imala podršku svog supruga. Razveli su se, a otac je
sa starošću smekšao, što se obično dogodi muškarcima. (Znate taj tip: u
mladosti seronja, koji postaje sladak dekica; a onda žena u poređenju s njim
počinje da deluje ogorčeno i neprijatno, mada ju je napravio takvom.)
Shvatam da je onima koji ne poznaju Brusa teško da ispod njegove
obešenjačke spoljašnjosti vide povređenog klinca. Ali, verujte mi, on postoji.
Odmah sam to shvatila. I smesta smo uleteli sa svim - i razgovarali o tome
koliko oboje čeznemo da imamo decu i svoju porodicu. Imali smo istu viziju
budućnosti. Mislim da smo oboje želeli da ispunimo prazninu u sebi, da izbrišemo
osećanje koje smo oboje oduvek imali da nam nešto veliko nedostaje.
Kad smo se upoznali Brus je imao pauzu u snimanju Slučajnih partnera, a ja
sam taman bila završila snimanje filma Sedmi znak. I uglavnom smo sve vreme
provodili zajedno dok on nije počeo da snima akcioni film zbog koga je bio
istinski uzbuđen: Umri muški. Mnogo se pričalo o tom filmu, pre svega zato što
se šuškalo da su Brusu platili pet miliona dolara da glumi. Otišla sam da ga vidim
na snimanju, i ispostavilo se da je zastrašujuće. Malo je falilo da pogine prilikom
skoka sa petog sprata garaže, i jedva je potrefio vazdušni jastuk kad ga je odbacila
pripremljena eksplozija. (On se smejao. Ja nisam.)
Kad je dobio slobodan vikend, opet me je privatnim letom poveo u Vegas na
bokserski meč - obožavao je boks. Borili su se Čavez i Rosario, i bilo je jezivo.
Rosariov trener je morao da prekine borbu. Mogla sam da gledam boks, ali nisam
volela krvoproliće.
Krenuli smo za kockarske stolove kad je Brus rekao: „Mislim da treba da se
venčamo“. Zezali smo se oko toga dok smo leteli u Vegas, ali to najednom nije
više zvučalo kao šala. „Mislim da treba da se venčamo“, ponovio je. Ostala sam
67
bez teksta. On je, s druge strane, počeo da melje kao navijen: „Hajde, daj da to
uradimo! Hajde.“ Udahnula sam duboko i rekla: „Dobro, hajde.“
Zatrudnela sam te večeri kad smo se venčali, 21. novembra 1987, u Golden
Nagetu. (Jeste: Zatrudnela. U Vegasu. Možeš isterati devojku iz Rozvela, ali ne i
Rozvel iz nje.)
Rešili smo da napravimo pravu svadbu mesec dana kasnije, i to je preraslo u
ogromnu produkciju. Bio je to poklon studija Tristar nama dvoma: i shvatili su da
im se pružila jedinstvena prilika da poboljšaju svoj publicitet.
Brus je od televizijskog srcelomca izrastao u pravu internacionalnu filmsku
zvezdu, a i ja sam bila njihova velika nada, posebno posle hita kakav je bio
Ljubav, seks i ono drugo. Naše drugo venčanje bilo je raskošno i preterano isto
koliko je prvo bilo ad hok. Odigralo se u Vorner Bros studiju, i uzeli su stepenice
iz filma Dizajnerka, da bih u velikom stilu ušla u „kapelu“, gde smo namestili
klupice kao u crkvi. Liti Ričard nas je venčao. („Demiii uzimaš liii ovog čoveka
za svog zakonitog supruga, sa kojim ćeš živeti iii u zamku na litici ili u
garsonjeri?“) Eni Lebovic je fotografisala. Deveruše su nosile crno i dok su ulazile
momci su pevali „Bruno nam se ženi“, pesmu koju je za tu priliku napisao Brusov
dobar drug Robert Kraft. Posle smo prešli u drugi studijski prostor, koji je
bio ukrašen palmama kao plaža na Kopakabani, i tu je održan prijem. Trebalo je
da to bude najluđi, najbolji, najsjajniji dan u mom životu. Ali suštinski, sve mi je
to bilo previše. Brusu su došli i otac i majka - i prvi put su bili u istoj prostoriji
od razvoda. Naravno, došli su Džordž i Deana, baka je doletela iz Nju Meksika sa
svojim momkom, Haroldom (iako je na početku bila zabrinuta kad sam joj rekla
da se zabavljam sa Brusom, jer se po žutoj štampi pisalo da momak vodi
divlji život.) Mama je bila tu, takođe, i u dobru i u zlu.
Razume se da je Džini napravila scenu kad je zbog venčanja stigla u grad.
Smestila se u mojoj kući, a Brus i ja smo otišli kod njega na našu (drugu) prvu
bračnu noć, ali onda je u dva ujutru zazvonio telefon. Policajac je zvao da prijavi
nered.
Zaista ne pamtim pojedinosti - previše je bilo incidenata i svi su se oni u mom
sećanju pomešali u jedno nerazgovetno sećanje - ali dovoljno je reći da je Džini
bila toliko pijana da je uspela da se posvađa sa komšijama tako da policija mora da
interveniše. Bila sam besna na nju što nije uspela, makar jednom u životu, da
ostane sabrana zbog mene.
Brus je odmah shvatio kako stoje stvari s mojom majkom, i uvideo je da je sa
Džini najbolje postaviti što čvršće granice. Uskoro će i meni biti potreban model
na koji ću se ugledati kao majka, i mada sam i dalje gajila lažnu nadu da će
jednom, nekako, uspeti da prihvati svoju ulogu, očigledno nije bilo pametno
uzdati se u tako nešto.

RUMER GLEN VILIS se rodila u terminu 16. avgusta 1988. u Paduki u Kentakiju,
gde je Brus snimao film Veterani. Želela sam potpuno suprotno iskustvo od onoga
68
koje je moja mama imala: htela sam da osetim svaki trenutak, da budem potpuno
prisutna i svesna svakog momenta porođaja, bez obzira na bol. Morala sam da
promenim doktora u poslednjem trenutku da bih našla onog koji će da prihvati
moj stav: „Tako i sa mojim kravama“, ohrabrio me je. „Nikad im ne radim
epiziotomiju“. Rumer je prvih pola sata života provela sama sa Brusom i sa mnom
u bolničkom krevetu i oboje smo se luđački zaljubili u našu ćerku. Potom
sam ustala, istuširala se i izašli smo iz bolnice.
Nazvali smo je prema britanskoj autorki Rumer Gaden, na čije ime sam našla
jednog dana u knjižari kad sam pokušavala da smislim savršeno, jedinstveno ime
za prvu bebu. Uživala sam u trudnoći. Čitavo iskustvo je bilo divno od početka
do kraja. A nije škodilo ni što mi je Brus svih devet meseci neprekidno govorio
da izgledam prelepo.
Potpuno prirodno sam se osećala kao majka. Ako nešto mogu samouvereno
da kažem to je da je majčinstvo jedna od retkih stvari za koje sam rođena. Briga
o Rumer, pružanje ljubavi nekome ko je mene smesta zavoleo i tražio,
bezuslovno, baš onakvu kakva jesam, bez traga glume, dovodili su me u stanje
euforije. Prošlo je više od dve godine pre nego što sam se odvojila od Rumer na
jedno veče - dve godine sam je dojila.
Čak se i moja haotična veza sa rođenom majkom na neki način promenila
posle rođenja moje ćerke: Džini je došla i provela nekoliko nedelja sa nama pošto
se Rumer rodila, i ne sećam se da nam je ikad bilo lepše. Činilo se da je i
ona uspela da izoluje iz svog života sve spoljašnje stvari koje nisu funkcionisale i
posvetila se u potpunosti ovom iskustvu. Ludovala je oko bebe i neprekidno je
fotografisala - radila sve ono što obične bake rade. Kad je otišla, imala sam osećaj
da se prema meni ponašala kao majka više nego kad sam bila dete. Ponekad se
pitam da li je trebalo tad da je pozovem da se doseli kod nas i postane baka sa
punim radnim vremenom - da li bi joj to donelo novi životni pravac i dalo joj
osećaj svrhe, sigurnosti i ispunjenosti koji su joj toliko bili potrebni.
Imala sam dvadeset pet godina. I bila sam mnogo zrelija nego što je Džini bila
kad me je rodila sa osamnaest, ali i dalje sam bila mlada. Život me je nosio od
jednog važnog događaja do drugog vrlo brzo. U jednom trenutku sam planirala
venčanje, u sledećem kupovala odeću za bebe. Brus i ja smo postali „čuveni“ par;
blagosloveni smo bili rođenjem prelepe, zdrave devojčice, i imali smo više novca
nego što smo i on i ja mogli da sanjamo kao mali.
Znam da ovo zvuči kao savršen život. Ali uskoro ću otkriti da kad nosite u
sebi izvor sramote i nerazrešene traume, nema tog novca, uspeha i slave koji mogu
popuniti prazninu u vama.

69
DVANAESTO POGLAVLJ E

alo posle venčanja Brus je kupio imanje u Ajdahu u dolini reke Vud, u
M gradu po imenu Hejli. Na skijanju u obližnjoj San Veli bio je polomio
ključnu kost i dok je tu sedeo i lečio se, zaljubio se u tiho, široko nebo i
ravnodušnost meštana prema svemu što je imalo veze sa Holivudom. I meni se
odmah svidelo mesto. Potpuno smo preuredili kuću - samo smo sačuvali ulazna
vrata - i otad sam živela u Ajdahu što sam više mogla, posebno kad su deca bila
mala. To je postala moja oaza, mesto koje je bilo moja kuća više nego ijedno
drugo - i dan danas je tako. Postoji nešto u tim Soutut planinama koje ga okružuju,
u čistom vazduhu i hladnoći, i skoro potpunom odsustvu buke osim huka brze Big
Vud reke, koja me umiruje i budi u meni osećanje spokoja. Rumer je imala samo
dvanaest dana kad smo je prvi put poveli u Hejli. Te prve nedelje i meseci njenog
života bili su božanstveni.
Ali četiri meseca posle divno provedenog vremena sa mojom majkom i
bebom, pozvala me je policija: Džini se predozirala i hitno su je prevezli u
bolnicu. Sve je prošlo dobro, ali nekoliko meseci kasnije, ponovo su me pozvali:
uhapsili su je zbog vožnje u pijanom stanju. Očigledno je bilo da se raspada, pa
sam je smestila u kliniku za odvikavanje od zavisnosti.
I prvo što je uradila po izlasku bilo je da proda žutoj štampi priču o svom
oporavku... i našem turbulentnom odnosu.
Bila sam besna kao furija. Probajte da me razumete, ne podnosim žutu štampu.
Možda se vama čini da nije ništa strašno kad te saleću paparaci. U vreme kad ni
sama nisam saznala kako to izgleda, ako bih pročitala kako neka glumica oseća
mešavinu užasa, straha i besa zato što je grupa ljudi stalno prati i fotografiše
sigurno bih slegnula ramenima i rekla: „U, velika stvar.“ Ali razmišljajte malo o
tome na ovaj način: sigurno ste iskusili onaj divan trenutak kad dobijete sat
vremena za sebe, bez dece, klijenata ili roditelja koji nešto traže od vas, kad ne
morate da se javljate na telefon nego izađete na vrata - ili sednete u auto - i stopite
se sa svetom? Kad vas paparaci prate, nikad, i doslovce nikad nećete doživeti
takav trenutak. Kada vas neprekidno vrebaju kao divlji psi - nerazumni,
zlonamerni, zainteresovani samo za ono što mogu da uzmu - to što rade počinjete
da doživljavate kao napad gotovo na egzistencijalnoj ravni.
Da skratim priču, ovo je razlog zašto sam zamolila Džini da to više nikad ne
ponovi. Pokušala sam da joj objasnim koliku štetu pravi kad podeli pojedinosti (i
laži) o mom detinjstvu sa novinarima kojima je posao da lažu, izmišljaju senzacije
i eksploatišu ih. Džini je obećala da će prestati, ali onda je počela da prodaje moje

70
fotografije. Očito nije razumela poentu. Imam kopiju jednog pisma njenog
„agenta“, koji nudi prava na neke moje fotografije časopisima u Italiji, Australiji,
Nemačkoj, Španiji, Britaniji i Francuskoj: „Majka Demi Mur je konačno otvorila
porodični album i otkrila fotografske tajne svoje čuvene ćerke!“, pisalo je, posle
čega sledi opis osamnaest mojih dotad neobjavljenih fotografija, uključujući i
jednu sa mog venčanja sa Fredijem, za koje se u pismu tvrdi da sam pokušala da
ih „sakrijem“. Takođe se pominje fotografija sa mog i Brusovog venčanja, naša
fotografija iz đakuzija, i moja fotografija iz bolničkog kreveta kad sam bila dete,
čiji je naslov bio „Na dan kad je zamalo umrla“. Džini i njen agent su tražili po
deset hiljada od svake zemlje.
Ubedila sam je da ne proda Rumerinu fotografiju i jednu Brusovu u kadi, ali
za ostale nije htela da odustane, zbog čega sam bila zgrožena. Ona je za novac
pristajala da hrani ljude na koje sam ja trošila ogromne količine vremena i
energije samo da bih ih držala podalje od našeg života. I dan danas pažljivo
razmislim pre nego što negde krenem hoće li biti paparaca u mojoj blizini, i koliko
ću se udobno osećati u vezi sa tim. A kad su Rumer - i kasnije njene sestre -
bile male, osećala sam isti takav oprez, samo stoput jači. Želela sam da zaštitim
ćerke od svega što je napadno i ružno; to je bio jedan od glavnih razloga što smo
sa devojčicama na kraju živeli u Ajdahu, a ne u Kaliforniji. I mislim da je
to verovatno najbolja Brusova i moja odluka.
Činjenica je da Džini nikako nije želela da shvati kako time što radi izdaje
mene; znala je savršeno dobro šta mislim o tim časopisima i lažima koje su ranije
objavljivali o meni.
Slažem se: u vezi sa čitavom tom stvari jedino iznenađujuće je što sam ja
ponovo bila iznenađena. Deca su genetski predodređena da veruju roditeljima. I
zapanjujuće je koliko vam treba da to prevaziđete.

ODLUČILA SAM DA će moje telo posle trudnoće izgledati bolje nego ikada.
Pomislila sam da bi to mogla biti prilika da pritisnem dugme za vraćanje na
najbolje podešavanje. Za tri meseca izgubila sam težinu koju sam stekla tokom
trudnoće i još tri i po kilograma. Pozvali su me u to vreme da gostujem u emisiji
Uživo subotom uveče, i scenaristi su zapravo tražili da čitav uvodni monolog
baziram na toj poruci: „Porodila sam se pre samo dvanaest nedelja i pogledajte
kako dobro izgledam\“ Nije mi uopšte bio blizak taj koncept, ali u to vreme nisam
imala samopouzdanja da se usprotivim. Rekli su mi: „Veruj nam, ispašće to
sjajno!“ I možda bi ispalo, da sam se stvarno tako osećala i govorila kao da to
mislim. Ali naprosto nisam umela da kažem rečenicu: „Zar ne izgledam sjajno?“,
a da to zvuči duhovito. Namučila sam se sa tim monologom. Dovoljno je bilo
strašno što izlazim pred živu publiku i suštinski izvodim stendap komediju, i da
budem iskrena, plašila sam se da će na kraju meni da se smeju. Zbog tolike
negativnosti u mojoj glavi zapravo nisam ni uspela da uživam u emisiji niti sam
dala sve od sebe u poređenju sa ostalim sjajnim izvođačima koji su te sezone

71
nastupali u šou: Dejnom Karvijem, Džonom Lovicem, Filom Hartmanom, Norom
Dan i Alom Frankenom. Ta emisija ide brzo kao pokretna traka - sećam se da sam
tek na samom kraju, kad smo se opraštali sa publikom, konačno pomislila: Dobro,
skapirala sam kako ovo funkcioniše. Hajdemo sad sve ispočetka kako valja!
Ubrzo posle mog učešća u emisiji ponudili su mi ulogu u filmu sa Robertom
de Nirom i Šonom Penom, bila je to komedija pod nazivom Mi nismo anđeli.
Reditelj je trebalo da bude Irac Nil Džordan, čijim filmovima Mona Liza
i Borbeni duhovi sam se divila, i ushitila me je ideja da bih mogla zaigrati na
velikom platnu sa takvim glumcima. Ako me zovu da radim s ljudima tog kalibra,
rekla sam sebi, onda valjda nisam loša.
Činilo mi se da će to biti prekretnica, znak da je možda vreme da postanem
sigurnija u sebe kao u glumicu. Brusova reakcija na priliku koja mi se pružila nije,
međutim, bila ona kojoj sam se nadala. Tačno se sećam da smo bili u
spavaćoj sobi, menjala sam Rumerinu pelenu i objašnjavala mu kako će to biti
sjajan projekat i kako sam uzbuđena što ću snimati film u Kanadi sa čuvenim
Robertom de Nirom. Na to je Brus skamenjenog lica rekao: „Ovo nikad neće
uspeti.“
Zapanjio me je. „Kako to misliš, neće uspeti?“ Stvarno nisam razumela na šta
misli.
„Lepo, neće uspeti“, nastavio je, „ako ti sad odeš da snimaš film.“ Mislio je
da naš zajednički život neće uspeti ako se ja posvetim nečemu drugom osim
porodici.
Bila sam u šoku. Nije baš da nismo znali čime se i on i ja bavimo pre nego što
smo zasnovali porodicu - budući da smo iz iste branše, Brus je dobro znao kakav
je opis moga posla, i verovala sam da očekuje od mene da nastavim da radim. Ali
za to kratko vreme koliko smo se poznavali pre venčanja, ja sam samo obavljala
obaveze oko medija i druge prateće zadatke, ali nisam zapravo snimala nijedan
film: ništa što sam dotad radila nije tražilo od mene da mu se posvetim više nego
Brusu. U tom trenutku, dok sam menjala pelene, činilo mi se da se sasvim nova
strana moje i njegove perspektive prvi put sreću. Osetila sam kako u meni raste
panika. „Pa, daćemo sve od sebe da uspe“, rekla sam, i prebacila se na režim
traženja rešenja. Objasnila sam mu da je sve tako dogovoreno da bez problema
mogu da povedem Rumer sa sobom, i da ću putovati na snimanje i vraćati se kući
da budem sa njim. Osećala sam isuviše jaku anksioznost da bih istinski
porazgovarala sa Brusom o našim očekivanjima u vezi sa poslom, polnim
ulogama i roditeljstvom - o dubinskim stvarima koje je trebalo rešavati ako želite
uspešan brak. Umesto toga sam smesta počela da tražim odgovor na pitanje:
„Kako ovo da popravim?“, i da manično smišljam način da se prilagodim
Brusovom planu snimanja - i njegovim očekivanjima.
Rumer je imala pet meseci kad sam je povela na snimanje filma Mi nismo
anđeli, i svakog vikenda smo letele nazad kući. Mislim da je Brus jednom došao
kod nas. Bilo je teško. Nisam bila posebno samouverena na tom snimanju,
72
nedostajala mi je podrška i da mi neko kaže: „Naravno da ti to možeš“. Sama sam
morala da navijam i za sebe i za našu vezu.
Bilo je nadahnjujuće glumiti uz Pena i De Nira, ali atmosfera na snimanju je
bila loša - Šon i reditelj nisu nalazili zajednički jezik. Film nije postigao
komercijalni uspeh. Ali zato ću svojim sledećim filmom, hvala bogu, sve to
nadoknaditi.

DUH JE BIO neobičan scenario. Romantična veza između protagonista bila je toliko
duboka da je prevazišla čak i smrt. Postojalo je ubistvo i potraga za pravim
motivom ubice. Zatim je tu bila i čitava smešna strana priče u koju je uključen
mutan vidoviti šarlatan. Suštinski, tri filma u jednom: ljubavna priča, triler i
komedija. A povrh svega, i nepoznati dodatak u vidu reditelja Džerija Zakera.
Postigao je uspeh sa urenbesno smešnim klasikom Ima li pilota u avionu, ali nikad
nije snimao ništa slično ovome.
Mene je duboko privukla duhovna strana priče, odnos koji uspostavljamo sa
onim što se nalazi izvan domašaja naših čula, i skakala sam od sreće zbog tog
aspekta scenarija. Ali znala sam je poduhvat rizičan, zbog mnoštva elemenata
koji su u igri. Kad sam pročitala scenario za Duha, pomislila sam: Ovaj film će
biti ili potpuna katastrofa ili nešto skroz čarobno.
Nisam morala da idem na audiciju za glavnu žensku ulogu Moli Džensen;
videli su šta mogu u mojim prethodnim filmovima i želeli su baš mene za tu ulogu,
što je bilo laskavo. Sastala sam se sa Džerijem i producentima jednom u Los
Anđelesu i jednom u Njujorku gde smo Brus, Rumer i ja svratili na putu za Pariz,
u koji smo išli na naš pravi prvi porodični odmor. Odlučila sam bila da tamo
skratim kosu - nosila sam u novčaniku fotografiju Izabele Roselini sa dečački šik
frizurom da je pokažem svom pariškom stilisti iz snova. I dalje nisam bila sigurna
da li ću snimati Duha, pa sam smatrala da slobodno mogu da promenim svoj
izgled kako želim.
Nikad nisam bila u Parizu, i nisam znala ni reč francuskog. Ali bila sam žena
sa misijom: izašla sam iz stana koji smo iznajmili na Levoj obali, ušla u prvi salon
na koji sam naišla i pokazala im Izabelinu fotografiju i njenu božanstvenu i
prefinjenu kratku kosu. U Parizu sam, u krajnjoj liniji, tu valjda svi znaju sve o
stilu, i naravno da mogu da me ošišaju.
Ispostavilo se da ne mogu. Frizura, iako kratka, uopšte nije bila ono što sam
zamislila. Smešno je što sam po povratku kući otišla kod frizera po preporuci:
bacio je pogled na Izabelinu sliku i rekao: „A, to sam je ja ošišao“. I sredio mi je
frizuru. I bila je divna. Frizura je postigla ono čemu sam se nadala: donela mi je
potpuno novi izgled i učinila da se osećam obnovljeno i hrabrije. Donela mi je
nešto sveže i neočekivano.
Džeri Zaker je bio u šoku - i, sasvim sam sigurna, užasnut - kad sam se po
povratku sa puta našla sa njim i rekla mu da hoću da glumim u filmu. Za glavnog
protagonistu, Sema Vita, odabrao je Patrika Svejzija, a njegovu devojku je trebalo
73
da igra glumica sa dugom, gustom tamnom kosom: da bi sad najednom dobio
neku sa tri dlake. Ali Džeri je ipak prihvatio promenu i nije me terao da nosim
periku, i lično mislim da je kratka kosa savršeno pristajala liku.
Moli je bila umetnica, živela je boemskim životom u Tribeki - staroj Tribeki
iz osamdesetih, zemlji umetnika koji su jedva sastavljali kraj s krajem po
potkrovljima, iako je, kao najava onoga što nas čeka, njen momak Sem bio
imućan, baš kao i mnogi današnji stanovnici Tribeke. Džeri je u glavi imao vrlo
jasnu sliku onoga što želi. Poveo je Patrika i mene da vidimo njujorško potkrovlje
kakvo je zamislio; smatrao je da prenosi kompletnu poruku o ovom paru i
njihovom stilu. Scenografi iz Paramaunta su rekonstruisali isto potkrovlje do
poslednje pojedinosti kad smo se vratili u Los Anđeles. Oduvek smatram da je to
jedna od najdivnijih odlika filmske industrije: to što reditelj može da pokaže
svojoj ekipi kuhinju svoje mame, na primer, i da im kaže: „Hoću istu ovakvu“,
i oni odu i kao uz pomoć čarobnog štapića stvore istu takvu. Kad smo došli na set
ustanovili smo da su scenografi napravili identično „potkrovlje“ prema onom koje
je Džeri našao u Tribeki, od škripavih podnih dasaka do visokih prozora.
Molina glavna umetnička forma je bila keramika, pa su unajmili keramičarku
da mi pokaže kako da koristim grnčarski točak. Otišla sam nekoliko puta kod nje
i učila da pravim te malene, sićušne posude koje i dan danas imam. Naravno,
izrada je amaterska, ali podsećaju me na to izuzetno i jedinstveno iskustvo susreta
sa umetnicom čije smo radove koristili u filmu kao Moline. Ona je sa
ogromnom strašću stvarala svoju umetnost, i stvarno je s lakoćom oblikovala
glinu. Vrlo brzo sam shvatila da najmanji pritisak može da preobrazi - ili uništi -
ono što pravite na točku, i to sam pokušala da prenesem na filmu. Posebno
izazovna je bila scena u kojoj mi Patrik prilazi s leđa dok sam ja za točkom, i onda
zajedno oblikujemo glinu koja narasta pred nama dok se konačno ne pretvori u
jednu džinovsku glinenu erekciju - koja svakog časa preti da padne.
Drugi aspekt filma koji je budio moju anksioznost bio je mnogo dublji.
Čitajući scenario shvatila sam da ću morati da ispoljim veliki nivo emotivnosti:
nema scena sa histeričnim jecanjem, ali ima onih bez reči, koje su intenzivne
i najteže za glumu. Sećam se da su Emilio i njegova porodica komentarisali kako
glumci kad plaču često krive lice, pa suze deluju isforsirano i lažno. Ali ja nisam
uopšte umela da plačem - i to ne samo kad glumim. Nisam plakala nikad u životu.
Nikad. Naučila sam da zaključavam emocije da bih preživela i nisam znala da li
ću najednom moći da ih oslobodim. Kako da zaplačem po nalogu kad nisam
znala ni zbog sebe da pustim suzu? Mnogo sam strepela oko toga kako ću to sve
da iznesem, ali to je bila ona vrsta strepnje koja ti poručuje: možeš ti to.
I to je dragulj koji mi je taj film podario - primorao me je da nađem način da
pristupim svojim emocijama, pre svega bolu. Radila sam sa glumačkim
instruktorom Haroldom Gaskinom, koji mi je prvo objasnio tehnike disanja, i
kako dah koristimo da bismo kontrolisali emocije. Pokazao mi je vežbu u kojoj
smo izvodili ono što prirodno radimo kad počinju da nas obuzimaju osećanja -

74
suštinski, da zadržavamo dah. Cilj vežbe bio je da mi olakša razumevanje veze
između emocije u sceni i određenog fizičkog stanja. Dok sam sedela tamo sa njim,
postala sam svesna da često susprežem dah. Posle kratkog izdaha ga zadržim: i
radim to godinama kad god osetim strah, tugu ili bes. Odsecala sam svoje
emocije uz pomoć daha i doslovce ih zaključavala u sebi.
Već je ta informacija delovala oslobađajuće. Nalet spoznaje bio je sasvim
jednostavan a toliko mnogo je otkrio, jer sam konačno znala da te emocije postoje
u meni i da mi ne nedostaje nikakav čip. Zahvaljujući Duhu sam naučila da dišem,
i to mi je pomoglo da počnem da oslobađam osećanja, da se povezujem sa njima
na zdraviji način. Ovo je snažno uticalo na mene, ali i na to kako posmatram
sebe. Definitivno su ostale neke blokade (i dan danas ih ima), ali to je bio jedan
od onih sjajnih trenutaka koji ne samo što je mene lično otvorio već je delovao
vrlo moćno na filmu. Nedavno me je na festivalu Sandens, na kome sam
promovisala svoj novi film Korporativne životinje, zabavilo što je jedan mladi
novinar rekao da je njegov omiljeni filmski trenutak onaj iz filma Čarlijevi anđeli:
Gas do daske, kad se meni niz obraz skotrlja jedna jedina suza dok govorim:
„Nikad nisam bila dobra: oduvek sam veličanstvena.“ Potom je pomenuo film
Duh i pitao me je: „Kakav je osećaj biti najlegendarnija plačljivica u istoriji
filma?“ To me je zagolicalo: pomislila sam kako sam uspela da od nekoga ko ne
ume ni suzu da pusti postanem čuvena pekmeza.
Mislim da su se ljudi povezali sa mojom ulogom u Duhu pre svega zbog
ranjivosti koju sam uspela da prikažem - i istinski osetim. Čitavo snimanje
upamtila sam kao sjajno, i to ne samo zato što smo snimali u Los Anđelesu, pa
nije bilo sukoba sa Brusom oko mog odsustvovanja. Postojala je dobra hemija
između glumaca i ekipe. Ponekad na setu imate osećaj da ništa ne funkcioniše i
da se mučite da snimite svaku scenu. Ali Duh je bio jedan od onih filmova na
kojima je postojala ta opšta lakoća usklađivanja i lepo ste osećali kako se sve uvek
slaže kako treba. Nedavno sam snimila intervju za dokumentarac o Patriku.
Pokazali su mi neke snimke iza kamere koje ranije nisam videla, i zapanjila sam
se koliko je između nas dvoje bilo opuštene i slatke neposrednosti. On je naprosto
bio takav.
Od prvog prikazivanja filma, svi su bili u ekstazi, od mog agenta do glavešina
studija - pa i ja. Njihove iskusne procene sam prihvatila kao tačne: ako oni misle
da će film dobro proći, onda ću i ja tako da mislim. Svi smo sa uzbuđenjem
čekali kritike, ali prve koje su se pojavile bile su užasne. Kritičari su mrzeli film i
to je označilo prekretnicu za mene: bolje je i ne čitati kritike, rešila sam, jer ako
bogu pripišete važnost i moć, onda morate da mu pripišete i sve one ružne stvari, i
zauvek ćete zavisiti od tuđe milosti.
Film je u međuvremenu postao neverovatan bioskopski hit na leto 1990. kad
su počeli da ga prikazuju i doneo je preko 200 miliona dolara. I imao je dugotrajan
uticaj. I dan danas čujem ljude sa svih strana sveta kako pričaju o dubokom efektu

75
koji je film izazvao u njima, posebno kod onih koji su izgubili drago biće, pa im
je film doneo nadu.
Duh je takođe moj prvi film u kome sam „odrasla“. A to znači da sam bila
upućena u svaki aspekt kreativnog procesa, od scenografije do muzike. Svakog
dana za ručkom bismo pregledali nemontiran materijal i jasno su se osećali
promišljenost i duboki profesionalizam s kojima pristupamo čitavom poduhvatu.
Slično je bilo i na snimanju filma Ljubav, seks i ono drugo, naravno, samo što je
za mene iskustvo sa Duhom možda bilo drugačije jer sam bila starija i malo manje
nesigurna. Ali takođe mislim da je film imao određenu magiju, i publika ju je
osetila na visceralnom nivou.
Mrziteljima smo dokazali da greše u vezi sa Duhom kad je film nominovan
za pet Oskara. Bila sam presrećna kad je Brus Džoel Rubin osvojio Oskara za
najbolji originalni scenario, a Vupi za najbolju sporednu glumicu. I sama
sam dobro prošla, nominovana sam za Zlatni globus za najbolju glumicu; nagrada
je pripala Džuliji Roberts za Zgodnu ženu, još jedan film koji je izdržao probu
vremena. Ako danas na kablovskoj televiziji naiđete na Duha ili na Zgodnu
ženu, možda će vam se učiniti kao priče iz drugog vremena. Ali svakako vam neće
biti lako da promenite kanal. Oba filma, ma koliko se činila staromodna, imaju
najvažniju stvar koja obeležava dobar film: srce.

MOJ PROFESIONALNI ŽIVOT je cvetao. Lični je bio ispunjen bolom. Malo pre
Rumerinog drugog rođendana Brus se spremao za snimanje filma Soko sa
Hadsona u Evropi. Mnogo se pričalo o tom poduhvatu: budžet je bio ogroman,
Brus je radio na priči i učestvovao u pisanju nekih pesama, i uopšteno se mnogo
angažovao oko filma. I baš kad se spremao da krene na put bacio je bombu:
„Nisam siguran da želim da ostanem u ovom braku“.
Činilo mi se da mi je neko izbio vazduh iz stomaka. „Ali ti jesi u ovom braku
u kome imaš dete“, saopštila sam mu. „I, šta hoćeš da uradiš?“
Brus i ja smo se upoznali, venčali, dobili dete i uradili još mnogo toga za vrlo
kratko vreme - i on kao da se sad probudio iz višegodišnjeg sna i zapitao: Čekaj,
je V ovo stvarno ono što hoću? Ili zapravo hoću da budem slobodan? Mislim da
se kao prava Riba borio da razreši konflikt u sebi: želeo je porodicu i stabilnost,
ali je takođe žudeo za uzbuđenjem i novinom. Suštinski, želeo je da radi šta god
mu se ćefne. Za muškarca u njegovim godinama - tad je imao trideset šest - koji
je još i slavan i bogat, to i nije tako neobično. Nije teško sabrati dva i dva.
Onaj snažan, čvrst deo mene je pomislio: Ako nisi sto posto siguran da želiš
ovo, onda treba da odeš. Meni treba muž koga ne moram da ubeđujem da ostane
u braku sa mnom. Ali Brus nije hteo da bude tip koji napušta porodicu, nije
hteo da učinio tako nešto svom detetu. Iako sam bila prestravljena i nisam
uspevala da pojmim razmere onoga što se događa, neprekidno sam ponavljala:
„Onda idi“. Ali on se ni tome nije mogao predati podjednako kao što se nije mogao
predati ni meni. Kad je otišao da snima film Soko sa Hadsona sve je bilo na
76
staklenim nogama. Otišla sam jednom da ga posetim, i, iskreno, imala sam utisak
da švrlja. Bilo je napeto, bilo je čudno i bilo je prosto stvari koje nisu bile košer.
Borila sam se sa osećanjem odbačenosti i neizvesnosti, kojih naprosto nisam
mogla da se otresem, kad su mi ponudili ulogu u filmu Mesareva žena. Nije
trebalo da snimim taj film, ali razlozi zbog koji nije trebalo to da učinim nisu
povezani sa Brusom. Tadašnji agent me je ubedio da pristanem na snimanje zbog
novca, i još da tražim veći honorar. Nikad više nisam uradila nijedan film samo
zbog novca. To naprosto nije bio moj stil, i ovo je bilo katastrofalno iskustvo koje
nikad ne bih ponovila. Nisam ušla u posao sa dovoljno samopouzdanja, nisam se
osećala sigurno dok sam ga radila i nisam verovala reditelju. Trebalo je da ja
nosim priču, ali ja tad nisam imala ni upola iskustva koje su imali drugi glumci,
kao Džef Denijels, Franses Makdormand i Meri Stinberdžen. Bila sam
prestravljena, ali nisam imala dovoljno smelosti da ih zamolim za pomoć. Umesto
toga sam uobrazila kako svi misle da sam folirantkinja, i da ću ih izneveriti.
Morala sam da govorim južnjačkim akcentom i plašila sam se da ću zvučati
smešno.
Igrala sam vidovnjakinju koja otkriva budućnost svog muža - mesara iz
Njujorka - i da bi nam pomogli da bolje razumemo ljude sa ovim moćima,
producenti su doveli proročicu na snimanje. Prvo što mi je rekla za vreme
naše seanse bilo je: „Tvoja ćerka želi da joj rodite brata ili sestru“. Nije pogrešila:
Rumer je stalno tražila još dece; zapravo je umirala za mlađim bratom.
Tog časa je bilo gotovo nezamislivo da će se to desiti. Brus je u to vreme
snimao u Evropi, i pored ostalih pomešanih osećanja koja je imao u vezi sa našim
brakom, bio je besan na mene što sam se vratila na posao. Napravili smo
dogovor da nikad ne budemo rastavljeni na duže od dve nedelje, posle kojih ćemo
provesti barem četiri dana zajedno, što sam ja onemogućila pristajući da snimim
ovaj film. I uopšteno sam vrlo buntovno reagovala na Brusa. Naprosto
nisam mogla da progutam tu njegovu foru koju je stalno bacao „ma, ti si kralj“.
Ili kad meni kaže: „Nisam siguran da želim da ostanem u ovom braku“, to svakako
nije najbolji put do mog srca.
Ali čim se vratio, prvi put kad smo imali seks ja sam zatrudnela. On je bio
izvan sebe od radosti. I najednom se činilo da nikad nismo ni vodili razgovor o
njegovoj ambivalenciji.

77
TRINAESTO POGLAVLJE

U sred svega toga iz Veniti Fera su mi ponudili da snimim naslovnu stranu za

njih. Moj publicista i ja smo bili izvan sebe od oduševljenja: Duh mi je doneo
ogromnu medijsku pažnju, ali u to vreme je ovo bila vrhunska prilika za jednu
glumicu. Iako smo se Eni Lebovic i ja pripremile sa snimanje, fotografije nisu
ispale dobro - morala sam da se ofarbam u plavu zbog filma Mesareva žena, i
urednici časopisa su rekli da na fotografijama ne ličim na sebe i da ih neće
upotrebiti. Morale smo da ponovimo snimanje.
Već sam bila u poodmakloj trudnici kad smo uspele ponovo da se nađemo.
„Ako ću se ovakva slikati, hoću da se vidi da se osećam seksi i lepo kao trudnica“,
kazala sam joj. Tada mi se to činilo nemogućim jer su trudnice uvek prikazivane
kao neprivlačne. Žene su tada skrivale trudnički stomak ispod vrećastih haljina,
umesto da se kao u današnje vreme šepure i pokazuju svoje nove obline. Svi su se
veselili kad čuju da je žena zatrudnela i da je stigla beba, naravno, ali u popularnoj
kulturi kao da je između ta dva događaja postojala praznina. Želela sam to da
promenim i umesto da je prikrivam, učinim trudnoću malo glamuroznijom, što je
uglavnom bio ton koji smo Eni i ja rešile da postignemo na fotografijama. Slike
na kojima sam potpuno doterana - frizura, šminka, nakit - ispale su božanstveno
senzualne i provokativne, i izgledala sam kao foto-model samo u poodmakloj
trudnoći. Na jednoj fotografiji imam na sebi zelenu satensku haljinu koja se
otvorila i otkrila mi ogroman stomak; na drugoj, na kojoj sam u crnom grudnjaku
i visokim potpeticama, pridržavam ga rukom.
Fotografiju na kojoj sam trudna i naga, onu koja se našla 1991. na koricama
Veniti Fera, Eni je zapravo uradila kao svoj poklon Brusu i meni. Bila je
nepretenciozna, osećajna, bez sjaja koji smo verovali da u časopisu očekuju. Eni
ju je snimila na samom kraju dana, kad smo već „završili“ foto snimanje, ili smo
barem tako verovale u tom trenutku. Na slici koja će kasnije postati legendarna,
jednu ruku držim preko grudi a drugom grlim stomak, i to je to. Sećam se da sam
joj rekla: „Bilo bi sjajno kad bi se usudili da ovu stave na naslovnu stranu.“
Neverovatno, ali usudili su se.

ZA VREME TE trudnoće dogodila se još jedna značajna stvar. Pozvao me je moj

agent da mi kaže da sam „lice za koje su zainteresovani“ za film Nekoliko dobrih
ljudi, u kome bi glumili Džek Nikolson i Tom Kruz. „Ali moraćeš na audiciju“,
kazao mi je. „Da li bi pristala?“ Oboje smo znali da je reditelj Rob Rajner bez
problema mogao da se odluči za mene i bez audicije: dotad sam već bila snimila

78
dovoljno filmova da može da zaključi kakva sam na platnu, i posle nekoliko
hitova već sam bila dostigla taj stepen uspeha da više ne moram na audicije. U
isto vreme, meni nikad nije predstavljao problem da zaslužim svoju ulogu: tako
sam mogla da ućutkam nesiguran glasić u svojoj glavi koji se uvek pita: Je l’ ja
treba da budem ovde?
Bila sam u sedmom mesecu trudnoće - i ogromna - kad sam se odgegala na
čitajuću probu sa Tomom Kruzom za ulogu kapetana korvete Džoane Galovej
pred Robom Rajnerom. Bila sam nervozna: Rob Rajner je čuveni režiser, Aron
Sorkin je napisao odličan scenario, a prema Džeku Nikolsonu i Tomu - s kojim
sam radila audiciju četiri godine ranije za ulogu njegove simpatije u Top ganu -
gajila sam najdublje poštovanje. To probno snimanje sam bila uprskala zbog
nervoze i ulogu je dobila Keli Makgilis. Rešila sam da sad budem bolja, i očito
sam uspela jer su mi ubrzo posle audicije ponudili ulogu.
Moja prva misao je bila - Moraću vrlo brzo da se vratim u formu. To je na
papiru delovalo moguće: moj termin je bio u avgustu. Probe za Nekoliko dobrih
ljudi su počinjale u septembru. Biće tesno, ali imaću mesec dana posle
porođaja da se doteram za ulogu.
Znala sam da to znači da još u trudnoći moram da uđem u formu - i održavam
je do kraja, pa sam unajmila trenera. On se na kraju preselio sa familijom u
gostinjsku kuću u Ajdahu; imao je sina sličnog uzrasta kao Rumer i njih dvoje
su se čitavog leta zajedno igrali. Došli su i moj trinaestogodišnji bratanac Nejtan,
Džordžov i Deanin stariji sin, i Morgan, koji je sebi gradio karijeru na polju
specijalnih efekata, pošto je završio turu sa marincima u Pustinjskoj oluji. Tog
jula se naša porodica divno provodila, a ja sam svakog dana vežbala sa trenerom.
Prvo smo samo šetali, potom su se te šetnje pretvorile u pešačke ture. Počeli smo
zajedno da vozimo bicikl po planinama, i sigurno sam bila prizor dok sam vrtela
pedale sa potpuno raširenim kolenima kako bih napravila mesto za stomak.
Bili smo na dobrotvornom koncertu Karol King kad mi je pukao vodenjak,
gotovo čitav mesec pre termina. Iako je došlo do samo delimičnog pucanja - bilo
je dovoljno da mi se stvori barica oko nogu. Svi oko mene su se uspaničili,
ali bolnica je bila iza ćoška i ispostavilo se da je doktor divan, baš kao i onaj koji
me je porodio sa Rumer u Kentakiju. Dosta je volontirao po Južnoj Americi i
Africi i rešavao mnogo urgentnih stanja, dovoljno da prepozna da moje nije
takvo. „Mislim da će sve biti u redu“, kazao je. „Treba da odete kući“. Mali broj
lekara bi tako postupio u strahu od infekcije, ali on je bio smiren i rekao mi je:
„Samo kontrolišite temperaturu i ne kupajte se u kadi.“
Čitava dva dana mi nisu počeli trudovi, a čak i kad su počeli, bili su
isprekidani. U bolnicu sam pošla tek kada su se kontrakcije ustalile, u pratnji
čitave bulumente: sa mnom su bili Brus, moj bratanac, moj brat, Rumer, njena
dadilja i još naš prijatelj iz Hejlija. Dok sam ja ubrzavala porođaj vrteći pedale na
sobnom biciklu u ordinaciji za fizikalnu terapiju, moji navijači su napravili logor,
naručili picu i počeli da igraju društvene igre. Doktor je konačno rekao da misli

79
da vodenjak neće pući sam od sebe - baš kao što ni sa Rumer nije pukao sam - i
čim ga je probušio porođaj je počeo.
Skaut Laru Vilis se rodila 20. jula 1991, tri i po nedelje pre termina. Čitala
sam u trudnoći knjigu Ubiti pticu rugalicu i dala ćerki ime po ovoj hrabroj mladoj
junakinji.

VENITI FER SE pojavio na rafovima istog časa kad se Skaut rodila, i zapalio je
vatrenu stihiju. Bila sam u šoku, što se ne bi moglo reći za urednicu časopisa Tinu
Braun: pretpostavljajući da će naslovna stranica izazvati kontroverzne reakcije,
umotala je časopis u belu navlaku, koja je skrivala moje trudno telo. Samo se
videlo moje lice, i naslov: „Više od Demi Mur“.
Čak i sa tim omotom, bilo je kioska u kojima su odbili da prodaju časopis.
Ljudi su poludeli. Jedan tabor je fotografije nazvao gnusnom pornografijom i
okrivio me za egzibicionizam. Drugi su to videli kao oslobađajući potez za
žene. Moj jedini cilj bio je da pokažem da trudnica može biti lepa i glamurozna -
da ne mora da postoji raskol između „seksa“ i „majke“, posebno kad uzmete u
obzir da zahvaljujući seksu postajete majka! Nisam nameravala da iznosim
nikakav politički stav, samo sam verovala da prikazujem trudnoću onako kako
sam je ja doživela: kao divno, prirodno i osnažujuće stanje.
Primila sam mnogo pisama od žena, koje su se često izjašnjavale kao
feministkinje, i koje su mi zahvalile što sam izvukla trudnoću iz ormara i pokazala
je kao divan deo ženskog života. Danas je teško to shvatiti jer se svaka javna
ličnost hrabro fotografiše sa „trudničkim stomakom“, ali tada se to mnogima
činilo kao revolucionaran potez, i reakcije, i pozitivne i negativne, bile su izuzetno
burne. I dan danas me verovatno mnogo više identifikuju sa tom fotografijom
nego sa bilo kojim filmom koji sam snimila. Ponosna sam na nju, iskreno, jer sam
onim što sam uradila zaista pomerila kulturološke granice, bez obzira da li mi je to
isprva bila namera ili nije. Američko udruženje urednika časopisa stavilo ju je na
drugo mesto najboljih naslovnih strana u poslednjih pedeset godina; prvo mesto
je otišlo još jednoj Eninoj fotografiji, na kojoj se nagi Džon Lenon sklupčao pored
potpuno obučene Joko Ono, inače slikanoj pet sati pre Lenonovog ubistva.
Na dvadesetu godišnjicu od mog fotografisanja za ovu naslovnicu, tačnije
2011. godine, umetnički direktor Džordž Lois, koji je za časopis Eskvajer uradio
sve one legendarne naslovne stranice - sa Muhamedom Alijem kao Svetim
Sebastijanom pogođenim strelama, sa Endijem Vorholom u vrtlogu soka od
paradajza u konzervi kembel supe - napisao je ovo na vebsajtu Venitifera:
Jedna izuzetna naslovnica treba da iznenadi, pa čak i da šokira, ali i da u
deliću sekunde prenese poruku.
Već na prvi pogled fotografija Eni Lebovic, objavljena na naslovnoj strani
Veniti Fera u avgustu 1991, na kojoj čuvena filmska zvezda ponosno pokazuje
svoje telo prelepo nabreklo od života, momentalno razbija kulturološki šablon - i
neka idu dođavola svi stegnuti kritičari, cmizdravi pretplatnici časopisa i
80
kolebljivi novinski kupci, od kojih su urednici i izdavači očekivali da će ispustiti
iskonski krik kako je trudno žensko telo „groteskno i bestidno“. Rukom na
grudima Demi Mur elegantno uokviruje ključnu tačku ovog uznemirujućeg i
dramatičnog simbola ženske snage. Po mom mišljenju reč je, sasvim jednostavno,
o hrabroj slici za naslovnu stranu sjajnog časopisa - zadivljujućem umetničkom
delu koje prenosi moćnu poruku i provocira represivno društvo.
Za nekoga ko je proveo godine ratujući protiv sopstvenog tela, divan je uspeh
i velika nagrada kad pomogne ženama da zavole sebe i svoje prirodne obline.

AKO SU NASLOVNA strana i reakcije, koje je izazvala, prevazišli moje najluđe

snove, onda je članak koji je išao uz njih postao moja najgora noćna mora.
Pametna i snažna naslovna fotografija bila je u potpunom raskoraku sa užasnim
načinom na koji sam ja prikazana u toj priči: opisana sam kao sebična, egoistična
i razmažena osoba. U jednoj od nepotpisanih izjava tvrdi se da sam ulogu u filmu
Duh dobila zato što sam se „dobro udala“, ali i da mi je to što sam „žena Brusa
Vilisa“ udarilo u glavu pa sam - „digla nos“. Neki su se žalili na to što imam
„svitu“, drugi tvrdili da su mi „ispunjavali sve hirove“ na snimanju Mesareve
žene, gde je urađen intervju. Bila sam prikazana kao primadona okružena
čankoliscima, među kojima je navodno i Rumerina dadilja - iako sam ja i dalje
dojila dete! „Pokušajte da snimite film bez ičije pomoći dok dojite dete!“, htela
sam da vrisnem. Nensi Kolins, novinarka koja je napisala priču, takođe je tvrdila
da su „udovoljili mom prohtevu“ i doveli mi proročicu, iako su vidovnjakinju
doveli producenti zbog svih, a ne samo zbog mene. Kolinsovoj sam rekla kad me
je intervjuisala: „Mnogo je zanimljivije opisati me kao kučku nego kao finu
osobu“, bez obzira šta je prava istina. Nažalost, dokazala je da sam u pravu.
Možda sam previše naglasila negativne aspekte priče. Ali nanela mi je mnogo
štete i postala je orijentir za pisanje kasnijih intervjua sa mnom. Izvitopereni
portret mene kao dive pratiće me godinama, jer svaki novinar, koji je pisao priču
o meni ili o novom filmu u kome ja glumim, uvek bi prvo čitao priču objavljenu
u Veniti Feru i bazirao intervju na tvrdnjama iznetim u tom članku. Negativne
posledice ovog članka suptilno će se odraziti i na moju karijeru, jer je tad bio
stvoren mit o meni kao o „teškoj“ osobi.
Iako je u tom jednom članku bilo mnogo zlonamernih komentara na moj
račun, ipak me je naterao da se skrušeno preispitam. Ako ostavljam utisak osobe
koja je sušta suprotnost od one kakva mislim da jesam i kakva želim da
budem, onda tu nešto ozbiljno ne štima. I Kolinsova je imala pravo u jednom.
Sećam se kako me je ovaj pasus prenerazio:
Vilis optužuje tabloide da pokušavaju da mu razore brak i prelazi preko
svakog nagoveštaja da je problem možda u njihovom odnosu. Ali neprekidna
nastojanja žute štampe da povezu Vilisa sa drugim ženama kao da ne dotiču
Murovu. Jesam li ljubomorna? Naravno da jesam. Ali on ne radi ništa čime bi me
isprovocirao, i zato ako osećam ljubomoru, ona je isključivo u mojoj glavi.“
81
 Veruje li svom suprugu? „Smem li bilo kome da verujem?“, zapitala se posle
duge pauze. „To je pravo pitanje. Do sada je sve ukazivalo da smem, i zato obično
koristim tu priliku i pružam poverenje. Ali duboko u sebi, da li zaista ikome
verujem? Mislim da ne.“ Murova kaže da svom mužu veruje „najviše od svih.
Ipak, jedino kome verujem istinski je moje dete.“

DŽINI JE DOLILA ulje na vatru, kao što inače ume. U žutoj štampi su počele da se
pojavljuju njene nage fotografije. U svojoj očajničkoj želji za pažnjom dozvolila
je da je ti pacovi ubede da pozira gola, imitirajući fotografije koje sam ja radila za
časopis, uključujući i onu za Veniti Fer. Bilo je to mučno. „Sramotiš se“, kazala
sam joj, ali kao da me nije čula. U svom poremećenom umu verovala je da su joj
ti što joj daju novac prijatelji. Pokušala sam da joj objasnim da je njeni nazovi
prijatelji iskorišćavaju, ali nije htela da me čuje. „I ti si zaradila novac pozirajući“,
kazala je. „A sad meni braniš.“
I to je bila poslednja kap. Verovatno zvuči čudno što me je posle svih grozota
koje mi je priredila, iz takta izbacilo to kako se ponašala sa tabloidima. Verovatno
zato što sam shvatila da ova posebna vrsta njenog ludila može da povredi i moju
decu. Iskreno, da se to ticalo samo mene, verovatno bih je pustila da zauvek
ponavlja ciklus izdaja i razočaranja. Ali nije mi padalo na pamet da joj dopustim
da povredi moju porodicu.
Malo pošto se Skaut rodila presekla sam sve veze sa majkom. Neki članovi
porodice su kritikovali ovu moju odluku. Znala sam, međutim, da je to najzdravije
što mogu da učinim za sebe, za moje devojčice, a verovatno i za Džini. Trošeći
silan novac na njena odvikavanja ili na avionske karte koje sam joj kupovala kad
god me odnekud pozove s ovim ili onim ludim izgovorom, nisam joj suštinski
činila uslugu. Samo sam je ohrabrivala. Nisam više htela da gajim jalovo
očekivanje da će se ikad postaviti prema meni kao majka; nisam više osećala da
ja treba da se ponašam kao njena majka.
Osam godina nisam razgovarala sa njom.

82
ČETRNAESTO POGLAVLJE

I stog dana kad sam se porodila sa Skaut, stavila sam je u kengur nosiljku i
prošetala dugačkom zavojitom stazom pored retkih kuća u našem susedstvu u
Hejliju, gde uglavnom nije bilo ničeg drugog osim drveća i jelena. Posle nedelju
dana nastavila sam da šetam, pešačim u prirodi i vežbam pet puta nedeljno u
teretani. I Skaut sam dojila isto kao i Rumer, ali za razliku od Rumer koja je
odmah počela da raste kao kvasac, Skaut je bila sitna. Imala je otprilike
pet nedelja kad me je najednom obuzeo napad straha da nešto ozbiljno nije u redu.
Odjurila sam sa njom kod doktora, i moja briga se pretvorila u paniku kad su je
izmerili i ispostavilo se da ima jedva koji gram više od kilaže na rođenju - koja je
inače bila mala jer se ranije rodila.
Doktor je izašao iz ordinacije i vratio se sa flašicom formule, i kad joj je stavio
cuclu u usta na moje oči je iskapila mleko. Krivac za njeno slabo napredovanje
bila sam ja. Doktor nije upotrebio baš te reči, ali zaključak se sam nametnuo kad
je objasnio da se zbog mog preteranog vežbanja u mom mleku stvara višak enzima
lipaze, koji razlaže masti. I pored toga što je satima sisala, Skaut nije napredovala.
Moraćemo da je dohranjujemo. Bila sam skrhana. Za mene je dojenje bio posebno
veseo deo majčinstva.
No ipak nisam mogla da prestanem da vežbam. Moj posao je bio da se za dva
meseca uvučem u tu neudobnu vojnu uniformu radi snimanja Nekoliko dobrih
ljudi. Dovodeći svoje telo u formu za taj film pokrenula sam kod sebe opsesiju
vežbanjem koja će me proždirati sledećih pet godina. Nijednom se nisam usudila
da olabavim.
Vratili smo se u Los Anđeles zbog mog snimanja ali i zato što je Brus ubrzo
trebalo da počne da glumi u filmu Smrt joj lepo stoji pored Goldi Hon i Meril
Strip. Posrećilo nam se da smo oba filma snimali u istom filmskom kompleksu u
Kalver Sitiju - gde smo ubrzo napravili vrtić. Meril je tek bila rodila bebu. I ja
isto. Rob Rajner i njegova supruga su dobili bebu. I britanska komičarka Trejsi
Alman, koja je snimala televizijski šou u istom kompleksu. Selili smo decu iz
prikolice u prikolicu. Na zidu moje kuće u Ajdahu visi fotografija svih članova
grupe, koju smo šaljivo prozvali Zvedane bebe iz Kalver Sitija. Tri bebe - Skaut,
Džejk Rajner i Džoni, sin Trejsi Alman - kasnije su završile istu srednju školu u
Los Anđelesu.
Kad su počele probe za Nekoliko dobrih ljudi, uspela sam da se uvučem u
tesnu uniformu, ali uz herkulovske napore. Ustajala sam rano, išla na dugo
trčanje, odlazila na snimanje, pa u teretanu, a onda čitave noći hranila bebu. Bilo

83
je razorno. U trudnoći sa Skaut ugojila sam se samo trinaest kila, i sa ovim
luđačkim programom sam ih postepeno skidala, mada je samo jedan deo moje
anatomije ostajao tvrdoglavo veliki: pošto sam Skaut naizmenično dojila i
dohranjivala na bočicu, grudi su mi najveći deo dana bile bolno pune, zahvaljujući
čemu sam bila bezobrazno prsata. (Mada je obično jedna dojka bila mnogo veća
od druge, pa su kostimografi morali da mi stavljaju uloške da ih izjednače.)
Oduvek sam osećala divljenje prema Džeku Nikolsonu, ali rad sa njim ga je
samo pojačao. Sada klasična replika iz filma o dva mlada marinca koja su zbog
ubistva izvedena pred vojni sud, snimljena je u sudnici na kraju dugog
dana: Džek, koji igra pukovnika mornarice, okreće se prema mom kolegi
pravniku, koga igra Tom Kruz i reži: „Ne možete da podnesete istinu.“ Čitav dan
smo proveli na setu snimajući „kontraplanove“, što znači da je kamera uvek bila
okrenuta prema Tomu u sudnici. Ali Džek je čitavog tog dana izgovarao svoj
govor kad god je trebalo. Često se priča da se glumci štede kad nisu direktno pred
kamerom da bi se sačuvali za svoje krupne planove, ali Džek nije bio
takav. Sedela sam za advokatskim stolom tačno preko puta njega, i gledala sam
kako čitavog dana unosi celog sebe u te reči, do te mere da sam se uplašila da će
mu pući glas. Bila sam potpuno zadivljena tolikim nivoom velikodušnosti:
podjednako se predavao svojim kolegama koliko i kameri, kad je bila okrenuta
prema njemu - što je izuzetno teško kad po ko zna koji put ponavljate jednu tako
važnu, emotivnu scenu.
Već nekoliko dana kasnije uopšte nije bio toliko darežljiv pa nas je pustio da
ga čekamo na lokaciji na kojoj smo snimali scenu koja se u priči dešava u
Gvantanamu. Da bi kadar uspeo svetio je moralo da pada na određeno mesto,
ali sunce je lagano tonulo. Rob Rajner je mrmljao da će scena ispasti katastrofalno
i nikome nije bilo jasno zašto neko naprosto ne istera Džeka iz njegove prikolice.
Džek se pojavio u poslednjem trenutku pre nego što će sunce zaći: on je
bio vatreni navijač Lejkersa i čekao je kao omađijan pred televizorom da Medžik
Džonson objavi da je HIV pozitivan. Džek je znao da će se to desiti još dok je to
bila tajna za čitav svet.
U vezi sa filmom Nekoliko dobrih ljudi najviše se divim originalnosti Arona
Sorkina i Roba Rajnera koju su pokazali time što nisu dopustili da se moj i Tomov
lik upuste u romantičnu vezu ili bilo šta drugo neprofesionalno. U to vreme su i
direktori studija i publika očekivali da će zgodna glumica, ako već igra u filmu,
sigurno u nekom trenutku završiti u krevetu sa glavnim likom ili se makar malo
obnažiti. Ali Rob i Aron su imali petlje da razbiju taj šablon: smatrali su da se
njihova priča bavi nečim drugim, i bili su u pravu. Nekoliko godina kasnije Aron
je svojoj filmskoj klasi kazao: „Čitava ideja filma je da se ova dva mlada advokata
nalaze u situaciji koja ih pomalo prevazilazi a dvojica marinaca na suđenju od
koga im zavisi život, i kad bi se T om Kruz i Demi Mur usred toga povaljali u
senu, ne verujem da bi nam to bilo previše simpatično.“ Sorkin je kazao da je
napisao pismo generalnom direktoru koji je žestoko navijao za seksi scenu.

84
„Prenerazio me je njegov odgovor, koji nikad neću zaboraviti: 'Pa ako Tom i
Demi neće da idu u krevet zašto je onda uopšte Demi žensko?'.“
Dopadalo mi se što moj lik ne igra na kartu seksualne privlačnosti, što je
svakako nešto sa čime sam se retko sretala u svojim ulogama. Moja junakinja je
bila žena koja je važna za svoje kolege - i za samu priču - zbog svoje
sposobnosti. Film je nominovan za četiri Oskara i pet Zlatnih globusa.
LAĐE su MI potonule kad sam pročitala scenario za sledeći film i videla da
me čeka šest seksi scena. Ali htela sam da glumim u njemu zbog sjajne priče:
mladi bračni par odlazi u Las Vegas u nadi da će osvojiti dovoljno novca za kuću
iz snova, koju muž arhitekta želi da sazida. Umesto toga gube svu svoju
ušteđevinu. Supruga Dajana zapada za oko jednom milijarderu, koji im daje
sledeću ponudu: daće im milion dolara za jednu noć sa njom. Između supružnika
dolazi do sukoba, ali na kraju ipak prihvataju bogatašev predlog i tu počinje priča.
Film se zvao Nepristojna ponuda, i pravio ga je veliki reditelj. Adrijan Lajn
je bio poznat po svojim neobičnim, seksom nabijenim filmovima - Fatalna
privlačnost, Flešdens, Džejkobova lestvica košmara. I insistirao je da svaki
glumac prođe audiciju, bez obzira koliko je poznat. Nas dvoje smo se sretali
bezmalo povodom svakog njegovog novog filma, uključujući i Lisice koje je
snimao kad sam još bila maloletna - uloga je otišla Džodi Foster - ali nikad me
nije odabrao. Ovog puta sam uspela.
Mog muža je trebalo da igra Vudi Harelson. Vudi je jedan od Brusovih
najboljih prijatelja i u to vreme smo se stvarno odlično poznavali. Činilo se da će
to možda biti neobično - ljubiti se s njim bilo je kao da se ljubite s bratom. S druge
strane, radovalo me je što ću raditi sa prijateljem u koga imam puno poverenje.
Kad je Adrijan dobio Roberta Redforda za ulogu milijardera bila sam potpuno
uverena da će to biti jedinstven film.
Sklopila sam sporazum sa Adrijanom: on može da snima scene seksa kako
god želi, ali pod uslovom da ih ja na kraju pregledam i on iseče sve što mi se učini
kao preterano nametljivo ili eksplicitno. Da bi se održao jedan takav dogovor bilo
je potrebno mnogo poverenja i sa moje i sa njegove strane, i cenila sam njegovu
spremnost da mi na taj način izađe u susret.
No svejedno ću opet biti izložena pogledima, i jedino o čemu sam neprekidno
razmišljala bilo je moje telo. Udvostručila sam žestinu ionako preterano
zahtevnog vežbanja. Smanjila sam ugljene hidrate, trčala, vozila bicikl i vežbala
na svakoj mogućoj spravi koju smo instalirali u kući u Hejliju. I zapravo sam bila
zadovoljna svojim izgledom kad sam mesec dana kasnije pošla na sastanak sa
Adrijanom na kome je trebalo da biramo kostime. Konačno sam imala telo o kome
sanjam.
„Dosta si smršala“, kazao je čim sam stigla na sastanak.
Isprva sam to primila kao kompliment, i objasnila sam mu da ne želim da
budem nesigurna zbog svog izgleda u predstojećim ljubavnim scenama, pa sam
se žestoko potrudila da doteram telo. Mislim da nije čuo ni reč od onoga šta sam
85
rekla. Nastavio je da me odmerava sa uznemirenim izrazom na licu. Konačno je
ispalio: „Neću, jebote, da mi izgledaš kao muško!“
Vrtelo mi se u glavi kad sam izašla iz njegove kancelarije. Bila sam potpuno
izvan sebe kad me je kasno te večeri pozvao agent da mi kaže: „Adrijan će te
otpustiti ako se ne ugojiš makar pet kila“.
Imala sam još jedan sastanak sa Adrijanom, na koji su došli i moj agent i
direktor studija. „Nisi svestan šta tražiš od mene“, pokušala sam da se opravdam.
„To je kao da heroinskom zavisniku kažeš: 'Idi i nadrogiraj se malo'.“ Dala sam
sve od sebe da mu dočaram s čime se nosim, ne bi li shvatio koliko je važno da
zaboravim na svoje telo za vreme seksi scena i da moram da budem mršava kako
bih mogla da se opustim pred kamerama. I Adrijan je preko volje popustio.
Iskrena da budem, to je bio njegov film i imao je pravo da traži da glavna glumica
izgleda nežno i senzualno, iako je moj ideal bio da budem tanka i graciozna kao
balerina. S jedne strane, telo je bilo moje. S druge strane, film je njegov. Posle
toga su se između nas javili blaga napetost i antagonizam - mada nisam pristala
da mu popustim, znala sam da je seme posejano i da je samo pitanje trenutka
kada će moja potreba da mu udovoljim nadjačati moju želju da budem mršava. U
prvoj sceni koju smo snimili prevrćem se u donjem vešu po krevetu prekrivenom
novcem.
Pošto sam se znala sa Glen Klous, već sam bila upozorena da se Adrijan čudno
ponaša kad snima ljubavne scene: rekla mi je da je sve vreme dok se sa Majklom
Daglasom hvatala po stanu u Fatalnoj privlačnosti navijao tako što im je glasno
dobacivao bezobrazne rečenice. Glen nije preterivala. Adrijan je pravi voajer, što
je jedan razlog zašto su njegovi filmovi tako zanimljivi i snažni. Ali na snimanju
to deluje krajnje ćaknuto: za vreme scena seksa on doslovce melje bez prestanka
- zapravo urla! „To je jebote tako žestoko! O bože, digao mi se!“, vikao bi.
„Hajde, zgrabi ga za doku!“ Isprva je bilo jezivo kad bi taj tip, što liči na
dugokosog britanskog rokera, počeo napaljeno da se znoji i viče kako mu se
ukrutila kita. Ali kad sam se navikla shvatila sam da to i nije loše: Adrijan mi je
svojom ponašanjem skretao pažnju sa moje lične nelagode. Čim sam prestala da
uzimam za ozbiljno te njegove ispade, zapravo je bilo urnebesno smešno kad
grakne iz pozadine dok Vudi i ja glumimo strast. Ali činjenica je da me je zaista
oduševio rezultat koji je na kraju dobio. Nisam morala da ga podsećam na naš
dogovor: ništa od onoga što je stavio u film nije učinilo da se osećam neprijatno,
niti je bilo razbludno ili preterano. Pokreti su bili erotični, ali ne i ljigavi.
Snimanje je, međutim, bilo tegobno. Radili smo u Vegasu od četiri ujutru do
četiri po podne, pa sam svakog jutra ustajala u pola dva da bih trening počela u
dva. Trčala sam, vozila bicikl ili vežbala u teretani u Mirazu. Završila bih taman
na vreme da se istuširam i odem da mi srede frizuru i šminku. Uveče sam se bavila
svojim devojčicama, koje sam povela sa mnom, zajedno sa dadiljom i mojim
trenerom. Sledećeg jutra bih opet ustala u pola dva i sve počela ispočetka.

86
 Stiglo me je na pola snimanja, a delovalo je kao da dobijam grip. Adrijan je
hteo da se odmorim taj jedan dan, ali rekla sam mu da neću; nisam htela da ljudi
posle pričaju kako su morali da prekinu rad zbog mene - i dalje sam se paranoidno
plašila da će me opet neko proglasiti „teškom“. I pored mog negodovanja, Adrijan
je tražio od doktora da me pregleda i ispostavilo se da nije grip: na nogama
sam nosila upalu pluća. Ovog puta nisam imala izbora, a nije ni Adrijan. Zbog
mene je morao da traži od osiguranja jedan dan, što nijedan glumac ne želi da mu
stoji u dosijeu.
Došla je medicinska ekipa i dala mi intravenozno antibiotike. Smesta mi je
bilo bolje, ali malčice sam se uplašila, pa sam popustila sa vežbanjem - mada
nedovoljno po Adrijanovom mišljenju. Kad god bi me video u patikama ili na
biciklu na licu bi mu se pojavilo neodobravanje, gotovo gađenje, i ma koliko da
sam se odupirala, to me je sve više grizlo iznutra. U vreme kad smo završavali
film, uspeo je da mi se uvuče u glavu - na kraju sam bila nabacila one kilograme
koje je na početku tražio da vratim. A zbog toga sam se osećala gotovo
nepodnošljivo neprijatno. I primetila sam ih u poslednjim scenama koje smo
snimali za film: na bledožutoj haljini koju sam nosila ocrtavao se „stomačić“,
i sećam se kako mi je Adrijan prišao dok smo gledali snimke i prokomentarisao
ga. Rekla sam mu: „Nikad više da nisi rekao ni reč o mom telu.“
I pored toga što smo Adrijan i ja izluđivali jedno drugo, moram reći da me
niko nikad nije lepše snimio. Svi smo u Nepristojnoj ponudi izgledali kao
pozlaćeni, kao da sijamo iznutra. Direktor fotografije bi namestio svetio, ali
Andrijan bi onda došao i sve doterao po svome. Stepen njegove usredsređenosti
na osvetljenje i na priču bio je neverovatan: pažnja koju je obraćao na sitnice išla
je do najmanjeg dugmeta na garderobi. Sećam se da sam ja predložila crnu svilenu
haljinu sa prvi „sastanak“ moje junakinje sa Redfordovim milijarderom, i
Adrijanu se to dopalo. Želeo je da njihov prvi susret deluje elegantno, uprkos
činjenici da je moja junakinja te večeri bazično izigravala poslovnu pratnju; želeo
je da situaciju prikaže kao romantičnu i otmenu, i da tako prevaziđe njihovu
pogodbu i učini je, zapravo, zavodljivom za gledaoce. Adrijan je uspeo da ubedi
Herbija Henkoka da svira klavir na jahti Redfordovog lika na kojoj smo mi lagano
plesali. (A meni je sve vreme u glavi bio onaj legendarni trenutak iz filma Devojka
koju sam voleo, kad Barbra Strejsend svojom rukom u rukavici zagladi
Redfordove šiške. Nije lako biti spontan sa filmskom legendom, ali on je bio
neverovatno drag za vreme snimanja.) Tu je bio nestao bezobrazni Adrijan i
zamenio ga je romantičar. Bio je perfekcionista sa jasnom vizijom, i mada su se
naša dva pogleda na moje telo žestoko sudarala, mislim da nikad nije bio namerno
surov. On je samo želeo da istera svoje. Kao i svaki dobar reditelj.
Film je na blagajnama zaradio neverovatnih 24 miliona dolara za samo pet
dana prikazivanja u aprilu 1993.I mada su ga napali i kritičari i ženske grupe -
negodujući zbog toga što se moj lik koristi kao roba za trampu - film je u
svetu zaradio 260 miliona dolara.

87
 Sporenje sa feministkinjama bilo je zaista zanimljivo. Autorka Suzan Faludi
optužila je lik Roberta Redforda da „siluje ženu parama“. U kritici u Los Anđeles
Tajmsu su primetili: „U Holivudu je možda proglašena godina žene, ali ove
godine svaka žena ima cenu“. U Vašington postu je pisalo: „Kad muškarca
prodaju, to se zove ropstvo. Kad u Holivudu prodaju ženu, to se zove romansa“.
Po mom mišljenju reč je o preteranom uprošćavanju priče koja je ispričana sa
mnogo nijansi, priče koja suštinski gađa centar naših kolektivnih strahova u vezi
sa brakom. Bez obzira da li ste muško ili žensko, koliko god da se dobro osećate
s nekim, uvek postoji strepnja da će neko bolji - bogatiji ili lepši ili uspešniji u
onome u čemu sebe smatrate lošijim od drugih - ukrasti srce vašeg partnera. To je
takođe film o sirovoj snazi novca. I nametnuo je pitanje: za koliko para biste
prodali sebe ili svog bračnog druga ili svoj život?
Za vreme samog snimanja nijednom mi nije isplivalo u svest najružnije
pitanje koje sam ikad čula, ali sigurna sam da se krčkalo u dubini moje podsvesti:
„Kakav je osećaj kad te majka proda kao kurvicu za petsto dolara?“ E to je
bila prava nepristojna ponuda. Naš film je, za razliku od nje, priča o ženi koju
doživljavaju kao dragocenost. Milijarder je spreman svega da se odrekne zbog
nje. Njenog supruga je gotovo uništila pomisao da će je izgubiti, makar i na
jednu noć. Bila je voljena, cenjena i imala je svoju karijeru, i, na kraju krajeva,
sama je odlučila šta želi i šta će dozvoliti a šta neće dozvoliti da joj se dogodi.

I OPET SAM zatrudnela. Samo što je ovog puta bilo drugačije. Svakog dana sam
povraćala. Iz kreveta bih otpuzala samo do kupatila da povratim a onda se opet
puzeći vraćala u njega. Došlo je dotle da više nisam mogla ništa da stavim u usta
jer nisam mogla da podnesem da povraćam. U jednom trenutku sam sedam dana
živela samo na vodi.
Brus i ja smo se oduvek trudili da snimamo filmove u isto vreme, kako bismo
slobodne dane provodili zajedno. Dok je meni bilo loše Brus se bavio decom -
Rumer je imala pet, a Skaut nepune dve - vodio ih je u šetnje po šumi, brčkao
se sa njima u jezercetu iza kuće. Bio je sjajan otac, zaštitnički nastrojen i
posvećen, i radovao se tome što ćemo imati još jednu bebu. Ali i on je kao i ja
odahnuo kad su prošle jutarnje mučnine, taman na vreme da spakujemo decu,
dadilje i kućne ljubimce - naš porodični cirkus - i krenemo za Havaje, gde je
trebalo da snima film Nort sa Robom Rajnerom.
Mada je trenutak bio pomalo nezgodan - budući da sam imala osećaj da mi se
karijera ponovo zahuktava - ni za trenutak nisam razmišljala da li treba da rodim.
Savršeno ime za bebu pojavilo se na ženskom izletu na ostrvo Fišer kraj Majamija
- za vreme tog odmora tražile smo ime za novu bebu. Sa mnom je bila i Meg
Rajan, sa kojom sam tokom godina razvila neopterećujuće prijateljstvo. Delovala
je otvoreno i toplo i nije bila rivalski nastrojena - prava drugarica - a kako smo
bile sličnih godina, vezivao nas je i sličan put. Volela sam njen rad, ali još sam
više uživala u druženju s njom. Ona je predložila ime Talula, jer su imena obe

88
moje ćerke imale slovo „u“ u sebi: Rumer, naravno i Skaut, ali i njeno srednje ime
Laru. „Talula“ bi zaokružila naš trio na u, kazala je Meg.
Svidelo mi se ime. Brusu je bilo odvratno. Počela sam da ga ubeđujem.
Očigledna veza je bila Talula Benkhed, ali to ga nije nateralo da se predomisli.
Malo se odobrovoljio kad sam u knjizi imena za bebe pronašla da vuče poreklo
od reči Američkih urođenika za „brzičavu vodu“. Potom sam ga podsetila na lik
koji je Džodi Foster igrala (sa trinaest godina) u mjuziklu Bagzi Maloun. To ga je
konačno nateralo da se predomisli i prihvati ime.
Brus je u Njujorku snimao film Skoro savršen čovek sa Polom Njumenom, pa
sam mu se pred kraj trudnoće pridružila sa devojčicama. Pošto se Skaut rodila pre
termina, za svaki slučaj sam pronašla doktore u Njujorku, mada sam se sjajno
osećala. Ispostaviće se, međutim, da nije sve kako treba.
Kad su mi uradili ultrazvuk lekari su se uplašili da je beba premala za
februarski termin. „Ne smete više da vežbate“, rekli su. „Morate da prestanete“.
Hteli su da se postaraju da joj ništa ne ometa rast. Dotad obična trudnoća
najednom je postala visoko rizična, i ja sam se plašila da odem do slavine da
natočim čašu vode. Malo sam šizela tako zatvorena i nepokretna. I sve sam se više
brinula jer su me gotovo svakodnevno pregledali. Svi ostali bebini vitalni znaci
su bili dobri, ali i dalje nisu mogli da shvate zašto ne napreduje.
Kad smo se po završetku Brusovog filma vratili u Hejli smesta sam otišla
svom akušeru. I on me je pregledao i uporedio snimke sa onim koje sam mu
donela iz Njujorka. „Stvarno ništa nije porasla u poslednjih pet dana“, kazao
mi je. „U terminu si, i mislim da treba da te porodimo, jer se nešto događa, a mi
ne znamo šta.“ Izazvao je porođaj u našoj maloj bolnici u Hejliju, i Talula Bel
Brus Vilis je izletela na svet brzinom svetlosti 3. februara 1994. - doktor je
umalo zakasnio jer je otišao da skine cipele. Imala je dva kilograma i dvesta
grama i ličila je toliko na Brusa da sam joj dodala i njegovo ime. Bila je
neverovatno mršava - kao Čiča Gliša sa malom glavom i telom kao štap - ali dali
su joj kiseonik i pregledali je, i bila je savršeno zdrava, osim što je imala premalo
kilograma.
A istina je da joj je mudri doktor verovatno spasao život kad je rekao: „Hajde
da je isteramo napolje“. I ne mogu mu dovoljno zahvaliti na tome što mi je podario
moju treću devojčicu, moju slatku malu Lulu.

89
PETNAESTO POGLAVLJE

e postoji ništa što ne bih uradila za svoje devojčice. Osećala sam gotovo
N iskonsku potrebu da ih zaštitim: primila bih metak za njih, opljačkala banku
- šta god treba. O tome sam razmišljala dok sam čitala scenario za film Striptiz,
koji je nastao prema knjizi Karla Hajasena. Teško mogu zamisliti mnogo gorih
stvari u životu od toga da se svake večeri skidam i pokazujem telo i intimne delove
nepoznatoj publici, ali i to bih bez razmišljanja radila da prehranim decu, baš kao
i glavna junakinja priče koju su mi ponudili. Zvala se Erin Grant, i pre nego što je
izgubila posao, radila je kao sekretarica za FBI, a kad više nije imala sredstava
za život, oduzeli su joj starateljstvo nad ćerkom. Erin je onda postala egzotična
plesačica pošto je znala da je to siguran način da se zaradi dovoljno para da vrati
ćerku.
Kad smo kod novca, za tu ulogu su mi ponudili veliki honorar: preko 12
miliona dolara. Dotad nijedna žena u Holivudu nije zaradila toliko novca za jednu
ulogu. Ali ispostavilo se da su se producenti Striptiza na neki način nadmetali oko
mene sa producentima filma Redov Džejn, još jedne priče o ženi spremnoj da uradi
sve što treba za svoje ciljeve, iako je reč o sasvim drugoj vrsti žene i sasvim
drugim ciljevima. (Zapravo sam bila jedna od producentkinja filma, i odnela sam
scenario reditelju mojih snova, briljantnom Ridliju Skotu koji je prihvatio posao,
što se gotovo nikad ne događa.) Već sam bila potpisala ugovor za film Redov
Džejn, pa su zato producenti Striptiza morali da mi ponude veći honorar od njih,
kako bih prvo snimala Striptiz. Tako je i bilo. Najednom sam bila najplaćenija
holivudska glumica.
I Brusu je dobro išlo. Platili su mu preko dvadeset miliona dolara za treći
nastavak serijala Umri muški. Primetite razliku. U Holivudu su tada - a nažalost i
sada - muškarci iz nekog razloga vredeli gotovo dvostruko više od žena.
Ali umesto da ljudi moj veliki honorar vide kao korak napred u pravom smeru za
žene, pa i da me proglase inspiracijom, nadenuli su mi novi nadimak: Demi Još.
To je donekle bilo povezano s tim što smo Brus i ja bili tako uspešan par.
Samo što njemu niko nije dao nadimak zbog toga što je gramziv i grabljiv. On je
bio samo tip koji radi ono što svi tipovi rade: zarađuje najviše što može da
bi izdržavao svoju porodicu. A žene, iz nekog razloga, treba da zarađuju manje -
na svakom poslu, od onog najplaćenijeg do onog najgoreg - i da se nikad ne
usprotive. Ako mene pitate, to je potpuno besmisleno. Nisam išla na fakultet.
Nisam se rodila u bogatoj porodici. Ali dovoljno sam znala da razumem da svako
želi da bude što bolje plaćen za posao koji radi. Postavila sam se potpuno suprotno

90
od svojih roditelja koji su nas izdržavali svojim sitnim prevarama: radila
sam vredno i ponašala se kao profesionalac. Bila sam ponosna što uvek sebe
dajem stopostotno, a ne samo toliko koliko da se provučem. Učestvovala sam u
stvaranju nekoliko velikih filmskih hitova - moj poslednji film Razotkrivanje sa
Majklom Daglasom postigao je ogroman komercijalni uspeh - i želela sam da me
plate shodno tome. I u tome se ogleda čitava moja krivica.
Simpatično je kako je mržnja koju su mi upućivali zbog moje odluke da
glumim u filmu Striptiz - i da tražim da me za to plate koliko treba - podsećala na
osudu koju je doživela moja protagonistkinja Erin zato što je postala
erotska plesačica. Počela sam da odlazim u striptiz klubove i razgovaram sa
ženama koje tamo rade, i priče koje sam čula bile su fascinantne. Neke su igrale
da bi platile školu. Druge su bile zavisnice pa su tako održavale svoju naviku.
Jedna veoma lepa samohrana majka je noću plesala da bi sutradan mogla da čuva
svoju decu - na nju sam mislila kad sam otišla kod Barbare Volters da
promovišem film i rekla da niko ne srne da sudi toj samohranoj majci zbog posla
koji radi da bi izdržavala svoju porodicu, baš kao što ne sudi ni konobarici ni
sekretarici. I zaista sam tako mislila.
I opet su me proglasili egzibicionistkinjom. I, dobro, donekle ih razumem:
igrala sam oko šipke u tangama. I shvatam poentu. Ali grozne reakcije ljudi na
film bile su istinski zlonamerne i mizogine.
Jedna od najboljih stvari u vezi sa snimanjem Striptiza bila je to što sam mogla
da provodim dosta vremena sa tada sedmogodišnjom Rumer. Molila me je da joj
dozvolimo da ode na audiciju za Erininu ćerku i pošto je bila fantastična dobila je
ulogu. Ne poričem da je to imalo veze s tim ko joj je majka ali podjednako je bila
važna njena harizmatičnost pred kamerama: reditelju se dopala ideja da se naš
stvarni odnos pokaže u filmu, i smatrao je da je Rumer neodoljiva (ja sam
pristrasna, ali mislim da je u pravu). Divno mi je bilo s njom, i bila sam veoma
ponosna: bila je vredna, posvećena i brzo je učila. Kritičari su me proglasili
rđavom majkom jer sam joj dozvolila da me vidi kako igram golih grudi.
Mislim da je to budalaština: videla me je sa još manje odeće mnogo puta u svom
detinjstvu. Uprkos mom problematičnom odnosu prema telu (ili možda baš zbog
njega - nisam želela da moje ćerke naslede moje probleme), i vaspitala sam ih
da posmatraju obnaženost kao nešto prirodno, kao nešto čega se ne treba stideti.
I kao što sam rekla, meni se na svesnom nivou film Striptiz dopao zbog priče
o odnosu majke i ćerke. Ali kad pomislim da su me i taj film i film Redov Džejn
nepopustljivo primorali da se fokusiram na svoje telo i zagospodarim njime,
moram da priznam da sam kroz te izbore proživljavala i neki nesvestan sadržaj.
Za vreme snimanja Striptiza za doručak bih izmerila pola šolje ovsenih
pahuljica i zamešala ih s vodom, a onda bih do kraja dana jela samo proteine i
malo povrća - i to je bilo to. I najluđe od svega je što ja čak ni uz takav režim
ishrane, ni uz šest dana nedeljno vežbanja, nisam bila tanka kao trska. Ubeđena
sam da je to bila posledica nekog mentalnog i emotivnog zadržavanja. Grčevito

91
sam se hvatala za svoj brak, karijeru, program vežbanja i ishrane - toliko
grčevito, da moje telo ništa nije htelo da pusti. Jedino u čemu sam se osećala
potpuno prijatno bila je uloga majke, a upravo je ona po mom mišljenju srce tog
filma.
Ako se vama čini da sam previše ludovala i preterano se opsedala svojim
telom, niste u krivu: poremećaj ishrane jeste ludilo, odnosno bolest. Ali to ova
stanja ne čini ništa manje realnim. Kad se razbolite, ne možete snagom volje
da izlečite bolest, bez obzira koliko se jadno osećate zbog nje.

MISLIM DA SAMO mali broj ljudi koji nisu sportisti ili pripadnici vojske mogu
istinski da shvate kroz šta sam prošla da bih se pripremila za filmu Redov Džejn.
To je moja uloga na koju sam najponosnija jer sam je najteže snimila -
emocionalno, fizički i mentalno - i morala sam da joj se posvetim isto koliko se
moja junakinja poručnica Džordan O'Nil posvetila tome da postane prva
pripadnica specijalne jedinice američke mornarice.
Potpuno me je obuzela priča: poručnicu O'Nil je američka senatorka odabrala
da bude prva žena koja će proći trening za Mornaričke foke, međutim, O'Nilova
nema pojma da je senatorka koristi kao monetu za potkusurivanje - i da je uz to
uverena da će O'Nilova omanuti. O'Nilovu izudaraju, ismeju i gotovo udave, ali
uprkos svemu ona će uspeti. I ta njena borbenost, apsolutna rešenost da se ni po
koju cenu ne preda, delovali su na mene. I trenutak je bio pravi: učešće žena u
borbi bila je vruća tema posle Zalivskog rata. Po zakonu, žene nisu imale pravo da
se bore u bici, ali u savremenom ratovanju zapravo ne postoji linija fronta. Žene
nisu nigde bezbedne u ratu, ali i dalje nemaju mogućnost da kao muškarci
napreduju u službi. Ratna mornarica i vazduhoplovstvo su postali „mešoviti“
1993, ali vojska i Marinski korpus su istrajavali u tome da žene ne mogu
učestvovati u borbi, isto kao i Mornaričke foke, gde se insistiralo na tome da žene
naprosto nisu jake kao muškarci.
Da bih došla u formu za fizički najzahtevniju mornaričku obuku otkrila sam
novu definiciju reči ekstreman. Pošto sam želela da realistično odigram svoju
ulogu znala sam da moram da doživim svako fizičko iskušenje koje je doživela i
poručnica O'Nil. Prošla sam dvonedeljnu modifikovanu obuku za Mornaričke
foke, ja i još četrdeset tipova. Prvog jutra sam se probudila u pet ujutru, uzela šaku
vitamina a onda su nas naterali da istrčimo kilometar i po za ograničeno vreme.
Odmah sam povratila. Do kraja dana sam dobila užasne plikove od čizama i jedva
sam hodala. Jedan od četiri mornarička konsultanta za film, Hari Hamrfriz,
odvojio me je u stranu i tiho rekao: „Vidi, ne moraš da radiš sve ovo“. Pomislila
sam, igram oficira. Vođu. Ako sad odustanem, nikad neću zadobiti ničije
poštovanje. Kazala sam Hariju da mi donese flastere za stopalo.
I bilo je žestoko. Sem Rokvel je isprva trebalo da snima, ali nije prošao obuku
- Karsonu Dejliju je nekoliko godina kasnije ispričao da se plašio da će se
razboleti snimajući noću podvodne scene u ledenoj vodi.
92
 Drugog dana sam zakasnila nekoliko minuta na obuku. Momci su već stajali
u vrsti, pa sam pokušala da se ušunjam pozadi neprimećena. „Džordanova! Ispred
mene“, viknuo je jedan od četvorice komandanata Mornaričkih foka. (Nikad me
nisu zvali pravim imenom kad smo bili na obuci.) Istrčala sam ispred njega a on
je viknuo: „Šta ti, jebote, zamišljaš? Spuštaj dole guzicu.“ A to je značilo da treba
da napravim sklek i ostanem tako. Ali i ostali su morali da me prate. Do kraja tog
treninga ispala sam čvršća od većine tipova. On je viknuo: „Hoćete li da vas
razbije majka tri ćerke?“
Jedina razlika u snazi između tipova i mene na kraju se svela na to da ja nikad,
ni u trista ludila, nisam mogla da uradim više od tri - najviše četiri - zgiba. To je
bio moj vrhunac. I pored nadljudskih napora, na kraju sam morala da varam na
snimanju. Uradila bih svoja dva ili tri zgiba, i već kod njih mi je ponekad bila
potrebna manja pomoć.
Izdejstvovala sam sastanak sa jednim visoko pozicioniranim admiralom u
Koronadu u okviru svog istraživanja, i on mi je potvrdio da je jedina fizička
razlika između kandidata i kandidatkinja za Mornaričke foke u snazi gornjeg dela
tela. “Sve ostalo je“, kazao mi je, „čisto mentalno“. Naš razgovor mi je konačno
razjasnio na šta treba da se usredsredim u ulozi poručnice O'Nil. Mogla sam da
portretišem njenu fizičku snagu, ali na kraju je mnogo presudnija bila njena
mentalna istrajnost, zahvaljujući kojoj se nikad nije predavala.
Potrebna mi je bila njena žilavost kad smo počeli da snimamo. Bilo je fizički
i mentalno iznurujuće iskustvo, posebno scena u kojoj O'Nilovu kao
kandidatkinju za Mornaričke foke „zarobljava“ lažni neprijatelj, pa je treniraju da
kao ratna zatvorenica preživi, izvrda, odupre se i pobegne neprijatelju. U okviru
ove obuke kandidate podvrgavaju mučenju kako bi im izvukli informacije, i tad
sam morala da se upustim u brutalnu borbu sa glavnim načelnikom, u
briljantnoj interpretaciji Viga Mortensena, koji se ne pretvara samo da je
neprijatelj već izražava i svoj protest zbog dolaska žene u vojsku, tako što nastoji
da ostalim kandidatima pokaže koliki će im teret i opasnost ona predstavljati na
bojnom polju. Gurnuo mi je glavu pod vodu i držao me je tako dok gotovo nisam
ostala bez vazduha, onda mi je dopustio da kratko udahnem i opet me zagnjurio.
Sve je bilo toliko realno da se pomoćnik reditelja uplašio da će me udaviti.
Iskreno, na trenutke sam se i sama toga plašila.

NEDAVNO SAM NAIŠLA na članak mog omiljenog filmskog kritičara Rodžera

Eberta, koji je napisao kritiku filma Redov Džejn posle pres projekcije. On
konstatuje kako je bilo, „zanimljivo posmatrati kako se odnosi prema slici svog
tela. Čuvene nage fotografije na naslovnoj strani Veniti Fera mogu da se
porede sa striptizetom iz istoimenog filma, šeficom iz Razotkrivanja i suprugom
iz Nepristojne ponude, koja treba da odluči šta se može kupiti za milion dolara;
sve te žene, a sada i O'Nilova ispituju tenziju između ženskog tela i ženske

93
ambicije i volje. Redov Džejn je tu najočigledniji i najupečatljiviji primer.“ Bilo
je divno videti da neko tako pametan kao Ebert razume poentu.
Nažalost, njegovo promišljanje o filmu bilo je izuzetak. I pre nego što je stigao
u bioskope, ljudi koji ga još nisu ni videli već su ga blatili. Imala sam utisak da
postoji neka kolektivna odluka da mene treba ocrnjivati i izvrgavati ruglu, od čega
sam uvek strepela da će mi se desiti.
I to mi je zaista teško palo jer je Redov Džejn bio rezultat istinski velike
ljubavi, uloga u koju sam potpuno verovala. Emocionalno sam se uložila u priču,
u poruku, u provokativna pitanja koja je pokretala. I smatrala sam da je
to, zapravo, vrlo dobar film. Suštinski, to je bio prvi film koji je prikazivao žene
u borbi - ili barem jednu ženu - i svakako je pomerao granice pokazujući uticaj
čiste fizičke dinamike i postavljajući pitanje zašto bi to bilo neprihvatljivo ako
žena ima potrebne kvalitete? Izgleda da većina nije mogla da mi oprosti to što su
mi platili više nego bilo kojoj drugoj žene pre mene - i skoro isto koliko i većini
mojih kolega u industriji zabave - da igram ženu koja je snažna kao muško.
Teško sam podnela toliku količinu kritike za filmove Redov Džejn i Striptiz.
Suština je valjda bila u tome da sam ulogom u Striptizu izneverila žene, a ulogom
u filmu Redov Džejn isprovocirala muškarce, i još sam za to dobila mnogo love -
što već niko nije mogao da mi oprosti. Samo sam upijala tu silnu negativnost ali
je nisam suštinski obradila.
Brus je radio u isto vreme kad i ja, i bili smo emocionalno razdvojeni. Naš
život se sveo samo na logistiku oko dece. I mada je Brus oduvek bio ponosan što
sam tako uspešna, ne znam da li je uvek podnosio pažnju koja je to pratila.
Nije mi palo na pamet da porazgovaram sa nekim o unutrašnjoj borbi koju
vodim - zapravo, nisam znala da uopšte smem da se borim s bilo čim. Da smem
da imam probleme. Naprosto sam morala sama da sredim svoje sranje.

STRAVIČNO SAM SE bila raskrupnjala zbog snimanja filma Redov Džejn, i imala
sam 63 kilograma u vreme kad sam ga završila. (Mislim da Brusu to nije moj
najomiljeniji izgled.)
Vrat mi je bio ogroman. Leđa isto. Kad sam završila snimanje neke pantalone
nisam mogla da navučem preko nabreklih butina. Bilo je opojno biti toliko snažan
i moćan, ali nisam želela da zauvek tako izgledam, isto kao što nisam želela ni da
imam obrijanu glavu.
Moja uobičajena reakcija bila bi da ponovo počnem da se izgladnjujem i
predem na režim vežbanja za izduživanje mišića, ali ništa od toga nisam uradila.
Konačno sam udarila u plafon. Po povratku kući u Ajdaho doživela sam
prosvetljenje dok sam se tuširala: Samo želim da vratim svoj normalan izgled.
Nisam više mogla da se izgladnjujem. Nisam želela da procenjujem svoju ljudsku
vrednost na osnovu toga koliko sam mršava. A bila sam i znatiželjna: Kako li ću
izgledati ako ništa ne budem radila? Konačno sam bila spremna da prihvatim

94
odgovor. Jedva da sam mogla da se setim vremena kad nisam pokušavala da
pobedim i pokorim svoje telo - godinama je ono bilo jedino što mogu da
kontrolišem. Shvatila sam da sam sebe uspevala da zaštitim samo tako što
sam održavala željenu kilažu. Svojim svakodnevnim molitvama dodala sam
novu: daj mi snage da vidim sebe bez zaštitnog tapacirunga i sunđera. Nisam više
želela da se borim protiv svog tela i težine; došlo je vreme da se pomirim sa
sobom.
Počela sam tako što sam prestala da se iscrpljujem vežbanjem. Nikad više
nisam nogom kročila u našu kućnu teretanu. Nikad. Posle šest bolnih godina koje
sam tamo provela, od Skautinog rođenja 1991. pa do završetka snimanja Redov
Džejn 1997, pregorela sam. Doslovce više nisam mogla da podnesem tu teretanu.
U tom prostoru je sad moja kancelarija.
U isto vreme sam u potpunosti promenila svoj odnos prema hrani. Umesto da
je posmatram kao nešto što treba da pobedim, odlučila sam da ću jesti samo kad
sam gladna i prestati čim se zasitim. Uvela sam nova pravila koja
nisu podrazumevala strogo poštovanje doručka, ručka i večere. Nisam više jela na
silu već samo kad osetim glad, makar to značilo da mi je ručak prvi obrok. Držeći
razne dijete, shvatila sam šta mi prija a šta mi ne prija. Znala sam da meni
treba više proteina nego ugljenih hidrata; znala sam da bolje varim manje porcije.
I dalje bih sela zajedno sa decom za sto, ali ne bih nužno jela samo zato što je
vreme za jelo. Više nisam ručala ili večerala na poslovnim sastancima. Planirala
sam obroke samo sa ljudima koje dovoljno dobro poznajem da mogu da se
opustim.
I kilogrami su se topili. To je postalo potpuno očigledno u proleće 1997. kad
smo se spremali za Kanski festival. Elizabet Tejlor se oporavljala od operacije na
mozgu pa me je zamolila da budem domaćica na njenom kanskom događaju
Kino protiv Side, što sam sa radošću prihvatila.
Festival je otvarao Brusov film Peti element. Trebalo je odabrati garderobu
za brojne događaje u tih nekoliko dana, pa sam isprobavala razne odevne
kombinacije i pripremala ih za prepravke. Posle nešto više od tri meseca imala
sam skoro 14 kilograma manje, i to bez ikakve dijete ili ekstremnog treninga.
Konačno sam sklopila primirje sa svojim telom. I upravo će mi taj mir pomoći
da preživim ono što me je čekalo.

SAMO ŠTO SAM se vratila sa pres turneje za film Redov Džejn pozvala me je Deana:
moja majka je na samrti. Ima rak pluća a nedavno su joj otkrili tumor na mozgu.
Ako sam želela da se na ovom svetu pomirim sa majkom, sad je bila poslednja
prilika.

95
TREĆI DEO •

PREPUŠTANJE

96
ŠESNAESTO POGLAVLJE

prvi mah sam pomislila da je posredi neki štos. Zamišljala sam kako stižem
U u bolnicu i zatičem majku kojoj nije ništa i koja me je za pare samo isporučila
paparacima. Nisam joj javila da dolazim, i kad sam stigla u Farmington u Nju
Meksiku, nisu me dočekale kamere. Ali zato sam našla majku kako leži u svojoj
sobi u bolničkom krevetu koji je instalirala u kući moje tetke Kerolin. Džini je od
hemoterapije opala gotovo sva kosa, izuzev jednog prkosnog crvenog čuperka. I
zaista je bila ozbiljno bolesna.
Za osam godina koliko nismo bile u kontaktu Džini se udala ne jednom nego
triput. Jedan od muževa bio je toliko nasilan da je posle njegovih batina jedanput
završila u bolnici. Morgan je imao teoriju da se ona stalno preudaje da bi
promenila prezime i očistila kreditnu prošlost. Deana i dan danas veruje da se ona
i moj otac nikad nisu zvanično razveli, i da su svi njeni kasniji brakovi bili
nezakoniti. Jedno je sigurno: posle tatine smrti Džini je uvek držala njegovu sliku
na noćnom stočiću, bez obzira za koga je tada bila udata.
Mislim da je moju majku, na neki haotičan način, veza sa mojim ocem držala
na zemlji. Ne kažem da je to bilo zdravo, ali stalno takmičenje oko toga ko će
koga više da povredi, i ko ima veću moć u kom trenutku, primoravalo ju je
da kanališe veliku količinu energije u određenom smeru. Kad je ostala bez tate
potpuno se izgubila i sve je više popuštala pod teretom svoje zavisnosti i
bipolarnog poremećaju, koji joj je konačno ustanovljen. A sad ju je i telo izdalo.
Ništa od toga nisam mogla da vidim dokle god mi je nanosila povrede.
Osećala sam se nesigurno i iznevereno, a na najdubljem nivou me je razaralo to
što me ne voli dovoljno da se popravi kao majka. I da prestane da me prodaje
za pare. Da ne pravi gluposti na mom venčanju. Da dođe po mene u školu kad je
rekla da će doći. Da me zaštiti od Vala. I sve ostalo. Naposletku sam shvatila ne
postoji takozvana „dovoljna ljubav“ zbog koje ljudi uspevaju da se
promene. Ljudi ne mogu biti bolji nego što jesu, ma koliko te voleli.
I to je loša vest. Dobra vest je da onda vi možete da promenite način na koji
primate njihove postupke u svom umu i srcu. Možete da odaberete da verujete da
je vaša vrednost nezavisna od drugih, da je samo vaša, i da to kako se vaša majka
odnosi prema vama ne govori ništa o vama već samo o njoj. A možete i odabrati
da verujete da to što vas je majka zanemarivala znači da niste dostojni ljubavi i da
ste bezvredni. I dokle god budete sprečavali tu ranu da zaraste, osećaćete bol.
Kad sam donela odluku da ću se brinuti o svojoj smrtno bolesnoj majci, počela
sam da viđam tu ranu.
97
 ***
PRVI PUT KAD sam doputovala u Farmintgon, otišla sam kod Karolin da obiđem i
Džini zajedno sa Deanom i Morganom, i nismo dugo ostali. Drugi put su me
pozvali jer su mislili da Džini neće dočekati jutro, pa sam odjurila u Nju Meksiko
sa Brusom i devojčicama. Mama je poslednji put videla Rumer kad je ova imala
dve godine; sad joj je bilo deset. Sedmogodišnju Skaut i četvorogodišnju Lulu
nije ni poznavala. Mislim da su je dolazak bulumente i priliv silne energije
razmrdali, i zahvaljujući tome, ali i steroidima koje su joj doktori davali, živela je
još tri i po meseca.
Sve to vreme bila sam kraj nje. Uselila sam se kod tetke. Brus - koji mi je
stvarno priskočio u pomoći i sve vreme mi pružao ogromnu podršku - vratio se sa
devojčicama u Ajdaho zbog škole, ali za tih nekoliko meseci stalno su dolazili da
me vide. Uživala sam kad bi moje ćerke, koje su tek počinjale život, došle da mi
prave društvo jer se nisam odvajala od majke koja je bila na kraju svog puta.
Hanter Rajnking je postao moj asistent u vreme kad sam snimala film Nekad
i sad, i sad je došao sa mnom u Nju Meksiko da mi pomogne. Zajedno smo noću
dežurali, a danju dremali dok bi tetka Karolin držala dnevnu smenu. Sačuvala sam
nešto mišića posle filma Redov Džejn i imala sam dovoljno snage da prenesem
Džini u kadu kad treba da se okupa. Mama je bila toliko slabašna da nije imala
snage da drži svoju večitu konzervu dijet koka-kole ili da prinese ustima cigaretu,
pošto nikad nije prestala da puši. U toj fazi više nije imalo smisla uskraćivati joj
to zadovoljstvo: šteta je već bila učinjena. Ja bih joj upalila cigaretu i prinela je
njenim ustima. Povukla bi jedan orgazmičan dim i uzdahnula: „Oh, što mi ovo
prija“. Ne znam da li je to bilo iz solidarnosti ili sam tako savladavala stres, ali i
ja sam opet propušila.
Kod moje majke me je oduvek živciralo njeno insistiranje na ulozi žrtve.
Sad je na samrti konačno postala prava žrtva. I to joj je na neki način pomoglo
da bude to što jeste. A meni je svakako pomoglo da joj oprostim, da osetim
saosećanje prema njoj i da joj pružim ljubav i pažnju za kojima je oduvek čeznula.
Konačno je dobila ono što je čitavog života priželjkivala: da se neko brine o njoj.
Da je pazi. I kad bolje razmislim, zar to ne želi svako od nas, na neki svoj način?
Zao mi je što nikad nije shvatila da osećanje sigurnosti može poteći i iznutra,
iz samog čoveka. Znam da nikad nije uspela da prevaziđe osećanje da je nevoljena
i da je do samog kraja osećala bol zbog odbacivanja i krivice. Dok sam se brinula
o njoj otkrila sam istinsku nevinost njene duše. I uspela sam da vidim da je i ona
na ovaj svet došla kao i svi drugi: želeći da nade sreću, ljubav, da oseti da pripada
negde. Svakako nije započela život odlukom da povređuje i zanemaruje druge.
Ona samo nije imala kapacitete da se nosi sa sopstvenim bolom. Sada kad
pomislim koliko je bila mlada kad me je rodila, kažem sebi: Gospode bože, pa
ona je bila praktično dete. Moje ćerke su sada starije nego što je Džini bila kad
me je dobila - i to mnogo starije. A još pokušavaju da pronađu sebe.

98
 Džini je na samom kraju često zvučala kao dete i upala bi u zabludu da ima
šest godina i tražila da joj kupimo bickl za Božić. Drugi put bi bila odrasla osoba
ali ne bi znala da joj je otac umro, pa bi brbljala o tome kako će je on „voditi na
zabavu“. Kad bi bila pri čistoj pameti ponekad bih povela priču o stvarima koje
sam želela da na neki način razjasnim. I dalje je mala devojčica u meni želela da
dobije odgovore na svoja pitanja. Džini ni u jednom trenutku nije istinski
bila sposobna da ih čuje, niti da prihvati odgovornost. Najdalje što je otišla bilo je
da kaže: „Zao mi je što je tako ispalo.“ Što je, na neki način, bilo mnogo. Svakako
mnogo više nego ništa. Jer mi je time priznala da je bila svesna da neke stvari nisu
bile u redu. I da je ono što mi se dešavalo bilo ružno.
Počela sam da razmišljam o njenim dobrim stranama. Bila je veoma kreativna.
Snalažljiva. Umela je da pokaže ljubav i da bude darežljiva, i uvek je skupljala
ljude oko sebe. Mogla je mnogo više od onoga što je doživela za svoje pedeset i
četiri godine života. Umrla je 2. jula 1998.
Brus je doputovao sa decom, pa smo veče pre njene smrti prenoćili zajedno u
hotelu. Kad je telefon zazvonio u šest ujutru uspravila sam se u krevetu znajući
šta me čeka. „Molim te stavi joj slušalicu na uvo“, zamolila sam tetku
Karolin. Izgovorila sam šapatom ono što sam želela da kažem majci preko
telefona: „Volim te“. I zaista sam je volela. I dan danas je volim.
Potom sam se odvezla kolima do Karolin, i ostala sam nekoliko minuta
nasamo sa Džini, koja je izdahnula u svom bolničkom krevetu, i samo sam je
držala za ruku. Nisam za to vreme plakala, a nisam plakala ni kad sam ušla u
kupatilce kraj njene sobe i zatvorila vrata za sobom. Dok sam nepomično stajala
unutra doživela sam momenat potpune bistrine. Sve ono što sam osećala prema
Džini - bes, bol, povređenost - sve su to bila moja osećanja. Ona koja ih je izazvala
više nije bila sa nama. Sve probleme koje je imala, a bog zna da ih imala napretek,
ona je odnela sa sobom. I tog trenutka sam doživela oslobađanje. Zapljusnulo me
je saosećanje zbog bola koji je trpela čitavog života i koji nije umela da obradi i
prevaziđe. Osetila sam tugu zbog tog ranjenog detenceta koje u emocionalnom
smislu nikad nije preraslo nivo tinejdžerke. I kad sam konačno to osvestila mogla
sam početi da osećam veće razumevanje prema sebi i prestati da se toliko trudim
da ne budem kao moja majka.
Zadržala sam se u tom kupatilu možda tri ili četiri minuta, ali kad sam otvorila
vrata znala sam da u sledeću fazu svog života, kakva god ona bila, stupam potpuno
smirena.
Zbacila sam ogroman teret sa pleća i načas mi se učinilo da mi je glava u
oblacima.

KOLIKO ČUJEM, UOPŠTE nije neobično da vam muž od ljubavnika i najboljeg

prijatelja s vremenom postane neko s kim se samo dogovarate oko logistike. I to
se suštinski dogodilo Brusu i meni. Samo što mi nismo čestito stigli da
postanemo par pre nego što smo postali roditelji. Poneo nas je vihor skraćene
99
zaljubljenosti, iz koje je ubrzo nastala punokrvna porodica, i to samo za godinu
dana. I kad smo se konačno obreli u realnosti, nisam sigurna da smo se zaista
poznavali. Ubrzo se zajednički život pretvorio u koordinisanje obaveza i pokušaje
da uskladimo naše rasporede.
Mislim da je naš brak trajao mnogo duže zbog naših čestih, produženih
razdvajanja. U prve dve godine Talulinog života snimila sam osam filmova, isto
kao i Brus. Moja produkcijska kuća Muving pikčers bila je u punom zaletu. Uz to
smo imali tri devojčice mlađe od deset godina, koje su bile naš prioritet. Nije ni
čudo da smo jedva nalazili vremena jedno za drugo.
Budući da smo oboje punom parom razvijali svoje karijere, imali smo idealan
način da utrošimo svoju energiju. Kad smo bili zajedno deca su nas povezivala,
pa smo se fokusirali na njih. Mislim da je sve vreme našeg braka Brusa razdirala
njegova ambivalencija prema bračnom životu - ili sam barem ja sve vreme imala
takav utisak o njemu. Osećala sam bol zbog njega i frustraciju zbog sebe, a
na kraju i duboku povređenost. Svako od nas žudi za nekim ko će ga želeti i paziti,
a meni Brus to nije mogao da pruži jer nije znao šta zaista hoće. Iskreno, mislim
da smo oboje otpočetka s mnogo više strasti želeli decu nego brak, i na kraju
krajeva, deca su ono što nas je oduvek povezivalo i što će nas zauvek povezivati.
Razume se da njegova ambivalencija nije bila jedini naš problem. Brus je
posedovao neke osobine slične mojoj majci: oboje su bili nepredvidljivi i ponekad
nepromišljeni, i zbog toga nikad nisam znala na čemu sam. Nikad nisam
znala kako će danas biti raspoložen i da li će njegova osećanja prema meni biti
ista kao juče. Navikla sam bila na to rastući uz Džini, i samo sam reciklirala svoj
mehanizam preživljavanja i upotrebila ga sa Brusom, što bazično znači da sam
postala potpuno samodovoljna. Ples je bio isti, ali partner drugi.
I uvek sam čuvala neku vrstu emocionalnog jastuka, nešto nalik jarku oko
zamka, kako ne bih zavisila od Brusa ili bila previše povređena kad se njegova
zagrejanost pretvori u led. Nikad nisam pomišljala da bi moja snaga i
nezavisnost mogle biti mane dok jednog dana nije ušao u moju kancelariju,
nekadašnju teretanu, u Hejliju i rekao mi: „Znaš, čini mi da ti ne bi ni primetila
kad bih ja najednom nestao, samo bi nastavila da radiš šta si počela.“
U pravu je, pomislila sam. Odbrambeni štit koji sam navikla da nosim bio je
toliko tesan da ispod njega nije bilo mesta ni za koga više. I shvatila sam - ali
prekasno - da je on prepreka jednako koliko i zaštita. Shvatila sam kako
sam svojom nesposobnošću da izrazim svoje potrebe uskratila Brusu priliku da
učini nešto za mene. Istrajavajući u svojoj detinjastoj rešenosti da nikad nikome
ne budem na teretu, ja sam zapravo izbegavala da pokažem i najmanju
slabost. Kad bi me pitao - Mogu li da idem, recimo, na dvodnevni izlet sa
momcima u Vegas ili na novu svirku sa bendom - i ja mu na to uvek, bez trenutka
oklevanja rekla: „Naravno, ne brini se za nas“, on je jednim delom bio zadovoljan
što je u braku sa ženom koja je spremna da mu izađe u susret. Ali deo njega bi to

100
doživeo, na najdubljem nivou, kao znak da je njegovo prisustvo nevažno. Da mi
nije potreban.
I tako smo Brus i ja bili zarobljeni u našoj igri. On je imao osećaj da ga ja
isključujem svojom samodovoljnošću, koja ga je povređivala na takav način da
nije mogao da se izbori s njom i koja je hranila njegovu ambivalenciju prema
našem braku. Moj odgovor na njegovu kolebljivost bila je lična povređenost s
kojom ja nisam mogla da se suočim, i koja je hranila moju zaštitnu nezavisnost. I
sve tako u nedogled.
Dok sam negovala majku, Brus i ja smo se dogovorili da se rastanemo.
Zajednički smo doneli odluku jednom prilikom kad je sa devojčicama došao u
Nju Meksiko da me obiđe. Rešili smo da sačekamo sa javnim saopštenjem
dok moja majka ne umre, kako bismo je na miru sahranili, kao što je i red, umesto
da se bavimo medijskom hajkom koja će neminovno uslediti na prvi glas o našem
rastanku. Znali smo da će nas tabloidi rastrgnuti bez obzira kako uobličimo tu
vest, ali smo verovali da ćemo stvoriti drugačiju atmosferu ako sami objavimo
informaciju, ujedinjeni, kad osetimo da smo spremni za to kao porodica.
Nažalost, nismo uspeli u tome. Nekoliko dana pošto smo doneli odluku koju
smo doneli, pozvao nas je naš advokat da nas obavesti da je vest o našem razlazu
nekako procurela u žutu štampu i da će je sutradan objaviti. Osećala sam se jezivo,
kao i uvek kad saznam da me je neko kome verujem (Jer ko je drugi znao za ovo?
Skoro nikom živom nismo rekli!) doslovce prodao. Svaka priča koja stigne do
tabloida obično sadrži zrno istine i gomilu budalaština, ali to malo istine dovoljno
je da se osetite potpuno razodenuto, posebno kada čujete da je izvor neko „blizak“
vama. A taj “neko“ može biti neko nebitan kao tip koji je čuo razgovor vaših
poznanika u restoranu ili neko za koga verujete da vam je dragi prijatelj iako on
praktično prodaje vaše tajne. Tada počinjete da ispitujete lojalnost svake osobe u
svom okruženju dok u stomaku osećate jezivu rupu. Bilo kako bilo, kad nas je
advokat pozvao osetila sam rupu u stomaku, majka mi je bila na samrti i upravo
sam okončala svoj brak. Odlučni da ne dopustimo tabloidima to zadovoljstvo
da prvi objave našu vest, još istog dana smo obavestili javnost o našem razlazu.
(Drago mi je što je naša preventivna akcija postigla željeni efekat. „Pa je kasno u
sredu u kratkoj izjavi za štampu, koja je bila razočaravajuće štura, potvrdio vest
o razlazu“, napisao je novinar koji je tada radio za E! Novine. „U obaveštenju stoji
da su Brus i Demi 'okončali' svoj brak. I to je otprilike sve.“)
Bilo bi nam mnogo lakše da smo stigli da se pozabavimo malo svojim
osećanjima, da sednemo sa decom i sa mnogo pažnje i uviđavnosti im objasnimo
šta će se dogoditi. Ovako su nas požurili i uzdrmali. Potrebno je vreme da bi se
jedna ovakva situacija (ili, zapravo, svaka situacija) prvo proradila iznutra,
umesto da se odmah baviš njenom spoljašnjom stranom, ali mi to vreme nismo
dobili. Doneli smo odluku za koju smo verovali da je najbolja za sve nas, i srećom
te su devojčice bile toliko male kad smo im rekli da se razvodimo da suštinski
nisu ni razumele šta to znači. Razvod je najteže pao Rumer, naravno, koja je u to

101
vreme imala deset godina i najbolje je razumela šta će se sada promeniti - i šta
ćemo izgubiti.

102
SEDAMNAESTO POGLAVLJE

N edavno sam pred kamerama razgovarala sa jednim mladim i izuzetnim

poznavaocem filma, koji mi je u tom intervjuu rekao da mnogo voli film
Redov Džejn, koji je nedavno gledao i koji se i dalje dobro drži. Potom je rekao:
„Mnogo su bili grubi prema tebi u štampi - a film je sjajan! U čemu je caka?“
Rekla sam mu: „Nemaš pojma koliko mi znači što čujem da je još neko primetio
da tu nisu čista posla“. Film Redov Džejn nikad nije dobio priznanja koja
zaslužuje, zapravo, bilo je sasvim suprotno, ako mene pitate. Posle divljačkog
napada na film, Brusovog i mog razvoda i mamine smrti, bila sam isceđena kao
krpa kad se 1998. završila.
Nažalost, ugovor za film Skrivena strast, koji je trebalo da snimam u
Francuskoj, potpisala sam bila mnogo pre nego što smo Brus i ja obelodanili našu
odluku, i pre nego što sam znala da mi je majka na samrti. Osećala sam se očajno u
Parizu. Povela sam devojčice sa sobom i upisala ih u školu, pošto je snimanje u
Francuskoj trebalo da traje četiri meseca, ali da bih stigla na vreme na lokaciju na
kojoj smo snimali morala sam da izađem iz iznajmljene kuće u pet i trideset, pre
nego što se one probude. Kad bih se konačno vratila uveče kući, one su već
spavale. Gotovo da sam se pitala zašto sam ih uopšte dovodila kad ne mogu da
budu sa mnom. Nije trebalo tako da živimo u trenutku kad je naša porodica
prolazila kroz svoju veliku promenu i najozbiljnije iskušenje s kojim su se moja
deca ikad srela. Bila sam im mnogo potrebnija od onoga koliko su me imale, i
iskreno, i ja sam njih bila mnogo željna. Tada sam donela odluku: neće više biti
filmova; neće više biti jurnjave. Želela sam da sedim sa devojčicama kod kuće u
Hejliju. Ako ne mogu da im pružim majku i oca koji su u braku, želela sam da im
barem obezbedim stabilan dom i stalni ritam. Sledećih pet godina postala sam
nešto što nikad ranije nisam bila: mama koja ne radi.
Brus i ja smo preduzeli sve što smo umeli da naš razlaz učinimo što
bezbolnijim za našu decu, ali podrazumeva se da su iskrsavali problemi. Skaut je
uvek bila najnezavisnija i najdruželjubivija od sve tri, pravo oličenje
samouverenosti, ali je iznenada s užasom odbijala da prenoći bilo gde izvan kuće.
Gotovo kao da se plašila da će se nešto ružno desiti ako ode iz kuće.
U međuvremenu je petogodišnja Talula rešila da će jesti samo hranu bele boje.
Pokušavali smo da je navedemo da se malo zdravije hrani tako što smo joj izbacili
iz ishrane đevrek i sir za mazanje, ali ona je onda sasvim prestala da jede...
danima. Bio je to njen pokušaj da uspostavi kontrolu nad situacijom. Jedini način
na koji je ta mala predškolka mogla da nam pokaže svoju moć, a inače je bila

103
neverovatno tvrdoglava. (Na kraju sam popustila i dala joj njene đevreke. Možda
nije bio savršeni izbor, ali svakako nisam mogla da je pustim da umre od gladi.)
Brinula sam se zbog toga što hranu koristi kao izvor kontrole i strepela sam kuda
će je to odvesti; suviše sam dobro znala koliko lako to može prerasti u nešto
ozbiljnije. Ovi problemi nisu bili ništa neuobičajeno, ali da nisam bila prisutna da
se odmah pozabavim njima, mogli su se lako oteti kontroli.
Preseljenje u Ajdaho bio je najbolji potez za moje devojčice, ali nije bilo lako
preći na samački život i biti bez posla u kome bih nalazila spas. Nastojala sam da
se oduprem samosažaljenju i da ne koristim pogrešna sredstva za borbu. Još prvog
dana sam obećala sebi jedno: neću koristiti ni alkohol ni drogu da lakše prebolim
razvod, isto kao ni hranu. Dobro sam se sećala kroz šta sam sve morala da prođem
da bih uspostavila kontrolu nad svojim telom i emocijama, i znala sam da to ovog
puta ne bih preživela.
Brus je posle našeg rastanka živeo jedno vreme u gostinjskoj kući u Hejliju.
Na kraju se uselio u svoju kuću, petnaestak kilometara dalje ka Kečamu. Kad su
kuća i zemlja preko puta naše stavljeni na prodaju, Brus ih je kupio. Tako smo
dobili pravu pravcatu seosku zajednicu i devojčice su se šetale između mame i
tate kad god požele, i uživale u Brusovom raskošnom unutrašnjem bazenu, čak i
usred zime. Bilo nam je idealno.
Ovo što ću reći možda zvuči smešno, ali ja sam veoma ponosna na naš razvod.
Mislim da se Brus isprva plašio da ću nam zagorčati rastanak, da ću reagovati
besno ili izliti neka druga loša osećanja koja sam pokupila u našem braku i braniti
mu pristup deci, odnosno da ću mu prirediti neku od podlosti koje razvedeni
parovi inače koriste kao oružje. Ali ni on ni ja nismo ništa slično uradili. Nisam
imala ni najmanju nameru da ponovim destruktivan obrazac svojih roditelja koji
su mene i mog brata koristili kao svoje pione. Uverila sam se u kojoj meri je to
razorno, jer sam kao dete i sama osetila koliko je teško naći se u takvoj zamci.
Isprva nam uopšte nije bilo lako, ali uspeli smo da premestimo srce naše veze,
srce onoga što nas je činilo porodicom u novo okruženje u kome su naše devojčice
dobijale pregršt ljubavi i podrške od oba svoja roditelja. Nikada ih nismo doveli
u poziciju da moraju da biraju s kim će provesti praznik ili rođendan; oboje smo
umeli da ostavimo po strani svoje lične planove da bismo svi zajedno proveli to
vreme. Uverena sam da bi naše ćerke danas bile sasvim drugačiji ljudi da smo se
on i ja tada sebičnije poneli.
I posle silnih godina konačno smo uspostavili najzgodniju moguću porodičnu
dinamiku. Ja sam bila nezaposlena mama kojoj se čitav život vrti oko njenih ćerki,
njihovih obaveza, odmora, škole, aktivnosti; Brus je odlazio na posao i izdržavao
nas. Potpuno je bilo nevažno što Brus više nije moj suprug jer se aktivno bavio
našom decom i moja i njegova povezanost je bila mnogo dublja nego pre razvoda.
Naša kuća u Hejliju je veoma dugačka pa su se Rumerina i Skautina soba
nalazile na jednom kraju ogromnog hodnika a naša spavaća soba na drugom. Kad
su bile male bilo im je mnogo strašno da noću same prelaze razdaljinu između dva
104
krila, pa su godinama spavale sa nama u spavaćoj sobi. Svi bismo se potrpali
zajedno - što verovatno nije najbolji recept za brak, ali je vrlo prijatno, i, bez
obzira na sve, to je bio naš izbor. Prošlo je bilo najmanje godinu dana otkako smo
devojčice i ja živele same u kući kad sam shvatila da ne treba ni da pomišljam da
provedem noć s nekim muškarcem, dok ne promenim našu naviku spavanja i
ne izbacim ćerke iz svoje spavaće sobe. Prelazak u stare sobe za Skaut i Rumer bi
bio preveliki korak, a Talula je inače od rođenja uvek spavala sa mnom, pa sam
zato došla na ideju da nam napravim „sobu za spavanje“ pored moje
spavaće sobe: osim tri dušeka razmeštena na podu u njoj smo držali samo
najpotrebnije noćne stvari - četkice za zube, knjige, pidžame, muzičku linija - i tu
sobu smo koristile samo za spavanje. Danju smo provodile vreme u sobi za igru
koju smo napravili još kad smo prvi put sređivali kuću. Na jednoj polici u dnevnoj
sobi držali smo bogato izrađenu kućicu za ptice i meni je jednog dana palo na
pamet da pitam stolare mogu li da nam naprave istu takvu kućicu za igranje.
Napravili su nam identičnu verziju sa crepastim krovom, gipsanim zidovima i
holandskim vratima iz dva dela. Bila je čarobna.
Na imanju su postojali raznorazni poslovi koje je trebalo završiti, a za koje
sam konačno našla vremena. Imali smo malo igralište blizu kuće i kako su
devojčice rasle tako sam dodavala nove ljuljaške i penjalice. Njihovi drugari iz
razreda su često čoporativno dolazili da se igraju. Ogranak Big Vud reke prolazi
iza naše kuće, pa sam postavila kamenje duž obale da sprečim eroziju. Kad bi se
reka povukla i u koritu ostalo samo blato, devojčice su volele da se mažu njime.
Kad bi voda opet nadošla devojčice su plivale i spuštale se niz tobogan u našem
dvorišnom jezercetu. U planinama zima stiže rano, pa su se devojčice klizale na
zaleđenoj rečici i sa drugarima pravile ledene zamkove odmah pored kućnog
trema.
I ja sam u Hejliju stekla dobre prijatelje, koji su me posmatrali kao običnu
susetku i mamu. Sara Džejn je Skautina najbolja drugarica otkad su imale
osamnaest meseci, i ćerka je luđački smešne, trezvene i potpuno bezbožne žene
po imenu Šeri - Šerio kako volimo da je zovemo - koja je postala (i ostala) moja
omiljena poverenica i „partner u zločinu“. Pošto sjajno igra golf, Brus i ona su
znali da provedu sate na njenom terenu. Naše devojčice nazivaju sebe
Hamster Džejn i Skanki Laru2.
Kuća u Hejliju je bila naš dom.

MOJE ĆERKE SU mi dale dozvolu da se igram. Kad ne bih uređivala kuću, provodila
sam sate sastavljajući kućice za lutke i praveći utvrđenja za plišane životinje.
Takođe su mi poslužile kao izgovor da kupujem igračke.

2
Hamster znači Hrčak, a Skanki je nadimak nastao od reči tvor.

105
 Kao mala sam retko imala priliku da se igram, i sad sam to nadoknađivala sa
vatrenošću koji se graničila sa opsesijom. Sećam se kako smo jednom otišle u
radnju Target u Tvin Folsu - Hanter je izveo neku čaroliju pa smo ostale posle
radnog vremena, i neverovatan je osećaj bio naći se tamo potpuno sam; činilo mi
se da sam u Fabrici čokolade Vilija Vonke. U sekundi smo počistile deo sa
igračkama.
Opčinjena sam tada bila lutkama Kupusićima. Uzela sam tri koje su naoko
izgledale identične - možda netreniranom oku. Alija sam ih skenirala laserskim
pogledom i zagledala čas jednu čas drugu čas treću, tražeći onu sa najslađim
licem, idealnim razmakom između očiju... Tražeći šta?
Šta sam ja zapravo tražila?
Nisam pošla na terapiju posle mog i Brusovog razlaza. Kupovala sam igračke.
Bila je to moja zavisnost, ali i uže za spašavanje: dok sam poslednjih godina
raščišćavala ostave pune igračaka i lutaka kupljenih u to vreme, mogla sam
da osetim bol koji se skupio u njima. Sad shvatam da me je ta moja opsesija
sačuvala od navika koje su mogle biti mnogo gore. Ali da ste me tada pitali,
verovatno bih vam rekla da sam odlično: Brus i ja se dobro slažemo. Devojčice
srećno rastu. Počela sam da izlazim sa trenerom borilačkih veština koga sam
upoznala kad je pravio demonstraciju za Skautin osmi rođendan; Oliver me je
podsetio šta znači biti žena, a ne samo supruga ili majka. I prvi put sam ušla u
romantičnu vezu bez ikakvih očekivanja.
Hanter je uvek bio uz mene. I bio je mnogo više od asistenta; bio je član
porodice. Prošao je sa mnom kroz najteži period u mojoj karijeri, negovao moju
majku na samrti, i opet mi se našao, preživljavao sa mnom moj razvod, bio svedok
moje opsesivne kupovine igračaka i nijednom mi nije sudio. To ne znači da me
nije duhovito zadirkivao: „Bio bih ja bolji da si ti pametnija“, verovatno je
njegova omiljena opaska. Te sarkastične šale bile su njegov veseo ali brižan način
da mi saopšti dozu istine.
A ja sam upravo tražila istinu. Mislila sam da sam tih godina u Ajdahu, pošto
sam napustila Holivud u zenitu svog uspeha i platežne moći, zapravo pokušavala
da pronađem sebe. Nisam više htela da radim. (Jednom sam prihvatila da snimim
glasovnu reklamu za Ševrolet samo zato što sam mogla da uletim u tonski studio
u Kečamu i stignem na vreme da pokupim devojčice posle časova.) Bilo je
trenutaka kad sam mislila: Hoću li moći da podnesem da nikad više ne uradim
nijedan posao? Hoće li mi ovo biti dovoljno?
Odgovor sam tražila na sve strane. Pročitala sam svaku knjigu o samopomoći
koja mi je došla pod ruke. Posetila sam tibetanskog sveštenika. Radila sa
šamanom iz Nju Meksika. Došla je isceliteljka iz indijanskog plemena Čiroki i
izvela obred u mojoj kući. Sa Oliverom sam otišla u Butan na pešačku turu.
Jednog vikenda sam sa mojom starom prijateljicom Lorom Dej organizovala
radionicu na kojoj smo istraživali moć intuicije i namere. Otvorila sam um i
tražila istinu gde god sam pomislila da bih je mogla naći - zavirila sam pod svako
106
duhovno jastuče na kauču. U to vreme je traganje za razumevanjem i smislim
postalo moj posao.

I PORED SVIH prednosti, život u malom mestu može i da sputava. U vreme kad smo
se Brus i ja rastali Rumer je završavala niže razrede osnovne škole i teško se nosila
ne samo sa našim razlazom već i sa privikavanjem na novo školsko
društvo. Situacija se nije popravila ni u višim razredima osnovne škole; kad je
trebalo da krene u srednju školu, rešila je da pokuša nešto novo. I 2002. pošla je
u prvi razred u Interlokenu, umetničkom internatu u Mičigenu koji je nešto
slično Džulijardu za srednjoškolce. Bila je najmlađa učenica na solo pevanju koju
su ikada primili.
Otprilike u isto vreme i meni se pružila prilika za iskorak. Javila mi se Dru
Barimor. Producirala je nastavak filma Čarlijevi anđeli, koji je dve godine ranije
postao veliki hit, i u kome su pored nje igrale Kameron Dijaz i Lusi Lu. Zvala me
je da me pita da li bih igrala novi lik po imenu Madison Li, anđeosku otpadnicu,
dobru curu koja se pretvorila u negativca. „Uloga kao da je stvorena za tebe“,
rekla mi je Dru. Mnogo sam volela Dru - zapravo, volela sam sve ljude koji su
igrali u tom filmu. Ali teško mi je bilo da napustim Hejli i čauru u koju sam se
tamo zavukla. Dru je bila uporna. „Razmisli malo“, kazala je. „Imaš samo
dvadeset dana snimanja.“
Odletela sam u Los Anđeles na sastanak sa njom. „Molim te, veruj nam“,
kazala je. „Ova uloga je baš za tebe. I to je samo dvadeset dana.“ Prvi put nisam
mogla da nađem nijedan negativan razlog da ne snimim taj film: Dru me je molila
da se pridružim ekipi, a moji agenti su tvrdili da je to sjajna prilika. Možda nije
bio idealan povratnički projekat, jer mi nije bilo u potpunosti prijatno da glumim
zloću. Ali ono što me je nateralo da prelomim i prihvatim ponudu bilo je ushićenje
mojih ćerki: gledale su prvi deo Čarlijevih anđela i pomisao da bih mogla da
glumim u nastavku u sekundi ih je bacila u ludo oduševljenje. Očigledno nam je
svima bilo potrebno malo uzbuđenja i promene scenografije.

107
OSAMNAESTO POGLAVLJE

Njujorku smo radili pres kampanju pred prikazivanje filma Čarlijevi anđeli
U koji je bio potpuno novo iskustvo za mene: bio je pravi telesan, ženski,
zabavan film. Bilo je leto 2003. i taman sam završila slikanje za naslovnu
stranu Voga sa Mariom Testinom. Moja drugarica Sara Foster me je pozvala na
večeru sa grupom njenih drugara. Pomenula je i Eštona Kučera - glumca iz serije
Vesele sedamdesete, koja se u to vreme vrtela na televiziji, zvezdu u usponu.
Postigao je neočekivani uspeh sa autorskom skrivenom kamerom pod nazivom
Ispaljeni i dočekao je svojih pet minuta - tog vikenda je došao u grad da nastupi
u emisiji Uživo subotom uveče.
Dogovor je bio da se celo društvo okupi u njegovoj hotelskoj sobi; Ešton je
bio završio probu i trebalo je da se istušira. Šepurio se po apartmanu ogrnut
peškirom pa sam se izvinila ostalima i rekla da idem da se javim mojim
devojčicama. Izašla sam u hodnik da im poželim laku noć, kad su se za mnom
otvorila vrata i Ešton izvirio potpuno obučen. Pogledao me je ozbiljno, gotovo
stidljivo. „To je nešto najlepše što sam ikad čuo“, kazao je, a onda brzo zatvorio
vrata. I tog trenutka se simpatični mali ženskaroš pretvorio u vrlo ozbiljnog igrača.
Na toj večeri nam se činilo da smo sami na svetu.
Pričao mi je o svom detinjstvu na kukuruznim poljima Ajove. Po načinu na
koji je govorio o svojim ciljevima bilo je potpuno jasno da ima ozbiljnu radnu
etiku i veru u prilježan rad tipičnu za ljude iz malog mesta. Bio je visok, imao
je razbarušenu kosu i karijeru je počeo kao model, baš kao i ja. Ali dopadalo mi
se što je u njegovoj fizičkoj privlačnosti postojala iščašena crta: lomio je nos više
puta i to je njegovom licu davalo poseban šmek. Bio je druželjubiv, topao i živ, i
u njegovom prisustvu sam osećala veliku detinju radost.
Dok su se svi ostali spremali da pođu kući mi smo još razgovarali.
U Njujorku sam stanovala u svom stanu u San Remu, koji mi je pripao posle
razvoda. Pošto sam nameravala da ga prodam ispraznila sam bila gotovo sav
nameštaj, ostalo je samo mnogo praznog prostora - čitava tri sprata! - i očaravajući
pogled na Central park. Pozvala sam Eštona kod mene i proveli smo tu noć
zajedno, udubljeni u razgovor u kome smo jedno drugome otkrivali naše životne
priče - i pažljivo slušali onog drugog. Činilo nam se da samo nastavljamo
razgovor koji vodimo već godinama. Oboje smo osećali neobičnu lagodnost,
nekakvu duboku opuštenost - i mnogo elektriciteta. Ne dešava se svaki dan da
upoznate nekoga pored koga se istovremeno osećate i potpuno bezbedno i iz
temelja pomereno. Na kraju smo zaspali, jedno kraj drugog.
108
 Ešton je sutradan morao da ide na probu za emisiju Uživo subotom uveče, a
ja sam morala da se vratim kući na Skautinu školsku predstavu. Nastavili smo
razgovor digitalno: naprosto nismo mogli prestati da se dopisujemo.
Između svake promene kostima Ešton bi mi poslao poruku, a ja sam morala
smesta da mu odgovorim: bio je to neki luđački nivo pristojnosti. Razmenjivali
smo poruke takvom brzinom, kao da smo dva deteta koja pokušavaju da održe
balon u vazduhu i neprekidno ga dobacuju jedno drugom da ne padne na zemlju.
Dan je bio blistavo vedar, međutim, kad sam popodne stigla na aerodrom
ispostavilo se da su svi letovi otkazani: očekivalo se jako nevreme - četvrti nivo
opasnosti. Bilo je neverovatno čudno: plavo nebo je bilo kristalno čisto, ali ja sam
ipak bila zarobljena u Njujorku. Pomislila sam da to možda kosmos otvara prostor
za nas, da nas primorava da još neko vreme provedemo zajedno. Naravno da sam
smesta poslala Eštonu poruku: „Nećeš verovati, ali ne daju mi da poletim. Hoćeš
li da se vidimo?“ Te večeri mi je kucao poruke svaki put kad su mu između
skečeva menjali i nameštali perike, a onda se stvorio kod mene čim se šou završio.
Posle toga nismo mogli da se vidimo nekoliko nedelja. Ali zato nismo
prestajali da razgovaramo preko telefona, povezani do srži, i vrcali smo od
zaljubljenosti i uzbuđenja. Osećala sam se fenomenalno. U vezu sa Eštonom ušla
sam puna novostečenog samopouzdanja da je moja percepcija jasna i snažna, i da
dobro poznajem sebe - bio je to poklon koji mi je donelo vreme samootkrivanja u
Hejliju i izolacija od aktivnosti i zabave u Los Anđelesu. Pored Eštona se nisam
osećala nesigurno. Osećala sam se onako kako sam oduvek želela da se osetim:
naša ljubav se činila čistom, jednostavnom i dubokom. Nikad jasnije nisam znala
šta želim od života, i činilo se da je život rešio baš to da mi pruži: istinsku bliskost.
Srodnu dušu.
On je imao dvadeset pet. A ja četrdeset. Ali pazite šta ću vam reći: ni on ni ja
nismo marili za to. Između nas je postojao savršeni sklad, još od prvog razgovora.
Imajte na umu da sam ja sa dvadeset pet već postala majka. Jedan dan sam bila
devojka a već sutradan udata majka. Kad sam upoznala Eštona bezmalo mi se
činilo da bih mogla početi ispočetka, vratiti vreme unazad i opet proživeti mladost
s njim - ali mnogo lepšu nego što bih je doživela u svojim dvadesetim.
Ali ni on nije bio neki nezreli klipan. Njegov odnos prema životu je bio vrlo
zreo. U glavi je video širu sliku: sa dvadeset pet bio je potpuno usredsređen na
svoju budućnost. Uz to je bio i ostao najvredniji radnik koga znam.
Njegovo dinamično prisustvo me je punilo poletom.
Nekoliko nedelja posle našeg prvog susreta Ešton i ja smo konačno uspeli da
se vidimo u Los Anđelesu. Posle sati i sati telefonskih razgovora bilo je gotovo
nepodnošljivo videti ga uživo. Svaki dodir njegove ruke delovao je kao udar
munje, jer je između nas već strujalo mnogo emocija. Da bismo izbegli paparace
i držali se izvan radara, otišli smo na pljeskavice u Inen-burger. Od prvog trenutka
sam znala da ćemo Ešton i ja pokrenuti medijsku lavinu ako se smuvamo. Već
je samo razlika u našim godinama bila dovoljno provokativna, a da ne pominjem

109
to što sam ja duže vreme živela povučeno od javnosti a Ešton bio u centru pažnje
zbog svoje hit emisije Ispaljeni. Pokušala sam da ga upozorim što će se
dogoditi ako počnemo da se zabavljamo. Rekla sam mu: „Pratiće te u stopu.
Nećeš moći da dišeš od njih. Ta tvoja opuštenost u kretanju! Bolje je odmah
zaboravi.“ Ali nije me do kraja razumeo. A kako bi i mogao? Kasnije mi je
priznao da je tada shvatio šta ga čeka, možda se nikad ne bi spetljao sa mnom.
Posle večere poveo me je da vidim zemljište koje je kupio tik ispod Malholand
Drajva, u brdima iznad Beverli Hilsa, gde je nameravao da sagradi kuću iz snova.
Dopadalo mi se što je tako probojan mislilac i što posmatra život u totalu, umesto
da samo reaguje na ono što mu se servira. Bilo je to još jedno savršeno veče, koje
ću zauvek pamtiti. Možda zato što sam bila starija i sigurnija nego u prethodnim
vezama ili zato što sam se konačno pomirila sa svojim telom, a možda je samo
takva bila unutrašnja priroda naše dinamike, šta god bio razlog, osećala sam se
potpuno sigurno pored Eštona, zahvaljujući čemu sam se i seksualno povezala s
njim kao ni sa kim drugim.
A taj osećaj sigurnosti mi je pomogao da se na novi način otvorim i pokažem
emotivnu ranjivost. Potpuno sam bila izbrisala sećanje na jezivo iskustvo sa
Valom kad mi je bilo petnaest godina, toliko da nisam čak ni pomišljala da
ga podvedem pod „silovanje“. Ali znala sam da me progoni. I kad god bih se
osetila ranjivo u nekoj situaciji, pojavila bi se ta petnaestogodišnja devojčica.
Ešton je bio prvi čovek kome sam ispričala šta mi se desilo, posle čega sam
mogla da počnem da obrađujem tu traumu i svoj stid, i da počnem da zaceljujem.
Pošto je imao slobodno veče rešio je da odleti sa mnom u Ajdaho da vidi gde
živim. I Hanter i Šerio su takođe bili u Los Anđelesu, pa smo svi zajedno planirali
da se vratimo avionom u Hejli, tako da sam na putu za aerodrom rekla Šeri:
„Moram nešto da ti priznam, u nekoj sam šemi sa Eštonom Kučerom.“ A Šeri je
na to rekla: „Pojma nemam ko ti je taj“. Stali smo pored kioska i Hanter je iskočio
da kupi časopis Rolingston sa Eštonom na naslovnoj strani. Kad ga je videla rekla
je: „Opa, zato je opasno zgodan!“ Potpuno sam se složila s njom.
Ešton je bio vrlo povučen kad smo se našli na aerodromu i ukrcali u avion
koji smo Brus i ja i dalje popola koristili. Zapravo, toliko je bio nervozan da nije
prozborio ni reč za vreme čitavog leta. Setila sam se sebe kad me je Brus prvi
put povezao privatnim avionom na početku naše veze, i koliko mi je sve to bilo
uzbudljivo i neobično. Sleteli smo u Hejli i pošli po devojčice: Skaut i Šerina
ćerka Sara Džejn su stizale sa školske ekskurzije na kojoj su učile da prežive u
divljini. U kolima se Ešton okrenuo prema meni i kazao: „Hoću da znaš da
ozbiljno shvatam svoj ulazak u život tvoje dece. Znam da to nije nešto što uradiš
pa zbrišeš.“
Kad su devojčice izašle iz autobusa i videle ga, proneo se šapat: „Je li to
EŠTON KUČER?!?“
Odmah se složio sa Skaui i Talulom. Ešton je imao divnog očuha kog je
mnogo voleo, i zato mislim da je odlično razumeo koliko u životu dece može biti
110
važan muškarac koji nije njihov biološki otac. I dopadalo mu se to što sam ja
majka: mislim da ga je privuklo i to što može da bude važna figura mojoj deci.
Možda to zvuči čudno za jednog dvadesetpetogodišnjaka, ali Ešton ipak nije bio
običan momak. S jedne strane, bio je vetropirasti zezator, ali s druge strane, u
sebi je imao kvalitete kao što su odgovornost, iskrenost i usredsređenost. Imao je
vrlo jasnu svest o tome koliko je važna uloga čestitog čoveka u životu jedne
porodice. I naprosto je želeo da bude deo naše ekipe.
Sutradan se naš pilot vraćao u Los Anđeles da pokupi Brusa i Ešton je poleteo
nazad na posao. Htela sam da Brus zna za to u slučaju da se sretnu, pa sam mu
rekla: „Moj prijatelj, Ešton Kučer će doleteti našim avionom“. A Brus će na to:
„Ti si fantastična majka“. On je zaključio da sam Eštona dovela da obrađujem
devojčice, kao što smo jednom sredili da Aron Karter dođe u Diznijev svet za
Skautin rođendan.

A ISPALO JE tako da su se Ešton i Brus zaista dobro slagali. Redovno smo se

družili, igrali karte, pravili večere, dangubili zajedno. I bilo je divno. (Evo jedne
anegdote: Ešton se u Los Anđeles doselio sa glumicom Dženjuari Džons, koja je
glumila Beti Drejper u seriji Ljudi sa Menhetna. U to vreme su bili vereni i oboje
su bili na početku karijere - radili su kao foto-modeli, igrali sitne uloge. Dženjuari
je imala dvadeset tri godine kad je dobila malecku ulogu u filmu Banditi, u kome
je igrao i Brus, kome je tad bilo četrdeset šest. Ešton je bio uveren da su se muvali
na snimanju. Posle mnogo godina sedela sam pored Dženjuari na nekom
događaju, pa sam joj to tad pomenula. „Nisi valjda ozbiljna?“, rekla je kroz smeh.
„Stoput sam mu tad rekla, ne pada mi na pamet da se jebem s tim čičom!“)
Ešton i ja smo jedno vreme skrivali našu vezu, ali onda smo naprosto
pošašavili: bili smo zaljubljeni jedno u drugo i želeli smo da budemo zajedno u
svim životnim situacijama, i onim važnim i onim nevažnim. Prvi put smo se
pojavili zajedno u javnosti u junu 2003. na premijeri filma Čarlijevi anđeli: Gas
do daske. Došla sam na crveni tepih u fantastičnoj haljini kuće Misoni, s jedne
strane držeći Eštona pod ruku, a s druge Brusa, a naše tri ćerke su išle ispred
nas. Želela sam da time poručim kako je i posle razvoda moguće sačuvati
porodicu, samo u novom obliku. I želela sam da predupredim svaku priču o
mogućem sukobu između Brusa i Eštona koju bi mogli izneti u štampi. I upalilo
je. Bilo je to jedno luđački dobro veče.
Ali reakcija na našu vezu bila je histerična baš koliko sam i očekivala, a
možda i histeričnija. Neprekidno su nas povlačili po žutoj štampi; nismo mogli da
izađemo iz kuće a da nas ne dočekaju foto-reporteri. Agenti su mi govorili
da moja veza pravi štetu mojoj karijeri: to neprestano potenciranje činjenice da
sam s mlađim muškarcem značio je da me ljudi više neće uzimati ozbiljno. A
mene nije bilo briga. Nikad nisam bila srećnija u životu.
Kupila sam prelepu kuću, nedaleko od zemljišta na kome je on želeo da sazida
svoju kuću iz snova, visoko u brdima iznad Beverli Hilsa. Podsećala je na skrovitu
111
zen kućicu na drvetu, onako udaljena od gradske vreve i saobraćaja. Sa bazena iza
kuće mogli ste da gledate rumeni zalazak sunca iza planina, a iza svakog
staklenog zida videla se šuma. Želeli smo da to bude naša oaza.
Ešton i ja nismo podnosili da budemo razdvojeni ni na minut. Pozvao me je
da se doselim sa ćerkama kod njega dok majstori ne završe radove na mojoj kući.
Potpuno bi bilo bezveze iznajmljivati stan kad već neprekidno želimo da budemo
zajedno, a devojčice su uz to zavolele Eštona. Rumer je htela da se vrati u Los
Anđeles: nedostajala joj je njena porodica a ni internat nije ispao ono što je
očekivala.
Eštonova kuća se nalazila visoko iznad Beverli Hilsa, imala je teniske terene
i bazen i bila je jedna od njegovih prvih velikih kupovina - zapravo je bilo prilično
impresivno što je jedan dvadesetpetogodišnjak uspeo da zaradi dovoljno novca da
je kupi. Ešton je imao potpuno drugačiji odnos prema uspehu nego Brus. On se
nije razbacivao novcem. Njegova obazrivost i metodičnost se uvek odražavala i
na njegove investicije, uključujući i tu prvu kuću koju je kupio. Iako su se do
našeg dolaska tu održavale čuvene losanđeleske žurke - o čemu možete da čitate
u Roling stonu. (U to vreme je predsednik Amerike bio Džordž Buš, i njegove
ćerke bliznakinje su dospele nekako na jednu Eštonovu zabavu na kojoj su pušile
nargilu. Bio je siguran da mu tajna služba otad prisluškuje pozive.) I dok se nije
pročulo da Ešton ima nove stanare, definitivno se dešavalo da mu iza ponoći
neko pozvoni na vrata pa pobegne.
Bili smo zajedno godinu i po dana kad je Ešton po drugi put trebalo da vodi
Uživo subotom uveče, pa smo rešili da se direktno i na najsmešniji mogući način
obračunamo sa čitavom tom pričom o našoj razlici u godinama. U poređenju
sa mojim prvim učešćem u toj emisiji, ovog puta sam uživala u svakoj sekundi. U
svom uvodnom monologu Ešton je rekao: „U časopisima stalno pišu o našoj
razlici u godinama, a ja jedino mislim o tome kako je ona nešto najbolje što mi
se dogodilo, i zato je večeras i ona tu sa nama. Demi, volim te, dušo moja.“
Kamera me je zumirala u publici - šminkeri su me sredili tako da izgledam kao da
imam devedeset godina, imala sam sedu periku i obrve, dronjavu ružičastu haljinu
i držala sam ručnu torbicu u krilu kao engleska kraljica. „Divan si, dušo“,
odglumila sam što sam bolje mogla starački glas. „A ti si zgodna do bola!“
Potom me je Ešton pozvao da izađem na scenu da bismo „zajedno uživali u
ovom trenutku“, pa sam se jedva iskobeljala sa sedišta i naslonila na hodalicu koja
me je čekala na kraju reda. „I dalje je najzgodnija žena u Holivudu“, objavio je
kad sam kročila na binu, izazvavši time salve smeha jer sam ja izgledala kao da
sam upravo dopuzala iz staračkog doma, a ogromne dojke, koje su mi napravili
kostimografi emisije, bile su mi se otegle do kolena. „Ovaj privezak nosim kao
simbol naše ljubavi“, kazao je Ešton i pokazao na svoju ogrlicu. Na to sam ja
rekla: „A ja imam ovu ličnu narukvicu; tako medicinska sestra uvek zna kad mi
skoči šećer!“ Ešton je klimnuo glavom i rekao: „Mala je opasna!“. Onda smo
se malo ljubili od čega je meni ispala proteza.

112
 I čitava stvar je ispala urnebesno smešna. Dopadalo mi se što sam dostigla
tačku u životu u kojoj me nije bilo briga šta će pisati u tabloidima; nije me bilo
briga šta će ljudi misliti o mom izboru. Živela sam onako kako ja želim da živim.
I nije bilo razloga da se bilo ko bavi mojim godinama: tek sam bila napunila
četrdeset dve. I bila sam trudna.

113
DEVETNAESTO POGLAVLJE

šton i ja smo od prvog trenutka znali da želimo bebu, i bilo je samo pitanje
E trenutka kada će se to desiti. Brus i ja smo se odmah bacili na pravljenje
porodice, ali ovog puta sam želela da prvo postavimo temelje naše veze. Želela
sam da neko vreme uživamo jedno u drugome. Ali činjenica je takođe bila da sam
već zagazila u četrdesete. Da bismo neutralisali vremenski pritisak, posle manje
od godinu dana zabavljanja odlučili smo da zamrznemo moje jajne ćelije.
Ponudili su mi ulogu u filmu Pomrčina, što je posle Čarlijevih anđela trebalo
da bude veliki nastavak koji je moj tim čekao. Verujem da većina vas nikad nije
čula za njega, što vam sve govori. Scenario je bio zanimljiv - triler zaplet
sa duhovima i spisateljicom popularnih krimića koju progoni krivica zbog
nesretne smrti njenog sina - ali postojao je neki problem oko novca, reditelj je bio
nepoznat i trebalo je da provedem mesec dana na snimanju pre nego što bi
devojčice mogle da dođu da me vide - a ja nikad nisam bila toliko dugo odvojena
od svojih ćerki.
Ešton mi je rekao da snimam film. „Devojčice će ostati ovde, a ja ću svake
večeri da dolazim kući na večeru“, kazao je. „Živećemo normalnim porodičnim
životom kao da si sve vreme sa nama.“
Snimali smo u Velsu i Kornvolu. Pre odlaska iz Los Anđelesa popustila sam
i kupila ćerkama mobilne telefone, kako bi mogle da me nadu kad god požele.
Tehnologija je bila toliko uznapredovala da smo sve vreme slali slike
jedni drugima, i stravično su mi nedostajale i devojčice i Ešton, mada su sudeći
po slikama koje sam dobijala delovali srećno i zadovoljno. Bila sam ushićena kad
ih je doveo kod mene. U Londonu smo odseli u jednoj božanstvenoj kući nedaleko
od Mejfera, u kojoj je nekad bio ženski manastir. U podrumu je bio bazen - i kad
biste plivali činilo se da se nalazite u podzemnoj pećini. A istraživanje skrivenog
stepeništa zajedno sa devojčicama i otkrivanje događaja koji su se desili u
toj ludoj kući predstavljalo je pravu pustolovinu.
Jedne noći, pošto su devojčice otišle u krevet, Ešton i ja smo nastavili da
sedimo u turskom sedu na podu dnevne sobe ispred kamina, i tad smo prvi put
poveli razgovor o venčanju. Osećali smo se neverovatno prijatno ispred
te fantastične vatre i vodili smo opojan, lak razgovor o tome da li uopšte treba
razmišljati o tome zbog devojčica. Da li će im tako možda biti lakše, pitali smo
se, da razumeju našu novu porodicu, naše novo domaćinstvo? U štampi se mnogo
pisalo o tome kako je naša veza neozbiljna, mada je on zapravo do dolaska kod

114
mene čitavih mesec dana držao naše porodično utvrđenje; devojčice su počele da
ga zovu DRUT, što je bilo skraćeno od „drugi tata“.
Ešton i ja smo otišli na službu za Sabat u Centar kabala u Merilebonu. Počela
sam da izučavam kabalu ubrzo pošto sam se odselila iz Ajdaha. Kad sam se
ponovo vratila u Los Anđeles imala sam osećaj da više nikoga ne poznajem. Ali tu
je bio moj prijatelj Gaj Oziri, s kojim sam se sprijateljila još devedesetih i koji me
je opet vratio u centar društvenih zbivanja: vodio me je na večere, u klubove
(nisam pila, ali sam volela da đuskam), ponovo povezao sa Madonom -
njen tadašnji suprug Gaj Riči mi je dao primerak knjige Moć kabale. Tad me je
Gaj Oziri pozvao da dođem na Beverli Hils da se upoznam sa njihovim učiteljem
Itanom u prostorijama muzičke kuće Mevrik, koju je pokrenuo sa Madonom, i
tih sat vremena koliko je Itan govorio o principima kabale i duhovnoj strani
judaizma bili su istinski umirujući i puni otkrovenja. Željna da saznam više, po
povratku kući odmah sam počela da čitam knjigu. Madona je držala nedeljne
časove kod svoje kuće na koje sam počela redovno da odlazim.
Kad smo se Ešton i ja zbližili, i on se zainteresovao za kabalu. Delili smo
zajedničku čežnju za duhovnim životom. On je vaspitavan kao katolik; mene su
krstili u katoličkoj crkvi ali nisu me vaspitavali ni u jednom duhu. Ipak, oboje smo
istinski preispitivali šta želimo da budemo i da radimo, i kako se uklapamo u širi
plan. Bili smo ubeđeni da naša veza, šta god donela, predstavlja korak na pravom
putu.
Devojčice su u to vreme imale sedamnaest, četrnaest i jedanaest godina i on
je, kao što sam rekla, zaista želeo da im bude najbolji očuh na svetu. Takođe je
bio živahan tip u dvadesetim koji je želeo da izlazi i da se provodi, pa je i toga bilo
dosta u našem životu. Išli smo na utakmice Lejkersa, družili se s njegovim
prijateljima iz serije Vesele sedamdesete, ja sam ga upoznavala sa svima koje
znam u Los Anđelesu, što je u to vreme bio prilično širok krug ljudi iz industrije
zabave.
Ešton se vrlo dobro kapirao sa ljudima - lako uspostavljao vezu, da tako
kažem. Bio je dobar i u ličnom i u onlajn kontaktu. Među prvima je stekao preko
milion pratilaca na Tviteru; razumeo je moć društvenih mreža mnogo pre
nego mnogi drugi ljudi, pa je čak i mene na neko vreme uvukao u to. Isprva smo
se Ešton i ja samo igrali s tim, proučavali kako te platforme funkcionišu i šta
znače. Ali onda sam shvatila da mi Tviter pruža mogućnost direktne komunikacije
sa ljudima, bez posredstva medija. Mislim da su ljudi videli previše mojih
fotografija u tabloidima na kojima sam namrštena ili ljuta zato što pokušavam da
oteram uvek prisutne gladne fotografe; Tviter sam videla kao priliku da pokažem
svoju mnogo prijatniju i topliju stranu. I najednom su ljudi počeli da upoznaju
pravu mene, a ne tabloidnu „Demi Još“ ili koju god je moju sliku te nedelje žuta
štampa rešila da plasira. Povezala sam se sa njima, mogla da podelim nešto
iskreno. Ali to je bila dvosmerna ulica. Jednom je Ešton otputovao u inostranstvo,
i znao je da spavam, pa je poslao poruku svojim pratiocima da započnu „ljubavni

115
cunami“ i da u isto vreme preplave moj Tviter izjavama ljubavi. Još sam bila u
pidžami kad sam primetila da mi se organajzer - uređaj koji sam u to vreme
koristila - usijao od hiljade ljubavnih tvitova.
Ešton je bio sjajan u tome. Lepio je po kući papiriće sa porukama tipa:
„Zapamti da si čudesna“ ili samo „Volim te“, i one su mi toliko bile drage da neke
po pet-šest godina nisam sklanjala. Bio je pravi blagoslov živeti s nekim kome je
toliko bilo stalo da se osećam dobro, da se zabavljam, da osetim zadovoljstvo.
Poveo me je u Meksiko na romantično putovanje za Dan zaljubljenih, i put od
sobe do kade osvetljene svećama posuo ružinim laticama. To je bio prvi odmor
na koji smo otišli sami, i zaista smo se proveli za sve pare. Išli smo na masažu za
parove, čitali zajedno pod baldahinom na plaži. Ali većinu vremena smo se
izležavali goli u krevetu.
Jedne večeri smo navukli odeću na sebe i sišli na večeru, i Ešton je s
uživanjem pijuckao čašu dobrog crnog vina kad je rekao: „Nisam siguran da je taj
alkoholizam stvaran - mislim da je tu stvar samo u umerenosti.“
Zaista sam želela da budem ta devojka. Devojka koja može da popije čašu
vina uz večeru ili čašicu tekile na žurci. Imala sam utisak da i Ešton to želi. I zato
sam pokušala da postanem takva devojka: zabavna i normalna. I uopšte mi nije
prošlo kroz glavu: On ima tek dvadeset i neku i nema pojma o čemu govori. Niti
sam pomislila: Bezmalo dve decenije sam trezna, što je ogroman uspeh. Umesto
toga sam pokušala da nađem opravdanje za njegov stav. Mnogo ljudi se u mladosti
ludo zabavlja pa ipak posle razvije savršeno zdrav odnos prema alkoholu, kazala
sam sebi. Nekad sam koristila hranu da mučim sebe, ali posle sam promenila
odnos prema jelu - iako je očigledno da nisam sasvim prestala da jedem. Zašto ne
bi tako moglo da bude i sa alkoholom? Kad smo se vratili u sobu uzela sam pivo
iz mini-bara.
Bio je to vikend kad sam u svoj život vratila alkohol, i ta novina je bila toliko
velika da sam osećala žmarce. Ali to je sve - držim situaciju pod kontrolom, rekla
sam sebi. Iz Meksika smo odleteli za Čikago, gde je Ešton snimao emisiju
kod Opre. Gledala sam iz prostora za glumce kako nadahnuto priča o meni -
primetila sam kako žene padaju u nesvest.
Nastavili smo dalje u Floridu, na veliku trku Naskar u Dejtoni, gde je Ešton
bio počasni starter trke. Za vreme trke imali smo sređenu sobu za nas. Zavukla
sam se sama u nju i uzela pivo iz mini-bara. Niko me nije gledao, naravno,
ali nisam se mogla otresti osećanja da radim nešto pogrešno - ne možete popiti
piće posle dvadeset godina apstinencije a da ne pomislite da upadate u nevolju.
Anonimni alkoholičari opisuju alkoholizam rečima kao što su podmukao, skriven
i moćan. Mogu li stvarno da se nosim s ovim? pomislila sam. A da samo pijem
pivo?
I čitavog vikenda sam ga pila u skrivenim, promišljenim gutljajima.
Poslednja stanica bio je Majami, gde nam je Šon Kombs ponudio svoju kuću
na međuobalskom plovnom putu - bila je božanstvena, i bili smo sami u njoj. Tu
116
sam primetila da mi kasni menstruacija, pa sam to spomenula Eštonu. „Mada smo
putovali pa to ponekad poremeti ciklus...“, oklevala sam. Nisam imala koga da
pošaljem u apoteku po test, a ni on ni ja nismo smeli da rizikujemo da odemo
lično. Ali već sam znala. Bilo je to dugih i uzbudljivih dvadeset četiri sata.
Poslala sam Hanteru poruku i kad sam se sutradan vratila u Los Anđeles test
me je čekao kod kuće. Kad sam videla plus bila sam prvo u šoku, onda me je
obuzelo uzbuđenje, potom zabrinutost, i na kraju sam ponovila čitav ciklus
ispočetka. Ali kad sam rekla Eštonu, njegova reakcija je izbrisala sva moja
oprečna osećanja: on je bio ushićen.
Šest nedelja kasnije zaprosio me je u Parot Keju. Pozvao me je da se prošetam
po plaži i da gledamo zalazak sunca, a onda je kleknuo na koleno i pružio mi divan
starinski kartijeov prsten. Bila sam izvan sebe. Rekla sam mu da moram da
razmislim. Nisam htela da stekne utisak da je dužan da me uzme za ženu samo
zato što sam trudna. Ali volela sam ga. I znala sam da on voli mene. I znala sam
da bi ova beba mogla da zacementira našu porodicu, da nas poveže na najdubljem
nivou.
Kasnije te večeri rekla sam da.
Nedavno sam naišla na stari snimak mog gostovanja u Večernjem šou Dejvida
Letermana. Emisija je iz 1994, i ja sam došla da promovišem film Razotkrivanje.
Leterman mi je tad rekao: „Imaš sjajan život! Kao iz bajke.“ Razgovor smo vodili
malo pošto sam rodila Talulu, pa je spomenuo moje prelepe ćerke. „I ti si lepa
žena“, nastavio je.
„Neverovatno uspešna, imaš muža kome isto ne ide loše“, našalio se, „i svaki
film u kome igraš na kraju ne ispadne samo dobar već i vrlo uspešan.“ Nešto od
toga je, naravno, bilo preterivanje - domaćin laska svojoj gošći da je opusti i
podstakne da se otvori pred kamerama. Ali nešto od toga je naprosto bilo tačno.
Zaista jesam imala tri divne ćerke. I zgodnog, poznatog muža kome zaista nije
išlo loše. Mnogi moji filmovi su dobro prošli na blagajnama. I bila sam,
bez sumnje, neverovatno srećna. Ali i dalje su me razdirale sumnje i nesigurnost.
Život oko mene je bio fantastičan, ali poruke u mojoj glavi i dalje vrlo mračne.
Deceniju kasnije, kad sam se verila sa svojom srodnom dušom i zatrudnela u
četrdeset drugoj, osetila sam, prvi put u životu, da sam najsrećnija devojka na
svetu. Konačno sam stigla do tačke da sam u stanju da prihvatim to izobilje, da
osetim istinsku zahvalnost i uživam u njemu.
Počeli smo da spremamo dečiju sobu. Moja drugarica Solej Mun Fraj - čiji je
muž tad bio Eštonov produkcioni partner - takođe je bila trudna, pa smo bile
uzbuđene što ćemo zajedno proći kroz to iskustvo; što ćemo imati prijateljski krug
novih roditelja.
Čekala sam devojčicu. Dali smo joj ime Čaplin Rej po prevoditeljici koju sam
upoznala u Španiji kad sam radila medijsku kampanju za Redova Džejn. Zavolela
sam to ime i zavolela sam moju novu ćerkicu.

117
 ***
SA SVAKOM SLEDEĆOM trudnoćom žena se sve brže raskrupnjava, a ja sam sa
Čaplin postala džin. Sve smo držali u najvećoj tajnosti; samo su Brus, devojčice i
naš najuži krug prijatelja znali da sam trudna. Nisam htela da moja najmlađa ćerka
dođe na svet kao vest u žutoj štampi.
I hvala bogu na tome.
Već smo se spremali da otkrijemo trudnoću kad smo malo pre mog šestog
meseca otišli na pregled.
Doktor je uradio uobičajeni ultrazvuk, ali ovog puta nisam čula otkucaje srca.
Registrovala sam mrtvu tišinu - umesto već poznatog dum-dum-dum-dum malog
Čaplininog srca - i videla izraz na doktorovom licu.
Ako nikad niste izgubili bebu možda mislite da to nije baš toliko strašno. Ne
mogu da tvrdim, ali verujem da sam i sama tako nekad razmišljala: kao da je reč
o maloj medicinskoj nesreći, tužnoj, ali koja svakako nije kraj sveta. Ali ako
izgubite svoju bebu, koju ste već zavoleli i doživeli je kao člana porodice, nipošto
to nećete smatrati manjom neprijatnošću. Osećaćete se kao da vam je dete umrlo.
Bila sam razorena. Prebacila sam se na režim za preživljavanje. Pokušala sam
da se prepustim tugovanju, ali to je delovalo veoma zbunjujuće. Kako da žalim za
nekim ko nije ni došao na ovaj svet? Nisam čak ni znala ko je ona. Samo sam
znala da je želim nazad svakim molekulom svoga tela.
Ešton se maksimalno trudio da saoseća sa mojom tugom. Pokušao je da mi se
nađe za vreme pobačaja, ali nije suštinski mogao da razume kako mi je. Kao prvo,
beba nije rasla u njegovom telu. A kao drugo, on je u to vreme imao dvadesetak
godina; tek je počeo da se sprema za ulogu roditelja. Njegove prilike nisu bile na
izmaku, naprotiv. Ali ja sam najednom postala bolno svesna da moje jesu. Imala
sam veliku sreću da u četrdeset i drugoj zatrudnim prirodnim putem. I sad sam
bila prestravljena da to neću uspeti da ponovim. Doslovce mi se nada izjalovila, i
moja tuga je bila neutešna. Vratila sam se životnim obavezama, ali nisam sigurna
da sam istinski bila prisutna.
Nedavno sam našla poruku koju mi je u to vreme Talula napisala. Glasila je
ovako: „Žao mi je što si izgubila bebu. Ali ja sam i dalje ovde. I volim te.“

JA SAM URADILA nešto pogrešno, sigurna sam bila u to: samo da nisam dopustila
sebi da ponovo pijem, nikad ne bih izgubila bebu. Još gore, u vreme kad sam
otkrila da sam trudna i dalje sam pušila, i trebalo mi je nekoliko nedelja da sasvim
prestanem. Razarala me je griza savesti i uverena sam bila da je sve što se desilo
isključivo moja krivica.
Utkala sam piće u svoj bol. Doživela sam razarajuće iskustvo, pa je u redu
ako popijem koju. Tako sam govorila sebi. Ali u dubini duše sam znala da moj
odnos prema alkoholu uopšte nije valjan.

118
 Ešton se u međuvremenu ponovo posvetio izgradnji svog carstva. Ostala sam
prepuštena sebi - bila sam bez posla, pa sam počela da vrtim po glavi šta sam sve
uradila a šta nisam uradila u trudnoći čime sam možda izazvala ovo što se desilo.
Ali i dalje je postojao tračak nade. Mogu ponovo da pokušam. Sad kad oboje
znamo da želimo bebu, kad je to sasvim izvesno, hajde da se posvetimo tome.
Rešili smo da se venčamo. Naš učitelj kabale je sugerisao da bi to moglo da
bude lekovito - da bi to moglo da produbi našu vezu, da ujedini naše dve duše.
Bacila sam se na planiranje venčanja.

NA SAMOM POČETKU naše veze počela je da kruži priča kako je to između nas
samo dobar reklamni štos. Ljudima je naprosto bilo nepojmljivo da starija žena i
mlađi muškarac mogu biti srećni u ljubavi - mada u obrnutom slučaju nikome
ništa nije čudno. (Brus je, na primer, stariji od svoje supruge dvadeset tri godine,
ali niko ga nikad nije prozivao zbog toga.) Kad smo se Ešton i ja venčali, 24.
septembra 2005, za te dve godine našeg zabavljanja već smo bili prevalili preko
glave mnogo ozbiljnih izazova. Nije delovalo da srljamo u nešto, zapravo sasvim
suprotno. Slavili smo ljubav koja je već bila prošla vatreno krštenje.
Uložila sam herkulovske napore da sakrijem naše venčanje, i u tome su mi
pomogli Hanter i Eštonov tata Lari. Lista gostiju je bila kratka, samo naši najbliži
prijatelji i familija, kojima smo uglavnom rekli da pravimo žurku za useljenje. U
to vreme smo taman završili sređivanje naše zen kućice, pa smo venčanje održali
tamo, u dnevnoj sobi. I bilo je intimno i skromno u istoj meri u kojoj je moje i
Brusovo venčanje bilo ogromno i preterano. Došli su Eštonov otac, mama i
njegov očuh, zatim brat blizanac Majki, starija sestra Taša i sestričina Dakota.
Naravno, bio je tu Brus sa našim devojčicama, i s moje strane još i Džordž, Deana
i Morgan. Lusi Lu je stigla kad je venčanje već počelo pa se uvukla na svoje mesto
zbunjena i radosna, držeći pod rukom poklon za useljenje.
Nosila sam lepu, jednostavnu haljinu od slonovače marke Lanvin, koju je moj
drug Alber Elbaz magično sašio za nekoliko nedelja. Ešton je takođe bio u belom
za naš tradicionalni kabalistički obred ispod nadstrešnice. Obišla sam oko Eštona
sedam puta da bih opisala krug ljubavi, i on je nogom smrskao čašu - da nas
opomene koliko je naša veza krhka. I kako se lako može razbiti i paramparčad.

119
DVADESETO POGLAVLJE

vek smo sve radili zajedno. Voleli smo društvene igre, jedna od omiljenih
U bila nam je meksički domino voz - igrali smo ga barem dve ili tri noći
nedeljno, i to po pravilima Selme Hajek: svaki igrač ima svoj voz, i svaki voz
polazi iz jedne centralne linije domina, i onda se vodi borba na život i smrt da
biste zaustavili vozove svojih protivnika. Penelope Kruz i njena cimerka Daj a su
nam pokazale tu igru; sa nama su igrali Heder, Gaj, ponekad i Brus, zatim naš
prijatelj Erik Buterbo koji nam je aranžirao cveće za venčanje. Držali smo svake
srede čas kabale u našoj kući; Ti-Džej, Eštonov stari cimer i ostatak njihove
fantastične fudbalske lige dolazili su subotom. Svake večeri smo obedovali
zajedno - Ešton je svoj raspored organizovao prema tome. Svi naši prijatelji koji
su nam neprekidno defilovali kroz kuću bili su deo naše proširene porodice.
Svake godine smo svi zajedno išli u Parot Kej na drugi dan Božića. Bio je to
ritual koji sam započela sa Brusom: ujutru bismo se probudili na planini i otišli
na skijanje, onda bismo seli na avion i uveče se kupali u moru. Tu sam prvi put
popila piće pred ćerkama, u baru na bazenu. Naručila sam pivo. Ešton je uzeo
koktel. Isprva sam vodila računa koliko pijem, neprekidno motrila kako alkohol
deluje na mene. A onda je naš novi drug za barom - Fretboj Fil, kako smo ga zvali
- rekao: „Jeste probali da pijete pivo na slamčicu?“ Takmičili smo se ko će više
da popije i ja sam pobedila. Odigrali smo tri utakmice. Pritom mi uopšte nije palo
na pamet da je Fil visok sto devedeset centimetra i triput teži od mene. Olešila
sam se. Dremala sam na prednjem sedištu električnog vozila za golf dok smo se
vraćali u sobu, i Rumer se smejala što sam toliko šašava. „O, mama, obožavam
te“, rekla je, na šta sam ja pijano odgovorila: „I ja tebe.“
Bilo im je smešno kad sam se prvi put napila. Ali u jednom trenutku su
prestale da se smeju. Uvek sam vodila računa da pred decom budem čvrsta,
stabilna, nežna, čak i u načinu na kojim sam im se obraćala. Kad popijete,
postajete direktniji i manje inhibirani - barem je tako u mom slučaju - i budući da
su od detinjstva navikle da se ponašam na jedan način, sad sam im zvučala grubo.
I sve im je bilo sasvim strano i nepoznato: one nikad nisu videle ni mene ni druge
odrasle da lumpuju. Sećam se Rumerine zabave za šesnaesti rođendan, Talula je
bila užasnuta kad su se neki gosti napili, i uopšte joj nije bilo jasno o čemu se radi
jer tako nešto nikad nije videla. Uspela sam da je umirim i utešim: ja sam i dalje
njena stara mama, i uvek ću biti tu da je zaštitim.

***

120
EŠTON I JA smo i dalje želeli bebu i neizmerno smo uživali u tome da je pravimo
na starinski način. Ali posle nekoliko meseci otišla sam nekoliko puta na
intrauterinu inseminaciju za svaki slučaj. Kad ni posle godinu dana nije bilo
željenog rezultata, prešli smo na vantelesnu oplodnju.
Svakodnevne injekcije i stalni doktorski pregledi koji prate ovu metodu,
doveli bi skoro svaku mladu ženu do očajanja i izveli je iz ravnoteže. Prvi doktor
mi se nije dopao zato što je neprekidno naglašavao moje godine. Našli
smo drugog specijalistu koji mi je bio mnogo simpatičniji, i vrlo dobro sam
podnosila hormone.
Ali svaki put kad bih dobila menstruaciju što je bio dokaz da je još jedan
ciklus oplodnje propao, osetila bih se isto kao kad sam izgubila Čaplin i potonula
bih u jezivi mrak.
I sve sam to skrivala od svih. Vojnički podnosila. Spolja gledano bila sam kao
i uvek optimistična, praktična. Iznutra sam umirala.
U teoriji nije bilo razloga da ne zatrudnim. Imala sam dovoljno jajnih ćelija.
Moglo je da dođe do oplodnje. Ali ja naprosto nikako nisam ostajala trudna.
Sigurno sam prošla kroz pet ili šest ciklusa, i svi su imali isti srceparajući kraj. I
svaki put bih se iznova ponadala. Dobijala sam injekcije u stomak i dupe svakog
jutra i svake večeri. Neprekidno su me ispitivali ultrazvkom, uzimali mi krv da
utvrde kad je ovulacija, kad je zid materice dovoljno zadebljao i tako dalje. Čitav
život je bio podređen tome da ostanem trudna, i kad bih ustanovila da nisam - srce
bi mi se ponovo slomilo. Žene koje tako žive godinama znaju koliko ih to košta.
U Eštonovu odbranu moram reći da je njemu bilo svejedno na koji način ćemo
dobiti bebu: mogli smo da uzmemo surogat majku ili doniranu jajnu ćeliju. Ali ja
sam se egoistično držala toga da želim da rodim bebu koja je rasla u meni. Kao i
prethodna tri puta. Glava mi je govorila da bih se u potpunosti vezala i za bebu
koju nisam rodila. Ali emocionalno sam želela da sa Eštonom doživim to
iskustvo. Isto kao što sam želela da budem bezbrižna devojka koja s vremena na
vreme popije piće, tako sam sad želela da budem plodna žena koja će mu roditi
dete. Međutim, u meni je rastao strah da je moje vreme prošlo, baš kao što su me
tabloidi redovno ljubazno podsećali.
Mislim da sam za vreme ovog grozomornog perioda počela da uzimam svoj
odnos sa ćerkama zdravo za gotovo. Podrazumeva se da nisam želela da ih
opterećujem pojedinostima vezanim za moju vantelesnu oplodnju, jer to svakako
ne bi bilo prikladno. Ali u njihovim očima postala sam neko ko krije tajne. U
Ajdahu su osećale da između svih nas postoji čvrsta veza, ali sad im se činilo da
ih Ešton i ja isključujemo. Situaciju je dodatno komplikovalo to što su sve tri
došle u uzrast kad deca prirodno počinju da se odvajaju od roditelja. Rumer i
Skaut su hormoni divljali zbog puberteta, a meni zbog vantelesne oplodnje.
I suštinski, verovala sam da je naš odnos nepovrediv. Kad vaša deca prestanu
da izgledaju kao deca - kad dovoljno porastu da počnu da se ponašaju kao odrasle
osobe - lako možete izgubiti iz vida da će vas oni zauvek gledati očima deteta.
121
Mislim da sam u svom bolu izgubila iz vida da je njima i dalje bila potrebna
majka.

EŠTON SE SPREMAO da snima film Žigolo. Na osnovu scenarija je bilo jasno da će

biti mnogo seksa - pa čak i eksplicitnog. Glavnu žensku ulogu je trebalo da igra
Dženifer Džejson Li, i jednog dana Ešton je ušao u moju kancelariju i rekao
mi: „Dženifer smeta da ti dolaziš na snimanje.“ Imala sam utisak da mu je iskreno
neprijatno dok mi je objašnjavao kako bi ona mogla ozbiljno da ugrozi njegovu
karijeru ako se naljuti: ona je u to vreme bila u braku sa rediteljem Noom
Baumbahom, koji je baš završio jedan veliki film. „Možda bih nekad mogao da
radim s njim“, kazao je Ešton. „Ali zbog ovoga bi se moglo desiti da mi nikad ne
ponudi ulogu.“ Prestravila sam se. Dženifer i ja smo imale istog menadžera, pa
sam ga izbezumljeno pozvala i rekla mu: „Molim te reci joj da ja nikad nikome
ne bih pokvarila film, i pogotovu nikad ne bih smetala koleginici dok radi!“
Moj menadžer je prvo pozvao nju, pa mene. „Dženifer apsolutno ništa od
ovoga ne smeta - ne postoji nikakav problem, zapravo, ona nema predstavu o
čemu pričaš.“
Ostala sam bez reči. Ali ni posle razgovora sa Eštonom stvari nisu bile ništa
jasnije. On je čitav događaj pripisao smetnjama u komunikaciji, ali meni je tu
nešto gadno zasmrdelo. A poenta je bila u tome da moje prisustvo na snimanju
nije zasmetalo njoj, već njemu.
I to me je porazilo. Brus je oduvek imao utisak da mi nije potreban i da mu
dajem previše prostora. Trudila sam se da ne ponovim istu grešku. I zato sam
želela da Ešton oseti moju podršku i da zna da sam uvek tu za njega - kad je
nekoliko meseci ranije u Luizijani snimao film Čuvar, otišla sam kod njega i
ostala na setu, samo zbog toga - a njemu je zapravo potreban prostor. Samo što
mi nije tako rekao. I ovo vrdanje bio je jedini način na koji je mogao da mi saopšti
šta želi.
Nije bio iskren prema meni. I za to on snosi odgovornost. Ali ja sam svu svoju
pažnju usmerila na njega i na taj način ga previše opteretila. Za to sama snosim
odgovornost.

ZA RAZLIKU OD onoga kako većina ljudi zamišlja zavisnost - popijete jedno piće i
sve se sruši kao kula od karata - u mom slučaju se dešavalo lagano propadanje.
Pad mog samopouzdanja odražavao se u mojoj zloupotrebi supstanci.
Agent mi je predložio da za četrdeset peti rođendan iznajmim kuću Džoa
Fransisa u Porto Valjarti. Mesto je neverovatno i izgleda kao hotel od šest
zvezdica. (Na telefonu postoji dugme za „sve“.) Ešton i ja smo uzeli avion
i povezli nekoliko desetina prijatelja na vikend.
Svi su bili kao pušteni s lanca i sjajno smo se provodili. Imali smo veliku
večeru za dugačkim stolom; kelneri su unosili poslužavnike sa čašicama tekile a

122
ljudi su se penjali na sto da igraju - naš drug Erik je đuskao u gaćama i špicastim
čizmama.
Ali kad nemaš prekidač, ne prestaješ dok se ne obeznaniš. Kasno te večeri
smo se potrpali u topli đakuzi, i ja sam počela da gubim svest i tonem u vodu. Da
sam bila sama, udavila bih se.
Ešton me je odneo u krevet besan kao ris. U izvesnom smislu sam razumela
njegovu reakciju. Da mi se to dogodilo prvi put, pa i da kaže čovek, ali ovo nije
bio prvi put.
No ipak sam bila zbunjena: Ešton me je podsticao da krenem tim putem. A
sad kad sam zabrazdila predaleko, otkrio mi je šta misli o tome tako što mi je
pokazao moje fotografije od prethodne večeri na kojima držim glavu na ve-ce
šolji. Delovalo je kao da je reč o dobronamernoj šali. Ali zapravo mi se izrugivao.

OTIŠLA SAM NA oralnu intervenciju. Oralni hirurg mi je na kraju dao recept za

vikodin. Pila sam ga po preporuci, kad bi bol bio neizdrživ. U prvi mah. A kasnije,
i kad me ne bi baš mnogo bolelo, pomislila bih: hm, pa možda samo pola tablete.
U to vreme sam imala bolove u leđima pa sam uzela recept i za to. Isprva su mi
te tablete umekšavale stvarnost, malčice olakšavale život. Dok sam s alkoholom
previše rizikovala, jer nikad nisam znala da procenim kad sam preterala, s ovim
tabletama sam držala situaciju pod kontrolom.
Dobila bih energiju da se pokrenem i završim sve svoje obaveze. S vremenom
su, međutim, gubile taj efekat, pa sam uzimala sve veće i veće doze da bi počele
da deluju. U jednom trenutku sam pila dvanaest tableta dnevno.
Prestala sam jednog vikenda kad smo svi bili na okupu i ja se zabrojala, pa
upala u paničan strah. Najednom mi se činilo da ne mogu da dišem.
Tad nikom ništa nisam rekla. Ali sutradan sam razgovarala sa Eštonom o tome
i on me je pitao treba li mi pomoć. Rekla sam mu da ću to sama srediti - što sam
i učinila.
On je sledeće nedelje otputovao u Evropu, a devojčice su bile kod oca.
Iskoristila sam to vreme za detoksikaciju. I bila je to jedna od najtežih stvari koje
sam učinila u životu. Skidanje sa opijata je agonija - nezamislivo mučenje.
Ne možete da trenete koliko vas telo boli. Nepodnošljivo vam je da odete i do
toaleta. Čitavo telo zapomaže: „Umirem: uzmi samo malo, i bol će proći!“ Stoput
gore od najgoreg gripa. Ali preživela sam tu nedelju.
Kad se Ešton vratio kući imala sam osećaj da sam se vratila iz rata. Ali on mi
nije pružio ni trunku ohrabrenja ili saosećanja. Činilo mi se da je besan na mene
što uopšte imam taj problem: sama si se uvalila u to, sama se i vadi.

123
DVADESET PRVO POGLAVLJE

šton je bio sve odsutniji i odsutniji. Usredsredio se na druge stvari: na posao,

E na svet tehnologije u kome je bio sve prisutniji, na fantazi fudbal. I nije mi
mogao jasnije staviti do znanja da je sve što radi istinski važno - mada ga ne
krivim zbog toga. Samo žalim što nisam sebe cenila na isti način.
Umesto toga sam izvodila vratolomije kako bih bila žena kakvu je on
priželjkivao. Stavila sam ga na prvo mesto. Što on nije tražio od mene. Ali to sam
ja - i to sam naučila od svoje majke, i majke moje majke. Želela sam da naš brak
opstane, i bila sam spremna da učinim sve što treba, da se postavim na trepavice.
I zato mu nisam rekla ne kad mi je otkrio svoju fantaziju da dovede treću osobu u
naš krevet. Htela sam da mu dokažem da i ja mogu da budem sjajna i zabavna.
Uvođenje drugih ljudi u naš brak donelo je potpuno lažan osećaj snage, i
apsolutno privremeni osećaj uzbuđenja. Dve su osobe s kojima smo to uradili, i
nijedna ni druga nisu imale loše namere; ponele su se kako treba. I dan danas
znam da mogu da se oslonim na njih u svakom trenutku; jedna od njih je sad u
braku i ima dete. Odabrali smo dobre ljude, ali to je i dalje bila greška. Smisao
monogamije je delimično i u energiji koju vam donosi žrtvovanje partnera da je
samo sa vama, da odabere samo vas, i da znate da vi u njegovom srcu imate
posebno mesto koje niko drugi ne može da dobije. Ako još neko uđe u vaš odnos,
gubite to povlašćeno mesto.

SNIMALA SAM U Njujorku sa Elen Barkin film Još jedan srećan dan kad je vest
odjeknula. Ešton je spavao sa dvadeset jednogodišnjom devojkom u našoj kući,
dok sam ja bila na putu.
Sećam se i kako su se upoznali. Bili smo na kuglanju sa Rumer, i kad je otišao
da se prezuje dala mu je svoj broj napisan na salveti. Ilije to priča koju je meni tad
servirao. Kad smo se te večeri vratili kući i on mi pokazao salvetu, rekla sam:
„To je jezivo. Mi smo bili sa ćerkom, a ona sa majkom i sestrom!“ Utroba mi se
prevrnula i osetila sam gađenje. I kad je svejedno rešio da se vidi s njom kao da
je hteo da mi poruči „jebi se“.
Njegovo neverstvo je osvanulo na svim naslovnim stranama tračerskih novina
- ta mlada devojka je čak pokušala da proda njegov džemper na Ibeju za petsto
dolara. Kad je vest objavljena, već smo imali zakazan nastup u fondaciji Klinton
global inišativ, gde je trebalo da predstavimo naš projekat za borbu protiv trgovine
ljudima.

124
 Godinu dana smo istraživali taj problem i razrađivali infrastrukturu. Ešton je
zaista daroviti mislilac koji uvek gleda širu sliku; moji razlozi su, naravno, bili
lični. Nije dolazilo u obzir da odložimo taj događaj.
Odmah sam se ogradila visokim zidom. Znala sam da od moje reakcije zavisi
kako će tabloidna priča biti primljena. Ako ostanemo ujedinjeni, možda će se
čitav potres slegnuti. Možda bi najbolje bilo da progutam šta se desilo i nastavim
dalje.
I tako je Ešton doputovao u Njujork i navukao hrabro lice, pa smo održali
našu prezentaciju 23. septembra 2010. - dan pre godišnjice braka. Ešton je govorio
o tome kako danas na planeti živi najviše robova od početka ljudske civilizacije,
i detaljno je izložio naše planove da podstaknemo Tviter i druge internet platforme
da prestanu da služe kao tržište za prodaju ljudskih bića. Ja sam govorila o
kampanji „Pravi muškarci ne kupuju devojčice“ koju pokrećemo, kako bismo
pokušali da izmenimo kulturni obrazac zahvaljujući kome muškarci misle da je u
redu platiti seks sa maloletnicom. „Svaki peti muškarac se upustio u
komercijalnu trgovinu seksom“, saopštila pred prostorijom punom važnih ljudi,
stojeći kraj svog supruga koji me je posle pet godina braka prevario sa devojkom
koja je vršnjakinja moje najstarije ćerke. „Pravi muškarci štite, poštuju, vole i
brinu se o devojčicama.“ Alija lično nisam osećala ni da sam zaštićena, ni da sam
poštovana, ni voljena, niti da se neko brine o meni.
Rumer se već bila osamostalila i radila je kao glumica, a tom prilikom je
doputovala sa Eštonom, prema dogovoru koji smo napravili pre nego što se desilo
šta se desilo, da bismo sve troje posetili Skaut koja je nedavno počela da studira
na Univerzitetu Braun u Providensu na Roud Ajlandu. Vrlo dobro sam znala da
ne treba da ih lažem - i tehnički ih nisam slagala - ali pustila sam ih da poveruju
kako je to što piše u tabloidima izmišljotina. Moja namera je bila da ih zaštitim,
ali sad vidim da je to bila greška. Oduzela sam im priliku da zajedno sa mnom
učestvuju u rešavanju ovog problema, da budu uz mene kao porodica. Osim toga,
imale su pravo da znaju istinu.
Ešton i ja smo rešili da vozimo do Los Anđelesa kako bismo proveli malo
vremena nasamo. Čudno je bilo što me je sve vreme preplavljivao stid; nisam
mogla da se otresem osećanja da je na neki način sve moja krivica. Zato što
smo primili trećeg u našu vezu, kazao je Ešton, granice su se zamaglile i time je,
u izvesnoj meri, opravdao svoj čin. Mislim da ga je grizla savest, ali takođe je
tražio i način da skine krivicu sa sebe, da sačuva sliku koju je imao o sebi kao
o pristojnom porodičnom čoveku.
Ešton se nije iskupljivao za svoje ponašanje tako što je bio prenaglašeno
brižan i pažljiv. Kad se osvrnem unazad, mislim da je to bio njegov pokušaj da se
izvuče iz našeg braka. Nije znao kako da to učini na fin način, a možda je osećao
i preveliki sukob u sebi. Mislim da je jednim delom cenio ono što smo imali; ali
deo njega je jedva čekao da nastavi dalje. Ne možete da se ljutite na nekoga zato
što nema kapacitete ili potreban nivo svesti da se ponaša saosećajno. On nije

125
bolje mogao. I svakim svojim postupkom mi je poručivao: Molim te, prestani da
me voliš. Ali na njegovu i na moju nesreću, ja to nisam mogla.

TALULA JE JEDINA ostala da živi sa nama i kad je napunila sedamnaest godina

upala je u tipičnu buntovnu fazu. U proleće 2011. jedne večeri mi je rekla da ide
da uči sa društvom za SAT testove, i ja sam otišla u bioskop. Nasred projekcije mi
je zazvonio telefon: pozvao me je jedan od roditelja. Talula i još neki njeni drugari
su uhapšeni jer su koristili alkohol, iako im je to zabranjeno. Krenuli su bili kod
druga sa flašom vode punom votke u vreme kad maloletnicima više nije
dozvoljeno da budu na ulici i policija ih je uhapsila. Morala sam da odem po nju
u stanicu policije u Holivudu.
Čim sam stigla našla sam nadležnog policajca i rekla mu: „Vidite: to što su
uradili svakako je za osudu, ali to im je prvi prestup. Zar nije dovoljno samo da
ih upozorite, a mi ćemo se postarati da se ovo nikad više ne ponovi?“ On je na to
odgovorio: „Kad napuni osamnaest to joj neće pisati u dosijeu“.
Ali u očima javnosti to nikad neće nestati iz njenog „dosijea“, što ne važi za
njene drugare: nju će zauvek povezivati s ovim incidentom; kad god je
potencijalni poslodavci potraže na Guglu to je prvo što će im ispasti. Godinama
sam ponavljala ćerkama: nebitno je s kim ste bile i kakve su bile okolnosti. U
štampi će uvek pisati „Talula Vilson je završila u ćorki“. Zbog toga ko su vam
roditelji, štampa će se uvek drugačije odnositi prema vama; svaka vaša greška je
za njih vest. I upravo se to dogodilo sa ovim incidentom. Sutradan je osvanuo u
svim tabloidima - baš kao što sam se i plašila.
Nisam zagrlila Talulu kad sam je videla u stanici, što je možda bila greška.
Naljutila me je što me je slagala gde će biti te večeri, i fokusirala sam se na to da
ubedim pandure da zanemare taj incident. Pokušavala sam da je zaštitim. Ali ona
je to protumačila kao da je meni jedino važno kako će se čitava stvar odraziti na
mene.
Tinejdžeri prave gluposti. Ali ja sam smatrala da će od stava koji budemo
zauzeli zavisiti da li će Talula nastaviti da zloupotrebljava drogu i alkohol. I bila
sam malo stroža prema njoj. Brus nije bio tu tog vikenda, Ešton je takođe bio na
putu. Bila sam sama, a dva dana kasnije sam imala dobrotvorni događaj u
Njujorku.
Gledano iz ove perspektive, pogrešila sam što sam otišla. Trebalo je da
ostanem kod kuće i da sa Talulom razgovaram o onome što se dogodilo. Ali ipak
sam otputovala, a nju sam ostavila kod Eme, s kojom je Brus bio već dve godine
u braku. Po povratku me je sačekala Talulina poruka da se ne vraća kući i da
prestaje da razgovara sa mnom.
Talula je bila u pubertetu, gazila je granice, ispitivala dokle može da ide. Što
je normalno. Ono što nije bilo normalno jeste to da su svi u porodici počeli da
staju na njenu stranu. Odjednom ni Skaut više nije htela da razgovara sa mnom.
Najednom je misteriozno i njoj bio „potreban prostor“. Brus nije hteo da
126
razgovara sa mnom o tome niti da se dogovori oko načina na koji ćemo se
postaviti prema onome što se dogodilo Taluli. Odnosili su se prema meni kao da
sam ja završila u policijskoj stanici u Holivudu! Bila sam zapanjena.
Razume se da je svako imao svoje razloge što tako reaguje. Skaut je
pokušavala da se osamostali, da odraste, da započne novi život na fakultetu, i
verujem da joj se činilo da je ovo prilika da demonstrira svoju nezavisnost. Brus
je započeo novi život sa Emom i tog časa nije bio raspoložen da se bavi starim.
Talula se naljutila zato što joj govorim kako da se ponaša. Ona je bila samo dete,
ali svi su prihvatili njeno mišljenje i mene okrivili da pravim sve veći raskol.
Mislim da su devojčice realno bile ljute na mene što sam postala toliko
zavisna od Eštona - bila sam navučena na njega, to je najbolji opis. I ponašala sam
se kao što se ponašaju svi zavisnici. Stavljala sam svoju zavisnost ispred
sopstvenih potreba i potreba svoje porodice. I nalazila sam čudna, neuverljiva
opravdanja za svoje - i njegovo - ponašanje. Dugo sam bila stub naše porodice, a
onda sam počela da se krunim.
Situacija u kojoj sam se našla, da moje dve ćerke ne žele da razgovaraju sa
mnom, bila mi je strana, neopravdana i užasna. I ugrozila je ono na šta sam bila
najponosnija, moju ulogu majke. I prosto, nedostajala su mi moja deca. Ešton je
bio besan; imao je osećaj da sam mu pokvarila odnos sa devojčicama. Ali i dalje
mi se činilo da se istinski trudi da mi pruži podršku. Poslao mi je tog leta divan,
umirujući mejl u kome kaže da je najveći srećnik na planeti, i da je bog, kad
je mene stvorio, napravio sigurnosnu mrežu za njega.
Eštonov incident sa onom devojkom naterao me je da se hitno priberem. I
poslednjih godinu dana pokušavala sam da vratim brod na pravi kurs - svaki
problem koji bi pomenuo aktivno sam pokušavala da rešim. Nisam pila alkohol
deset meseci. Posvetila sam više pažnje sopstvenim projektima: producirala sam
jedan šou, snimila divan film Poziv upozorenja, koji je trebalo da se prikazuje od
jeseni; tog meseca trebalo je da se na televiziji emituje moj prvi rediteljski
prvenac. Ešton je u međuvremenu počeo da snima novi sitkom, Dva i po
muškarca, koji je donekle ublažio njegove finansijske brige posle kraha 2008.
(Zamenio je Čarlija Šina, i trebalo je da glumi sa Džonom Krajerom. Svet je mali.)
Verovala sam da oboje radimo na tome da sačuvamo ono što imamo.
I dalje sam očajnički želela dete s njim. Konačno sam prevazišla veliki otpor
prema doniranoj jajnoj ćeliji. Počela sam da tražim po spiskovima agencija
odgovarajućeg donora, i Eštonu pokazivala najbolje predloge, slušala njegove
utiske. Odmor za Četvrti juli smo provodili u Ajdahu i tad sam je pronašla.
Pokazala sam Eštonu njenu fotografiju. Rekao je da treba da probamo.
To je bilo u utorak. U četvrtak smo počeli da popunjavamo papire. U nedelju
smo se šetali pored reke kad mi je Ešton rekao: „Nisam siguran za ovo, ne znam
da li to uopšte može da funkcioniše.“
Imala sam utisak da mi je neko izbio vazduh iz stomaka. Pitala sam ga zbog
čega mi je dopustio da tražim donora, da prođem kroz tu vrlo bolnu, dugačku
127
proceduru, zbog koje sam postala još ranjivija, ako nije bio siguran šta
želi. Njegov odgovor je bio jednostavan: „Nisam mislio da ćeš izgurati do kraja.“

SUTRADAN SAM OTPUTOVALA u Njujork zbog posla. Producirala sam seriju

intervjua pod nazivom Razgovor, koje je vodila moja drugarica Amanda de
Kadene. Lično sam dovela Lejdi Gagu, Ališu Kiz i Donu Karan, između ostalih,
i morala sam da budem tamo. Bila sam zaleđena. Čekala sam da mi se Ešton javi
i da pokuša da izgladi situaciju.
Nedelju dana kasnije vratila sam se u Los Anđeles; nismo razgovarali. Ušla
sam u kuću u kojoj se održavao naš redovni nedeljni čas kabale. Pogledala sam u
Eštona i prošla me je jeza. Oči su mu bile ledene, mrtve. Kao da je preda
mnom najhladnija osoba na svetu - nije bilo ni traga od onog čoveka u koga sam
se zaljubila pre nekoliko godina. I sasvim sigurno ni od čoveka koji me voli.
Te noći je rekao: „Mislim da treba da se odselim.“
„Čekaj, čekaj bre!“, to je sve što sam uspela da kažem. „Ti i ja smo u braku.
To se ne radi tako. Kako smo došli od toga da imamo problem koji treba da
rešavamo do toga da se ti iseljavaš?“ Osećala sam da mi nešto prećutkuje. Nisam
popuštala. „Moramo da razgovaramo sa nekim“, insistirala sam.
I razgovarali smo. I ništa se nije promenilo. On suštinski nije želeo da radi na
našoj vezi. Nije više želeo da imamo seks ili bilo kakav fizički kontakt. Za njega
je to bila gotova priča. Aja sam i dalje živela za naš brak, ali sad već potpuno
napuštena. I dalje sam pokušavala da razumem kako je moguće da mi je pre samo
dve nedelje poslao mejl u kome kaže da je najsrećniji čovek na planeti. Očajnički
mi je bilo potrebno da razumem šta se dešava - ako ima smisla, ako znam kako
stvari stoje, mogla bih konačno da ga pustim, ako tako treba. Sve je, međutim,
bilo potpuno konfuzno. Rekla sam mu da mislim da ne treba da se seli, da treba
da poradimo na problemima sami, zajedno. I dogovorili smo se: hajde da ovo
ostane između nas, hajde da ne budemo ni sa kim drugim dok ovo ne sredimo -
na ovaj ili onaj način.
Bližila nam se šesta godišnjica. Deni Masterson je tog vikenda pravio
momačko veče u San Dijegu i Ešton je rekao da bi voleo da ode na jednu noć.
Kad se sutradan vratio kazao je da se sjajno proveo. Našu godišnjicu smo
proslavili tako što me je poveo na mesto našeg prvog sastanka: na prvi
kupljeni komad zemljišta za koji ga je vezivalo mnogo snova. Između nas se
osećala napetost, i u dubini duše sam naprosto znala da mi nešto taji. I to me je
dovodilo do ludila.
Sutradan sam morala da se vratim u Njujork radi medijske prezentacije
projekta na koji sam bila istinski ponosna. Bila je to miniserija za kanal Lajftajm
pod nazivom Pet, a činilo ju je pet kratkih filmova posvećenih raku dojke, koji se
dešavaju u različitim vremenima i na različitim prostorima, a režiralo ih je pet
različitih žena. Jedna od rediteljki sam bila i ja. Moja priča se dešavala početkom
šezdesetih, u vreme kad ljudi još nisu u javnosti izgovarali reč dojka, pa je veliki
128
problem predstavljao izostanak svest o ovoj bolesti. Jedan od najdragocenijih
aspekata tog iskustva bilo je snimanje sa malom devojčicom, i pokušaj da
ispričam priču s mnogo obzira prema njenoj tački gledišta. Prvog dana snimanja
Ešton mi je poslao predivan buket: među delikatnim plavim cvetovima stajala je
kartica na kojoj je pisalo: „Verujem u tebe.“ Na putu za Njujork u glavi su mi sve
vreme bili ti cvetovi.
Te večeri sam u Hotelu Krozbi čekala da mi srede frizuru i šminku za
premijeru kad mi je telefon javio da imam vest od Gugla. „Ešton Kučer uhvaćen
u prevari“, blesnulo mi je na ekranu. U prvi mah sam pomislila da opet
prežvakavaju prošlogodišnji slučaj, koji je neki tabloid pokušao da upakuje na
novi način. Ali kad sam otvorila link shvatila sam da je vest nova. I desila se
prošlog vikenda na godišnjicu našeg braka, one večeri kad je bio na momačkoj
večeri u San Dijegu. Preneli su reči mlade plavuše koja im je otkrila Eštonovu
foru za muvanje. Život mi se smučio: prepoznala sam njegove reči. I znala sam
da devojka ne laže. „Zar nisi oženjen?“, navodno ga je pitala. On je na to
odgovorio da je rastavljen. Potom je proveo noć s njom, probudio se i dovezao na
proslavu godišnjice braka sa svojom ženom.
„Ma je l' ti mene zajebavaš?“, izletelo je iz mene kad se javio na telefon. Što
je značilo: Da li je moguće da si toliko glup? Jesi li ti želeo da te uhvate? (Ruku
na srce, podsvesno verovatno jeste želeo.) I šta je sa mnom? Jesi li zaista morao da
mi prirediš ovo ponovo? Zar nisi barem mogao krišom da me prevariš - da mi
slomiš srce tako da drugi ne znaju, umesto što me javno provlačiš kroz blato.
Odmah je sve priznao. Potom sam morala da prekinem vezu i da prošetam
crvenim tepihom, i sa svakim korakom sam molila boga da se ova vest još nije
raščula, i da mi niko ne gurne mikrofon u lice da me pita kako se osećam što se
moj muž jebao s klinkom od dvadeset i jedne godine, koju je upoznao u đakuziju
istog vikenda kad nam je bila šesta godišnjica braka. Stvarno mislim da bih se na
licu mesta ispovraćala.
Ešton se iselio 11.11.11, nedelju dana posle mog četrdeset devetog rođendana.
Izjava koju je objavio moj predstavnik za štampu bila je kratka, ali je savršeno
odražavala moja osećanja: „S velikom tugom i teška srca odlučila sam
da okončam svoj šestogodišnji brak sa Eštonom. Postoje određene vrednosti i
zakletve koje kao žena, majka i supruga smatram svetim, i želim da u tom duhu
nastavim dalje sa svojim životom.“

129
DVADESET DRUGO POGLAVLJE

isam mogla da jedem. Spala sam na 43 kilograma: bila sam kost i koža.
N Mučile su me parališuće glavobolje. Celo telo me je bolelo, a srce u njemu
bilo je slomljeno. Želela sam da dignem ruke od svega.
I sve vreme sam razmišljala: Kako sam dospela u ovo stanje? Za Božić sam
otišla na putovanje sa Rumer. Nisam se dobro osećala i rđavo sam se ponašala.
Jedan njen drug je bio sa nama, pa sam malo više koketirala s njim na onaj
tužni način svojstven ženama koje traže potvrdu svoje vrednosti u očima drugih.
Počela sam da zloupotrebljavam lekove za migrenu - ništa preterano, ali
pokušavala sam da smrvim nešto u sebi, da iskopam bol napolje.
I našla sam način.
Na toj zabavi u mojoj dnevnoj sobi januara 2012. sam radila isto što i svi -
Rumer, neki njeni drugari, neki moji drugari. Udahnula sam malo gasa smejavca.
Popušila malo spajsa, što je vrsta sintetičke trave. Ali nisam divljala niti sam se
predozirala. Samo sam imala čudnu reakciju, nekakav napad, što očito nije
neobično kad ljudi uzimaju azot-sub-oksid ili neku drugu uradi-sam-verziju gasa
smejavca koji vam daju kod zubara.
Ali na nekom dubljem nivou, da sam bila pri čistoj svesti, zar bih uopšte
pomislila da uzmem drogu pred ćerkom? Naravno da ne bih. Rumer je poludela
od straha kad me je videla kako ležim polusvesna na podu; pomislila je da ću
umreti na njene oči. Potpuno se izbezumila, i posle te večeri je prestala da
razgovara sa mnom, isto kao i njene mlađe sestre.
I to mi je bilo ubedljivo najteže od svega. Teže od toga što je moj drug pozvao
hitnu pomoć pre nego što sam uspela da ustanem i da dreknem: „Nemoj!“ I teže
od svih naslova u žutoj štampi koji su bili ispisani najvećim slovima: „Demi
Mur hitno primljena u bolnicu!“ Teže i od toga što sam znala da će Ešton videti
vest. Teže i od slomljenog srca. Znala sam da sam jedini pravi „uspeh“ postigla
kao majka, ali ako nijedna od moje tri ćerke ne razgovara sa mnom, kakav je to
uspeh?
Kako sam dospela u ovo stanje?
Imala sam utisak da mi je porodica dodelila ulogu negativca. Bila sam ljuta
na devojčice što nemaju razumevanja za mene i na Brusa što odbija da posreduje.
Stidela sam se što sam dovela sebe u ovu poziciju. Svi su hteli da odem u centar za
bolesti zavisnosti, što je meni delovalo potpuno šašavo: Zar treba da odem na

130
kliniku i da kažem: „Zovem se Demi, nisam više alkoholičar i jednom sam uzela
gas smejavac?“ Jer sam znala da pravi problem nisu ni droga ni alkohol.
Bila sam potpuno izgubljena, i kad bih se ujutru probudila pomislila bih:
Jebote, šta sad da radim - kako da preguram još jedan dan. Trpela sam stravičan
bol, i fizički i psihički, do te mere da sam jedva funkcionisala. Retko sam Izlazila
iz kuće, osim da pustim pse napolje. Naprosto nisam mogla podneti to osećanje
da ne postoje drugi ljudi čije me potrebe drže prikovanu za zemlju, ljudi kojima
je potrebno da se brinem o njima. Na poslovnom planu nije se dešavalo bogzna
šta, a i da jeste, ne bih imala snage da radim. Nisam imala drugog izbora nego da
budem sama sa sobom, a sebe nisam podnosila.
Je li ovo život? Jer ako jeste, dosta mi ga je.
Znala sam da postoji izbor: mogu da umrem sama kao moj otac ili da konačno
postavim sebi pitanje: Kako sam dospela u ovo stanje? I da skupim dovoljno
hrabrosti da odgovorim.
DAKLE, KAKO SAM dospela?
Tako što sam imala baku koja je trpela muža ženskaroša koji je bio šarmantan
i zgodan i neodoljiv, a ona je mislila da nema drugog izbora nego da ga podnosi
jer se udala za njega. Nije mogla da ga ostavi jer nije bila dovoljno obrazovana i
nezavisna, pa se snalazila kako je umela i svoje ćerke naučila da rade to isto.
Tako što sam imala majku koja se udala za svoju životnu ljubav, da bi onda s
njim živela u potpuno poremećenom odnosu rastrzana između ljubavi i mržnje
sve dok se on nije ubio. A onda je nastavila da bira muškarce koji su je sve
više maltretirali sve do kraja života, i na kraju je umrla a da nikad nije doživela
mir.
Tako što sam svojoj majci poslužila kao oruđe u sprovođenju namere da vrati
moga oca. A oni su radili ono što su jedino umeli da urade kad se nađu u nevolji:
lagali su me. Na ovaj svet sam stigla već uvijena u laži, kao podmetnuta ćerka. Ne
sećam se vremena kad se nisam pitala: Imam li ja pravo da budem ovde? I nisam
ga zapravo imala. Bila sam im komplikacija. Decenijama sam se borila da
opravdam svoje postojanje, uverena da ću imati pravo da budem ono što jesam
ako budem vredno radila.
Tako što su moji roditelji bili previše mladi i nedovoljno mudri da bi se o
bratu i meni brinuli kako deca zaslužuju da se roditelji brinu o njima. Voleli su
nas. Ali nisu bili u stanju da naše potrebe stave ispred svojih. Nisu umeli da nas
zaštite od opasnosti, kojima su nas neprekidno izlagali.
Tako što nisam imala snage da se suočim sa pitanjem: „Kakav je osećaj kad
te majka proda kao kurvicu za petsto dolara?“
Tako što sam na haotičan nedostatak stabilnosti i stalne promene u detinjstvu
reagovala tako što sam postala čvrsta i prilagodljiva. Toliko dugo sam se u životu
prilagođavala i privikavala na nove sredine - novu školu, nove ljude, nove
reditelje, nova očekivanja - da više ništa nisam umela da uradim onako kako ja

131
želim ili kako meni treba. Nikad to nisam naučila. Mislim da sam živela u stanju
stalnog nepoverenja zbog čega nisam znala šta znači osećati se prijatno u svetu i
svom životu. Zbog čega sam vrlo retko bila potpuno prisutna u njemu.
Tako što sam dala sve od sebe da ne budem kao moja majka pa sam se brinula
o svima osim o sebi. Borila sam se lavovski da svojim ćerkama budem majka
kakva im treba, Brusu a posle i Eštonu žena kakvu žele - ali gde sam tu bila ja? I
gde su tu bile moje želje? Jedino sam ja to mogla da shvatim i zatražim. I jedino
sam ja mogla da uverim sebe da to i zaslužujem.
Tako što sam upoznala čoveka svojih snova, i potreba da sačuvam našu
bliskost postala je moja zavisnost. Mislila sam da je Ešton ostvarenje svih mojih
snova. Ali u vreme kad smo se upoznali ja sam bila dovoljno iskusna i
istinski spremna da se posvetim našem odnosu. A on je tek bio krenuo na put - i
pokušavao je da pronađe sebe. Kad se između Eštona i mene rodila ljubav, nisam
tad uzela u obzir (mada ne znam nikog ko bi to učinio) da ono što je za mene
bilo magično u našoj vezi nije možda bilo magično i za njega i obrnuto. Osećala
sam da između nas postoji veza, razmena. Kad je prvi put izašao iz privatnog
aviona i ušao u moju kuću i moju porodicu, koje sam ja davno pre njega stvorila,
iza sebe sam već imala ozbiljna dostignuća na polju na kome je on tek želeo da se
ostvari. Imala sam četrdeset godina, živela sam čuvenim životom sa čuvenim
bivšim mužem i tri ćerke dok je Ešton tek počinjao da se dokazuje u svetu odraslih
- i lično i profesionalno. Ništa od toga nisam videla jer sam se potpuno bila predala
vezi. Osećala sam se kao petnaestogodišnjakinja koja čezne da se dopadne
jednom momku - što bih verovatno i osetila u tim godinama, da sam imala
sigurnije i zdravije vaspitanje.
Tako što sam birala muškarce sa istim karakternim osobinama koje su imali
moj otac i moj deda, pa sam dubila na glavi da bih ih zadovoljila.
Tako što se nikad nisam do kraja izborila sa osudama i prezirom koje sam
doživljavala u svojoj karijeri - jer nisam smela da rizikujem da ih ozbiljno
shvatim. Jer bi to moglo ispasti previše strašno i moglo bi učvrstiti jedno
mnogo dublje osećanje da će se jednom, nekako, pokrenuti velika diskusija posle
koje će svi kolektivno graknuti: Šta će kog đavola ona ovde? Ona nema ovde šta
da traži. Nije dovoljno dobra. Štrokava je. Izbacite je napolje. Izbacite je napolje.
Tako što sam se pitala otkad sam došla na ovaj svet: Da li imam pravo da
budem ovde?
Ali konačno je došao trenutak da kažem sebi: imam.

OTIŠLA SAM NA lečenje. Ali tamo sam lečila traume s kojima se nikad nisam
suočila i svoju nesamostalnost koja je iz njih potekla. Moje posrnuće na zabavi
bilo je simptom, a ne bolest. Imala sam narušeno fizičko zdravlje: a ono je bilo
jedino što mi je ostalo, i kad je počelo da popušta, nisam imala drugog izbora nego
da se zaustavim i prvi put u životu naučim kako se vari život. Radila sam sa

132
doktorom, premotavala svoj životu, scenu po scenu, razlagala ga na sastavne
delove, kako bih počela da metabolišem sve što mi se dogodilo.
Ćerke su mi postavile ultimatum: nećemo razgovarati sa tobom dok ne odeš
na lečenje. I otišla sam na kliniku, a one i dalje nisu bile pored mene. Rekla sam
im da mi je veoma važno da dođu na porodični sastanak - ne toliko zbog
mene, koliko zbog svih nas. Ali nisu došle.
Po završetku programa neprekidno sam pokušavala da stupim u kontakt s
njima, nudila da se sastanemo kad god kažu - ako treba sa terapeutom. Ili bi me
odbile ili bi me ignorisale. Nisam mogla da shvatim šta sam im toliko zgrešila kad
neće ni reč da mi kažu. Ali na kraju sam morala da dignem ruke. Ako moje ćerke
smatraju da je za njih najbolje da nemaju sa mnom nikakav odnos, onda moram
da se pomirim s tim, iako je to poslednja stvar koju želim u životu. Morala sam
da verujem da ću radeći na sebi učiniti najlekovitiju stvar za njih. Tri godine će
proći pre nego što budemo uspele da nađemo put do pomirenja.
Bolelo me je, i ljutilo, ali to vreme koje sam provela sa sobom me je
neverovatno ojačalo. I pružilo mi je priliku da naučim da živim samo kao ja: ne
više kao majka ili ćerka. Ni kao supruga ili devojka. Ni kao seks simbol ili
glumica. Čini se da bi trebalo da bude automatska stvar da čovek naprosto bude
to što jeste. Ali s obzirom na moje poreklo, od trenutka kad sam se rodila nije bilo
u redu da budem to što jesam.
Preživela sam Božice bez poziva, i pedeseti rođendan i dan majki. Nije bilo
nijednog mejla. Ničega. Apsolutno ničega. A kad više nisam imala šta da izgubim,
konačno sam mogla da odahnem i da popustim grčeviti stisak. Da su moji najdraži
bili uz mene mislim da mi poriv da se brinem o njima nikad ne bi ostavio dovoljno
prostora da zacelim. Možda je bilo dobro što sam ostala sama, što su mi oni to,
bez svesne namere, omogućili. Morala sam da se posvetim brizi o sebi: potražila
sam pomoć za moje autoimune probleme, za koji se ispostavilo da su ozbiljni;
počela sam da lečim preživljene traume u njihovoj srži, tamo gde sam počela da
trulim.
Svi se mi kolektivno plašimo da ćemo jednom ostati sami. To što sam naučila
da je u redu da budem sasvim sama jedan je od najlepših darova koje sam dala
sebi. To što sam bila sama nije bio moj izbor, ali sam ga podnela. I nisam
se plašila. I nisam pojurila da popunim rupu. Postojao je aspekt tog vremena u
izolaciji koji je bio lekovit - zbog čega sam počela da eksperimentišem i da sve u
životu posmatram iz te vizure. Šta ako se sve ovo što mi se dogodilo nije
dogodilo protiv mene nego za mene? Tako sam naučila da sve zavisi od načina na
koji ćemo tumačiti svoja iskustva.
Što sam znala od ranije. Dok mi je majka umirala pronašla sam novi način da
posmatram naš odnos. Godinama sam u nju gledala besno i čežnjivo: Zašto me
nisi volela dovoljno da budeš bolja? I uspela sam da nađem razumevanje za nju, i
ta promena me je oslobodila. Preuzimanje odgovornosti za sopstvene reakcije je
put do slobode.
133
 I tačno je, naučila sam to bila sa svojom majkom. Ali to ne znači da sam
automatski počela da primenjujem novostečeno znanje. Neke stvari je previše
bolno sagledati iz novog ugla. Ali ako iskreno pogledam tu činjenicu da nisam
uspela da ostanem trudna, na primer, najednom postaje nebitno da li sam mogla
ili nisam mogla da zatrudnim: razorni su bili sudovi koje sam zbog toga imala o
sebi. Ako zaključim da sam zbog toga omanula kao žena, naravno da ću se
slomiti. Ali šta ako to sagledam novim očima? Šta ako je tako bilo najbolje, jer se
nisam vezala za Eštona preko deteta? Jednom kad sam dopustila sebi da
razmišljam i na taj način, uspela sam da mirno prihvatim ono što se desilo.
To ne znači da sam sad postala Sveta Demi i da više ne osećam nikakav bol.
Ne, to samo znači da konačno mogu da priznam sebi da imam mane i potrebe, i
da je u redu ako zatražim pomoć. Ne mogu sve sama da dovedem u red.
Imam pravo da osetim i tugu i sumnju i bol ali znam da su to samo osećanja, i da
će, kao i sve drugo u životu, jednom proći.

ZAR NIJE POSTOJAO jednostavniji način da sve to naučim? Zar nisam mogla da
stignem dovde pre nego što me je Ešton napustio, i pre nego što su devojčice
prestale da razgovaraju sa mnom i pre nego što sam narušila svoje zdravlje?
Izgleda da nisam. Posle svake od ovih situacija većina ljudi bi stala i rekla: „Treba
malo da razmislim o sebi“, ali ja sam to uspela tek pošto sam stigla do kraja i
izgubila muža, našu bebu, svoju plodnost, svoje ćerke, prijateljstvo s njihovim
ocem i karijeru iza koje sam se uvek krila. Hvala bogu da i krov nad glavom nisam
izgubila.
Ponekad nam se u životu događaju neke stvari da bi nam skrenule pažnju i
naterale nas da se trgnemo iz sna. I šta onda o meni govori činjenica da sam
morala skoro sve da izgubim da bih se dovoljno polomila i onda počela
ispočetka da se gradim? Mislim da govori da me je ono što me je dovelo u ovo
stanje, moja neverovatna čvrstina, u isto vreme gotovo uništila. Dospela sam u
poziciju iz koje nisam mogla da se izvadim čistom snagom mišića. I mogla sam
ili da se savijem ili da se polomim.
I dospela sam u ovu situaciju jer sam morala sve ovo da doživim da bih
postala ovo što jesam. Imala sam previše zabluda o sebi, otkad znam za sebe: da
nisam vredna. Da nisam dostojna toga da mi bude dobro - bilo u vezi
punoj ljubavi, bilo tako što ću živeti pod mojim uslovima, ili tako što ću snimiti
sjajan film sa glumcima koje poštujem, koji znaju šta rade. Narativ koji sam ja
imala u glavi bio je da sam bezvredna i kužna. A to naprosto nije tačno.
Dva su razloga zbog kojih sam poželela da ispričam svoju priču, priču o tome
kako sam naučila šta znači prepuštanje. Prvo, zato da bih je ja ispričala. A ne
tabloidi, moja majka, muškarci s kojima sam bila u braku ili ljudi koji su voleli
ili mrzeli moje filmove, pa čak ni moja deca. Ovo je samo moja priča; ja sam
jedina koja je doživela svaki njen trenutak, i rešila sam da iskoristim svoje pravo
da je ispričam pod svojim uslovima.
134
 Drugi razlog je taj što su se neki delovi ove priče koja se meni desila, možda
desili i vama. Imala sam izuzetnu sreću u životu: i dobru i lošu. I dok sam
prenosila svoj život na papir shvatila sam koliko je toga što mi se dešavalo bilo
ludo, koliko neverovatno. Ali svako od nas ima svoje neuspehe i svako ima svoje
pobede, i svako od nas bira kako će se i prema jednom i prema drugom postaviti.

135
EPILOG

islim da je Paulo Koeljo to lepo rekao: univerzum se postara da vam pruži

M sve što želite, ali ne uvek onako kako želite.
Božić je moj omiljeni praznik, i uvek pravim feštu od njega. Trudim se da ga
iskoristim kao podsetnik na to da budemo razigrani, da se ponašamo kao deca, da
napravimo mesta za malo magije i radosti, pružajući drugima osećajne darove.
Znam da je moja mama oduvek želela da Božić bude poseban praznik za Morgana
i mene kad smo bili mali. Nije uvek uspevala to da postigne, ali uspela je da uvede
jedan običaj, koji sam ja kasnije preuzela: svako dobija jedan poklon na Badnje
veče - i uvek poklone otvaramo u istim pidžamama. (Ove godine su to bili
kombinezoni sa čupavim glavama irvasa.) Imam priliku da nastavim ono što je
Džini započela ali nije mogla da završi.
U vreme kad moje ćerke nisu razgovarale sa mnom prvi put sam postala
svesna kako se Džini osećala kad sam je isključila iz svog života. Na osnovu čega
sam očekivala da će one imati više razumevanja za mene kad ga ja godinama
nisam imala za svoju majku? Kad sam u srcu našla način da zalečim odnos sa
majkom, dodatno su se produbile moja ljubav i bliskost sa Rumer, Skaut i
Talulom, i to do neslućenih granica. Raskrstile smo sa svim zabludama i osudama
koje su nas držale kao taoce. Još davno sam sebi postavila za cilj da neću tražiti
od svoje dece da kad odrastu provode vreme sa mnom iz obaveze - i da će kad
odluče da budu sa mnom činiti to jer u tom trenutku jedino tu žele da budu. Sve
tri moje ćerke su ovu zimu provele u Ajdahu.
A mi smo jedna čupava ekipa. Moju krznenu porodicu čine četiri psa i jedna
mačka, Rumer je dovela svoju mačku i dva psa, Skaut i Talula svaka svoju kucu,
isto kao i moj prijatelj Erik Buterbo. Erik je moj gej suprug - naš brak možda nije
najromantičniji, ali je pun ljubavi. Imam nekoga ko je uvek tu za mene i za moju
decu, šta god nam zatreba, nekoga ko deli moju strast prema odeći i modi. Nikom
drugom ne bih dopustila da postavi sto u mojoj kući. Posedujem kolekciju
rasparenih antikvitetnih tanjira, i on nekim čudom uvek nađe način da sa njima
napravi uzvišenu kreaciju - ovog Božića ih je ukrasio svojim čuvenim
„rascvetalim“ ružama, koje pažljivo rastvara rukom laticu po laticu.
Došli su nam Sara Džejn, Šerio i Hanter, kao i moja prijateljica Maša, koja je
samohrana majka, baš kao i Šeri i ja, sa svojom dvogodišnjom ćerkom Rumi,
jednom od najvećih ljubavi u mom životu.
Maša je iz Srbije - države koja je nekad bila pod komunističkom vlašću - i
nije navikla da vidi gomile poklona ispod jelke. Ali smislila je nešto istinski
136
produhovljeno i divno da nam pokloni: zamolila je jednog umetnika da na
osnovu Mašinih opisa nacrta svakog od nas. Ja sam prikazana kao kraljica, uz
objašnjenje da samo ja smem da nosim krunu.
A Hejli je moj dvorac. To je moj dom, tu sam odgajila svoje tri ćerke. Možda
sam se namučila da stignem dovde, ali ovo što danas imam s njima ne bih nikad
menjala za lakše putovanje. Svako od nas je krenuo svojim putem, ali na kraju
smo ipak završili svi zajedno. I nakon svega što smo preživeli, nijedan naš odnos
ne uzimamo više zdravo za gotovo. I Brus se vratio u moj život, kao dragoceni
prijatelj i voljeni član porodice. Moje ćerke su dobile još dve mlađe sestrice -
Mejbel i Evelin, Eminu i Brusovu decu - i naša porodica nastavlja da raste.
Neverovatno sam zahvalna na tome što imamo jedni druge.
A zahvalna sam i Eštonu, verovali vi ili ne. Taj bol koji smo prouzrokovali
jedno drugom i meni i njemu je omogućio da postanemo ljudi kakvi smo danas.
Nas dvoje i dalje sarađujemo u okviru naše fondacije Torn, i veoma sam ponosna
na posao koji smo obavili.

NAŠA KUĆA U Hejliju ponekad zimi izgleda kao staklena kugla. Zadnji deo kuće
je uglavnom u prozorima, koji gledaju na šumu koja vodi do reke, a u pozadini se
uzdižu snegom prekrivene planine. Velike bele pahulje sipaju brzo, prekrivaju
prirodu i svemu daju novi izgled - sve postaje lepo, spokojno, drugačije.
Za Novu godinu je svako otišao na svoju stranu i ostala sam sama kod kuće.
Te noći je na nebu sijao pun mesec i činilo mi se da me gleda odozgo. Nisam
poželela da odletim na neku zabavu. Nisam poželela da imam muškarca kraj sebe.
Imala sam sve što mi je potrebno.
Našla sam svoje mesto. Ovde, u sebi, u ovoj kući, na ovoj planeti.
Sad sam na polovini pedesetih. Nadživela sam i oca i majku. I znam da sam
prešla ozbiljnu kilometražu u životu. Posebno s obzirom na to odakle sam pošla.
A istina je da je jedini način da stignete negde da zaronite u sebe.

137
Izjave zahvalnosti

Arijelu Levom: Ne postoje reči kojima bih mogla da izrazim svoju zahvalnost što
si mi pomogao da napišem ovu knjigu. Svaki delić si video kao dragulj i
maestralno si me naučio kako da te deliće utkam u ovo delo. Tvoje ushićenje je
budilo radost u meni; tvoja zadivljujuća pamet, tvoja direktna i praktična
jednostavnost pomogli su mi da podnesem neizvesnost i zaboravim na strah. A
tvoje razumevanje i saosećajnost pomogli su mi da spoznam istinu. Hvala ti. Ti si
jedno predivno ljudsko biće, srodan duh, i hvala kosmosu što nam je ukrstio
puteve.
Dženifer Bart: Devet godina putujemo zajedno, i zajedno sa mnom si
preživela sve uspone, lomove i čudesnu završnicu, i dozvolila si mi da
dostojanstveno prođem kroz ovaj proces, čak si mi darežljivo nudila da ostavim
sve ako mislim da ne mogu dalje - i tako uvek stavljala mene i moje interese ispred
knjige. Presrećna sam što sam onog dana upala baš u tvoju kancelariju. Ti si
čudesna urednica, inteligentna, neverovatno vesta i za običan ljudski um
nepojmljivo precizna; ali ono zbog čega sam ti najzahvalnija zapravo su tvoja
ljudska i ženska saosećajnost, saosećajnost majke, sestre i ćerke, koje si mi
nesebično pružala u beskonačnim, neiscrpnim satima koje smo provele zajedno.
Hvala ti.
Luki Janklofu: Ti si ovaploćenje lakoće i gracioznosti. Da nije tebe ova knjiga
ne bi nastala. Od prvog trenutka si verovao u mene i moju priču, čak i onda kad
sam ja gubila veru. A kad je bol bio nepodnošljiv, kad nisam mogla ni
da pomislim da ću ponovo otvoriti ova vrata, ti si mi čuvao mesto da se vratim.
Pažljivo si me vodio kroz čitav proces tačno znajući kad treba da mi pritrčiš u
pomoć, a kad da se izmakneš, ali verovatno je tvoj najveći poklon meni ta
utešna misao da ćeš biti uvek tu kad si mi potreban. Na svakoj prekretnici si mi
davao rešenja i bodrio me, zahvaljujući čemu je sve izgledalo apsolutno
podnošljivo: teško si činio lakim, komplikovano savladivim, nemoguće smešnim.
Hvala ti što si bio moj saputnik na ovom putovanju. Nadam se da si ponosan na
mene.
Kler Dipel: Svi znamo da Luk ne bi bio to što jeste bez tebe. Hvala ti što si
nas dočekivala veselim osmehom svaki put kad smo ušli u tvoju konferencijsku
salu, a posebno što si vodila računa da uvek imam red bul pored sebe!
Hanteru Rajnkinu: Ne znam ni odakle da počnem. Od prvog dana, a tome ima
više od dvadeset pet godina, prevazilazio si sebe; bio si uz mene na bezbrojnim
snimanjima, preživeo sa mnom dva razvoda i noćna dežurstva kraj majčine

138
samrtne postelje. Zahvalna sam ti na tome čitavim srcem, toliko da nemam reči.
Svojim humorom, duševnošću i dozom zdravog i nežnog sarkazma, ali i svojom
zadivljujućom radnom etikom oplemenio si nebrojene noćne smene i dugačke
radne dane. Volim te i obožavam te i zaista ne znam šta bih radila da mi nije tebe.
Leni Ernandez: Ti si verovatno najslađa, najdivnija osoba koju sam ikad
upoznala. Za tebe ne postoji ni preveliki ni premali zadatak, i šta god zatražim od
tebe, ti me dočekaš s osmehom, radošću, uzbuđenjem, pomešanim sa
zahvalnošću. Ti si odraz čiste i nežne ljubavi, koju unosiš u sve što radiš. Divim
ti se! Ako jednog dana čujem da si zapravo anđeo, svetac, bodisatva, uopšte se
neću iznenaditi. Blagoslovena sam što te imam u svom životu. Mnogo toga
sam postigla zahvaljujući tebi, i moja zahvalnost nema granice.
Andrei Dijaz: Znam da je Leni takav samo zato što si ti anđeo! Ti si taj divni
lepak koji drži na okupu moju kuću, pse i moj život. Volim te, cenim i iskreno ti
se divim. Istina je da bih bila izgubljena bez tebe, isto kao i Čovečuljak,
Dijego, Minki, Nibi, Harlou, Merpl i Soši Tunja!
Džejsonu, Merit i dečacima: Hvala vam što ste me primili u svoj dom, srca i
porodicu, i što ste me dočekali sa ljubavlju i podrškom. Vaša soba za goste će
zauvek biti moja soba, a ako tražite ključ, i dalje je kod mene.
Glendi Bejli, mojoj sestri Škorpiji: Ti si moja učiteljica, moja prijateljica,
najfantastičnija osoba koju sam srela. Tvoja velikodušnost i nesebičnost mogu se
porediti samo sa dubinom tvoje ljubavi i integriteta. Hvala ti što se viđaš sa
mnom, što me podržavaš i veruješ u mene. Izuzetno sam zahvalna što te imam!
Zbog tebe pevam od sreće.
Mom timu: Meredit i Kari, hvala vam što sam uspela da iznesem ovo na
svetlost.
Kevinu Hjuvejnu: Zato što si tu uz mene, što me voliš i uglavnom zato što si
moj vitez. Volim te!
Doktoru Habibu Sadegiju: Upoznali ste jednu smrtno bolesnu ptičicu
slomljenih krila i pokazali joj da opet može da poleti - i da dosegne još veće visine
nego ranije. Da nije vas, ne bih danas bila živa, a kamoli napisala ovu knjigu. Vi
ste mi otvorili oči, probudili dušu, vratili radost u srce. Nemam reči da izrazim
svoju zahvalnost.
Džonu Kenjonu: Ti si prvi odgovorio na moje pozive za pomoć, bio moje uže
spasa i veza sa istinom, svetionik mom razumu u vreme kad sam pokušavala da
ispuzam iz mulja. Zahvalna sam ti iz dna duše što si držao to uže i nikad ga nisi
pustio.
Sat Hari: Kad je sve izgubilo smisao i nije više postojao nijedan odgovor, ti
si bila tu, nepokolebljiva, puna brige i ljubavi, hranila me pomoću infuzije kad
drugačije nije moglo. Ti si moja prijateljica, učiteljica, učenica i saputnica
u pustolovini. Hvala ti što si uz mene na ovom putu.
Kevinu Daulingu: Spasle su me tvoje isceliteljske ruke i srce puno ljubavi!

139
 Tedž Kalsi: Tvoji časovi na koje sam dolazila i to što sam mogla nešto da
učinim za tebe pomoglo mi je da nađem svrhu u životu kad sam ostala bez nje.
Zahvalna sam ti što postojiš i što si mi pružila novi život.
Ronu i Mari Halnik: Nadam se da ću kroz svoja dela, reči i postupke uspeti
da iskažem zahvalnost koju osećam što mogu da nastavim da prenosim vaše divno
učenje na svoj autentičan način. Na toliko mnogo ljudi ste uticali, i neizmerno
sam zahvalna što sam i ja među njima. Hvala vam!
Morganu, mom malom bratu visokom 190 centimetara: Iako više nemamo
oca i majku pored nas, neizmerno sam zahvalna što imamo jedno drugo. Hvala ti
što si mi pružio ljubav i odvojio vreme da zbog ove knjige prođeš kroz dobre, loše
i posebno ružne trenutke našeg života. Volim te!
Tetki Deani: Bila si uz mene kad niko drugi nije. Malo je reći koliko sam ti
zahvalna na tome. Ti si blago, živi primer najblagorodnije moguće ljubavi, i svako
od nas treba da teži da bude tako velikodušan i nesebičan kao ti! Hvala ti što si se
javila na svaki moj poziv, setila se svake pojedinosti, popunila svaku prazninu,
pronašla stare slike. Volim te.
Teča Džordžu: I za mene i za Morgana je pravi blagoslov što te imamo, i to
ne samo kao teču već i kao brata koji nas je pazio kad nam je otac umro. Svojim
pričama o mami i tati dodao si boje i ukuse koje niko drugi ne bi umeo.
Neizmerno sam ti zahvalna.
Tetki Bili i tetki Čok: Hvala vam što ste popunjavale praznine u priči o
ljubavi, životu i gubitku, i što ste me svojom bliskošću sa mamom još više njoj
približile. Volim vas.
Mojim švaljama: Dži-Pi, Dženi, Džen, Sara, Bridž, Don - volim vas.
Leni Di: Ti si čarobnjakinja.
Pegi, Heder, Gaju, Mišel: Bili ste uz mene. Volim vas!
Maši i mojoj voljenoj Rumi Lu: Preplavljena sam zahvalnošću zbog vas dve
i zbog toga što mi vas je kosmos doveo u život. I zbog toga što ste mi dopustile
da postanem deo vašeg života, da posmatram čaroliju i odrastanje
ovog neverovatnog bića koje si, Mašo, stvorila. Rumi, zauvek ću biti tvoja „Mi“,
i kad god poželiš možeš da prespavaš kod mene i da se igraš sa mnom. Volim vas
obe!
Greti i Lindi: Držale ste me na nogama, podržavale i štitile nesvesne kakav
mi poklon dajete - posebno time što ste sačuvale radost i čaroliju Božića! Zauvek
ću vam biti zahvalna.
Eriku: Ti si remek-delo, najbolji gej suprug koga bi ova devojka poželeti
mogla, moj partner za čitav život. Nenormalno sam zahvalna što te imam. Luđački
te volim!
Šerio: Pravi prijatelj je onaj koji ostane uz tebe kad sve ode u tri lepe... E pa
kad je otišlo ti si ostala uz mene sto posto. Ja sam tvoja najveća obožavateljka i

140
neverovatno sam zahvalna što ste ti i Sara Džejn moja porodica. Hvala ti što si
našla stare fotografije da bi ova priča imala što više boja.
Lori Dej: Malo je onih čije savete cenim kao što cenim tvoje. Ti si oduvek
bila i ostala moj šampion. Pazila si na mene kao što bi samo majka pazila i
ponekad me zaštitila čak i od mene same. Mi smo prijateljice, porodica, a kad
je potrebno, i majke koje ni ti ni ja nemamo. Počastvovana sam i blagoslovena što
sam deo tvog divnog, čarobnog kruga. Nema toga što ne bi uradila za ovu ljubav,
i što već ne činiš. Hvala ti što si verovala u mene i u ovu knjigu. Volim te!
Mojim divnim ćerkama, Ru, Skuter i Bu: Ljubavi moje, moji anđeli, vi ste
moj razlog što postojim, i to što sam vas gledala kako rastete, procvetavate u
pravom trenutku i na pravi način i postajete božanstvene, žive, čarobne,
inteligentne, brižne, nežne, saosećajne i prelepe žene, i dan danas mi oduzima dah.
Hvala vam što sam ovu knjigu ispunila vašom ljubavlju, podrškom i ohrabrenjem.
Ovo je moja priča, i pišući o onome što sam ja doživela znam da nisam uspela da
prenesem u potpunosti vaša iskustva niti da u potpunosti iznijansiram vaš bol,
strah i pobede. To ćete vi same uraditi. Zahvalna sam vam što ste me odabrale za
majku; to je čast, blagoslov i najveći poklon koji imam. Čeka nas još mnogo
neispričanih priča, mnogo nenaučenih lekcija i mnogo neispoljene ljubavi. I jedva
čekam da nastavimo našu pustolovinu. Volim vas!

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

141