БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св.

41, 2016

УДК

Мирослав М. ПОПОВИЋ*
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
Библиотека Одељења за историју

СТЕФАН ДРАГУТИН
И РИМОКАТОЛИчКА цРКВА

Апстракт: Циљ чланка је да се представи однос српског краља Сте-

фана Драгутина према Римокатоличкој цркви, уз осврт на кључне догађаје
из унутрашње политике српске државе друге половине 13. и почетка 14.
века, међународну ситуацију, те однос Стефана Драгутина према Српској
православној цркви у областима којима је управљао.
Кључне речи: Стефан Драгутин, Стефан Милутин, краљица Јелена,
Римокатоличка црква, Српска православна црква.

Стефан Драгутин (српски краљ 1276-1282, „сремски краљ“ 1284-1316), син

краља Стефана Уроша I (1243-1276) и краљице Јелене (умрла 1314), старији
брат краља Стефана Милутина (1282-1321), свакако је једна од најзанимљи-
вијих личности српског средњовековља. Личност и делатност Стефана Драгу-
тина је блиско повезана са животима и делом његовог оца, брата, и мајке. Међу
најважније аспекте делатности Стефана Драгутина спада његов однос према
Римокатоличкој и Српској православној цркви, а посебну пажњу привлачи и
специфичан начин на који је поштован у Српској цркви, тј. карактеристичност
култа краља Драгутина, монаха Теоктиста, о којем се може говорити, према
појединим ауторима, само условно. У овом раду биће дат кратак осврт на одно-
се краља Драгутина са Римокатоличком црквом, који се огледају у преписци с
папама, често у склопу политике Угарске, с којом је Драгутин био нераскидиво
повезан, учешћу у ктиторској обнови римокатоличких богомоља и представама
на римокатоличким иконама. С друге стране биће представљен рад на обнови
српских православних епископија у областима под Драгутиновом управом.

* Доктор историјских наука, miroslav.popovic@f.bg.ac.rs

78 Мирослав М. Поповић

Драгутин је рођен око 1250, или годину две раније и о његовој младости
се мало зна. У време сукоба Уроша и угарског краља Беле IV (1235-1270)
1268. године, српски краљ је покушао да освоји Мачванску бановину, био
поражен и заробљен. Не зна се да ли је брак Драгутина и Каталине, угарске
принцезе, склопљен тада или пар година раније. У првом случају Угарска је
диктирала услове и тежила да наследник буде Драгутин, јер би се тиме оси-
гурало вазалство из претходних година, у другом случају могуће да је траже-
на абдикација и препуштање власти Драгутину. Драгутин је добио титулу и
ранг младог краља,1 чији су носиоци били предодређени наследници престо-
ла. Драгутин се спомиње као зет угарског краља Стефана V (1270-1272) у
мировном уговору из лета 1271. године2, из којег се види да је Драгутин био
млади краљ најмање пет година. У време Драгутинове побуне против оца
1275-1276, која је избила јер Драгутин није добио посебан део српске земље
на управу, већ три године је на престолу Угарске био Каталинин брат Ла-
дислав IV Куманац (1272-1290), који је Драгутину пружио подршку и војну
помоћ. После сукоба у Гацком у јесен 1276, Драгутин је оцу одузео престо,
а Урош је умро у Хуму 1. маја 1277. године.3
Занимљиво би било, у контексту односа Драгутина према Римокато-
личкој цркви, осврнути се на склапање Лионске уније 1274, те српске улоге
у самом процесу, а посредно и Драгутина. Да бисмо бацили светло на ове
преговоре, морамо се укратко осврнути на односе Михаила VIII Палеоло-
га4 (1261-1282) и Запада – са папством и Карлом Анжујским (1266-1285).5
Било је изгледа да ће Карлови антивизантијски планови имати подршку
Рима. Главни догађај одиграо се 27. маја 1267. г. у папској резиденцији у Ви-
тербу, кад је потписан уговор између Карла Анжујског и бившег латинског
цара Балдуина II, чији је циљ био рестаурација Латинског царства. Наиме,
још је Климент IV (1265-1268) прихватио понуду Михаила VIII да се обнове
преговори о унији. Римска политика није се поклапала са освајачким плано-
вима Карла Анжујског. После Климентове смрти (1268), византијски цар је
нашао ослонац код француског краља Луја IX Светог (1226-1270), који је

1 О установи младог краља в. Милка Ивковић, „Установа младог краља у средњовековној

Србији“, Историјски гласник 3-4 (1957), 59-80.
2 Augustin Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia I, Romae
1859, 295-303 (даље у тексту Mon. Hung.)
3 Сима М. Ћирковић, „Краљ Стефан Драгутин“, Рачански зборник 3 (1998), 11-14.
4 Михаило VIII Палеолог је 1261. постао цар обновљене Византијске царевине. Наиме,
крсташи су 1204. године заузели Цариград и успоставили Латинско царство и више
крсташких држава на тлу Византије. Наследници Византије били су Никејско и Тра-
пезунтско царство.
5 Карло Анжујски био је гроф Провансе и брат француског краља Луја IX, који је уз
помоћ папе завладао Сицилијанском краљевином, ковао антивизантијске планове и
склопио савез с циљем рестаурације Латинског царства.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 79

одвратио брата од рата против Грка. Нови папа од 1271. био је Григорије X
(1271-1276), бранилац уније и крсташког рата, а противник планова Карла
Анжујског. Папа је пред цара Михаила VIII ставио две могућности: гаранцију
безбедности од католичких сила ако призна црквену власт Рима или давање
одрешених руку Карлу Анжујском да оствари своје намере. Карло је учвр-
стио своје везе са Јованом Тесалијским, Албанијом, Србијом и Бугарском.6
У то време, папе су, будући у сукобу са немачким царевима, тражиле
помоћ разних држава и поставиле, Карла Анжујског на сицилијански трон.
Дуготрајни сукоб уздрмао је систем владавине у хришћанству, који се ос-
лањао на институције Папства и Царства. Григорије X је замислио веома
широк план који је обухватао читав хришћански свет. Питање Истока било
је од највећег значаја. Папа је тежио да закључи споразум са Михаилом VIII
Палеологом и уједини Источну и Западну цркву. Кад би се Цркве ујединиле,
проблем Свете земље се могао решити и Римска црква би стекла нови ауто-
ритет и утицај у западним државама. Григорије X је стога, када је сазивао
општи Концил 31. марта 1272, истакао три теме – унију са Грцима, крсташ-
ки рат и реформу Цркве. После дугих припрема, Концил се састао у Лиону
и отворен је 7. маја 1274. Било је присутно вероватно око 300 бискупа, 60
опата и велики број других свештених лица. Концил је имао шест општих
заседања – 7. и 18. маја, 4. или 7. јуна, 16. и 17. јула. Унија Грчке и Римске
цркве проглашена је и дефинисана на четвртом заседању. Заснивала се на са-
гласности коју су Грци дали на захтеве Римске цркве. На последњој седници
усвојен је догматски устав који се тицао происхођења Светог Духа, пошто је
ово питање било главни разлог неслагања двеју Цркава.7
Михаилo VIII се 1273. године договорио са римским легатима и придо-
био део свештенства за прихватање уније. Она је потписана на сабору у Ли-
ону 6. јуна 1274. године. Велики логотет Георгије Акрополит, признао је у
царево име римски примат и догму. Потписали су се и бивши патријарх Гер-
ман и никејски митрополит Теофан.8 Намерама Михаила VIII су се жестоко
успротивили цариградски патријарх Јосиф, свештенство и монаштво. Дошло
је до потреса у Византији и Цариградској патријаршији. О држању Српске
цркве можемо закључивати посредно, због непостојања довољних извора.
Михаило VIII је у меморандуму папи Григорију X у току заседања Са-
бора у Лиону 1274. године поновио оптужбе против Српске и Бугарске
цркве, али и дао податак да су обе Цркве „биле расположене“ према унији.
Веродостојност тврдњи Михаила VIII у меморандуму папи Григорију X

6 Георгије Острогорски, Историја Византије, Народна књига-Алфа, Београд 1998,

427, 430.
7 Joseph Gill, Byzantium and the Papacy 1198-1400, Rutgers University Press, New
Brunswick 1979, 120-141.
8 Г. Острогорски, Историја Византије, 431.
80 Мирослав М. Поповић

је српска наука оспоравала, мада је у питању документ званичног карактера

у коме било какав исказ не би требало да буде изречен олако. Као делимичан
доказ истинитости исказа Михаила VIII наводи се писмо папе Николе IV
(1288-1292) трновском патријарху Јоакиму III из 1291. године, у коме папа
подсећа да му је патријарх Бугарске цркве још као легату папе Григорија X
усмено обећао да ће се потчинити папи.9 Постоји могућност да су носиоци
црквене и државне власти у Византији тражили мишљење и сагласност дру-
гих православних центара при потписивању Лионске уније. Уговор у Витер-
бу ставио је све православне државе Балкана у тежак положај, па је могуће
да је краљ Урош желео да у контактима са Карлом Анжујским отклони ту
претњу и да је дошло до политичког, па и верског зближавања.10 Трзави-
це око унионистичке политике утицале су на смену српског архиепископа
Данила I (1271-1272). Према закључку М. Антоновића, потрага за новим
црквеним поглаваром није била лака, јер је мало црквених великодостојника
било вољно да преговара о унији. Нови архиепископ Јоаникије (1272-1276)
је у одређеном тренутку између 1272. и 1274. године упутио писмо васељен-
ском патријарху које се помиње у меморандуму Михаила VIII. У њему је због
државних интереса, а можда и под притиском краљице Јелене, изразио на-
челну сагласност да се почне са преговорима, схватајући однос Немањића
према Римокатоличкој цркви и њихову политику вођења преговора са наме-
ром да се они никада не заврше.11
Б. Тодић сматра да благонаклон став Српске цркве према унији треба
сместити пре периода 1272-1274. године. Године 1274. византијски цар не-
гира каноничност Српској цркви, а августа 1272. Михаило VIII издаје по-
вељу Охридској архиепископији, којом поништава аутокефалност Српске и
Бугарске цркве. Ова реакција византијског цара могла је бити изазвана про-
меном става Српске архиепископије. Архиепископ Данило I је смењен 1272.
због одређене кривице. Хагиограф архиепископ Данило II је два пута спо-
миње, а житије Данила I свео је на неколико уобичајених фраза, што говори
да Данило I није достојно бранио православље. Под архиепископом Јоани-
кијем још више су се погоршали односи са византијским царем, што сведо-
чи да се Српска црква није сагласила са унијом. Важан податак у корист ове
тврдње је програм сопоћанског сликарства са наглашеном улогом апостола
Андреје у Христовом оснивању цркве и са сликама српских архиепископа Св.
Саве, Арсенија (1233-1263) и Саве II (1263-1271), у свему изједначеним са
највећим васељенским архијерејима, настао у време Лионске уније и опас-
ности по аутокефалност Српске цркве. Урош I, ктитор Сопоћана, штитио

9 A. Theiner, Mon. Hung I, 376-377.

10 Милош Антоновић, „О узроцима смењивања жичког архиепископа Данила I“, Зборник
радова Византолошког института 34 (1995), 111-113.
11 Исто, 114.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 81

је православну веру, што показује својим и портретом свога сина, најверо-

ватније младог краља Драгутина, тачно испод Српског сабора. Приказан
је поредак наслеђа престола у Србији и да је Урош поборник и чувар вере
својих предака.12 Истицање апостола Андреје на сопоћанским фрескама било
је подстакнуто легендом о овом апостолу као оснивачу Цариградске црк-
ве. Једини пут овде насликана три прва српска архиепископа међу великим
црквеним оцима истичу карактер Српске аутокефалне цркве. Фреске су нас-
тале у време Лионске уније 1274, негирају примат апостола Петра и у служби
су одбране Српске цркве која се супротставила унији.13 Српски владари се
програмом сопоћанских фресака придружују православним царевима, наста-
вљајући њихову мисију да буду чувари праве вере. Испод представе сабора
Св. Симеона је портрет ктитора који свог сина и наследника приводи Бого-
родици на престолу са малим Христом у крилу. Тиме се подвлачи идеја ди-
настичког континуитета и легитимитета власти краља Уроша, унука Св. Си-
меона и сина првовенчаног краља Стефана.14 Најновија истраживања Иване
Коматине износе став према којем је архиепископ Јоаникије I био противник
уније, а да је унионистички био настројен архиепископ Данило I, због чега је
био смењен.15 Може се претпоставити, на основу сопоћанских фресака, где
је уз Уроша највероватније представљен Драгутин, да је наследник српског
престола подржавао оца у антиунионистичкој политици. У том правцу је и
сведочанство које доносе документи из 1273. године, док је Драгутин био
млади краљ. Папа Григорије X се обраћао Карлу Анжујском, чија је сестра
била удата за угарског краља Ладислава IV. Између осталог истиче се да је
и сестра краља Ладислава „est tradita ecclesiae inimico“, из чега је јасно да је
непријатељ Цркве млади краљ Драгутин.16
За Драгутина и његов положај у држави веома је важно било држање
мајке краљице Јелене. Он ју је примио „са великом чашћу и славом и одели јој
неки део државе своје за пребивање њезино“.17 Јелена је сину дала благослов,

12 Бранислав Тодић, „Апостол Андреја и српски архиепископи на фрескама Сопоћана“,

у: Трећа југословенска конференција византолога, Византолошки институт САНУ, На-
родни музеј Крушевац, Београд / Крушевац 2000, 374-376.
13 Исто, 361.
14 Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ: култ Стефана Дечанског, Clio, Београд
2007, 152.
15 Ивана Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, Историјски
институт, Београд, 2016, 365-366.
16 Милош Антоновић, „Србија и Лионска унија: неуспео покушај приближавања“, у:
950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа
(1204), Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Београд 2004,
120-121; Odorico Rinaldi, Annales ecclesiastici ab anno MXCVIII, tomus 14, Romae 1648,
ab anno 1273, nr. 13.
17 Данило, Животи краљева и архиепископа српских, Стара српска књижевност у 24 књи-
ге, књига шеста, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1988, 56.
82 Мирослав М. Поповић

добивши на управу Зету или њен велики део, Требиње и крајеве око Плава
и Горњег Ибра. О овим територијама Данило не говори ништа, али се за
њих зна на основу малобројних савремених докумената.18 Овим областима
Јелена је управљала више од три деценије.
Амбициозни и енергични Карло Анжујски се спремао на велику ак-
цију на Балканском полуострву у намери да заузме Цариград, уништи ви-
зантијску државу и обнови Латинско царство. Промена на престолу у Ср-
бији није утицала на спољну политику српске државе. Драгутин, сродник
Анжујаца по мајци и жени, наставио је политику свога оца и остао веран
Карлу Анжујском.19
Михаило VIII је водио успешну акцију у Бугарској и јужним крајеви-
ма Балканског полуострва. Смрт Григорија X 1276. г. у Риму је ојачала
утицај сицилијанског краља и заоштрили су се римско-византијски од-
носи. Папа Никола III (1277-1280) покушао је да на Западу успостави
равнотежу између Карла Анжујског и Рудолфа Хабзбуршког, а на истоку
између Карла и византијског цара. Године 1281. папа је постао Француз
Мартин IV (1281-1285), слепо оруђе моћног сицилијанског краља.20 Он је
прекинуо узалудне преговоре о унији са Михаилом VIII и бацио анатему
на грчког цара. Војсковође Карла I почеле су офанзиву у Албанији, опсе-
ле Берат, али их је у пролеће 1281. потукла византијска војска, заузевши
Кроју, Канину и друге тврђаве.21 Уз подршку папе, Карло Анжујски и ти-
туларни латински цар Филип, син Балдуина II, склопили су 3. јула 1281. г.
у Орвијету уговор са Млетачком републиком да би успоставили Римску
империју, коју је узурпирао Палеолог. Унија је доживела неуспех, западне
силе се ујединиле против Византије, а у споразуму са Карлом Анжујским

18 Исто, 56-57, Историја Црне Горе 2/1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград
1970, 47 (С. Ћирковић).
19 Станоје Станојевић, „Краљ Драгутин“, Годишњица Николе Чупића 45 (1936), 6. Срп-
ски краљ Урош водио је преговоре са Карлом Анжујским. Карло је очекивао српске
и бугарске посланике 12. септембра 1271. године, а засигурно су примљени 12. маја
1273. године. Карлови изасланици у Србију послати су 8. фебруара 1274; међу њима
били су витез Јаков де Регио и свештеник Јован де Герардо. До ове мисије дошло је
из хитних потреба, о којима ништа не знамо. Урош је брзо одговорио и у документу
од 3. септембра 1274. године помиње се повратак његовог изасланика кнеза Ђорђа у
Србију. Не знамо ток преговора између краља Уроша и Карла Анжујског, ни њихове
резултате. Нису познати ни уговори који су можда начињени. Може се претпоставити
да су преговори са обе стране водили зближавању, а вероватно завршени уговором о
заједничкој акцији против Византије, М. Антоновић, „Србија и Лионска унија: неус-
пео покушај приближавања“, 118-119.
20 Г. Острогорски, Историја Византије, 434; Deno J. Geanokoplos, Emperor Michael
Palaelogus and the West, New Hamden 1977, 305-324.
21 Константин Јиречек, Историја Срба I, Слово Љубве, Београд 1981, 188; D. J.
Geanokoplos, Emperor Michael Palaelogus and the West, 329-334.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 83

севастократор Јован Тесалијски и краљ Милутин упали су 1282. у Македо-

нију, заузевши Скопље.22
Карло Анжујски је ускоро доживео катастрофу, а Михаило VIII дипло-
матски тријумф. Михаило се повезао са арагонским краљем Петром III,
Манфредовим зетом, наговорио га да нападне Карла Анжујског. Визан-
тијски новац претворио је незадовољство сицилијанског становништва у
отворену побуну 1282. године у Палерму, настало је чувено Сицилијанско
вечерње. Петар Арагонски је крунисан Карловом круном, који је очувао
власт на јужноиталијанском копну. Карло Анжујски је испао из игре, папа
био уздрман, латински титуларни цар Филип пао у запећак, а Млечани се
приближили византијском цару и Петру Арагонском. Поход против Визан-
тије је пропао. У ово време догађају се крупне ствари на унутрашњем поли-
тичком плану Србије.23
Крајем Драгутинове владавине Србију је захватила велика „узбуна“.
Према Данилу II, Драгутин је под градом Јелечом, рефугијалном тврђавом
на планини Рогозни, пао с коња и сломио ногу. У отачаству је настала по-
менута узбуна и страх да неко од околних владара не чује за краљев пад и
не покуша да освоји српску државу. Иако не постоје разлози за сумњу у
реалност догађаја, постоји могућност да ово сведочење припада особеној
топици. У средњем веку се сматрало да је инвалидност препрека у вршењу
владарских дужности, а често се исказује мотивом пада са коња.24 То је
опште место хришћанске политичке мисли европског Истока, које види
у владаревом паду са коња и физичким последицама такве незгоде Божју
вољу: пали владар више не треба да остане на престолу, неспособан да оба-
вља задатак врховног војсковође.25 Драгутин је послао по брата Милути-
на, који је пожурио у Дежево, у области рашке жупе. Пошто се кајао због
насилног заузимања престола, Драгутин је на тајном саветовању замолио
Милутина да га одмени и узме његову круну, јер Бог тако заповеда. Ми-
лутин је прихватио и Драгутин „после овога дарова му свој престо и како
треба прославише говорећи: „Многа лета нека даде Бог благочестивому и
христољубивому Стефану краљу Урошу, и све што је потребно иза овога“.
Драгутин се тада одрекао коња и оружја, силних дарова, злата и скупоцених
хаљина, „утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са вазљубље-
ним братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Деже-
во“. Милутинов брат „оде у област државе своје, у земљу звану Мачва, коју
му је дао таст његов краљ угарски“. Тамо је дошао са женом Кателином

22 Г. Острогорски, Историја Византије, 434.

23 Исто, 435; D. J. Geanokoplos, Emperor Michael Palaelogus and the West, 335-367.
24 Даница Поповић, „Култ краља Драгутина – монаха Теоктиста“, ЗРВИ 38 (1999/2000), 312.
25 Stanislav Hafner, Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie (O padu sa konja),
Verlag R. Oldenbourg, Munich, 1964, 121-123.
84 Мирослав М. Поповић

и једним делом своје властеле.26 Оружје у овом случају има карактер ин-
сигније. Сам владар га носи на себи и даје свом наследнику на престолу.
Оружје и коњ су, према Даниловом опису дежевске смене на престолу, два
блиска инсигнолошка појма. На то указује и одредба Душановог законика
по којој се „коњ добри и оружје“ преминулог властелина враћају цару; реч
је о инсигнијама аналогним владарским.27
Хагиограф Данило II кроз реченицу да Драгутин одлази у државу сремс-
ке земље, истиче јасан топос прелаза, тј. представља Драгутина као краља
којем круна владавине представља тренутак његовог напуштања престола
ради замонашења, а све преостало време проведено на власти је борба за
веру и чекање на тренутак одласка. Данило је припремио читаоца да је краљ
после Дежева у суштини живео као монах и да Дежево посматра као Драгу-
тинову одлуку о абдикацији и тиме се истиче аскетски карактер Драгутино-
вог Житија.28
Да је непосредни повод промене на престолу био Драгутинов пад са
коња потврђују и један страни по имену непознат писац, тзв. Аноним29 и
византијски историчар Пахимер, који погрешно датира овај догађај.30 За-
падни посматрачи не доносе међусобно потпуно усаглашене верзије. Ано-
ним има чак две, нешто различите верзије, свакако од различитих извора.
Према првој, Драгутин је абдицирао, а према другој привремено се повукао
због болести.31 Барски надбискуп Гијом Адам, који пише 1332, тврди да је
болесни Драгутин поделио краљевство.32 Јасно је изразио однос западних
сила према Србији, које у њеним географским оквирима виде две државе.

26 Данило, Животи…, 59-62; Иван Ђурић, „Дежевски сабор у делу Данила II“, у: Архие-
пископ Данило II и његово доба, САНУ, Београд, 1991, 169-170.
27 Никола Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Научно дело, Бео-
град 1960, 102 (члан 48) са нап. 1; Иван Божић, „Коњ добри и оружје“, Зборник Ма-
тице српске за друштвене науке 13-14 (1956), 85-92; Смиља Марјановић-Душанић,
Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, САНУ, Београд
1994, 33-34.
28 С. Марјановић-Душанић, Свети краљ: култ Стефана Дечанског, 134-135.
29 Најновије критичко издање Тибор Живковић, Владета Петровић, Александар Узелац,
Anonymi descriptio Europae orientalis/Анонимов опис Источне Европе, критичко издање
текста на латинском језику, превод и филолошка анализа Драгана Кунчер, Историјски
институт, Београд, 2013, 124-125. Књига садржи драгоцену уводну студију о самом
извору и његовом аутору.
30 Византијски извори за историју Југославије VI, Византолошки институт САНУ, Београд
1986, 28, 43-45.
31 Т. Живковић, В. Петровић, А. Узелац, Anonymi descriptio Europae orientalis/Анонимов
опис Источне Европе, 124-125.
32 „Directorium ad passagium faciendum in Terram sanctam“, u M. Sufflay, „Pseudobrocar-
dus. Rehabilitacija važnog izvora za povijest Balkana u prvoj polovini XIV vijeka“, Vijesnik
zemaljskog arhiva 13 (1911), 147.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 85

То говори и Аноним – Стефан (Драгутин) влада Србијом, Урош (Милутин)

Рашком и додаје „nunc sunt duo reges“.33 За Пахимера споразум у Дежеву
спада у унутрашњу српску политику и директно га не интересује, али је ње-
гово виђење изузетно значајно за реконструкцију догађаја.34
Изван сваке је сумње да је Драгутинов пад са коња био полазна тачка
за промене у Србији, али то свакако није било довољно да Драгутин напус-
ти престо. Он је на то био приморан из више разлога, а највише због тога
што српска властела није била задовољна Драгутиновим чврстим везама са
Угарском. Незадовољна је била и Црква, због Драгутиновог преотимања
престола од оца.35 Данас је тешко рећи да ли је у том тренутку Драгутин
био изложен непосредном притиску властеле и колико је било Милутиново
учешће у припреми тог догађаја.36
Према М. Динићу следи да су Драгутинова болест и Дежевски споразум
довели до следећег:
1) Драгутин препушта престо Милутину не само због своје тренутне
болести, већ и због нереда које је она узроковала;
2) Милутин је имао да доживотно остане на власти;
3) После његове смрти врховна власт прећи ће на једног од Драгутино-
вих синова;
4) Драгутин је био подређен млађем брату, који је сматран врховним
господарем све српске земље;
5) Драгутин после абдикације није службено носио краљевску титулу;
6) Даљи односи међу браћом зависиће од тога колико ће се одржавати
споразум у Дежеву.37
Обично се сматра да је Драгутин сломио ногу почетком 1282. и било је
потребно да протекне неко време пре него што се учврстила свест о потреби
његове абдикације и организовао дежевски сабор, па је могуће да се сабор

33 Т. Живковић, В. Петровић, А. Узелац, Anonymi descriptio Europae orientalis/Анонимов

опис Источне Европе, 124-125.
34 Византијски извори за историју Југославије VI, 44.
35 Милош Благојевић, Дејан Медаковић, Историја српске државности I, САНУ, Огранак,
Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2000, 153.
36 Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, 438 (Љубомир
Максимовић).
37 Михаило Динић, „Однос између краља Милутина и Драгутина“, ЗРВИ 3 (1955),
56. Динић закључке износи анализирајући исказе Данила II, Anonymi descriptio,
Directorium ad passagium faciendum in Terram sanctam, Георгија Пахимера, документа
из Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije. Sv.
7, Listine godina 1290-1300, ЈAZU, Zagreb 1909, 103, Љубомир Стојановић, Старе
повеље и писма I/1, СКА, Београд 1929, 40 и натписе у Љ. Стојановић, Стари срп-
ски записи и натписи III, СКА, Београд 1905, 140. i Theodor Ippen, „Alte Kirchen und
Kirchеnruinen in Albanien“, Wissenschaftliche Mitteilungen auss Bosnien und Herzegovina
7 (1900), 232-233.
86 Мирослав М. Поповић

датује у јесен 1282. године.38 Сабор није сазван толико због Драгутиновог
одрицања од престола, колико због тога што је за Милутиновог наследника
предвиђен један од Драгутинових синова. Оваква одлука представљала је
преседан, који се могао легализовати једино на сабору. Била је тешко спро-
водљива и није могла да се оствари ни борбом Драгутина и Милутина, нити
њиховим нагодбама. Српски владари су тражили подршку властеле и то ука-
зује да власт српских краљева није неограничена, већ усмеравана властелом
и Српском православном црквом.39
Да после Дежева Драгутин није носио титулу краља М. Динић дока-
зује записом из 1294/5. у којем се Драгутин спомиње само као „господин
Стефан, зет краља угарског“, а у истим редовима Милутин се титулише као
краљ, а Јелена као краљица.40 Као докази служе и повеља Дубровчанима,
приближно датована у другу деценију 14. века, као и потпис Драгутина у по-
тврди за Светостефанску хрисовуљу.41 Међутим, низ података у Венецијан-
ском архиву бележе Драгутиново краљевско звање и после 1282. године. Ва-
жан је натпис са иконе коју је краљица Јелена посветила цркви Св. Николе у
Барију (између 1282. и 1314.). Јеленини синови се називају на два места „rex
Urosius“ односно „rex Stephanus“42. Обнову манастира Св. Срђа на Бојани
(1290) краљица Јелена је према натпису извела „cum filiis suis regibus Urosio
et Stephano“.43 Ова сведочанства, као и нумизматички извори, сликарство

38 С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, Српска књижевна задруга,

Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Clio, Београд 1997, 119. Повод
за састајање државних сабора били су : званично увођење владара у достојанство- кру-
нисање, званично проглашавање наследника престола и добровољни силазак са прес-
тола; избор и посвећење српског архиепископа-патријарха; доношење закона за целу
државу; општа потврда стечених права појединаца и институција; рат против јеретика
у држави; свечано прослављање владајуће династије или владара – канонизација или
освећење владарских маузолеја; нагли заокрети у унутрашњој или спољнополитичкој
оријентацији. У раду сабора по правилу учествују: владар, његова супруга или мајка,
наследник престола и представници Цркве и властеле. Помињу се најугледнији пред-
ставници државне управе и дворани, високи војни заповедници – војводе, владареви
намесници и господари посебних “држава” и великих баштина.
Сабори су се у време Стефана Немање, краља Драгутина и Милутина одржавали чешће
у “столном месту”, тј. Расу или широј околини, а за време цара Душана у Скопљу, Серу
итд. Сабори су одржавани и у седиштима Српске цркве, у Жичи и у Пећи, и у непо-
средној близини владарских двораца. То су могли бити Брњаци краљице Јелене, Дебрц
краља Драгутина, Пауни краља Милутина или Неродимља краља Стефана Душана.
39 Историја српске државности I, 180.
40 Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи III, 140.
41 Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Лирика, Београд
2005, 136; С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, 120.
42 Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Музеј Јужне Србије у
Скопљу, Скопље, 1934, 28.
43 Th. Ippen, „Alte Kirchen“, 232-233 (fig. 2).
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 87

и натписи у двема Драгутиновим задужбинама после Дежева, наводе на

закључак да је Драгутин остао краљ после абдикације.44
Драгутин је, дакле, после абдикације, задржао краљевску титулу и се-
верне области краљевине, тј. крајеве око Рудника и Ариља. Мачва, Београд
и Браничево биле су у оквиру Угарске организоване као област којом су уп-
рављали сродници угарског краља са титулама господара или војвода Срема
или Мачве. Према С. Ћирковићу, од краја 12. до краја 13. века није било
Мачванске бановине у строгом смислу те речи и тек седамдесетих година
13. века јављају се непосредни краљевски намесници који управљају одвоје-
но Мачвом, односно Кучевом и Браничевом. У изворима се у периоду 1272-
1280. помиње неколико мачванских банова, али о Мачви доследно као ба-
новини може се говорити тек двадесетих година 14. века. Угарска краљица
Јелисавета, предала је 1284. године Београд и Мачву, заједно са босанским
земљама Усором и Солима Стефану Драгутину, свом зету.45
Од три старе православне епископије, Сремске, Београдске и Бра-
ничевске, Сремска, сведена на десну обалу Саве, тј. Мачву, угасила се пре
1229. године. Тада је папа Григорије IX (1227-1241) основао римокатолич-
ку Сремску епископију, подређену Калочкој архиепископији, са седиштем
у Баноштору у Срему и јурисдикцијом на простору Мачве у циљу прео-
браћења православног живља. Већ 1241. године јавља се католички епископ
у Београду, пореклом Француз из Нормандије. За време Драгутинове влада-
вине обновљен је рад старих православних епископија, Београдске и Брани-
чевске. О томе сведочи писмо папе Николе IV послато легату бискупу Еугу-
бину у лето 1290. године. Папа говори о штетној делатности православног
београдског поглавара који је стварао потребну основу за учвршћивање
Српске цркве у Београду и областима под њеном јурисдикцијом. Тражио
је смену београдског епископа и постављање новог, католичког. То је било
тешко изводљиво, јер услови за рад римокатоличког верског поглавара нису
били повољни у време српске власти у граду. Католички сремски бискуп је
у време Драгутина задржао положај и јурисдикцију, али је његова делатност
отежана.46 У попису српских епископа у потврдној повељи архиепископа

44 С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића, 123.

45 И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 373; Đorđe Bubalo,
Katarina Mitrović, Radmila Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, Službeni glasnik, Beograd,
2010, 47-48; Сима Ћирковић, „Земља и град Мачва“, Прилози за књижевност, језик, исто-
рију и фолклор 1-4 (2008), 5-7; Ђура Харди, „О Мачви средином XIII века“, Споменица Ис-
торијског архива Срем 10 (2011), 34; Ђура Харди, „Господари и банови оностраног Срема
и Мачве у XIII веку“, Споменица Историјског архива Срем 8 (2009), 65-80.
46 И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 372-374; Đ.
Bubalo, K. Mitrović, R. Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 59; Јованка Калић-
Мијушковић, Београд у средњем веку, Српска књижевна задруга, Београд 1967, 68;
A. Theiner, Mon. Hung. I, 366. В. Борис Стојковски, „Сремски бискупи 1229-1534“,
88 Мирослав М. Поповић

Никодима за Светостефанску хрисовуљу из 1317, те у попису српских епис-

копија из 1317-1321. г. јавља се мачевски, тј. мачвански епископ, а у опису
посете краљице Симониде, супруге краља Милутина, Драгутину и Каталини
1315, спомиње се велика саборна митрополитска црква у Београду. Било је
мишљења у српској науци да су постојале две епископије, Мачванска и Бео-
градска, јер се у Светостефанској хрисовуљи епископија искључиво назива
Мачванска, а у латинском извору из 1290. се спомиње Београдска еписко-
пија. Став данашње науке је да је мачвански епископ столовао у Београду,
те да је мачвански епископ истовремено и београдски.47 Браничево је при-
кључено Драгутиновој држави након што су Драгутин и Милутин, поразили
тамошње господаре, бугарске великаше Дрмана и Куделина. Тада је дошло
до потпуне обнове православља и православне црквене организације у Бра-
ничеву. У наведеним пописима српских епископа и епископија из 1317. и
1321. г. спомиње се и Браничевска епископија. Поставља се питање зашто
се Мачванска и Београдска епископија не јављају у ранијим савременим из-
ворима.48 Заједно са Браничевом Драгутин је добио и средњовековну област
Кучево, која се није налазила источно од Велике Мораве, већ на њеној левој
обали, између Браничева и пређашњих Драгутинових области.49

Истраживања 23 (2012), 161-180. О Драгутиновој и Милутиновој политици према

Српској православној цркви в. Милош Антоновић, „Црквена политика краља Милу-
тина у северној Албанији у светлу западноевропских извора“, у: Манастир Бањска и
доба краља Милутина, уредник Драгиша Бојовић, Центар за црквене студије, Ниш,
Филозофски факултет, Косовска Митровица, Манастир Бањска, 2007, 19-30; Драгана
Јањић, Преподобни Петар Коришки, Лепосавић: Институт за српску културу, Панора-
ма; Зочиште: Манастир светих Козме и Дамјана; Београд: Академија Српске право-
славне цркве, 2007, 155, 157-158; Драгана Јањић, „Канонскоправни аспект оснивања
Бањске епископије“, Анали Правног факултета у Београду, Год. 60, бр. 2 (2012), 350-
362; Драгана Јањић, „Разлози установљавања Звечанске епископије“, Зборник радова
Филозофског факултета у Приштини, год. 44, бр. 2 (2014), 147-162; Драгана Ј. Јањић,
„Нека питања о положају Браничевске епископије“, у: [Научни скуп] Пек и Звижд [одр-
жан у Кучеву 26. августа 2014. године], [главни и одговорни уредник Миодраг Стоја-
новић, Рача: Центар за митолошке студије Србије; Кучево: Библиотека “Никола Си-
кимић Максим”, 2014, 69-88.
47 И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 374; Đ. Bubalo, K.
Mitrović, R. Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 59; Марија Јанковић, Епископије
и митрополије Српске цркве у средњем веку, Историјски институт, Народна књига, Бе-
оград 1985, 49-51.
48 И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 374-375; М. Јанковић,
Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, 50-51. Раније се веровало да се срп-
ско освајање Браничева одиграло 1291, али, према новим истраживањима, ову хроноло-
гију треба померити годину дана унапред, Александар Узелац, „‚Кан‘ Ногај, краљ Милу-
тин и српско-татарски сукоби крајем XIII века“, Војноисторијски гласник 1(2009) 19.
49 Т. Живковић, В. Петровић, А. Узелац, Anonymi descriptio Europae orientalis/Анонимов
опис Источне Европе, 163-164, нап. 130.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 89

Папа Никола IV био је један од највећих поборника папских универза-

листичких претензија у 13. веку. Пре ступања на папски престо носио је име
Ђироламо д’Асколи, био истакнути представник фрањевачког реда, учест-
вовао у дипломатским мисијама у далматинском Приморју и Цариграду,
где је деловао као посланик папе Григорија X поводом решавања пробле-
ма насталих у склопу припрема Лионске уније. Писао је француском краљу
Филипу IV Лепом (1285-1314) да прихвати краљевски скиптар од папе, који
даје власт земаљским владарима. Тежио је да одбрани последња крсташка
упоришта у Св. Земљи и врати на прави пут „грешног“ угарског краља Ла-
дислава. Никола IV је послао позиве поглаварима источних дохалкидонских
и недохалкидонских Цркава, Власима, Куманима, Грузинима, Јерменима,
Етиопљанима, покушао да покрсти Татаре. Постоје сведочанства и о по-
сланству Кублај-кану у Кину.50 Четири месеца по ступању на папску столицу
папа је из Риете упутио у Србију своје легате, фрањевце Марина и Киприја-
на са две поруке истоветног садржаја краљу Милутину и његовом брату
Драгутину. Трећа посланица била је намењена краљици Јелени.51
У писму краљу Милутину папа тражи да се сам врати у крило Римске
цркве и да у то јединство вере уведе цео свој народ. На почетку писма об-
разложен је папски примат позивањем на библијске текстове, с циљем да
се оправда то што се папским писмом захтева. Папа Србију и њен народ
не сматра делом римокатоличког света. Папа владаре Србије не назива као
раније „римокатолички кнежеви и краљеви“, а сам захтев да краљ себе и
народ „ad еаndem unitatem reducas“ говори да је реч о земљи која више
није папска. Мада је Србија после 1219. године коначно опредељена за
византијски тип православља, папе су се српским жупанима и краљевима
пре Милутина обраћали као делу светог света. Сада се осећа да то више
није случај и као израз тог новог схватања према Србији била су и писма
упућена краљици Јелени.52
Никола IV говори о оснивању једине Цркве, којој је Христ поставио
Петра својим намесником на земљи, па стога и он, мада недостојан наслед-
ник Петров, мора да брине за спасење свих, да приведе на прави пут оне
који су са њега скренули. Пошто нико не може доћи до истине осим по ка-
толичкој вери коју исповеда Римска црква и да је само једна вера без које

50 М. Антоновић, „Србија и Лионска унија“, 122-123; Роза Д’Амико, „Ватиканска икона

Јелене Анжујске и легендарна Икона цара Константина: иконографски и политички
аспекти српске светиње у Риму“, у: Ниш и Византија 10 (2011), Град Ниш : Универзи-
тет, Нишки културни центар, Ниш, 2012, 307-308.
51 A. Theiner, Mon. Hung. I, 359-361.
52 Момир Јовић, Србија и Римокатоличка црква у средњем веку, Багдала, Крушевац
1994, 70; Dragomir Marić, Papstbriefe an serbiche Fürsten im Mittelalter, Srpska književna
štamparija, Sremski Karlovci 1933, 48.
90 Мирослав М. Поповић

се не може нико спасти, папа моли краља да се врати у јединство ове вере
и да приведе у исту свој народ. Стога му папа шаље своје легате да њему и
његовом народу објасне догме праве Цркве. Посланица је писана у Риети
23. јула 1288. године.53 У додатку је папа приложио Исповедање вере, које
је посебно истицало исхођење Светог Духа од Оца и Сина, чистилиште,
опште првенство Римске цркве над свим осталима, које је добила од Христа
у Петровој личности.
Током марта 1291. папа је послао два писма краљици Јелени, а два краљу
Драгутину. У писму Драгутину од 15. марта 1291. папа је изнео став да већи
напредак Драгутиновог краљевства проистиче из посвећенијег поштовања
римског папе и обећава да нико не сме узнемиравати или наносити штету
српском краљу и да ће папа увек пружати помоћ краљу, те је градове, тврђа-
ве, земље, села и сва добра краља Драгутина ставио под заштиту Римске
цркве. Папа Драгутина ословљава са предраги у Христу сине, што се свакако
разликује од начина ословљавања Драгутина у писму из 1288, где га назива
величанствени муж, на начин на који се ословљавају православни владари.54
Посебно писмо је папа Никола IV послао 23. марта 1291. г. То је био
одговор на раније обраћање Драгутина папи којим је обавестио о ширењу
богумила у Босни, тј. у његовом делу Босне. Он је настојао да уништи богу-
миле, па је молио папу да му пошаље мисионаре да их сузбију, који знају на-
родни језик. Драгутинов посланик у Риму био је Марин, архиђакон барске
Цркве.55 Папа Никола IV је дозволио сремском краљу да ангажује двојицу
фрањеваца који знају домаћи језик као инквизиторе. Да би се одлука што
пре спровела папа је писао министру фрањевачке провинције Славоније да
одреди такву комисију.56 На овај начин започела је мисија фрањеваца у Бос-
ни.57 Драгутин је папу детаљно обавестио о јеретицима у областима у којима
је управљао и предложио начин за решавање ситуације. Није познато како
је текла ова највероватније ненасилна акција, али је њен исход био успешан,
о чему сведочи хагиограф Данило II. У акту из 1293, који говори о склапању
брака Драгутиновог сина Владислава и Констанце Морозини, кћери Миха-
ила Морозинија, рођаке тадашњег угарског краља Андрије III (1290-1301),
помиње се босански епископ Василије, што је ретко име међу католичким
прелатима, те се поставља питање да ли је Василије био католички или пра-
вославни епископ. У то време је на епископском месту у Ђакову, седишту

53 A. Theiner, Mon. Hung I, 360-361.

54 И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 380; A. Theiner,
Mon. Hung I, 375-377.
55 М. Јовић, Србија и Римокатоличка црквa, 71; Ст. Станојевић, „Краљ Драгутин“, 11.
56 M. Aнтоновић, „Србија и Лионскa унијa“, 124; A. Theiner, Mon. Hung I, 377.
57 Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Српска књижевна задруга,
Београд, 1964, 75.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 91

Босанске римокатоличке епископије, био присутан извесни Тома. Сумњу

у постојање босанске епископије као дела Српске архиепископије уносе
чињенице је да се Драгутин ради борбе против јеретика обратио папи, а не
српском архиепископу и да Босанске епископије нема у пописима српских
епископа у периоду 1317–1321. године. Постоји теза да је Босанска право-
славна епископија у ствари Мачванска епископија са седиштем у Београду.58
Народна традиција је краљу Драгутину приписала изградњу великог броја
православних манастира у северној Босни, за које је утврђено да припадају
османском времену. Драгутин је својим политичким потезом из 1291. те-
жио да се приближи папи као присталици династије напуљских Анжујаца,
који су претендовали на угарски престо. Драгутин је и сам имао претензија
на угарски престо, из чега и проистиче брак сина Владислава и Констанце
Морозини, а са друге стране Драгутин је после изумирања Арпадовића под-
ржао Карла I Роберта (1301-1342) из династије Анжујаца, али само до 1309.
године. Стога се не може прихватити мишљење појединих аутора да су први
фрањевачки мисионари заиста дошли на позив краља Драгутина, пошто је у
питању био уобичајени потез политичке природе.59
Два натписа на западној страни цркве Св. Срђа и Вакха, бенедиктин-
ској опатији која се налазила налазила се на левој обали Бојане, 18 миља од
њеног ушћа а шест миља од Скадра, говоре о радовима на обнављању у 13.
и 14. веку.60 Улазила је у састав скадарске области, а од ње је почињао и дис-
трикт Улциња. Не зна се ко је подигао овај манастир, вероватно бенедик-
тинци Скадарске дијецезе. Према предању, цркву је подигао цар Јустинијан.
Према Попу Дукљанину, у њој су сахрањени зетски владари 11. и 12. века.
За време Немањића био је у саставу српске државе.61 Прва плоча, узидана
лево од улазних врата, обавештава нас да је цркву обновила краљица Јелена
са синовима Драгутином и Милутином 1290. године. Овај запис је сличан
ономе са иконе из ризнице цркве Св. Николе у Барију, дар краљице Јелене
и њених синова.62
У Ризници базилике Светог Петра у Риму чува се икона наручена од
стране српске краљице Јелене. Мушке фигуре на бочним странама иден-
тификују се као краљеви Драгутин и Милутин, а жена у доњем делу иконе

58 И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, 385-387.

59 Јелена Мргић, Северна Босна: 13-16. век, Историјски институт, Београд, 2008, 61-62.
60 T. Ippen, „Alte Kirchen“, 232-233.
61 Момчило Спремић, „Свети Срђ под млетачком влашћу (1396-1479)“, у: Прекинут
успон – српске земље у позном средњем веку, Завод за уџбенике и наставна средства, Бе-
оград, 2005, 143-144; Владислав Петковић, „Свети Сергије и Вакх“, у: Народна енцик-
лопедија СХС, IV, Библиографски завод, Загреб 1929, 64; Ljetopis Popa Dukljanina, ed.
V. Mošin, Matica hrvatska, Zagreb, 1950, 95, 99, 100, 104.
62 С. Радојчић, Портрети, 29.
92 Мирослав М. Поповић

као краљица Јелена, у монашкој ризи, наклоњена у знак поштовања док при-
ма благослов од католичког бискупа. Икона се наводи у опису Ризнице из
1295, те се у Риму највероватније појавила у периоду 1282-1295, у време
папе Николе IV, и представљала је Јеленин поклон папи. Овај потез се може
схватити у контексту преписке која је вођена између Драгутина, Милутина
и Јелене са Николом IV, те је Јелена икону послала у договору са синовима.63
После смрти Ладислава IV угарски краљ постао је Андрија III, против
кога су Анжујци почели да истичу своја права на наследство Арпадовића,
јер је краљ Карло II Напуљски (1285-1309) био ожењен Маријом, сестром
Ладислава IV. Године 1292. проглашен је за краља Угарске Карло Мартел
(умро 1295), син Карла II. Краљ Драгутин је стао уз Анжујце, а Карло II је
најстаријем његовом сину Владиславу дао у наследни посед херцештво Сла-
вонију, осим крајева које су држали крчки кнежеви и други великаши. Годи-
не 1293, као што је већ речено, Владислав се оженио Констанцом, кћерком
Михаила Морозинија, нећаком краља Андрије III.64 Драгутин је подржавао
Карла I Роберта (1301-1342) из династије Анжујаца, али само до 1309. го-
дине, кад подржава ердељског војводу Ладислава Апора. Угарски краљ Кар-
ло Роберт Анжујски је првих година 14. века боравио у Белефонсу, цистер-
цитском манастиру у Петроварадину, са својим краљевским двором, у току
своје борбе за угарски престо. Ово место на Дунаву је одабрано за његово
седиште вероватно због подршке српског владара и суседа, Стефана Драгу-
тина, где је, вероватно, било и њихових сусрета.65
Почетком 14. века настаје нова акција за обнављање Латинског царства,
после брака Катарине, унуке Балдуина II Куртнеа и Карла од Валоа (1270-
1325), брата француског краља Филипа IV Лепог. Карло је отпочео низ пре-
говора о заједничкој сарадњи више држава, с циљем да се Византија освоји,
уништи и територијално подели. Са Филипом Тарентским (1278-1332) је
склопио уговор 1305. године, а затим са млетачким дуждем Петром Градо-
ником, који је санкционисао и сам папа, екскомунициравши византијског
цара Андроника II Палеолога (1282-1328).66
Милутин је био свестан опасности овог савеза, па се обратио Карлу од
Валоа и папи, за кога је, да би добио заштиту, спремио примамљива обећања

63 Р. Д’Амико, „Ватиканска икона Јелене Анжујске и легендарна Икона цара Константи-

на: иконографски и политички аспекти српске светиње у Риму“, 306-307, 310-311.
64 К. Јиречек, Историја Срба I, 192-193.
65 Ђура Харди, „Петроварадин ‒ ‘престоница’ једног Анжујца“, у: Средњовековна насеља
на тлу Војводине: историјски догађаји и процеси, уредник Ђура Харди, Историјски ар-
хив “Срем”, Филозофски факултет, Сремска Митровица; Нови Сад, 2013, 249.
66 Миодраг Пурковић, Авињонске папе и српске земље; Светитељски култови у старој
српској држави, ЛИО, Горњи Милановац 2002, 9; J. Gill, Byzantium and the Papacy 1198-
1400, 188-190.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 93

и лепе речи. Послао је у Авињон представнике Дубровчанина Марка Лу-

карића и Которанина Трифуна Михаиловића да папи Клименту V (1305-
1314) пренесу његове жеље за прелазак у католичанство. Папа је 1. априла
1308. упутио писмо краљу Милутину прихватајући Милутинове предлоге и
послао легате да спроведу сједињење са Римом.67 Исто Милутиново послан-
ство је преговарало са Карлом од Валоа. Већ 27. марта дошло је до потписи-
вања уговора у једном манастиру код Мелена.68
Године 1307. умрла је Катарина, жена Карла од Валоа, а са њом је ре-
ална подлога за Карлове амбиције престала да постоји. Венеција је ушла
у сукоб са папом, који је на њу бацио анатему 1309. године, а сам Карло
после убиства Алберта Аустријског 1308. постао је претендент на немачку
круну. Тиме су напуштени планови о освајању Византије. Милутин је пока-
зао да су његове намере према папству мање озбиљне.69 Папским легатима
ставио је до знања да је њихов рад немогућ у његовој земљи, да не сме да
пређе у католичанство, јер се плаши мајке и брата.70 Овом изјавом Милу-
тин је можда желео да себи сачува одступницу за случај потребе, али, ако је
ово тачно, српски краљ је могао да се правда папи само чињеницама које су
биле познате. Наиме, Милутин је том тренутку био у рату са Драгутином
и имао друге проблеме, те је разбијање других центара моћи у држави и
настојање да свог најстаријег сина легитимизује као наследника престола,
супротно одредбама Дежевског споразума, утицало на Милутинове прего-
воре са папством. Због преговора је свакако дошло до погоршања односа
између Милутина и Драгутина, те је сукоб браће трајао до краја 1311. или
1312. године.71
Папа Климент V писао је легату Гентилу, поводом Драгутинових пла-
нова да свог сина ожени кћерком ердељског војводе Ладислава Апора.72 На-
име, папа је легату наложио да не дозволи да се ови планови остваре док
краљ и његов син не пређу под окриље Римске цркве, а папа је изнео наду да
ће се то ускоро и догодити.73 Аутор списа Анонимов опис источне Европе,

67 М. Пурковић, Авињонске папе, 11; М. Јовић, Србија и Римокатоличка црквa, 72.

68 А. Убичини, „Уговор о савезу и пријатељству међу Карлом од Валоа и посланицима
српског краља Уроша“, Гласник Српског ученог друштва 27 (1870), 310-341.
69 М. Пурковић, Авињонске папе…, 16-17.
70 О томе говори савременик Bernardus Gyidonis, биограф Климента V у изводу свог
дела Flores chronicorum, како краљ “matris sue et fratris metu retractus penitus nichil egii”.
(цитирано у М. Динић, „Однос између краља Милутина и Драгутина“, 67).
71 Александар Узелац, Бојана Радовановић, „Црквена и световна политика краља Милу-
тина према западним силама почетком 14. века – неколико нових запажања“, у: Свети
цар Константин и хришћанство I, уредник Драгиша Бојовић, Центар за црквене сту-
дије, Ниш, 2013, 603.
72 М. Антоновић, „Србија и Лионска унија“, 129.
73 «Quod sperabamus in brevi», А. Theiner, Mon. Hung. I, 824.
94 Мирослав М. Поповић

који је раније смештан у 1308, а, по свему судећи је настао после 15. августа
1310. године, писао је понешто и о непријатељству Милутина и Драгутина.
Симпатије су му потпуно на Драгутиновој страни. Он је праведан и добар
човек, који воли и добро прима католике, живи у браку са кћерком угарског
краља. Милутин је лукав и превртљив, не поштује заклетве и уговоре, живи
са више жена. Он мрзи и прогони католике, али у страху од Карла од Ва-
лоа, показује знаке поштовања према папи ради заштите и тражи Карлово
пријатељство.74
Драгутин је постављен као противтежа Милутину, мада није одржавао
контакте са Карлом од Валоа, али је био учесник папских планова. Учество-
вао је у борби за угарску круну, у циљу да је обезбеди свом сину, па је тежио
да га ожени ћерком ердељског војводе Ладислава Апора. Велика препрека
је, према становишту Римокатоличке цркве, била Драгутинова православна
вера, те је стога, како је већ речено, папски легат Гентил у Угарској 1309.
године упозоравао да пре склапања брака Драгутин и његов син треба да
пређу под окриље Римске цркве. Мада је Драгутин био ожењен римокатол-
кињом, живео чедно и налазио се у том тренутку у рату са Милутином који
се у великој мери замерио Клименту V, те је стога Аноним био наклоњен
Драгутину, јасна је порука у спису да због припадности православној вери
ни он ни његово потомство немају права на угарски престо.75 Папски ле-
гат је бацио анатему на Апора, који је 1310. признао Карла Роберта. Браћа
Драгутин и Милутин су се помирили до 1312, а Драгутин је завршио жи-
вот као монах Теоктист 1316, две године после смрти мајке, краљице Јеле-
не. Драгутинови синови Владислав и Урошиц били су православци. Кћерка
Драгутина и Каталине, Јелисавета, била је удата за босанског бана Стефана
I Котроманића (1287/1290-1310) и живела део живота у римокатоличком
манастиру Света Марија на Острву зечева или Маргаритином острву, које
се налази у строгом центру Будимпеште.76
Када се сагледа живот и делатност Стефана Драгутина, кроз кључне
моменте, у односу према двема хришћанским црквама, очигледно је да је
била присутна сарадња и са једном и са другом. Са Римокатоличком црквом
Драгутин је улазио у преговоре и сарадњу махом из политичких разлога, по-
што је био ожењен римокатолкињом и владао областима које су биле под

74 Владимир Ћоровић, „Један нови извор за српску хисторију из почетка XIV века“, При-
лози за КЈИФ 4 (1924), 70-73; А. Узелац, Б. Радовановић, „Црквена и световна полити-
ка краља Милутина према западним силама почетком 14. века – неколико нових запа-
жања“, 597-598.
75 А. Узелац, Б. Радовановић, „Црквена и световна политика краља Милутина према за-
падним силама почетком 14. века – неколико нових запажања“, 599-600.
76 Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Clio,
Београд, 2002, 71-72.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 95

јурисдикцијом Римокатоличке цркве, а и сам је узимао учешће у борбама за

угарски престо. С друге стране, у областима којима је управљао радио је на
јачању православне црквене организације и учествовао у обнови српских
епископија, које су се у претходном периоду угасиле. Живот је завршио као
православни монах Теоктист, ктитор је Цркве Светог Ахилија у Ариљу. И
поред добрих односа са Римокатоличком црквом, његова православна ве-
роисповест и рад на јачању Српске цркве утицала је да не добије право на
угарски престо. Сарадња и поштовање према обема црквама је уобичајени
продукт тога времена, јер су Немањићи од почетка били у добрим односи-
ма са Западом и Западном црквом. Западни утицаји у српским земљама су
стално присутни од Стефана Немање и изражени све до Милутиновог вре-
мена, када византијске традиције постају преовлађујући узори у уметнос-
ти, култури, па и политици. Српска архитектура раног периода има одлике
романичке уметности, Стефан Немања је прешао из римокатоличке у пра-
вославну веру, велики део верника у српској држави био је римокатолич-
ке вероисповести, поготово у Зети, римокатолички живаљ је доприносио
развоју трговине и рударства у Србији и имао своје парохије, краљевска
круна Стефана Првовенчаног дошла је из Рима, добри односи са папством
и западним државама били су присутни, Немањићи су се у контексту поли-
тичких односа у Европи често женили римокатолкињама. Таква симбиоза
западних утицаја са неговањем српске православне традиције и државних
интереса, била је један од кључних елемената захваљујући којим је српска
држава заузимала важно место међу тадашњим државама и била цењена као
важан међународни фактор.

Литература

Антоновић 1995: Милош Антоновић, „О узроцима смењивања жичког архиеписко-

па Данила I“, Зборник радова Византолошког института 34, 107-115.
Антоновић 2004: Милош Антоновић, „Србија и Лионска унија: неуспео покушај
приближавања“, у: 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада
Цариграда у руке крсташа (1204), Православни богословски факултет Уни-
верзитета у Београду, Београд, 113-131.
Антоновић 2007: Милош Антоновић, „Црквена политика краља Милутина у север-
ној Албанији у светлу западноевропских извора“, у: Манастир Бањска и доба
краља Милутина, уредник Драгиша Бојовић, Центар за црквене студије, Ниш,
Филозофски факултет, Косовска Митровица, Манастир Бањска, 2007, 19-30.
Благојевић, Медаковић 2000: Милош Благојевић, Дејан Медаковић, Историја
српске државности I, САНУ, Огранак, Друштво историчара Јужнобачког и
Сремског округа, Нови Сад.
Божић 1956: Иван Божић, „Коњ добри и оружје“, Зборник Матице српске за друш-
твене науке 13-14, 85-92.
96 Мирослав М. Поповић

Bubalo, Mitrović, Radić 2010: Đorđe Bubalo, Katarina Mitrović, Radmila Radić,
Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, Službeni glasnik, Beograd.
Византијски извори за историју Југославије VI, Византолошки институт САНУ, Бео-
град 1986.
Д’Амико 2012: Роза Д’Амико, „Ватиканска икона Јелене Анжујске и легендарна
„Икона цара Константина“: иконографски и политички аспекти српске све-
тиње у Риму“, у: Ниш и Византија 10 (2011), Град Ниш : Универзитет, Нишки
културни центар, Ниш.
Данило 1988: Данило, Животи краљева и архиепископа српских, Стара српска књи-
жевност у 24 књиге, књига шеста, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд.
Динић 1955: Михаило Динић, „Однос између краља Милутина и Драгутина“, ЗРВИ
3 (1955), 49-82.
Ђурић 1991: Иван Ђурић, „Дежевски сабор у делу Данила II“, у: Архиепископ Дани-
ло II и његово доба, САНУ, Београд, 169-195.
Живковић, Петровић, Узелац 2013: Тибор Живковић, Владета Петровић, Алек-
сандар Узелац, Anonymi descriptio Europae orientalis/Анонимов опис Источне
Европе, критичко издање текста на латинском језику, превод и филолошка ана-
лиза Драгана Кунчер, Историјски институт, Београд.
Ивковић 1957: Милка Ивковић, „Установа младог краља у средњовековној Ср-
бији“, Историјски гласник 3-4, 59-80.
Ippen 1900: Theodor Ippen, „Alte Kirchen und Kirchеnruinen in Albanien“,
Wissenschaftliche Mitteilungen auss Bosnien und Herzegovina 7 (1900).
Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд 1994.
Историја Црне Горе 2/1, Редакција за историју Црне Горе, Титоград 1970.
Јањић 2007: Драгана Јањић, Преподобни Петар Коришки, Лепосавић: Институт за
српску културу, Панорама; Зочиште: Манастир светих Козме и Дамјана; Бео-
град : Академија Српске православне цркве, 2007.
Јањић 2012: Драгана Јањић, „Канонскоправни аспект оснивања Бањске епископи-
је“, Анали Правног факултета у Београду, Год. 60, бр. 2 (2012), 350-362.
Јањић 2014 1: Драгана Јањић, „Разлози установљавања Звечанске епископије“, Збор-
ник радова Филозофског факултета у Приштини, год. 44, бр. 2 (2014), 147-162.
Јањић 2014 2: Драгана Ј. Јањић, „Нека питања о положају Браничевске епископије“,
у: [Научни скуп] Пек и Звижд [одржан у Кучеву 26. августа 2014. године], [глав-
ни и одговорни уредник Миодраг Стојановић, Рача: Центар за митолошке
студије Србије ; Кучево: Библиотека “Никола Сикимић Максим”, 2014, 69-88.
Geanokoplos 1973: Deno J. Geanokoplos, Emperor Michael Palaelogus and the West,
New Hamden: Archon books.
Јиречек 1981: Константин Јиречек, Историја Срба I, Слово Љубве, Београд.
Јовић 1994: Момир Јовић, Србија и Римокатоличка црква у средњем веку, Багдала,
Крушевац.
Калић-Мијушковић 1967: Јованка Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Срп-
ска књижевна задруга, Београд.
Коматина 2016: Ивана Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII
века, Историјски институт, Београд.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 97

Ljetopis Popa Dukljanina, ed. V. Mošin, Matica hrvatska, Zagreb 1950.

Marić 1933: Dragomir Marić, Papstbriefe an serbiche Fürsten im Mittelalter, Srpska
književna štamparija, Sremski Karlovci.
Марјановић-Душанић 2007: Смиља Марјановић-Душанић, Свети краљ: култ Сте-
фана Дечанског, Clio, Београд.
Марјановић-Душанић 1994: Смиља Марјановић-Душанић, Владарске инсигније и
државна симболика у Србији од XIII до XV века, САНУ, Београд.
Марјановић-Душанић 1997: Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија
Немањића, Српска књижевна задруга, Свети архијерејски синод Српске пра-
вославне цркве, Clio, Београд.
Мргић 2008: Јелена Мргић, Северна Босна: 13-16. век, Историјски институт, Бео-
град.
Новаковић 2005: Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег
века, Лирика, Београд.
Острогорски 1998: Георгије Острогорски, Историја Византије, Народна књига-
Алфа, Београд.
Петковић 1929: Владислав Петковић, „Свети Сергије и Вакх“, у: Народна енцикло-
педија СХС, IV, Библиографски завод, Загреб, 64.
Поповић 1999/2000: Даница Поповић, „Култ краља Драгутина – монаха Теокти-
ста“, ЗРВИ 38.
Пурковић 2002: Миодраг Пурковић, Авињонске папе и српске земље; Светитељски
култови у старој српској држави, ЛИО, Горњи Милановац.
Радојчић 1934: Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Му-
зеј Јужне Србије у Скопљу, Скопље.
Радојчић 1960: Никола Радојчић, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, На-
учно дело, Београд.
Rinaldi 1648: Odorico Rinaldi, Annales ecclesiastici ab anno MXCVIII, tomus 14,
Romae.
Рокаи, Ђере, Пал, Касаш 2002: Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар
Касаш, Историја Мађара, Clio, Београд.
Smičiklas 1909: Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i
Slavonije. Sv. 7, Listine godina 1290-1300, ЈAZU, Zagreb.
Спремић 2005: Момчило Спремић, „Свети Срђ под млетачком влашћу (1396-
1479)“, у: Прекинут успон – српске земље у позном средњем веку, Завод за уџбе-
нике и наставна средства, Београд, 143-193.
Станојевић 1936: Станоје Станојевић, „Краљ Драгутин“, Годишњица Николе Чу-
пића 45, 1-18.
Стојановић 1905: Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи III, СКА,
Београд.
Стојановић 1929: Љубомир Стојановић, Старе повеље и писма I/1, СКА, Београд.
Стојковски 2012: Борис Стојковски, „Сремски бискупи 1229-1534“, Истраживања
23, 161-180.
Theiner 1859: Augustin Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram
illustrantia I, Romaе.
98 Мирослав М. Поповић

Тодић 2000: Бранислав Тодић, „Апостол Андреја и српски архиепископи на фрес-

кама Сопоћана“, у: Трећа југословенска конференција византолога, Византолош-
ки институт САНУ, Народни музеј Крушевац, Београд / Крушевац, 361-379.
Ћирковић 1964: Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Српска
књижевна задруга, Београд.
Ћирковић 1998: Сима М. Ћирковић, „Краљ Стефан Драгутин“, Рачански зборник
3, 11-20.
Ћирковић 2008: Сима Ћирковић, „Земља и град Мачва“, Прилози за књижевност,
језик, историју и фолклор 1-4, 3-20.
Ћоровић 1924: Владимир Ћоровић, „Један нови извор за српску хисторију из по-
четка XIV века“, Прилози за КЈИФ 4, 67-74.
Убичини 1870: А. Убичини, „Уговор о савезу и пријатељству међу Карлом од Ва-
лоа и посланицима српског краља Уроша“, Гласник Српског ученог друштва 27,
310-341.
Узелац 2009: Александар Узелац, „'Кан' Ногај, краљ Милутин и српско-татарски
сукоби крајем XIII века“, Војноисторијски гласник 1, 9-31.
Узелац, Радовановић 2013: Александар Узелац, Бојана Радовановић, „Црквена и
световна политика краља Милутина према западним силама почетком 14.
века – неколико нових запажања“, у: Свети цар Константин и хришћанство I,
уредник Драгиша Бојовић, Центар за црквене студије, Ниш, 598-608.
Харди 2009: Ђура Харди, „Господари и банови оностраног Срема и Мачве у XIII
веку“, Споменица Историјског архива Срем 8, 65-80.
Харди 2011: Ђура Харди, „О Мачви средином XIII века“, Споменица Историјског
архива Срем 10, 32-44..
Харди 2013: Ђура Харди, „Петроварадин ‒ ‘престоница’ једног Анжујца“, у:
Средњовековна насеља на тлу Војводине: историјски догађаји и процеси, уред-
ник Ђура Харди, Историјски архив “Срем”, Филозофски факултет, Сремска
Митровица; Нови Сад, 243-279.
Hafner 1964: Stanislav Hafner, Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie,
Verlag R. Oldenbourg, Munich.
Gill 1979: Joseph Gill, Byzantium and the Papacy 1198-1400, Rutgers University Press,
New Brunswick.
Sufflay 1911: Milan Sufflay, „Pseudobrocardus. Rehabilitacija važnog izvora za povijest
Balkana u prvoj polovini XIV vijeka“, Vijesnik zemaljskog arhiva 13, 142-150.
 Стефан Драгутин и Римокатоличка црква 99

Miroslav М. POPOVIC

STEPHAN DRAgUTIN AND THE

ROmAN CATHOLIC CHURCH

Summary
Stephan Dragutin (1276-1282 Serbian king, “king of Srem” 1284-1316),
son of king Stephan Uros I (1243-1276) and queen Helen (died 1314), the
older brother of king Stephan Milutin (1282-1321), is certainly one of the
most interesting personalities of the Serbian Middle Ages. Personality and
activity of Stephan Dragutin are closely related to the lives and work of his
father, brother and mother. Among the most important aspects of Stephan
Dragutin’s activities are his relations with the Roman Catholic and the Ser-
bian Orthodox Church, and what draws particular attention is the specific
way in which Dragutin is respected in the Serbian Church, i.e. the distinc-
tive feature of the cult of king Dragutin, the monk Teoctist, about which one
can say, according to some authors, only conditionally. This paper provides
a brief overview of the relations of king Dragutin with the Roman Catholic
Church, which are reflected in his correspondence with the popes (often as a
part of the policy of Hungary, with which Dragutin was inextricably linked),
the Dragutin’s participation in the reconstruction of Roman Catholic church-
es and his representations on the Roman Catholic icons. On the other hand,
Dragutin worked on the reconstruction of Serbian Orthodox diocese in areas
under his administration.
Key words: Stephan Dragutin, Stephan Milutin, Roman Catholic Church,
Serbian Orthodox Church.

Рад је предат 21. септембра 2015. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.