ZORAN SLAVIĆ

PISANјE(M) PROTIV ZABORAVA

BEČKEREČKE.
PETROVGRADSKE.
ZRENјANINSKE VEDUTE
DOPUNјENO, IZMENјENO I ISPRAVLjENO IZDANјE
2022.
BEČKEREČKE. PETROVGRADSKE. ZRENјANINSKE VEDUTE

Slika zavičaja je uvek zavodlјiva, različita, podložna promeni i zaboravu.

Istovremeno je neophodna, neizbežna, maglovita, stvarna i izmaštana. I
zahtevna. Zavičaj je, međutim, i prevashodno, oslonac za sve naše pokušaje da
iskoračimo u veliki svet, on je istovremeno i mesto u koje se možemo ili moramo,
kad tad, trijumfalno ili pokunjeno vratiti. Rodni kraj i njegov privid istovremeno,
mesta su u kojima se sme skoro bezbedno patiti, samovati, jedino se ne vredi
nadati trijumfu. Zavičajne vedute zato i ponekad imaju obrise iskona i ishoda, a
nekada ih doživlјavamo, širom zatvorenih očiju, kao licidersko srce vašara i
provincijskih mlakih praznika. U svako likom stvaralaštvu zavičajna supstanca je
zapravo deo nesvesnog. Čak i kad bi pokušali da je izbegnemo, mehanizam
podsvesti je uporno interpolira u nevidlјivi kod tekstualnog, vizuelnog ili tonskog
kretanja kroz vreme. Zavičaj je, dakle, onaj deo zaborava koji se neprestano i
neumitno obnavlјa. Ova knjiga, „PISANјE(M) PROTIV ZABORAVA“, zapravo je
pokušaj da tragom mog zapisanog i objavlјenog bekstva od prolaznosti, u
saradnji sa vašim sećanjem ili maštom, uspostavim virtuelni most ili možda tunel,
do značajnih pojava, datuma i imena kulture našeg grada. Ona je potreba da
dozovem zbivanja koja su svojim blјeskom označavale godine i decenije. Čak,
možda da rekonstruišem boje i mirise epohe koja nam neminovno izmiče iz vida i
sluha.
Ova knjiga pokušava da rekonstruiše kulturna, umetnička i mentalna
strujanja u našem gradu, skoro od sredine devetnaestog veka pa sve do
današnjih vremena. Pokušavam da dokumentarnim, povesnim i imaginativnim
pisanjem Zaborava, sebi i vama pružim priliku da ga čitanjem sačuvamo. Zato i
posežem za vedutama, Bečkerekim, Petrovgradskim i Zrenjaninskim, jer se u
njima nalaze dragocene mrvice u kojima su kristalizovane naše intimne povesti i
mozaik istorijskog vremena.
Veduta nije slučajno imenica ženskog roda jer uspomeni na predeo, koji
zapravo nigde ni ne postoji u formi u kojoj ga mi pamtimo, jedino takva
odrednica pristaje. Vredi patiti jedino za kišama i maglama u kojima obitava neka
skrivena tajna - sunce je jednoznačno, iako vredi biti "bliže velikom suncu" - kako
snatri Manojlović, noć je prava kolevka naših mladalačkih nemira, kad svane dan
sve se i onako prizemlјi i providi. Dakle, ovde je reč o njoj - o zavičajnoj, veduti u
kojoj je sadržano skoro sve buduće, ili je to ipak slika kroz koju se najsigurnije
propada u besmisao. U zaborav.
Zavičaj ume da bude kob, ako nas zarobi prozaičnim idejama i zabludama.
Tada ume da odvuče u malograđanštinu, osrednjost i zagušlјivost. Palanku kao
sudbinu. Za stvaraoce svake vrste tako konfigurisan zavičajni predeo ima efekat
živog peska. Umetnici kojima epitet lokalni određuje kvalitet i horizont, ili su
promašeni stvaraoci ili su imali nesreću da ih zavede privid samodovolјnosti
regionalnog. Iako, bez posebnosti nema ni opštosti . Istovremeno, svi oni koji su
sticajem raznih okolnosti, ili oholosti, izmešteni iz svesti o postojanju zavičajne
aure, kad tad se nađu u bez vazdušnom prostoru apatridstva. Govorim, dakle, o
korenima koji jednovremeno ohrabruju ali i omeđuju. Zavičaj je lep i primeren
kada se mi bavimo njime, kad nas zavede u sopstvene tmine, sve je drugačije i
prizemnije.
Rečima ukrotiti zemlјu i nebo između kojih si prodisao, naum je koji se
graniči sa nemogućim. Kako posvojiti vatru zalaska sunca, zaustaviti vodu koja
curi kroz prste, čime zaustaviti dugu i tišinu zahvaćenu na mestu gde se jesen
prelije u zimu. Zavičaj je najviše ukus detinjstva koji dozivamo, miris što nas uvek
nespremne potrese, boja na dnu rečenice koju promucamo kad nismo sigurni da
li nas plač ili smeh zatiču. U veduti je sve to poslagano u večitom kovitlacu koji
nam ne dopušta da zastanemo. Zato i ja ispisujem potonje stranice čuđenja i
nepristajanja. Pišući o drugima pokušavam da uspostavim sopstveni ikonostas
zavičajnog. Moja Bečkerečke veduta, ovo PISANјE(M) PROTIV ZABORAVA, je kao
suza, biser, ikona i zvezda.
Ova knjiga izabranih tekstova o vedutama, mojim bečkerečkim,
petrovgradskim, zrenjaninskim, objavlјivanih u proteklih trideset i više godina,
ide tragom zavičajnih iskustava. Književnih, publici stičkih, dnevničkih. Ljudskih.
Govoreći o gradu, životu, kulturi i književnosti pokušavao sam da spojim teško
spojivo: objektivnost i lјubav. Jer, nije jednostavno kritički progovarati o onome
što je deo svakodnevne zbilјe. Tekstovi koji su sakuplјeni u knjizi „PISANјE(M)
PROTIV ZABORAVA“ ipak imaju u sebi dovolјno kritičkog otklona. I jedno je
sigurno: mržnje i mrzovolјe nemaju, barem u nameri. Slažući slike sada već
prošlih vremena, sabirajući opisane ili fragmentarno okrznute decenije,
prevashodno zbivanja iz kulture našeg grada, uvideo sam da sam ispisao tekstove
u kojima globalno preteže trezvenost i želјa za harmonijom. Zato sam se i odlučio
da ih objavim. I proverim da li funkcionišu i izvan vremenskog konteksta, unutar
nove smisaone celine u koju ih pored mene slaže i hiroviti duh epohe ma kako se
zvao!
„PISANјE(M) PROTIV ZABORAVA“ nije nikakva celovita hronika kulturnih
zbivanja u poslednjih trideset godina. Nije to ni decentni letopis proteklog
vremena. Tekstove, nažalost, nisam pisao sistematski i u neprekinutom nizu.
Nastajali su kao izazov, odgovor, reakcija. Sa svim vrlinama i manama aktuelnog i
akutnog. Mnogo je zato vremenskih praznina, subjektivnosti, možda i
impresionističkih utisaka. To je moj isprekidani dnevnik duhovnih senzacija,
subjektivan i podložan autocenzuri. Međutim, ovako sabrani i poređani, eseji i
članci, neosporno uspostavlјaju jednu nostalgičnu, raznovrsnu i proživlјenu sliku
onoga što nam se svima događalo u duhu i duši u periodu 1969 - 2004. Knjiga je
moj pokušaj da proniknem u bunar vremena koji stremi dnu ili početku ovog
grada. Prikazi pozorišnih predstava, recenzije knjiga, portreti pisaca i slikara,
dnevničke beleške o zbivanjima u kulturnom životu grada, odazivi na neke
društvene fenomene prohujalih decenija, sadržina su ove knjige. Raspon
graničnih fenomena u vremenu je, međutim, znatno veći: prvi datum koji
dotičem je još iz 1847. godine.
 Pojedinačno oblikovani i objavlјivani rukopisi, sa svim otiscima vremena u
kojim su se javlјali, skloplјeni među korice, u veku koji započinje sa znatno
izmenjenom kulturološkom sintaksom, izazvaće, naravno, sasvim novu recepciju:
autor će imati mogućnost da proveri kako će mu novo vreme oceniti procene.
Slike, senke, zablude, iluzije - ili realnost, pouzdanost, tačnost. Najverovatnije,
sve to istovremeno. Zavičajne vedute zapravo to i jesu: magla koja se čita i
ponekad piše. Pišem vam, dakle, svoju verziju zaborava da bi je zajednički čitali.
O piscima i knjigama, slika rima, pozorišnim zbivanjima, vremenima avangarde ali
i o konzervativnom zagrlјaju provincijalnog. Pišem da bi čitali o mladosti budućih
velikana i starosti nekih drugih burevesnika. O tome ko nam je dolazio u goste i
gde smo se mi školovali... „PISANјE(M) PROTIV ZABORAVA“ je đavolski zahtevan
posao. Nadam se ne i zaludan.
I, na samom kraju: dodavanje povesti književnih, likovnih i pozorišnih
zbivanja, od začetaka pa do današnjih dana, koje sam ispisao na sugestiju
izdavača, nametnulo se kao neminovnost, kao neophodno uspostavlјanje
koordinatnog sistema onoga o čemu pišem, ali i kao korektiv pojava i ličnosti koje
sam sticajem okolnosti izostavio u dnevničkim delovima. Uvidom u mnogobrojnu
građu spoznao sam da do sada u našem gradu nije postojalo ništa slično ovom
rukopisu, barem kada je u pitanju kontinuiranost i žanrovski opseg. Zato ovu
panoramu literarnog, slikarskog i dramskog trajanja, PISA NјE ZABORAVA, moju
subjektivnu sliku bivše i buduće prošlosti, treba shvatiti i kao trasiranje preciznije
i celovitije hronologije duhovnog života prostora u kome jesmo. Zaborav je,
srećom ili nažalost, individualan deo zajedničkog beskraja.
ZAVIČAJNI ESEJI
GRAD KAO ZAVIČAJ
ESEJ KAO STANјE DUHA

Verovatno sam u zabludi, ali za mene reč zavičaj se čita skoro isklјučivo kao -
rodni grad. Nema u tom pojmu ni planina, potoka, nema ni zvukova prirode.
Jedino grad i beskraj panonskog neba. Ta uspomena, maglovita i zaturena, na
intimnu geografiju započinje sa dvorištem u ulici Ive Lole Ribara br. 31. Kasnije se
zavičaj pro širio na celu ulicu, kroz koju su leti, tamo kod kasarne, s večeri,
prolazile krave u vraćanju sa ispaše, a zimi se ista završavala na istom mestu, gde
selјačke sanke odlaze neznano kuda a mi, deca, se otkačinjemo od njih, i
završavamo u dubokom snegu. Iza toga je već počinjala tajna i nepoznato. Kroz
par godina otkrivam grad kao beskraj prozora, vrata, sokaka i ulica, trgova i
mostova. I sve mi je to još zavičaj. Negde u sedmoj godini, na paktregeru, iza oca
na biciklu, sa majkom i mlađim bratom pored nas, na drugom biciklu, stižemo i
do Tise. Do reke, koja za mene tadašnjeg, dotiče samo Elemir i Aradac i tu se
definitivno završava geometrija mog primarno prostornog zavičaja. To je
kvadratura duha koju sam u svom nesvesnom zauvek prisvojio i zatvorio. Sve ono
što je kasnije ušlo u mene podložno je razumu, znanju, kratkotrajnim
oduševlјenjima. I zato kad pišem grad, čitam zavičaj. Zato i ovim pričama,
između euforije i skepse, zovimo ih esejima, jer je on prava forma za beleženje
utisaka koji postoje između poetskog i racionalnog, rodni grad dominira celinom
zavičajnog. Ostatak sveta, bez obzira na rastojanje, mora da pronađe veoma
ubedlјive razloge da bi se trajnije nastanio u mom zaumnom pamćenju.
Grad i svest o njemu, i misao koja vremenom postaje sve rigidnija kada je
u pitanju širenje zavičaja, uzrok su ovih naknadnih promišlјanja. U jednoj prigodi,
u okviru okruglog stola na temu PROMIŠLjANјE GRADA, u Uvodnoj belešci,
između ostalog, sam zapisao:
''Složenost života u gradu koji dugo postoji kroz istoriju, ponekad i uprkos
njenoj prevrtlјivosti i kratkovidosti, a možda to i nije prava istorija već njena
imitacija, etnička sinteza, kulturološke transformacije, građanska i gradska
iskustva, arhitektonski i urbani stički lavirinti, meandri običnog života višeklasno
složenog, umetnička i sportska aktivnost: sve se u vekovnom preplitaju preslikalo
na lice grada. Vizure i vizije tih čestica zgusnute su u misao današnjeg Zrenjanina.
Promišlјanje grada, kako ga ja zamišlјam, svodi se na sledeće upitanosti: postoji li
danas fluid koji bi, većinski, mogli definisati kao duh ovog našeg grada? Kako
bismo dopisali njegovu civilizacijsku matricu? Gde su danas ona ČETIR KONјA
DEBELA, i da li ih je zapravo i bilo? Ovaj razgovor treba da ponudi razmišlјanje na
temu: koliko smo odgovorni prema tradiciji grada čiju budućnost određujemo i
odnosom prema sadašnjosti''.
Ovaj citat je iz 1993. godine. Na mnoga smo pitanja, nažalost, za ovih
deset godina već pogrešno odgovorili. I to kao ponavlјači. Ipak, vredi pogledati
šta je na tom razgovoru, pre deceniju, izrečeno. Kako smo tada čitali sopstvenu
budućnost. Govorili su lјudi različitih generacija i profesija. Svako iz svoje vizure i
mesta u vremenu i prostoru.
Iz izlaganja značajnog urbaniste, arhitekte i slikara Milorada Berbakova
izdvajamo: Grad ostaje savremenicima jedna velika tajna ili bolјe rečeno
zagonetka. Razlika u dužini života grada i jedne generacije je osnovni uzrok
nesporazuma. Pokušaji da se upravlјa gradom su isto tako apsurdni kao što se
pokušava upravlјati životima, planetom i kosmosom. Pesnik Milan Nenadić,
međutim, u svoju percepciju ovog grada unosi gorčinu: Zrenjanin je tuga, očaj
utočišta/ Moja crna pista za uzlet u ništa/ Da u ovom kotlu kakve nade ima/ Ne bi
muklo tuklo na javi, u snima/. Da li je ovaj vrsni pesnik, te 1993., znao i video ono
što smo mi ostali naknadno spoznali ili je samo bio u intimnoj drami - nije ni
važno jer da zavičaj nije Eden nažalost dobro znamo. Profesor Pravnog fakulteta
u Beogradu, dr Svetislav Taboroši, svoj obimni i izuzetno analitički tekst zaklјuču
je na sledeći način: Na dovolјno dug rok, svi smo mi mrtvi. Ako je tako, ako sebe
nadživlјavamo samo kroz svoja dela i uspomene koje ostaju, onda bih želeo da se
ove generacije one buduće sećaju kao onih koji su od istorije nešto naučili i
budućnost spremno dočekali. Zato su demokratija i visok stepen decentralizacije
ukupnog političkog života zemlјe uslov da mi, na lokalnom političkom planu,
pokažemo svoj civilizacijski potencijal i činjenicu da je Zrenjanin evropski, a ne
azijski ili afrički grad u nekoj dalekoj despotiji. Šta se od ove Taborošijeve želјe
ostvarilo, upitajmo se zajedno!
Nјegova koncentrisanost na vrednost i vitalnost pojedinačnog života, izvan ili
uprkos neke gradske važne vertikale svakako da otvara novu dimenziju u
promišlјanju našeg urbisa. Pesnik Vučina Šćekić, tom prigodom govori o meta
stabilnosti nekih suštinskih gradskih odrednica kroz epohe: Savremenici i
saplemenici odvajkada imaju nekog svog boga kome će nova ili tamo nova
generacija ukinuti nebesa. Ali, to, u aktuelnom trenutku, nije važno, a kamoli
odlučujuće. Instinkti su često jači od pa meti, izvesnost sadašnjosti od
neizvesnosti budućnosti, pa je tako i sa nama, dok slikar Milutin Mićić
konstatuje: U našem gradu ima sadržaja, života, lepote... ali uglavnom nema
puta kojim bi ti sadržaji došli do lјudi koji ovde žive. Postoji nesklad i odvojen,
neusaglašen rad i život između njih sa sadržajem i onih koji onemogućuju da ti
sadržaji postanu naša svakodnevica. Kao da osluškuje prethodnu misao,
pesnikinja Ileana Ursu Nenadić veoma eksplicitno saopštava: Zrenjanin je po
mom mišlјenju jedini grad u Vojvodini koji će se pamtiti i identifikovati pred
budućim generacijama po ono me što je srušio ili koga je od umnih i talentovanih
lјudi isterao ili ekskomunicirao iz gradskog života. Mešajući se u ovu dosta tvrdu
konstataciju Ursu-Nenadićeve, jedina ispravka koji bih učinio odnosi se na njenu
fiksaciju Zrenjanina - sve su naše palanke skoro podjednako zagušlјive i zavidne.
 Književnik Stanko Ž. Šajtinac, sa verom u moć umetnosti ovako odgovara na
jedno od suštinskih pitanja svakog mislećeg sugrađanina: Prošlost rodnog grada,
u istoj meri kao i njegova sadašnjost, razume se, čine mozaik pristrasnih ili
optužujućih sudova ali i nebrojeno mogućih veza i odnosa, koji, tek (ili ponajviše)
kroz književnu formu dobijaju obrise objektivnog odgovora na pitanje - gde sam
to ja?
Novinar i prozni pisac Ljubomir Tešić se ovim re!ima opredelјuje prema
baštini koju imenujemo zavičajnim bekgraundom: Generacije žitelјa našeg grada
odslikane su u staništima koja su ostavila iza sebe. Po gledajte gradske kvartove i
fasade kuća pa će te u njima prepoznati shvatanja, moć, ambiciju i meru onih koji
su u ovu materijalnu kulturu ugrađivali sebe. Urbanu tradiciju naših predaka
treba ceniti, ali prema meri i moći ugrađivati i svoju ciglu... Ljudski smo dužni
pred sadašnjošću, ali još više pred našim potomcima, da se uklјučimo svako na
svoj način, u oblikovanju fizičkog i mentalnog lica grada u kojem provodimo svoj
biološki vek.
Publicista Dejan Bošnjak u svom tekstu SEĆANJE NA DESANČIĆEV ULICU,
unosi u svoj zavičajni diskurs nešto od onog čime sam i ja započeo ovaj tekst:
Ulicu smo veo ma voleli. Znali smo svaku kuću, kapiju, banderu, svako drvo,
stepenik ispred vrata, skoro svaki kamen turske kaldrme...Stanovnici ulice bili su
železničari i radnici...Železničari su uvek lepo izgledali: ispeglani, nafiksanih
cipela, mašino vođe sa velikom kožnom tašnom, nalik na doktorsku, samo mnogo
većom.. Kao da i za njega zavičaj započinje i egzistira na mikroplanu. Vojislav
Despotov, književnik koji inače svet doživlјava kao globalnu utopiju sagledanu
kroz ironične naočare, o svom ličnom komadiću te velike iluzije progovara ovako:
...Stoga svaka generacija oseća divlјe i neukrotivo pravo na vlastitu viziju grada,
na govor o svom ličnom gradu i svom gradskom parku, pravo na autentične i
originalne parametre koji određuju vlastitost ukore njenog ponosa. Obavezna
pojedinačna ili generacijska vrednosna lestvica osećanja i dubokog preživlјavanja
identiteta grada, počev od detinjstva kada se još gledao film o gradu i životu,
podrazumeva i lestvičnu različitost, lјudsku razliku. Luka Hajduković, profesor i
književnik, osnivač mnogo čega značajnog u Zrenjaninu, nastavlјa se na misao
Despotova, unoseći još više skepse u svoj zapis: Duša svakog urbanog žilišta su
intimni kutovi koji svojim osobenim znakovnim jezikom razgovaraju s prošlim i sa
sadašnjim vremenom. U njihovoj zavetrini iskri plemeniti duh i duboki smisao
čovekovog bivstvovanja. Ti kutovi su skverovi, aleje rastinja, parkovi, fontane,
javna stepeništa, pasaži, skulpturalni spomenici, česme i sl. Bez njih nijedna
lјudska naseobina ne može imati svoju duhovnu atmosferu. Kako je malo takvih
kutova u Zrenjaninu!
Ovaj slalom kroz časopis ULAZNICA, koji u svom dvobroju 136/137, iz 1993.
donosi ova svakako inspirativna razmišlјanja o našem zajedničkom gradu,
završavamo fragmentom iz izlaganja Miroslava Pušića, jednog od najubedlјivijih
novinara poslednjih decenija: Shvatajući promišlјanje grada kao akt koji daleko
prevazilazi samo njegov urbanistički i graditelјski limit, spreman sam da verujem
da je život u njemu gotovo srazmeran (ne)inicijativnosti njegovih žitelјa, a da se
više štete pravi pomodarstvo i bezidejnost, nego ideologija i vlast.
Neka ovaj subjektivni izvod iz različitih generacijskih, profesionalnih i
intelektualnih rakursa ispiranja zavičajnog sindroma, sa kojim sam većim delom
u saglasju, ili kreativnom raskoraku, posluži kao uvod u ZAVIČAJNE ESEJE koji
započinju u vremenu kada je rat bio samo mislena imenica, a završavaju se u
danima bombardovanja 1999. Ima u onome što sledi i idile, i zabluda, duboke
prošlosti i presne današnjosti. Sudbine i komentari su nam zato takvi: pojedinci u
večnom sukobu sa rodnim blatom, i grad sa kulisama koje ga obavezuju, voz dižu
ali i sputavaju.
OVAJ GRAD U KOME JESMO

Mi, koji nešto malo duže, ko zna čijom zaslugom, živimo u ovom našem
gradu beskrajno zbunjujemo one novopridošle, a i sa me sebe, troimenošću
kojom imenujemo stanište na kome jesmo. U istorijskom pamćenju ovog grada
žive tri imena: Bečkerek, Petrovgrad, Zrenjanin. Žive, i u svesti današnjih žitelјa
svedoče o vitalnosti i drevnosti urbane kulture na ovim regionima. Činjenica da ni
jedan naziv nije nadvladao, ali nijedan nije ni zaboravlјen, govori o tome da
slojevitost civilizacijskih naslaga evidentno gradi u ovom našem zemnom bora
vištu zavidnu vertikalu tolerancije i prožimanja.
Menjale su se vlasti, sistemi, kulture a prividno i gospodari. Ali samo
prividno, jer u banatskoj ravnici nikada niko zapravo nije ni gospodario: mudri
lјudi ovih prostranstava. ogromnog neba i beskrajne zemlјe, oduvek su znali da
je svaka sila do veka. Znali su da joj se uklone ali i da je oduvaju. Smenjivali su se
Turci, Austro ugari, Mađari, Nemci ali svima smo na kraju videli leđa u
povlačenju. Ili lica u ostajanju. Naši preci su ipak bili toliko mudri da od svakog od
njih usvoje po nešto: ostalo je toga u arhitekturi, umetnosti, privređivanju, čak i u
prezimenima, logici i mentalnoj slici. Čuvajući osnovne odlike sopstvenog etnosa,
naši davni sugrađani su izgradili zanimlјiv i neobičan spoj srpskog i evropskog
graždanskog staleža koji je kroz vekove odolevao i asimilaciji ali i
samodovolјnosti.
Naš grad je nastao u meandrima Begeja, usred močvara ali i usred kakve-
takve bezbednosti od varvara svih vrsta. Odatle se nismo micali. Isušili smo
močvare, prepravili reku, gradili grad. Malo su ga rušili svakojaki osvajači a nešto
smo i sami razgradili u vremenima revolucionarnih fantazmi. Sve u svemu preko
65o godina boravimo kao domaćini u ovom najvećem gradu Banata. Živimo i
umiremo u okviru baroknog gradskog jezgra, u industrijskim predgrađima i
modernim gradskim kvartovima. Uspinjemo i padamo kroz vreme i epohe ali trag
civilizacijske posebnosti stalno nosimo sa sobom.
U mnoštvu jezika i kultura, ove naše dosta ugodne naseobine, vekovima su
se osim elementarnog života odvijale i impresivne kulturne i umetničke
aktivnosti. U Bečkereku, Petrovgradu i Zrenjaninu oduvek je bilo mnogo
lјubitelјa umetnosti ali i zavidan broj artista. Imali smo hilјade klavira, mnogo
pevačkih društava i pozorišnih družina, folklornih ansambala, tamburaša, poeta,
slikara pa i pravih umetnika evropskog formata. Grad naš, na samom dnu
izbeglog panonskog mora, oduvek pa i danas bio je centar kulture ne samo
Banata. I to je zalog koji ne smemo zagubiti.
Mi u gradu nismo imali tramvaj, ako popularnog "Ćiru" ne raču namo, ali
zato je prvi fotografski atelјe u ovom delu Balkana bio baš u kod nas. Veliki
Konstantin Danil je živeo i radio u Bečkereku. I slikao ikonostase i portrete
uglednih građana. I jedan od najvećih srpskih glumaca Toša Jovanović je iz ovog
grada krenuo u slavu. Veliki naš romantičarski bard Đura Jakšić takođe je ovde
boravio. I Uroša Predića smemo da pomenemo. Modernista i neshvaćeni velikan
petrovgradski Todor Manojlović mnoga je sparna leta provodio kupajući se
Begeju, i sanjajući o Evropi i Mediteranu, koje je pokušavao da udene u naše
vidike.
I kasnije, u periodu Zrenjanina, mnogo je značajnih umetnika, ansambala,
kulturnih ustanova, značajnih slikara i istaknutih pisaca. Mnogi su prestonički
glumci i muzičari započeli karijeru u ovdašnjem pozorištu. Zapravo, ima u
vetrovima ravničarskim, koji se svakodnevno sastaju na trgu koji zaklapaju
gradska kuća, hotel, vodotoranj i biblioteka, nečeg posvećenog. Nečeg što
razgoreva talenat u onih koji ga imaju, dok ostale ispunjava ponosom što žive u
ovom gradu.
Naravno, i ovo govorenje pomalo pati od patetike i izostavlјanja: nije u nas
ni ranije bilo niti je sad sve idealno, ali sigurni smo da biti pravi stanovnik ovog
grada znači mnogo. To je prednost i velika obaveza istovremeno. Mi živimo u
gradu koji nije običan jer mu duša stanuje duboko. U toj su duši tri imena
zapisana i njih treba svariti kao prednost i poziv za toleranciju. Dok nam se na
centralnom gradskom trgu pomalјa spomenik kralјu Petru, drugi (Zrenjaninov)
smo u "žutoj minuti" pomalo sakrili, razmišlјam i o trećem: ne bi li se negde u
starom jezgru, tamo gde "stanuje" milenijum, moglo naći mesto i za obeležje
života koji je trajao preko 500 godina. Jedan uspravan znak na Bečkerek, izvan
svih ideoloških predznaka, samo kao civilizacijski plamen. Jer su nam ta tri imena
usud, zadat istorijski okvir ali i ponos kojim se izdvajamo.
NA KORAK DO POČETKA

Dok ispisujem ove redove o tek istekloj 1998. godini, o kulturi, gradu u kome
jesmo, o svom doživlјaju onog što mi se događa, ne mogu da se otmem utisku
kako sam zapravo imao veliku sreću da mi ona protekne u znaku knjige "Vek
prosvećenosti" Aleha Karpentijera jer je u njoj ispisano sve što valјa znati o
sudbini pojedinca u vremenima preloma i oluja. Duh njen je zato i u mom izboru
onog što me u kulturi zrenjaninskoj u protekloj godini i najviše dojmilo. Ako u
tom opredelјenju bude više sumornog knjiga nije za to kriva, u vazduhu je bilo
mnogo trunja.
Dakle, prvi moj pozitivni utisak je izložba Zdravka Mandića u Galeriji
Okružnog zatvora. Ako ostavimo ironiju same lokacije bez komentara, valјa reći
da je na eksponatima na njoj prezentiranim ovaj slikar tematski i formalno
zaokružio jedan značajan period svog stvaralaštva. Na slikama sa ove izložbe
Mandić pod jednako snažno demonstrira istovremeno sazrevanje svog
intelektualnog i likovnog sveta. Polivalentna ideja izgublјenosti čovekove u
maglinama ravnice, sa pritajenom metafizikom, pretvara se u najnovijim
platnima u koncentrisani krik zla koje je prepoznatlјivo, naše i preteće. Nјegova i
ranije suverena tehnika i ovog je puta prisutna tako da je jasno da Mandić ovom
izložbom kreće u novu slikarsku avanturu. U vremenu neshvatlјivih ubrzanja, za
očekivati je da u godini koja preostaje do novog milenijuma ovaj slikar tu novu
zrelost i pokaže.
Moja druga prošlogodišnja kulturna opsesija vezana je za definitivan odlazak
jedne civilizacijske gromade koja je živela u našem gradu. Reč je naravno o smrti
profesora Ivana Lerika, ličnosti bez koje bi ukupan kulturni život u Zrenjaninu, u
poslednjih pedesetak godina, izgledao sasvim drugačije, i lošije. Nјegov nestanak,
zapravo odlazak u svet senki, prilika je da se podsetimo šta je sve ovaj raskošni
intelektualac inicirao, ohrabrivao i lično uradio. Značajan broj današnjih elitnih
umetnika i stručnjaka u dobroj je meri "izašlo iz njegovog šinjela". Umnost
njegove "Estetike" moći će da shvate i buduće generacije, bez preterane ironije
rekao bih , možda i potpunije, a znatan je i broj tekstova koji su ostali nesabrani u
knjige. Međutim, moj utisak, kada je profesor Lerik u pitanju, nije toliko vezan za
ono što je on uradio. Neshvatlјiva mi je, zapravo, ravnodušnost s kojom se ovaj
naš grad oprostio od njega i kako ga je lako prepustio zaboravu. Svi zajedno kao
da zaboravlјamo nauk istorije koji kaže da se u svakom činu ignorancije
sopstvenih veličina krije klica budućih pro pasti. Tako su govorili mudri Rimlјani i
Grci koje je Lerik rado citirao. No, izbor je naš.
I treći moj utisak na prošlogodišnja zbivanja u oblasti duha i stvaranja sadrži
u sebi dozu gorčine, ali verovatna je takva godina bila. Govorim o gradskom
sukobu umetnika, ne u oblasti poetike ili estetike već u virovima dnevne politike.
Nije to nikakva planetarna senzacija ali činjenica je takođe da toga nismo imali
barem pola veka. I ne mislim da su umetnici zaštićeni od "virusa politikusa", i nije
zgoreg malo protresti ove naše zaboravlјene i zamandalјene duhovne sokake.
Mislim jedino da u svemu treba imati stila, da treba voditi računa da lјudi nisu
strašila, da konačno ne smemo smetnuti sa uma da već ima dovolјno onih koji i
ovako kulturu doživlјavaju kao teret i sporednu stvar.
Jasno mi je da vek koji ističe nikako nije vek prosvećenosti. Kakav je zapravo i
kada će naredni stvarno započeti teško je odgovoriti ali zašto ne očekivati da u
1999. godini bude još knjiga kao što su bile one koje su ispisali, na primer Marina
Grujić, Aleksandar Bjelogrlić ili Stanko Šajtinac. Izložbi kao što je Baroševa, da se
glumačkim bravurama Jovana Toračkog i drugi pridruže. I da ne bude niskih
udaraca kulturi kao što su bili...
EČKA, ZIMA, LjUDI...

Neminovno, i u zimu 1999. u parku ečanskog dvorca, na januarskoj košavi,

vidik je ispunjen lišćem i uspomenama. Meka i zavodlјiva magla, kao s
Mandićevih slika, u prohladnom danu deluje kao med u oporom i vrelom čaju. S
njom je ovaj prizor, pun tišine, otvoren za prijem podsećanja, a ona stižu kao
platna, rečenice, zvuci. Slikari su odavde s jeseni otišli, iza njih ostala potrošena
priroda, srećom na kratko, na akvarelima su odneli ne samo boje već i smisao:
moderni umetnici u svoje instalacije ulivaju i podsvest ambijenta. U gradu, u
imaginarnoj galeriji stvarnih uspomena koncentrat ečanskih motiva. Ovih godina
kao da su vlastelinski perivoj i njegova bara carska, manje slikani s lica, više je
analize, poigravanja, parafraza. Ipak, smisao postojanja tog Kaštela i vremena
oko njega zadenutog, moderan i jeretičan. Lebdi na platnima poverenih strogosti
gradskog baroka koji se, zajedno sa nama, kruni.
U tmurnoj tišini ečanskog zdanja, u kome se samo s dovolјno mašte i može
naslutiti nekadanji sjaj grofova Lazara, s dubokog neba zimskog, kao da klizi
Listova muzika. Neki imaginarni klavir, iz pravca šanka oko koga stoje dvojica
meštana i sredovečan čovek s retkom i svetlom bradom, emituje" Simfoniju o
Faustu". Virtuozna fraza se poigrava sa spomenikom sv. Hubertusu koji samuje u
parku ispražnjenom od boja i značenja. Zima je, srećom, samo privremena. A, da
li je zaista tako!? U davno leto 1820. međutim, kada je devetogodišnji Franc List,
na otvaranju novoizgrađenog dvorca Lazarovih, svojim klavirskim umećem za
trenutak stišao velikašku razuzdanost, bilo je vrućine banatske u izobilјu.
Gospoda su se, ipak, popodne dovolјno oporavili od muzičke gozbe budućeg
genija, pa su odjahali u lov kroz usijane i prašnjave ečanske revire. Dame su pak,
kako beleži letopisac, gondolama prošetale Velikim jezerom i Begejom.
Ipak, siguran sam, da je muzika Listova, posvećena Geteovom Faustu, ona
koja je sinoć dopirala negde iz pravca šanka, u zaboravlјenom uglu davne
koncertne sale, ovog puta bila uzbudlјivija od vrućine i prašine kojima provincije
obiluju. Todoš iz Bečkereka bi je sigurno zaneseno slušao i kasnije dugo
prepričavao svom dvojniku. Tivadar Vanjek, dobri duh ečanski, začetnik sli
karskih pohoda u ovaj prostor, koji danas lepše u mašti nego u javi postoji,
skinuo bi svoj crni šešir radostan što harmonija ulazi u buduće inspiracije.
Za neko drugo vreme, leto ravničarsko, ali mnogo kasnije, ono iz 1968.
vezana je još jedna ečanska epizoda: piše, sad počivši, bog da mu dušu čuva,
Miodrag - Dživ Martinov "Kad naglom krivinom uletite u dvorište, predvorje
ogromnog parka, dočekuje vas razgolićena dama, od svih pokreta izvajana u
jednom sasvim stidećem... Kola se zaustavlјaju na samoj ivici čuda, usred parka.
Desno, jedini dvorac kojeg sam video..."To je deo njegovog davnog "putopisa",
dok je sa svojim "Kralјem Ibijem" krstario Banatom. Preživeo u kultnoj sveščici
više zrenjaninskih generacija:-"Pamfletima". U zamku ovog olinjalog ali magičnog
Kaštela upleo se jedne, verovatno, nadrealne noći i ovaj prerano nestali zane
senjak. U to leto davno on je svoju egzistencijalnu hladnoću predosetio i poneo
je sa sobom, da mu se nađe kad (ne)vreme dođe...
U ovu, možda i takozvanu zimu, dok Mandić na svojoj izložbi pokazuje kako
se pripitomlјava pejsaž, i jeza stvarnosti poštenjem slikanja razgolićuje, trune u
meni prizor, mogući i opasno jasan, iz parka sa dvorcem grofova Lazarevih, dok
List hipnotiše dirke a Vanjek i Dživ ispijaju "Dunđerskovo pivo". U ogledalu, na
betonu foajea, kao iz rumunske spavaće sobe, neočekivano, i mi živeći prolazimo.
Uspomene nas zamađijale. I ko zna kako je sve to bilo...
DVA MOSTA I JEDVA BEGEJ

Vest u dnevnim novinama da se uskoro (a vala mu je već i vreme) očekuje

završetak rekonstrukcije "Malog mosta" podsetila me je na činjenicu da smo
nekad imali i "Veliki most", da je reka Begej tekla kroz ovaj grad "organizovano"
(jer je kanalisana) skoro 250 godina, naime pod tim podrazumevam period od
1730. godine, kada je general Mersi izgradio Begejski kanal u dužini od 70
kilometara. Onaj raniji, jezersko - barski protok ove naše sad zanemarene reke i
da ne brojim, jer mu se početak gubi ne samo u Karpatima već u praistoriji. Kad
smo već kod Begeja, valјa znati da se on imenom pominje čak dva veka pre prve
promene prvobitnog naziva našeg grada, Bečkereka. Da su to barem znali oni koji
su ga sedamdesetih godina prekrojili i potom nama potonjima nesastavlјenog
prosledili, možda bi bolјe i više razmišlјali pre nego što su se urbanističkih
makaza prihvatili. Ostalo nam je tako jedva nešto od Begeja, i jezera kao tri
lavora nedovršena. Neću da sumnjam u namere i stručnost, ali narod i mudri
pojedinci kažu da samo uspeh sam sebe brani, sve ostalo treba dokazivati a dok
dokažeš...
Elem, od "Lacus Beckereklens", ili po naški Bečkerečkih jezera, ostade što
ostade, a od drevnih mostova netom ovaj naš preostali "Mali most" upravo
vaskrsava. U zelenu, kako kažu "originalnu" boju omalan. Dugo ga graditelјi
obnavlјali, ali za prelaze preko vode nikad kasno i nikad ih dosta. Stanovnici ovih
krajeva mnogo su u prošlosti imali muka sa rekom koja je nekada proticala kroz
ovaj grad. Bilo je i poplava, davlјenja i slučajeva samoubijanja u tom Begeju.
Međutim, istini za volјu, naši su ga preci više zauzdavali nego što ih je on mučio i
tlačio. Davne 1594. godine, na primer, srpski ustanici su preveslali i preplivali
Begej, sa sve jezerima, i "brzim jurišima osvojiše tursku tvrđavu i svu tursku
posadu poubijaše". I prevozili smo se čamcima preko njega, skele instalirali,
preplivavali ga u letnjim vrelim mesecima.
Mostovi su nam ipak bili trajni i zapamćeni prelazi preko njegove nevelike ali
drevne i naizgled dugovečne vode. Drevna beše, dugovečna ostade samo na
mapama, u istorijama i pesmama. Prvi se mostovi u ovom staništu pominju u
jednom putopisu iz 15. veka, dok su na planovima iz 17. veka obeležena dva
mosta. Jedan od njih bio je na severnoj strani "Ostrva", negde na početku
današnje ulice Ive Lole Ribara i Pete fijeve, a drugi na južnoj strani, na području
današnjeg "Malog mosta". Na planu iz 1793. godine vidi se da je na mestu
nekadašnjeg "Velikog mosta" i tada bio most. Ovaj je prelaz preko Begeja izgoreo
u velikom požaru iz 1807. godine. Obnavlјanjem grada, posle ove velike
elementarne nepogode protiv Bečkerečana, oba su mosta, Mali i Veliki
obnovlјeni. 1904. godine oba su zamenjena gvozdenim konstrukcijama. "Veliki
most", onaj iz pesme o četiri konja debela, čuvena "ćuprija Bečkereka" doživeo je
sudbinu reke koju je vekovima premoštavao: pretvorio se u surogat. Funkcioniše
ali nije pravi!
U jednoj svojoj pesmi, vođen zaumnom i nasleđenom nostalgijom, doveo
sam i virtuelnog Ivu Andrića, pisca koji je mostove uveo u poetiku lјudske
egzistencije, u Bečkerek imaginarne strukture. Ovaj je pisac, u mom lamentu nad
Bečkerečkom ćuprijom, snagom svoje imagina cije oživeo "Veliki most", koga nije
nažalost Ajfel lično projektovao, već je ovaj samo konstruisan po metodu ovog
čuvenog francuskog inženjera. Ipak, bio je to dragulј naše lepše prošlosti,
prislonjen uz Palatu Dunđerskih. A Begej je čist i pitak proticao, bezbrižan i
plovan. Kamenim stepenicama kad se spustiš do obale, mogao si od alasa tek
izvađenu ribu da kupiš. Moj imaginarni Andrić i ne zna da više nema ni Begeja ni
mosta.
I dok ovo leto, posle mučnog proleća, plamti, sećam se kako smo se, mi
mladići zrenjaninski, Begejom sad već u istoriju spakovanim, između mostova, od
Brankovana do Fišera "spuštali". Nostalgija, ali šta bi smo bez nje!?

ZRENјANIN, 9. jul 1999.

DANIL : NI SAN NI JAVA
zapis između stvarnog i mogućeg

U tekstu koji ću vam ovog puta ponuditi, na temu likovne umetnosti, sa

pričom datiranom stotinak i više godina pre današnjih dana, ostajući uglavnom u
okvirima bečkerečkim, panonskim svakako, pokušaću da vas povedem u prostore
koji evidentno postoje, iako nisu svakom vidlјivi, između stvarnog i mogućeg. U
njima je čarolija obrnuto srazmerna realnosti, i u tome je verovatno srž izazova
za onog ko je ispituje, odnosno za one koji je čitaju.
Ovog puta razmišlјam o lјudskim i umetničkim međuprostorima slikara
Konstantina Danila. Nјegov realni život, započet pre 200 godina u Lugošu (u
rumunskom Banatu, sa rusko-srpskim poreklom), sa dosta protivrečnih
biografskih podataka, pun seoba, putovanja, sa skoro sedam godina beline u
dokumentaciji, prvobitne samoukosti, do vođenja slikarske škole pred kraj
karijere, slikarskog profila koji se kreće od ikonopisanja do klasicističke stilizacije
u portretima, elementi su koji mi dopuštaju da i sam domaštam jednu epizodu,
na granici poezije i panike, vezanu za njegov rani Bečkerečki period,koji je
započeo ženidbom 1827. godine.
Ovaj naš zemlјak iz prošlog veka, umetnik koji je morao isklјučivo od svog
rada da prehranjuje porodicu i sebe,"malao" je ikonostase širom Vojvodine, i
portretisao ugledne i bogate građane. Uglavnom, nije za veka nikad imao
dokolice, niti je predugo boravio u kući i slikarskoj radionici u Gradnulici. A žena
mu beše mlada, kažu i lepa. I kako beleže kuloarske varoške hronike, usmene i
anonimne, zagleda se u nju jedan od podžupana Bečkerekih, za ovu našu priču
potpuno nebitan, tako da mu ni ime ne pominjemo. Zagleda se i zaslepi mladu, i
verovatno usamlјenu ženu Danilovu, svojim položajem i ko zna čime još.
Konstantin je poslovima lutao Panonijom, od Pančeva do Karlovaca, od
Temišvara do Dobrice i Jarkovca. Tamo je svojom jarkom paletom i pomalo
nervoznim crtežom umivao portale i ikonostase svetom muzikom sfera. Na ta
kruženja ravnicom, verovatno, su ga nagonile i želјa za slavom, ali i novac koji je
ponekad dostizao i do 4.000 forinti po poslu. Kružio je tako blatnjavim obzorjima
banatskim, sticao slavu, tako da pančevačkim ikonostasom iz 1833. izbija u red
najbolјih srpskih slikara, ali je istovremeno,ako me intuicija ne vara, u duši
krvario, ne samo zbog navodno niskog porekla, već i zbog stvarne ili izmišlјene
romanse žene mu Sofije i onog podžupana kome ni ime ne spominjemo. Visoko
na skelama, sav u okruženju anđela, apostola i devica, Danil je svoj privatni bes
krotio slikarskom pomamom - žarke boje su jasan trag njegovog ikonopisanja. I
možda baš dok je islikavao Svetog Arhanđela Gavrila, osetio je svu tragiku
sopstvenog položaja, tu raspetost između umetničke koncentracije na sve tost
tema koje živopiše, i čisto lјudske omraze prema podžupanu koji mu Sofiju na
greh navodi. Bog je, međutim, očigledno bio na Danilovoj strani - nije dopustio
da mu se bilo šta dogodi tamo u crkvenim visinama, pazio je na njega i na
putevima kroz blato i noć, u vraćanjima za Bečkerek.
A Danil onda smisli, radeći, svoj čuveni portret Pavla Kengelca, negde
tridesetih godina prošlog veka, pakleni plan kako će se osloboditi napasti u
podžupanu oličene. Po sećanju, a imao ga je i u svesti i nesvesti dovolјno, sačini
Konstantin portret ovog lokalnog bečkerečkog silnika i zavodnika. Crtež beše do
kraja precizan, sve elegantno ali surovo i hladno, a i na samom kraju ovog rada,
na granici bića i ništavila, Danil u podžupanovsku sliku, negde kod desne
slepoočnice, ugradi znak odložene ali precizno oročene smrti. Pomoli se Bogu, ali
ne sa suviše skrušenosti, i portret otposla kancelariji podžupanovoj. Bio je to
njegov, verovatno veliki greh, ali i slika beše majstorstvo beskrajno. Mislio je,
možda Danil, smrt je ionako i podžupanu suđena kao i svim smrtnicima, on je
samo preciznije svojom kičicom oročava. I oponentu svom vek skraćuje. Ovaj
pisac, naravno, ovo samo pretpostavlјa jer ko bi mogao dovolјno duboko u
sudbine lјudske da providi... I zaumni potez slikareve kičice prozreti?
I pre nego što se temišvarskim drumom uputio negde, možda da sretne
Đuru Jakšića, završio je i Sofijin veliki portret, u bisernosivom koloritu, da je
zaštiti od sva kog zla. Šta je od svega ovog stvarno bilo, možda jedino magle
vojvođanske znaju, i potonji Miloš Crnjanski što nas gleda kroz svoj beskrajni svoj
plavi krug. U kome Dafina, kao neon svetli...
TRG: KUĆE S LICIMA

Ima Milan Nenadić, doskora Zrenjaninac, pa ma šta on o tome mislio, a

sigurno bi se složio, jednu pesmu sarkastičnu čija prva strofa glasi: "Skupština i
Hotel. Pošta i Kafe Teatar/ Četiri jame u strogom centru gradskom/ Stvoritelј da
si lično, a nebeski da si vratar/ ne možeš proći, sinak a ne biti pod paskom/". Dok
je iščitavam, sarkastično ironičnu, misao mi se zaleće ka tom našem bečkerečko-
petrovgradsko-zrenjaninskom centralnom trgu, od Županijske zgrade, nadesno
od Muzeja i Sudske palate, koja više iz tog ugla postoji nego što se vidi, iza Malog
mosta, preko Pozorišta i Hotela gde trg zaroni u sam početak Gimnazijske.
"Gimnazije" radi, umni vid preskoči Vodotoranj, iako su najbolјi naši vetrovi u
njegovom parteru sabrani, prekorači Glavnu ulicu, koja je nekada bila daskom
popločana, okrzne sandučaru u kojoj je bio "Tekstil", zbog Vanjeka koga već
davno nema u njegovom atelјeu, pozdravi se sa usamlјenom i zabrinutom
Bukovčevom palatom pa se preko Biblioteke i Katoličke crkve, koja je lepa ali
zašto i pravoslavna nije u tom kredom opisanom krugu, da se ona misao sa
početka susretne iznova sa Skupštinskim monumentom.
Poštu, kod koje su se prvi međugradski naši autobusi zaustavlјali, i Kafe
Teatar, jedinu našu pravu knjižaru gradsku, i novog izdavača, nisam namerno
izostavio iz ove zamišlјene šetnje , oni su samo za neku drugu priču, a jesam
"Mekdonalds", jer ovog puta ipak sledim Nenadića koji kaže: " Svaka je od tih
kula pogubna pukotina", pa da bih, ne korigovao majstora, već ga nastavio
sopstvenim klјučem: i ostale pomenute građevine iz ovog mog nostalgičnog
itinerera sinkope su u vremenu, jer kroz njih miriše jedina naša večnost. I neka mi
oproste graditelјi, sve me ove zidanice više sećaju na lјude koje poznajem, koje
sam znao i one koje nisam ni video. U barelјefu ovog grada na dnu Ravnice,
njihova je voluminoznost i slikovitost, s jednim izuzetkom, koji se već objasnio,
nezaobilazna i deo našeg kolektivnog pamćenja, ako ga imamo, ali u ovo veče na
samom kraju 98. njihovi stanovnici baš mene pohode.
I opet polazim od zgrade gde vlast već vekovima stanuje: Brigadir Ristić, u
novembru 1918. sa balkona Županijskog posmatra paradu oslobodilačke armije;
pedesetih godina našeg veka sa istog balkona Josip Broz govori Zrenjanincima. U
tu zgradu, sa zatvorom nekadašnjim, smeštenim u Bašti, nisu ni Joakim Vujić a ni
Todor Manojlović zalazili. Veliki fotograf Ištvan Oldal verovatno jeste, da
ovekoveči gospodu velikožupane, žene i decu im. Ljubavnice nisu bile obuhva
ćene. Na trg, sa koga su nestajali spomenici, iz zgrade sadašnjeg Muzeja, gledao
je u buduće dane Vasilije Popović, slažući u sebi priču o žutoj kocki koja je od
Županije vodila ka Železničkoj stanici, pamteći svoje trajne "fascinacije" i
pretvarajući se u Pavla Ugrinova.
U Pozorištu, tom magacinu žitnom, žrtvovanom u slavu Talije, Toša
Jovanović, talentovan i lep, glumi i zavodi, Jovan Ristić - Bečkerečanin svog
"Bontoniranog ćiftu" izigrava, a Milan Tutorov živi drame u kojima se
prepoznajemo. I Damjanovićev Niko letina je tu dugo stanovao.
U hotelu, nema više ni one sale ni stola u uglu, gde je Todoš,
nenametlјivo, svoj serkl evropejski držao. Tamo su Aćin i Rešin, Despotov i Šum, i
mlađahni Šajtinac, i Dživ i Vukotić, bez overenog semestra, polagali svoje
planetarne univerzitete. Iz Gimnazije , Ivan Lerik, direktor mnogih decenija i
generacija , kao da kreće ka svojoj kući na Begejskoj obali, ili možda do
Pozorišnog kluba. Ili ka Malom mostu gde će u već prošloj budućnosti skončati. U
zgradi "Tekstila" duh Vanjekov bdio je nad Lucićem, a Zdravko Mandić iz svog
Atelјea stvara unutrašnju sliku ravnice, diše njene magle i samoće.
Bukovčeva palata se lagano kruni, i čeka da se u nju usele neki koji se
bave poslovima čiji se sati ne mere samo novcem: da li slikari i pisci. Iz ulice iza
nje, Pupinove, dolazi čika Sima Cucić pisac za decu i veliki oponent Manojlovićev.
Ali, ima u ovom gradu, njegovom pamćenju pogotovo, mesta za obojicu. Nebom
nad krugom ispisanim kredom, koju neko obnoć briše, anđelima diriguje
Slobodan Bursać, u nadi da ovaj trg ipak nije samo "omča oko vrata"
Moj dični Nenadiću, veruj mi, posle Novog Sada te čeka Bečkerečki krug
kredom i trg pun odležanog vremena i otmenosti.
TODOŠ JE U BEČKEREKU

Osnovni povod za ovaj tekst je dodelјena nagrada iz Fonda Todor

Manojlović, sredinom ove nedelјe već uručena Mirolјubu Todoroviću, pesniku
poznatom kao najznačajnijem protagonisti pravca nazvanog "signalizam".Oni koji
bolјe poznaju pesništvo Manojlovićevo ovakva odluka cenjenog žirija neće biti
neočekivana jer je i poezija ovog našeg slavnog sugrađanina nosila u sebi
odblјeske "signalističkog vatrometa". Uzgred budi rečeno, imponuje kako ovaj
naš grad, s retkom upornošću i preciznošću, dodelјuje nagradu u ime
Manojlovićevog "modernog poetskog senzibiliteta", odnosno kako prilјežno i
akribično pušta u javnost izabrane tomove spisa ovog našeg velikana.
Pored eksperata i kritičara iz Novog Sada i Beograda, koji su deo
priređivačkog tima, i sponzora sa mnogih strana, ne bi smo smeli ovog puta da
zaboravimo i ime Dušana Jakovlјeva, koji je mnoge svoje noći i dane utkao u oba
poduhvata ovog Fonda. Naravno, svega možda ne bi ni bilo da se u čitav
poduhvat, onda kad je to bila čak i politička jeres, nije umešao "dobri duh Ariel"
u liku u glamuroznog dr Draška Ređepa. Kasnije je Manojloviću vraćeno pravo da
bude i da se pominje, i sve postalo lakše.
Vraćam se na trenutak na ovogodišnjeg laureata, Mirolјuba Todorovića, na
momenat samo, jer biće i kasnije za njega vremena, ovde i u enciklopedijama. I
ovoga puta samo malo objašnjenje, za one koji nisu stigli da se obaveste ili su
zaboravili: "signalizam (čiji je kod nas osnivač i teoretičar baš M. T.) je književni
pravac koji unosi egzaktan način mišlјenja, koristeći se najviše matematikom i
kompjuterskim jezikom, u umetnička dela". Naravno, naš Todoš, kako ga je
nazvao psihijatar i književnik, poreklom iz ovog našeg grada, Vojin Matić, kome
uzgred budi rečeno dugujemo takođe znatno veću pažnju, nije u svojim
tumaranjima evropama i palankama, nikad srećom usporen palanačkim mulјem,
nije možda ni znao za kompjutere, ali siguran sam da će duha otvorenog za sve
ono što može "plјusak mediteranskog sunca" da donese, sa Mandićevog ulјa
saučesnički, da namigne Todoroviću, kada se u mimohodu susretnu. Jer,
modernost podrazumeva večnu otvorenost za novo, rizično, različito. Što,
uostalom, krasi Todoša.
U naslovu, ne slučajno, piše Todoš je u Bečkereku, po definiciji Vojina
Matića, jer Manojlović se u našem gradu, kako se ovaj skoro pola milenijuma
zvao, osećao skoro kao kod kuće. Možda, čak i bio kod kuće, od koje je do
Begeja, u kome se za vrelih banatskih leta, inače zimogrožlјiv, kupao, bilo ciglo
dvadesetak metara. Kažem, "možda" i "čak" jer čika Toša je po vokaciji i sudbini
bio pre svega Evropejac, a, na žalost, ni rodni ga grad nije suviše voleo, a još
manje umeo da ceni. Izuzev onih mladića, iz prošlog mog zapisa. Iz ''Pamfleta''.
Oni su mu, za jedan od rođendana, poznih i posnih, u liku Jovice Aćina odneli na
poklon crvenu jabuku. Pa ma šta to značilo!
Dobro bi bilo, u ovom momentu, setiti se i sledećeg: U knjizi "Hajka na
Akteona", hibridnog žanra, što joj nije ni u kom slučaju mana, Radivoj Šajtinac,
ugledni jugoslovenski pesnik, kombinujući žanrove, odnosno ukrštajući
Manojlovićeve i sopstvene tekstove, započinje retoričku raspravu sa, moglo bi se
reći, neistinama, poluistinama odnosno zabludama koje već više od pola veka
prate Manojlovića. I nije slučajno Šajtinčev "traktat" ovako nazvan, ne samo
zbog toga što je ovaj arhajski junak bitan za našeg nedovolјno priznatog klasika,
već i iz saznanja da su ovog beotskog heroja, Akteona, rastrgli sopstveni psi,
začarani Artemidinom lјubomorom. Toliko o Todošu, ostalo smo mi sami...
U mom dnevniku, posle svega ovog piše: ko me je razumeo, shvatiće!
VETRENјAČE MOGU BITI STVARNE
uprkos nemogućem: MILAN TUTOROV

Dramski pisac Milan Tutorov, naš sugrađanin već pedesetak godina, provodi
svoj vek u znaku neprestanog suprotstavlјanja nečemu i nekome, stvarajući
istovremeno, iz dana u dan, oplemenjenu energiju pozitivnog i humanog. Kada je
u pitanju način kako živi, stvara i ne pristaje na jednostavno, a još manje na
prosečno i mediokritetsko, on podseća istovremeno na već davnu literarnu
paradigmu zvanu Don Kihot, ali takođe i na tvorca tog znamenitog i zavek
zapamćenog književnog junaka - Servantesa. Jer, vetrenjače s kojima se Tutorov
permanentno sukoblјava najčešće su stvarne, samo mi nismo u stanju da ih
nazovemo pravim imenom.
Ovaj pisac od nerva i temperamenta, istoričar amater, kome je taj prefiks
vrlina i prednost a ne mana i limit, strastveni učesnik svih kulturnih i
parakulturnih sporova, zalјublјenik u lepotu i strast imao je život, a Bogu hvala
ima ga i danas, koji po mnogim elementima sliči onom pikarskom kakav je krasio
velikog Migela, Kihotovog oca. Od bekstva iz rodne Baranje pred ustaškim
pogromom, preko ilegalisanja u okupiranom Beogradu, partizanske epopeje u
banatskim ratom razvalјenim atarima, rada u Ministarstvu za kulturu, režiranja
pozorišnih predstava, upravnikovanja Arhivom, rukovođenjem pozorišta pa sve
do ovih penzionerskih dana Tutorov se bez ostataka predavao onome što je
oduvek smatrao najvažnijim u životu: služenju isti ni, zalaganju za pravdu i borbi
za ideal lјudskosti koji nema alternativu.
Naravno, kada bi njega pitali šta mu je od svega toga bilo i jeste najvažnije,
ne sumnjam da bi odgovorio: pisanje. A to je radio od mladosti, kada je krenuo
stihovima, socijalno i emotivno obojenim koje je objavio, naravno u Mladosti.
Nižu se u njegovoj zažarenoj književnoj radionici priče, crtice ali najčešće i
najupornije drame. Jer on i jeste u osnovi samo dramski pisac, čovek koji i
svakodnevni život oseća kao neprestani sukob morala i njegove negacije, ideala i
profiterstva, lјubavi i mržnje. Petnaestak njegovih dramskih tekstova uspešno su
igrani dilјem bivše Jugoslavije. Počevši od proslavlјene'' Pukotine raja'', čija je
filmska verzija bila otkrovenje i inaugurisala je žanr melodrame, na samom isteku
socrealizma, preko ''Talijinih kentaura'', u kojima ovaj pisac sažima svu tragiku i
liriku intimnog teatarskog života, čiji je večni poklonik, ispisnik i zalјublјenik, sa
središnim socio-moralističkim dramama kao što su ''Ujak Matija nije umro'' ili
''Kurjakovo jutro'', porodičnom dramom ''Krajputaš za troje'', i konačno sa
dramskim tekstovima inspirisanim događajima iz Drugog svetskog rata, kao što je
na primer ''Riđan krilati'', Milan Tutorov opstojava na aksiomu da je jedino istina
nevina a istorija nepotkuplјiva. Uz jedan intimni korektiv: on smatra da nije ni
svaka žrtva jednako vredna, odnosno da svet nikad neće biti isklјučivo crno-beli.
Jednostavno, za ovog pisca svet je sastavlјen od pojedinačnih sudbina, vrlina i
pogrešaka i zato je središna tema svakog njegovog rada, dijaloga i gesta pitanje
cene, procene i konsekvence. Nјegove stvarne vetrenjače nisu one zaboravlјene i
bez krila ostavlјene lepotice Panonske, to su i sada i zavek oni moralni čvorovi
koje vidimo i na prstima pored njih prolazimo. Milan Tutorov, međutim, svojim
ratničko-humanističkim nervom to ne želi. Davni Servantes u njemu ga i dalјe u
tome podržava.
DVA PAMFLETA A JEDAN GRAD

Dva su povoda za ovaj tekst koji, ako mi pođe za rukom, treba da bude
nostalgičan i sarkastičan u isto vreme jer svaki pravi povod ima odgovarajući izraz
i stil. Jedino su im suštine nedodirlјive. No pođimo od stručne definicije samog
pojma "pamflet", izvinjavajući se istovremeno onima koji znaju pravo značenje
ovog para književnog termina, koji još iz Srednjeg veka datira. Ali, oni su svakako
u manjini. Od mnogobrojnih njegovih značenja, za ovu se priliku opredelјujem za
dva, naravno oprečna ( kao što su uostalom, i povodi za ovaj zapis): prvi ga
definiše kao spis (ili čin) nameran da se diskvalifikuje neka društvena akcija ili
uvredi neka značajna ličnost; drugo značenje pamfleta, i ono mi je potrebno za
ovu priču, opisuje ga kao književni tekst, izraženog satiričnog karaktera, i
prevratnog u odnosu na postojeću društvenu ili umetničku praksu (videti: ''Put''
B. Radičevića ili '' Kazne'' V. Igoa).
Počnimo, konačno, ovonedelјnu temu sa knjižicom ‘‘Pamfleti’’i štampanoj u
ovom gradu pre više od trideset godina (1968.). Desetak, tada mladih literarnih
junoša, iz neodolјivog osećanja da ih lokalni književni i društveni život s kraja
šezdesetih guši, ometa i zamajava, izdadoše brošuru provokativno crnih korica,
ograničenog tiraža i punu duha, svežine, slobode i igrarija umetničkih .U slavu
otpora konvencijama provincije. Verovatno na užas branitelјa malograđanskog
mira, socrealističkog reda, i policajaca duha, ako ih je u našem malom gradu
bilo?! U toj je sveščici ( sa famom zabranjenog voća), o kojoj se naravno više
pričalo nego što se čitala, bilo je i naivnosti, privlačne površnosti ali
nedvosmisleno i pravih satiričnih iskaza, brilijantnih književnih početaka, pravog
bunta protiv svakodnevnog, i svežine koja čak iz današnjih sivih vremena
imponuje. Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv svega onog što je u našim
ondašnjim životima bilo anahrono, zabetonirano, učmalo i preteće.
Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogledom u
budućnost, su na pisali i potpisali Vujica Rešin Tucić, pisac i danas, Miodrag
Martinov, reditelј i anfanteribl, već je dosta dugo upokojen, Milorad Milenković,
kasnije poznat kao Šum, pisac u penziji, i jedini dosledni književni erotoman u
ovom gradu, Vojislav Despotov, značajan pesnik i prozaista, Radivoj Šajtinac,
neopravdano nepriznat za najkarakterističnijeg živog vojvođanskog pesnika,
Jovica Aćin, esejista, izdavač, urednik od ugleda, Sonja Kapeler, nekdašnja
poetesa a sad lekar, i konačno Ivan Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao"
u služenje knjizi. Ovaj spisak budi u meni sentimentalno divlјenje prema
prijatelјima, nekadašnjim mladim lјudima koji su imali snage i hrabrosti, i talenat,
da budu prvo protiv pa uskogrudosti i stereotipa. A to je početak svake promene.
Napisaše te 68-me: "Brošure edicije Ful Maks izlaziće savremeno u različitoj
naravi". I naravno, drugi broj Pamfleta nije nikada izašao. Ali, utopija je večna,
zato bez nje i ne možemo. Toliko o ovoj dalekoj, i ne samo lirskoj pobuni. I mojoj
nostalgiji.
Drugi je pamflet, rekao bih sa drugog kraja uma, osvanuo ove zime na sred
prvog "glamuroznog" bečkerečkog jezera. A javno se, srećom, obznanio, i za
istoriju beščašća, u prošlom broju našeg ‘’Zrenjanina’’. Na naslovnoj strani:
kontejner, možda čak baš naličan onome iz drame Duška Kovačevića, na sred
zaleđenog jezera. Foto grafiju upotpunila dvojica ovdašnjih nasmejanih
marginalaca, u pozadini - cvili "oglodani" Mali most dok sa strane stidlјivo
proviruje deo bivšeg baroka (zgrada Suda). I da odmah, i svima bude jasno,
lokalni je list učinio pravu stvar objavivši ovu fotografiju, prepunu istine i
autoironije nas sadašnjih. Ovaj pamflet, direktno u lice gradu uperen, pun
sarkazma, besa i osionosti uputilo nam je vreme u kome živimo. Nema potpisa
ispod ovog šamara gradu, anonimi autori "poduhvata", vero vatno učinjenog pod
plaštom noći, nisu svesni "istorijskog" čina koji su proizveli. Jer, teško da može
dalјe da se ode u vređanju grada koji ih je, kako je umeo i mogao, primio u svoje
okrilјe. Ili, u ovim godinama bede proizveo u ko zna kom budžaku. Da li se oni
ovim "pamfletom" brane od neke svoje muke, sam će bog znati. A neko će se,
verovatno, vadeći kontejner iz jezera, zapitati u kakvom mi to gradu danas
živimo. I vremenu naravno. Da li smo svesni.
Ja se pitam, međutim i nažalost, da li su oni hrabri mladići, i dama, s početka
sedamdesetih, zapravo pogrešnu adresu ispisali na svojim ‘’Pamfletima’’.

1998.
TITO: OPET U ZRENјANINU
knjiga kao povod za preispitivanje

Krajem proteklog vikenda banuo, jedva najavlјen, Tito ponovo u Zrenjanin.

Nikad manje obezbeđenja, uzbuđenja i pompe. I nije se proveo kao Kralјević
Marko kad je treći put boravio meću Srbima, ali je svakako bilo zanimlјivo.
Naime, u organizaciji Gradske biblioteke održana je promocija knjige Zrenjaninca
Dr. Kulјića naslovlјene Tito - sociološ koistorijska studija. Javnost ovdašnja, što je i
razumlјivo, nije bila uzbuđena kao prilikom njegovih. Maršalovih, ranijih
dolazaka "u živo", ali je u ipak u pristojnom broju ispunila salu Biblioteke i vrlo
aktivno propratila izlaganje uglednih profesora i samog autora – Dr. Kulјića.
Inače, knjiga o kojoj je bilo reč, recimo to odmah na početku, nimalo se ne uklapa
u preovlađujući stil publicističkih, felјtonskih, istorijskih i paranaučnih tekstova
koji su bujali proteklu deceniju, ona je manje protivna a više različita od svega što
je u poslednjih godina napisano o kontroverznoj ličnosti Josipa Broza i njegovoj
ulozi u zbivanjima na jugoslovenskim prostorima prohujalih šezdesetak godina.
Ali, budućim čitaocima ove hrabre i , čak se može reći, prelomne knjige o čoveku
koga smo ili glorifikovali ili blatili, a skoro nikako procenjivali i analizirali, treba
reći da njen autor profesor Kulјić isklјučivo koristi naučne metode, posle kojih
"junak" knjige često ostaje bez pozlate ali ova ga lišava i neopravdanog blaćenja.
Dakle, svi oni koji prema Titu imaju odnos isklјučivosti, bez obzira u kom smeru,
neće biti zadovolјni a ni zadovolјeni onim što im ponuđeno u izdanju Instituta za
političke studije jer je ova knjiga kritički intonirana, ali ne i kritizerski. Mnogi će je
ipak, makar i krišom pročitati, u to sam ubeđen.
Zrenjaninci su, inače, u prošlim vremenima u više mahova imali priliku da se
direktno susretnu sa Titom. Za njegovog života i neprikosnovenog vladalačkog
imperativa. Po ličnom izbora izdvajam dva boravka, a dodajem im i ovaj
imaginarni! Prvi je put, ovaj nesumnjivo harizmatični državnik, još ogrnut i
ratničkom slavom, boravio u našem gradu u maju 1952. godine i tom prilikom
otkrio spomenik narodnom heroju Žarku Zrenjaninu. Tada je u kraćem govoru
odao priznanje svom saborcu Žarku Zrenjaninu i Vojvođanima uopšte na heroj-
skoj borbi u Drugom svetskom ratu. Za verovati je, jer je to još vreme post-
revolucionarnog zanosa, da je većina naših sugrađana bila zanesena njegovom
snažnom i autoritativnom ličnošću. Kada je s jeseni 1969. po drugi put došao u
Zrenjanin, svakako je recepcija njegovog boravka bila znatno drugačija ali, skoro
sigurno, i dalјe pozitivna i euforična. Govor koji je tom prilikom održao delom se
odnosio i na kritiku "određenih tendencija" u ondašnjoj književnosti, zapravo je,
politički, kritikovao roman ‘’Kad su cvetale tikve’’ Dragoslava Mihailovića, koji
svakako nije n čitao, pripisujući ga omaškom Borislavu Mihajloviću-Mihizu. One
koji nisu upoznati sa pomenutim "slučajem" podsećam da je u pomenutom delu
po prvi put u našoj književnosti značajnije načeta tema Golog otoka. I gle ironije,
i u ovom virtuelnom, prošlonedelјnom, indirektnom boravku Titovom, u
Gradskoj biblioteci, značajno i ekspresivno mesto u diskusiji imao je jedan od
golootočkih stradalnika. Valјa, ipak, reći da smo se mi Zrenjaninci "spoticali" o
titovsku zaostavštinu i tamo negde kasnih osamdesetih kad smo skidali parole i
oznake sa javnih zgrada u centru, ali takva je bila vladajuća "moda" u ukupnom
našem društvu.
I da se vratimo promociji knjige Dr. Kulјića. Reklo bi se da je Ti to sasvim
pristojno prošao boraveći iznova među Zrenjanincima. A sa njim i sam autor,
kome je dat kompliment da je bio veoma hrabar kad je sa tako male istorijske
distance pokušao da nepristrasno progovori o ovoj nesumnjivo značajnoj i
intrigantnoj ličnosti, sa kojom je većina od nas delila epohu. Svako sa različitim
mestom u njoj, i iskustvom. U publici je zato bilo "navijača" svi vrsta: i onih koji
su Broza, sa pozicija ekstremnog levičarenja optuživali da je bio čovek "zapada",
plaćen da uništi socijalizam, pa sve do predstavnika pravih antikomunista. Ostali
su uglavnom ćutali pa je teško zaklјučiti da li su to bili titoisti ili radoznalci.
Međutim, knjiga dr Kulјića će za sve njih, i ostale koji je pročitaju, biti
provokativna, otrežnjujuća i inspirativna istovremeno. Za ovaj, ponovni i fiktivni,
boravak Titov u Zrenjaninu više nego dovolјno. Najimpresivnija je ipak bila
‘’diskusija’’ jednog osvedočenog ‘’golootočanina’’ i po svemu sudeći – stalјiniste,
koji je delovao najekstremnije ali i najiskrenije. U negaciji – naravno. Bez
hipokrizije koja je, međutim, odlikovala prisutne kriptokomuniste!
KAKO SE VRATITI BEZ VRAĆANјA

Mnogi su pokušavali, i to listom bezuspešno, da se vrate u neko svoje ili tuđe

izgublјeno vreme, tražeći sreću koja je netragom, s mladošću nestala. Kod
Marsela Prusta, ili Danila Kiša ti su poduhvati barem stilski brilijantni jer obojica
su, naravno, unapred znali da je takav čin jedino u imaginaciji moguć a oni su ga i
samo zbog toga, i svoje duše umetničke preduzimali. Nešto slično, iako sasvim
različito, je i sa povremenim ali permanentnim inicijativama, u gradovima poput
našeg, a i konkretno u ovom našem, koncem veka, da se rekonstruišu,
restauriraju, obnove, revitalizuju oblici urbanog živlјenja bliski vizijama današnjih
sanjara. Jer, u svakom je slučaju prevashodno reč o nostalgiji, koja je uostalom
imanentna svakom mislećem i emotivnom biću. Potom je to racionalna ideja da
se od zaborava sačuva ikonografija nekog prošlog i po pravilu lepšeg,
kultivisanijeg i elegantnijeg vremena. I do ove tačke razgraničenja podudaraju se,
iako sa različitim ambicijama i rezultatima, maštarije umetnika odnosno
lјubitelјa. Prvi svoje imaginarne muzeje prohujalog mogu maestralno da ukoriče,
kao što su zrenjaninskom slučaju uspešno uradila braća Šajtinac i Voja Despotov,
da naslikaju, uglazbe ili filmuju. Oni drugi, za koje nikako neću brzopleto reći da
su amateri, čak naprotiv mogu biti eksperti u svojim egzaktnim strukama,
najčešće se spotaknu kad treba odgovoriti na pitanje: da li i kako prekoračiti
preko onog što jeste konzervacija ili revitalizacija zgrade, trga, kvarta, ili bilo kog
objekta koji je u prošlosti nešto značio. Mislim konkretno na urbaniste i
građevinare, kao i arhitekte koji su zaroblјenici tehnološkog uma.
Taj rascep je naizgled nepremostiv jer nažalost nije više problem struke
već filozofije urbanog života. Jer, kako razložno odgovoriti na ovako postavlјeno
pitanje: ko, u ime čega, unosi u zatečenu gradsku slikovno-mentalnu matricu
implante i relikte prošlih vremena, i ko bira koja će se konkretna ikonografija
uspostaviti na mestima koja već decenijama imaju sopstvenu podistoriju. Pitanja
se nastavlјaju i, kao što to obično biva, i usložnjavaju: kako i čime duh modernih
vremena uneti u grad koji uprkos teških vremena raste, otežano, ponekad
pomodno, negde alјakavo, neurbano a često potpuno izvan tradicionalnih
obrazaca panonske i srednjoevropske arhitektonike i poetike. Iz do sada
izrečenog, ovom je autoru jasno da je nedvosmisleno da je svaka intervencija u
prostore, vizure i gabarite grada istovremeno i zahvat u njegovu mentalnu
strukturu, u kojoj skoro ravnopravno žive prošlo i sadašnje vreme. Znači, taj
đavolski posao remećenja letargije u ime zamišlјene lepote i kom fora
građanskog života, jeste interdisciplinaran zadatak uma i pragme, zatečenih i
novodošlih, fantasta i realista. Jer, konačan cilј nam mora biti: grad koji ćemo svi
prepoznavati, poštovati, u kome će sve biti po meri lјudskoj. U gradu sa tri
imena, koji žive ako ne oduvek i uvek ravnopravno onda uporno, multietničkom,
izraslom iz države Srbije koja nam je zajednička, oslonjenom na manjinske oaze
koje nas čine bogatijim, sa arhitekturom secesije, baroka, gotike, uz ruralnu
banatsku stilistiku oblikovanja, u stvarnosti koja je vidno obeleže na
istovremenim socrealističkim graditelјskim i duhovnim nasleđem odnosno
novokomponovanim bahatim konstrukcijama, svako je vraćanje u prošlost
zadatak od vrhunskog intenziteta. A nešto se mora preduzeti da se ta dobra
prošlost ne zaturi u nebrižlјivim vremenima.
Mislim, a znam da je svako mišlјenje rizik, da sve vredno treba
revitalizovati, u prostore koji to mogu da izdrže, uneti duh novog pa čak i
najnovijeg. Jesam i za to da se rekonstruišu nekoliki ikonografski simboli ovog
grada (da li je to "Veliki most", sinagoga i sl.), konačno da se ubuduće ništa više
olako ne ruši. U svim tim budućim poduhvatima plediram: imati u vidu da se
duša grada promenila, da nijedna struka nema tapiju na odlučivanje, da u svemu
treba znati i mišlјenje novih generacija, da uz poštovanje tradicije treba i gledati
u budućnost. I konačno, da svaki povratak mora biti zapravo novi iskorak. Znam
da je sve to nemoguće, zato sa radom i treba odmah započeti.
SAVA DAMJANOVIĆ: VITEZ GOLUBIJE DUŠE

Ako romantika znači predavanje bez ostatka, onda je glumac Sava

Damjanović prototip teatarskog romantizma. Ovaj banatski krajišnik, robusne
spolјašnjosti, ispunio je svoju životnu i umetničku sudbinu, shodno profilu
sopstvene duše, isklјučivo pozorištem. Jer, Damjanović je svo vreme svoje
značajne karijere, iza fasade viteza scene, u duši krio osetlјivost goluba. Za ovog
glumca, čiji je talenat mogao do zvezda, svaka je uloga značila ponovo rađanje:
on likovima iz dramske literature nije prilazio sa distancom, jednostavno je
uranjao u njih. Utapao se u Gorčina, komandanta Sajlera, Nikoletinu Bursaća i
Maneta. Izražena osećajnost Damjanovićeva, kao i neverovatna sposobnost
fizičke polivalentnosti, omogućavale su mu istovremenost nemogućeg, dakle
onog što se naziva umećem glume: da se potpuno pretopi u zadati lik, uz
jednovremeno zadržavanje sopstvene personalnosti. I važno je istaći: sve je to
radio instinktom i jezikom iskonskog talenta. Sava Damjanović prepoznaje
dramske karaktere i tipove prebirajući po sopstvenom registru osećajnosti, jer
njegov bunar latentnih situacija i sudbina nije imao dna. On uloge nije stvarao
već ih živeo kao što su to činili jedan Pera Dobrinović, Raša Plaović ili Milivoje
Živanović. Viteške pojave, s urođenom scenskom elegancijom, Damjanović je bio
suveren u širokom repertoarskom spektru, od romantičnih heroja, preko
komičnih rola do tragičnih junaka. Supstanca koja je povezivala ovakav glumački
raspoznala se mekota duše i gipkost fizikusa. U svim tim raznorodnim ulogama,
Sava Damjanović se klonio brutalnosti, naturalizma i preterane ekstrovertnosti.
On jeste glumac instinkta, emocije i poistovećivanja, ali njegova urođena
sposobnost samokontrole olakšavala je reditelјima trud pa je proces stvaranja
uloge, kad je on u pitanju, na sceni, trajao relativno kratko. U inti mi sopstvene
glumačke laboratorije, relativno sporo ali precizno, on je začinjao i dorađivao tu
galeriju nezaboravnih likova.
U ovom glumcu, koji bi u većoj pozorišnoj sredini, dostigao nemerlјivu
slavu, naročito imponuje moć brze transformacije, što govori o enormnoj količini
umetničke energije. Kao paradigma te sposobnosti Damjanovićeve za mene je
primer predstave Zorana Petrovića ''Pa izvolte u Sakule'', zrenjaninskog pozorišta
od pre dvadesetak godina, u inventivnoj režiji Dragana Jovića. U njoj on s gotovo
antičkim patosom, u preciznoj banatskoj retorici, proživlјeno do esencijalnog
bola, kune "jekser" koji mu je usmrtio sina. Gledalište je kod svakog izvođenja
ovog fragmenta zapadalo u katarzu najplemenitije vrste jer, s Damjanovićem se u
tom momentu, na sceni dešavao život tragedije a ne njena imitacija. Ovde je
glumac umeo i uspevao da utone u bol do kraja, a istovremeno snagom svoje
umetnosti da ga ne zamuti i isprlјa jeftinim efektima preglumlјenosti. U istoj
predstavi Sava Damjanović, sličnom snagom, i potpuno drugim glumačkim
sredstvima, oživlјava lik pijanog podrumara, dovodeći istu publiku u stanje
neobuzdanog smeha. Štedro koristeći samo nekoliko govornih i telesnih gegova,
uz neverovatnu kontrolu ukupnog fizikusa, on je u čaplinovskom maniru
brilijantno zaokružio scenski put od tragedije do komedije. Ove minijature su
zapravo bile instant verzije njegovih velikih rola kao što su Niko letina Bursać i
Mane s jedne strane a komandant Sajler i Gorčin s druge.
Glumcu Damjanoviću je viteštvo na sceni davalo legitimitet likovima koje
je igrao, a golubija duša omogućila da stigne do naj skrivenijih uglova emocija
koje je trebalo dozvati.
Na kraju ovog fragmentarnog beleženja na temu glumačke umetnosti
gospodina Save Damjanovića, dozvolite da ostane upitanost: zašto ovog vrsnog
hudožestvenika nema i dalјe na sceni. Zrenjaninskoj makar.
BALKON, SPOMENICI, PROLAZNOST

REČ UNAPRED

Rasprava na temu da li fizionomiju gradova prevashodno određuju

njihovi stanovnici, ili ih različitim čine zgrade, trgovi, parkovi i mostovi, jeste
privlačna kulturološka zabava. Ovog se puta, međutim, nedvosmisleno
opredelјujem za priču o građevinama i njihovoj sudbinskoj povezanosti sa
pulsiranjem urbane sredine u koju su posađene. U zlatnom preseku arhitekture,
namene i stanovnika, razmotavajući vremenski fišek u kome konkretna zidanica
opstoji, otkrićemo međutim da je pi tanje iz uvodne rečenice ovog teksta zapravo
toliko relativno, da bez obzira sa koje mu strane prišli, dolazimo do odgovora koji
kaže kako su stalni i opšteprisutni samo prolaznost i stil. Govorim, zato, ovog
puta o Županijskoj palati u Zrenjaninu, osluškujući kako u njoj, i oko nje, prolazi
vreme. Vekovi. Epohe. Usput, događa se i stil! Meni, i svemu onom što dotičem,
ili se dotičemo. Stil i njegovo ironično odsustvo. I još jedna, pomalo zlurada,
konstatacija: neuki ili fiktivni stanovnici ove zgrade isklјučivi su krivci za mrlјe na
njenoj anatomiji. Prolaznost je županijsko zdanje obeležilo samo senkom
podsećanja koju samo retki mogu da protumače. Vetrovi, snegovi, kiše i
nesalomiva ravničarska vlaga, ujedaju samo spolјa. Stanari i prolaznici ove zgrade
mnogo su bili štetniji.

ZGRADA: ŽUPANIJSKA, GRADSKA, SKUPŠTINSKO-OPŠTINSKA...

Zgrade, dakle, po sebi nisu ni krive ni dužne, one su samo udobne ili tesne,
lepe ili ružne. Tako i današnja Zrenjaninska gradska skupština, nekadašnji
magistrat i županija, bez obzira na lјude, sisteme i okolnosti koji su prohujali
tokom 174 godina njenog postojanja, traje kao dostojanstvena barokna
građevina čvrsto ukorenjena u vreme, ukotvlјena u današnjicu. Oduvek se u njoj,
i oko nje, ili zbog nje, zapravo zahvalјujući lјudima koji su u njoj stolovali, bludeli,
pa čak i stanovali, rešavale sudbine građana bečkerečkih, petrovgradskih i
zrenjanin skih. Grad i njegov barokni brod provukli su se kroz vekove zajednički,
čak i onda kad se nisu voleli.
Ovaj zapis o županijskoj zgradi zato je istovremeno i priča o licu, a
pomalo, i naličju grada. U velikom požaru iz 1807. izgorela je i stara županijska
zgrada koja je na ovom istom mestu, između Gradnulice i Begeja, podignuta
1527. godine. Požar koji spominjemo jedna je od vododelnica u povesti naše
ravničarske varošice "Nedremanog oka", kako bi je, s nostalgijom mogli
okarakterisati, po ikoni nepoznatog zografa iz 18. veka. Na žalost, to gradsko oko
je u dalјoj istoriji umelo na duže vreme i da zadrema! Ovo sadašnje upravno
zdanje, s ukusom trajanja, završe no je 1816. godine, naravno ne u današnjem
obliku i gabaritu. Projekat je radio poznati budimpeštanski arhitekta Josip Fišer, a
radovi su koštali 213.000 forinti. Izgrađen je bio, u prvoj etapi, samo frontalni
deo prema trgu; tokom vremena je zgrada dograđivana i ulepšavana, dodavani
su tornjevi, emajlirani crep, i ukrasni lim. Stepeništa su obložili mermerom a
islikani su i vitraži. I danas, kad čovek zastane kod satnog mehanizma, tik uz
islikana stakla, kao da uroni u prostore astralne temporalnosti, vremena čije
računanje nema nikakvih dodirnih tačaka sa javom. Takva dograđivanja i
doterivanja trajala su sve do 1877. kada je gradska kuća dobila današnji izgled,
tačnije bio je to "nulti" enterijer i eksterijer pre nego što su slučajni, nasilni i
malobrojni stvarni, korisnici ove palate počeli da je ozračuju svojim prisustvom. I
danas je, eto, pred nama, pomalo umorna, istovremeno i kaćiperna, lađa naših
panonskih odlazaka i ostajanja.
Ovaj se objekat tokom vekova koristio uglavnom za javne funkcije, za rad
skupštine i druge administrativne potrebe. Sve u službi naroda i zarad njegovog
blago stanja. Barem u globalu i načelu. U velikoj, kako bi rado napisali savremeni
žurnalisti - baroknoj sali, poslanici, parlamentarci i delegati su vodili mnoge
demokratske, parade ili nasilničke verbalne bitke.
Međutim, županijska zgrada je nekad služila i za stanovanje. Naime, veliki
župan i njegovi pomoćnici i zamenici koristili su delove ove zgrade i za
svakodnevni život. Privatan život je međutim tražio dodatni komfor, možda baš
zbog toga u krugu opštinske, odnosno županijske zgrade, podignuta je i prva
električna centrala. Podatak o prošlovekovnim restrikcijama struje, nažalost,
nemamo. Sve kancelarije imale su električna zvona, a u zgradu je uvedeno i
centralno grejanje. Sve te moderne instalacije, a zapamtimo, to je 1885. godina,
bile su potpuno nepoznate odnosno nedostupne preostalom Bečkereku i čitavoj
južnoj Ugarskoj. Skoro da je nepristojno zapisivati sve ono što je ovaj grad u
prošlosti imao a nisu posedovali drugi, na potezu od Pešte do Carigrada. Imao je
skoro onoliko koliko danas u odnosu na te, i ostale, druge nema!

BALKON

Balkon gradske kuće pamti mnoga zbivanja dole na trgu ispod njega. U
takve događaje svakako ne ubrajamo nedelјna snatrenja velikog župana i
porodice mu, u neko blago jesenje veče. Taj deo memorije ovog balkona,
intimnosti zgrade okrenut, kao da je trenutno u stanju amnezije. Reč je, ovog
puta, o mnogo ozbilјnijim prigodama, o pogledima koje istorija beleži. Prvobitno
beleži, a potom zaboravlјa jer su događaji navodno postali tuđa istorija - šta će
neka potonja generacija govoriti o ovim današnjim istinama samo bogovi znaju.
Tako je, uostalom, sa istorijom i bogovima! (Dok ispisujem ovu rečenicu vidim
kako mi u svesti raste neverica: da li je prava istorija samo ona koja beleži
uglavnom simulirane masovne aktivnosti). Ipak, iz više takvih javnih gradskih
zbivanja, sa ovog balkona provociranih, za ovu priliku izdvajamo tri
karakteristična.
 Prvi datira iz 1848. kada su županijske vlasti sa ovog balkona vršile smotru
jedinica koje su išle da uguše bunu. Mađarsku bunu u jezgru Austrougarske. Ako
znamo da je pobuna u početku imala antifeudalni i socijalni karakter, dok je sam
kraj tužan ali istorijski neminovan, ovaj pogled sa balkona nije najslavniji, za
bečkerečke časnike naravno, ali rekli smo već da zgrade nisu za to krive. Ostala je
ipak pesma "Seva munja, biće buna". I senka velikog župana kako otpozdravlјa
buduće "anti revolucionarne snage." Dole husari, gore svita, a istorija još
neopredelјena. O narodu, ovog puta, nećemo. Grad nam se u tom momentu
zove Bečkerek.
Sa istog balkona, doduše pokrivenog i doteranog, 1918. godine oslobodilac
Bečke reka brigadir Ristić obratio se oduševlјenoj masi. Objasnio im je da su sada
, što su oni uostalom već i znali, ali nije im smetalo da to i zvanično čuju. Dole ga
je čekalo 150 konjanika i 200 okićenih kola. I narod. Muzika je svirala srpsku
himnu. Kako su ovo doživeli oni koju bili druge vere ili nacije možemo samo
pretpostavlјati? Austrougari su ustuknuli u prošlost. Počinjalo je novo vreme.
Neprovidno i puno rovitog optimizma. Balkon županijski je, da ponovimo, za tu
priliku bio stilski uobličen. Na njemu i Slavko Županski, u ime naroda. I on je
govorio. Grad je postao Petrov grad.
I tako kroz istoriju ovog balkona na gradskoj kući, koji kao da je slavniji od
zgrade kojoj pripada, stižemo do 1952. godine. 11. maja te godine, otkrivajući
spomenik Žarku Zrenjaninu, Josip Broz Tito se obratio Zrenjanincima. Bilo je
mnogo sveta, postoje i fotografije; dogodilo se. Državni neprijatelјi nisu
prisustvovali, bilu su konfiskovani. Imovinski i mentalno. Takozvani ibeovci su za
svaki slučaj i pritvoreni. Ispod balkona, ipak mnogo proletera. Grad nam se i dalјe
zove Zrenjanin, iako smo pro bali da mu vratimo jedno od prethodnih imena.
Promene su dobre, poznato je, po gotovo ako se njima ništa ne menja. Narod
ispod balkona bio je te 1952. delimično partizanski. Nije se polazilo u rat, a i
oslobođenje je već bilo davno obavlјeno. A Tito,- maršal.
Gledajući sa ovog balkona danas, kao da čujem šum prolaznosti. I ne
osećam se baš najkomotnije. Duva sa svih strana istorija. Dan hladan, sunčan,
subotnji. Županija i dalјe usidrena sred varoši bečkerečke. Godine su devedesete,
blizu kraja milenijuma. Barokna palata, kako bi opet rekli moje kolege, dobro se
drži. Malo truleži, kiča - tu i tamo, a mirisi epohe su i ovako stvar ukusa.

ZGRADA I GRAD

Hteli i ne hteli Bečkerečani, Petrovgrađani i Zrenjaninci su u ovu zgradu

ulazili, ili je zaobilazili. Bilo je, istini za volјu, i onih koji su se u njoj i zadržavali. I to
ne svojom volјom. Naime, okupatori su za vreme Drugog svetskog rata, u
podrumima ove prestižne zgrade "instalirali" tamnicu. Uz asistenciju, po zloj
stručnosti poznatog dr Špilera, u ovim privremenim kazamatima obavlјana je
policijska "obrada" uhapšenih a neposlušnih građana i ostalih buntovnika iz
regiona. Ipak, u prohujalim decenijama, u dva samo malo okrnjena veka, u
zgradi što dominira gradskim trgom, pored dosade, rutine i nevolјa događali su
se i prijatni trenuci, ponekad i izistinske umetničke i druge senzacije. Izložbe,
predavanja, koncerti, književni susreti. Naš "barokni dvor" ima čime i da se podiči
u vremenima koja su se neosetno naslagala. Marginalne i ,reklo bi se, retke
lјubavne afere "pod skutima" našeg Magistrata, zapravo fama o njima, govore o
preovlađujućoj patrijarharnosti naše čaršije.
Znatan je ipak i broj poznatih i značajnih sugrađana ili prolaznika koji bez
krajnje potrebe ili nikako nisu svraćali u Gradsku kuću. Tako je još 1843. godine
Joakim Vujić, naš veliki teatarski značajnik i stradalnik, pored nje samo prohujao
na svojoj bežaniji prema Kikindi i Baji. Veliki glumac Toša Jovanović, u mladosti
svojoj, u zgradu je zalazio verovatno kao berberski kalfa, razmišlјajući o svojim
velikim budućim dramskim ulogama. Ni Manojlović, verovatno, nije u nju
značajnije zalazio jer je prvobitno bio nepoznat, kasnije isuviše pesnik, potom
politički nepogodan. Tek je portret njegov sredinom devedesetih postao "počasni
gost " ovog zdanja, u povodu dodelјivanja istoimene nagrade.
Na kraju priče o ovom gradskoj prestižnom zdanju, uzgred spominjem
nedovolјno obrazloženu priču o podzemnim prolazima koji su iz podruma
Županije vodili na sve četiri gradske strane. U podrumu ovog zdanja i danas
postoji Izlaz u podzemlјe. Kuda vodi, koliko je očuvan, dokle se može dospeti -
pitanja su za neke nekonvencionalne arheologe, speleologe, inženjere, istoričare.
Ima li ih u ovom gradu?

OLDAL U GRADSKOM PARKU

U gradskoj bašti, smeštenoj u zaleđu palate, polovinom 19. veka nameštao

je svoj fotografski aparat čuveni Stefan (Ištvan) Oldal, vlasnik Velikobečkerečkoj
atelјea koji je počeo da radi fotografije pre onog u Beogradu, Zagrebu i Ljublјani.
Ugledni Bečkerečani ostavlјali su svoje likove na fotografskim pločama
prekidajući na čas popodnevne šetnje kroz ovu baštu s raznovrsnim rastinjem,
muzičkim promena dama, i paunovima koji su se s večeri oglašavali dosta
neprijatnim kricima. Godina ma je ovaj vrt bio otmeno i prestižno mesto,
naravno i blazirano. Kasnije, osvojio ga je populizam, deca i muzika sa razglasa. I
počeo je da se zove - gradski park!
Atelјe je bio baš prekoputa Parka. Sada je tamo Izložbeni prostor Arhiva. I
neke prodavnice kojima je mesto negde drugde. Da se u prostor pun magije
usele neki novi podvižnici fotografije i imaginacije!
NERVOZNI BOLjŠEVIK

Dolazeći od "Kapetanije", sa strane gde je nekada bio "Sokolski dom",

odnosno, kad bi sasvim pojednostavili geografiju gradsku, rekli bi smo ovako:
prošavši pijacu stazom koja vodi u centar grada, s desne strane ulaznih vrata u
"Gradsku baštu", nalazi se apsida kojoj je oko izvađeno. Školјka na zidu bez
bisera vegetira, ne znajući zašto, kako, i dokle. Zna se samo od kada ova
obezličena niša proziva hladnoću naše građanske i humanističke utrnulosti.
Verovatno se sve dogodilo jedne noći oktobarske, ili novembarske, kada je neki
pseudo bolјševik, zapravo usijana, primitivna, uskogruda spodoba, u ime od
brane umišlјene čistote revolucionarne antireligioznosti, ne znajući u čije oko
"nedremano" nasrće, razbio i iz "kolevke" izbacio figuru Jana Nepomuka. Jer,
mnogi koji su se tih ranih postrevolucionarnih dana zatekli u ovom gradu nisu
mogli znati čiji nepotkuplјivi pogled boravi na mrtvoj straži ulaza u Gradsku
baštu. To nisu znali ali dovolјno su voleli svoju glupost i isklјučivost da unište
nešto što im je ličilo na "tuđu" relikviju. Oni to nisu znali, a rat tek završeni im je
bio alibi za sve sirove gluposti. Mi, međutim, to barem već pedesetak godina zna-
mo: skoro četrdeset titoističkih i dvanaestak potonjih, ko zna kako i zašto zalud
potrošenih. Oštećena je i naružena u prošlosti i masa pravoslavnih svetinja, još
više ih nije izgrađena u predugom intervalu istorijskom; i sinagoga je netragom
nestala: sve to ne zaboravlјam, samo ovoga puta izdvojeno govorim o ovom
primeru besprizornog čina uplitanja u samu ikonografiju grada. Govorim o
Nepomuku kao paradigmi savesti, naravi i kratkog pamćenja.
U konformizmu i rastakanju građanskog stida, ispratili smo sve te godine,
imajući uvek važnijeg posla. "Spoticali" smo se, u retkim trenucima civilizacijske
spoznaje o postojanju nečega što se zove baština i humanizam. Katolička
pripadnost izbačenog spomena na Jana Nepomuka, Češkog velikomučenika i, što
je još važnije, čoveka koji se nije povijao pred autoritetom vlasti, nikada nije
javno izgovorena kao alibi, ali u vremenima nacionalističke euforije ni aktuelnija
pitanja građanske provenijencije nisu dolazila na dnevni red utrnule savesti.
Jedino smo se uredno i redovno zaklinjali u multikonfesionalnost našeg
"harmoničnog mnogonacionalnog života". Činjenica da mnogi Zrenjaninci nisu
znali koga su to zapravo lažni Bolјševici "iskopali" iz opominjujuće i neme
predikaonice na samom ulazu u Gradsku baštu, nije pravo opravdanje, može da
bude samo delimično objašnjenje.
Sada, kad, daj bože, konačno uplovlјavamo u civilne vode građanskog
društva, valјa se podsetiti ko beše taj Jan Nepomuk, koga je neko u ovom gradu
svojevremeno, svestan, nadam se, čega je taj češki svetac simbol, postavio na
mrtvu stražu jednog od ulaza u Županijski dvor. Dakle, vikar oduvek prestižnog
grada Praga Jan Nepomuk (1330 - 1393), zaklet svetoj tajni i savesti svojoj, odbi
da vladaru svom, Vaclavu IV saopšti šta mu je kralјica, žena kralјeva, na ispovesti
izrekla. U svom besu moćnika, Vaclav neposlušnog vikara umori surovo u Vltavi,
koja je nedužno i tada kroz Prag proticala. Nepomuk je tajnu svog kanona i
savesti sopstvenom životu pretpostavio. Šta je bilo sa kralјicom, kralјem, Pragom
i Vltavom - stvar je istorije. Ostaje žrtva koju je Jan Nepomuk kao branu
velikaškoj osionosti ostavio u vertikali duhovne istorije Evrope. Kasnije, katolička
crkva je ovog vikara proglasila mučenikom i uvrstila ga u red svetaca. Veličina
njegovog gesta ostavila je dubok trag širom starog kontinenta. U mnogim su
gradovima postavlјena raznolika obeležja njegovog mučeništva. Bi tako i u
Bečkereku. Čin ovog božjeg ugodnika imao je znatno više značenje od čisto
teističkog čina, bila je to oštra vertikala u memoriji potonje Evrope. Zato i
postavlјanje ovog belega beše čin građanske hrabrosti Bečkerečana, bez obzira
kako ga ko kroz vreme tumačio. Sve dok neko pod maskom noći ne ukloni ovaj
beleg hrabrosti i nepristajanja na neprikosnovenost sile. Toliko o ovom katolič-
kom iskušeniku koji je, hteli mi to ili ne, deo sveukupne naše građanske i moralne
istorije.
Odavde počinje priča o našem civilizacijskom dignitetu, jer ovo svakako nije
izolovan primer kratkog pamćenja i funkcionalizovane istoričnosti. Iskopano oko
niše na ulazu u Gradsku baštu pokazuje dubinu naše stvarne probuđenosti iz
dnevno-političkog vegetiranja. Za mene, naš odnos prema ovoj varvarskoj
"intervenciji" u istoriji, odnosno poluvekovnoj nebrizi za spomenik, znači i nešto
više od konkretne pojavnosti: ovaj grad vraćanjem Jana Nepomuka u apsidu koja
mu pripada, jasno će pokazati da je opet spreman da u svoju mentalnu matricu
vrati duh nepristajanja na energiju nasilјa. Vraćanjem biste praškog vikara biće
jasno da se ovde može živeti u skladu sa svojom savešću. Povratak katoličkog
svetitelјa ubrzaće i zacelјivanje pravoslavnih rana. Prikriveni bolјševizam beži od
tolerancije kao đavo od krsta!
U TRAGANјU ZA VLASTITIM BIĆEM

U pejsažu Zrenjanina, ovih dana u decembru, dominira bela boja. Urbani

sneg stigne, kao i uvek, iznenada i sa pomešanim osećanjima. Uprkos svemu,
grad postoji, posustao malo u privredi, zabrinut za sutrašnjicu, ali duboko svestan
istorijskih obaveza, još u 14. veku preuzetih. Reka Begej zimuje prvi put sa
pomerenim "agregatnim stanjem": graditelјi su je pretvorili u, betonskim
prstenom opervaženo, jezero. Zrenjaninci prelaze i dalјe preko "Malog mosta", i
sa skepsom, nostalgijom, čak i lјutnjom, posmatraju bivšu reku. Kao i svi bivši,
Begej ne daje baš za pravo neimarima.
Neugledni, kao na brzinu sklepani, ali dragi i u mnoge intimne uspomene
upleteni bioskop "Avala", ovih je dana takođe otišao u istoriju. Istoriju
imaginarnih celuloidnih snova, pomešanih sa mnogobrojnim lepotama i
traumama odrastanja. Sneg je, naravno, prekrio i ovu prazninu na pomalo
namrštenom licu velikog-malog grada u centru ravnice. Na proleće, pružiće se,
kroz ovaj koridor amputiranih bioskopskih iluzija, moderna magistrala. Kroz naše
uspomene liznuće samo jezičak buduće jeze: uspomene i onako nisu deo
sveopšteg optimizma. Pade Zrenjaninka "Avala", ali Paja Patak i Gari Kuper
ionako više ni ne stanuju ovde.
Nedavno otvorena značajna izložba ''Odiseja pejsaža'', u Savremenoj
galeriji, spektrom boja, a naročito podnaslovom "predeo u posleratnom
jugoslovenskom slikarstvu", u autoritativnoj selekciji Irine Subotić, unosi u
prostore ravnice prizore i izglede palete sa "horizontalno-vertikalno-dijagonalnim
zahtevima" moderne jugosloven ske likovne umetnosti. Izložba obuhvata 52 dela
naših značajnih slikara. Imena poput Peđe Milosavlјevića, Milana Konjovića,
Petra Lubarde, Ede Murtića, Otona Glihe, Safeta Zeca, u preplitanju iskaza i
asocijacija, zrače snagom imaginacije našeg jedinstvenog prostora. Ovde u
Zrenjaninu, u decembru, na pragu nove godine koja pored iskušenja nudi i nove
prilike. I ne samo do januara, kada se izložba zatvara.
Velika i bogata likovna žetva, za sve otvorene i nezagađene duše, za
znalce, ali i one koji isklјučivo spontanošću ulaze u avanturu likovno prepoznate
prirode. A Irina Subotić ovako završava svoj predgovor izložbi: "priroda je i
danas, kao što je bila i juče, ogromno polјe umetničkih posvećenja. Ona je mera
čovekovog prisustva ili be ga, posebno bega od one druge veštački stvorene
prirode u kojoj se njen tvorac ne oseća dobro. A to je ogromna prednost
umetnika što svojim delom mogu da je na puste u bilo kom trenutku i da
pronađu svoju malu prinčevsku planetu, gde sve može biti drugačije.
Takvu "malu prinčevsku planetu" pronalazi i pesnik, Radivoj Šajtinac, u
svojoj šestoj poetskoj zbirci, ironično - romantičnog naslova ''Suze u lunaparku“.
Logika ove poezije, govorom koji je izvan opšte stru¬je, otkriva znatne
mogućnosti jedne nove socijalne pesme, koja prati tragično i istovremeno
antidramatično raslojavanje jedinke i društva. Ovaj izrazito senzibilni pesnik,
pokazao je najnovijom knjigom spremnost da sintaksom angažovanog poete
izrazi svoju kritiku savremenog urbanog sveta, u okruženju otuđene tehnologije.
U pesmi "Uspešni hladni svet" Radivoj Šajtinac ovako peva:
''Visok i beli hladnjak /u kuhinjskom uglu/ jedini je pravi kosmopolit / koji
svakodnevno upotreblјavam /sadrži ono/ što retko sebi mogu da dopustim/''
Idući o praznicima i bolestima ka roditelјskoj kući, nekadašnjom
Gradnulicom, oknom kroz koji su krenuli prastanovnici Zrenjanina, ovaj pesnik
snenog lika, gogolјevske bradice ovako dalјe domišlјa svoju poemu otuđenosti:
''On je ledena slika mojih svetskih mogućnosti / hladna kratka pena pri
stvaranju /riznice/ s inicijativom od poznatih /220 volti /.''
Tako, s ledom ispod jezika umesto nitroglicerina, govori nastavlјač
značajnog, i nedovolјno i nepravedno vrednovanog, moderniste Todora
Manojlovića. Luk se, ne samo vojvođanske, poezije tako protegao od stihova
anakreontske iluminioznosti do "uzaludne hladne praznine".
Rekoh: grad traži svoje biće. Bitno je samo da shvati da to nije stvar
trenutka, brzopletosti, a još manje jednoumlјa. U krizi tako, kao za inat, kulturni
polet je ovih sivkastih meseci vidan. Počelo je krajem leta veličanstvenom
pobedom hora "Josif Marinković" na svetskom susretu u Langolenu. Ovaj uzorni,
marlјivi i nadasve nada reni omladinski kolektiv, pod suverenim rukovodstvom
dirigenta Slobodana Bursaća, prvo je uznemirio tradicionalno hladne Engleze,
potom oduševio "staru" Evropu. Jugoslavija je već bila osvojena na bis.
Mnogobrojna društvena priznanja stizala su ovih nedelјa u buketima. Koncertom
od pre neki dan, kada se na sceni Doma mladosti u jednom trenutku našlo 250
pevača, hor "Josif Marinković" je zaklјučio jednu trijumfalnu sezonu. A grad čini
napore da ne zaostane suviše za ogromnom energijom ove raspevane mladosti.
U navali uspeha valјa ipak sačuvati radost i vedrinu.
Ovaj tekst doživlјava sudbinu svega onog što se dugo priprema: promenila
se osnovna gama gradskog pejzaža. U snežnu belinu umešalo se sivilo kiše i
magle. Sada je to prizor kao sa sfumata Zdravka Mandića. Ljudi izlaze odnekud, i
ponovo nestaju u magli njegovih slika. Usamlјeni, i kada su sami, ali i u gomili.
Čekaju, da li Godoa ili autobus, ili su saučesnici sopstvenog izgublјenog vremena.
Časopis za književnost i kulturu i društvena pitanja ‘‘Ulaznica’’, na zvan
tako po fragmentu iz jednog stiha Branislava Petrovića, obeležava ove godine
dvadeset godina postojanja. Brojka sama po sebi nije toliko impresivna ali u
ovakvim našim balkanskim relacijama (u kojima nam je Balkan dobrodošao
izgovor) kulturnih oseka i nemara, imponuje istrajnost zrenjaninskih pisaca i
kulturnih poslenika da kroz 20 godina pronesu koncept glasila koji je ostao izraz
sredine i njenog stvaralaštva, a istovremeno gledao i Jugoslaviju u lice. U više od
sto svezaka „Ulaznica“ je u svojim najbolјim trenucima bila i deo Evrope i sveta.
Svi zrenjaninski književnici imali su u njoj adresu, javlјali su se iz Jugoslavije i "oni
koji dolaze" i "oni koji već nešto znače." Kao članovi uredništva ovaj su časopis
potpisivali i jedan Abdulah Sidran i Pero Zubac, Srba Ignjatović i Franci Zagorčnik,
Borben Vladović, Momir Vojvodić i Jakša Fjamengo. Uz prevode sa svih naših
jezika, ''Ulaznica'' je bila i ostala otvorena za sve poetike i estetike.
Red je u ovakvom podsećanju setiti se i imena lјudi koji su te već
nostalgične 1967. pokrenuli časopis. Pre svega, to je Tihomir - Tića Savić, čovek
koji je od lepe reči i entuzijazma bez granica, nažalost ne više naš savremenik.
Luka Hajduković, profesor i pesnik, čovek čiji je besprizivni udeo u pokretanju,
snaženju i oblikovanju Ulaznice. Milorad Milenković-Šum, bonvivan, pesnik i
uporni kulturni radnik, takođe je učestvovao u osnivanju i kasnijem
fizionomiranju časopisa. Tu je i profesor Nikola Medvedov, i slikar Zdravko
Mandić, na čijim platnima diše ravnica i veju magle. U Ulaznici je "rođena" i
mlada poetesa Dragica Stojanović, čiji stihovi ovih meseci pobeđuju na smotrama
i konkursima, uzbudlјivošću jezika iskona i mudrosti.
A širinama i teskobama, ovih dana i prizora savremenih, korača i dalјe
korpulentna figura Ivana Lerika, koji kao da je bio profesor svih Zrenjaninaca od
znanja i umenja. Nјegova umna i renesansna je figura umirovlјenog direktora
gimnazije, nesagledanog znalca francuske i ine literature, čovek od duha i
beskraja, u ovom isuviše transparentnom vremenu, dragocena je različitost.
U Gradskoj biblioteci je pre neki dan uručena nagrada "Đura Jakšić"
književniku Vojislavu Despotovu, za zbirku pesama ''Pada dubok sneg''. Kao
igrom slučaja, slavodobitnik je rođen u Zrenjaninu. Kao što vidite, ovaj je grad
uprkos krizi - kulturan.
U narodnom pozorištu "Toša Jovanović", još se s znatnim uspehom igraju
dve predstave reditelјa Sulejmana Kupusovića. Zrenjaninci sa izvođenja dela
Velimira Stojanovića ''Voćni dan'' izlaze impresi onirani, a posle odgledanog
„Ženskog rok-folk benda“, po Anuju, relak sirani i nasmejani. "Sarajevska veza"
očekuje nastavak serije uspeha, na proleće. U istom pozorištu.
I na kraju, pošto se razglednicom obavezno nešto i direktno poručuje: imam
dve molbe. Prva se odnosi na "dubok sneg". Neka ga bude sad i odmah! Drugo,
podsećam Sulejmana Kupusovića, iz Sarajeva, da obećani scenario za televizijski
film o najbolјem horu na svetu, nisam još dobio!

1987.

I HRASTOVE ŽIVOT OBARA

 Od prošlog petka našem gradu nedostaje jedan od ugaonih stubova. Vreme
je bilo neumitno: srušio se jedan od hrastova koji je ravnici dopuštao da
osluškuje visine. Naš veliki učitelј Ivan Lerik više ne stanuje ovde. A bio nam je
učitelј u antičkom značenju te reči: podučavao nas je svojom erudicijom isto kao i
svojim uspravnim životom. Ovaj grad nikada više neće biti kao onaj kroz koji je on
koračao. Hrast se obrušio u neminovno. Krupni čovek koji šeširom pozdravlјa
dame upisao se, delom, duhom i likom u varoške vedute. Uspomene su preostale
na njegovu otmenost.
Ovaj učeni i uspravni estetičar i etičar je otišao iz naših sokaka koji ponekad
umeju da budu toliko zagušlјivi. Ni Ivan Lerik nije uspeo da do kraja i zauvek
pobedi palanku u nama. Ipak, naš večni direktor je gotovo pola veka suvereno
koračao ovim Zrenjaninom, uvek na lepšoj i mudrijoj strani života. Uvek okrenut
mladosti, humanizmu, lepoti a protiv harangi, netrpelјivosti i uskogrudih name-
ra. Rableovski odan životu, ovaj hrast naše građanske i intelektualne odstupnice,
davao je našem gradu dubokog pamćenja ali i brzoplete savremenosti, moralne i
misaone imperative i kao profesor ali i kao cenjeni sugrađanin. On je obeležio
posleratnu epohu Zrenjanina kao niko drugi, i još za života postao paradigma
mudrosti i čestitosti.
U svojoj je Gimnaziji vaspitao i obrazovao hilјade mladića i devojaka naučivši
ih pre svega da misle samostalno i osećaju iskreno. Školu kojom je rukovodio
usmerio je smerom realnog optimizma i visokih principa moralnosti i marlјivosti.
Decenijama je prezime Lerik bilo sinonim za pojam - Gimnazije pa čak i
obrazovanje u Zrenjaninu uopšte. On je takav ugled svakako zaslužio ali je možda
u senci toga pregnuća ostao njegov ogroman uticaj na kulturna i ukupna
civilizacijska kretanja u posleratnom Zrenjaninu. Mnogi, da ne kažem i većina
pisaca, slikara, glumaca poniklih u našem gradu duguju Ivanu Leriku, naravno ne
svoj talenat, već dragocen podsticaj, savet, recenziju i podršku da se zapute u
avanturu umetnosti. U uspesima i slavi njihovoj ugrađena je dakle i pedagoška
mudrost ovog čoveka. Nјegovo veliko klasično poznavanje vaskolike umetnosti,
siguran estetički sud, dobronamernost i strplјenje utkani su u blistave trenutke
mnogih naših umetnika, naučnika i sportista ali i običnih dobrih lјudi, bez kojih bi
ovaj svet mnogo ružnije izgledao.
Naš veliki učitelј je bio i sam stvaralac izuzetnog ranga. Nјegova Estetika
rađena u duhu "oplemenjenog marksizma", svojevremeno je dosta mrzovolјno
pročitana i ocenjena , ali će neka buduća čitanja neminovno u njoj otkriti celovit i
duhovit estetički sistem iznad svih pomodnosti i površnosti. Pored književnosti
Ivan Lerik je ostavio neizbrisiv trag i u posleratnom pozorišnom životu. Uvek u
senci ali nezaobilazan kada je trebalo izreći meritoran sud o scenskim iluzijama.
Časopis ‘‘Ulaznica’’ takođe je na određen način bio polјe njegovih duhovnih
aktivnosti. Učestvovao je u njenom formiranju, pisao u njoj, savetima pomagao
mnoge od njenih urednika. Za žalјenje je, međutim, što je profesor Lerik svoje
renesansno bogate duhovne zalihe skoro isklјučivo podario gradu, učenicima,
mladim umetnicima jer je zbog toga njegovo lično stvaralaštvo ostalo
osiromašeno za tomove i tomove eseja, studija, prevoda i rasprava. Ali, zar se
može ikome zameriti na tako nesebičnom davanju.
Naš se veliki učitelј ispolјavao kroz svoje učenike i bio nesebično ponosan na
njih. Pratio je njihov uspon diskretno i posvećeno. U sabiranju ovako bogatog
života nešto uvek izostane. Ali i ovog puta, i nikada dok uspomena na Ivana
Lerika bude živa, ne sme se zaboraviti na njegov urođen smisao za harmoniju i
slogu. Profesor Lerik je bio čovek koji je brisao razlike, ublažavao konflikte,
spajao nemoguće. On je zagovarao toleranciju pa je čak uspevao da bude
prijatelј s takva dva antipoda kakvi su bili Manojlović i Sima Cucić. Jedan
prosvećeni desničar a, drugi prevashodno socrealista, bili su etalon naših
intelektualnih isklјučivosti. Lerik je, ipak, uspevao da u ovom našem ponekad
netolerantnom vremenu i gradu bude mesta za obojicu. Taj njegov nauk kao da
nam već nedostaje u ovim smutnim vremenima. Na pitanje: kako ne robovati
politici, Lerik bi svakako odgovorio: treba prvo biti čovek, potom stručnjak a
politici ostaviti tek treće mesto jer tada nije više opasna. U današnje vreme, mi
postojeći, kao da smo zaboravili na taj nauk.
Ali, dragi naš učitelјu uma i tolerancije, rastu i ovde novi lјudi koji će te kad-
tad srcem razumeti, kao i mi kad smo bili mladi. Putuj profesore, tamo gde se
mora. Pamtićemo te, ko koliko može i ume. I kad te naizgled zaboravimo, bićeš
deo ovih bečkerečkih veduta.

Izgovoreno na sahrani profesora Ivana Lerika

ŠUMOV ODLAZAK IZ SVEOPŠTE TRAGIKOMIKE TRAJANјA

U sred leta dvehilјaditog, dok su vrućine svakodnevni život pretvarale u

svojevrsno iskušenje, tiho i bez patetike, kako je i uostalom i postojao u
kulturnom milјeu grada i Vojvodine, naš prijatelј književnik Milorad Milenković
Šum je definitivno otišao iz "tragikomedije trajanja", kako je baš on još davne
1967. definisao suštinu čovekovog trajanja. Naime, u prvom broju zrenjaninskog
časopisa ‘‘Ulaz nica’’, čiji je suosnivač Milenković bio (zajedno sa Lukom Hajduko-
vićem, Nikolom Medvedevim, Emilom Mijatovim), u prikazu knjige Brane
Petrovića Gradilište, Šum je metaforu, kalambur i inventivnost označio kao
najubojitija sredstva koja umetnik može da upotrebi ne bi li, za sebe i druge,
omekšao tragikomičnost lјudskog bivstvovanja.
M. M. Šum je "civilni" i književni život "potrošio" shodno izrečenom stavu,
dosledan književnom aktivizmu: pisao je svoje knjige, uređivao ‘‘ Ulaznicu’’,
priređivao antologije, učestvovao u mnogim književnim susretima, i što je
najvažnije, širio oko sebe duh plemenitosti, dobrodušnosti i kolegijalnosti.
Nјegova prividna naivnost, i stvarna spremnost na svaki valјan kompromis,
proizilazili su samo iz do kraja shvaćene egzistencijalne izvesnosti, odnosno Šum
je shvatio da igra, poigravanje, maštanje i hedonizam jesu prava alternativa ži-
votnoj neminovnosti i surovosti.
Iako je u svakodnevnom okruženju i u obavlјanju službenih poslova delovao
jednostavno, čak građanski defanzivno, M. M. Šum je bio pisac neobično bogatog
senzibiliteta, u znatnoj meri avangardan, spreman na eksperiment i nepristajanje
na konvencije. Kao jedan od autora već kultnih zrenjaninskih Pamfleta iz 1968.
(zajedno sa M. Martinovim, J. Aćin, V. Rešin Tucić, R. Šajtincem, V. Despotov i I.
Vojin), "otkačenog" manifesta nepristajanja na provincijsku zagušlјivost, Šum
demon strira svu buduću osobenost svoje proze: ironiju, humor, lapidarnost,
smisao za karakterističan detalј. Ali, i nešto važnije od nabrojanog: spremnost da
se pridruži svemu što nagoveštava avanturu i neizvesnost. Jer, zapravo, ovaj tihi i
neupadlјivi čovek iz Zrenjanina (iako rodom iz Mladenovca) krio je u sebi
nesvakidašnju duhovnu vertikalu koju površni savremenici nisu mogli da
spoznaju.
Oni koji su čitali njegove erotsko-ironične proze, proniclјive prikaze,
naučnofantastične romane ili neočekivanim metaforama odnosno persiflažama
obojene stihove mogli su, međutim, da se osvedoče da našem gradu živi pisac
kome samo urođena skromnost smeta da postane kulturna adresa kojoj se valјa
češće obraćati!
 Moj prijatelј Šum, čovek čijih ćemo vrlina nažalost postajati sve sni što
vreme više bude prolazilo, bavio se, do dana današnjih, i organizacijom
književnih aktivnosti, Jednostavno, znao je koliko je piscu početniku dobrodošla
svaka pažnja na početku karijere. Prelistavajući ovih dana rukopise, tekstove i
knjige vezane za Šuma, pronašao sam i knjigu-plaketu Na sunčanoj strani zemlјe
iz 1964. koju sam dobio kao "uspešan učesnik Literarnog konkursa Kluba pisaca-
Zrenjanin" sa potpisom predsednika kluba - Milorada Milenkovića. U ovoj plaketi
koju mi je Šum uručio čitam imena budućih pisaca (Zubac, Šajtinac, M. Ž. Pavlov),
potpise sadašnjih lјubitelјa lepe književnosti, ali i, neočekivano, dve pesme danas
renomiranog scenografa Miodraga Tabačkog. Ostaje mi jedino da konstatujem
da u svemu što je doticao naš večito osmehnuti "Šumenko" uvek pronalazim
nešto neočekivano, radoznalo, paradoksalno, jednom rečju "šumno".
M. M. Šum je uvek bio na nekoj večitoj zrenjaninskoj straži. Kada je trebalo
sačuvati "Ulaznicu" od propadanja, kada je trebalo posavetovati "mlade
buntovnike", kada je trebalo miriti nas posvađane "bureve snike", uvek je naš
Mile bio prisutan, uporan i spreman da na sebe primi sve omraze, nestrplјenja,
nervoze i sujete. Šum je bio čovek "bazične mirolјubivosti" i nezlobivosti, znači da
je svakodnevno trošio neizmerno mnogo duševne energije što se danas, možda,
sa omalovažavanjem naziva "humanitarnim radom". Takav je bio i na svom
dugogodišnjem radnom mestu u specijalnoj osnovnoj školi gde je takođe svoju
humanost prenosio na hendikepiranu decu. Istovremeno uspevao je da piše
skoro uporedo poeziju, prozu, prikaze, eseje. Da "slaže" antologije i izbore tuđih
pesama, da govori na promocijama mladih i starih pisaca svih estetičkih
uverenja, da putuje s nama dilјem Vojvodine.
U druženju sa M. M. Šumom nikada nije bilo dosade jer su se u njegovim
solilokvijima život i maštarije preplitali skoro isto onako kao u njegov sočnoj,
duhovitoj, pitkoj i nezlobivoj literaturi.
U razuđenoj literarnoj aktivnosti M. M. Šuma, evidentnije započeto prvom
poetskom zbirkom Letilica, kao da postoje tri osnov na magistralna pravca, koji bi
se, uz nužna svođenja, mogli definisati kao erotski, naučnofantastični i humorni.
Posle te uvodne, i, recimo, izuzetno zrele knjige kroz potonja ostvarenja, naročito
prozna, vešto i dozirano, Milenković kombinuje ove književne elemente. Po mom
ukusu najbolјe rezultate postigao je u proznim knjigama Priče kupatila, kada je u
pitanju erotska orijentacija, odnosno Snevači priča u žanru fantastike. Međutim,
neophodno je konstatovati da M. M. Šum u oba ova literarna podžanra poseduje
neki svoj osobeni stil koji će ga još godinama činiti prepoznatlјivim. Nјegova
erotska proza ima anegdotski, pošalički karakter, pomalo je pikarska i auto-
ironična. Milenković ispisuje erotsku hroniku naših varoši sa primesama
groteske, kalambura, razumevanja ali i podsmeha. Muško-ženski odnosi ovog
podneblјa, u najbolјim njegovim prozama, a ima ih i knjizi Đavo tuče svoju ženu,
ispisani su stilom "antibukovski", što nikako ne treba tumačiti nekim autorovim
ustupkom malograđanštini koja je deo našeg svakidašnjeg života, jednostavno u
pitanju je Šumovo shvatanje književnosti kao delatnosti koja treba da olakša ži-
vot a ne da ga sunovrati u animalnost.
 Ako na nekom kraju Milenkovićevog rvanja sa tragikomedijom životne zbilјe
postoji knjiga njegovih izabranih proza, a ona se zove Uvrnute priče, koju je na
bolesničkoj postelјi sagledao verovatno isklјučivo zaumnim vidom, skoro sigurno
već sasvim uronjen u stanje koje još samo umetnost zadržava u realnosti, na
početku je bila pesma u kojoj M. M. Šum ovako peva: Tri pesnika ne suviše
mlada/ govore glasno da ne padne nada. Misao postaje sve teža, tri/ pesnika
uporna i snažna, priznaše drugima: od svega što biva/ jedino je lјubav osobito
važna./
Nasmešeni čovek, pisac, naš drug, ode tako ovog leta iz sveta tragikomedije.
Tiho, da nas ne uznemiri i ne prekida suviše. Sigurno je, međutim, M. M. Šum je
daleko značajnija figura naše svakojake današnjice nego što to većina nas sluti.
Odnos naš, prema njegovom delu, a naročito sredine u kojoj je Šum vek preživeo,
mora biti dostojanstveniji od konvencije, to je pitanje ukupne naše civilizacijske
oformlјenosti. Za prijatelјa našeg Milenkovića ja ipak ne brinem: on je negde
među zvezdama, nasmešen, pomalo erotizovan, lagano ironičan, i
dobronameran. Brine me više kako ćemo mi sami sa sobom!
FRANC LIST U BEČKEREKU

1.

"Skoro sam siguran da je to bilo u tom dvorcu. U Banatu. Moje prvo javno
muziciranje. Naravno, kad zanemarim ono što sam svirao za grofa Esterhazija.
Selo se, čini mi se, zvalo Ečka i nalazi se u blizini varošice Bečkerek. Davno je bilo
ali neke sam detalјe zauvek zapamtio. Da li zbog toga što sve što je vezano za
muziku ne zaboravlјam, ili je u svemu odlučujuće to što sam se u tom Kaštelu prvi
put sreo sa publikom, sasvim različitom od one koja je slušala moje sviranje, uz
očev sastav, na grofovskom imanju. Bio je to tamo relativno otmen svet ali
potpuno nepoznat što me je činilo nervoznim. Nisam se bojao za svoje umeća
već više strepeo od njihove sposobnosti da na pravi način shvate muziku.
U našoj je kući, inače, sve započinjalo i sve se završavalo muzikom. Otac je
svirao klavir i violinu a ja sam od kad znam za sebe obožavao Betovena. Danas
čak umišlјam kako je njegova slika stajala u našoj dnevnoj sobi, na mestu gde se
inače drže svete slike, ili čak na carevom mestu. Naravno da nije bilo tako ali
Betovenova muzika je zasluživala počasno mesto u našem domu.
Otac je bio nadzornik velikog imanja grofa Esterhazija ali je i nje¬mu
muzika odu vek značila više od svega. Grof je takođe obožavao muziku. Imao je i
orkestar klasične muzike kojim je u jednom periodu dirigovao i čuveni
kompozitor Hajdn.
Niko u porodici ne pamti kada sam prvi put dodirnuo klavirske dirke. Svima
je izgledalo kao da me niko ne pamti bez klavira. Zapravo i sam sebe ne mogu da
zamislim bez tog instrumenta. Kao da sam od rođenja vezan za njega. Otkrivao
sam klavir i muziku spontano, kao što dišem i hodam. Jedino me je otac naučio
osnovnoj tehnici, posle je sve išlo spontano i neverovatno brzo. Jednostavno,
instrument me je posvojio i otvorio mi prolaz do beskrajnog okeana tonova i
harmonija. Prsti su mi precizno i intuitivno, kao u polusnu, leteli klavijaturom.
Svirao sam note koje su ožilјavale preda mnom, ali ubrzo sam osetio i neodolјivu
potrebu da zađem u skrivene svetove izvan njih. Tamo, iza već zapisanih
muzičkih predela krila se neka moja muzika. Samo moja. Jača od bolesti koja me
je od mladosti pratila. Jača od tuge i melanholije koje su me nagovarale da odem
u manastir. Tamo su se nalazili predeli sreće do kojih sam samo muzikom mogao
da stignem. I tako godinama: svirao sam tuđu muziku koju volim, i stvarao
sopstvene zvučne svetove. Nebesa koja su me pratila kroz život.
Kao dete sam odlazio do ciganskih čergi koje su boravile uz sam rub
Esterhazijevog imanja. Nјihov slobodan i pomalo divlјi život, živopisna nošnja,
nesputana veselost i neskrivena tuga neodolјivo su me privlačili. Međutim, ubrzo
sam otkrio da me ipak najviše uzbuđuje njihova muzika: sva u jecajima, plamenu,
kriku zadovolјstva i tuge. Divlјa i setna. Nјihov temperament i zanos veoma su mi
imponovali. Još tada sam intuitivno shvatio da čovek mora biti do kraja u onome
što radi. I zaista, kada bih dotakao dirke sve moje unutrašnje snage pohrlile bi ka
sazvučjima tonova. Svet oko mene bi nestao, na sve tuge bih zaboravlјao sećajući
se istovremeno samo onoga što je u životu bitno a može se samo muzikom
izraziti. Slušajući me jednom prilikom kako muziciram, grof Esterhazi je šapnuo
mom ocu: "Ovo dete će baciti Evropu pod noge!"

(ovaj imaginarni monolog kompozitora i pijaniste Franca Lista deo je jednog,

nažalost, nerealizovanog projekta ovog autora. Podsećanje na taj programski
pokušaj isklјučivo je u funkciji podsticanja ambici oznijih kulturno-umetničkih
zahvata u našem gradu. U obrazlože nju projekta je svojevremeno pisalo:

PREDLOG PROJEKTA LIST U BEČKEREKU

U NOVOM SADU, 15.6. 1993.)

Veliki pijanista i kompozitor mađarsko-austrijskog porekla Franc List, kao

deve to godišnjak, dakle na samom početku svoje fascinantne karijere muzicirao
je u Bečkereku. Zapravo, 1820. godine, na imanju grofova Lazar u Ečki, obznanjen
je grandiozni pijanistički talenat muzičara i kompozitora pred kojim će se ubrzo
cela Evropa pokloniti. Dogodilo se to, dakle, u neposrednoj okolini Bečkereka,
grada koji se upravo oporavlјao od velikog požara koji je nemilosrdno razorio
mesto, koje se razvijalo na obalama Begeja. Ta nesvakidašnja i nedovolјno
poznata činjenica, poseta mladog muzičkog genija, izuzetno se uklapa u kasniji
imidž Bečkereka, odnosno Petrovgrada i Zrenjanina, grada razvijene kulture i
muzike. U cilјu obeležavanja tog datu ma, odnosno uspostavlјanja impozantnog
kontinuiteta muziciranja u ovom gradu značajne muzičke tradicije, predlažem
Narodnom pozorištu da bude izvršni producent scensko-muzičkog dramata pod
nazivom LIST U BEČKEREKU. Ovo delo bi se baziralo na scenskoj rekonstrukciji
Listovog boravka i muziciranja u ečanskom dvorcu; u njemu bi bila oživlјena
epoha u kojoj se događaj zbio, dali bismo sažet istorijat kompozitorovog
umetničkog i životnog puta (uklјućujući i pregled zbivanja u muzici i književnosti
evropskog Romantizma), dok bi se dužna pažnja posvetila i tradiciji muzičkog
života našeg grada uklјučujući i aktuelne vrhunske soliste i ansamble. Uz
dramatizaciju faktografije, delo LIST U BEČKEREKU bilo bi bogato ilustrovano
citatima iz Listovi kompozicija kao i muzike koju je on voleo i interpretirao.
Ovakav muzičko-scenski spektakl imao bi za našu sredinu mnogostruk
značaj. Pre svega samo uvođenje ovog datuma (Listov boravak i koncertiranja u
ečanskom Dvorcu) u kulturni kalendar doprinelo bi još decentnijem
utemelјavanju Bečkereka ( Zrenjanina) u kulturnu mapu ovih prostora. Zatim,
obeležavanje ovog događaja i datuma ekskluzivnim i kvalitetnim programom bila
bi nesvakidašnja prilika za dalјim uklјučivanjem Zrenjanina u Srednjoevropske
integracije, dok ne treba zanemariti ni podsticajnost jednog takvog muzičkog
spektakla na dalјi rast muzičkih aktivnosti u gradu. Predlažem da učešće u ovom
programu pored pozorišta uzmu i Muzička škola, zrenjaninski horovi kao i
muzički solisti ponikli iz našeg regiona.
Uspeh u ostvarenju ovog interdisciplinarnog projekta mogao bi da bude
podsticajan za realizaciju sličnih "instalacija"o u Manojloviću, Konstantinu Danilu,
Toši Jovanoviću, Urošu Prediću, Aleksandru Sandiću i drugima. I da utiče na dalјi
rast muzičkih aktivnosti u gradu .

3.

"Kada sam imao devet godina, kao onaj mališa za klavirom, otac mi je
saopštio da nas iduće nedelјe grof vodi u neki dvorac, u Banatu. Tamo će biti
neka svečanost na kojoj i ja treba da nastupim. Otac mi je rekao da će to biti
dobra priprema za moj skori odlazak u Budimpeštu. U ponedelјak rano izjutra
krenuli smo na put. U jednim kočijama bio je grof i njegovi, otac, moj učitelј
muzike Rajha i ja, u drugim. Posluga i ostali su ispunili još dve diližanse. Putovali
smo par dana panonskom ravnicom. Putevi su bili svakojaki ali meni je bilo
zanimlјivo jer je grof često naređivao da se svrati u gostionice. Dva puta smo
večerali uz cigansku muziku. Na moje veliko zadovolјstvo. Prelazili smo skelama
neke reke. Bio je avgust 1920. sparina i prašina su nas pratile.
Dok smo još putovali čuo sam kako odrasli pričaju da neki vlastelin, na
svom imanju Ečka, u čast ćerkinog rođendana svečano otvara svoj rekonstruisani
dvorac. Taj grof Lazar, naime, tim povodom priređuje bal, koncert i lov. Prvo sam
mislio da će pored mene biti još mnogo muzičara ali grof me je iznenadio
saopštivši da ću ja biti najvažniji izvođač. Nisam se, međutim, uplašio jer sam
znao da me svaki klavir sluša, nerviralo me jedino to što su me zadirkivali da će
me tamo oženiti ćerkom tog Lazara a ona je bila starija od mene, a nisam je nikad
ni video!
Predveče, trećeg ili četvrtog dana, stigli smo u Bečkerek. Bio je to grad od
nekih desetak hilјada stanovnika, uz samu obalu reke koja se zvala Begej. Tu su
nas sače kali lјudi grofa Lazara i poveli ka dvorcu oko koga je postojalo selo Ečka.
Usput su pričali o nekom velikom požaru koji je pre desetak godina uništio skoro
čitav grad. Kada smo stigli do dvorca, već se smračilo. Jedino sam uspeo da vidim
da i tamo teče neka reka i da je park veoma lep.
Posle dva dana, u nedelјu pre podne, počelo je okuplјanje zvanica za
svečanost otvaranja Dvorca. Bilo je više stotina lepo obučenih lјudi koji su se
znojili na avgustovskom suncu. Vlastela, činovnici, njihove žene i deca, i
predstavnici vlasti. Posle su svi ušli u veliki salon. Otac je došao po mene i rekao
mi da sad ja nastupam. Nisam se plašio a ni Emilija me nije gledala: ja sam bio
suviše mlad za nju! Dok sam išao prema klaviru osećao sam kao da su gosti
razočarani. Bio sam slabunjav, previše miran za ono što su oni očekivali od
pijaniste koga im je grof Lazar doveo iz Ugarske. Video sam da je i otac nervozan.
Jedino se grof Esterhazi samouvereno smeškao: on je bio ubeđen da ja odavde, iz
Ečke, odnosno Bečkereka, krećem u sam vrh muzičke Evrope! To mi je u
povratku i rekao.
 Seo sam za klavir, u dva maha sam ga već prethodnog dana isprobao, i
posle par taktova Šuberta publika je zanemela. Na kraju prvog stava prolomio se
aplauz koji me je pratio sve do kraja koncerta. Posle Šuberta prešao sam na
Betovena a na kraju odsvirao sam i jednu kompoziciju Ferdinanda Riesa. Po
završetku programa svi su bili oduševlјeni. Ja sam bio samo žedan i dosta
zadovolјan svojim sviranjem. Od događaja u Dvorcu pamtim da su se dame vozile
čamcima po nekom jezeru u okolini. Dok su gospoda otišla u lov. U lovu, koji je
priređen sutradan, ulovili su jednog velikog jelena a ja sam sa Rajhom išao u selo
da slušam cigansku muziku. Govorili su da su to bili rumunski cigani. Lokalni
muzičari su bili zaista drugačiji nego oni kod nas, ali sve jedno - muzika je uvek
muzika".
I danas mislim da bi Zrenjaninu dobro došao "Listov letnji festival".
Možda još više nego pre desetak godina. Da pokažemo da je Evropa još davno
bila kod nas u poseti.
DVODNEVNA MAĐARSKA
(1984.)

Polazimo u zoru koja već nagoveštava topao dan, na rubu maja mese ca.
Odredište je Bekeščaba. Kulturni karavan Zrenjanina pokušaće da u tom
mađarskom gradu prezentuju umetnička dostignuća svoje sredine. Automobil sa
književnicima solidnom brzinom para ravnicu. Ona, međutim, sve to mirno
podnosi. Kad se mi koji kilometar udalјimo od polazišta ravnica nas već zaboravi.
Žuti se pšenicom, zadovolјno. Iznenada u jednom seoskom dvorištu - usamlјen i
nesvakidašnji visok bor. Sanja li on Mediteran kao što to čini usamlјeno drvo u
jednoj pesmi Z. Slavića. Ubrzo nailazi Kikinda. Mali ‘’literarni ‘’spor u kome M.
Milenković i M. Rodić zastupaju put preko Mokrina, a liričar R. Šajtinac i autor
ovog teksta, koji vozi auto, smatraju da i onako svi putevi vode u Rim. Odnosno
da je drugi - bolјi. Pošto je volan presudan elemenat u sporovima ovakve vrste,
poseta rodnom mestu Mike Antića (Mokrin) ostaje za idući put.
Granicu prelazimo kao što dolikuje delegacijama: sve formal nosti traju
jedva desetak minuta. Slikara, koji su krenuli pola časa pre nas, još nema. Nјihov
kombi vozi Zdravko Mandić pa su se možda negde zagubili u njegovom sfumatu.
Relativno lako prolazimo kroz Segedin. Osam je sati. Široki bulevari i
srednjeevropski upriličene fasade. Vožnja se zatim ubrzava. U kolima je prijatna
literarna atmosfera sa diskretnim erotskim nanosom koji je izgleda opšte mesto
putovanja nadobudnih umetnika u inostranstvo. Makar ono bilo samo
dvodnevno kakvo nas očekuje.
Stižemo u Bekeščabu. Parking i prva muka sa jezikom: kako se
sporazumeti sa čuvarem. Na putu za hotel "Kereš" susrećemo dvojicu
mađarskih kolega, Ujhazija i Tomku. Reči teku obostrano i iz gomile izgovorenog,
"multilingvalnog" mi nekako shvatimo da ćemo se videti popodne. Verovatno su i
oni nas nešto razumeli. Kafa ispred hotela, susret sa zrenjaninskim ugostitelјima.
U Bekeščabi, naime, traju dani jugoslovenske kuhinje. Sunce nas preliva dok
koračamo ka Gradskoj kući. Zvaničan prijem. Slikari su već tamo: Živankić, Baroš,
Rajić, Gibarov i Mandić. Protokolarne fraze koje posle prve rakije postaju srdačan
razgovor. Prvi "konceptualni sukob" sa slikarima: dobili su za domaćina
atraktivnu istoričarku umetnosti, dok je nama "dopao" stari poznanik književnik
Filadelfi Mihalј! Odan bogu Bahusu! Na putu za ho tel srećemo zrenjaninske
kulturno-političke zvaničnike: Draškovića, Pejovića i Bajtajija. Kažu da su dani
zrenjaninske kulture dobro započeli Hor "Koča Kolarov" je si noć oduševio
publiku.
Smeštamo se u hotel, izgleda internog tipa, koji je kilometar iz van grada.
Oaza političke tišine! Ili tišine za političare? Mala terasa sa suncobranima.
Konačno se pojavlјuje i profesor Steva Živkov, naš dobar drug koji je i u ovom
zapisu nezaobilazan. Jer jer zadužen za protokol. Premda je po svemu sasvim
neprotokoloran tip. Ručak s nečujnim i uvek prisutnim osoblјem. Čaše se
neprestano pune. Atmosfera puna gastronomske i umetničke invencije. Potom
kratkotraj ni odmor. Slikari će na otvaranje izložbe. Mi se ukrcavamo u minibus.
Pravac Batonja, mesto skoro na mađarsko-rumunskoj granici. Tamo će se za
srpski živalј održati književni susret.
Dan vreo do usijanja. Put se nekako sužava. Žito i ravnica oko nas. Sa
nama su i mađarske kolege, prevodilac i naš već pomenuti protokolarni drug (S.
Živkov) od koga ćemo se razdvojiti samo na par trenutaka naredne noći. Negde
usred pobelelog i proklјučanog pejsaža zastajemo. Kafana koja liči na kraj sveta,
ili bar na njegov početak. Nalik na predeo oko sela Margita, na putu za Vršac!
Desetak očuvanih bagrema. Gvozdena ograda, drvene stolice, kafa i četiri flaše
soka, od kojih je jedan neverovatno zelen. Vreme kao da je stalo. Osećamo se
kao da smo svagde i nigde, istovremeno. Kad nam se konobarica obrati na
mađarskom prosto se uvredimo što to nije učinila na nekoj južnoameričkoj
varijanti španskog. Jer bi to bilo sasvim logično.
Konačno Batonja. Zaspali gradić na granici. Naš jezik, dirlјivo arhaičan. Prvi
susret sa zemlјacima. Rukovanje i zagrlјaji. Potom prijem u Gradskoj kući.
Govori, piće, razmena poklona. Saznajemo da u Batonji žive Srbi, Rumuni i
Mađari. Zvaničnici se potom povlače, a mi sa zemlјacima obilazimo mesto. Jedan
slučajan pogled kroz širom otvoren prozor uvodi nas u davni bidermajerski
ambijent. Pružila je Austrougarska svoje prosvećene pipke i dovde. Predveče, već
smo umorni i prašnjavi. Večera. Sami smo u sali neke društvene ishrane. Čorba
od somovine. Izvrsna i terapeutski lјuta. Pešice krenemo do biblioteke gde će se
održati književno veče. Mrak se hvata oko krovova i krošnji.
Sala puna mahom sredovečnih i starijih lјudi. Program započinju deca
pesmama i deklamacijama. Jezik srpski ali kao naučen napamet. Između
predstavlјanja i pozdravlјanja, mi čitamo svoje pesme i priče. Aplauzi. Poneka
suza. Još po jednu pesmu. Po završetku programa razgovaramo sa publikom.
Zadržavaju nas ali znamo da nas čeka još dug povratak. Vraćamo se. Naš
mikrobus sad neodolјivo podseća na Šijanov autobus iz filma "Ko to tamo peva".
Umorni smo i rastreseni. Između reči svako misli neku svoju slutnju. Noć se
zgusla u pravu literarnu kategoriju.
Najzad hotel. Skoro je ponoć. Stižu i slikari znatno bolјe raspoloženi od
nas. Da li je u pitanju samo provod ili nas možda priroda umetnosti kojima se
bavimo čini različitim. Ili dama iz muzeja? Mandić duhovito zaklјučuje da: ukoliko
želimo bolјe da prolazimo u životu jedino nam preostaje da postanemo slikari. U
sobi razgovaramo skoro do dva. Tema: odnos stvarnosti i umetnosti. Gde li se to
u nama izgubila erotska nit koju smo, jutros, s granicom otkrili. Dok lagano
tonemo u san setim se zelenog soka u krčmi zaboravlјenoj nasred proklјučale
puste. Duboko i gusto zeleno. U ravničarskoj oazi koja možda i ne postoji! Steve
Živkova nema sa nama: on je deo političke delegacije. Spava u Bekeščabi. Na
nivou! U tupom okruženju provin cijskih moćnika.
Rano jutro u šumi. Koja se naslonila na hotel. Komadić dragocene
opuštenosti. Pre podne razgovori u redakciji ''Nove zore''. Razmenjujemo
iskustva i knjige. Tu je i neverovatni Tot Lajoš, prozni pisac kome to uopšte ne
smeta. To što piše prozu! Slikaju nas za novine. Sa nama je i S. Živkov oko koga se
već pletu anegdote da je usmeni književnik i slikar, mada naši domaćini izgleda
misle da on ima i drugačije zadatke. Kontra-obaveštajne! Ali takav je život. U
podne svečani ručak, na skoro najvišem nivou. Srdačni govori. Zdravice i
neočekivano - vicevi. Ni zvanični prijemi nisu ono što su nekad bili! Ili su možda
oduvek takvi. Smehoviti.
Opraštamo se. Grlimo se. I sa našima, koji ostaju još koji dan, i sa
domaćinima. U prolazu kroz Bekeščabu šoping u trku. Krećemo ka granici.
Plјusak. Razgovaramo o utiscima. O Batonji. O položaju književnika u društvu. O
ženama, ponovo. Samo o bolestima ni reč. Sladoled na prilazu Segedina. Granica.
Gužva. Stižu i slikari. Milenković sažeto, i u svom ironično-erotskom stilu
komentariše zbi vanja. Horgoš. Kanjiža. Ulazimo u noć. Dvodnevna Mađarska
ostaje za nama. Tamo smo nekim lјudima izgovorili svoje nemirenje sa
prolaznošću. Saučesništvo tih trenutaka traje.
Naivno prolazimo kroz raspoloženje blisko patetičnom. Dok posle Kikinde
prolazimo melenačkim Ilјem, koje traje poezijom Radivoja Šajtinca, pomislim na
onaj bor, što se iz ko zna čijih snova, izlio u banatsku pustu. Ko zna iz čijeg je
sećanja iznikao. Beše li to u nekoj bašaidskoj ulici.
NOĆ. I DAN POSLE

Priznajem, naivnim delom svoje svesti, poverovao sam da je kraj suludoj

agresiji. Kao da sam želјom potisnuo već znatno ratno iskustvo izgrađeno na
saznanju da neovarvari nemaju ni strplјenja čak ni vere u same sebe. Ponedelјak
je uveče. Došavši sa lepe izložbe Bogomila Karlavarisa, u sparini koje se ni avgust
ne bi postideo, uprkos zloslutnim vestima o "prekidu pregovora sa Agresorom",
ubedio sam sebe da zlu ipak ističe rok. Morski prizori Karlavarisovi, kao da su mi
otvorili neke proplanke koji su se danima krili sami od sebe; podsetila su me
istovremeno njegova platna i na davnu sliku ovog autora na kojoj je
predstavlјena Zrenjaninska Železnička radionica. Nastala verovatno u periodu
nekog njegovog davnog socrealizma, to je slika za koju sam sentimentalno vezan
jer je moj otac u toj Radionici proveo pola radnog veka. Na izložbi, uprkos vrućine
i dana u kome je nada u skori mir bila pokolebana, dosta lepog i pametnog sveta.
Najmanje ipak slikara, što je nažalost nepisano pravilo umetničkog života jer tako
je i na književnim manifestacijama: tamo nema pisaca. Ali, kako kažu stari, ko zna
zašto je to dobro? A nije ni dobro - govori to mnogo o našim balkanskim
netolerantnim naravima. Međutim, kako danas išta ozbilјnije zamerati narodima
sa ovih meridijana kad se klasični Evroplјani guše u sopstvenoj hipokriziji,
netolerantnosti i genocidnim pomama!
Prvi deo noći provodim čudno smiren prelistavajući novi broj časopisa
‘‘Ulaznica’’ koji se pojavio u sred rata kojim nas "civilizovani" svet guši a sebe
definitivno ponižava. Protekle su 32 godine od kada izlazi ovaj književni meseč-
nik. I dočekao da se pojavi u gradu čije je nebo okupirano. Nije to neka dika, jer
mogli smo i u miru da ga objavimo, ali sam čin njegovog izlaska govori o
neprekinutoj emisiji kulture koja u našem gradu traje, takođe i o istrajnosti
izdavača - Gradske biblioteke. U ovom broju, posvećenom najnovijem dobitniku
nagrade "Todor Manojlović", pesniku-signalisti Mirolјubu Todoroviću, pažnju mi
skreće, ne slučajno već po istovetnosti atmosfere, njegova pesma "Vidovdan" u
kojoj on veli: /Bitke nikad nisu izgublјene. /Ni na crnom polјu. Ni u zapretanom/
srcu. ... Na Vidovdan. U gluvo doba noći. /Sve reke. Na Kosovu. Za tren. / U krv
pretvorene. /Poteku. A Ja sam nekako siguran da će ovog Vidovdana mir stići u
našu Srbiju jer će zlo samo sebe, ne uspevši nas, ugušiti i obesmisliti. Ne kaže naš
narod uzalud: trpen - spasen. A mi jesmo i ovog puta dosta toga na nogama
istrpeli!
I onda, u nedoba, sirene po 276 put. Neman se opet uputila na nas. Znam,
nisu neočekivane: Agresor je uvređen što nismo pali na kolena pred njihovim
predlozima. Naumio je da izvrši odmazdu sakriven nebom i visinom. Po
podrhtavanju prozora, znao sam: Rafinerija, po ko zna koji put. I Novi Sad, koji će
nekom od NATO zlokobnika kad tad postati nesanica.
Izjutra krećem ravnicom ka srpskoj Atini. Prva prolazna tačka je apsolvirana:
most na Tisi stoji neozleđen. Već je vrućina, kao da se leto uveliko zahuktalo. Iz
zelenila stidlјivo proviruje boja suše. Sa žabalјske raskrsnice, međutim, očekivani
dim, polegao po horizontu u pravcu Temerina. Kako se automobil približava
Novom Sadu prizor postaje sve zlokobniji. Sunce uronilo u gust, mastan i
nadolazeći oblak. Boje se pretvaraju u polusenke, polјa su ispražnjena a
prostorom lebdi nepogoda koju je nečovek izazvao. Imam utisak kao da ulazim u
zid od crne boje sagrađen. Osećam se kao stanovnik Pompeje koju ovaj Vezuv,
izazvan besom bezumnika, želi da pomori. Međutim, kad se premosti par
kilometara tmine, stiže se u grad koji živi još prkosnije, uporniji da izdrži. Na
ulicama nema preteranog uzbuđenja, samo komentari bombardovane noći i
očekivanje struje i vode.
Dok se vraćam, po sunčanoj pomami, ka Zrenjaninu mislim kako naš narod,
prosto genetski, zna da mir teško sviće i da su zato njegove zalihe optimizma
beskrajne. I strplјenja. Jer kako drugi mogu da shvate ove stihove Mirolјuba
Todorovića: Tvoja briga / Za razlučenje duše /Jefimijo / Maternjom suzom
/pobeđena/. Ne znam samo šta će ih više poraziti: naša kletva ili prezir praštanja.
A mir će se kad tad dogoditi.

1999.
STVARANјE UPRKOS RATA I STRAHA
sedma nedelјa rata

Kada sam pre pedesetak dana u naslov ove rubrike, sa osećanjem

nelagodnosti, ispisao reč „ratna“ istinski sam verovao da je to samo epizoda u
našem mirnodopskom životu. Nažalost, rat nam se pretvorio u serijal, sa dve
konstante: agresori su iz dana u dan nasrtlјiviji dok naš prkos ne popušta. Život se
odvija po novim pravilima, otežano ali uporno. Uporedo sa navikavanjem na
egzistenciju u surovim okolnostima, javlјa se, kao prkosni cvet na zgarištu evrop-
ske civilizacije, nova umetnost i specifična kulturna praksa. Pesnici su ispevali no-
ve patriotske pesme, ne iz istorijskih reminiscencija već direktno iz svakodnevlјa.
Oni i glumci se učestalo ogledaju na masovnim kulturno-protesnim skupovima,
na trgovima, selima, školama, fabrikama. Kao učesnik takvih manifestacija mogu
da svedočim o neponovlјivosti trenutka, ikonografije i ambijenta. Sve je, i to
svima, publici i učesnicima, drugačije nego ikad: u sred stvarne i krvave istorije. I
kod jednih i drugih ima i pomalo straha ali veći je optimizam i nemirenje. Platna
zrenjaninskih slikara takođe se pune otporom i ratnim prizorima.
U stvaranju umetnosti koja je iznuđena i nastala uprkos sirenama,
nesigurnosti, životu zalјulјanom iz temelјa, posebno mesto predstavlјaju dečiji
radovi naslikani u skloništima našeg grada. Zapravo izložba tih otisaka teskobe u
Gradskoj narodnoj biblioteci jeste presedan i događaj nezabeležen do sada u
istoriji ovog dugotrajnog grada. Jer, nikada deca nisu ratnu inspiraciju pronalazila
u dnevnom životu, sakrivena u skloništima. U tom činu dečijeg nesvesnog
umetničkog stvaranja istovremeno ima i tragike i uzvišenosti. Uz pomoć
akademskog slikara Marijana Baroša, najmlađi Zrenjaninci su svoj strah i nadu
prenosili na hartiju, koja svedoči više o lјudskoj vitalnosti a manje o evidentnoj
ugroženosti. Ova izložba ipak svojom dramatikom i temom spada u one lepote
koje nikada više ne bi smo želeli da doživimo.
A u pozorištu "Toša Jovanović" ovih je dana izvedena i prva antiratna
premijera sa predstavom višesmislenog naslova Sve je dobro kad se dobro svrši,
po delu Koste Trifkovića uz književnu asistenciju reditelјa Miroslava Benke. Dok
je izvan ugodne i drevne sale trajao rat, onaj sa neba, kukavički i nemilosrdan,
bio je to dvočasovni predah u svetu scenske čarolije. U stvaranje scenske iluzije
koja se zove predstava, uložili su glumci i svi ostali teatarski delatnici, talenat,
svoj duh i patriotizam, iz inata prema vandalima i još više iz želјe da vernoj
publici, podare neraskidivo pletivo igre, jače od svega, čak i od smrti koja vreba
sa neba, koje ovih šest nedelјa ne zna za milјenike. Kao što je Andrićeva Aska
svojom virtuoznošću zbunila zver, tako se i pozorište suprotstavlјa zlu energijom
glume i plemenitošću iluzije.
Forma nezlobive komedije, iznikle iz našeg vojvođanskog milјea, ozvučenu
muzikom Garavog sokaka, lekovitošću poetskog humora, pokazala se jača od
svega ružnog što nas ovih nedelјa okružuje. Izuzetan kvalitet predstave, prve
ratne premijere koju pamtim, još je više podvukao veličanstvenost ovog čina.
Dugotrajan i iskren aplauz, na kraju predstave poručio je nedvosmisleno: vredelo
je igrati - pozorište je pomoglo životu.

1999.
U DUHOVNOM SKLONIŠTU DUBOKIH TEMELjA

Ne znam da li nam je stvarno i delotvorno lakše u ovim danima nebeske

invazije zbog saznanja da živimo u gradu izuzetne kulturne tradicije, jer život nam
svakodnevno nameće prevelika iskušenja egzistencijalne prirode, koja mogu da
zamute pogled unapred, ipak svima nama koji shvatamo da zlo u kontekstu
duhovne vertikale nikada neće trijumfovati, takvo osećanje se ne može zagubiti.
Jer, nije svejedno živeti i trpeti, živeti i ne pristajati na diktaturu straha, beznađa
od avioagresora sa osećanjem da su nam civilizacijski i lјudski temelјi duboki i
časni, odnosno bez toga plutati po skorojevićkoj žabokrečini.
Mi, stanovnici ovog grada, srećom i svojim zavidnim istorijskim zaleđem, u
današnjici koja se naizgled urušava volјom nekih novih varvara, koji nisu bili na
časovima kada su izučavane presudne stranice iz etike i filozofije, imamo
duhovno sklonište dubokih temelјa u kome ćemo moći da sačekamo da se
novovekovna kuga istutnji. Ta prošlost u kojoj smo baštinili bogatstvo kulture i
umetnosti, versku i nacionalnu toleranciju, institucije i pojedince od digniteta,
polazna je pozicija sa koje smo ovih meseci polazili u impresivnu i časnu aktivnost
pod nazivom "Kulturom protiv agresije". Broj manifestacija, raznovrsnost,
kvalitet, prijem u najrazličitijim socijalnim i demografskim celinama jasno govori
o tome da je u njoj blistavo progovorio reprezentativni duh onog što je bilo
najbolјe i najhrabrije u dugoj gradskoj hronologiji stvaralaštva. Slobodno se može
reći da je ovih meseci Zrenjanin kulturnim aktivizmom nadmašio čak i najveće
sredine u našoj zemlјi.
U sklopu razmišlјanja o tradiciji koja nam pomaže da lakše izdržimo navalu
osionog primitivizma, odnosno mentalni krah onih koji su zaboravili sopstvenu
prošlost, dolazim i do jednog značajnog jubileja iz kulturne prošlosti našeg grada
koji treba ove godine, uprkos svemu što deluje otežavajuće, koji treba
dostojanstveno i odgovorno obeležiti. Reč je o 160. godišnjici pozorišne zgrade, a
time i praktično Pozorišta u ovom gradu. Prema vero dostojnim podacima, kako
Dr Samuel Borovski piše u monografiji Torontalska županija pozorišna zgrada je
podignuta 1839. godine. U stvari, Državni magacin žitarica, u kome su i do tog
vremena izvođene predstave, prerađen je i adaptiran te godine u pozorište. Anali
beleže da je tadašnje pozorište imalo 51 ložu sa 210 sedišta, zatim još 240
numerisanih sedišta u parteru, kao i 200 mesta za stajanje. Zgrada je bila
vlasništvo grada, a vrednost joj je nakon adaptacije procenjena na 34.285 kruna.
Tako je započela zvanična istorija Pozorišta kome smo dužni, bez obzira na
sve muke koje nas obuzimaju, da ove godine odamo priznanje jer se tradicija,
između ostalog, brani i poštovanjem, i tim stiče pravo da nam i ona, kao i u ovim
nepogodnim vremenima, uzvrati. Jer nije, naravno, reč samo o zgradi već o
izuzetno bogatoj umetničkoj praksi koja se u njoj kontinuirano odvijala.
Pozorište, koje nosi ime po fabuloznom glumcu Toši Jovanoviću, uz razumlјive
uspone i padove, predstavlјa permanentni stožer kulturnih zbivanja u Bečkereku,
Petrovgradu i Zrenjaninu. U ovom su pozorištu ponikli mnogi velikani
jugoslovenske scene, na njegovim su se daskama odigrale stotine veličanstvenih
predstava, hilјade i hilјade građana Banata je u zgradi na Trgu Slobode doživelo i
prvi susret sa dramskom umetnošću, odnosno u našoj pozorišnoj sali barokom
opervaženom već 160 godina pozorište i život se susreću, sustižući se i takmičeći
se. Bitno je da su uvek bili zajedno, i u periodima slavlјa i u vremenima teskobe,
kao što je današnje.
Sa osećanjem mere ali i ponosa valјa nam pripremiti proslavu, sad
već,najstarije zgrade u našoj zemlјi, jer hvarska sala se "preselila" u drugu
državu! I započeti u ovom trenutku jer je to vid otpora agresiji novih varvara
kojima vremešni zrenjaninski Talijin hram sigurno jeste jedan od klјučnih tačaka
otpora. Čak i ako dve šarmantne priče iz prošlih vremena nisu potpuno tačne:
ona koja kaže da su u temelјe pozorišne sale ugrađeni i elementi bečkerečke
tvrđave, odnosno ona druga po kojoj je pozorište podigao jedan od podžupana
torontalskih da bi svojoj lјubeznici, glumici prestoničkoj, budimpeštanskoj,
omogućio da se scenski pokaže.

1999.
NEKAD I SAD: OVAJ NAŠ GRAD

Jedna lepa izložba fotografija, povodom skromnog jubileja foto-studija

"Avala" (10 godina postojanja), u hladno novembarsko veče, okupilo je
heterogenu publiku (politički, staleški, generacijski), i otvorila prostor za
mnogostruka socio-kulutrološka promišlјanja. Fotografije prethodnog Bečkereka
i potonjeg Zrenjanina (uz podrazumevani Petrovgrad), u ambijentu Savremene
galerije, u prisustvu četvorice bivših i sadašnjeg gradonačelnika, igrom slučaja iz
veoma karakteri stičnih epoha našeg grada, svojom dokumentarnom fakturom
podstiču mnogobrojne asocijacije i ponešto emocija. Moglo se povodom
izloženih fotografija, iz prošlosti i sadašnjosti, govoriti i o estetici ali i o etici, i
zašto ne reći, i o melanholiji. Suprotno izraženom stereotipu, nisam spreman da
ovo osećanje isklјučivo rezervišem za Zrenjanince s "pedigreom". Mislim da na
njega imaju pravo svi oni koji ovaj grad doživlјavaju kao nešto više od
privremenog staništa. Jer, ako predugo ostanemo između onih koji grad shvataju
kao nasleđenu privilegiju, i onih drugih, kojima je današnji Zrenjanin isti kao i
svako drugo stajalište na putu od zavičaja do konačišta, uveren sam da ćemo, mi
sadašnji, ostati po strani od humane tradicije živlјenja u ovom gradu sa tri imena,
i jednom dušom, koju smo kanda usput zagubili. Dakle, reč je o toleranciji,
civilizacijskom dostignuću koje nam baš u ova zapenušana vremena toliko
nedostaje. Antagonizmi nisu samo po sebi nešto loše, čak je u ne tako davno
opštevažeće "dijalektičkom materijalizmu" jedinstvo suprotnosti bilo uslov na-
pretka, ali kultura dijaloga je preduslov da bilo koja celina, dakle i jedan grad,
opstanu. Mir koji izbija iz "dagerotipskih", patiniranih zapisa bečkerečko-
petrovgradskog vremena kao da govori da je taj istorijski kompromis vekovima
postojao, jer jedine značajnije "rane" na gradskom tkivu prošlih vremena
(spomenik kralјu Petru i sinagoga), delo su spolјašnjeg okupatorskog, faktora.
Kasnije, posleratne "intervencije" u staro jezgro, odnosno tradiciju građanskog
života, manje, i srećom su posledica nekih urbocidnih ideja novog vremena i
lјudi, više je to nadobudnost real-socijalističkih ambicija da sve iznova treba
stvoriti. Možda je zato i dobro što postoji sumorna zgrada vodotornja kao simbol
kratkovekih ambicija da se i vizuelno prekine tradicija. Od svega je, ipak ostao
samo nečitak otisak palca večitih gradskih početnika.
Ovog puta ne govorimo o estetici, iako bi o njoj mogli prateći uporedne
snimke lica ovog grada iz prošlih i sadašnjih vremena. Ne bih smeo da kažem,
bezrezervno da je on nekada bio lepši, ali znajući njegovu duhovnu matricu,
uveren sam da je tolerantniji ipak bio. I nacionalno i staleški i politički. Naravno,
nisu Bečkerek, Petrovgrad i "predratni" Zrenjanin bili oaze idile i pastorale, ipak,
u tradiciji našeg grada oduvek je postojala potrebna tolerancija i dijalog.
Ima u ovoj priči povodom izložbe fotografija, u jeseni koja je sama po sebi
svođenje računa, i nešto lične sete. Nјu je izazvalo samo ime firme koja slavi
jubilej. "Avala". Neka dublјa prošlost mi nije, srećom ili na žalost, dostupna u
sećanju. Bioskop "Avala" i njegova fotografija izložena u galeriji ne spadaju u
priču o velikoj tradiciji ili izraženoj netoleranciji, oni su samo deo mladalačkih
snova o bolјem i lepšem svetu, u mraku neudobne ali prisne bioskopske sale, s
ulazom iz strme ulice iza Vatrogasnog doma.
Ova izložba, lјudi koji su bili na otvaranju, i oni koji nisu došli, deo su
vremena koje mora naučiti da čita prošlost. Kad - tad neko će nas propitati o
budućnosti.
URANAK U IME ŽIVOTA
šesta nedelјa rata

Mnogo je sete danas* u onima koji pamte radosne i vedre prve majeve. Oni
koji u svesti nose svežinu uranka, pesmu oslobođenog rada, šatore, drvene
klupe, poletnu muziku sa razglasa, ručak u prirodi, lopte u vazduhu, malo
vašarske atmosfere, ringišpile, bicikl sa paktregerom, decu koja trče zelenilom
ranog proleća. Šumica, Motel, Baglјaš, Kaštel, obale Begeja i Tise, samo su neka
od mesta na kojima su Zrenjaninci u sunčana jutra, ponekad i po majskoj kišici,
tražili svoju zagublјenu gradsku dušu. Kasnije smo malo zaboravili zašto se baš
Prvog maja odlazi u prirodu. Kao da je radništvo izašlo iz mode, ali i tada su nam
izleti na ovaj prvi dan maja prijali i izvlačili nas iz lјušture sebičnosti i staleške
podvojenosti. Družili smo se, bili bliži svojoj lјudskosti, osećali se kolektivom, bili
deo svog naroda i sveta istovremeno. Jer rad je u ovoj zemlјi oduvek bio, i ostaće,
način da se opstane i nešto postigne, izvan svake politike i trenutne euforije.
Najmlađima ovaj praznik, koji oduvek započinje urankom u prirodi, jer u njoj
gradski čovek verovatno traži i nalazi neko svoje lepše i humanije lice, nije još do
kraja jasan jer ga poslednjih godina proslavlјamo pomalo politički izdelјeni i
nesigurni u motive zašto i kako to treba činiti. Deci zato treba jasno reći, a time
možda i odrasle podsetiti, da je nekada Prvi maj bio prevashodno simbol borbe
radničke klase za svoja prava. I ne uvek samo praznik i veselјe jer bilo je i krvavih
pr vih majeva. Danas bi to morao da bude dan kad u srcu proleća, bez svake
javne ideologije, u ime rada, koji je osnov svakog progresa, potvrđujemo svoju
lјudskost, svoju socijalnu stranu, dan kad se posvećujemo svojim bliž njima,
kolegama, poznanicima. Takav praznik svako sebi može i mora prištiti. Za ovo
godišnji, Prvi maj 1999. neko, a možda je to i Niko, pobrinuo se da usadi gorčinu
u ovaj dan svakog radnog i poštenog čoveka, svakog deteta, svake majke i svakog
časnog starca. Mnogo je zla ovih dana palo na našu zemlјu. Ima tuge u svakom
od nas. Ali ima i prkosa čiju snagu neprijatelј nije mogao ni da nasluti. Zato je
ovaj Prvi maj morao da bude poseban: veselјe uzdržano, duh bodar, svest o tome
da se mnogi simboli sustižu u današnjem susretu naglašena. U prirodi, koja je kao
za inat bila raskošna, oprezni, slušajući radio-vesti, između dve sirene, proveli
smo i ovaj dan koji će istorija ubeležiti u raboš aprilskog rata protiv udruženih
silnika. Bili smo manje veseli a više prkosni da bismo sutra i idućeg prvog maja
bili slobodni. Zrenjanin je ovog Prvog maja više mislio na druge kojima je
trenutno teže. Praznik je uostalom i dan kad valјa bližnjem pomoći.

Zrenjanin, 7. maj 1999.

*Danas, aprila 2004, čitajući ovaj jednostavan tekst, razmišlјam da li da

ga uvrstim u ovu knjigu beležaka o vremenima čiji sam svedok, učesnik ili
saučesnik bio. Dilema, intelektualna i moralna, najmanje se tiče sadržine ovih
redova koje sam ispisao pet godina pre ovog aprilskog, kišnog dana. Nema tu
mnogo čega da se doda ili oduzme kada je tema u pitanju. Reč je više o
predrasudama, obzirima, podsvesnom radu auto cenzure. Jer, za vremenski
protok koji u sklopu stvarne istorije jedva da je vidlјiv, mnogo se toga promenilo,
manje u stvarnosti, znatno više u mentalnoj matrici, a mi kao da smo stajali u
mestu. Osećam tugalјiv ukus socrealističke patetike ( kako vam zvuče danas izrazi
kao: radnička klasa, časni starci, pošten čovek i sl.), zazirem od pominjanja
kolektivnih zanosa, ni imenice i pridevi koji počinju sa prefiksom soci... nisu baš
bezazlene. Ili se meni sve to samo pričinjava. Možda je zaista sve samo u mojoj
uobrazilјi, ali mislim da se ne varam da je naše ukupno društvo nekako iskočilo iz
zgloba: otišlo je iz prošlog a nije stiglo do budućeg. Pitanje je zapravo sledeće:
znamo li svi zajedno, pogotovo elita naša, a predugo verujemo da je ona oličena
u političarima, kuda ćemo.
A mogu da priznam da sam se neverovatno dobro osećao dok sam se na
očevom biciklu vozio ka izletištu na Tisi, ili kada smo mati, otac, mlađi brat i ja jeli
ćevapčiće u Železničkoj kantini jednog kišnog prvomajskog uranka. I nije me
sramota, samo me seta obuzima jer nema nas svih više na okupu, ni među
živima. Odlika je skorojevića da se stide sopstvene prošlosti, oni ne smeju da je
bespristrasno ocene već bi je najradije sakrili. Da li smo kao društvo danas, u
ralјama tranzicije, zatečeni u nečem sličnom. Ovo pitanje prvo sebi upućujem.
Kako se tek ponašati kad pogledom dotaknemo rečenicu šesta nedelјa rata ? Da
li se stideti što smo napadnuti ili osuditi agresiju kao i onog koji je istu izazvao. Mi
jesmo patili i stradali u tim mesecima okupacije iz vazduha, onaj koji je prkosio
celom svetu ima ime i mesto u Hagu. Nije jasan, međutim, status onih elita koje
su ga u tome podržavale. Nažalost oni koji su ginuli i branili zemlјu još su između
neba i zemlјe. Ali Avganistanci i Iranci koji su došli posle balkanske odiseje nisu
fikcije. I tamo je neko sa neba morao da siđe na zemlјu. O tome, ko se samo
branio a ko junačio i inatio, konačno moramo s povesmom odgovornošću
razmisliti. Dok u aprilu, Eliotovom mesecu, povodom jednostavnog teksta o
prvomajskom uranku u 1999. god. razmišlјam i kolebam se kako da se postavim
prema bliskoj prošlosti (o socijalizmu i bombardovanju, naprimer), u danu kada
se kiša i sunce pretiču, osećam ipak da o svemu treba raspravlјati. Prvo u sebi, a
potom glasno. I znati da niko ne sme da ima tapiju na konačne istine. One
postoje samo s druge strane Stiksa.

april 2004.

NAD PANONIJOM ISPEVAM SLIKU

 Na samom početku ovog obraćanja, s velikim respektom koji prema vašem
stvaralaštvu osećam, samo par rečenica na temu: odakle nama Zrenjanincima
potreba da se imenujemo kao Bečkerečani. Naime, ima u tom nazivu, Bečkerek,
toliko istorije da joj jednostavno ne vidimo početak. Nekog tajanstva koji se gubi
u vremenu, značenja koja su protivrečna, korena koji se ne da pronaći ali ni
iskoreniti. Jednostavno, želimo da budemo kao ime njegovo isto onako
ovekovečeni u ovoj ravnici. Izvan svake politike, subjektivnosti, skorojevićevstva,
ime Bečkerek traje u vremenu današnjem kao vertikala ko ja nam pomaže da
budemo uspravni. Ono je naprosto jedan civilizacijski znak neprozi rne
metaforičnosti. Dakle, ovo vam govori jedan od "endemičnih" Bečkerečana.
U naslovu nad rečenicama koje se spremam da pred vama složim sadržane
su četiri moje lјudske i umetničke opsesije. Tri od njih sam i glasno iskazao a
četvrta, nevidlјiva, postoji i podrazumevam je svaki put kad pomenem reči:
Poezija, Nizija panonsku i Slikarstvo. Reč koja, premda prisutna, izostaje jeste:
More. Ono je usud ove moje ravnice rodne, iz koje je odbeglo. More je takođe
moja lirska prapostojbina, ono je konačno i metafizika u koju uranjam nebo da
bih razumeo kako na platnu nastaje čarolija likovnog. A o Panoniji ne razmišlјam,
nju dišem i govorim, pokušavajući da je uznesem i tamo gde se sve ostalo
zaboravlјa. Nјenu unutrašnju sliku, dušu koja miriše, zvoni, isteže se i bojom
razotkriva. Poezijom, zaludno ali zato fanatično uporno, pokušavam da joj
prepoznam sliku, rečima da opišem bes kraj linije i dubinu uranka i sutona.
Shvatam, ipak, da je centar sveta - sunce u pod ne, kada je sve naizgled izbledelo
i providno, ali u samo tom je trenu ravnica naša do čednosti otvorena, podatna i
nedostižno daleka. S dubokim se nebom tad ona venčava i nas - slikare i pesnike,
za trenutak bliske večnosti - zavarava.
U poslednjih nekoliko decenija ravnica naša nasušna samo se jednom
Miroslavu Antiću bez stida pokazala, sa Milanom Konjovićem našla u strasnom
zagrlјaju, kroz platna Save Stojkova svoju tananu dušu i duh čedan prikazala, i
konačno u Zdravku Mandiću našla tumača svoje melanholije i metafizičke
slojevitosti. Ovi su autori, dakle, po mojoj subjektivnoj proceni, jer mislim da je
svako zaklanjanje iza neke objek tivne istine zabluda ili farisejstvo, nosioci
različite ali podjed nako drago cene ikonografije Vojvodine, između teške crne
zemlјe koja rađa čudesa, i zvezda među koje nam vek dvadeseti skoro netragom
otiče.
I opet preplitaj poezije i slike jer su ova dva stanja duha neobično bliska,
započinju takoreći ni iz čega: slika iz apsolutne tame ili totalne beline, poezija od
nedefinisane gustine koncentracije i gomile reči koje imaju milion mogućnosti da
se pogrešno slože i samo desetinu da se na pravom mestu susretnu. Alhemija
koja ih pretvara u zlato harmonije i boju smisla, postoji u pesniku i slikaru kao
zaumna uspomena na primarnu izgublјenost raja, koji postoji negde u predelima
agonije i ekstaze.
 Nad zemnim našim kretnjama lebdi Panonsko more, pobeglo sa dna, jer
Đerdapom je otekla samo njegova fizička slika, suština njegova ravničarska se
zapravo na nebo uspela. Zato se u meni zauvek talasa i Mediteran, Žika Miškov iz
istog razloga seje nasukane brodove osunčanim pustama, Tisa, Stevana
Raičkovića stoga ima snagu i bes okeana. Pevanje i slikanje me neodolјivo
podseća na zidanje u međuvremenu. Za istinsku sliku i pesmu preduslov je da
deluje kao da su odnekuda donete, u njima dan od noći mora da bude bezbedan.
Nikako je ne smemo naseliti suvišnim značenjem, Samo malter, maslinovo ulјe i
istucana srž peščanog sata. Osunčana pesma treperi dok smrt se usred rama
rasprskava. U žitu će da se usija mistrija budućeg neimara.
U plavu sliku zauvek bi ženu da nastanimo. Da od slučaja ukrademo
pogrešno leto. Svetlo mora da se zaboravi. Zapamćena iz utrobe tama jedino
može da nas spase. Zidanje samim svetlom preusmeriće nas na stvarno. Slika je
govor rastavlјenog sveta. Moje reči od opeka oblik nemaju: gleda me strašilo
odbeglo: mrtva straža: mistrija nam pusta a dan skoro potrošen. Pesnikova duša
je na štafelaju u sta nju čiste muzike. Ko ume da gleda videće kraj sveta i polјubac
meduze, mlakog guštera i moju rečenicu koja ne da pesmi da se zamrzne.
Pitam se, lebdeći, u iluziji Panonije, da li smemo nadživeti stvaranje. Izaći
iz završene slike: na pesmi ostaviti putokaz!? Treba nam vazduha da razmotamo
ravnicu što nas prati i opominje jer prekopavamo more u nevreme. Braćo moja
slikarska poštenu jezu, red po red, u ram složite do novog početka, Ja u jeziku
kojim se umivam, vazda osećam nered: Vek na zalasku postaje svestan
zakašnjenja: Zlato nismo izumeli: Samo smo dušu i vid pomilovali.

Izlaganje na Slikarskoj koloniji u Čelarevu, 1999.

SVETLOPIS IŠTVANA OLDALA

150 godina od prvog fotografskog atelјea na Balkanu

Posmatra me, iz dubine i gustine vremena: Ištvan Oldal sa svog portreta,

spokojem staračke mudrosti, potpuno bele kose, uokviren skoro lepezolikom
bradom koja podseća na Pašićevu ili možda ovu aktuelniju, Predraga Markovića.
Iz pogleda kao da mu zrači uverenje da sve što on svojom dagerotipijom,
kaloptipijom ili fotografijom svetlopiše preostaje uprkos vremenu i zaboravu.
Započeo kao osrednji likovni umetnik, još u rodnom Segedinu. Veština
fotografisanja postala mu je isprva po moćno sredstvo slikarstvu, ali nikako
smetnja ili prepreka.. Pisanje svetlom po fotografskim pločama bio mu je isprva
način da preživi, i opstane, docnije i zauvek, stra st i sudbina. Pro tokom godina,
Bečkerečani su polako zaboravlјali da je on i bio slikar, čekali su na red da ih
fotografijom stavi u neizvesnu vre mensku fijoku, naravno retuširane i ulepšane.
Savremenici slikara Tivadara Vanjeka, međutim, vek kasnije, naročito oni
koju su mu bili suviše blizu, nesposobni da ga prepoznaju kao umetnika, nikako
nisu uspeva li da u njemu vide prevashodno velikog slikara a da potcenjuju
fotografa koji je pro slikao. Sudbina Ištvana Oldala (1829-1916), znamenitog
fotografa, koji je prvobitno započeo sa ikonografskim i portretnim slikarstvom i
kaligrafijom, kao da je bila drugačija: relativno brzo su mu novi sugrađani,
Bečkerečani, "oprosti li" rane umetničke, molersko-slikarske radove. Vremena su
kao i vetrovi: duvaju uporno u jed nom pravcu, da bi potom, iz nekog skrivenog
razloga, sasvim promenili smer. Je dino su lјudi smrtni, izda ih strplјenje i
trajanje. U Oldalovom slučaju vetrovi su, izgleda, bili povolјni a fotografija je sve
više ulazila u modu. Doduše, u svemu je bilo dosta i pomodnosti jer pisanje
svetlom je i u velikoj Evropi bilo ekskluzivna novina.
Na osnovu istraživanja u oblasti istorije fotografije, radi onica Oldalova u
Bečkereku bila je prvi atelјe stalnog karaktera ne samo u Vojvodini već i na
teritoriji bivše Jugoslavije. Od 1853/4. radila je sve do prve polovine dvadesetog
veka. Beograd, Zagreb, Ljublјana su tek koju godinu kasnije dobili svoje prve
stalne fotografske rad nje. Bečkerečani su neminovno prihvatili ovog došlјaka,
opčinjeni veštinom koja preciznije, brže i jeftinije od slikarskog zanata
ovekovečuje njihove figure, beleži bitne trenutke iz života i istorije, pamti zgrade,
predele, prirodu. Smetala im je, do duše, njegova, Oldalova, revolucionarna
prošlost, učestvovao je naime u Buni iz 1848. kao dobrovolјac. To nije baš bilo po
volјi lokalnom establišmentu, tako da je mladi nastavnik crtanja u lokalnoj
jevrejskoj školi dobio otkaz, i bio bez posla sve do 1853. kada je otvorio slikarski
atelјe koji je ubrzo nadopunio i fotografskim.
O njegovim slikarskim radovima danas se jedva zna, jedino se beleži da je
pored portreta slikao pejsaža i religiozne slike. Kažu da je u nevolјi islikavao i
firme kafa nama i trgovinama. Pretpostavlјa se da je kasnije, kada je postao
ugledan u svom svetlopisačkom zanatu, drugovao i sa velikim Konstantinom
Danilom, koji je voleo društvo bogatih i uglednih, što je Oldal vremenom postao.
Prva Oldalova radionica, ili kako to lepše zvuči, atelјe, nalazila se u
današnjoj Miletićevoj ulici, da bi se ubrzo preselio u Temišvarsku, u kuću trgovca
Đoke Danilovića, koji je u gradu bio poznat po nadimku "Beli Grk". Kasnije, kada
se pročuo, seli se u atelјe koji se nalazio preko puta Velike pijace, na keju
"Gizele", to je i današnja adresa atelјea koji ne postoji: Obala Sonje Marinković.
Tu je fotografisao, svetlopisao, u zgradi od žutih cigala sagrađenoj, sa staklenim
krovom iznad koga je pucalo banatsko nebo. Iz aprila, 28. 1854. potiče jedan
oglas, štampan u lokalnom ''Grossbecskere kerwochenblattu'', u kome Ištvan
Oldal poručuje kako izrađuje islikane i neislikane fotografisane portrete, po želјi u
svim veličinama i formatima. "Sa zadovolјstvom mogu izjaviti da sam u ovoj
struci već stekao priznanja i poverenje stručnjaka, te sam spreman sve usluge
obaviti, bez obzira na veliku potražnju u naj kraćem roku i izvanrednom
kvalitetu." Uporedo sa ovom reklamom ovaj "svetlopisac" oglašava kako će držati
kurs tehničkog crtanja za buduće kamenoresce, tesare i zidare. Tada je ovaj
ugledni fotograf očigledno bio još daleko od blagostanja.
Naš Bečkerečanin Ištvan Oldal je, po svemu sudeći, foto grafski zanat
naučio od putujućih fotografa, koji su i ranijih godina navraćali u ove krajeve
Torontalske županije. Ima nagađanja da je on, konkretno, opremu nabavio i
zanat izučio od izvesnog lutajućeg foto grafa po imenu Adolf Deutsch. Vremenom
je raslo interesovanje za fotografiju, verovatno više za „islikanu“, jer su i u tom
devetnaestom veku lјudi želeli da budu lepši nego što su od prirode same, a i
grad je rastao i ubrzo nadmašio brojku od 15.000 stanovnika koliko je imao
sredinom stoleća. Mušterije ovog veštog i talentovanog fotografa polako su
postajali i veleposednici, čak i aristokratija. Sve je to doprinelo da se i on sam
polako uspinje na varoškoj društvenoj lestvici.
U poznim godinama, verovatno kad je lepezolika brada već bila kao na
sačuva nom portretu, običavao je da u atelјe dolazi fijakerom. Nizali su se
portreti uglednih građana, bogatijih selјaka, fotografisao je i kuće, trgove,
fontane. Izlazio je dakle iz atelјea, na taj smo način došli do znatnog broja
dokumentarističkih fragmenata života iz prošlog veka (park dvorca u Banatskom
dvoru, obala Begeja iz 1865.). Ka da je u pitanju kabinet fotografija, važno je
istaći da se iz vidokruga njegovih snima ka polako uklanjaju svi rekviziti (stubovi,
nameštaj, kulise) jer je Majstor dosta rano shvatio da je za portret bitan model a
ne kitnjasta i lažna pozadina. Uzlazna karijera je tako trajala skoro do same smrti,
1916. god. Kako je red, Ištvana Oldala nasledio je i nastavio sin, Ištvan Oldal,
mlađi.
Gledajući ovako 150 godina unazad, moramo zaklјučiti kako je od
neobičnog zna čaja za ovu regiju, između Segedina, Temišvara i Velikog
Bečkereka, bilo to što je jedan osrednji slikar na vreme promenio fah i postao
značajan fotograf, kao što je i velika sreća što je, stotinak godina kasnije, jedan
možda dobar fotograf evoluirao u impozantnog slikara. Toliko o Ištvanu Oldalu
ovog puta, uzgred i reč o Tivadaru Vanjeku. Ne valјa jedino to što za prvog jedva
znamo, dok drugog prebrzo zaboravlјamo. Jedan, Vanjek, zaslužuje monografiju i
reprezentativnu izložbu. Drugi, Oldal, obnovlјeni atelјe kao galeriju zrenjaninske,
veoma značajne, fotografske elite.

2004.
HARTIG ŠANDOR: ZAUVEK U ZEMLjI ČUDA

Lutkara, reditelјa, scenografa, vajara i sanjara, Bečkerečanina Hartig

Šandora, kao da od rođenja prate neobičnosti, što nije ni neobično za čoveka koji
je odlučio, čim je dovolјno spoznao svoju prirodu, da vek proživi u "zemlјi čuda".
Požar, u komšiluku, i to onaj najbukvalniji, obeležio je njegovo rođenje (1925.) i
budućem svest ranom umetniku podigao "radnu temperaturu" na stepen
permanentne uzbud lјivosti. Vatra sa praga života koju je, verovatno, naknadno
spoznao neukim zaumnim osetilom svog senzibilnog bića, pratila je ovog
umetnika i svestranog "izvođača artističkih radova" sve do onog oktobra 2002.
godine, kada je, mesec dana po primanju nagrade za životno delo na
Međunarodnom lutkarskom festivalu u Subotici, iznenada preminuo. U lepoj
starosti, koju nije ni primetio jer od projekata i planova nije imao vremena i za
takvu bizarnost.
Prosvetar, učitelј po obrazovanju, u svojim tridesetim godinama, 1954.
pri amaterskom kulturno-umetničkom društvu "Petefi", formi rao je lutkarsku
sekciju. Time je definisao sopstvenu vokaciju, isto vremeno ovaplotivši
višedecenijsku Bečkereku ideju o pozorištu u kome lutke "igraju" za decu.
Zapravo, posebna i neponovlјiva magija pozorišta u kome lutke gospodare,
pronašla je Hartig Janoša "ovlastivši" ga da stvara, kreira, organizuje, podučava i
raspalјuje dečiju maštu. Hartig je od tada postao ambasador lutkarstva u velikoj
zajednici dece koja svake godine iznova pristižu i ulaze u toliko dragoceni
paralelni svet iz mašte. Kada je 1956. godine formirano Lutkarsko pozorište
sasvim je logično bilo da vlast baš njega postavi za prvog direktora.
U posebno izgrađenom objektu, u kome je sve bilo malo i deci
prilagođeno, dvadesetak godina kasnije zgrada je uništena u požaru, ili je možda
to ipak učinio nemar gradski koju godinu kasnije, on je stvorio "dvorac iz mašte"
u kome je godi nama na prepoznatlјiv način trajala harmonija i simfonija dece i
lutaka. Uz nenametlјivu Hartigovu pomoć. Hol ove zgrade u kojoj se dečija
radoznalost i mašta sretala sa bajkovitim svetom lutaka, Hartig je oslikao i
ukrasio prizorima iz bajki u kojima je i sam pomalo boravio. Bio je to intiman i
topao prostor iz koga se ulazilo u "kutiju šibica" - dražesnu malu sa u sa zavesom
iza koje su čekale lutke spremne da dozovu Snežanu i sedam patulјaka,
Crvenkapu, Tri praseta i sve ostale čarolije.
Autor ovih redova, naravno, nije znao, u vreme svog detinjstva, da u tom
lutkarskom dvorcu postoji neki "čika Hartig", koji režira, vodi lutke, organizuje
rad pozorišta, ali moje uspomene na početak šezdesetih ne mogu se zamisliti bez
te zgrade na obali Begeja. Danas tamo nema ni tog objekta, ni Begeja a i od
Hartiga su ostale samo lutke, slike, izvajana lica i uspomene.
 Živeći u toj "zemlјi čuda", koju je svaki put iznova stvarao za decu i sa
decom, Hartig je morao da obavlјa i sasvim realne poslove. Da nima, mesecima i
godina ma. Nagomilalo se tako mnogo brojeva: stvorio je preko 800 različitih
lutaka, kako lutkar-animator "pozajmlјivao" je sebe u oko 1000 predstava. Hartig
je na televiziji "boravio" skoro 100 puta. U međuvremenu je našao vremena da
bude dugogodišnji direktor amaterskog pozorišta "Madač". I da vaja biste i
poprsja poznatih i nepoznatih Bečkerečana i Zrenjaninaca. Godinama je, po
penzionisanju, slobodno vreme posvećivao lutkarstvu: podučavao je mlade
umetnosti i umeću lutkarskom. I plani rao da u rodnom gradu osnuje svojevrsnu
lutkarsku akademiju, da pokrene TV produkciju, da ovom gradu lepe lutkarske
tradicije podari međunarodni festival. Mnogo planova a malo dana...
Hartig Šandor je kao i svaki sanjar od života uvek tražio više od mogućeg,
zato je i veći deo svojih dana i noći provodio u svetu lutaka, s plemenitim
iluzijama. U mašti - gde su čuda normalna. I sada je tamo radujući se uspesima
svojih naslednika. I smehu dečijem.
PISCI I KNјIGE
KVADRATURA ZRENјANINSKOG KNјIŽEVNOG KRUGA

prilog istoriji 1

Lepa književnost ovoga grada, beletristika, posebno na srpskom jeziku, u

svom dvovekovnom trajanju, veoma se neravnomerno razvijala, uzimajući u
obzir obim a naročito njen kvalitet i domete. Stotinak godina je bila periferna,
skromnog kvaliteta čak i u odnosu na naše ukupno zaostajanje za aktuelnim
evropskim dostignućima i tokovima. Bavila se, na pojednostavlјen način opštim
temama ili je obrađivala lokal ne motive nedovolјno akribično. Drugi strukturalni
problem onog što se u tekstu stvaralo na ovom tlu bila je neoriginalnost,
odnosno epigonstvo u odnosu na vladajuće umetničke tokove. Onda se
iznenada, u atomu ovdašnjeg homo-literaturicusa, dogodio prasak: tekstualna
faktura kao da se od "šlјake" neočekivano pretvorila u "platinu". Regionalno i
provincijalno je radovima niza vanserijskih umetnika preraslo u upečatlјivo i
relevantno. Očigledno je slaganje i sleganje jezičkih i poetičkih komponenti,
evidentno, u odnosu na druge umetničke aktivnosti, kroz meandre vremena i
mentaliteta, ovom delu Banata, imalo različite reverberacije. Ipak, konačno
dostignuti književni dometi, time nisu bili osujećeni niti prenisko limitirani.
Naprotiv.

KNјIŽEVNOST DO PRVOG SVETSKOG RATA

Od druge polovine osamnaestog. veka, kada sa Georgiem ot Bečkereka

(koji je više kulturološka nego književna činjenica) započinje povest ovdašnjeg
literarnog delovanja, pa sve do kraja Prvog svetskog rata, i pojave Todora
Manojlovića (1883 -1968), uz nužno ali skromno pominjanje Evstatija Mihajlovića
- Ete (1802- 1888), Gustava Lauke (1818 - 1902), Aleksandra Sandića (1836 -
1908), Jovana Ristića Bečkerečanina, (1835-1910), Lajoša Brajera (1865-1943) i
Lajoša Bordošia (1883-1941), naša varoš na književnoj mapi ovog dela Balkana
postoji kao dosta provincijalna i marginalna aktivnost, za razliku od likovne
umetnosti u kojoj su se već "do godili" veliki slikari. I sam "dvokratni" boravak
Đure Jakšića (1832-1878) u Bečkereku, polovinom devetnaestog veka, ako se iz
uzme mogućnost neke njegove lične i latentne poetske kristalizacije, isklјučivo je
vezan za likovnu umetnost, bez ikakvog uticaja na zatečenu prosečnu literarnu
konstelaciju. Ipak, kulturni kontekst, koji je u povesti ''pisanica i pismenica'' ovog
grada, nužan i neizbežan, decenijama su stvarali manje ili više nadareni pojedinci
i bez njih verovatno ne bi bilo ni potonjih lokalnih ''bardova'' ali ni značajnih
pisaca. Zato smo dužni da kroz vreme kontinuirano pratimo smisao slaganja
različitih tekstualnosti.
Pomenuti "filozof Georgije ot Bečkerek", kako ga imenuju i pominju
Šafarik i Jovan Grčić, po svemu sudeći bio je neki monah iz manastira Grgetega,
poreklom iz Bečkereka, koji se najviše bavio prevođenjem sa nemačkog. Neka
ostane zabeležen naslov njegovog prevoda H. B. Hufenlanda ''Hudožestvo k
prodolženiju života čelovjeskagot''. Potom sledi niz osrednjih ali kulturno-
istorijski neophodnih spisate lјa, često veoma uglednih lјudi svog vremena, koji
literarnom marlјi vošću ispunjavaju vek koji prethodi pravom literarnom
stvaralaštvu.
Evstatije Mihajlović - Eta, bio je sudija, senator, advokat, varoški kapetan,
direktor Latinsko-ilirske škole, koautor prvog ustava Vojvodine. Pod uticajem
ideja Dositeja Obradovića počeo je da se bavi i književnošću. U početku je bio
protivnik Vuka Karadžića (Odbrana jezika srbskog od izopačavanja i prostačenja
njegovog i kirilice od vukovice), a kasnije je i sam prihvatio Vukov pravopis.
Nјegova književna dela, međutim nemaju neku veću umetničku vrednost zbog
preteranog religiozno-romantičarskog patosa. Ipak, od značaja su za kulturnu
istoriju regije. Jovan Ristić Bečkerečanin, baveći se u životu svakojakim
zanimanjima, okrenuo se i pisanju, novinarskom i književnom. Pisao je
pripovetke i četiri dramska teksta, koji su više bile "posrbe" aktuelnih nemačkih
komedija. Nјegovo delo ''Dve vara lice'' postavlјeno je na scenu Srpskog
narodnog pozorišta u Novom Sadu 1861. Komad ''Bontonirani ćifta'' igran je
posle Drugog svetskog rata u Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" u
Zrenjaninu. Književne radove J. R. Bečkerečanina, izdao je Velimir Rajić u
Sremskim Karlovcima 1911. god.
Aleksandar Sandić (1836 - 1908), spisatelј i javni radnik, rodom iz
Bečkereka, koji je umro u Novom Sadu, zavređuje više pažnje nego što je lokalna
kulturna istorija do sada činila. Ako zbog ničeg drugog onda da se razbije fama da
je on jedino poznat po tome što je bio u Beču pisar kod Vuka Karadžića. Naime,
Sandić je u tom Beču studirao i slovensku filologiju kod znamenitog F. Miklošića.
U austrougarskoj prestonici je i robijao zbog slovenofilstva. Prevodio je Getea,
objavio je i prevode znamenite Kanicove knjige ''Vizantijski spomenici u Srbiji'',
odnosno, za svoje vre me veoma "rizičnog" rukopisa J. H. Bartenstajna ''O
rasejanom ilirsko rascijanskom narodu''. U tadašnjem Beču, 1866. Sandić se
intenzivno se bavio književnim radom po listovima i časopisima, nažalost bez
štampane knjige. Sakuplјao je građu za istoriju srpske književnosti (objavlјivao u''
Letopisu matice srpske''), i još mnogo to ga. Dakle, jedna tipična nedovršena i
zaboravlјena srpska priča. I Bečkerečka! Uokvirena ruiniranom rodnom kućom na
Kara đorđevom trgu.
Lajoš Brajer je više bio poznat kao novinar nego književnik. U V.
Bečkereku je uređivao dnevni list ''Torontal''. Ipak, zapamćenu su mu i književna
dela koja je pisao na mađarskom i nemačkom jeziku. Kao na primer,'' Građanske
drame u provinciji'' i ''Život i dela Verš martija''. Prevodio je sa mađarskog na
nemački.
Lajoš Bordoši, jevrejskog porekla, advokat po zanimanju, pisao je pesme,
novele, pozorišne komade i književne eseje koje je objavlјivao u
budimpeštanskim, erdelјskim i vojvođanskim časopisima i listovima. Poznatija
dela su mu: ''Kud bludite misli'', pesme, ''Veličanstvo'', drama i ''Kućni bal'',
novele.
IZMEĐU SVETSKIH RATOVA DO MANOJLOVIĆA

U periodu između dva svetska rata, u toku Drugog svetskog rata i u periodu
neposredno po oslobođenju, naš grad u književnom svetu i dalјe ne predstavlјa
značajniju književnu činjenicu. Naravno uz izuzetak Todora Manojlovića, koji je
uglavnom izbijao iz ovog grada, a kada je i boravio u njemu nije bio favorit
establišmenta i vlasti. Danas potpuno zaboravlјen, u ovom gradu, jedno vreme je
delovao i istaknuti pisac mađarske nacionalnosti Majtenji-Marković Mihalј (1901
- 1974), čija impresivna bibliografija započinje 1920. pesmama objavlјenih u
Bečkerekom listu na mađarskom ''Ogledalo''. Po profesiji novinar, inače poliglota
i veoma plodan pisac, Majtenji je ostavio za sobom na desetine romana, zbirki
pesma i priča, eseja, prevoda i putopisa. Beležimo samo nekoliko naslova:
roman'' Ženidba Joške Bige'', eseje ''Žar i pepeo'' i pripovetke '' Na koči jama
nade'' . Činjenica da je vrlo mlad napustio Bečkerek i književno delovao u drugim
vojvođanskim sredinama, onemogućila je ovog pisca da ostavi značajniji književni
trag u rodnom gradu, koji u to vreme nažalost i nema neku značajniju književnu
produkciju.
U literarnom stvaralaštvu, sa prevashodno socijalnim i didaktičkim
predznakom, ipak vredi pomenuti Simu Cucića (1905-1988) koji se istrajno iako
pomalo dogmatski bavio književnošću za decu. Piše prozu i poeziju za decu ali je
daleko značajniji po kritikama, studijama i analizama ovog specifičnog književnog
žanra. Veliki broj bibliografskih jedinica koji je ostao iza njega, bez obzira na
izražen didaktički karakter tekstova, zavređuje respekt i proučavanje. Iz priličnog
broja publikovanih knjiga izdvaja se ''IV-b napred'' , svojevremeno popularan i
prevođen roman za omladinu, i zbirka pripovedaka ''Ravničari'' . U posle ratnom
periodu značajna su mu dela'' Moca hoće u školu'', roman, kao i izabrane
rasprave pod naslovom „ Dete i knjiga'' .
Skoro istovremeno sa njim deluje, iako nemerlјivo kraćeg životnog veka, i
Jovan Trajković (1907-1942) istaknuti učesnik radničkog pokreta i NOB-e. Solidno
obrazovan i načitan bavio se književnom kritikom a uzor mu je bio Jovan Skerlić.
Pisao je i pesme. Sa iste književne matrice je došao i Vladimir Koča Kolarov (1914
- 1941) pisac tanušne revolucionarno-socijalne naivne lirike (napisao je i dve
knjige pesama, ''Svanuća'' i ''O maloj radnici u velikoj fabrici'' ), ali kao i
Trajković on je ličnost koja nije ni imala vremena da ispolјi pravu prirodu svog
talenta. Jer je život izgubio u revoluciji.
Radu Floru (1922 -1995 ) istaknuti umetnik i intelektualac rumunske
narodnosti u Vojvodini, bavio se pisanjem poezije, proze, drama, kao i
prevodilaštvom. Uređivao je književne i stručne časopise a najveća dostignuća je
postigao kao profesor Univerziteta. U književnosti, uglavnom pisanoj na
rumunskom jeziku, u prvom periodu, odmah posle rata preovlađuju socijalne i
revolucionarne teme, naročito u poeziji, pesme iz zbirke ''Put kroz noć i kroz
dan''. U kasnijim, pretežno proznim knjigama, kao na primer romanu ''Zid'' javlјa
se izraženija kreativnost koja ga priklјučuje savremenim književnim tokovima.
Nјegovo umetničko trajanje kroz više literarnih epoha, međutim, zahteva dublјu
kulturološko-književnu analizu.
U tom periodu deluje i Slobodan Berberski (1910 -1989 ) istaknuti
predstavnik socijalne i revolucionarne lirike, koji se u poznijim godinama
posvetio negovanju romske književnosti čiju je tradiciju uneo i u svoje pesništvo.
Zanimlјivo da Sima Cucić, Radu Flora i Slobodan Berberski u posleratnom periodu
književno sazrevaju i na izvestan način hvataju priklјučak sa relevantnim
tokovima naše književnosti. Kod njih je nepravedno primeniti crno-belo
procenjivanje ukupnog opusa, premda im socijalno-politički elementi često
zamaglјuju umetničku dimenziju.
U tadašnjem Petrovgradu je, između dva svetska rata delovao i kružok
pisaca - ruskih emigranata, čije je stvaralaštvo do današnjih dana ostalo
nedovolјno poznato i skoro nepročitano. Iz te grupe valјa spomenuti Anatolija
Špakovskog, pesnika i pripovedača, Grigorija Čepurkova, prozaistu i Viktora
Timinskog, autora zbirke pesama ''Ne gasite duh'' objavlјene u Velikom
Bečkereku 1929 godine.
Ako bi se, dakle, sudilo po prvih sto godina, razmah i prava književna
erupcija kvaliteta i modernosti, koja generalno nastupa pedesetih godina
dvadesetog veka, ipak je neočekivana artističko-duhovna revolucija. Tek bi jedna
pretpostavlјena antropološka "autopsija razloga i uzroka" neverovatne,
istovremene i uporedne, Velikobečkerečke tekstualne inferiornosti, u odnosu na
likovnu utemelјenost i ubedlјivost, možda uspela da objasni taj fenomen. Iz
ovako definisanog stanovišta duge književne neubedlјivosti unutar gradskog
umetničkog realiteta jedino valјa izdvojiti i predratno delovanje Todora
Manojlovića koje jeste izuzetno, ali samo za njegov lični literarni profil
impresivnog značaja, jer za zrenjaninsku generalnu književnu konstituciju taj
izuzetak nije bio delotvoran.
MANOJLOVIĆ. LERIK. ‘‘ULAZNICA’’. PAMFLETI

U periodu kada u celoj zemlјi, pa i u njenom ravničarskom bidermajer-

socrealnom paoršagu, politički otoplјava, i poetska promaja, iz Moderne
zaostala, razgrće zgrčene literarne modle, u Zrenjaninu, alijas Petrovgradu,
odnosno nedošifrovanom Bečkereku, započinje u potaji, možda i samo od sebe
nesvesno, uspostavlјanje književnog četvorougla čija nas kvadratura kruga do
danas, iznenađuje i "sablažnjava" gustinom kreativnosti. I zaprepašćuje time što,
globalno, ne posustaje, iako inicijalnom kvadratu nedostaje već ceo jedan
trougao.
Prvo je nestao, kao što je bio i začetnik svega, iako još interaktivno I
simbolički postoji, Todor Manojlović. Pamfleti se nikada nisu ni "umnožili"
premda još emituju subverzivnu i podru glјivu divlјinu nepristajanja i promene.
Ivanu Leriku ni "maestralno" zakasnela ''Estetika'', koja se u štampanom i
integralnom obliku pojavila, skoro dvadeset godina posle ideološko-estetičke
polemike u kojoj je njen au tor sa svojim estetičkim principima učestvovao (ni
njeno blagovremeno štampanje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu
svakako omogućilo ravnopravniji tretman) nije smetala da na Malom mostu
podlegne moždanoj kapi, i postane paradigma nesputanog i neshvaćenog
provincijalno čitanog uma. Jedino se još kroz ''Ulaznicu'' i dalјe ulazi i izlazi u
život i smrt pisane umetnosti. O veličini i kakvoći tog današnjeg "ulaza" - drugom
prigodom. Veliki, imaginarno-virtuelni KNјIŽEVNI KVARTET zrenjaninskog
literarnog kruga i dalјe jezdi, vidno umnožen, prenoseći u budu će vreme koren
svog kvadrata jer je ovaj jednak zbiru inicijalne energije i aktuelne potencije. A o
umnožavanju, umrežavanju i održavanju zrenjaninskog književnog tkiva, u ovom
predgovoru, i tekstovima koji slede.
Prvi, i prvo bi, Manojlović, čika Toša, Todoš iz Bečke reka. Sa njim se,
prvo skoro ilegalno, više zbog njegove ratne "polit.mis tifikovane epizode," a
manje zbog njega samog, evropska i srpska moder na književnost, nastanila u
našoj skrajnutoj varoši. Ukupno književno i civilizacijsko delovanje ovog pisca i
erudite, koje zaklapa predratni period i Modernu, delom oba rata, i dobar deo,
više od tri decenije posrednih intelektualno-umetničkih turbulencija, kapitalna je
komponenta ukupne zrenjaninske (bečkerečke i petrovgradske) kulturne
vertikale. Intelektualac koji je poznavao, pravo, filozofiju, istoriju umetnosti a
naravno i književnost, od antičke i klasične, do evropske i naše aktuelne
literature, poliglota i erudita deo je, formalno ali i suštinski velike plejade naših
Modernista, sa kojima je neposredno sarađivao i drugovao u Beogradu.
Delujući i sazrevajući u okruženju Crnjanskog, Vinavera, S. Miličića, Sime
Pandurovića i Andrića, Manojlović je. imajući bogat i dramatičan životni vek,
stvorio impozantno poetsko, dramsko a naročito esejističko delo. U poeziji je
počeo zbirkom ''Ritmovi'' iz 1922, a završio ''Pesma mog dvojnika'' (1958).
Veran poetici slobodnog duha i oslobođenog jezika, on utišanim, pomalo
klasicistički preciznim iskazom, donekle hladno ali mudro, sa dosta aluzija i
asocijacija na istoriju i književnu tradiciju, naročito antičku, peva o čovekovoj
sudbini u nepogodama ratova ali i svako dnevnim sukobima dobra i zla, sreće i
nesreće, lјubavi i mržnje. U osnovi melanholična, njegova lirska nit ostaje
prozračna, prepuna vatrometa boja. Šeta vreme nom i prostorom Evrope,
mediteranski ozaren, opčinjen futurizmom, da bi u godinama sazrevanja,
opsednuta temom dvojništva, postala gorča, pomirenija i tamnija u gami. U
preplitaju impresije i ekspresije, eruditna, filozofična, uzdržana i elegantna -
Manojlovićeva poezija ima svoje značajno mesto u epohi, a pojedine pesme i u
opštem poetskom korpusu srpske literature.
U drami je najpoznatiji po delima ''Centrifugalni igrač'' i ''Katinkini
snovi'', delima u kojima u preplitaju poezije i filozofije Manojlović nastoji da
anticipira koncept pozorišta koje ne bi počivalo sam o na rušenju postojećeg. U
delu " Komedija del arte'' , iz 1963. Manojlović najeksplicitnije, decidno brani
teatar od novotarija zastupajući tezu da pozorište " iako je iluzija životu, oduvek
mu daje dodatni smisao i time mu pomaže da traje". Taj dijalogizirani traktat o
komediji na sceni, koji se može čitati i kao programski spis ali i kao satira na
pomodnosti teatarskog trenutka, valјalo bi postaviti i na scenu i smisleno
analizirati, kao delo ali i pozorišni projekat. Današnjim rečima to je gotov -
koncept!
U esejistici Manojlović dosledno zastupa savremenu zapadno-evropsku
teorijsku misao, naročito primenjenu kada su u pitanju tekstovi koji znače
rehabilitaciju Laze Kostića, Isidore Sekulić i Vladi slava Petkovića Disa. Nјegova
studija o evropskoj modernoj Osnova i razvoj moderne poezije , u kojoj su
najtemelјnije objašnjeni njegovi estetički principi, posthumno je objavlјena u
Zborniku ''Matice srpske'' 1979. godine. Od pojedinačnih eseja istakli bi one o
Đuri Jakšiću, Apolineru, Albertu Kamiju, Endre Adiju. Pozorišni prikazi Manojlo
vićevi takođe zavređuju pažnju dok u likovnoj kritici mnogi njegovi sudovi o
aktuelnim umetničkim imenima i zbivanjima predstavlјaju temelјna stanovišta u
ocenjivanju mnogih naših velikana. Zagovornik likovne estetike poetskog
realizma, Manojloviće, u širokom luku piše o umetnicima od Meštrovića, preko
Dobrovića do Save Šumanovića i Milana Konjovića. Nјegovo pisanje i o muzici,
kvalifikovano i veoma suptilno, samo nas učvršćuje utisku da bi u ukupnoj
revalorizaciji stvaralaštva ovog značajnog autora našeg dvadesetog veka njegova
esejistička aktivnost mogla možda da izbije u sam vrh onog što je objavio. Stoga
nije bespredmetno citirati deo teksta M. Živanovića u povodu pojave knjige
Radovana Popovića ''Građanin sveta''. Živanović kaže; "Usamlјenik, jedan od naj
većih Evropejaca koje smo imali, naš T. S. Eliot, modernista i avangardista pre
avangarde, državni neprijatelј, čovek sa spiska za strelјanje, prevodilac sa
nemačkog, mađarskog, italijanskog, francuskog, sve je to Manojlović. Veliki
Bečkerek (Zrenja nin) tek poslednjih decenija kao da shvata koga je imao i šta je
izgubio".
 I zaista, tek se ovih godina, u okviru ‘’Izabranih dela’’, koja mu izdaje
Gradska biblioteka iz Zrenjanina, pored poezije i drama, pomalјa na svetlu dana
izuzetna ko ličina veoma kvalifikovanih i kompetentnih pozorišnih, likovnih i
muzičkih kritika. Kada se sistematizuje i revalorizuje ovaj njegov prikazivački i
kritičarski rad, slobodno se može reči, da će biti neophodno izmeniti neke
uvrežene stereotipe u našoj ukupnoj kulturnoj prošlosti, ali i o značaju
Manojlovića u kontekstu šematizovanog i tradicionalnog vrednovanja ukupne
njegove uloge u umetničkim kretanjima dvadesetog veka. I skoro sve to je uradio
do 1941. godine. Kasnije je zaćutao.
Manojlović je, posle godina prinudne "unutrašnje emigraci je", u
Zrenjaninu, uklonjen i samoizolovan, srećom "oživeo". Povremeno je pisao
pozorišnu i likovnu kritiku. Razgovarao svako dnevno sa budućom intelektualnom
elitom. Odabrani i posvećeni su čitali njegove davne rane radove. Štampao je
zbirku ''Pesme moga dvojnika''. I skoro sigur no, bio, besmisleno, praćen od
Državne bezbednosti!
OD LERIKA, PREKO TUTOROVA DO ''ULAZNICE''

Ironija je da se pravi umetnički i dostojni susret dvojice "modernih"

Zrenjaninaca, duhovnih savremenika, Pavla Ugrinova i Todora Manojlovića
odigrao zapravo samo u virtuelnom prostoru, prilikom dodele nagrade
prvoimenovanom koja nosi ime drugo spomenutog. Dakle, bez obzira koliko i
dan danas književno-intelektualna čaršija ne uspeva da shvati važnost činjenice
da je civilizacijski "Titanik", oličen u Manojloviću, vaskrsnuo baš u svom rodnom
gradu, koji je zadržavajući istu mentalnu strukturu, samo od Bečkereka, preko
Petrovgrada postao Zrenjanin. Toliko, za sada, o prvom i početnom akordu
zrenjaninske literarne kvadrofonije. Knjiga koju su Zrenjaninci svojevremeno
posvetili Manojloviću,''Bliže velikom suncu'' (1968), koju su priredili Luka
Hajduković i Tihomir Savić, nadajmo se, imaće dugotrajno simboličko zračenje u
duhu svog naslova.
Drugi protagonista značajnog iskoraka Zrenjanina na veliku jugoslovensku
književnu pozornicu, Ivan Lerik (1914 - 2000 ), direktor Gimnazije, profesor
svakolike intelektualnosti i morala, estetičar i, nažalost, najčešće samo us¬arbitar
svakojakih teoretsko-praktičnih umetničarija u gradu, zapamćen je u stručnim
krugovima, sticajem okolnosti i palanačkom mrzovolјom, najčešće samo kao
antipod modernim strujanjima u srpskoj književnosti. I da se razumemo, to se
dešavalo i zbog njegove sopstvene literarne usmerenosti i ''krivice''. Nјegovo
klasično obrazovanje i znatna estetička tvrdoglavost, u vremenima zaoštrenih
književnih sporenja, svrstali su ga na stranu kojoj u suštini nije pripadao - među
literarne konzervativce. Na izvestan način zaista zaroblјenik teorije "odraza", on,
međutim, u ličnim kontaktima, i svako jakoj umetničkoj praksi, nije pokazivao
nimalo želјe da svoj sud nametne sagovornicima kao obrazac ili jedino moguće
stanovište. U tome je bio krajnje tolerantan. Dosledan u svojim estetičkim
stavovima, koje je zastupao u objavlјenim knjigama ( ''O modernoj umetnost'',
1955.); ''Simbolizam u književnosti'' 1957.); ''Dru štvo i umetnost'', 1964.) i ''
Estetika 1972.'') i polemičkim tekstovima u periodici. U svakodnevnom delovanju
u kulturno-obrazovnom milјeu grada predstavlјao je, međutim, etalon tolerancije
i parlamentarnosti. Problem međutim nastaje, onda i sa da, u dugotrajnom
zanemarivanju tog Lerikovog permanentnog pedagoško-edukatorskog
interdisciplinarnog isijavanja visokih intelektualnih merila i zahteva, tačnije
uticaja na generacije budućih književnih, likovnih, pozorišnih, pravničkih,
tehničko-tehnoloških veličina, koji su se u tridesetak godina brusili između
Gimnazije, gde je on stolovao, i stola u starom hotelu "Vojvo dina", odnosno u
Pozorišnom klubu (onom starom, naravno), za kojim je semestre overavao i
Todor Manojlović. Između njih dvojice, koji, paradoksalno, nisu bili lično
suprotstavlјeni, što bi se očekivalo imajući u vidu znatne estetičke razlike, ali i
sličnosti, koje su samo znalcima jasne,(dok je sasvim skrivena ostala njihova
srodnost u tretmanu apstrakcije u likovnoj umetnosti) u prvo je vreme je
delovao socrealistički, anahroni, ali ne i beznačajni pisac književnosti za decu
Sima Cucić. Kao generacijski ispisnik.
U kasnim pedesetim književnu klimu omogućavaju i podržavaju i listovi
''Glas mladih'', ''Vojvodina''' i ''Tribina'' . Kao urednik ovih kratkotrajnih ali važnih
literarnih posrednika javlјa se profesor Pedagoške škole Dragolјub Novakov. Od
pojedinaca koji uspevaju da steknu umetnička imena valјa zabeležiti: Rada
Tomića (1934-1985), Stojanku Grozdanov Davidović, Živojina Turinskog, Petra
Žebelјana, Ljubomira Tešića, Ferenca Deaka (1938), Đorđa Fišera (1933). Kao i
Bečkerečanina Ljubomira Milina koji sa generacijskim zakašnjenjem realizuje
zavidnu književnu u publicističku karijeru. Treba spomenuti i čuvenog
matematičara Aleksandra Krona (1937), koji je znatan deo svog odrastanja
proveo u Zrenjaninu, a potkraj života počeo da piše i objavlјuje književnu prozu.
Naravno, na ovom mestu treba istaći Milana Tutorova, već značajnog i u
jugoslovenskim okvirima etabliranog dramskog pisca. Ovaj prevashodno
pozorišni čovek (dramski pisac, reditelј i upravnik), sa šesnaest izvedenih i
sedamnaestom, samo objavlјenom dramom, u mladosti i zapaženi lirik, knjigom
„Banatska rapsodija'', koju sam definiše kao "istoriku Zrenjanina i Banata",
postiže jedan od svojih književnih vrhunaca, kojeg ni sam nije izgleda dovolјno
svestan jer je doživotno opsednut pozorištem. Međutim, pomenuta knjiga,
sastavlјena zapravo od dva rukopisa (''Mala Raška u Banatu'' i ''Seva munja biće
opet buna''), vrhunac je njegove poetičke, intelektualne, etničko-patriotske i
književne akribije. Jer, kako kaže književni kritičar i pripovedač Jovica Aćin, taj
"svojevrsni roman o biću istorije ovog regiona nosi u sebi obilјe vrhunske drame i
sinteze". Naknadno objavlјena lirika Milana Tutorova, socijalno-rodolјubivo-
intimistička upotpunjuje svest o značaju ovog autora.
Uspešno deluje i "Klub Mladih pisaca", osnovan 1964. koji se javlјa i kao
izdavač dve zapažene plakete: ''Na sunčanoj strani zemlјe'' i ''Tišina govori o
lјudima'' . Od autora zastuplјenih u njima umetnički su "preostali": Milorad
Milenković Šum, Milutin Ž. Pavlov. Vujica Rešin Tucić, Spiridon Mitić i Pero Zubac.
I logikom koja je protivna provincijalnom duhu, u nestvarnom trenutku
kada je mnoštvo sujeta ućutalo, iz kratkotrajne literarne periodike, Kluba mladih
pisaca, iz skupine već stasalih autora, uz tihu i moćnu podršku Manojlovića i
Lerika, i nevidlјiv rad nekih iz polupolitičkog establišmenta, 1967. pojavila se
''Ulaznica'', časopis za umetnost, kulturu i društvena pitanja. Toga je momenta, u
vreme ugrađena i treća vertikala zrenjaninskog književnog projekta. Učinili su to
svi pomenuti, i podrazumevani, ali konstatujmo: da u datom trenutku nije bilo
profesora Luke Hajdukovića (1937), koji je vešto i požrtvovano sve tu rasutu
tekstualnu energiju atrikulisao i usmerio, ''Ulaznice'' verovatno ne bi bilo! Pojava
časopisa ‘‘Ulaznica’’ , 1967, dakle, u pravo vreme je kristalizovala do tada
disperzivnu književnu energiju Zrenjanina, i to u dva smera. Prvo, stvoren je
institucionalni okvir za permanentno i podsticajno publikovanje književnog
stvaralaštva, prevashodno mlađih autora ovog regiona, i to na duži rok - što je u
kulturnoj istoriji grada bio pozitivni presedan. Drugo, uređivačka platforma
''Ulaznice'' sačinjena je sa mnogo estetičke, generacijske, društvene i ideološke
tolerancije što joj je omogućilo da u svojoj otvorenosti premosti niz sujeta,
konceptualnih isklјučivosti, ličnih animoziteta koji su u pravilu pogubni za svaku
kolektivnu aktivnost, pogotovo u sferi umetnosti. Ta početna fleksibilnost
omogućila je ovom časopisu da dočeka i današnje vreme. U gradu koji je
nemilosrdno razorio mnoge vrednosti duhovne i materijalne kulture.
Manojlovićeva književna superiornost, Lerikova intelektualno-pedagoška
angažovanost, pojava mladih literarnih "junoša" i organizacioni trud ih doneo je
Zrenjaninu časopis koji traje!
Po mom, možda apartnom, mišlјenju presudna činjenica da „Ulaznica“
bude utemelјena onako kako jeste, leži u činjenici da njeni neposredni osnivači
(Luka Hajduković, Nikola Medvedev (1929), Ivan Lerik i Borislav Putnik Pub),
barem u to vre me, nisu bili "direktni proizvođači književnosti" već profesori,
teoretičari ili publicisti koji su uspevali da naprave neophodnu kritičku distancu
prema sopstvenoj promociji, odnosno da uspostave dosta stroge kriterijume za
publikovanje zavičajnih au tora. Te principe, ustanovlјene protiv provincijalnog
duha i diletantizma, ''Ulaznica'' je, sa razumlјivim kolebanjima, uspela da zadrži
do današnjeg dana, što je kvalitet sam po sebi. Istovremena otvorenost za
publikovanje priloga iz šireg i najšireg okruženja (od Vojvodine preko bivše
države, pa do evropskih adresa) i uklјučivanje znatnog broja vrhunskih
intelektualaca izvan Zrenja nina u njeno uređivanje, časopis je u svojim najbolјim
izdanjima superiorno uspevao da održi delikatnu ravnotežu iz među regionalnog i
globalnog.
’‘ULAZNICA’’

Tako utemelјen časopis, zahvalјujući svojoj otvorenosti, omogućio je takođe

da se u njemu dve-tri generacije stvaralaca (prevashodno književnika ali i slikara,
publicista, istoričara) afirmiše i stekne ime u jugoslovenskim razmerama. Kasnije,
mnogi od njih, uspešni i etablirani, uzvratili su to Ulaznici , objavlјujući u njoj pri-
loge ili se prihvatajući uređivanja časopisa. Definitivno artikulišući višedecenijske
autorske i izdavačke pokušaje i aktivnosti ove regije, imajući uvek u vidu da
lokalno vredi jedino ako je ukloplјeno u opšte, odnosno ako je izistinski
kvalitetno, časopis ‘‘Ulaznica’’ i značajna izdavačka delatnost razvijena oko nje,
učinili su za ovu sredinu znatno više nego ona za nju, naročito ako se analiziraju
uložena materijalna sredstva i ostali uslovi. Istovremeno, najvećim delom
snagom svog talenta, ali delovanjem pogodnosti ove "oaze duhovne koncentra-
cije" i nezavisnosti, koju je kroz decenije obezbeđivala ‘‘Ulaznica’’, formirali su se
pisci kao Jovica Aćin, Voja Despotov, Radivoj Šajtinac, Milorad Milenković Šum,
Vujica Rešin Tucić, Milorad Grujić, Zoran Slavić (1945), Vojislav Zorić, Vučina
Šćekić, Bogdan Džuver, Pero Zubac, Luka Hajduković (1937), slikar Zdravko
Mandić, Milorad Rodić, Marina Grujić, Ivan Danikov, Perica Markov... Pored
nabrojanih stvaralaca, nad sudbinom ovog časopisa brinuli su se, u prvim godi-
nama, i profesor Dragolјub Novakov, istoričar i publicista Tihomir Savić, kao i,
kako se to u to vreme zvalo, društveni radnik, Radomir Drašković.
Zanimlјiva je i paradoksalna književna sudbina Luke Hajdukovića, koji je u
periodu svog bavlјenja Ulaznicom u znatnoj meri zapostavio, ili ga potisnuo u
"kabinetsku hibernaciju", svoj sopstveni literarni rad. Tek u godinama po
napuštanju Zrenjanina, on se afirmisao kao pesnik apartnog stila, filozofsko-
lingvističke provenijencije, i književni kritičar odnosno autor eseja iz književnosti i
pozorišta, prefinjenog nerva i zavidne erudicije.
U ediciji pokrenutoj paralelno sa časopisom ‘‘Ulaznica’’, svoje prve knjige
objavili su najistaknutiji i književno najzreliji pisci okuplјeni oko ovog glasila, i
većina od njih je veoma dobro primlјena u kulturnoj javnosti Jugoslavije. Čak, i
tada izdate knjige, u ukupnom njihovom opusu imaju i danas referentu
predikaciju. Iz ‘‘Ulaznica’’, i izdavačke delatnosti koja se iz nje razvila, u
devedesetim se javio i danas veoma uspešno radi "Fond Manojlović" koji zna-
lački publikuje dela Manojlovićeva, i dodelјuje istoimenu prestižnu nagradu za
moderan umetnički senzibilitet. Imena dosadašnjih dobitnika nedvosmisleno
govore o prestižnosti te nagrade, kao i o književnom formatu ličnosti koje iza nje
stoje. Spisak je sledeći: Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Miodrag B. Protić,
Đorđe Balašević, Dušan Kovačević, Marina Abra mović, Mirolјub Todorović,
Momo Kapor, Pavle Ugrinov, Jovan Hristić, Jovica Aćin i Vida Ognjenović. Ima ve-
like i dugotrajne simbolike da je jedan od ovih slavodobitnika, Zrenjaninac Jovica
Aćin, pre više od tri decenije u ime domicilnih pisaca nosio, već vremešnom
Manojloviću, crvenu jabuku na rođendanski uzdar. Snagom svog evropejskog
talenta Aćin je zaslužio da mu Manojlović uzvrati.
Godinu dana posle pokretanja Ulaznice, sredinom 1968. godine, u jeku
Studentske pobune u Beogradu, u krajnje nepovolјnim, ili možda najbolјim i
najprovokativniim uslovima, u Zrenjaninu se pojavlјuje tanka knjižica, crno-belih
korica, ispunjena sadržinom avangarde, literarne subverzivnost, drskosti,
nadrealne slojevitosti ali i duboko i dobro skrivene romantike i naivnosti. To je
bio dugo nagoveštavani, četvrti ugaoni stećak zrenjaninskog kvadrata koji je, pro-
viđenjem svevišnjeg, ili magijom udružene volјe, usađen dovolјno visoko i
bezbedno iznad ovog grada, u samom korenu panonskog neba - PAMFLETI.
Danas, po malo ili previše zaboravlјeni, oni traju, deluju i čekaju neko reprint
izdanje. Svoju prekretničku ulogu su još davno odigrali, ali kao da zrenjaninskom
aktuelnom književnom stvaralaštvu trebaju novi PAMFLETI, a ne bi loše bilo
podsetiti se i na izvorne. O ovoj lekovitoj sveščici biće znatno više reči u
poglavlјima koja slede, a u ovom Uvodu, samo dva citata iz predgovora, odnosno
pogovora koji potpisuju urednici Pamfleta. U predgovoru, Vujica Rešin Tucić
kaže: Duboko tamo, gde toplo svetlo ima, naskroz rume na slika od krvne kazne,
izrendisaše vesla da koska šklјocka - i čamac mali ko zrnce navali! ... Poduzmimo
najzad to putovanje drsko! Dok Jovica Aćin, u pogovoru zapisuje: Ova sveska ne
traži milost da bi se zvala Pamfleti Ja tvrdim i dajem za to glavu, da ona i jedino
tako može da se nazove... Današnji duh vremena izričito zahteva nešto ovako.
AUTORI IZ ''KLUBA MLADIH PISACA'', ''ULAZNICE'' I ''PAMFLETA''

Prvi glavni urednik časopisa ‘‘Ulaznica’’, Luka Hajduković (1937), kao što smo
već napomenuli, tek godinama kasnije afirmisao se kao stvaralac i teoretičar.
Objavio je knjige pesama ''Neomeđine'', (1982 ) i ''Padom u svetlost'', (1989).
Prevodi sa ruskog, jermenskog i ukrajinskog. Priredio je i par značajnih knjiga:
''Todor Manojlović - Bliže velikom suncu'', sa T. Savićem (1968 ), ''Književna reč u
Zrenjaninu'', sa B. Bobo tom i M. Livadom, (1984 ) i ''Jauk na bregu'', izbor iz dela
Dušana Vasi lјeva. U periodici objavio je niz književnih eseja, prikaza i rasprava.
Važi za jednog od najbolјih poznavalaca dela Todora Manojlovića.
Milorad Milenković Šum (1937 - 2000), započeo je književni rad još u
''Klubu mladih pisaca'', bio je i sekretar kluba, da bi tokom skoro tri decenije, kao
na stalnoj straži, bivao urednikom ''Ulaznice'', po pravilu uvek kad se ova nalazila
u "krizi". Svojom poslovičnom mirnoćom i tolerancijom, Šum je uspevao da
sačuva ''Ulaznicu'', odnosno da uspešno drži na okupu različite generacije i
estetičke protagoniste "ulazničara". Kao stvaralac bavio se poezijom, prozom i
kritikom. Prilozima je učestvovao u svim zajedničkim knjigama zrenjaninskih
mladih pisaca, dok mu valјa istaći sledeće samostalne knjige: '' Letilica'', pesme
(1971);'' Priče kupatila'', priče (1971); ''Stadion'', pesme (1975); ''Snevači priča'',
proza, ''Đavo tuče svoju ženu'', proza (1982) i ''Uvrnute priče'', proze (2000 ) U
svim žanrovima kojima se bavio Šum je kombinovao humorno, fantastično i
erotsko. Sastavlјao je zanimlјive antologije, pisao prikaze, pomagao mlade pisce.
Milorad Milenković Šum je bio jedan od retkih autora koji je skoro podjednako
ugradio sebe u sopstveno delo i književno-društveni angažman.
Vujica (Rešin) Tucić (1941), potekao iz Kluba mladih pisaca, u ''Ulaznici''
je bio u užem i širem uređivačkom sastavu dok je književnu zrelost i afirmaciju
stekao u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu, romane, radio-drame i kritiku. Nјegov
književni profil zasniva se na provokaciji, paradoksu, groteski. Sklon je
multimedijalnim istra živanjima. Autor je književne škole "Tradicija avangarde".
Počeo je knjigom ''Jaje u čeličnoj lјusci“ . Dosledan avangardista. Spreman i na
društveni incident ako misli da je u pravu ili da je to probitačno za umetnički-
konceptualni čin. Zastuplјen je u preko 30 antologija i pano rama. Uređivao
časopis ''Polјa''. I dalјe se oglašava u ''Ulaz nici'' . I objavlјuje dilјem Balkana.
Pero Zubac (1945) je takođe potekao iz Kluba mladih pisaca. Uređivao je
'' Ulaznicu’’ kao spolјni član redakcije jer se posle srednje škole više nije vraćao u
Zrenjanin. Ipak, do današnjih dana ostao je stvaralački i prijatelјski vezan za
časopis i lјude koji ga vode. Izuzetan autorski angažman, naročito u oblasti
poezije i pesama za decu, prikazivačka, dnevnička i kolumnistička aktivnost,
rezultirali su sa preko trideset samostalnih knjiga. Uredio je nekoliko vrlo
relevantnih antologija ( vojvođanske poezije i proze, najbolјih lјubavnih pesama
srpskog jezika itd.) U oblasti televizijskog stvaralaštva, kojem se okrenuo posle
publicistike i novinarstva, takođe je stvorio impozantan opus kao scenarista i
urednik nekih vrlo zapaženih serijala. Ovaj pesnik, koji je, možda, prerano
napisao svoju najpoznatiju pesmu, poemu ''Mostarske kiše'' (1967), ipak je uspeo
da "preživi" sopstveni rani uspeh. Nјegova u osnovi neoromantičarska lirika, u
dosluhu s diskret nom metafizikom i dokumentarističkom, vremenom je prerasla
u lirsko tkanje mudrosti koju senči svest neminovnost uz proplamsaje razba
rušenosti i praskave metaforike. U pesmama za decu Zubac majstorski
kombinuje duhovitost, humor, nežnost, sasvim diskretnu vaspitnost i lakoću
pevanja koja zavodi svojim zvukom i melodijom i jezikom.
Zoran Slavić (1945, Zrenjanin). Završio Filološki fakultet u Beogradu. Piše
poeziju, prozu, književnu kritiku, publicistiku. Autor je velikog broja televizijskih
projekata raznih žanrova. Ogledao se i u radio-dramskoj formi. Bavi se i
publicistikom. U dva maha je bio glavni urednik ‘’Ulaznice.
Knjiga priča: Samoća (1972). Romani: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena
(1998) i Povratak u samoću (2000). Pesničke knjige: Privid srebra (1974), Ispiranje
zavičaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz slike (1996), Na plaži
slikarskoj (1997), Udes ravnoteže (1998) i Sto godina kasnije (2004). Knjigu eseja
„Pisanje zaborava“ objavio je 2005. Živi u Zrenjaninu.
Danas, posle niza knjiga, godina i književnih poslova, Jovica Aćin (1946) pred
stavlјa jednog od vodećih intelektualaca i književnih poslenika u Srbiji. Dosledan
nekonvencionalnosti i remetilaštvu iz davnih Pamfleta, on relativno brzo
napušta poeziju. Prvo, kao da sledi period uvežbavanja i brušenja. Posle, nastupa
faza prevođenje kapi talnih filozofskih i strukturalističkih francuskih i nemačkih
au tora, zatim niz esejističkih knjiga, počevši od Izazova hermeneutike, koje
svojevrsnom multidisciplinarnošću pomeraju žanrovske granice. Nјegov glas u
procenjivanju književnih i poetičkih tema, ali i onih iz oblasti primene političkih
doktrina (npr. o metodu, strukturi i posle dicama totalitarizama raznih
provenijencija) preciznošću i rafin manom analiza i duhovitošću poenti ovog su
autora dovele na sam vrh kritičke misli u nas. Poslednjih godina posvetio se
pisanju proze koja je takođe na samoj granici vrste jer spaja esejistiku, poeziju,
meta fiziku, verizam i lucidnu prozaiku paranormalnog. Ogledavši se prethodnih
decenija u uređivanju prestižnih časopisa ("Delo") i književnih edicija, Aćin je
izrastao u pisca koji postmodernizmu daje smisao dokazujući da ovaj literarni
trend zapravo proističe iz borhesovske kombinacije mudrosti i igre, a nije samo
vešto ili manje vešto "mlevenje" tekstualne fakture. Nagrade koje pristižu samo
su dokaz da je i kritika razumela raskolnički kod Aćinove proze.
Vojislav Voja Despotov (1950-2000) u premalo godina uspeo je da uloži
mnogo, možda i premnogo talenta, teksta, duhovnosti, duhovitosti i nemilosrdne
ironije. Svoj izrazito različit životni i stvaralački način založio je delom i u
profiliranje Ulaznice, koje je periodima njegovog intenzivnijeg angažovanja bila
"avangardnija", rizičnija, zaoštrenija, okrenuta ka eksperimentu, novim autorima
i naizgled nekompatibilnim estetikama. Sopstveni književni opus, okončan volјom
svevišnjeg, započeo je zbirkom čiji naziv u mnogome anticipira skoro svu suštinu
njegovog budućeg tekstualno-konceptualnog delovanja. Kada se nekome prva
knjiga zove Prvo, tj. pesmina slika reči, nelogično je očekivati akademizam i
pravolinijski razvojni put. I zaista,bez obzira da li je pisao poeziju, prozu ili eseje,
Despotov je bio dosledan samo u imanentnoj promeni, paradoksu i metafori koja
je često bila, zbog svoje ironijske petlјe, za korak ispred onog što se očekuje.
Beležimo samo još dva njegova naslova koji odslikavaju suštinu poetičke sintakse
Vojislava Despotova. Prvi neka bude, po subjektivnom izboru, Veseli pakao
evropoezije iz 1990. godine, a drugi Perač sapuna (1979). Oficijelna, naročito
beogradska, kritika ostala je dužna književnom iskoraku Vojislava Despotova.
Nešto nije razumela, a dosta toga je i prećutala!
Radivoj Šajtinac (1949) je najmlađi član već kultnog Kluba mladih pisaca,
postao je član još kao učenik osnovne škole, koji se veoma uspešno ogledao u
uređivanje Ulaznice. I kao njen aktuelni urednik vrlo promišlјeno održava
ravnotežu između autora iz regije i onih "sa strane", usklađuje estetičke,
poetičke i generacijske proporcije i može se reći da ovaj zrenjaninski časopis
danas deluje veoma aktuelno, kompetentno i zanimlјivo. Kao autor, ispolјava se
decenijama, skoro paralelno u poeziji, prozi i esejistici. Tematski je evoluirao od
zavičajnih tema, u kojima je poetsko-metaforički tumačio toponime, etno-
kolokvijalne jezičke i običajne sintagme i nastojao da razmota povesno-
antropološke magle, do postmodernističkog melanža istog tog zavičaja,
sagledanog iz rakursa antiromantizma i sveta, koji je to isto samo nekom
drugom, u kome su jezik, boje i mirisi drugačiji a sreća i nesreća podjednako
nepravedno raspoređeni. Od Šajtinčevih knjiga koje se nalaze u čitalačkom
vidokrugu ističemo najnoviju Led i mleko, poezija (2003), kao i roman Vez u
vazduhu iz 1999. Sabiranje eseja, koje ovaj pisac kontinuirano objavlјuje u perio-
dici i dnevnoj štampi, u knjigu neophodno bi bilo zbog uvođenja ove važne
njegove literarne aktivnosti u vidokrug čitalaštva i kritike.
ZRENјANINSKI KNјIŽEVNICI

Vojislav Zorić (1934), prozni pisac realističkog prosedea, počeo je

objavlјivanje književnih tekstova - prvo romanom ( „Na Ljulјašci“ ), zatim slede
pripovetke, publicistika i putopisi da bi zreloj književnoj fazi posegnuo za
ubojitošću i rizikom satire i sarkazma. Osnovna tema Zorićeva bio je i ostao mali
čovek u mreži socijalnih i društvenih problema. Bavio se istrajno i novinarstvom,
kao glavni urednik ''Ulaznice'' zalagao se ravnotežu klasičnog i modernog. Kao
stvaralac bio je veoma aktivan u mnogim književno-društvenim polemikama i
raspravama. Knjigom ''Tražim odlikovanje'', u pretežno humornim i ironičnim
valerima, znatno dopunio svoj prozni izraz jer u njoj iz verizma pre lazi u predele
aluzija.
Bogdan Džuver (1936), pesnik kamernog ugođaja, sav u rasplitajima
jezičkih i smisaonih zamki, majstor verbalnog i zvučnog, strog u izrazu, strplјiv u
ispitivanju koherencije i elastičnosti reči i fraza, predano i tiho stvara profil
lirskog rapsoda koji unutar zadatog pronalazi, ne mnogobrojne ali zato
dragocene poetske različitosti. Kao urednik ''Ulaznice'', odlikovao se sličnim
principima koje je negovao u svom stvaralaštvu: pažlјivost, preciznost, toleranciju
i integrativnost. Od pesničkih knjiga istakli bismo zbirku pesama ''Vrt na bregu''.
Vučina Šćekić (1950 )je takođe učestvovao u uređivanju zrenja ninskog
časopisa za, kako piše u impresumu, "kulturu, umetnost i društvena pitanja", koji
se bez obzira na deklarisano, srećom, najviše bavio književnošću. Kao pisac
ogleda se u poeziji, napisao je i roman ''Besput'' (2002), piše književnu, pozorišnu
i likovnu kritiku. Po umetničkom temperamentu skloniji je analitič kom,
svedenom izrazu. Sastavio je nekoliko uspelih izbora poezije kao i scenarija za
pozorišne igrokaze.
Ovaj segment književne povesti grada posvećen članovima Kluba mladih
pisaca, "pamfletistima" i "ulazničarima" zaklјuču jemo sa Miloradom Grujićem
(1950), ne po nekom generacijskom ili vrednosnom kriterijumu, već zbog
činjenice da je relativno rano napustio Zrenjanin a u poslove oko uređivanja
časopisa se, najčešće, nije direktno uklјučivao. Međutim, po broju objavlјenih
tekstova i njihovom značaju, po prvoj knjizi publikovanoj u Zrenjaninu, ''Sve
pesme'', (1977), kao i uticaju na mnoge ovdašnje pisce, Grujić svakako spada u
najuži izbor reprezentanta "bečkerečkog" književnog kruga. Počeo je poezijom, i
odmah nagrađen prestižnom "Brankovom nagradom". Spoj realističkog, čak
natura lističkog, sa nadrealnim koje često korespondira sa fantastičnim,
spremnost na paradoks, kalambur, paroksizam, sa humorom na ivici ujeda, ostao
je do danas prepoznatlјiva odrednica njegovog literar nog iskaza. Posle poetskih
početaka, opredelјuje se za prozu, pripovetke i romane. Izdvajamo ovog puta
zbirku priča ''U ponoć, iz neke mračne kuće, negde u svetu'', (1986), i roman
''Bog Vadraca i Madžara''. Milorad Grujić je pisac, koji povremeno imaginaciju i
persiflaže iz umetnosti hoće da "premesti" u svakodnevni život tako da bolјi
poznavaoci "književnih pikanterija" znaju za njegova "prerušavanja",
pozajmlјivanja imena i ostale tekstualne i "izvan tekstualne" igre. Uopšte,
Milorad Grujić je do bar i zreo pisac sa smislom za svakojake literarne pošalice.
To je samo dokaz da je svež i živ.
Borislav Putnik Pub (1940), u vreme osnivanja ''Ulaznice'', više novinar i
publicista, i vešt menadžer, što govore uostalom i datumi iz njegove bibliografije,
u prvim je godinama pružao dragocenu pomoć u održavanju časopisa. Prvu
knjigu, aforizme ''On misli'' objavio je 1985. godine. 1987. godine izlazi mu knjiga
''Ni za, ni protiv'', koju sam kvalifikuje "kao roman o Lali". Kasnije prelazi na
pisanje satira - ''Čuvar radničke klase'', da bi se 2000. godine oprobao i u poeziji,
poemom ''Tisa, zavičajna reka''.
‘‘ Ulaznicu’’ je, u dva maha, uređivao i pisac ove knjige (Z. Slavić), ali o
tome malo šire u poglavlјu "Beleška o autorima".
ZNAČAJNI ZAVIČAJNI PISCI

Sticajem životnih okolnosti, ambicija, školovanjem, karijerom ili ko zna čime,

izvestan broj zrenjaninskih pisaca najznačajnije rezultate i zrelost ostvarili su u
drugim, većim sredinama, bez vidnijeg direktnog učešća u lokalnim umetničkim
zbiva njima. To su, pre svega, Pavle Ugrinov, Momčilo Milankov, Ivan Ivanji, Vojin
Matić, Ljubomir Tešić i Vojislav Kuzmanović. Možda ih je bilo još. Valјalo bi
istražiti.
Iako je predratni, ratni i rani poratni period u proveo našem gradu i
Vasilije Popović, moramo konstatovati da je on tek odlaskom u prestonicu
postao sadašnji veliki pisac Pavle Ugrinov (1926). Ostavio je u svojim izuzetnim
prozama upečatlјive skice, portrete i književne i mentalne kompozicije ovog
grada, počevši od ''Fascinacija'' zaklјučno sa romanom ''Bez lјubavi“. Verovatno
je njegov prozni opus najkomplek sniji i najobimniji tekstualni omaž urbanoj
matrici Zrenjanina. Ugrinov, rođenjem Popović, međutim, nije svojim fizičkim
prisustvom bio u prilici da modeluje tekući književni život u Zrenjaninu. Tek je
decenijama kasnije postao, makar i literarnim delom, nezaobilazan element
tekućeg duhovnog prostora ovog grada. Akademik i dobitnik mnogih prestižnih
nagrada svojim impresivnim, uglavnom proznim opusom, spada među žive
klasike literature ukupnog postjugoslovenskog prostora. Po obrazovanju reditelј,
sa nedugim ali dosta dramatičnim pozorišnim iskustvom, godina ma urednik i
reditelј na televiziji Beograd, ovih je dana nesvakidašnjom knjigom ''Pogled preko
svega'', sintezom epohe, sopstvenog života i književnosti, hibridnog žanra i
jedinstvene subjektivne objektivnosti, zadao novu temu za razmišlјanje svima
onima koji su imali utisak da su ga definitivno razumeli. I da su dali prave
odgovore na presudna umetnička i etička pitanja proteklih decenija. Utisak je da
je ovaj Ugrinovlјev poziv na društvenu i artističku katarzu -izostao?!
Dve godine stariji od njega, Momčilo Milankov (1924 -1979) ro đen je u
Srpskoj Crnji, srednju školu, srednjoškolsko doba, i rat je proveo u Zrenjaninu.
Već kao mlad pisac istakao se moderno pisanim pripovetkama, koje je objavlјivao
u svim značajnijim listovima i časopisima. Pojava njegove prve zbirke priča
''Odlomci traganja za Majom'' (1957) predstavlјa značajan datum srpske proze.
Zanimlјivo je da zajedno sa Pavlom Ugrinovim Milankov radi vrlo uspelu
pozorišnu adaptaciju romana ''Pesma'' Oskara Daviča, koja će se dugo igrati na
jugoslovenskim pozornicama. Posle toga Momčilo Milankov serijom proznih
knjiga i romana izbija u sam vrh srpske i jugoslovenske književnosti. Kurioziteta
radi valјa napomenuti da je ovaj pisac upravo u vreme neposredno pre nego što
je iznenada preminuo započeo prozu o ratnim događajima u ovom delu Banata.
Crnohumorno deluje podatak da i junak njegove priče ''Povratak'', profesor
Strižak umire upravo u momentu kada započinje pisanje hronike o Zrenjaninu...
Dakle, Milankov, iako nije direktno uticao na umetnički život u našem gradu, ipak
ga je literarno posvojio.
Ivan Ivanji (1929), pesnik, pripovedač, romansijer i esejista, svoj literarni
angažman realizuje potpuno izvan naše sredine. Jedino romanom ''Guvernanta''
značajnije zaranja u zavičaj ni prosede. Razno vrsnost i evropski okviri njegovog
opusa su respektabilni i zaista vredi zažaliti što se književne i životne talasne
dužine njega i grada nisu intenzivnije u praktičnom životu doticale. Nјegove
knjige proza, eseja, recimo ''Nemačke teme'', putopisi i prevodi značajni su za
srpsku književnost. Beležimo i svojevremeno popularni roman ''Dioklecijan'',
publicističku knjigu ''Pisma iz Havane'' kao i zbirku priča ''Svako igra svoju igru''.
Psihijatar Vojin Matić, (1911-1999) pored stručnih tema, tiho i iz senke,
bavio se i književnim radom, povremeno se uklјučujući i u literarni Zrenjanin.
Pamtimo ga naročito po inti mističkoj prozi ''Todoš u Bečkereku''. Ipak, ne bi
smelo da se ne zabeleži i njegovo kapitalno naučno delo ''Psiho- analiza mitske
prošlosti''. Ljubomir Tešić (1933) je do kasnih šezdesetih značajnije učestvovao u
ovdašnjim kulturnim zbivanjima iako zapaženiju pripovedačku aktivnost razvija
tek odlaskom u Zemun. Pominjemo roman ''Doba igre''. Romansijer, dramski
pisac i novelista Vojislav Kuzmanović (1930-1976), danas skoro nepoznat u našoj
sredini, veći deo karijere i života proveo je u Zagrebu, gde je rano i umro. Treba
zabeležiti odličan roman, po kome će ostati upamćen: ''Godina noževa''. Takođe,
upravo školujući se u Zrenjaninu kao gimnazijalac, danas najpoznatiji kao
pozorišni kriti čar, Muharem Pervić (1933) je u našem gradu sazrevao kao budući
dobar kritičar i teoretičar, odnosno mudri književni tumač. Zapamćen je kao
veoma uspešan urednik beogradskog prestižnog časopisa ''Delo'', koji je godina
bio meritorni arbitar aktuelne beletristič ke i kritičke misli u nas. U oblasti
pozorišne kritike, takođe, i danas njegov sud se s nestrplјenjem iščekuje. U
Beogradu je ostvario zavidnu publicističku ali značajnu književnu karijeru
Zrenjaninac Ljubomir Milin. Zapamćen je po felјtonu '' Beli teror'' kao i romanu
za mlade ''Orlić''. Svojevremeno su mu bili veoma čitani i kriminalistički romani
koje je objavlјivao pod pseudonimom Maksvel Biglu.
Stojanka Grozdanov Davidović (1940), ponikla u Zrenjaninu, književno
uglavnom sazrela u Beogradu, sa rodnim gradom je "sara đivala" sporadično iako
ne i "mrzovolјno". Ipak, utisak je nedovolјno, što opet nije predstavlјalo prepreku
da u književnom svetu, naročito kada je u pitanju literatura za decu, postigne
lepe rezultate. U književnost je ušla 1959. zbirko pesama ''Poslednja vest o
meni'', a u književnost za decu stupila je ''Knjigom o Maji'' koja je doživela više
izdanja. U ediciji „Ulaznica“ štampana joj je knjiga priča za decu ''Nekuda
niotkuda''.
Ovaj broj zavičajnih pisaca koji su delovali ''iz daleka'' sigurno je i veći, što bi
valјalo istražiti.

PISCI IZMEĐU DVA ''ZAVIČAJA''

 Da bi ipak došli do približnog tačne kvadrature tog istog kruga, neophodno je
izreći još nekoliko stavova, pomenuti neka od imena koja će u nekim drugim
knjigama biti možda vodeća, i pročitati šta piše u poglavlјu koje sledi. Naime,
bivalo je da stvaraoci iz drugih sredina, boraveći u Zrenjaninu, stvore impresivna
ostvarenja. Koja predstavlјaju antitezu. Udeo u ovom, zrenjaninskom,
zavičajnom milјeu Mila na Nena dića i Milutina Ž. Pavlova, iako su potpuno
različit, osim u jednoj stvari, koja je opet više dijagnoza a manje literatura, ima i
neke paradoksalne sličnosti. U stalnom i boemskom raskoraku sa ovim gradom,
njegovim mentalnim sklopom i tradicijom, prvi, pesnik (Nenadić) izrazito
tragičnog osećanja života, etničke uzavrelosti, visokih formalnih i esencijalnih
normi, u svom zrenjaninskom periodu ispevao je ne koliko značajnih poetskih
knjiga i ostavio jasan i prepoznatlјiv trag u ovoj sredini. Od pesničkih knjiga
ističemo sledeće: ''Stefanos'' (1971); ''Opšti odar'' (1977) i ''Sredovečan soko''
(1994). Vredan je pažnje i njegov prevodilački rad, naročito onaj sa pesniki njom
Ileanom Ursu, koji nam je doneo jednog neverovatno osvetlјenog Emineskua.
Glumac, pesnik, prozaist i dramski pisac, Milutin Ž. Pavlov, u više svojih boravaka
i prolazaka kroz Zrenjanin, postao je značajna ali nedovolјno artikulisana i
žanrovski definisana autorska činjenica prošlog i sadašnjeg umetničkog kod nas.
života. Znatno manja nego što zavređuje po intenzitetu svojih talenata.
Verovatno nešto slično o njemu mogu da zaklјuče i Kikinđani i Novosađani. Čiji je
sugrađanin bio godinama. Ocena njegovog obimnog književnog rada zato mora
biti predmet ne ke druge knjige. Koja će biti komparativnija. Ipak, ove naslove
njegovih knjiga ne smemo izostaviti:'' Razaznajem tornjeve'', pripovetke (1971),
''Šarmer male varoši'', roman (1990), roman ''Raspust'' (1993), kao i pozorišnim
iskustvom ispisan ''Esej o glumcu'' iz 2000. godine.
U Zrenjaninu su u prolazu boravili i dramski pisac i scenarista Ferenc Deak
i lirsko-humoristički peripatetičar Raša Popov ali možda bi bilo nerealno beležiti
ih kao naš zavičajne pisce kad to već drugi upornije čine (Novi Sad i Mokrin,
odnosno Beograd).
PISCI IZ SENKE. PREKINUTE KARIJERE. NOVI AUTORI

Prosvetni radnik po osnovnoj vokaciji, relativno kasno se ogle davši u

književnosti za decu, Blagoje Boba Jovanov (1929 - 1998) ispisao je ipak desetak
knjiga za najmlađu populaciju. Iz grupe tih dosta duhovitih i pomalo didaktičnih
rukopisa izdvajaju se pesme ''Sve su dede akrobate'' i proze ''Bajke za laku noć''.
Pesništvo Nenada Petrovića-Gagića (1926), tradicionalističko i pomalo anahrono
u izrazu, u onom delu koji je bio usmeren ka deci deluje prihvatlјivije i čitlјivije
(''Kupus lopta''), i sa pesničkim radom Ilije Kordića (1933) spada u reprezente
zrenjaninske verzije nečeg što se svojevremeno zvalo "radničkom" književnošću.
Literarni etalon tog vremena i takvog primenjenog bavlјanja književnošću
predstavlјa zbornik "radničke" književnosti „Život je njihovo radno vreme“.
Borisav Atanasković (1931), glumac po profesiji, vrlo uspešno ali i
nedovolјno zapaženo i priznato, pisao je pozorišne komade za decu
(''Detektivska priča'', ''Mof i Džof'' ...) dečije radio drame, a iz zaborava bi
svakako trebalo izvući njegovu knjigu krat kih priča za decu ''Preko dana do
uveče'', koja odiše diskretnom poetičnošću i lepim smislom za atmosferu. Vuksan
Knežević (1931), po okončanju profesionalne pedagoške karijere, sa tri
upečatlјiva, dosta naturalistički pisana romana, što je uostalom diktirala i sama
njihova tematika, (''Krivica nevinosti'' (1997), ''Bežanci'' (20 00), i ''Pucanj u
lјubav'' (2001,), zadirući u političke tabu teme ili lokalne skandale iz neposredne
prošlosti, delom zbog književne nedovršenosti ali i zbog čaršijske mrzovolјe
ostaje, nedovolјno čitani i vrednovani. Nјegova svedočanstva o tamnim stranama
"titoističkog vremena", o golootočanima i državnoj bezbednosti kao da su i
danas "uznemirujući" društveno-kulturni faktor. Međutim, ovi prozni radovi su i
svojevrsna socio-psihološka skica večitih sprega "slabih" pojedinaca i "jake"
vlasti.
Stvaralaštvo proznog pisca Slobodana Mandića (1947), koji svoje priče i
romane tematski svesno i uspešno usmerava na jedan etno-lokalitet i jedan krug
likova, stilski i jezički autentičan i kreativan, pomalo samotnjački, izvan književnih
krugova i udru živanja, postoji u kulturnoj svesti našeg grada, apartno i
nesrazmerno jasno, jer bi po iskazanom kvalitetu i talentu morao da bude jedan
od stožera ovdašnje umetničke scene. Od "klasičnih" realističkih stranica, kao što
su one iz ''Kolonista'' do znatno artificijelnih iz ''Kairosa'', proteže se razvojna
pripovedačka nit ovog stamenog autora. Nešto slično se događa i sa Milanom
Micićem koji je po temama i regionalnoj usredsređenosti sličan Mandiću. Nјegov
"makondo" su Vojvoda Stepa i Aleksandrovo, etnos koji obrađuje je
"mandićevski", piše i hronike. Ipak dve su bitne razlike: kod Micića je poezija
preovlađujuća (''San nema meseca'', ''Molitve barci koja odlazi'', ''Rakija mojih
dedova''), i drugo, on je "žešći" u izrazu, sklon nadrealnim spojevima, sa stalno
prisutnim ekspresionističkim koloritom u atmosferi meta fore i književne
strukture. Dok Mandić u naslagama zavičajnog jezika i magiji, samo naizgled
lokalnih i perifernih tema, otkriva nesvakodišnje književno blago.
Pesnik Dušan Milićev, autor je lirike koja unutar jezika i ponorne refleksije
traži i nalazi svoja ishodišta. Sa dosta citata i aluzija na klasičnu evropsku i
modernu južnoameričku književ nost, dosledan i tih, kao da iz svog staništa,
Žitišta, ovidijevski ulazi u savremenost i nestaje u metafore aluzije, godinama je
sve utemelјeniji u zrenjaninskoj i vojvođanskoj savremenoj književnoj zbilјi.
Veoma raznorodna grupa pisaca, generacijski i poetički, koju valјa
konstatovati započinje Vojislavom Laletinom (1952) koji je zbirkom ''Pohod
kostima'', impresivno ušao na književnu scenu, i potom skoro sasvim sa nje
nestao. Još je drastičniji slučaj talentovanog proznog pisca Jove Regaseka (1950)
koji se posle zajedničke knjige sa Miloradom Crnjaninom nije više ozbilјno vratio
u tradicionalnu književnost. Pesnikinja Dragica Stojanović (1963), u svojim
poetskim slikama i somnabulnim sećanjima i pogledima na psihodeliju
savremenog urbanog života, na lik Silviji Plat, polako objavlјujući, živeći i delujući,
kao sa svesno izabrane margine, povremeno, i nedovolјno često, podseća ovaj
grad na jedan njegov mnogo vredniji od skrajnutog decenijskog prisustva i
recepcije, lirski ženski glas. Snažan i do bola udalјen. Beležimo nekoliko njenih
značajnih naslova; ''Teskoba, pesme'', ''Cepelin'', priče u saradnji sa A. Hajdin,
kao i ''Razgovore sa Isidorom'', poeziju.
Pisac srednje generacije, pesnik i prozaik Milorad Rodić (1948), i pored
niza dovolјno kvalitetnih knjiga, poezije: ''Prema pticama'', 1980, ''Kad gore
vode'', 1981, ''San u svoju odbranu'', 1984, ''Na kraju krajeva'', 1986, ''Sklupčano
nebo'', 1991, ''Sami sever'', 1993,'' Prašina'', 1997,''Grlice'', 1998, i romana ''Lov
po kući'', 1990, ''Tvorac i slepac', 1995, na čudan i neobjašnjiv ostaje izvan ličnog
aktivnog tekućeg književnog života u gradu, odnosno on je literarna činjenica
koja se jedva podrazumeva ali zato godinama zaobilazi. Jer, ako ništa drugo,
dela koja je napisao zavređuju ozbilјnu recenziju.
Poezija Šandora Majora je takođe bez dobro razloga prilično ignorisana u
književnoj praksi zrenjaninske kulturne čaršije iako je po žestini izraza bilo za
očekivati suprotno. Razlog možda leži i u činjenici da su njegovi stihovi često bili
''upakovani'' u muzičku formu što je kod kritike odmah bio razlog za
diskvalifikaciju?
Književni status Stanka Ž. Šajtinca (1952), pripovedača i pozorišnog
kritičara, takođe je neobičan. Nedovolјno zapažen iako se radi o piscu veoma
izraženog rafinmana i prepoznatlјive auten tičnosti. Pored relativno slabe
učestalosti objavlјivanja knjiga, ima u gradu i lјudi, ne bez ugleda, koji smatraju
da je u pitanju - prezime. Odnosno da je na Stanka pala senka bratovlјeva -
Radivoja Šajtinca. Što je, dakako, izvan književni argument. Ali, u provinciji, ni
ovakvi fenomeni se ne mogu isklјučiti. No, Stankov ''Rečnik zavičajne fantastike''
predstavlјa veoma zrelo ostvare nje poetske proze, dok monografija Narodnog
pozorišta ''Toša Jovanović'', koju je ispisao Stanko Šajtinac, i pored izvesnih
polemičnosti, predstavlјa kapitalno istoriografsko delo.
Pesnikinja, pisac za decu i kritičar Marina Grujić (1960), i pesnik i prozaista
Ivan Danikov (1962) predvodnici su mlađih literarnih generacija Zrenjanina, i od
njih se mogu uskoro očekivati zrela ostvarenja. Monografija Marine S. Grujić o
dramskom piscu i "istorijskom prozaisti" Milanu Tutotorovu svojim kvalitetom
spada baš u takve iskorake (od ranijih dela izdvajaju se knjige pesama ''Venac
male Raške'', ''Divlјe masline'', kao i pesme za decu ''Sunčeva lјulјaška'' ). Lično
bih bio zadovolјan kada bi isto postigao i, nešto stariji, Perica Markov (1958), čiji
je talenat značajniji od postignutog I pored niza uspelih pesničkih knjiga
(spominjemo ''Cela mala', ''Šinter'' i ''Na kraj sela''). Pesnik i organizator
književnog života mlađih generacija zrenjaninskih pisaca, Ivan Danikov se već
godinama oglašava zapaženim knjigama poezije od kojih pominjemo ''Fišer
kupatilo'', ''Cvećara Benjocki'' i ''Kalendar straha'', sa stihovima koji nose u sebi
kreativnu asocijaciju na "ranog" Šajtinca i "zrelog" Despotova. Reč je o piscu čiju
zrelu fazu valјa očekivati sa nestrplјenjem.
Prozni pisac i esejista mlađe generacije Aleksandar Bjelogrlić (1967), iz
nejasnih razloga, iako originalnošću i kvalitetom to zaslužuje, nikako da zauzme
mesto koje mu u javnom, umetničkom životu pripada. Nјegove knjige, kao na
primer, ''Draženje hipotalamusa'', pripovetke, ''Nevidlјivi arhipelag'', eseji ili ''Tri
eseja o zduhaču pripovedanja“, kao i brojni književni tekstovi po periodici, ,
morali bi da mu obezbede ulogu predvodnika u literaturi koja se u
srednjobanatskom zavičaju obli kuje od sredine devedesetih. To se očekuje i od
Zoltana Babe (1961), vodećeg zrenjaninskog postmoderniste novijih generacija.
Dve zbirke pripovedaka, sa esejističko-akribičnom fakturom i postmodernističkim
nabojem, Poetika mikrobajke'' i ''Bečkerečki mirakulum'', i znatan broj
relevantnih i kompetententnih kritičkih tekstova, prikaza i poetsko-filozofskih
vinjeta, Zoltana Babu kvalifikuju za jednog od korifeja mlađih književnih
naraštaja.
Aleksandra Hajdin (1958), znatnim brojem naslova proze i poezije i proze
(između ostalog tu se knjige ''Hodanje u beskraj'', i ''Cepelin'', pripovetke, i
''Razaranje duše'', pesme) nastavlјa neveliki niz "ženskog pisma" na zrenjaninskoj
literarnoj mapi. Prevashodno dramski pisac, u vidnom usponu, Uglјeša Šajtinac
(1971), pored uspešno postavlјenih pozorišnih predstava, ''Rekviziter'', '' Pravo
na Rusa'' i ''Hadersfild'', svoj književni tale nat iskazuje i u "štampanom" oblik:
''Čuda prirode'', roman ''Čemer“, roman u pričama, ''Nada stanuje na kraju
grada'', episto larna proza (koautor sa R. Šajtincem).
Da ne bih u skiciranju zrenjaninskih književnih prilika zašao u period koji
pre malo poznajem, ovaj uvod u subjektivnu književnu opservaciju zavičajnih
pisaca završiću sa književnim imenom koje je, verujem, većini znalaca i zavičajaca
sasvim nepoznato iako genera cijski spada u pisce koji su se mogli ispolјiti još u
pedesetim godinama prošlog veka. Reč je romanopiscu Đorđu Petroviću (1937),
čoveku koji je radni vek proveo u ekonomiji i privredi, da bi za literarni početak
izabrao godine u kojima ne mali broj stvaralaca završava opus: objavio je dva
izvrsna i obimna romana u maniru kritičkog realizma. ''Crni dani i bele noći'' i
''Zenit mimohoda'', psihološki iznijansirani, žestoki u kritici društva devedesetih
godina u Jugoslaviji, s dos ta erotike i socio-političke dinamike, dela su koja tek
čekaju pravo kritičko vrednovanje. S napomenom, da njegov prvi roman skoro
isklјučivo govori o našim zavičajnim prede lima, dok drugi, ''Zenit mimohoda'',
svojom književnom pshihopatologijom završne faze u raspadu jugoslovenske
srednje klase, predstavlјa umetnički zrelo i od kritike neopravdano zatajeno
romaneskno svedočanstvo o relevantnim uzrocima kraha našeg socijalizma, i
fame o Jugoslovenstvu, naravno.
Kako će započeti treće stoleće književnog stvaranja u Zrenjaninu,
imaćemo prilike da vidimo. Jedino je sigurno, treba valјano oslušnuti govor
prethodnog, naročito zapamtiti energiju koju su kroz davne decenije emitovali
Manojlović, Ivan Lerik, ''Ulaznica'' i ‘‘Pamfleti’’ . Uz sva ona značajna imena,
knjige i pojave o kojima pišem nakon ovog uvodnog teksta. U očekivanju novih
"pamfleta"...
PESNIŠTVO RAZMICANјA
ĐURA JAKŠIĆ

Premda je u Bečkereku, u atelјeu Konstantina Danila, 1849. ili 1850. godine,

samo naučio da prepozna DEVOJKU U PLAVOM, i ine, mlađahni povratnik iz
Mađarske bune, bez boravka u ovom gradu ne bi uspeo, koju godinu kasnije, da
tako uvereno i beskompromisno, započne svoje pesništvo sveopšteg razmicanja.
Razmicanja dotadašnjeg pesništva, malograđanštine i neslobode. Oko slikara
naučilo je dušu pesnika da zapaža, beleži i plastično oblikuje život i romantiku
iluzija.
Pesnik Đura Jakšić* imao je sreću i kob da svoj nedugi životni ciklus istrči u
vre menu izraženih nacionalnih, socijalnih i kulturnih neuroza. Jer, ako je opšta
karakteristika romantičarskog pesnika - izbrisana demarkaciona linija između
života i pesničke vratolomije, pored genetskih i porodičnih limita, doba
izmešanih euforija i recesija moralnog, materijalnog i emotivnog stvaralačkog
materijala u mnogome je odredilo artističko ishodište ovog velikog i nedovolјno
ostvarenog pesnika. Igrom fatuma, Jakšić se umesto unosnijem,mirnijem i
dugovečnijim životom slikara, gde mu je dar takođe bio nedvosmislen, ipak i
uprkos opredelio za književnu stazu koja ga je, pretežno ostavlјala da samuje na
peronima egzistencijalne golgote.
Retki su primeri umetnika koji su toliko uronjeni u sve kontroverze svog
vre mena. Nije mnogo ni onih čija je realna sudbina dramatičnija od lirike koju
ispisuje. On je pak svoju liriku disao. U Jakšićevom slučaju ova naliči na hod po
minskom polјu. Agonija i ekstaza pesnikova, vek koji je sličan buktinji, u lirici se
realizuje kao dnevnik intime izložene na uvid i nerazumevanje svetine. Jakšićeva
sudbina, u kojoj se kao po pravilu javlјaju svakojaki sumrakovci, nalična je
Dedinčevoj'' Javnoj ptici''. Odazivajući se i na prozivke koje nisu isklјučivo njemu
namenjene, niti iz umetnosti upućene i prevashodne, on naizgled lamentira
prošlim, herojskim vremenima, dok istovremeno svojim prole terskim očima
gleda u buduće doba koje već glasno nagoveštava Svetozar Marković. Jakšić,
svojom intuicijom koja je već nemerlјivo izrešetana političkim progonima i
svakojakim psiho-fizičkim stresovima, sluti, više pri želјkuje, vreme socijalne
pravde i slobode. Ako ga uopšte ima. Ali, zar bi bio pesnik da budan ne sanja.
Romantičarski pesnik u zemlјi Srbiji.
Poeta Jakšić, po mnogo čemu blizak Bajronu, najviše po nemiru i večitom
kretanju, premda zbog avantura nije morao da ide u Grčku, dovolјno mu je bilo
da ode u Raču Kragujevačku, ili Podgorac, da zaroni u svoju dionizijsku, vinsku
prirodu, i bezgraničnu lјubavnu elegičnost, svoje slikarstvo, koje nikada nije
dovolјno cenio, a imao je raskošan talenat, i pribegavao mu najčešće u prilikama
kada se valјalo pre hraniti, sve ih je, decidirano, podvrgavao svojoj etičkoj
vertikali koju istovremeno prinosi na žrtvenik domovine. On je zapravo i sebe i
sopstvenu umetnost, u pravom romantičarskom maniru, davao bez ostatka kao
zalog idealima epohe. Đura Jakšić, i reč svoju i misao, i panično svetlo duše svodi
na imenitelј etičkog, domolјubnog angažmana bez alternative i ostatka. Za
takvog goniča sopstvene, duše biće dovolјno i četrdeset životnih godina da svetu
i veku vikne u lice:

O gnjili svete, truleži

sramna!
Skapaćeš tako u miru tom.

Poezija njegova, koju pre drama i proza, ispisuje još od 1852. ni je ni

koherentna ni konzistentna. Stihovi koje on emituje nisu doterani ni
disciplinovani. Nema on mira i dobrih životnih okolnosti za tako nešto.
Nedostaje zato toj lirici dubina jednog Laze Kostića, nema melodičnu elegičnost i
lepršavost Branka Radičevića, niti refleksivnost Nјegoša. Premalo je u njoj
pomodnog svetskog bola, iako Jakšić zapravo nimalo po snazi emocije ne
zaostaje za aktuelnim evropskim pesništvom. Međutim, retki su zato pesnici toga
vremena, sa toliko lirske dramatike, malo je književnika čiji je telegraf srca kao
Jakšićev danonoćno u službi sopstvenog naroda. On je i u zabludama uspravan, u
nedoumicama neskriveno iskren.
U pesmi su mu ponekad metafore zdravorazumske, u životu odgovori na
pitanja lične egzistencije - često pesnički naivni i pogrešni, ali sve je to logičan i
konsekventan ispis iz anarhičnog kodnog sistema ovog srpskog romantičarskog
rapsoda. On je lirik kome porazi i klonuća predstavlјaju odmorišta i stanice u
nepojamnom utrkivanju sa istorijom i ličnim vremenom. Svaki put kad bi
iskoračio iz magistralnog toka, ako je takvog u Srbiji njegovog vremena i bilo,
našao bi se poneko da ga pod seti da mu "životni časovnik žuri". Neki pandur,
kafedžija, školski nadzornik, piska ralo, general ili ministar. Svaki put kad se
umešao u Srednjovekovlјe, naličilo bi to na prizor kosmonauta zalutalog u Neolit.
Nјegove sanjarije o Dušanovom carstvu, pesnički sasvim legitimne, u
kontrapunktu sa ''Švabicom'', ''Kaluđerom'', ''Paorom'' ili pesmom ''Ponoć''
deluju kao odaziv nemirnog đaka na propuštenu lekciju iz isto rije, ili možda i više
na neki nepreležani istorijski nazeb. U slikarstvu njegovom, kod odaziva na iste
teme, stvari stoje sasvim drugačije! O tome kako i zašto je tako, nekom drugom
prilikom.
Skokovitost njegovih raspoloženja, u čemu mu je objektivna stvarnost
obilato pomagala, obeležila je Jakšićev lirski kardiogram ponornim jecajem ali i
orlovskim kliktanjem; lamentiranjem za herojskim vremenima ali i spoznajom da
se najbitnije stvari za život naroda rešavaju tek kad heroika prođe. Nјegov
paralelni, impozantni i neveseli, kafanski itinerer, u liniji sudbine ovog pesnika,
boemija iz očaja i derta, možda predstavlјaju prokletstvo ali i ishod talentovanog
umetnika u Srbiji druge po lovine devetnaestog. veka. Jedino, ovaj hudi pesnikov
stvarni život ni u kom slučaju, nije poza.
 U večitoj svađi sa zemalјskim moćnicima, on je i stalnom dijalogu sa
Bogom. Čas ga prizivajući i citirajući, čas ga optužujući. Kao i sa lјudima, on nema
suviše strplјenja za božansko. Ni Bog mu nije bio za života neki pouzdani
zastupnik i zaštitnik. Možda je za obojicu tako bilo i najbolјe. U košmaru pevanja i
mišlјenja ovog romantičarskog stradalnika, kao da jedino idila ne egzistira. Ni
sreća u lјubavi.
Sumrakovci Srbije devetnaest tog veka ne poznaju tihu tugu, a ovaj pesnik
ekstaze programiran je, izgleda, da emituje resku lјubavnu tugovanku. Razmičući
društvene tesnaca, preplivavajući naježeno i mrtvo more nacionalnog identiteta,
Jakšić je neprestano ispisivao dnevnik intimističkog i sveopšteg posrtanja.
Emotivni kapaciteti ovog burevesnika, kao da su bili dovolјni za dve, tri
simultane pesničke emisije. Oni svakako prevazilaze Jakšićevu sposobnost
estetiziranja, odnosno umetničkog transponovanja: premašuju moć
koncentrisane analitičnosti i pesništvu podrazumevanog uopštavanja. Ili je to
plaćanje obola paralelnim životima dve umetnosti i simultane boemije.
Reagujući bez ostatka, čitavim svojim telesnim instru mentarijumom, na
ideološku i etičku zagađenost lјudskih staništa u kojima je stranstvovao, na
zluradu laž državotvornih nagodbi, nacionalnu raspolućenost naroda, na
kameleonstvo zvaničnika i ispisnika, Đura Jakšić jednači sebe sa kolapsima
vremena. Pokušava da razmakne koridore duhovne i moralne čistote. Od jednog
romantičarskog pesnika to se i očekivalo. Đura je, ipak, u svemu davao i više.
Kada je Jakšić 1878. godine umro, u Bečkereku nije više bilo Konstantina
Danila, koji je preminuo 1875. Godinama zato u ovom gradu nije bilo nikog da
nastavi sa slikanjem u bidermajersko-danielovsko-bečkerečkom maniru. Tako je
to kad učenik jedva nadživi učitelјa, a slikarstvo potčini književnosti.
Romantičarski vaznesen. Dve spomen ploče na kući u Gradnulici, Danilovom
domu i Đurinom "prenoćištu", ironičan su podtekst naših ondašnjih i današnjih
naravi!
_______________________
* Rođen je u Srpskoj Crnji 1832. godine. Škole učio u rodnom mestu,
Hacelfeldu, Segedinu, Temišvaru, Budimpešti, Velikom Bečkereku i Beču. Učio za
slikara a "izučio" za likovnog umetnika evropskog formata i romantičarskog
barda srpske književnosti. Objavlјene knjige: (za života) Seoba Srbalјa, drama
(1863); Jelisaveta, knjeginja crnogorska, drama (1868); Pesme Đure Jakšića,
pesme (1873); Pripovetke Đure Jakšića, priče (1876); posthumno - kapitalna i
prva izdanja - Dela Đure Jakšića knj. 1- 10 (1882-1883); Dela Đure Jakšića 1 - 4
(1911); Celokupna dela Đure Jakšića", 1- 4 (1928-1931); Prepiska Đure Jakšića
građa, (1951); Sabrana dela Đure Jakšića 1- 4 (1978).
Ovaj veliki romantičarski umetnik i stradalnik srpske umetnosti, boem,
netipičan patriota, buntovnik, učesnik revolucije iz 1848. žrtva režima, pandura,
birokrata i filistara. Nikad ukroćen ali i neshvaćen. Genijalni i nedovršeni slikar,
razbarušeni pesnik, pripovedač socijalnog milјea. Možda je preterano reći ali
Đura Jakšić jeste grandiozni torzo potencijalnog balkanskog Žerikoa, odnosno
Puškina.
KNјIŽEVNI TITANIK IZRANјA

Todor Manojlović: Izabrana dela 1-3,

GNB "Žarko Zrenjanin" 1996/97

Ima u književnoj, a da ne govorimo o privatnoj, sudbini čuvenog i neznanog

istovremeno, i još manje čitanog, književnika Todora Manojlovića* mnogo
sličnosti sa brodolomom "Titanika": jer kao što je jedva ko, sem vlasnika i brodo-
graditelјa, uspeo da sagleda svu monumentalnost i neobičnost ovog plovećeg
giganta - ledene sante su ga prebrzo potopile i večno sakrile, tako se nešto slično
dogodilo i ovom piscu. Nјegov impozantan književni opus više od pedeset godina
ostao "potoplјen" pod smrznutim naslagama ideoloških omraza, estetičkog
slepila i našeg nacionalnog specijaliteta: brzog zaborava, tako da su njegova
poezija, drama i esejistika praktično, sem malom krugu istoričara književnosti i
poštovalaca, ostali nedostupni i nepročitani. A ono što ne živi u savremenosti
polako gubi i mesto u istoriji.
Ustanovlјenje "Fonda Manojlović", dodelјivanje značajne nagrade za
"moderni poetski senzibilitet", a naročito pojavom prva tri toma Izabranih dela
ovog pisca, Todoša iz Bečkereka, kako ga s mnogo simpatija naziva još jedan naš
značajni sugrađanin - Vojin Matić, psihijatar i književnik, kao da sa dna
panonskog mora podižu ovaj naš zavičajni Titanik - književni opus Manojlovićev,
koji se ukazuje kao srednjoevropska umetnička gromada. Poređenje njegovo sa
čuvenim brodolomnim gigantom relevantno je i na značenjskoj ravni - i naš je
sugrađanin, uz nekolicinu velikih, Crnjanski, Vinaver, Rastko, Dis, bio predznak
modernih literarnih, i umetničkih uopšte, vremena na Balkanu koji nema du-
gotrajnih milјenika.
Poslenici iz Fonda i Biblioteke, posebno Dušan Jakovlјev i dr Draško Ređep,
inicijacijom ovih izabranih dela, i objavlјivanjem prva tri toma (poezija, drama i
kritika) prekinuli su "tradiciju" nečinjenja i isklјučivo verbalne brige za književnu
tradiciju i vrednost, i otvorili pravce naučne i sistematične brige o onome što, ne
zalazeći u suštinu tih pojmova, nazivamo kulturnim i civilizacijskim nasleđem
ovog grada i regije. Izdavački i uređivački zahvat oko izabranih dela Ma-
nojlovićevih, primer je kako valјa usmeravati snage gradskih poslenika kulture,
odnosno u kom smeru treba angažovati eksperte iz većih sredina.
"Manojlović je ostao u senci najznačajnijih modernističkih pesnika, ali se duh
modernizma objavio i kroz njega, i to još u doba "Zabavnika Srpskih novina" na
Krfu" - ovako počinje svoj esej o Manojloviću znameniti Radomir Konstantinović,
u svojoj kapitalnoj osmotomnoj knjizi Biće i jezik. Znači, reč je o značajnoj poeziji
našeg su građanina. Verovatno zato, jer je po njoj bio i najpoznatiji, o pesmama
"njegovog dvojnika" barem smo slušali, i ovaj petotomni projekat započinje
izborom lirike našeg moderniste koji potpisuje eminentni dr Draško Ređep.
Nјegov izbor je znalački, dovolјno subjektivan i autoritativan. Pored tananog
poznavanja Manojlovićevog ukupnog opusa, on u svoj izbor unosi i fini
subjektivitet ličnog poznanstva sa ovim značajnim autorom iz bliske prošlosti. U
svom izboru lirike, kao i u eseju Pesnik vedrine, Ređep uspešno otklanja i neke
stereotipe uvrežene kod prepoznavanja Manojlovića, pesnika "ozarene
melanholije". Recimo i da ovaj tom otvara reprodukcija pesnikovog portreta
slikara Milenka Šerbana.
Dramski opus Manojlovićev predstavlјen je sa sedam dela, od kojih su dva
poznatija starijoj pozorišnoj publici (Centrifugalni igrač i Katinkini snovi). U
pogovoru Marte Frajnd napominje se da postoje još nekolika dramska dela, u
rukopisnoj formi, koja treba preciznije identifikovati. Utisak neke
"postmodernističke" fakture, u stilu i fizionomiji ovog opusa, kao da ga
preporučuje teatrima za nova iščitavanja. Naročito onom koji u Manojlovićevom
rodnom gradu postoji. Uvodni portret je delo Zdravka Mandića.
Kritičar i prozaista, Mihajlo Pantić, sačinio je izbor iz ogleda i kritika Todora
Manojlovića, pod naslovom Novi književni sajam , koji nedvosmisleno pokazuje
izuzetnu erudiciju bečkerečkog moderniste, kao i njegove jasne evropske
kriterijume. Pantić svoj pogovor zaklјučuje rečima: "Manojlović je pisao iz samog
središta stvari". U ovom tomu, Manojlovića je portetisao Novak Reže.
Konačno, posle pojave ova tri toma izabranih dela Manojlovićevih, i onih koji
slede, nemamo više prava na nečitanje ovog značajnog pisca. Naš Titanik je
izronio!
__________________
*Rođen u Velikom Bečkereku 17. februara 1883. godine. Završio je
Mađarsku gimnaziju u rodnom gradu. 1900. godine otputovao je u Budimpeštu.
Ovde je proveo sedam godina, najmanje se baveći studijima prava, na koja ga
porodica zatim šalјe u Rumuniju, u varoš Nađvarad. Druži se sa piscima,
novinarima, umetnicima, naročito sa Endre Adijem, budućim poznatim pesnikom
evropskog formata. Napušta studije prava i 1910. odlazi u Minhen da sluša
predavanja iz istorije umetnosti. Proleće i leto 1911. provodi u Italiji, potom
odlazi u Temišvar, gde se posvećuje pozorišnoj i muzičkoj kritici. Godine 1912. u
Veneciji se interesuje za klasično italijansko slikarstvo i arhitekturu. Nјegov prvi
tekst na srpskom jeziku bio je prikaz knjige Isidore Sekulić Saputnici, objavlјen u
Letopisu Matice srpske 1913. godine. U Letopisu je objavio i prvi značajniji prikaz
na srpskom jeziku o Adijevom pesništvu. Prvi svetski rat dočekao je u Bazelu u
kome je i diplomirao studije Istorije umetnosti (1913) a 1916. odlazi na Krf, da po
mogne srpskoj vojsci. Počinje sa radom u Srpskim novinama, naročito u pod
listku ovog glasila Zabavniku u kojem prvi put objavlјuje pesme. Na Krfu se
susreće veća grupa srpskih intelektualaca, a krug oko Zabavnika presudno je
uticao na preporod naše poezije.
Godine 1919. stiže u Beograd, gde se druži sa grupom umetnika čije je
čuveno stecište bio hotel "Moskva". Bili su to Miloš Crnjanski, Sibe Miličić, Josip
Kosor, Mirko Korolija, Ivo Andrić, Sima Pandurović, Branko Popović, Miloje
Milojević i drugi. Prvi zvanični posao dobija 1920. godine, kao sekretar Opere
Narodnog pozorišta. Iste godine sa Stanislavom Vinaverom pokreće biblioteku
Albatros. U jesen 1922. Geca Kon objavlјuje prvu knjigu Todora Manojlovića
Ritmovi, sa pesmama u slobodnom stihu. Inače, i pored škola koje je završio ovaj
je pisac bio oduševlјeni poštovalac biblioteka, muzeja i crkava, jer kako je
govorio, na tim mestima se najviše može saznati i naučiti. Druga knjiga stihova
pojavila se 1928. godine pod nazivom Vatro meti i bajka o Akteonu. Završio je i
novu dramu Centrifugalni igrač koja je na pozornici Narodnog pozorišta u
Beogradu prikazana 1930. godine. Na mesto sekretara Matice srpske i u Novi Sad
dolazi 1931. godine, gde ostaje kratko, do 1932. godine, tvrdeći posle da je protiv
njega u Matici, koju je tužio sudu, vođena "jedna najžešća i najsvirepija hajka".
Nešto slično ponovilo mu se i sa Srpskom književnom zajednicom posle II
svetskog rata. Postavlјen je 1933. za vršioca dužnosti bibliotekara u Senatu
Kralјevine Jugoslavije. Piše za Crnjanskov časopis Ideje, a nakon objavlјenih Kati-
nkinih snova najavlјuje završavanje drama Opčinjeni kralј i Nahod Simeon .
Godine 1938. postaje profesor istorije umetnosti na Umetničkoj akademiji u Beo-
gradu.
Svoje tekstove, rasprave i eseje sakupiće za vreme Drugog svetskog rata u
knjigu i objaviti pod imenom Ogledi o slikarima (1943). Živi u Beogradu, gde je
njegov književni svet i gde povremeno drži predavanja iz istorije umetnosti.
Naredne godine objaviće i knjigu Ogledi iz književnosti i umetnosti. Posle rata
dolazi pod udar nove vlasti, oduzimaju mu se građanska prava i biva proteran u
svoj zavičaj Veliki Bečkerek, od 1946. - Zrenjanin. Živeći jedno vreme u
društvenoj, političkoj čak i književnoj izolaciji - kada su u pitanju bili etablirani
kulturni krugovi u Beogradu i Novom Sadu, komunicirao je samo ali i intenzivno
sa mladim zrenjaninskim piscima. Izuzetak je bio književni kritičar iz Novog Sada,
Draško Ređep, sa kojim se dopisivao i delio estetička i civilizacijska uverenja.
1958. je štampao knjigu pesama Pesme moga dvojnika, koja je izazvala ne malu
pažnju literarne čaršije.
Umro je u Zrenjaninu 1968. upravo kada se pojavio prvi broj časopisa
‘‘Ulaznica’’ i par meseci pre nego što su Pamfleti, koje su uredili Jovica Aćin i
Vujica Rešin Tucić, pokušali i uspeli da ugroze ustalјenu provincijalnu mentalnu
razglednicu grada. Paradoksa i ironije nikad dosta u Manojlovićevom životu i
smrti. U redakciji Zrenjaninaca Luke Hajdukovića i Tihomira Savića 1969. pojavo
se i izbor iz njegovog dela Bliže velikom suncu. Fondacija "Todor Manojlović",
koju je osnovala Gradska biblioteka u Zrenjaninu, izdala je Izabrana dela ovog
značajnog pisca srpske Moderne ( Poezija (1996), pesme; Novi književni sajam ,
eseji; Drame , izbor dramskih tekstova; Osnovi i razvoj moderne poezije, prikazi i
rasprave o književnim temama).
EHO PESME IZ "IZGUBLjENOG RUKOPISA"

Slobodan Berberski: Još san sebe da dovrši,

GNB "Žarko Zrenjanin",1979.

Pripadnik starije generacije naših pesnika Slobodan Berberski*, u svojoj

jedanaestoj knjizi, vraća se na jednu od dve velike teme svog pesništva.
Zaokuplјen trajno sudbinom Roma i revolucionarnim preobražajem naših naroda,
on se u zbirci Još san sebe da dovrši obraća vremenu ratnom, kome je, kao što
sam kaže, ostao dužan. Naime, ovaj pesnik kao da čitavog života pokušava da na-
doknadi nestanak triju rukopisa koji su mu za vreme rata propali. Objavlјivanjem
Dnevnika rata, 1959, on je samo započeo s opisivanjem unutrašnjih otisaka i
šokova koje je ratni metež ostavio u njemu. Knjiga pred nama, očigledno,
predstavlјa pokušaj nadograđivanja ne toliko tema iz Dnevnika, kao i psihološke i
lirske "matrice" ispisane revolucijom. Prečišćenost, sažetost i poetska odlučnost
ovog rukopisa, nagoveštavaju da je reč o konačnoj verziji ovog kruga ratnih tema.
U nekoj drugoj prilici zanimlјivo bi bilo analizirati fenomen "izgublјenog
rukopisa", i njegovog odraza na formiranje ukupnog poetskog opusa konkretnog
autora. U slučaju Slobodana Berberskog, "nestali rukopisi" kao da su postali
nesvesni deo njegove poetike, jer ovog pesnika nedovršeno ratno poglavlјe zavek
usmerava ka neprestanoj poetsko-revolucionarnoj akciji, i proganja ga
osećanjem nezavršenosti.
Počevši od simboličnog naslova, koji, čini se, tu "poetsko-revolucionarnu"
snohvaticu smešta u sferu podsvesti, kroz sedam ciklusa ove zbirke možemo
pratiti svetlucanje poetskog materijala dvostruke opne. Naime, autentična
atmosfera ustaničkih godina, s naslovima dokumentaristički preciznim, pomalјa
se pred nama u fakturi koju poznaju mnoga iskustva savremene poezije.
Neobičnom ovu liriku Slobodana Berberskog čini vidlјivost tog stapanja. Pesnik,
ni u jednom slučaju, ne pada u grešku da iz sadašnje, pre svega istorijske, vizure
pristupa korekciji tmurnih slika iz vremena kada bezizlaz nije bio retkost. On je
svestan da rat uklјučuje u sebe pogibije, i muke, i pustošenja. Taj je period za
njega nevreme, i razumlјivo je što stranicama zbirke Još san sebe da dovrši
dominiraju tmurne boje, iako se kroz krvavu kišu rata nazire optimistička duga.
U jednom, skoro dokumentarnom kontinuitetu, Berberski od prvog ciklusa
Beograd, pa sve do završnog Bol Zelengore, ostavlјa za sobom duboreze patnje,
nade i prkosa. Knjiga započinje poetskim iskazom znatne agresivnosti (Jutro je
isplјuvak i krv), kao prethodnicom slika kojima svako veliko zlo može biti
uzrokom. Pesnik bitisanje doživlјava kao neprestano izlaganje "sečivima noći".
Teskoba dana, kad čovekova usamlјenost kulminira i pretvara se u univerzum
bespomoćnosti, kod Berberskog oscilira između realativno opštih mesta (kao kad
konstatuje da je smrt još uvek nastavak života), do poetski rafiniranog iskaza:
Voda ne klokoće.
U ciklusu Šumadija, u panični igrokaz rata, čak bez otpora sili, uleće pucanj.
S njegovim zvukom, u crno-sivu boju početnih situacija probija paleta
svakodnevne obojenosti /rumeni se krug obli/, što je praćeno i promenom opšte
atmosfere. Otpor se javlјa kao iskonska motivacija našeg čoveka: / zaspalost
mišice/ ovde je /uvek smrt/.
Iz zatočene bespomoćnosti javlјa se prkos:

Niko nije tvoja nemoć i tvoja smrt.

Iskomadaj konopac magle, sen nestajanja.
Ubi crnu pticu na veđama.
Zgrči dlanom kukumavku brda.

Pesme okuplјene u ciklusu Sandžak verno odslikavaju grafikone pesnikovog

raspoloženja koga ispisuje ratna sreća. Berberski kaže u jednoj pesmi: Ruka pluga
ukrstila je smrt i zov, sažimajući na taj način psihozu vremena koje drastično
spaja snove i rane, pobedu i poraz, izdaju i plemenitost. Pejzaž u kome odjekuje
ratna zbilјa prepun je fantazmagoričnih slika, u kojima ima natruna nadrealizma.
U metaforici, u odnosu na prethodne cikluse, nalazimo znatno veći emotivni
napon koji se prevashodno ogleda u višeslojnosti mogućih asocijacija.
Doživlјaj, ratom izbezumlјene i onečovečene prirode, ostavlјa dojam sveta
kojoj je strgnuta opna dok boje nezbratimlјeno leže u gušanju. U skoro
diskurzivnim stihovima preciznog imenovanja stvari, pojava i stanja, zbilјa rata je
samo u atmosferi, u ugroženosti lјudskosti i opiplјivoj hladnoći koja dominira.
Senka neke pokore lebdi zatvorenim nebom.
Pesme sabrane pod naslovom Istočna Bosna, izrazom i metodom
ostvarivanja poetske slike znatno se razlikuju od prethodnih. Dok u pesmama
ranijiih ciklusa Berberski koristi jezik u simboličkoj funkciji, redukujući sliku do
znakovnosti, koja ima čak svoju nadrealnu varijantu, u pesmama iz Istočne Bosne
on pribegava deskripciji. Prizori ratom pritisnutih predela, koje potresa glad i
zločini neprijatelјa, kao imanentnu supstancu podrazumevaju pesnikovu veru u
mogućnost otpora zlu. Iskaz njegovih poetskih snimaka istočno-bosanskih
zbegova i stratišta nosi u sebi znatne primese dokumentarističkog, što u
kompoziciji zbirke Još san sebe da dovrši ima ulogu realističkog prose dea, koji
bez obzira na razloge i uslove nastanka, uspostavlјa ravno težu sublimnog i
autentičnog. U zbirci, kao što je ova Slobodana Berberskog, koja pored
stvaralačkih ima i etičke motive nastanka, u prizivanju sanjanog (širom
razrogačenih očiju) da bi ga poetski dovršio i lјudski nadživeo, odlomci
stvarnosnog neophodni su i kao stimulatori imaginacije, odnosno prilike za
uspostavlјanje etičke ravnoteže.
Za raspored poetskog materijala u ovom ciklusu karakteristična su sledeća
dva odlomka. Prvi je građen na deskripciji:

Danas je razderano pod veđom u gušanju,

klano pod sečivom na grlu, noktom u koži,
razneto crnim kruškama.

Drugi je primer sasvim različit, po dometu i vrsti pesničkog saopštavanja:

Dva straha ne leže u istoj postelјi.

Očigledno je da ovaj iskaz prevashodno naginje refleksivnom zaokruživanju

svakolikog iskustva naroda. Iskustva, koje izvire iz duge tradicije mučnog života
spremnog na zlo i muku.
U ciklusu Igman, kao da se prethodna pesnikova iskustva u oblikovanju
lirskog dnevnika rata objedinjuju. Zapravo, početni sublimni, redukovani, govor
koji ratnu strahotu saopštava jezikom arhetipskih formula zla i pokore, spaja se
sa dokumentarnom zbilјom, koju diktira veličanstvenost pohoda preko
zamrznutog Igmana. Istini za volјu, moramo reći da je to posebna vrsta
konkretizacije, koja znatno računa na našu pripremlјenost da skici istorijske
situacije u svojoj svesti dodamo sve ono što pesnik podrazumeva. Evo kako to
kod Berberskog izgleda:

Kroz mrak ide rohav na beloj kobili

iskoči iz krošnje na vis, na oborenu pušku
osloni se o rame dlanovima.

U poetskoj zbilјi Slobodna Berberskog ovakav metod ima opravdanja u

samom konceptu, koji se zasniva na "rekonstrukciji " izgublјenog rukopisa,
odnosno na unutrašnjem lirskom dovršavanju budnog snevanja ratnih bespuća.
U završnim pesmama, okuplјenim pod naslovom Bol Sutjeske, izraz se pesnikov
svodi opet na znak, na simbol. Naročito upečatlјivo deluju sledeći stihovi:

Nije pokrov Nije/ jecaj/ zaspalosti/.

Pesnička knjiga Slobodana Berberskog uzbudlјivošću slika, koje dosežu

košmarno, minijaturama reske simboličnosti i odsustvom retorike, zasluženo se
uvrštava u bolјi deo naše poezije o ratu i revoluciji.
___________________
* Pesnik i publicista Slobodan Berberski je rođen u Velikom Bečkereku 1919.
godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo da studira prava u
Beogradu. Pisao je poeziju i studije. Angažovao se u radničkom pokretu od 1936.
godine a učesnik je NOB-e od 1941. U posleratnom periodu deluje i u okvirima
Romske zajednice gde je imao visoke funkcije, čak je ne zvanično bio i "romski
knez". U poeziji je bio zastupnik socijalnih i revolucionarnih tema, uglavnom u
tradicionalnom maniru srpske socijalne međuratne lirike. Docnije se iskazuje i
kao veliki romski pesnik, nadahnut romskim znamenjem kako iz predanja, tako i
iz svakodnevnog života. Sastavio je i nacrt statuta prvog jugoslovenskog društva
"Rom". Radio je i kao sindikalni funkcioner
Objavio je sledeće knjige: Za kišom biće duga (1950), Proleće i oči (1952),
Uze (1955), Nevreme (1959), Dnevnik rata (1959), Blag dan (1964), Kote (1969),
Odlazak brata Jakla (1976), Kao beskožni jeleni (1977), Još san sebe da dovrši
(1979), Međe (1982), Svakodnevnica (1983)
Umro je u Beogradu 1989. godine.
DRAMSKA POSVETA GRADU

MILAN TUTOROV

DRAMSKO stvaralaštvo uglednog zrenjaninskog autora Milana Tutorova, i

pored povremenog zapostavlјanja i prećutkivanja, ili tačnije rečenog
zaboravlјanja, nezaobilazna je činjenica književnog i pozorišnog života našeg
grada i Pokrajine. Nјegov opus nije, međutim, ni bez jasnog odjeka i u
jugoslovenskoj kulturnoj sferi. Ovo je potrebno znati jer je to kontekst u kome
moramo posmatrati pojavu njegove nove knjige Četiri zrenjaninske drame.
Tutorovlјev visoki rejting, postignut sjajnom Pukotinom raja još davne 1958.
godine pulsirao je svakim novim ostvarenjem, i danas, posle desetak izvedenih
drama, slobodno se može reći da je delo Milana Tutorova književni i životni
projekat koji se mora respektovati. Pogotovu u gradu gde je proveo svoje
najkreativnije godine.
Izbor od četiri drame, koji nam je upravo ponuđen, iako donosi samo jedan
novi tekst, veoma je indikativan i karakterističan za ukupno stvaralaštvo autora.
Ovako poređani naslovi: podsećaju na rana dela (Između dva voza), ukazuju
središnu temu Tutorovlјeve dramske literature. (Krajputaš za troje, Ujak Matija
nije umro), svedoče o žanrovskim preobražajima pisca, i na kraju, dokazuju
njegovu stvaralačku vitalnost i aktuelnost (Banaćanska romansa). Činjenica da su
ova dela nastala u skoro pravilnim intervalima, tokom četiri decenije, omogućuje
nam da, kroz vizuru ovog dramatičara u svojevrsnom bekgraundu, doživimo
vreme koje smo već stigli da omalovažimo, čak i da osetimo početak nostalgije za
njim. Konačno, drame u ovom izboru jesu zrenjaninske. Događaju se u realnosti
ovog grada. U realnosti ili njenom naličju, svejedno. Dodajmo ovome podatak da
je za Milana Tutorova traganje za istinom jedan od aksioma dramaturgije, što
ovom iščitavanju Zrenjaninskih drama daje posebnu draž prepoznavanja!
Ova, vrlo spretno komponovana, i, do sada, po nama najbolјa knjiga
dramskih tekstova Milana Tutorova, započinje delom Između dva voza,
psihološkim rezom u naizgled nedramatično životarenje običnog sveta. Osoba
koje između dva voza proživlјavaju sopstveni kosmos. Vrlo plastični likovi, lak i
humorom obojen dijalog, nepretenciozna fabula, jezik autentičan: svi preduslovi
za dopadlјivu dramsku igru. Ovo ostvarenje, na liniji uspešne formule mnogo
poznatije Pukotine raja, neopravdano je decenijama, bilo zapostavlјeno, i
pojavlјivanje u ovoj knjizi prava je rehabilitacija teksta koji kao da je i sam autor
držao po strani.
Središne drame ovog izbora, Krajputaš za troje, odnosno, Ujak Matija nije
umro, uspešno prezentuju osnovne crte poetike ovog autora. Poetike i etike.
Tutorovlјevi junaci, iznikli iz rata i revolucije, raspolućeni i raspeti izmenjenim
vremenima, koja nisu ni blizu onome što su idealisti sanjarili, društvenu dramu
izneverenih očekivanja doživlјavaju kao pravi heroji klasičnih antičkih tragedija.
Nestaju sa lične i istorijske pozornice, nesvesni da li je projekat novog društva
samo krenuo stranputicom ili puta zapravo nije ni bilo. I što je najzanimlјivije,
ovakve etičke i psihološke kataklizme događaju se običnim lјudima, čiji su
prototipovi obitavali u našem gradu. Sa distance od dvadesetak godina, novo
čitanje ovih dela, ima poseban ukus. Na kraju ove, četiri decenije duge, dramske
avanture stižemo i do Banaćanske romanse, dela koje, samo naizgled nije pisano
u osobenom Tutorovlјevom stilu. Ova komedija sa pevanjem i igranjem, mogli bi
je nazvati folk operom, potpuno u savremenom trendu, ima čvrstu dramaturgiju,
prepoznatlјive moralne principe, psihološki precizno postavlјene likove i
zrenjaninski milјe.
Ovom knjigom drama Milana Tutorova, dakle, naš grad dobija jedan od
svojih, ne samo književnih, ugaonih znamenja.
_________________
* Rođen je u Belom Manastiru 1923. godine. školovao se u rodnom mestu,
Osijeku i Beogradu. Od 1952. stalno živi u Zrenjaninu. Učestvovao u radničkom
pokretu predratne Jugoslavije, i NOB-i. Jedno vreme bio direktor istorijskog
arhiva i Narodnog pozorišta u Zrenjaninu. Profesionalno i uspešno se bavio
pozorišnom režijom. Prevashodno je dramski pisac ali se ogledao i u poeziji, prozi
i istoriografiji.
Objavlјene knjige: Pukotina raja, drama (1958.); Krajputaš za troje, drame
(1970); Kurjakovo jutro, drama, (1970.) Dve drame, drame, (1985); Zvezde i
svatovac, memoarska proza (1990.'); Mala RAŠKA, a u Banatu, istoriografska
proza (1991.); četiri zrenjaninske drame, drame (1994); Seva munja,biće opet
buna, istoriografska proza (1995.); Pet drama, drame (1998); Banatska rapsodija,
istoriografska proza (2001); Iz lirskog predživota, poezija (2002).
Drame su s uspehom izvođene u pozorištima širom zemlјe. Po motivima
drame Pukotina raja snimlјen je istoimeni film koji je bio veoma zapažen i
nagrađivan. Emitovane su mu i četiri radio-drame. Već godinama piše i objavlјuje
u periodici polemično-pamfletski esej Autoru nema ko da piše, potpuno u skladu
sa svojim temperamentom i životnim i umetničkim uverenjima.
MUDROST ISKRENOSTI

Pavle Ugrinov: Egzistencija,

Prosveta, Beograd, 1996.

Ugledni književnik, značajni pripovedač i romanopisac, naš sugrađanin u

periodu koji zahvata predratni i ratni period, akademik Pavle Ugrinov*, napisao
je knjigu koja se otima žanrovskim definicijama ali svojim dometima predstavlјa
nezaobilazno mesto naše duhovne baštine. Nјegova Egzistencija, knjiga između
eseja, memoarske odnosno romaneskne proze, zapravo jeste suveren zahvat u
srž naše umetničke i egzistencijalne prakse u periodu između 1979. i 1992. go-
dine. Egzistencija se bavi suštinskim društvenim i kulturološkim pitanjima u Srbiji
i Beogradu u tom periodu, u kome je mnogo šta započinjalo ili završavalo. Osim
tog opšteg plana kojim se Ugrinov kreće suverenim stilom mudrog i superiornog
intelektualca, ova knjiga ima i drugi plan. Pisac uporedno sa beleženjem i
opserviranjem stvarnosti ispisuje i dramatičan tok sopstvenih duhovnih
turbulencija. On s nesvakidašnjom iskrenošću zapisuje i najintimnije nemire
sopstvenog života, svesno pretvarajući taj život u romanesknu činjenicu, koja za
razliku od uobičajene književne prakse nema distancu umetničkog uopštavanja:
Ugrinov je u ovoj knjizi, imenom i prezimenom, junak - sopstveni lik iz ogledala.
Ta spremnost da se izloži neposrednosti reakcija, u Egzistenciji i nije samo
rezervisana za intimistički plan književnog teksta, pisac ovu radikalnu iskrenost
koristi i u esejističkim i hroničarskim pasažima. Jedini zaklon kojim Ugrinov
raspolaže u ovom rukopisu su doslednost i mudrost jer talenat i duhovitost se
pod razumevaju. Na ogolјenom prostoru književne anatomije društva, duhova,
mitova, sebe samog, Pavle Ugrinov pokazuje veličinu sopstvenog autorskog bića,
etičnost lišenu hipokrizije kao i veštinu spajanja onog što izgleda nespojivo.
Ova knjiga nije, i neće proći bez značajnih osporavanja i žuči svih onih koji
žive u maglama himera i mitova. Za Ugrinova je međutim najvažnije da su
njegove ruke, i literarno i moralno čiste, a delo tog teškog posla, autorski
autentično i humanistički angažovano.
U Egzistenciji se, između ostalog, mogu pročitati svojevrsni "mini - romani" o
Vasku Popi i Stojanu Ćeliću, "novele" o Rado miru Konstantinoviću i Bori
Radoviću, i crtice o inim našim umetničkim uglednicima iz Beograda, Novog Sada,
Sarajeva... Ugrinov zapravo od prve do poslednje stranice opisuje neprestanu
borbu između ideologije i umetnosti na našim prostorima, slika nepristrasno ali i
nemilosrdno stvaralačke sudbine u zamkama dnevne politike, beleži mene i ma-
ne kulturnog života u našoj prestonici. On svedoči, kao učesnik, i o
preovlađujućim previranjima u našem nacionu, o iluzijama, zabludama,
umetničkim dostignućima i lutanjima.
Ova knjiga mudre iskrenosti, pored beleženja i promišlјanja naše stvarnosti,
u godinama kada se začinjalo mnogo što šta od onog u čemu sad živimo,
romaneskno-dnevničkog bavlјenja nekim od velikana naše kulture, donosi i
znatan broj stranica koje Pavle Ugrinov ispunjava lirskim ili proznim pasažima na
nivou svojih najreprezentativnijih ostvarenja. Zato Egzistencija predstavlјa
dragocenu lektiru i svima onima koji poznaju njegov opus. Ostalima, koji
nameravaju tek da upoznaju ovog pisca impozantnog proznog opusa, knjiga o ko-
joj pišemo, prepuna mudre iskrenosti, je jedinstvena prilika. Reprezentativna i
uzbudlјiva.
___________________
* Pavle Ugrinov je rođen u Molu 1926. godine gde je i započeo školovanje.
Srednju školu je završio u Petrovgradu (Zrenjaninu) dok je na Akademiji za
pozorište i film diplomirao u Beogradu. Profesionalno je počeo da se bavi režijom
gde je izašao na glas 1955. postavivši na scenu Beketovo delo Čekajući Godoa.
Delo je premijerno, skoro u ilegalnosti, izvedeno u atelјeu slikara Miće Popovića i
predstavlјalo je jednu od prelomnih tačaka u osvajanju ne samo pozorišne
slobode, bez obzira što je ubrzo i zabranjeno.
Osnovne teme sada jednog od najznačajnijih pisaca savremene srpske proze
su lјubav i erotika, doživlјene s nesvakidašnjom otvorenošću i suptilnošću,
urbani ratni i posleratni život (Zrenjanina i Beograda uglavnom), odnos
umetnosti i umetnika s jedne strane i ideologije i politike s druge, kao i apartne
analitičko-poetske opservacije svih najbitnijih događaja iz umetničkog života,
poniranje u socio-psihologiju stvaralaštva kao i prozno "ispiranje" elemenata
naše građanske stvarnosti. Nјegova, suptilna ali istovremeno britka
dekonstrukcija svakolikog totalitarizma i nacionalizma je naročito izražena u
dokumentarističko-autobiografskim prozama.
Prvu knjigu objavlјuje 1955. godine (zbirka pesama Bačka zapevka), a zatim
slede: Odlazak (1957), roman; Kopno, novele; (1959), Ishodište, novele (1963);
Vrt, roman (1967); Elementi, proza (19680); Senzacije, proza (1970); Domaja,
proza (1971); Rečnik elemenata, zapisi (1972); Fascinacije, roman (1976); Zadat
život, roman (1979); Carstvo zemalјsko, roman (1982); Otac i sin, roman (1986);
Tople pedesete, roman (1990); Ljubav i dobrota. novele (1996); Egzistencija,
autobiografska proza (1996); Antiegzistencija, autobiografska proza (1998); Van
sveta, novele (2000); Bez lјubavi, roman (2002); Pogled preko svega,
autobiografska proza (2004).
Dobitnik je skoro svih najprestižnijih nagrada u nas, od "Brankove", preko
"Ninove" do "Andrićeve" i nagrade "Bora Stanković".
Pavle Ugrinov živi u Beogradu i redovan je član Srpske akademije nauka.
KROZ FIKCIJU UZ DODIR STVARNOG

Sa Pavlom Ugrinovim: Čitanje. Susreti. Pisma

Moje "druženje" sa Pavlom Ugrinovim započelo je u jesen 1977. dok sam

čitao ove redove: Osnovna boja grada bila je žućkasto-siva, sa lјubičastim
senkama. Dolazilo je to otuda što je pretežan deo kuća, u stvari glavnih zgrada u
gradu (pre svih crkve raznih veroispovesti, zatim Agrarna banka, hotel
"Panonija" i dr.) bio obojen žućkastom bojom, koju bi uskoro prašina pretvarala u
sivo žučkastu, kao što su je neke susedne boje menjale u lјubičastu. Zelenilo
prekriveno prašinom davalo je čudnu mešavinu živog i oštrog sivila... Ovaj opis
Petrovgrada, koji Ugrinov ispisuje na 117. strani Nolitovog izdanja romana
Fascinacije, neverovatno blizak mom ličnom doživlјaju letnjeg Zrenjanina,
definitivno je bio odlučujući za buduću vezanost za skoro sve ono što je ovaj
pisac objavio ili će u budućnosti napisati, čak i za upornost da kad-tad upoznam i
čoveka koji ima senzibilitet meni toliko blizak. Jer, u to vreme, i pored studiranja
u Beogradu, po nekoj čudesnoj vezanosti za rodni kraj, njegova eksplikacija grada
u kome je učio srednju školu, proživeo prva zalјublјivanja, osetio staleške razlike,
video rat izbliza, u njega se iz rata vratio i posvetio mu na desetine dragocenih
stranica svoje proze, neverovatno je koincidirala sa mojim životnim ritmom. Kad
Ugrinov napiše: Činio mi se beskrajan. Gde god bih se zatekao, izgledalo je da se
širi. Možda: tek počinje. Sticao sam utisak blizine centra ali, takođe, i blizine
periferije. Rečica i Kanal koji su proticali kroz grad, stvarali su još veću zabludu,
jer su tekli skoro kružno. Uz to su bili načičkani kućama s jedne i druge strane i
skoro ugušeni; a same kuće i ulice izgledale su zaošijane njihovim tokom.(...) Tok
vode nije bio nimalo pouzdan putokaz: i uzvodno i nizvodno moglo se dospeti u
centar grada, na Glavni trg, jer je vodena spirala kružila oko njega" - kao da mi se
u svesti javi mikrokosmos detinjstva. Takvu provociranost uspomena, drugačiju
po boji ali srodnu po intenzitetu, osećam i u susretu sa bečkerečkom
arheologijom Voje Despotova i Radivoja Šajtinca. Sticajem povolјnih okolnosti,
našao sam se ranih devedesetih u stanu Pavla Ugrinova, pisca koga sam do tada
samo pažlјivo i s uvažavanjem čitao. Dok se sa njegove terase, koja pruža pogled
na, tog dana dosta tmuran Bulevar revolucije, dogovaramo o snimanju TV emisije
o njegovom detinjstvu i mladosti, svestan sam neobičnosti da na neki način
ulazim u prostor između stvarnosti i fikcije. Kao da sam ušao u predsoblјe iza
koga započinje prozna umetnost koju volim. I zaista, posle tog sivkastog
beogradskog dana, moje čitanje Ugrinovlјeve proze, i ono unazad, i svako
buduće, donosi mi pomešanost doživlјaja.
 Svest o intimnom linku do tvorca Fascinacija, Elemenata, Toplih pedesetih
uvećala se naročito posle zajedničkog boravka u bivšoj bečkerečkoj sobi porodice
Popović, u jednoj od sala u zgradi današnjeg zrenjaninskog Muzeja. Posle ulaska
televizijske kamere u enterijere prostora i uspomene ovog pisca, u svet bivše
realnosti ovog grada odnosno odmerenih i decentnih podsećanja Ugrinovlјevih,
roman Fascinacije otvara mi se u jarkoj svetlosti pre poznavanja i skoro intimne
čitlјivosti. I žute keramičke kocke koje od opštine vode do Kapetanije kao da se
pomalјaju ispod asfalta kojim ih je moderno vreme sakrilo. Isti je, mada mnogo
intenzivniji doživlјaj bečkerečke stvarnosti dočekao me u fikciji romana Bez
lјubavi. Prošle su već mnoge godine druženja i uvažavanja Pavla Ugrinova, mnoga
iščitavanja njegovih tekstova, povremeni telefonski kontakti, par razmenjenih
pisama. U njegovim romanima susrećem lјude koje sam poznavao. U Egzistenciji
"nailazim" na Vaska Popu, sa kojim sam imao par dragocenih beogradskih
susreta, posredstvom Jovice Aćina, razgovarali smo o mogućnostima da
zrenjaninski časopis ‘‘Ulaznica’’ postane relevantan za srednjoevropske prostore.
U delu Bez lјubavi "iskrsava" Dragoslav Stojanović Sip, sa kojim sam osamdesetih
skoro godinu dana sarađivao na izradi jedne monografije (O Žarku Zrenjaninu).
Teško je definisati koju boju ima taj naknadni susret sa poznanikom iz realnosti, u
kojoj ga više nema, na stranicama fikcije, koja je to samo zahvalјujući umetnosti
književnog tkanja: Sip sedi za malim radnim stolom preko puta od mene i naglo
diže glavu sa knjigovodstvenih papira, koje analizira već skoro čitav sat. Skida
naočari, trlјa oči i gleda me svojim večno nasmejnaim očima, iz kojih izbija
neotklonjiva dobrota i vedrina. Ali njegovo rošavo lice, obasjano odozgo zracima
što dolaze spolјa kroz prozorčić...Da, Ugrinov me upravo izvan sveta i vremena
dovodi u ponovni kontatak sa slikarem, s kojim sam, nešto slično je bilo i sa
samim Ugrinovim, neshvatlјivo lako i brzo uspostavio izvesnu bliskost. Naravno,
reč je o njihovoj lјudskoj jednostavnosti i spontanosti koju sam ja samo
prepoznao. Kod Sipa je dominirao neki životni grč, tek površno prekriven
osmehom.
Ugrinov u romanu Bez lјubavi, prepunom dramatične iskrenosti kojom
njegov junak priča o "lјubavima koje se nisu do kraja odigrale" uvodi u geografiju
moje duše još jedan zavičajni predeo: U produžetku Ulice brigadira Ristića, na
samoj obali Begeja, nekako usamlјeno, stajalo je moderno, dvospratno zdanje
brodske kapetanije (...) Nije bilo nikakvog natpisa na njoj. I tek je mali putnički
brod "Itebej" povezan mostićem sa obalom odmah iza nje, ukazivao da je reč o
pristaništu. Bilo je to u poratnom Petrovgradu. U potonjem Zrenjaninu, samom
sredinom mog detinjstva plovio je isti taj "Itebej" iz Ugrinovlјeve proze. Da li je to
u pitanju zajedničko presedanje u stvarnosti? Ugrinova, i samom svojom
telesnom visinom izdvojenog od preteće banalnosti, i mene koji nikako ne
uspeva da književno "savlada" sopstveno detinjstvo.
U sećanju i dalјe se mešaju fikcija i stvarnost. Sećam se razgovora na starom
Sajmištu, beogradskom, o režiji Bekovog Godoa. Ugrinov mi je pokazao atelјe
slikara Miće Popovića u kome se poluilegalno odigrala premijera te
proskribovane predstave. Bio je prohladan sunčan dan a Ugrinov je nosio šal i
slamnati šešir. Taj zatureni Beograd, ispod mosta, u zagrlјaju bliske periferije i
prohujalog vremena, beleži televizijska kamera, deo piščevog dugogodišnje
profesionalnog okruženja utkan mi je u sećanje skoro istim onim intenzitetom
kojim svetli u Egzistenciji. Vasko Popa iz iste knjige, nažalost nije onaj kakvog ga
pamtim iz dva-tri susreta. U knjigama je ili sve isto ili sasvim drugačije.
U jednom avgustu, opet beše neko snimanje, na obali onoga šta je ostalo od
Begeja, Ugrinov priča kako je voleo da skače u tu reku. Stojimo dvadesetak
metara daleko od teniskih terena, mesta gde se nekad nalazilo kupalište i hangar
za sportske čamce .To se mesto zvalo "regata". Ugrinov priča a ja imam osećaj
kao da istovremeno dotičem bivši realan prizor i redove iz Fascinacija: Veslači su
bili najrevnosniji. Čitav dan ili barem čitavo popodne bili su zao kuplјeni svojim
čamcima i veslanjem. Već rano izjutra otvarali bi široka dvokrilna vrata hangara,
skidali čamce sa njihovih posebnih ležaja - što su se penjali jedan iznad drugog -
vrlo pažlјivo, vrlo lagano (...) Veslali bi veoma dugo, satima, pojedinačno ili u
grupicama prema kategoriji čamaca (...) a potom ih na isti, oprezan način, vraćali
u njihove ležaje u hangar. I dan danas traje u meni igra prepoznavanja u čitanju i
mišlјenju tih lјudi, predela i vremena koje Ugrinov zaustavlјa od osipanja.
I za kraj ovog zapisa o imaginarnim i stvarnim susretima sa ovim piscem i
njegovim delom, još jedan navod iz istog pisma koji nagoveštava nastajanje
knjige Pogled preko svega. I to u decembru 1999. Kolaž bi se sastojao iz kratkih,
esencijalnih izvoda iz prikaza kritičara, zatim mojih, takođe esencijalnih,
komentara sadržaja, tema i ideja knjiga, pa možda: odlomaka iz knjiga iz
intervjua, pisma i sl. i svakako, kratkih odlomaka iz samih knjiga, koji upečatlјivo
ilustruju moj stil, jezik i druge osobenosti, ali i moje estetske poglede... I 2004.
izašla je u izdanju "Agore" ta knjiga koja uspostavlјa nezabeleženu, izuzetnu i
provokativnu relaciju prema Pavlu Ugrinovu, čije stvaralaštvo još traje. I njegovu
prema prošlosti i savremenosti. Umetničkoj i onoj opštoj.
Moj put kroz deo njegove fikcije, naročito onog s zavičajnom bojom, sa
kratkotrajnim zaustavlјanjima na beogradsko-petrovgradskim stajalištima, i
susretima u pismima, bolјi su deo mojih uspomena.
POETSKO - PROZNI ROMAN

Vojislav Zorić: Na lјulјašci,

‘‘Ulaznica’’, Zrenjanin, 1971.

Prvi roman Vojislava Zorića*, Na lјulјašci, donosi nam kvalitativnu izmenu

milјea i stila u odnosu na njegov do sada objavlјeni pripovedački opus. U kraćim
prozama on je, prevashodno, bio zainteresovan za svakodnevnicu, etičke
devijacije, čak bi se moglo reći da je naginjao ka svojevrsnoj socrealističkoj knji-
ževnosti. Neočekivano, u ovom romanu on čini zaokret ka poetskoj analizi života
- stvara lirski roman. Ta različitost nije samo formalne prirode, primetnija je čak
u strukturi dela nego u globalu: jezik Zorićev doživeo je začuđujuću trans-
formaciju. Od svakodnevnog informativnog, preobrazio se u svežu, razvijenu
književnu frazu, ne uvek kristalnu, ali samosvojnu svakako.
Nјegov prvi roman govori o ratu. O ratu i detinjstvu. Zapravo Zorić
prevashodno govori, s primetnom nostalgijom, o detinjstvu koje je zapravo samo
privid. Ono je središnji motiv ovog dela, ratna zbivanja su samo ambijent u kome
saznajemo jednu od mnogih tragičnih priča. Bombardovanje jednog grada,
panika, ruševine, jauci, leševi, pogibije, očeva internacija, samotan život na selu
zatim kraj rata i očev povratak, i na kraju kobno otkriće - Zorićev junak je izgubio
sposobnost da se raduje. To bi u najkraćim potezima bile realije, koje u piščevoj
viziji, predstavlјaju surogat detinjstva.
Po mnogim elementima zaklјučujući, Na lјulјašci je auto-biografsko delo.
Pisac ne pokušava da se sakrije iza svoga junaka, to ovom romanu daje
privlačnost spontane iskrenosti, koja nije kvalitet po sebi ali u ovom slučaju,
svakako, doprinosi prozračnosti romana. Pisanje o sopstvenom detinjstvu u
tesnoj je vezi s mehanizmom uspomena koji potapa ružne detalјe, stvarajući
istovremeno oreol oko lepih. U Zorićevom slučaju, srećemo se s izuzetkom od
ovog pravila. Trudeći se da rasvetli pejzaže dečije duše, on ne želi da se odrekne
autentičnosti. Zato njegov junak, Dečak, doživlјava život kao niz tragičnih slika,
kao neposrednu surovost. Umesto igračaka i igre, lepih reči i sreće, on zaranja u
prizore koji su i odraslim osobama remetile san, obespokojavale ih. Takva
traumatična suočavanja natopile su sećanje glavnog junka nespokojem.
Detinjstvo pod tim okolnostima proživlјeno, nema u sebi osobine normalnog, jer
poručuje nam pisac, detinjstvo je privilegija srećnih. Nјegov dečak nije imao tu
"privilegiju".
Međutim, i Dečak neveselo egzistira u tom ratnom vremenu, obesrećen ali
veoma ekstrovertan, prijemčiv za sve spolјašnje utiske, na pragu života. Svest je
njegova neispisana knjiga koju nemilo "obogaćuju" ratne nepogode. Taj košmar
koji predstavlјa Dečakovu svakodnevnicu, pruža Zoriću mogućnost da dosledno
primeni svoju stvaralačku koncepciju poetizacije jedne, u suštini, tragične
projekcije.
 Dečak je izložen svakodnevnoj kiši neprijatnih šokova, nesposoban da se
zaštiti pošto svet tek doživlјava, prevashodno emocionalno i spontano. Bez
oformlјene racionalne suštine, on je bespomoćan, povija se pred nevremenom
što sa svih strana osvaja. Dečak jedino može da trpi i jetko uči da je patnja veći
deo života u koji zalazi. Tak vo iskustvo nesvesno mu prevlači lice ozbilјnošću,
tugom koja je na detinjem licu porazna. Opterećen takvom baštinom, Zorićev De-
čak raste nesvestan da nikuda iz tog tmurnog detinjstva neće moći. Pisac, s
pravom kaže da je detinjstvo uvek u nama, ono nas hrabri ali i sputava, u
zavisnosti kakvo je bilo. Nјegovom junaku ovo stanovito zatamnjuje
svakodnevnicu, jer prošlost je samo dimenzija sadašnjosti, nezaobilazna i uvek
prisutna, Nedoživlјena sreća, poručuje nam ovaj roman, boli više od same
nesreće. Zato, kada na završetku romana bivši Dečak sada već mladić, seda na
lјulјašku, takva scena ne deluje komično, naprotiv ona je impregnirana tugom.
Dečak - Mladić, shvatio je da neće moći da preraste svoje detinjstvo. Nјegova sa-
dašnjost nasilno osiromašena, praznina koju je trebalo da ispuni detinjstvo
sputava ga da odraste. Zorićeva poruka je gorka: detinjstvo je prednost onih koji
su ga imali.
Upoznajući nas sa svetom svog Dečaka, pisac ne pribegava klasičnom
metodu opisivanja dogodovština, sasvim opravdano, jer dete doživlјava svet više
kao fantazmagoričan mozaik senzacija, manje kao skup objektivnih činjenica.
Opredelivši se da nam oživi, zapravo projektuje, stanja Dečakove psihe i mašte,
on koristi znatno polivalentniju metodu od običnog fabuliranja. Da bi
rekonstruisao njegova psihogena stanja, Zorić pribegava introvertnom, toku
svesti, koji u strukturi ovog romana ima mnogostruku opravdanost.
Junakove godine uslovile su da pisac zaroni, praktično, u svet infantilnog, da
iz tog specifičnog ugla posmatra zbilјu. Dosledan nameri da o snoviđenjima
Dečakovim, ne pripoveda, već da ih evocira, on poetskom valorizacijom realnosti
uspostavlјa liričan svet infantilnog.
"Dečak podiže glavu i ugleda na nebu veliko jato nalik na ptičije zbog svog
oštrog vrha. Predvodnik tih ptica, koje su se presijavale poče prvi izbacivati, a za
njim i svi ostali, velike bele pečurke sa crnim korenjem, koje se poče njihati, kao
pred spavanje. Dugo je gledao kako padaju, ali ne stiže da vidi kako se korenje
pečurki zabada u zemlјu, pošto se ona, pri dodiru sa njima, naježeno stresla
slično mački izašloj iz vode."
Tako u Dečakovoj svesti odjekuje bombardovanje rodnog grada. Po istom
principu komponovane su i ostale slike koje njegova osetlјiva svest registruje.
Gradeći dečiji svet, infantilan i nedefinisan, pisac ga metaforički transponuje,
trudeći se da pronađe najbolјe nijanse kojima bi naslikao maglu koja iz sećanja
navire. Da bi dostigao tako zamašan cilј, Zorić pronalazi jedan od valјanih puteva,
polazi od jezika, daje mu simbolička značenja, i vizija detinjstva, očima deteta vi-
đena, sigurno se vaspostavlјa. Sa iznenađujuće sigurnim pesničkim sluhom, on
pronalazi višeslojna poređenja, epiteti su mu iznijansirani. Rečenica Zorićeva
zahteva značajan intelektualan čitalački napor pošto je, neretko, skoro po
pravilu, vrlo nekonvencionalno modelovana.
 ___________________
* Rođen je 1934. u Bijeloj. Školovao se u Sarajevu, Valјevu, Boru i Beogradu.
Završio Polјoprivredni fakultet ali se "osnovnom" strukom malo bavio jer je brzo
otkrio da mu ona ipak nije osnovna. Kasnije je prešao u novinarstvo. Pisao i
publicistiku, bio glavni urednik u lokalnim novinama i časopisu ‘‘Ulaznica’’. Do
penzionisanja živi, uglavnom tuđom volјom, kao slobodan umetnik. Piše prozu,
satiru, aforizme putopise i drame. Teme su mu isklјučivo uzete iz zbilјe a
književni metod realizam oplemenjen ironijom, sarkazmom, satirom, hiperbolom
i najviše humorom. Objavlјene knjige: Na lјulјašci, roman, (1971), Prepoznavanje,
priče, (1973,1975); Zemlјa veselija, priče, (1989); Pozadina, roman, (1991);
Tražim odlikovanje, satirična proza (2002). U književnim časopisima štampao je i
sledeće drame i monodrame, od kojih su neke prevedene a i emitovane na
radiju: Sud nebeski, Ja došo, Ponovo Marija, Molba, Neki predsednikovi lјudi, Ej,
NATO, NATO, i A meni ništa. Naslov ove poslednje monodrame dosta autentično
i samoironično odslikava Zorićev književni a naročito životni put stvaraoca koji je
u dva maha "uspeo", uz ne baš malu pomoć drugih, da bude unutrašnji
neprijatelј našeg "mekog" totalitarizma.
O ZAVIČAJU I NEUDOBNOJ PESMI

Bogdan Džuver, Povesmo vida,

Mostovi, Plјevlјa, 1979.

Svojom drugom knjigom pesama, književnik Bogdan Džuver*, nije iskočio iz

sebe i svoje poetike, ali je zasigurno dospeo do sopstvenog autorskog temena
odakle strplјivo i analitički, što je njegovom poetskom razmišlјanju imanentno,
osmatra mesto mogućeg doskoka. I zaista, on je toliko razmakao teme i varijacije
iz zbirke Kolište da pesme iz dela Povesmo vida, i pored formalne sličnost,
predstavlјaju takvo istezanje poetskog materijala posle kojeg neminovno se
javlјa ili novi pesnički kvalitet ili bezvredni prah. U slučaju pesnika Bogdana
Džuvera, uvereni smo, samo prvo dolazi u obzir.
Kao i u prethodnoj zbirci, opsesivne teme ovog pesnika svode se na zavičaj,
njegovo trajanje i njegove oznake u prostoru i vremenu, kao i na svojevrsnu
zaokuplјenost problemom stvaralaštva - pesnikovanja, kao alternative
sveopštem raspu. U primetnom procesu sazrevanja pevanja, Džuver ove
motivske grozdove proverava, pročišćava i, sve sigurnijim pesničkim govorom,
pomera ka granici autentičnog stihovanja o elementima sopstvenog, i ukupnog
živlјenja. Nјegova pesnička logika uspešno se probija kroz šumu sporednog,
anahronog ili banalnog, tragajući za svojim lirskim bićem. U tom razlaganju
uspomena i emocija, ovaj pesnik zadržava dovolјno začuđenosti pred licem
večnosti, što njegovim redovima daje gamu fluidnosti ali i skepse.
Zbirka Povesmo vida pripada retkim knjigama dosledno orijentisanih ka
analizi i refleksiji. U skoro svim pesmama, raspoređenim u pet ciklusa (Raspis
govora, Zavičajni zapisi, Razdrumlјe, Omče vremena i Vojinove konačine), na dnu
svake slike, vizije, igre reči, ili elegične nežnosti, postoje iskazi značajnog
misaonog naboja. Krećući se lirskim grafikonom knjige Povesmo vida, logično će
nam biti što ona započinje sintagmom o "udobno oskudnim pesnicima", a za-
vršava se spoznajom da je samo "samoća konačna." U prvom ciklusu /Rasprs
govora/, kao da je smeštena ukupna poetika Džuverova. On polazi od tvrdnje da
je "pesma neudobna", a da je pesnikovanje zapravo otima nje reči od smrti.
On kaže, da je poezija zanat sličan kovačkom. U toj kovačnici nevidlјivog, on
kao alat koristi san. Nestajanjem, pronalazi se dno sna a, to dno je -
tajanstvenost. U pesmama pod naslovom Ograđenica, on zaklјučuje da je bol
prestonica svake pesme, a da se sa nesanicom stiže do vrhunskog bola.
Povezujući taj poetski panoptikum možemo zaklјučiti da je za Džuvera osnovni
poetski segment poezije - tajanstvenost. Time se ovaj pesnik približava
istočnjačkom shvatanju suštine umetnosti, gde je težište svakog artizma
uronjeno u nepojmlјivo.
U okvirima ovako definisanog poetskog zadatka razvija se drama okraćalog
detinjstva, vezanosti za njegova ishodišta, bekstva i vraćanja. Zapravo, za
Džuvera sve počinje i završava se u detinjstvu i zavičaju, sve je omeđeno i
sadržano u jasnim i začuđenim praslikama sna i jave početka. Zato je od neobi-
čne važnosti pratiti lirsku genezu zavičajnosti koja je kod ovog pesnika neobično
izvedena. Naime, Džuver zavičajem zove onaj kraj za koji je starinom i baštinom
vezan / Crna Gora /, ali i prostore u kojima je duhovno sazrevao i spoznavao svoj
lјudski i pesnički identitet / Vojvodina /. Ovako kompleksno konstituisana
zavičajnost lišena je, tako, svih recidiva lokalizma i zagušlјivosti a istovremeno
nije isušena i sterilna. Nјegova višeslojnost svetluca dvostrukim dnom.
Trajno je osećanje neudobnosti u realitetima koji naselјavaju njegovu zbilјu.
Pesnik kaže kako i u ravnici "veje zaborav". I to "morno brdo", kome posvećuje
čitav jedan ciklus, za ovog je pesnika ukupnost trajne nesviknutosti na život. On
peva kako je to morno brdo "humka bola na dlanu ravnice". I dalјe, "kao
usamlјeni ečanski bor... nestajao sam udevajući se u vreme". U tom klupku
nesnalaženja koje dominira Džuverovom ravnicom, a "mornom brdu" dobro je
što postoji, jer bez njega ne bi bilo ni pesme, svetluca još nenađena reč. Možda
je to i jedini pravi pesnikov zavičaj.
Simbolička obraćanja vanvremenu, istorijskim parabolama i krivulјama,
Džuver okuplјa oko bečkerečkog bresta, ruševina Arače, i Devojačkog bunara. U
pesmi Brest sećanja on, spoznavajući vitalnost ovog dugovečnog izdanka
plodnosti ravnice, pod njegovu senku sklanja svoje "reči mlade", tražeći od
"starca" kodove trajanja. U pesmi Mlade ruševine Džuver, u materijalnim
tragovima prošlosti, vidi brod koji još plovi iz jednog vremena u drugo. Pesnikov
je zadatak, po njemu, da poruke iz davnine, kao štafetu, prosledi drugim na-
raštajima. U grupi pesama pod naslovom Devojački bunar Džuver
najkompleksnije komunicira sa mitskim, tragajući zapravo za sobom. On u
Bunaru traži svoj sutrašnji lik, dubi bunar "sa obe strane detinjstva", uveren da je
biser tu negde." Taj bunar spojen sa legendom je za Džuvera "polјubac svemira",
veza sa tajnom.
Bližeći se kraju knjige, kao da se malo istanjila ova lirska čipka, te se uz
povremeno iskrenje javlјaju vidlјivi šavovi previše ogolјene fraze. Kad pesnik
izrekne stih kao što je "Nadolazi život, reči potapa,", znamo da je to onaj isti
rukopis put kojeg smo krenuli, ali opasno bi bilo ako bi Džuver krenuo smerom
Vojinove konačine. U tim pesmama, koje zaklјučuju zbirku, premalo je pesničke
slike, uznemirenosti, traganja a previše definicija. Džuver, što je očigledno,
mnogo polaže na reč, po njemu znatan se deo poetskog odigrava u jezičkom či-
nu. Međutim, prekomernim korišćenjem unutrašnjeg rečeničkog naboja, uz
istovremeno zapostavlјanje ostalih pesničkih atributa, izgubila bi se uzbudlјiva
osećajna promišlјenost Zavičajnih zapisa ili Razdrumlјa
Na kraju pročitavanja ove knjige Povesmo vida, vratimo se početnoj metafori
: sa svog poetskog temena Džuver može da iskoči na više valјanih mesta,
potrebno je da izbegne samo nekoliko glibovitih.
* Bogdan Džuver je rođen 1936. godine u Ograđenici. Školovao se u Sivcu,
Somboru i Beogradu. U Zrenjaninu živi i radi kao pravnik, odnosno upravnik
Gradske biblioteke. Bio je i glavni urednik izdavačke delatnosti u Biblioteci. Piše
isklјučivo poeziju u kojoj kroz ispitivanje slojeva, izdržlјivosti i novih formi jezika
obrađjuje zavičajne, etičke i refleksivne motive.
Objavio je sledeće pesničke knjige: Kolište (1974); Povesmo vida (1979);
Na usni zemlјe (1984); Ralo,otpori (1987); Ograđenica (1987); Vrt na bregu
(1995); Svetle tame (1996); U nepobegu jednakom (1999);
Ovaj pesnik dosledno istrajava na misaonoj i poetičkoj konzistentnosti, i
shodno svojoj prirodi deluje izvan književnih struja i estetičko-esnafskih
povezivanja.

U ZAGRLjAJU SA JEZIKOM

Bogdan Džuver U nepobegu jednakom

GNB "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin, 1999.

U osnovi svakog stvaralačkog čina, pored imanentne autorove potrebe za

oblikovanjem nevidlјivog, svesno ili nesvesno odigrava se proces prilagođavanja
budućem susretu sa javnošću. Ima pisaca koji, očekujući dopadanje i veću
čitanost, unapred prave kompromise sa sopstvenom poetikom, ili makar u
literarnom predlošku ostavlјaju putokaze, dok drugi, malobrojniji, u koje spada i
pesnik Bogdan Džuver, isklјučivo slede zakonitosti svog pevanja i disanja, po cenu
hermetičnosti i otežane recepcije. Ovaj pesnik iskazuje tu beskompromisnu
opredelјenost za samosvojnost izraza već od svoje prve zbirke Kolište (1974),
ostajući joj dosledan sve do ove, osme po redu, knjige, U nepobegu jednakom.
Naravno, teme, atmosfera, leksika, misaona konzistentnost, u proteklih 25
godina doživlјavali su mene, sazrevali i brusili se ali u osnovi, poetički okviri
postavlјeni pre dve decenije, u najnovijoj zbirci doživeli su samo korekcije koje
nameće dostignut kvalitet pevanja, lakoća zanata i mudrost životnog i literarnog
zrenja.
Bogdan Džuver je u knjizi U nepobegu jednakom definisao i svoju pesničku
filozofičnost, iskristalisao formu koja je najprimerenija njegovom pesničkom
govoru, sveo tematske krugove na dozvolјenu količinu, i što je najvidlјivije
zaklјučio da je poprište njegove lirske aktivnosti prevashodno jezik. Džuver u ovoj
zbirci, u tesnom zagrlјaju sa jezikom, u njegovim tesnacima, ponorima,
lavirintima i vatrometima, stoički i uporno, više uprkos a manje zarad, peva o ro-
ditelјima, braći, protoku vremena, urušavanju uspomena, zagađenosti današnjih
duhovnih prostora, nemaru i zaboravu. Olako pročitan registar njegovih motiva
mogao bi rezultirati u oceni da je pred nama poetski svet poraza i umora,
međutim u zbirci U nepobegu jednakom provejava osećanje neke nadnaravne
superiornosti nad neminovnim. Reklo bi se da je Džuver pesnik neuobičajeno
vedre melanholije. Nјegovo lirsko poigravanje sa silama nepomerlјivim je,
zapravo, sa druge stra ne pesimizma.
Ukupna poetska avantura, čiji kraj on u dalјini nazire, kao što je rečeno,
najizrazitije se odigrava u jeziku. Džuver ga stešnjava, ispituje mu elastičnost,
dovodi ga u neočekivane kontrapunktove, i što je najvidlјivije i umetnički
najizazovnije, obogaćuje ga novim značenjima, odnosno bogati, najčešće,
leksičkim inovacijama. Ta strogost iskaza, svedenost stiha, gustina i novina
značenja, nesvakidašnja metaforika, istini za volјu, dosta otežavaju čitalačku
prohodnost kroz Džuverove stihove. Nјegova poezija traži upornog, obrazovanog
i blagonaklonog poslenika, međutim, onima koji ispune barem jedan od ovih
preduslova, trud će biti mnogostruko uzvraćen. Autor knjige U nepobegu
jednakom dosledan svojoj poetici, ispisao je dosta hermetičnu poetsku zbirku,
prepunu ipak ozarenja koja spadaju u odabrane stranice literarne današ njice.
Inače, knjiga je podelјena u pet ciklusa (Čistota minerala, U nepobegu
jednakom, U buci, pod otpacima, Vidik okrnjen, Graduš zida, razruš raziđuje) koji
obuhvataju intimističke zapise (Čistota minerala), filozofiju pesnikovu (U
nepobegu jednakom) koja se sažima u sledećim stihovima: ... pa se u oba slučaja
/ u pojedinstvu/ ( preduzme li se) / pobeći može/ samo uvis (stablom)/ ili u zemlјu
(korenjem/ vodoravno (bežeći)/ nema spasa. Džuver u ovom ciklusu nedvos-
misleno konstatuje kako je civilizacija bespovratno otišla u suprotnom pravcu od
lјudske sreće. Kataklizmička pozicija pojedinca u savremenom okruženju, u
jednom urbanom ali i bećkovićevskom stilu, dominira ciklusom U buci, pod
otpacima, dok Vidik porušen ispunjava lament nad ruševina i ne brigom za
zrenjaninske veličine iz prošlosti (Toša Jovanović, Manojlović), odnosno žal za
rekom koja je deo ikonografije ovog dela Banata. Najviše je mraka i zla, koje
nasrće odasvud, u završnom ciklusu ove Džuverove knjige, Graduš zida, razruš
razgrađuje, u pesmama pisanim uglavnom 1996. godine koje kao da anticipiraju
NATO zlo koje nas je s proleća ove godine (1999) i zadesilo.
Ako bismo trebali da ukratko da svedemo svoje mišlјenje o ovoj knjizi
Bogdana Džuvera, a svrha recenziranja je između ostalog i ta, moglo se reći
sledeće: zbirka pesama U nepobegu jednakom je kvalitetno ostvarenje, bogato
jezičkom partiturom koja zahteva vidan napor, mudro i melanholično. Ova knjiga
nije za razbibrigu i jednoznačnu čulnu nasladu. Ona nagoni na razmišlјanje i nudi
protivurečne obrasce iz kojih svako sam za sebe mora da odabere magistralni.
O STRANSTVOVANјU LIČANA U AMERICI

Ljubomir Kokotović: Gut baj Brodvej, elo Vrans

GNB Žarko Zrenjanin, Zrenjanin,1996.

Pre nego što krenete u nesvakidašnji svet knjige priča Gut baj Brodvej, alo
Vrans, priređivač ovog rukopisa oseća potrebu da vam iskaže nekoliko
prethodnih napomena. Nije u pitanju želјa za nekim prevashodno estetičkim
tumačenjem ponuđenog štiva već osećanje da pravom i punom razumevanju
ovih nesvakidašnjih priča treba pomoći s nekolikim informacijama koje će vas
uvesti u literarni svet poznatog grafičara i slikara Ljubomira Kokotovića*. Proze
koje vam se nude ispisao je ovaj renomirani srpski i evropski grafičar kao svoj prvi
celovitiji literarni rad. Međutim, to što vam saopštavamo ne kao eventualni alibi
za nesavršenost dela već kao podatak koji će još više istaći snagu njegovog, ovog
puta, književnog talenta, kao do sada potisnutog likovnom praksom. Zapravo
Kokotović je izgleda samosvojnost svog umetničkog bića jednostavno preneo iz
sveta likovnosti u ambijent jezika. Zato ova početnička knjiga nema ni senku
neveštine već deluje kao autentično delo umetnika koji je davno oformio svoju
poetiku.
Dakle, pred sobom imate proze koje po organizaciji materijala podsećaju na
strogi svet grafike, a s druge strane nude nesvakidašnji milјe do sada jedva
obrađen u našoj književnosti. Kokotović, naime, stranice svoje knjige posvećuje
američkom snu svojih etničkih Ličana. U knjizi Gut baj Brodvej, elo Vrans, njegovi
lički junaci prolaze kroz naličje obećane zemlјe u koju su kao pečalbari stigli.
Borba za opstanak u civilizaciji koja ima sasvim druge principe od one austro-
ugarske, iz koje su izbegli, vitalizam aktera, dogodovština u neverovatnom
rasponu od lirskog do tragikomičnog, život na ulicama i rubovima američkih
gradova, i konačno povratak u domovinu koja ulazi u Prvi svetski rat. Lički
Amerikanci u ovoj Kokotovićevoj knjizi, naime prekidaju svoju odiseju u Novom
svetu odlaskom u dobrovolјce i rat. Kokotović , sa izuzetnim smislom za detalј, za
autentičnu sliku i atmosferu ispisuje sagu o njihovom stranstvovanju..
Nјegove kratke proze najčešće govore o danima i noćima u kojima akterima
skoro sve nedostaje osim duhovitosti i spremnosti na svakojake avanture. I zaista
knjiga, površno gledano i počiva na avanturizmu i lakrdiji, međutim promišlјenije
čitanje ove izuzetno guste i konsekventne proze otkriva niz socio-psiholoških,
etničkih i emotivnih tokova koji stoje iza groteskne prozaičnosti.
Kokotović je u komponovanju svoje "emigrantske prosjačke opere" koristio
jarke i reske tonove. Nјegova je rečenica često opora a jezik sočan do opscenosti,
i izvorno elementaran. Nјegovi junaci, jednostavni i preki, govore i deluju
načinom svog socijalnog i etničkog porekla ali ni duh "divlјeg zapada" nije bez
uticaja na psihološki profil tih autsajdera u svetu sna koji se samo drugima
ostvaruje. Priče sa kojima ćete se sresti u ovoj knjizi pisane su ličkim dijalektom.
On vam može u prvi mah biti i smetnja ali valјa se potruditi u njegovom
razumevanju, jer upravo ta opora i rustikalna jezička književna verzija, knjizi Gut
baj Brodvej, elo Vrans daje izuzetan šarm i obezbeđuje literarna zadovolјstva.
Sve u svemu, grafičar i slikar Ljubomir Kokotović nudi vam nesvakidašnju
knjigu: da se podsetite, da saznate, da se nasmejete, da uživate u svetu
neverovatnih događaja i pitoresknih junaka. On posle ove knjige nije postao pisac
jer mu to nije bila ni ambicija. On je umetnik odavno a ova je knjiga samo deo
njegove umetnosti. A jeste deo dobre književnosti.

(IZ PREDGOVORA ZA KNJIGU)

__________________
* Ljubomir Kokotović je rođen u Karađorđevu (Banatskom) 1936 godine.
Završio je sve visoke škole i specijalizacije, u zemlјi i inostranstvu koje su
potrebne, ili nepotrebne, za vrhunskog svetskog crtača i grafičara. Potom je više
od decenije boravio u evropskim slikarskim metropolama. Pokupio mnoštvo
prestižnih nagrada za grafiku. Potom se, vođen nekim svojim usudom, vratio u
rodno mesto. Od tada ne slika, jedva da slika. Piše, gaji ovce, druži se... Zbirka
proznih minijatura o ličkom entitetu u SAD jedina je njegova do sada objavlјena
knjiga. U potaji piše romane i proze o autsajderima iz ruralnog i urbanog
polusveta. Ako ne posustane i odustane, valјa očekivati provalu nove književne
energije. Do tada, jedino se da zabeležiti knjiga kratke proze Gut baj Brodvej, elo
Vrans, (1996).

ROMAN O DEVEDESETIM

Đorđe Petrović Bele noći i crni dani,1 i 2

Matica srpska, Novi Sad, 2001

Prozno ostvarenje Đorđa Petrovića*, Beli dani i crne noći 1 i 2, jeste

književni prvenac autora koji dolazi iz sveta ekonomije i priv rede. Ovaj pisac
zrelih godina, potpuno nepoznat literarnoj publici, ispisao je autentičnu,
proživlјenu i zanimlјivu prozu o lјudskim sudbinama na fonu ratnih zbivanja u
eks-Jugoslaviji. U stilu neorealizma ili, rekli bismo, verizma jednog Ivana
Ivanovića, čak i ranog Živojina Pavlovića, pomalo u maniru rukopisa koji su
obeležili takozvani "crni talas" u našem filmu, Đorđe Petrović stvara upečatlјivu
romanesknu hroniku vojvođanskih prostora u poslednjih desetak godina.
Očigledno dobro upućen u "zanatske" tajne svetskih i domaćih majstora klasične
proze, raste rešen potrebe da bude za ili protiv postmodernizma, ovaj evidentno
zaneseni lјubitelј dobre proze, ovim romanom i sam postaje akter domaće
literarne scene.
Ne bolujući književnoj modi, Petrović svom prvencu obezbeđuje sve
neophodne atribute književnog štiva koje može da angažuje čitalačku pažnju: u
romanu Bele noći i crni dani vešto i konzistentno je ispričana priča o tome kako je
"rat u okruženju" uticao na pojedince, porodice i čitave društvene strukture,
prevashodno u vojvođanskoj provinciji, i Novom Sadu. Petrovićev vez kroz razne
socijalne, intelektualne, etničke i generacijske slojeve, upravo završene dru-
štvene etape, kao da u sebi nosi ritam i britkost balzakovskog zasecanja u
savremenost. Veština u vođenju fabule, preciznost u individualiziranju likova,
ironija u definisanju realiteta samo su neke od odlika Petrovićevog romanesknog
postupka. Takođe, u vrline njegovog literarnog umeća spada i spremnost da se
suoči i sa svim neuralgičnim socio-psihološkim, odnosno etičkim stranputicama
desetleća koje je urušilo mnoge lјudske, ekonomske i kulturne vrednosti. Petro-
vić u svom romanu fokusira različite društvene slojeve: bahate policajce,
biznismene na ivici kriminala, društvene autsajdere, etablirane palančane;
rekonstruiše sudbine starije godine u kojima umesto da se školuje i stvara
porodicu snagu gubi na izbegavanju vojnih pozivara, devojaka koje u
promiskuitetu traže rešenje socijalnih i psihičkih trauma, mladića brzih pesnica i
još nasilnijih revolvera... Nevesela je slika naše stvarnosti u interpretaciji ovog
autora ali je u svojoj nemilosrdnoj tačnosti neophodna, on implicitno poručuje
kako se kad-tad moramo pogledati u sopstvenom ogledalu...
Svoju oporu priču o našem zajedničkom juče, Petrović vrlo efektno grupiše
oko zbivanja u bivšem švapskom letnjikovcu, potonjem policijsko-političkom
izletištu ("Hercegovom domu"), smenjujući efektne opise, dramatične
"incidente" i satirično-ironične komentare o lјudima i vremenima. Uspešni lirski
fragmenti, na žalost, kao da posustaju pod navalom opore zbilјe.
 Crni dani i bele noći Đorđa Petrovića jesu dakle knjiga koja intenzitetom i
disperzivnošću svoje sadržine s pravom očekuje čitaoce. Nјe ne mane, a odnose
se pre svega na nedovolјnu sažetost, i ponekad su više razbokorenu rečenicu
koja usporava radnju, znatno su manje od uzbudlјivog i sadržajnog proznog
svedočenja o vojvođanskom delu proteklog jugo-vremena, "koje su pojeli
skakavci" zvani i znani kao nacionalisti, opsenari i profiteri. Kao u jednom od
prvih romana Slobodana Selenića, Ispovesti Pere bogalјa, samo u obrnutoj
ekspoziciji, glavni Petrovićev junak Sibi, sopstvenom ali i društvenom krivicom,
nastavlјa da vegetira u invalidskim kolicima. Autičan i paradigmatičan.
Petrović kao da se implicitno pita, kako i kada ćemo se svi mi probuditi iz
samodovolјnosti i prikovanosti za balkanski glib.

____________________
* Đorđe Petrović je rođen 1937. u Zrenjaninu. Gimnaziju je završio u
Kragujevcu, Višu pedagošku u Zrenjaninu, diplomirao i magistrirao na
Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao na Univerzitetu u Beogradu.
Bavio se ekonomijom i privredom. Objavio preko 130 stručnih i naučnih radova.
Radni vek proveo u privredi. Unutrašnje nemire i stvaralačke porive uspešno krio
od javnosti sve do 2001. Tada je objavio roman Bele noći i crni dani. Sledeći
njegov roman, iz "serijala proze iz fijoke", Zenit mimohoda (2003), nagoveštaj je
znatnog romansijerskog zahvata u neistraženu socio-psihološku pozadinu našeg
tek razrušenog državno-društvenog života.
ČELIČNA LjUSKA STRUGANE MAŠTE
Koncept je svet: Vujica Rešin Tucić

Još 1964. godine Vujici (Rešin) Tuciću*, u Zrenjaninu, "eksplo dirala je voda"
jer "u vazduhu ko dva Ararata urla(lo mu je) srce". U plaketi tamošnjeg Kluba
mladih pisaca' (''Tišina govori o lјudima'') ovaj je pisac paradoksa, jezičko-
slikovnog humora, neprilagođene ironije, nadrealističkog konteksta i duboko,
reklo bi se, skoro trajno, sakrivene romantike vijonovskog tipa, obelodanio se
prozom i poezi jom sa nagoveštajima povišenog literarnog napona, formom koja
remeti, mišlјenjem što ne pristaje na konvenciju. U toj "vežbanki" budućih
nesanica, Tucić, kasnije Rešin-Tucić, odaslavši i signal sopstvenih socio-političkih
inata, otvara poetski prostor za grupu budućih zrenjaninskih "neprilagođenih" i
uznemiravajućih pisaca (Despotov, Aćin, Grujić) koji će u potonjim vremenima,
zajedno sa njim, ali i uporedo i samostalno, bitno i dragoceno, remetiti
etabliranu i pravolinijski književnu hemisferu u nas, od kraja sedamdesetih pa sve
do danas.
U pesmi ''Očevi'', iz pominjane plakete, V. R.Tucić kao da nagoveštava dva
osnov na poetička principa, svoja ali i ostalih iz "zrenjaninske grupe
transformersa". Prvi, koji kaže da se sve mora rasklopiti (čak i sopstveni život) jer
je vaskolika istorija i praksa "sklapanja" prepuna pogrešnih poteza i zaklјučaka, i
drugi, po kome se ni u kom slučaju, u tehnologiji stvaralaštva, ne smeju
zapostaviti skrivena energija i me morija stvari koje nas naizgled
nezainteresovano posmatraju: U svakoj agoniji pojedinih stvari/ .../Peva po neki
čovek stari/ . Dakle, već tada ovaj autor shvata da je u svakojakom
umetnikovanju neophodno primeniti novi koncept!
U okviru ''Pamfleta'', naizgled nepretenciozne knjižice, koja međutim ima
dugotrajno dejstvo, izdatih u projektovanoj ediciji "ful maks 68" koja će "izlaziti
savremeno u različitoj naravi", Vujica Rešin Tucić, sem učešća u konceptualnom
"dizajniranju" ove literarne bombe sa prikrivenim, dugotrajnim i prevratnim
značenjem, u sadejstvu sa Jovicom Aćin, ispisuje redove koji anticipiraju sva
njegova buduća "struganja mašte" i "jaja u čeličnoj lјusci". Dakle, ''Pamflete''
Tucić započinje, u vremenu ne samo umetničke "strogosti", autopoetičkim
iskazom koji se nije mogao zvati drugačije nego: AH, PODUZMIMO NAJZAD TO
PUTOVANјE DRSKO! U tom se tekstu, nadrealističke strukture i antilirske forme,
nalaze skoro svi elementi njegove buduće subverzivne književne teorije i prakse:
drskost, humor, "teror" nad uobičajenom jezičkom praksom, poigravanje sa
stereotipima, dovođenje konvencija do paroksizma i gluposti, povremena bizarna
erotika i jedna, u začetku barokna, retoričnost. Ova je pesma, kasnije, bila pravi
uvod u ''Jaje u čeličnoj lјusci'', zbirku Tucićevih "književnosti", neočekivano zrelu,
dovršenu, možda i prerano i previše doslednu.
Knjižica ''Pamfleti'' istovremeno, doduše ne i istim intenzitetom, najavlјuje i
još dvojicu iz zrenjaninskog kvarteta "antitra dicionalista", Jovicu Aćina i Vojislava
Despotova. Milorad Grujić će u ovaj "voz prokletih" ući kasnije i docnije iz njega
preći na drugačije i neuhvatlјive književne koloseke. (Radivoj Šajtinac, iz istih
"Pamf leta" postati će ne manje značajan pisac ali usmeren ka drugačijoj
metaforičkoj semantici.) 1970. godine Vujica Rešin Tucić je ''okovao jaje''.
Sav u ranim radovima i još ranijim jadima, ali neočekivano i možda
nenamerno potpuno zreo pesnik, zbirkom ''Jaje u čeličnoj lјusci'', punoj
ispovednog, iskustvenog, u sebe i svet istovremeno zagledan, on uspostavlјa
poetski sistem neobičan za postojeću književnu praksu: celovit, nepodudaran,
divalј, glasan, iznutra usaglašen i, skoro, dovršen. Poetički i politički konfliktan! U
pesmi po kojoj i knjiga nosi naslov, međutim, kao da je mnogima promakao
smisao završnog stiha: ''Ploviću ja morem,/ skuvaću ja jajca,/ širićemo lјusku/
ispod gromobrana''!! ''Čelična lјuska'', očigledno ima pored sli kovnog efekta i
dublјi parabolički smisao. Tucić Rešin zna da maštu, i ma šta ona značila, treba
zaštiti od nekontrolisanog i neuviđavnog struganja! U svetu istrošenih vrednosti,
u opsadi spisatelјskoj zaludostima, u zagušlјivoj melodramatičnosti svakodnevice,
ovaj je pesnik još proklamovao princip totalne konceptualne dekompozicije
poetskog iskustva u nas, uklјučujući u svoj pesnički metod sve ono što je
nadrealistička praksa na generalnom planu izrekla a u pojedinačnim
egzemplarima izostavila. Činjenicu što iz ponekih stihova proviruju Breton,
Davičo, Vučo, Micić, u radikalnosti Tucićevog panoptikuma jedino možemo
protumačiti kao anticipaciju postmodernističkog vremena u kome jesmo, jer
ambiciozna zbirka koja započne samoironičnim stihom:''Ovo su vicevi za
poslepodne'', ima pravo na svaku vrstu poetske otvorenosti, provokacije,
lingvističke diverzije, humorne, komične i satirične nezasitosti. Tucićeva knjiga
''Jaje u čeličnoj lјusci'', istovremeno je svojevrsna prosjačka opera, sa
elementima politike i socijalne autopsije, zgusnuto iskustvo pesnikovog života u
zbilјi i književnosti; ona je i presek i izvod njegove napadnute lјudskosti, naravno i
šifarnik skoro svega što će napi sati potom.
Ovaj pisac dosledno okrenut protiv tradicionalnog i malograđanskog, sav u
savremenosti i eksperimentu, i kao kritičar zastupa nova imena i nesputanu
misao. Govoreći, 1972. godine o prvencu Vojislava Despotova, ''Prvo, tj. pesmina
slika reči'', Vujica Rešin Tucić ovako nagoveštava buduću književnu misiju mladog
Zrenjaninca, objašnjavajući istovremeno i sebe samog: ''Pesma više nije u ulozi
prenosnika, već zastupa sopstveno telo, svoju predmetnost''. U knjizi ''Jaje u
čeličnoj lјusci'', toj svojevrsnoj ''prenatalnoj'' ličnoj antologiji, enciklopediji i
"ulaznom portalu" V. R.Tucić proročki započinje i zaklјučuje: ''Pre nego što umr,
pre nego što crk, noge proteg i primer bud - / nauči lјubit - / LjUBIT JE GUBIT! I
čemu više''!
 * Vujica Rešin Tucić je rođen 1941. godine u Melencima. Školovao se u
Zrenjaninu, Vršcu i Beogradu. Uređivao časopise: ‘‘ Ulaznicu’’, Polјa i Dalјe.
Osnivač privatnog časopisa Adresa. Radio kao urednik-dramaturg Dečjeg
dramskog programa Radio Novog Sada. Objavlјene knjige: Jaje u čeličnoj lјusci,
poezija (1970); San i kritika, poezija (1977); Slovo je puklo, kritika (1978 ); Prostak
u noći, poezija (1979); Reform grotesk, poezija (1983 ); Hlad no čelo, kritike i eseji
(1983); Sneg veje, lјubav je veća pesme za decu (1990 ); Struganje mašte,
sabrane pesme (1991); Strahote podzemlјa, roman-menipeja ( 1991);
Sklon vizuelno-političkim "performansama", u mladosti i intelektualno-
gestovnim preokupacijama. Naizgled neprilagođen ali dovolјno avangardno
priseban. U kritici, pisanoj i onoj drugoj, neočekivan i različit. Namerno
nepridužen establišmentu, u mladosti sklon buntu i rizičnim političkih iska
kanjima.
PESNIKOVOM STAZOM
Sa Perom Zupcem

Pojava izabranih pesama, u kontinuitetu objavlјivanja savremenog pesnika,

prilika je za kritičko suočavanje sa pretpostavlјenim vrednostima te pesničke
emisije. Izbor iz pesništva Pere Zupca*, koji potpisuje književnik Miroslav Antić,
primeren je osnovnim monadama ovog autora, ne toliko uvrštavanjem
pojedinačnih i određenih pesama, jer ukusi su različiti, koliko po dobro
utvrđenim osnovnim tonalitetom. Knjiga Mostarske kiše i neko drugo more
afirmiše, uglavnom, vrline Zupčeve poezije, lirskog govora koji bi se mogao
definisati sintagmom "nostalgična fuga". Ovako okuplјene pesme izazov su i
kritici da izrekne celovitiji i trajniji sud o njegovoj lirici. Za prikazivača, koji je
upornije pratio rast ovog pesnika, izabrane pesme trenutak su da se analiziraju i
sopstvene ocene i prognoze, da se utvrdi koliko im je vreme do dalo ili
oduzelo.
Tri kritička fragmenta, objavlјena u rasponu od skoro petnaest godina, kao
odziv na pesnike knjige Pere Zupca koje Antićev izbor zaklapa, ulog su koji
potpisnik ovih redova unosi u avanturu nazvanu: ocenjivanje savremene poezije.
Uz rizik, koji je, ipak, bio manji od pesnikovog, pogledajmo kako se to
recenziranje odvijalo.

BEOGRAD, DECEMBAR 1967.

"Pre nekoliko godina. u zajedničkoj knjizi zrenjaninskih autora, Zubac je

odredio pravac svog poetskog traganja. Zapisao je tada:

Vreme je da se vratimo
Svaki u svoju lјusku
Svaki u svoje lutanje...

Sada, i u prvoj zbirci pesama, on ostaje u okvirima tih ranije naznačenih

prostora i sadržaja. Bol kao iskustvo, kao poetska esencija konačnosti osnovni je
lajtmotiv Zupčeve poezije. Bol, proniclјiv i gorak, koji je prisutan u lјubavi, smeni
godišnjih doba, u nekom osećanju neminovnosti opšteg poraza. Uočavajući ga u
svemu, njegova obličja kao da proganjaju pesnika, on pokušava da u pesmi nađe
utočište ali ni u njoj nije bezbedno:
 Pobeći u san jeseni, u principu, pobeći samo duboko
od pesme, od noći koja na čelo naleže, težinom
srebra, težinom vode, (...)

Ne nalazeći ni u pesmi zaklon. /Zubac,/ oseća pesničku kob, prostore bez

počinka. Međutim, poezija koja nastaje iz ove poetske avanture nije iskustvo
sazdano na rezultatima racionalno iznađene tragične suštine pojava i oblika, već
je konsekventna manifestacija osobene elegičnosti koja gotovo u potpunosti
definiše ovog pesnika.
U prva dva ciklusa ove zbirke: Nikad se ne razbudi i Težinom vode, težinom
srebra, osnovno raspoloženje je kombinacija gorčine i elegičnosti, bez
razmekšanosti i plačlјivosti. Prolaznost, regresija i smrt daju Zupčevom stihu
težinu, ako ne empirijskog iskustva ono svakako emocionalne uznemirenosti. U
tim pesmama, nejednake vrednosti, ipak preovlađuje iskrenost i spontanost. Lek-
sika obiluje funkcionalnim inovacijama, dok je fraza sveža i bremenita uticajima
narodnog pesništva. Najbolјe pesme prva dva ciklusa su: Kletva, Rukom si iznad
granja, zatim Bol raste, kao i Gori nebo (zanimlјiva po veoma uspelom spregu
folklora i nadrealističke vizije).
Palo je rano nebo po zemlјi skrušeno / gorko detinjstvo moje neižđikalo
klasje .../, Govori Zubac u pesmi Rekvijem, s pravom merom lucidne spoznaje
prolaznosti i opšte tragičnosti.
U trećem ciklusu, kao i u MOSTARSKIM KIŠAMA ima dosta slabih mesta,
pomalo otužnih i predumišlјajno tempiranih da izazovu primaran efekat. U
"Elegičnim strofama" jedino vredi izdvojiti "Baladu:"

bežali smo niz lišće kišama gorko izmoreni

od punih pluća pravili lake piskave frule
bežali smo neznano potonjim suncem izgorenim
belim kostima sejali bezbrojne ćelekule
bežali smo niz lišće kišama gorko izmoreni

Ostale pesme, ne uvek autentične po inspiraciji, svedoče o raznorodnim i

nedovolјno transponovanim uticajima. Ponekad od cele pesme preostane samo
atmosfera kao senka nekog lirskog ugođaja. Privući će nas osobena retorika, kao
odsjaj unutarnje temperature pesme, ali češće kao sredstvo da se pesmi prida
zvučnost i monumentalnost. Izrazito je u pesmi "ZAPEVKA."
Balada "Mostarske kiše" deluje pomalo naivno, čak kao svesni pesnički
egzibicionizam, i nalazi se izvan Zupčeve poetske suštine. Dajući joj, na izvestan
način, centralno mesto u zbirci, kao da sebi čini lošu uslugu. U jedan
romantičarski, čak melodramski temat, on interpolira erotiku, eksperimentiše sa
obilјem konkretizama, ali konačni rezultat tih pokušaja ne daje mu za pravo. To
je balada građena od efekata, sladunjavih i kratkog daha. Može mu doneti
izvesnu popularnost, ali u odosu na prva dva ciklusa predstavlјa pad. Zubac u
njoj dozvolјava sebi i takve stihove kao: /ona je prostrla svoje godine po parketu
/. Ponekad, ipak, zasvetli i neki dragulј:

njene su oči bile pune ko zrele breskeve

njene su dojke bile tople ko mali psići...

Ipak, "NEVERMORE", kao prva zbirka mladog pisca, poseduje određene

kvalitete. Umesto apsurda, ironije, kosmologizma, Zubac afirmiše lirizam i
meditaciju. Neke pesme dokazuju da je ovaj pesnik na putu da prevaziđe izvesnu
demodiranu "rasplakanost" i ne dovolјnu stvaralačku koncentraciju."
Moj zapis iz 1967. godine, povodom zbirke Never more, nagoveštava
Zupčevu prevashodnu okrenutost elegiji. Prikaz u glavnim crtama ostaje u
saglasju sa razvojnim putem ovog pesnika, proteklo vreme je, međutim, u
potpunosti demantovalo prikazivača kada je u pitanju balada Mostarske kiše.
Ona je čak postala svojevrsna "kult na pesma" mnogih potonjih generacija. Iz nje
je, možda u rafiniranijoj formi, iznikao i znatan deo potonje zrele lirike Pere
Zupca. Nesporazum u procenjivanju poetske valјnosti "Mostar skih kiša" nastao
je, verovatno, zbog preteranog insistiranja prikazivačevog na tekstualnoj
jednoznačnosti Kiša. Zapostavlјeni emotivno-asocijativni pod tekst, koji je,
očigledno, u prvom recenziranju zanemaren, odnosno previđanje obnove
svojevrsnog neoromantizma u poeziji i zbilјi, uticali su da se percepcija ove
balade vidno izmeni. Moram, dakle, priznati da nisu samo vanlite rarni momenti
uticali da se uticali u naslovu ovih izabranih stihova nađe sintagma "Mostarske
kiše". One su ipak bile potporni stub zbirke "NEVERMORE". No kad je mogao i
Skerlić par puta da omane, neka to bude dopušteno i meni, tada nadobudnom
mladom kritičaru.

ZRENJANIN, MART 1973.

Nova, druga po redu, knjiga Pere Zupca promiče bez prave kritičke reči. Da li
jedino iz razloga što je proteklo četiri godine od pojave Never mora, njegove prve
zbirke. Bez obzira na razloge ovakvog prećutkivanja, novi rukopis Zupčev zahteva
pravi odaziv.
U knjizi "Razgovori sa gospodinom" ovaj pesnik, u prvom delu zbirke,
nastavlјa sa produblјivanjem poetski već osvojenih predela bola, s uočlјivim
naporom da slici da i misaonu projekciju, dok u drugom delu u potpunosti
napušta deskripciju kao metod objektivizacije unutarnjeg pejsaža, već barata
elementima prečišćene emocije. Taj zaokret u načinu otelotvorenja duhovnih
metamorfoza primetan je i u sadržini i u formi Zupčevih novih pesama. Pažlјivom
analizom pesama iz ciklusa Ime , kao i Sonetnog venca, pisanih uobičajenom
metrikom, sa, poznatom metaforikom i tonalitetom, uočićemo da one za pravo
predstavlјaju svojevrsnu najavu deonica kao što su Hrist lјuvene i Večernji
razgovori sa gospodinom, koje znače vidan rast misaonog bića njegove poezije.
Zbirka Razgovori sa gospodinom svakako je duhovni izdanak melan holične
fuge iz Nevermora, ali već se u prvom ciklusu motivski razilazi sa poznatim
govorenjem, Zubac ovde peva o smrti, o zaludnosti svakog aktiviteta:

Zaludno gradiš dvore: šačica neimara

prekonoć samo kamen izdigne iznad litice.
Kletva ti moja noću temelјe izobara
ko kukavičije gnezdo uznemirene ptice.
(Zaludno gradiš dvore)

I struktura njegove pesme doživlјava značajne transformacije: jezik je sada

uspela kombinacija stilizovanog folklornog izraza (šarna zmija, nijano, bolјka),
savremene pesničke terminologije, kao i manje više uspešnih leksičkih inovacija.
Takvo misaono i strukturalno menjanje jednog, i dalјe, ispovednog pesništva,
nagoveštava pojavu vizija čija će simbolika biti znatno produblјenija:
Konačno, u Sonetnom vencu, neoromantičarska uznemirenost pesnikova,
njegova opsesija bolom, smrću i razorom, javlјaju se kao novi, iako poznati
kvalitet. I ovde je i dalјe prisutna "stražilovska" ispovednosti, ali znatno
višesmislenija i modernije koncipirana:

Na možđanu mi otrovni lišaji

Sa rebrolukom srasle mahovine,
Niz grlo grozdi kiša
Pregrke zemne otopine

U pesmama iz ovog ciklusa životna zbilјa polifonije prodire u poetsku

strukturu. Zubac, tragajući nostalgično za sopstvenim identitetom, dotiče
istorijske koordinate prizivajući ih kao svedoke i pomagače.
Nјegova pesnička veština, već ranije osvedočena u komplikovanoj
"građevini" kao što je sonetni venac pokazuje se u punoj boji; ako tome dodamo
da je govor pesnikov siguran, motivski razuđen: mladost, smrt, lјubav,
rodolјublјe, tvrdnja da je ovaj "Sonetni venac" jedan od bolјih u našoj
savremenoj poeziji neće izgledati preslobodna. Akrostih nam kazuje da je Venac
posvećen klonulim što nam govori da se linija započeta u Nevermoru ovoj zbirci
nastavlјa.
Treća skupina Zupčevih pesama, Hrist lјuvene, prvi je korak u na puštanju
belkanta: strofa je izlomlјena, misao samo nagoveštena, međuprostor pun
višesmisla. Umesto jednostavne zvučnosti, javlјaju se zamišlјenost i
asocijativnost. U najbolјoj pesmi ovog ciklusa, Mrtvi prijatelјi, Hrist iza vitraža,
Zubac se, naizgled, izvan temporalnosti priseća:

Moji mrtvi prijatelјi

sede na klupama u Katoličkoj porti
Iz lobanja im kulјa
gusti dim jeseni
 Fraza je očišćena od dekorativnog, pesnik jednostavno iznosi pred nas čist
nekonstruisani poetski segment. Korišćenje autentičnih lokacija, u ovom slučaju
Katoličke porte (novosadske), u direktnoj vezi sa sakralnim prizvukom ovog
smirenog kazivanja, daje nesvakidašnju plastičnost njegovim lirskim sećanjima.

Moji mrtvi prijatelјi sede na klupama

u Katoličkoj porti,
dok dozrevaju grozdovi dečaka
po obezdunavlјenim limanima.

Dva puta pomenutom motivu smrti, u prvoj strofi, u drugoj se suprotstavlјa

mladosti koja traje u urbanom ambijentu. Zatim sledi strofa kojoj se javlјa Hrist
kao metafizička iskopina lјudskog iskustva (njegov je lik u pesmama ovog ciklusa
različito korišćen, čak i u persiflaži) koji ambijentu grada dodaje nestvarnu gamu.

U dva sata,
Hrist izviruje iza vitraža Katedrale,
on gleda da li će proći moja draga
i pogledati u naša okna

Međutim, nije ceo ciklus na istoj razini kao citirana pesma. Tamo gde se
upliću i lјubavni motivi, gubi se kristalna poroznost govora što je naročito
izraženo u pesmi Gospa od Karmela. Iz grupe bolјih, valјa istaći još pesmu Bamse.
Završni ciklus Zupčeve zbirke, Večernji razgovori sa gospodinom, odjekuje
starozavetnim akcentima obraćanja mudrosti koje više nema. Smrt je iznova
prisutna kao mogućnost apsolutne spoznaje:

A ja ću biti dovolјno mrtav

pod gustom zemlјom da Te prepoznam. . .

Ponovo nas susreću bol, zalud, smrt i raskol. U ovim tekstovima, međutim,
za razliku od ciklusa Ine, oseća se pesnikova težnja za sveobuhvatnijom
orkestracijom: etičke i istorijske perspektive su sondirane u objektiviziranu viziju.
U zbirci Razgovori sa gospodi nom Zubac, dakle, svoju elegičnu pesmu dopunjuje
misaonim pa i psihološkim slojevima. Jezik je i dalјe zvonak i blizak moderno
shvaćenoj "stražilovskoj lirici".
U godinama koje se nižu slede rukopisi: Zakasnela pisma, Razlog blagosti i
Uzmorje. U lirskoj emisiji Pere Zupca javlјaju se novi motivi (roditelјski dom,
pejzaži, draga lica, lјubavi), ali jedan nadmoćno do- minira: detinjstvo. Setno
podsećanje na čudesno izmenjene predele detinjstva i mladosti postaje lajt-
motiv njegove poezije. Kaleidoskop uspomena, boje, i, mirisi, meta fizika davnih
plamsaja duše, ispunjavaju stranice ovih knjiga. Dodajmo tome i pesme o bratu,
odnosno bolјe rečeno: za brata, u kojima Zubac razmišlјa o granicama života:
 Ima li tebe van naših lјubavi, van naših reči.

Primetno je u njegovim novijim pesmama sve izraženija prisutnost

primorskog krajolika, i mora kao izvora i uvira mediteranske civilizacije. Uz
opasnosti koje prate svako svođenje, to bi bile ishodne oznake pesništva Pere
Zupca u vremenu od 1973 - 1978 godine. Utisak je da je reč o periodu
usložnjavanja i rafiniranja njegove lirske emisije po horizontali.

NOVI SAD, JAUAR, 1981.

U dvema najnovijim knjigama ovog autora ( Neko drugi i Otvoreni san)

pomak ka savremenijem izrazu postaje sve izraženiji, a analiziranje tih
ostvarenja, po našem mišlјenju, od neobične je važnosti za preciznije utemelјenje
stava o ovoj lirici, koja svakako ima svoje značajno mesto u našim
književnostima.
U knjizi Neko drugi Zubac se vraća detinjstvu, sebi najitimnijem, otvarajući
koridor budućnosti svoje poezije. Ovom motivskom svedenošću, doduše već
nagoveštavanom u prethodnim knjigama, on istovremeno dolazi i do primerenog
izraza koji je nešto drugo u odnosu na prethodni "neoromantičarski" govor. Iako
u epilogu ove zbirke implicitno odriče bilo kakvu presudnost novih stihova,
karakterišući ih kao lirske marginalije putovanja, po mnogim asocijacijama ova
knjiga predstavlјa njegovu lјudsku i pesničku rekapitulaciju, onakvu kakva se
obično pravi na sredokraći karijere. Biće na njegovoj poetskoj stazi još mena i
promena ali ovaj iskorak ka intimističkoj poeziji otvorenih slika i redukovanog
izraza ostaje nezaobilazan. Na trideset i četvrtoj stranici ove knjige Zubac ispisuje
stihove koji definišu njegov zaokret:
Vraćam se istim stopama / uveren da sam prepoznao / najkraći put.

U strukturi zbirke javlјaju se neke odrednice koje predstavlјa-ju pesnikovo

novo oruđe a ujedno ga opredelјuju u odnosu na dosadašnja tumačenja. Pre
svega to je motiv sna, koji se nalazi i u naslovu nove knjige. Za Zupca san je i
način da se od detinjstva, preko sadašnjosti, stigne do budućnosti. San kod njega
nije stanje duha već način da se vreme relativizuje, odnosno mogućnost da se
iskaže, kao u pesmi San mi se otvara, stanje egzistencijalne ugroženosti:
Dragana u meni spava / čujem njeno srce / Nije san / Samoća /

Središnje mesto knjige Otvoren san je pesma Doviđenja klokotristi u kojoj

otvorenost i višeznačnost poetske slike kulminiraju. Ona kao da je esencija
njegovog lirskog iskustva i obrazac budućih poetičkih traganja. U "razgovoru" sa
prijatelјima-klokotristima, naizgled veoma različitim od njegove prethodne
pesničke prakse, on vrlo lucidno spoznaje i svoju literarnu sudbinu:
Koje je vreme u vama / je li vam smrt / pita on ove "letače kroz toplu utrobu
zemlјe", nazivajući klokotriste i " rudarima u morekopima". U stihovima
prepunim preispitivanja i neverice u sopstveni književni angažman, Zubac u ovoj
nesvakidašnjoj pesmi ovako stihuje: / pošta ne radi nedelјom/ ali smrt će nam
stići / ... / uzaludno je mastilo / i iskockana hartija lipa bloka / nema traga mome
bivanju / u ovim prostorima /.
Ogolјena i otvorena forma ove pesme, prisutna i u ostalim delovima knjige
(Otvoreni san ), novi su kvalitet pesnika Pere Zupca. I u tom prisećanju na predele
i lica, na odblјeske lјubavi. snagom dokumentarnog, izranjaju nevesinjski kino,
kuća na bregu, plato ispred "Metropola", devojka sa slike V. Karasa. I dok struji
pesnikova vibrantna fuga reminiscencije, prožeta lјubavlјu i blagošću, koja nije
bez razloga, u svim, naročito onim uspelijim pesmama, svetluca upozorenje -
najkraći i konačni put do detinjstva je - smrt. Taj lirski strmoglav predstavlјa onu
neophodnu misaonu vertikalu koja ove stihove, prevashodno u slikama
ostvarene, oslobađa raspričanosti i sentimentalizma. Treba naglasiti da Zupcu
osobenu jezičku eleganciju nalazimo i u zbirci Neko drugi, ali da je ona manje u
metaforama već znatno više u višeslojnosti podteksta. Namerna "nedovršenost"
poetskog segmenta, otvara u Zupčevoj poeziji stanje metafizičke neizvesnosti,
tako osobene modernoj književnosti.
Preoblikovanje lirskih svetova Pere Zupca, uvek na liniji melanholične
otmenosti, jasno se nastavlјa i u zbirci Otvoreni san. Sve ono što je u prethodnoj
knjizi nagovešteno, u najnovijim stihovima dobija konačnije obrise. U pitanju je
izbor lјubavne poezije sa "ugrađenom" spregom detinjstvo - smrt. Činjenica je da
višeslojnost ovih, pretežno mediteranskih snimaka, otvorenom formom, koja je
raskrsnica mnoštvu asocijacija, dovodi u pitanje malo pređašnju žanrovsku
definiciju ali istovremeno, i očigledno, pokazuje mnoštvo novih značenja Zupčeve
poezije.
Pesme sabrane pod naslovom Mostarske kiše i Neko drugo more
doslednošću izbora i kompozicione vertikale, imanentne Zupcu, u mnogome
daju zapravo ovom kritičaru. U slučaju balade Mostarske kiše, zbio se, međutim,
nesporazum kakve ne retko beleži naša književna praksa. Nesporazum kakav je
moguć naročito kada su u pitanju dela koja život i čitaoci naknadno uvrste u
takozvanu popularnu književnost. Nisu, naravno, Mostarske kiše vremenom pos-
tale drugačije, jednostavno ovaj se kritičar priklanja opšteprihvaćenoj recepciji
ove balade, jer su i takva čitanja sasvim relevantna. A i mi smo se promenili.

* Pero Zubac je rođen u Nevesinju 1945. godine a osnovnu školu završio u

rodnom mestu i Lištici a Ekperimentalnu gimnaziju u Zrenjaninu. Studirao
književnost Južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio
je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za
kulturu POLjA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET. Kao novinar,
imao je svoje kolumne i felјtone u Borbi (Beograd), Pobjedi (Podgorica), Svijetu
- Nedjelјi (Sarajevo), Oku (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu
(Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), Uni (Sarajevo), Subotičkim novinama (Su-
botica). Po red mnogobrojnih pojedinačnih ili kontinuiranih esejističkih,
dnevničkih i recenzentskih tekstova u časopisima, nedelјnicima, dnevnim
novinama, iz književnosti, likovne umetnosti, kulturoloških ili felјtonskih, Zubac je
objavio i sledeće knjige:*
Tišina govori o lјudima, pesme, sa M. M. Šumom, M. Ž. Pavlovim, S. Mitićem
i V. R. Tucićem (1964); Nevermore, pesme, (1967 ); Pantologya nuova, satire
(1967); Razgovori s Gospodinom, pesme (1971); Hoću-neću pesme za decu
(1972); Triptih, pesme, sa M. Antićem i M. Nastasijevićem (1973); Zakasnela
pisma, pesme (1973 ); Mostarske kiše pesme (1974); Razlog blagosti, pesme
(1975); Tito je naš drug, pesme za decu (1975); Ti dani, eseji (1976); Uzmorje,
pesme (1978); Što se Darja na me lјuti, pesme za decu (1979); Neko drugi
pesme, (1980); Ljuvene -Mostarske kiše, pesme (1980) ;San im čuva istorija,
pesme (1980); Otvoreni san pesme (1980); Mostarske kiše i neko drugo more,
pesme (1981); Pisma poverlјiva, pesme za decu (1981); Postoji vatra, pesme
(1982); Ram za sliku leta, pesme (1983); Vukovarski spomenar, pesme (1984); Da
ne čuje neko, pesme za decu (1984); Dečje srce, pesme za decu (1984); Miris
bejturana, pesme (1984); Pero Zubac o..., pesme za decu (1985) Pesmar, pesme
(1986); Duša dečja, pesme za decu (1987); Doba kiša, pesme (1987); Knjiga
šutnje, pesme (1987) Podešavanje čula, pesme (1988); Kiše, pesme (1989);
Mostarske kiše ili žeđ za jugom, pesme (1989); Nokturno, pesme (1989); Sat
srca, pesme (1989); U modrom vrtu, pesme (1989); Pojmovnik, pesme za decu,
(1990) A šta ću ja pesme za decu (1991); Čarni versi, hazarske pesme (1993);
Mostarske kiše i nove pesme, pesme (1993); Porodična večera, pesme (1993);
Deca rastu kao kuće. pesme za decu (1996); Deca mogu nemoguće, pesme za
decu (1996); Zmajevci, pesme za decu (1997); Ovo sam ja, pesme za decu (1997);
Let iznad detinjstva, pesme za decu (1998); Ne šalјi kišu, pesme, (1999); Ptice u
grudima, pesme za decu (2001); Tamne rime, pesme (2001); Razlog blagosti,
pesme /izbor Selimira Radulovića/, (2001); Među javom i med snom , antologija
- dva veka srpske poezije (2002); Mostarske kiše, izbor iz pesništva po izboru
autora (2002); Smejulјci, parodija na srpsko pesništvo za decu (2002); Izabrana
dela, 5 knjiga (2003); Molitva za S. Š. poema (2003); Molitvenik iz sna, iza brane i
nove pesme (2003); Krila vitezova, pesme za decu sa Lj. Ršumovićem, D.
Trifunovićem, M. Odalovićem i N. Popadićem (2003); Baštovite pesme, pesme za
decu (2004); i Najlepše pesme, izbor iz poezije /izbor Draška Ređepa/ (2004).
Pored niza publicističkih tekstova, televizijskih scenarija, dnevnika, prikaza,
osvrta i polemika napisao je i libreto za balet "Banović Strahinja" Stevana
Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića "Lenka Dunđerska".

PARODIJA KAO IMANENTNA KRITIK

Pero Zubac: Pantologia nuova,
Tribina mladih, Novi Sad, 1967.
 Mnogostruka su iskušenja parodiranja ili travestije umetničkog dela. Svaka
projekcija književnog sadržaja u iskrivlјenom ogledalu, poezije posebno,
dvostruko je problematična. Najpre za parodirano delo jer uspela parodija je
prava i žestoka imanentna kritika. Međutim, nedvosmisleno i istovremeno je na
proveri i talenat i ingenioznost parodiste. Od njega se očekuje da primereno
svom parodičarskom plaštu odmeri domete svog poetsko-kritičkog zahvata. Pes-
nik-parodista može se zadovolјiti samo spolјašnjim opserviranjem pesničkog
povoda, podsmehnuti se pesniku ali istovremeno, po povratnom efektu, i samom
sebi, dok se kao alternativa toj zavodlјivoj i dvosekloj lakoći nudi delikatnost
poniranja u samu literarnu strukturu predloška i njegovog eventualnog ranjivog
mesta. Pesnik-parodista, dakle, u mnogome stavlјa na probu ne samo svoju
duhovitost već i darovitost.
Pantologia nuova,novosadskog pesnika i kritičara Pere Zupca, ima ambicije
da prodre u ritam, metar, u bit poezije jednog dosta heterogenog pesničkog
kruga, da parodijom ukaže na granice njenih vrednosti. U ovoj duhovitoj
panorami, od Oskara Daviča, preko Skendera Kulenovića, do B. Petrovića i M.
Bećkovića, vrlo vešto i, u većini slučajeva, uspešno i tačno, Zubac na očigledan
način pokazuje kratkoću daha posmatranih pesama. U ovoj vizuri ova knjiga se
čita i kao osobeni kritičarski zahvat.
Kao neposredni povod, delom i kao preovlađujući objekat ove Pantologije,
figurira znamenita Antologija srpskog pesništva autora Miodraga Pavlovića, koja
je izazvala mnoge polemike. Tačnije, ova Antologija je samo polazna pozicija za
obračun sa visokoučenošću, eklekticizmom, intelektualnim egzebicionizmom koji
su preplavili, po Zupčevom mišlјenju, predgovor i pretežne stranice pomenute
knjige. Poseban odelјak u svojoj Pantologiji posvećuje pantologičar Vasku Popi,
koga inače M. Pavlović inauguriše kao bogom datog pesnika. Priznajemo, deluje
to kao mlada lački obračun sa imenima koja se sve više pretvaraju u literarne
institucije.
Ostali delovi Pantologije predstavlјaju svojevrsno imanentnu kritiku koja
izvire iz samih posmatranih pesama klasičnih i ži vih pesnika, iako u predgovoru
Pantologije čitamo i sledeći tekst: sastavlјač se dugo premišlјao da li da u
Pantologiju uvrsti i žive pesnike. Uklјučujući nekolicinu njih, pantologičar smatra
da nije okrnjio društveno-istorijske principe metabolizma. Nije baš najjasnije šta
to treba da znači, ali zvuči! Knjiga, ipak, uspešno funkcioniše. Zupcu ne
predstavlјa teškoću da se prilagodi raznovrsnoj metrici , da se uvuče pod kožu
svakom pesniku koga parodira. Takođe ne bismo smeli da previdimo impozantan
i svež leksički fond pantologičara koji mu omogućuje da parodiju učini bogatijom
u čisto poetskim vrednostima.
Nekolike parodije svojom celovitošću, efektnim zahvatom u samu pesmovnu
bit, ironiziranjem manira, shematizma i nedorađenosti, prosto zahtevaju da ih
citiramo. Na primer, Hana Oskara Daviča:
 Ja, brat vedrog matroza i vepar i koza
zavoleo sam odjednom komunalnu Hanu,
kćer ružnog knjigovođe, službenika "Doza",
popodne što je redovno svraćao u kafanu.

Još lucidnije prodiranje u pesnički manir, u početku naizgled neobaveznih

pesničkih igrarija, nalazimo u parodiranim stihovima ranog Vaska Pope:

Napokon ruke umaknu nogama

Ove se polome stić ih ne mogu
gađaju ih ustima
Noge se najzad popnu na glavu
Poture ruke da kosu ne prlјaju
Al, kosa utekla...

Zubac, analitički nepristrasno, pesnički uspešno traga za onim što je, čak i u
poeziji, besmisleno; za šumom reči i praznim milozvučjem. Naročito je uspešna
parodija samog antologičara, Miodraga Pavlovića:

Ja nemam sumnje u ovaj dan

Ja nemam nikakvih sumnji
Ja nemam dan.
Ja nemam noć svake noći
ali noći moje noći neće doći

(Odbrana našeg grada)

Zatim je na redu Vita Marković:

Tamo vamo
Hoće da me ujede
.............................
Konj magarca
Nogom iza ušiju
(Nešto napolјu)

dok Ivan V. Lalić zvuči ovako:

Melisa, to truplo što se pretvara u muve

O mahovino nespremnog oklopa, o čista vodo
O vetrovito korenje kiša što padaju suve
Tek kad izrezuckan smeh je, ko četkica za zube...

Ponekad pantologičar ispiše stihove koji se učine lepšim od parodiranih, kao

što je u slučaju Dva prijatelјa Matije Bećkovića i Nerođenom ćerkom Florike
Štefan.
Ipak, ova Pantologija nije uspela u potpunosti da dostigne savršenstvo i
snagu one Vinaverove, što je bilo teško i očekivati. Najbitnije primedbe bi se
mogle uputiti pre svega na izbor pesnika koje će parodirati. Očigledno je da neki
autori ne leže Zupcu. U tim slučajevima parodiranje ide samo površinom uzorka
ne dotičući bitne, strukturne karakteristike dotične lirike (B. Šuica, B. Radović).
Uočlјivo je i odsustvo koherentnog i doslednog parodičarskog metoda jer on
varira od pamfletskog (u slučaju B. Radovića i J. Hristića) do zaista poetski i
kritički sasvim suverenih persiflaža.
I pored svega, ova knjiga predstavlјa zreo poduhvat, specifično poetsko
pročitavanje tradicije i savremenosti, ali i šarmantnu pesničku vežbanku.
PANTOLOGIJA NUOVA je svojevrsna kritička hronika naše poezije (u okvirima
koje je Zubac sam sebi odredio). Ona je i dokaz višestruke nadarenosti i
lucidnosti samog autora.

POETSKA GOZBA

Pero Zubac: Najlepše pesme o lјubavi 1 - 5,

"BMG" - Beograd 1997.

Proteklo je već koji mesec a kritika naša književna nikako da se snađe od

šoka: jedan pesnik, imenom Pero Zubac, ponudio je narodu i njima, tumačima
književnih vrednosti, pet knjiga izabranih pesama, na srpskom jeziku pisanih, od
Save Nemanjića pa sve do Ivane Vasić, studentkinje arheologije, rođene osam
vekova posle narečenog Svetog Save. Ova nesvakidašnja poetska gozba, sa preko
osam stotina pesama, na skoro 2000 strana, u impozantnom vekovnom rasponu,
uspešno dokazuje antologičarevu tezu da Srbi nisu samo epski narod, odnosno
da pored tradicije rodolјubive poezije u nas traje "neprekidna emisija"
najtananijih lirskih osećanja - lјubavne lirike. Pretpostavlјamo da je zamašnost
priređivačkog i uređivačkog posla, koji je Zubac samostalno obavio za skoro
dvadeset godina usamlјeničkog rada, zaustavila kritičarsku recepciju, ali
neminovno da uskoro ova dragocena pesmarica uđe u ocenjivačku proceduru. I
među čitaoce!
Prihvatajući antologičarev stav, koji on preuzima od znamenitog Bogdana
Popovića, o potrebi da pesma cela bude estetički prvoklasna, i nadograđuje ga
principom da za uvrštavanje u ovaj izbor nije presudno pesničko ime ili broj ob-
javlјenih knjiga već kvalitet pojedinačnog ostvarenja, moramo konstatovati da
ovih pet knjiga zaista pružaju izuzetan uvid u lјubavno pesništvo srpske
provenijencije. Shodno svom antologičarskom kriterijumu, Zubac u ovaj gigantski
brevijar unosi i imena poznata iz drugih delatnosti (Milić od Mačve, Zoran
Radmilović, Džoni Štulić, Cvijetin Mijatović, Đorđe Balašević), kao i sasvim
anonimne mladiće i devojke, čija je jedina zasluga u tome što su napisali dobru
pesmu, jer ovo je izbor i pesama a ne samo pesnika. I to je jedna od
karakteristika ovih tomova poezije: uporedo traju poetski znaci velikana naše
književnosti, i zvezdani trenuci skoro anonimnih zalјublјenika u moć reči.
Zubac u predgovoru prvog toma, naslovlјenog Slovo lјubve izrekom kaže: Jer
lјubav drži ovaj svet i jedino ga ona može sačuvati. Dakle, svi oni koji veruju u to
mogu ovoj antologiji pronaći neslućeno duhovno i duševno i estetičko
zadovolјstvo. Inače, ova prva knjiga započinje stihovima Rastka Nemanjića a
sklapa se lirikom Desanke Maksimović. Prateći zastuplјenost naših sadašnjih i
bivših sugrađana u Zupčevoj antologiji, konstatujemo da je u Slovu lјubve
prisutan i Manojlović.
Druga knjiga nosi naslov Uzalud je budim i zahvata lјubavno pevanje od
Rastka Petrovića do Branka Milјkovića, po čijoj je poznatoj elegiji dobila i ime.
Od Zrenjaninaca u njoj čitamo stihove Slobodana Berberskog i Pavla Ugrinova.
Po pesmi savremenog srpskog književnika Slobodana Rakitića, treća sveska,
ovog impresivnog izbora, dobila je naslov Pohvala lјubavi. Ona počinje tekstom
Borislava Radovića i doseže do stihova Dragomira Brajkovića. Broj naših
"predstavnika" je znatan: Luka Hajduković, M. Milenković-Šum, Stojanka
Grozdanov-Davidović, Vujica Rešin Tucić, Milutin Ž. Pavlov, Đuro Kovačević,
Zoran Slavić, Pero Zubac, Jovica Aćin, Radoslava Stević.
U Velikoj tajni četvrtom tomu, pesme struje od Stevana Tontića ka
Dragoslavu Andriću, a od Zrenjaninaca su u koricama ove knjige: Milan Nenadić,
Miodrag Martinov, Smilјana Župunski, Radivoj Šajtinac, Milorad Grujić, Vučina
Šćekić, Vojislav Despotov i Ileana Ursu-Nenadić.
Knjigom Pelud sveta obuhvaćeni su najmlađi pesnici srpskog jezi ka, odnosno
najbolјe lјubavne pesme koje ispisuju autori rođeni od 1954. godine do 1975.
"Naši" predstavnici u ovom tomu su: Radivoj Stanivuk (sada u Francuskoj), Dušan
Patić, Ivan Danikov i Dragica Stojanović.
Antologičarski poduhvat Pere Zupca se može sa niz strana ocenjivati, pa i
kritikovati, ali nikako zaobilaziti, ne prelistavati, ignorisati. Ovo je, ipak, deo
kulturne baštine srpskog jezika, prava poetska enciklopedija!
SLIKA KAO ZAVIČAJ BIĆA
O poeziji Zorana Slavića
piše NENAD ŠAPONјA

Poezija Zorana Slavića (1945), posmatrana kroz šest dosad objavlјenih

pesničkih zbirki, otkriva se svom čitaocu kao stalna težnja za pomeranjem smisla
svakodnevice ka prostorima van matematike uobičajenog, kao potraga za onim
nevidlјivim raskrsnicama našeg sveta. Pesništvo se tada vidi kao zbir opasnih slika
koje ilustruju stalnu sumnju nad izrečenim. U letopisima pesničkih slika nadnetih
nad podrazumevanom pozadinom dečaštva, prepoznaje se pesnikov kredo da je
zavičaj bića slika, a da se njena konkretizacija dobija tek u dodiru sa svetom,
ispiranjem kroz jezik i kroz njegove ontološke artefakte. U nadrealnim slikama,
kao pribežištu iz stvarnosti iz koje se priča, Slavić provlači svoj opsesivni niz
motiva. More i ravnica, kao i fantastičarski predeli sna, u kojima često dolazi do
promene perspektive od ja do mi, jesu okviri ove intimističke lirike, okrenute
pesničkom subjektu i njegovim ličnim značenjima i topici. Pesme karakteriše
izrazita narativnost, a pisane su slobodnim stihom vezanim kroz slikovne motive.
Uočlјiva je Slavićeva sklonost da zarobi pesmu, bilo bivšom slikom ili čak drugom
pesmom. U svojevrsnoj mehanici melanholije, kroz niz međučinova, kao okvira
večito ponavlјajuće prolaznosti godišnjih doba, peva se o zaleđima leta i o
kotvama tišine, o stvarnosti iza one podrazumevane iz konkretnog, dakle, korača
se ka metafizici.

Unutrašnje more

Već u prvoj Slavićevoj pesničkoj zbirci, "Privid srebra" (1974), postuliran je

osnovni tematski krug kome se pesnik vraća u jednoj varijanti unutrašnjeg
produblјenja i u svim narednim knjigama poezije. Kroz pomešane perspektive
krajolika unutrašnjeg i spolјnjeg sveta vide se te tematske koordinate - vrt, more,
ravnica, detinjstvo, vreme, san, slutnje tamnih prostora sveta, slike, ali i njenog
privida. Vidimo, zapravo, u jednom ravničarskom panoptikumu, nizove metafora
unutrašnjeg mora, koje se sasvim konkretno iz zbirke u zbirku ispolјava.
Na emotivnom tragu već isticane stražilovske linije srpskog pesništva od
Branka do Miloša, ali i u proširenom pesničkom horizontu, od Ujevića, pa do
razmatranja onoga što bi u pesničkom smislu odredili kao koderovske pozicije,
Slavić u tekstu, kao svojevrsnom zalogu nevidlјivog, a u blizini graničnih situacija
egzistencije, peva o koprenama sveta koje se razvlače između strepnje i slutnje.

Opsednut slikama sveta, ukrštenim recima svakodnevice, i svešću o

njihovom prividu, njegov subjekt pevanja pribežište traži u istim. U potrazi za
bićem, iza raskola razuma, iza prozrenja tajne kratkotrajnosti, on kreće na
putovanje od igre do prepoznavanja njene zaludnosti.
U knjizi "Izlazak iz slike" (1996), u kojem, kroz simulacije produženih stanja
strepnje, kroz čulni i ritmički obuhvat života i literature sa zgarišta pročitanog,
pesnik uspeva da ostvari novi izlaz iz ličnog, iz onoga što je, metaforički rečeno,
tek slika onoga što jeste istovremeno u zagrlјaju nevidlјivog i konkretnog,
zavirujući iza maski konačnog, pesnik otkriva svoje kružno putovanje kroz
privremena leta. Ponavlјajući svoju opsesivnu rezbariju motiva, on ovom knjigom
uspeva da zakorači u jednu kvalitativno novu pesničku ravan, a sam njen naslov
možemo videti i kao naznaku pesnikovog izlaska iz (dosadašnje) slike, ili jednu od
priprema za zbirku "Udes ravnoteže" (1999), za koju se može reći da na jednom
višem nivou sažima i produblјuje dosadašnja Slavićeva pesnička interesovanja. U
nizu od devet ciklusa pesama, on re-ispisuje upravo ono po čemu je
prepoznatlјiv. U simboličnoj zaumnoj nepogodi oca koju razrešava pesnički glas
sina, sav u refleksiji i sumnji, lirskoj evokaciji prošlog i zebnji spram narednog,
ovaj pesnički glas istražuje koordinate dvojstva, te "pustoši razlike" unutar ranije
određenog opsesivnog tematskog okvira - ravnica, more, grad i slika, knjiga i vrt.

Miris spalјenih biblioteka

Ogrnut "tek blagom panikom", Slavićev lirski subjekat traži svoje koordinate
u onome Spolјa, u beskraju arhitektonskih, slikovnih, geografskih ili bukolikih
fenomena koji ga provociraju na uspostavlјanje ravnoteže. Ova izrazito narativna,
katkad i esejizirana lirika, koja svoju izražajnost ne traži van jezičkog standarda
("redosled spolјašnjeg privida" načinjen je od "običnih" reči), već u mutnovidoj
panonskoj atmosferi ("brevijaru panonskom") pokušava da prepozna led ovog
veka i da ga uravnoteži sa "mirisom spalјenih biblioteka".
Pesnik, na fonu jedne metaforičke mreže, priziva svest o celini, koja je
istovremeno i njen kraj, te razotkriva jednostavnost naslovne sintagme - udes
ravnoteže - u kojoj samo postizanje ravnoteže podrazumeva i postizanje svesti o
udesu. Pri tome, dve strane pesnikovog disanja ("lektorisanja obe strane
disanja") jesu prosvetlјenja vlastitog života i života drugih u vidu vlastite lektire.

17. decembar 1999. " Dnevnik" Novi Sad

DIVLjINA PAMĆENјA JOVICE AĆINA

Ukupnost književnog delovanja Jovice Aćina* (1946), čije bi se netipično i

razgranato literarno žanrovsko ispolјavanje najtačnije moglo obuhvatiti
definicijom hermeneutika književnog smisla, kao da najbolјe objašnjava
Valerijeva sintagma stvaranja kao "traganja za mogućnim u poretku
nemogućnosti". Jer, sa dosta sigurnosti, koja je, doduše, netipična za Aćinove
metamorfoze i modalitete istog ili sličnog, može se reći da njegova današnja"
poetika mikrohaosa" zapravo finalna verzija onog postulata iz 1972. godine u
kome je on proces pisanja opisao kao "neprestano kombinovanje čina umiranja i
čina vaskrsavanja", što je blizu logike jezičko-ontološke mikroskopije
kontrolisanog haosa koji već godinama ovaj pisac književno istražuje. Zapravo još
od kultnih i paradigmatičnih zrenjaninskih ''Pamfleta'', koje potpisuje, zajedno sa
V. R. Tucićem, pledirajući za neprikosnovenost slobode i erosa, preko ranih
pesama u knjizi ''UNAKRST DIVLjINA PAMĆENјA'', gde proklamuje esej kao drugo
stanje poezije, pa sve do ''IZAZOVA HERMENAUTIKE'' u kojima uspostavlјa, na
filozofskom i metodološkom planu, svoj artistički kredo na nivou teorije
intratekstualnog razumevanja, ovaj apartni značajnik naše savremene
književnosti, "družeći" se decenijama sa Deridom, Vitgenstajnom, Jakobsenom,
Malarmeom, Valerijem, Hajdegerom, Geteom, Hegelom, Baumgar tnerom i
inima, inaguriše višesmisleni komentar kao vrhovni princip sopstvene alhemijske
književne aparature. Prihvatajući, dakle, komentar, superioran i filozofičan, kao
pismo jednog čitanja, ko je prethodi svakom pisanju, poezije, proze, esejistike,
kritike - skoro podjednako, u duhu jednog Fukoa i Rolana Barta, Aćin zapravo
pribegava interpretaciji kao univerzalnom umetničkom metodu koji mu
omogućava jedino razložnu otvorenost prema svetu vidlјivog i "nezemalјskog".
Jer "svaka imaginacija, bez obzira da li je reč o refleksivnoj ili pesničkoj, ima
hermeneutičku funkciju" - zapisuje on još 1973. u časopisu ''Delo''. Na taj je način
istovremeno i premostio dihotomiju između egzaktnog i intuitivnog, koji se s
"kreativnom divlјinom " prepliću u njegovom ukupnom literarnom delanju.
Promišlјajući o ukletosti sopstvenog "uplitanja" u inter tekstualnosti krivotvorene
stvarnosti, jer naše "vreme je zatočnik moći lažnog", ovaj enciklopedista s kraja
veka zaklјučuje da je tlo koje nam se predočava zapravo "slika razaranja
vavilonske kule", odnosno sveopšti komunikacijski zjap vremena ispunjenog
pepelom senki, koje književnost ispunjava ikonografijom pamćenja, naličnoj
paučini. Ukrštanjem smisaonih, formalnih i žanrovskih monada, Aćin se dosledno
i temelјno, još od zbirke ''Unakrst divlјina pamćenja'', u poeziji, prozi i esejistici
kreće nasuprot vladajuće matice srpske književnosti, zato je i njegova pozicija u
strukturi i nomenklaturi savremenog literarnog stvaranja istovremeno
nedvosmislena ali i "metastabilna". Moglo bi se reći, uz sve opasnosti
simplifikovanja, da ovaj pisac čitaoce, prosečne a i one druge, "plaši" "famom
prevelike učenosti", odnosno minucio znošću postupka, dok se kritičarski
establišment preovlađujuće zadovolјava elegantnim prećutkivanjem njegove , u
osnovi subverzivne dijaboličnosti, ili se zadovolјava površnim komplimentima po
sistemu "ide mačka oko tebe"! Dakle, sve funkcioniše po analogiji koja je deo
javne sudbine dela, recimo, jednog Rado mira Konstantinovića. Ali, i sam Aćin
kao da to predoseća kada u jednom eseju povodom Malarmea kaže kako "autor
stavlјa svoju glavu na sopstveno delo kao zalogu igre čitanja". Baveći se još od
početka spisatelјskog usuda iskušavanjem jezika u njegovoj večnoj dvoseklosti:
govor - ćutanje, Aćin u poeziji, međutim, poseže za troslojnim literarnim
pletivom jer ćutanje ima u sebi i duplo dno iskustva: esejističke marginalije su
ishodište lirskog, dok se na dnu svake metafore kristališe pepeo učenosti i
anticipacije: "Bradati pauče ćutlјivi proroče/pevaj svadbenu pesmu/ Svilom
pesme vezuj Artemidine bradavice/'' - peva on u ciklusu pesama
''Pripitomlјavanje Artemide'', podrazumevajući poznavanje kobnosti
činodejstvovanja ove boginje (1970), da bi 1975. samoironično konstatovao
''Mesto bibliotekara je mesto čudovišta/ usred svitaka i komentara. Osupnut
grafitom/ plamenom prašinom iz sveta koji gori,/'' Potom se osvrnuo i na poreklo
sopstvenog mimezisa: ''U reči skriveno ćute/ bezbojni odjeci,/ .../Kada je
izgovorena/ propustila je nebrojene prilike/ Kao prestup treba je prećutati/'', da
bi u strofama iz 1980. "U čitulјama život nije skup,/ i smrt se objavlјuje u
bescenje/ Sa njima/ nama iz podzemlјa/ nebesnici oduzimaju jezik/ ...'' bio u
dosluhu sa "opsenama i srodnim pričama." Aćinovo davno obraćanje pauku, još
u vreme kad uz Geteovu pouku o "metamorfozi bilјaka" piše ''Flores ili kalendar
cvetanja,'' krajem sedamdesetih, uvodi ovog pisca u ekskluzivne autore
specifične mistično-metaforičke proze koja u i postmodernističkom korpusu ima
izdvojeno mesto. (Dok ovo ispisujem, nesvesno prizivam Danila Kiša, kome Aćin,
po identifikovanju sprege prinude, odnosno terora i demonskog sa druge strane,
naliči! ) U svom proznom govoru, koji je "na samim granicama diskretnog
fantastičarskog retuša", on ostaje dosledan svom načinu destrukcije stvarnosti,
odnosno negovanju sumnje naspram nje, ali i spoznaji da je svaka prava
demistifikacija u službi još primerenije i dublјe mistifikacije. Za Aćina je to jedan
od načina da prodre kroz umorni jezik čitanja koji se isprečio između njegovih
priča o nezemalјskim po javama i naše čitalačke sposobnosti da ih shvatimo - jer
naši demoni su u nama. Ovaj ih pisac samo pripitomlјava. I prepoznaje. I kroti.
Jer, zajedno sa Jovicom Aćin, ne mogu da ne verujem Polu Valeriju kad se pita "
šta smo mi bez pomoći onoga čega nema"? Pisanje po pepelu nije ništa drugo od
toga.

____________
* Jovica Aćin je rođen 1946. u Zrenjaninu. Škole je učio u rodnom mestu i u
Beogradu. Bio je urednik časopisa ‘‘Ulaznica’’ i lista: Student, glavni i odgovorni
urednik Književne reči , glavni odgovorni urednik Dela kao i glavni urednik u
izdavačkom preduzeću Rad. Na dužim studijskim boravcima bio je u Francuskoj i
Nemačkoj. Piše poeziju, kritiku, esejistiku i prozu. Prevodi sa nemačkog i
francuskog jezika. U svom osobenom i dosta apartnom stvaralačkom postupku,
često i bez obzira na žanrove, kombinuje izuzetnu erudiciju, tečnost i
kompleksnost jezičke fraze, filozofičnost i istovremenu sklonost ka metafizičnosti
i poetičkoj fantastici. U izrazu ne beži od nesvakidašnje kombinacije
intelektalnosti i kolokvijalnosti dok mu ironičan otklon i gusta humornost
obezbeđuju suvereno i izdvojeno mesto u našoj savremenoj književnosti.
Objavio je do sada: Unakrst divlјina pamćenja, pesme (1971); Izazov
hermeneutike, eseji (1975); Paukova politika", eseji (1978); Šlјunak i mahovina,
eseji (1986); Poetika rastrojstva,eseji (1987); Poetika krivotvorenja, eseji (1991);
Duge senke kratkih senki, priče (1991); Gatanja po pepelu, eseji )1993); Uništiti
posle moje smrti, priče (1999); Apokalipsa Sad, eseji (1995); Leptirov sanovnik,
priče (1996); Nezemalјske pojave, priče (1999); Lebdeći objekti, priče (2002); Ko
hoće da voli, mora da umre, priče (2002) Mali erotski rečnik srpskog jezika, priče
(2003);
Osim kreativnog pisanja i aktivnog učešća u književnom životu, žiriranjem,
diskusijama, izlaganjima i polemikama, Jovica Aćin daje nemerlјiv doprinos
ukupnoj civilizacijskoj klimi Srbije i znalačkim uređivanjem elitne biblioteke Reč i
misao u izdavačkoj kući "Rad".
PISAC IZ SENKE

Čovek i knjiga usred banatskog polјa: Slobodan Mandić

U samom naslovu knjige izabranih proza Slobodana Mandića* Stanica polјe

kao da su sažeti skoro svi elementi umetničke sudbine ovog veoma nadarenog
pisca iz našeg najbližeg okruženja. U sintagmi simboličkog naboja, koja ima u sebi
neki selindžerovski prizvuk, a zapravo nosi sasvim različit kontekst, nazire se i
tematika njegovih stamenih priča i romana ali i personalna, što znači i autorska
sudbina, čoveka koji koliko je to moguće postoji i stvara izvan glavnih književnih
tokova i esnafskih interakcija. Naime, ovaj pisac srednje generacije, i pored
sedam publikovanih priča, prevashodno romana i pripovedaka, da pomenemo
samo dva, karakteristična romana, Vreme očeva i Hronika napuštenih kuća,
većinom povolјno recenziranih od strane kritike, možda zbog tematske
usredsređenosti skoro isklјučivo na svoj netipičan banatski zavičaj
(hercegovačko-kolonistički areal), odnosno upornost da živi u središtu svog
umetničkog i egzistencijalnog stani šta - u selu, ili varošici Sutjeska, i pored
neosporne literarne zrelosti ostaje nedovolјno priznat i čitan. On ima,
neosporno, svoju književnu adresu ali je ona negde u polјu, na stanici gde vozovi
ređe zastaju. Mandiću svakako mora imponovati kada mu u recenziji ove knjige
izabranih proza jedan Aleksandar Tišma napiše: "Sa zadovolјstvom sam pročitao
knjigu priča Stanica polјe, ne poznavajući autora čije sam delovanje pratio i u čiju
sam budućnost uvek verovao", ali bilo je neophodno da književni kritičar Luka
Hajduković zna lački sačini ovaj izbor iz njegovih pripovedačkih zbirki i romana da
bi se stiglo do tačke posle koje se ne može ignorisati postojanje ovog već
oformlјenog i kvalitetnog pisca. Knjiga Stanica polјe, valјa reći i Hajdukovićev esej
o prozama S. Mandića Lica vremena u prozi Slobo dana Mandić, sabira na
jednom mestu sve prozne karakteristike i vrli ne Mandićeve pripovedne poetike,
razbijajući istovremeno prigovore i predrasude koje prate ovog pisca, da mu
njegov izbor stvarnosti iz seoskog života neminovno nameće i ograničenu
pripovedačku vizuru i odvlači ga u svojevrsni arhaizam. Trinaest proza izabranih
iz Mandićevih najupečatlјivjih knjiga, tematskim rasponom, koji započinje
beleženjem pustolovine kolonizacijskog srtmoglava a završava se, recimo, lobo
tomijom gorštačke pameti i emocije u složenim i izmenjenim geo političkim
vremenima i ambijentima, na uverlјiv način demantuju zamerke o
monotematskoj ustrojenosti ovog stvaraoca. Pripovedačka tehnika koju Mandić
primenjuje u knjizi Stanica polјe ne isklјučuje modernizovani realistički kontekst
ali je u znatnoj meri obojena poetički-metaforičkim nanosima koji omogućuju
neophodnu trodimenzi onalnost ovih neobičnih proza o ravnici i lјudima
zatečenim, dovedenim i zavedenim. Mandićeve proze istovremeno govore i o
svim ostalim stanovnicima regije, socio-psihološki i ideološki zavedenim i
zametenim. U građenju junaka, koji nisu isklјučivo iz milјea Hercegovaca,
Bosanaca i Dalmatinaca, već ima i Rumuna, Slovaka i Mađara, ovog pisca ne
zanimaju samo etno karakteristike, iako i u njima pronalazi detalјe koji su
promakli i jednom Ćopiću ili Olјači, već u drami seoskog života, u vremenu opšteg
ekonomskog i moralno-psihološkog rasapa, pronalazi intimne mentalne oluje, a
tako karakteristične za mnoge pojedince u današnjem svetu. U ovoj knjizi iza-
branih proza ima i humora, smeha, groteske, ironije. Istorija, geografija,
ideologija, porodica, njiva, kuća, kafana, ulica. glava, srce, digestivni trakt
pojedinaca i lokalne zajednice - sve su to prostori i skrovišta i igrališta gde se
događa svakodnevna komedija, tragedija ili beskrajno ništavilo Mandićevih skoro
"mitskih" Sarčana.
Ovu relјefnu, jarku, mirisnu ali i ironičnu i metaforičnu fresku Vojvodine,
koju skoro da ne poznajete, posebno nesvakidašnju projekciju Banata koji je
neka druga Vojvodina, svakako pročitajte. Uputite se do Mandićeve stanice u
polјu. Ako želite savet: prvo pročitajte prozu Tica koja govori, zatim Dan koji je
izmakao Nataliji Svirčev, pa Nostalgiju za vremenom kiša. Posle toga, kako vam
se hoće!
_________________
* Slobodan Mandić je rođen 1947. u Sutjesci (Sarči) koju samo u nuždi
napušta. Radi školovanja, u Zrenjaninu i Beogradu, gde je i diplomirao na grupi sa
svetsku književnost Filološkog fakulteta. Radio kao novinar i urednik, zatim kao
profesor a bio je prodavac knjiga, polјoprivrednik i slobodan umetnik. Radio je
čak i kao direktor Narodnog univerziteta u Sečnju. Piše prozu, književnu kritiku i
esejistiku. Objavio knjige: Za vremenom kiša, pripovetke (1977); Petolјetka, priče
(1985); Vreme očeva, roman (1988); Hronika napuštenih kuća, roman); Kolonisti,
knjiga dokumentarne proze (1996); Kairos, roman (1997); Sentandrejske bašte,
eseji (1999) i Stanica polјe, iza brane proze (2003).
Po svemu sudeći, ovaj pisac ne namerava da napušta metafizičku Sarču
(Sečanj) i prozu koja spaja imaginarnu Hercegovinu i pararealnost Banata.
MUDRE OSE RADIVOJA ŠAJTINCA
ili o pesništvu nepristajanja na statičnost zavičaja

Od savremenih vojvođanskih pesnika, koji na srpsko-hrvatskom jeziku

poetski istražuju fenomen zavičajnog, Radivoja Šajtinca* izdvaja ironična
misaona vertikala. U trima svojim knjigama ovaj pesnik, prvo začuđenošću i
odzivima iz lektire, potom opserviranjem fragmenata detinjstva i zavičaja i, na
kraju, analizom elemenata jedne osobene ravničarske mitologeme, jedinstvenim
rukopisom: parabole, ironije ili neomeđene metafore, ispisuje poeziju koja u
svojim najbolјim trenucima ne uzmiče ni pred "zavičajcima" kakvi su Antić ili
Florika Štefan. Međutim, potrebno je i to reći da Šajtinčevo pesništvo u
književnoj kritici nije do sada ozbilјnije razmatrano, što posta je već opšte mesto
vojvođanske literarne situacije koju karakteriše odsustvo književno-teorijskih
sinteza, naročito kada su u pitanju mlađi stvaraoci.
Uvek spremna da se podsmehne provincijalnom, da uznemiri duhovne
mrtvaje koje još obitavaju iza uglova velikih hodnika iz kojih beže mudre stare
ose, da figurativnost ili koherenciju žrtvuje promišlјenosti etičkog ili socio-
psihološkog iskaza, ova poezija, i manama i menama, uvek je na liniji osobenog
uspostavlјanja poetike Banata, toponima zavičajnog prokletstva i neizbežnosti.

LOGIKA SNA I DIJALEKTIKA PARADOKSA

U prvoj svojoj knjizi (Oružje lјudski ranjeno), već od samog naslova Šajtinac, u
zanosu godina i lektira, okreće se revalorizovanju davnih lјudskih istina, koristeći
se logikom sna i dijalektikom paradoksa. Ova zbirka, ne uvek ujednačenog
kvaliteta, ispunjena je porukama, protestom protiv nezainteresovanosti
civilizacije, protiv svega što ranjava lјudsku dušu. Čovekov produkt - oružje,
dehumanizacijom društva biva ranjeno od svog tvorca ili kao što se kaže u šestoj
Basni - pobednik i poraženi tek zajednički mogu nešto da stvore, da bi u
osamnaestoj Basni pesnik zaklјučio: Znam ja šta je smrt, ne znam šta je
umiranje.
Ima u svemu tome i poigravanja paradoksalnim obrtima ali i prave poetske
začuđenosti nad tajnom koja se ukazuje čim se zakorači izvan ustalјenog i
obeleženog. Ta upitanost, mladalačka spremnost da u svemu ide do kraja, da se
na sve odzive odgovori dostojno i dostojanstveno, značajke su ove mladalačke ali
darovite knjige u kojoj Šajtinac, spreman da se svemu podsmehne, kaže: Smrt
kao smrt više je reč nego pravo zadovolјstvo.
U strukturi te zbirke očigledna su dva toka: jedan je moguće podvesti po
problematizovan pojam basne, dok je drugi "klasičan" lirski, ili modifikovana
pesma u prozi. U prikazima ove zbirke nedvojbeno je bolјe procenjivan deo sa
Basnama. Sa pravom, jer je u njima Šajtinac nagovestio, ironijom koja je dosezala
do paroksizma, osnovni alibi svoje poezije - nepristajanje na ravnodušnost i
jednoznačnost. Na ovoj ravni zbirke Oružje lјudski ranjeno moguće je lako i
otkloniti primedbu nekih kritičara da pojedini fragmenti ovog "basnopisa" iskaču
iz pravila ovog žanra jer govore o lјudima. Šajtinac zapravo proble matizujući sve
ono čega se poetski dotakne, dijalektikom paradoksa zaklјučuje: ako je životinja
(u basni) personificirani čovek, za što se onda taj isti čovek - zatomlјena ili
razularena životinja, ne bi mogao naći u ulozi junaka basne. Kada pročitamo svih
osamnaest Basana, koje govore o lapotu, zlu, smrti, pokolјu čitave porodice, ratu
- pesnikova vizura, koja počiva i na logici sna, biva shvatlјiva i jača od formalnih
"ogrešenja".
U ostalim pesmama, s različitim uspehom, on se odaziva velikim pesničkim
uzorima pokušava da shvati vertikalu sveta i prostora u kome živi, i što je
najvažnije započinje sa suštinskim prepoznavanjem entiteta zavičajnog.
Iako negde, srećom samo u rudimentu, ponegde starmala, negde knjiška ili
suviše eksplicitna, ironična i prava zavičajna "emisija" Radivoja Šajtinca već i ovim
stihovima glasno započinje. Jer, ko zapiše takvu introspekciju kao što je: osim
mene ne može ništa da me snađe i postavi takvu istorijsku dihotomiju tipa da li
se u tebi sekira ili seoba sprema, vremenom i narednim knjigama samo dobija.

ZAVIČAJEM DO PREOSTALOG DETINјSTVA

Već u narednoj knjizi, Šumi se vraćaju pragovi, za mnoge neočekivano,

Šajtinac nastavlјa sa poetskim pročitavanjem zavičaja ali ne i stazom etičkih
promišlјanja započe tom u odelјku, od kritike hvalјenim, Basnama. Ovaj rukopis,
proznim rasporedom zabeleženih poetskih signala, jedinstveniji je u konceptu,
uzdržaniji u izrazu, ozračen nekom mudrom blagošću.
U prizorima, ornamentima, mikrosituacijama, do grafike oglodanim
uspomenama, Šajtinčev mozaik zavičajnog otkriva svet bogat zaturenim
emocijama. Šetnja ravničarskim revirima, napuklim podozrivim očima
povratnika, s jedne strane otkriva i krtost i dragocenost onog čega se pesnik
dotakne: kućo naša sa tri prozora i progutanim slјemenom, trezvenu lјubav za
krajolik koji ga je na svoj način usmerio. Istovremeno ta rezignirana šetnja
zavičajem povratak je onome što je od detinjstva ostalo.
Šajtinac u ovoj knjizi, međutim, ide još dalјe što je svakako njen poseban
kvalitet. Pesnik dotiče predele koji su udalјeniji od rođene kuće (pragovi), pruža
se do mitskih pra početaka (šuma). I baš ta želјa da se ne ostane na folklornom
belegu, regionalnom putokazu ili sentimentu uspomene, daje ovim lirskim
zapisima koordinate univerzalnijeg poetskog značenja.
Kad u pesmi Povratak nailazimo na sledeći tekst: Majka iz većeg premešta u
manji tanjir kolače od kakaa sa suvim grožđem, jasno je da detinjstvo o kome
peva ovaj pesnik nije samo njegovo već i generacijsko i istorijsko, zato socio-
psihološki naboj tog jednostavnog iskaza otvara niz prustovskih asocijacija. U
realizovanju sveta na granici sna i jave Šajtinac, samo njemu svojstvenom
dijalektikom ukrštanja metoda: slikovnog iskaza sa izraženim pojmovnim
jezgrom, u realan, čak geografski prepoznatlјiv, pejsaž unosi ironičnu posekotinu
tipa: Imali smo i mi samo naše vukove...i uvek su nam bili na raspolaganju.
Pominjanje sna u funkciji tumačenja poetskih profila kod ovog pesnika
nikako ne treba dovoditi u vezu sa, već pomalo pomodnom, fantastikom, jer u
fragmentima o živopiscu Aleksiju on izričito kaže: san (je) isto što i nataloženo se-
ćanje. Razlažući to sopstveno iskustvo, zgusnuto u san ili bajku, odnosno svedeno
na salašarske crkve kojima je kiša oglodala prozore i vrata, a ti ne veruješ više a
ni kapu ne skidaš , Šajtinac silazi u nadmoć refleksije koja kaže: Ti samo uporno
dišeš a tuđ je posao da ti radost i vreme odbrojava.
Tako izgleda i dramaturgija ove poezije: pozlaćen, od ruku i vremena
zamrlјan ram, slika s rukopisom ravnice ispunjena i negde, na neočekivanom
mestu, pukotina u koju se sve obrušava. Pojam spokojstva odavno izbrisan iz
azbuke ovog pesnika, uočen kao tuđ ignorantski gest, kao kob postoji u svim
pesnikovim sutonima: I svim tim be lim cvetovima preti opasnost od ploda kao
što preti opasnost da se s samim sobom pomirim.
Uočavajući tragove i ožilјke prethodnih vremena, Šajtinac svoj zavičajni
sindrom sagledava u kritičkoj perspektivi, regionalne oznake koristi uglavnom
kao polazišta ka univerzalnijim zaklјučcima, dok skepsom što izvire iz, u osnovi
melanholičnog, tona knjige svoju poeziju čini trajnijom. Eventualne mane zbirke -
razlivanje slike u transparentnu žanr situaciju, ili isuviše ishitrena refleksivnost,
ne mogu da pomute utisak o znatnom iskoraku ovog pesnika.

RAZMICANјE ZAVIČAJA

U knjizi Darovno putovanje nastavlјa se ispitivanje zavičajnog fenomena, uz

primetno okretanje od pojedinačnog (intimnog) ka opštem (simboličnom).
Zavičaj gubi oblike distrikta, on postaje pesnikova projekcija šireg, razgrađenog
realističkog milјea. U procesu poetske diferencijacije ravnice "totemi" zavičajnog
ne gube na prepoznatlјivosti i koloritu, Šajtinac ih samo "oslobađa" od taloga ro-
mantizma i etiketa koje zamaglјuju suštinu. On književne podsticaje ne nalazi u
njihovom doktrinarnom variranju već u strplјivom i znalačkom prepoznavanju
socio-istorijskih slojeva i simboličkih repera.
U pesmi koja otvara ovu zbirku, Bol suđenja po sebi pesnik nedvosmisleno
opredelјuje i sopstvenu poziciju kao i konačnu dijagnozu darovnog putovanja:

Mora li svaki predeo, kraj, odmor od puta.

da ima tako truo koren
kao što je neka moja uspomena, rođenje
ili poznata mesta što su samnom rasla
 Znak pitanja koji Šajtinac ostavlјa na kraju ove melanholične rečenice kao da
ostavlјa mogućnost odrečnog odgovora ali ukupan ton zbirke potvrđuje da: svi
putevi vode kroz stalnu postavku u muzeju.
Dok u prvom delu knjige imamo utisak da čitamo nastavak, stilski prečišćeniji
i tematski koherentniji, zbirke Šumi se vraćaju pragovi, ciklusom Prenos stare
slike Šajtinac osetnije najavlјuje pomak u razvijanju svog poetskog sveta. To
značajno usložavanje slike i refleksije on postiže na dva, naizgled protivrečna, na-
čina, što nas, kad je u pitanju ovaj pesnik, ne iznenađuje. U pesmama kao što su
Oštri beli cvet, Žar, crnina, umorna slika samog drveta, on sažimanjem poetske
fraze na minijaturu, prenošenjem metafore u kontekst i podtekst, ispisuje liriku
tanane stilizacije i fluidne misaonosti. Karakterističan primer za ovaj pravac
izmenjlјivosti Šajtinčevog pevanja je pesma Među travama do sprata:

iz česme svetluca zaspala kap

u njoj nazire topli podrum
mahovinu
bregove s hladnim pticama.

I u ovoj vrsti redukovane zavičajnosti primetno je pesnikovo nastojanje da se

u svemu posmatranom otkrije dublјi smisao i ustanovi kauzalitet koji promiče iz
vidokruga manje upućenih i pristrasnih su deonika. U pesmi Izvor on zaklјučuje:
Blizak zvezdama na kraju lova/ malaksalima putokaz i kraj / jakima ogledalo.
Uspešno uskladivši znatan intelektualni naboj sa skulptorski oblikovanim jezičkim
činom, Šajtinac kao da pronalazi obrazac saglasja svog dosadašnjeg i budućeg
pesništva.
Međutim, u ciklusima Put u sovino oko , Nirvanin broj a naročito u
pesmama pod nazivom Nerazmotreni predlog razvoja grada od... do očekuju nas
znatno izmenjen metod, ton i stilska sredstva. Šajtinac pribegava u osnovi
nadrealističkom maniru. Zavičaj je galimatijas namerno izmešanih istorijskih
planova, jalovog i otuđenog graditelјstva, preteće nezainteresovanosti,
prašnjavih prizora i "filosofije digestivnog trakta". U grotesknoj slici provincijalne
fijeste u kojoj prošlost učestalo pokušava da uspori savremeno, kritička svest
Radivoja Šajtinca dostiže često do paroksizma. Javlјaju se "stare mudre ose".
Pesnikova ironija i kritička reč imaju višestruko dejstvo. Oba veza je zato Šaj-
tinčeva, ako krene stazom kritičke pesme, da istraje na demistifikaciji
provincijalnog sindroma, imajući uvek u vidu prevashodnost poetskih razrešenja.

(Pisano u Zrenjaninu, između 1980. i 1987.)

* Radivoj Šajtinac je rođen u Zrenjaninu 1949. godine. Školovao se u

Zrenjaninu i Beogradu i dilјem biblioteka, knjižnica i čitaonica, u zemlјi i svetu.
Relativno kratko je radio kao glavni urednik programa Doma omladine. Kasnije
se, uglavnom iz zdravstvenih razloga, u potpunosti posvećuje književnom radu.
Sada je glavni urednik časopisa ‘‘Ulaznica’’. Po intenzitetu literarnog rada a
naročito zbog žanrovske polivalentnosti, ali i snage umetničkog izraza, Šajtinac na
izvestan način u književnim prostorima Vojvodine i Srbije kao da zrači
manojlovićevskom introspektivnošću i akribijom.
Pored impresivnog broja objavlјenih knjiga, Šajtinčev književni rad se
punim intenzitetom, naročito kada su u pitanju eseji, kritike i prikazi, odvija u
dnevnim listovima i u specijalizovanoj periodici. Objavlјene knjige: Oružje lјudski
ranjeno, poezija (1970); Cveće i smrt starog luke, drama (1971); Šumi se vraćaju
pragovi, poezija (1974); Darovno putovanje, poezija (1978); Panglosov izveštaj,
poezija (1982); Demogorgon, eseji (1984); Suze u lunaparku, poezija (1987);
Hotel Čarnojević, eseji (1989); Banatska čitanka, pripovetke (1990); Očenaš na
Tajms skveru, poezija (1991), Ognje na Marija, poezija ( sa I. Danikovim); Moj
begejski deo sveta, pripovetke (1994); Bajke o grmu, proza (1994); Olovni dolov,
poezija (1995); Čehovija, roman (1996); Hajka na Akteona, eseji (1997); Vez u
vazduhu, roman (1999); Žrtve bidermajera, roman (2000); Sibilski glasovi, roman
(2001) i Led i mleko, poezija (2003) i Vodeno dete, roman (2004).

DO MANOJLOVIĆA, I DALjE

Radivoj Šajtinac: Hajka na Akteona,

GNB "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin, 1997.

Sudbina, literarna i egzistencijalna, Bečkerečanina i još više mondijaliste,

pa makoliko ta odrednica poneke zgražavala, Todora Manojlovića, s pravom sve
više postaje predmet izučavanja, pročitavanja i, konačno književnog
proigravanja. Mnogobrojne kontroverze vezane za život i njegovo eruditno
književno delo mogu se svesti, s rizikom da u pojednostavlјenju nešto i
zanemarimo, na sledeće: Manojlovićev izvesni i navodni kolaboracionizam u
Drugom svetskom ratu, nedovolјnu originalnost njegovog pesništva i dramskog
opusa, i konačno, na elitizam koji ignoriše ideološku i cehovsku utemelјenost
društva i kulture u kojima egzistira.
U knjizi Hajka na Akteona, hibridnog žanra, što joj nije ni u kom slučaju
mana, Radivoj Šajtinac, ugledni jugoslovenski pesnik, kombinujući žanrove,
odnosno ukrštajući Manojlovićeve i sopstvene tekstove, započinje retoričku
raspravu sa, moglo bi se reći, neistinama, poluistinama odnosno zabludama koje
već više od pola veka prate Manojlovića. I nije slučajno Šajtinčev "traktat" o
ovom modernisti naslovlјen kao Hajka na Akteona, ne samo zbog toga što je ovaj
arhajski junak bitan za našeg nepriznatog klasika, već i iz saznanja da su tog
beotskog heroja, Akteona, rastrgli sopstveni psi, začarani Artemidinom
lјubomorom, dok je i sudbina Bečkerečanina Manojlovića bila da ga svakojaki
mrzitelјi, politički i književno, čak do egzistencijalnog ugrožavaju.
Pronalazeći u svom opusu poetsko-esejističke celine, direktno inspirisane
delom i sudbinom Manojlovićevom, ili pak druge, iz kojih se pak jasno mogu
dozvati njegove umetničke teme, Šajtinac stvara duhovni kontekst u kome će
efektno plasirati dokument koji tragično odslikava bedu nekih prestižnih
institucija i etabliranih posle ratnih književnih komesara. Navodi iz jednog
Manojlovićevog pisma iz 1945. vrlo slikovito prikazuju svu slaboumnost ne tako
davnih optužbi za kolaboraciju ovog pisca sa okupatorskim vlastima, kao i
pesnikovu tadašnju egzistencijalnu ugroženost, dok fotokopije dopisa koje stižu
iz Srpske Književne Zadruge, u periodu 1945-1952, koji započinju
ekskomunikacijom pisca i njegovog dela iz ove ustanove za sva vremena, a
završavaju se molbom da ih Manojlović "počasti" s dve svoje pesme, drastično
ukazuju na vladajuću hipokriziju! Ovaj stvarnosni "input" Šajtinac čak ni ne
komentariše jer, s jedne strane u okruženju sopstvenih tekstova, koji su slične
esencijalne fakture i zavičajne solidarnosti, to nije ni potrebno, a sa druge put ka
Manojloviću je najefektniji kad je neposredan, njim samim označen.
Ova se knjiga, međutim, ne iscrplјuje samo na ovom ukrštanju poetsko-
esejističkog i dokumentarnog, još manje je upućena isklјuči vo na ekskluzivnost
tragičnih Manojlovićevih ispisa, iako se sme zanemariti i taj njen sloj. Šajtinac na
ovom putovanju ka Manojlo viću, kroz Manojlovića samog, otvara i paraaktuelnih
književno-filozofskih tema, bliskih bečkerečkom bardu ali i samom autoru ove
knjige. Napomenimo samo nekoliko: odnos metropole i provincije, savremeno
društvo i njegova "poetizacija", ideologija i rutina naspram stvaralačkog čina...
Šajtinac neke odgovore na ova pitanja pronalazi kod Manojlovića, čija je
sposobnost anticipiranja i prednjačenja obrnuto srazmerna priznanjima koja je za
njih dobijao, ali je u knjizi Hajka na Akteona Šajtinac je otišao korak dalјe, onom
stazom od trnja koju je Todor Manojlović započeo. Izvesno duhovno srodništvo
autorovo sa velikim i nedovolјno priznatim prethodnikom, u ovoj je knjizi
diskretno i imanentno, a ona je zapravo literarno ubedlјiv dijalog dveju epoha i
dvojice značajnih (bečkerečkih) intelektualaca. Indikativan je, u tom smislu, i stih
kojim Šajtinac zatvara ovaj lirsko-esejistički kolaž: Jer ispoved je ovo, jer ovo je
krah hajke / Ovde već reže reči na svog Govornika .
TRAŽEĆI SOPSTVENI REZ U VREMENU
Šajtinčev banatski romaneskni kvartet

Radivoj Šajtinac spada u neveliki broj pisaca koji bez formalističkih i

formalnih predrasuda osećaju stvarni duh postmoderne jer je uspostavlјanje
njene suština kod njega dugo i valјano pripremana. Decenijama pesnik, potom
esejista, kvalitetom romana objavlјenih u rasponu od 1996 - 2001. Šajtinac
svedoči da je pozitivna matrica postmodernističkog metoda, svojom
nekonvencionalnošću i slobodom u formiranju književnih oblika i smislova, u
stanju da uspostavi umetničko dejstvo, interaktivno i respektabilno, adekvatno
metastabilnosti modernog vremena.
Ne napuštajući format pesništva, Radivoj Šajtinac je posvojio i prostore
proze, tačnije romana. Dok ga kao pesnika, iz prvog ešalona savremene srpske
lirike, odlikuju dubina ekspresije, koja dotiče i esejistički diskurs, intenzivno
osećanje geopoetičke i oniričke višeslojnosti Panonije, odnosno jezička potka
umreženog kolokvijalnog i savremenog izraza, ovaj autor u romanima sopstvenu
stvarnost traži u preseku realnog i metaforičkog, trudeći se da naznači rez u
kome će se mistifikacija pisanja ogledati u svojevrsnoj demistifikaciji čitanja.
Romani Radivoja Šajtinca, od ''Čehovije'' preko ''Veza u vazduhu'' i ''Žrtve
bidermajera'', do najnovijeg, ''Sibilski glasovi'' okrenuti su tajnama kojima smo
svi okruženi, na relacijama prošlost - sadašnjost - ambijent. Shvatajući da
najdublјi smisao književnog teksta često postoji mimo namerenog i zapisanog, da
se stvarnost pretače u priviđenje a u njoj se iz inata nije odgonetnula, on svaku
pripovednu pojavnost uobličava u magmi jezika, u koju njegovi junaci, uporedo
sa narativnim projektom uspostavlјanja sveta, koji uglavnom nestaje, smeštaju i
sopstvenu imaginarnu i stvarnu realnost. Ovi kratki romani označeni su
jedinstvenim rukopisom sumnje, jednim brojem sličnih, opsesivnih tema i
motiva, ali različitom strukturalnošću i fabularnom organizacijom. Pesimističan
iskaz koji kao talog ostaje u čitalačkom sluhu posle svakog od Šajtinčevih
romana: svet je posuda u kojoj se kupa opšti bol - realnost je koju ni akribičnost
postmodernizma ne može da izmeni. Međutim, to nije minus ove prozne
tetralogije o fenomenima zavičajnog, mondijalističkog i porodičnog. Ovaj autor,
tačnije rečeno - njegovi junaci, sav u dijalogu s etnogenezom banatske
mitologeme, raspet svešću da tamo negde postoji veliki svet (naročito anglo-
američki) u kome su makar iskušenja beskrajnija i rafiniranija, uspinjući se i
spuštajući porodičnim i generacijskim lestvama, sklapa apartnu prozu
autentičnog kolorita. U kojoj je dramatičnost postulirana u mikrokosmos.
U početnom romanu ''Čehovija'', koji ima preovlađujuće elemente poetske
proze, Šajtinac zapravo anticipira ukupnost svog "banatskog kvarteta". Ovde
započinje njegov " govor o nedokučivom", u „Čehoviji“ se vaspostavlјa princip da
priča ne mora da ima početak ni kraj, odnosno da se minimalizmom fabule može
dosegnuti bogatstvo stvarnosti. U zgusnutoj povesti o detalјu iz života Arkadija
(Vinogradova) Popova, ispisanoj na naizgled nepretencioznoj čehovlјevskoj
margini, služeći se metaforom predskazanja, Šajtinac gleda u pozadinu stvari, u
tromosti kolokvijalnog otkriva olovnu težinu ravnice. Na opštem planu Čehovija
konstatuje opojno prokletstvo zavičajnog, unapred izgub lјenu društvenu bitku
usamlјenog pojedinca (intelektualca) ali i nezasitosti lјudske gladi za sticanjem
materijalnog.
''Vez u vazduhu'' konsekventna je nadogradnja, (manje tema a više
proznih modela i filozofsko-poetoloških naznaka), započe tog u ''Čehoviji''. Ovaj
potonji roman predstavlјa čak autorov radikalni iskorak ka poetskom romanu.
Pripovedni diskurs je u ''Vezu'' sveden, usmeren ka dubinskoj introspektivnosti, s
uverenjem da jedino metafizika poezije može do kraja da objasni tajnu onog što
se dešava u nama, drugima, svetu i svemiru. Šajtinac, međutim, da ne bude
nesporazuma, ne piše ovu prozu fingiranim jezikom i stilom poezije - on ''Vez u
vazduhu'' gradi jasnom tehnikom i strategijom romanopisca zadržavajući
istovremeno beskraj poverenja u "božanski svevid" koji samo poezija ima.
Zapravo, u ovom romanu autor do sudbinskih, iskonskih i konačnih istina svojih
junaka, i sopstvenih, naravno, stiže "kristalizacijom" proznih treptaja, odnosno
decentnijom "destilaci jom" stvarnosnog, što je uostalom decenijama činio u
svojim poetskim snohvaticama. I ne bez razloga, jedan od prikazivača ovog
njegovog romana, u kontrapunktovima ''Veza u vazduhu'' pro nalazi izražene
prustovske elemente. Kao podrška ovoj analogiji neka posluži sledeći
autopoetički iskaz samog Marsela Prusta:'' Predmet naših knjiga, suština naših
rečenica, treba da bude nematerijalno, nikako u onom stanju u kojem ga
nalazimo u pravom životu, naprotiv naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani
od prozračnosti građe... kao da se nalazimo izvan stvarnosti i van sadašnjosti''. U
ovom romanu je Šajtinac baš to učinio, utisak je, udalјivši se, možda, milimetar
previše od neophodne pripovedne strukture.
Svojevrsna "zgusnuta svetlost" u ovom romanu dobija tamnu gamu jedne
postiskustvene konstante. Uzdržan i ne suviše opor ton koji Šajtinac koristi u
''Čehoviji'', opisujući zbivanja i stanja u neurbanom i dobrovolјnom azilu za
preosetlјive, izgublјenom negde na dnu Panonije, u romanu ''Vez u vazduhu''
preobražava se u orvelovsko-beketovsku pak lenu završnicu. Ipak, taj prelazak u
tamnu stranu ogleda la neočekivan je samo za one koji nisu pažlјivo pročitali
završnicu ''Čehovije'' koja se okončava pogibijom Arkadija Popova, odnosno
predskazanjem tragedije: '' Ovo će se desiti leta Gospodnjeg ...'' A ''Vez u
vazduhu'' započinje evokacijom u detinjstvu zaroblјene igre, fudbalske, koja se
preobrće u surovu parabolu punu frak tura, lomova, krvi i borbe do istreblјenja.
Fragment pod nazivom ''Stadion'', sazdan od direktne mučnine, svojim
orvelovskim asocijacijama, pun političko-egzisten cijalnih implikacija, snagom
ekspresije, eksplozivnošću i napregnutošću jezika iziskuje naknadno čitalačko
prepoznavanje i pročišćavanje. U beketovski postavlјenoj celini pod nazivom
''Događaj'' Šajtinac, ne menjajući optiku produhovlјene rezigniranosti,
kombinujući biografske i parabiografske elemente, flešbekovim, sagledava život
pojedinca i porodice u vidokrugu mikro i makro zavičaja. Nјegovi junaci
osujećenog hoda (bukvalno) prebiraju po banal nostima svakodnevnog života,
kruže sopstvenim uspomenama ali i rone hilјadugodišnjim iskustvom banatske
ravnice, koje je ponekad i endemično, dok život ističe iz njihovih prignječenih
tela. U dijalozima oca i sina o iskonu istorijskih i pojedinačnih sukoba, na samom
rubu postojanja kao da se anticipiraju mukli tonovi iz ''Sibilskih glasova''.
Dok roman ''Vez u vazduhu'' protiče u traženju izlaza iz bespuća u koje nas
istorija, poreklo, genetika i predrasude dovode, u ''Žrtvama bidermajera''
Šajtinac svo ju kontemplaciju provlači tesnacem između dva vremena: kroz
prividnu izvesnost prošlosti i metastabilnu savremenost. Nјegov junak, Vukašin
Pomorišac, okupiran sopstvenom bolešću i tragičnom smrću brata Rastislava, u
međugeneracijskom dijalogu sa sinom, život posvećuje kontraverzama
egzistencije i dela naj većeg slikara srpskog bidermajera - Konstantina Daniela. U
zahuktalom kolopletu ovog disputa o sudbi ni, poreklu, stvaralačkim mukama,
nestalim slikama i osporavanjima autentičnosti ovog značajnog slikara, i
uporednog dnevnika bolovanja, odnosno porodičnog života junakovog, iz
današnjice, protiče Šajtinčeva potraga za životnim taj nama koje po svemu sudeći
nisu mirolјubive. Svetla i senke Danielovog života postaju paradigma ishodišnih
tačaka Vukašina Pomorišca.
Autorova pozicija u ovom romanu je fleksibilna i polivalentna: Šajtinac je
svestan da smisao književnog teksta, njegov najdublјi smisao svakako, često
postoji mimo zapisanog. Prihvatajući "odgovornost" za odaslate literarne
inicijacije, autor poziva neznanog čitača na saradnju: Stupimo u tajni savez jer
ozarenje se može desiti mimo teksta i kompozicije, - to će biti još jedna
mirolјubiva tajna, kojoj, bar, nećemo odoleti.
U ''Žrtvama bidermajera'', koji na mahove ima i elemente traktata o suštini
umetničkog čina (o strahu od beline platna, o bekstvu u lepotu i sl.), uporedne
tipologije Banaćana, skice za porodičnu hroniku urbanog čoveka, ipak je
preovlađujući onaj književni segment koji se javlјa u intertekstualnom prostoru i
svodi na pita nje: gde se krije težište čovekove egzistencije. Po Šajtincu, svaki
pojedinac je sama tajna: a iz tajne nema se, ništa se ne može, i nikud. Reč, dakle,
ima zahtevni i intuitivni čitalac koji uvek ide dalјe...Tragom teme o lјudskoj
spremnosti da zarad materijalnog bogatstva umesto života posvoje njegovu
imitaciju, Radivoj Šajtinac stiže do četvrtog svog romana, ''Sibilski glasovi'' . Ovo
delo, najdoslednije u poštovanju proznog prosedea, on definiše kao
etnofantastični roman. Kroz priču o restauraciji, po narudžbini i u najam, stare,
oronule i "potonule" komšijske kuće, Šajtinac izvodi nedvosmislen iako ne i
eksplicitan, romaneskni zaklјučak: prošlost, istorijska i povesna, zavičaj i etnos,
bez obzira koliko nam se činili dragoceni i neophodni, ne mogu se veš tački, po
narudžbini, oživeti. Autor, implicitno poručuje kako su sva poistovećenja sa
rekontrukcijom prošlosti (odnosno njenim vraćanjem u stvarnost) samo privid i
zaludnost. Realnost u kojoj žive Pavle i Petar Manojlov doživlјava se zato kao
opasna mistifikacija stvarnog. Iz njihovog porodičnog kruga, opsednutog
naručenim i opsesivnim retroprojektom, iskaču dva ženska bića uronjena previše
u relikte moderne civilizacije - drogu i konformizam, kao i Kosta Manojlov Keta,
otac Petra i Pavla - koji svo vreme egzistira na ivici onostranog.
 Uronjen u ikonografiju banatskog života, pisan bogatim kolokvijalnim
argoom, roman ''Sibilski glasovi'' kao završni čin Šajtinčevog banatskog kvarteta,
jer će naredna proza iz pera ovog autora, po nama, ići drugim smerom, na
izvestan način pred stavlјa i kritiku zaludnosti iluzionizma dela regionalne
populacije, nauke i umetnosti. Na određen način ovaj roman može se doživeti i
kao autorov raskid sa zaludnim pokušajima da se sačuvaju vanvremene vrednosti
zavičajnog, nasuprot savremenim tendencijama globalizacije jezika, kulture i
istorije, a možda je i drugačije jer Dani jela, najmlađi član porodice Manojlov, na
priče o mahovini, morkama, ringlovu, zaklјučuje: ''Super. Ovo je retro, total''!
Šajtinac ovim iskazom i završava roman! A mi smo se izrekli da se često najdublјi
smisao romana nalazi baš izvan namerenog i zapisanog...
Sumirajući proznu stvarnost Radivoja Šajtinca, iz banatskog romanesknog
kvarteta, možemo fokusirati koncentrisanu jezičku materiju, zapaziti ekspresivne
poetološke naznake, istaći doslednost postmodernističke inter tekstualnosti,
autentičnost geoetnološkog milјea, suočiti se sa ironijom i autoironijom i zaviriti
u metafizički zjap koji se krije na obzorju stvarnog, bilo prošlog ili aktuelnog.
Ovom savremenom piscu, dakle, kao da je imanentna preporuka Roberta Muzila
da je književnost jedin o moguća i relevantna ako u sebi sadrži ironiju i
fantastičnu stvarnost. Šajtinčev virtualni vez u jeziku, u svojoj proznoj
arhitektonici, ima dovolјno od obe stvari.

IRONIČNI DISKURS SVAKODNEVICE

Milorad Grujić, Sve pesme,

Centar za kulturu, Zrenjanin, 1977.

"Kako bih voleo da sam onaj

koji poznaje samo vatru"

Stih iz pesme Milorada Grujića* Moja književna gerila, kojom smo započeli
ovu belešku u mnogome određuje i njena ishodišta. Dobitnik ovogodišnje
Brankove nagrade, naš sugrađanin, zaroblјen večitom poetskom žudnjom za
otkrivanjem nepostojeće ali time i primamlјivije suštine života, donosi nam liriku
duboko introspektivnu istovremeno sasvim uronjenu u mitologiju svakodnevnog
života, Po fakturi ova je poezija izrazito moderna: Grujić damare svakodnevice
saopštava diskurzivno, sa stalno prisutnim ironičnim podtekstom. Metaforika
kojom se služi oslobođena je robovanja svim konvencijama poetske tradicije,
iako nije sasvim lišena neke nove, nesvakidašnje retoričnosti. On se ne libi
prejakog izraza, naizgled pohabanih reči, prozaičnog iskaza, jer sve to u
kontinuitetu ovog pesništva, koje zapravo i počiva na relativizaciji tema i formi,
predstavlјa osobenu boju i čak znatno više: jedini moguć način njegovog
postojanja. Milorad Grujić kaže to ovako: Svet je lјubomorni gad (I zaspi svet još
pre spavanja) Ne pomislivši na mene Nijednom (Tako mi svet) Ukazuje poverenje
Smešno poverenje (Da pišem pesme noću).
Ako bi tražili moguća izvorišta ove poezije, mogli bismo tragati od dadaizma,
preko konceptualne lirike do andergraunda - sve su to krajolici kojima je Grujić
tragajući za svojim poetskim lјubavima i mržnjama prolazio. Međutim, otisci tih
putovanja označeni su osobenim ličnim fluidom - znači da je ovaj pesnik uspešno
i dosledno sproveo pravila svoje poetike. Ono što naročito karakteriše poetski
svet knjige koja je pred nama je nesvakidašnji registar tema o kojima Grujić peva.
U rasponu od onih najbanalnijih (kao u pesmama U bioskopu, U restoranu ,
Kupam se ), pa do najsuptilnijih ( Sve počinje onog časa kada čovek stane
zaboravlјati da živi ). I baš ta spremnost da sve bude motiv pesničke začuđenosti,
najupečatlјivija je odrednica knjige Milorada Grujića Sve pesme. Ipak, ovaj pesnik
naizgled oporog iskaza, u osnovi je romantik začuđen sopstvenim i našim
nesnalaženjem u svakodnevnici.
I na kraju, Brankova je nagrada toliko dragocena da ovaj septembarski
datum i Grujićeve Sve pesme treba pamtiti.

* Milorad Grujić je rođen je u Zrenjaninu 1950. Školovao se u Zrenjaninu i

Novom Sadu. Veoma uspešno radio u Književnoj zajednici Novog Sada. Bio
direktor Izdavačkog preduzeća "Matica srpska". Izdao knjige, (ali ne i one njega!):
Sve pesme , pesme (1977.); Pesme, opet pesme (1977.); U ponoć, iz neke
mračne kuce, negde u svetu , priče (1986.); Novosadski nokturno , priče (2000);.
U zasenku Dunavskom sokaku , roman (1999.); Šekspirov vrt u Parizu, (2000).
putopis i Bog Vadraca i Madžara, roman (2001.) koji je ušao u užu izbor za
"Ninovu nagradu".

POETIČNOST SVAKODNEVNIH UGOĐAJA

Milorad Grujić: Pesme,opet,

Književna omladina Srbije, 1977.

Posle velikog uspeha postignutog prvom knjigom Sve pesme (Brankova

nagrada), Milorad Grujić nas drugim svojim poetskim rukopisom uverava u
autentičnost svog lirskog govora. Knjiga Pesme, opet evidentan je rast njegove
pesničke suštine - zapravo u ovoj zbirci po etika ovog mladog pesnika preciznije
se definiše. Grujić se opredelјuje za tragalačko pretraživanje svakodnevnih
doživlјaja. U njima prepoznaje apsurdne zametke većine pesničkih arhetipova, i
baš takav prilaz - sa naličja životnog materijala, čini njegovu avanturu stvaralački
osobenom. Ako se kao odrednica modernog može uzeti depatetizacija "večnih
tema", onda ovo pesništvo može da odgovori na mnogobrojna književna pitanja
svakodnevnice. I još nešto: redovi koje, naizgled, bez napora čitamo, ne moraju
se meriti isklјučivo književnim merilima. Grujićeve poetski "zaustavlјene"
situacije iziskuju možda u istoj meri reč i komentar psihologije i sociologije. Tak-
vo saznanje govori nam o nesvakidašnjosti poetskih svetova koje ovaj pesnik
vaspostavlјa, prividno ne intervenišući značajnije u obeleženim "snimcima"
stvarnosti.
Pokušaji da se uspostavi poetičnost svakodnevice, u našoj literaturi nisu retki
niti novijeg datuma. Znači, Grujić u nameri nije nov, on je osoben u metodu
kojim tu izdvojenost postiže. On ne dostiže liričnost svakodnevnih ugođaja
poetizacijom (uz pomoć kompletnog metaforičnog rekvizitarijuma) banalnosti,
već kvalitet stvaralačkog pronalazi u redukovanoj i tek malo stilizovanoj
stvarnosti. Grujićeva liričnost je u kontekstu i podtekstu, u nevidlјivoj skrami koja
"snimak" vremena i prostora zadržava u svesti čitaoca. Katarze u ovoj poeziji
izvan su pesme, jer pesnik ih, s namerom, ne ispisuje unutar poetičkog čina,
krhka struktura "zabeleške" ne bi mogla da iznese zgusnutost bilo kakve poetske
definitivnosti. U Grujićevom svetu sve je kao slučajno, nepretenciozno, čak
nevažno. Ali, baš to čini ovu knjigu neobično blisku životnim prizorima, u kojima
takođe najpresudnije stvari nemaju često vidlјivu spolјašnju dinamiku.
Na dnu svake od ovih poetskih situacija nalazi se, ne smisaona već poetska,
odgonetka lirskog podteksta koji nas zajedno sa pesnikom odvlači u osobeni
metafizikus svakodnevnog. Po ukusu ovog pri kazivača, pesma Južno od
železničke pruge predstavlјa kristalizaciju poetskih nastojanja Milorada Grujića.
Evo kako to glasi:
Kada je sunce odskočilo /magla nestade/ videh da se južno od železničke
pruge/, nekako uvis, /započinje jedan put/ koji nije bio upisan /u geografsku
mapu/, a u potpunosti je odgovarao /mojoj predstavi o putevima/ Pođoh tuda,
/usamlјeniji nego noću.
Svedenost, bolna običnost i metafizička pukotina u stvarnom, biće su i jezik
karakteristični za osobeno pevanje Milorada Grujića u ovoj knjizi.
KRSTARENјE PROZNIM OBRASCIMA

Postrealista Milorad Grujić

Ironija, promišlјena mistika sa duplim dnom od podsmeha i fingirane

dokumentarnosti, paradoks, metafora koja spaja i preskače klasično i stvarnosno,
prividan realizam koji izmiče linearnom, ukus istorijske metafizike na putu od
verističkog do grotesknog uronjeni su u proznim formama Milorada Grujića
(1950) u zavodlјivu izmaglicu neuhvatlјive veštine fabuliranja. Zapravo, ovog
pisca odlikuje, možda ponajviše, spremnost za neumorno poigravanje proznim
obrascima koji su, inače, obeležili srpsku književnost u rasponu od ranih
sedamdesetih, označenih stvarnosnom prozom, pa sve do inaugurisanja danas
preovlađujućeg, možda i zalazećeg, post-modernizma koji se, izuzev kod
nekolicine autora, već guši u nemuštom čitanju potrošenih obrazaca.
Posle polaznih i blistavih poetskih početaka (Sve pesme , Pesme opet), Grujić
u potonjih pet proznih knjiga, sa sintaksičkim prekidom u slučaju zbirke Samo
pesme, U ponoć, iz neke mračne kuće, negde u svetu, U zasenku Dunavskom
sokaku, Šekspirov vrt u Parizu, Novosadski nokturno i Bog Vadraca i Madžara,
bez žurbe ali uvereno, samouvereno i suvereno slaže proznu celinu, pripovednu,
putopisnu i romanesknu, koju odlikuje prividna nepretencioznost, evidentna čit-
lјivost i dopadlјivost, i imanentna pripovedačka veština. Jer, Milorad Grujić hoće
da bude čitan, umešan je tkanju stvarnog i mogućeg, nije naivan pisac, ne
potcenjuje čitaoca ali je istovremeno i potpuno svestan da je današnje vreme
literarno moguće objasniti jedino kombinovanom tehnikom grotesknog,
pikarskog, humornog i klasičnog pripovedanja. Dilemu da li da bude hermetičan i
citiran, ili čitan i procenjivan, on razrešava opredelјenjem za prozni obrazac
prividnog realizma, ironične istoričnosti, intrigantne fabularnosti i povremene, i
dragocene, metaforičke zamaglјenosti u kojoj se ne bo i zemlјa dodiruju.
Zapravo, dosledan u shvatanju da je svakolika umetnička praksa i vid
ludističke mistifikacije, on proširuje značenje ovog iskaza sa pojedinačnog
književnog proizvoda i na njegovog autora, odnosno na ukupan društveni
kontekst, ispisujući tako svoj književni vek kao pisac sopstvenih ali i "tuđih"
knjiga, kao izdavač apartnog ukusa, odnosno Grujić je zagonetni tumač "iskošene
istorije" sadašnjeg i prošlog vremena, ironične istoričnosti, intrigantne fa-
bularnosti i povremene, i dragocene, metaforičke zamaglјenosti u kojoj se nebo i
zemlјa dodiruju. Zapravo, dosledan u shvatanju da je svakolika umetnička praksa
i vid ludističke mistifikacije, on proširuje značenje ovog iskaza sa pojedinačnog
književnog proizvoda i na njegovog autora, odnosno na ukupan društveni
kontekst, ispisujući tako svoj književni vek kao pisac sopstvenih ali i "tuđih"
knjiga, kao izdavač apartnog ukusa, odnosno Grujić je zagonetni tumač "iskošene
istorije" sadašnjeg i prošlog vremena.
Nјegova sklonost da spaja fikšn i fakšn, zapažena još u priči U ponoć, iz neke
mračne kuće, negde u svetu, (oni sa bolјim pamćenjem reći će: to je vidlјivo još u
njegovoj ranoj poeziji!) jednoj od zapaženijih iz istoimene zbirke priča, gde mu je
Sterija ravnopravni junak, razli staće se u kasnijim prozama u zanimlјiv književni
metod sučelјavnja vremenskih planova relativno stvarne prošlosti i delimično
imaginarne sadašnjosti. U priči U potrazi za Sterijinim ništa, literarno
dramaturška upotreba istorijskih ličnosti u funkciji je prepoznavanja izmaglica
koje velikani iz prošlosti ostavlјaju umesto pravog traga o hodu kroz lično vreme.
Duhovito, s kontrolisanom ironijom, u lepoj pripovednoj frazi, Grujić dakle već
prvom proznom knjigom nagoveštava svoj potonji magistralni, romaneskni valcer
sa istorijom i njenim, uglavnom skrajnutim ali književno, privlačnim akterima. U
toj možda i zanemarenoj pripovednoj sabirnici ovaj pisac pruža čitaocima,
kritičari kao da nisu bili prisutni, pun uvid u neverovatnu tematsku, značenjsku i
žanrovsku polifonost svog proznog sveta: od erotsko-metaforičkih paradoksa,
naturalističkih groteski, istorijskih zbivanja koja se nisu dogodila, sociopatoloških
melodrama, stvarnosne proze, neorealističkih prizora novosadskog
andergraunda, tinejdžerske proze, do "putopisa" urbane izgublјenosti
marginalaca s početka osamdesetih. Osobenost ovih priča ogleda se i u potpuno
adekvatnoj, fleksibilnoj formi što svedoči o Grujićevoj zavidnoj književnoj veštini.
Zato njegovo krstarenje mnogolikim proznim obrascima impresionira.
U romanu U zasenku Dunavskom sokaku, dokumentarnost je pak samo
delimično podređena fabularnoj ubedlјivosti, tako da iz zbilјe pozajmlјeni Petar
Konjović, Ajvaz i Žarko Vasilјević efektno podu piru i samu stvarnosnu fakturu
romana, i njenu vremensku obojenost, u kojoj se razlistava histrionski životni luk
glavnog junaka Tarabića, dok je intrigantnost pominjanja istih ipak funkcio-
nizovana u potpunosti samo kod onih koji prepoznaju značenje i zračenje tih
ličnosti. Ovo Grujićevo delo, međutim, u prividnom maniru pikarskog i avan
turističkog, prepuno je i dragocenih rukavaca srednjoevropske ikono grafije,
uokvireno pravim poetsko-metafizičkim trodimenzionalnostima i bogato
plodovima panonske mitologeme običnog.
Ispisujući putopisnu knjigu Šekspirov vrt u Parizu, Grujić iznova demonstrira
prividnu lakoću svog rukopisa, jezičku superiornost, zna čajnu obaveštenost ali i
naglašen subjektivitet koji ovo štivo jasno odvaja od bedekerskog "sveznanja":
njegov je zapis o putovanjima uvek iznad ili unutar samog jezgra pojavnog.
Opisujući slike sveta kojim se kreće, on zapravo svedoči o predelima u kojima
njegova duša susreće srodne boje, zvuke, imena i datume.
U izabranim, dobro i smišlјeno, i novim pričama Novosadski nokturno,
Milorad Grujić se opredelјuje za proze višeslojnijeg značenja i kompleksnije
pripovedne tehnike, zadržavajući i par najreprezentativnijih pripovedaka iz
korpusa "stvarnosne proze". U ovoj knjizi pro- čišćene strukture, posebno se
izdvaja jedna od novih priča: "Isus u Vukovaru", izuzetno ekspresivna, pisana
visokim naponom emotivne kataklizmičnosti koju ovakva tema zahteva.
U romanu sa posebno delikatnom temom, srpsko-mađarski odnosi u 1848,
na planu politike realizovane u narodskom krvoproliću, Bog Vadraca i Madžara,
kroz vizuru jednog sasvim marginalnog učesnika ovih smutnih vremena, Grujić
postupkom naličnom Servantesu i Sjenkijeviču istovremeno, humorno i pikarski,
opet naizgled bez većih književnih ambicija, ispisuje sagu o zlopaćenju malog
čoveka u vrtlogu navodno velike istorije, o životu u detalјu makrozbivanja, o
huncutarijama pod plaštom bogobojažlјivosti. Uz decentnu podršku
nezaobilaznog Sterije, ovog puta i Petefija, uvek spreman na iznenađenja i
promene stila, ritma i optike, savremeni naš pisac Milorad Grujić, ovim je
romanom zbunio i "Ninov" žiri. Ne baš do kraja, ali kraj nije ni blizu. Humorna
vitalnost njegovog proznog pisma kao da je nepresušna.
SLIKA RAZGLOBLjENOG SVETA

Vojislav Despotov: Prvo tj. pesmina slika reči,

‘‘Ulaznica’’, Zrenjanin, 1972.

Prva pesnička knjiga Vojislava Despotova* upoznaje nas s njegovim osobe-

nim poimanjem lirike. Ovaj mladi pisac, dosledne antiro mantičarske orijentacije,
traga po regionima konceptualne i "analitičke" poezije pronalazeći u prividnoj
mehanici ponavlјanja opštevažećih stereotipova nove relacije, neslućenu
dramatičnost odnosno provokativnu autoironičnost - sve to kao zamenu za
uobičajeno stanje "poetičnosti". U začetku svog pristupa lirici Despotov
pribegava destrukciji kao metodu razlaganja uobičajenih književnih definicija
stvarnosti koja ga okružuje. Od tako razgloblјenih elemenata on vaspostavlјa
novu viziju svakodnevnice, za većinu skoro nevidlјivu ali za njega samog jedino
važeću. Pesnik se, dakle, u svojoj prvoj knjizi dragovolјno lišio opštih poetskih
mesta, zapravo on i insistira na onim fragmentima života koji su u tradicionalnoj
poeziji skoro anatemisani.
Dosledan u dekomponovanju uobičajenih poetskih šema, Despotov to čini i
sa samim supstratom pesme. Reč, naime. pod njegovim dodirom menja svoju
kakvoću i validnost; slogovi se krune i sustižu. Manje sviklog čitaoca može zbuniti
prividan umetnički haos koji naizgled ispunjava ovu knjigu. U Despotovu,
zapravo, postoji i deluje nagon doslednog demistifikatora pesničkog čina i
klasičnih lirskih motiva. On nema potrebu da preovlađujućim "belkantom" doziva
patetiku davno ispevanih osećanja, banalne priče ga ne interesuju i zato se smelo
upušta u avanturu da ono što ispiše ne bude poezija koju svakodnevna upotreba
ovog pojma asocira. On hoće da vrati smisao i punoću značenja pojmu poetskog.
I zaista, književni rezultati sabrani između korica njegove prve knjige kreću
se od grafički izraženog dijagrama njegove koncentracije i psihičke kondicije,
preko esejističkih zapisa o lucidno-ironičnoj otkrivenoj grotesknosti sveta, pa sve
do veoma indikativne poslednje pesme čija je sadržina zapravo - praznina!
Možda je, neočekivan takav završetak – neispisana stranica kao rezultat pesničke
"analize" života i poetske prakse ali shvatimo li to kao pesnikovu doslednost u
negiranju mogućnosti integralne spoznaje stvarnog i iluzivnog - čuđenju jedva da
ima mesta!
Razgloblјena slika sveta, koju Despotov nudi, sva kako je iskušenje i
provokacija za pravolinijsku percepciju umetničkog govora ali kada se savlada
tradicionalistički čitalački strah, svežina i gorčina ove poetske emisije uzvraćaju
osvežavajućim damarima.

1972.
* Vojislav Despotov je rođen u 1950. godine u Zrenjaninu, koji je u svakoj
mogućoj prilici, pa i neprilici, imenovao kao Petrovgrad. Školovao se, oficijelno, a
još više po sopstvenom ukusu i afinitetima, u Zrenjaninu i Novom Sadu,
Beogradu i po Zapadnoj Evropi. Iz knjiga i života. Bavio se raznim zanimanjima,
intelektualnim i manuelnim, ali je život intenzivno proveo kao pisac i čovek izvan
malograđanskih konvencija.
Objavlјena dela su mu kao i život, provokativna, moderna, često izvan žan-
rovskih stereotipa, uznemirujuća i duhovita: Prvo, tj. pesmina slika reči, poezija
(1972); Dnjižepta bibil zizta unhunt, elementarne pesme, strip (1976); Trening
poezije, poezija (1978); Perač sapuna, poezija (1979); Vruć pas, eseji (1985); Pada
dubok sneg, poezija (1986); Prlјavi snovi, poezija (1988); "Mrtvo mišlјenje",
roman (1989); Veseli pakao evropoezije, poezija (1990); Petrovgradska prašina,
roman (1990); Neočekivani čovek, esejistički spev (1992); Deset deka duše,
poezija (1994 ); Veseli pakao poezije , izabrane pesme (1996); Jesen svakog
drveta, roman (1997); Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrov grada
i Srednjeg Banata, roman (1998); Evropa broj dva, roman (1998); Drvodelјa iz
Nabisala , roman (1999).
Umro je 2000. godine, gotovo na svojoj književnoj promociji, na
predstavlјanju romana Drvodelјa iz Nabisala , sa koje se više nikad nije vratio. Da
ne zvuči neukusno: ali da li je bilo koji kraj za Voju Despotova, borhesovskog
crnohumornog veselnika, bio primereniji životu i delu!? Jer, evo kako je on o
"noj" pevao: Smrt je slaba, kažem ti, smrt je slaba / i ništa drugo nego slaba za
nas / možda samo za nas / eto zašto volim smrt /.
VOJISLAV DESPOTOV
ili prevarena prolaznost

Vremenu budućem, ma kada ono zaista bude počelo, književno de lo

Vojislava Despotova, nezlobivo ali ne i naivno, "subverzivno" i , bez ostatka
avangardno, postavilo je neko liko bitnih pitanja koja se ne zadržavaju samo u
okvirima literature već ozbilјno zadiru u sferu civilizacijskog odnosno an-
tropološkog diskursa. Dosledan antitradicionalista, izrastao iz fantazmagorija
"petrovgradskih prašina", rano je shvatio da se svi autentični remetilački procesi
začinju u "limesu" tj. "u pesminoj slici reči", iskosa pogledajući na centar,
odnosno razumeo je, umno i zaumno, da se samo kontrolisanom destrukcijom
(jezika, lektire, životnih obrazaca, vrednosti), humorom, paradoksom, pa-
roksizmima, oksimoronskom logikom, ukrštanjem vatre i leda može sprečiti
literarna i paraliterarna katastrofa, odnosno - dosada. Jer, šta je srušilo Rimsko
carstvo: spolјa varvari, iznutra - dosada. Prerušen u varvara (Konana ili nekog
drugog) ovaj ovovremeni Ovidije, gutajući u međuvremenu, koje kao da je
pozajmlјivao od manje posvećenih, enciklopedije, istorije književnosti, strane
jezike, evrope i amerike, gajeći bilјke i delјući drvo, pisao je poslanice, u stihu,
prozi ali ne i u pozi, koje nisu vređale ali jesu zbunjivale i remetile ukupni literarni
konsenzus. Negde iz banatske ravnice, vraćajući se iz odsanjanog Ponta, nameran
da pomeri centar umetničke ravnoteže, manje geografski više konceptualno,
Voja Despotov je uspavani i dekadentan književno-kulturni Rim ovdašnji,
permanentno zasipao nedoumicama, kratkim spojevima, promenivši ne samo
metod u stvaranju sopstvene umetnosti već uspostavivši naizgledni haos u
njenoj sadržini - predmet poezije postajalo je sve, uklјučujući i nju samu, izvrnutu
iz zgloba. Pevanje Despotovlјevo naročito je zbunjivalo kritičare zaroblјene u
šeme i zablude samo jedne estetike i škole, jer kako uklopiti u kanonizirane table
i dijagrame pisca koji poeziju imenuje kao "veseli pakao". Slučaj unezverenosti
etablišmenta pred ovim stihovima permanentne misaone turbulencije i humorne
divergencije, najočiglednije se zbio još 1986. kada je renomirani prestonički iz-
davač objavio najznačajniju poetsku knjigu ovog autora, Pada dubok sneg, u kojoj
Despotovlјev neoavangardizam, zapravo osvešćeni i razigrani marginalizam
dovodi u iskušenje skoro svu dotadašnju formu i sadržinu srpske poezije, dok u
isti mah urednik edicije na pokoricama nemušto zapisuje "...ova poezija ne teži
ka otkrivanju nekakvog dublјeg smisla, već ka ironičnom obesmišlјavanju
posmatranog;..." Za to vreme dubok sneg V. Despotova već estetizuje pobu
njeni jezik, javlјa se konstituisan u novi princip lepote, jasno se vide komični i
groteskni obrisi sveta koji dosada nikada neće ni dotaći jer je sav od negacije,
paradoksa, autoironije; dakle ovaj je pesnik u "posmatrano" uneo novi smisao,
starom promenivši smer i adresu. Jedino margina nije želela u centar, zapravo
odložila mu je time eutanaziju. I da stvar bude jasnija, kad kažem margina, u
duhu Vojislava Despotova, podrazumevam ono što je jednom prilikom izrekao
Noam Čomski da " biti marginala znači da vam mozak nije ispran"; dodao bih i da
isti nije u gipsu ili formalinu! Na svom putu iz paraistorijskog izgnanstva, kao svoj
sopstveni Ovidije, Despotov je blagovremeno spoznao da su zamke istrošenog
jezika prevelike da bi se izbegavale, umesto kritike odlučio se za sapun, - perači
sapuna, poverenici pesnikove katarze su krenuli u akciju: samo se tako mogla
sprečiti dalјa metaforička epidemija pevanja i uma: Uvrćemo surle slova,/ iz
biblioteke bašte/ čupamo simbole korova/.
Bez potrebe da docira, užasnut onim što se predstavlјa kao mit i realnost tkz.
Nove civilizacije, u svetu koji u suštini nema konzistentno božanstvo, Despotov
jasno ukazuje na ždrelo haosa koji, unakazivši se prvo u pojavnost jezika, nasrće
na bit čovekove egzistencije - na slobodu mišlјenja i osećanja, boju kože: Krvavice
Meri, pusti me,/ hoću na miru da gledam kako dva policajca / na Tajms skveru
neonskim cevima tuku crnca/.
Bilo je to tako, ne jednom, u Americi, sada kad smo srećno globalizovani
pesnikova poruka, bez obzira što je kroz apsurdan osmeh saopštena, deluje
opominjuće: Ima vode u Sahari, slagali su i/ još uvek lažu/ Cela je sahara jedno
divno, plavo more/ Sa školјkama, algama i nestašnim delfinima/. Poziciju svog
pesmovnog bitka, koji se upliće u civilizaciju koja je više virtuelna nego faktička,
Despotov definiše na sledeći način: Ja Bogu nisam našao manu/ a ni Bog nije/
našao mene/. U odgovoru duhovnom zjapu, koji je neizbrisiv i u izvantekstualnoj
praksi, naročito u sferama koje su bliže metastabilnom, zapravo odloženo izbri-
sanom Centru, naš povratnik iz Ponta, još u Peračima sa puna kaže: I neka subota
nikad ne dođe! / Budućnost je posledica /neobaveštenosti./
Putujući od ("crnog") mora mrtvog mišlјenja, u kome se probudio gladan i
žedan svežine i vedrine, Despotov je započeo s upornim treniranjem poezije,
relativiziranjem jezika, traganjem za unutar slikovnim smislom (ne libeći se ni
konkretizama), družio se sa humorno-komičnim kalamburima sve dok nije
upornim pranjem sapuna došao do postmodernističkih pozicija. Prolaznost koju
je povremeno susretao, upozoravajući klasičare da dosada neizlečivo zaudara,
zamajavao je igrom glasno izgovarajući doviđenja, iznenađenje. Zbog svega toga,
potpuno je svejedno da li je ovaj pisac dubok sneg prvo video u svom
petrovgradskom detinjstvu ili ga sanjao dok je zavaravao svojeručnu prolaznost.
U pesmi "Sahara", ovaj pesnik hedonizma na ivici očaja, ostavlјa ipak
otvorena vrata: Samo je četvoro pesnika/ Imalo tačnu viziju/ Otišli su da se
kupaju/ I odande objave istinu/ Još se nisu vratili vratiće se/.
Ozarena margina, dakle, može večno da se nada. Iako Ovidije ni je Odisej,
Penelopa i dalјe ima svoju politiku. Samo je centar stavlјen ad akta.

14. januar, 2002.

PESNIŠTVO KONTROLISANOG ZANOSA

Vučina Šćekić: „Grad vetrova“, Prometej, Novi Sad, 1999.

Zrenjaninski pesnik srednje generacije Vučina Šćekić*, godinama istrajava u

poetskoj geografiji zavičajnog i autorefleksivnog presabiranja, introvertnog
ispiranja jezika i intelektualnog trajanja, odnosno ovaj poeta krajnje delikatno,
moglo bi se reći manojlovićevski, provlači kroz sopstvenu dušu savremeni život. I
njegovo je pisanje zapravo svojevrsni dnevnik ožilјaka koje mu svet ostavlјa na
savesti i vibrantnom intelektu. Kao prislonjen dušom na prozorsko staklo, on
time, prividno, zaštićen od stvarnog, vidlјiv i ipak izložen, izriče sud o menama i
manama realiteta; uzdržano ali istovremeno i otvoreno Šćekić poezijom iznosi
najintimniji deo sebe na književni proplanak kritike i čitališta.
Kontrolišući vidno poetski zanos, on po pravilu jezgro svog pesnikovanja
zadržava u drugom planu ličnih iskaza o svetu, vremenu i sebi samo zatečenom u
prostorima poremećene ravnoteže dvadesetog veka. Prefinjenom igrom poe-
tičkih simulacija, Šćekić umesto emotivnog, našoj percepciji nudi refleksivno, i
obrnuto: iza sasvim opredmećene i vremenski jasno situirane zbilјe, ovaj će
pesnik lakom persiflažom našu površnost zadovolјiti slikom emocionalne prečice,
dok se suština njegove metaforike zapravo krije u drugom, malo zasenčenom,
planu njegovog tananog pisma. Zato, u čitanju, a naročito interpretiranju,
najnovije poetske emisije Vučine Šćekića brzopletost u zaklјučivanju može biti
razlog što nam u percepciji mogu promaći naj suptilniji njeni valeri.
U najnovijoj svojoj pesničkoj zbirci, četvrtoj po redu, Grad vetrova ovaj autor
osnovne odlike svog pevanja dovodi do čistote iskaza i uverlјivosti odabrane
rapsodične forme. Sav u vremenima, kojima nažalost dugo nedostaju sjaj, lakoća
i vedrina, u tri ciklusa ( Vetrov grad, Idu svetom trojica, Zemlјa pogublјenja),
Šćekić, ogrnut matićevskim šalom prividne nepretencioznosti, naizgled jedva iro-
ničan, i mek tek toliko da nam približi temu, peva o gradu kao pribežištu i
tamnici, o epohi balkanskih rana i ožilјaka, i sopstvenoj duši, kroz koju sve to
mora da prođe.
Zbirka se otvara stihom koji precizno locira i mesto i vreme i stanje budućeg
protoka pesničkog materijala ozračenog lamentom: Dolazim na ono isto mesto
kojeg / Više nema..., dok knjigu, s dosta stojicizma, pesnik zaklapa rečenicom:
Čista korist još jedino je svitanje grada..Između ovih graničnih sintagmi, Šćekić
zrelim umom i namerno pojednostavlјenom veštinom razmišlјa, lamentira, seća
se i svedoči o svetu u kome je, i o sebi koji je. U tim njegovim lirskim odgo-
netanjima i reagovanjima na okolnosti i zadatosti, u pesmi Vetrov grad, sa
jasnom asocijacijom na jedno od imena grada u kome živi i stvara, u stilu jednog
Miodraga Pavlovića, on efektno i izričito saopštava: Grad nije onog/ Koji mu je
nogom pod grlo stao/ ... Grad je onoga/ koji je golim rukama vatru obuzdao/...
da bi završio proročki i dramatično, primereno današnjim urbocidnim
vremenima: Grad ne postoji izvan tvoje glave/ I sećanja jasnog na buduće
vreme/. Pesma-poema Vetrov-grad, jedna od najkarakterističnijih u Šćekićevoj
novoj knjizi, prevashodno svojom čisto poetskom validnošću, klјuč je za svakoliko
razumevanje i tumačenje ove poezije; moderne u jeziku i iskazu, istovremeno
diskretne ali i dosledne u stavu da pesnik ne sme da izmakne od životne zbilјe.
Šćekić ima to pravo, na reč nepristajanja i uglom iz koga posmatra proticanje
savremenosti, dok puni smisao njegov angažman dobija svedenom i kontro-
lisanom lirskom metodologijom. Nјegova slika grada ima u sebi i promišlјenosti,
dovolјno lirskih opservacija i jasnog intelektualnog stava, što ga nedvosmisleno
definiše kao izrazito urbanog stvaraoca.
U ciklusu "Idu svetom trojica", Šćekić se okreće svojim unutrašnjim
pejzažima, prošlosti koja mu poetski u mnogome senči sadašnjost, on se u ovim
stihovima iskrada iz svog opreza i na momente dopušta trenutke ličnog, koji su, u
nekoj zapamćenoj prazbilјi, možda i suština ovog uzdržanog liričara. U pesmi
Večernjača on poručuje; Jednom, skočiću s vrha svoje glave lude/ U čelјust
izgladnelog vira.../ dok pod naslovom Dva prijatelјa čitamo zaleđenu tajnu: "
Vrpolјi se smrt u mojoj putnoj torbi/ Stostruko zaklјučanoj tesnoj i mračnoj/ koja
ipak doživlјava ironičnu poentu: U mojoj putnoj torbi smrt se na smrt dosadno
vrpolјi/. Zapravo, smenjivanje prikriveno tragičnog, sa suptilno parodičnim,
odlika je ovog njegovog poetskog ciklusa u kome nailazimo i na lјubavne stihove
koji su prošarani autoironijom, obilјem stvarnosnih naslaga, otvorenim
metaforama, ali istovremeno i delikatnim osećanjem da pesma najčešće
započinje tamo gde lјubav zamire.
Treći ciklus Zemlјa pogublјenja pesnik započinje iz sasvim subjektivnog ugla:
Malo je svetlosti/ Da ugasi ovaj mrak/ Udobno smešten u meni/, prelazi preko
naturalističko-utopističke vizije u pesmi Raščerečeni vo, koja nagoveštava opšte
posrnuće sveta oka nas, ali i u nama, da bi ga pesnik okončao dovodeći svoj
poetski panoptikum do središta rata koji nas je proletos, s ne besa, zasuo. U
pesmi "Srbija je to" Šćekić ispisuje san koji odjekuje: S neba se vraća/ Inatna
pesma hora anđela palih/ Pesme gde je - zemlјe ima / Srbija to je/.
U knjizi Grad vetrova Šćekić, dakle, potvrđuje svoj talenat, ponavlјa osvojene
poetičke elemente, ali i nagoveštava zgušnjavanje svog, ponekad hotimice
narativnog, iskaza u pravu ezoteriju.

* Vučina Šćekić je rođen u Sivcu 1950. godine. U Somboru je završio

Gimnaziju a u Beogradu Filološki fakultet. Od 1973. živi u radi u Zrenjaninu.
Književni rad započinje poezijom koja kombinuje diskurzivni izraz, utišan ali
jasan kritički i polemički ton, i istraživanje u jezičkim slojevima metafore. Piše i
književnu i likovnu kritiku, ogledao se uspešno u antologičarskim poslovima. U
romanu Besput pokazao je zavidno vladanje proznim iskazom, direktno zaronivši
u savremenost neobičnom kombinacijom verističko-poetskog realizma.
Pored izbora poezije, scenarija i antologija objavio je sledeće autorske
knjige: Dan koji nedostaje, poezija (1994); Prelom duše, poezija (1995); Drugo
ime stvari, poezija (1996); Grad vetrova, poezija (1999) i Besput, roman (2002).
U JEZGRU EGZISTENCIJALNE STREPNјE

o pesmama Ileane Ursu Nenadić

Za pesnikinju Ileanu Ursu-Nenadić * egzistencijalna strepnja je evidentno

izvor i uvir svakolike poetičke aktivnosti. Integralni prostor u kome se odigrava
jedinstvo njenog životnog i književnog trajanja osenčen je opštom
dezintregracijom stvarnosti i humanosti. Iz lično doživlјene vizije nesreće, za koju
je nebitno iz kog dela mikrokosmosa potiče, javlјaju se u njenoj lirici slike u
kojima klasičnu metaforu zamenjuje zlokobnost redukovanog realnog volumena.
Iz pregršti varijacija, označenih neminovnošću pesničkog subjektiviteta, koncen-
trovane ispovesti o nesnalaženju i nepristajanju, koja se poziva na simbole
podrazumevane u našem sopstvenom iskustvu i lektiri, biramo šest pesama s
početka stvaralaštva Ileane Ursu-Nenadić, uve reni da su u njima kodirani skoro
svi njeni potonji odazivi. Menjaće se samo ritam, leksika ili sintaksa. Tragično
osećanje života, praćeno istovremenim nepristajanjem na zadat redosled i
poredak, definišu ovu pesnikinju i danas. Veština versifikacije i dalјe počiva na
usavršavanju minimalizma forme. Mi posežemo, u ovom ispisu, za njenim počet-
nim pesmama jer "rani jadi" determinišu presudno i put u celini.

pesma 1: Kuća

U ovoj se pesmi začinje dramatski niz pesnikinjine spoznaje da je harmonija

njenog ličnog sveta temelјno uzdrmana: Ruši mi se kuća / lјudi /ruši polako /kao
da gradi /ruševine. Na planu iskustvenog i simboličkog uspostavlјa se tako
parabola koja polazi od premise da je stvarnost uvek izvod iz neke apsurdne
opštosti, da bi se kod Ursu-Nenadić, što je za nju i karakteristično, pesnička
delatnost uspostavlјa po obrnutoj bašlarovskoj sintagmi: njena je slika iz
realnosti već razgrađena te pesnikinji preostaje samo još da u lirski fluid kane
kaplјicu iluzije: Ruši mi se kuća / a jedino što mogu/ jeste da pamtim/. Činom
opisivanja poremećaja u ikonografiji porodičnog, ona kao da sklapa privremenu
nagodbu između slobode i sećanja da bi se umešala u saplitanje fenomenološkog
reda svoje sudbine. Organsko telo njene lirike uspostavlјa se tako u redukovanoj
svetlosti, dok panika egzistencije već proviruje iz pukotina stvarnog.

pesma 2: Beli čaršav

U nešto razvijenijem milјeu detinjstva, opet ikonografski svedenom prizoru-

slici, u ovoj se pesmi početna slutnja nestajanja doma razvija u dalekosežniju i
metaforičniju sliku: Beli čaršavi su nad omeđenim prostorom, dud detinjstva je u
prastarom bunaru a kuća je bez dimnjaka. Van svake naučene filozofičnosti,
poezija Ileane Ursu-Nenadić identifikuje siluete sudbinskog jer Polako tone sve
što još zovem / nadom / strepnjom, bolom /. Nјena je subjektivnost u ovoj pesmi
na pragu egzistencijalne ugroženosti, detinjstvo je skoro izbrisano, poezijom se
pokušava odgonetka nevolјa koje se iz realiteta prelivaju u snove. Ali, Ursu-
Nenadić ne spada u autore koji se zanose time da istina književnosti može da
direktne odgovore. Ona samo svoj lament ne zatvara: Nije moguće da oni ( "beli
čaršavi" - Z. S.) / umesto mene / govore o predaji /.

pesma 3: Takav smo svet

Stihom Nema nesreće koja nas neće započinje ovaj lirski krik, u sličnom
tonalitetu sa prethodnim ali, istovremeno, on je i proširenog značenja. Pesnikinja
kao da se iz individualne polјulјanosti, iz kuće u kojoj još postoje zidovi, vraća u
vreme istorije, ne da bi bila srećnija, jer to nije njen usud, već da bi govorom koji
je u skladu sa njenom sudbinom potvrdila da živi u osakaćenom vremenu i
razrušenom prostoru. Prelazeći sa ličnog nesporazuma sa celinom na zajednički
plan, Ursu-Nenadić uočava iskonsku dimenziju kontinuirane nesreće na ovim
prostorima: Ne pamtimo više ko su sokolari / ko lovci i ko gospodari. / Takav smo
svet. U sažetim stihovima, svedene metaforičnosti i prozirne domišlјenosti,
pesnikinja ovog puta zastupa i kolektivitet sačinjen od pojedinaca srodnog
subjekta: " Samo u srcu još držimo steg / i opraštamo pronevere./ Takav smo
svet. Taj otuđeni svet kao da još nije spreman autoru da pruži ni utehu ni iluziju.
Buduća istorija će mu, takođe, samo odmagati. Pesnikinji preostaje samo revolt,
ili rezignacija.

pesma 4 i 5: Jednom i Govorim o kući

Na glavnom toku putovanja unutrašnjim morem, (a i u "spolјašnjem" je

verovatno isto) bežeći od kuće koja se ruši, pesnikinju prekrivaju beli čaršavi koji
joj namenjuju predaju, dok nas sve zajedno samo nesreća hoće. Ovim itinererom
Ursu-Nenadić, tražeći imaginarnu kuću, stiže do sna, u kome po logici
egzistencijalne arheologije, postoje naznake još neizgrađene kuće. U pesmi
Jednom, uvođenjem odrednica vreme i putovanje, znači uspostavlјanjem
dijagonale prostora - trajanje, odnosno imenovanjem radnje kojom smisaono
gospodari (putovanje), pesnikinja dovršava temelјe svoje globalne metafore koja
u svojoj biti začinje temelјnu egzistencijalnu nesigurnost. Ileana Ursu-Nenadić
vreme i kretanje označava kao sakralni prostor, subjektivan i poetski, u kome je
odvojena od sebe i sveta. U zaboravlјanju zaumne namere, s koje polazi na to
astralno putovanje, ona kao da pronalazi "jedinu radost". Ali, buđenjem - pred
njom jeste - samo Jelabuga!

pesma 2: Jelabuga
 Na vrhu piramide iskušenja, ili na dnu spirale saznanja, Ursu Nenadić stiže u
Jelabugu što ne prestaje da se širi. Stiže u to mesto zagušlјivog, ne samo
mentalnog, mraka, iz koga je Marina Cvetajeva izbegla konopcem "ropcem is-
tine". Izbegla da iščezne! Idući mostom između istorije, koja je sve bestidnija, i
istine, kojom pokušava da sastavi okvire rasutog sveta, našoj pesnikinji je jasno
da ona sama ni kuda nije otputovala, Jelabuga je došla do nje propovedajući
umiranje bez smrti konačne. Ipak, na stratištu Cvetajeve, u devetom krugu koji
sve guta Ileana Ursu-Nenadić poručuje da muza pati ali se i buni. Velika i
nesrećna Ruskinja piše Rilkeu pismo koje on, iako već mrtav, predoseća: žig
Jelabuge ga na mah u ništavilu zaustavlјa. Ileana Ur su-Nenadić svojom poezijom
opisuje muku svakodnevnog da bi mu se suprotstavila.
______________________
*Ileana Ursu-Nenadić je rođena u Begejcima 1954. godine. Školovala se u
Begejcima, Zrenjaninu i Novom Sadu. Piše na srpskom i rumunskom jeziku.
Prevodi s jednog na drugi. U lirici spaja naizgled nespojivo: socijalnu i
antropološku ostrašćenost i duboko melanholičnu i ne retko potresno iskrenu
poetičnost. Sa suprugom, pesnikom Milanom Nenadićem, ostvarila nekoliko
izuzetnih prevoda sa rumunskog jezika (naročito M. Emineskua).
Do sada objavila knjige: Pansion u biblioteci, pesme (1978); Vrt reči (Gra dina
de cuvente), pesme, na rumunskom (1979); Veština veštice (Abili tatea
vrajitoarei), pesme, na rumunskom, (1981); Pesme / Takav smo svet, pesme, sa
M. Nenadićem; Bašta reči, pesme; Čovek crne ptice, pesme na rumunskom( ;
Tragovi na pesku, pesme, na rumunskom ; Jelabuga, pesme; Candelabru Candid,
pesme na rumunskom; Eminesku: Svetlonoša i pisma, prevod, sa M. Nenadićem ;
N. Kolјević: Otadžbinake teme", prevod na rumunski; Eminesku: Večernik i pisma,
prevod na rumunski, s M. Nenadićem.
NEDREMANO OKO LIKOVNOG TRAJANјA
OD ZOGRAFA DO ISLIKANE AUTOLIMARIJE

Bogata, kontinuirana i povremeno veoma respektabilna likovna umetnost u

našem gradu i njegovom okruženju, u periodu od četrdesetih godina
osamnaestog veka, kada praktično decentno započinje sa aktivnošću zografa, pa
sve do prvih godina dvadeset i prvog veka, kada mladi Petar Tuškan
samouvereno islikava i lima riju, kontejnere ili ograde sa gradilišta, a Isidora
Dunđerski svoj virtuelno-kolažni svet sanja iz vizure akvarijuma, dakle taj razvojni
luk boje, crteža i kompozicije, nosi u sebi uvek dovolјno intenziteta, značenja i
kvaliteta da se kvalifikuje za jednu od nosećih duhovnih dijagonala ove regije i
njenog centralnog urbisa - Zrenjanina.
Zografi slikahu lјupke ikonice za potrebe narodne. Oni su uglavnom,
dolazili sa juga, sa duplirane tromeđa Makedonije, Grčke i Bugarske ili
Makedonije, Grčke i Albanije. Slikarstvo im uglavnom čuva stilske karakteristike
vizantijske umetnosti, ali pokazuje, osim narodnih motiva, i obeležja zapadne
umetnosti. Ovi ikonopisci, se posle Velike seobe uglavnom grupišu, kada je Banat
u pitanju, u Temišvaru, Aradu, Modošu (Jaša Tomiću) i Bečkereku.
Najstariji slikarski spomenici Velikog Bečkereka su nekolike zografske
ikone iz hrama najranije naselјenog dela grada, Gradne ulice. One potiču iz
osamnaestog veka, dok je ikona "Nedremano oko" verovatno deo nekog starijeg
ikonostasa jer nosi sve karakteristike zografskog slikarstva: slabosti u crtežu i
rasporedu planova i perspektive autor nadoknađuje bogatim koloritom koji svoje
korene vuče iz folklorne umetnosti. Na rashodovanom ikonostasu iz sela Ečka, pri
dnu "Carskih dveri" stoji zapis i potpis zografa Nedelјka Popovića Šerbana, sa
godinom 1744. Sredinom veka zografske družine se raspadaju, slikari nomadi se
opredelјuju za život u većim trgovačkim centrima, u kojima dobijaju istovremeno
i novu etiketu "moleri".
Jedan od prvih takvih molera koji je otvorio slikarsku radionicu u Velikom
Bečke reku bio je Dimitrije Popović (1727-1782). Radio je skoro isklјučivo u
okvirima crkvenog slikarstva ranog srpskog baroka, pod vidnim uticajem ruskog
slikarstva tog doba.
U drugoj polovini osamnaestog veka deluje slikarska porodica Popović, čije
je rodo načelnik Teodor Popović (1747-1807). Stariji sin Georgije (1783-1847) ga
nastavlјa u crkvenom slikarstvu, dok mlađi Jeftimije (1794-1858), koji je završio
Bečku slikarsku akademiju, preferira portrete.
Vrhunski radovi veoma plodnog ikonopisca Arsenija Teodorovića (1767-
1826), sa skoro 20 ikonostasa, nažalost su, u velikobečkerečkom arealu sačuvani
samo u crkvi u Melencima. Ikone na ikonostasu su koncipirane barokno, sa
toplim koloritom, ži vim pejzažem i mekim drapiranjem tekstila. Ikone u crkvi u
Gradnulici međutim spadaju među slabija ostvarenja ovog plodnog slikara. Ipak,
završetak veka i njegov prelazak u devetnaesti vek. u gradu znane privredne i
kulturne ekspanzije, čak i u poređenju sa Segedinom, Temišvarom, Aradom i
Požunom, odvija se značajna li kovno-umetnička aktivnost, tako da pojava
Konstantina Danila (1789-1873), centralne figure našeg devetnaestog veka dolazi
sasvim očekivano i blagovremeno. S njim je vojvođanska umetnost toga veka
došla do svog vrhunca.
Lični podaci o njemu (Danilu ili Danielu) vrlo su nepotpuni i nesigurni,
čemu je i sam mnogo doprineo. On je o sebi govorio vrlo retko i malo, šta više
često je na merno prećutkivao i netačno obaveštavao i svoje najbliže prijatelјe o
sebi. Valјda zbog nečeg mračnog u svom poreklu, ili zbog romantičarskog i
naivnog, jednom takvom tadašnjem neškolovanom samouku svojstvenog,
shvatanja umetničke profesije i originalnosti. Zato i oko njegovog originalnog
prezimena postoji zbrka, čas je Danil a potom Daniel, na nemačkom i latinicom,
kako je voleo da se potpisuje na slikama. On sam je priznavao da je rođen u
Lugošu, od matere Srpkinje i oca Rusa koji je, tobože kao vojnik Suvorovlјeve
armije, zaostao u Banatu. Tog Rusa niko nije upamtio dok su Bečkerečani
Danilovu mater upamtili jer je pri kraju živela u kući svog već uglednog i imućnog
sina.
Sam Danil je učenje slikarstva započeo 1812. u temišvarskom atelјeu Arse
Teodorovića da bi kasnije stupio u radionicu nekih bečkih akademskih slikara u
istom gradu. Početkom dvadesetih godina boravi u Beču i Minhenu, a sve do
1927. krstari Banatom kao putujući slikar izdržavajući se portretisanjem po
imućnijim građanskim i plemićkim kućama. Te godine dolazi i u Veliki Bečkerek
gde radi na potretu bečkerečkog podnačelnika Stevana ( Ištvana) Karačonjija,
kasnijeg torontalskog župana i grofa.
Ovaj slikar-početnik se u Karačonjijevom domu zalјublјuje u Sofiju Deli,
devojku iz jedne osirotele mađarske porodice. Čiji je status u Karačonjijevoj
porodici bio dvosmislen. Ipak, 27. Februara 1828. uz kumovanje samog
Karačonjija, Danil ženi ovu plavokosu lepoticu. Posle tog intimnog događaja
Danilu se otvaraju nove perspektive, umetničke i finansijske. Od pančevačkog
prote Arsenovića dobija porudžbinu da izradi ikonostas nove srpske crkve u
Pančevu. Posle mnogo priprema i studija on efektno završava obiman umetnički
posao koji i danas osvaja mladalačkim lirizmom i svežinom kolorita. Za svoj rad je
od opštine primio ukupno 4000 forinata u srebru a istovremeno je u Pančevu
naslikao još oko dvadeset portreta i ikona. Tim radom u Pančevu Konstantin
Danil je osigurao sebi i reputaciju najbolјeg živog majstora u regiji a finansijski se
obezbedio za ceo život.
U to vreme poslovi su se nizali, mogao je da bira i zahteva. Kupio je lepu
kuću u Bečkereku, u Gradnulici. Zasadio je prostranu baštu retkim cvećem i
drvećem a odaje je ispunio skupocenim nameštajem. Javlјa se zatim na konkurs
srpske crkve ne opštine u Temišvaru, i u konkurenciji uglednih srpskih slikara i
dvojice čuvenih nemačkih slikara, iako sa najskuplјom ponudom, od 6500
forinata u srebru, on ubedlјivo pobeđuje. Završava ikonostas brilijantno i postaje
prestižno slikarsko ime ce log banatskog regiona. Novine pišu kako je njegovo
ikonopisanje "najlepše u celoj Ugarskoj, uklјučivši i sve provincije".
Od 1846. do 1851. Danil boravi u svojoj kući u Bečkereku slikajući portrete
a i po koju mrtvu prirodu. Od 1852. gotovo se preselio u banatsko selo Dobricu
da u tamošnjoj crkvi naslika ikonostas. U tom je selu živopisao svoje skoro
najmonumentalnije delo: ikonostas sa 17 ikona. Koji više podseća na ogromnu
stenu jedne galerije no na konvencionalne ikonostase naših preko savskih
hramova. Uprkos ''pre slatkom'' Danilovom maniru, ove slike stvaraju svečan i
vanredan utisak.
Od 60-ih godina nije mnogo izbivao iz Bečkereka. Slikao je portrete za
visoke sume, i žanr slike za svoje zadovolјstvo. Taj, po spolјašnosti veoma
skroman, poguren, rano osedeo, veoma kratkovid čovek, bio je inače vrlo
duhovit, sa lјudima taktičan i vrlo gostolјubiv. Kuću je držao skoro raskošno a
ženu je bogato oblačio. Putovao je u Beč a verovatno i u Italiju. Uprkos svojoj
provincijalnoj povučenosti pratio je razvitak duhovnog previranja i umetnosti u
svetu kroz ceo svoj život. Bio je pretplaćen na nekoliko nemačkih i francuskih
umetničkih časopisa, bio je i revnostan čitač knjiga. Međutim, kako to biva kod
onih koji predugo požive, polako je padao u zaborav. Nјegovu smrt nisu čak ni
novine blagovremeno označile. A kada je 1923. spomen pločom obeležena
njegova kuća učinjeno je to ne zbog ovog velikana našeg bidermajera već zato
što je "tu slikarstvo učio 1848. naš veliki pesnik Đura Jakšić (1832-1878), od
slikara Daniela".
Može li život ironičnije da se podsmehne! Zanimlјivo je da je nađena samo
jedna njegova fotografija, i to u Lugošu, na osnovu koje je Uroš Predić (1857-
1953) naslikao svoj poznati Danilov portre, za Narodni muzej u Beogradu. Takva
zatamnjenost, povremeno i skrajnutost, čak i kulturološka nespremnost
Bečkerečana, potom Petrov građana i konačno Zrenjaninaca da mu priznaju
neosporivu evropsku promi nentnost, ostaje izazov ne samo za istoričare
umetnosti već je to velika tema i za interkulturalnu antropologiju.
A Đura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac, romantičar i mnogostruki
životni brodolomnik, jedan od najvećih ukletih umetnika u nas, slikar
istovremeno neslućene ili samo naslućene veličine, učio se zanatu slikarskom kod
Konstantina Danila koji je oličenje građanske umivenosti i bidermajerskog veza.
Uticaji ovog velikog učitelјa na Jakšićevim platnima, naročito na ikonostasu u
Srpskoj Crnji i brojnim portretima, su više nego očigledni. Ali i razlike. Istorijska
tematika, koju je Jakšić sa toliko pažnje i nadahnuća negovao, postavila ga je
visoko među malobrojnim srpskim majstorima koji su je obrađivali. Na platnima
sa takvim temama naj bolјe se uočavaju elementi stila zbog kojih se Jakšić
nameće kao vodeći predstavnik romantizma u srpskom slikarstvu. Sem toga,
osećanje za boju i način kako je istu nanosio na platno, zatim kako se koristio
osvetlјenjem za definisanje prostora i oblika u njemu, nije posedovao niti
primenjivao tako dosledno i uporno nijedan njemu savremeni srpski slikar.
Za svih tridesetak godina Jakšićevog slikarskog rada odnos prema boji i
problemi osvetlјenja bili su nosioci njegove stilske orijentacije, ali tako da su
romantičarski sadržaj i romantičarski izražajni oblik predstavlјali čvrsto jedinstvo.
Put od Danilovog slatkog bidermajera, studiranog u gradnuličkom atelјeu, do
heroike romantičarskih likovnih kompozicija volšebno ponire i izvire na Jakšićevoj
protivrečnoj paleti. Posle Konstantina Danila, i njegovih vrhunskih evropskih
uzleta, naročito izraženih u ikonografskim ostvarenjima i portretima, dolaze
vremena njegovi pomalo onemoćalih učenika Mojsija Voinović, Ivandija i
Dobrića, odnosno nastavlјača, kao što su bili Johan Gojgner (1837-1887) i Janoš
Velder (1854-1915). Koji su takvi verovatno samo u poređenju sa svojim
blistavim prethodnikom. Može se dakle konstatovati da se u Bečkereku
poslednjih decenija devetnaestog veka oseća nedostatak delovanja pra vih
slikarskih talenata, što nije ni nelogično jer odlazeća plima velikih slikara, ne
treba tu zaboraviti ni eruptivnog Đuru Jakšića koji nažalost nije bitnije uticao na
bečkerečke likovne umetnike, neminovno ostavlјa umetničku oseku.
Ipak, 1890. priređena je prva značajna slikarska izložba u izlogu
''Mangoldove knjižare'' , na glavnoj ulici u Bečkereku. Izlagao je potrete Antal
Streitman (1850-1919). Te iste godine izlagao je pejzaže i Laslo-Keždi Kovač
(1867-1944), umetnik koji je zaslužan za estetiku gradske Županije. Tih se godina
odvija i dosta živa saradnja bečkerečkih slikara sa Budimpeštom.
U smeni starih i novih shvatanja u umetnosti poslednjih godina
devetnaestog veka, i prvim decenijama dvadeset, grupa srpskih slikara, većinom
školovanih na Minhenskoj slikarskoj akademiji, obeležava jedno važno istorijsko
poglavlјe naše moderne umetnosti u Vojvodini. Pripadnici ove grupe napuštaju
tradicionalno slikanje u atelјeu i odlaze u plener da neposredno slikaju prirodu.
Novom shvatanju likovnosti prilagođena je i izmenjena slikarska tehnologija. U tu
grupu srpskih plenerista, preteča naše moderne umetnosti spada i Bečkerečanin
Aleksandar Sekulić (1877-1942). Sa stipendijom "Matice srpske" i po preporuci
već čuvenog Uroša Predića, koji veći deo svog životnog veka provodi u
diskretnom zaobilaženju Velikog Bečkereka, boraveći u Orlovatu i Beču,
Beogradu i Starom Bečeju, da bi ipak 1939. u Petrovgradu pri redio veliku izložbu.
Nјegova pomoć talentovanom i samosvojnom slikaru ovom slikaru je dragocena.
Premda su po mnogome sasvim različitih likovnih shvatanja.
Sekulić se likovno obrazuje u Budimpešti i Minhenu. U svom rodnom
Bečkereku prvi put je izlagao 1904. Kasnije živi u Beogradu i Minhenu da bi se
1919. vratio u rodni grad gde slika portrete, baveći se i dekorativnim slikarstvom
i restauracijom. Bio je i kustos u Narodnom muzeju. Zanimlјivo je, međutim, da je
on ostao po stra ni od vodećih likovnih procesa u gradu, vodeći dosta
usamlјenički život. Nastavio je da radi studije i aktove, koje je u i u znatnom broju
doneo sa minhenskog školovanja. U tom rodu slikarstva, Sekulić je jedan od
najbolјih majstora tada savremenog srpskog slikarstva sa početka dvadesetog
veka. Radio je pasionirano i rafinirano figure žena, sa izuzetnim efektima u
kontrastiranju svetlog i tamnog. Sa naročitom koncentracijom, u kojoj kao da je
bilo intimne "pozadine", posvetio se stvaranju ženske figure sa žutom ružom na
velikoj, skoro sasvim tamnoj površini slike. Impresionira njegova virtuozna
materijalizacija draperije i zagasitorumenog tena ili kose modela. Beležimo i
njegov pokušaj da u Bečkereku zasnuje školu slikanja.
Godine 1910. formira se grupa mladih slikara, u koju se kasnije uklјučuju i
pojedinci iz starije generacije. Grupa deluje pod imenom "Velikobečkerečki
impresionisti". Nјihova aktivnost i zajedničko izlaganje pretvorilo se u tradiciju
koja je trajala sve do 1936. godine. U osnovi ovu grupaciju umetnika činili su:
Anton Streitman, Jožef Varkonji, Emil Ženar, Jene Velder, a kasnije im se
pridružuju i Erih Janoš, Ivan Cvejanov, Peter Šnajder, Fajfer Karolј i Tivadar
Vanjek. Nekako sa strane, sa njima sarađuje i potonji veliki arhitekta Dragiša
Brašovan. Zanimlјivo, poučno i preporučlјivo je ono što je tih godina uvela u
svoju praksu Velikobečkerečka štedionica: omogućila je kupovinu umetničkih
slika na dvanaest rata, s tim što je umetnik novac dobijao odmah po pogađanju
cene. Beše to jednom u Bečkereku, negde 1912. godine prošlog veka.
I opet, indirektan i diskretan uticaj i pomoć Uroša Predića - slikarima
Velikobečkerečanima: pisao je usrdno preporuke za mlade umetnike iz ove grupe
impresionista, za Emila Ženara, Ivana Cvejanova i Aleksandra Sekulića. Sve to, i
još ono što će biti, zar nije dovolјno za počasno mesto Urošu Prediću u povesti
našeg gradskog slikarstva! A u grupi behu i dva vajara, likovnih umetnika koji će u
potonjim vremenima biti deficitarni u likovnom milјeu grada. Bili su to Ištvan
Sentđerđi (1881-1938) i Alojz Tuner. A kad je reč o danas popularnim i brojnim
likovnim kolonijama, da kažemo da su velikobečkerečki impresionisti listom
letima boravili u mestu Nađbanja, svojevrsnoj preteči umetničkih kolonija u
ovom delu Evrope. I to počevši od 1896. godine. U periodu između dva svetska
rata valјa zabeležiti da su se slikarskom likovnom životu pridružili ruski emigrant
Aleksandar Lazečnikov (1872-1944) i slikar jevrejskog po rekla Gedeon Šandor.
1930. godine Magistrat je doneo odluku da jednu ulicu u gradu nazove
imenom slikara Uroša Predića. Slikareva reakcija na ovaj primeren civilizacijski
potez vredna je citiranja: "Ovo priznanje ne laska samo meni već i slikarskoj
umetnosti što će svakako podsticajno da deluje na mlađe generacije. Toplo
zahvalјujem na ovoj po časti, već i stoga što mi je ukazana od grada Bečkereka u
kojem je znameniti slikar Konstantin Danil živeo i stvarao preko pola decenije a
koji me zapravo i inspirisao da se posvetim slikarstvu.
Sa pojavom Tivadara Vanjeka (1910-1981), tada impresionistom, i Drugim
svetskim ratom na vidiku, zaklapa se veliki likovni luk koji vodi od zografa, preko
baroka, klasicizma, bidermajera, romantizma i realizma do modernog slikarstva
dvadesetog veka. Valјa zabeležiti i dva pokušaja da se u Bečkereku pokrene rad u
obliku likovne kolonije, oni se vezuju za imena Vago Pala (1853-1928) i Varkonji
Jožefa, ali prava likovna kontinuirana aktivnost ovog oblika nastaje tek po
oslobođenju, pozna ta kao "Ečanska likovna kolonija" datirana u 1956. godini.
SLIKARSTVO U ZRENјANINU
LIKOVNA UMETNOST POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA

16. septembra 1945. održana je prva posleratna likovna izložba u tadašnjem

Petrovgradu. Ubrzo se formira i "Zrenjaninska grupa", sastavlјena uglavnom od
diplomaca likovne akademije u Beogradu. Grupi su pripadali: Mirjana Šipoš,
Mirjana Nikolić, Jovan Janiček (1926-2000), Tivadar Vanjek, Fajfer Karolј i Sabo B.
Đerđ (1920-1963). Pošto je okupaciju proveo u rodnom Modošu (Jaši Tomiću),
značajni slikar generacije slikara koji su se afirmisali neposredno posle prvog
svetskog rata, Vasa Pomorišac (1893-1961), posle boravka u Minhenu i Parizu,
već kao afirmisani slikar, poznat kao umetnik čvrstog konstruktivističkog i
nekolorističkog stila, 1944/5 izvesno vreme provodi u Petrov gradu. Obavlјajući
dužnost upravnika Gradskog muzeja, svojim evropejskim i akademskim manirima
i slikarskim autoritetom uneo je u ovu sredinu neophodne podsticaje i izazove. U
Muzeju pokreće i slikarsku školu u čemu mu pomaže i već afirmisani ekspresi
onistički pejzažista Stojan Trumić, koji takođe jedno vreme radi u Petrovgradu.
Narastajući likovni život, i evidentno razumevanje tadašnjih vlasti, doveli
su do formiranja Likovne kolonije u bivšem grofovskom dvorcu u Ečki (1956)
čime je ostvaren skoro vekovni san slikara ovog regiona da razmenjujući iskustva,
jedan pored drugog, u atmosferi umetničke koncentracije stvaraju dela koja će
potom na kolektivnoj izložbi ponuditi na uvidi publici i kritici. Valјa zabeležiti
neka od imena koja su se pojavila na spisku učesnika u radu prvog ečanskog
likovnog okuplјanja. To su bili: Milan Konjović, Lazar Vujaklija, Aleksandar
Luković, Boško Petrović, Nikola Grahovac, Slobodan Bogojević, Zoran Petrović,
Dragoslav Stojanović-Sip, Jovan Soldatović, Milivoj Nikolajević... imena koja i dan
danas jesu vrh naše moderne likovne istorije. Od domaćih slikara u radu Kolonije
učestvovali su Tivadar Vanjek, Jovan Janiček, Sabo Đerđ.
Već sledećih godina izuzetan umetnički potencijal velikih slikara i vajara
koji se okuplјaju u Ečki, entuzijazam zrenjaninskih učesnika i aktera, mnoštvo
pratećih manifestacija, dovode 1958. godine do stvaranja ''Savremene galerije
Umetničke kolonije'' koja će do današnjih dana egzistirati kao stožer likovnog
života u gradu. Na čelo ove dragocene institucije dolazi slikar Tivadar Vanjek čijim
će upornim i tihim radom ''Savremena galerija'' obezbediti trajanje i kohezivnost
toliko neophodnu kada su u pitanju takve individualnosti, koje su dolazile u
Koloniju ili stvarali likovni život Zrenjanina. Smenjuju se godišnje izložbe,
tematski sazivi, otkuplјuju se slike, dodelјuju nagrade. Slikarima se pridružuju i
grafičari, u koloniji borave i književnici. Iz godine u godinu Ečanska kolonija
postaje sve prestižnija, u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Skoro da ne postoji
značajnije ime iz likovnog sveta, u periodu od dve decenije koje nije boravilo u
ovoj koloniji ili bilo prisutno na izložbama u organizaciji Ečanske kolonije
odnosno Savremene galerije. Docnije, bujanjem sličnih likovnih Kolonija,
ekonomskim i kulturološkim pomeranjima, uloga Ečanske kolonije, razumlјivo, se
svodi na moguću meru ali, i dan danas, njen fond i renome predstavlјaju
neospornu i respektabilnu, ne samo likovnu, činjenicu.
Za žaliti je, možda, što nikada nije do kraja realizovana ideja da se u Ečki,
godišnje, radno, po projektima, samostalnim ili grupnim, okuplјaju slikari,
muzičari, pisci, glumci, što bi bio logičan nastavak delovanja jednog Konstantina
Danila, pa To dora Manojlovića, Toše Jovanovića pa i mladog Franca Lista koji je
svoj prvi javni koncert održao baš u ečanskom dvorcu početkom devetnaestog
veka.
Delovanjem Kolonije, njenim likovnim, intelektualnim i mentalnim
zračenjem, jer da nije reč o preterivanju svedoče boravci i dela jednog Alekse
Čelebonovića, Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Ivana Tabakovića, Miloša
Gvozdenovića, Jovana Bijelića, Milana Konjovića i inih, kao i brojnih bijenalnih,
tematskih i samostalnih izložbi, u okvirima Kolonije ili Savremene galerije, likovni
i kulturni horizont ovog grada drži kontinuitet sa velikim umetnicima sopstvene
prošlosti. Nema doduše u gradu novog Kons tantina Danila ili Aleksandra
Sekulića, ni Uroša Predića, ali gustina događanja, raznovrsnost koncepata,
mnoštvo akademski obrazovnih slikara, jedan broj afirmisanih savremenika,
dobro udruženje likovnih i primenjenih umetnika, i konačno stabilna i ambiciozna
institucija kao što je Savremena galerija, govore o neprekinutoj emisiji likovnih
sadržaja ovog podneblјa.
Savremena galerija Umetničke kolonije, nesumnjivo je jedan od generatora
likovne prakse u gradu. Značajan je i značaj njenih dosadašnjih upravnika:
Tivadar Vanjeka, Zdravka Mandića, Dragana Ćuka i Radovana Živankića. U
animiranju zrenjaninskih slikara njena je uloga nemerlјiva. Naravno, kada valјa
procenjivati individualne učinke zrenjaninskih likovnih umetnika moraju se
primeniti sasvim druga, vaninstitucionalna merila koja se svode na ona
estetetička kao i na faktor vremena koji često ume da poremeti privremeno
etablirane veličine. No, pre skiciranja personalizovane mape posleratnog
zrenjaninskog likovnog učinka, valјalo bi se podsetiti koje su se najbitnije likovne
manifestacije, izložbe, retrospektive, selekcije i multi medijalni projekti događali
u našem gradu od šezdesetih godina pa do danas.
Posle prve dve izložbe Kolonije, 1958. beležimo "Izložbu skulpture u
slobodnom prostoru" sa R. Graovcem, M. Vukovićem, A. Zarinim, J.
Soldatovićem, J. Krathovilom. 1974. zrenjaninska publika imala je priliku da vidi
postavku "Pejsaž u savremenoj umetnosti Jugoslavije ", dok je 1975. likovni
kritičar Đorđe Jović postavio izlož bu "Posle trideset godina", kao uspomenu na
izložbu održanu septembra 1945. u tadašnjem Petrovgradu. Između ostalog bila
su izložena i de la Paje Jovanovića, Uroša Predića, Ivana Radovića, Stojana
Trumića, Milana Kerca... 1976. je postavka "Dvadeset godina umetničke kolonije
Ečka" po izboru Đorđa Jovića i Lazara Trifunovića, dok izložba iz 1978. nosi naslov
"Tendencije u figuraciji", sa Milanom Blanušom, Kostom Bunuševcem i drugima.
1982. se priređuje Zrenjaninsko bijenale Jugoslovenske likovne umetnosti -
"Predeo kao povod, prostor kao ishodište".
1987. godina donosi "Odiseju pejsaža, predeo u posleratnom
jugoslovenskom slikarstvu", u izboru Irine Subotić, u kojem se raspon umetnika
kreće od Konjovića do Safeta Zeca. 1989. godina obeležena je sa dve impresivne
umetničke manifestacije: dela iz fonda UK Ečka predstavlјena su na izložbi
"Balkan, zona prijatelјstva među narodima", dok se u autorskom izboru Ješe
Denegrija otvara tematsko-konceptualna postavka "Slike prostora - prostor
slike". 1991. u Zrenjaninu je "Prvo bijenale akvarela podunavskih zemalјa", a
1992. "Prvo bijenale akvarela Jugoslavije". Iz sezone 2003. izdvajamo "Viđenje
slike Manojlovića" - izložba likovnih radova o kojima je pisao Manojlović".
Iz ovog veoma selektivnog i restriktivnog protrčavanja kroz sezone likovnih
decenija u gradu, u kojima su po pravilu selektovani i zrenjaninski likovnjaci,
uzimajući u obzir i mnogobrojne zajedničke i samostalne izložbe manjeg formata,
jasno je da su i zrenjaninski slikari delovali u veoma prestižnom i inspirativnom
umetničkom kontekstu.

Posleratni korpus bečkerečko-petrovgradsko-zrenjaninskih istaknu tih slikara

predvodi, logično,Tivadar Vanjek, koji još u međuratnom periodu, pod znatnim
uticajem Jozefa Varkonjija, započinje upečatlјivu karijeru, prvo u duhu
akademskog realizma, da bi potom usledila duža faza izrazito impresionističke
orijentacije. Odlikuju ga vazdušaste i čiste boje, nanošene na platno sitnim
potezima, slike su mu is punjene rasprsnutom svetlošću, meke i u delikatnoj
ravnoteži oblika i kolorita. Ne kako, na samom izlasku iz mladosti, njegova se
lepršava paleta preobraća u oporiju ekspresionističku, tmurniju i melanholičnu
slikovnost. Zgušnjava se materija, forma polako zatvara, kolorit gasne, i lagano ali
i neumitno u njegovu slikarsku metafiziku uvlače se i sve vidlјiviji elementi
konstruktivizma. To su bili nagoveštaji njegove zrele i konačne slikarske vizure. U
vidokrug njegovih interesovanja, skoro istovremeno sa Vozarevićem i Vujaklijom,
u njegove slike uplivavaju elementi tradicionalne folk lorne umetnosti, Banata,
duh i dah ravničarskog podneblјa, dok se u stvaralačkom procesu može primetiti
okretanje decentnosti crteža koji se opredmećuje na platnima u geometrijskoj
dihotomiji. Od tada, svet Tivadara Vanjeka počiva na neuobičajenom spoju
prividne lјupkosti, naivnosti i dekorativnosti, s jedne strane, i mistične, zagonetne
i intrigantne metafizike koja proviruje iza umrtvlјenog i vanvremenog
vojvođanskog enterijera. Za njega karakteristične kapije uvode nas, u sumračnim
štimunzima, u prostore bez lјudi, bez pokreta, stanja čiste ezoterije zvuka koji se
ne čuje, boje koja zamire, oblika koji samo što nije iskoračio iz svoje primarne
predistinacije. Zreli Vanjek, preciznošću svojih ikonografskih znakova,
minucioznošću realizacije, brižlјivim odabirom rekvizitarijuma koji izvlači iz bivše
stvarnosti, slojevima naizgled dovršene tmurne palete, svakako da zahteva nova
izlaganja, drugačija pročitavanja kao i komparativnu analizu.
Uz ime slikara Jovana Janičeka, inače i dugogodišnjeg pedagoga,
zaboravlјenog i nedovolјno priznatog umetnika, kao da se najprikladnije može
dodati epitet - prokletog. Ako sudbina može tako nešto da iskonstruiše, onda je u
njegovom slučaju to i učinila. Jedino, kada je Janiček u pitanju, znamo i njena
janusovska obličja. Jedno se zove aktuelna, postrevolucionarna i provincijalna
politika. Drugo je, nažalost, izvi ralo iz njega samog, i zove se, najblaže rečeno -
neprilagođenost. Naravno, nije to nikakva njegova mana, ali usud jeste. Janiček
je diplomirao u klasi Nedelјka Gvozdenovića. 1954. je među osnivačima grupe
"Sedmorica", kasnije preimenovana u "Banatska", u kojoj je bilo 33 slikara i 5
vajara, između ostalih Ivan Radović, Vasa Pomorišac, Ivan Tabaković, Zoran
Petrović, Aleksandra Zarin. Do 1963. je izlagao u okviru saziva Ečanske kolonije, a
od te godine prestaje ne samo da izlaže već i da slika. U sukobu sa recidivima
socrealis tičkog poimanja umetnosti, u svom gradu, disonantan u filosofiji i
konceptu sa preovlađujućim likovnim a naročito društvenim okruženjem, ličan,
samosvojan, osetlјiv i - neprilagođen, on na negaciju i aroganciju, bilo iz kog dela
establišmenta, ili političke pećine, dolazila, kao zagovornik nefiguraleralne
figuralnosti, (jer kod njega od predela i spolјašnosti ostaju samo sintetizovani
znaci i putokazi ka dublјem i bitnijem sloju pojavnosti), odgovara ćutanjem koje
traje skoro čitav životni i umetnički vek. U nemilosti kod vlasti, uglavnom kao
posledicom intrige i policiskih spekulacija, nespreman na kompromise, ovaj
elegantni, markantni čovek - pomalo i zalјublјen u poziciju "ukletog slikara",
znalac istorije umetnosti, filozofije, književnosti, muzike, likovni učitelј jednom
Radomiru Relјiću, Vijatovu, Turinskom, živi provincijski život kao srednjoškolski
profesor, legenda i duh senke velikog slikara. Postoji u gradu kao fama, večita
avangarda i likovna opozicija. Pristalica analitičkog i refleksivnog slikarstva,
izvanredan crtač, neakademski orijentisani kolorista, Jovan Janiček je naprosto
nestao u dubinama ili, možda je tačnije reći, u plićacima palanačkog vremena.
Kada je, decenijama kasnije, pristao da izloži svoje slike, magistralni put, čak
i zrenjaninskog slikarstva, već je otišao predaleko da bi površni posmatrači, onog
što je Janičeka svojevremeno svrstalo u red artističkih anfanteribla, mogli da
shvate i sa odgovarajućim respektom retroaktivno vrednuju. Ali, takva je
najčešće sudbina velikih talenata s pogrešnim tajmingom.
Pavle Radovanović (1923-1981), rođen je u Zrenjaninu, Akademiju likovnih
umetnosti završio je u Beogradu a postdiplomske studije u klasi prof. Sretena
Stojanovića na istoj školi. Bavio se portretskom skulpturom, spomeničkom
arhitekturom kao skulpturom intimnog karaktera, crtežom i akvarelom. Izlagao je
u zemlјi i inostranstvu a za rodni grad je bio vezan između ostalog i boravcima u
Ečanskoj likovnoj koloniji a prisutan je svojim portretnim skulpturama u Aleji
velikana (sa bistama Toše Jovanovića i Konstantina Danila).
Takođe istaknuti vajar, Aleksandar Zarin (1923), rođen je u Srpskoj Crnji a
dobar deo mladosti i detinjstva proveo je u Petrovgradu (Zrenjaninu). Kao i
Radovanović, diplomirao je Akademiju u Beogradu a postdiplomske studije
takođe je završio kod Sretena Stojanovića. Naročito se istakao u spomeničkoj
skulpturi (veći broj eksponata postoji i u Zrenjaninu). Bio je profesor Akademije a
u radu Ečanske kolonije ima veoma značajno mesto.
 Živojin Turinski je rođen 1935. godine u Zrenjaninu. Završio Slikarski odsek
na Akademiji (danas Fakultet) za likovne umetnosti u Beogradu 1960. a nešto
kasnije i poslediplomske studije. Imao preko deset samostalnih izložbi i brojne
kolektivne izložbe u zemlјi i inostranstvu. Dugi niz godina se bavio likovnom
kritikom i esejistikom. Na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu bio
profesor za predmet slikarska tehnologija a kasnije redovni profesor slikarstva.
Može se reći da je celokupno stvaralaštvo Turinskog podelјeno između slikarstva
i pisane reči, a nije jednostavno proceniti da li i koliko Turinski-slikar duguje
Turinskom-kritičaru, ili je mogući red dugovanja obrnut. Jedino što je sigurno,
kada je naš grad u pitanju, da ni slikar ni grad nisu pronašli dovolјno motiva i
načina da ostvare intenzivniju i sadržajniju saradnju.
Mnogostruko nadaren, likovni i pozorišni esejista, pomalo pesnik, scenograf,
urednik u časopisu ‘‘Ulaznica’’, kulturni poslenik uklјučen u mnoštvo
zrenjaninskih kulturnih zbivanja, dugogodišnji upravnik Savremene galerije,
grafički, likovni i tehnički urednik mnogo brojnih knjiga, i najvažnije izuzetno
nadareni i autentičan likovni umetnik, Zdravko Mandić (1935), više decenija
deluje u Zrenjaninu kao jedan od najznačajnijih savremenika. Pošto će u
kontekstu knjige kao celine biti više reči o mnogostrukosti njegovog likovnog i
ukupnog umetničkog delovanja, u ovom uvodu u gradsku likovnu tradiciju i
savremenost beležimo ovoliko: Zdravko Mandić je specifičan izdanak moderne
umetničke svesti.
On likovni jezik tretira kao primenjenu sintaksu slikovnog fenomena.
Nјegovo je slikarstvo figurativno i ne može se posmatrati izvan konteksta
postojeće životne stvarnosti, međutim ono ima jedan poseban smisaoni iskaz:
Mandićeve slike deluju zapravo kao uzbudlјiva personalna metafizika. On na
svakoj svojoj autentičnoj slici iskoračuje iz realiteta, iz oblika koje prepoznajemo i
pamtimo, on neprimetno ali konsekventno prelazi u treću dimenziju, koja je i
zvuk, i miris i boja koju samo u sećanju možemo da prepoznamo i imenujemo.
Mandićeva slika nosi u sebi jedinstvo suprotnosti: dovršena je u realizaciji a
istovremeno otvorena u konceptualnoj kontinuirnosti. Blizak je savremenim
pejzažistima a istovremeno duboko u avanturi osmišlјenog postmodernizma, jer
njegova slika ima ikonografski beleg vidlјivog koje se u treptaju preselјava u
nevidlјivo. Nјegov romantičarski pejsaž, i svetlost koja iz njega ide posmatraču u
susret, u dihotomijskom zagrlјaju je sa ne tako dalekom apstraktnom igrom
praelemenata.
Vladimir Rebezov (1921-2003) je svoj umetnički vek uglavnom poklonio
pozorištu odnosno scenografiji. U tome je bio velik i cenjen. Da je, ipak, po svojoj
unutrašnjoj vokaciji, slikar vidi se i na njegovim islikanim scenografijama - po
eleganciji izvođenja i nagla šenim likovnim, a ne, na primer, arhitektonskim,
rešenjima scenskih površina. Međutim, nikako se ne sme zanemariti i njegovo
čisto slikarstvo, skoro u potpunosti okrenuto akvarelu. Motivi sa omilјene mu re-
ke, Tise, ispunjavaju taj lazurni svet njegovog slikarstva spontanošću kojom
njegova četkica meša vazduh i vodu, prenoseći istovremeno i enormnu energiju
ovog zalјublјenika u reke i brodove.
 Slikarstvo Rudolfa Brkića (1940), formirano i utemelјeno u jednoj drugoj
različitoj mentalno-artističkoj sredini (Zagreb i slikarskoj radionici Krste
Hegedušića), utemelјeno je na filozofiji otuđenosti koja uostalom jeste i
karakteristika zapadno-evropskog intelektualca dvadesetog veka. Ono se javlјa
kao dragocena različitost koju nismo uvek umeli da prepoznamo. Brkić, u svojoj
prvoj deceniji boravka i rada u ovoj sredini, ostaje dosledan slikarskom konceptu
koji počiva na kompozicionom principu unošenja predmeta, neke probrane
realnosti, u prostor obojen zebnjom i namrštenom ravnodušnošću. Iz tog
konteksta jasno se izdvaja melanholija, strah i neizvesnost. Kao da nad platnima
iz tih godina lebdi izmaglica negativne metafizike. Psihološki prostor koji se
uspostavlјa u dubini Brkićevih slika jasno je definisan nespokojem. Statični,
realistički precizno islikani prizori, hladan kolorit, zaustavlјenost vremena, po
liniji paradoksa, neodolјivo smešta nastalo likovno delo u imaginarni
nadrealistički prosede. Pored Brkićevog likovnog temperamenta, u ovoj njegovoj
slikarskoj fazi očigledni su i snažni uticaji filozofskog i umetničkog nasleđa
nemačkih simbolista i nordijskih mislilaca.
U godina bližim današnjem vremenu, Rudolf Brkić se kreće ka novim
likovnim istraživanjima. Potez mu postaje plastičniji, tehnika bliska starim
majstorima a kolorit topliji i prozračniji. U slici i dalјe ostaje nostalgija kao noseće
osećanje ali se umesto otuđenosti javlјa nešto nalik začaranosti. Nјegova slika
postaje prepoznatlјiva po prefinjenom mešanju svetla i karakterističnog smeđeg
kolorita. Lagani geometrizam, slično prepoznat kod Vanjeka, takođe postaje
neizbežna značajka ovog dobrog slikara koji, u relativnoj senci, već decenijama
daje značajan obol zrenjaninskoj likovnoj sceni.
Ljubomir Kokotović (1936), grafičar i crtač najplemenitijeg kova, postigao je
izuzetnu svetsku slavu jednog trenutka da bi se potom, sopstvenom volјom skoro
ugasio. Inače, Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1962. godine. Na
istom fakultetu je i magistrirao. Specijalizirao grafiku u Briselu, na Visokoj školi
arhitekture i vizuelnih umetnosti u klasi profesora Gustava Maršula. Živeo i
stvarao u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Holandiji i Italiji u kojoj je sarađivao sa
Pjer Đorđom Spalacijem.
Imao oko osamdeset samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlјi i inostranstvu.
Važnije nagrade: Sasoferato (Italija), nagrada za grafiku Premio Europa, 1973.
Frechen (Nemačka) nagrada na međunarodnom bijenalu grafike, 1974. Klivlend
(Engleska), nagrada na Četvrtom i Sedmom internacionalnom bijenalu crteža.
San Francisko (SAD), nagrada na Svetskoj izložbi grafike, 1977. Seul (Koreja),
priznanje na Trećoj internacionalnoj izložbi minijatura. Predmeti na njegovim
grafikama, kao portreti lјudi sa psihološko-literarnim pretekstom, predstavlјaju
malog čoveka ili grupacije okuplјene u hrpe i haotične skupove, nastale iz osećaja
nesigurnosti. Na tim se grafikama uspostavlјa fina atmosfera muzičke strukture,
tiskanje koje ne poštuje pristojnost, misao o sudbini čoveka u grupi, samoća
napuštenih stvari - to su legende ili fantazme, grafičke, akribične ali i sudbinske
ovog likovnog umetnika sagorelog u jeku sopstvenog trajanja.
Likovne stvaraoce Milana Solarova, Mišu Berbakova (1936), Đenđi Rackov i
Tibora Bencea, skoro sve pojedinačne odlike razdvajaju i čine različitim, osim
jedne - slikarska praksa im nije bila jedina i kontinuirana sudbina. Profesor
istorije umetnosti, Solarova, prvo gimnazijski, naravno u Lerikovoj gimnaziji,
zatim na novosadskoj Likovnoj akademiji, vrstan tumač najkontroverznijih
likovnih poetika savremenika, sopstveno je slikarsko delovanje dugo vremena
držao na nivou pasije. Tek u poznijim godinama, njegov crtež apstraktnog zvuka i
pojedini akvareli skreću paž nju publike i kritike, ali i tada kao uzgredna delatnost
značajnog pedagoga, kritičara i istoričara umetnosti. Arhitekti po obrazovanju i
životnoj praksi, Milorada Miša Berbakov i Tibor Bence, bave se slikarstvom kao
pauzom u svojim osnovnim delatnostima. Berbakov sa više strasti i boemije,
Bence studiozno ali premalo. I slikarstvo Đenđi Rackov, osobene dekorativnosti i
umilnosti ostaje u senci scenografije i primenjene umetnosti, koje joj troše
pretežniji deo stvaralačke imaginacije.
Nekako bočno, ili poprečno deluje lokalna vezanost ili indirektno prisustvo u
gradu, ono koje se najviše manifestuje odsustvom, Duška Vijatova, slikara, Jovice
Rakidžića, profesora, pedagoga i likovnog umetnika koji je uticao znatno na
nekolike zrenjaninske likovnjake, i vrhunskog keramičara Bore Dedića, čija se
reputacija i sazrevanje odigrava uglavnom u evropskim prostorima. Priča o
njihovom duhovnom odsustvu, ili nedovolјnom prisustvu, iz zrenjaninskog
intelektualnog milјea deo je tragikomične posleratne prakse političko-institu
cionalne amnezije ovog grada. Narav no, i nažalost, ta palanačka animoznost
prema onima koji su uspeli na drugom mestu, ne postoji samo kod likovne
umetnosti. Ona je opšta i provincijalno tvrdokorna.
Uz sve promene, stilske i interstrukturalne, uklјučujući i one tehnološke,
imajući u vidu umetničke faze i etape, kojih je u decenijama slikarske avanture
Radiše Lucića (1941) bilo dosta, kao njegova umetnička konstanta opstaje
njegovo shvatanje slikarstva, i umetnosti uopšte, kao uzvišene delatnosti kojoj se
predaje bez ostatka i uzmicanja. On to čini tiho, predano ali uporno i sa jasno
izraženom uzlaznom linijom. Krajem osamdesetih godina, o čemu svedoči i veliki
znalac ukupnog Lucićevog opusa, slikar i pedagog Jovan Rakidžić, on započinje
svoj rad ispisom iz enterijera flamanskih i holandskih majstora, ova se faza
uslovno može nazvati rembrantovskom. U narednom periodu njegovog
umetničkog sazrevanja uočavaju se dva elementa oblikovno-sadržajne
konstelacije. Lucića, naime, jedno vreme opsedaju fenomeni, i na planu ideje ali i
specifične forme, svemira, kosmonautike, na opštem i aktuelnom planu
čovekovog odvajanja od matične planete.
Taj astronautički boravak čovekov "u samom nebu", prostoru do tada
naselјenom samo božanstvenom izmaglicom, očigledno fascinira Radišu Lucića,
ne samo kao neobična likovna tema jer na platnima leonovanja može se nazreti i
osobena metafizika stvarnog. S tim je u vezi i njegova interaktivna veza sa
fenomenom fotografije, čiji postulati postaju trajniji deo njegove likovne
doktrine.
U fazi kad crtež i portret egzistiraju kao dominanta njegovog umetničkog
dejstvovanja, fotografija i dalјe egzistira kao praslika njegovih motiva ali s
tendencijom simultanog zatiranja. Nјegova slika se ispunjava vazduhom,
strukture se razmekšavaju, vreme uplovlјava u međuprostore kolora i linije. Od
ranije projektovane, večnost i temporalnost, međutim, i ovde egzistiraju. U
aktuelnoj fazi njegova platna, u ipak jedinstvenom rukopisu, laviraju u razmaku
od stilizovanih folklornih oznaka, diskretnih i nedominantih, do prefinjene
postmodernističke citatnosti u serijalu ekspresivnih portreta. U to vreme kao da
kod Lucića započinje i izraženiji upliv duhovnosti odnosno religiozne simbolike.
Slikar i pozorišni scenograf Viorel Flora (1952) nesvakidašnje komunicira sa
modernim vremenima: on po pravilu sliku započinje skoro virtuozno izvedenim
citatom starih majstora, naročito renesansnih, nemačkih ili flamanskih. Koristeći
se smelim i veštim unošenjem sekvenci iz drugih vremena i semantičkih
struktura, metodom montaže produblјenih atrakcija, Flora na svojim platnima
uspostavlјa novu slikarsku stvarnost u kojoj skoro ravnopravno pulsira nasleđe,
mašta i današnji život. Krećući se oštrom ivicom paradoksa, on veštinom
izvođenja, unutar vanvremenskih stanja, gradi svoje virtuelne maštarije. Uvodeći
svoj svet u prostore fantastike ovaj slikar i dalјe ostaje majstor detalјa koji imaju
u sebi nadrealnu dramatiku.
Slikarstvo Radovana Živankića (1953), sada već potpuno realizovano i
konzistentno, prvobitno je polazilo od prirode kao podsticaja i inicijalnog znaka,
potom se vizuelno i misaono transponovali ka apstraktnoj likovnoj arabesci.
Dramatika njegovih platana ogledala se u dinamičkom procesu gotovo
polokovskog automatizma i žestokom kolorističkom tragu. Docnije, u Živankićevu
se sliku definitivno naselјava pejsaž, pun poetičkog senzibiliteta, i nečim što bi se
moglo nazvati zapamćenom prirodom u prostoru. Nebo, skoro od monolita
izgrađeno, i šume topola, postrojene i zaleđene, u jednoj gami prozukle svetlosti
sveopšte jeseni, plastičnošću skrame ko ja ih osvaja i stapa, kao da nagoveštavaju
buduću transformaciju ovog ekspresivnog pejzažiste u figuralistu metaforičnije
ikonografije, nečega što bi se moglo nazvati stanjem prizora pre nego što zaroni
u postenformelovsku magmu.
Tekuća zrenjaninska likovna aktuelnost nalazi se u stanju obilјa slike,
rastreseno stilskih, misaonih i sadržinskih značajki, odnosno većeg broja likovnih
poslenika koji kao da se nalaze u čekaonici iza koje počinje stanje stvarne i do
kraja personalizovane umetnosti, odnosno vlastitog autorskog imena. Zapravo,
nekolicina likovnih umetnika već je učinila sve što je neophodno da se sam uradi,
preostaje samo da vreme, kritika i mediji to potvrde i priznaju. Kada je u pitanju
jedan Duško Kirćanski (1952), grafičar posebnog kova, autentičan, samosvojan,
izvorno metaforičan, dopadlјiv i mističan istovremeno, sve je to već obavlјeno ali
nedostaje samo neko ko bi to unisono obznanio. Odnosno, u svemu nedostaje i
ličnog umetnikovog angažmana koji bi trebao da načini taj presudan korak u
karijeri. Od talenta do majstorstva! Nešto slično važi i za Milana Grahovca (1958),
takođe prevashodnog grafičara i crtača, koji međutim ne koketira sa lepim već
dosledno otkriva demonologiju unutrašnjih svetova i ružnoću kao pravo lice
večnosti. Ovoj grupaciji dovršenih i bezrazložno zaustavlјenih likovnjaka pripada i
Dobrivoje Rajić (1956). U svom, munkovski postuliranom, svetu on je nepovratno
opčinjen prostorima umno¬žene realnosti. Opčinjen je izvrnutim slikama i
tajnama što postoje iza i ispred stvarnog. Odgovori koje Rajić daje su ubedlјivi i
ponekad jači od naše želјe da ih pojmimo. Ipak, ubedlјivost je stvar iskrenosti,
koja kao i kod Grahovca, remeti malograđanski sistem vrednosti.
Marijan Baroš (1950), s zavodlјivom lakoćom kombinuje figuraciju i
apstrakciju, logično primenjujući i raznovrsne tehnologije. U akvarelima koji
obeležavaju sadašnji period njegovog rada, lazurnošću površina, svetlom
mediteranske game on diskretno nagoveštava i temelјe jednog asocijativnijeg
podteksta. Vladislav Vukov u svoj likovni zapis unosi i ironično-parodijski sloj, dok
Olivera Topalov agresivnim koloritom a Vesna Olujić hipertrofiranošću i anti-
erotskom upotrebom telesnosti. dočaravaju grotesknost i paniku zbilјe koju
umetnički participiraju. U blizini ovog ženskog likovnog pisma deluje i Dušan
Šešum, svesno ili nesvesno, krećući se graničnim koridorima genijalnosti i
infantilnosti.
Milutin Mićić (1961) svojom namerno grubom figuracijom, gustinom i
intenzitetom kolorita, u klasičnom slikarstvu, sklonošću ka ilustrativnom i
plakatskom (zidnom) intervenisanju u postojeće, skulpturama koje su bliske
instalacijama i performaningu, nedvojbeno iskazuje umetničku rešenost da
ukupnost prostora učini poprištem likovne intervencije, kojoj je dozvolјeno i da
uznemirava i provocira. Suprotno od njega, Branislav Gibauer (1948), svojim
prozračnim i mekim pejzažima kao da se trudi da ne remeti ni poredak stvari niti
razvojnu liniju tradicije ovog žanra. Aleksandar Kačar (1956) svoja platna
obeležava nervoznom ekspresijom energije izavanfiguralne definisanosti.
Neoenformelist Nenad Nedelјkov, kao i sasvim raznorodna grupa slikara
koju čine Branko Đukić (1966), Dragoslav Mokan, Stevan Josimović (1951),
Jasmina Runjo (1970), po malo zaboravlјena Milica Bjelanović (1960) i ini, pored
na početku teksta pomenutih Isidore Dunđerski i Petra Tuškana, zaklapaju
privremeni krug zrenjaninske likovne današnjice, iako već u ovom momentu
počinje da se formira neki novi umetnički pravougaonik ili tetraedar!
Pored ovih značajnih, etabliranih ili izvikanih ali i velikih, bečkerečko-
petrovgradsko-zrenjaninskih slikara, koristeći se zaklonom subjektivnosti, jer ovo
je knjiga sasvim lična, i što su teme bliže savremenosti, vrlo subjektivna i može se
čitati kao roman u kome je kultura glavni junak, i podložna je kritici svake vrste
jer joj je i jedna od namera da provocira nove tekstove i knjige na slične teme,
dopuštam sebi da pomenem i sledeća imena iz sveta likovnosti koja su makar
pojavnošću vidna: pre svega talentovanog crtača stripova i za sada manje
definisanog slikara Nikolu Štiklicu, filigranskog i gospodskog samodidaktu
Dragutina Ančića, naivca rusoovskog ‘’rukopisa’’ Ferenca Patakija, kao i Slavka
Konculova (1952) koji iz iskustva "prodisanog" u Galeriji i Koloniji stvara jedno čas
pitomo čas uzburkano slikarstvo.
Zaklјučujući ovaj uvod u eseje o slikarima i slikarskim povodima, rekao bih da
broj onih koji su kontinuirano pisali, opisivali i ocenjivali likovnu umetnost u
gradu, naročito posle Drugog svetskog rata, nije velik. Naročito ne onih koji su to
činili kompetentno i relativno kontinuirano: Todor Manojlović, Jovan Rakidžić,
Živojin Turinski, Vukica Popović, Jasmina Tutorov, Milan Solarov, Zdravko
Mandić, pomalo Vanjek, Radiša Lucić, Zoran Jovanov... Ima li još nekog!
( Ovaj je tekst pisan odmah posle dvehilјadite i kao takav traži nastavak,
reviziju, nove interpretacije),
TIVADAR VANјEK

Ili lakoća (zrenjaninskog) zaboravlјanja

I zaista nije u ovom momentu najvažnije da li je samo Vanjekov legat

trenutno u stanju izvesne zanemarenosti. Važnije od toga je pitanje, zapravo
odgovor na njega, umemo li mi, današnji građani, u ime budućih, da zaštitimo i s
dostojanstvom predamo memoriji poto-njih vremena, vrednosti koje nam je
prošlost, ona daleka i ona jučerašnja, poverila. Jer ovoga puta i jeste i nije reč
samo o slikaru Tivadaru Vanjeku. Pitanje zapravo glasi, da i će i on morati da
sačeka onoliko koliko je to istrpeo Manojlović, da ga svest i savest grada stave na
ono mesto na koje ga je sopstvena umetnost, trajno i neizbrisivo uokvirena u
svet otuđenog banatskog "izgublјenog vremena", davno postavila a našoj etici i
estetici ostavila na polzu.
Naravno, uvodna rečenica ovog zapisa je samo retorski neutralna, jer i taj
legat, a još više naše ukupno bavlјenje stvarnim međašima trajanja na ovim
horizontalama, odražava ukupnost spremnosti i upornosti da u odnosu prema
ovom značajnom slikaru bliske nam prošlosti obezbedimo, ne mesto koje on
zaslužuje, jer ga on već ima u sveukupnom civilizacijskom bilansu veka koji ističe,
nažalost skoro na isti način onako kako je i počeo, već sopstvenu poziciju i time
utvrdimo koliko smo u stanju da izbegnemo zamke brzog zaborava.
Gospodstveni, ne toliko poreklom koliko građanskim i umetničkim gestom i
manirom, što je znatno i važnije, slikar Tivadar Vanjek je i rođen skoro na samom
početku ovog dvadesetog veka (1910. godine), ali njegov bronzani odlivak u Aleji
velikana, u Karađorđevom parku, nikako ne znači da smo u ovom gradu učinili
dovolјno na izučavanju njegovog impozantnog likovnog opusa, na produženom
trajanju njegove stvaralačke magije, na edukaciji sve brojnijih likovnih umetnika
u Zrenjaninu i nove umetničke publike, odnosno na institucionalnom uvođenju
njegovog dela u sistem vrednosti na kojima ovaj grad počiva.
Ima u odnosu svake varoši, kažem namerno varoši jer ne bih hteo da
upotrebim nelagodan izraz "palanka", kojim je svojevremeno Radomir
Konstantinović maestetično i hirurški precizno dijagnosticirao opšte mesto naših
preovlađujućih mentaliteta, mnogo atavističkog i negatorskog u procenjivanju
značajnih lјudi koje je množina imala priliku da posmatra iz neposredne blizine. I
po pravilu, u "palanačkoj" generacijskoj svesti ostaju marginalne i nebitne
činjenice ili fame. Tako je bilo i sa Manojlovićem i inima koji nisu na vreme uspeli
da se udalјe od prokletstva lične prepoznatlјivosti. Otmeni Tivadar Vanjek je
možda i za života za neke sugrađane prvo bio fotograf pa tek onda slikar. Oni
verovatno nisu ni stigli da razmišlјaju o njemu kao značajnom i autentičnom
umetniku ove polifone i srednjoevropske Panonije. I njima i nije ni zameriti,
svako i onako doseže dokle ga pogled i mašta mogu odvesti. Kritika, likovna i
kulturološka, prava publika, galeristi i obični lјubitelјi slikarstva, svako od njih na
svoj način, odali su počast njegovom specifičnom, osobenom i dobrom slikarstvu.
U mnogim kolekcijama žive njegova platna, po novinama i časopisima, doduše
požuteli, postoje kritički, biografski i publicistički tekstovi o njegovom opusu.
Osnovan je i legat njegovih izabranih dela, sa početka ovog zapisa.
Na ovom će se mestu, možda, neko, s pravom i nestrplјenjem, upitati, u
čemu je onda problem? Čemu ovoliko autorovo insistira nje? Odgovor glasi: ovaj
slikar ogromnog dara, koji možda i do kraja, sticajem raznih okolnosti, nije ni
realizovan, na čijim je prizorima, u gami svetla koje nestaje, sva prefinjenost,
pomalo geometrijska, ravničarskog sveta, preslica, zabata, pendžera, i lјudi koji
su prisutni svojom odsutnošću, čeka neku svoju rekapitulaciju, sintezu, retro-
spektivu. I nagradu, možda, koja bi se pod njegovim imenom dodelјivala likovnim
umetnicima koji fenomenu ravnice prilaze kao trajnijem izazovu. Na to nas
obavezuju, ne samo onih dvestotinak slika koje je Vanjek zaveštao Zrenjaninu,
već potreba da u idući vek uđemo sa manje nedovršenih kapitalnih poslova.

MANDIĆEVE TIŠINE I SKRIVENI KRIK

 Zdravko Mandić je očigledno u dosluhu sa ovom našom ravnicom
blagoslovenom. Ona mu se dragovolјno predaje čim je okom svojim unutarnjim i
kistom, od svetla samog ispletenog, dotakne. Ravnica, koja nam je usud i strast,
ovom slikaru, bez opiranja i opreza, direktno u krvotok izliva svoju srž i tajnu
buđenja. To predeli čine samo u slučajevima kad u disanju umetnika prepoznaju
dobrotu i veštinu, kao zalogu posvećenosti i večnosti. Jer veština samo dobrotom
ispraćena može do božanskog da se uspne, dok je sama privid i prah. Mnogo je
više onih, u povesti pesničkoj i slikarskoj ove Panonije, kojima je ona dala samo
svoju senku jer su pokušali da je objasne i opišu umećem bez zalјublјenosti,
bojom ispošćene strasti.
U poslednjih nekoliko decenija ravnica naša nasušna samo se jednom
Miroslavu Antiću bez stida pokazala, sa Milanom Konjovićem našla u strasnom
zagrlјaju, kroz platna Save Stojkova svoju dušu i duh čedan prikazala i konačno u
Zdravku Mandiću našla tumača svoje melanholije i metafizičke slojevitosti. Ovi su
autori, dakle, po mojoj subjektivnoj proceni, jer mislim da je svako zaklanjanje iza
neke objektivne istine zabluda ili farisejstvo, nosioci različite ali podjednako
dragocene ikonografije Vojvodine, između teške crne zemlјe koja rađa čudesa, i
zvezda među koje nam vek dvadeseti otiče.
Slikarski put Zdravka Mandića, koji ovom izložbom dostiže i svoj prag,
uklјučio je u sebe paralelizam sazrevanja forme, u čemu veština predstavlјa samo
jedan deo, potragu za suštastvenim temama i motivima, jer svi veliki umetnici
posle dugotrajnog prebiranja po obilјu inspiracija pronađu ili njih same prepozna
definitivna opsesija, koja im postane znak i sudbina, putokaz i beleg, i, konačno,
zgušnjavanja znanja, refleksije i intuicije u zaumnu auru onog koji zna i ume.
Melanholija koja predstavlјa horizontalu naših atara, a ima je jedino možda
još u ruskim stepama, i samoća s neba što silazi, puna metafizičke strepnje od
nečeg neimenovano opasnog, naselјavaju slike zrele faze ovog slikara. U
nesvakidašnjem spoju dopadlјivog i opasnog, naročito na platnima svedenog
kolorita, Zdravko Mandić nagoveštava kolektivnu samoću, odnosno u
savršenstvo forme unosi psihološku kategoriju neke nagoveštene pošasti,
skrivene u izmaglicama i sutonima, u kojima lјudi i stvari samuju, ćute i čekaju da
se nešto dogodi.
Deceniju i više, usamlјenici Mandićevih ulјa ili akvarela, iz samog daha
umetnikovog nastali, zagledani u nešto što iz neke nedođije pristiže, u jedva
vidlјivom razvoju, mirno, sa dramatikom koja se tek nazire, postoje u našim
kućama, u galerijama, u našem vidu. Postoje najčešće kao fragmenti jedne
virtuozne likovne opservacije.
Samo malobrojni imali su strplјenja i sposobnosti da prateći scenosled kolora
i njegove redukcije, uoče psihološko-etičku dramu pokušaja naše razvalјene zbilјe
da prodre u neprikosnovenost Mandićeve slikarske autonomije. Jer, ovaj se
slikar oduvek klonio svake ilustrativnosti i proizvolјne aktualizacije svog rada. Baš
je iz tog razloga tempirana bomba pretvaranja metafizičke strepnje, koja postoji
na Mandićevim platnima samoće u ravnici, eksplodirala i preoblikovala se u
konkretnu jezu s naših balkanskih prostora, u momentu kad su se njegov slikarski
i lјudski ritam poklopili. U pravo i jedino vreme. Jer da se to dogodilo ranije čovek
bi izneverio slikara, a da se dogodilo kasnije slikar bi uvredio čoveka.
Dakle, na ovoj izložbi, na slici simboličkog naslova "Finale", decenijska
odiseja Mandićevih figura u beskraju ravnice doživlјava mnogostruku
kristalizaciju: umesto bezimene gomile pojavlјuje se porodica, ali i ona istorijskim
nevremenom razdvojena, dok se magline i strepnje bez imena zgušnjavaju u
krstove. Godo, koga smo sa Mandićem čekali, doneo je groblјa kao svoju verziju
konačnosti. Gorko ali istinito - slikar je tu bio nemoćan, istina je sama izdiktirala
temu i naslov.
Ovom se slikom neminovno završava deo puta Mandićevih usamlјenika, put
u smeru na koga smo navikli, ali krik koji se nalazi na kraju ove slikareve etape
nagoveštava novi početak. Ravnica naša, čiji je Zdravko Mandić poverenik i
milјenik, previše pamti i može, da bi lako dopustila zamor i kraj, jer beskrajan je
to krug i u njemu zvezda. Ovog slikara čekaju novi izazovi na koje će on sigurno
umeti da odgovori.
ESEJ O SAZREVANјU SLIKE

Radiša LUCIĆ

Dok veliki pesnik ravnice ove banatske, Radivoj Šajtinac, u lagumima

zrenjaninskog suda, tačnije u Galeriji okružnog zatvora (!), otvara izložbu Radiše
Lucića, zavičajnog umetnika, a ovom slikaru sa svakom izložbom zavičaj sve širi,
mene misao seli u neku bivšu zimu, već daleku. Po sasušenom dnu Rusande,
užem zavičaju slikarevom i Šajtinčevom, Radiša korača i nosi uramlјenu sliku u
rukama. Kao neki panonski Rublјov, pogledom zagledan u sebe, nebo zimsko i
visoko; u susret mu po tom peščanom platnu ide usamlјeni biciklista, a siguran
sam negde skriven u horizontu, konj iz rodnih mu Melenaca, dahom zapliće
avanturu novog platna. To je moja misao o prijatelјima dozvana, insert iz filma o
selu koje dvojicu umetnika nosi u memoriji. Ipak najviše me taj nestvarni prizor s
dna Panonskog mora vraća na paradigmu o umetnosti predstavlјanja i
uspostavlјanja Ra diše Lucića.
Upoznao sam ga dok su njegovim platnima "leonovale" ohlađene površine,
U davnoj Ulaznici i kapijama njegovim starograždanskim, od kojih jedna večno
ostaje mojoj ranoj zbirci pesama Ispiranje zavičaja. Bilo je to vreme kad je Radiša
svoj kosmos tražio u bezvazdušju vasione, a zagledao u meandre istorije u
kovanom gvožđu rukopoložene. Danas je njegov kosmos ovaj naš Banat proširen
do renesanse, impresionizmom izmešten, postmodernom i citatima klasike
produblјen, sirealizmom prečišćen, ipak za tradiciju od Danila do Sekulića i
Aleksića uvezan. Lucić dok odaje počast Rembrantu kao da svoj alat slikarski
pročišćava; kad renesansni i barokni citat podvrgava uporednoj analizi on
jednovremeno proniče u mitske senke melenačkih stajaćih soba i introvertne
portrete bližnjih i inih.
Dok se u pomenutom sećanju sa dna melenačkog jezera, ovaj slikar kreće, sa
uramlјenim prizorom duše u ruci, kao da se srž njegovog trajanja i stvaranja u
potpunosti uspostavlјa: Lucić je slikar plemenite usamlјenosti i ravničarske
ravnoteže. Dok slika, od vaselјenskih tumaranja, preko raspeća savremenih
grešnika, unutrašnjosti selјačke intime i složenih šema iz anatomije slikarstva,
uvek jednom rukom pridržava divlјe vojvođansko nebo, a nogama premerava
razmak između duge i zapenušanog konjskog galopa.
Ovaj je slikar i gestom i smernošću deo iskona ovdašnjeg. S godinama kroz
koje traje, dok raste u njemu i sazreva, majstorstvo je njegovo rezultat
posmatranja i praktičnog usavršavanja, znatno manje školovanja, kao da
otpadaju prolaznosti, neizbežne prateće neminovnosti, i zaobilaznice. U izrazu
mu preostaju samo neophodni elementi, boja se tanji a produblјuje doživlјaj
dubine; uspostavlјa se izvorna suština koju nose predeli, lica i tema. Zavičajnost i
zemlјa sve više proviruju kroz već davne magle iluzija, koje su bile u funkciji doka-
zivanja. Mudrost vraćanja, u slučaju slikara Radiše Lucića, omogućila mu je da
proširi zavičaj na sve ono što ume da prepozna jer se svi odgovori nalaze baš
tamo gde su i prva pitanja postavlјena. U detinjstvu zavičaja.
Na izložbi koja je i povod ovih redova, u bivšoj memli sadašnje prošlosti
lagumima i mogućim temelјima ovog našeg grada, Lucić je izložio uglavnom
portrete i neke kompozicije koje spajaju klasiku i ekspresionizam. Govorio je
mudro Šajtinac i bilo je lepog, pametnog i darovitog sveta. I onih drugih,
naravno. Pitam se, dok polumračnim ulicama odlazim iz prosvećenog trenutka
umetnosti: ko je jači - haos ili zanos.
BESKRAJNE RAZLIČITOSTI ISTOG

esej o tri ravničarska "snimka" Radovana Živankića

slika 1

Dok posmatram Živankićevu sliku koja gradi prostor ravničarskog pejsaža u

rano proleće, ili zakasnelu jesen, iščekujem da se iz njene plavo-zeleno-sive game
pojavi Anton Pavlovič Čehov. Ima u njoj, i ne toliko u prepoznatlјivosti pejsaža
koliko u njegovoj originalnoj mešavini strogo kontrolisanog kolora, nečeg iskonski
slovenskog i ruskog. Zato, iako njegova melanholija nije književno zasnovana, već
isklјučivo likovno utemelјena, mojoj se literarnoj asocijaciji nameće prisustvo
vizuelno odsutnog velikana čije je delo zasnovano na poetici tuge, izgublјenosti i
nemogućnosti da se opravda trajanje. Na Živankićevoj slici o jeseni koja dolazi (ili
proleću koje kasni), na njenoj naslikanoj pojavnosti, naizgled ne postoji ni trag te
čehovlјevske slutnje raspadanja celovitosti vidlјivog sveta. Međutim, opet u
rasporedu kolora, u ritmovima kojim se smenjuju siva, zelena i plava, u gustini
namaza, u podrhtavanju međuprostora, u ustremlјenošću sivoplavog nebeskog
klina koji se zabada u tek načetu strukturu horizonta, priviđa mi se slikareva
melanholična "fuga čehovijana". Iza čvrsto i decentno naslikane, ovde uslovno
nazvane "čehovlјevske situacije", a bez mnogo rizika da pogrešim, mogao bih je
preimenovati i u predele bliske "vedrini na ivici groba" jednog Dušana Vasilјeva,
krije se buduća dramatika jednog sasvim običnog prevrata u prirodi, ali i
mogućnost likovno i metafizički naslućene kataklizmičke izmene u stanju
kosmičkih i lјudskih energija.
Udublјujući se u podtekstnu strukturu Živankićevog, ipak, "praga jeseni",
prateći njegov karakterističan likovni potez, snažni odraz kista punog jedva
zadržane eksplozije energije, postajem svestan da je dramatika jednog skoro
običnog likovnog motiva zapravo posledica slikareve melanholično-euforične
misli. Unutrašnje stvaralačke oluje samo se otiskuju na površini pejsaža koji nam
je zadat.

slika 2

Isečak ravnice, kao i prvi put. Izvod u koji je stao ukupan njen habitus: gusta i
tvrda zemlјa, masivno nebo i zid topola, ili breza, na desnoj strani slike. Ovog
puta nema nagađanja o naslovu slike, i njenoj temi: "Na pragu jeseni". Boje
svedenije, potez slikarev snažan ali kontrolisan. Umesto plave boje dominira
tamnomrka. Najveća promena se ipak desila na nebu. Okupirano beličastosivom
plahtom, kao da je oslepelo. Ili je možda Živankić na nju spustio platno za
prikazivanje nekog novog filma iz buduće istorije sveta. Tlo, dakle, ovog puta
dominira: jesen posle požara boja prelazi u njihovu ravnodnevnicu. Oseka
spolјašnjeg aktivizma. Idući linijom mojih literarnih asocijacija, rekao bih da na
ovom platnu Čehova smenjuje Strindberg. Ogolјenost prirode, boje sve
ispošćenije, jeza odsutnog demijurga. Neka severnjačka, ohlađena svetlost ističe
krhkost i konstrukcije i materije iz kojih je svet sazdan. Redukcija kolora i
spolјašnje likovne dramatike, nagoveštavaju skori početak nečeg, obznanjuju
tajnu koja čitanje Panonije pretvara u slutnju.

slika 3

Na belom zidu moje dnevne sobe, u okruženju Mandića, Stojkova i Blesića,

čvrsto i uvereno stoji jedan Živankićev pejsaž. Jedan iz niza, koji, kako tačno kaže
pesnik Radivoj Šajtinac, spada u "vizuelni dnevnik" ovog slikara. Vizuelni dnevnik
o slikarevoj introspekciji vojvođanske ravnice. I ovog puta zapamćena
ikonografija: kvadrat neba, tapiserija topola s desne strane, i zbijena horizontala
teške panonske zemlјe koja dopušta transformacije ali ne i improvizacije. Naslov
jednostavan "Ravnica", ali, u svojoj lapidarnosti, i višeznačan. Godišnje doba -
neizvesno. Logičnije pitanje bi moglo da glasi: koje je agregatno stanje ove
likovne činjenice. Odgovor koji se približava suštini tako što se udalјava od
jednosmerne jasnosti, glasio bi: nalet enformela na vidom zapamćenim likovnim
dokumentom. Zapravo, ovoga je puta Radovan Živankić opredmećenu zavičajnu
likovnu senzaciju, u procesu umetničke introspekcije, zadržao u sebi skoro do
same gra nice izdržlјivosti figurativnog: slika stvarnog postoji samo još u drugom
sloju. Pod naletom zelenkaste emulzije nestaje jedan svima dostupan svet
pejsaža a uspostavlјa se njegova dubinska projekcija. Neuobičajeno rastvaranje
stvarnog, u nameri da se približi njenom stvarnom izgledu. Jer, za razliku od
običnih prolaznika kroz svetlom osmišlјeni prostor, koji ga razaznaju
pragmatikom iskustvenog, ovaj slikar pejsaž doživlјava okom koje prodire dublјe i
opasnije u mene vidlјivog. Na ovoj slici Živankić zahvata ravničarski prizor u
procesu samodestrukcije: evidentna je promena agregatnog stanja prirode. Slikar
samo vrhunskom veštinom beleži taj trenutak, na samom rubu nestajanja, u
momentu kada sve prelazi u ništa.
I da ne izostavim uobičajenu književnu paralelu: rekao bih da me ova slika
neodolјivo asocira na Bruna Šulca i njegovu priču "Avgust":Izgledalo je kao da su
cela pokolenja letnjih dana (kao strplјivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali
plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajući pravi
lik... koji ih je formirao iznutra. Slikar, ovog puta, dodajući slojeve boje postiže isti
efekat: prodor u skrivenu zbilјu prizora. Dodavanje materije, zgušnjava pros tor
koji mu odgovara praiskonom zapamćene suštine.
Radovan Živankić, emocijom i veštinom, pokazuje, dakle, suštinu ove naše
ravnice kroz beskrajne različitosti istog, kloneći se jedino istoznačne
prepoznatlјivosti. Ovim, nimalo slučajnim panonskim triptihom, slikar se
neporecivo upisuje u njene suverene artističke tumače i znalce.
AKVAREL KAO KONAČNO STANјE
Marijan Baroš

Trajnost umetničke pojave samo je prividno i pretežno nastanjena u tehnici,

dodajem: i tehnologiji, kod nekih disciplina, bez obzira koliko su trošne i ranjive
neke od formi u kojima se od Altamire do elektronskih instalacija ispolјava
fantazmagoričan proces artističke inicijacije. U pitanju je dakle nešto što se
dešava u samoj magmi stvaralačkog procesa, neka "nepodnošlјiva lakoća
postojanja", nevidlјivo tkanje koje treba pretvoriti u odgovarajući kostim. Znači,
koliko god je važan čin formiranja autentične ideje (zamisli, kreacije, koncentri-
sane inspiracije), isto toliko je potrebno imati znanja i sreće, nazovimo obe te
sposobnosti - talentom, da se odabere adekvatna tehnika, žanr ili forma.
Ovo načelno razmatranje fenomena ukupnosti stvaralačkog procesa vidno
korespondira sa akvarelističkom fazom u likovnoj karijeri slikara Marijana Baroša,
jer njegovo poimanje likovnosti u mnogome počiva na doslednom poštovanju
principa da forma mora prirodno da proistekne iz kakvoće umetničke
transformacije inicijalne senzacije. Realan svet, vidlјiv i određen, u slučaju
njegovog akvarelisanja, podvrgnut alhemiji dekompozicije, kroz fazu nevidlјivog i
onostranog, uskrsnuo je kao artefakt pejzažnog akvarela, baš kao da je jedino
tako mogao da se obzani. U ponuđenim platnima je tako Baroš uspeo da
postigne delikatnu ravnotežu ideje, forme i tehnike.
U prethodnim fazama, ulјima, ovaj je slikar pretežno neoekspresionista,
intenzivnog kolorita, sa snažnim zamahom kičice, ozaren primetnim drhtajima
erotike i izraženim subjektivizmom u atmosferi i unutrašnjoj rasvetlјenosti. Ra-
dovi izloženi u ovoj postavci u mnogome donose nove slikareve svetove, kako u
motivima tako i u tehnologiji odnosno poetici. U nizu različitosti, koje svedoče o
polivalentnosti njegovog talenta, neophodno je istaći i dve sličnosti sa
prethodnom Baroševom fazom, najpreciznije označene definicijom Save Stepa-
nova, koja parafrazirano kaže kako je kod ovog slikara u pitanju "svečani
elegantni estetizam", odnosno da je kod Baroša uvek reč o "kontrola slikanog
platna". Ove konstante, uz sve očekivane i dobrodošle umetničke mene,
uveravaju da je reč o likovnom umetniku jasne i definitivne artističke
provenijencije.
Ovoga puta reč je o akvarelima kao konačnom i nimalo slučaj nom obliku
definisanja likovne senzacije. Jer, gledajući i anali zirajući izložene slike
nedvosmisleno se može reći da su Baroševi akvarelisani pejsažu zapravo i jedina
likovna forma u kojima se njihova praslika oseća prijatno i stabilno. Zbog toga se i
ova izložba mora tretirati kao punopravni i reprezentativni segment razvojnog
luka ovog slikara a nikako kao neka vrsta predaha na drugom, magistralnom li-
kovnom putu.
Na platnima u kojima pulsira naš deo Mediterana, u snoviđenjima primarnih
elemenata: vode i kamena, akvarel je jedini mogao da zaustavi nevidlјivo
trajanje, da izdvoji harmoniju sfera, da zapamti pulsiranje svetlosti koja se
isparava. Baroš to uspeva, kombinujući prethodno iskustvo, u tehnici ulјane slike,
sa osvojenim prostorima likovne slobode boje pomešane sa vodom. Nјegov
akvarel nije jednostavan, on nije ni spontan jer trpi doradu, podslikavanje,
složenu tehniku obogaćenog sećanja. Barošev se zahvat, zapravo, temelјi na
striktnom poštovanju osnovne ideje, uzete iz plenera, i kasnijoj doradi od nosno
usložnjavanju platna koje se obogađuje ličnom ekspresijom.
Baroš slika more, kamen i nebo. U raznim kombinacijama, rakursima i
tonalitetima: od realizma preko blage stilizacije do prizora koji se mogu gledati i
kao prava apstrakcija. U tom oblikovnom rasponu, koji uglavnom počiva na
izmeni slikareve optike i intenzitetu žute, plave, zelene i bele boje, ovaj umetnik
gradi unutrašnju sliku sasvim realnih prizora iz okoline Budve. Talasi, pena,
kamenje, duboko nebo - pretvaraju se kod Baroša u igru elemenata, sudare
oblika, slojeve obuzdane energije. Likovna priča o dodirima vode i kamena dopu-
njena je sećanjima na disanje mora i buđenje oblutaka.
Barošev Mediteran prolazi kroz modifikacije svetlosti, njegov je akvarelistički
prozor pun nagoveštene snage dok istovremeno čvrsta materija kamenih obala
deluje na njegovim slikama umekšano i kao da je spremna na još prisniji dodir sa
morem i nebom. Istovremeno, već napomenuta elegancija Baroševa, u
konačnom oblikovanju izloženih akvarela, igra značajnu ulogu. Za razliku od
dramatike koje sadrže njegove slike u tehnici ulјa, akvareli Marijana Baroša,
islikani s istom akribijom, donose svetove fine pejzažne melanholije.
VODA, BILjE, PTICE : CARSTVO SLIKARSKO

Dodir presnog života, onog koji je direktan izdanak iskona, onakvog kakvog
ga ekolozi priželјkuju, neponovlјiv je izazov za svakog umetnika. Pogotovo je to
uzbudlјiv izazov za slikare od nerva i one s istinskom komunikacijom sa
sopstvenom pastoralnom zaumnošću. Bilјni i životinjski svet koji bukti na
neugasloj auri Panonskog mora, iz vode nastao, vodom zaštićen, u vodu zaklet,
postao je i ambijent za susret šest slikara sa elementima postanka sveta. U
banatskom krajoliku nazvanom Carska bara, zatečenoj, kako stručnjaci brzopleto
kažu, u mrtvaji Begeja, a tamo je više života nego pod mikroskopom, oslonjenoj
na Ribnjak, onaj ečanski, ovoga je poratnog leta trajala slikarska radionica. Kad
rekoh "ribnjak" nešto me podseti klasičnih Rusa - Čehova i Remizova, i zaista u
tom krajoliku, kad ga izmaglica posvoji ima nešto od prosvetlјene melanholije
predsibirskih jutara i zalazaka.
U predelu sa dna bivšeg mora, uz vodu, kroz nju i preko nje, u okruženju
barskog rastinja, u društvu 215 vrsta ptica, prekriveni nebom ravničarskim koje
sve vidi, zna i ume da čuva tajne, slikali su: Rajna Krulј, Isidora Dunđerski, Giga
Đuragić, Steva Pavkov, Drago Dragić i Radiša Lucić. U susedstvu Ribarskog
gazdinstva, koje je ujedno i bilo pokrovitelј ove likovne kolonije u duboki i
intenzivni plener porinute, kružeći begejskim ritovima ("Vajtinom mlakom", "Ti-
ganjicom", "Malom barom" i "Perleskom barom"), kroz trsku, ševar i nizijske šu-
me i vodu tamno-mrke boje, ovi su slikari, različitih tehnika i poetika obilato
zamakali svoja osetila u izazovnu nepatvorenost elemenata. Boravak u ovoj
neočekivanoj ravničarskoj oazi, u kojoj je carsko oteklo sa carevima, a barsko se
ozarilo u alhemiju praistoriske čednosti, ni slike koje su ovi volšebnici izatkali nisu
mogle daleko od motiva koje su svakodnevno udisali. Rizikujući da me intuicija
vara, ipak nisam daleko od pomisli da ni činjenica što su slikari boravili u hotelu
na sam rub jezera okačenom, sa mitskim imenom "Sibila" nije bez uticaja na
promišlјenu neobičnost eksponata koji su vam ovom izložbom ponudili. Treba li
vas podsećati da su sibile posrednice između bogova i lјudi. One proriču
budućnost, dakle provide u vreme. Pitam se zato, ima li u ovoj našoj
blagoslovenoj ravnici bogougodnijeg mesta od Carske bare za silazak na zemlјu
ovih proročica. Naši su slikari imali sreću da se u ovom začudnom ostatku
davnine nađu, a svojom su je verom u beskraj prirode, marom i veštinom to i
zaslužili.
Slike koje su ovde izložili deo su susreta njihove duše i zaboravlјenog raskoša
onog dela pradavne Panonije koji nije istekao kroz Đerdap. Zato je u njima
neočekivane običnosti i neobične konačnosti. Radiša Lucić, slikar smirene
avanture, onaj koji ciklično, osvojivši jedan vrh, kreće ka sasvim suprotnoj
dubodolini, u ovoj koloniji stilom užurbanog akvareliste beleži fludisnost prizora
zeleno-žutog leta. Na slici Rajne Krulј kao da se pomešalo dno i nebo, nemir i
smirenost kao da se spajaju kroz jajoliki ikonografski znak novog života. Na slici
Draga Dragića ispisan je brevijar vojvođanski: hleb, luk i slanina čekaju čoveka da
im priđe, pod nebom koje nagoveštava molitvu beskrajnoj jednostavnosti života,
i istovremenu tajanstvenost njegovog svakodnevnog obnavlјanja. I Giga Đuragić,
na slici na kojoj bi oranica tmasta mogla da bude istovremeno i nebeski pokrov a
nebo lazurno-sivo podloga za buduću setvu, doseže dramatiku milјea u kome se
ništa ne dešava na površini, sve je zbijeno iza opne koja jedva zadržava buduće
erupcije ravničarske energije.
Na svom platnu Steva Pavkov, ečanski ribnjak, snažnom ekspresijom koja
priziva Peđu Milosavlјevića, istovremeno tvori sliku izuzetne dopadlјivosti i
arhitektonike, otkrivajući u drugom sloju običnom oku nevidlјive vizure ovog
inače prepoznatlјivog pejsaža. I konačno, ali ne na kraju, akvarelistički pogled
Isidore Dunđerski u podvodni mikrokosmos jezera i bara izuzetnim smislom za
kolorističko kolažiranje bilјnog i životinjskog sveta, u optici modernog likovnog
senzibiliteta, bogati ovu Koloniju svežinom onih koji dolaze.
U ritovima Starog Begeja, likovni umetnici su otvorili svoju dušu iskonu, na
svojim slikama nisu slikali "carevo novo odelo", bara u njihovim promišlјanjima
nije bio mulј već zlatonosan pesak, zato ovu izložbu možemo posmatrati kao
Sibilinu poruku da nam je budućnost u lepoti i prirodnosti.
LEBDE SLIKE NAD MELENAČKIM NEBOM

zapis o trećem sazivu Likovne kolonije

"Banja Rusanda", Melenci 1999.

Ima nad nebom što zaklapa predeo iznad melenačke Rusande svetlosti koja
leči i prosvetlјuje. Dno Panonskog mora, koje zaumno postoji kao praslika koju
čovek pamti vanistorijskom nesanicom, zrači sumporom koji razgoni demone.
Tera đavole iz lјudskog bića ali istovremeno kao magnet privlači u svoje dvorište
i vaskolike duše obdarene umećem pretvaranja viđenog u prizore višeg reda:
ovaj deo Banata provocira stvaranje vizija koje se na platnima prepoznaju kao
vidlјivi znak nevidlјive muzike ravničarske.
Jezero duplim svojim dnom, s jedne strane blato i šaš, s druge voda što
isijava suton i nebo preslikava, zavarava me godinama godišnjim dobima. Dovodi
u kušnju: koje je lice pravo, gde započinje dan a šta je zapravo noć. I kapela sa
zvonjavom u januarski dan zaleđenom. I Lucić, Radiša koji s osmehom koji ni
paučinu ne vređa, što slikare doziva u magiju Rusandinog mikrosveta. Nјegova
kičica, koju zamače u bisage panonske riznice, kruži ovim prostorom i kao da bi
vetrenjači posečenoj krila da zaleči.
I došli slikari u Banju Melenačku, u zoru neku što nam je posle prolećnog
rata osvanula. Došli u maglu i kišu, kao što posle ratova biva odavde do Galicije.
U predele meke i surove, kako za koga, i kako kad. Došli sa želјom da pobede
zlovolјu tuđu iz koje smo tek izbegli. U procep leta kome je proleće ukradeno.
I krenuli u odiseju stvaranja, verujući da će od sila mraka koje dok biće spava
pletisanke razmotava, sačuvati vez svojih tišina i požara koji umesto pustoši seju
sedef zidanica. I srećom, a sa zvezda su ih posmatrali Konjović, i Miroslav Antić,
dok je njihove Penelope očarao violentni gost Jeremija i svojim gromoglasjem
razvejao oblake, što su još od udesa ravnoteže, koja nam je sa neba mesecima
stizala, preostali.
U vrtu melenačkom, koji me na čarobni breg Tomasa Mana podseća, slikari
su svaki svoju opeku umesili, na suncu je banatskom ispekli, i svakome se od njih
znak blagorodnosti na platnu obistinio. U koloniji nazvanoj "Banja Rusanda", u le-
čilištu koje pamti i otmene dane, kao što i svi mi znamo i za bolјa vremena, devet
je slikara, sa osećanjem i uverenjem, visoko i daleko od trivijalnog, istovremeno i
sasvim na zemlјi banatskoj i po njoj, pod nežnom i brižnom pažnjom Šai-
novićevih, sredinom poslednje godine ovog milenijuma, islikalo zidove virtuelnog
staklenog hrama melenačkog koji se sve godine uspostavlјa da bi se iznova na
različitosti obnovio.
Ulјe na platnu Mire Baste, nazvano "Raskršće" donosi njen karakterističan
zlatnomrki kolorit koji nasuprot monolitnom nebu propušta kroz sebe
neizvesnost: da li nas putevi dovode ili odvode. Salaš, na samom rubu neba, kao
ikona ravničarska i sam kao da okleva kom će se carstvu opredeliti: u nebo ili
jednim od puteva u neizvesnost.
Za Dragu Dragića nije ni potrebno prethodno saznanje da je on i slikar i vajar.
Nјegova slika "Kraj kamenog zida" organizacijom prostora koji je za sebe iz
stvarnog odvojio, punoćom i zrelošću formi kojom je ispunio zaustavlјeno vreme
sama to izgovara. Bundeva u boji zauzdane vatre samo upotpunjuje njegovu
orkestraciju odnosa i površina.
Mlađana Isidora Dunđerski, u svojoj specifičnoj tehnici kolažiranja i
"presvlačenja" novinskih stranica u intrigantnu likovnost koja neposredno
komunicira sa savremenošću, naročito na slici "Fiks ideja." uvlači nas
istovremeno u umišlјeni podvodni svet panonskog mora u kome i dalјe jesmo.
Ravnica u viziji Gige Đuragića "napadnuta" je snegom i ledom. Nјegova
prepoznatlјiva crnica, prelivena belom bojom koja kao da se s neba izliva, daleko
je od idile jer nema glasnog disanja na ovoj slici. Oseća se samo, na pedalј ispod
zemlјe, okrečene nepogodom s neba popadale, napon budućeg rađanja jer tako
ko kod Đuragića biva.
Melenački bard, i banatski i vojvođanski istovremeno, Radiša Lucić, na nebo
popeo ravničarsku grudvu zemlјe i smisla, na tlo anđela postavio kao poštansku
marku kojoj adresa ne treba, i sve nas zabunio promenom likovnog uspenja koja
je očigledno njegov usud i legitimacija. Bojom Vizantije njegove "Apologeme"
uporišni su zid ove kolonije.
U mekoj pustoši Tise koja svanjiva il’ zalazi, pecaroš Zdravka Mandića kao da
potvrđuje da je samo kretanje večno. Čarobni svet koji je ovaj veliki slikar
uspostavio, zapravo izveo iz sveta senki, putuje Vojvodinom i kao da me je susreo
one kišne večeri u Rusandi kad sam pred prijatelјima slikarima govorio svoje
stihove. Mandićeva neuhvatlјiva gama podseća me neumolјivo na čehovlјevsko
trplјenje.
Gordana Mirkov na svojim ulјima spaja oluju koja bi da poravna i pročisti, sa
plastičnim, pastelnim, utišanim, skoro monohromatskim svetom ravnice i baš iz
te naizgledne nesaglasnosti zrači imanentna dramatika.
Na slici Slobodanke Šobote "Pansion br. 1" oživlјava ambijent Banje, urađen
širokim i sigurnim zamasima, kao isečak scenografije ugodnog staništa u srcu
ravnice. Zeleno-plavi tonovi kolorističkim kontrapunktovima na njenim slikama
slute otmenost koju Rusanda podrazumeva.
Mlada slikarka Jasna Nikolić na platnima nastalim u ovoj koloniji, u maniru
Vasilija Kandinskog, sluti u vodama banjskim "čudovišta pod jonskom
mesečinom".
Banja Rusanda, sad verovatno uvalјana u stepsku zimu banatsku, pamti
svoju drugu prirodu - onu koju joj slikari dočaravaju, čeka novi maj, novu
koloniju, i svoje buduće tumače. Jer umetnici ne ruše, oni samo pokušavaju
nemoguće - san da sačuvaju od buđenja.
SILAZAK NA DNO DUŠE

isposnička paleta Radiše Lucića

Vaskolika umetnost oduvek kao da oscilira između fascinantne virtuoznosti i

bespogovorne posvećenosti, u čemu su slava, svakodnevica i tržišna
revalorizacija najčešće obrnuto srazmer na žrtvi koju umetnik prinosi
katarzičnom dejstvu sopstvenog poništavanja. Zrenjaninski, vojvođanski i srpski
slikar Radiša Lucić, bespogovorno pripada onoj malobrojnijoj grupi iskušenika i
podvižnika likovne magije, koji sledeći imperative sa samog dna svoje duše,
svesni neke imanentne, misije rođenjem zapamćene, iz slike u sliku, svakim
potezom kista, često nesvesni realnog protoka vremena i umetničke mode, žive
isklјučivo za mistični posao stvaranja sveta nove, spiritualne i beskompromisne
umetničke realnosti.
Lucić je zapravo slikar koji u svojoj umetničkoj praksi kao da spaja krajnosti,
odnosno teži zavodlјivosti nemogućeg: menjajući s vidlјivim ubrzanjem motive i
vidlјiva ishodišta svog likovnog rada, on svo vreme ostaje na istoj uporišnoj tačci
svoje artističke i egzistencijalne sudbine - na mestu koje zahteva poslednji
damar duše, odnosno istrajava na svesnoj ogolјenosti vizuelne figuracije. Još od
prve svoje izraženije likovne faze, na temu kosmonauta i "leonovanja", ovaj
umetnik jasno pokazuje, u sigurnom nagoveštaju, osnovne postulate svog
slikarskog prosedea: snažnu ekspresivnost, ekonomičnost u korišćenju kolorita,
plastičnost kompozicione celine, kao i koncentrisanu misaonu okosnicu. Kroz
kasnije etape, Radiša Lucić, naizgled menjajući optiku i rukopis svog likovnog
pisma, idući tragom Rembranta ili se posvećujući etnografskoj ikonografiji
Banata, usmerava svoj interes na lјudsku figuru, odnosno portrete, fiksirani
umetnički kosmos ka uzbudlјivoj promenjivosti lјudske duhovnosti.
U ovom melanžu novih i izabranih radova koji, sa mnogo unutrašnjeg
opravdanja, reprezentuje zrelu stvaralačku fazu ovog slikara, koji se teško može
uklopiti u postojeće likovne kategorizacije, nailazimo na platna jezgrovite
ekspresivnosti i zgusnute emotivno-artističke superiornosti.
Obeležavajući petnaest godina od izložbe svojih "rembrantovskih" slika,
koje, uz zapanjujuću veštinu i duhovnu srodnost sa velikim uzorom, deluju i
zrelošću s kojom Lucić prevazilazi nivo jednoznačne interpretacije, ovaj slikar svoj
najnoviji iskorak u publiku i umetnički ambijent pod kraj veka, dopunjuje sa
dvadeset portreta sa lapidarnim nazivom "Bogdan". Ova platna, na tragu
najbolјeg i najpreciznijeg u njegovom opusu, sintetišu Lucićevu ukupnu slikarsku
avanturu, svedenosti, decentnosti i odsustva želјe za brzim dopadanjem, dok is-
tovremeno otkrivaju i iskušeničku mentalnu strukturu ličnosti ovog ne-
nametlјivog ali ubedlјivog umetnika.
Iako to ne spada u uobičajeni rekvizitarijum recenziranja likovnih dela, nije
bez značaja i podatak da je portetisani Bogdan Jovović bio svojevrsni "Isus"
ortodoksnog komunizma, ličnost dok kraja posvećena fatalizmu i fanatizmu
ideologije koja je maksimalno obeležila dvadeseti vek. Kao i kod pojedinih
portreta Miće Popovića taj istorijsko-personalni bekgraund se ne može izbeći jer
u ukupnoj javnoj percepciji slike predstavlјa neophodni podtekst. Naime, slikajući
starost i zamiranje narečenog Bogdana, Lucić silazeći na samo dno
revolucionarne askeze ovog neobičnog čoveka, kao da ispituje i varlјivu suštinu
sopstvenog, naizgled, pitomog vilajeta.
U umetničkom, i ukupnom, stavu Radiše Lucića askeza i predanost misiji
posredovanja između božanskog i privremenog, u čemu je njegov talenat
presudan ali ga slikar očigledno doživlјava samo kao prst sudbine, jesu
prevashodni. Zato se i nameće utisak da se ovaj ciklus portreta morao dogoditi
baš u momentu Lucićeve lјudske i umetničke zrelosti. U svom osobenom i
uzbudlјivom spajanju klasičnog i modernog, Radiša Lucić, čisto likovnim
sredstvima gradi kontrapunkt komunizma i hrišćanstva, božanskog i demonskog;
na portretima Bogdana Jovovića uspostavlјa trojstvo: život - smrt - vaskrsnuće.
Isposništvo modela kao da potcrtava slične osobine autora. Govor spečene
patnje i ekstaze, slojevi skrivenih planova, gusti nanosi boje i aplikacija, pro-
padanje jarkog kolorita u bezdna sivog, sve to uzbudlјivo, autentično i intrigantno
zrači sa najnovijih Lucićevih dela.
Ova izložba, dakle, potvrđuje da su sve njegove tematsko - tehnološke
promene zapravo samo modusi da se, ne menjajući ništa bitno, stigne do suštine
sopstvene slikarske poetike: neposredovanog kontakta sa mestom gde se
susreću čovek, linija, boja i vreme kao večnost. Ovim slikama Radiša Lucić, dakle,
stiže na sam rub proplanka sa koga se jasno vidi ta pozicija umetničke i duhovne
harmonije. "Bogdan" Jovović je valјano u svemu tome posredovao.

(Izgovoreno na otvaranju izložbe Radiše Lucića u Galeriji Saveza udruženja

likovnih umetnika Vojvodine u Novom Sadu)
DUŠKO KIRĆANSKI, ILI SLIKA IZMEŠTENA IZ POGLEDA

prethodno

Grafičari su netipični likovni umetnici. Sasvim sigurno borave na sasvim

drugoj hemisferi od slikara kolorističke provenijencije. Slikarstvo ume da bude
imaginacija i veština konstrukcije, grafika je češće filozofija i, barem u začetku,
prividna dekompozicija sveta koji nam se svima priviđa kao celovit i obojen.
Duško Kirćanski je grafičar. Grafičar i crtač. Umetnik koji polazi od elemenata čiju
dramu zatiče u korenu. Iz crnog, gde se oseća kao u domu, da bi stigao u belo
koje je simfonija nijansi. On stoga često silazi u predvorje iskona da bi tamo
dopunio svoju paletu elemenata. Nјegova putovanja u predele arheologije
vremena, likovno konsekventna, posledica su spoznaje da je civilizacija, kojoj i
sam kao savremenik pripada, skoro radikalno devastirala stvari i pojmove. One
presudne, egzistencijalne, ali ništa manje i svakodnevne i naizgled prozaične, one
koji sačinjavaju mikrokosmos pojedinca. Dnevnik njegovih putovanja u arhetip i
prasliku ispunjavaju mu likovnu mapu ili bolјe reći herbarijum sećanja.

brod na Tisi

Utisak baršunaste magme koja se u trenutku zadržala u obliku broda.

Meka i fluidna mlečna banatska magla u modli Duškovoj formira se u prostor kao
od božanske izmaglice pozajmlјen. Podseti me ovo plovilo, za trenutak, na šlep
kojim se utroba sveta premešta na neko sigurnije mesto. Na mitskoj reci Tisi koja
cepa ravnicu na polovine, da bi je tako još čvršće povezala. Tisa je tajanstvena
voda u pokretu, voda koja u svesti Duška Kirćanskog predstavlјa više od simbola.
Ona je bitak koji čovekova mahnitost ugrožava. Meka tišina ove grafike šumi kao
paradigma uzburkanih strasti u neposrednoj dalјini. Osećam iza tog spokoja
narastajuću čulnost umetnikovu. Mir kao sladostrašće u odlaganju. Pauzu kao
skok, zamrznuti skok u beskraj i postludijum. U tehnici presovanog uglјena, što
mi u svesti odjekuje s primesom tajanstva, ovaj brod Duška Kirćanskog vidim kad
god pomislim kako izgleda spoj magije i čedne ingenioznosti. To zgušnjavanje
svetlosti u nesentimentalnoj melanholiji tame, brod sa oznakom K 48 a 1952,
dočarava privid spokoja koji prethodi nečemu, istovremeno završavajući
neumitni raspad humane energije. Nešto vreba iz povesti.

palimpsesti

Rad grafičke prese u kućnoj radionici Duška Kirćanskog u finalnom

rezultatu daje nesvakidašnje otiske slojevitog i višedimenzionalnog traga, reklo bi
se: magija mašine. Međutim, radi se o običnoj grafičarskoj alatki, dok se
višestrukost znakova, konteksta i podteksta, začinje već u nameri autorovoj, u
njegovoj polaznoj ideji da razloži pojavnu sliku na njene strukturne sastojke. Na
senkinu senku. Aćinovski rečeno, da se vide kratke senke dugih senki! Za Kirćan-
skog je pojavno, dnevno, aktuelno zapravo kompleksan zbir vremenski
razdvojenih, a značenjski komplementarnih senzacija koje samo optika uma
sažima u jedinstveni doživlјaj. Zato on slojevitim otiskivanjem smislova, gde se
ne poništava prethodni zapis, čarolijom grafičke tehnologije ukazuje na
strukturalnost svega postojećeg. On nas svojom filozofijom palimpsesta
upozorava da svet ne počinje od nas samih, odnosno da arheologija ideja i
znakova čini umreženu ikonografiju pojavnog, izuzetno dramatičnu igru sudbine.
Poruke koje u nadrealnom kodu iskrsavaju pod nadistorijskim okom Duška Kir-
ćanskog, poetikom likovnog palimpsesta deluju definitivno kao zavodlјiva
vizuelna kontemplacija.

... i život ima prenosno značenje...

U katalogu za samostalnu izložbu crteža i grafika 1990. god. Kirćanski

uspostavlјa provokativnu likovnu-misaonu situaciju - govori o slici izmeštenoj iz
pogleda, misleći, verovatno, po analogiji na ničeovsku logiku, da i spolјašnja
slika, kao artefakt, čulni efekat ili samo optička komunikacija, ima svoju mitsku
mustru u našim moždanim olujama. Konstatacijom da i život ima prenosno
značenje, on sintaksom apsurda, konačno dospeva do svog definitivnog
artističkog i životnog stava da je svaka označenost, dakle i svaka umetnička
aktivnost, prenosna. Ulovlјen, dobrovolјno, u mrežu ovakve filozofije, Duško
Kirćanski i danas, i verovatno zauvek, postoji kao umetnik koji je svakog trenutka
duboko i daleko u svojoj umetnosti. On je živi, kako sam kaže - u optimizmu
crnog - iščekujući belo. Sa slikom koja je isto vremena i izmeštena iz pogleda, ali
svakim danom sve gušćom i vrelijom. Izmestio je dakle ovaj grafičar svoj Brod,
Blizance, Pastira, Kozu ... i ostale, iz svog pogleda u našu zaumnu pažnju!
CRTEŽ U CENTRU GRADA

Mnogo je likovnih kolonija dilјem naše zemlјe, običnih i nesvakidašnjih,

skromnih i reprezentativnih ali Kolonija likovnih umetnika "Crtež" ima u sebi
nekolike neobičnosti koje je izdvajaju od svih ostalih. Pođimo redom, od naizgled
spolјašnjih karakteristika ka bitnom. Prvo, ova kolonija bitiše u samom centru
grada, u ulici koja spaja dva istorijska toponima: Županijsku zgradu i Gradnulicu:
simbole urbanog i agrarnog života našeg troimenog grada, Bečkereka-
Petrovgrada-Zrenjanina. Radni prostor Kolonije oslonjen je pak na gradsku
Magistralu - koja preseca pomenutu transverzalu prošlih vremena i u misao
Zrenjanina donosi dah modernih vremena, pa makar kakva ona bila.
Oni koji stvaraju u koloniji "Crtež", svesno ili nesvesno moraju u mikro klimi
ovog urbanog rejona osetiti nesvakidašnji elektricitet koji se javlјa u interakciji
prošlog i modernog: taj impuls neminovno učestvuje potom u motorici ruke koja
otiskuje crtež na nesvesnu belinu hartije. I dok s jedne strane huči kraj
dvadesetog veka a s druge bečkerečki vekovi i veliki slikari neispavanim okom
blagonaklono motre, u Koloniji se dešava crtež. Slikari se vraćaju na sam početak
svakolike likovnosti: liniji bačenoj u bezdan praznog. Znači, u Domu učenika
"Angelina Kojić-Gina", iz likovnih i ostalih motiva, već osmu godinu crtež je
početak i ishod likovne avanture.
I konačno stižemo do samog domaćina ove Kolonije, do Doma učenika, čiji
su štićenici i ambijent i važan subjekt stvaralačkog čina koji se odvija u
prostorima ove ustanove ali i u dušama dečaka i devojčica koji radoznalo,
začuđeno i zaneseno posmatraju kako crtež osvaja njihov svet, kako ih unosi u
svoju tajnu, kako tiho diše i njihovim plućima. Veliko je to i neobično iskustvo za
sve umetnike, nesvakidašnji proces stvaranja kao javnog čina postao je i deo
njihove priče o umetnosti koja socijalizuje odnosno podupire nadu u neki bolјi
svet.
Ovogodišnji osmi saziv likovnih umetnika "Crtež" okupio je 17 slikara i
jednog književnika, umetnike koji su različitim poimanjem tehnike i tehnologije
crteža, sa izraženim otklonom od figuracije, ponudili likovnoj publici, i fondu
Doma naravno, uzbudlјive, raznovrsne i kvalitetne radove. Jedan kratak,
impresionistički pregled izloženih radova umetnika iz ovogodišnjeg Saziva rekao
bi sledeće:
Rad Nade Nedelјković "Darovi i majčin hleb" figurativan i pun tople braon-
žute boje pleni svojom iskonskom simbolikom, "Crtež" Čen Li Fana, rađen u
kineskom tušu, gromadama crnog silinom zamaha više podseća na nordijske
motive iako se u detalјu "odaje" istočnjačkom suptilnošću. Jelena Terzin, plete
svoje "Čarobno drvo" zgusnutim naslagama crnog pretvarajući ga u asocijativnu
gusenicu. Groteskna figuracija Olivere Topalov sasvim uspešno trpi i radikalnu in-
tervenciju makazama po papiru. Sa crteža Ivana Radovića hrle kontrolisane mase
crne boje tek zauzdane belim oazama. Crtež "Prostor 1" Bilјane Stepanov donosi
njenu sivo-žutu repliku nekih tema iz vremena dominacije enformela. Radiša
Lucić je stvorio još jedan slojeviti, pomalo esejistički crtež iz ciklusa posvećenog
Rembrantu. Magistar Petar Džuza izlaže delo "Begejski dodiri" u kome je spojio
iskustva figuracije i apstrakcije a njegov imaginarni pejsaž ima šarm ornamentike.
Ljubica Nikolić je svoje "Igralište 1" zaposela olovkom, bojom, i potezom koji ima
lakoću dečije jednostavnosti. Znameniti grafičar Ljubomir Kokotović predstavio
se crtežom koji ima u sebi mnoge elemente njegovih proslavlјenih grafika:
koncentraciju predmeta (u ovom slučaju košara), osećaj otuđenosti kao i
perfekciju realizacije. Ornamenti, kubusi, cvetni dezeni i sve to u filigranskoj
tehnici - vidlјive su odlike crteža Zorana Jovanovića - Dobrotina. Crtež "Kružni
Alef" Iskre Bravo Savić naizgled predstavlјa dominaciju boje ali u njenoj
amebolikoj kompoziciji podtekst naslikanog je u dosluhu sa linijom. U
impresivnoj temi Zorana Marjanovića " Osluškivanje Srbije", u tušu, ovaj je
umetnik stvorio fresku duše srpske, pomalo u duhu stripa i derokovskih
ilustracija. "Let" Mladena Lubure kao da je antiteza mitskog vrtloga koji preti
svakolikoj lјudskosti. U klasičnom i superiorno urađenom Luburinom crtežu let se
može mnogostruko iščitavati. Steva Pavkov kombinovanom tehnikom svoga
"Ježa" donosi kao koloristički praznik, blizak poentilizmu. Emil Sfera crta svoj
automobil monumentalnim potezima s primetnim poigravanjem s formom, dok
Pal Dečov "Polјe" vidi kao žuto-crnu površinu koja se nalazi na samo korak od
realnog.
U crtežima nastalim ove, 1998. godine, u samom centru ovog grada koji ima
tradiciju, u Domu gde se socijalizuje jedno tmurno vreme, ima lepote i
upozorenja, zrelosti i nadahnuća. Kolonija "Crtež" očigledno nastavlјa s razlogom
da postoji.
GRAD: PROSTOR U VREMENU
uvod u slike koje ovaj grad drže u ravnoteži

Ovaj je grad, imenovan, preimenovan i kao san rastresen, oduvek na dnu

ravnice, Veliki Bečkerek iz zamaglјene etimologije, Petrovgrad sa spomenikom
koji vetrovi istorije izmeštaju i snovide, Zrenjanin uprkos bolјševizmu senzualan,
oduvek bio prostor koji su u ravnoteži vre mena, koje se mrvi, ispira, trune ali
istovremeno, doduše samo povremeno, miriše zlatom plodnosti, jedino umetnici
držali dovolјno visoko u nebesima. Držali ga u vazduhu svojih vizija kao oblik duše
koja žudi za povratkom u izgublјeni Eden. Drže i dalјe... uprkos zemlјinoj teži..
Ova je izložba, dakle, omaž Gradu koji je naš onoliko koliko imamo snage i
smelosti da ga preuzmemo. Sentiment, koncept, spoznaja, priviđenje, prekor.
Slike koje slede, u svemu samo različite, podrazumevaju svakojaku lјubav prema
ovom mestu kome ne preostaje ništa trajnije od umetnosti i sećanja. I života koji
se svakog jutra tvrdoglavo suočava sa upornošću disanja, kre tanja i rađanja.
Umetnost, srećom, ne priznaje umiranje. Ono je i ovako dosadna navika.
Držeći se za vazduh, jer šta je izvesnije od slobodnog pada, ovi lјudi po
svemu različiti, dakle u osnovi potpuno slični, u prostor svog uramlјenog
vremena uneli su likovne šifre koje se mogu protumačiti kao: Grad. U nameri da
Vam kažem, skoro izvesno, ono na šta graditelјi ovih imaginarnih kula u
nebesima, nisu ni pomišlјali kada su počinjali gradnju-razgradnju svojih likovnih
bdenja, ispisujem ove redove kao podtekst njihovih slika. Govoreći o materiji
koja ima oblik trajnog nesporazuma sa svetom, o stvarnom koje počinje tek kad
zanemarimo naučen sklop elemenata, ove slike čitam kao pisanje po pesku ili
pepelu. Ovaj je Grad od sada bogatiji za desetine proplamsaja svetlosti. Iako, u
svemu, ipak, preteže nostalgija. Građevine, ulice, trgovi, ima i neba, i vode, reke
koje više nema. Nedostaju mi lјudi. Lica. Jer, mada su građevine trajnije, bolјi deo
svakog grada su njegovi stanovnici. Graditelјi, obični smrtnici, umetnici. Oni drže
i ovaj Grad u ravnoteži. Ali, verovatno nisam u pravu. Dogodine će, sigurno, biti
drugačije.
A slike, i njihovi tvorci, ovako vibriraju, 2006. godine. Mozaik udruženog
sećanja na budućnost: kvadratni koren prošlosti ili kao što bi rekao jedan od
najmlađih učesnika na ovom projektu: balansiranje iznad mlevenog mesa!
Trošne materije koja omogućuje istoriju. Negde između dva Svetska rata, u
našem gradu koji se tad zvao Veliki Bečkerek, ovdašnji slikari naslikali su mnoštvo
pejsaža kojima je žiži stajao ovaj grad. Nјihova imena su: Pal Vago, Antal
Streitman, Laslo Kovač-Keždi, Jožef Varkonji, Tivadar Vanjek, Ivan Cvejanov,
Aleksandra Lazičnjikov... Današnji likovni artisti idu tom linijom zavičajnog. Tom,
ili sasvim različitom. Svejedno. Idu.
Miroslava Basta je razigrala konje u ataru gradskom, gradnuličkom, dok
se nebo izlilo na masnu zemlјu banatsku. Mrkov i belac, lete i riju ravnicu, snaga
energije, boja koja kipti. U dalјini crkva, hram u kome je narod uvek imao
dogovor sa svojim bogom. Kao da će sve da poleti a ipak, na Bastinoj slici, vetrovi
odlaze. U plaveti, astralnosti koja kao pramaterija podseća da je ona jedi no
večna. Umekšani obrisi ikonografskog izbora Miše Berbakova lebde oslanjajući se
samo na traverze vremena. Realnost modrog, fluidi metala koji ima ukus,
arhitektonika koja nestaje u sfumatu, sedimenti grada koje izlistava meh disanja
epoha, kojih možda i nismo svesni. Slikar barokne, i renesansne, otmenosti,
Rudolf Brkić svoj fragment grada, sasvim dosledno, smešta u ozarenu tamu.
Nebo još gori od panonskog dana, letnjeg, puno tinjajuće energije svetlosti koja
kao da je iz Lorkinih « krvavih svadbi». Dole, mrak u koji će uskoro sve. A između,
diskretan pogled u intimu naše periferije u kojoj muzika i lјubav nestvarno
postoje u trenutku dok se svetlo i tama venčavaju. U bakarnom rezu palete, sa
ukusom davnine, Ljubica Vasilјević svoj Petrovgrad ispunjava spomenikom kralјa
Petra. Ovaj ''izvod'', navod ili citat, u bojama gusto tkane game, sa županijom
koju citira, pleni nepretencioznom stamenošću pečata veka koji u povesti grada
postoji kao nestvarnost. U postimpresionističkom stilu, suvereno vladajući okom,
bojom, potezom, manirom engleskih «turnerovskih» poklonika, Stevan Josimović
u sliku „Veliki most“ smešta i misao epohe u koju gleda čovek iz trećeg
milenijuma, i nostalgiju sveta koji je nestao. Majstorski rad koji balansira boje,
površine, ima atmosferu epohe ulivajući istovremeno u lični doživlјaj i kap
intelektualne začuđenosti. U svetlosti koja govori o tome da je sve davno
nestalo, Josimovićeva impresija ima dubinu zaustavlјenog vremena. Kao
rudimentarni pečat kojim se vekovima razaznaje ovaj grad, obrisima magistralne
zgrade, Aleksandar Kačar, sa dve boje, od kojih bronza sa primesama krvi
dominira, potezima čiji zamah govori o zatomlјenoj energiji koja podseća na bes,
stavlјa na zamišlјenu fresku svog likovnog promišlјanja grada svojevstan
uskličnik. Pamflet ili šamar? „Vetrenjača“ Siniše Kapelera u našu, skoro, urbanu
svest donosi sećanje na ne tako davnu simbiozu za seoskim, prigradskim
vedutama. Vetrenjače su naša veza sa hranom i vetrovima. Grad i njegova
periferija. Kapelerova slika perfektne realizacije, kao simbol ravnice na likovnom
kvadratu realnosti koja svojom gustinom prilazi fotografskoj autentičnosti sa
unutrašnje strane smisla. Na slici Slavka Konculova, sa slojevima boje, kroz koju
proviruju i miriše godine i vekovi, naravno da dominira banatsko nebo, u kome je
Evropa, i pramen Azije, sa nanosima regionalnog i dalјinama univerzuma, i
usamlјena kuća Todora Manojlovića, dok naslov govori o Šlјivarskom sokaku.
Znamenje tog toponima jeste Todoš iz Bečkereka. Sam u stvarnom i
posleumnom, kao što je njegova kuća ikona u opštem sivilu realnosti. U
asociranim dalјinama i dubinama Konculovim, on se susreće s velikim svetom
nevidlјivim za oči površnih. Na enformelski rešenom globalu površine, koja može
da bude gradska plazma, zeleno u plavom koje se žutim ubrzava, u ''prozoru''
zaustavlјanog pretvaranja mase u artikulisani oblik podsećanja, Rajna Krulј
providi u meandre davnog Begeja. Ribe i oči večnog obrtanja stvarnog u moguće.
U svom nadrealnom snoviđenju Zrenjanina, Dušan Lazić u valerima koji
verovatno omeđuju početak i kraj sveta, u svetlu čiji je izvor negde u svemiru,
između neba, sa raspolućenom lubenicom, i zemlјe sa gavranom i tornjem, svetu
daje i treću stranu – zid koji spaja antipode ornamentikom vizantijskog
plavetnila. Horizonti vertikalom premošćeni. Centar grada kod Janka Laca iz
belog se otvara u plavo, san u maglu, devetnaesti putuje u dvadeseti vek. Meko,
precizno, drhtavo kao materija koja dolazi ili sprema na odlazak. Mostovi
Svetislava Ludoškog, između poentilstički ispredenog neba, koje sluti raspad
materije, vode begejske koja preslikava pošast visina, dereglije, čamca i plave
boje, mastilu nalične, čijim se razređivanjem formira pejsaž, ikonografski su zarez
u duhovno pamćenje grada. Voz, «Ćira» na slici Milana Lucića više je od
rekonstrukcije prošlosti, kao što njegov odlazak iz gradskog centra nije samo
urbanizam već i hirurgija unutar mentalne ploče. žanr slika, sa naivom u emociji i
veštinom u stvaranju. U nazivu slike Slobodana Lucića nalazi se i tehnika,
dramatika i skrivena poruka. Bivša, nostalgija, palata, građevina, pravoslavnog,
konti anuitet, uspenskog, himničnost, hrama, sakralnost – i sve to u sivom,
prosvetlјeno-zamućenom stanju onoga čega ima samo na slici i u sećanju. Kolaž,
elegantan, dopadlјiv Radiše Lj. Lucića, Petrovgradska secesija, finim i
promišlјenim postmodernizmom, spaja renesansnu ezoteriju, barok starog
Bečkereka, modernu devičansku lepotu, na nebu, sa gradskim jezgrom koga više
nema, u temelјu slike. Vitražno okno samo asocijativno dopunjuje ovaj secesijski
ugođaj vedrog kolorita. Mladi Dušan Marinković svoju opservaciju urbanog
sentimenta boji, naslovom i fakturom, ironijom novih vremena koja nasleđe
doživlјava ponekad i kao opterećenje. Osobito onaj deo prošlosti koji služi kao
alibi izgublјenoj civilizacijskoj brzini. Ikonografske građevine ovdašnje, zalјulјane,
pomalo deformisane, ogulјene od boje, na nekoj ledini između vremena i
prostora, možda se i mogu pročita i kao mleveno meso. Naivna ozarenost platna
Rozalije Markov, Venčanje u Zrenjaninu, pedantno urađenog u žanru,
istovremeno je deo populizma koji i grad podrazumeva, etno-dimenzija regiona
ali i, ako se zagledamo u lica svatovske svečanosti, prasne i pramen prikrivene
groteske koja je implicitna u svim ritualima. Na slici Žužane Melegi javlјa se
ukupan mikrokosmos bečkerečko-petrovgradsko-zrenjaninski. U kombinaciji
japanske kaligrafije, indokineske bojene mape, i stori-borda za neki crtani film ili
strip, ova umetnica slaže slojeve torte naše gradske ukupnosti i prepoznatlјivosti.
I što je još važnije: rez kojim nam daje presek spratnosti naše arhitektonike,
precizan i siguran, otvara prostor za skor sve ukuse i mirise epoha. Bečkerečka
tvrđava Danice Mitrović je maštovit, odmaknut od obične prepoznatlјivosti,
vazdušasti mozaik. Tema je u dubini boje i kvadratića, simboli višeznačni,
psihološko-antropološki naboj izrečen jezikom koji traži koncentrisanog
posmatrača. Nјena je tvrđava pomalo nalična onome što Umberto Eko
podrazumeva pod istorijom. U modrim i lјubičastim filterima Violete Mirčov,
Zrenjanin, njegov Mali most, deluju kao goblen iza koga se nazire izbledela
direrovska akribičnost. Begej i sve što egzistira u drugom planu, bez obzira na jak
kolor, donose predosećanje nekog tajanstva. Sivog koje će progutati svet
pastelnog. Dvorište, Dragoslava Mokana svojim strogim geometrizmom,
obojenim površinama, od kojih svaka sadrži makar i kap crne, kao da upozorava
na otuđene prostore ovog grada iz kojih su prvo izbegli lјudi a potom i smisao. Tri
sloja, kompaktnom belinom razdvojena, ne razumevam kao igru formi više je to
likovni znak uzbune. Slika naslovlјena kao Urbani pejsaž, Nemanje Popovića,
može se posmatrati i kao dedukovan zrenjaninski moderni arhitektonski
fragment u kome staklo, ogledalo, refleksija, ali i rikošet palanke, gospodare.
Nјegov urbani pejsaž, izliven u smisaono krojenoj apstrakciji, možda je
konceptualna asocijacija mladih na usilјenu upornost teme o prošlosti grada.
Ivana Rackov na svojim ''šnitovima'' sa univerzalnim i gradskim temama,
aplikacijama i aluzijama, kao dugmad je posejala minijaturne puškarnice
znamenitih zrenjanin skih ''portala''. Dekorativno, dopadlјivo, duhovito, žensko
likovno pismo. Gimnazijska ulica Ištvana Ripsona zasićena je bojom, prekrivena
skramom nadimlјenog lejera, i deluje kao strogi povratak u već zatureno vreme.
Ljudi su jedva odvojeni od anahrone arhitekture, deluju samo kao zanemareni
kontekst jedinstvenog prolaza ka nebu, koje je na ovoj slici jedino otvoreno.
Stara klanica je bila čest motiv radova sa ovog konkursa. Slavko Ružić je,
međutim, jedini uspeo da ovaj spomenik industrijske arhitekture spase od
banalnosti funkcionalne prepoznatlјivosti. U preciznom, skoro geometrijskom
konstruktivizmu, sa bojama koje striktno prate površine, preciznošću izbegavši
naivu ili socrealizam, njegova Stara klanica ostvaruje likovnu živost. Prepoznatlјiv,
sasvim malo stilizovan pogled na grad, sa begejske obale, Rastko Stefanović je
oneobičio na originalan način. Nјegov pejsaž istovremeno asocira na
rekonstruisani rad na oštećenom pergamentu ali i na prizor realnosti koja treperi
potoplјena u vodu. Stefanović kao da je zapravo u potez svog ulјa, kojim
posreduje vreme, uneo neurozu današnjice. Pogled na Mali most Elvire
Stoilјković sadrži u sebi nagoveštaj kata strofe. Nervoza boja, masa, psihološkog
naboja, koridor koji sa glavnog trga udara na Most, na ovoj slici je, premda
precizan, neočekivano dramatičan i klaustrofobičan. Zgrade, stešnjene, i
zabodene u samo nebo, sa požarom u svom središtu, i lјudi koje spaja teskoba
prostora i atmosfere, gradska su vizura koju kao da još nismo prepoznali. Hotel
''Central'', i deo ulice koju zaklapa, na slici Milijane Tadin kao da samo sepija
razdvaja od grosovski percipirane likovnosti. Avetinjska svetlost, koja sa neba
obuzima ovaj sasvim realan insert gradskog milјea, stvara tajanstvo koje svima
onima koji ovo mesto inače znaju nameće, ako ništa drugo, potrebu da u prvom
narednom prolasku porazmisle o slici i njenom zaumnom značenju. Branislav
Turinski svoju verziju Malog mosta, dopunjenog Reformatorskom crkvom i
jednim tornjem Suda, u jakim bojama koje propuštaju noć, žrtvujući dubinu
zarad plastičnosti i prisnosti islikane površine, tvori načinom koje su generacije
monmartosvskih uličnih umetnika posejali po svetu. Dopadlјivo, tačno i
dokumentarno. Veština i promišlјeno raskivanje nevidlјivih ritmova prostornosti i
ambijentalnog zvuka, sliku Viorela Flore, Predratna Pupinova ulica, smeštaju u
grupu radova koji bi i jedan Domije potpisao. Doduše, Domije bez
karikaturalnosti i besa. Veština oka, ruke i misao koja svemu prethodi.
Dokumentarnost kao korekcija stvarnosti. Nebo nad Gradnulicom Stanka Ž.
Šajtinca prepuno je metaforike i metafizike. U dobro odabranim varijetetima
sivog, sa diskretnim pramenjem rđe, to nebo, drevno, koje pamti i «nedremano
oko», ispunjava dve trećine slike oblacima, daždom i jednovremenim snopovlјem
svetlosti. A dole, varoš, njen davni, pomalo ruralni, pravos lavlјem i Banatom
uspavani krvotok. Slika-grafika stanja sveta, ovog ovde, kad se ne zna da li će
nebo da se spusti na zemlјu ili će varoš da poleti, pa makar u veliki svet. Na
kompoziciji Nikole Štiklice nazvanoj Begej, u spoju crtačke veštine, sklonosti za
karikaturu, sa bojom koja je tu da potpomogne, odigrava se svojevrsni karusel
zrenjaninskih urbanističkih, ekoloških, arhitektonskih, spomeničkih arhetipova.
Uz dominantnu zgradu Suda. I parobrod koji kao da nas vozi na svoje poslednje
putovanje.
Konačno ali i zasad: Bečkerečko-petrovgradski prostor u zrenja ninskom
vremenu: slike koje 2006. pokušavaju Gradu da održe ravno težu. Ni više, ni
manje. Svako od vas zna koliko uspevaju u tome. I mi sa njima. Samo akcija
obećava napuštanje palanačkog gubitničkog kruga. Jer činjenica da se većina
akademskih zrenjaninskih slikara nije odazvala na ovaj poziv za likovno
razmišlјanje o svom gradu samo nagoveštava njihovu „graditelјsku“nespremnost.
OPORI ZNACI UNUTRAŠNјE SLIKE SVETA

Milan Grahovac: Slikanje kao način da se dopre do istinske

stvarnosti

Za ovog slikara umetnost je vid postojanja. Likovnost je za njega jedini način

da se dopre do istinske stvarnosti. Ona, realnost, stvarnost postistorijskog doba,
horizontala koja je izgubila sećanje na vreme, nažalost najčešće nije lepa, ni
vedra a najmanje je zabavna. Ona je, zapravo, za ovog umetnika jedino istinita.
Naravno, njegova istina nije jedina istina, ali svakako spada u mali broj lјudskih
duhovnih aktivnosti koje u sebe uklјučuju toliko potrebnu upitanost. Likovni
umetnik Milan Grahovac je potpun samo u ukupnosti slike, crteža, grafike i
kolaža, koji haos sveta krote rezom što sažima lično i povesno iskustvo. U okviru
poetike novog ekspresionizma, on dotiče, skoro jednovremeno, ili simultano,
gotičku fantazmagoričnost koja se po tom prikazuje u brojgelovskoj optici, boravi
u panici munkovsko-grosovske egzistencijalne jeze, da bi u postmodernoj
zakrivlјenosti mentalno-filozofskog zjapa zimlјivih vremena s početka trećeg mi-
lenijuma pronašao odgovarajuće, ali ne i ugodno, lično užlјeblјenje. Ovaj likovni
umetnik istrajava na analoškom poretku u radu, zadržavajući samo aluzivnu,
ikoničku i simboličku sličnost sa modelima stvarnog. Zato taj otklon od
uobičajenih, našminkanih slika iz stvarnosti, naročito lјudske figure, deluje
šokantno, začudno, kao iz surovih snova u kojima ima i demonijačnog, astralnog -
podsvesne slike preneraženog danas.
Istrajavajući na likovnom jeziku koji opstoji u onostranosti njegovog
doživlјaja sveta, Grahovac svoje likovne iskaze doslovno ispunjava otiscima
nesvesnog jer njegovu ruku vodi svest o tome da je realno samo prvi sloj
stvarnosti. Sopstveni haos, u kolažu, crtežu i grafici ovaj likovni umetnik kroti
pokušajima da spozna istinu o dimenzijama egzistencije. Zato njegov iskorak iz
plošnosti preo vlađujućeg likovnog izraza, sličan onom u italijanskoj trans
avangardi, koja je opet u jasnom dosluhu sa energijom nemačkih ekspresionista,
jeste svojevrstan intelektualan umetnički angažman. Nјegov crtež jeste u fakturi
grub i anatomski provokativan ali istovremeno stabilan i koherentan.
Komunikacijski kod između njegovih alegoričnih prizora, rudimentarne
obojenosti i "spodoba" koja predstavlјaju ili zamenjuju čoveka, korespondira
direktno sa našim podsvesnim. Grahovčev svet možemo prepoznati u prostorima
iza linije sna i jave. Nјegovi junaci animalno skloplјeni, iz dubine
transcendentalnog iznedreni (Stalker i Sniker, na primer) rađeni su na lepenka
kartonu, uglјenom, tušem, četkom, kredom i utrlјanim pigmentom, i deluju kao
rekvizitarijum jedne posebne misaone slagalice postegzistencijalnog
promišlјanja.
 Veoma decentan u mišlјenju i likovnom izražavanju, Milan Grahovac je
umetnik predodređen da bude ostrvo, znak za razlikovanje. Nјegovo shvatanje
sudbine i uloge umetnika u savremenosti jeste aparatno i izdvojeno. Zato je i
dragoceno i potrebno. On između sopstvene sudbine i egzistencije, s jedne
strane, i života i esencije, s druge, nema nikakav društveni, staleški ili oficijelni
"zaštitini omotač ". On je jednostavno čitavog života u odi seji interaktivnog
umetničkog rizika. Inače, Grahovac je diplomi rao na slikarskom odseku Aka-
demije umetnosti u Novom Sadu, specijalizirao grafiku-litografiju na Akademiji
lepih umetnosti u Groningenu a magistrirao na crtačkom odseku Akademije u
Novom Sadu. I ovaj itinerer školovanja govori o apartnosti njegovih opredelјenja
U mnoštvo likovnih interesovanja Grahovac naročito istrajava u
Instalacijama/Performansima koji su produžetak njegovih razmišlјanja u crtežu,
grafici, slici. Produžetak ili početak? Pamtim televizijsko snimanje jedne od
njegovih prvih "instalacija", mislim da je u pitanju bio "likovni rad" vezan za
magisterijum. Na zaleđenoj površini Mužlјanskog jezera, Grahovac je, u nekom
promrzlosunčanom danu, bosonog, u pukotinu nebeskomodre vode, porinuo
svojeručno izrađen brodić sa porukom. Bos na mrazu, koncentrisan na događaj,
Grahovac je kod dela televizijske ekipe izazvao nesvakidašnju radoznalost. On je,
međutim, sav bio u komunikacijskom kanalu svojih umetničkih snoviđenja.
Brodić je, svakako, poruku nosio u neku pukotinu sveta. Oko kamere je samo
beležilo lјušturu zbivanja. Bio je to jedan dan u godini. Zaleđen ali sunčan.
Umetnik je intervenisao unutar haosa čiji je privid beležilo elektronsko oko
kamere. Dodir leda i kože. I poruka. U nekom zaboravlјenom predgrađu. Simuli-
rano trajanje.
U svetu sopstvenih predskazanja, i danas, u svom tavanskom atelјeu, na
biciklu dok šparta ulicama svog rodnog grada ili sa kredom, olovkom, grafičkom
presom Milan Grahovac se lepoti približava sa neke paklene strane.
 POZORIŠTE
ISTORIJA, KRITIKE, BELEŠKE
(pozorišni dnevnik (1969 - 2004)
U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI

Pozorišna umetnost je, verovatno, od svih artističkih delatnosti najizloženija

relativnosti utisaka i najranjivija kad je u pitanju ukus publike, najpodložnija
neizvesnom delovanju inspiracije i glumačke koncentracije, ali istovremeno i
nikada ista, jer je svako izvođenje dramskog dela ravno rađanju, što znači nepo-
novlјivo. Svako ponovlјeno prikazivanje iste predstave spiritualna je aktivnost
neponovlјivog oblika i kakvoće. Nešto slično se može reći i za muziku, ali kada je
ona u pitanju note su ipak gvozdenije zadate. U pravom je pozorištu, u
predstavama, skoro sve slično, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u potpunosti,
jednako. U njemu se susreću umetnosti reči, mišlјenja, akcije i kretnje. Teatar je
istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja života, ali i njegov
kondenzovani komentar, usud i metafizičko produženje. Gašenjem svetala u
dvorani us -postavlјa se neka nova nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i
mogućeg, pristajanje na to da se u dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog
iskustva, navika, mentalnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija života
prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se gledalac preda magiji scene.
Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi
sa mnogo znanja, rada, veštine i ingenioznosti. Ta nova duhovno-vizuelna
stvarnost mora biti iskosa od života, ispred njega ili dublјe od privida u kome
izvan pozorišta živimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska
predstava ima moć da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s
produ ženim trajanjem. Po pravilu, sve započinje u dramskoj laboratoriji pisca,
bez obzira da li je vizionar, moralista, kritičar, komediograf, zabavlјač, futurista,
arheolog duše, istorije ili politike. U samom začetku svakog dramskog teksta nad
njegovim tvorcem visi damoklov mač: pozorište je umetnost u kojoj će, do
premijernog izvođenja, čak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proći kroz Scile i
Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posreći - na kraju
tog puta stoji trijumf, u osta lim slučajevima raspon mogućih ishoda ide od
prosečnog a završava se katastrofom. Jedina zaštita i uteha piščeva, osim
mogućnosti da štampanjem rukopisa izvornik učini dostupan javnosti i kritici, ali
to ipak nije pozorište, jeste nova postavka teksta u drugom pozorištu sa drugim
reditelјem i glumcima. Tako stižemo i do reditelјa koji prvi dotiče dramsku misao
pretočenu u pozorišni komad. Nekima od njih, napisano je samo predložak neke
sopstvene vizije, drugi reditelјi doslovno čitaju tekst, nadograđuju ga ali ne
menjaju. I jedan i drugi pristup je legitiman, pod uslovom da je legalan, samo
uspeh ili neuspeh određuju i opravdavaju metod, manir ili koncept. Naravno, u
fazi globalne vizije pozorišne inscenacije učestvuju i scenografi, kostimografi,
kompozitori, koreografi...
Sve do premijere, za kritičare kratkog daha, ili stvarnog sazrevanja
predstave, za pozorišne sladokusce i prave pozorištance, odnosno teatrologe. Za
ćirilove ili perviće. U tom pomalo mističnom sklapanju pozorišne predstave, po-
gotovo u onome što nazivamo uspeh ili neuspeh, mnoštvo je nepoznanica,
slučajnosti, kompenzacija ili inspiracija, pogotovo za publiku. Ona to sve ne mora
da zna jer se u mraku, između dizanja i spuštanja zavese, čudo dogodilo ili nije.
Ali pozorišni recenzent mora skoro sve da zna, i pravilno protumači. I kakav je
dramski predložak, kako ga je reditelј pročitao i skratio ili nadogradio. Kritičar po-
red ocene kvaliteta izvođača glumačkih zadataka mora da proceni i da li je
reditelј dobro podelio uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio
im da se razmahnu. Mora da ima kompetentan sud o scenografiji, kostimima,
muzici. Jednostavno, recenzent koji drži do svog ugleda mora javnosti ponuditi
analitički presek predstave koju će na kraju i vrednovati.
Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima)
ocenjuje i interpretira magiju pozorišnog čina koji se odvija u paralelnom svetu
zamračenih dvorana. Što važi i za muziku, ali kada je ona u pitanju note su ipak
gvozdenije zadate.
U pravom je pozorištu, u predstavama, skoro sve slično, ali nigde, nikada, a
pogotovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreću umetnosti reči,
mišlјenja, akcije i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska
simulacija i nadogradnja života, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i
metafizičko produženje. Gašenjem svetala u dvorani uspostavlјa se neka nova
nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i mogućeg, pristajanje na to da se u
dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva, navika, mentalnih
obrazaca, da se simulacija ili provokacija života prihvati kao jedina alternativa -
preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri
teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, veštine
i ingenioznosti. Ta nova duhovno-vizuelna stvarnost mora biti iskosa od života,
ispred njega ili dublјe od privida u kome izvan pozorišta živimo. U svom
autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima moć da nas pomeri,
usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produženim trajanjem. Po pravilu,
sve započinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista,
kritičar, komediograf, zabavlјač, futurista, arheolog duše, istorije ili politike. U
samom začetku svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov
mač: pozorište je umetnost u kojoj će, do premijernog izvođenja, čak i
najgenijalnijeg dramskog teksta isti proći kroz Scile i Haridbe desetine umetnika,
zanatlija i posrednika. Oni uz dirigentsku palicu reditelјa sastavlјaju partituru koju
glumci moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju završni udarac. Udarac od
koga se pada ili uzleće u zvezde. I pisac, i sastavlјači orkestracije, i oni sami,
artisti. Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima)
ocenjuje i interpretira magiju pozorišnog čina koji odvija u paralelnom svetu
zamračenih dvorana.
Kada sam pre trideset godina, sa mnogo više drskosti i školskog znanja a
premalo stvarne teatrološke izbalansiranosti, započeo sa pisanjem prikaza
pozorišnih predstava, naravno da nisam bio svestan ni dela odgovornosti koju
recenzent pozorišnog života ima. To se verovatno i vidi u tekstovima ispisanim u
prvim godinama bavlјenja ovih poslom. Jedino opravdanje za takvu početničku
samouverenost mogla bi da bude konstatacija da su potonji sudovi bili uravno-
teženiji i smisleniji. Nekoliko godina kasnije, kao deo rukovodećeg tima u po-
zorištu "Toša Jovanović", imao sam prilike da iznutra pratim i učestvujem u
procesu stvaranja predstave, da dobro upoznam šta sve prethodi podizanju
zavese na premijeri, kada je gledalište puno i nestrplјivo, ali i na predstavama
kada svi u pozorištu strepe od praznine u tom istom gledalištu. Prisustvovao sam
scenskim ostvarenjima koja tek posle desetak izvođenja dostignu neslućen rast i
zrelost, što je premijernom recenzentu definitivno izmaklo, i obrnuto, nagledao
sam se predstava koje su posle isto toliko prikazivanja postale ruina i bleda senka
praizvedbe. Kada sam se posle tog iskustva, nekoliko godina kasnije, iznova
poduhvatio pisanja pozorišnih recenzija, imam utisak da sam umesto prethodne
kritičarske nadobudnosti pisao sa više promišlјanja i odmeravanja. Ipak, magija je
ostala magija: iz stvarnosti koja nam je svima razli čita, ulazi se u svet fikcije, koji
je ne retko stvarniji od realnosti, da bi se za sat dva kasnije vratili u stvarnost koja
u međuvremenu nije postaja bolјa ali mi smo posredstvom umetnosti scene izašli
iz sale izmenjeni. Barem na nekoliko sati.
No, bilo kako bilo, kroz trideset godina, nažalost samo povremenog,
beleženja utisaka o predstavama pozorišta "Toša Jovanović", u skoro stotinak
prikaza objavlјenih u Zrenjaninu, novosadskom Dnevniku i Ulaznici, uspostavila se
impozantna hronika autora, reditelјa, scenografa i kostimografa, i što je
najvažnije glumaca, koja je obeležila jedan vrlo bitan segment kulturnog i
društvenog života Zrenjanina poslednjih decenija dvadesetog veka. Možda će iz
današnje perspektive izgledati čudno i neshvatlјivo ali je nepobitna činjenica da
su tadašnje premijere u pozorištu bile gradski društveni događaji prvog reda.
Glumci našeg pozorišta su spadali u najznačajnije i najviđenije sugrađane. O
predstavama se pričalo, svake se godine obnavlјao ansambl, pozorišni klub je
predstavlјao elitno mesto u koje se nije lako dospevalo. Nisu izostajali ni pikantni
tračevi i povremeni skandali. Uopšte, naše pozorište je bilo ustanova u modi... U
gradu koji je imao svoju prepoznatlјivu fizionomiju u "velikoj" Jugoslaviji.
Iz prikaza koji slede ovom uvodu, delom će moći da se nasluti kako je
izgledao oficijelni deo našeg pozorišnog života. Iz raznovrsnih razloga, više
objektivih nego ličnih, izbor predstava o kojim sam pisao nije celovitiji, međutim
uveren sam da će i ovakav uspeti da nagovesti neke od najbitnijih odlika
proteklih teatarskih vremena u Zrenjaninu. Kao prikazivaču su mi, nažalost,
promakle neke značajne predstave, neke sam glumce vrednovao u ranim
godinama ili sporednim ulogama, verovatno sam i ponešto pogrešno
protumačio. Znači toga možda ima, odnosno nema u ovom izboru mojih prikaza,
ali dva su ostvarenja našeg pozorišta, kapitalna za kulturnu istoriju Zrenjanina,
ostala nezabeležena sa moje strane. Za njih, naravno, to nije nikakav hendikep ali
ja moram, barem ovako post festum, da ih spomenem. To je pre svega
maestralna postavka Steve Žigona Gogolјevog "Revizora". U zrenja ninskom
izvođenju ovog klasičnog dela ruskog realizma svi akteri i protagonisti su bili
izuzetno nadahnuti: Žigon je Gogolјa pročitao istovremeno kao pisca iz elitne
lektire, ali i kao našeg nepotkuplјivog i nemilosrdnog savremenika, koga odlikuje
pre svega sposobnost uranjanja u pojedinačnu i kolektivnu anamnezu i
psihologiju provincijalnih vilajeta. Pored zavidne globalne scenske postavke ovog
dela, on je većini glumaca koji igraju u ovoj predstavi stvorio jedinstven
umetnički prostor i priliku da nadmaše sebe. Gluma Novaka Bilbije, Milenka
Pavlova, Stojana Stojilјkovića i Selimira Tošića dosegla je do vrhova koje će oni u
budućnosti teško postizati. Vredi od zaborava sačuvati i sećanje na do
savršenstva funkcionalnu i efektnu scenografiju Vlade Rebezova koja je svim
učesnicima u predstavi omogućila zanos kolektivnog igranja koje se retko viđao
na jugoslovenskim scenama. Sve u svemu bila je to predstava za nezaborav i
udžbenike koja, nažalost nije dostigla adekvatnu percepciju u najširoj teatarskoj
javnosti.
Druga predstava o kojoj moram naknadno da progovorim, takođe izuzetna,
bila je bolјe sreće kada su u pitanju priznanja: pojavila se u jednoj sezoni i na
Sterijinom pozorju i Bitefu. Reč je, naravno, o brilijantnim "Mitovima Balkana" u
autorskoj postavci Srbolјuba Luleta Stankovića. U izvođenju ansambla Lutkarske
scene pozorišta "Toša Jovanović", jednom vrstom pozorišnog sinkretizma
ostvarena je scenska magija koja nikog nije mogla da ostavi ravnodušnim. Zahva-
lјujući mnogim organizacionim i produkcijskim okolnostima, a većina se mogu
svesti na ime umetničkog rukovodioca ovog ansambla Vladu Grubanova, "Mitovi
Balkana" su doživeli i internacionalnu promociju i priznanja. Naravno, sva slava i
hvala, reditelјu i izuzetno posvećenom i nadahnutom ansamblu.
Uveren da sam izdvajanjem ove dve predstave, iz mase pozorištarija o
kojima nisam pisao, ipak ne postižem sasvim suprotan efekat od nameravanog:
sebe nisam opravdao a ostale znalce, aktere i lјubitelјe ipak sam podstakao da
istaknu svoje "izostavlјene najbolјe predstave", što u krajnjoj distanci i ne bi bilo
loše. Ostavlјam vam da putujući kroz ovaj nepretenciozan zrenjaninski pozorišni
vremeplov (1969-2004) sopstvenim saznanjem i umetničkim ukusom stvarate
tačnije juče.
Nekolicina umetnika uglavnom glumaca, ponikli u pozorištu "Toša
Jovanović" postigli su, otišavši iz Zrenjanina, sjajne rezultate. Pre svega to je
čarobna i filigranska i beskrajno talentovana Neda Spasojević koja je na filmu i
televiziji ostvarila nestvarno upečatlјive role, i prebrzo napustila životnu
pozornicu. Stevan Baja Gardinovački, je na sceni Srpskog narodnog pozorišta i u
brojnim filmovima ostvario vrhunska glumačka ostvarenja koja su nagrađivana i
rado gledana. Nјegovim tragom je godinama kasnije krenuo i Novak Bilbija,
zanimlјivo u skoro istom glumačkom registru od negativaca do karakternog
komičara. Branko Miličević, posle osrednje filmske karijere, pronalazi sebe u tv.
serijama za decu i vlastitom pozorištancu "Puž". Nadimak "Branko Kockica"
postao je nezaobilazan kada je u pi tanju ovaj glumac koji se kasnije razvio u
respektabilnog pozorišnog umetnika za decu, od upravnikovanja, glume, režije
do pisanja tekstova. Ivan Jagodić je skoro preskočivši zrenjaninsko pozorište os-
tvario znatnu glumačku karijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Branimir Brstina, posle mladićkog statiranja u "Toši Jovanoviću", postaje
prestižan prestonički pozorišni, filmski i televizijski glumac, nagrađivan i
popularan. Komičar retkog dara. Milenko Pavlov, ostvarivši dovolјno zapaženih
uspešnih glumačkih ostvarenja na zrenjaninskoj pozornici, u Beogradu stasava u
značajnog pozorišnog i televizijskog komičara. Subjektivan utisak mi kaže, da je
Pavlov ipak postigao znatno manje nego što je mogao po snazi svog zabavlјačkog
potencijala. Scenograf Miodrag Tabački, na velikoj jugoslovenskoj sceni, tokom
decenija stvara scenografska ostvarenja koja su naj češće vizuelno-funkcionalna
okosnica predstave, ponekad i njeno konceptualno uporište. Neke od ovakvih
ostvarenja uradio je i na našoj sceni. Godinama jedini filmski glumac iz
Zrenjanina, povremeni gost i na sceni "Toše Jovanovića", Marinko Šebez poginuo
je vraćajući se sa nekog snimanja. Mlad i lep. Onih koje sam zaboravio, svakako
će se neko naknadno setiti.
I na kraju, iz nekog svog zaboravlјenog duhovnog džepa, osećam potrebu da
spomenem nekoliko dragih lјudi koji sigurno nisu bili na glavnoj pozorišnoj
horizontali, ali mi njihovi likovi zasvetle u sećanju kad se spomene pozorište
"Toša Jovanović". To su, između ostalih, Stevan Marioncu, moj prvi pozorišni
junak iz "Vinetua", čika Đekša (Đorđe Damjanov), veliki Pozorišni upravnik,
Stojan Notaroš, kao Nјonja iz "Sakula", Bogdan Petrović, "tehnički šef", Ferenc
Salma, šef scene, Živa Šajtinac, rekviziter i lirsko-anegdotski šarmer, čika Bora
Joksimović, dugogodišnji domar i pisac silnih tomova naivnih (nikad izvedenih)
dramskih pisanija... jer i oni su moj svet pozorišta.
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANјA

Pozorište, više kao umeće a manje kao umetnost, odnosno kao povremena
javna prikazivačka delatnost, u našem se gradu pojavilo još polovinom
osamnaestog veka, verovatno na nemačkom jeziku, u obliku putujućih družina.
Grad se tad zvao Veliki Bečkerek i brojao je petnaestak hilјada stanovnika.
Družine pozorištanaca, koje su imale sedište u Temišvaru, često su bile nazivane i
"lakrdijaškim", što ne mora biti diskvalifikujući prefiks, iako verovatno odražava
karakter i formu priredbi koje su ovi histrioni održavali po kafanama i trgovima.
Verovatno je sličnih grupa bilo i sa predstavama na mađarskom jeziku. Krajem
osamnaestog veka, bez namere da se upuštamo u pseudoistorijske pretpostavke
o tačnom datumu, u Velikom Bečke reku se začinje i domicilna pozorišna
aktivnost na srpskom jeziku. Podaci, koji se uglavnom podudaraju, pominju ime
učitelјa Marka Jelisejića kao osnivača ovakvih dramskih aktivnosti, Arkadija Pejića
kao prvog histriona sa imenom i prezimenom, dok predstave "Nevini Josif",
"Velizar" i "Aleksandar i Natalija" ili "Car Petar Veliki" slove kao prikazanija koje
je ta školska družina izvela u svom gradu.
Veliki Bečkerek je u to vreme sedište Torontalske županije, postoje osnovne i
srednje škole, otvorena je Gradska bolnica i apoteka. Početkom devetnaestog
veka dogodio se katastrofalan požar koji je opustošio grad. Putujuće slikarske
družine "zografa" na razmeđu vekova postaju stacionarne, a njihova se dela
personalizuju. Beležimo imena u rasponu od Nedelјka Popovića Šerbana do
Arsenija Teodorovića. Muzika je još u crkvenim okvirima, književnost u povoju, a
grad stasavanjem mlade građanske klase i oporavkom od velikog požara postaje
jedan od najznačajnijih kulturnih centra ovog dela (nekadašnjeg, austrougarskog)
Banata. Pozorišni život grada je znatan. Pored pomenute Jelisejićeve školske
grupe, gostuje i družina Emanuila Jankovića, mađarska trupa Davida Kilinija, a
redovna su gostovanja i nemačkih teatarskih sastava. Pojavlјivale su se i srpske
pozorišne grupe, koje je na neki način inspirisao i animirao tadašnji pozorišni
anfanteribl Joakim Vujić, između pisanja, režiranja i sporenja sa svakojakim
vlastima.
1839. podignuta je prva pozorišna zgrada u našem gradu. Za izvođenje
predstava i drugih priredbi zapravo je adaptiran Državni magazin žitarica. Zgrada
je bila u vlasništvu grada a gradski Magistrat je u prvo vreme besplatno ustupao
zgradu, sa zagrevanjem i osvetlјenjem, pozorišnim družinama. Nastupale su u
prvo vreme mađarske i nemačke trupe, a kasnije i diletantske grupe iz Kikinde,
Pančeva, Vršca. Zanimlјivo je da je u Velikom Bečkereku na nemačkom jeziku iz-
vođena i predstava "Smrt cara Uroša". U lokalnom listu Grossbetschkereker
Wochenbllat pojavlјivale su se redovno i recenzije ovih gostovanja. Kulturni život
u ovom delu Banata se evidentno sredinom veka ubrzava. 1851. izašao je prvi
broj Grossbetschkereker Wochenbllata štampan u Plajcovoj štampariji. Prota
Danilo Stajić već od 1838. sarađuje u peštanskim Serbskim novinama, Konstantin
Danil slika ikonostase i portrete, u njegovom atelјeu uči slikarstvo i Đura Jakšić. U
književnom svetu još traje "veliki post". Aktivan je jedino Evstatije Mihajlović Eta,
čuveniji kao prvobitni protivnik Vukove jezičke reforme, potom njen zagovornik,
a manje zapažen po religiozno-romantičarskim delima.
1845. u Bečkereku je rođen glumac Toša Jovanović, po kome današnje
pozorište nosi ime. On se, sasvim neumetnički, u ranoj mladosti posvetio učenju
berberskog zanata, a zatim i ipak, 1865. stupio u pozorišnu družinu A.
Mandrovića i time započeo pozorišnu karijeru. Potom je igrao u putujućim
pozorištima Joce Popovića-Bečkerečanina i Paje Stepića, dok je za člana
Narodnog pozorišta u Beogradu primlјen u oktobru 1869. Od 1873. do 1878. član
je Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, da bi se potom vratio u Beograd gde
je glumio do smrti (1893). Istakao se kao tumač dramskih i lirskih uloga.
Zahvalјujući lepoj i impozantnoj pojavi, ali i sugestivnom glumačkom
izrazu, zasnovanom na inspiracijama iz svakodnevnih životnih okolnosti i pojava
ali i veoma izraženoj glumačkoj intuiciji, vrlo brzo je stekao ugled među
kritičarima i popularnost u publici. Istakao se u domaćem romantičarskom
repertoaru (u delima J. Subotića, Đ. Jakšića. L. Kostića i dr.) ali kao i tumač
karakternih uloga klasične ruske literature (npr. Hlјestakov u "Revizoru" N. V.
Gogolјa). Bio je i izvrstan tumač Šekspirovih likova: Romea, Otela, Lira, Magbeta,
Šajloka i dr.
Nešto pre njega, 1935. u Velikom Bečkereku rodio se i dramski pisac,
komediograf osrednje, lokalne vrednosti, Jovan Ristić Bečkerečanin,
svojevremeno poznat po svojim delima "Bontonirani ćifta", i "Dve varalice".
Pored brojnih proznih radova, koji su sasvim zaboravlјeni, ove, u osnovi,
''posrbe'' poznatih klasičnih komedija ipak su imale znatan odjeka u tadašnjem
gledalištu, jer je pristupačnim jezikom prilagođavao klasične komediografske
teme poznatih pisaca. 1884. urađena je prva veća i ozbilјnija adaptacija
pozorišne dvorane. U dugom vremenskom razdoblјu, do kraja Drugog svetskog
rata, pored dosta gostovanja, beleži se intenzivna dramska aktivnost diletanata
(na primer, Velikobečkerečke diletantske omladine, pozorišne sekcije Sokolskog
društva, kao i Amaterskog pozorišta ''Matice'', koje je u periodu između dva rata
izvelo oko 500 predstava).
Pored pozorišne zgrade, predstave su najčešće izvođene u sali bivšeg
hotela "Kruna", Sokolskom domu ali i raznim varoškim gostionicama. Zanimlјivo
je istaći da su u predstavama "Matice" gostovali tada istaknuti dramski umetnici
kao Žanka Stokić, Desa Dugalić, Boža Nikolić. Od velikobečkerečkih pozorišnih
radnika valјa pomenuti profesora Miloša Stanojevića, novinara Antonija Škrbića,
karikaturistu Šacu Pavlovića. Iz redova domaćih diletanata, snagom talenta i
radom izdvojio se Lazar Bogdanović koji je kasnije postao profesionalni glumac i
reditelј. Iz tog razdoblјa u pozorišnom životu grada valјa zapamtiti da su pored
Srpskog Narodnog pozorišta iz Novog Sada, u Bečkereku, odnosno Petrovgradu,
redovno gostovali Subotička i Beogradska opera i opereta, Drama beogradskog
pozorišta i Zagrebačka drama. 1931. godine izvedena je i unutrašnja adaptacija
drevne pozorišne zgrade u čije su temelјe, po legendama ali možda i stvarno,
ugrađene i opeke iz razrušene bečkerečke tvrđave. Po okončanju Drugog
svetskog rata, 15. oktobra 1944. održana je prva pozorišna pred stava. Bila je to
Nušićeva komedija "Analfabeta", u režiji Milana Cvejanova - Bube. Da
pomenemo i prve aktere: Smilјa Matić, Vojin Milenov, Đura Turinski Ivanka Arsić
i Zlatibor Kostić. Kuriozitet ovog izvođenja je da je predstava počela u 16 časova
jer je još na snazi bio Policijski čas. Ovu i naredne predstave organizovao je
Pozorišni odsek pri Narodnooslobodilačkom odboru u Petrovgradu. Kasnije režije
uglavnom potpisuje Siniša Ravasi. Glumci su amateri. Igraju se Sterija, Nušić,
Gogolј, Bora Stanković. Glume Ljubica Ravasi, Sava Lazarov, Stojan Zamurović,
Stojan Notaroš, Sava i Zorka Lazarov, Stevan Tatić i drugi. Režijom se bave Milan
Cvejanov, Lazar Bogdanović, Đura Turinski, Jelena Trumić... Taj amaterski i
podvižnič ki period traje sve do avgusta 1946.
PERIOD POZORIŠTA "TOŠA JOVANOVIĆ"

9. avgusta 1946. doneta je odluka da se osnuje Narodno pozorište "Toša

Jovanović", dok je svečano otvaranje upriličeno 15. septembra 1946. premijerom
drame Đure Jakšića "Stanoje Glavaš", u režiji Lazara Bogdanovića, sa Đurom
Turinskim u naslovnoj ulozi. Za prvog upravnika postavlјena je Anđa Jankov.
Međutim, tek se 1948. može označiti kao godina pravog profesionalnog rada jer
se tada znatniji deo glumaca i tehničkog osoblјa zapošlјava. Upravnik postaje
reditelј i glumac Lazar Bogdanović a u ansambl ulazi i Aca Šajber koji će postati
legenda ovog pozorišta. Posle Bogdanovića za upravnika dolazi učitelј Đorđe
Damjanov, čovek čije ime dosta znači u istoriji ovog pozorišta kao vrsnog
organizatora i čoveka koji je umeo da pre pozna prave glumačke talente. Kao prvi
profesionalni scenograf zapošlјava se Josip Vinarić. U repertoaru pretežu domaći
i rusko-sovjetski komadi. Sledećih sezona znatnije se menja i ansambl, koji
dopunjuju, prvo Sava Damjanović, Stevan Marioncu, Marija Lucić, Stevan Minja,
Mirjana Pavlović. Kasnije se zapošlјavaju i prvi glumci sa akademskim
obrazovanjem: Nada Marković i Vera Jokić, dok je prvi profesionalni reditelј Petar
Križanec. U sezoni 1953/54. veliki broj izuzetnih glumaca, Milica Radaković, Petar
Vrtipraški, Mihajlo Milićević, Fahro Konjhodžić, Janićije Mitrić, kao i reditelјi Petar
Govedarović, Milan Tutorov, Bora Hanauska i drugi naglo i efektno uvećavaju
kvalitet i rejting pozorišta "Toša Jovanović". Svoje diplomske pred stave u ovom
pozorištu rade Josip Lešić i Vasilije Popović, kasnije mnogo poznatiji kao
književnik sa umetničkim imenom - Pavle Ugrinov. Sa radom počinje i scena na
mađarskom jeziku na kojoj režira Juhas Ferenc, a igraju Boroš Ištvan i Mirjana,
Ilonka Novotni, Juhas Žuža i Babinski Ištvan.. Međutim, mađarska drama pri
ovom pozorištu je ubrzo iznova amaterizovana, uklopila se u pozorište "Madač"
koje do današnjih dana postiže lepe rezultate.
U narednom periodu upravnik postaje Đorđe Brković, da bi ga ubrzo
zamenio Dušan Ćuk koji će ovim pozorištem rukovoditi sve do 1964. U ansambl
dolaze Boža Pavićević Longa, Jovan Antić, Fedor Tapavički, a nešto kasnije i
Filomena Dogan, Lidija Bulajić i Anita Naradžić. Plasmanom na Prve
jugoslovenske pozorišne igre "Sterijino pozorje", sa komedijom Kir Janja u režiji
Bore Hanauske ovo pozorište postiže veliki uspeh. Valјa pomenuti i aktere ovog
postignuća: Mihajlo Milićević, Milica Radaković, Lidija Bulajić. Miša Duraković,
Stevan Marioncu i Petar Vrtripraški. U međuvremenu, repertoar postaje složeniji
i zahtevniji jer su i zahtevi publike porasli. Od predstava koje su naišle na dobar
prijem kod publike pominjanja su vredne Put oko sveta, u režiji Josipa Lešića,
zatim Večiti mladoženja u postavci Milana Barića a naročito Koštana u režiji Voje
Nanovića, scenografiji Miomira Dinića, kostimima Dese Glišić i gostovanjem
Milivoja Živanovića.
1957. godine je izvršena ozbilјna i stručna adaptacija zgrade pozorišta.
Radovima je rukovodio arh. Đorđe Tabaković a slikarske radove izvodio slikar i
scenograf Vlada Marenić. Iz ovog vremena datira i jedna od najuspelijih
predstava u istoriji pozorišta "Toša Jovanović", Doživlјaji Nikoletine Bursaća, po
Branku Ćopiću. Predstavu je režirao Milan Barić a uloga Nikoletine je definitivno
lansirala Savu Damjanovića kao velikana ovog pozorišta i jednog od najznačajnih
glumaca srpskog glumišta. U pozorište dolaze Ljilјana i Vlada Rebezov, Boris
Kovač i Miki Mirković, što još utvrđuje inače visok kvalitet umetničkog ansambla.
Nižu se gostovanja, nagrade, turneje. Polako se i glumački ansambl menja.
Nažalost, još više osipa. Ipak, u sezoni 1962/63. dolazi još jedan veliki uspeh.
Drugi poziv na "Sterijino pozorje". Ovog puta sa dramom Arsena Diklića Na
zelenoj reci čun, u režiji Duška Rodića i scenografiji Vlade Rebezova. Nosilac
glavne uloge, Boris Kovač dobio je Sterijinu nagradu. U predstavi si igrali i Sava
Damjanović, Mihailo Milićević, Lidija Bulajić, Dušan Petrović, Stevan Mišić, Stojan
Notaroš, Milutin Mirković, Stevan Marioncu i Milutin Karišik.
1964. godine za upravnika pozorišta dolazi dramski pisac i reditelј Milan
Tutorov a pozorište se orijentiše skoro isklјučivo na doma će pisce. Zapažene
režije ima Jovan Putnik, Pokondirena tikva i Plјusak, koji svojim inovantnim
potezima i pomalo rizičnim stilizacijama uspeva da ustalasa zrenjaninsku publiku,
što će još efektnije i radikalnije činiti u vreme svog upravnikovanja ovim
pozorištem. Kao stalni reditelј u pozorištu radi Slobodanka Aleksić, koja je
diplomirala u klasi Huga Klajna. Pamti se njena postavka drame Novi anđeo,
Milana Tutorova u kojoj su uspešno nastupali Branko Milićević, Bogdanka
Vakanjac i Ljilјana Rebezov. To razdoblјe pozorišne istorije pamti se po mnoštvu
održanih predstava, kao i glumcima Savi Damjanoviću, Vasji Stankoviću, Filomeni
Dogan, Ljilјani Rebezov, Aci Šajberu, Maši Topiću...
1968. godine započinje jedna kratkotrajna, burna, po mnogo čemu
ekstatična, avangardna, sa mnogih strana osporavana, ali i veoma zanimlјiva
epizoda preuranjene "bitefovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator,
mistifikator i možda i žrtva bio reditelј Jovan Putnik. U tom pozorišno-artističkom
periodu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio, naročito
ako se uzmu u obzir izvestan zrenjaninski ne samo pozorišni tradicionalizam, kao
i ukupna socrealistička malograđanština, protiv koje su upravo pisani znameniti
Pamfleti, dešavala su se svakojaka teatarska, parateatarska i medijska čuda koja
je veoma precizno dijagnosticirao Stanko Ž. Šajtinac u svom tekstu nazvanom
"Sumnjivo lice/ Zrenjaninski pozorišni eksperiment". U ovom sumiranju prošlosti
Pozorišta izdvojićemo samo nekoliko karakteristika "putnikovskog eksperimenta"
koji u ukupnoj pozorišnoj zbilјi grada, a naročito u njenoj magičnoj fikciji
predstavlјa nezaobilaznu pre vodnicu.
Pre svega, Jovan Putnik je za nepune dve godine uspeo da, zajedno sa onim
delom ansambla koji je shvatio ili makar naslutio novu pozorišnu misao, i
odvažnom i histrionski ingenioznom grupom amatera iz nekadašnjeg Doma
omladine, predvođenih Miodragom Martinovim Dživom, reditelјem i piscem,
tragično talentovanog i sudbinski predestiniranog na blјesak i brzi životni krah,
oformio novi pozorišni duh, s onu stranu akademizma, konvencije i pravila.
Pokušavao je, često i uspevao, da stvori pozorište koje napušta suvu
tekstualnost, ukida granice između scene i gledališta, kombinuje gest, igru, balet,
ekspresiju i impresiju, da je muzici i svetlu ravnopravnije mesto, glumce izvlači iz
klasičnog dramskog izraza, jednom reči Jovan Batica Putnik je izvršio umetničku
revoluciju unutar pozorišta "Toša Jovanović". Od rezultata te neukrotive energije
ostale su zapažene i uzbudlјive predstave Vetrovi koračaju, Cveće i smrt starog
Luke kao i Centrifugalni igrač skoro pre minulog književnika Todora Manoj lovića.
Neka ostane pomenuto da su Putniku u ispisivanju nove umetničke prakse, u
nepune dve godine burnog pozorišnog života u Zrenjaninu, pomagali Ivan Lerik,
Nikola Medvedev, slikar Zdravko Mandić, jezikoslovac Aleksandar Ječmenica,
glumica i balerina Višnja Kauzlarić Mandić i supruga, Brižit Terzijef. Krajem
sezone 1970. iznenada ali ne i neočekivano, jer su pozorišni anahronizam,
malograđanska inercija i politički pragmatizam nadvladali, teatarska
kontrarevolucija kupuju Putniku upravničku voznu kartu u jednom pravcu. Ali,
pozorište nastavlјa da živi. Drugačije, neki kažu i bolјe. Zapravo, kad sagledam
čitav "slučaj", iz dva ugla, prvo kao jedan od sporednih aktera tog pozorišnog
trenutka - napisao sam par prikaza o predstavama "Putnikove ere", a potom iz
pozicije naknadne pameti, koja ne mora uvek da bude pogrešna, ostaje mi da
zaklјučim da 1968. godine, u tadašnjem Zrenjaninu, koji ima samo jedno
pozorište, i to "Narodno",i publiku klasično ali dobro odgojenu za svoje vreme,
nije se ni mogao očekivati drugačiji završetak. Jer, upitajmo se, da li bi u istom
periodu i jedan Beograd mogao da opstane samo na Atelјeu 212 ili Bitefu. Bez
Jugoslovenskog dramskog, Narodnog ili Pozorišta na Terazijama. Odgovor kao da
čujem! Makar i kroz zube izrečen!
Posle ove burne i kratke epizode, u povesti ovdašnjeg pozorišnog života,
epizode za koju bi bilo dobro da ostane uznemirujući presedan i latentna energija
promene, nastupa skoro desetogodišnji period sigurnog kvaliteta, proverenog
repertoara, solidnih reditelјa, stamenih glumačkih ostvarenja, dobrog odziva
publike, ali i povremene letargije. Ovo je period upravnikovanja sjajnog glumca
Save Damjanovića, uz kasniju asistenciju Luke Hajdukovića, kao umetničkog di-
rektora. Neočekivano, i njihova "klasična" epoha završava se jednom
avangardnim i uznemirujućom predstavom. Ali, o njoj kad stigne na red. U
narečenoj dekadi, u pozorištu "Toša Jovanović" bilo je velikih pred stava, dobrih
glumaca, renomiranih reditelјa. Prvo da nabrojimo nekoliko klјučnih
repertoarskih vrhunaca: možda valјa započeti od Mihizovog Banović Strahinje, u
režiji Jovana Konjovića, sa scenom Borisa Maksimovića i kostimima Dese Glišić.
Od režija Jovana Putnika izdvojili bi opet realizaciju Mihizovog teksta, ovog puta
Komandant Sajler, kao i Sterijinu tragediju Smrt Stefana Dečanskog. Dragan Jović
potpisuje majstorsku režiju komada Zorana Petrovića Pa izvolte u Sakule, sa
brilijantnim Savom Damjanovićem, efektnim Stojanom Notarošem i živopisnim
Lazarom Brusinom u glavnim rolama. Ova saga iz vojvođanskog života igrana je
sa ogromnim uspehom, kroz par generacija publike, više od decenije. Aleksandra
Ognjanović ostvaruje mnoštvo kvalitetnih predstava, uglavnom baziranih na
klasičnom repertoaru, ruskom i skandinavskom. Želimir Orešković takođe uspeš-
no radi u ovoj deceniji. To važi i za Boru Glirorovića. Nebojša Komadina na scenu
postavlјa komediju Aleksandra Popovića Krmeći kas. Još mladi Ljubiša Ristić na
zrenjaninsku scenu uspešno prenosi svoju hit predstavu iz Jugoslovenskog
dramskog pozorišta, Fejdoovu Bubu u uhu. Koja se osim po urnebesnom tempu i
smehu, i po trajanju, pamti i po stalnim gostovanjima beogradskih protagonista.
1978. Stevo Žigon postavlјa svog proslavlјenog Revizora, N. V Gogolјa. U do
perfekcije funkcionalnoj scenografiji Vlade Rebezova, i glumačkim bravurama Mi-
lenka Pavlova, Novaka Bilbije, Stojana Stoilјkovića, i nadahnutom glumom
Mirjane Vukojević, Budimira Pešića, Gordane Vinokić, Mihajla Fora. Revizora će
godina ma pratiti oduševlјena publika, te mnoštvo gostovanja i nagrada.
Stevo Žigon, nešto kasnije nastavlјa niz svojih upečatlјivih i neobičnih režija u
ovom pozorištu predstavama Ožalošćena porodica i Rodolјupci. I onda, pred kraj
osme decenije dvadesetog veka, Ljubiša Ristić, sa provokativnim tekstom Dušana
Jovanovića Žrtve mode bum, bum izaziva ne samo pozorišni zrenjaninski šok već i
više od toga. Od aktera ove uznemirujeće predstave spominjem glumca Novaka
Bilbiju i scenografa Miodraga Tabačkog, koji je svojom idejom spajanja scene i
gledališta bio i značajan subjekt čitavog ovog konceptualnog-teatarskog potresa.
U navedenim predstavama pomenuli smo i skoro sve najistaknutije glumce ovog
perioda. Ostaje samo da akcentujemo i Nikolu Jurina, odnosno Selimira Tošića.
Zanimlјivo je da je završe tak ove etape u hodu kroz teatarsko vreme "Toše
Jovanovića" obeležio isti onaj reditelј koji će i četiri godine kasnije završiti
razdoblјe normalne smene upravnika i njihovo rutinsko završavanja mandata.
Učinio je to Boda Marković sa Brehtovim tekstom Strah i beda Trećeg Rajha,
jednim multimedijalnim projektom skoro vizionarskih domašaja, predstavom na
ivici remekdela i velikog promašaja. U tako kontraverznoj prezentaciji Brehta
dobro su igrali Novak Bilbija, Svetlana Vujičić, Filomena Dogan i Stojan
Stojilјković.
Naredno razdoblјe, čini se poslednje do današnjih dana koje će trajati
normalan upravnički mandat predstavlјa kombinaciju klasičnog repertoara i
avangardnih i nesvakidašnjih reditelјskih koncepata. Pored prosečnog Hvalisavog
vojnika, koga jedino izdvaja rola Novaka Bilbije, što važi i za Razvojni put Bore
Šnajdera, u kome opet blista Bilbija, zapažena je predstava Samoubica Nikolaja
Erdmana koju je režirao Dimitar Stankoski, dok Ivana Vujić potpisuje jednu vrlo
radikalno pročitanu Gospođu ministarku, na čijem su tragu i postavke današnjih
Ministarki. Autoru ove knjige, tada se nije naročito dopala Vujićkina inscenacija.
Bilo, pa ostalo zabeleženo! Završetak mandata, tadašnjeg upravnika Nikole
Medvedeva ostao je zapažen po dve nesvakidašnje predstave, obe u režiji
kontroverznog Bode Markovića. Prvo je bila predstava Džona Osborna Osvrni se
u gnevu, prepuna praskajuće energije i dubinske psihoanalitike, kao i ingeniozne
scenografije Miodraga Tabačkog. A sledio je Kralј, poznatog francuskog
karikaturiste i satiričara Žorža Volinskog, koji se naročito pamti po "neispunjenim
očekivanjima" građanstva da će na sceni videti do tada neviđenu količinu erotike
i verbalne skaradnosti, što se nije dogodilo, iako je tekstualni predložak nudio
takve mogućnosti. Šta je odlučilo da skandal ne eksplodira na pozorišnoj sceni,
samocenzura pozorišta ili omča cenzora iz senke, možda neko i zna!?
Iza toga počinje neko neverovatno pozorišno, ali i društveno ubrzanje,
veoma često u suprotnom smeru, koje se najvidnije ogledalo u hiperbrzom
izmenjivanju upravnika i direktora, i rapidnom smanjivanju broja izvedenih
premijera. Čini se da su ostali akteri, pa i predstave, pali i drugi plan: samo je
upravnička devastacija bila stalna. Nešto me to suviše podseća i na društveno-
političku zbilјu toga vremena. U njoj se samo jedan lik nije predugo menjao. Ko
zna kako bi nam bilo da je u političkoj zbilјi bilo sličnije stanju onom u
zrenjaninskom teatru. Ipak, tih godina je konačno završena i dugo očekivana
izgradnja i adaptacija ruinirane zgrade Pozorišta, kao i rekonstrukcija i
restauracija barokne dvorane, zapravo onog prvotnog žitnog magazina. Dogodilo
se to u 1986. godini, za vreme upravnikovanja Radojice Tomaševića, u čemu nisu
zanemarive i zasluge mnogih prethodnika. Igrane su predstave Putujuće po-
zorište Šopalović, Ljubomira Simovića, sa veoma impresivnom glumom Selimira
Tošića, zatim Predstava Hamlet u selu Mrduša Donja, Iva Brešana, u režiji Dmitra
Stankoskog, sa opet razigranim Selimirom Tošićem. Priča ovog upravnikovanja
završila se pomalo nezgrapno, posle predstave Samo vi ‘ajte, a mi ćemo graktat i
arlaukat, Miodraga Karadžića, koju je režirao Blagota Eraković, satiri u kojoj su
izvrsno glumili Sava Damjanović, Miloje Ivanović i Svetlana Utješanović.
1986. Tomaševića, brzopotezno zamenjuje Dragan Ćuk, koji će se u narednoj
deceniji još par puta i sam naći u ulozi onog koji zamenjuje ili ga menjaju. U
njegovom prvom fragmentu priprema se melodrama A. Arbuzova Tanja,
zanimlјiv paket aranžman po tekstovima Branislava Nušića Karijera, kao i
neslavan povratak na scenu predstave Jovana Ristića Bečkerečanina Bontonirani
ćifta. Već naredne godine, Ćuka zamenjuje Slavko Golić koji u dve sezone
pokušava da sprovede svoj teatarski koncept. Tih godina reditelј Sulejman Ku-
pusović postavlјa na scenu redizajniran Anujev tekst nazvavši ga „Ženski rok and
folk band“, Dragan Jović režira Garavi sokak po Miro slavu Antiću, kao i
Banatikon Radivoja Šajtinca. Stevo Žigon, u saradnji sa Viorelom Florom kao
scenografom, i Božanom Jovanović kao kostimografom, predstavlјa svoju verziju
Izbiračice, dok Želimir Orešković režira Goldonijevu Kafeteriju, uz pomoć
scenografa Borisa Maksimovića, u kojoj uspešno igraju Budimir Pešić, Mihailo
Foro i Milan Kočalović. Dorićeva verzija Velikog Maka Eriha Koša, ambiciozno
rađena, sa metaforičkim čitanjem bliske prošlosti, benigno politizuje
zrenjaninsku kulturnu javnost. Igra se još jedan tekst Radivoja Šajtinca, u
predstavi Dositej, srpski Odisej gostuju prvaci SNP Stevan Šalajić i Velimir Životić
a Miša Martinović predstavlјa Disidentsku trilogiju Vaclava Havela. Na kraju, stiče
se utisak, da je Golićev pozorišni period, po odigranom repertoaru sudeći,
protekao znatno bolјe nego što se to moglo u javnosti zaklјučiti po unutrašnjem
teatarskom životu.
Ali, zbog tog uzburkanog unutrašnjeg plana, u sezoni 1990/91. upravnik je
opet Dragan Ćuk. Sulejman Kupusović postavlјa Domanovićevog Vođu i Brehtovu
Majku hrabrost, u prevodu Todora Manojlovića. Dušan Torbica radi još jednog
Brehta (Mera) ali se može konstatovati da repertoar polako klizi u melodramu,
vodvilј i niskobudžetske predstave. U četvorogodišnjem mandatu Franje
Pozojevića smenjuju se ambiciozne postavke i rutinsko popunjavanje repertoara.
U prvu grupu svakako spadaju Ivanov, A. P. Čehova u režiji Steve Žigona, sa
Milanom Kočalovićem, Marijanom Vićentijević, Selimirom Tošićem i Mirjanom
Vukojević u glavnim rolama, rimejk Sakula Zorana Petrovića, u kome glume
Novak Bilbija, Gordana Vinokić, Mihailo Foro i Ružica Cvijetić, u režiji Dragana
Jovića koja je znatno jetkija od one prvobitne lirsko-komične verzije. Drugi plan
repertoara odslikava Dama iz Maksima Žorža Fejdoa. Kada je ansambl u pitanju,
to je vreme glumačkog formatiranja Jovana Toračkog, jasnije nagovešteno u
Torbicinoj režiji Mrožekovih Emigranata. Uspešno igraju i Prvoslav Zakovski i
Svetlana Utješanović. Par neobičnih režija potpisuju i Ivan Klemenc i Voja
Soldatović. Steva Žigon, nastavlјajući svoj decenijski pozorišni serijal na sceni
pozorišta "Toša Jovanović" postavlјa Nušićevu Gospođu Ministarku, u kojoj, u
maniru modernizovane Ljubinke Bobić, brilјira Ružica Cvijetić. Veoma uspešno joj
asistiraju Jovan Torački, Miloje Ivanović, Milan Kočalović. Inače, Žigon, uz
prepoznatlјivo karikiranje, stvara vrlo apartnu i konzistentnu Ministarku, čiji je
konceptualni promoter, na sceni istog ovog pozorišta već bila Ivana Vujić, a danas
je u Srbiji promoviše Jagoš Marković.
U vreme Dragana Rajačića, Branko Popović je režirao Dragu Je lenu
Sergejevnu Ljudmile Razumavskaje i Spasene Edvarda Bonda. dok je Miroslav
Benka postavio na scenu M-17 Mirka Stojkovića, sa Novakom Bilbijom i
Gordanom Đurđević. Kostime potpisuje afirmisani Boris Čakširan. 22. janura
1998. Ljubosav Majera postavlјa na zrenjaninsku scenu Sofoklovu Antigonu, koja
će narednih godina, i kad nestane njena trenutna britka politička aluzivnost,
predstavlјati uporišnu tačku ovog pozorišta, nagrađivani, snimani, festivalski i
eksportni proizvod i reper na raskršću vekova, a boga mi to traje i u novom
milenijumu. Pored fascinantnog Jovana Toračkog igrali su i Marijana Vićentijević,
Gordana Vinokić, Edita Tot, Budimir Pešić. Superiorna i intelektualna režija
Ljubosava Majere došla je u ovoj predstavi do pravog izražaja. Vanvremena
mudrost ovog antičkog pisca, u njegovoj je postavci, istovremeno delovala
drevno i univerzalno, što će reći i moderno. Poseban utisak, po funkcionalnosti
ali u ravni ikonografskog konteksta, ostavila je i njegova scenografija.
U naredne dve godine Dragan Rajačić i Jovica Jašin, sezonama ispunjenim
više politikom odnosno njenim uticajem na teatarska zbivanja, a naročito
bombardovanjem od strane NATO-a, realizova li su repertoar primeren oskudnim
vremenima, načetom ansamblu i nestabilnoj društvenoj situaciji. Od predstava
vredi izdvojiti Benkinu adaptaciju Koste Trifkovića Sve je dobro što se dobro svrši
sa Jugoslavom Krajinovim, Jovanom Toračkim, Natašom Ilin i Mirkom Pantelićem,
kao veoma uspešnim protagonistima, zatim mladalačko, poletno i glumački
violentno izvođenje teksta Aleksandra Popovića Ljubinko i Desanka, koje režira i
glumi u njemu Saša Latinović, dok Sanja Ristić i Vladimir Aleksić nagoveštavaju
brilijantni talenat. Provereni reditelј Radoslav Dorić uspešno postavlјa Molijerove
Skapenove spletke, u kojima je Jugoslav Krajnov opet najuspešniji, dok Zvonko
Gojković ima veoma efektnu epizodu. U ovom pozorištu režiraju i Voja
Soldatović, Filip Markovinović i Nemanja Petronje.
U 2001. godini direktor pozorišta postaje Goran Ibrajter koji sredinom 2004.
dobija i laskavo priznanje kao dobitnik nagrade "Nikola Peca Petrović" za
najuspešnijeg pozorišnog upravnika u Vojvodini u sezonama 2002-2004. I zaista,
ovaj period u istoriji narodnog pozorišta "Toša Jovanović", posle dužeg vremena
obeležen je dobrim predstavama i brojnim umetničkim priznanjima. Od
predstava valјa izdvojiti Nušićevog Narodnog poslanika, u režiji Dušana Petrovića,
Crnu rupu Gorana Stefanovskog koju je režirao Vladimir Lazić, sa impresivnim
Jovanom Toračkim, zatim Život i priklјučenije vojnika Iva na Čonkina u postavci Lj.
Majere, kao i Šumu A. N. Ostrovskog koju je zanimlјivo predstavio Radoslav
Milenković. Za ove i još nekolike predstave Jovan Torački, koji je nedvosmisleno
najveće glumačko ime današnjeg zrenjaninskog pozorišta, Jugoslav Krajnov,
Sanja Ristić, Lidija Stevanović dobili su brojne nagrade na domaćim teatarskim
smotrama i festivalima.
I pre nego što završimo ovu sažetu hroniku pozorišnog života u Zrenjaninu,
na dramskoj sceni, smatram da bez nabrajanja najupornijih i najkompetentnijih
recenzenata stvaralačkih postignuća, u rasponu od 1950. pa do danas, ne bi smo
valјano zaokružili ovaj tekst. Zato, jedan, pomalo subjektivan izbor iz velikog
broja kritičara i hroničara glasi: Radoslav Vesnić, Todor Manojlović, Ivan Lerik,
Dušan Ćuk, Dragolјub Novakov, Jovan Maksimović, Nikola Medvedev, Bogdan
Gušić, Zoran Slavić, Nićifor Todorović, Luka Hajduković, Milan Livada, Radivoj
Šajtinac, Branka Jajić i Ljilјa Bailović, koja je možda i najduže u kontinuitetu
pratila premijere na sceni pozorišta "Toša Jovanović".
LUTKARSKO POZORIŠTE

Lutkarsko pozorište, ili pozorište za decu, u istoriji i savremenosti ovog grada

ima dugu, plodnu tradiciju i blistavu sadašnjost. Zato je neophodno, u posebnom
odelјku, naznačiti najimpresivnije podatke o ovoj kulturno-pedagoškoj aktivnosti.
Prvo amatersko lutkarsko pozorište osnovano je 1924. godine pod okrilјem
tadašnje sokolske organizacije. Među osnivačima i prvim izvođačima pominju se
Aleksandar Pavlović-Šaca, Lazar Bogdanović, Milan-Buba Cvejanov, Vojislav
Milenov, Dušanka Milenov, Sava Lazarov i Miloš Stanojev. Prva predstava Lisica u
bunaru održa na je te, 1924. Ta amaterska aktivnost se gasi 1936. godine. 1951,
pri Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" osnovana je lutkarska sekcija koju je
vodio lutkar iz Beograda Janko Vrbnjak. Nažalost izvedena je samo jedna
premijera, Ivica i Marica, koja je 15 puta reprizirana. 1956. godine konačno se
osniva stalno Lutkarsko pozorište za čijeg je upravnika postavlјen dotadašnji
rukovodilac amaterske scene Hartig Šandor. 6. jula iste godine izvedena je
predstava Kolombina. Lutkarsko pozorište postoji do 1975. kada se integriše u
Narodno pozorište "Toša Jovanović", u čijem sastavu deluje i danas kao njegova
Lutkarska scena. Tokom 48 godina profesionalnog trajanja, Lutkarska scena je
postala nezaobilazan faktor pozorišnog života najmlađih a po nekim
ostvarenjima i starijih pozorištanaca. Naravno, ove su godine obeležile značajne
predstave, dobri stvaraoci i brojna, iskrena publika.
Pozorište su kao upravnici do današnjeg dana vodili Šandor Hartig, lutkar,
reditelј i vajar, zatim Đorđe Damjanov, pa zatim glumac Stevan Marioncu a od
1980. do danas Vladimir Grubanov. Zatim sle di zanimlјiv i indikativan pregled
umetnika i umetničkih dostignuća. Iz mase pisaca lutkarskih igrokaza izdvajamo
sledeće: Karlo Goci, H. Kristijan Andersen, braća Grim, Ludvig Štreda, Jirži Štreda,
Lael Novak, Stevan Pešić, Srbolјub Stanković, Borislav Mrkšić, Volter, Želјko
Hubač, Maša Jeremić, Kim Meškov.. Od reditelјa značajnih za ovo pozorište
beležimo Soju Jovanović, Mariju Kulundžić, Milivoja Radakovića, Miroslava
Ujevića, Hartig Šandora, Srbolјuba Stankovića, Živomira Jokovića, Borislava
Mrkšića, Dragoslava Jovića, Ljubisava Majeru, Jovana Carana. Irenu Tot... Sce-
nografiju i kreaciju lutaka su potpisivali Vladimir Rebezov, Mileta Leskovac, Zoran
Sretenović, Hartig Šandor, Miodrag Tabački, Milena Jeftić Ničeva Kostić,
Vukosava Nikolin, Milivoj Radaković, Tihomir Mačković... Muzički saradnici ili
kompozitori su bili Srđan Barić, Josip Bauer, Zoran Hristić, Miodrag Ilić Beli, Jovan
Adamov, Mirolјub Aranđelović Rasinski, Aleksandar Saša Popović, Vladimir
Kovačević, Vladimir Grubanov...
Repertoar su nosili glumci Hartig Šandor, Ormai Marija, Ste van Marioncu,
Irena Tot, Tihomir Mačković, Mirjana Šajtinac, Jovan Caran, Višnja Kauzlarić
Mandić, Dragiša Kosara, Kristina Mir kov, Peči Eržebet. Iz mase dobrih predstava
izdvajaju se PRIČALOVE PRIČE, RUMENA I STARI LAV, MILO MOJE PRIVIĐENјE, NE
MUŠTI JEZIK, BAJKA IZ KOFERA, I MI TRKU ZA KONјA IMA MO, TRI PRA SETA,
VESELA KUĆA, KRILATA KRAVA, KRALj JELENA, MALA RUŽA, MITOVI BALKANA,
CARSKI PEVAČI, IGRAMO SE KANDIDA, MALA PRINCEZA, MALA SIRENA, CAR
BUMBAR...

Lutkarska scena Narodnog pozorišta, se nalazi na samom vrhu pozorišnog

života naše zemlјe već decenijama jer 269 osvojenih nagrada na domaćim i
inostranim festivalima potvrđuje izuzetne umetničke domete. Statistika još kaže
da je od osnivanja do danas premijerno izvedeno 220 naslova, bilo je preko 7000
repriznih predstava koje je videlo više od 2 miliona najmlađih gledalaca. Vitalnost
ove scene, ili pozorišta, svejedno, dokazuje i vrlo pametno i dozirano izvedena
smena generacija. Udeo sadašnjeg rukovodioca ove scene Vlade Grubanova ne bi
se smeo zaobići. Naprotiv!
MAĐARSKA DRAMA - POZORIŠTE "MADAČ"

Naravno, i ne samo zbog istorijskog razmaka, prvo je bio čovek, umetnik,

mađarski dramatičar Imre Madač (1823-1864), istaknuti umetnik evropskog
ranga iz epohe Romantizma, i učesnik Revolucije iz 1848. Nјegova složena i učena
filozofska drama Čovekova tragedija, napisana 1860. godina, preveden na skoro
sve značajnije svetske jezike, izvođena je na mnogim evropskim i svetskim
pozorišnim scenama, obezbedila je Madaču respektabilno mesto u istoriji
dramske umetnosti. Zato, ništa logičnije da zrenjaninski pozorišni zalјublјenici
mađarske narodnosti svom novo stvorenom pozorištu daju ime "Madač". Bilo je
to 1952, stotinak i više godina od prvih učestalijih gostovanja mađarskih
putujućih družina u Velikom Bečkereku. Zapravo, trupa koja se našla u
novokonstituisanom amaterskom pozorištu već je delovala pri KUD "Petefi
Šandor", a do izdvajanja je došlo u želјi da se specijalizacijom postigne veći
kvalitet. Iz tog prvog perioda pamte se: Salma Ferenc, predsednik, sekretar Veg
Šandor, reditelј prvih predstava Juhas Ferenc a od glumaca Boroš Ištvan i Marija,
Đapjaš Janoš i Marija, Ormai Maria, Bajtaji Đerđ, Mate Imre , Juhas Žužana...
1953. ovo je pozorište pripojeno "Toši Jovanoviću", među tim to traje samo
godinu dana kada se ponovo uspostavlјa amatersko mađarsko pozorište. U
ansamblu je jednog momenta bilo čak 45 glumaca, koji su bili i plaćani. Posle
deprofesionalizacije ansambl se delimično rasipa ali "Madač" kao prestižni
amaterizam preostaje i traje do današnjih dana.
Decenijsko kontinuirano nastupanje dramskih, operskih i operetskih
ansambala iz Budimpešte, Segedina i ostalih centara Mađarske kulture
odnegovalo je brojnu i kultivisanu publiku i proizvelo generacije amaterskih
pozorišnih poslenika. Sticajem različitih kulturoloških okolnosti, ali i stalnim
gostovanjem profesionalnih reditelјa ili glumaca, što je i danas praksa, ovaj
umetnički kolektiv izbegava zamke diletantizma, te uz amaterski status,
zrenjaninskoj publici, i to ne samo mađarskoj, nudi konstantan visoki kvalitet
izvođenja. Vrhunac ovog pozorišta smatra se učešće na smotri Jugoslovenskih
amaterskih pozorišta na Hvaru 1963. godine. Sa predstavom po tekstu
rumunskog autora Musatesku Tudora „Titanik vals“ "Madač" osvaja skoro sve
najznačajnije nagrade i trijumfalno stupa na veliku pozorišnu scenu. To mesto i
do danas zadržava, nizom premijera, gostovanja i dobrim glumačkim
ostvarenjima. Od tada je na sceni pozorišta "Madač" izvedeno oko 150 premijera
dramskih, operetskih i komediografskih dela, na profesionalnom nivou
pripremlјenih, pred brojnom i zahvalnom publikom. Na repertoaru su bili, pored
mađar- skih autora, i Somerset Mom, Molijer, Branislav Nušić, Artur Miler,
Bernard Šo...
 Na čelu ovog uglednog zrenjaninskog pozorišnog kolektiva do sada su se
nalazili: Apler Tivadar, dr Bodo Antal, Budai Lajoš, dr Đarmati Zoltan, Hartig
Šandor, Kovač Ištvan, Lazar Erne, Minda Tibor, Salma Ferenc, Telkeš Imre i Veg
Šandor.
Uz konstataciju da i danas pozorište "Madač" uspešno deluje, iz "Zlatnog
albuma" ovog uglednog kolektiva prepisuje sledeća imena: Juhas Žuža, Veger
Ferenc, Baracijuš Zoltan, Ormai Marija, Kovač Ištvan, Tot Irena, Santo Janoš kao i
Izele Karolјa koji trenutno deluje kao glumac, reditelј i "dobri duh" zrenjaninskog
"Madača".
PRIKAZI POZORIŠNIH PREDSTAVA
HUMORNO VIĐENјE JONESKA
Ežen Jonesko: ĆELAVA PEVAČICA , režija Miodrag Martinov

U samoj biti scenske umetnosti nalazi se verovanje u autentičnost prizora

koje iz zamračenog gledališta posmatramo. Naša spremnost da poverujemo u
realnost tog nadnaravnog sveta koji se pred nama rasklapa, u tesnoj je vezi sa
prirodom scenske radnje koju gledamo. Sa njenim literarnim kvalitetima, sa
kvalitetom sublimnih viđenja životnih činjenica. Odnosno, sa stepenom njihovih
podudaranja. Takođe, u magiji pozorišne umetnosti, pored objektivne vrednosti
samog teksta, postoji veliki upliv subjektivnog: reditelјska postavka i glumci
krunišu napore autora da bude uverlјiv. Oni konačno završavaju borbu za
poverenje gledališta. Ne načinjući ovde kompleksan problem odnosa tako
zaokruženog dela, s jedne strane, i publike s druge, nadamo se da smo uspeli da
naznačimo konture tog neophodnog scenskog preduslova.
Mladi zrenjaninski reditelј Miodrag Martinov je tu bitku za poverenje
započeo na najteži mogući način: sa Joneskom. Ne zato što ovaj francuski
dramatičar rumunskog porekla nije autentičan stvaralac, već zbog metastabilne
prirode njegovih tekstova. Tanka i banalna fabula, veoma skučeni mizanscen i do
krajnosti hermetična, za običnog gledaoca, ideja predstavlјali su svakako
hendikep za mladog reditelјa. Situaciju je još otežavala činjenica da je "Ćelava
pevačica" na svojim drugim izvedbama, u "klasičnim" postavkama, kod kritike
dobro ocenjivana. Svestan opasnosti da ostane u okvirima diletantizma i
apsolutne naivnosti, što se sa amaterskim grupama često događa, Martinov se
opredelio na smelo eksperimentisanje sa Joneskovim delom. Odlučio je da, ne
menjajući ništa bitno u dramskoj strukturi, ipak stvori neobičnu predstavu,
predstavu koja se može sa dužnim respektom posmatrati.
On je Joneska toliko ubrzao da su pojedine situacije delovale suštinski
izmenjeno, donoseći sa sobom potpuno nove efekte. Sažimajući pojedine delove
unutar same strukture dela, on je stvarao osobenu grotesku koja nije, u biti,
izneveravala autorove ideje premda ih je saopštavala na različit način. Ovakvo
humorno viđenje Joneskovog sveta možda nam je i ukazalo na jednu bitnu,
premda često veoma zapretenu, nit savremenih antidrama. Baš iz tog razloga
moramo da zažalimo što reditelј nije do kraja ostao potpuno dosledan svojoj ideji
da dramu apsurda prikaže kao grotesknu panoramu humornih situacija. Naime, u
predstavi na sceni Doma omladine, Martinov je na momente pokazao sklonost ka
kompromisima sa već viđenim koncepcijama u predstavlјanju Joneska. Potrebno
je napomenuti da je on i u tim momentima na visini reditelјskog zanata;
međutim dramska struktura ne trpi necelishodnu dvojnost u modeliranju.
Nažalost, to nisu bila dva toka radnje čiji bi kontrapunkti davali obol predstavi,
već isuviše samostalne dramske celine.
U trenucima kada je pokušavao da Joneska "klasično" tumači, ritam
predstave se gubio, bez neophodnog pretapanja. Stilizovane groteske odjednom
bi nastavlјale sa realističnim insertima, što je remetilo živahan ritam predstave.
Odlučivši se da Joneska plasira sa znatnim scenskim ubrzanjem, sa dosta
stilizovanih parada, reditelј je morao do kraja da ostane dosledan u takvom
tretmanu postojeće građe. Kada nas je skoro ubedio da je Jonesko baš ono što
njegovi glumci pred nama stvaraju, jednim potezom pokazao nam je da i sam
donekle sumnja u potpunu autentičnost sopstvenost reditelјskog zahvata.
Sumnja je tada rođena, da se do samog kraja predstave ne izgubi.
Glumci kao da su nesvesno sledili reditelјa i u tim sumnjama i kolebanjima:
Mirjana Mijatov je prišla tekstu sa dužnim respektom i Gđu Smit tumačila sa
naglašenim realističkim postupkom. Andrija Štajn je, naprotiv, pratio reditelјa u
nastojanjima da u Joneskovom delu otkriva humorne situacije, i njegov gospodin
Smit je krajnje groteskna figura. Potrebno je napomenuti da su Mijatova i Štajn, i
pored različitog prilaza likovima ostvarili zaista zanimlјive role. Branka Novaković
je pribegla "revijalnom" tumačenju lika sluškinje Meri, dopadlјivo ali bez
dovolјno raznovrsnosti. Ljilјana Herceg i Milenko Pavlov, kao familija Martin,
lutali su od nušićevskog manira do zaista finih osvetlјenja ovih likova. Jovan Ca-
ran, propustio je veliku šansu - ličnost vatrogasnog kapetana, u koncepciji Marti-
nova, pružala je neslućene mogućnosti za prave glumačke parade, bio je na tragu
reditelјevih intencija ali i njegovih kolebanja. Zato je rezultat ostao u sferi
osrednjeg.

‘‘Ulaznica’’, br. 9, 1969.

DOBRO ZAPOČETA SEZONA
ĆUTNJE SLOBODANA RADENIKA, po Oskaru Daviču, režija Boda Marković

Pozorište se uklјučilo u proslavu 25-godišnjice grada na najbolјi moguć način

- premijerom dela Ćutnje Slobodana Radenika. Ovaj dramski tekst sačinili su
Miodrag Ilić i Slobodan Stojanović po motivima iz dela Oskara Daviča. Ostajući
uglavnom u okvirima davičovskog načina mišlјenja, koristeći i dramske nago-
veštaje iz njegovih poema o revoluciji i slobodarstvu, pomenuti autori su na vrlo
inventivan način složili dramski tekst koji nosi u sebi dovolјan scenski naboj,
zadržavajući ujedno svu poetsku višedimenzionalnost Davičovu. Pažlјivo
odabirajući elemente koji odgovaraju dinamici pozorišnog izvođenja, sažimajući
sve međuprostore, Ilić i Stojanović su nastojali da relativno razlivenu formu
Davičovog romana uliju u odgovarajuće dramaturške tokove. Opasnost svođenja
šire prozne forme na pozorišnu meru uspešno su izbegli. Naročito su to uspeli u
drugom delu teksta kad drama odjekuje nepatvorenim poetskim i dramskim to-
novima. Ta celina je i stilski znatno ujednačenija, što se ne bi u potpunosti moglo
reći za uvodne sekvence u kojima je pretapanje scena bilo isuviše mehaničko.
Nažalost, režija je tu manjkavost još potencirala. Dinamika kretnji na sceni nije
bila adekvatno praćena stvarnom dramatikom radnje. Tek u drugom delu ova
predstava dobija na pravoj psihološkoj pokretlјivosti, odnosno javlјa se duhovni i
emotivni podtekst.
Našavši se pred ovakvim tekstom, sa skoro dve sasvim zaokruže ne celine,
poetskom i proznom, reditelј Boda Marković je u prvom delu predstave pribegao
efektnim stilizacijama i duhovitim međučinovima. Promenama u ritmu
predstave, zanimlјivim ilustrovanjem pripovedačkih delova iz originala, katkad
veoma upečatlјivo i pitoreskno, Marković je znatno obogatio dramsko-lirske
kontrapunkte ovog scenskog dela. Međutim, u prilično uprošćenom Davičovom
izvornom tekstu, što je bilo scenski opravdano, neretko su se gubili prevashodni
kvaliteti romana: poezija, humor, opojnost i oporost. Preostajali su samo
elementi građanske policijske drame. Iz na taj način složenog prvog dela
dramatizacije vredno je izdvojiti samo lucidno komponovan lik Jelene, koji
osvežava taj čin davičovskim valerima duhovne lepote i lјubavi. U interpretaciji
Bogdanke Vakanjac nalazimo dovolјno duhov nosti i prozračnosti, što je i
reditelјu Markoviću omogućilo da uspostavi neophodne poetske asocijacije na
original.
U drugom se činu drama znatno obogaćuje - bujice poetskih iskri prelazi
preko rampe, postajemo svedoci porađanja slobode i revolucije. Uspostavlјa se
scenična himničnost o mučenicima i mučitelјima, o otporu i ćutanjima.
Prisustvujemo kao svedoci dramskim usijanjima koja dosežu patos antičkih
tragedija. Skučena scenska radnja višestruko se kompenzuje emocionalnim
burama - nemoćnim besom policije, mukama Slobodana Radenika, konačno -
njegovom rešenošću da ne ustukne. Snagom svojih ideala, on u tim momentima
obasjava čitavu predstavu davičovskom poezijom prkosa i ćutnji. Tada smo u mo-
gućnosti da konstatujemo da tokovima ove drame protiču autentični sokovi
originala.
Ako prvi deo predstave shvatimo kao svojevrsnu, malo predugu, ekspoziciju
u ono što nas očekuje u drugom činu, u tragičan, ali i optimističan oratorijum o
patnjama Slobodana Radenika, možemo konstatovati da su Ilić i Stojanović ipak
uspeli u svom adaptiranju Davičove proze i poezije, što se može reći i za
Markovićevu inscenaciju njihovog teksta. Inače, sama predstava na sceni
zrenjaninskog pozorišta zaslužuje pohvale. U pravoj profesionalnoj režiji, bez
padova i suvišnih neubedlјivih scenskih rešenja, osim izre čenog u odnosu na prvi
deo, kao celina je više nego prihvatlјiva. Glumački na zavidnom nivou, ona
predstavlјa pravu preporuku gledalištu za povratak u ovaj teatar. Iz galerije
uspelih likova vredi pre svega izdvojiti Uroša Glovackog, člana Savremenog
pozorišta iz Beograda, koji je tumačio Slobodana Radenika neprestano goreći
svetim plamenom, psihološki verno i dramski ubedlјivo otkrivajući besane izvore
prkosa i ćutnji. Sekulić, u tumačenju Save Damjanovića dobija začuđujuće
razmere. On doigrava lik surovog i ciničnog policajca pramenima sumnje u svr-
sishodnost onog što čini. Nјegov Sekulić nije iz jednog komada izvajan lik silnika
već se na sceni razvija u nijansama i gradaciji.
Od ostalih glumačkih ostvarenja treba istaći Boru Atanaskovića, sa
bravuroznom groteskom malog dirigenta srušenih iluzija, zatim autentičnog
Zvonka Đukesa (ciglar), kao i ekspresivnu minijaturu Ivanke Barić, žena Ljilјana
Rebezov je bila slikovita, Jova, Marinka Šebeza dovolјno mangupski, Jaćim,
Stojana Notaroša - upečatlјiv. Ostale uloge tumačili su: Lazar Brusin, Selimir
Tošić, Miodrag Trifunov, pomenuta Bogdanka Vakanjac, Rade Brankov, Milutin
Mirković, Ivan Janković i Milan Cvejanov.
FOLKLOR NA SCENI

Janko Veselinović i D.Brzak: Đido

režija Viktorija Pižmoht, k.g

KADA JE JANKO VESELINOVIĆ pre stotinak godina zajedno sa D. Brzakom

postavlјao Đida na scenu, sigurno da nije imao većih pretenzija od zabave
ondašnje publike. Tematsku osnovu ovog dramoleta čini isečak iz života "idi-
ličnog" srbijanskog sela - sklonost ka "kortešenju", ka dobroj kaplјici, i kad tome
dodamo naivan lјubavni zaplet dobijamo kompletnu fabulu Đida. Prevashodni
kvalitet ovog pozorišnog komada i u vreme nastajanja bili su: pesma, igra, na-
rodni običaji. Jednom reči - Veselinović je izneo na pozornicu komadić "poše-
ćerenog" seoskog života. Đido je u svoje vreme plenio pesmom i igrom.
Danas, kada treba ovo delo preneti na savremenu scenu, iskrsava mnoštvo
problema. Potrebno je pronaći zapreteni put do publike navikle na drame
apsurda, mjuzikle, teatar surovosti. Postavlјa se, čak, pitanje da li Đido uopšte
može da zaintrigira današnjeg gledaoca. Tanušna dramska radnja, psihološki
naivni obrti i razrešenja, nedovolјno izdiferencirani likovi sve to savremenom
reditelјu ove predstave nameće masu teško rešivih, čak nerešivih problema. Čini
nam se, ipak, da postoje samo dva načina da se Đido scenski oživi. Prvi bi bio onaj
u kome bi reditelј dosledno i precizno rekonstruisao izvornog Đidu svesno
prelazeći preko već napomenutih mana i naivnosti, čineći sve to u cilјu da na
pozornici oživi jednu bogatu nostalgičnu folklornu sliku. Toj varijanti se priklonila
i Viktorija Pižmoht, reditelј Narodnog pozorišta iz Beograda, postavlјajući
Veselinovićevo delo na scenu zrenjaninskog pozorišta. Ona je svesno odbacila
drugu mogućnost: pokušaj stilizacije ovog dela, odnosno njegovo osavreme-
njivanje. Konačan rezultat takvog opredelјenja - nedavna premijera, daje skoro
podjednako za pravo njoj, koliko i zagovornicima druge mogućnosti.
Pižmohtova je prilično čistim tonovima gradi la" veselinovićevsku žanr-sliku",
izvršila je nužna sažimanja, ne toliko teksta, koliko dramskog međuprostora,
scenu ispunila zvukom i pokretom, držala se autora koliko je to moguće.
Međutim, predstava na sceni zrenjaninskog pozorišta imala je jednu ozbilјnu
manu: pevačke numere su bile na diletantskom nivou, naročito one kada se
čitava scena zasniva na njihovoj tonskoj punoći. U tim momentima, scena i ovako
lišena značajnije radnje, deluje prazno i nefunkcionalno. Iz ovog treba izuzeti
Stojana Notaroša, Filomenu Dogan i Zvonka Đukesa, koji su nas prijatno
iznenadili pevačkim kvalitetima.
Osnovnu prepreku da se stigne do oživlјavanja autentične folklorne slike
predstavlјali su poneki glumci ne uspevajući da se užive u zakonistosti ovog
anahronog scenskog podžanra koji scenskim kretanjima nameće posebne
zahteve. Pižmohtova se zbog toga našla u raskoraku između doslednog insis-
tiranja na folklornom, pošto dramskog u Đidu zapravo i nema, i nesvesnog
otpora prema takvom milјeu kod ponekih protagonista.
Inače, sama predstava imala je izvesnog šarma, više kao evokacija seoskog
života, što urbanom čoveku sa ruralnim poreklom, ponekad zatreba. Da su
pevačke partije bile uspelije imali bi , kao što reče jedan mlađi posetilac,
"mjuzikl" na narodne teme. Đido je imao određen, premda usporen ritam, a
Pižmohtova je uspela poneke scene vrlo precizno i inventivno da reši. Kao jednu
od takvih beležimo izvrsno rešen mizanscen "izborne kampanje" za novog kmeta.
Ostaje nam da zažalimo što reditelјka nije krenula putem doslednije stilizacije, jer
pokušaja je bilo, a time bi izbegla pevačku i igračku nepripremlјenost ansambla, a
možda bi na tom putu pronašla neku skrivenu dimenziju Veselinovićevog dela.
Kada bi sabirali vrline i mane ove predstave, kreacija Stojana Notaroša
presudila bi da zrenjaninsko izvođenje Đida proglasimo za korektno. Tumačeći
Stanojla, Notaroš je brilјirao, u pevačkim numerama suveren davao je ton čitavoj
igri. Izbegavši namerno potpunu identifikaciju sa likom, sa distance je persiflirao
srbijanskog lukavca. U neujednačenom ansamblu predstavlјao je stožer koji je,
sa još nekolicinom, održavao Đida na pristojnoj razini.
Sava Damjanović mu je dostojno asistirao, oživlјavajući beskrajnom
energijom, inače pravolinijski, lik Marinka. Kažemo asistirao, pošto u ovoj
pozorišnoj folklornoj slici pevački kvaliteti Notaroša dominiraju. Od starije garde
istakla se već poslovično vitalna Filomena Dogan, a prijatno je iznenadio i Lazar
Brusin, kao smušeni Andrija.
Potrebno je istaći Miodraga Trifunova, koji je tumačio Maksima, uspešan je
bio naročito u prvom delu predstave. Pribegavši karikiranju lika koji tumači,
uspeo je da izmami aplauz na otvorenoj sceni. U drugom delu, međutim, taj
unutrašnji otpor prešao je u šegačenje što donekle ruši celovitost utiska, a
Trifunovu to nek posluži kao opomena da scenska karikatura ima granice.
Mlada Anđelka Davidovac je i u ovoj predstavi nagovestila lep talenat. Nјena
Ljubica je imala šarma.
Scenografija Vlade Rebezova jedan je od kvaliteta ove predstave. Stilizovan i
reduciran eksterijer osvežavao je scenu, ne gubeći od funkcionalnosti i
autentičnosti. Kostimi takođe uspeli.
U ovoj predstavi, koja će svakako naći svoju publiku, igrali su još: Marinko
Šebez, Selimir Tošić, Rade Brankov, Slobodan Despotović Zvonko Đukes (efektna
minijatura) Ivan Janković, Živa Šajtinac, Zagorka Bogdanović, Ivanka Barić, Olga
Radosavlјević, Ljilјana Adamović, Mira Dimitrijević, Mirjana Kostić i Žarko Belić.

Zrenjanin, 27. decembar, 1969.

PESNIKOVO ČAROBNO OKO

Radivoj Šajtinac: Cveće i smrt Starog Luke,

adaptacija i režija Jovan Putnik

Strah koji smo nosili u sebi, uoči ove premijere, da osobeni poetski sadržaji,
iz kojih je sačinjena nadrealistička dramska vizija mladog zrenjaninskog pesnika
Radivoja Šajtinca, ne ostanu apstrakcije, gledalištu teško dostupne, brzo je bio
odagnan. Pesnikovo maštarsko pozorje imalo je dovolјno realnosti u svojoj
imaginarnoj strukturi. Unutrašnji mehanizmi ovog dela, premda prvenstveno
asocijativni, ipak su uspešno pretočeni u scenske radnje. Oni koji su očekivali da
sa scene pozorišta poteku pregršti poetskih metafora, da reč bogata i zvučna
zavlada dvoranom, prevarili su se. Ipak poezija je bila prisutna, čak kao
preovlađujući ton, ali nije se ona nalazila prevashodno u replikama izgovorenim
na sceni već u samoj biti ukupne scenske vizije, u strelovitoj kadkad ironičnoj
misli, preplitanju sna i jave, tka nju tog izmaštanog prostora. U pojedinim
momentima Šajtinčeve poetske slike dobijaju izuzetnu gustinu, u tim
momentima naslućujemo konture svojevrsne filozofske parabole o životu i smrti.
Reditelј je izvanredno osetio svu veličinu tih mesta, pribegao je efektnim sti-
lizacijama pokreta pojedinca i lјudske mase, i na taj način još snažnije istakao
mitsku dimenziju Šajtinčevog teksta. To prepoznavanje mitoloških asocijacija i
slika obogaćuje predstavu, daje joj temporalnost. U toj opni prapočetka, junaci
ove drame, do tada simboli, dobijaju na oporosti, životnoj večnosti. Kada te
lјuske nestane, pokulјa realnost na scenu, ona višeslojna, iz pesnikovih
snoviđanja u kojima smrt pleše sa cvećem, razgovara sa lјudima, beži od njih.
Postavivši, ovo prevashodno imaginarno delo, na scenu Jovan Putnik se odlučio
na stvaralačko pretakanje njegovih zapretenih tokova, izbegavši tako prostu
ilustraciju teksta, ili veštačko građenje dramske tenzije.
Nametnuo je time sebi izuzetno težak zadatak, ali možemo nedvosmisleno
reći - virtuozno ga je obavio. Podvukli smo stilizaciju pojedinih scena, njihovo
pojednostavlјenje sve do mitskih ornamenata (scena veslanja, kao i finale drame,
u svojoj perfekciji izuzetne su). Nekoliko nemih scena takođe su svojom
relјefnošću i punoćom vanredno upečatlјive. Nažalost, za ta uspela mesta vezana
je i jedna primedba, ima se utisak da su poneke predugo eksponirane. Muzički
eho uspešno je produblјivao scenu, stilizacija pokreta do baletske hotimičnosti
takođe je bila efektna. Naročito je ingeniozna igra lišća, kao neosporni kvalitet
ove predstave, a režija je u mnogome doprinela tome. Ističemo kao kvalitet
neprestano smenjivanje mitskog, simboličkog i realističkog prosedea. Po pravilu,
na njihovim ukrštanjima Šajtinčeva vizija doseže vrhunce.
U realizaciji ovakve reditelјske postavke, koja se zasniva na oživlјavanju
čarobnih slika, u mnogome je pomogla scenografija Vlade Rebezova. Ona je
nadograđivala scenske radnje, uokvirivala ih, podvlačila. U komadu bez klasično
uobličenih ličnosti, glumci su se, preko svakog očekivanja, odlično snašli.
Prihvatili su čar poetske maštarije, osetili filosofsku relativnost dela i ostvarili
uspešne role. Sava Damjanović, kao stari Luka, dočarao nam je svu dobrotu toga
lika, njegovu simboličku misiju, služeći se pre svega unutrašnjim ozarenjem
ličnosti. Smiren u gestu, likom upečatlјiv, on je predstavi davao mitska obeležja.
Bora Atanacković, tumačeći Smrt, neosporno je imao težak zadatak, da tako
nefiguralnom pojmu da realnije dimenzije. Međutim, Atanacković je uspeo,
ironijom je parodirao "ličnost" koju igra, naglim promenama tona zadržavao sve
poetske asocijacije koje je u tom pojmu autor namenio. Ljilјana Adamović je
igrala sa naglašenom lepršavošću, može se reći da je uspela da dočara naivnost i
lepotu predmeta koji tumači. Možda je ponekad zasmetala erotska nota u njenoj
igri što nije odgovaralo nevinosti cveća koje je animirala. Olga Radosavlјević,
plenila je raskoš nom koloraturom svoga glasa, dok je Milorad Trifunov uspešno
dopunjavao dobru glumačku ekipu.

Zrenjanin, 21. februar, 1970.

BEZ SCENSKOG DOŽIVLjAJA POETSKE DIMENZIJE
Todor Manojlović: Centrifugalni igrač, režija Đura Udicki

Najbolјe dramsko delo Todora Manojlovića doživelo je i svoje zrenjaninsko

izvođenje. Neosimbolistički Centrifugalni igrač, osoben po ukrštanju realističkog i
poetskog prosedea, po slapovima poezije i proze, nameće mnoštvo problema
prilikom postavlјanja na savremenu scenu. Ovo delo, u biti metaforičko, (život je
zatvorena kružnica iz koje se samo izuzetno hrabri zanesenjaci mogu izdvojiti)
nosi u sebi i izvesne odrednice vremena u kome je nastalo (između dva rata), što
realističkoj fakturi, koja obgrlјava poetske reminiscencije, daje pitoresknost.
Međutim, filosofska koncepcija Manojlovićevog dela (žudnja za slobodom i
duhovnim prostranstvima) nalazi se u replikama i gestovima lirski oformlјenih
ličnosti. To su prvenstveno Liliana i Bil. Iz njih progovara kristalna žudnja za
svetlošću Todora Manojlovića. To neprestano smenjivanje realističkih isečaka iz
života sa filosofsko-lirskim segmentima, reditelјu ove predstave na meće zna-
čajne dileme.
Prilazeći ovakvom tekstu, Đura Udicki je najpre osetio realističke valere
Centrifugalnog igrača i na njima gradio koncepciju čitave predstave. Izvlačeći
dramski nedovolјno čvrste niti ove tragikomične maštarije Todora Manojlovića, o
slobodi i ceni kojom se ona plaća, reditelј je dosledno podvlačio pomalo
melodramsku fabulu pretvarajući dramu u realističku komediju naravi. Pojavio se
problem - šta učiniti sa prazninama koje su u Centrifugalnom igraču - ispunjene
lirskim kliktajima o "slobodnom letu". Udicki je vešto otklonio tu trenutnu nedo-
umicu: ubrzao je ritam predstave, ponekad do pravog galopa, pukotine koje su
se pojavlјivale između pojedinih slika zamenio je stilizovanim baletskim
numerama, inače vrlo simpatičnim. Ipak, time je Manojlovićev tekst znatno
pojednostavlјen, a predstava osiroma šena. Ostalo je suviše malo poetskih
snoviđenja, dok je metaforička razvojna linija čitave drame, zasnovana na
sukoblјavanju realističkog i lirskog, skoro u potpunosti ostala skrivena.
Ono malo "manojlovićevskog" u predstavi dugujemo Ljilјani Adamović koja
je Lilijanu tumačila prozračno, kao inkarnaciju čiste lјubavi. U njenom tumačenju
ta lјubav je izvirala više iz zanosa nego iz uma. Jedino je ona uspela da se otrgne
od realističke koncepcije čitave predstave. Marinko Šebez, kao lutalica Bil, isuviše
je bio sklon naturalističkim rešenjima, ponegde više patetičan nego poetičan,
tako da njegovo bekstvo iz sivila građanskog života nema dovolјno unutarnjih
opravdanja. Međutim, napominjemo, da je Šebez imao nekoliko uspelih scena.
Ljubavni dijalozi sa Lilijanom, u drugom činu, bili su potpuno korektni.
Ministar, Zvonko Đukes - bled i neuverlјiv, često ne svojom krivicom. Isuviše
uzburkani mizanscen "pokrivao" je, kod Manojlovića vrlo značajne, replike, koje
je Đukes izgovarao. Stojan Notaroš, kao savetnik, bio je na putu da stvori
upečatlјivu ulogu, međutim on je preteranim gestikulacijama fino zamišlјenu
grotesknu figuru pretvorio u jednodimenzionalnu karikaturu. Možemo samo da
zažalimo zbog toga.
Zrenjaninsko izvođenje Centrifugalnog igrača neočekivano, je pružilo
epizodnim ličnostima mogućnost da ostvare zapažene uloge. Zagorka
Bogdanović, kao gospođa sa crvenim suncobranom, bila je dovolјno egzaltirana i
opsednuta ličnom tragedijom, premda znatno oštećena izbacivanjem vrlo zna-
čajne scene razgovora sa avijatičarom Olegom u finalu drame. Nejasni su razlozi
koji su uticali da se taj dijalog zanemari. Sekretar Selimira Tošića, potpuno u
mentalitetu tog "soja" u građanskom društvu - tih, strplјiv pokoran. Rade Bran-
kov je novinara tumačio na liniji stapanja realističkog i stilizovanog - znači u duhu
Manojlovićevog originala. Hotelski bojovi - Miodrag Trifunov, Olga Radosavlјević i
Anđelka Davidovac - šarmantni. Barmen Milutina Mirkovića - vrlo živopisan.
Dragan Krsmanović kao Oleg - nedopustivo nezainteresovan. Scenografija i
kostimi Zdravka Mandića puni toplog kolorita i vedrine, jedna su od vrednosti
ove predstave.

Zrenjanin, 7. mart, 1970.

LORKA I KOKTO NA SCENI

U razmaku od desetak dana imali smo prilike da na sceni pozori šta "Toša
Jovanović" posmatramo dve premijere: Dom Bernarde Albe, F. G. Lorke i dve
jednočinke znamenitog Ž. Koktoa. Oba dela su na scenu postavili Jovan Putnik,
kao reditelј i Vlada Rebezov, kao scenograf i kostimograf.
Zahuktali hod ansambla Narodnog pozorišta svakako svedoči o ambicioznim
planovima, međutim rezultati tog izrazitog aktivizma nisu bili podjednaki: dok
Dom Bernarde Albe predstavlјa skoro repertoarski promašaj, Škola za udovice i
Mornarska lјubav imaju šansu da postanu bestseleri. Razmotrimo, ipak,
pojedinačno ove predstave.

LORKA U NEREPREZENTATIVNOM IZDANјU

Veliki španski pesnik Frederiko Garsija Lorka često je prenosio svoje

poetske dileme i u dramski oblik, međutim danas je preporučlјivije sačiniti iz
njegove poezije dramski recital nego posezati za originalnim dramama. Osnovni
kvalitet tih dela je lirika, odnosno lirska stilizacija života; Lorkine drame su
izrazito emocionalne ali svojom dramskom strukturom, čak i u najbolјim
izdanjima, anahrone savremenom teatru. Omilјeni Lorkini motivi: erotski vrela
lјubav, religioznost, koja ponekad pada u misticizam, i smrt, drastična i
ekspresivna, prepliću se, sa različitim uspehom u svim njegovim dramskim
tekstovima. U Domu Bernarde Albe, u senci jedne tragedije, nemuštim
mehanizmom priprema se druga, znatno veća. Lorkine se ličnosti u ovom delu
grče vito otimaju od stega religioznosti i matrijarhata koji Alba zavodi u porodici
posle muževlјeve smrti. Strast je u svima prisutna, negde kao životna
neophodnost, negde kao spoznani greh, međutim drama povremeno "pati" od
čudnih psiholoških skokova, kao i od nedovolјne akcione motivacije, što je opšta
"odlika" pesničkih drama. Jovan Putnik je u delu pokušao da pronađe skrivene
dramske segmente, da divergentne tokove preciznije usmeri ka završnoj
kulminaciji. U tome je delimično uspeo, ali predstava je nažalost ipak protekla u
monotoniji, koju su tek ponekad razbijale glumačke parade Filomene Dogan,
Lepe Lazarov i Ljilјane Rebezov. Reditelј je svoj posao vrlo precizno obavio, sve
scene su do kraja razrađene, stilizacije su skoro uvek efektne i konsekventne, čak
pijetetične, međutim to ne uspeva da izmeni bled utisak o čitavoj predstavi.
Greška se izgleda dogodila u odabiranju dela, Bernarda Alba niti na najbolјi način
reprezentuje Lorku, niti pruža garancije za kvalitetnu scensku transformaciju. Ne
može se, međutim, zanemariti ni dobra doza nerazumevanja naše publike za
mističnu stvarnost katoličanstva španske provincije.
Glumački ansambl je očigledno pružio maksimum ne bi li spasao
predstavu: pored izuzetno nadahnute Filomene Dogan, Lazarova i Rebezo va su
bile uspešne, Poncija Ivanke Barić bila je pomire na sa životom i uzdržana u
gestu. Bogdanka Vakanjac, Zagorka Bogdanović i Bogdanka Janković - korektne.
Adela Anđelke Krsmanović, temperamentna i silovita, vrlo bliska Lorkinom tipu
španske žene. Kod Ljilјane Adamović primetili smo izvesnu izveštačenost, čak po-
zu, što je rušilo stilsko jedinstvo glume na čemu je režija sa pravom insistirala.
Scenografija Vlade Rebezova, nedovolјno stilski čista, više je odgovarala nekom
amerikaniziranom mizanscenu.

DVOSMISLENI KOKTOOV OSMEH

Žan Kokto, svestrani francuski umetnik, nadrealista, klasi cista jed-

novremeno, lirik opore fakture ogledao se i u dramskoj formi. Škola za udovice i
Mornarska lјubav delovi su njegovog komediografskog opusa. No, ovde je
potrebno jedno preliminarno razjašnjenje: Koktoov humor nije onog galskog,
lepršavog, iloovskog tipa. On ispisuje više skice humornih situacija nego
urnebesne parade smeha. Nјegov smeh nije onaj zdravi koji razgalјuje, već
"terapeutski" koji uznemirava i nameće određene moralne dileme. U
jednočinkama koje je Jovan Putnik vrlo uspešno postavio na scenu, Kokto
progovara jednom vrstom nadrealističkog humora koji ima u sebi značajnu dozu
jeze. U prvoj priči lјubav se vodi kraj muževlјevog sarkofaga, na kraju se čak
izvodi cinična igra sa balzamovanim telom, u drugoj žena iz "lјubavi" i lakomosti
ubija čoveka u kome ne prepoznaje svog davno izgublјenog muža. Ta jezivost
daje humoru već napomenutu oporost; nije teško osetiti ni intelektualni izazov
koji pisac upućuje gledaocu. Reditelј ove predstave dobro je shvatio pravu
prirodu koktoovog teksta i vešto je naznačio dva osnovna toka. U "Školi za
udovice" to su: s jedne strane banalna prelјubnička priča, nešto izmenjenih
dispozicija, a sa druge strane cinična podruglјivost piščeva. U delu Mornarska
lјubav: naivnost intrige i tragičan završetak lepo zamišlјene lјubavne varke. Režija
je dosledno podvlačila tu polivalentnost teksta, time je predstava izbegla pad u
prozirnu komediju situacije, odnosno u melodramsku tragikomediju.
U Putnikovoj verziji Kokto je zadržao svoje prevashodne odlike, ironično-
humornu viziju života, manje ili više prigušenu erotsku nit, kao i intelektualnu
vokaciju. Ovakva predstava značila je težak ispit za glumce, jer trebalo je izbeći s
jedne strane patos, s druge naturalističko oblikovanje likova. Ljilјana Rebezov i
Stojan Notaroš pribegli su persiflaži i to vrlo uspešno. Naročito je stilizacija
Rebezove bila efektna: ironičnim kadencama pod vlačila je humorne situacije,
podruglјivom patetikom davala ritam čitavoj sceni. Filomena Dogan je realistički
odigrala ulogu družbenice, Zagorka Bogdanović, kao mornareva žena - u
pojedinim scenama prenaglašeno patetična, u celini uspešna. Selimir Tošić je
vojnika tumačio sveže, dok je Lazar Brusin korektno odigrao drugog mornara.
Ivanka Barić, u maloj ulozi maj ke, nagoveštava neslućene mogućnosti tragičarke
koja dramske akcente ne gradi na scenskim efektima već na psihološkoj
prozračnosti. Bogdanka Vakanjac je delovala senzualno, naročito svojim
prozuklim glasom. Scena i kostimi zanimlјivi, naročito za Mornarsku lјubav, a
dekor za istu jednočinku - neobično efektan.
Potrebno je napomenuti da smo Koktoa slušali u tečnom prevodu Mire
Milosavlјević.

Zrenjanin, 28. mart, 1970.

RAT, KOMIKA I PATETIKA

Stevan Jakovlјević: Na leđima ježa,

režija: Aleksandar Ognjanović

Treća knjiga Jakovlјevićeve trilogije o patnjama i podvizima srpske vojske

za vreme Prvog svetskog rata, poslužila je Aleksandru Ognjanoviću kao
inspirativni temat za dramsku evokaciju tog herojskog vremena Potpomognut
tandemom Svetolik i Miodrag Nikačević, koji su dramatizovali istoimeno
poglavlјe pomenute knjige, Ognjanović je podlegao zavodlјivim ali ne i
relevantnim akcentima vizure Stevana Jakovlјevićev na balkansku epopeju iz
Prvog svetskog rata. On je u Jakovlјeviću preferirao romantično i patetično,
recimo odmah veoma efektno i scenično, ali preva shodne su vrednosti pisca
Srpske trilogije doslovni realizam, humanost i specifičan vojnički humor. Sve ga
toga bilo je i u ovoj predstavi ali scenska poenta je, međutim, pre često
"preskakala" na slike sazdane od romantičarske heroike, na široke gestove, patos
i melodramsko (uz prekomerne pirotehničke egzibicije). U Jakovlјevićevim
junacima postoje i takve dimenzije ali nije to u njima ono po čemu ih pamtimo.
Tragičnost njihovih sudbina, stojicizam, humor kojim se brane od korozivnog
dejstva bliske smrti, svakako da bi snažnije bili istaknuti, i više došli do izražaja u
savremenijoj reditelјskoj koncepciji. Očišćen od prekomernih romantičarskih
natruna, stilizovan i čvršće realistički koncipiran, Jakovlјević bi odjeknuo znatno
efektnije, manje anahron.
Reditelјska koncepcija kao da je lutala od scene do scene: Ognjanović je bio
dosledan u nameri da ne potceni ni jedan od tokova Jakovlјevićeve epopeje.
Time je međutim, učinio lošu uslugu piscu, trudeći se da nam ga neizmenjenog
predstavi, pokazao nam je svu njegovu zastarelost, propustivši istovremeno da
dovolјno osvetli poetske valere tih požutelih stranica njegove čestite ali ne i
velike prozne građevine. Humor, prostodušan i neprevreo, tek povremeno je
preletao rampu, lepota i čistota duša ratnika koje "klanica iza svake čuke vreba"
bivala je potisnuta često patetikom gestova i monologa. Učiniće se, možda,
nekome da plediramo za nečim što ni sam pisac nije u romanima u potpunosti
ostvario; čak i ako je tako, kreativnijim i smelijim zahvatom adaptatori i režija bi
možda Jakovlјeviću produžili dramsku dugovečnost.
Dosledan svojoj viziji Jakovlјevićevog dela, obilno potpomognut
dramatizacijom, Ognjanović je stvorio zanatski veoma uspelo delo, predstavu
koja nikako nije bez atmosfere i specifične naivne lepote. Ne slažući se sa
reditelјskom postavkom, moramo mu, međutim, oda ti priznanje za visoku
profesionalnost u svim etapama dramatizovanja dela Na leđima ježa. U prvim
delovima stvoren je zanimlјiv štimung oporog vojničkog humora. Scena je živela
jednim dahom, glumci su igrali poletno osećajući da i gledalište živi njihovim
ritmom.
Kada se drama počela zgušnjavati, sa prvim nagoveštajem bliske tragedije,
na scenu je pohrlila patetika i pirotehnika. U galimatijasu pucanja i zapenušanih
monologa izgubila se poezija lјudskih sudbina: par studiozno izgrađenih detalјa,
lepo stilizovanih, prošli su nedovolјno primećeni, za čim valјa zažaliti. U tim
momentima i glumci su osetili "tanušnost" svojih rola i snalazili se po spretnosti i
iskustvom. Svakojako, Ognjanović je suviše respektovao u Jakovlјeviću istoriju,
manje njegove humanističke lamente i humor ratišta pozlatom prošlosti
zagušene. Međutim, ovaj reditelј je i u svojim pogreškama suveren, precizan i
konsekventan.
Zavedeni prividnom polivalentnošću prostranstava predstave, koju su
diktirali s jedne strane reditelј a s druge Jakovlјevićev tekst, glumci su ostvarili
neujednačene role. Jovan Antić (kapetan Stanojević), stvorio je, u realističkom
maniru, celovitu ulogu snalazeći se bolјe u dramskoj herojici a manje uspešan u
psihološkim nijansiranjima. Stevan - Stojana Stojilјkovića, bled i romantičan,
potpuno u duhu reditelјeve intencije. Kosta "Turčin", u tumačenju Stojana Nota-
roša, komičar, sav u spolјašnjem gestu, čvrsto građen ali i s nedovolјno
osvetlјenom tragičnom dimenzijom, koja čini ovaj kompleksan lik impresivnim.
Prvoslav Zakovski (poručnik Rajko), gradio je svog junaka u nekoliko osnovnih
tonova, imajući neophodnu distancu. Nepretenciozno i dobro. Dragolјub Lazarov,
veoma mlad glumac, pod iskusnom reditelјskom rukom ostvario je prihvatlјivu
ulogu romantičnog heroja (Dragan), premda je glasovno još nedovolјno kultivi-
san. Veteran zrenjaninske scene, Lazar Brusin, simpatično je oživeo posilnog
Živorada, ujednačeno, u svom već poznatom komičarskom dijapazonu. Epizode
Radeta Brankova, Milutina Pavlova i Dragana Krsmanovića, osobito prve dvojice,
na nivou predstave, znači solidne.
Opaska koja važi za čitav ansambl: u prihvatanju jezičkih karakteristika
originala mora se biti dosledniji. Poneki su mešali "vojvođanski" i "srbijanski",
drugi potpuno zanemarili jezičke osobenosti.
Stilizovano-realistički dekor Vlade Rebezova, bitan je kvalitet ove predstave.
U umešno načinjenoj, i ujednačeno igranoj predstavi Na leđima ježa, igrali su još
Nedelјko Pajević (markantno), kao i scenski radnici Sima Grosu, Ferenc Salma,
Jovan Radin, Stojan Sekulin, Borivoje Joksimović i Radomir Kovačević.

Zrenjanin, 9. oktobar, 1971.

SOLŽENјICIN NA ZRENјANINSKOJ SCENI

Aleksandar Solženjicin: "U prvom krugu",

za scenu priredio i postavio Sava Komnenović

Književnik čija su dela, posredstvom švedske akademije nauka, za talasala

evropsku kulturnu i političku javnost, dospeo je i na našu scenu. Delo sovjetskog
nobelovca, koji još nikako ne dospeva u situaciju da primi ovo laskavo priznanje,
A. Solženjicina, pruža obilјe materijala za tzv. političko pozorje, tekstovima
pisanim za scenu a još više svojim romanesknim zahvatima u oblast totalitarnog.
Nјegove, nedvosmisleno autobiografski koncipirane, proze govore o periodu
totalitarne vladavine u SSSR, odnosno Solženjicin upoznaje svet sa stvarnošću
Stalјinovih logora za političke "grešnike". Veoma objektivno i nadasve precizno,
on priča o mučnim životnim putešestvijima prevashodno intelektualnih
"grešnika". Međutim, njegovi romani imaju u sebi i znatno više od ispovesti
patnika, oni su, zapravo, napravlјeni kao parabola protiv neslobode uopšte,
protiv fizičke a naročito duhovne tiranije.
Počevši od pripovetke Jedan dan Ivana Denisoviča pa preko Odela za rak,
sve do romana U prvom krugu, čiju smo scensku transpoziciju videli, Solženjicin,
prepun gorkih ličnih iskustava, napominje da je dehumanizacija društva opasnost
koja je latetna u svim sistemima. Roman „U prvom krug" nema danteovsku
polifoničnost, ali vizija sveta bez slobode nije u ovoj sovjetskoj verziji manje
stravična. U Solženjicinovom paklu smešteni su vrhunski intelektualci, zapravo
elita društva. Neka, često minorna, politička krivica uticala je da se nađu u
radnim logorima. Tamo im je omogućeno da se naizgled bave, naučnim radom,
ali cilјevi kojima bi ovaj trebao da služi toliko su niski da praktično znače, u
slučaju da im svesno i aktivno streme, moralnu devalvaciju i kapitulaciju. Za
razliku od danteovskog pakla, iz ovog postoji samo jedan izlaz ali - nečastan.
Adaptirajući ovo delo, prevashodno etičkih vrednosti, Sava Komnenović se
opredelio da nam predstavi samo neke njegove tokove. Zapravo, na
zrenjaninskoj premijeri videli smo samo spolјašnje konture ovog slojevitog dela.
Činjenica da se kreator ove predstave prevashodno opredelio da nas in-
formativno upozna sa savremenim sovjetskim piscem, ne može u potpunosti da
opravda jednosmernost njegove vizije Solženjicinovog romana. Vršeći izbor iz
ove drame "elitnih logoraša", Komnenović je morao uložiti znatno više truda u
traganju za dramskim elementima u romanesknom predlošku. Poneke slike vi-
đene na zrenjaninskoj pozornici imaju daleko veću literarnu vrednost nego
scensku (traktat o Faustu, na primer), dok su neki karakteristični detalјi iz
romana, inače veoma dramatični, čak i politički univerzalni, zanemareni. Politički
teatar, kome bi ovo Solženjicinovo delo najviše pripadalo, mora se zasnivati na
aktuelnosti i izvesnoj svesnoj provokativnosti. Svega toga bilo je isuviše malo.
Iz Komnenovićeve adaptacije, mogli smo zato samo da naslutimo snagu
piščevih "filipika" protiv tiranstva, često je patetika zamenjiva la govor činjenica,
a one su Solženjicinova prevashodna vrednost.
Osobenost zrenjaninske premijere ovog dela je pokušaj osvajanja nove
dramske forme - tzv. žive knjige, odnosno svojevrsnog recitala relevantnih
odlomaka dela. Kao pokušaj, može se, pozdraviti ovaj zahvat, jer ponekad je
izuzetno teško integralno transponovati na pozornicu prozno štivo, naročito
roman. U slučaju da slične literarne tvore vine imaju izuzetne literarne ili
aktuelno društvene vrednosti, mogla bi "živa knjiga" da postane praksa
zrenjaninskog pozorišta, ali potrebno je obezbediti znatno veći uticaj kreacije u
odabiru odlomaka koji reprezentuju književno delo. Valјa, dakle, imati bolјe
scenarije!
Zrenjaninska premijera Solženjicinovog dela i pored svega ohrabruje,
naročito mogućnostima koje otvara. Svoju informativnu ulogu svakako je i ova
adaptacija dobro ispunila: delo ćemo pročitati ili ponovo prelistati. Međutim,
pozorište se ne sme time zadovolјiti. Adaptacija mora biti na većoj umetničkoj
razini.
U Prvom krugu nas je i na sceni uzbudio, ali se u prvom delu osetila izvesna
monotonija. Komentator je isuviše često "deklamovao, a neophodne
dinamičnosti je nestalo već u prvih pola časa. Sve su to sitnice, ali ih je za nijansu
bilo prekoviše.
Iz veće grupe glumaca koji se pojavlјuju u ovoj predstavi vredi izdvojiti
Prvoslava Zakovskog, koji je spontano i sa pravom intonacijom govorio
Solženjicinove precizne rečenice, zatim Divnu Stojilјković, elementarno tragičnu,
kao i Savu Damjanovića čija epizoda svedoči o sazrevanju ovog glumca.

Zrenjanin, 4. decembar, 1971.

POVRATAK EMOCIJI

Miroslav Belović i Stevan Pešić: Omer i Merima,

reditelј Dušan Mihajlović

Dok se teatarska kretanja u svetskim razmerama kreću ka sve

radikalnijem "razaranju" klasičnih pozorišnih struktura, na našim scenama, ako
izuzmemo ekskluzivni Atelјe 212, literarno i neoklasično pozorje doživlјavaju
svoju ekspanziju. Objašnjenje ovog fenomena, u par rečenica, je dosta dubiozan
poduhvat, iako ovako ad hok re čeno stoji u tesnoj vezi s nedovolјno definisanim
pojmom naše pozorišne publike. Najnovija premijera pozorišta "Toša Jovanović"
samo je novi element pretpostavlјene analize scenskih kretanja u nas.
Balada iz narodne baštine, Omer i Merima, svojim tragičnim
konsekvencama, nepatvorenošću osećanja, naročito emocionalnim intenzitetom,
poslužila je piscu Stevanu Pešiću i reditelјu Miroslavu Beloviću kao polazna
pretpostavka u gradnji dramata tragičnih sazvučja. Imajući, očigledno, neka dela
klasične literature kao model, autori čak ni ne taje da je to Šekspirova tragedija
Romeo i Julija, oni su svesno na tome gradili svoju viziju računajući na našu,
slovensku, sklonost ka romantičnim i tragičnim lјubavnim istorijama. Naša
"balkansko-evropska" publika pokazala se kao zahvalan medijum za takav
koncept - emocionalni dodir sa gledalištem uspostavlјen je, time je predstavi
obezbeđeno potrebno trajanje.
Jedan manje egzaltiran a više analitičan pogled na delo, koje su nam Belović i
Pešić, odnosno reditelј Dušan Mihajlović uz pomoć glumaca, predstavili otkriva
izvesne nedostatke, kojih je ipak manje nego što se moglo očekivati pri ovakvom
pozorišnom zahvatu. Autori tragedije kao da nisu dovolјno verovali narodnom
pevaču, skraćivali su i sažimali originalan tekst, imajući verovatno pred sobom
dobro znane i proverene sheme klasične tragedije. Izgublјena je na taj način
vitalnost i elementarnost narodne lirike, a istovremeno nismo dobili dubinu
strasti klasičnih tragičnih drama. Likovi nisu dovolјno iznijansirani, niti je tragična
krivica glavnih junaka dovolјno osvetlјena. Međutim, treba napomenuti da je
unošenje Idrizovog lika, u ovo delo uspešan potez koji Omeru i Merimi daje
izvesnu mitsku zamaglјenost.
Beloviću i Pešiću, naročito ovom potonjem može se staviti primedba na
dopisani tekst, koji je u većini, nema jednostavnost narodnog originala, već je
metaforikom više upućen baroknom ornamentovanju.
Dušan Mihajlović je dosledno sledio autore u njihovoj šekspirovskoj
inspiraciji, ne upuštajući se međutim u smelije stilizacije. Zapravo, dok u prvom
delu preovlađuje folklorno (što nikako ne smemo pripisati izvornoj pesmi) koje je
veoma razigrano mizanscenski, u drugoj celini Mihajlović vrlo efektno zgušnjava
dramu, i u čistim valerima vodi je tragičnom i efektnom epilogu. Jednostavnim
scenskim rešenjima, koja dopuštaju da emocija gospo dari, pozornicom i gle-
dalištem, izbegavajući sve primese melodramatičnosti, koja u predstavama toga
tipa izvire iz svakog nepreciznog gesta ili neodmerene replike, reditelј pokazuje
sistematičnost i zrelost. Tim više nas čudi ne dovolјna smelost u nadgradnji prvog
dela.
Ovakav dramat stavlјa pred glumce velike poteškoće jer ništa nije lakše nego
u sličnim delima skliznuti u lažnu patetiku, zapravo potpuno promašiti. Zadatak
nije bio suviše zahvalan: savesno odigrana rola ne donosi sigurno priznanje, jer
likovi koje treba oživeti nisu dovolјno psihološki iznijansirani. Pred takvim
zadatkom ansambl se podelio: stariji su zaigrali s izvesnom distancom prema
likovima koje predstavlјaju, mlađi su ušli u avanturu spontano i iskreno, i s pri-
lično uspeha izneli povereni im zadatak. Merima Dragice Despotović bila je
dovolјno čedna, premda nedovolјno opuštena u tragičnim partijama. Dragolјub
Lazarov, kao Omer u prvom se delu gubio u dramski nefunkcio nalnim kretnjama,
što je delovalo kao kompenzacija izvesne nesigurnosti. Kasnije je zaigrao znatno
koncentrisanije. Fatima, u tumačenju Olge Radosavlјević, nije imala dovolјno
fatalnosti i tajanstvenosti, iako je korektno glumila. Ova mlada glumica je,
zapravo, podelom uloga bila hendikepirana. Idriz, Save Komnenovića, tek je u
drugom delu dobio mitsku dimenziju, otresao se folklornih primesa, zapravo
zaživeo je kada je ovaj glumac poverovao u autentičnost uloge koju nosi.
Gordana Vinokić je imala dovolјno gordosti i prkosa koji karakterišu Ismetu,
poneke scene rafinirano izgrađene govore nam o transformaciji dojučerašnje
herojine zrenjaninske scene u karakternu glumicu zavidnih mogućnosti.
Nedovolјna preciznost izgovora u mnogome je rušila utisak o vrednosti napora
Ivanke Barić.
Scenografija Vlade Rebezova, u prvom delu samo funkcionalna, u drugom
veoma ekspresivna i upečatlјiva.
OPERETA OD TRIFKOVIĆA SAČINјENA
Kosta Trifković: Baš su ti muškarci prave lole,
scenska adaptacija i režija Dragan Jović

Dramski tekstovi iz nacionalne pozorišne tradicije nameću mnogostruka

iskušenja onome ko pokuša da ih vrati na savremenu scenu. Ta ista dela, klasična
po literarnoj ili scenskoj vrednosti, otvaraju najmanje dva kulturološka pitanja:
na probi je istovremeno i mentalitet ovovremene publike, značajniji su, ipak,
pokazatelјi koji nam govore koliko se suština takozvane klasike, u davnini
glorifikovana, sačuvala od korozivnog dejstva proteklog vremena. Zato, pri-
ređivači smelo, sa manje ili više uspeha, osavremenjuju klasiku. Kada je Trifković
u pitanju, nadgradnja je bila sasvim moguća pošto bi autentično rekonstruisanje
ovog pisca pred stavlјalo svojevrsan anahronizam. U klasifikaciji koju nam
nameće teorija književnosti i drame, Trifkovićeve scenske slike "komičnih
situacija" ne zauzimaju neko značajnije mesto. Bez izraženijih socijalnih,
psiholoških i etičkih definicija, ovaj pisac pretenduje samo na dopadlјivost i
pitkost.
Adaptirajući Trifkovićeve "dvočinke" za zrenjaninsku pozornicu, Dragan Jović
je odmah eliminisao mogućnost klasičnog Trifkovića. Opredelio se za "igru u igri",
zapravo dopisao je intermedije, a glumcima naložio da glume hotimičan
diletantizam. Ovakva koncepcija svakako da je poticala od namere da se kroz
karikaturu otkriju nedovolјno poznati mehanizmi ovih vodvilјa, a istovremeno
zabavi publiku. U intermedije, koje su, da odmah kažemo, najslabiji delovi pred-
stave, ukomponovane su stare gradske pesme, što je trebalo da donese
lepršavost nagoveštenog "operetskog žanra" na naše teme.
Ideja da se od Trifkovića, zabavlјača naših predaka, načini animator današnje
publike, zavređuje pažnju ali ne možemo se oteti utisku da je potreba takvog
ugađanja zasenila sve ostalo. Međutim, i publika danas prima s smeškom ono što
joj namenjujemo samo dok ne otkrije da je podilaženje isklјučiva namera
izvođača, posle toga postaje sumnjičava. U ovom Trifkoviću pesama je bilo
previše, čak i onih koje se nikako ne mogu uklopiti u starovojvođanski melos.
U realizovanju "obrađenog klasika", dosledan svojoj viziji, ako izuzmemo
treću jednočinku, Jović je dosledno i stilski tačno parodirao manire onovremenih
pozorišnih družina, a Trifković mu je to svesrdno omogućavao. Ali, međučinovi,
koji su svakako trebali da proteknu u svežoj improvizaciji, pesmom razgalјenoj,
delovali su nedorađeno, nategnuto, odbojno u svojoj familijarnosti. Zaboravlјeno
je staro pravilo da dobroj improvizaciji prethode časovi studiozne analize svakog
gesta.
Generalno shvativši da je kod Trifkovića najvrednija bezazlenost igrarija,
Jović je, međutim, ispustio iz vida da je baš u scenskim vragolijama od izuzetnog
značaja koncentracija i selekcija izražajnih sredstava. U ovako "pomerenom"
trifkovićevskom svetu, glumci su ne očekivano dobili mogućnosti koje bi im u
originalnoj verziji svakako bile uskraćene.
Parodični kontekst dozvolјavao je značajnije dogradnje likova, na relaciji od
karikiranja naznačenih osobina, do persiflaže čitave ličnosti. Po svom
temperamentu, mogućnostima i reditelјskim intencijama, glumci su se i
opredelјivali. Jovan Antić, iako je često "predstavlјao" epizodne ličnosti, pokazao
je najviše spretnosti u unutrašnjem parodiranju Trifkovićevog sveta. Odmeren,
istovremeno dovolјno spontan, šarmantno je persiflirao malograđanštinu.
Naročito je uspešna bila njegova epizoda u trećoj, inače slabijoj jednočinki.
Bogdanka Vakanjac iskoristila je ovu predstavu da nam pokaže zavidan
dijapazon svojih komičarskih mogućnosti. Manirom jedne Ljubinke Bobić, znači
pomalo prenaglašeno, ali dopadlјivo, davala je ritam čitavoj predstavi. Ponekad
se služila i oveštalim scenskim sredstvima, ali su ova u njenoj interpretaciji
dopadlјivo delovala.
Stojan Notaroš je uložio znatne napore da prihvati laki, operetski ton
predstave, i može se reći da je uspeo u tome. Nјegova već osvedočena
muzikalnost, mnogo mu je pomogla. U prvoj jednočinki, vrlo uspešan.
Stojan Stojilјković pokazao je lepe mogućnosti u komediografskom žanru.
Razigran i opušten davao je impulse predstavi, naročito u "lјubavnom pismu".
Mira Dimitrijević je prijatnom pojavom i glasom stvorila dobre preduslove za
dopadlјivu ulogu, ali je taj utisak umanjila donekle "pretvrdom" glumom.
Milenko Pavlov, sa jednom zapaženom epizodom nagoveštava javlјanje
autentičnog komediografskog glumca. Ružica Savić, kao sufler, bila je lepršava, sa
dečjom lakoćom kretala se ovom predstavom. Divna Stojilјković, je svojom ne-
dovolјno stilizovanom glumom, u suštini dobro zamišlјenom, disharmonično
delovala.
U izboru muzike Ivan Petrov je morao biti raznovrsniji, ili odmereniji u
variranju sličnih motiva. Scena Dragomira Petrovića, bogata i zanimlјiva u
rešenjima, ali i nesaglasna sa osnovnim duhom predstave - simuliranom
diletantskom pozornicom. Isto važi i za kostime.
Jedna opaska, spoznana posle naknadne analize: i pored svih mana
predstava je gledlјiva, kada bi bila sažetija, vrednosti bi joj se uvećale.

Zrenjanin, 19. februar, 1972.

Žorž Fejdo „Buba u uhu“, URNEBES NA SCENI
reditelј Ljubiša Ristić

Ako je vodvilј, ta pikantno elegantna komediola, derivat francuskog duha,

onda je Žorž Fejdo njegov rodonačelnik. Intriga, prevashodno lјubavnog sadržaja,
muž - pomalo onemoćao, lјubavnik vreo i nestrplјiv, žena kao leptir lepršava,
sluge glupo-pametne, tema golicava, ali nikada suviše eksplicirana - to je skoro
čitav svet vodvilјa. Od komediografskih sredstava - zabuna, prerušavanje,
nesporazumi. Dodajmo tome živahan ritam, povremenu laku ironiju, koja je bez
suvišnih socijalnih određenja, više duhovitost, to je Fejdo i Buba u uhu.
Postavlјajući na zrenjaninsku scenu ovu, kako sam kaže, "smešnu dramu",
Ljubiša Ristić je već konceptom obezbedio sebi preduslove za dopadlјivu
predstavu. Pogrešno bi bilo u Fejdou tražiti posebno satirične valere, eventualne
psihološke kontrapunkte, on jednostavno želi da zabavi publiku, i sam se smejući.
Ristić je to shvatio i zato ovaj vodvilј ima neophodnu lakoću i vibrantnost.
Razigrana scena pokazala se kao najbolјa transmisija između ovog, ne suviše
serioznog pisca, i savremene publike neodređenog ukusa. Međutim, Ljubiša
Ristić nije se zadovolјio pukim rekonstruisanjem intencija ovog pisca. U predstavi
koju smo posmatrali, prisutan je izvestan eksperimentalni zahvat, recimo -
uspešno kolokviran. Naime, Ristić je uočio jednu zakonitost koja je prisutna u
svim delima Žorža Fejdoa: prepoznao je u njima neizmeran dinamizam i odmah
ga definisao kao srž njegovih vodvilјa. I zaista, u Fejdou ima neizmerno mnogo
mehaničkih radnji, jurnjave, vratolomija, tako da igrati ovog pisca znači
posedovati, pored veštine duha, i pozamašnu telesnu energiju. Baš na tom urne-
besnom ritmu insis tirao je i reditelј, dajući istovremeno Buba u uhu plastičnost
pomalo stilizovanog Fejdoa. Činjenica je da pojedina njegova dela nose u sebi i
apsurdno-tragične akcente govori da ni Ristićevo insistiranje u tom pravcu ne bi
bilo proizvolјno.
Zrenjaninska premijera je pokazala koherentnost reditelјske ideje, bila je
razigrano dorečena, u krupnom planu neuhvatlјivo razigrana, u detalјu dorađena.
Glumci su imali dovolјno lakoće ali i preciznosti. Ritam koji je potencirao
mehanizam kretnji, upravo nam je iznova dokazivao tačnost Bergsonove tvrdnje
da otuđena kretanja deluju neodolјivo smešno. U precizno naznačenoj
nomenklaturi, akterima je ipak ostajalo dovolјno međuprostora za kreativna
domišlјanja. U celini, zrenjaninski glumci pokazali su dovolјno maštovitosti i izdr-
žlјivosti. Jovan Antić, u dvostrukoj ulozi (Viktor Šandebiz i sluga Poš), bio je
dominantna figura čitave predstave. Temperamentan, okretan, diktirao je ritam
svim ostalim. Stilizovane geste, izražajna mimika, i nesvakidašnja moć čisto
fizičkog pretapanja, učinili su njegovu igru nezaobilaznom. U roli sluge Poša,
Antić je ostvario ulogu koja ima u sebi antologijske vrednosti. Dragolјub Lazarov
se uspešno uklopio u Ristićevu koncepciju ubrzanog ritma. Bio je eksplozivan, s
izrazitim osećanjem za scenu. Ipak, s više ležernosti obogatio bi dodatno ličnost
Turnela. Anđelka Krsmanović, pokazala se kao tipična Fejdoovska glumica,
temperamentna, zavodlјiva - seks koji je prikriven, ali svi znaju da je prisutan.
Nјena Lisjen, upečatlјiva. Stojan Stojaković, kao doktor Finaš, precizan, kultivisan
i razigran. Filomena Dogan je u svom već poznatom maniru čvrste realističke
glume dala solidno ostvarenje. Nedelјko Pajević, pojavom i gestom nametlјiv kao
što je uloga i tražila. Svoj zadatak nemotivisanog sveubojstva uverlјivo je obavio.
Od epizoda valјa istaći Kamija Šamdebiza u interpretaciji Selimira Tošića, kao i
Milenka Pavlova.
Igrali su još Prvoslav Zakovski, Lazar Brusin, Radovan Brankov, Mira
Dimitrijević (i pored značajnog truda delovala je suviše čedno za zavodnicu kova
Rajmond Šandebiz), i Dragica Despotović. Scenografija Vlade Rebezova, nešto
modernija nego Fejdoovska ali je, pored izrazite funkcionalnosti, nosila i neke
asocijativne namere Ristićeve.

Zrenjanin, 15. april, 1972.

TESKOBA STERIJINOG SMEHA

Jovan Sterija Popović: Ženidba i udadba,

režija Dragan Jović

Opšte je prihvaćena ocena da u Sterijinom dramskom opusu razum

kontroliše strast, da smeh njegov manje razgalјuje a više trezni i opominje. Tako
je u magistralnim njegovim delima, uz konstataciju da je ovaj značajan autor naše
baštine od klasicista nasledio sklonost ka moralizmu, dok romantičarima nije
odobravao naglašenu razneženost i emocionalnu rasplinutost.
U komediji Ženidba i udadba, koja ipak spada u manje karakteristična
Sterijina dela, komediografski elementi naizgled pretežu. U ovom je komadu
znatno manje pridike, etike ili politike, a umesto toga znatnije se javlјaju
podsmeh i zajedlјivost. Dva se osnovna postupka uočavaju u gradnji ovog
podsmešlјivog pozorja. Sterija prvo ironizira instituciju provodadžisanja ženidbe i
udadbe, svodeći sve na interes (u konkretnom slučaju devojka je sa manom a
momak bez para), na dogovor u kome se zanemaruju osećanja. Drugo na šta
upozorava ovaj namrgođeni komediograf, jeste labilnost lјudskog karaktera: Ste-
rija nadmoćno pokazuje kako izmenjeni odnosi (bračni i ekonomski) od silnika
stvaraju smetenjaka (mladoženja), odnosno od bespomoćne osobe (devojka)
goropadnicu. Ova se ko medija, znači, može čitati i kao pritajena tragedija,
nerealizovana melodrama, ali i kao groteska.
Reditelј kome Sterijin svet nije stran, Dragan Jović, opredelio se u
interpretaciji ove drame za koncept unutrašnjeg razotkrivanja lјudskih
konvencija, za skidanje maski sa naizgled dobrodušnih lica naših paora i trgovaca.
On je u svom viđenju junaka Sterijine komedije išao do krajnjih mogućnosti koje
delo indicira, kloneći se jedino iskušenja da našeg klasika "osavremenjuje" Jović,
zapravo, maksimalno zateže dve niti u delu, želeći da nam pokaže kako je i
grimasa deo istine o čovekovom licu. Iz Sterije tako povremeno, u ovoj
zrenjaninskoj predstavi, proviruje nešto od Krecovog naturalizma, lјudski se rod
prikazuje u nimalo lepom izdanju: pravih i čistih osećanja nema, sve je stvar
dogovora, interesa, straha ili zavisti - to je poruka Ženidbe i udadbe po Jovićevom
čitanju Sterije. Tako je kod njih, a mi znamo kako je u životu.
Kada se ocenjuju dometi ovako koncipirane predstave, koja je čini se više na
tragu izvornog Sterije nego što su to mnoge prethodne, valјa reći da je slobodno
možemo uvrstiti u listu vrhunskih ostvarenja zrenjaninskog pozorišta. Osim nešto
tromije ekspozicije, Dragan Jović je zamislio i realizovao slojevitu, strasnu celinu,
s pravim ritmom koja pleni zrelošću.
 U akterima je imao, skoro bez izuzetka, prave saradnike, dok je nekima
pomogao da posle dužeg vremena dosegnu prave glumačke vrednosti. Reč je
prevashodno o Mirjani Vukojević, koja mu je u ulozi udavače i stožer predstave.
Izuzetno precizno i disciplinovano, sa zadivlјujućom transformacijom, ova je
glumica objedinila sve vrline Jovićevog koncepta, pokazavši, u grotesknoj formi,
kako je kratak put od jadnika do silnika. Gordana Vinokić je lik majke tumačila
takođe veoma koncentrisano, sa mnogo unutrašnjeg senčenja, sa nesvakidašnjim
osećanjem za mikroglumu. Dugo će se pamtiti njene transformacije u sceni
provodadžisanja. Novak Bilbija je mladoženju igrao na samoj granici karikature.
Znatno više je doprinosio smešnoj strani predstave, zapostavlјajući reditelјev
crnohumorni sterijanski putokaz. Delovao je dopadlјivo ali i površno. Lazar Brusin
je svojom realističkom glumom bio nekako izvan osnovnih tokova drame, što se
može reći i za Mihaila Fora. Ružica Cvijetić - doprinosila je koherentnosti
predstave.
Scenografija Vlada Marenića, u tamnoj gami naturalizma, zapažani je vizuelni
komentar i "akter" ovog veoma uspešnog izvođenja "Ženidbe i udadbe".
IZMEĐU LjUBAVI I SLAVE
A. N. Ostrovski: Talenti i obožavaoci,
režija Aleksandar Ognjanović

U istoriji ruske dramske literature mesto A. N. Ostrovskog je od nesumnjivog

značaja; u našoj pozorišnoj praksi, međutim, pojavlјiva nje ovog klasika pati od
periodičnog zaborava ili pak nekritičkog preterivanja. Razloge za to, verovatno,
treba tražiti u menama naših socio-estetičkih uslova, odnosno u osobenoj
stilskoj-sadržinskoj strukturi drama Ostrovskog. U njegovim se, naime, delima
prepliće romantika sa realističkim, odnosno socijalnim elementima, zato je pos-
tavlјanje ovih drama na savremenu scenu privlačno i opasno. Reditelјe, u prvoj
varijanti: preferiranju romantičarskih elemenata, kao senka prati opasnost
melodramskog, u drugoj, neizvesno je da li će realistički podtekst biti dovolјan da
iznese autentičnu dramsku priču.
U delu Talenti i obožavaoci dovolјno je, međutim romantičnog (mlada i
talentovana provincijska glumica napušta verenika, pametnog i poštenog
studenta, i polazi za Moskvu, u pratnji bogatog zemlјoposednika koji joj
predstavlјa zalogu buduće karijere); tragičnog takođe, iako ne u samoj radnji.
Realistički obrisi nemaju značajnijeg udela u strukturi ove scenske tvorevine, tako
da je Aleksandru Ognjanoviću zadatak bio znatno olakšan. Poznat kao reditelј koji
vrlo precizno i savesno realizuje tekst, on je i u ovom slučaju pokazao značajno
majstorstvo u klasičnoj realizaciji. Sa beznačajnim odstupanjima, on je vešto
vodio romantičnu priču njenom neprijatnom završetku. Tek naznačene deonice u
kojima se sukoblјavaju svet umetnosti (ili iluzija) sa realnim životom, on nije
potiskivao ali ni preterano akcentovao. Na mestima gde je romantično moglo da
se "isklizne" u melodramsko, vešto je intervenisao tako da je njegova postavka
Talenata i obožavaoca, u konačnom rezultatu, zrela i vrlo stabilna. Eventualne bi
se primedbe odnosile na nedovolјno prisustvo melanholične atmosfere koja u
delima Ostrovskog ima značajnu poetsku vrednost. Takođe, u gradnji nekih
scenskih efekata pribegavao je funkcionalizaciji u najbanalnijem smislu
(golubovi, krici gavranova...).
Priču o lјubavi i zavodnicima u umetničkoj sredini, obojenu tek ponekad
socijalnim ili etičkim senkama, ansambl zrenjaninskog pozorišta je uspešno
oblikovao. Iako je angažovana brojna glumačka ekipa, ujednačenost na zavidnoj
razini odlika je ove predstave. Normalno, nisu svi igrali s podjednakim uspehom,
još manje na isti način ali ovaj primer svakako pokazuje, s jedne strane da se u
ansamblu kriju i neslućene snage, a s druge strane da dobro prostu dirana i kon-
trolisana rola ponese glumca...
Najupečatlјivije ostvarenje svakako je dao Sava Damjanović koji je tumačio
posednika Velikatova. On je ovom, inače ne naročito privlačnom liku, udahnuo
derivat melanholičnog, nešto od bolesne praznine ruske provincije, i tako
značajno produbio vizuru pred stave, nazna čivši možda i mogućnost novog
viđenja junaka Ostrovskog.
Dramsku radnju komada nosili su Olga Belić kao glumica Nјegina i Nikola
Jurin, njen verenik Meluzov. Možemo reći - sasvim uspešno. Nikola Jurin je bio
dovolјno plemenit, naivan i likom saobrazan sa piščevom intencijom. Odabrao je
pravu meru u slikanju unutrašnjih bura, zadržavši dinamičnost. Nјegina, Olge
Belić je bila emocionalno kontrolisana, iako se bolјe snalazila u tumačenju čistih
osećanja nego psiholoških bura. Imponovala je njena koncentrisanost.
Ivanka Barić je Domnu Pantelejevnu tumačila kao spoj materinskog instinkta
i još neugašene ženstvenosti. Ako izuzmemo neke prejake akcente, taj je spoj bio
dopadlјiv. Knez Delubov, u tumačenju Stojana Notaroša bio je pravo oličenje
sladostrasnika iz viših krugova. Sav iz jednog komada, on je potpuno naličio na lik
iz klasično protumačenog Ostrovskog. To kao da potvrđuje napred iznetu tezu o
dvojnosti prakse u realizaciji ovakve literature. Takav Delubov sasvim se dobro
uklapa u koncept na koji Ognjanović organizuje ovu priču. Zagorka Bogdanović je
glumicu Smersku, tako đe, dosledno oživela, u svoj kaćipernosti, prevrtlјivosti i
pohoti. U ovoj je ulozi njen falset bio efektan. Činovnika Bakina, Jovan Antić je
obojio s dovolјno nesimpatične razmetlјivosti, neodmerenosti, čak razvratnosti.
Stojan Stojilјković, kao pijani tragičar Gromilov, igrao je na opasnoj ivici između
farsično-ironičnog i realističkog, što istovremeno znači da je morao "gaziti" i po
jednom i po drugom. U njegovom konačnom rezultatu uspeli pasaži, ipak,
pretežu. Igrajući direktora pozorišta, Milenko Pavlov je još jedanput potvrdio već
pokazanu sposobnost stilizovane komike. Lazar Brusin kao Narokov - živopisan.
U predstavi bez izraženije slabog mesta, igrali su još: Filomena Dogan,
Selimir Tošić, Radovan Brankov, Prvoslav Zakovski i Živa Šajtinac. Scenografija,
Vlade Rebezova vrlo funkcionalna, ipak zamerili bi mu dve stvari: profanisane
golubove i prenatrpanu scenu u trećem činu. Kostimi Božane Jovanović -
autentični i odmereni. Još jedna opaska: premijerna je publika veoma
zainteresovano pratila ovu romantičnu fabulu. Ne znači li to da se dobro poznata
dramska literatura, nešto osavremenjena, vraća na pozornicu?

Zrenjanin, 3. mart, 1973.

NESVAKIDAŠNјE PROČITAN GOLDONI

Karlo Goldoni: Sluga dvaju gospodara,

reditelј Velimir Mitrović

Italijanski pisac (Karlo Goldoni), čiji se život provlači kroz čitav osamnaesti
vek (1707-1793) napisao je preko dve stotine pozorišnih komada, uglavnom sa
namerom koja je suprotna reditelјskim intencijama zrenjaninske premijere
njegovog najpoznatijeg dela. Naime, ambicije Goldonijeve bile su da prekine
tradiciju komedije del arte, što znači da improvizaciju svede na najmanju meru. U
Mitrovićevoj postavci dela Sluga dvaju gospodara bilo je, naprotiv, dosta
prostora ostavlјenog glumačkoj intuiciji (čitaj: improvizaciji!), što nije do duše
karakteristično za Goldonija ali za savremeni teatar svakako jeste. Za divno čudo,
ovaj tekst se pokazao dovolјno "elastičan" za užurbanu, čak zapenušanu, igru.
Junak ove blage komedije sluga Trufaldino, pokretač svih nesporazuma, bez
kojih uostalom komedija i ne može, taj sluga dvaju gospodara, u upečatlјivoj
interpretaciji mladog Milenka Pavlova, lik je koji nam zapravo jedini preostaje,
ako pokušamo iz predstave da eliminišemo anahronizme. Humorno bojeći zgode
i nezgode, uglavnom časnih Venecijanaca, Goldoni stvara igru koja bi danas teško
uspela da održi našu pažnju, bez značajnijih reditelјskih intervencija. Prvu smo
već spomenuli (svođenje igre na urnebesan ritam), druga se ogleda u persiflaži
koju primenjuju neki od učesnika u predstavi. Međutim, koliko je u izvlačenju
čisto ritmičkih tonova Mitrović imao uspeha toliko u profiliranju glumačkih
ostvarenja dopušta opasnu neujednačenost. U gegu i višedimenzionalnim
kretnjama nisu se svi glumci podjednako snalazili, a reditelј je morao te
neravnine ujednačavati, da bi stilskom monolitnošću podigao kvalitet predstave.
On to nije učinio.
Tumačeći Trufaldina, Milenko Pavlov je pružio uveravanja o mnogostrukosti
svog talenta. Bogatstvo gestikulacije i modulacije, plastičnost skoro fizičkog
teatra, i vanredno osećanje za "intoniranje" presudnog ritma, glumačke su
veštine koje nikako nisu mogle proći nezapažene. Ipak, ponekad ga slast
improvizacije vukla u opasan formalizam, što kao izdvojena minijatura ne deluje
kao promašaj ali u komediografskoj strukturi, na kojoj je Mitrović, insistirao,
svako zadržavanje radnje nosi u sebi značajnu opasnost za koherentnost ko-
mediografske radnje. Stojan Stoilјković je pokušao lik Pandolfa da ostvari
karikirajući ga ali je u persiflaži izgubio meru tako da se parodničnost u neku ruku
okrenula i protiv njega samog. Slično bi se moglo reći i za Radovana Brankova, čiji
doktor Lombardi jedva i da egzistira na sceni. Činjenica je da Goldoni i nije
naročit majstor u slikanju karaktera, ali zato zna da predstavi tipove i skupine
karakterističnih lјudi. Nažalost, junaci koje su tumačili Stoilјković i Brankov nisu
zaživeli ni kao tipični predstavnici vremena.
Zanimlјivo ostvarenje je, međutim, prikazao Nikola Jurin tumačeći Florinda
Aretuzija. On se opredelio za srednje rešenje: blago je parodirao lik koji tumači,
bez isforsiranih gestova, spreman da se uklopi u lepršavost neobavezne igre, ali
uvek na oprezi da ne izgubi realno tle pod nogama. U grupu sa njim može se,
donekle, uvrstiti i Selimir Tošić koji je igrao Silvija na sličan način ali sa više
krutosti. Zagorka Bogdanović, kao Beatriče, alijas Federi go Rasponi, opredelila se
za sigurnost realističke glume, sasvim dobro prostudirane, ali nažalost sasvim
disonatne ostalim glumcima, naročito stilu koji je nametao Pavlov. Slobodan
Despotović je, kao kritičar Tebaldo, likom i gestom bio dovolјno pritvoran i
savitlјiv. Ružica Savić je služavku Blandinu igrala po receptu renesansnih tipova,
što je ipak strano osamnaestom veku.
Scenografija Vlade Rebezova nezaobilazan je fenomen ove predstave:
veoma funkcionalna (za urnebesnost Mitrovićeve koncepcije i jedino moguća), i
do krajnosti redukovana; jedina zamerka mogla bi se odnositi na odsustvo
smelijih kolorističkih valera.

Zrenjanin, 13. oktobar, 1973.

TMURNI IBZEN
Henrik Ibzen: Aveti,
reditelј Aleksandar Ognjanović

Znameniti norveški dramatičar Henrik Ibzen, nikada se nije odlikovao

preterano lagodnim tonom i svetlim bojama u slikanju stvarnosti, međutim u
dramama sa izraženijim društvenim konsekvencama sivilo završnih scena
delimično su ublažavale scene gigantske borbe usamlјenih i hrabrih pojedinaca.
Neuspešnih ali podsticajnih. U delu Aveti sve je podređeno, međutim, morbidnoj
finalizaciji roditelјskog greha. U ovoj drami, ispunjenoj lažnim porodičnim
vrednostima, nemirnim savestima, pohotom, i konačno, ludilom, Ibzenov
superiorni duh je ustuknuo pred paklom društvenih i psiholoških nasrtaja.
U zrenjaninskoj postavci ove tragične igre pomerenih savesti i svesti,
osećanje usamlјenosti i bezizlaza saopšteno je uzdržanim govorom surovog
realističkog pozorišta. Reditelј ove predstave Aleksandar Ognjanović trudio se da
dosledno rekonstruiše svu slojevitost dela, sazdanog od segmenata psiholoških
stanja, čak patološkog ispolјavanja, i etičkih oluja, ne opredelјujući se posebno
za akcentovanje ni jed ne od dramskih vizura. Ibzen, međutim, pruža i takve
mogućnosti: ova drama konkretno mogla bi se izvoditi kao moralistička kamerna
igra, sa tezom, ili kao veoma moderni i morbidni "pinterovski" komad. Režija se,
ovog puta, nije upustila u reinterpretaciju dobro nam znanog Ibzena.
No, ni u ovakvoj Ognjanovićevoj viziji Aveti nisu delovale suviše anahrono,
jer dosledna rekonstrukcija drame nije u glumačkim rolama prekoviše insistirala
na teatralnosti. Znači: dosledno pročitan, i čistim tonovima realizovani Ibzen,
igran je slobodno, bez grča.
Ovaj pisac grandioznih i kompleksnih likova, i u ovom delu nameće
izvođačima teške, ponekad i preteške zadatke. Uz značajnu reditelјsku pomoć,
zrenjaninski glumci su, u celini, ostvarili zapažena ostvarenja. Može se reći čak,
da je jedno od njih i vrhunac predstave. Tumačeći Osvalda Avlinga, slikara,
Nikola Jurin je ostvario najuspešniju ulogu od svog povratka na zrenjaninsku
scenu. Raspolažući osvedočenom glumačkom tehnikom, on je uspešno dočarao
paranoičan svet koji se javlјa kao svakodnevnica junaka koga tumači. Naročito je
imponovala njegova dobra psihološka priprema koja je prethodila svakom
euforičnom raspoloženju. Gordana Vinokić je gospođu Avling dala sigurno i
koncentrisano, primetno se ipak bolјe snalazeći u "smirenim" sekvencama.
Raduje međutim njen očigledan napredak u ovakvim dramskim rolama, jer
transformacija iz repertoara koji je do sada igrala obično nije bezbolna. Stojan
Notaroš je pastora Manadersa igrao prilično pravolinijski, korektno, čak
prekoviše čedno. Olga Belić je kao služavka Regina bila spontana, i taj je lik
donela mešavinom koketerije i neočekivane gordosti. Lazar Brusin, kao stolar
Jakov Engstrand, živopisan ali i površan.
Scenografija Vlade Rebezova je sledila nameru režije da se ublaži delimično
morbidnost koju tema donosi, pa je bila za nijansu svetlija nego što nordijsko
podneblјe traži. Konačno: bila je to pošteno urađena predstava, dobro igrana,
čvrsto organizovana. Jedino preostaje pitanje: zašto ne neki drugi Ibzen,
angažovaniji, reprezentativniji i možda autentičniji (Stubovi društva, Neprijatelј
naroda ili...).

Zrenjanin, 10. novembar,

PUBLICISTIKA NA SCENI

Slobodan Stojanović: Ti si to,

reditelј Aleksandar Ognjanović

Tekst koji je Slobodan Stojanović ponudio našim pozorišnim scenama, ne

sadrži previše dramskog u sebi, zapravo teatarsko je prisutno u njemu kao
suptilna sukoblјenost dokumentarnosti i ideoloških zadatosti trenutka. To je za
dramsko delo, u zavisnosti od slučaja, i premalo i previše, u Stojanovićevom
slučaju upravo dovolјno. Nјegov je rukopis sačinjen od isečaka ratne i poratne
stvarnosti ratnika i revolucionara, povezanih poetsko - simboličkom
inscenacijom, koja predstavlјa okosnicu i poruku teksta. Kvalitativna, ali i ovlašna,
analiza pokazala bi sledeće: ideja reafirmacije osnove našeg društva - dragocena,
poruka - dovolјno na liniji ideje, ali i nerazgovetno iskazana, isečci iz ratničkih
biografija, živopisni, relјefni, smisleno nanizani; vezivno tkivo (mladić koji se
priseća svog identiteta, i devojka koja mu pomaže) - dramski neuverlјivo i
ponekad patetično. Sticajem okolnosti, ili nečim drugim, najuspešnija mesta ove
scenske freske javlјala su se na mestima gde su dokument i ideologija dolazili u
tragikomične raskorake.
Od takvog heterogenog materijala, Aleksandar Ognjanović i zrenjaninski
glumci napravili su uspelu predstavu koja podseća i upoznaje, koja je i humorna
ali i jasno opredelјena. Režija je, dobro shvativši prirodu Stojanovićevog teksta,
insistirala na dokumentarnosti i spontanosti bez prekoviše truda na naknadnoj
dramatizaciji postojećeg. Vrednosti rukopisa su tako sačuvane, a scenski prikaz je
bio prijatan i prigodan. Ognjanović je simultanim smenjivanjem humornog i
tragičnog, vedrog i oporog, gradio predstavu, bez želјe da nasilno razgori
dramsku tenziju, ali ne izlažući se opasnosti da patetika zaguši ideju. Kao reditelј
koji precizno vodi predstavu, on je najveću pažnju posvetio građenju likova.
Ukršteni monolozi, koji čine i srž predstave, bili su dobro prostudirani i s merom
akcentovani, tako da je publika dobila tonski i stilski ujednačenu i zaokruženu
scensku viziju.
Predrag Jović i Olga Belić imali su nezahvalnu dužnost da tumače lirske
junake Stojanovićeve. Nezahvalnu, jer smo već konstatovali da se autor nije
najbolјe snašao u građenju "vezivnog tkiva" - fabule o mladiću koji prepoznaje
sebe na fotografiji iz NOB-e, i traga za svojim neznanim identitetom. Ipak,
Predrag Jović se bolјe snašao u tom "međuprostoru." Stojan Stojilјković, kao čika
Jakov, bio je i uverlјiv i potpuno u intonaciji predstave - heroičan i pomalo
groteskan. Nikola Jurin je, igrajući Picana, vrlo brzo "prešao rampu" i animirao
publiku. Na isti način, naravno drugim sredstvima, je i Mihajlo Foro nasmejao
gledalište epizodom iz NOB-e. Nјegov dar za plastično predstavlјanje je uočlјiv.
Radovan Brankov je Velјu Piculјa igrao sa dovolјno koncentracije i tempa.
Bogdanka Vakanjac kao frizerka Kosara bila je sasvim u "liku", dobro se uklopivši
u humornu dimenziju predstave. Budimir Pešić je igrajući druga Raje Rusa,
pokazao izražen smisao za prefinjeno nijansiranje lika, za glumu upućenu
prevashodno psihološkim razotkrivanjima. Stojan Notaroš je snažno oživeo Do-
brijevog komšiju, izrazivši svu dramatiku svakodnevnice penzionisanih ratnika.
Ružica Savić i Lazar Brusin su korektno izrekli svoje monologe, u čemu je tekst
više bio na strani Savićeve, dok je pokušaj da se u Brusinov monolog utkaju
zrenjaninske prilike ostao samo pokušaj.
Ukupnom, povolјnom utisku o predstavi znatno su doprineli Vlada Rebezov,
kao scenograf (jedinstveno i funkcionalno uređena pozornica), i Vlada Kovačević,
kao kompozitor (muzika u pauzi je dočarala zvuk vre mena koje kao da nikada
neće biti prošlo.)

Zrenjanin, 12. april, 1974.

IZNEVERENI ORIGINAL

Oskar Davičo: Pesma,

adaptacija i režija Dušan Rodić

Postavlјanje na scenu Davičovog klasičnog proznog dela, romana Pesma,

izuzetno je težak zadatak. Potrebno je izuzetno umeće, skoro podjednako kao za
pisanje novog dela, da se strastveni svet Davičove spletene poezije i ideologije
prevede na jezik drame. Dušan Rodić, koji se u ovoj predstavi javlјa i kao
adaptator i režiser, nije uspeo da autentično na pozornicu prenese mnogostruke
dramatičnosti originala. Poezije je bilo samo u rečima, u odnosima ne. Ideologija
odnosno revolucionarna fabula, na nekoliko mesta bitno je oštećena, i zato smo
kao konačan rezultat dobili prilično konsekventnu i preciznu predstavu građenu
po nekim motivima iz Pesme ali ne i adekvatno "prevođenje" Davičovog
proslavlјenog romana u scensku čaroliju.
Neadekvatan početak, izostavlјanje nekih bitnih segmenata romanesknog
predloška (Vekovićevog govora na groblјu, na primer ), ne dovolјna motivacija
pojedinih postupaka junaka, prevashodne su mane adaptacije. Kao režiser, Rodić
je bio znatno sigurniji, jer kada se izuzme jedna od dve neadekvatno podelјene
uloge posao je veoma profesionalno i sigurno obavlјen. Predstava ima dovolјno
ritma i gleda se sa zanimanjem, iako neke scene deluju neuverlјivo (naročito Ve-
kovićevo oslobađanje). I pored poetske razuđenosti nekih karaktera, glumci su
dobro obavili svoj zadatak sledeći osnovnu liniju režije koja je bila usmerena ka
rekonstrukciji nekih, po Rodiću, relevantnih dramskih čvorova.
Veković, Stojana Notaroša bio je više građanski intelektualac nego pesnik, ali
u takvoj karakterizaciji dosledan i ubedlјiv. Đorđe, Stojana Stojilјkovića, veoma
relјefan - najupečatlјiviji lik predstave. Nikola Jurin je Klausa igrao baš u
davičovskom maniru, kao inteligentnog, ciničnog i beskrupuloznog Nemca,
veoma uspešno. Saša, Bogdanke Vakanjac - epizoda koja se pamti. Ana i Mića
ove predstave, posebna su priča - Milenko Pavlov, je uložio ogroman trud, ali lik
mu je neprestano izmicao, nekad samo za nijansu, ali uvek toliko da Mića ne
bude ono što je u romanu. Anđelka Davidovac, jednostavno likom, godinama i
tipom nije Ana.
Scenografija Vlade Rebezova ogolјena, ali dovolјno mnogoznačna.
PREDSTAVA ISKOŠENIH PORODIČNIH UGLOVA

Ferenc Deak „Daća“,

reditelј Lilijana Arsenov

Pisac srednje generacije, Ferenc Deak, ove godine eksponiran u javnosti kao
scenarista u Puli nagrađenog filma Parlog, predstavio se zrenjaninskoj publici
naturalističkom dramom iz porodičnog života. Tema strinbergovska (rasipanje
"zaboravlјenih porodičnih osećanja"). Znači surovo i sirovo zahvaćen životni
detalј, izražene i izrazite ličnosti. U odabiru građe i motivaciji likova Deak je bio
na pravom putu, nesporazum je nastupio u momentu kada je arhetipski lјudski
problem trebalo žanrovski opredeliti - njegova drama ostaje na procepu između
hipertrofiranog moralističkog traktata o porodičnoj "sreći, moralu i ambicijama,
odnosno realističke tragikomedije jedne vojvođanske porodice.
Takvu, nedovolјno kanalisanu, erupciju psihički razorenih ličnosti Lilijana
Arsenov je protumačila kao naturalističku, i agresivnu predstavu, nadajući se da
će paničnim ritmom nadoknaditi odsustvo psihološke pokretlјivosti, što je
zapravo osnovna mana teksta. Utisak s druge strane rampe, međutim, često nije
bio adekvatan reditelјskim očekivanjima. Insistiranje na onome što delo jedva
sadrži: na rekonstrukciji pomerene i pometene ravničarske stvarnosti one-
mogućilo je rasplamsavanje poetsko-tragičkih pasaža, koje su zapravo najveće
vrednosti Deakovog teksta. Međutim, ovakav pojednostavlјen prilaz delu
omogućio je nekim glumcima da ostvare zapažena ostvarenja, što bi bilo skoro
nemoguće u jednoj čvršćoj organizaciji predstave.
Zagorka Bogdanović je Emu Ćuk donela s punom koncentracijom, bez
prenaglašenosti, bojeći ovu bledu i izgublјenu usedelicu unutarnjom
samoironijom. Profesora u penziji igrao je Stojan Stojilјković, s dobro
pronađenom ravnotežom protivrečnih i prenagla šenih osećanja. Nikola Jurin,
kao Karlo Novak i Milenko Pavlov kao Tihomir Novak - u okvirima svojih
prosečnih ostvarenja i manira, što je za Jurina manja pohvala. Divna Stojilјković,
sva ponesena reditelјskom intencijom furioznosti i hitrine, ponekad
prenaglašena, sa par lepih scena.
Scena Vlade Rebezova - neorealistička, pogodnija za neku utišaniju verziju
ove predstave.
Sve u svemu: tekst - kao literatura - zavodlјiv, kao scenski iskaz nedorečen:
režija - smela ali neprecizna; gluma - zadovolјavajuća; predstava u celini, oko
proseka.

Zrenjanin, 26. oktobra, 1974.

STERIJIN I PUTNIKOV "DEČANSKI"

Jovan Sterija Popović: „Smrt Stefana Dečanskog“

režija i adaptacija Jovan Putnik

Večitu dilemu: da li delo iz pozorišne tradicije autentično postaviti na

savremenu pozornicu, ili ga, pak, adaptirati, reditelј zrenjaninske premijere
Sterijine najambicioznije tragedije Smrt Stefana Dečanskog, Jovan Putnik,
razrešava veoma radikalno. Steriju uzima samo kao povod i dramski okvir.
Klasičnu tragediju intrige, prepunu romantičarskih preteranosti, sa bledim
asocijacijama na Šekspira, reditelј svesno razgrađuje i smišlјenim intervencijama
pretvara u moralističku dramu savremenih refleksa. Do tako transformisanog
Dečanskog Putnik dolazi u suštinu dvojako. Prvo, on menja neke ishodišne scene
(smrt Zorkina, npr.), i tako smanjuje emocionalnu neravnotežu, otvarajući time
mogućnosti da ojača nit meditativnog, koju nosi lik kralјa Dušana. U istom smeru
je i druga intervencija: u prvobitan (Sterijin) izvornik reditelј unosi elemente
Dušanovog zakonika, što se pokazuje kao presudan elemenat u formiranju nove
dramske tenzije, jedva prisutne kod Sterije. Drama tako gubi, da ostanemo na
razini šekspirovskog, svoj prevashodno lirovski karakter, postajući hamletovska.
Dušan i njegove sumnje i kolebanja, uz istovremenu svedodžbu intelektualne
zrelosti - kroz listanje Zakonika, postaju težište ovog dela koje, i pored pogibije
Stefana Dečanskog, ne doživlјavamo kao tipičnu tragediju. U klasičnim odorama,
uz Mokranjčevu muziku, ovako modernizovani Sterija delovao je dovolјno
autentično a istovremeno i sveže.
No, istini za volјu, nije Putnikova smelost da tako rigorozno prestrukturira
najbolјu tragediju klasičnog srpskog dramatičara, prošla bez manjkavosti -
nedovolјna motivacija nekih scenskih intervencija, ponekad nesinhronizovanost
zakonika sa zbivanjem u "okvirnoj" radnji itd. Međutim, potpomognuta
preciznom režijom samog adaptatora, drama je uspešno odigrana. Putnik se kao
režiser trudio da do kraja precizira mizanscen koji je podsećao na rešenja sa
freski, da akcentuje osnovnu, novu, dramsku liniju, i da u rekonstrukciji Srednjo-
vekovlјa postigne, ne toliko autentičnost, koliko monumentalnost. U tome je
imao prilično uspeha. Uz mačevanje i vitešku ceremonijalnost, tekla je dovolјno
zgusnuta priča o sukobu vlastolјublјa i smernosti, sujete i mudrosti.
U tumačenju Putnikovih intencija najbolјe se snašao Stojan Stoilјković kao
Dušan. Bio je odmeren i dostojanstven. Glasovno suveren, i opredelјen za
precizno senčenje raspoloženja, uspeo je da iznese ovaj lik, inače pisan bez
naročitih psiholoških nijansi. Lik Stefana Dečanskog, kome je i pored reditelјskih
intervencija ostalo dovolјno lirovskog fatalizma. Stojan Notaroš je doneo u okviru
standardnog realističkog koncepta, lišavajući se mogućnosti da blјesne u sce-
nama monoloških kreščenda, ali time je izbegao i opasnost da ga preplavi
patetika.
Teofil, Nikole Jurina, bio je dovolјno vizantijski podmukao i snishodlјiv - znači
sasvim u duhu dela. Gordana Vinokić je solidno igrala Mariju, ženu Stefanovu,
iako je možda na račun lukavosti zapostavila koketeriju, prisutnu inače u ovom
liku. Od ostalih učesnika u ovoj predstavi (Mihajlo Foro, Ružica Savić, Anđelka
Davidovac, Selimir Tošić, Budimir Pešić, itd.) izdvojili bi smo neposrednu glumu
Novaka Bilbije, čiji je debi na zrenjaninskoj sceni bio uspešan. Kostimi Pavla
Vasića, elegantni, istovremeno jednostavni i bogati, nezaobilazna su vrednost
ove predstave. Scena, Vlade Rebezova, opet krajnje redukovana, ali, u
stilizovanoj jednostavnosti, uverlјiva.

Zrenjanin, 17. januar, 1975.

ISKOSA PROČITANI SREMAC

Stevan Sremac: „Pop Ćira i pop Spira“,

adaptacija i režija Dragan Jović

Klasično Sremčevo delo, roman Pop ćira i pop Spira, Dragan Jović je,
uglavnom, sveo na anegdotu o tuči ovih književno znameni tih popova "čerez
učitelјa Pere", a sve u "produkciji" popadija. Time je znatno dobio na
kompozicionoj čvrstini, ali istovremeno izgubio od karakterističnog idilično-
humorističkog milјea koji je možda i glavna odlika ovog Sremčevog dela. Ipak,
preostalo je i u takvoj adaptaciji dovolјno prepoznatlјive arome.
Znatnije su i primerenije, međutim, intervencije u reditelјskoj koncepciji.
Jović, u suštini, čini dva zahvata: jedan stilski a drugi tehnički. Nažalost, znatno je
bio uspešniji u drugom. O čemu je reč: želeći da publici saopšti svoj doživlјaj
Sremčevog romana, reditelј u njemu pronalazi elemente o kojima pisac nije ni
razmišlјao. On li kove, u pojedinim momentima, pretvara u karikature, a scene
od zdravog humora sačinjene transformiše u groteske. U pojedinim momentima
javi se i lascivnost, sasvim strana ovom piscu. Jednom rečju, u stilizovanju i
akcentovanju režija nije imala dovolјno mere. Jer, za publiku koja predstavu
posmatra kao pozorišni čin, manje opterećenje je ako ono što gleda ne liči
sasvim na original, pošto je, naravno, reč o romanu, a znatno više joj smeta ako
prikazana scenska igra nije stilski jedinstvena niti dramaturški kompaktna. Ova
predstava baš toga nije imala: ujednačenost i meru stila. Istini za volјu, u onome
što nam Jović nudi, povremeno ima šarma ali i klišea već uočenog, kod ovog
inače talentovanog reditelјa.
U onome što smo uslovno nazvali "tehničkim" intervencijama, Jović ima
znatno više uspeha: on aktere brojnih simultanih radnji zadržava sve vreme na
sceni, koristeći se načinom zaustavlјene, možda je još bolјe reći zamrznute,
scene u sceni. Dobijamo tako ponekad tri scene u jednoj, gde zaustavlјene
radnje izoštravaju onu koja traje, a njihovi akteri upotpunjuju inače lјupku scenu.
Ovakvo korišćenje iskustva drugog medijuma (filma ili televizije) uspešno je i
atraktivno dimenzioni ralo radnju.
Sve vrline i mane režije i adaptacije, saopštili su nam i glumci ove predstave,
naravno u izraženom rasponu kvaliteta i prihvatanja reditelјskih intencija.
Zajednička im je bila izvesna prenaglašenost. Mihajlo Foro je popa Spiru igrao sa
punom koncentracijom, uvek u liku blizak Sremčevim navodima. Ovaj glumac sve
više pokazuje primetnu sposobnost transformacije. Nažalost i on je u završnim
delovima predstave pao u karikaturu. Pop ćira, u interpretaciji Stojana Notaroša,
bliži reditelјevoj nego piščevoj intenciji. Inače, bilo je to standardno ostvarenje
glumca kome ovaj fah odgovara. Od popadija , izrazitija je Ljilјana Rebezov, čija
Persa, i u prenaglašenim scenama ima meru. Ružica Cvetić je Julu donela kao
nesuvislo i nevaspitano stvorenje, ali sve to sa simpatičnom neobaveznošću.
Melanija Olge Belić, i kaćiperna i "napirlitana", ali više na "engleski" nego na ba-
natski način. Uzročnik popovske svađe, učitelј Pera, je u igri Nikole Jurina bio
dovolјno uglađen, ali nedovolјno izveštačen kada je to trebalo. Građen s merom,
Šaca, Jovana Antića, razigran i raspevan, čak i pomalo prenaglašen. Novak Bilbija
je igrajući popa Oluju pokazao kako veoma nadareni glumac, i kada promaši
intonaciju, na sceni ostavi zapažen utisak. U predstavi su igrali još, s dosta
uspeha: Ivanka Barić, Zagorka Bogdanović, Bogdanka Vakanjac (kada bi se
odrekla jeftinih efekata - komičarka velikog dijapazona), i vrli epizodista Lazar
Brusin.
Scena Vlade Rebezova, ne baš ambijentalna, ali zato oku ugodna. Kostimi
Vesne Radović-Dorić izražajni i sa ukusom. Muzika prijatna. Još jedna opaska:
valјalo bi ujednačiti vojvođanski (iz)govor.
O MEHANIZMU NASILjA

Bertold Breht: „Strah i beda Trećeg Rajha“,

reditelј Boda Marković

Pozorišni odgovor na aktuelne socio-psihološke neuroze današnjice

zrenjaninsko pozorište je, zajedno sa reditelјem Bodom Markovićem, potražilo u
dramskim sekvencama Bertolda Brehta iz perioda 1935/38. godine. Ova, u osnovi
više dokumentaristička nego scenska građa, poslužila je reditelјu Bodi Markoviću
kao polazna pozicija za pozorišnu "raspravu" o nasilјu i fašizmu. U Brehtovim
tekstovima o genezi nacional-socijalizma, Marković ne nalazi samo istorijske
komponente ovih društvenih patologija, čak se može reći da ga one i samo
uzgred zanimaju. On u Brehtovom delu traži i otkriva kako se uspostavlјa
mehanizam fašizacije pojedinca, porodice i čitavog naroda. Početnu situaciju tog
procesa reditelј locira u porodici, prateći kako ovaj "karcinom dirigovanog
nasilјa" nagriza temelјe konkretnog, nemačkog društva.
U ovom svom netipičnom dramskom delu, Breht kao da je raspet između
"epskog teatra", koji mu je imanentan, i klasičnog građanskog pozorišta.
Najtačnije bi možda trebalo reći da je polazni tekst ovog dela sadržinski sličan
dokumentaristici dok je u formalnom smislu blizak političkom teatru. Ekspanzija
fašizma u ovom komadu, izuzev u par scena, fizički i nije prisutna na sceni. Ona je
nagoveštena u atmosferi zla koja kao da se zajedničkim disanjem prenosi. Teror
se odvija negde izvan realnosti, pred publikom samo defiluju žrtve plime
nečoveštva, fanatizma i nasilјa. Tako je kod Brehta napisano.
Boda Marković, u zrenjaninskoj premijeri ovog dela, koja je ujedno i prvo
izvođenje u nas, u nastojanju da upozori na zloćudnost i ekspanzivnost
svakojakih fašizama, pribegava multimedijalnoj teatralizaciji koja se nažalost
preobraća isuviše u dramu spektakularne otuđene inscenacije. U takvom
prezentovanju, koje globalno deluje impresivno i monumentalno, izgubila se,
nažalost karakteristična Brehtova humorna i ironična vizija istorije, i lјudskog bića
i njoj. Imajući bez prestanka u vidu epohalni značaj teme, kao njenu današnju
aktuelnost, reditelј ove predstave je nagomilavao izražajna sredstva, udvajao
metafore, pozorišnu situaciju "prekrivao" raznovrsnim zvučnim efektima,
projekcijom slajdova i konačno je "dopunio" prikazivanjem dokumentarnog
filma. Ovakvim preplitanjem medija, Boda Marković je stvorio svojevrstan
hepening, nesumnjive siline i inventivnosti, ali i scenski proizvod prepun ozbilјnih
ograničenja i manjkavosti. Nјegova postavka ovog Brehtovog dosta marginalnog
teksta, dakle, izaziva snažne efekte i utiske, ali nevolјe nastaju kad prođe prvi
talas tih istih utisaka - kad u gledaocu proradi analitički duh. Tada se otkrivaju i
značajne mane ovako sačinjene predstave. O čemu se zapravo radi: prvo, izvorni
Brehtov tekst je simplifikovan pomalo nasilnom aktualizacijom, i drugo,
umnožavanjem raznovrsnih medijskih efekata, uglavnom nepozorišnih, gledalište
je dovedeno u stanje apsolutne zasićenosti što je mogućnost katarze svelo na
minimum.
Najveću pogrešku prema sebi kao pozorišnom reditelјu, Marković je učinio
emitovanjem dokumentarnog filma o genezi i ekspanziji fašizma u Nemačkoj.
Ova drastična dokumentaristička "beležnica". prepuna leševa, krematorijuma,
raspadanja lјudskosti, jednom reči - svakojakih užasa, bitno je hendikepirala
pozorišnu predstavu oduzevši publici i minimum neophodne i pravovremene
emotivne angažovanosti za zbivanja na sceni. Dokumentarac je bio izvan-
pozorišni koncentrat efekata posle koga ni Brehtova umetnost, ni glumački trud
nisu mogli da se uzglobe u magiju pozorišnih iluzija. Poremećena osa ove
predstave onemogućila je da se u punoj meri dožive i pojedina uspešna
reditelјska rešenja ali nadasve valјa zažaliti zbog činjenice da je "vatromet
multimedijalnosti" porazio nesvakidašnje precizan glumački rad, naročito u
scenama "Krst sa kredom" i " Zimskoj pomoći" koja se snagom završnih akorda
ipak pretvara u lјudski, teatarski, krik protiv zla i nečoveštva. Metod kojim je
Boda Marković gradio predstavu Strah i beda Trećeg Rajha, nikako se ne može
nazvati suptilnim. To su neprestani rafali poruka, muzičkih zavesa, sugestivnih
slajdova. Taj nalet preeksponiranih znakova svakako da u publici rađa i otpor
prema recidivima nasilјa koje stoje u pozadini takve ikonografije, ali kada ta
intermedijalna umnoženost postane sama sebi svrha sve zazvuči scenski
kontraproduktivno. A takvih trenutaka je na zrenjaninskoj premijeri bilo isuviše.
U ovakvom reditelјskom konceptu Brehta glumački zadaci su bili najteži i
najnezahvalniji. U pirotehnici svetla i zvuka teško je bilo naći pravu meru
intonacije i gesta. Utisak je da se u svemu najbolјe snašao Nikola Jurin, koji je
imao pravi odnos prema Brehtovoj ironiji i humoru. Novak Bilbija, je svojom
glumačkom fakturom dobro ocrtao položaj nemačke radničke klase pod
demagoškom kapom nacizma, dok je Filomena Dogan u završnoj sceni uzbudlјivo
ovaplotila tragičnu sudbinu žene-majke u Trećem Rajhu. Ostali akteri ove pred-
stave uspevali su samo sporadično da se izvuku iz mehanizma predimenzionirane
multimedijalnosti Markovićeve režije. U tome su ipak donekle uspevali Stojadin
Stojilјković (u "Povratku iz logora") i Svetlana Vujičić (u "Krstu kredom").
Scenografija Vlade Rebezova, do kraja funkcionalizovana, u službi koncepta
režije, bez prave šanse da autorski učestvuje u kreaciji brehtovskog sveta.
Kostimi Branke Adžić-Ursulov, verni epohi i neutralni; muzika Alfi Kabilјa - u
potpunom dosluhu sa monumentalnom postavkom Bode Markovića. Publika -
kao značajan akter predstave - impresionirana i zbunjena.
I na kraju, bolјe je ipak započeti sezonu i sa ovakvim ambicioznim i
zbunjujućim zahvatom, po cenu poluuspeha, nego, se "uspešno" ogledati u
nekom drugom minornom pozorišnom poslu.
Dnevnik, 8. jun, 1980.
U ZNAKU MEDIJSKIH NESPORAZUMA

Milutin Ž. Pavlov: „Zar je važno ko bere Mariorine karanfile“,

režija Milivoje Milojević

Zrenjaninsko pozorište je završilo sezonu praizvedbom teksta savremenog

vojvođanskog književnika Milutina Ž. Pavlova „Zar je važno ko krade Mariorine
karanfile“. Ovaj autor objavio je do sada više zbirki poezije i proze, a najširi
auditorijum upoznao ga je kao scenaristu zapažene televizijske drame Knjiga
drugova. U svom pozorišnom debiju Pavlov ostaje veran svojim literarnim
preokupacijama - ravnici i njenim "malim lјudima".
Ovaj njegov pozorišni trud, međutim, ostao je u znaku višestrukog
nesporazuma. Prvo, Pavlova je zaveo uspeh ovog teksta u radio izvođenju
(nagrada na festivalu u Ohridu) te ga, bez značajnijih dramaturških i literarnih
prerada, prepušta pozorišnom gledalištu. A priča iz života grobara i groblјanskih
muzikanata, sva u verbalnom humoru i vicu, sa nedorečenom crnohumornom
dimenzijom i pomerenim i grotesknim likovima, sa tek naznačenim lokalitetima,
jasno usmerena ka radio-dramskom, u prostoru pozor nice deluje zgrčeno,
nerealizovano. Kao da se promenom medija rasprsla smisaona okosnica ove
drame. Likovi su se razvodnili, šale zazvučale isprazno, socio-psihološki kontekst
kao da je sasvim nestao. Zbog ovoga treba za žaliti, jer Pavlov je pisac koji dobro
poznaje ovo podneblјe i sigurno da pojednostavlјenja u fakturi ove drame potiču
iz nepoznavanja zakonitosti scene. Ostale manjkavosti zrenjaninske predstave
idu na druge adrese.
Reditelј Milivoje Milojević je bukvalno pročitao ovaj literarni predložak i
opredelio se da ga rekonstruiše sa svim recidivima radiofonskog. Nije uspeo
scenski da ga osmisli, razigra, da razvije začetke mizanscena. Poverovao je da sa
anegdotskom fabulom i verbalnim humorom, statičnim monološkim pasažima i
nerazvijenom igrom može da napravi celovečernju pozorišnu predstavu.
Zapravo, držeći se striktno napisanog, izneverio je ono što je imanentno u poetici
Milutina Pavlova. Nestalo je poetičnosti - javila se patetika. Umesto crno-
humornog, dobili smo bizarno. Sve ove zamerke režiji mogu se sažeti u jednoj -
Milojević se do kraja predstave nije žanrovski i stilski opredelio. Čas je to bila
groteska, što je verovatno najbliže Pavlovu, čas burleska, pa onda realistička
komedija. Asinhronost u čita nju dramskih tokova onemogućila je da scenski
fragment Milutina Ž. Pavlova zazvuči barem onako kako je napisan.
Uz ovakvu saradnju pisca i reditelјa jasno je da predstava Zar je važno ko
krade Mariorine karanfile nije mogla da dosegne neke više standarde. Gledali
smo izvođenje bez žara, scenske uverlјivosti, bez pravog kontakta sa gledalištem.
Tu i tamo, poneka jezička burleska uspevala je da pređe rampu, s vremena na
vreme osetili smo ono što je autor želeo da postigne - "komediju sa gorkim
ukusom". Najsažetije rečeno: zrenja ninsko izvođenje dramskog prvenca Milutina
Ž. Pavlova delovalo je krajnje siromašno. Kvalitetna radio-drama ostala je bez
neophodne autorske i reditelјske nadgradnje i dogradnje. Zbog toga se nije
moglo dogoditi ništa drugo do raspada nedužnog nedovolјno teatralizovanog
teksta.
I kako to biva, početni nesporazumi se štafetno produžavaju i do ostalih
aktera. Glumci su, tek naznačene likove, realizovali sledeći reditelјske dileme.
Mihailo Foro je manirom iskusnog glumca skicirao figuru šefa pogrebnog
preduzeća, ali ništa više od toga. Nikola Jurin se u obličju Korića, večitog
mladoženje, osećao veoma neprijatno pokušavajući, sa malo uspeha, tehnikom
da nadomesti prazninu u kojoj je lebdeo. Lidiju, večitu verenicu, tumačila je,
inače vrsna glumica, Bogdanka Vakanjac, prenaglašeno i ne baš uverlјivo. Lazar
Brusin je dobro oživeo Peru Donića, grobara A kategorije. Zagorka Bogdanović je
korektno odigrala njegovu ženu.
Svetla tačka u ovoj predstavi, prilično dezorijentisane glumačke ekipe
zrenjaninskog pozorišta, bio je Miloje Ivanović. Nјegov Bora Kontraš delovao je
uverlјivo, živopisno i "crnomanjasto". U predstavi su još igrali Predrag Stanić,
Miroslav Nikolić, Svetislav Nikolić i, u zapaženoj epizodi, Živojin Šajtinac.
Vladimir Kovačević je napisao dopadlјivu muziku. Sceno grafija Vladimira
Rebezova pratila je, neutralno, realistički sloj predstave.
Na kraju ovog prikaza nešto čemu, možda, i nije ovde mesto: sudbina prve
drame Milutina Ž. Pavlova karakteristična je za praizvedbe domaćih autora. Dela
se izvode dramaturški neobrađena, nedovolјno pripremlјeno, ishitreno, Posle
neuspeha ili delimičnog uspeha, neminovno dolazi do razlaza domaćeg dramskog
pisca i pozorišta. Nadamo se da će u slučaju Pavlov biti drugačije.

Dnevnik, 11. avgust, 1980.

ROK DRAMSKOG TRAJANјA NA IZMAKU

Brendan Bien: „Talac“,

režija Milivoje Milojević

Kada se početkom šezdesetih godina pojavilo na evropskim scenama, delo

irskog dramatičara Brendana Biena Talac, svojom intrigantnom strukturom
političkog trilera, i privlačnim tragikomičnim pozorišnim valerima, predstavlјalo
je znatno osveženje pomalo "ustajalog" repertoara. Priča o zaroblјavanju
pripadnika engleske armije u Severnoj Irskoj, njegovom zatočeništvu u jednom
burdelјu, i namerama da se isti zameni za utamničenog člana Irske republikanske
armije i, konačno, apsurdne pogibije Engleza, posle doživlјene lјubavi odnosno
političkog "preobražaja" personala burdelјa, siže je Bienove drame.
Tih već davnih šezdesetih, i sama tema je bila novina za pozorišnu publiku,
jer neobjavlјeni rat na tlu Evrope (englesko-irski sukob) nije do tada znatnije
eksploatisan na sceni. Danas, posle Vijetnama, Avganistana, Salvadora, nestala je
iz ovog dela šokantna ekskluzivnost direktnog posmatranja aktuelne istorije.
Činjenica da irska agonija i dalјe traje, nažalost, ne obezbeđuje Talcu novi sloj
dokumentarističke odnosno istorijske intrigantnosti. Zapravo, rok trajanja tog
znatnijeg, političkog sloja, u drami samo, je na izmaku. Bienov tekst svakako ima
još čisto scenskih značajki, koji ma međutim današnje teatarsko čitanje mora da
odredi prioritete.
Pogledajmo šta nam Bien u ovom delu još nudi. Pre svega, prvo se uočava
linija rasprave o apsurdnosti svakog potčinjavanja sudbine pojedinca nekom
opštečovečanskom humanizmu. Tema o nepotrebnom komplikovanju i
zagađivanju međulјudskih odnosa, tako đe je prisutna. Konačno, autor nam nudi
i jedan komplot tipično irskih mitologema, humora, songova i folklornih belega.
Reditelј zrenjaninske postavke Talca, Miloje Milojević posegao je za onim
slojem ove drame koji se obraća univerzalnoj osudi svakog nasilјa nad lјudskim
duhom, njegovom religijom, i, konačno, egzistencijom. Pravilno uočivši
poroznost političke dimenzije Bienovog dela, on je nažalost gradio svoju
koncepciju skoro isklјučivo na ovoj humanoj, aktuelnoj ali dramski nedovolјno
snažnoj komponenti dela. U želјi da dokaže ono u čemu ni pisac nije bio ubedlјiv,
reditelј je preferirao komičnu dimenziju drame tako da se tragični podtekst jedva
oseća. Samo finale drame gubi na taj način dramatiku apsurdne pogibije mladog
junaka. Žanrovska izmenlјivost tragičnog i komičnog tek ponekad u ovoj
predstavi ima prave oblike. Bienova osobena ironija, kojom tekst obiluje, često je
zatrpana isforsirano burlesknim situacijama.
Znatan trud je režija uložila u rekonstrukciju tipičnog irskog milјea, i može se
konstatovati da je u tome imala uspeha, iako joj scenografija nije bila u tome od
naročite pomoći. Uopšte, valјa konstatovati da je u zrenjaninskog Talca uložen
znatan rad: i reditelјa i glumaca. I to se vidi, jer ukupnom dojmu ovog izvođenja
Talca za laskaviju ocenu nedostaju samo detalјi. Kao što je suviše verovao Bieno-
voj univerzalnosti, Milojević je, dosledan želјi da taj tok prati, pribegao preciznoj
"mikro režiji" pojedinačnih scena. Dobili smo tako neujednačen niz prizora sa
smenjivanjem efektnih odnosno bledunjavih rešenja. Iz dela je nestao duh
ciničnog irskog rezonera koji se svemu podsmeva.
U korišćenju songova, čija se sadržina istini za volјu teško prati, nije bilo
ekonomičnosti pa su ovi često skoro potpuno zaustavlјali radnju umesto da je
bogate ritmičkim, asocijativnim i folklornim damarima. Kada je režija u pitanju,
neodolјivo se nameće zaklјučak da je Milojević isuviše poštovao u Bienu ono što
je već postalo anahrono, umesto da poletnijim čitanjem prodre do ironično-
paraboličnog jezgra priče koja se, možda, s pravom smešta u burdelј.
Predstava nastala na ovakvim premisama, odvijala se ne bez šarma, premda
bez dublјe zasnovanosti dramaturških obrazaca. Jedan, u osnovi komediografski
ton, vladao je od samog početka, i ovakvom Talcu nedostajala je samo žanrovska
kompaktnost da ipak posta ne gledlјiva predstava. Brojan glumački ansambl
korektno je ispunio svoje, ne uvek precizno određene, zadatke. Bogdanka
Vakanjac, kao Mis Gilkrist, bila je najbliža ironično-humornoj suštini Bienove dra-
maturgije. Dvostrukost u kojoj svi likovi žive, ona je najdoslednije očuvala i
prikazala. Budimir Pešić, kao Pat, korektan, s tim što je povremeno svesno
žrtvovao tragičan podtekst lika koji tumači, ističući njegovu humornu odoru. Meg
Dikon, u tumačenju Gordane Vinokić, bila je sva iz jednog komada, bez
presudnog žiga prošlosti, što važi i za Milidija, Nikole Jurina. Stojan Notaroš je
preobraćenika Musjea interpretirao dovolјno uzdržano, pazeći da ne pređe u
karikaturu, sa efektnim songom reminiscencije na "engleski period" simpatičnog
ču daka. Debitant Siniša Ćopić, snalazio se u ulozi Leslija onoliko koliko mu je
režija u tome pomagala, znači svakojako. Valјa reći, ipak, da je svojom
bezazlenošću često, spontano, doticao humanistički podtekst Bienove drame.
Svetlana Utješanović je Terezu odigrala u prevelikom trku, bez psiholoških rezova
koji bi pokazali različita lica ove "svetice" i lјubavnice.
U ovako izneverenoj političkoj drami, Miloju Ivanoviću nije bilo lako da
odigra oficira IRA. Utisak je da je liku prišao ambiciozno, bio je sasvim blizu da
uspe ali za par nijansi je "preglumio". Selimir Tošić kao "Princeza Grejs" prijatno
iznenađenje, dok je Mihailo Foro lik dobrovolјca pretvorio u karikaturu. U
predstavi su još igrali Prvoslav Zakovski, Divna Stojilјković (preterano nervozno),
Milan Kočalović, Anđelka Davidovac i Dragica Petrov (eksterijerno najuspelija od
"personala"). Unevši u predstavu kantri-muzičara, igra ga Nenad Pantić, režija je
morala da mu pronađe primereniji mizanscen.
Scena Flore Viorela, u strogoj funkcionalnosti, bez posebnih vrlina. Kostimi
Milene Ničeve, takođe. Zoran Miletić je za ovu predstavu napisao zanimlјivu
muziku, kombinujući Brehta i Boba Dilana.
Dakle, bila je ovo predstava koja nije iskoristila preostale aktuelnosti
Bienovog dela, ali može se gledati kao dopadlјiva komedija.
ŠNAJDEROV POVRATAK

Aleksandar Popović: „Razvojni put Bore Šnajdera“,

režija Slavenko Saletović

Teško je objasniti kako i zašto pojedina dramska dela posle duge pauze
ponovo zakorače u susret publici. Jedino je sigurno da na to najmanje utiče
pozorišna publika! U slučaju Popovićevog Bore Šnajdera u pitanju je pozorišna i
društvena sudbina samog autora, koji se, posle pisca u modi, našao na pozicijama
zaboravlјenog dramatičara. Scenska postavka ove drame, po opredelјenju
Slavenka Saletovića, otkriva, ipak,moguće povode za drugi život "Bore Šnajdera".
To je, pre svega, izvesna tematska aktuelnost Popovićevog teksta, jer se njegova
fabula vezuje za zloupotrebe službenog položaja, nerad, loše poslovanje i slične
radnje - što je prisutno i u našoj svakodnevnici. Istini za volјu, i lik glavnog junaka
Bore Šnajdera, onako kako ga je Popović napisao, egzistira nezavisno od sudbine
drame kao prepoznatlјiv pozorišni i životni znak našeg mentaliteta. U građenju
zrenjaninske predstave, ovakav prilaz, koji se ogledao u redukciji književnog
predloška, jasno je pokazao mogućnosti nove interpretacije Popovićeve
komedije, ali i neophodnost precizno postavlјenje mere u "eksploataciji" scen-
skih efekata. Jer Popović je dramski autor čije vrline treba, pre svega, tražiti u
ismevanju životnih i društvenih stereotipa, konvencija i mito manije.
Nјegov humor izaziva nedoumice, dok se najznačajniji dramaturški pomaci
dešavaju u sferi jezika, čija hotimična zaošijanost i smišlјena otuđenost najbolјe
prezentuju svet Aleksandra Popovića.
Saletović je, međutim, išao za radnjom, precizno, tumačeći zgode i nezgode,
razvojnog puta jednog karijeriste, inteligentno je podvlačio mesta gde se
aktuelna stvarnost i delo dotiču, jasno postavio likove, ali i u akademskoj
preciznosti realizacije ispustio popovićevsku atmosferu, koja se sastoji od
"hilјadu petlјi". Mera satiričnosti i realnosti pokazala se manjom od nadrealne
humornosti. Predstava je rađena realističkim manirom, sa povremenim
zgušnjavanjem u grotesku. Popovićeve invektive povremeno su doticale
gledalište, neke uloge su efektno urađene, reakcija publike je bila pozitivna ali, to
već postaje manir ovog pozorišta, nije bilo onih presudnih sitnica koje su
neophodne za predstavu koja može da traje.
Režiji je nedostajalo više sluha za persiflažu, za jezičke bravure, za analizu
stereotipa. Scenografiji, koju potpisuje inače studiozni i provereni, Miodrag
Tabački - takođe. Prazan i slučajan scenski prostor nije bio nikakav podsticaj za
igru podsmevanja i stilizacije. Otuđeni na tako proizvolјnom prostoru, glumci su
mogli lakše da odigraju neki komad apsurda beketovske škole.
Glumačkom ansamblu nedostajalo je ujednačenosti u prilazu likovima i
ukupnoj inscenaciji. Novak Bilbija uspešno je izgradio lik karijeriste i hohštaplera
"s naših grana". Istakao je svu njegovu lјigavost, povodlјivost, skorojevićku
bolećivost na privi legije rukovodećeg položaja. Sa neophodnom distancom,
igrao se s Borom Šnajderom puštajući ga da zveči isprazno kada to treba,
omogućavajući mu da se "glasne" lјudski, progovori frazom politikanta baš na
mestima gde je i Popović zamislio. Na toj stazi persiflaže bio je i Budimir Pešić,
koji je kadrovika Vitu igrao s dobrom merom ironije. Rozika, Svetlane
Utješanović, bila je dovolјno izveštačena i koketna, i sa Gordanom Vinokić, u
ulozi Line, zatvara krug aktera koji su izbegli realistički manir, dobrim delom i
režijom nametnut.
Kostime je uradila Ljilјana Orlić, ne zamerajući se ni piscu ni reditelјu.

Dnevnik, 16. novembar, 1982.

UPOTREBA NUŠIĆA

Branislav Nušić: „Gospođa ministarka“,

režija Ivana Vujić

Praksa savremenog teatra sankcionisala je manir adaptiranja, prerade,

dopisivanja, odnosno "autorskog čitanja", jednom rečju "osavremenjivanja" čak i
klasičnih dramskih tekstova. U liberalizaciji procenjivanja dokle se može ići u
menjanju "predloška" ovaj se recenzent zaustavlјa na principu da tek evidentna
novostvorena teatarska vrednost opravdava rigorozniju smisaonu ili dramaturšku
intervenciju.
Zahvat koji je Ivana Vujić učinila na Nušićevoj „Gospođi ministarki“, žestina
kojom je ta radikalizacija izvršena nema ni približnog odziva u umetničkom utisku
predstave. Ne udublјujući se naročito ni u Nušićevo ismejavanje naših
pokondirenih naravi i mentaliteta, ni u njemu specifičnu karakterizaciju ili
komediografsku vizuru, a još manje ovoj komediji primerenu dramaturgiju,
Vujićeva je ovog našeg klasika pročitala kao da je Arto ili Žari. Prikazala nam je-
dan nedovolјno neobrazloženi teatar surovosti i apsurda.
Do takve dramske matrice „Gospođe ministarke“, upotreblјene na zre-
njaninskoj sceni, reditelјka je došla skraćivanjem teksta, premeštanjem,
korišćenjem Nušićevih proznih tek stova (uglavnom bez pravog opravdanja),
svođenjem radnje na otuđenu krivulјu. I zahvati u Nušićevim junacima takođe su
decentni tako da neki izuzev prezimena i nemaju više dodirnih tačaka sa
izvornikom.
Gledajući ovakvu predstavu sticao se utisak da je reditelјki bilo skoro
svejedno s kojim će tekstom realizovati svoju viziju pozorišne igre. Nјen je
reditelјski rukopis u ovoj predstavi obilovao nečitkim mestima, nedovršenim
metaforama, nedosegnutim političkim asocijaci jama. Problematična je na
primer dramaturška upotreba trbušnog plesa, Ninkovićevih higijensko -
kozmetičarskih solilokvija; nejasan je takođe i simbolički značaj nove ličnosti koju
Vujićeva uvodi u predstavu - Majke otadžbine. Stiče se ipak utisak da je na
pojedinim mestima ove "dramatizacije" postojalo još po nešto, neki izostavlјeni
tekstualni ili scenski segment, koji bi omogućavao bolјu protočnost reditelјskih
ideja, da bi vizija Ivane Vujić bila konsekventnije elaborirana. Ovako, odigrana
predstava deluje nedovršeno i nekonsekventno, ne samo kad je u pitanju Nušić
već i namera Ivane Vujić.
Neke su ličnosti pretvorene u karikature - Pera pisar, ujka Vasa, tetka Daca,
Soja. Drugima je pridodata neka manijakalna putenost ili tupost (Dara i služavka
Anka), dok treći deluju ipak sa znatnim ostatkom nušićevske tipologije. Ovako
različito oformlјeni, stavlјeni u proces nekog, nazovimo ga, fizičkog teatra, bez
jasno izgrađenih relacija, likovi su se sudarali, gubili u otuđenim kretnjama i bez
jasne dramske logike, kao marionete, s mukom su pričali "Vujić-Nušić" priču. Ge-
govi kojima se pribegavalo, do besmisla su se ponavlјali, lascivne scene bile su
uglavnom bez funkcionalnosti. Dobro režirane i odigrane slike, kojih je srećom
bilo, i koje govore da je ipak reč o talentovanom ali preambicioznom reditelјu,
gubile su se u moru ponavlјanja i preterivanja.
U takvoj, reditelјski nedovolјno apsolviranoj predstavi, glumački ansambl
zrenjaninskog pozorišta imao je izuzetno težak zadatak. Ostvarenja koja su
pokazali različita su, u zavisnosti koji ih je zglob ove nedonešene predstave
zahvatio. Bogdanka Vakanjac odigrala je jednu grotesknu Živku - ministarku,
glasovno limitirano ali dovolјno temperamentno. No, ni ona nije u ovakvoj
"Ministarki" bila glavna. Mirjana Vukojević je Daru predstavila kao duševno
otupelu, a Svetlana Utješanović Anku kao erotizovano, priglupo i samo na
instinkte oslonjeno stvorenje. Novak Bilbija je, u maniru fizičkih egzibicija iz
ranijih predstava, dao svoj doprinos raspadu tematske i stilske koherentnosti
predstave. Bliske Nušiću, likove: dr Ninkovića i Peru Kalinića, sa umerenom
stilizacijom valјano su odigrali Nikola Jurin i Milan Kočalović. Zapažena je bila i
epizoda Budimira Tošića (Jova Pop-Arsin) u kojoj je efektno spojena nušićevština
i osmišlјena slikovnost fizičkog teatra (možda je to put kojim je mogla režija i
Ivane Vujić).
Uz dosta posrtanja, preterivanja i nesnalaženja igrali su još i: Zoran Jovišević,
Miloje Ivanović, Mihailo Foro, Prvoslav Zakovski, Stojadin Stojilјković, Ružica
Cvijetić, Stojan Notaroš, Selimir Tošić, Divna Stoilјković, Gordana Vinokić i
Anđelka Davidovac. Ukoliko u narednim izvođenjima ove predstave artikulišu i
doziraju svoje zadatke na sceni, i sopstvenom glavom porazmisle o onome što
igraju, i ovakva Ministarka bolјe će izgledati.
Scenografija Vlade Rebezova realizovana je u čistim linijama, sva u funkciji
zamišlјene modernizovanog Nušića. Kostimi Bjanke Adžić-Ursulov, iz nedovolјno
ubedlјivih razloga, konfrotirani na realističke (za muškarce) i groteskne (za žene).
U zaklјučku valјa reći da je zrenjaninska publika ovako rigorozno eks-
perimentisanje sa klasikom videla već pre petnaestak godina (činio je to s dosta
uspeha Jovan Putnik), ali i da posle superiorne autorske Žigonove vizije
Gogolјevog "Revizora", ona od budućih "gnevnih reditelјa" traži daleko više
mudrosti i umetničke snage.

Dnevnik, 25. februar, 1983.

PREKID NA UMETNIČKIM VEZAMA

Božidar Zečević: „Pivara“,

režija Milivoj Milojević

Beogradski pisac Božidar Zečević u svojoj „Pivari“, kao i Šnajder u Hrvatskom

Faustu, za dramski predložak uzima temu pozorišta pod okupacijom, odnosno
šire gledano problem "izvođenja" umetnosti pod presijom. Sličnost se produžava
i po autentičnosti izvornog događaja: grupa beogradskih glumaca je, zaista, iz
Narodnog pozorišta prešla pod okrilјe kolaboracioniste, pivara Vajferta. I tu se
svaka sličnost sa Šnajderom prekida. Zečevićevi akteri ne odlaze u partizane već
beže panično, neposredno pred samo oslobađanje Beograda. U "Pivari" takođe
ne postoji lik sličan Afriću: Zečevićev junak, Ruj Blaz, posle neuspe log bekstva na
oslobođenu teritoriju čak pristaje da se „prostituiše“ samo da bi spasao život.
Ta fabularna različitost u odnosu na "Hrvatskog Fausta" ni u kom slučaju nije
limitirala moguće domašaje Zečevićeve drame. Dramaturška i smisaona
konzistentnost njegovog dela narušena je, međutim, mnoštvom nerealizovanih a
skoro ravnopravnih komponenti. Pre svega, globalna metafora - pivo - koju autor
pomalo na silu izvodi iz samog mesta dramske radnje, Vajfertove pivare -
nedovolјno je univerzalna da otrpi tako čestu upotrebu. Na trenutak je možemo
razumevati kao fašizam, a potom se učini da je u pitanju aluzija na kapital, da
nas u potpunu nedoumicu dovede njeno moguće značenje, koje iskrsava na
samom kraju dela, u Jagovom monologu, kada se moć piva uspostavlјa kao
ideološka kategorija sasvim dvosmislenog političkog podteksta. To po sebi nije
mana ali njena scenska neuverlјivost jeste.
U nameri da svoj tekst učini slojevitijim, Zečević u dramu unosi
dokumentarističke inserte (scene iz Koštane i Đida, koje su "glumci-kolaboranti"
izvodili) a reminiscencijama na klasičnu antičku literaturu iznalazi opšte huma-
nističke i egzistencijalne paralele. Taj snop estetičkih i etičkih, odnosno
ideoloških pretpostavki, uokviren u sasvim realistički prosede Beograda,
sredinom i potkraj 1944. ovaj autor ne uspeva da pretvori u sled smisaonih
dramskih situacija. Negde sredinom komada, naime, nastaje prekid na vezama,
pre svega dramaturškim, pa delo ostaje u znaku nesintetizovanih polaznih teza.
U ambiciozno pisanom štivu dramaturški najtanje su scene umnoženog
"pozorišta u pozorištu", zatim "osvešćenja" Julije i Ruj Blaza, kao i poneka
sekvenca sa pozorišnim reditelјem ruskog porekla, Hartvigom.
Kao u svim dramama ideja, i Pivara donosi nedovolјno izdiferencirane likove,
što naročito važi za "Vajfertove" glumce, koji nose imena po likovima koje su
igrali na sceni Narodnog pozorišta. Ta je činjenica svakako u znatnoj meri otežala
zadatke zrenjaninskim glumcima u ovom praizvođenju.
Reditelј Milojević je s primetnim entuzijazmom pristupio ovom ne-
dorečenom tekstu. Očigledno je smatrao da se iz zanimlјivih autorskih naznaka
može stvoriti ubedlјiva predstava. Može se čak reći da je on scenski materijal
veoma precizno, ponegde čak nadahnuto realizovao, pogotovo gde se i sam tekst
zgrušava u grotesku. Pored preteranog po verenja u Zečevićevu dramu, može mu
se zameriti nesnalaženje u melodramskim scenama, odnosno strah od
neophodnih "štrihova".
Predstava je igrana u svedenoj scenografiji Viorela Flore, čija crno-bela gama
omogućava metaforičnost igre, koja se, nažalost, nije dogodila. Kostimi Svetlane
Zojkić u začuđujućem rasponu od efektnosti (Vajfert) do slučajnosti.
Glumci su se s različitim uspehom iskazali u, za njih nepovolјnom, dramskom
prostoru. Budimir Pešić je, kapitalistu-kolaboracionistu Vajferta, odigrao sa
dovolјno oholosti, biseksualne strasti i buržujske nezajažlјivosti. Nikola Jurin je
kao Jago bio dovolјno podmukao ali i okretan što je radnji davalo toliko potrebne
zamahe. Miloje Ivanović je svog Đida doneo u veselinovićevskom maniru, što se
u ovakvoj predstavi pokazalo dobrim. Milan Kočalović je Ruj Blaza odigrao
korektno, izuzev u melodramskoj sceni sa Julijom. Gordana Vinokić je, kao Koko,
bila sasvim rezervisana i defanzivna, što se može reći i za Stojadina Stojilјkovića
u ulozi Lira.
Ova predstava ponuđena zrenjaninskoj publici nije domašila ambicije
autorove, pre svega zbog nepreciznosti i nekoherentnosti njegove glavne ideje.
Kasniji pozorišni nesporazumi logično iz toga slede.

Dnevnik, 7. maj, 1983.

TRAGOM KOMIČNOG DO GROTESKE

Branislav Nušić: „Sumnjivo lice“, režija Stevo Žigon

U prošloj sezoni, na zrenjaninskoj sceni gledali smo neuspeo pokušaj da se

od Nušićevog komediografskog predloška (Gospođa ministarka), primenom
radikalnih pozorišnih metoda, stvori moderna drama apsurda i surovosti. Ovog
puta, drugi reditelј, Stevo Žigon, veštijim i smislenijim intervencijama, pomalo
već istrošenom (izigra nom) „Sumnjivom licu“ udahnjuje protočnost i
strukturalnu svežinu. Zrenjaninsko izvođenje ove rane Nušićeve komedije prošlo
je u najvećoj mogućoj meri bez stilske anahronosti, pulsiranje u gledalištu izaz-
ivano je pozorišnom igrom a ne samo prepoznatlјivim tekstualnim slojem, dok je
veštom dramaturškom intervencijom obnovlјen i znatan deo istorijski istrošenog
satiričnog naboja.
Žigon je u prilično razlivenu Nušićevu fabulu urezao naizgled jednostavnu
vertikalu: čitavu radnju smestio je u policijsku stanicu. Govor birokratske logike,
od tog momenta, osenčio je čitavu radnju i sve se pojavilo u čudnoj, pomerenoj
svetlosti. Žandarmerijska stanica, iz neke srbijanske palanke obrenovićevskog
vremena, ovakvim se oneobičava njem lako može zamisliti i u aktuelnoj vizuri
neke južnoameričke državice. Ili u glavi svakojakih totalitarista. U takvoj postavci,
tema o "sumnjivom licu", odnosno zameni ličnosti, našla se na sporednom
koloseku - pretvorila se u jedan od mehanizama za analizu atmosfere primitivne
vlasti i njenih živopisnih "negativaca".
Pomerajući izvođački stil ove komedije, od uprošćenog psihološkog realizma
ka stilizaciji i groteski, reditelј je većinu likova sveo na ispolјavanje elementarnih
karakteristika, i oni samo kao "negativni zbir" doživlјavaju svoju funkcionalnu
neophodnost i stilsku ukupnost. Dajući im još po neki karikaturalni rekvizit (npr.
mucanje Alekse Žunjića), Žigon je predstavu ispunio obilјem komičnog, koje se na
dovolјno mesta zgušnjava u groteskno.
Već osvedočenu sposobnost da majstorski oblikuje grupne scene (kao u
brilijantnom "Revizoru"), Stevo Žigon je i u "Sumnjivom licu" suvereno iskazao. U
redigovanom mizanscenu ove klasične komedije, akteri deluju kao veoma
uvežban tim usmeren ka jedinstvenom cilјu. U ovoj predstavi on je glasio:
pokazati kako je sprega gluposti, primitivnosti i vlasti, komična i opasna. U
zrenjaninskoj predstavi, dobroj i čvrstoj, komičnog je bilo više, iako ni
primitivizam nije mnogo zaostajao - verovatno zato što je Nušić tako hteo.
Zahvalјujući osobini ovog reditelјa da preciznom organizacijom igre
istovremeno ne poništava glumačke individualnosti, mnogi od učesnika dobili su
priliku da iskažu svoje već pomalo uspavane glumačke sposobnosti. To su dobro
iskoristili Miloje Ivanović, čiji je Milisav nosio sve politikanstvo i lјigavost, koje
rađaju zatvorene militantne sredine, Selimir Tošić, koji je već arhetipskog sreskog
špijuna Aleksu Žunjića predstavio kao žovijalnog čak duhovitog mladića, i u nešto
manjoj meri Prvoslav Zakovski, jer je vrhunskoj kreaciji smetalo kolebanje između
persiflaže i realističkog građenja lika. Ipak, ostvarenje po kome ćemo pamtiti ovu
predstavu doneo je Budimir Pešić, čiji sreski pisar Žika, kao stožer, objedinjuje
sve dobre osobine ove predstave. Stilizacija kojoj je pribegao u tumačenju ovog,
inače zanimlјivog, lika toliko je promišlјena i dozirana da u momentima prelazi u
koreografiju, a sve vreme je svojevrstan podtekst i komentar zbivanja na sceni.
Prostor koji mu je reditelј ostavio, Budimir Pešić je ispunio glumom zrelom i kon-
centrisanom. Ovo izdanje "Sumnjivog lica" treba i zbog njega gledati.
Po Nušiću centralni lik, Jerotija Pantića, igrao je vrsni glumac, ali ovog puta
nekako rezervisani i sputani, Stojadin Stojilјković. Bolјe se uklapajući u
kolektivnu igru, on je propuštao mogućnost da brilјira u "solo deonicama". Šteta!
Sa Stojilјkovićem u punoj formi, sud o predstavi bi bio još povolјniji.
Scenografija Vlade Rebezova, po proverenom metodu (iz Revizora),
redukovanim koloritom i jednostavnošću, davala je komičnom tonu ironične
primese. Kostimi Branke Petrović - već poslovično dobri.

Dnevnik, 8. oktobar, 1983.

NA SPOREDNOM KOLOSEKU

Redžinald Rouz: „Velika porota“,

režija Milivoje Milojević

Mnogobrojni su putevi koji dovode do uspeha ili neuspeha jednog scenskog

dela. U preliminarne, često i odlučujuće, spadaju svakako izbor dramskog teksta,
kao i primerenost reditelјskog čitanja odabranog teatarskog polazišta. U slučaju
drame severno američkog autora Redžinalda Rouza Velika porota, koja je
svojevremeno imala znatan uspeh u filmskoj verziji, reditelј Milojević je imao
dovolјno razloga za oprez. Rouzov tekst je, pre svega, više scenario nego
pozorišna drama. Zatim, milјe je tipično američki. Oznake regionalnog, u realisti-
čkoj strukturi Rouzove priče, važan su elemenat u uspostavlјanju vertikale ovog
dela: "propitivanje" moralno-psihološke dijagnoze mentaliteta američke
malograđanske provincije poznih pedesetih go dina. Shodno tome, ova drama,
krajnje pojednostavlјene dramaturgije, može da ima uspeha samo ako se igra u
doslednom dokumentarističkom (ili verističkom) duhu. Samo precizna i
nadahnuta interpretacija lokalnog može iz ovog dramskog teksta da izvede
univerzalnija značenja.
Priču o dvanaest lјudi, koji rasplićući rašomonsku spiralu o ubici i svedocima,
istovremeno podvrgavajući i sebe svakojakim analizama, Milojević je pokušao da
odigra kao traktat o hipokriziji i opštoj relativnosti istine. Dosledan svojoj ideji da
u Rouzu afirmiše ono što kod ovog postoji kao realistički snimak, a ne kao misao
ili dramaturški zglob, on je predstavu odveo na sporedan put mehaničke
teatralizacije, čak sakralizacije, svakodnevnog (igra sa stolovima u maniru "tajne
večere"). Taj potez je, neminovno, prizvao i retoriku što nije baš imanentno
Rouzu. Iz drame je na taj način nestao i duh autentičnog života, dok je pokušaj
uspostavlјanja globalne metafore moralnog raskola ostao samo pokušaj.
Na tom putu "širenja" značenja Rouzovog teksta dosledno ga je pratio i
scenograf Flora Viorel. Nјegova veoma kultivisana i, u osnovi, nadahnuta scena,
belinom kao predodređena za igru "prlјa vih ruku", imala je samo jednu manu:
pratila je onaj tok predstave koji se, nažalost, nije pred gledalištem realizovao.
Sličnim putem krenula je i kostimograf Svetlana Zojkić, zastavši na pola puta:
njeni su kostimi istovremeno i realistički i stilizovani, i stilizovano - realistički.
Dvanaest (gnevnih) lјudi, tumačilo je dvanaest različito usmerenih i
inspirisanih glumaca. Konstrukcija ove drame, inače, traži snažne glumačke
ličnosti, to je jedna od apriornih mogućnosti da ona uspe. Zrenjaninski glumci su
se različito snašli u dvostrukoj, autorsko-reditelјskoj mreži. Neki su prenaglašeno
skliznuli u karikaturu (Zakovski, Ivanović), ili strip glumu (Vukojević). Znatan broj
je svoje nesnalaženje iskazao jednom vrstom defanzivne (uzdržane) glume -
Pešić, Cvijetić, Tošić. Ipak, nekolicini učesnika ove predstave uspelo je da svoje
likove uverlјivo oforme. Pre svega to važi za Stojana Notaroša, koji je sa puno
mere, dočarao kompleksan lik Jevrejina-imigranta. Gordana Vinokić je bez velikih
gestova odigrala lik žene pune gorčine - plastično i precizno. Svetlana Utješanović
je bila nadahnuta u interpretaciji naivke "labilnih" opredelјenja. Listu uspešnih
zaklјučuje Stojadin Stojilјković, koji je pokazao dovolјno temperamenta za
robustan lik silnika sa skrivenom greškom u životnoj matrici.
Konačno, ova zrenjaninska premijera otvorila je iznova pitanje: kako,
konačno, formirati repertoar koji će imati pravog odjeka u gledalištu.

Dnevnik, 7. decembar, 1983.

ČOVEK SA GREŠKOM U GLAVI I VREMENU

Dušan Kovačević: Balkanski špijun

režija Milivoj Milojević

Podatak, ako ne jedinstven onda veoma nesvakidašnji u istoriji jugo-

slovenskog teatra, da se jedan pozorišni komad igra istovremeno u petnaestak
pozorišta, a to je upravo slučaj sa Balkanskim špijunom Dušana Kovačevića,
navodi na razmišlјanje o mogućim uzrocima ove "epidemije". Za potrebe prikaza
zrenjaninske premijere ovog dela, razlozi ovakve masovnosti uglavnom bi se
mogli svesti na tri osnovna. Prvi zadire u sferu primenjene dramaturgije: napisan
je upravo idealno za potrebe pozorišne eksploatacije - u predstavi igraju tri glum-
ca i dve glumice, sve se odvija u jednom dekoru i u svakodnevnim kostimima.
Drugi razlog je delikatniji jer autor, u želјi da opredmeti kafkijansku parabolu o
nesvesnoj žrtvi i manijakalnom goniču, poseže za temom informbiroa i Golog
otoka, doduše kao pomoćnim dramaturškim sredstvom, koje ostaje ipak u ravni
paralelne teatarske priče. Konačno, Balkanski špijun je dobro napisana drama,
višeslojno komponovana, na tragu Gogolјa ali i Kafke.
Miloje Milojević je u osnovi dobro pročitao Kovačevića: predstavu je vodio
linijom tragikomičnog, jer "Balkanski špijun" je i komedija sa ozbilјnom
sadržinom ili tragedija sa komičnim situacijama i okolnostima. On je dobro
dozirao psiho-politički spust Ilije Čvorovića, čoveka sa greškom u prošlosti, i
robijanjem na Golom otoku. Uspešno je izgradio atmosferu u kojoj se
svakodnevnica pretvara u poligon progona i suludosti, i konačno, bio je na tragu
fantazmagorične paraboličnosti ove orvelijanske teme.
Omašio je na mestima gde je i pisac bio manje uspešan. Pre svega, u
odsustvu prave stilizacije "presnog" života, replikama svakodnevnog, bilo da je u
pitanju socijalna ili politička aktuelnost. Da je bio rigorozniji prema scenama u
kojima radnja posustaje, pred stava bi svakako dobila u intenzitetu, koji je ovoj
zrenjaninskoj povremeno nedostajao.
Priča o sredovečnom čoveku koji iz psihološke samoobmane želi da
"pomogne" društvu koje je "nesposobno" da se brani od zavera (inostrane), o
njegovom bratu, obeleženom sličnim paranoidnim opsesijama, supruzi, bizarno
privrženoj mužu, kćeri potpuno uronjenoj u svakodnevnicu i, konačno,
podstanaru - nesvesnoj žrtvi u balkanskoj verziji Jozefa K, smeštena je u "kotao"
sobe koja od tihog porodičnog kutka prerasta u svojevrstan zatvor. U tako
svedenom mizanscenu veliku je šansu i odgovornost imalo petoro aktera. Sto-
jadin Stojilјković je Iliju Čvorovića, nesvakidašnji lik naše ukupne dramske
literature, izuzetno plastično oživeo na liniji goniča koji je zapravo sav u mreži
sopstvene psihološke i političke halucinacije .Komični valeri kojima je bojio lik
"balkanskog špijuna", u igri ovog zrelog i snažnog glumca, nisu zaklanjali tragičnu
pomerenost čoveka koji kobnom revnošću otkriva mogućnosti pojave opasnih
socio-psiholoških i društvenih mehanizama koji smanjuju prostore tuđe slobode.
Nјegov pandan, brat mu Đura, sa sličnim detonatorom u redu kovanom
mišlјenju, doduše bez jasnije predistorije, u interpretaciji Budimira Pešića,
izrastao je u možda još opasniji prototip zlohudnika lišenog emocija. Pešićev
Đura je svojom besprizivnošću uskakao u prostore Ilijinog zamora (lјudskog). I
dok je Ilija kompleksan lik, Đura je tip lјudi koji preteći egzistiraju negde u senci.
U tom uskovitlanom kvintetu, lik Danice kao da spaja obale irealnog
(Čvorovići) i realnog (podstanar i kći), odnosno komediju čini tragičnom, ili
obrnuto. U igri Gordane Vinokić bilo je i fanatične privrženosti mužu i
zdravorazumske uplašenosti zbog neočekivanog sklopa događaja. Smetalo je
samo povremeno pribegavanje karikaturi, potencirano i neadekvatnim
kostimom. Podstanar Miloje Ivanović ostao je na sredini Kovačevićeve žanrovske
klackalice - nedefinisan, dok se Svetlana Utješanović kao Sonja Čvorović, Ilijina
kćer, zadovolјavala onim što je režija pronašla u epizodama, koje ni piscu nisu
naročito važne.
Scenografija Vlade Rebezova, bez ambicija da dublјe zađe u Kovačevićev
vilajet. Kostimi Svetlane Zojkić bili su znatno bolјi u drugom, "tamnijem" delu
predstave.
Na kraju treba reći: zrenjaninska premijera nije iscrpela sve mogućnosti
Kovačevićevog "Balkanskog špijuna". Pamtiće se, ipak, najviše po snažnoj igri
Stojana Stojilјkovića.

Dnevnik, 30, januar, 1984.

ZATVORENI KRUG GENERACIJSKIH SUKOBA

Gorana Stefanovskog: „Hi-Fi“,

režija Nađa Janjetović
 Drama Hi-Fi makedonskog pisca Gorana Stefanovskog, koji svakim novim
tekstom sve više osvaja prostor u samom vrhu naše dramske literature, smelo
zadire u neke aktuelnosti vremena današnjeg. On piše svoju verziju priče o
klasičnom sukobu generacija u zatvorenom porodičnom krugu, o lomovima psihe
i etike, o medijskom nerazumevanju, konačno i o pravu pojedinca na celinu
sopstvenog identiteta. Pank i dogmatizam, alkohol i droga, vreme prošlo (da li je
bilo baš takvo) i vreme današnje (koje nije samo takvo), prepliću se u ovoj drami,
koja od komedije prerasta u tragediju , odnosno verizam prelazi u moralizam.
Stefanovski, zapravo naj uspelije stranice ispisuje tamo gde konkretnim
činjenicama dopušta da se izbore za univerzalnost. U delovima gde se drama bavi
uopštavanjima, koja imaju ponekad tendenciju da progovore u ravni opštih
mesta,o kosmopolitizmu, odnosima velikih sila i sličnom, autor gubi snagu i
uverlјivost.
Ovaj mladi pisac, u delu čije smo zrenjaninsko izvođenje upravo videli,
pokazuje kako se i od tekuće stvarnosti može graditi dobro dramsko delo, čije se
eventualne manjkavosti javlјaju u trenucima nescenične didaktičnosti. Drugu
latentnu opasnost po konzistentnost drame Hi-Fi, mogućnost šematskog
prenošenja zaklјučaka iz sukoba deda i unuka, sa plana porodičnog, i u tim
okvirima generacijskog, u širi društveni kontekst (koji postoji, ali ova drama za
tako nešto nema dovolјno socio-psihološkog pokrića), vešto je izbegla režija
Nađe Janjetović.
Pribegavši, u osnovi, analitičkom postupku, ona je pregledno i razložno, u
ovoj korektnoj i kultivisanoj predstavi, izložila sve autorove dramske iskaze.
Takav reditelјski postupak "oštetio" je, donekle, izvođenje Hi-Fi za mogući
punokrvniji i žešći angažman aktera. I jedan pomalo potisnuti dramaturški sloj
dela Gorana Stefanovskog zaslužio je preciznije scenske akcente. Reč je
nagoveštenim tezama o totalitarizmu i opasnostima koje on izaziva svagda gde
se potceni. Dril koji Boris sprovodi nad Matejom, pored psihološkog plana, koji se
može veoma plastično iskazati krilaticom "što me više spasavate, meni je sve
gore", ima u sebi i elemente "inženjeringa lјudske duše". Nađa Janjetović je to
naslutila u Hi-Fi, ali nije išla do kraja u isticanju i identifikovanju tog vekovnog
usuda.
Ipak, predstava je u celini dobro urađena. Deluje i uzbuđuje. Provocira,
nameće se. Glavni njeni akteri valјano su obavili svoje zadatke. Stojan Stojilјković
je ulogom Borisa, predstavnika, ali ne i reprezentanta starih generacija, uverlјivo
pokazao mane i ograničenja čoveka, koji iz sopstvene nesreće, nanosi i ostalima
bol. Pravolinijska odanost misiji "iscelitelјa", koju sam sebi namenjuje, u Stojilј-
kovićevoj interpretaciji javlјa se često kao kob znatno šira od stana u kome se
odigrava proces "privođenja svesti" zabludelog unuka.
 Tog unuka igrao je, i ovom ulogom praktično debitovao na zrenjaninskoj
profesionalnoj sceni, daroviti Dragan Đorđević. Slobodno se može reći da je ovaj,
nimalo jednostavan zadatak, uspešno obavio. Iako mu ni pisac nije dao dovolјno
socio psiholoških karakteristika, onih s kojima se više gradi lik a manje određuje
tip, naročito u drugom delu drame, Đorđević je nagovestio znatan, i žestok,
dramski potencijal.
U ulozi Sonje, kćeri i majke, Gordana Vinokić uspešno je asistirala dvojci
glavnih aktera, iako se može zažaliti što nije, verovatno po reditelјskoj koncepciji,
u pojedine scene unela više emotivnog angažmana. Za Mirjanu Vukojević, skoro
da važi ista konstatacija, jer su dve njene scene s Borisom pružale šansu za pravu
igru, a sve se završilo samo "ilustrovanjem".
Scenografija Viorela Flore, u saglasju sa reditelјskom koncepcijom,
izbegavala je izrazitije podvlačenja i akcentovanja. Kostimi Marije Kranjc - uspeli.

Dnevnik, 5. maj, 1984.

DISHARMONIČNO MUZICIRANјE

Žan Anuj: „Ženski orkestar“,

režija Nebojša Komadina

Razgovarajući sa novinarima neposredno pre premijere Anujevog teksta na

zrenjaninskoj sceni, Nebojša Komadina je izjavio da publika verovatno očekuje
prijatnu zabavu ali, dodao je, kako bi se on obradovao kada bi posetioci osetili i
malo mučnine. I nade su mu se ispunile: posle premijere u nama je bilo dovolјno
mučni ne, nažalost ne zaslugom Anuja, inače veoma fleksibilnog dramata, već
uglavnom zahvalјujući reditelјskim intervencijama. Žrtve njegovog "profesional-
nog defekta" postali su glumci sa njima i mi.
Ova tužna komedija, francuskog dramskog pisca Žana Anuja govori o sudbini
zabavlјača, zapravo o banalnostima njihovih životnih sudbina kada su van
svetlosti scene. Pisac čitavu tragikomičnost ovog komada gradi na kontrastima
između njihove "umetnosti", i prozaičnih odnosa koje su van bine, u
svakodnevnom životu, ispleli. U inter medijima muzičkih numera, saznajemo
smešno-tužne detalјe iz inti me svakog junaka ponaosob, time njihovo
muziciranje dobija novu dimenziju.
Govoreći o sudbinama umetnika, koji sticajem okolnosti zabavlјaju banjske
goste, sa dosta ironije, čak sarkazma, Anuj ne propušta mogućnost da ukaže na
usamlјenost zabavlјača. Svakako da je kulminacija dramske tenzije baš u
saznavanju svakodnevne tuge onih koji nas zabavlјaju. Piščev zamišlјeni pogled, u
"Ženskom orkestru" saopšten je većim delom kroz lepršavu formu, koja tek
pojedinim akcentima nagoveštava tamnu pozadinu. Međutim, njegova vizija
samo naizgled počiva na toj površnoj komici, ona je u osnovi humorna, ponekad
čak groteskna. Zato u tkivu ove drame postoje dva simultana toka: jedan površni,
lepršav, komičan, i onaj drugi - na relaciji banalnog i tragičnog.
Komadina se, pravilno, odlučio da preferira ono suštastveno u Anujevom
Ženskom orkestru . Međutim, nije to učinio dovolјno dosledno, u želјi da,
verovatno, učini ustupak publici. Smenjivao je, mehanički, komično-stilizovane
scene sa realističko-tužnim, i tako razrušio svaku lјupkost koju ova predstava nosi
u formi, ne uspevši da nas simultano uveri u tragičnost sudbina piščevih junaka-
animir muziča ra. Umesto dramatike dobili smo melodramatiku, umesto suptilne
persiflaže - nategnuto šegačenje.
Takva nedovolјna žanrovska opredelјenost reditelјa, u mnogome je uticala
da glumci propuste velike mogućnosti koje im takav tekst pruža, čak je to
reditelјevo kolebanje uticalo da pojedini role odigraju znatno ispod svojih
mogućnosti. Prepušteni sami sebi, snalazili su se različito. Jedini celoviti lik, u
anujevskom duhu, ostvarila je Bogdanka Vakanjac. Spretno izbegavši mogući
realistički tretman Suzane Delisije, opredelila se za stilizaciju, ponekad doduše
prenaglašenu, koja je najbolјe dočaravala tragikomičnost ove junakinje. Neura-
stenični lik Anujeve heroine, ona je dočaravala uglavnom spolјašnjim sredstvima
imajući istovremeno i osećanja za građenje jasne psihogene ugroženosti Suzane
Delisje. Gospođa Ortanz, Filomene Dogan, markantna ali i jednodimenzionalna,
bez neophodnih nijansiranja i unutarnjih osvetlјi vanja. Nјen ruski "akcenat",
dobro je smišlјen ali nedovolјno dosledno realizovan. Stojan Notaroš, najveća je
žrtva reditelјeve nedos lednosti, njegova čvrsta realistička gluma najviše je
odudarala od iskričavosti Anujeve drame. Na sceni je delovao kao da je zalutao iz
nekog komada koji se prikazuje u susednoj sali. Ovaj, inače veoma upotreblјivi
glumac, tuđom krivicom rušio je jedinstvo svake scene u kojoj je i govorno
učestvovao. Nažalost, jer uloga pijaniste pruža izuzetne mogućnosti. Zagorka
Bogdanović je korektno tumačila Pamelu, dok je Patricija Ivanke Barić bila isuviše
afektirana. Mira Dimitrijević (manje) i Dragica Despotović (više) – bledunjave.
Kostimi Slavke Ćuk, sveži i prijatni. Vlada Rebezov je scenu rešio u stilski
čistim i jednostavnim potezima. Prestonički reditelј Nebojša Komadina, radio je
ovu predstavu očigledno nedovolјno inspirisan. Šteta je obostrana.

Zrenjanin, 1984.
FRAGMENTI IZ HEROJSKOG VREMENA
Milan Tutorov: „UČOOO!“, režija Lilijana Arsenov

Zrenjaninsko pozorište je za 40. godišnjicu oslobođenja svog grada

premijerno izvelo dramu domicilnog književnika Milana Tutorova Učoo!. Autor
znatnog broja dramskih tekstova, uglavnom iz savremenog života, pisao je ovaj
tekst kombinacijom dokumentarnog i umetničkog. Koristeći istorijske izvore o
pogibiji narodnog heroja Žarka Zrenjanina, Tutorov nije odstupao od činjeničnog.
U popunjavanju "međuprostora" koga ima i u ratnim okolnostima, i koji konačno
dovodi do "oživotvorenja" događaja koje kasnije nazivamo istorijskim, autor je
pokušao da naslika neminovna psihološka i etička stanovišta ličnosti, uglavnom
autentičnih.
Stvoren je tako dramski predložak koji fakturom naginje radio-dramskom
izvođenju, zbog preovlađujućeg verbalnog iskaza. Reditelјu predstave ponuđen
je tako materijal relevantne dokumentaristike, tromog dijaloga, i dramatične ali
ne uvek i scenične fabule. Lilijana Arsenov se odlučila da rigoroznim sažimanjem
dijaloga dođe do izraženije dramske prohodnosti. Time je znatno dobila u tempu
i funkcionalnoj ravnoteži fragmenata iz revolucije, s kraja 1942. godine.
Međutim, zapostavlјajući donekle dokumentarnost, ona je ogolela zbivanja, i bez
jasnog vremenskog konteksta često ih ostavlјala u psihološkim vakumima.
Arsenova se povela za akcionim slojem drame Učo-o-o!, a on nije takvog opsega
da "iznese" celovečernju predstavu. I, paradoksalno je, reditelј se posle rezonski
obavlјenog dramaturškog posla našao u pat poziciji. Verovatno je tekst Milana
Tutorova trebalo postaviti u doslednom dokumentarističko-didaktičkom maniru,
jer ovo što smo videli na zrenjaninskoj sceni ipak najviše na to podseća.
U realizovanju predstave "Učoo!", u kojoj je dramsko svedeno na nizanje
fragmenata revolucionarnog vremena, čija je istorijska dramatičnost znatnija od
pozorišne, i ostali akteri imali su različit uspeh. U scenografiji Viorela Flore,
previše sličnoj onome što je u poslednje vreme ovaj autor radio na zrenjaninskoj
sceni, zasnovanoj na umereno stilizovanim detalјima, propuštena je prilika da se
multimedijalnim sredstvima stvori ambijent primereniji prizorima vremena.
Nesnalaženje se prenelo i na glumački ansambl. Tumači pozitivnih junaka
nikako nisu uspevali da pronađu odgovarajući ton što, istini za volјu, nije bilo ni
lako u ovako koncipiranoj predstavi. Prvoslav Zakovski je imao nešto od
sugestivnosti i ustaničke samosvesti u tumačenju lika Žarka Zrenjanina, ali za
dublјe poniranje u ovaj kompleksan lik revolucionara on očigledno u tekstu a ni
reditelјskom konceptu nije našao dovolјno rešenja. Budimir Pešić je tumačio krv-
nika Špilera sasvim realistički i sa merom, što se, nažalost, ne može, s jednim
izuzetkom, reći i za ostale interpretatore likova neprijatelјa. U predstavlјanju
izdajnika Zorke Roknić - Kragić, Gordana Vinokić je, ipak, zrelom glumom,
usmerenom na unutrašnje vibracije, daleko nadmašila sve aktere predstave. U
veristički, ali pravolinijski sazdana ostvarenja, mogu se uvrstiti i uloge Stojana
Stojilјkovića, Anđelke Davidovac i Miloja Ivanovića, dok je promašajem u dodeli
uloge Mihailu Foru, ovaj inače vrsni glumac, često sebe i druge dovodio u
delikatne situacije.
Dakle, gledali smo samo prigodnu predstavu nevelikih dometa, niz
fragmenata iz ratnih vremena. Da je nekim slučajem ostvarena bolјa prethodna
saradnja pisca i reditelјa, ovo bi delo Milana Tutorova sigurno delovalo scenski
dramatičnije i imalo bi duže pozorišno trajanje.

Dnevnik, 10. oktobar, 1984.

O LjUBAVI I KARIJERI

Ivan A. Gončarov: „Obična priča“,

režija Stevo Žigon

Tema o suvišnom i poraženom čoveku, u Običnoj priči Ivana Gončarova,

naravno da ima pesimističke obrise: bez obzira kojim putem krenuo kroz život,
suočićeš se s porazom - poručuje ovaj ruski klasik. On, doduše, ovakav zaklјučak
izvodi iz sklopa aktuelnih društvenih (kapitalističkih) odnosa, koji mrve lјudskost.
Ali, ostaje utisak, da je u svakom slučaju, u takvom društvenom okruženju,
individua na gubitku.
U dramatizaciji romana, napisanog još 1847. godine, suprotstavlјeni su
romantizam i realizam, kao mogući obrasci ponašanja, čak se i lirsko, realističko i
komično, smenjuju kao plima i oseka. Ovo delo, ili, bolјe rečeno, ono što je ostalo
od njega u rešetu vremena, može da se svede na dramski paralelizam sudbina
dvaju generacija. Kroz dramu pratimo živote mladih. Mlade i gnevne predstavlјa
Aleksandar Adujev, koji od romantika i idealista, na kraju drame, postaje
praktičar i oportunista. Nјegov stric, fabrikant Petar Ivanovič Adujev, na suprot-
nom je polu: on na kraju pragmatične životne staze uviđa da mu je karijera
uništila mnoge radosti i emotivne zanose. Nјihovi odnosi danas, ipak, nemaju
prave odlike sukoba generacija, posmatramo li ih iz aktuelnih socijalnih i
političkih uglova.
Reditelј zrenjaninske predstave, po Gončarovu, Stevo Žigon, dobro je
zapazio ovu činjenicu, i akcenat je stavio na preispitivanje sudbina junaka u
mrežama lјubavi i karijere, a znatno manje je insistirao na rekonstrukciji
društvenih okolnosti. U njegovoj viziji, Obična priča je realizovana kao porodična
drama u kojoj se sučelјavaju sudbine oca i sina, Aleksandra i Petra Adujeva.
Za razliku od ranije viđenih režija na ovoj sceni, Žigon se, ovog puta,
opredelio da postavi osnovne dramske konture, da obeleži neophodne akcente,
dok je glumcima ostavlјena velika sloboda u osmišlјavanju likova i scenskih
rešenja. Dobili smo na taj način, neočekivano, ne reditelјsku već glumačku
predstavu. Tumači glavnih junaka, Dragan Đorđević i Budimir Pešić, uz diskretnu
pomoć reditelјa, uspevali su da se nametnu kao glavne vrednosti predstave. Kao
Petar Ivanovič Adujev, Budimir Pešić je ostvario jednu od svojih najzrelijih uloga
na zrenjaninskoj sceni. Blagom stilizacijom, izveo je lik iz zamke patetičnosti i
moguće knjiške suvoparnosti. S puno strplјenja gradio je starog Adujeva: od
uspešnog fabrikanta do starca koji je izgubio smisao života. Smenjujući lirsko i
komično, on je ulogu obojio gogolјevskom svetlošću.
Mladi Dragan Đorđević je igrajući Aleksandra Adujeva, koji nosi u sebi nešto
od Rastinjaka i inih, odigrao je prvu svoju značajnu ulogu. Uneo je u ovaj
zanimlјiv lik veliku količinu emocija i energije, i u većini situacija uspevao da, sa
Pešićem, oblikuje razvojni luk drame. Silina, eruptivnost i velika pokretlјivost
karakterišu njegov stil, dosta primeren liku koji je tumačio. Neiskustvo se,
naravno, osećalo u njegovoj igri, ali ukupan utisak govori o značajnom napretku u
njegovoj glumi. Energija koju je Đorđević unosio u predstavu, u mnogim se
slučajevima pretvarala u istinsku scensku vrlinu. Gordana Vinokić je odigrala
Lizavetu Aleksandrovnu s dovolјno otmenosti i suzdržanosti. Scene s njom i
Pešićem, verovatno su glumački najujednačenije u ovom dobrom izvođenju
Obične priče. Sasvim zaslužen aplauz na "otvorenoj sceni" dobila je Irena Tot
tumačeći Julijanu Tafajevu, jer je u minijaturi ispolјila izuzetnu moć
transformacije. Mirjana Vukojević je Nađenku odigrala korektno, što se može reći
i za ostvarenja Kristine Mirkov, Selimira Tošića, Milana Kočalovića i Višnje Man-
dić.
Scenografija Viorela Flore u punoj funkcionalnosti - nenaglašena i diskretna.
Kostimi Božane Jovanović - verni epohi.

Dnevnik, 24. decembar, 1984.

NEVOLjE S FEJDOOM

Žorž Fejdo: „Muž ide u lov“,

režija Petar Zec

Komedija je dramski rod u čijoj scenskoj realizaciji nema srednjeg rešenja: ili
je smešna ili - neuspela! Kada su u pitanju Fejdoove komedije (ili vodvilјi) stvari
su još drastičnije, jer su njegova scenska ostvarenja konstruisana matematički
precizno, sa dijalogom koji zahteva malicioznu tečnost, i "geometrijskim"
preciznim mizanscenom. U slučaju da se zanemare principi na kojima počiva ova
dramaturgija preostaće nam susret sa neveselim moralizmom ili tromom
mrzovolјom. Fejdoov smeh je u gegu, paralelizmu situacija, duhovitim replikama,
i konačno, jednom pomalo i ponekad, otuđenom scenskom mehanizmu. O tome
svaka radikalna reditelјska postavka mora da vodi računa. Fejdo se teško može
delimično i "na mah" adaptirati, bez obzira koliko njegova lakoća to
nagoveštavala.
Postavlјajući na zrenjaninsku scenu delo Muž ide u lov, koje uzgred budi
rečeno traži glumačke parade, Petar Zec kao da je na sve to zaboravio. Osim
nekoliko spolјašnjih i nedovolјno funkcionalnih intervencija (stilizacija u
istočnjačkom maniru, nemotivisana muzička zavesa i sl.), njegov reditelјski
zahvat je neprimetan. Nažalost, ni "prepisivanje teme" nije bilo tečno. Ono što
smo gledali na sceni je delovalo tromo, bojažlјivo, ponekad kao banalno
prepričavanje svakodnevnih (francuskih!) duhovitosti o bračnim i vanbračnim
zgodama i nezgodama. Zec, očigledno nije imao sluha za tečno i tačno predstav-
lјanje sveta u kome nema suviše vrlina, nema pozitivnih junaka, za ambijent u
kome se, zapravo, smejemo sami sebi, što, naravno, nije bez terapeutskog
značaja.
Skraćenja koja je učinio na tekstu nisu bez logike, ali, nažalost, nisu baš
najpreciznije učinjene. Ležernost kojom je prišao Fejdou višestruko se osvetila
samoj predstavi. U sopstveni reditelјski indeks, zato ni sam neće kao pozitivu
uvrstiti ovaj "zrenjaninski uzlet".
Najteže je ipak bilo glumcima. Relativno mlada postava, koja je dugo sedela
na "klupi za rezerve", iznenada je dobila šansu da se ogleda u glavnim ulogama. I
to u Fejdou, nažalost olako shvaćenom. Ostavlјeni, uglavnom, od reditelјa sami
sebi, pokušavali su da spasu što se da spasiti. I, nisu uspeli u tome.
Miloje Ivanović, kao Disotel, jedini je bio na tragu prave fejdoovske komike.
U pojedinim trenucima ovaj je glumac nagoveštavao sasvim lepe mogućnosti
koje će, nadajmo se, uz drugog reditelјa do kraja iskazati. Anđelka Davidovac kao
da nije uspevala tokom cele predstave da se oslobodi treme. Bila je u grču, što je
naročito smetalo u dijalogu. Milan Kočalović je igrao bez dovolјno gipkosti i
žovijalnosti, koja inače krasi lik Morisa. Kasanj, Mihaila Fore, delovao je prena-
glašeno rustično, čak ponekad i nedotupavno. Svetlana Utješanović, kada se
otkloni nepotrebna "istočnjačka" natruna - primerena liku. Dragan Đorđević je
Gotrana odigrao korektno, iako s primetnim manirom "nervčika", što se javlјa
skoro kao zaštitni znak ovog mladog glumca. Komesar Selimira Tošića, ako
izostavimo nepotrebnu privatnost, dovolјno smešan. Ružica Savić je u nekoliko
navrata nasmejala publiku, što nije zanemarlјivo kada se igra komedija! Svi za-
jedno, mučili su se sa Fejdoom.
Svetlana Todorović je napravila kostime, bogate, skupe i - pro mašene.
Koketiranje sa travestiranjem i istočnjačkom modom unelo je još veću zbrku u i
ovako stilski izgublјenu predstavu. Ni sceno grafija Viorela Flore nije izbegla
reditelјske zablude. Nije imala stilsku okosnicu.

Dnevnik, subota, 26. januar, 1985.

KLOPKA JE USPELA

Ira Levin: „Klopka“,

reditelј Miomir Stamenković

Ira Levin, američki spisatelј, očigledno ume da piše kriminalističke drame,

Miomir Stamenković zna da režira ovu vrstu literature, a zrenjaninski glumci su
ovog puta, znalački protumačili prvog, a poslušali drugog, te je i konačan rezultat
tog druženja pozitivan i zapažen. U najkraćem, tako bi se mogli sažeti rezultati
premijernog izvođenja dela Klopka na zrenjaninskoj sceni. Publika je s pravom
aplaudirala, svi akteri scenskog krimića valјano su obavili svoj posao.
Ira Levin je majstor svog zanata. Nјegova kriminalistička priča funkcioniše
bes prekorno. Zapravo, Klopka zadovolјava dva osnovna principa ovog žanra: nije
naivna i, drugo, do samog kraja ne ispušta elemenat iznenađenja. Scenski
mehanizam se, programiranim neočekivanostima, razvija, krijući istovremeno u
sebi logiku kriminalističke priče i blagu parodiju sopstvenog žanra. I baš taj
nesvakidašnji spoj realističkog i ironičnog omogućuje delu Ire Levina da izbegne
sudbinu sličnih komada: Klopka uspeva da preživi i prikazivanje ubistva na sceni,
opšteg mesta propasti pozorišnih krimića. Pisac je to u ovoj drami uspeo da
izbegne na taj način što je uveo u igru takozvanu duplu ekspoziciju, koja
namerno briše razliku između stvarnog i izmišlјenog. U takvoj vizuri stvarno ne
deluje naivno, a izmišlјeno liči na moguće. Taj tretman je naročito
karakterističan za scenu gde dva pisca kriminalističkih romana, ispitujući koliko je
uverlјiv opis ubistva, istovremeno pokušavaju jedan drugog da uklone sa životne
pozornice. Vešto koristeći takvu dvostruku priču, koja, uzgred rečeno, u
preplitanju svemu stvara direktnu komičnost . Ira Levin, poigravajući se žanrom,
stvara dramski predložak čvrste funkcionalnosti, zanimlјivosti i preglednosti.
Reditelј Miomir Stamenković je svoje bogato filmsko iskustvo u
predstavlјanju žanra kriminalistike suvereno demonstrirao u postavlјanju
„Klopke“ na zrenjaninskoj sceni. Pre svega, shvatio je da Levinova drama zahteva
veliku preciznost u postavci. Shodno tome klonio se eksperimentisanja i radnju je
kompaktno i tečno ispričao. Unutar scena uspostavio je pravi dinamizam i
napetost, a delo drame je složio u pravom ritmu. U njegovoj režiji nije bilo
suvišnih detalјa i ukrasa. S pravom je insistirao na punoj motivaciji svega što se
odvija na pozornici. Vidan je bio i njegov napor da se scene ubistva odigraju s
punom uverlјivošću. Vešto je izbegao suvišan naturalizam ali se istovremeno
klonio i, za ovakvu predstavu, opasne stilizacije. U dobrom maniru klasičnog
engleskog kriminalističkog filma, Miomir Stamenković je Klopku realizovao i kao
pozorišnu dramu. Nјegova režija nije, u ovoj prevashodno psihološkoj igri zločina
i ubica netipičnih osobina, izgubila iz vida i tanak socijalni sloj, ali čega nema u
drami teško ga može biti u predstavi. To bi bila i osnovna zamerka Levinovom
delu: Klopka nije drama većeg, pogotovo umetničkog dometa. Međutim to je
neka druga priča.
Predvođeni reditelјem koji je jasno znao šta hoće, glumci su pružili
dopadlјiva ostvarenja. Najimpresivniji je bio Milan Kočalović čiji je Kliford
Anderson dat sveže, neposredno i uverlјivo. U ovoj predstavi on je pružio
obrazac moderne glume: igrao je lako i precizno, s očiglednim unutarnjim
projekcijama lika. Gordana Vinokić je neurotičan položaj Mojre Brul veoma
plastično predstavila. Scene koje prethode iznuđenom srčanom napadu, kome
podleže, ova glumica je rešila s punom merom i gradacijom. Mihajlo Foro je
advokata Milgrima doneo u tipičnom američkom stilu. Duh biznisa po svaku
cenu, jasno je odzvanjao iz svakog njegovog gesta. Svetlana Utješanović je na
mahove uspela da dočara manijakalnost Helge Ten Dorp, Holanđanke koja
proriče budućnost. Pitanje je samo celishodnosti jezičke iskrivlјenosti koja je
trebala da pokaže njeno stranačko poreklo. Noseću rolu igrao je Budimir Pešić. U
osnovi bila je to dobra i čvrsta gluma. Zasmetala nam je jedino preterana
ilustrativnost u pojedinim, srećom retkim, momentima.
Ova uspela predstava igrana je u odgovarajućem dekoru Dragolјuba Ivkova.

Zrenjanin, 22. mart, 1985.

IZMEĐU ANEGDOTE I SATIRE

Miodrag Karadžić: „Samo vi ‘ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat“

režija Blagota Eraković
 Praizvedba nagrađenog teksta mladog autora Miodraga Karadžića Samo vi
‘ajte a mi ćemo graktat i arlaukat protekla je uspešno zahvalјujući pre svega
reditelјu (i adaptatoru) Blagoti Erakoviću i tumaču glavne role Savi Damjanoviću.
Relativno razliven tekst, razbijen na niz anegdota o tipičnom crnogorskom
životnom milјeu, sa dosta duhovitosti ali i banalnosti, poslužio je Erakoviću kao
dramski predložak za scensku viziju čvrsto organizovanih sekvenci i jasne
dramske artikulacije.
Tražeći u Karadžićevoj komediji ne vic već pravu duhovitost, satiru umesto
izrugivanja, reditelј je stvorio predstavu koja ispod zavodlјivog sitnorealističkog
prosedea nagoveštava ironičan rez u okamenjene arhetipove "čojstva i junaštva".
Karadžićev izvorni tekst uglavnom počiva na folklornim elementima i jezičkim
specifičnostima Crnogoraca. U Erakovićevoj viziji on je pomeren i na jedan
univerzalniji plan: sažimajući meandre Karadžićevog "vilajeta", koji kao da
opstoji na izlazu iz Uskokovićevog „Čegovića“. Reditelј je uspostavio i izvesnu
"društveno-političku vertikalu" ove drame. Iz anegdostskog štiva i lagodnog
kazivanja o mentalitetima naših zabiti, iskrsava intrigantna fabula o izmišlјenim
političkim neprijatelјima. Oko ove au torove nagoveštene implikacije režija
pokušava da organizuje kičmu predstave, u čemu samo delimično uspeva, jer
Karadžić očigledno nema kovačevićevski zamah, iz Balkanskog špijuna, na
primer. Ipak valјa reći da Eraković izvlači maksimum iz jednog simpatičnog ali
nedovolјno preciznog i dramski nedovolјno organizovanog teksta.
U direktnom scenskom radu, reditelј je insistirao pre svega na izbegavanju
izveštačene folkloristike, i na tempu koji je u ovoj predstavi postao bitan dramski
akcenat. Skoro u svim nastojanjima Eraković je imao uspeha. Pre svega, tumač
naslovne uloge, Sava Damjanović, u potpunosti je prihvatio njegovu koncepciju
univerzalnog tumačenja "crnogorštine". Nјegov Stevan Bećirović je dominirao
scenom. Nametao je tempo, smenjivanjem realističke glume i persiflaže,
kombinovanjem ironičnog i patetičnog davao je igri neophodnu razigranost
ostavlјajući istovremeno dovolјno prostora i za domišlјanje mogućih značenja na
planu politike i etike. Posle duže pauze, dakle, Damjanović je demonstrirao
vrhunsku igru.
U ovoj dobroj predstavi značajnu ulogu ostvario je i Budimir Pešić, čiji Vid
ima prave konture političkog brodolomnika. Mihajlo Foro, živopisno i pomalo
karikaturalno, donosi tipičan lik prevrtlјivca i reakcionara, dok Miloje Ivanović
izgledom i manirima doprinosi ambijentalnom situiranju komedije. Sestru
Stevana Bećirovića odigrala je s punom merom Svetlana Utješanović, a Ružica
Cvijetić je uspešno dočarala lik "žene koja pada iz žalosti u žalost". Prvoslav Za-
kovski je u drugom delu predstave imao nekoliko zapaženih scena.
Velibor Radonjić je veoma funkcionalno rešio scenu, uz duhovito pod-
vlačenje ironije na kojoj je insistirala režija.
Dnevnik, 19. jun, 1985.
U LAVIRINTU MELODRAME

Aleksej Arbuzov: „Tanja“,

režija Lilijana Arsenov

U savremenoj dramaturgiji klasična melodrama kao i da ne postoji. Ovaj

dramski rod, izrastao više iz socio-psiholoških potreba epohe, a manje kao
rezultat samostalnih estetičkih procesa u sferi umetnosti, provlači se, međutim, i
danas pozornicom kao ironični kontekst vremena, ili kao medijum reditelјima
sklonim globalnoj persiflaži. Pojava melodramskog teksta pisanog u ovom
vremenu, sa svim ograničenjima žanra, režiranog i igranog doslovno i dosledno,
svojevrstan je ipak anahronizam. Ipak, ko zna...
Pisan u ortodoksnom stilu prave melodrame, tekst savremenog sovjetskog
autora Alekseja Arbuzova, donosi jednu banalno ispričanu lјubavnu priču, sa
suzama, patnjama, umiranjem i, konačno, pronađenom srećom. Sa druge strane
"umetnosti" koju ispisuju "lјubići", Arbuzov stvara lavirint u kome se pravi život
javlјa kao privid ili imitacija. Nјegova Tanja, ne samo što je po strukturi
melodrama, što samo po sebi i nije zlo, ona je to i u svakom detalјu, a to se
pokazuje dosta zagušlјivim.
Ako zanemarimo repertoarske razloge pojave drame Alekseja Arbuzova na
zrenjaninskoj sceni, moramo konstatovati da Lilijana Arsenov nije imala nimalo
jednostavan način da ovo delo, sa premalo poezije, jedva humora, a ponajmanje
duha, realizuje. Očigledno, ona se odlučila da Tanju dosledno i celovito
predstavi. Prihvativši pravila žanra, Arsenova je tečno poređala slike, omogućila
glumcima da izgovore neophodan tekst, logički postavila odnose: jednom rečju,
reditelјka je sasvim korektno i zanatski ispričala ono što je Arbuzov zamislio.
Jedina znatnija zamerka njoj upućena, odnosila bi se na nedovolјnu čvrstinu u
oblikovanju scena iz prvog dela drame. Delo je, ipak, zaživelo na sceni načinom
jedne Mirjam ili Zagorke. Sve je ličilo na pravi teatar, nedostajalo je samo
uverlјivosti, koja nažalost nije ograničenje samog žanra već i pitanje piščevog
talenta.
Glumci su, kultivisanom scenografijom Vlade Marenića, plovili i tonuli kroz
rizike melodrame, različitim načinom i uspehom. U naslovnoj roli Tanje, Mirjana
Vukojević, u prvom delu "davila" se u virovima "sreće i nesreće", dok je u drugom
pronašla pravi ton i "lјudski glas". Milan Kočalović kao German, podelio je
sudbinu Vukojevićke iz prvog dela drame, a u drugom delu, nažalost, imao je
znatno manji udeo. Olivera Begović je Mariju donela previše tvrdo i skoro u
jednoj ravni, ali ovaj je lik takav i kod Arbuzova. Selimir Tošić je diskretnim
glumačkim sredstvima Ignjatova uspeo da izdvoji iz galerije netipičnih,
jednosličnih likova. To bi se moglo reći i za Gordanu Vinokić u ulozi gazdarice.
Prvoslav Zakovski i Mihajlo Foro, rutinerski su obavili svoj nezavidan posao, što
delimično važi i za Anđelku Davidovac i Ružicu Cvijetić. Novajlija na zrenjaninskoj
sceni Nermil Bešlagić, doneo je nespretnog Grišenka duhovito i sveže, sa nagove-
štenim talentom za geg i pantomimu. Tumačeći Dusju, Gordana Jovanović kojoj
je ovo debi, nagovestila je izvesnu svežinu, koja nije na odmet ovom ansamblu.
Budimir Pešić, kao Vasin, bio je najautentičniji lik, toliko životan i stvaran da je
predstavlјao spasonosni izuzetak.
Scenografija Vladimira Marenića stilizovana i pročišćena, kao da je još više
isticala nevelike domete ove melodrame, koja će čak imati i svoju publiku.

Zrenjanin, 7. februar, 1986.

TRAGEDIJA IZ SAVREMENOG ŽIVOTA

Milan Tutorov: „Krajputaš za troje“,

režija Milan Tutorov

Odlučivši se da novoustanovlјenu Kamernu scenu otvori baš dramskim

tekstom Milana Tutorova „Krajputaš za troje“, zrenjaninsko pozorište je povuklo
dvostruko dobar potez. Prvo, ukazalo je na aktuelnost ove drame, koju su
proteklih dvadeset godina čekanja samo približili izmenjenom društvenom biću
gledališta, a zatim, prirodom same predstave jasno je naznačen i profil ove nove
scene: ona treba da bude mesto prevashodno glumačkog iskazivanja.
Drama sa tragičnim završetkom, ali ne i tragedija, Milana Tutorova, sadrži u
sebi obrazac porodične drame, sa jasnim i prepoznatlјivim društvenim
okolnostima. Uz prisustvo žene jednog od njih, braća svode životne račune.
Mladen je revolucionar, koji zbog plićaka i rukavaca posleratnog vremena, ne
uspeva da ostane u matici razvoja društva, dok Toma istog revolucionarnog
"pedigrea", pored, u osnovi postrevolucionarnog fona, u kome u punoj meri
učestvuje, istovremeno uplovlјava u vode konformizma i karijere. Pisac, dakle,
gradi dramski sukob u ovoj predstavi na suprotstavlјanju emocija i ideja, odnosno
savremenost gleda kroz prizmu sukoblјavanja etike i pragmatike. Porodična
tragedija, koju obojica unose u svojevrsnu "tajnu večeru", sa očevim
samoubistvom kao krstom na koji se obojica raspinju, samo je povod autoru da
na univerzalnijem planu elaborira svoju temu: kako se čuva i nastavlјa revolucija.
Jedan brat živi u prošlom i za prošlo, uplašen i zgađen nad vremenom koje
protiče. Nјegov u osnovi pošten stav, krajnje je neproduktivan i praktično konzer-
vativan jer je lišen svake akcije. Drugi, zastupa krajnje pragmatičan princip
uspešnog čoveka, koji iz života eliminiše sve ono što može da mu omete karijeru.
Jedan nije sposoban da se menja i da menja, drugi, u promenama zaboravlјa
odakle je pošao i sa kojim cilјem. U tako konfrotiranim postulatima, Tutorov
manirom modernog pisca, ne izvlači nasilan zaklјučak već diskretno sugerira dija-
lektičko razrešenje koje ne može da pokvari ni pomalo isforsiran pucanj na kraju
komada.
U sferi ideja, ovo je valјano napisan tekst, ponegde malo suvoparan, u
autorovoj režiji, ipak, pretočen je u snažnu predstavu, jasnog koncepta i stabilne
organizacije scenskog vremena i prostora. Svojom postavkom, Tutorov je
omogućio Miloju Ivanoviću da odigra svoju najbolјu ulogu na zrenjaninskoj sceni.
Nјegov Mladen je, u bliskom kontaktu sa publikom, ubedlјivo dočarao sav očaj i
bezizlaz čoveka koji se, sticajem okolnosti, našao izvan zahuktalog voza druš-
tvenih promena. Ubedlјiv u gestu, precizan u afektu, koncentrisan u momentima
kad je priteran uz zid. Ivanović je suverenom glumom obeležio premijerno
izvođenje Krajputaša za troje. Selimir Tošić je drugog brata -Tomu, igrao takođe
maksimalno koncentrisano i precizno, ali ovaj je lik, u samom tekstu, pomalo
papirnat i nedovolјno životan te, je i pored znatnog truda, rezultat ispao manji.
Intuitivno osetivši manjkavost lika koji igra, Tošić se opredelio za "asistenciju",
koja je predstavi omogućila da se prirodnije razvija. Lik Maje je, i u izvorniku
Tutorovlјevom, uzgredan, zamišlјena više kao rezonator događanja. Maja je iz
senke, bez isticanja, trebala da omogući glavnim akterima da se razmahnu. U
uzdržanoj, pomalo plašlјivoj igri Svetlane Utješanović ovaj je lik bio još
marginalniji nego što pisac zahteva. Šteta što reditelј nije obratio na to pažnju!
Sve u svemu solidna predstava zrenjaninskog pisca, odigrana u ne-
ambicioznom dekoru Viorela Flore.

Zrenjanin, 10. oktobar, 1986.

KAD SLAVA PROĐE

Džon Marel „Uspomene Sare Bernar“,

režija Nađa Janjetović

Severnoamerički dramski pisac Džon Marel (1945) napisao je, prema

sećanjima Sare Bernar, dramski tekst pod nazivom „Sara i vrisak languste“. U
izrazito kamernoj prezentaciji ovog komada, u zrenjaninskom izvođenju
naslovlјenom drugačije, susrećemo se sa sećanjima i halucinacijama ostarele
pozorišne dive. Potpuno narušenog zdravlјa, u vlasti nesanice i histerije, Sara uz
pomoć svog sekretara i sapatnika Pitua, svojevrsnom igrom podsećanja i
prerušavanja, izbegava misao o starosti, prolaznosti slave, konačno, i o smrti
samoj. U svojevrsnoj psihoanalitičkoj seansi, Marel otkriva protivrečnosti, uspo-
ne i padove jedne vrtoglave karijere, kao i traume života raspetog između
agonije i ekstaze, usamlјenosti i skandala. Medijum koji omogućuje retrospektivu
nesvakidašnjeg umetničkog života, sekretar Pitu, u drami je takođe zanimlјivo
postavlјen jer, glumeći osobe iz Sarine intime, i sam dobija šansu da istakne
apsurdnost lične pozicije, koja naliči igri leptira sa plamenom što gasne.
Marelova drama pisana je u preovlađujući tragičnim valerima ali bez znatnije
spolјašnje dramatičnosti, bliska literarnom pozorišnom iskazu (lezedrama). U
reditelјskoj postavci Nađa Janjetović se opredelila za ujednačen dramski ritam, i
time omogućila glumcima da razložno i nijansirano ožive poslednje dane Sare
Bernar. Svojevrsnom režijom "iz drugog plana", ona je, bez insistiranja na
spolјnim efektima, i prevelikih intervencija, stvarala sve preduslove pozorišnog
događaja za lјubitelјe glumačkih bravura. U toj nenametlјivosti, čini nam se, da je
ipak u nečemu pogrešila: Marelova Sara je drama koja se mora igrati u jednom
dahu, bez pauze. Jer, posle odmora, splet uspomena i nevesele stvarnosti
zrenjaninske „Sare“, više se nije mogao s pravom koncentra cijom nastaviti.
Gordana Vinokić je uverlјivo i s pravom merom igrala ostarelu francusku
divu. Odgovarajućeg glumačkog temperamenta, uspešno je dočarala iskidani
histerični puls Sarinih podsećanja i umiranja. Dobro je pokazala svu goropadnost
i strastvenost njene prirode, kao i paralelnu nespremnost ove heroine da živi u
stvarnosti, bez poštapanja s uspomenama. U njenoj interpretaciji lik Sare Bernar
je autentičan i snažan. Mihajlo Foro je Pitua dopadlјivo odigrao. Naročito je uspe-
šan bio u scenama "prerušavanja", kada je sigurnom persiflažom otvarao put i
neophodnom ironičnom podtekstu. Izvesnu nervozu na početku drame brzo je
prevazišao.
Scenografija Žaka Kukića, nenametlјiva kao i režija: diskretno prisutna.
Drama Džona Marela imaće, dakle, svoje zrenjaninske gledaoce.
Dnevnik, 30 oktobar, 1986.
SMEH SPOREDNOG NUŠIĆA

„Karijera“, po Branislavu Nušiću,

adaptacija i režija Steve Žigona

Teško je proniknuti u prave razloge reditelјa Steve Žigona da svoju šestu

režiju u zrenjaninskom pozorištu zasnuje na sasvim marginalnim Nušićevim
jednočinkama. Upitanost dobija na značaju naročito, kad se ima u vidu da je
svoje dosadašnje velike reditelјske uspehe sa ovim ansamblom postizao baveći
se velikom dramskom literaturom (Gogolј, Sterija, klasični Nušić). Ako, međutim,
zanemarimo razloge ovakvog izbora, ostaje konstatacija da se režija u startu
suočila sa značajnim hendikepom posezanjem za "sporednim" Nušićem, što je
vidlјivo i u konačnom ostvarenju. Dopadlјiva predstava, sa veštom inscenacijom,
solidnom glumom, dopadlјivom fabulacijom, povremeno je patila od ispraznosti.
Kao adaptator, Žigon se ograničio na uspostavlјanje logičkog redosleda
jednočinki, kao i na "kozmetička" doterivanja koja su trebala da obezbede
neophodnu prohodnost komične dimenzije. Ovakvim potezima, ipak, nije sebi
dovolјno pomogao u postavci "sporednog" Nušića, čije su komediografske vrline
u odabranim jednočinkama (u rasponu od Analfabete do Miša) sasvim
rudimentarne. Žigon je svesno izbegao karikaturalnost (ali ne i poneki glumci)
opredelivši se za eklektičnu reditelјsku postavku, u širokom rasponu od tek naz-
načene apsurdne komedije, preko groteske do "maksenetovske" burleske. Vešto
kombinujući različita stilska sredstva, reditelј je pleo mrežu vrcavog smeha, u
kojoj je nažalost bilo ponekad samo verbalne ili mizanscenske magle. Preveliko
poverenje u čistu formu donelo je Karijeri par mesta gde se providi dosada.
Tempo kao iz nemih komedija, dobro odabrana muzika i nadasve znalački
rad sa glumcima, učinili su da Karijeru doživimo kao pitku i gledlјivu komediju.
Kao u retko kojoj predstavi čitav ansambl je precizno funkcionisao; niko nije
ispadao iz igre dok je dobar deo aktera ostvario zapažene role. Najistaknutiji su
bili Ružica Cvijetić i Milan Kočalović, služeći se potpuno različitim glumačkim
sredstvima. Cvijetićeva je majku igrala sa grotesknim prerušavanjem, izuzetno
disciplinovano, pružajući pravu podršku partnerima. Kočalo vić je svoje likove
doneo služeći se persiflažom i vodvilјskom "kooreografijom". Olivera Begović je
imala znatan udeo u predstavi, najčešće sa zadatkom da unese senzualnost, koja
je i inače kod Nušića uzgredna. Imala je u tome dopadlјivih mesta ali joj više
ležernosti ne bi škodilo. Mihailo Foro je Svetu pisara odigrao u svom visokom
standardu, na klackalici stilizovane i realističke glume, što je posledica ovakvog
izbora iz Nušića. Ta je činjenica još prisutnija kada je u pitanju Budimir Pešić, koji
je Jocu Radulovića odigrao u tipičnom nušićevom stilu, i u maniru poznatih
interpretatora ovog našeg klasika. Naime, njegova je gluma često, u mešavini
stilova i ritmova koju je Žigon primenjivao, ostajala bez dovolјno fleksibilnosti u
odnosu na svojevrsno "filmsko kadriranje" koje je režija nametnula. Prvoslav Za-
kovski je imao par vrlo živopisnih i dobro stilizovanih scena, što delimično važi i
za Nermila Bešlagića. Ostali su se samo dobro uklopili u Žigonu omilјene
masovke, koje ni ovog puta nisu prošle bez efekta.
Pitka i vickasta predstava, igrana je u belim plahtama Viorela Flore. Takva
scenografija izvlačila je predstavu iz milјea balkanoidne građanske Srbije u salon
bečkog tipa, što je zdušno prihvatila i Božana Jovanović u kreaciji kostima. Taj je
slikovni pomak ostao, ipak, samo uspeo scenski uskličnik, bez značajnijeg uticaja
na oblikovanje predstave Karijera je, ipak, sasvim uspela predstava, problem je
samo u tome što od Steve Žigona više očekujemo.

Zrenjanin, 10. oktobar, 1986. god.

KADA UMETNOST PARODIRA ŽIVOT

Ivo Brešan: „Predstava Hamlet u selu Mrduša Donja“,

režija Dmitar Stankoski

U aktuelnu pozorišnu tendenciju u nas: da se unutar jednog scenskog

doživlјaja suočavaju životna zbilјa (akutna ili istorijska), i umetnost odnosno
umetničko delo, uklјučuje se zrenjaninsko pozorište po drugi put ove sezone. Prvi
put je bio u pitanju tekst Ljubomira Simovića Putujuće pozorište Šopalović, sada
sa, u svoje vreme kontroverznim, delom Iva Brešana Predstava Hamleta u selu
Mrduša Donja. Godine koje su protekle od njegove pojave na jugoslovenskim
scenama pokazale su da je skoro izrečena "politička anatema" bila pogrešno
uperena. Brešanov Hamlet, sada je to sasvim vidlјivo, daleko je od svakog
politikanstva: njegove su mete u sferi etike i deformisane lјudskosti. Karikatura
kojom se Brešan povremeno služio u slikanju posleratnog vremena isklјučivo je iz
registra satire, kojoj je cilј scenska katarza i ispitivanje aktuelne mere lјudskosti.
Nјegova komedija sa tragičnim završetkom, paralelizmom životne zbilјe, one
najsiromašnije i najelementarnije, iz perioda obnove, i kompleksne i višeslojne
Šekspirove tragedije, stvara najrazličitije dramske spojeve i lomove. Sukob
pučkog mentaliteta, neskrivene domišlјatosti, gramzivosti i karijerizma, sa tek
oformlјenom narodnom vlašću, na fonu suptilne, a zato ne manje surove,
dvorske intrige, izaziva nesvakidašnje preplitanje života i umetnosti. Prelazeći iz
farse u složenu duplo eksponiranu scensku viziju, Brešanova drama se dotiče i
melodrame, ali poseže i za socio-psihološkom persiflažom posleratnog života.
Hamlet u selu Mrduša Donja jeste kritika jednog konkretnog vremena, koja
ispod naizgled razularenog osnovnog toka nosi jednu hroničnu, crnohumornu ali
i otrežnjujuću fabulu. No, pored jasne i ponekad verističke geografsko-istorijske
prepoznatlјivosti, ovaj tekst u dubini svoje dramske dvosmislenosti, i rizične
verbalne orkestracije, krije misao univerzalnog značaja: o kvarlјivosti čoveka u
dodiru sa vlašću.
Dobro osetivši taj zapreteni, ali jasno i dosledno sproveden govor otuđene
vlasti, za koji podsticaj dolazi iz Šekspira ali ga isto tako i reprodukuje dijalektika
primitivnog, Dmitar Stankoski je Brešanovo delo pretočio u predstavu jasne
razvojne linije i poverenja u dramski tekst. Znači: odlučio se više za prezentaciju,
a manje za interpretaciju; ponekad je za takav reditelјski postupak potrebno
znatno više truda i imaginacije. U konkretnim scenskim rešenjima,on je više po-
sezao za folklornim (odnosno mitskim), koristeći se dokumentaristikom isklјučivo
koliko je to za funkcionisanje predstave bilo neophodno.
Značajna odlika ove režije ogleda se naročito u spremnosti da glumcima
stvori jasan i precizno usmeren prostor za igru. Tu šansu je najbolјe iskoristio
Selimir Tošić, koji je od Šimurine stvorio upečatlјiv i prijemčiv lik. Igrajući na
granici lakrdije, uspevao je da dočara piščevu viziju pomešane jave i snoviđenja.
Kada tome dodamo i veoma dobro obavlјen glumački posao od strane Budimira
Pešića, koji je kako je drama proticala dobijao u zamahu, odnosno živopisan i s
merom realizovan lik Mile Pulјiza u igri Miloja Ivanovića, jasno je da je
zrenjaninsko izvođenje Hamleta u selu Mrduši Donjoj bilo uspešno.
Anđelka Davidovac je veristički odigrala lik selјančice upletene u "igre "
života i umetnosti, dok je njen partner Milan Kočalović, insistiranjem na
preteranoj "serioznosti". sebe često dovodio u smisaone tesnace. Mihajlo Foro je
iz drugog plana uglavnom pratio glavne aktere. Mare, Gordane Vinokić, isuviše je
bila separatna i često bez pravih spona sa osnovnim tokom predstave.
Nezahvalnu ulogu učitelјa je odigrao Prvoslav Zakovski, dosta pasivno u prvih
pola sata drame, kasnije s potrebnom merom ironije i intelektualne posrnulosti.
Iz mase selјana izdvajao se Nermil Bešlagić.

Zrenjanin, 28. mart, 1986.

POZORIŠNA PAKLENA POMORANDžA

Ljudmila Razumovska: „Draga Jelena Sergejevna“

režija: Branko Popović

Kao što u Louzijevoj filmskoj, i zapadnjačkoj, verziji mladalačkog nasilјa bez

granica, iz sedamdesetih, buka i bes dostižu bestijalne razmere, tako i u ruskoj
varijanti iste društvene patologije, na daskama zrenjaninske pozorišne scene,
dramsko čitanje života izaziva jezu prepoznavanja. U ovom rimejku predstave od
pre pet godina, pozorište i život su odigrali ironičan tango, tako što je stvarnost,
naša, posleratna, već napisanom i odigranom, delu dala ubrzanje i novu surovost.
Pozorište je na izazov aktuelnog uzvratilo uvećanom energijom katarze.
Obnova predstave savremene ruske autorke Ljudmile Razumovske Draga
Jelena Sergejevna, pokazala se kao, iz ugla izmenjene društvene matrice, jer u
osnovi ovog teksta o današnjem ruskom društvu jeste socijalno-etički lom kao
inicijacija mladalačkog besa i makijavelizma, dobar repertoarski potez koji
direktno koincidira sa našom, za sada samo prestoničkom, provalom
netolerancije i fašistoidnosti. Zbivanja na životnoj sceni u nas, danas, kao da još
više podsećaju na milјe koji Razumovska dramaturški uspostavlјa u svojoj drami
posvećenoj sukobu generacija, morala, i dozvolјenih sredstava u Rusiji, a koji vi-
šesmisleno i dramatično asociraju na našu stvarnost. To što život, svojim tamnim
stranama, omogućava teatru dnevnu aktuelnost nikako nije greh umetnosti!
Drugi valјan razlog za ovakav repertoarski povratak leži u činjenici da je pozorište
"Toša Jovanović" bilo u prilici da za ovaj projekat angažuje četvoro mladih i
talentovanih glumaca, koji su uspešno oživeli kvartet tinejdžerskih nasilnika i
tragičara. Sve ostalo je bilo isto, ili bolјe reći slično, praizvedbi koja je, mora se
reći, bila veoma uspešna. Pre svega tekst, aktuelan, akutan, pomalo patetičan, i
naturalističan, kako samo ruski dramati mogu da budu, dobra i precizna režija
Branka Popovića, čija je najveća vrlina u tome što je dramatičnu anatomiju druš-
tvenih lomova ostvarila ne pukim preslikavanjem zbilјe već čisto pozorišnim
sredstvima: energijom glume, kontrolisanom destrukcijom, jer život i film trpe
drugi intenzitet i valer, i ublažavanjem patetike koja je imanentna ruskom "šti-
mu". Sigurnost u vođenju predstave, ka skoro antičkoj katarzi, možda je i najveća
vrlina Popovićevog rada u Jeleni Sergejevnoj.
Scenografija Viorela Flore, sa ogromnim prostornim prazninama koje
nagoveštavaju pustoš i privremenost, - dobra i funkcionalna, i Klemencov, već
uobičajeno diskretan i precizan, scenski pokret, stvorili su režiji i glumcima
povolјan ambijent za kreaciju, koja nije izostala.
Predvodeći mladu ekipu, Svetlana Utješanović je ponovila svoju uspešnu
kreaciju od pre pet godina. Utisak je da je u ovom rimejku, ponesena energijom
mladih, Jeleni Sergejevnoj dodala još dubine, ublaživši istovremeno nanose
patetike kojom Razumovska opterećuje ovaj lik. Dalјe, generalno uzevši svo
četvoro mladih glumaca je ispunilo osnovne zahteve uloga koje su proživlјavali.
Najujednačeniji je bio Ljubiša Milišić, čiji je Volođa bio dovolјno surov i ciničan,
dok je Nataša Ilin, tumačeći Ljalјu, devojku nižeg socijalnog porekla, u samom
finalu predstave najavila glumačke potencijale vrsne tragičarke. Jugoslav Krajnov
je Pašu odigrao s izvesnom uzdržanošću, ali korektno, dok je Vića Aleksandra
Bogdanovića imao dovolјno autsajderske izgublјenosti. Konačno, predstava
Draga Jelena Sergejevna je dobro, aktuelno, ne veliko ali angažovano ostvarenje,
u onoj meri u kojoj transparentni angažman u umetnosti potreban.

Zrenjanin, 2. oktobar, 1992

NEŠTO SE IPAK ZNA...

Bernard Šo: „To se nikad ne zna“,

reditelј Ljubiša Ristić

Pre svega: nije svaki Bernard Šo zaloga uspeha. Zatim: nije do volјno delo sa
njegovim potpisom samo postaviti na scenu. Kao i za ostale komade neophodan
je istrajan rad i barem malo kreacije. U zrenjaninskoj premijeri komedije To se
nikad ne zna mnogi od ovih elemenata su nedostajali. Sam tekst, iako je sa skoro
svim šoovskim odlikama, nije vanserijski čak je, uz svako strahopoštovanje prema
velikom autoru, zvučao starmalo.
Porodica gospođe Klendon, proverenog borca za ženska prava i pisca knjiga
iz porodičnog morala i mentalne higijene (čija su deca, naravno sušta suprotnost
onim idealnim likovima iz njezinih knjiga), traga za mužem koji ih je, posle
razvoda potpuno napustio. On je oličenje svakojakih negativnosti, ali ima jednu
zanimlјivu pozitivnu osobinu - bogat je. Pronalaze ga i tu se radnja prividno
zapliće... Sve u svemu, jedna banalna fabula koju jedino Šoov humor održava na
okupu. Međutim, kada dodamo da ni osvedočeni dramski majstor, Bernard Šo,
nije u ovoj komediji bio naročito inspirisan, postaje jasnije sa kakvim su
pretekstom raspolagali izvođači ove predstave. Moguće polemičke iskre koje
povremeno nudi Šo (o čistunstvu koje se zloupotreblјeno pretvara u manu, o
sudbini velikih moralizatora itd.), postoje i u ovom delu ali su se neopažene
utopila u masu indiferentnih replika.
Mladi reditelј Ljubiša Ristić, koga smo upoznali kao vrsnog realizatora
Fejdoovog vodvilјa „Buba u uhu“, kao da je u ovom slučaju dvostruko pogrešio.
Odabrao je nereprezentativnog Šoa, odnosno tražio u njemu akcente kojih
zapravo ovo delo, pa čak, reklo bi se, i čitav njegov opus, ne sadrže. U piscu
slojevitog humora, čak lingvističkih persiflaža, on je tražio elemente burlesknog,
čak revijalnog. Ristić je predstavi pokušavao da udahne brži ritam, međutim
uglavnom se ograničio na mehaničko ubrzavanje: mnoštvo skokova, akrobatika,
jurnjava suštinski ništa ne menjaju u organizaciji dramskog toka. Jednu prevas-
hodno narativnu komediju on je, s velikim naporom, prevodio na teren
vodvilјskog, moramo da kažemo ne baš s mnogo uspeha.
Druga intervencija Ristićeva, takođe neobaveštenom gledaocu naizgled
mehanička, nikako nije bez značaja za kompletnost utiska, a odnosila se na
završetak ovog dela. Naime, reditelјu se originalan završetak učinio nedovolјno
atraktivan pa je Šoa začinio Šekspirom (finale dela Piram i Tizba). Ni u ovom
slučaju novatorstvo nije imalo očekivani efekat, jer takve kontaminacije moraju
imati jako opravdanje u kompleksnoj transformaciji ideje predstave, što ovoga
puta nije bio slučaj.
U reditelјskom bloku ovako smišlјena predstava nije imala mnogo šansi da
na pozornici zablista nekim novim sjajem. Tako je i bilo. Ansambl kao da je prišao
realizaciji ovakvog Šoa sa izvesnim rezervama: neophodnog poleta koji bi,
eventualno, mogao da priguši naznačene protivrečnosti, nije bilo. Predstava je
tekla bez pravog ritma i tona, neprestano se rasipala, što je svakako doprinelo
nepovolјnosti konačnog utiska. Bernard Šo, koji i inače predstavlјa izazov speci-
fičnošću svog humora, ovoga puta je prošao mimo nas.
Interpretatori su se na pozornici dvojako pokazali: oni koji su mogli i hteli da
slede Ristića u burlesknom ritmu pošteno su obavili svoj posao. Oni su koliko-
toliko oživeli junake koje su tumačili, naravno ne uvek u šoovskom duhu. Drugi
su jednostavno dramskom tehnikom izvršili povereni zadatak, ne upuštajući se u
nadgradnju likova. U prvu grupu spadali bi: Anđelka Davidovac, Rade Brankov i
Dragolјub Lazarov. Prilično osveženje predstavlјa naročito igra Radeta Brankova.
Stojan Notaroš kao advokat Makomas uspeo je da se otrgne iz letargije u koju je
upala grupa izvođača, i da u priličnoj meri animira lik smušenog pravnog
savetnika. Sava Damjanović, kao Bun - korektan. Filomena Dogan i Neđo Pajević,
kao gospođa Klendon i Rergas Krampton, igrali su prilično bledo, sa naglašenom
distancom prema likovima koje su igrali. Smatramo da je i dodela ovih uloga
pomenutim glumcima priličan promašaj. Olga Belić je Gloriju igrala sa prekoviše
grča, bez dovolјno nijansi koje odlikuje Šoove ženske likove.
Najcelovitije ostvarenje ove predstave doneo je Stojan Stojilјković, kao
glavni kelner. I gestom, i ritmom, i uspelom maskom, bio je najbliži piščevim
intencijama, nažalost to je ipak samo epizoda. Ovaj glumac nas iz predstave u
predstavu uverava u svoju moć transformacije i ne bi bilo loše da se to i
repertoarom iskoristi.
Scena Miodraga Tabačkog realistički funkcionalna i dopadlјiva. Kostimi
Višnje Postić, sa malo izuzetaka, uspeli.

Zrenjanin, 13. maj, 1993.

VEDRINA PRED NIŠTAVILOM

Semjuel Beket: „Srećni dani“,

režija Dušan Torbica

Na početku ću izreći ono što se obično izgovara na kraju, ova praizvedba

Beketa nije projekat zrenjaninskog Narodnog pozorišta već samo stalni umetnički
proizvod, što izaziva niz nedoumica, i to ne samo zbog oskudica premijera u
domicilnoj teatarskoj kući, već prevashodno zato što su glumica Anđelka
Davidovac i reditelј Dušan Torbica napravili dobru predstavu. A sada redom: prvo
izvođenje ovog Beketovog komada na zrenjaninskoj sceni, tek 1997. godine, što
je prosto neverovatan podatak, svakako je pozorišni događaj za sebe, i nešto što
će ovdašnja publika umeti da ceni. Rodonačelnik antidramskog teatra apsurda,
pofrancu ženi Irac Semjuel Beket, kod nas slavan po delu Čekajući Godoa, u
svojim romanima i dramama, već pedesetak godina, anticipira ne samo razvoj
evropske dramaturgije i proze, tako što jasno polarizuje potonje umetnike na
sledbenike ili oponente, već svojom filozofijom apsurda nagoveštava i danas
veoma aktuelne kontroverze oko kraja istorijskog vremena.
U delu Srećni dani iz 1963. godine, on donekle napušta sebi osoben svet
redukcionalizma i otvorenog cinizma, zaranjajući u milјe malograđanštine,
sentimenta i prebiranja uspomena. Nјegov inventar svakodnevne ikonografije
tipičnog srećno-nesrećnog bračnog para, u prvi mah deluje čak kao duhovita i
bezazlena persiflaža, ali sa konačnim zbirom ove drame postaje jasno da je veliki
apokaliptičar scene, samo s druge strane, one koja rasprostire privid kao masku
nasuprot besmislu, došao do sebi svojstvenog ishodišta: sve je ništavilo, jer u
trajanju nema kretnje i razvoja! Ipak, pošto drama nije samo njen konačan
utisak, već i put do finala predstavlјa značajan element scenskog kvaliteta, može
se reći da Srećni dani u poznavanju jednog drugačijeg Beketa igraju značajnu
ulogu. Zato izbor ovog teksta za reditelјa Dušana Torbicu predstavlјa dobar
potez, koji će se i u scenskoj postavci potvrditi.
A on i Anđelka Davidovac, imali su izuzetno težak zadatak da u okvirima
priče o "ubijanju vremena, u egzistenciji bez smisla", scenski "opravdaju"
naizgled ogolјenu fabulu o sredovečnoj ženi, simbolično ukopanoj na sred neke
pustoline, koja u stanju senti mentalne rezignacije, oslonac nalazi u najbanalnijim
gestovima lične toalete, i evokacije prošlosti, a sve u cilјu da se podrži krhka
iluzija sretnog malograđanskog trajanja. Glumica je, Anđelka Davidovac, u
uslovima znatno limitiranih scenskih sredstava, upućena skoro isklјučivo na glas i
mimiku, naravno i na beskrajno mudar i ciničan Beketov tekst, donela svoju Vini s
dozom pune uverlјivosti i apsurdne vedrine. Nјena sredovečna anti heroina,
uspešno je razotkrivala osnovnu zamisao drame Srećni dani koja glasi: život je
zapravo apsurdna igra pred konačnošću ništavila, a samoća je jedino istinsko
stanje čovekovo, jer prave i trajne komunikacije nema. U drami tu tezu ubedlјivo
ilustruje i "prisutni" Vili, suprug, koji se svo vreme nalazi u stanju "ispreki danih"
mentalnih veza. Nјega je veoma decentno i precizno tumačio Miodrag Pantelić.
Dušan Torbica, dosledan svom reditelјskom principu da pisca treba
autentično tumačiti, bez nasilnih osavremenjavanja, u čemu ga je sledio i
scenograf Milan Grahovac, glavninu svog posla usredsredio je na lik Vini, zapravo
pomagao je Anđelki Davidovac da je ne zavede prividna vedrina lika koja tumači,
jer bi to predstavi oduzelo dubinu apsurdnosti. I oboje su uspeli: Torbica da nam
predstavi Beketa njim samim, uz ličnu diskretnu ali i dragocenu asistenciju a
Davidovčeve, strogom kontrolom emocija, pravim ritmom u smenjivanju, inače
minimalističkih glumačkih sredstava koja su joj stajala na raspolaganju, jednom
rečju - njen je odgovor na izazov velikog pisca bila - zrela gluma. Srećni dani, kako
to ironično zvuči, i danas i ovde, zasluženo će imati svoju publiku, mladu, da vidi
kako to zapravo izgleda izvorni beketovski teatar, i onu ostalu, da se podseti na
ono što nisu mogli do sada u Zrenjaninu da vide!

1998.
ZRENјANIN ZA POČETNIKE
‘’KULTUROM UZVODNO’’
dnevničke beleške o gradskim događajima i pojmovima

Ovaj tekst je deo mog javnog (objavlјivanog) dnevnika društvenog života

grada, obo jen ličnim ukusom, raspoloženjem, iluzijama i zanosima. Beleži vreme
potkraj osamdesetih do sredine devedesetih. Za savremenike događaja, štivo za
podsećanje, za naknadno pristigle - mesto da se obaveste, konačno, za mlađe od
prvih datuma koji se pominju, prilika da se začude! Da zavire u vreme, ukuse,
zanose i zablude svojih roditelјa. A, videćete, ima toga za sve pomenute grupe
Zrenjaninaca. Dovolјno zaboravlјenog, novog i nepoznatog, ponekad i komičnog.
Započinjemo nečim čega nema u ovom izboru tekstova. U starom Domu
omladine, na obali Begeja koji sad to nije, pored Gradskog parnog kupatila, koje
je davno srušeno, postojao je prostor za neverovatne kreativne i duhovne
slobode, poluzvanično nazvan "Jorgan sala heroja". Samo desetak metara
udalјeno od kancelarija u kojima su sedeli lјudi zaduženi za pravilan
komunističko-socijalistički odgoj lokalne mladeži. Bilo je to mesto za muzičke,
pesničke, likovne a prevashodno dramske eksperimente. Za nekonvencionalno,
jeretičko, mladalačko i avangardno mišlјenje i bavlјenje "umetnostima". Od
umetnosti slobodnog živlјenja u provinciji, do vrhunskih vežbi za pravu, buduću
karijeru. Nažalost i za živote pre kraja završene. Vrhunski projekat tog Doma bila
je autorska predstava Romeo u Đulijeti Miodraga Martinova Dživa, reditelјa
neslućenih mogućnosti i prekratkog, limitiranog životnog veka. Uz njega je
stasavao i Milan Vukotić, genijalni svaštar umetnički, inače budući diplomirani
scenograf, pozorišni maštar koji nam je nestao negde u sopstvenom vremenu. U
Klubu mladih pisaca okuplјali su se Vujica Rešin Tucić, Jovica Aćin, Miodrag
Milenković Šum, Voja Despotov, Milutin Ž. Pavlov, Spiridon Mitić, Radivoj
Šajtinac. Pisac ovog rukopisa bio je tada samo "pripravnik" kod spomenutih.
Muzikom i muzičarima se bavio pevač, recitator i zavodnik Vlada Grubanov. Svu
tu subverzivnu ekipu na okupu je držao, brinuo o njima, iako im se ponekad činilo
drugačije, i odlazio u komitete na ideološke packe upravnik te ustanove Bora
Halasev. I da se ne zaboravi, u bašti koja se naslanjala na Gradsko parno kupatilo,
koje je M. M. Šum ovekovečio u prozama Priče kupatila, najbolјi roštilј u gradu
pekao je Đura Gaborov. Svirali su orkestri Omege, Tihuana, Kombo, Tetka Ana...
Početkom osamdesetih počinje da radi letnji Amfiteatar, koji se nalazio u
sadašnjem dvorištu Narodnog muzeja. Tamo su Zrenjaninci, a bilo ih je uvek u
rekordnom broju, uglavnom u okviru manifestacije "Zrenjaninsko leto", skoro
deceniju imali prilike da prisustvuju muzičkim, scenskim, poetskim i
multimedijalnim programima iz Jugoslavije i sveta. Iz tekstova koji slede
uverićete se kako je naš grad tih decenija bio veoma atraktivna destinacija za
vrhunsku i popularnu kulturu i zabavu. Bili su nam u gostima Rade Šerbedžija,
grupa Film, Konstantin Bogino, Relјa Bašić, ansambl „Glinka“, kubanski, američki,
afrički folklorni virtuozi, Ljuba Tadić, Milan Oklopdžić, Ružica Sokić, Fabijan
Šovagović, sarajevski pozorišni ansambli, čuveni svetski i naši gitaristi, violinisti...
Tih je godina u "Amfiteatru" bio kompletan Zrenjanin, pola Jugoslavije i četvrt
sveta.
Naravno da sam preterao sa ovim iskazom ali svi oni koji su iz ponedelјka u
ponedelјak dupke punili tribine neudobnog ali dragog prostora između Muzeja i
Pozorišta, u kome je smelo da se puši, iako je i tada pušenje bilo štetno po
zdravlјe, imali su neodolјiv utisak da su tih sati baš oni bili svet. Ono što se
dešavalo na sceni, i komadić teget neba uokviren Pozorištem i muzejem, imali su
nesvakidašnju moć melanža ushićenja, mašte i slobode.
Dnevnik onog što se ovom autoru činilo bitnim, u posmatranih, proživlјenih i
prosanjanih dvadesetak godina, odsedam desetih do devedesetih prošlog veka,
beleži i kako nam je televizija tih godina bila veoma važan deo života. Gledali smo
Dinastiju, kamiondžije, bordžije, slušali i gledali Lepu Brenu, imali horove svetskih
dometa (“Koča Kolarov” i “Josif Marinković”, uživali u pesmi i humoru grupe
"Poslednja igra leptira", Opatijski festival i San Remo su nam okupirali pažnju. U
modi su bili "Filmski maratoni", ali ne oni televizijski već bioskopski. Pratili smo
šta je aktuelno na "Festu" i posećivali "Minifest". U tim smo godi nama mnogo
čitali Kunderu i njegovu Nepodnošlјivu lakoću postojanja.
Sredinom posmatranog perioda započinje era kafića koji su uporedo sa
diskotekama zamenili tradicionalne kafane i žive svirke. Ta promena mesta
okuplјanja mladih, bez obzira što je to na početku ličilo samo na uspostavlјanje
novih lokacija, značila je nešto mnogo dublјe u kulturološkom i sociološkom
smislu. Sa kafićima zapravo započinje nova era zabave i organizacije slobodnog
vremena. Vreme izlazaka se sve više pomera ka ponoći, muzički, generacijski i
modno najmlađi se diferenciraju na jasno raslojene grupe šminkera, pankera,
rokera i ostalih. Tih prvih godina ere kafića u Zrenjaninu su "in" bili "Akvarijus" i
"Aleks". Međutim, još od tih nostalgičnih osamdesetih i ranih devedesetih, naš
grad ne napušta zavisnost od novokoponovanosti. Gostovali su i "Bijelo dugme" i
Zdravko Čolić, bila je i "Generacija 5", "Haustor" i "Smak", muzicirao je ansambl
"Renesans", ali brene, muslimovići, ilići, zmijančeve i ini tozovci punili su našu
halu sportova, koju smo megalomanski zvali Medison. U nekom od tekstova koji
slede napisao sam kako nam je harmonika i Balkan u genima. Možda sam i
preterao, ali kao da mi se stalno priviđa kafansko kolo i maramica u visoko
podignutoj ruci.
U svojim kolumnama opisivao sam završno doba našeg „komunizma sa
lјudskim likom“ - kako smo mu tepali, i tek započetog socijalizma, period stalnih
ekonomskih reformi, naše stabilizacije, posustajanje Jugoslavije, ubrzavanje
moralnog rasula, faze ideološkog raspadanja, vrhunske kulturne vrednosti i
ekspanzivni nalet šunda. Zapravo, ništa od toga nije direktan povod redova koje
sam nedelјama i mesecima ispisivao, bio je to zapravo pravi background naših
zabava, izlazaka, ostajanja kraj televizora, godišnjih odmora, snegova i izmaglica,
pevanja, pucanja i plakanja s kraja prošlog veka. Ovde, u Zrenjaninu. Bivšoj
Jugoslaviji. S Evropom u mislima, a Balkanom u stvarnosti.
3. septembar, 1977.
O GORČINI S OSMEHOM*

Monodrama beogradskog književnika Mome Dimića Živeo život Tola

Manojlović spada već u "klasiku" ovog, u poslednje vreme, veoma popularnog
dramskog roda. Od premijere, pre dosta godina, na sceni Atelјea 212, Petar Kralј
žanje, zasluženo, uspehe na mnogobrojnim pozornicama. U zrenjaninskom
izvođenju Tola Manojlović je iznova, spojem humornog i mudrog, s opojnim
ukusom gorčine, ostavio upečatlјiv utisak.
U čemu su literarne vrednosti Dimićevog teksta? Sažeto rečeno, u sledećem:
u naizgled nepretencioznom, čak mestimično s finim umišlјajem, naivno-
domišlјatom pričanju o nezgodama i bezbrojnim bolestima neukog srbijanskog
selјaka, Tole Manojlovića; autor zapravo ispisuje nepatetičnu himnu neuništivosti
života i optimizma lјudskog. Mnogo je iskonske mudrosti u jednostavnoj čaroliji
Tolinog prisećanja. Iako sledeća analogija počiva na jedinstvu po suprotnosti,
može se slobodno izreći: Tola Manojlović je naš Kola Brenjon. Verujemo da bi
nam i Roman Rolan dao za pravo. To što kod Dimićevog junaka preteže
stoicizam, dok je kod Rolanovog junaka izraženija radost živlјenja u skladu sa
prirodom, po logici apsurda u konačnom utisku veoma približava ova dva junaka.
Glumac sad već srednje generacije, Petar Kralј, interpretirajući lik ovog
junaka, iz života unetog u literaturu, i opet životu vraćenog, uložio je sav svoj
umetnički potencijal. U nesvakidašnjem spoju zavidne dramske veštine, s
uspostavlјenom delikatnom ravnotežom u predavanju liku, i superiornim
poimanjem dubina dramskog tkiva, ovaj glumac vaja lik epskog zamaha.
Očigledno je: borba obostranog prilagođavanja bila je velika. Ali isplatila se - lik
koji je ostvaren, i ove večeri na "Zrenjaninskom letu", pred nama, antologijske je
vrednosti. Kralј je Dimićevog junaka gradio veoma moderno a istovremeno
klasično čisto, s mnogo promišlјenosti i koncentracije. Postigao je ono što se
retko postiže: bio je u liku ali i izvan njega, kao dvojnik i sebi i dramskom junaku,
što je kazivanju davalo dragocenu slojevitost. Zbog gore rečenog, u slučaju ove
monodrame možemo slobodno govoriti o koautorstvu pisca i izvođača. Bez
praznog hoda i nesaglasja, Dimić i Kralј žive život Tole Manojlovića.
I još nešto: ovaj scenski doživlјaj, evo traje već desetak godina, odolevajući
menama ukusa više generacija. U zrenjaninskom amfiteatru izdržao je još jednu
proveru. Zapravo, i znatno više od toga - trijumfovao je. Verovatno, s glumcem i
autorom, trijumfovala je i naša sposobnost večnog optimizma i sposobnosti da
izdržimo. Humorni lik iz naše ruralne stvarnosti, književni Tola Manojlović je u
istoimenoj monodrami očigledno izrastao u paradigmu našeg etno-psihološkog
pamćenja.

* U to vreme je naš Manojlović Todor, Toša, je još delimično "pod

komunističkim koritom". Momu Dimića sam bolјe upoznao 1974. godine kada
smo za ‘‘ Ulaznicu’’ pripremali izdavanje knjige Roberta Grejvsa Uputstva
orfičkom iskušeniku. Uspeli samo da angažujemo za grafičku opremu i ilustracije
čuvenog grafičara Bogdana Kršića. Našu, "banatsku verziju" Tole Manojlovića,
čika Milivoja Maleševa, iz Titela, sreo sam 2004. dok smo ležali u istoj sobi
Kliničkog centra u Novom Sadu. Naravno, sve ovo nisam mogao znati u
Amfiteatru 1977, niti ova naknadna beleženja pripadaju prethodnoj recenziji.
Povezuju ih samo preplitaji mog pamćenja.

16. septembar, 1977.

I BI ČEGOVIĆ*

Fenomen monodrame, koji dijagnostički obeležava današnji trenutak našeg

teatra, zrenjaninskim izvođenjem slavom ovenčanog Čegovića, još jedanput je
demonstrirao svoje domete. Govoreći tekst Dragana Uskokovića, u režiji naše
bivše sugrađanke Slobodanke Aleksić, glumac Petar Božović je iznova brilјirao. U
ambijentu koji je po prenatrpanosti gledališta delovao znatno više fudbalski nego
pozorišno, ovaj glumac je izgovorio svoju priču manirom istinskog majstora,
zaštićenog mnogobrojnim uspesima. I zaista, teško je nešto reći novo o
interpretaciji koja je na festivalu monodrame u Zemunu trijumfovala i od svih
prikazivača obasuta pohvalama. Ipak, nek nam bude dopušteno da, u jednom
impresionističkom krokiju, kažemo nekoliko svojih utisaka.
Pre svega, fama koja prati neko umetničko delo, dajući mu mitska obeležja,
setimo se slučaja sa filmom Čelјusti, u produženom trajanju, pri suočavanju sa
objektom "idolopoklonstva" ostavlјa u čulima, po pravilu, ukus gorčine.
Jednostavnije rečeno, posle zaklјučaka da je bilo dobro, ili čak veoma dobro,
uvek dođe jedno - ali. Pod pritiskom našeg predugog i prejakog očekivanja
nestaje, ne glumčeva paučini nalična umešnost, već naša sopstvena moć
spontanog predavanja doživlјaju, a tamo gde spontanost nestaje rađa se skepsa.
U slučaju Čegovića, najteže će potrebu analiziranja izdržati Uskokovićev tekst. On
je sav u jednoj ravni, sa isuviše malo sublimnog u nizanju fragmenata
svakodnevnice. Nјegove vrline leže u prepoznatlјivosti i potpunom odsustvu
svake spisatelјske umišlјenosti. Tekst je zapravo samo mogući okvir jedne
glumačke bravure u jeziku i gestu. I baš ta pojednostavlјena "životna fraza"
inspirisala je Božovića da maksimalno prozrači skrivene sunovrate ovog više
životnog nego dramskog tkiva, koji jedino u jezičkom činu i postoji. Ovaj glumac
je vešto i istrajno, u kolokvijalnosti, tražio i nalazio neophodno vezivno tkivo, koje
će zamišlјenu viziju držati na okupu.
Uz, najčešće uspešnu, stilizaciju govornog, baš u tome poigrava nju s
kolokvijalnom frazom leži je i privlačnost ove monodrame. Ako tome dodamo i
pri rođenu ležernost Božovićevu koja liku obezbeđuje uverlјivost i prijemčivost,
dolazimo do saznanja da je u slučaju izuzetnog uspeha monodrame Čegović
najveću ulogu odigrao srećan spoj glumačkog šarma i nepretencioznog teksta, jer
slušajući Božovićevog Čegovića, svi smo verovali glumcu, ne razmišlјajući mnogo
o mudrosti izrečenog. Slučaj ove monodrame je onaj kada nije poželјno posle
odgledane predstave pročitati i tekstualni predložak. U intimnoj i spontanoj
atmosferi Amfiteatra glumac je bio onaj kome se blanko veruje!

* Dragan Uskoković je moj kolega sa studija. Zanimlјivo je da sam se te či

njenice setio tek skorih dana kada sam ga video na tv. ekranu kada su ga
intervjuisali povodom pripreme "rimejka" Čegovića. Nisam siguran da bi mu se
svidele moje pojedine ocene teksta koji je davno napisao. Reditelјa ove
monodrame, Slobodanku Aleksić, upoznao sam dok sam radio u pozorištu "Toša
Jovanović", a imao sam priliku da "Cacinu" kafu popijem u društvu sa njenin
suprugom, mojim školskim drugom glumcem Brankom Milićevićem-Brkom, u
njihovom pitoresknom potkrovlјu u Beogradu. Snimao sam tada tv. emisiju o
njemu za serijal "Detinjstva".

23. septembar, 1977.

DOGODIO SE RADE ŠERBEDžIJA*

Posle višegodišnjeg odgađanja, u nedelјu 14. septembra, u pozorišnoj

dvorani do granica izdržlјivosti punoj - dogodio se Rade Šerbedžija. Ne u
Amfiteatru, jer bila je kiša. Upravo tako, dogodio se, jer susret sa ovim
autentičnim dramskim umetnikom, prevazilazi isklјuči vost čisto pozorišnog čina.
U jednočasovnim bravurama, po Krležinom polemičnoj, umnoj i antidogmatskoj
partituri, on je demonstrirao sve vrline koje karakterišu umetnika u čijoj igri
nema razmaka između dramske suštine i njenog predstavlјanja.
Za nastup pred Zrenjanincima, Šerbedžija je odabrao izbor iz Krležinih in-
vektiva, posejanih po mnogim rukopisima, namenjenih malograđanima, zapravo
njima u inat. Bila je to scenska kompozicija, koju je s ovim glumcem, uobličio
reditelј Dino Radojević. Tekstovi izgovoreni suverenom intonacijom, deluju kao
da nisu napisani u peri odu 1917-1937, već da dopiru iz savremenosti. Kao da su
pisani danas. Bili su i satirični i autentični, opori, i za današnjeg malograđanina,
neprijatni. Rade Šerbedžija je kazivao ranog Krležu dahom i damarom ovog
velikog umetnika koji i danas ispunjava naš književni i kulturni horizont. Nјegov je
zastupnik, Šerbedžija, otvarao virtuozno i najskrivenije pretince mudrosti, ironije,
mladalačke žučnosti i, samo ovom velikanu dostupne, dalekovidosti.
Angažovano, posvećeno, sa žarom ali i odstupnicom intelektualne glume.
U rasprostiranju ovog, u osnovi neknjiževnog, više filozofskog ili
aforističarskog, a još manje klasičnog dramskog rukopisa, naš gost je
jednostavno i ubedlјivo iskazivao obrazac svog poimanja glumstva. Na praznoj
pozornici, čija je praznina već progutala mnoge dekorisane i kostimirane heroje i
heroine, u svakidašnjem džinsu, golim licem pred nama, prošao je Rade
Šerbedžija kroz Krležin predložak govoreći ga kao sopstveno disanje. Zapravo
najmanje je tu bilo one klasične glume a ponajviše samog života umetnosti. Dok
je bio pred nama, slušali smo ga s uverenjem da govori sopstvene istine. A one
su, u datom trenutku, zaista iz njegovog krvotoka izvirale. Rade Šerbedžija je u
isti mah bio i mladi Krleža, egzaltiran, jetak, pobunjen, a jednovremeno i glumac
izražene personalnosti. On je bio glumac kome se veruje. Dok govori
kompleksnu političko-filozofsku materiju Miroslava Krleže, koji je sve samo ne
jednodimenzionalan pisac, sigurni smo da ovaj hamletovski umetnik misli i sam
tu misao. Zadovolјstvo je bilo slušati slapove Krležine britkosti, koja se pred nama
iznova i neponovlјivo pisala, jer Šerbedžija nije glumio već stvarao događaj punog
jedinstva - pisca - dramskog umetnika i publike.
Na samom završetku "Zrenjaninskog leta" publika je tako zasluženo dočekala
ovaj dragulј.

* Bila je to nedelјa, iako je "Zrenjaninsko leto" tih godina održavano

ponedelјkom. Taj dan u nedelјi, petak, odabran je iz dosta prozaičnog razloga: je-
dino ponedelјkom nije svirala muzika u hotelu "Vojvodina", jer u suprotnom u
Amfiteatru nije bilo moguće izvoditi bilo kakav program "uživo". Sa Šerbedžijom
sam se upoznao i sarađivao krajem osamdesetih u Subotici i na Paliću, sećam se,
snimali smo tv. emisiju u kojoj sam sa velikim glumcem, i boemom, razgovarao
dok smo sedeli u čamcu koji se nalazio na suvom, ispred Nepszinhaza u Subotici.
Mnogo godina kasnije, ali neuspešno, pokušavao da stupim u ponovni kontakt sa
njim, sredinom devedesetih, dok je bio u Londonu, želeći da ga angažujem za
promociju ličkih priča njegovog zemlјaka, čuvenog grafičara Ljubomira
Kokotovića. Knjigu "Gut baj Brodvej - elo Vrans", ing. Dragan Basta i ja samo ipak
poslali knjigu na njegovu englesku adresu. Ali od svega mi je u telefonskom
imeniku preostao samo tadašnji Šerbedžijin broj 99441716037147 ...

10. februar, 1984.

VREME PROMENLjIVO I RELATIVNO*

ili kako smo obeležili godišnjicu rođenja Todora Manojlovića
 Traju ovi dani, već se može reći i meseci, u navodnoj orvelijanskoj 1984.
godini. Protiču u nesvakidašnjoj smeši kiše, krhkog snega, preplašenog sunca i,
čini se, ponajviše, da li samo, klimatskog sivila. Događaji se nižu, pretiču, ostaje
nam da se nadamo da ih prepoznajemo. To izmešano vreme seća me na Pola
Valerija i njegovu knjigu Melanž (što bi značilo nešto kao: smeša). Ima u njoj
jedan zapis: "Ogledalo čini da izađemo iz naše kože, lica. Ništa ne može odoleti
svom dvojniku", koji po srodnosti razmišlјanja upućuje na Todora Manojlovića,
našeg pesnika - sugrađanina, čiju godišnjicu rođenja stidlјivo obeležavamo. U
pitanju je, ne toliko sumnja u njegovu književnu vrednost već bojazan od
ideološkog predznaka koji obeležava jedan deo njegovog života.
Časopis ‘‘Ulaznica’’ donosi, ne baš najbrižlјivije preveden i obrađen,
Manojlovićev dnevnik pisan na nemačkom. U komentaru uz njega, premalo je
pokušaja da se ovaj autor preciznije situira u našu kulturnu baštinu. Novosadski
Letopis Matice Srpske, u istoj prigodi objavlјuje sećanja nekolicine zrenjaninskih
književnika na poslednje godine Manojlovićeve u rodnom gradu (Šajtinac,
Hajduković, Rešin-Tucić i drugi). Ovi prilozi dosta živopisno slikaju ostarelog
pesnika, ali mogao se priređivač setiti i Jovice Aćina, Miše Martinova i Vojina Ma-
tića, čiji bi već davno objavlјeni zapisi, čisto literarnim vrednostima, upotpunili
ovaj izbor. A Manojlovićev "slučaj" i nije više tako nejasan. Naročito posle eseja
Radomira Konstantinovića u knjizi Biće i jezik. Uz sve opasnosti koje se javlјaju u
svođenju zamašnijeg teksta na nekoliko izvadaka, verujemo da će ovako
interpretiran Konstantinović dati najbitnije odgovore. Pre svega: "Manojlović je
ostao u senci najznačajnijih modernističkih pesnika, ali se duh modernizma
objavlјivao i kroz njega". Znači bio je značajna književna figura, u neposrednoj
blizini velikana. Kultura je za njega bila tolerantnost u duhu građanske
"liberalnosti". I opet Konstantinović: "On je hteo da poezija pretvori svet u
bajku... Manojlović je verovao u poeziju kao u čarobnjaštvo, kao magiju koja
preobražava svet". Zar nam sada nije jasniji njegov idealizam, paganstvo i žudnja
za većim svetlom. Konačno, način kojim Radomir Konstantinović sagledava,
kratko trajnu i isklјučivo kulturnu Manojlovićevu saradnju sa osvajačima, ima u
sebi filozofsku logiku. On kaže kako rat Manojlovića, kao uostalom i mnoge druge
moderniste - izrasle iz građanske ideologije, upućuje na sintezu boga i kulture.
Taj spoj, iz panike i nesigurnosti nastao, ovaploćuje se u religioznom misticizmu
koga naš sugrađanin prevladava sa prestankom "košmara okupacije".
U našem gradu, žestoko prekopanom, nadajmo se, i za budućnost, sve je
nekako u znaku Balkana. U Narodnom pozorištu izvedena je premijera drame
"hit" pisca Dušana Kovačevića Balkanski špijun. U ovoj, ne u potpunosti uspeloj,
predstavi o manijakalnom spustu Ilije Čvorovića, čoveka sa greškom u prošlosti,
Balkan se iskazuje nekom tamom koja ćuti u lјudima iz senke da bi se iznenada
ustremila i ka prostorima krhke slobode. Glumac Stojan Stojilјković, u zrelosti
karijere, na daskama zrenjaninskog pozorišta razrušenog ali upornog, podržava
veru u nama da se njegova obnova neće završiti samo na građevinskom zahvatu.
U bioskopu "Balkan" već se danima pred prepunim "filmištem" prikazuje Balkan
ekspres reditelјa Branka Baletića. U njemu smo svakojaki, ali - "ponosni". Ovom
rat nom, komično-tragičnom filmu, zrelo realizovanom, sa proverenom bestseler
glumačkom ekipom, nedostaje samo malo više samoironije, bar onoliko koliko je
u istoimenoj pesmi grupe "Azra": " Balkane, Balkane, Balkane moj, budi mi silan i
dobro mi stoj".

* Zanimlјivo, zvuči li ta reč ironično, kako naša demokratski našminkana i

proevroplјena palanka uspešno ignoriše postojanje i delo Radomira Konstanti-
novića. Muk sa kojim je dočekana njegova knjiga Dekartova smrt veoma je indi-
kativan. Pseudo intelektualština se "mudro" opredelila da razbije sva ogledala jer
činjenica da je pre izvesnog vremena izašlo novo izdanje njegove kultne knjige
"Filozofija palanke" više je gest iskrenih poštovalaca a ne probuđene civilizacijske
spoznaje. Ćuti provincija a velegrad se skoro neprimećeno prerušio u sebe
samoga. Svet se u međuvremenu nije "pretvorio u bajku" dok Miša Martinov Dživ
i Vojin Matić više nemaju potrebe da se dopisuju sa Manojlovićem. "Žive" u
susedstvu. Branku Baletiću, koga sam imao prilike tokom rada na Televiziji
upoznam, dugujem izvinjenje: samoironičnost i duhovitost njegovog Balkan-
expresa za današnje je vreme mislena imenica! Da li će "slučaj general Perišić"
inspirisati Duška Kovačevića za nastavak „Balkanskog špijuna“. Ali, nema više
Bate Stojkovića da udari glanc.
17. februar, 1984.
AVANGARDA ZAUVEK: MILAN VUKOTIĆ*
U agregatnom stanju večite avangarde,
on traje kao dragocena neobičnost.

I više nije sve sivo. Za sve se pobrinuo sneg. Sneg u februaru! Kanda nas je
iznenadio. Ipak preživećemo. Zavejani svakojako, do kulture uglavnom stižemo
posredstvom televizije. A na televiziji... O tome, s razlogom, docnije.
Kulturni događaj prethodne nedelјe u Zrenjaninu svakako je bila premijera u
Dramskoj radionici "Centar", integralnog autora Mila na Vukotića (tekst, režija,
scenografija i entuzijazam). Pred stava pod imenom „Priče iz Megapolisa“,
odigrana je pred punim i kompetentnim gledalištem Doma mladosti, sa odjekom
koji se mora respektovati. Treći autorski projekat od povratka iz Teatra levo,
(prethodni su bili: Ring slobodan i Žak, gde stanuješ) uverio nas je da se životni i
umetnički avangardizam Milana Vukotića, scenografa po obrazovanju, pesnika
po nespremnosti da se uklopi u "pravila igre", umetnika po sposobnosti da
raznoliki životni materijal savlada, superiorno nastavlјa. A započeo je negde u
zimu 1969. godine. u čudesnoj "Jorgan sali" starog Doma omladine. Tada mladi
slikar koji obećava, priređivao je živopisne hepeninge, prepune
nekonvencionalnosti i mladih, i na sceni i u publici. Mnogi ga pamte iz tog
vremena, po leptir mašni, možda još više po nesvakidašnjem "klizajućem hodu".
Kasnije, godinama bio je "duhovni vođa" Teatra levo iz Beograda. Nјegova
predstava Rastibuđilizovane klejbezable, sistemom čarape sa sto petlјi, presudno
se umešala na medijalnu kulturu mnogih studentskih generacija. Gostovala je na
TV i radiju, a završila na gramofonskoj ploči. Videli su je i odsmejali naši i strani
gledaoci. Kada se ta "petlјa" oparala, Vukotić je došao u Zrenjanin da sa
Dramskom radionicom ispiše nekoliko novih stranice zrelog, ali večito
nekonvencionalnog dramskog traganja. Sa drugom celinom iz Priča iz Megapolisa
sasvim bi se dobro osećao i na uspelijim bitefima. Milan Vukotić, dakle, korača
dalјe.
Iako diplomirani scenograf, neće profesionalni angažman. Razmišlјa o
organizovanju međunarodnog festivala dramskih trupa u Zrenjaninu. Piše
pripovetke, pesme. Slika i priča. Bavi se lutkarstvom. U agregatnom stanju večite
avangarde, on traje kao dragocena neobičnost. I što je od dugotrajnijeg značaja:
za njim ne ostaje pustoš već novi klinci: glumice Olgica Trbojević i Zorica Savić,
muzičar Milan Bojanić - Riza i drugi.
U Galeriji 24, u Novom Sadu, u toku je izložba našeg sugrađanina Nikole
Štiklice. Ovaj mladi i nesvakidašnje talentovani karikaturista i "striper", već par
godina skreće na sebe pažnju dobrim i kultivisanim crtežom, kao i naglašenom
angažovanošću u temi. Takvim radom skrenuo je na sebe i pažnju redakcije
Komunista gde u poslednje vreme srećemo njegove efektne karika ture. U stripu
je takođe veoma prisutan i angažovan. Možda bi trebalo razmisliti, uz dobar sce-
nario, o objavlјivanju sveske stripova i karikatura Nikole Štiklice u ediciji
‘‘Ulaznica’’.
Prošlih su dana književne večeri održala dvojica mlađih i znanih
beogradskih pisaca. Dobitnik Andrićeve nagrade David Albahari bio je gost
završne večeri književnog konkursa "Raspust 84". Pred malobrojnom publikom
Albahari je čitao svoju najnoviju prozu i govorio o prevodilačkim i
antologičarskim iskustvima. Oni koji nisu došli - mnogo su izgubili. Milan Oklopčić
predstavio je svoj najnoviji roman Metro. Publike je bilo mnogo. Poneki su
nažalost, bili isuviše preokupirani želјom da se sami eksponiraju. Srećom,
Oklopčić i ostali to su dobro izdržali.
Konačno, o temama koje posredno postaju deo naše kulture, iz dana u dan.
Prvo o televiziji. I dalјe nas prozivaju, prete, savetuju i najviše nerviraju: traže TV
pretplatu. Uz neviđenu zloupotrebu medija i sparušen program, uvlače u tu
dosadnu igru i neka nam draga TV lica. Ni sneg ih ne može sprečiti. Na programu
su: Kamiondžije, sa potpunim scenarističkim besmislom. Bordžije, koje pokazuju
da i morbidno i pornografsko lako sklizne u besmisao i dosadu, najzad stigli su i
unapred (politički) osporavani „Prosjaci i sinovi“, pomalo tromi i još u
"bezbednim" predratnim vodama.
U Beogradu rutinski traje FEST. U nas se verovatno priprema "Mini FEST".
Nadajmo se da se neće svesti samo na suženi izbor filmova. Dajmo makar tada
filmu malo dostojanstva. Sa snegom ćemo već nekako.

* Da li današnja omladina i zna šta je to gramofonska ploča. Te 1984. je bila

senzacija to što su Klejbezable M. D. Vukotića nareza ne na gramofonsku
ploču!? Kuda li je vreme današnje, sasvim umreženo globalnim stereotipovima i
primitivnim šou-biznisom zavelo i odvelo ovog sanjara, "opsenara" i
polivalentnog artistu, koji je pre Top liste nadrealista i bez uvida u
montipajtonovski kalambur, u ovoj našoj provinciji raskolјničkih manira
čaplinovsko-dalijevskom dikcijom slikao, pisao i pravio pozorište - svo troje po
definiciji asimetrično i "rastibuđilizovano". Štiklica je u ‘‘ Ulaznicu’’ ušao
prekasno, premalo. Onda kad je svoj svet sveo na bojene minijature, na
uramlјene margine svog talenta. Da li me čudi što je bilo premalo publike na
književnoj seansi sada našeg najpoznatijeg "pisca u tuđini" Davida Albaharija?
Pogađate, odgovor je - ne. Preterano je i onda razmišlјao u svojim prozama. Kao
što me nije iznenadilo što više nema Mike Oklopa iako je imao premnogo publike.
Logično, mesto mu je zauzeo "kompatibilniji" i "angažovaniji" V. Arsenijević.
Televizija opet priželјkuje pretplatu, naravno državna. Ovo što sam napisao
je pomalo nonsens, ne zbog televizije. Ostali "pinkuju" ili dubliraju "razglasne sta-
nice". Ko pamti - razumeće. Ko ne razume- pitaće. Ko pita - smejaće se. Raosovi
„Prosjaci i sinovi“ su, da ne brinete, ubrzo zapali u nemirne vode, a mi, srpski deo
ondašnje države, smo, naravno, prekinuli dalјe emitovanje serije „Auto trubi, mi
smo rodolјubi“! A ja ne mogu da shvatim tadašnju svoju sopstvenu smisaonu
komu u osudi Mihićevih „Kamiondžija“, koje sam u reprizama obožavao

24. februar, 1984.

U ZNAKU FOLK PEVAČICE*
...već je i to dovolјno izazovno za naše balkanske
ili eventualno balkanoidne ukuse

U našem svakodnevnom, i sve više, novokomponovanom, životu prošle se

nedelјe dogodila Lepa Brena. I ne može se reći da ovu, sve neizbežniju, folk
pevačicu nismo dostojno prihvatili i pozdravili. Bilo nas je, Zrenjaninaca, preko
osam hilјada, zgužvanih i pritešnjenih. Oni koji su znali na šta idu, verovatno su
bili zadovolјni. Deca najviše (a bilo ih je nekoliko hilјada). Koncerti su prošli kao i
u drugim gradovima, iako se mi ne odričemo lako primata Brenine "lansirne
rampe". Karavan "Slatkog greha" nasta vio je svoju jugo-svetsku turneju, a nama
je ostalo pitanje: u čemu je fenomen ove pevačice koja je osminu našeg grada
izvukla iz relativno zagrejanih kuća, i kroz neizbežni sneg dovela u ne naročito
komfornu Halu. Lakonski odgovor bi glasio: onim što ona ima a nama u znatnijim
količinama nedostaje! No, ozbilјno govoreći, ti se razlozi, u osnovi, mogu svrstati
u dve grupe. Prvi su vezani za samu Brenu i muziku koju "prikazuje", dok se drugi
mogu pronaći u kulturno-ekonomskoj konstelaciji savremenog života u nas.
Znači, prvo o Lepoj Breni. Plava, visoka, sa vrtoglavo dugačkim nogama - već je i
to dovolјno izazovno za naše balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse. Zatim:
lice lutkasto i nasmejano, glas ugodan, i sve ostalo što odiše nekom srećom.
Scenski je suverena i samouverena (drska). Odevanje (i obnaživanje) i kretanje
(igranje) u granicama dobrog "ukusa"(!!?). Čitaj: seksa. Tačno toliko da deca i
mame i mogu da prate tate na koncertima.
Što se pevanja tiče - više ume nego što zna. Ima i bolјih pevačica od nje, ali
izvođača - nema. Temperamentna je, sugestivna, zna da bude mazna, ali i
rodolјubiva. Jednostavno ušla nam je u korak. Koji bi bili oni "spolјašnji razlozi". U
pesmama Lepe Brene nema ni stabilizacije, ni poskuplјenja a ni Libana. U njima
teče tipičan novokomponovani život, u kome su najozbilјniji lјubavni problemi.
Dok se sluša Lepa Brena, sve je makar prividno lepo. Slatki svet kiča! Svi oni koji
pristanu da je gledaju i slušaju, imaju svojih pet minuta šarene laže.
Iz takozvane alternativne kulture imamo još jedan primer. Gostovala je
zagrebačka grupa "Film", Neki teoretičari roka svrstavaju ih u "Novu romantiku",
što bi značilo da nisu prevashodno okrenuti teškometalnom zvuku, već da u
rokerskom maniru posežu za romantičnim temama, odnosno da se iz njihovih
zaglušujućih "aparata" povremeno javlјa i melodija. Izvesna otmenost koja krasi
ovu popularnu grupu prenela se i na dvoranu: mladi su igrali, povremeno pevali,
umereno aplaudirali. Jedino nije bilo urlika i masovne histerije. Koncert pod
nazivom "Sva čuda svijeta" pratili su i neki uglađeni klinci. U žargonu bili su to
"šminkeri". Mladići iz Zagreba ostavili su prijatan utisak homogenim zvukom u
kome ima dosta dobre muzike. Pevali su: "Na mojoj zastavi je tvoje ime", bez
agresivnosti i pomodne neurastenije. Zaklјučak bi mogao da glasi: nije svaki rok
isti. I, slušajmo, makar povremeno, ono što mladi pevaju...ne samo zbog muzike!
U savremenoj galeriji u toku je izložba kolaža slikara Balše Raičevića. Ova
nevelika prezentacija slika u tehnici kolaža, upoznaje nas sa autorom izraženo
opredelјenim da, varijantom strip tehnike, tumači neke od kulturnih simbola
današnjice (novac, erotika, tehnokratija). Kao informacija, korisna izložba.
Na kraju, za bolјi san, jedan stih pesnika Pere Zupca: Samo snegovi osviću (u
zenama) I bregovi se bele (daleki).

* Fahreta Jahić alijas Lepa Brena je prvi značajniji iskorak u svet estrade
napravila u zrenjaninskom hotelu "Vojvodina". Pevala je javno, naravno, folk mu-
ziku ali je za svoju dušu umela izuzetno dobro da zapeva evergrin pa čak i rok.
Imao sam prilike da je upoznam u diskoteci Doma omladine. Čak sam dozvolio se-
bi da je ubeđujem kako treba što pre da promeni umetničko ime "Brena" u neko
manje provincijalno. Naravno da me nije poslušala. Fasciniranost dobrog dela na-
še populacije njenim scenskim veštinama ipak je više posledica našeg mentalnog
sklopa a ne njene smišlјene strategije

2. mart, 1984.

VREME SLIKARSKE ZRELOSTI*

ili parabola Zdravka Mandića o razaranju lјudske tvari

Dok posmatramo grad kroz prozor atelјea slikara Zdravka Mandića, kao da
se izmaglica i neka razlivena osamlјenost uvlače u platna koja nas opkolјavaju.
Pred nama je slika "Tisa". Sivo more vode koja usisava u sebe i okolni prostor. U
gornjem uglu čamac, sa dve lјudske figure. Osećanje usamlјenosti i izgublјenosti
čovekove u neizvesnosti prostora i vremena. I letimičan pogled na mnoštvo slika
u atelјeu govori da ovog autora i likovno i filozofski, možda je bolјe reći poetski,
opseda tema čovekove sudbine u predelima čiji smo samo gosti. Karakteristično
je platno nazvano "Neizvesno pecanje". Ljudska mrlјa kojoj je pecaroški pribor
uzgredan i slučajan rekvizit, sve ostalo su voda i nebo, grafički pojednostavlјeni i
nekako zlokobni. Misao ovog slikara, u krajnje redukovanom koloritu,
karakterističnom za najnoviju fazu, traga za teskobom koju oličava siva,
preovlađujuća tama, iza koje kao da ipak postoji neko ponoćno sunce.
Posmatramo veliko platno sa jednostavnim nazivom "Ljudi u ravnici". Na njemu,
kao da je Mandić otišao najdalјe u nedramatičnoj, ali zato ne manje intenzivnoj,
paraboličnosti razaranja lјudske tvari: konture lјudi i dece vidno su nagriženi
hladnim, otuđenim prostorom. Zlokob usamlјenosti se nadvija nad bitisanjem
čovekovim, suptilnim i lirskim iskazom Mandićevim. Nešto neizrecivo ispunjava
ova platna dokazima da, često isuviše profanisan, pojam angažovanje umetnosti
ima u sebi još dovolјno pravog značenja. Pogotovo kad postoji pravo saglasje li-
kovnog i emotivnog.
Dok razgledamo slike Zdravka Mandića, putujemo kroz njegove teme i
varijacije, sve se neminovnije nameće zaklјučak da je ovaj slikar, naš sugrađanin,
u vremenu prave stvaralačke zrelosti, još u punom uzlazu, s istovremenom
jasnošću svesti o putu koji valјa kistom slediti. U atelјeu prepunom slika, još dva
tri akta: rubensovske figure u karakte rističnom sfumatu, nekoliko akvarela, po
rezovima i boji, u maniru savremenog američkog dizajn-slikanja; nedovršene
slike, pribor za uramlјivanje i blok sa slikarskim "zabeleškama" i skicama. Spu-
štamo se liftom u grad koji živi svoj realni život s kraja nedelјe, s neodolјivim
utiskom da Zdravko Mandić, s velikim trudom i zadovolјstvom, tu gore iznad
"Tekstila" živi jedno autentično i sve snažnije slikarstvo.
Na planu tekuće kulture (akademske, "prave" i alternativne) vredi zabeležiti
nekoliko uočavanja. Održan je, dakle, koncert grupe "Poslednja igra leptira". Ova
tipično - zabavlјačka muzička družina skupila je preko hilјadu posetilaca,
nesvakidašnjeg raspona u godinama. Kada se zna da ova ekipa predstavlјa veći i
poznatiji, deo popularnog "Indeksovog" radio pozorišta Beograda 202, koje u
svom repertoaru ima satiru velike otvorenosti i žestine, takvo interesovanje nije
neočekivano. Međutim, oni koji su očekivali političke pikanterije - razočarani su.
"Leptiri" su izveli jedan doziran i lepršav koncert, koji se većini ipak veoma
svideo. Umesto političkih, bilo je više seksualnih pikanterija a one su priznaće,
bezazlenije. Dominirao je i, da nije preterivao, brilјirao bi, solista Neša Radulović.
On je trenutno bez premca najsvestranija šoumen u zemlјi. Ipak, valјa upozoriti
na povremene ustupke neukusu, naročito kada je u pitanju travestiranje i
koketiranje s banalnostima. Ovi talentovani mladići nadajmo se, odoleće plićaku
estrade.
U CK SK Srbije održano je savetovanje o idejnim i vrednosnim kriterijuma u
zabavi, a uoči tog skupa Televizija Beograd mu je dala svoj doprinos: emitovana
je zabavno-rekreativna emisija Supermarket, koja je od početka do kraja
nepatvoren šund. Na čelu sa Čkalјom, "ranjenim" još u Kamiondžijama. U utorak,
na istoj televiziji, gledali smo veoma kvalitetan film Valerija Zurlinija Tatarska
pustinja. Ali takvi su život i televizija. Nikad se ne zna šta će osvanuti!
 * Danas nema više ni "Neše Leptira", ni Čkalјe i Vujisića. Zdravko Mandić je
živ i dovolјno zdrav. Postao nezaobilazna likovna činjenica ove zemlјe promen-
lјivog imena. Nјegova se slika, sa iracionalnom svetlošću i blago erotizovanim
formama, rasprostrla preko korica ove knjige koju čitate ili premeštate u vitrini. U
atelјeu u zgradi "Tekstila" više mu nije komšija Tivadar Vanjek. On je otišao u
sasvim neizvesnu istoriju i Muzej. Na toj adresi je sad slikar Radiša Lucić. Reka
Tisa se permanentno javlјa u mojoj poeziji a estrada i politički neukus nezadrživo
se šire našim pornografisanim medijima. Nije nam baš vreme neke zrelosti ! A i
"Centralni komit" se sad zove drugačije.

9. mart, 1984.

DOK SE PEVA BLUZ*

Zar nije Ledi i bez droge divno pevala bluz?

U našem gradu na izmaku zime, traje suđenje rasturačima droge, onima sa

inicijalima i onima sa imenima. Na televiziji Dajana Ros, kao Bili Holidej, peva i
umire u filmu Ledi peva bluz. Umire od posledica uzimanja droge. A bluz je
melanholična crnačka pesma... Iz ovako složenih navoda, bez suvišnog
insistiranja, nameće se tema koja sažima neke puteve i stranputice mlade
generacije. Jer, muzika je, verovatno najobuhvatniji imenitelј onih koji danas
imaju između petnaest i trideset godina. Disko, rok i, zašto da ne, evergrin, traju
u njihovim "toplim godinama", za većinu kao prijatna margina, za poneke kao
zaklon, za manji broj kao isklјučiv odgovor na životna pitanja. I treba se snalaziti u
tom muzičkom vilajetu, jer kroz njega vodi jedan od puteva kojim mladi koračaju
ka nečemu. Već pominjana Bili Holidej, na putu do muzičke slave sreće "lažni raj"
droge, i stranputicom stiže do smrti. Muzika je, naravno, potpuno nevina za tako
tragičan kraj, jedino, karakteristično je da su mnogi od idola mladih, pod teretom
slave posegnuli za tim lažnim eliksirom moći. Da na- brojimo samo nekoliko
imena: Džim Morison, Dženis Džoplin, Elvis Prisli, Džimi Hendriks... Lista je
sigurno znatno duža a nabrojanima je zajedničko da su na vrhuncu karijere
podlegli "beloj kugi". Droga i muzika i pored svega, nisu posestrime. Droga jeste
čest pratilac zbivanja u tom svetu, ali sama ta konstatacija više govori o psihičkoj
(i socijalnoj) konstituciji, u većini slučajeva, mladih lјudi, dok sa suštinom same
muzike nije u dosluhu. Masovni mediji čine u ovo slučaju lošu uslugu i mladima i
muzici koju oni vole: bez izuzetka beleže svaki slučaj pronalaženja droge kod
poznatih imena iz šou-biznisa. Time je neosetno, ali skoro nepovratno, stvoren
imidž pop-muzičara u kome je talenat nerazdvojan od droge. A ta bolest
zavisnosti i psiho-fizičke destrukcije sve više hara, Možemo i muzikom protiv nje.
Zar nije Ledi i bez droge divno pevala bluz!
U Domu mladosti, u ponedelјak, slušali smo neku drugu muziku i videli neku
drugu mladež. Ili možda su to oni isti sa rok koncerata. Gostovao je naime, već
renomirani ansambl za staru muziku - "Renesans". Neki ozbilјni a simpatični
mladići svirali su, na čudnim i drevnim instrumentima, melodije Renesanse,
srednjovekovne Srbije, Dubrovnika. Pevali su muziku iz Šekspirovog vremena,
Ronsarove sonete. Pevali i svirali duboko uvereni da je to što rade dobro i značaj-
no. A upravo je bilo tako: taj sklad tonova iz prošlosti ugodno je prožimao našu
svest opsednutu bukom i brzinom. U publici preko četiri stotine mladih. Pratili su
ovo zaneseno muziciranje sa velikom pažnjom i aplaudirali radosno i često. Bilo
je to naizgled čudno veče u kome je takozvana ozbilјna muzika svojom čarolijom
preskočila barijere. Pokazalo se da prava muzika još ima moć. Rekosmo da je
muzika jedan od klјučeva za razumevanje mlade generacije. I da ponovimo: ne
suprotstavlјamo ozbilјnu muziku roku, ali pokušavamo samo da podsetimo da
Ledi peva dobro bluz i bez droge.
U bioskopu "Balkan", pred već posustalom publikom daje se film Pazi šta
radiš - maturanti režisera Milana Jelića. I ovaj se film dobro uklapa u temu o kojoj
govorimo: kao primer kako odrasli, baveći se nečim što ima ambicije da bude
umetnost, lažno i neduhovito predstavlјaju mladu generaciju. U ovom tipičnom
novokomponovanom filmu (od svega po malo, ni od čega dobro) jedan trend
zabavlјačkog, nazovi bioskopskog, filma doživeo je kolaps. Sva je sreća što su
mladi, a i odrasli, daleko od šuplјih lutaka kako ih u filmu predstavlјa Milan Jelić.
Ni muzika (opet muzika!) "Lakih pingvina" ne pomaže. Ni lepa i gola Olivera
Ježina. Film je ipak glup, a mladi su lepi.
A na televiziji: Igmanci - ne baš najuspeliji, ali i takvi su vredniji od američkih
"limunada", Prosjaci i sinovi - bolјe da su ostali u bunkeru. Bordžije - konačno su
počeli da izumiru. Samo nam se Suzana Mančić i dalјe smeši!

* Suzana Mančić, u svojim silikonskim godinama dospeva na strani ce "Plej-

boja", sa sve buketom na stidom mestu. Vreme je, konačno, stvarno relativna
kategorija. U modi je slogan Sport da - reci drogi ne. I zaista, pamtimo Dajanu
Ros samo po pesmi, svako umire načinom koji sam izabere. Naravno, ako ne živi
u Iraku ili Nigeriji. Od serijala "Igmanci" ostao je samo vic da su borci taj
poduhvat preduzeli samo da bi za "nekog" nabavili led za viski. Verovatno da nije
bilo baš tako ali i van vica stvari su sasvim drugačije izgledale. I to ne samo u
ratu... Grupa "Renesans" još muzicira, dok Oliveru Ježinu više ne viđam. Ni
obučenu!

16. mart, 1984.

MOGU LI PRAVA OSEĆANјA KROZ DEBELU KOŽU?*

Sredina je marta. Ni hladno ni toplo, nigde pravog sunca, a zimska se

mrzovolјa povlači presporo. Da li ste zapazili kako izgleda ova naša sudbinska
ravnica u prolećnoj čekaonici. Sve nijanse sivog, uronjene u talog depresije. Još,
dakle, preovlađuju sivi tonovi, nebom se gužvaju kamare tame, a vetar iznenada
mučki ujeda. Ali, u vazduhu i zemlјi, nepovratno se začinje lepota. Proleće.
Snežne dine što su preostale od februarskih nepogoda, sada su samo oznake
zastanka u našim brzopoteznim životima. Pesnik Radivoj Šajtinac se ovako pita u
jednoj pesmi: Zar još ima blagosti (Može li to još uvek kroz kožu):
Mi blagost najčešće vezujemo za ženu. Osmi dan meseca marta posvetili
smo zato ženi i njenoj superiornoj blagosti. Kako smo proslavili taj praznik žene
(majke, borca, radnice, lјubavnice). Bile su izložbe (možda je previše bilo ručnih
radova), akademije, književni susreti. Svečano smo izjavlјivali, hvalili, divili se.
Srećom, žene nam nisu sve poverovale. Bilo je jela i pića. Karanfila i ostalog. Šta li
su te krhke žene morale izdražati ovog "sudbonosnog" četvrtka. Ipak, dobro je
zapitati se, sledeći pesnikovu misao, mogu li prava osećanja još kroz našu
odeblјalu kožu? Imamo li vremena za misao koja teži suštini. Ovaj je, pomalo
dvolični praznik izmamio na ulice čitav sajam neukusa, malograđanštine,
primitivizma. Iz svakojakih jazbina je pokulјao agresivni kič, a mi ga posmatramo.
Da li je taj surogat naše današnje lice, ili pak samo zamor i mirenje. Moramo,
ipak, biti svesni da nemamo suviše vremena za čekanje, jer guba nekulture koristi
svaki minut, svaku pukotinu. I to ne samo ona ulična i očigledna. Valјane je
kulture, međutim, u proteklim danima bilo u izobilјu. Znači, koegzistencija kiča i
kulture!
U Savremenoj galeriji u toku je izložba grafika Vere Zarić i keramike Ane
Nemet. Zarićeva je izložila neveliki izbor pomalo mističnih otisaka, koje u nekoj
čudnoj kombinaciji gotičkog i ekspresionističkog sežu do jednog Oskara Kokoške
ili Grosa. Keramika Ane Nemet, bez sjajne glazure, u rasponu od upotrebnog,
preko dekorativnog, doseže i do primeraka u kojima im je jedino umetnost
funkcija.
Gostovanje kubanskog ansambla "Aragon" omogućilo je Zrenjanincima
trenutke retkog uživanja. Izvanredan orkestar, po sastavu mali, po zvuku nalik na
simfonijski, pevačica raskošnog alta Ania Likares i plesni parovi (rumba, samba i
ča-ča-ča) utisnuli su svoj afro-kubanski ritam u one delove naše svesti koje su
okrenute pamćenju. Isto se može reći za predstavu Teatra u gostima (Zagreb) čiji
je efektno odigrani Balkanski špijun izmamio salve aplauza. Maestralna igra Fa-
bijana Šovagovića osnovni je akcenat ovog izvođenja, u kome su i ležerni Relјa
Bašić i koncentrisana Marija Kon delovali nadahnuto. Reč je svakako o izvrsnoj
predstavi koja je, ipak, otvorila naknadno interesovanje i za zrenjaninskog
Balkanskog špijuna, koji je manje superioran kao celina, ali u kome tandem
Stojilјković - Pešić igra veoma ubedlјivo i dopadlјivo. Zbog njihovog angažovanja
pogledajte i ovu našu predstavu.
Na televiziji:Krleža. U adaptaciji Branka Ivande prikazan je pr vi deo Krležine
drame u U logoru. U karakterističnom, za ovog pisca, u složenom i umnoženom,
vremenu i prostoru, sa nagoveštajima glemba jevske atmosfere gledali smo
dosta preciznu iako ne previše inspirisanu ekranizaciju. Pogledajmo, ipak, i drugi
deo drame u kojoj je snažna igra Krunoslava Šarića zasenila prošlogodišnjeg
"faustovskog " favorita Božidara Alića.
Spontani, da li, proces amerikanizacije našeg televizijskog programa
nastavlјa se nesmanjenom brzinom. Ove sedmice gledaćemo osam anglo-
američkih filmova ili serije. Za dobru kulturnu ravnotežu i sociološko-estetsku
autentičnost - previše.

* Dok čitam sopstveni tekst povodom Dana žena u kome apostrofiram slav-
lјenice kao majke, borce, radnice, lјubavnice, kao da Istovremeno osećam stid
zbog patetike i ideološki obojenog rečnika ali mi i sujeta 'hrani" saznanje da sam
u postojeći "osmomartovski stereotip" uspeo da ubacim i lјubavnice, što zvanični
protokol epohe ne praktikuje. Osveta malog crnca - ali kome? A patetici i
pseudosociologiji nikad kraja: "Moramo, ipak, biti svesni da nemamo suviše
vremena za čekanje, jer guba nekulture koristi svaki minut, svaku pukotinu"
Čitam sebe nekadašnjeg i pitam se odakle mi toliko naivnosti, indoktriniranosti i
patetike. Da li je duh vremena bio tako gust ili sam ja bio pogodan medijum. Da li
me pravda to što sada prepoznajem svoje zablude. Verovatno da ali nedovolјno!
Veru Zarić sam godinama kasnije upoznao u likovnoj koloniji u Bečićima, i o
ovoj slikarki, suprugu mog druga, takođe slikara Pere Ćurćića, snimio televizijski
film pod naslovom "Iluminantni eksperesionizam Vere Zarić“, pozajmivši termin
kojim ću definisati njen osoben likovni svet od svog bivšeg profesora Milana
Solarova. Fabijana Šovagovića još uspevam da zamislim u ulozi Ilije Čvorovića.
Pošavši s druge strane lika stigao je do istog onog mesta gde je i Bata Stojković
poentirao. A kada je u pitanju "kulturna ravnoteža" - sa kog Plenuma je to citat!?

23. mart, 1984.

REKLO BI SE DA JE VEĆ PROLEĆE*

Umetnost, ona prava, može da odoli protoku vremena a mi?..

Sa ovogodišnjim martom, provodimo se u duhu narodne izreke "o ludoj

baba marti": čas je hladno, a čas toplo. Počne sa hladnim jutrom da bi što bliže
podnevu dobro zagrejalo. Proleće nam se ipak uvlači u život i na sledeći način:

Opet sunce u lanjskom lišću počinje

 i tražim prijatelјe uz koje mi prolaze godine
ali oni su otišli sa čudnim okusom u ustima,
a ja tako daleko ne mogu.
Tako započinje svoju pesmu o proleću Jasna Melvinger, melanholijom koja je
uvek prisutna kad se uspomene prelistavaju. Na televiziji našoj, i neizbežnoj,
protekle nedelјe, u tri maha imali smo razloga za melanholična raspoloženja. Dva
su povoda iz sveta filmske umetnosti: prikazani su Žil i Džim, nekada veoma
cenjenog Fransoa Trifoa, i Mladi lavovi, ne manje poznatog Edvarda Dmitrika.
Međutim, sadašnja, sudbina im je različita. Dok je od Žila i Džima preostala samo
velika Žana Moro, Mladi lavovi kao da su manje razgrađeni protokom skoro
dvadesetak godina. Za to je manje zaslužan Dmitrik, znatno više su tome
doprineli autor romana po kome je film snimlјen - Irvin Šou, a posebano
brilijantni Marlon Brando i Maksimilijan Šel. Dodajmo tome uspele kreacije
Montgomerija Klifta, Din Martina i Mej Brit - za veče prave nostalgije, više nego
dovolјno. Umetnost, ona prava, može da odoli protoku vremena a mi...
Bio je i snimak "Opatijskog festivala". Nesvesno se otme uzdah, kada je to
još bilo, u poznatoj kristalnoj dvorani hotela "Kvarner"!? Na ovogodišnjoj
"Opatiji" sve je bilo drugačije, sem Olivera Mlakara. Pevale su čak i Slađana
Milošević i Bebi Dol. Vremena se menjaju. Pitaćemo se uskoro: šta to beše
"Opatija"!? Ili San Remo?
Na istoj državnoj televiziji okončano je prikazivanje drame Miroslava Krleže
‘’U logoru’’. Vredelo je biti strplјiv: naizgled razliven galicijski ratni milјe zgusnuo
se u kravali austrougarski dansmakabr. U ovoj drami čovekove sudbine u ratnoj
mašini besmisla, Božidar Alić je nesvakidašnjom, čak fizičkom, trans formacijom
proživeo pred nama užas čoveka raspetog na krst surovog militarizma, dok je
Krunoslav Šarić nedvosmisleno postao značajno ime jugoslovenskog glumišta.
Značajan je i udeo Bogdana Diklića.
A verovatno ste primetili: nema više grozomornih najava novokom-
ponovanih talenata. Televiziji treba pomoći da istraje u tome. U ime smirenog i
izražajnog lica Mire Stupice, iz najave premijere Atelјea 212 dela Marija se bori
sa anđelima. Da li se treba boriti s anđelima - stvar je za diskusiju. Protiv
pornografije duha i tela, koja sve više opseda kioske i duhove - više je nego
očigledno - moramo barem pokušati.
A pesnikinja, Melvingerova, nam poručuje: Reklo bi se da je već proleće...

* Bogdan Diklić sad uglavnom reklamira "Don kafu", može on i bolјe, ali ko
zna zašto je ovo dobro. Ambiciozne televizijske drame su i na državnoj televiziji
obična halucinacija, a pojava jednog Džimija Barke i sličnih na prestižnim
festivalima više nikoga ne skandalizuje. Slađana Milošević je, naravno, već klasik.
Marlon Brando je preminuo prethodno valјano usahnuvši, čak je i proleće kao
godišnje doba postalo nepodobno. O Jasni Melvinger davno nisam ništa čuo, a
voleo bih da je ona u pravu kada je reč o proleću. Petko Vojnić Pulčar, njen su-
drug, je ovih dana govorio na komemoraciji književnici Magdi Simin. A i Mira
Stupica se povremeno bori s "Don kafom", takođe. Dosta je bilo anđela...
30. mart, 1984.

VEČITI MLADIĆ VLADA REBEZOV*

Sposobnost obnavlјanja i radovanja karakteristika je mladih,
i onih koji čitavog života ostaju mladi

Nјiše li vam proleće zanemarene radosti u duši? Uspevate li da se obnovite,

bez obzira na sve što je protiv, zahvalјujući prirodi samoj? U našoj civilizaciji koja
samo bolu i patnji priznaje dostojanstvo, dok na radost gleda s dosta opreza, kao
da se poslednjih godina nešto menja: mlade generacije menjaju pravila igre.
Radost i sreća, zadovolјstvo što se svakog novog jutra život nastavlјa, deo su
njihove duhovne konstitucije koju često, brzopleto, pogrešno tumačimo. Mladi
su oduvek bili takvi, ovi današnji su drugačiji samo po tome što unose više
upornosti u realizaciju svoje životne formule. Sposobnost obnavlјanja i radovanja
karakteristika je mladih i onih koji su čitavog života mladi. Jedan takav večiti
mladić zove se Vlada Rebezov. Ovaj dugogodišnji scenograf pozorišta "Toša
Jovanović" od januara je penzioner ali radni elan i životni optimizam ga ne
napuštaju. Posao scenografa započeo je još za vreme studija u Beogradu. Radio
je malo u Novom Sadu, potom odlazi u Pančevo, za koga ga vežu mnogobrojne
lepe uspomene i jedna veoma tužna: prisustvovao je zatvaranju tamošnjeg
profesionalnog pozorišta (tek se danas čine pokušaji da se obnovi njegov rad). U
Zrenjaninu je proveo (i još ih provodi) najplodnije dane. Mnogobrojne su
predstave za koje je Vlada Rebezov smislio scenografiju, koja je po pravilu
nenametlјiva ali znatni doprinos pozorišne igre. U toku karijere za više od četiri
stotine pozorišnih komada, rukom i talentom ovog slikara i velikog znalca
sveukupne scenske tehnologije, izgrađene su kulise koje su omogućavale
nadahnutu igru i uvek bile diskretan doprinos lepoti scenskog događanja. Iako iza
njega stoje mnogobrojne nag rade, on skromno naglašava kako je na sceni sve
dobro ako se reditelј i scenograf dogovore i time omoguće piscu da se čuje, a
glumcu da se razigra.
Seća se Vlada jednog takvog događaja sa Jovanom-Batom Putni kom,
reditelјem izuzetne imaginacije. Čitave noći su na maketi ispitivali mogućnosti
scenske postavke nekog, sad već i nije važno kog, dela. Izjutra su konstatovali da
je prva varijanta bila najbolјa. I nisu se nalјutili jer kakav bi to bio život umetnički
kada bi se rešenja iz prve pronalazila. Dva velika radnika ali i boema doživlјavala
su čin stvaranja i u tom noćnom bdenju nad mogućnostima scenske realizacije
buduće predstave. A Vlada je zaista boem ali posebnog kova. On je boem koji
na prvo mesto stavlјa rad, koji voli do perfekcije svoje umeće da dovede, pa tek
onda dopušta svojoj poetskoj prirodi da se razgali. On voli rad i voli život sa
neizmernom naivnošću koja ne zna za odbijanje, sujetu i surevnjivost. Vlada
Rebezov je izuzetno ime u našoj scenografiji a istovremeno čovek koji je
spreman da u svako vreme pomogne amaterima, da praznicima radi na
dekoraciji bine ili sale, bez ikakve poze i pompe. S mladićkim oduševlјenjem on i
ovih dana priprema scenografska rešenja za proslavu Prvog maja. Ovaj visoki,
potpuno sedi čovek, koji pored pozorišta i slikanja još veoma voli svog unuka i
čamac na Dunavu, jedna je od vrednosti ovog našeg grada.
A u našem gradu gostovali su neizbežni "Štrumpfovi". Bilo je gužve i nervoze
roditelјske. Najmlađi su bili zadovolјni, oni malo odrasliji si primetili rutinu s
kojom je čitav posao urađen. "Sedmorica mladih" su se umorili. Ipak, vredelo je
videti. Iz radoznalosti. U Domu mladosti je u toku izložba Slobodana Lucića. Na
nekolikim njegovim platnima uskovitlano ravničarsko nebo deluje veoma
ekspresivno.
U Narodnom pozorištu prekinute su probe na delu Miguela Tunješa (iz
tehničkih razloga) i sada se punom parom radi na predstavi Gorana Stefanoskog
Haj-faj. Na televiziji je prikazan morbidni „Stanar“ Romana Polanskog; nedelјom
se nastavlјa produženi kurs melodrame (na američki način) čitaj: Tajna njene
sestre. Započelo je i emitovanje domaće serije Nešto između, za sada je to
nebitno produženi istoimeni film. Nama preostaje da budemo sat više, evropski,
dobro raspoloženi.

* Ovog proleća Jasmina Tutorov, viši kustos, je u zrenjaninskom Duhovnom

centru postavila izložbu scenografija i slika ovog već legendarnog pozorišnog
poslenika i zanimlјivog slikara akvarela. Izložba je "gostovala" i na Sterijinom
pozorju. Vlada je to zaslužio. Ni pozorište ni boemija dugo se neće oporaviti od
njegovog "izostanka ". Od "Sedmorice mladih " preostao samo Jova Radovanović
iako i on radi "pod ručnom". Slikar Slobodan Lucić kao da se ne snalazi pod na-
valom hiperrealista?
O melodrami neću - sve nam je i onako melodrama. Osim tragikomedije i far-
se. Toliko o savremenim žanrovima. I skoro da zaboravim, već godinama po-
zorišni zli jezici pričaju da je Miguel Tunješ bio izmišlјen "lik". Tako je to sa
„ovdašnjim“ latinoamerikancima!

25. maj, 1984.

VREME UMETOSTI*
Ova naša moderna vremena
u čudnom su nekom odnosu sa kulturom

Čudna su ova moderna vremena. Ni Čaplin ih ne bi neobičnijim prikazao. Na

talasu večitog optimizma, često bez pravog pokrića, putujemo kroz meteorološke
i ostale nesvakidašnje okolnosti. Prvi udar "oslobođenih" cena smo nekako
preživeli, a uskoro ćemo uroniti u dugo, skupo leto. Živi se sve teže, ali i na to se
nekako navikavamo. Kada je reč o kulturi: u poslednje vreme nam domaća i
gostujuća ne nedostaju. Nije teško nabrojati desetak značajnih kulturno-
umetničkih događaja koji se vrednošću suprotstavlјaju matici zaborava. Oni kao
da se, za razliku od života, kreću uzvodno. Valјa zato progovoriti koju reč o
najznačajnijim.
Od kulturnih proizvoda, onih koji nastaju u našem gradu, najveću pažnju
svakako zavređuje izlazak pesničke knjige Bogdana Džuvera Na usni zemlјe. Treća
knjiga ovog pesnika, već srednje generacije, donosi stihove jasne poetske
utemelјenosti, samosvojnog i promišlјenog iskaza i refleksivnosti koja se kreće
tematski od ispitivanja same prirode poezije, preko traganja po vilajetu
vokabulara, do odziva na večne teme umetnosti: život i smrt (i kako ih prevazići).
Džuverova knjiga svojim najbolјim stranicama unosi u ovo naše ravničarsko
pevanje, i ne samo u njega tonove, koji se moraju respektovati.
Dok smo još u sferi književnosti, valјa pomenuti knjigu za decu Pere Zupca
Dečje srce u kojoj ovaj poznati pesnik, nekad naš sugrađanin, u svom već
osvedočenom stilu, ispisuje dopadlјive stihove o revoluciji, detinjstvu, igrama i
lјubavima.
Gostovanje pozorišta ITD iz Zagreba sa predstavom Hamlet, donelo je
Zrenjanincima nesvakidašnje uživanje. U ovoj verziji Šekspirovog klasičnog dela,
osvedočeni majstor crtanog filma Zlatko Bourek javlјa se kao mnogostruki,
uspešni autor. U kombinovanoj igri glumca i lutke, nesvakidašnjoj simbiozi, u
besomučnom tempu, ostvarena je scenska čarolija koja je delovala snagom šoka.
Jedan drugi zagrebački umetnički kolektiv, folklorni ansambl "Lado" takođe je
imponovao visokim profesionalizmom svoje stilizacije izvornog melosa.
U bogatom muzičkom životu ovih meseci u gradu, i najprobirlјiviji znalci su
morali da budu zadovolјni. Sve je započelo "Festivalom muzičkih škola SR Srbije",
na kome smo imali priliku da čujemo na delu generaciju muzičara koji dolaze.
Pijanistički koncerti Đan-Pjera Meneginija i Konstantina Boginoa doneli su dve
škole i dva repertoara. Prvi je bio zapažen po svom nesvakidašnjem Hamer
klaviru, a drugi po izuzetnom muzičkom temperamentu i ekspresivnoj interpre-
taciji. Festival omladinskih horova Vojvodine, koji je ovih dana okončan, potvrdio
je kvalitet horske muzike u našoj pokrajini kao i dalјu superiornost horova "Koča
Kolarov" i "Josif Marinković". I pored sve kvalitetnijeg pevanja, ostaju otvorena
pitanja menjanja repertoara ovih, prevashodno, omladinskih horova. Ovakav
zahvat u već uvreženu tradiciju izbora kompozicija neće biti lak ali, čini nam se,
neminovan je.
U Savremenoj galeriji izlagao je Janez Bolјka, istaknuti slovenački grafičar i
skulptor. Iz njegovih otisaka javlјa se svojevrsna ikonografija savremenog
mašinskog i kompjuterizovanog vremena.
Ova naša moderna vremena u čudnom su nekom odnosu sa kulturom. Ima
je i kad je ne očekujemo. Javlјa se nova publika koja, kao da istovremeno, ne
može bez Brene i Miroslava Ilića, ali zna, takođe, da Bourekov Hamlet
pretpostavi prenosu fudbalske utakmice.

* Kakva su naša postmoderna vremena? Prvo, kao da nas je napustio naš

"večiti optimizam". U tranzicionom vremenu njegova neutemelјenost je postala
isuviše "transparentna"! Kada je individualno stvaralaštvo u pitanju kao da je
nastupio period hibernacije. Izuzecima svaka čast. Pre svega mislim na "Led i
mleko", poetsku knjigu Radivoja Šajtinca. Džuver ćuti. Hora "Josif Marinković" -
nema. Samo je iznikla bista Slobodana Bursaća u "Aleji". Peri Zupcu, izlaze
sabrana dela, ali u Novom Sadu. Slovenci i Hrvati više ne "stanuju " kod nas.
Brena se zateže i jedva proteže. Miroslav Ilić, tu i tamo. Kada bi bilo čiji "Hamlet"
gostovao kod nas fudbalski prenos mu ne bi mu smetao. Gubitnici bi bili jedni i
drugi. Ako tranzicija bude dovolјno dugo trajala imaćemo izgovora za pola
narednog veka! Da li ćemo imati šta da zaboravimo? Našem postmodernom
životu smeta jedino što mu nije prethodilo moderno već ratno vreme.
Kada je, iz rakursa 2004. reč o odnosu "modernih vremena" iliti društvene,
čitaj političke "elite" prema kulturi ,sve me nešto asocira na takozvano "nasilјe u
(široj) porodici"!

7. septembar, 1984.

KRAJ LETA*
 Iz prohladnog i kišovitog leta neosetno, sa malo sete u osmehu, uplovili smo
u toplu jesen. Naš grad još diše izvrnute kože. Oni kamioni, s proleća, i dalјe
tutnje preostalim ulicama koje nisu presečene sanitarnim rezom. Iz vesti koje
stižu, saznajemo: ponegde bi umesto "kozmetičkih" radova trebalo rigoroznije
intervenisati, naročito u kvartu koji je dobio naziv po dudu, tom lјubimcu
banatskih revira. Reč je, naravno, o Dudari! Bivša reka Begej, zar i one mogu da
postanu bivše - kao da to nije rezervisano isklјučivo za lјubavi, u čudu ali
dostojanstveno trpi, u ime buduće lepote!? Mi bivši, sadašnji i budući
Zrenjaninci, proveli smo godišnje od more na Tisi, Tamišu, kanalima i bazenu.
Šetali smo gradom koji sanja zelenilo. Bili smo i na morima i planinama, našim i
grčkim, i mađarskim banjama. Znatno nas je više ostalo u gradnulicama,
baglјašima i šumicama. Ovo je vreme stabilizacije, samo po neki se još nisu sa
njom suočili.
Ali, neka, američka televizijska serija Dinastija doći će njima glave. Dok god
ista bude trajala, niko nas neće odvojiti od svetskih tokova agresivne
malograđanštine!
Kultura je uspešno preživela raspust, dok je jedan njen deo, takozvana
masovna kultura, doživeo kulminaciju. Od proleća do danas, u gradu je otvoreno
preko dvadeset kafića, koji su znatno više od pukih ugostitelјskih prostora.
Mahom skučeni, u dizajn maniru uvezenom iz evropskih prestonica, pod zvonom
disko i rok muzike, oni iz dana u dan postaju sve neizbežniji. Mladež ih je
zaposela, u pomalo zakasnelom otkrivanju ovog medijalnih subkulturnog
"pomaka". U ove "ustanove", u kojima se odvijaju karakteristični "programski
zahvati", za sada im u programske savete jedino delegiramo komunalne i
sanitarne inspektore. Na top listi popularnosti vode "Akvarijus", po posećenosti, i
"Aleks", zbog polemike oko mogućih asocijacija imena firme. I tako, dok mi
gledamo Dinastiju, deca se sa zakašnjenjem uklјučuju u "usmereni oblik
medijalne kulture". Kafići naši nasušni!
Kultura nas odraslih, hvala na pitanju, i ovog kratkog namrštenog leta je
postojala. Najvidlјiviji su neimarski radovi na Trgu slobode, pokušaj da se
pozorišna zgrada vaskrsne. Građevinari očigledno uspevaju da uhvate ritam.
Glumce taj napor tek očekuje. "Zrenjaninsko leto" je šarenim ali i prijatnim
programom okupilo rekordan broj gledalaca, nažalost više u sali Doma mladosti a
manje u otvorenom prostoru amfiteatra, ali to spada u klimatske i, znatno
manje, kulturne probleme. U vrhunske domete ove tradicionalne manifestacije,
po subjektivnom izboru, spadaju gostovanje Godo-festa, Neprijatelј naroda,
Koncert Jovana Kolundžije, kao i nastup Iva Serdara u komediji Volim Nјofru.
Dok "Leto" još traje, u jeseni, kao da je vreme da se zapitamo kojim još načinom
ovu manifestaciju učiniti još privlačnijom i kvalitetnijom? Možda, ipak, valјa
sačekati prve kiše i nostalgiju za proteklim letom, ma kako ovo pitanje bilo
zanimlјivo.
Pored kafića, u modu su ušli i "filmski maratoni", gledanje filmova bez
gutanja i treptanja. Pored očiglednog porasta interesovanja za film, socio-
psiholozi bi mogli iz ovog fenomena još ponešto saznati. Nije daleko od pomisli i
zaklјučak da "maratonci", gomilanjem i gužvanjem utisaka i slika, pokušavaju da
zatrpaju sve vidniju egzistencijalnu pukotinu s kraja dvadesetog veka. U masi
zamračene sale bliži smo jedni drugima, bez obzira na vrstu i kvalitet "celuloida"
koji se vrti. Pravim lјubitelјima filma, naravno, dugujemo izvinjenje. Ali ko im je
kriv! Scenograf i "meštar mnogih čuda", Milan Vukotić, svojim čudnim i
duhovitim pričicama iz knjige Priče za plavo, slične je sudbine, ali i za njega je
jesen puna iščekivanja.
Ulični prodavci knjiga koji su preplavili grad, možda nagoveštavaju mesece
koje ćemo posvetiti čitanju. Vredi pokušati, jer posledice nisu trajne!? Jednom
rečju postajemo, sve neizbežnije, grad koji svoje vrline i mane ne sme da
zanemaruje.

* Ulične prodavce knjiga ove su godine zamenile novinske kuće (Politika,

Novosti, Dnevnik) koje uz svoja izdanja u enormnim količinama nude bestselere i
klasike, uz dodatnu ponudu "nobelovaca". Najavlјivani tiraži od nekoliko stotina
hilјada ponuđenih primeraka ozbilјno dovode u pitanje dobar glas koji nas bije -
da čitamo samo u samoodbrani. Skandaloznu sumnju u našu usmenost na pravu
meru ipak svodi nezvanično saznanje da je reklamirani tiraž ipak samo zvučna
mistifikacija, dok pogled u zalihe ovih, nažalost izuzetnih knjiga, u unutrašnjosti
kioska skoro u potpunosti razvejava sve sumnje. Nama Srbima ni jeftina knjiga
ništa ne može! Građevinari i komunalci nas već godinama, bogu hvala, više ne
uznemiravaju. Grad spava snom pravednika, Dosta smo se mi razvijali. Neka se
sada drugi pomuče. "Zrenjaninsko leto" se podelilo na dve-tri polovine, imam
utisak kada bi se sastavili ne bi ga bilo ni za četvrtinu nekadašnjeg... Kafići su i
dalјe u modi, samo su promenili imena, sada se zovu "Zeleno zvono" i "Muzeum";
ne rade više isklјučivo noću, radno vreme im je sve bliže jutru a živa svirka je
skoro odumrla, ovo je "epoha" momaka koji svi odreda nose ime - DJ. O Milanu
Vukotiću Vuki i dalјe ništa ne znam. Filmske maratone na televizijama skoro i niko
više ne pravi a još manje gleda.
Pitam se, ne suviše mrzovolјno, u kojoj će se "sapunici" za par godina
probuditi sadašnja „egzitgeneracija". Mehanizam globalne gluposti nije samo za
nas rezervisan.

14. septembar, 1984.

DRUGO VREME*

Vreme koje i ovog septembra živimo nije samo klimatski neobično. Vratili
smo se na svoja radna mesta, ili na mesta na rang listi Zavoda za zapošlјavanje,
tek smo prevalili polovinu godine a dani nam se strmoglavo zaleću ka zimi.
Nekad, ne tako davno masovno bi se upućivali u biblioteku: nailazila je sezona
čitanja. Čitača je bilo mnogo, najmanje onih prinudnih. Verovali ili ne u našem
gradu i danas postoji lepa biblioteka. Postoji i klub knjige koji vam može nabaviti
skoro sve ono što se u nas štampa. Potrebno je samo da izađemo iz svojih
televizora i zamrzivača, da hladnokrvno prođemo pored gerile uličnih prodavaca
skupih i dekorativnih knjiga, i da zaronimo u tišinu beskraja koji je poređan u
vitrinama čitaonice. To uostalom mnogo podseća na detinjstvo kada je jesen bila
prava.
Odvažniji neka se osmele da posete i poneku književnu manifestaciju. Nije to
ništa strašno. Može da bude čak i zanimlјivo. U ponedelјak, 10. ovog meseca bili
smo na jednoj takvoj priredbi. Sada se to zove "Premijera knjige". Izuzetno
animativan gost, sarajevski književnik Duško Trifunović valјano je predstavio
svoju najnoviju knjigu Dnevnik i noćnik. Domaćini ovog programa bili su dovolјno
diskretni i lukavi da vrsnog pisca puste da sam objasni, svoje i njihove razloge, za
objavlјivanje ove dobre i lepe knjige (za lepotu se pobrinuo Mersad Berber). U
publici, koja je popunila salu Gradske biblioteke, vladala je prijatna atmosfera.
Zar je za veče na početku radne nedelјe potrebno više?
Lepa tradicija donosi nam za dan oslobođenja grada, 2. oktobar, početak
pozorišne sezone. Ove godine, prva premijera Narodnog pozorišta očekuje se s
posebnim zanimanjem. Naime pozorišni poslenici odlučili su da povodom 40.
godina oslobođenja grada izvedu premijerno dramski tekst Milana Tutorova o
pogibiji narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Očekivanja su velika a nama ostaje da
se nadamo da ćemo za Praznik gledati uzbudlјivo svedočanstvo iz same revo-
lucionarne srži našeg grada.
Malo je gradova, pa i onih najvećih, koji se mogu pohvaliti sa dva tako vrsna
hora kao što su naši "Josif Marinković" i "Koča Kolarov". Podsećamo na njih, u
ovo međuvreme, iz razloga što često ni u punoj sezoni nismo spremni da
adekvatno procenimo njihov udeo u razbijanju provincijskih okvira našeg
ukupnog živlјenja. Najmanje je u pitanju sam materijalni momenat. Reč je o
ukupnom tretmanu, o čemu na samom početku jeseni treba povesti računa.
"Tempo sekondo" naziv je jedne poeme iz već spominjane knjige Duška
Trifunovića. To "drugo vreme" u njegovoj poetici nosi izražen pečat elegičnost u
maniru Laze Kostića. Naše "tempo sekondo" iziskuje takođe nesvakidašnje
odgovore u kojima kultura i lepota jesu i sredstvo i cilј.
Epidemija masovne zabave još traje. Bioskopi, kafići diskoteke, prepuni su
naše "stereo i video" omladine. Jedna analiza iz koje bi saznali zašto su mladi
tamo gde jesu, šta rade, čemu se dive, čime su nezadovolјni možda bi preciznije
locirala naše nerazumevanje i njihova stremlјenja.

* Umesto "premijere" knjige sad imaju "promociju". Publici je skoro

svejedno, ima je još manje. Duško Trifunović nije više sarajevski književnik, sada
je novosadski "penzionisani" pesnik. Gradska narodna biblioteka je lepša i
doteranija. Književnik i pozorišni veteran Milan Tutorov je skoro dobro. Ne piše
više jer je već napisao Autoru nema ko da piše i niko mu nije odgovorio. Nije mi
jasno šta danas znači sintagma "narodni heroj" a ni Dan oslobođenja grada nam
više nije isti. Panta rei! Praznici se menjanju i pomeraju. Sve je, što bi rekao
pomenuti Duško Trifunović "tempo sekondo"!

9. novembar, 1984

KULTURA U JESEN*

Vreme je jedino nepotkuplјivo: koliko juče pisali smo za ovu rubriku tekst
pod naslovom "Reklo bi se da je već proleće" a danas je na redu već datum iz
novembra U našoj kulturi, uprkos vremenu, iz dana u dan "otpadaju plodovi".
Oni zreli i za dugotrajnu upotrebu, ali i oni koje voda brzo odnese. Neki očekuju
pak povolјniju "hidrosituaciju." Da vode manje odnose!
Lepo je bilo pročitati, sredinom oktobra, kako su lutkari zre njaninskog
pozorišta na međunarodnom festivalu u Varni, u konkurenciji iz 12 zemalјa
osvojili šest nagrada. Ovo je bio još jedan od uspeha umetnika-lutkara, koji iz
godine u godinu potvrđuju svoj kvalitet, ali i entuzijazam. Zbog njih, a naročito
zbog dece, potrebno je što pre pristupiti rekonstrukciji, sad već napuštene,
zgrade Lutkarskog pozorišta u kojoj su se mnoge generacije prvi put srele sa
umetnošću uopšte. Jer i u stabilizaciji postoje stvari koje se moraju uraditi. A ovo
mora!
Isto pozorište, na velikoj sceni, izvelo je kao prvu premijeru u novoj sezoni
tekst Milana Tutorova UČOO načinom da su svi ostali prikraćeni: i autor, izvođači
i publika. Sudbina ovog pozorišnog dela sa temom iz revolucije kao da iznova
otvara temu: kako herojsko vreme predstaviti na sceni? Utisak je ipak da je u
ovom slučaju propuštena prilika da se ostvari impresivna freska iz NOB-e.
Moda se, kao i mnogo stvari, ponavlјa. U povodu značajne likovne
manifestacije "Predeo kao povod - prostor kao ishodište", ovaj bi se iskaz pre
svega odnosio na takozvane performanse, vrstu umetničkog izvođenja uživo,
posle čega ne ostaje umetničko delo već samo utisak. Ne tako davno slična smo
događanja zvali "hepening", inače i tada je doživlјaj vredeo koliko i sada! Ova
velika izložba, bijenalnog karaktera, predstavlјa zanimlјiv presek kroz ukupno
likovno stvaralaštvo u Jugoslaviji, i po tome je dragocena. Uz sve primedbe,
angažman Savremene galerije zaslužuje čestitke.
Na ovogodišnjem sajmu knjiga, zrenjaninski izdavač Gradska biblioteka
pojavila se sa više ovogodišnjih izdanja, i dve najnovije knjige. Izbor iz proze
Miodraga Bulatovića, pod naslovom Od lјubavi, i knjiga za decu Duška Trifunovića
Od igle do lokomotive, upotpunili su dosta značajnu produkciju 1984. godine. U
prvoj knjizi posebno skrećemo pažnju na iscrpan pogovor Mirka Đorđevića, dok
Trifunovićeva knjiga ima sve šanse da u književnosti za decu ubrzo izbori vidno
mesto.
Adresa na koju je otišla ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost, opet
kao da ima primesa politike. Češki pesnik Jaroslav Sajfert zaista je jedan od
velikih pesnika dvadesetog veka, ali i intelektualac koji bi se mogao uvrstiti u
grupu "unutrašnjih disidenata". Pesnik suptilnih i iskrenih stihova, kao što je ovaj:
Tek u starosti naučio sam (da volim tišinu). Nekad uz buđenje više od muzike,
našao se tako u središtu književno-političkih rasprava koje će mu, ipak omogućiti
da bude čitan. Tako je, uostalom, bilo i sa Česlavom Milošem.
Dok Šećerna vodica u bioskopima iznova dokazuje vitalnost novije filmske
produkcije u nas, pošast nazvana "brejkdens": silovito zaokuplјa naše tinejdžere.
Istoimeni film uneo je nova "gimnastička" pravila na naše ulice i plesne dvorane.
Kažu, ako kičma izdrži, ideološki nije štetno. U TV vremeplovu, stigli smo i do
vrhunskih Hičkokovih filmova. Dok gledamo Ptice, jeza koja nas obuhvata ima
snagu egzistencijalnog krika. Za one koji gledaju unapred. Šta ćemo sa
kratkovidima!

* Lutkarsko pozorište nikada nije više dobilo sopstvenu zgradu. Srećom,

uspesi se i danas nižu. Dobre predstave, nagrade, aplauzi. Jedino bi, možda mali-
šanima bilo ugodnije u "sopstvenoj" kući. Kada je u pitanju "impresivna freska iz
NOB-e", u današnje vreme ni "Narodno oslobodilačka borba“" nije na velikoj ceni.
I ne samo zbog "otkrića" da je postojao i Draža Mihajlović, u pitanju je ne samo
istorijska i paraistorijska revizija, ima u svemu i naših osobenih i već viđenih
društvenih mentalnih preskoka! Tako je to sa svim prošlim "herojskim
vremenima". Od hepeninga, preko performansa sada smo stigli do "instalacija".
jedino nam nedostaje nekdašnji kvalitet i format. Pa makar bio
"jugonostalgičarski". Sajfert je pevao o tišini, muzici i starosti. Pa o čemu bi
drugom pravi pesnik. Kada je o nagrađivanju disidenata reč, primat je u naše
vreme uzeo film: Iranci, Iračani, Vijetnamci, Indijci kolo vode po kanovima,
venecijama, berlinima... Kada je o Miodragu Bulatoviću reč, ko još pamti
njegovog fascinantnog "crvenog petla koji leti prema nebu". Zaborav je najgori
kada je neopravdano brz! U Buletovom slučaju brži nije mogao da bude.

14. decembar, 1984.

UMESTO GODOA DOČEKALI SMO BRENU*

On, lično, iz opravdanih razloga opet nije došao,

a neopravdanog je bilo...
 Sticajem okolnosti, ovog zanimlјivog decembra, gledali smo Beketovog
Godoa, koji, lično, iz opravdanih razloga opet nije došao, a neopravdano i
nepotrebno, ali verovatno zasluženo, stigao nam je film Nema problema,
posvećen u celosti svojevrsnoj mitologizaciji estradne zvezde broj 1 - Lepoj Breni.
Dok je puna sala lјubitelјa pozorišta, "neosnobova", publike u paket-aranžmanu, i
znatnog dela mlade generacije, sa manje ili više uspeha pokušavala da se
provuče kroz egzistencijalističke zamke ove nekadašnje avangarde, u redovima
za nesuvisli proizvod Miće Miloševića, nekad jednog od najrigoroznijih
filmskokritičarskih pera, i kompanije cenjenih umetnika, lјudi su padali u nesvest,
uz česte intervencije hitne pomoći.
"Godoovci", s početka šezdesetih godina, časno i s oduševlјenjem pokušavali
su da nam dokažu dalekosežnost Beketove teorije otuđenja i razaranja lјudskosti.
Ljuba Tadić je maestralno ispunjavao scenu glumačkim smislom, koji je u
sadejstvu sa ostalim akterima (Rade Marković, Mića Tomić, Bata Paskalјević i
Rastislav Jović ) nadomeštao sve ono što je vreme oduzelo ovom vesniku
avangardne drame u nas.
Lepoj Breni su u filmu svi odmagali: proslavlјeni scenarista Siniša Pavić -
smušenim i plitkim tekstom, Reditelј M. Milošević - neinventivnom režijom, a
poznati komičar Nikola Simić samom činjenicom što je pristao da se pojavi u
ovom kič filmu. Estradna zvezda dobro izgleda, lepo peva ali užasno glumi. Sve u
svemu, ovaj film biće od koristi jedino da označi dno ispod koga je nemoguće ići
u zloupotrebi medijuma i kulturno-psihološkog praga izdržlјivosti publike.
Beketovi junaci, na rubovima zapadne civilizacije, čekaju Godoa, nekog
novog mesiju koji bi osmislio životnu prazninu u koju su uro njeni, marionete iz
Milošević-Pavić-Brena produkcije, direktno inaugurišu dvojac sa kormilarom koji
ekspresno vozi u zaborav: u čamcu su Brena i šund, za kormilom - šou biznis.
Bioskop je ipak prepun a u prepunom bioskopu - deca i omladina. Fenomen za
sociološke analize. Demokratizacija medijuma i izgublјen kriterijum u kulturnoj
proizvodnji, svakodnevno nas iznenađuju delima u stilu "nema problema".
Iznenađuje sve, osim onih koji se rukovode isklјučivo profitom kada je kultura u
pitanju. U pogrešno shvaćenoj stabilizaciji kulture, restrikciji ispod dozvolјenog,
vreme je da se zamislimo do koje granice smemo sa "brenizacijom života".
Ipak, invazija dece u svet novokomponovanog filmskog kiča ne mora toliko
da zabrinjava, gledaju deca i televiziju. Znatan deo naše najmlađe generacije ne
propušta ni jedan nastavak "obrazovne" serije Dinastija. Ovih smo dana konačno
odahnuli, televizija je saopštila da je obezbedila emitovanje ove, za
jugoslovensku kulturu kapitalne serije do kraja 1985. godine. Ista televizija je
pokazala čvrstinu svojih opredelјenja kada je suspendovala urednika svog
filmskog programa zbog prekida inače kolonijalistički "parfimisanog" filma
Kartum. Reda mora da bude! No šalu na stranu, u našoj kulturnoj svakodnevnici
traju takvi estetsko-ideološki komploti da ne vredi isklјučivo čekati Godoa već
odmah zasukati rukave.
A ima i onih koji su to već učinili: jedno književno popodne u školi u
Melencima na to upućuje. U literarnoj sekciji razgovara se o knjizi Milovana
Vitezovića Šešir profesora Vujića. Puna sala zainteresovane dece, mnogo pitanja,
zanimlјivih zapažanja, lepa govorna kultura. Deca očigledno čitaju i razmišlјaju.
Vredi zabeležiti i ime pedagoga koji radi sa njima: Radoslav Adamov. Ovaj primer
verovatno nije usamlјen, nije novokomponovana "umetnost" zagušila sve
oduške, ali očigledno je da se kiču ne možemo suprotstavlјati isklјučivo
riguroznom kritikom već stvarnim kvalitetom. Problem nije samo krilatici "nema
problema", i Dinastiji, on je dublјe u nama.

* Kako sam se samo tih ranih devedesetih okomio na nedužnu Dinastiju.

Danas ona deluje kao fina i dosadna "klasika" kada se uporedi sa otužnim latino-
sapunicama. Ipak, još gore od toga je svest o tome da će nam za godinu ili dve i
one izgledati kao bezazlena šarada u odnosu na "nešto". Milovan Vitezović još
"otplaćuje" dugove za "događanje naroda". Izgleda da je bio u pitanju dugoročan
kredit. Šteta, zbog profesora Vujića. U vezi gospodina Godoa izjavio bih da on u
Ujedinjenoj Evropi skoro nema više šta i da traži. Pogotovo bez Bate Paskalјevića i
Miće Tomića. Kada ga je, malo pre pominjani, Bulatović ipak "priveo" u liku obič-
nog pekara, nismo ga ozbilјno shvatili!? Uzgred, šund nam se iz bioskopa preselio
u dnevne novine. Za samo 10 dinara dostupne su nam sve laži i gnusobe u nas a i
šire... Kako tek dijabolično zvuči ove 2004. ona rečenica iz 1984. godine " ... ali
očigledno je da se kiču ne možemo suprotstavlјati isklјučivo rigoroznom kritikom
već stvarnim kvalitetom" !!! Nedostaje samo još atribut "marksističkim".

21. decembar, 1984.

PUKOTINA RAJA*
Film je pričom i strukturom ostao veoma svež i aktuelan.

Ovih nedelјa niz reke nam stiže uglavnom nafta. Televizijinoj "zlovolјi"
uprkos, i prepodnevnom terminu, nepogodnog za decu zbog Nedelјnog
zabavnika, domaćicama još lošije zbog supe sa rezancima, uzvodno iz vremena
prošlog doplovila nam je Pukotina raja. Reč je o filmu iz šezdesetih godina
reditelјa, Vladimira Pogačića.
Razlog za pominjanje ovog zvučnog naslova leži u činjenici da je pomenuti
film pravlјen prema istoimenoj drami našeg sugrađanina Milana Tutorova. Prvi
put je delo izvedeno na zrenjaninskoj sceni 1958. godine, i od tada je ova drama
doživela niz postavki, televizijsku adaptaciju, da bi sa Pogačićem dospela i na
film. U vreme praizvedbi i ekranizacije Tutorov je dobio niz laskavih reči i
nagrada, i onda je Pukotina raja, psihološka drama o lјubavi i njenom naličju,
pala u zaborav. Najava televizijskog emitovanja filma rodila je zebnju: kako će to
što je Tutorov zamislio pre dvadesetak godina izgledati u ova "moderna
vremena". Međutim, dogodilo se suprotno! Film je pričom i strukturom ostao
veoma svež i aktuelan. Ljubavna priča, koja se okončava samoubistvom
najiskrenijeg (da li i psihički najslabijeg) aktera, samo je vreme nom doživela
žanrovsku transformaciju. Nedostatak drastičnosti i surovosti, koji obeležavaju
današnju socio-psihološku dramu, pomerila je zapravo Pukotina raja u
melodramu, vrstu koja danas gospodari velikim i malim ekranom, a i dobrim
delom literature. Precizno osmišlјena fabula, produblјeni i psihološki iznijan-
sirani odnosi, začuđujuće primeren ritam, dobra gluma (imena kao što su Milan
Puzić, Severin Bijelić, Ljubica Jović i Antun Vrdolјak to obezbeđuju), uz pravu
saradnju pisca (Tutorov) i režisera (Pogačić), omogućili su nam film koji je
zasluživao bolјi reprizni termin. U najgorem slučaju onaj koji je zauzeo
predvečernji, film Kiše Rančipura. U takvom nas mišlјenju ne može pomeriti ni
veoma poučna poruka ovog Bartonovog filma: "i posle velikih lјubavi, žene se
vraćaju svojim muževima..." Poruka Milana Tutorova je znatno manje
optimistička, što ne bi smela da bude prepreka da pročitate Pukotinu raja.
I vama i autoru, dugujemo razjašnjenje zašto smo film uvrstili u žanr
melodrame, veoma popularan ali od kritike svojevremeno dosta proskribovan.
Pukotina raja nije to po svojoj strukturi već po nežnosti koja se krije iza "obične
životne priče". U originalnoj drami sve je protkano lirskim pasažima, U današnje
vreme kiča i agresivne "umetnosti", ukusi su pomereni ali ni to ne dovodi u
pitanje ukupnu pozitivnu sliku kada je u pitanju Pukotina raja.
Sudeći po reklamnim spotovima i oglasima u novinama, na samom kraju
decembra knjiga je u ofanzivi. Naročito smo se zauzeli da decu obradujemo
nekim zanimlјivim naslovom. Jedino smeta to što se ovakav čitalački trend
sprovodi u okviru beskrupulozne akcije pod radnim naslovom "usrećiti decu za
Novu godinu, po svaku cenu, uzmi od roditelјa i radne organizacije koliko možeš,
što brže, dok to ne učini drugi!" Knjiga tako u masovnim količinama prodire u
naše domove, i neće njenom dostojanstvu smetati način na koji je stigla. Zabri-
njava nešto drugo: kao kod svih velikih nečitača, a po statistikama u vrhu smo
svetskom, "ubogi ukoričeni cvetovi", koji potpisuju Ršumović, Danojlić ili Antić,
naći će se ubrzo na sporednom koloseku naših, pa i dečjih života. Knjizi zato
treba mnogo pre Nove godine pripremiti bolјe i sigurnije mesto.
Kulturno-umetničko društvo mađarske narodnosti "Petefi", priredilo je ovih
dana u Domu mladosti završni godišnji koncert, sa koga je prihod namenjen
postradalom Kopaoniku. Bio je to veoma kvalitetan presek kroz rad
mnogobrojnih sekcija ovog značajnog kolektiva. Gost večeri je bio hor "Josif
Marinković". Ovo uspelo izvođenje pratila je brojna publika, koja je znalački
aplauzom nagrađivala uspele pesme i igre amatera. Na sceni je veoma uspešno
ostvareno prožimanje kultura naroda i narodnosti, da je toga više bilo tokom go-
dine, i u gledalištu bili bismo još zadovolјniji.

* Baš je ta polovina osamdesetih bila relaksirana: ja raspredam o vrstama

melodrame i programskoj šemi televizije. Lamentiram uzgred nad sudbinom knji-
ge i prevelikim brojem "apstinenata", a na " na sceni je veoma uspešno ostvareno
prožimanje kultura naroda i narodnosti". Uznemirava me, takođe pojava da sva-
kojaki izdavači, pred Novu godinu, pokušavaju da zarade na knjigama za decu! U
odnosu na današnja "proži manja" i potraživanja kraj te 1984. bio je zaista
"dramatičan". Jedino je, sudeći po broju razvedenih brakova, teza da se "i posle
velikih lјubavi, žene se vraćaju svojim muževima" ozbilјno dovedena u pitanje.

11. januar, 1985.

BALKAN U NAŠIM MISLIMA*

Kad kolo krene, svi naši "balkani" se "otvore"

Rej Čarls, glasom prepunim nostalgije i tuge peva "Džordžija u mojim

mislima". Mi, ovdašnji s kraja potonje i samog zamrznutog početka 1985. godine,
sa puno uvažavanja i koncentracije igramo kolo. Tutnji Balkan po luksuznim
hotelima, skijaškim centrima, provincijskim kafanama, jednosobnim
nekomfornim stanovima. Prolaze kineske izložbe, bitefi, festovi, pogorelići,
danijeli, veličkovići osvajaju Evropu. Sava centar, Lisinski, Cankarjev dom dovode
i razvode umetnike svetskog ranga. Dubrovačke igre, splitska leta, oktobarski
saloni suočavaju se sa vrhunskom kulturom. Navlačimo učenost na lica, zaspimo
sa hazarskim rečnicima, dinastijama, aerobikom. Ali kad zasvira kolo spadaju sve
maske, pucaju frakovi, smokinzi, noge nam se same bratime sa zemlјom. I svi
smo jedno klupko što oznojano i predano zavrće i zapliće. Kad kolo krene, svi naši
"balkani" se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim
intenzitetom da zaboravlјamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila"
nizom nepotrebnih konvencija. I brige nestaju kad nam se telo pod diktatom
harmonike raspojasa. Kakav džez, bluz, rok, disko, kakav brejkdens. Ko te pita
onda za tango ili valcer. Kolo je ritam koji nas spaja neodolјivo, koji nas vraća u
davna vremena kad smo započinjali sa osvajanjem Balkana. Sada nam je lakše:
on je trajno u nama. Probija kroz sve zakrpe naučenog u koncertnoj dvorani,
laboratoriji za strane jezike, atomskom reaktoru ili konzervatorijumu. Školujemo
se u moskvama, londonima, budimpeštama, stepojevcima, lokvama, brežicama;
doktori smo nauka, mesari, profesori, istoričari umetnosti, metalostrugari, oficiri.
Tako raznovrsne, ali svojeglave, jedino nas kolo izjednačava. Na zov harmonike
svrstavamo se u stroj za "tabananje". Maramica u ruci, kosa po čelu, u očima
zanos, u plućima meh, u srcu blaženstvo bez obala. Igramo a Balkan nam u
mislima. Reći će neko: kome zdravom i pravilno orijentisanom može da smeta
kolo, i u krajnjem slučaju Balkan? Zašto se stideti porekla muzike koja nas
podseća na mladost, zavičaj, roditelјe, rodni kraj. Šta je loše u muzici koja nas kao
himna diže sa sedišta, i šalјe u "prve borbene redove" muzičko-psihološkog
patriotizma. Odgovor je sva kako odrečan. Niko objektivan ne može biti protiv
kola. Ta nevina igra u kojoj kroz tabane osećamo sebe, tek u prenesenom
značenju govori o našim zabludama. Dok se zaplićemo u rukavce primitivizma,
inercije, bolećivosti, kraj nas tutnje nevidlјivi vozovi. Evropa nam maše kroz
zamaglјena stakla. Naukom se ne možemo baviti bez knjiga i periodike, kulturu
nam ne mogu formirati distributeri i komercijalisti. Hrabro smo priznali da živimo
u vremenu krize, priznali i ostali na tome. Neće nam privreda i društvene nauke
koraknuti hrabrije i smelije dok nam misao i ukus najčešće golica kič.
Odmrzavamo bivšu avangardu, sve je više lažnog "evergrina". U Borbi iz broja u
broj anketiramo lјude od pameti da kažu nešto na temu odnosa partije i
inteligencije, ali kolo zaista igramo dobro i koncentrisano. Balkan nam, dakle,
samo kao atavizam i inercija smeta.
U kulturi i zabavi privodi se kraju proces ujednačavanja zahteva i potreba
stanovništva dilјem Jugoslavije. Jedino brine što se to odigrava na nedopustivo
niskom nivou. Svojevremeno smo "osudili" elitizam, jer je proklamovao odva-
janje prave umetnosti od naroda. Danas bi sa još više žara trebalo zatvoriti vrata
šundu koji nas ruži sa ploča i kaseta, sa televizijskog ekrana, iz bioskopskih
dvorana. Nije naravno harmonika kriva za ovu "zimu našeg nezadovolјstva". Ni
frula ili tambura, na njih smo neopravdano zaboravili! Kriv je manir koji i danas
na sve odgovara: lako ćemo i "nema problema". Verovatno nije potpuno u pravu
ni grupa "Bjelo dugme" kad peva kako "padaju zvezde" Još je rano za to, ali ne bi
bilo loše da malo "oladimo" sa kolom, naravno u onom prenesenom značenju, i
da se pogledamo u lica. Balkan, onaj iz gudura i vilajeta previše nam viri iza
civilizovanih osmeha. Tradiciju treba negovati, samo nije preporučlјivo isuviše
tapkati na jednom mestu.
Lako je građanima i radnim lјudima sveta, njima je sa 1984. godinom otišao i
famozni mister Orvel. Naša Brena je još tu!
 * I Rej Čarls je otišao. Ostao je u mislima onih koji su ga voleli. Jedan od njih,
ili od onih koji ne znaju šta će sa parama, dao je na aukciji basnoslovnu sumu za
njegove naočare. Međutim, skoro je sigurno da neće "progledati"! A i sa Bal-
kanom stvari stoje drugačije. Izneverio nas je, pa sa Bugarima, Turcima, Rumu-
nima iskoračio ka Evropi. Dok smo raspravlјali o odnosu "partije i inteligencije",
prva nam se umnožila a druga (inteligencija) istanjila. Pišem o tome kako nam se
"elita" odvojila od naroda. Danas se pitam: kuda se dela ta elita? A kada je reč o
"dizanju", u smislu ustajanja, sa mesta, himna to naravno ne uspeva. Da li
harmonici još polazi to za rukom. To bi valјalo ispitati. Kako li se zvaše ona
emisija na BK-televiziji koja "pita narod o svemu i svačemu"?
"Tradiciju treba negovati, samo nije preporučivo isuviše tapkati na jednom
mestu" - ovo je autocitat, po čemu li se razlikuje od "autogola"? Imam utisak da
smo se strateški većinski opredelili za tapkanje u mestu, jer smo zapali u lin-
gvističko-kulturološku omašku pa se umesto poštovanja tradicije opredelili za tra-
dicionalizam u mišlјenju i delovanju. Mala razlika u semantici ali posledice su ka-
tastrofalne. "Bijelo dugme" je palo s zvezdama, Orvel se pokazao kao naivčina u
odnosu na Bin Ladena a "Sablјa" je sprečila Cecu Ražnatović da postane "lepša"
Lepa Brena. A na sve su pali "snegovi i šaš".

18. januar, 1985.

LjUDI, GODINE SNEGOVI*

Drage osobe iskrcavamo u nepogodu,
dok putovanje nastavlјamo sa ravnodušnima

Zaroblјeni snegom i hladnoćom, i sopstvenom nespremnošću da se nosimo

sa "ralјama života", predajemo se sklonosti "filozofiranja" i prelistavanju prošlih
zbivanja. Na samom početku novog brojanja, posle zvaničnih i običajnih praznika,
u relativnoj idili "slatkog do ma", takve misaone aktivnosti čak izgledaju
neminovne.
Počnimo od jedne kapitalne tvrdnje: čitav se život može sažeti, bez
prevelikog nasilјa nad razlikama, na sledeću arhetipsku situaciju: drage osobe
iskrcavamo u nepogodu, dok putovanje nastavlјamo sa ravnodušnima, sledeći
neku umišlјenu nužnost. I kao da u svemu pretežu saputnici na račun srodnika i
istomišlјenika. Razlozi za ovako pesimistički rezon možda su isuviše deo ličnosti
autora ovog teksta, povod za njihovo isticanje međutim dolazi iz naše kulturne
svakodnevnice. Glumac Stojadin Stojilјković, jedan od stubova pozorišta "Toša
Jovanović" odlazi iz Zrenjanina. Odlazi u punoj artističkoj zrelosti, u momentu
kada iz uloge u ulogu potvrđuje snagu svog talenta, sugestivnost, robustnost
oplemenjenu promišlјenošću i persiflažom. Više od trinaest godina Stojilјković
postoji na zrenjaninskoj sceni kao jasno prepoznatlјiv znak glumačkog umeća, i
života shvaćenog kao neprestalne avanture kroz lavirinte dramskog iluzionizma.
U antologijskoj predstavi Gogolјevog i Žigonovog Revizora, njegov gradonačelnik
natkrilio se i nad gubernijama našeg doba. Nјegov portret lokalnog pohlepnika,
prevrtlјivca, militantnog zloslutnika, retka je pojava i na renomiranijim scenama.
U delu Dušana Kovačevića Balkanski špijun, i ulozi Ilije Čvorovića, Stojilјkoviću
nisu umakli ni takvi korifeji kao što su Fabijan Šovagović i Danilo-Bata Stojković.
Uostalom, mnogo je takvih velikih i velikomalih uloga ovaj vrsni glumac proživeo
na sceni našeg pozorišta. Bez opasnosti da preteramo, može se reći da Stojadin
Stojilјković ostaje deo istorije pozorišta "Toša Jovanović". Ostaje, iako iz našeg
grada odlazi u punoj snazi. Mi naravno nastavlјamo, čak nam nije ni važno da li
ovog glumca iskrcavamo u nepogodu. On odlazi po sopstvenoj volјi, ili nevolјi!
Takva je glumačka, skitačka sudbina, ali verovatno ni naša ravnodušnost nije
manja.
Pozorišna zgrada sve više novom fasadom ulazi u naš urbani vidokrug. Ne
valјa jedino što nam odlaze oni koji je ispunjavaju smislom. Prvo je neprimetno
otišao Nikola Jurin, izgubio se u nesporazumima i Novak Bilbija. U penziji su
Bogdanka Vakanjac i Stojan Notaroš. Kuća na Trgu slobode, kao da gubi svoju
dušu. I nije to problem isklјučivo pozorišta. Dotiče on, verovatno, i našeg
gradonačelnika, isto kao i običnog gledaoca sa galerije. Dvanaesti je čas da pored
zgrade porazmislimo i o lјudima s druge strane zavese. Tim pre što među onima
koji preostaju ima još "srodnika". Ljude drage ne treba ostavlјati, barem dok traje
ova "polarna" zima.
Bacimo li, ipak, pogled unazad, u 1984. godini zrenjaninska kultura je imala
dovolјno vrednih rezultata. Ne koliko izuzetnih i, što je možda još važnije,
preovlađujući broj dobrih. U pozorišnom životu, da time za počnemo najvrednije
ostvarenje je svakako izvođenje Sterijine „Ženidbe i udadbe“, u režiji Dragana
Jovića. Predstavu ćemo pamtiti po vrsnoj igri Mirjane Vukojević. Dela „Balkanski
špijun“ i „Haj-faj“ obeležio je svojom glumom Stojadin Stojilјković. Od gostujućih
predstava svakako treba istaći Bourekovu viziju Hamleta Od glumaca istakao se
još Budimir Pešić. Homogena ekipa Lutkarske scene bila je takođe veoma
prisutna i zapažena širom zemlјe, a i u inostranstvu.
Centralno mesto u muzičkom životu grada pripada koncertu Ka mernog
orkestra, sa solistkinjom Ksenijom Janković. Značajne uspehe postigao je i mladi
violinista Peđa Milosavlјević. Pijanista Konstantin Bogino i violinista Jovan
Kolundžija, bili su najubedlјiviji od gostiju. Horovi "Josif Marinković" i "Koča
Kolarov", i u 1984. brilјirali su na jugoslovenskim prostorima, bez obzira na
"smenu generacija" U amaterskim delatnostima ističem vrlo dobro organizovani
Festival muzike i folklora Rumuna u Jankov Mostu.
 Izdavačka delatnost Gradske biblioteke, pored više solidnih nas lova,
obeležena je knjigom Radivoja Šajtinca Demogorgon, promišlјenim zapisima
povodom ravnice i zavičaja.

* Stojan Stojilјković je prvo otišao iz pozorišta "Toša Jovanović", potom i iz

života. Da li drugo ima veze sa prvim, teško je reći“ Međutim, u našem
mentalitetu je da se olako odričemo nesvakidašnjih i kvalitetnih lјudi. Teza o
zamenlјivosti svih važi skoro isklјučivo kada su u pitanju političari. Čak i tu ima
izuzetaka. Premalo ali ih ima. Kod umetnika i stručnjaka takvo shvatanje dovodi
društvo u stanje inferiornog autizma. Ne bi primenjeno na nas, nikako!? No,
započeo sam o vrsnom glumcu Stojanu Stojilјkoviću. Možda bi pozorište moglo da
ga se seti. A budući gradonačelnik da povede računa o pojedincima po kojima se
grad prepoznaje. I ne samo kad im valјa otkriti spomenik. Jer nepogode se začinju
mnogo pre nego što se dogode. Da li pazimo jednog Mandića, Šajtinca,
Tutorova... I šta je sa legatom Vanjekovim?

1. februar, 1985.

O KIČU I UZVIŠENOM
Uzvišenost se rađa u momentu
kada lјudskost nadvladava zluradost i konvencionalnost

Možda vam čudno deluju ove reči iz naslova stavlјene tako jedna pored
druge. Čini vam se kao da je između njih onoliko prostor koliko razdvajaju
polove. Međutim, u vremenu današnjem, koje priznaje jedino pravilo koje kaže
da pravila nema, pojmovi što ih one označavaju toliko se prepliću da ni
najrigoroznijih analitičari nisu sigurni kako ih valјa rasplesti.
Pođimo prvo od kiča. Nažalost, njega je u ovom našem vremenu više od
uzvišenosti. Možda je i dobro što je tako, jer bi u protivnom bilo preterano
dosadno! Šalu na stranu, kad je reč o kiču pogledajmo šta o njemu kaže
znameniti evropski romansijer Milan Kundera u svom najnovijem delu
Nepodnošlјiva lakoća postojanja (citat je doslovan, ali po izboru i sa skraćenjima
autora ovog teksta - koga interesuje original: on je na strani 297) - Kič izaziva dve
suze ganutosti. Prva suza kaže: Kako je to divno, deca koja trče po travnjaku!
Druga suza kaže, kako je to divno biti dirnut, zajedno sa čitavim čovečanstvom,
nad decom koja trče po travnjaku. Tek ova druga suza pravi od kiča kič. Duhovito
i nemilosrdno tačno.
Kako bi, međutim, ta definicija izgledala u verziji "made in Balkan"?
Pokušajmo: neki pevač folka (čitaj novokomponovanih zapevki) sa izmišlјenim
imenom, recimo Muslim Muslimović, snimi divne pesme na ploče i kasete. Posle
mi svi to slušamo u dokolici, dok nas sa zida gledaju tajanstveni morski pejzaži,
kuplјeni na nekoj pijaci. U vitrini nam stoji plastično cveće. Dok se kupamo u
stereo šundu, listamo revijalnu štampu, iz koje blagovremeno i iscrpno
saznajemo čak i to šta je Muslimova stara baka govorila unuku kad je kretao u
neizvestan umetnički život. To bi bio primarni kič, ili ona prva suza kod Kundere.
Drugi čin, koji bih mogao okarakterisati sintagmom: kič postaje svestan sebe
samog, odigrava se svakodnevno: u salama ili halama za zabavu. Kolektivnost
doživlјaja je neophodna konačnom formiranju kiča kao pogleda na lјudsku sreću.
Dok mladić sa šatiranim pramenom kose, "kristalno" čistim i nekultivisanim
glasom priča o lјubavnim ja dima, mi prvo tiho s njim pevušimo, potom pustimo
glas, dignemo ruke u vis, da bi se u završnoj fazi zanosa, toliko zaneli da bacamo
na binu delove odeće ili obuće. Kako naše raspoloženje raste, mladi junoša na
sceni postaje sve "duhovitiji": priča viceve s bradom, improvizuje na granici
neukusa i sl. Svi smo u zanosu, gledamo se i zgledamo, i konstatujemo kako je to
lepo što smo svi ovako skupa oduševlјeni lepom pesmom, i još lepšim osmehom
našeg omilјenog pevača. Iz sale izlazimo jedinstveno razdragani jer: jedan smo
rod. U zatvorenoj kružnici kiča.
Iako je sigurno svima jasan smisao ovog primera, zbog "dece" evo nekoliko
objašnjenja. Prvo: reč "Balkan" ovde ima značenje kulturnog zaostajanja, a ne
geografskog pojma. Drugo, novokomponovane pesme nisu loše po sebi već ih
takvim, sa časnim izuzecima, čini plitak tekst i neinventivna muzika. Treće,
kolektivan zanos ne smeta zbog mase i količine, već je sam povod isuviše
beznačajan. O kiču plastičnog cveća i slikama sa pijace, deca uče na časovima
likovnog vaspitanja, pa o tome ne bismo ovog puta.
Primer za uzvišeno mogli smo da vidimo u nedelјu popodne, u filmu Priče sa
Menhetna. Naime, da vas podsetimo, mislimo na priču o muzičaru koji posle
mnogo iskušenja dobije mesto za dirigentskim pultom. U zlo doba iznajmlјeni
frak počne da se rašiva, što publika propraća gromkim smehom. Naš junak
doživlјava krah: ostaje u košulјi, u svetu frakova. Sve ipak spašava čuveni muzičar
džentlmenskim gestom - skida svoj frak, solidarišući se na taj način sa kolegom.
Koncert se nastavlјa a publika, koja se smejala nesreći, sledi primer: frakovi (čitaj
etikecija) silaze sa pozornice. Do tog momenta u ovoj storiji funkcioniše jedna
čehovlјevska situacija, s tim da mali poniženi čovek, ipak, doživlјava svoje
zvezdane trenutke: koncert se trijumfalno nastavlјa. Da nije uzvišeno zbog
umetnosti filma, bilo bi kič, zbog banalnosti!
Uzvišenost se rađa u momentu kada lјudskost nadvladava zluradost i
konvencionalnost. Dodirujući patetiku, ovoj priči je to pošlo za rukom. U istom
filmu, reditelј Žilijen Divije je još "efektnije" ipak plasirao i klasične kič sekvence
(naročito ona sa Džindžer Rodžers). Potvrdila se tako uvodna teza da kič i
uzvišeno traju uporedo. Čak se može reći da ih često deli samo tanka linija, koju
najčešće zovemo ukusom, stilom ili merom. Ostaje nam samo da se dogovorimo,
hoćemo li uzvišeno (kulturno, civilizovano) pomoći kao što baražno podupiremo
kič.

* Da počnem sa podnaslovom teksta iz 1985. On je tačan, samo mi primer

sa filmom Priče sa Menhetna nije dobar. Nije u pitanju bilo uzvišeno već pate-
tično, ili još tačnije melodramsko jer u svemu ne dominira umetnost već bio-
skopska banalnost. Ne kič - on je nešto drugo. Divije je u pomenutom filmu uspeo
i to postigne. Kada smo kod kiča, sada se to zove popularna kultura, ili zabava,
pitam se kako bi Kundera definisao stanje društvenog organizma u kome kič
zbivanje, posmatra ista takva publika dok sve zajedno snima i emituje neka
televizija u boji. da li kič kao masovni implant kvantitetom prelazi i novi kvalitet -
šund!? A kad je o Kunderi reč, kao da mu nestanak totalitarnog okruženja
oduzima dah.

1. mart, 1985.

OSMEH MONA LIZE

Leonardova "Mona Liza" svojim zagonetnim osmehom već stolećima

provocira domišlјatost, kako istoričara umetnosti tako i običnih lјubitelјa a da ne
govorimo o misliocima opšteg tipa. Kad zanemarimo sve pretpostavke i
objašnjenja, ostaje ipak teško razumlјiva tolika znatiželјa za poreklo njenog
"izvesnog osmeha", dok istovremeno mnoštvo namrštenih lica, koja ispunjavaju
vaskoliku istoriju umetnosti, nikoga ozbilјnije ne zabrinjavaju. Zašto je osmeh
tako provokativan, čemu toliko podozrenje zbog jednog diskretnog i zavodlјivog
ženskog osmeha? I da li je radost baš uvek subverzivna? Mnoštvo ovakvih
upitnika mogli bi smo ispisati povodom evropske savremenosti kojoj, i pored
svog balkanskog inata, ipak pripadamo. Ugledni i drevni Evroplјani, koji nam u
nekim novim anketama zameraju to što ne umemo da se smejemo, neka izvinu.
Primer Leonardove "Mona Lize", i sve opšte začuđenosti, dokazuje da smo mi
zapravo prokletstvo namrštenosti od njih prihvatili.
 Međutim, mi ovog puta nećemo da govorimo o presingu tmurnog i
neprijatnog, kao mentalnog životnog principa. U pitanju je samo proleće koje
nikako da stigne. Prolazimo ovim našim gradom zavejani u neke svoje dileme, i
ne primećujemo osmeh mladosti koja jednostavno zna da proleće mora kad tad
stići. Oni imaju vremena da ga sačekaju. I nije da oni ne shvataju da svi skupa
živimo u "vreme krize", jednostavno oni nose u sebi dovolјno vedrog pesimizma,
kako bi to rekao Miroslav Krleža. A mladi Crnjanski je to ovako opevao u zna-
menitom "Stražilovu":
Lutam još vitak, sa srebrnim lukom, rascvetale trešnje, iz zasede, mamim ali
iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.
Nad gradom nam se smenjuju neprilični snegovi, ovi potonji već sasvim
neugledni i nepotrebni. Na ulicama kisne poznata nam folk pevačica, koja je
nekada davno od nas krenula u svet, da postane slavna. Kisnu Brenine slike u
ovom besprizornom vremenu. Ni kriva ni dužna, folk pevačica ispašta. U
očekivanju koncerta pitamo se: da li smo se za godinu dana uozbilјili? Značaj
odgovora znatno prevazilazi uticaj grla Lepe Brene, ali ni njen široki osmeh nije
naivan!
Sredinom nedelјe najhrabriji i najuporniji isplivali su iz zrenjaninske verzije
"Festa". Izbor je bio solidan i verovatno jedino moguć. Videli smo nekoliko zaista
dobrih filmova (naš Kusturica i njegov Otac na službenom putu bili su u samom
vrhu), ostali su mogli makar da zabave. Sasvim očekivano, publike je bilo u
izobilјu. Naš čovek je, makar kroz bioskop, želeo da se ukrca u neki svetski voz.
Devet filmova koji su se vrteli u "Balkanu" doneli su nam barem iluziju
učestvovanja u interkontinentalnoj kulturnoj savremenosti. Rekosmo imali smo
iluziju, ali zar i to nije dovolјno sad kad smo tako daleko od "vremena nežnosti".
Pošteno smo odgledali ono što nam je "veliki svet " ponudio, sada ostaje samo
da se očiste tone semenki koje smo u intelektualnom zanosu utrošili. Ostala nam
je ipak uteha: ni svet nije baš najsrećniji, jer ko se potpuno sabran bavi
Tarzanom, ili čaplinovski zamišlјenom policijskom akademijom? Jedino nije baš u
redu što su našem čoveku u filmu Marijini lјubavnici natovarili na leđa im-
potenciju, kad smo mi baš - prepotentni. Taj "veliki svet" bi konačno morao da se
opredeli da li smo mi mrzovolјni ili impotentni. Obe karakteristike ne možemo da
prihvatimo. Mnogo je to i za mnogobrojnije narode. Ipak, kad bolјe razmislimo,
neka oni brinu svoje brige. Znamo mi i sami kakvi smo! A ustvari smo nasmejani,
samo ne znamo šta nam je svih godina!
Da nam se ovaj tekst ne bi sumorno završio, pročitajmo još jedan odlomak
Crnjanskog:
Jer lјubav će moja pomešati, tajne, po svetu, sve potoke i zore i spustiti na
život, vedro i beskrajno i kod nas, nebo i senku Fruške Gore.
U očekivanju proleća, razmišlјajmo amaterski o osmehu MONA LIZE. Razloga
za sopstvenu namrštenost već ćemo pronaći, ili ga već možda i znamo!

* Nepunih šest godina reklo nam se samo: iz razvalina građanske klase

buknula je pošast "nacionalnih" samospoznaja, nenaučenih lekcija i feudalnih
atavizama. Da li smo već 1985. znali da ćemo uskoro i s razlogom biti namršteni,
pitanje je. Ali, kao da svako od nas svakodnevno ustaje sa spoznajom tmurne
istorijske prošlosti, to je izvesno. Onaj koji u kućnom albumu uspe da pronađe
fotografiju na kojoj je nasmejan, spada svako u retke izuzetke.

15. mart 1985.

DOK PROLEĆE KASNI

„Zima se u povlačenju uspaničila“, kaže Manojlović Todor

Iako za to nemamo dovolјno valјanih i kalendarskih dokaza, ovih godina, u

sneg i mraz zagledani, kao da nam i proleća kasne. Zasitili smo se idiličnih belih
prizora, a sustižu nas realnosti i u poeziji. Nestrplјivi, sa dna februara već
priželјkujemo "opet sunce u lanjskom lišću", kako peva Jasna Melvinger. Ovu
smo pesnikinju citirali prošle godine, sluteći kraj zime, ali lepih pesnikinja i
mudrih stihova nikada nije dosta. Osvrnemo li se, međutim, na imena i teme
kojima smo posvećivali prošle zapise, i bliska prošlost zaplahnjuje nas
nostalgijom. Znameniti Francuz Pol Valeri, poručuje nam iz svog 19. veka. Žene su
voće. Ima bresaka, ananasa i lešnika. Nekorisno je slediti: to je jasno/ Početnik se
ne može odlučiti da ubere od samo jedne vrste./On želi da prepozna samog sebe
u raznolikosti vrta. Prijatno je, makar na trenutak, uz ovaj zapis, zaboraviti
hladnoću u iščekivanju gradskih i međugradskih autobusa. Neko mirisno leto i
"večno žensko" struji iz Valerija. A večno leto je i u poeziji Manojlovića. Sedi
Todoš iz Bečkereka, kako ga inspirativno naziva Vojin Matić, u starom hotelu
"Vojvodina" zagledan u neki svoj lični Mediteran, i ispisuje stihove u prkos zimi:
Zima se u povlačenju ušančila/ Na belim grebenima i posmatra/ Sa muklom
pretnjom sunčanu vrevu grada/ Jer u cvećarskim izlozima / već cveta proleće/. U
povodu Manojlovića pominjali smo Radomira Konstantinovića, znamenitog
esejistu i teoretičara književnosti. Sa mnogo kulturološke širine anali zirao je
mesto našeg zemlјaka u prostorima umetnosti i politike. Ovih su dana u
"Prosvetinoj" ediciji izabranih romana štampani njegovi „Ahasfer“ i „Pentagram“.
Započeo je time "drugi život" romaneskne proze ovog veoma cenjenog i, isto-
vremeno, malo čitanog književnog uglednika. U Književnom glasniku članak o
njemu nosi naslov Konstantinovića treba čitati". Slažemo se: zima je između
ostalog i godišnje doba za čitanje "teške literature". Kapor i komp. mogu da
ostane i za sunčana vremena.
Milan Vukotić je u međuvremenu izdao zbirku kratkih priča, napravio je
„Trioline u A-molu“ i svoju garderobu dopunio jednim velikim crnim šeširom.
Zrenjaninskim ulicama sada šetaju dva markantna šešira. Drugi je na glavi slikara
Radiše Lucića, koji svakodnevno pešice, rembrantovski, odmiče ka Baglјašu.
Dodamo im Dobrivoja Rajića, nije daleko od pameti konstatacija da je crna boja
hit ove zime. Sačekaćemo ipak njihove izložbe za zaklјučivanje - ima li u pojavi
"umetničkih" šešira neke trajnije simbolike !?
Pozorište "Toša Jovanović" je prošlog februara uspeš no "lovilo" Balkanskog
špijuna od Dušana Kovačevića, koji je docnije, odličnu predstavu svojeručnim
reditelјskih zahvatom, uz malu pomoć prijatelјa, pretvorio u manje dobar film. U
pozorištu su inače ove godine poslali "muža u lov," ali je isti upao u klopku.
Očekujemo da ovih dana vidimo kako je Miki Stamenković postavio svoju Klopku,
jer Fejdo sa Petrom Zecom nije baš najblistavije prošao. „Balkan ekspres“ je tut-
njao zemlјom Srbijom i ove i prošle godine, naročito o praznicima, uz frulu i
harmoniku. Branko Baletić je nažalost izgubio svoj voz i čeka drugi na nekoj
sporednoj stanici.
Mladi karikaturista i stripmejker Nikola Štiklica. Verovatno sada u nekom
vojničkom klubu uređuje zidne novine i sprema program za proleće. Prolaze mu
vojnički dani i kuju se planovi za konačno osvajanje tabloidne scene. Ozbilјnost i
zanos kojima ovaj momak prilazi "radovima s tušem" garancija je da će pravi
uspeh ubrzo doći.
Zdravko Mandić, u sfumatu svog atelјea nastavlјa da proživlјava "pariske
teme", dok ravnicom promiču njegovi sivi zagublјeni lјudi. Na nekim stanicama
svojih života kao da nas iz ogledala posmatraju njihove brodolomničke duše.
Mandićeva se platna sve više ispunjavaju pravim egzistencijalnim posekotinama.

* Zdravko Mandić se neposredno pre prethodnog zapisa vratio iz Pariza, sa

studijskog boravka u "gradu svetlosti". Branko Baletić, je izgleda, još na svojoj
"sporednoj stanici". Nikola Štiklica je po svemu sudeći postao žrtva pravila da rad
obezbeđuje uspeh. Verovatno negde sasvim sitnim slovima piše: ako nije
drugačije suđeno. Nadam se da ga nije baksuziralo to što je najuspelije karikature
objavlјivao svojevremeno u „Komunistu“. Umetnici sa šeširima nisu dugo ostali u
modi premda su Lucić i Rajić postali dobri slikari. Petar Zec, reditelј jednog
osrednjeg Fejdoovog vodvilјa na zrenjaninskoj sceni, nikako da mi zaboravi dosta
zajedlјiv prikaz te predstave. Baš čudno! Valeri i Manojlović su se složili da je leto
godišnje doba za bogove, a Todoš i Melvingerova, da je sunce nezadrživo.
6. april 1985.
O PESNICIMA I LjUBITELjIMA*

Na ovim je stranicama nedavno pominjano ime Dragice Stojanović. Povod je

bio izlazak njene prve zbirke pesama Teskoba. Dva su značajna razloga da se ipak
iznova vratimo ovoj poetesi i njenoj knjizi. Prvi je samo naizgled vanliterarni: U
poslednjih nekoliko decenija od znatnog broja zrenjaninskih pesnikinja, koje su
se svojim stihovima oglašavale na konkursima, u časopisima ili javnim nastupima,
Dragica Stojanović je prva uspela da dođe do knjige. Svim njenim prethodnicama,
a bilo ih je veoma nadarenih, jedva danas pamtimo imena, a nema ni reči da se
možemo setiti ponekog stiha. Naša mlada sugrađanka (rođena 1963. god.)
srećom ali i upornošću, i što je najvažnije vrednošću, izbegava je taj pad u
anonimnost i nepisanje. Jasno je da Dragicu Stojanović neće same korice knjige
proslediti u svet književnosti, ali valјa pozdraviti pojavu ove zbirke i kao prekid
nepisane i neprijatne tradicije - isklјučive "muškosti" književnog života u
Zrenjaninu (Ileana Ursu nije još objavila knjigu u našem gradu). U pitanju je (sa
Dragicinom knjigom) dobar izdavački potez Gradske biblioteke.
Pesnikinja je ono najpotrebnije uradila sama: napisala dvadesetak zrelih,
emotivnih i gorkih pesama. Bez mnogo ornamenata, pesničkim rezom koji uzima
iz lјudskog iskustva, ona je ispisala i ovakve stihove:

Ovde je bio prag

Iz petlove kreste
Izlazilo je sunce
Dan je klјucao o prozore
Pomerili su se zidovi
Vidik je svakog jutra bio širi
Samo su vrata ostajala na istom mestu
Da pri povratku ne zalutam

Ovakvih pesama Stojanovićeva ima još. I evidentno je, ona, mlada poetesa,
postoji kao novi lirski znak u našem gradu.
Premijere, one pozorišne naročito, pored susreta sa novim scenskim delom,
prilike su i za raznovrsna sociološka, kulturološka pa i psihološka zaklјučivanja o
fenomenu publike. Velike društvene promene koje se iz dana u dan evolutivnim
putem događaju, radikalno menjaju tradicionalne predstave o strukturi publike
koja redovno posećuje kulturne programe, u sklopu toga i već pomenute
premijere. Poslednjih godina, međutim, kao da ubrzano nestaje jedan njen sloj
koji bi uslovno nazvali građanskom publikom. To su lјudi srednjih ili starijih
godina solidno obrazovani, akademiziranog ukusa, a sa druge strane i nespremni
za prihvatanje većih izmena umetničkog stila. Pošto su u prethodnom periodu
baš oni predstavlјali veći deo gledališta, primetno je njihovo sadašnje izostajanje.
Kulturne ustanove okreću se zato radničkoj publici, koja je duži period bila na
"klupi za rezervne igrače". Naravno, preko noći ne mogu se učiniti spektakularni
rezultati. Potrebno je stvoriti kulturno-potrošačke navike i razviti "kulturnu glad"
u prostoru koji su u međuvremenu sistematski "obrađivali" "magovi" masovne
zabave i razbibrige. Biće potrebno još mnogo vremena i pravog angažmana da
ovaj veliki posmatrački potencijal započne obnovu posustale gledališne armije.
Treću, socio-psihološku, možda još više biološku populaciju, sačinjavaju mladi po-
setioci kulturnih priredbi. Nјih ima na našim predstavama i koncertima, ponekad
u preovlađujućem broju. Ali, kada su oni u pitanju, suočavamo se sa nizom
estetičkih i medijalnih nesporazuma. Optika kojom mladi doživlјavaju kulturu i
umetnost, umnogome se razlikuje od tradicionalnog predstavlјanja čemu često
podleže institucionalna kultura.
Kada sve to imamo u vidu, ne može nas suviše začuditi šarolik sastav
premijerne publike. Ne mislimo da ne treba razmišlјati o tome gde su
intelektualci u vreme kulturnih zbivanja, zašto nam izostaju često i politički
radnici. Ima osnova da se razgovara i o tome, ali znatno je važnije odgovoriti na
pitanje: kako dovesti stalnu i pravu publiku u naše sale, galerije i biblioteke.
Vreme za razmišlјanje kao da ističe. I jedno uzgredno zapažanje: šta li se dešava
sa našim građanstvom?

* Dragica Stojanović danas i dalјe postoji u senci, kao poete sa životnog

tajanstva. Zakopčana u svoj svet introspekcije. U tu je, a ipak je nema, dok peva
Ljilјi Brik: Znaš zamišlјala sam/ Tvoga psa / Nјegovu dugu dlaku / Boje žada /
Kako provlačim prste / Kroz nju / Pod prstima osećam kožu / Toplo meku/ Kao
što je topla krv praseta/ U prvom novembarskom snegu./
DO ČEGA NAS MOŽE DOVESTI BAVLjENјE KULTUROM

Kada sam 1977. godine započinjao sa hroničarskim beleškama o pojavama,

događajima, stvaraocima i lјubitelјi ma u kulturno-zabavnom segmentu naših
života, u gradu, medijima i dušama, skoro sve je bilo drugačije nego sada.
Postojala je Jugoslavija, drug Tito je bio živ, imali smo Centralni komitet jedine
Partije, postojao je još privid zemlјe koja nije bogata ali jeste stabilna. Polovinom
devedesetih, međutim, iznenada se pojavilo sve ono što će dovesti do ovog. A
možda i nije došlo iznenada, i nije dovelo do ovog, već do onog, što prethodi
ovom. Sve u svemu, ne baveći se političkom sferom, u svom hroničarenju,
saplitao sam se o mentalne pukotine koje u današnjem Zrenjaninu, i otadžbini
nam, bez obzira kako se zvala, sada liče na moždani ekološko-duhovni triler. I to
samo baveći se, u vidu pisanja, kulturom, zabavom i, nažalost ili srećom,
televizijom. U podsećanju na tu etiku, estetiku i patetiku deve desetih oslanjao
sam se skoro isklјučivo na svoje javne zapise, i izjavlјujem da sva ironija koju
donosi vremenski protok ide na moj račun. Dakle, autor sam sebi otpisuje bu-
duću prošlost. Namerno kažem ovo na kraju knjige jer nisam baš toliko naivan da
sve priznam na početku. Retki su majstori trilera koji već na početku otkriju
ubicu. Zato, dok budete čitali ove završne redove, dobro razmislite da li ćete
imati snage da se vraćate na "mudrosti" koje sam štedro rasipao dilјem rukopisa.
Mogu se poneki i prepoznati u mojim zabludama.
Jedna od takvih mudrosti koju sam izvoleo napisati glasila je: "Pođimo
prvo od kiča. Nažalost, njega je u ovom našem vremenu više od uzvišenosti.
Možda je i dobro što je tako, jer bi u protivnom bilo preterano dosadno!" Samo
desetak godina posle toga, bilo nam je svakojako samo ne dosadno: krvavo,
polugladno, inflatorno. Kič je, hvala bogu preživeo, pornografija takođe. Od
uzvišenosti više ne patimo, hvala na pitanju! Potvrdila se tako uvodna teza da kič
i uzvišeno traju uporedo. Čak se može reći da ih često deli samo tanka linija, koju
najčešće zovemo ukusom, stilom ili merom. Od preterane uzvišenosti se može
dobiti lupanje srca dok je u današnje vreme politička pornografija mnogostruko
nadmašila onu klasičnu, koju smo nekada šalјivo imenovali kao "švedske akcione
filmove"!? Zašto baš sad na pamet pada Severina i njen, kako reče Isidora Bjelica,
"projekat"!?
Po svemu sudeći, u tim devedesetim umeo sam da pametujem o
fenomenu nestanka "premijerne" publike. Napisao sam: "Poslednjih godina,
međutim, kao da ubrzano ne staje jedan njen sloj koji bi uslovno nazvali
građanskom publikom", ne primećujući kako zapravo nestaje i sama građanska
klasa što je bio uvod, ne u propast pozorišnih premijera, već u besmisao
etnocentrističkog i pseudo građanskog rata. Kažem "pseudograđanskog" jer je
očigledno da je naš "socijalizam s lјudskim likom" naprosto pojeo svoju građanski
klasu. U etničkom suicidu igrali su samo građani iz državne statistike, u zbilјi su
jedva postojali. Iako je "bure baruta" znatno kasnije opisano, ono je evidentno
počelo da propušta otrov još u vreme "tita posle tita". Zabavlјeni festivalima,
filmskim i tv. šundom, dosta bogatom kulturnom ponudom, socijalnom krizom
umerenog intenziteta, zamajavani ostacima ideologije komunizma koju su
Maršalovi šegrti održavali svakojakim transfuzijama, nismo bili svesni da
atavizam nedosanjane prošlosti buja. Priznajem, kada sam ispisivao: "kad kolo
krene, svi naši balkani se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim
intenzitetom da zaboravlјamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila"
nizom nepotrebnih konvencija već kao da propadamo kroz vreme. Balkan, onaj iz
gudura i vilajeta previše nam viri iza civilizovanih osmeha. Tradiciju treba
negovati, samo nije preporučivo isuviše tapkati na jednom mestu", nisam ni
slutio kolika je količina i gustina lјudskog mraka koji nosimo u sebi. Duhovitosti
tipa: "taj veliki svet bi konačno morao da se opredeli da li smo mi mrzovolјni ili
impotentni. Obe karakteristike ne možemo da prihvatimo. Mnogo je to i za
mnogobrojnije narode", izrečena u povodu predstavlјanja naših lјudi u nekim
belosvetskim filmovima, danas deluje skoro baršunasto meka kada pogledamo
kako nas čak i dobronamerni svetski sineasti predstavlјaju u stori jama iz
"domovinskih ratova" u dvadesetom veku.
Sredinom prve decenije prošlog veka ispisujem: "lako je građanima i
radnim lјudima sveta, njima je sa 1984. godinom otišao i famozni mister Orvel.
Naša Brena je još tu!" Brena je i 2004. prisutna, živa bila i sasvim je lepo porasla. I
zove se Ceca Ražnatović. Veliki brat je u Hladu, svet se iz Avganistana premestio
u Irak, sa presedanjem u Nјujorku i Los Anđelesu. Te 1984. još sam zapisao: " Dok
gledamo Ptice, jeza koja nas obuhvata ima snagu egzistencijalnog krika. Za one
koji gledaju napred. Šta ćemo sa kratko vidima"!? Iako je Dafne di Morie isto-
imeni roman napisa la navodno sluteći drugi svetski rat i fašizam, mi smo makar
Hičkoku mogli poverovati, možda bi tih godina i pomoć oftalmologa bila
dovolјna. No, naša je kratkovidost izgleda endemska. I sledeći ispis, da li sam već
tada bio paranoičan, iz kolumne koja razmatra fenomen bioskopskog gledanja
filmova do "poslednjeg daha", ima sličnu slutnju u sebi: "nije daleko od pomisli i
zaklјučak da filmski maratonci, gomilanjem i gužvanjem utisaka i slika, po-
kušavaju da zatrpaju, i sopstvenu, sve vidniju egzistencijalnu pukotinu s kraja
dvadesetog veka. A da je stvar bila sasvim ozbilјna svedoči i moj "lapidaran i
značajan" iskaz potkraj te godine: "U CK SK Srbije održano je savetovanje o
idejnim i vrednosnim kriterijumima u zabavi". Samo tako, bez komentara! Možda
je zapravo posledica te novinske vesti saopštenje iz državne televizije kada je
suspendovala urednika svog filmskog programa posle prekida prikazivanja filma.
Kartum. Film je inače vređao nesvrstanost naših afričkih pobratima.!? Iz današnje
perspektive, posle ovih dana ponovo odgledanog istog filma, istini za volјu na
privatnoj televiziji, zaklјučio sam da Čarlton Feston onda nije uopšte bio kriv,
odnosno da je te 1985. zapravo direkcija televizije prvo prekinula prikazivanje
dotičnog Kartum, pa onda suspendovala urednika. Logikom naknadne pameti,
zakasnele jedno tridesetak minuta! Ja sam tada napisao: "ista televizija je
čvrstinu svojih opredelјenja. Reda mora da bude!" Toliko o naknadnoj pameti.
Pitam se samo kako onda izgleda tek naknadna glupost? Sve u svemu, kratkovidi,
da ne kažem sporomisleći, uvek bolјe prođu!
A sada, nešto sasvim drugačije, kako bi rekli pajtonovci! Zapis je iz 1985.
u povodu koncerta grupe Film: "...nije svaki rok isti. I, slušajmo, makar
povremeno, ono što mladi pevaju... ne samo zbog muzike!" Ne znam zašto sam
ovo citirao. Možda zbog „Egzita“!? Krajem te, ili krajem neke od susednih godina,
pišem naprosto: "...rečju postajemo, sve neizbežnije, grad koji svoje vrline i mane
ne sme da zanemaruje". Da li ću pogrešiti ako ovaj tekst i knjigu završim vrlo
optimistički: vrline smo uglavnom zanemarili, a mane su nas, logično, sustigle!
Međutim, ovaj naš grad je i veće požare preživeo. Nama, Bečkerečanima, da li i
Petrovgrađanima i Zrenjanincima, posle velikih požara dolazi u goste Franc List!
Važno je početnu stanicu Balkan ekspresa vratiti tamo gde je bila: u
Evropu! Pa ma šta to Evropi i nama značilo. I makar se u Turskoj trasa opet
završavala. Uvek će biti neke Agate Kristi da pronađe ubicu.

U leto 2004.
NAPOMENA

„Pisanje(m) protiv zaborava“, u mojoj verziji, do ovog decembarskog belega

u 2004. godini, je okončano. Zaborav, opšti i ličan, međutim neminovno traje do
u beskraj. Pisa nje, takođe. Čitanje napisanog popuni će neke praznine, ali i
nagovestiti nove. Od namere da se moje lično vreme stavi u paralelu sa
povesnim, činjeničnim, zabeleženim, prote klo je dosta vremena. Donekle se
izmenio i koncept projektovane knjige: pored ranije objavlјenih tekstova, u
zidanicu koja se suprotstavlјa zaboravu umetnuti su u novi prikazi, eseji, beleške.
Po sasvim subjektivnom osećaju da baš oni nedostaju zamišlјenoj celini. Napisao
sam i tri zamašnija članka: skice za buduću istoriju književnog, likovnog i
pozorišnog života našeg grada. Iz dijalogu sa urednikom ove knjige, književnim
kritičarem Nenadom Šaponjom, kao i interakcijama unutar same tekstualne
fakture, oformila se konačna struktura rukopisa. Svojoj subjektivnosti time sam
dodao opštu - povesnu jer istorija kulturnih zbivanja uvek je relativna i podložna
ukusima epohe. Posle ove knjige, poslovi budućih autora se, ipak, usložnjavaju.
Tekstovi ovog Pisanja zaborava imaju različito poreklo. Početak je vezan
za ‘‘ Ulaznicu’’, potom slede zagrebački Telegram, beogradski Student i
novosadski „Index“. U pitanju su književni prikazi. U lokal nom Zrenjaninu i
novosadskom Dnevniku, s kraja šezdesetih započinjem sa prikazivanjem
pozorišnih predstava što, sa većim prekidima traje skoro trideset godina.
Likovnom kritikom počeo sam da se bavim sredinom devedesetih, beležeći
uglavnom svoje literarne odazive na slike i likovnu umetnost uopšte. Beleške o
kulturnim zbivanjima u gradu (u kolumni Kulturom izvodno ) datiraju uglavnom iz
osamdesetih i devedesetih godina već prošlog veka, iako ih ima i iz 2004.
Nekoliko obimnijih eseja napisao sam posle dvehilјadite i objavio ih u
novosadskom "Dnevniku".
U sastavlјanju ove knjige koristio sam se monografijom Zrenjanin, (1966),
katalogom Vukice Popović „Velikobečkerečki sli karski atelјei“, (1969), knjigom
“Književna reč u Zrenjaninu“, (1984), i časopisom ‘‘Ulaz nica’’. Posebnu
zahvalnost za sklapanje ove knjige dugujem svom dugogodišnjem prijatelјu
slikaru Zdravku Mandiću, rukovodiocu zavičajnog fonda Narodne biblioteke iz
Zrenjanina gospođi Čuka Mariji, direktoru Savremene galerije slikaru Radovanu
Živankiću, profesoru Goranu Ibrajteru kao i prijatelјu Petru Stojkovu. Zahvalјujem
se i svima ostalima koji su imali razumevanje za ovaj zamašan posao.

autor
BELEŠKA O AUTORU

SADRŽAJ

PISANјE(M) PROTIV ZABORAVA ................................................................................. 3

PRISTUP U BEČKEREČKE. PETROVGRADSKE. ZRENјANINSKE VEDUTE ...................... 11
ZAVIČAJNI ESEJI ......................................................................................................... 16
GRAD KAO ZAVIČAJ ................................................................................................... 17
ESEJ KAO STANјE DUHA ............................................................................................ 17
OVAJ GRAD U KOME JESMO .................................................................................... 21
NA KORAK DO POČETKA ........................................................................................... 23
EČKA, ZIMA, LjUDI... .................................................................................................. 25
DVA MOSTA I JEDVA BEGEJ....................................................................................... 27
DANIL : NI SAN NI JAVA ............................................................................................. 29
TRG: KUĆE S LICIMA .................................................................................................. 31
TODOŠ JE U BEČKEREKU ........................................................................................... 33
VETRENјAČE MOGU BITI STVARNE ........................................................................... 35
DVA PAMFLETA A JEDAN GRAD ................................................................................ 37
TITO: OPET U ZRENјANINU....................................................................................... 39
KAKO SE VRATITI BEZ VRAĆANјA .............................................................................. 41
SAVA DAMJANOVIĆ: VITEZ GOLUBIJE DUŠE ............................................................. 43
BALKON, SPOMENICI, PROLAZNOST ......................................................................... 45
NERVOZNI BOLjŠEVIK ................................................................................................ 49
U TRAGANјU ZA VLASTITIM BIĆEM ........................................................................... 51
I HRASTOVE ŽIVOT OBARA ........................................................................................ 53
ŠUMOV ODLAZAK IZ SVEOPŠTE TRAGIKOMIKE TRAJANјA....................................... 56
FRANC LIST U BEČKEREKU ....................................................................................... 59
DVODNEVNA MAĐARSKA ......................................................................................... 63
NOĆ. I DAN POSLE ..................................................................................................... 66
STVARANјE UPRKOS RATA I STRAHA ........................................................................ 68
U DUHOVNOM SKLONIŠTU DUBOKIH TEMELjA ....................................................... 70
NEKAD I SAD: OVAJ NAŠ GRAD ................................................................................. 72
URANAK U IME ŽIVOTA ............................................................................................ 74
NAD PANONIJOM ISPEVAM SLIKU ............................................................................ 75
SVETLOPIS IŠTVANA OLDALA .................................................................................... 77
HARTIG ŠANDOR: ZAUVEK U ZEMLjI ČUDA ............................................................. 81
PISCI I KNјIGE............................................................................................................. 83
KVADRATURA ZRENјANINSKOG KNјIŽEVNOG KRUGA .............................................. 84
IZMEĐU SVETSKIH RATOVA DO MANOJLOVIĆA ..................................................... 87
MANOJLOVIĆ. LERIK. ‘‘ULAZNICA’’. PAMFLETI ........................................................ 89
OD LERIKA, PREKO TUTOROVA DO ''ULAZNICE''....................................................... 92
’‘ULAZNICA’’ .............................................................................................................. 95
AUTORI IZ ''KLUBA MLADIH PISACA'', ''ULAZNICE'' I ''PAMFLETA''........................... 97
ZRENјANINSKI KNјIŽEVNICI ..................................................................................... 101
ZNAČAJNI ZAVIČAJNI PISCI ...................................................................................... 103
PISCI IZMEĐU DVA ''ZAVIČAJA'' .............................................................................. 104
PISCI IZ SENKE. PREKINUTE KARIJERE. NOVI AUTORI ............................................. 106
PESNIŠTVO RAZMICANјA ........................................................................................ 110
ĐURA JAKŠIĆ ........................................................................................................... 110
KNјIŽEVNI TITANIK IZRANјA .................................................................................... 114
EHO PESME IZ "IZGUBLjENOG RUKOPISA" ............................................................. 118
DRAMSKA POSVETA GRADU ................................................................................... 122
MILAN TUTOROV .................................................................................................... 122
MUDROST ISKRENOSTI............................................................................................ 124
KROZ FIKCIJU UZ DODIR STVARNOG ...................................................................... 127
POETSKO - PROZNI ROMAN .................................................................................... 131
O ZAVIČAJU I NEUDOBNOJ PESMI ......................................................................... 134
U ZAGRLjAJU SA JEZIKOM ....................................................................................... 136
O STRANSTVOVANјU LIČANA U AMERICI ............................................................... 139
ROMAN O DEVEDESETIM ........................................................................................ 140
ČELIČNA LjUSKA STRUGANE MAŠTE ....................................................................... 143
PESNIKOVOM STAZOM ........................................................................................... 146
PARODIJA KAO IMANENTNA KRITIK........................................................................ 153
POETSKA GOZBA ..................................................................................................... 156
SLIKA KAO ZAVIČAJ BIĆA ......................................................................................... 159
DIVLjINA PAMĆENјA JOVICE AĆINA ........................................................................ 161
PISAC IZ SENKE ........................................................................................................ 164
MUDRE OSE RADIVOJA ŠAJTINCA ........................................................................... 166
ZAVIČAJEM DO PREOSTALOG DETINјSTVA ............................................................. 167
DO MANOJLOVIĆA, I DALjE .................................................................................... 170
TRAŽEĆI SOPSTVENI REZ U VREMENU .................................................................. 172
IRONIČNI DISKURS SVAKODNEVICE ...................................................................... 175
POETIČNOST SVAKODNEVNIH UGOĐAJA ............................................................... 176
KRSTARENјE PROZNIM OBRASCIMA ....................................................................... 179
SLIKA RAZGLOBLjENOG SVETA ................................................................................ 182
VOJISLAV DESPOTOV............................................................................................... 184
PESNIŠTVO KONTROLISANOG ZANOSA .................................................................. 187
U JEZGRU EGZISTENCIJALNE STREPNјE ................................................................... 190
NEDREMANO OKO LIKOVNOG TRAJANјA .............................................................. 193
OD ZOGRAFA DO ISLIKANE AUTOLIMARIJE ............................................................ 194
SLIKARSTVO U ZRENјANINU .................................................................................... 200
TIVADAR VANјEK .................................................................................................... 210
MANDIĆEVE TIŠINE I SKRIVENI KRIK ....................................................................... 211
ESEJ O SAZREVANјU SLIKE ....................................................................................... 214
BESKRAJNE RAZLIČITOSTI ISTOG ............................................................................. 216
AKVAREL KAO KONAČNO STANјE ........................................................................... 219
VODA, BILjE, PTICE : CARSTVO SLIKARSKO.............................................................. 221
LEBDE SLIKE NAD MELENAČKIM NEBOM ............................................................... 223
SILAZAK NA DNO DUŠE ........................................................................................... 226
DUŠKO KIRĆANSKI, ILI SLIKA IZMEŠTENA IZ POGLEDA ........................................... 228
CRTEŽ U CENTRU GRADA ........................................................................................ 230
GRAD: PROSTOR U VREMENU ................................................................................ 232
OPORI ZNACI UNUTRAŠNјE SLIKE SVETA ................................................................ 237
POZORIŠTE .............................................................................................................. 239
ISTORIJA, KRITIKE, BELEŠKE ..................................................................................... 239
................................................................................................................................. 239
U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI ........................................................................ 240
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANјA............................................................................. 245
PERIOD POZORIŠTA "TOŠA JOVANOVIĆ" ................................................................ 248
LUTKARSKO POZORIŠTE .......................................................................................... 256
MAĐARSKA DRAMA - POZORIŠTE "MADAČ" .......................................................... 258
PRIKAZI POZORIŠNIH PREDSTAVA........................................................................... 260
HUMORNO VIĐENјE JONESKA ................................................................................ 261
DOBRO ZAPOČETA SEZONA .................................................................................... 264
FOLKLOR NA SCENI.................................................................................................. 266
PESNIKOVO ČAROBNO OKO.................................................................................... 269
BEZ SCENSKOG DOŽIVLjAJA POETSKE DIMENZIJE .................................................. 271
LORKA I KOKTO NA SCENI ....................................................................................... 273
DVOSMISLENI KOKTOOV OSMEH ........................................................................... 274
RAT, KOMIKA I PATETIKA ........................................................................................ 276
SOLŽENјICIN NA ZRENјANINSKOJ SCENI ................................................................. 278
POVRATAK EMOCIJI ............................................................................................... 280
OPERETA OD TRIFKOVIĆA SAČINјENA..................................................................... 282
Žorž Fejdo „Buba u uhu“, URNEBES NA SCENI ........................................................ 284
TESKOBA STERIJINOG SMEHA ................................................................................. 286
IZMEĐU LjUBAVI I SLAVE ........................................................................................ 288
NESVAKIDAŠNјE PROČITAN GOLDONI .................................................................... 290
TMURNI IBZEN ........................................................................................................ 291
PUBLICISTIKA NA SCENI........................................................................................... 294
IZNEVERENI ORIGINAL ............................................................................................ 296
PREDSTAVA ISKOŠENIH PORODIČNIH UGLOVA ...................................................... 297
STERIJIN I PUTNIKOV "DEČANSKI" .......................................................................... 298
ISKOSA PROČITANI SREMAC ................................................................................... 300
O MEHANIZMU NASILjA .......................................................................................... 302
U ZNAKU MEDIJSKIH NESPORAZUMA..................................................................... 305
ROK DRAMSKOG TRAJANјA NA IZMAKU................................................................. 307
ŠNAJDEROV POVRATAK .......................................................................................... 310
UPOTREBA NUŠIĆA ................................................................................................. 312
PREKID NA UMETNIČKIM VEZAMA ......................................................................... 314
TRAGOM KOMIČNOG DO GROTESKE...................................................................... 316
NA SPOREDNOM KOLOSEKU................................................................................... 318
ČOVEK SA GREŠKOM U GLAVI I VREMENU ............................................................. 320
ZATVORENI KRUG GENERACIJSKIH SUKOBA .......................................................... 321
DISHARMONIČNO MUZICIRANјE ............................................................................ 324
FRAGMENTI IZ HEROJSKOG VREMENA ................................................................... 326
O LjUBAVI I KARIJERI ............................................................................................... 328
NEVOLjE S FEJDOOM............................................................................................... 330
KLOPKA JE USPELA .................................................................................................. 332
IZMEĐU ANEGDOTE I SATIRE .................................................................................. 333
U LAVIRINTU MELODRAME..................................................................................... 336
TRAGEDIJA IZ SAVREMENOG ŽIVOTA .................................................................... 338
KAD SLAVA PROĐE .................................................................................................. 340
SMEH SPOREDNOG NUŠIĆA .................................................................................... 342
KADA UMETNOST PARODIRA ŽIVOT .................................................................... 344
POZORIŠNA PAKLENA POMORANDžA .................................................................... 346
NEŠTO SE IPAK ZNA... .............................................................................................. 347
VEDRINA PRED NIŠTAVILOM ................................................................................. 350
ZRENјANIN ZA POČETNIKE ...................................................................................... 352
‘’KULTUROM UZVODNO’’........................................................................................ 353
O GORČINI S OSMEHOM* ...................................................................................... 356
I BI ČEGOVIĆ* .......................................................................................................... 357
DOGODIO SE RADE ŠERBEDžIJA* ............................................................................ 358
VREME PROMENLjIVO I RELATIVNO* ..................................................................... 359
AVANGARDA ZAUVEK: MILAN VUKOTIĆ* ............................................................... 362
U ZNAKU FOLK PEVAČICE* ...................................................................................... 364
VREME SLIKARSKE ZRELOSTI* ................................................................................. 365
DOK SE PEVA BLUZ* ............................................................................................... 367
MOGU LI PRAVA OSEĆANјA KROZ DEBELU KOŽU?* ............................................... 369
REKLO BI SE DA JE VEĆ PROLEĆE* ........................................................................... 370
VEČITI MLADIĆ VLADA REBEZOV* .......................................................................... 372
VREME UMETOSTI*................................................................................................. 374
KRAJ LETA* .............................................................................................................. 375
DRUGO VREME*...................................................................................................... 377
KULTURA U JESEN* ................................................................................................. 379
UMESTO GODOA DOČEKALI SMO BRENU* ........................................................... 380
PUKOTINA RAJA* .................................................................................................... 382
Film je pričom i strukturom ostao veoma svež i aktuelan. ..................................... 382
BALKAN U NAŠIM MISLIMA* .................................................................................. 384
LjUDI, GODINE SNEGOVI* ....................................................................................... 386
O KIČU I UZVIŠENOM .............................................................................................. 388
OSMEH MONA LIZE ................................................................................................. 390
DOK PROLEĆE KASNI ............................................................................................... 392
O PESNICIMA I LjUBITELjIMA* ................................................................................ 394
DO ČEGA NAS MOŽE DOVESTI BAVLjENјE KULTUROM.......................................... 397
NAPOMENA ............................................................................................................. 400
BELEŠKA O AUTORU ................................................................................................ 402
BELEŠKA O AUTORU ......................................................Error! Bookmark not defined.
Prvo izdanje
2005.

Urednik i recenzent
Nenad Šaponja

Lektor i korektor
Marija Mejić

Prelom
Studio Agora

Plasman
Knjižara AGORA
023-40-738

Izdavač
AGORA
Zrenjanin, Koče Kolarova 12 A
e-mail: agora@ptt.yu; www.agora-books.co.yu

Za izdavača
Dragoslava Živkov Šaponja

Štampa
AGAVA
Zrenjanin, Đure Jakšića 15

Na koricama:
Zdravko Mandić: Ludaje, ulјe
u prozorima: na prednjoj strani Sud u Zrenjaninu, razglednica
na zadnjoj strani: Vladeta Milojević: Krovovi Baglјaša, umetnička fotografija
izadavač se zahvalјuje autorima

CIP Katalogizacija u publikaciji

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

821.111(411)-31