CELULARNA IMUNOST

-je posredovana T limfocitima,koji su ključni u odbrani od intracelularnih

patogena. Neki intracelularni patogeni preživljavaju u vezikulama fagocita I protiv
njih se bore CD4+ pomoćničke T ćelije. Drugi patogeni se replikuju u citosolu
inficiranih ćelija I za njih su zaduženi CD8 + citotoksični T limfociti,koji ubijaju
zaražene ćelije.
Treba naglasiti da su T limfociti ( naročito CD helper),bitni za odbranu I od
ekstracelularnih patogena jer aktiviraju makrofage I indukuju zapaljenje,a pružaju
I pomoć B ćelijama da produkuju At.
-T limfociti se bore protiv intracelularnih bakterija(micobacterie,listeria,legionele)
I nekih gljjivica( kriptokok) I protozoa (lajšmanija). Ovi patogeni su evolucijom
razvili sposobnost da prežive u fagolizozomima fagocita I čak da se tamo
umnožavaju ili mogu da pobegnu iz fagozoma u citoplazmu.
Ako fagocit I dalje drži ingestirane mikrobe pod kontrolom u svojim
vezikulama,onda mu CD4 helper pomaže da ih ubije,ali ako mikroorganizmi
izbegnu mikrobicidnu sposobnost fagocita,tako što pobegnu u cytosol,takve
fagocite,koji sada predstavljaju rezervoar infekcije mora da ubije CD8 citotoksična
T ćelija.
S druge strane patogeni kao što su virusi,bakterije iz porodice rikecija I neke
protozoa kao što su na primer ( plasmodium I kriptosporidium),inficiraju
nefagocitne ćelije I razmnožavaju se u njihovoj citoplazmi.Takve ćelije ubijaju CD8
citotoksični T limfociti.

-Odgovor T limfocita počinje tako što dendritske ćelije koje su endocitovale

patogene u inficiranom tkivu,aferentnom limfom odlaze u limfne čvorove,gde
prezentuju mikrobne Ag naivnim CD4 I CD8 T ćelijama. T limfociti se aktiviraju I
kao efektorske ćelije odlaze u cirkulaciju,odakle migriraju na mesta infekcije gde
prepoznaju iste mikrobne Ag,reaktiviraju se I obavljaju svoje efektorske funkcije.
CD4 helperi proizvode cytokine koji pomažu fagocitima I drugim ćelijama
imunskog sistema,a CD8 citotoksični T limfociti ubijaju zaražene ćelije.

-T ćelijski odgovor se odvija u nekoliko sukcesivnih faza,a to su:

*prepoznavanje
*aktivacija
*sekrecija citokina
*ekspresija citokinskih receptora što omogućava proliferaciju I klonsku ekspanziju
Ag specifičnih limfocita kao I njihovu diferencijaciju u efektorske ćelije.

-Posle ovih navedenih faza koje se odvijaju u sekundarnim limfnim

organima,sledi,efektorska faza u kojoj CD4 helperi aktiviraju makrofage,B ćelije I
druge ćelije imunskog sistema,a CD8 citotoksični T limfociti ubijaju zaražene ćelije.

-Aktivacija T limfocita se vrši u limfnim organima.

Za aktivaciju T limfocita neophodno je da se više receptora na T ćelijama,veže za
svoje ligande na Ag-prezentujućim ćelijama.
Ključna interakcija je ona između T receptora I stranog peptida prezentovanog u
MHC molekulu,pri čemu CD4 T helper prepoznaju Ag u sklopu MHC molekula II
klase,a CD8 CTL Agu sklopu MHC molekula I klase.
Zahvaljujući sposobnosi CD4 I CD8 koreceptora da se vežu za nepolimorfne
regione MHC I odnosno II .
Vezivanje TCR-a za Ag peptid na MHC molekulu,pokreće tzv. SIGNAL 1 koji je
neophodan,ali nije dovoljan za aktivaciju T ćelija.
Sam T ćelijski receptor ne učestvuje u sprovođenju signala,već su za to odgovorni
koreceptori CD4 ili CD8 kao I CD3 I zeta proteinski lanci koji su pridruženi TCR-u I
zajedno sa njim čine TCR complex.
-Za potpunu aktivaciju T limfocita,potreban je I SIGNAL 2 ( kostimulatorni
signal),koji potiče od B7 molekula na Ag-prezentujućoj ćeliji koji se vezuje za CD28
na T limfocitu. Ako T ćelija dobije SIGNAL 1 u odsustvu SIGNALA 2 ( što se dešava
prilikom prepoznavanja sopstvenih Ag),onda nema aktivacije,a čak može da dođe
I do trajne nesposobnosti T ćelije da se aktivira u odgovoru na Ag. Takvo stanje se
naziva ANERGIJA i dovodi do tolerancije na određeni Ag za koji je T ćelija
specifična.
S druge strane,u infekciji,produkti mikroba I citokini dovode do ekspresije B7
kostimulatora na Ag prezentujućim ćelijama ( APĆ). B7 se vezuje za CD28 na T
ćelijama,koji onda sprovodi SIGNAL 2 i dovodi do aktivacije T limfocita,njihove
proliferacije I diferencijacije. Ovaj princip SIGNALA 2 ne važi samo za T
limfocite,već I za ostale ćelije imunskog sistema. Tako npr. makrofagi I dendritske
ćelije ,za potpunu aktivaciju moraju da prepoznaju ne samo pampove nego I
dampove patogena (PAMP,DAMP), koji predstavljaju signale opasnosti,tj potvrdu
da je infektivni agens opasan I da dovodi do oštećenja naših ćelija.
T limfocitu su pored prepoznavanja Ag potrebni I dodatni signali,koji potiču ili od
T-helpera ili od nekih drugih molekula imunskog sistema ili patogena. Na ovaj
način se omogućava da imunski sistem,uključujući I T ćelije,reaguje samo na
opasne strane Ag patogena,ali ne I na bezopasne strane Ag I sopstvene Ag.
Takođe,saznanja o kostimulatorima,kao I princim 2 signala koriste se u
vakcinaciji,gde se zajedno sa proteinski Ag daju I ajduvansi,tj supstance koje
stimulišu ekspresiju B7 kostimulatora I tako povećavaju imunogenost vakcine.
Pored toga,agensi koji blokiraju CD28 – B7 kostimulatnornu interakciju ,koriste se
u TH bolesti u kojima T ćelije oštećuju tkiva,kao na primer u autoimunosti I
odbacivanju transplantata.
-Pored B7-1 I B7-2 ligand za IKOS je još jedan clan porodice B7 molekula,koji
vezivanjem za IKOS na T limfocitima,stimuliše njihovu aktivaciju.
Takođe,postoje članovi B7 CD28 familije koji INHIBIRAJU aktivnost T ćelija, kao
npr. CTLA4 na T limfocitima koji se kao I CD28 vezuje za B7 ,ali isporučuje
INHIBITORNI SIGNAL. CTLA4 I PD1 imaju ulogu da inhibiraju prekomernu aktivaciju
T limfocita u kasnoj fazi imunskog odgovora,a CTLA4 je još bitan I za
imunosupresivnu funkciju regulatornih T ćelija I sprečavanje autoimunosti. S
druge strane preterana aktivnost ovih molekula može da bude odgovorna za
inhibiciju imunskog odgovora od strane tumora.
-Za aktivaciju T ćelija,neophodna je interakcija adhezivnih molekula kao što su
LFA1 I AICAM 1. Oni služe da stabilizuju vezu između T limfocita I Ag P ćel. Kako bi
ona trajala dovoljno dugo da se sprovedu svi aktivacioni signali. Adhezivni
molekuli imaju bitnu ulogu u početnoj interakciji između T limfocita I Ag p. ćel.
Koja prethodi samom prepoznavanju Ag od strane TCR-a. Po aktivaciji te
ćelije,afinitet adhezivnih molekula se povećava I dolazi do još čvršće interakcije I
veze između T limfocita I Ag P. ćel. što omogućava aktivacjiu T limfocita.
*Za aktivaciju T limfocita neophodne su sl. Interakcije:

-receptorska ( TCR-PEPTID-MHC)
-koreceptorska ( između CD4/CD8 I MHC molekula)
-kostimulatorna ( između CD28 I B7)
-adhezivna ( između adhezivnih molekula LFA1 I AICAM1)
Sve ove interakcije između T limfocita I Ag P.ćel. zajedno čine tzv. Imunološku
sinapsu. U centru imunološke sinapse nalaze se T ćel. receptor,koreceptori I CD28
vezani za odgovarajući molekule na Ag P.ćel. Na periferiji sinapse se nalaze
adhezivni molekuli. Pored sprovođenja aktivacionih signala,imunološka sinapsa
ima I druge funkcije,npr. akumulacija I usmeravanje citokina ka ćeliji sa kojom T
limfocit kontaktira.
-U aktivaciji T limfocita uglavnom učestvuju enzimi kinaze koji fosforilišu
određene signalne molekule,kao I fosfataze koje ih defosforilišu I na taj način se
signal prenosi kroz ćelije. Taj niz kaskadnih enzimskih reakcija se završava
fosforilacijom ili defosforilacijom nekog transkripcionog faktora koji se na taj način
aktivira I ulazi u jedro gde onda aktivira transkripciju određenih gena kao npr gena
za citokine od kojih je najvažniji interleukin 2 kao faktor rasta te ćelije.
-Aktivacija T limfocita počinje tako što se TCR complex I koreceptorski molekuli
koji su pre aktivacije bili razdvojeni I ‘plivali’ na odvojenim lipidnim ‘raftovima’
ćelijske membrane pregrupišu tako da koreceptorski CD4 ili CD8 vezivanjem Za
MHC molekul dolazi u neposrednu blizinu TCR complexa. Tada protein kinaza(LCK)
koja je pridružena koreceptorskom molekulu,fosforiliše imunoreceptorske
tirozinske aktivacione motive ( ITAM) koji predstavljaju sekvence aminokiseline
bogate tirozinom u intracelularnom delu CD3 I zeta proteinskih lanaca.
Za fosforilisane ITAM regione se zatim vezuje kinaza (ZAP70) koja onda fosforiliše
fosfolipazu C-gama-1 kao I razne druge enzime I adapterske proteine koji se
nalaze u blizini. To dovodi do povećanja koncentracije intracelularnog
Ca,aktivacije GTP vezujućih proteina RAS I RAC kao I aktivacije fosfotidin – linozitol
3 kinaze.
-U sledećoj fazi sprovođenja intracelularnih signala,dolazi do aktivacije enzima kao
što su kalcineurin,protein kinaza c,mitogeni ( map kinaze),m-tor koji zatim
aktiviraju odgovarajuće transkripcione faktore. Najbitniji transkripcioni factor u
aktivaciji T limfocita je nuklearni factor aktivacije t ćelija ili NFAT,NF-kapa-
B,aktivacioni protein 1 (AP1). Nakon što se aktiviraju defosforilacijom kao npr.
NFAT ili fosforilacijom kao npr.NF-kapa- B ili AP1,ovi transkripcioni faktori se
vezuju za promotorske regione gena za interleukin 2 I druge cytokine I protein
bitne za aktivaciju I funkciju T ćelija I dovode do njihove ekspresije. Saznanje o
mehanizmima prenošenja aktivacionih signala u T limfocitima iskorišćena su u
imunosupresivnoj terapiji. Tako na primer lek CIKLOSPORIN deluje tako što
inhibira fosfatazu kalcineurin I na taj način sprečava aktivaciju NFAT I transkripciju
gena za interleukin 2. Drugi imunosupresivni lek RAPAMICIN,inhibira kinazu m-tor
koja reguliše aktivaciju određenih transkripcionih faktora kao I sintezu proteina u
ćeliji. CIKLOSPORIN I RAPAMICIN SE pojedinačno ili u kombinaciji koriste za
supresiju imunskog odgovora na transplantirana tkiva,čime se sprečava
odbacivanje transplantata.

-Aktivirani T limfociti sekretuju cytokine I eksprimiraju odgovarajuće citokinske

receptore što dovodi do njihove proliferacije I klonske ekspanzije.
Najbitniju ulogu u proliferaciji klonske ekspanzije T ćelija ima interleukin 2 . Njega
sekretuje aktiviran T limfocit koji istovremeno eksprimiraju I odgovarajuće
receptore visokog afiniteta za razliku od receptora niskog afiniteta na naivnim
ćelijama. Na taj način se obezbeđuje selektivna proliferacija aktiviranih T
limfocita. Klonska ekspanzija T limfocita dostiže vrhunac nekoliko dana od
početna infekcije. CD8 citotoksični T limfociti imaju znatno izraženiju klonsku
ekspanziju jer za razliku od CD4 helpera,koji citokinima deluju na više ćelija,oni
deluju samo u direktnom kontaktu sa ciljnom ćelijom koju ubijaju,I zato je
potrebno da budi brojniji da bi ubili što više zaraženih ćelija. S druge
strane,relativno mali broj,CD4 helpera svojim citokinima mogu da regulišu
funkciju velikog broja drugih ćelija imunskog sistema.
Tokom proliferacije dolazi do diferencijacije T limfocita u efektorske CD4 helpere I
citotoksične CD8 t limfocite kao I memorijske CD4 I CD8 ćelije.
Efektorski T limfociti učestvuju u eliminaciji infekcije aktivacijom makrofaga,B
ćelija I drugih ćelija što je zadatak CD4 helpera,dok citotoksični CD8 limfociti
ubijaju zaražene ćelije.
Uloga memorijskih ćelija je da reaguju brže I efikasnije u ponovljenoj infekciji I
tako dovedu do njene brže radikacije.

-Posle aktivacije neki T helperi ostaju u limfnom čvoru kao folikulske T

pomoćničke ćelije koje migriraju u folikule I tamo pomažu B limfocitima da
produkuju visoko afinitetna At. Druge CD4 T ćelije se diferentuju U TH1,TH12 ili
TH17 ćelije koje zatim napuštaju limfni čvor I krvotokom odlaze na mesta infekcije
gde sekrecijom različitih citokina učestvuju u eliminaciji mikroorganizama.
CD8 T ćelije se aktiviraju unakrsnom prezentacijom u kojoj dendritske ćelije Ag
preuzete iz ekstracelularnog prostora prikazuju ne samo u MHC molekulima II
klase nego I u MHC molekulima I klase,jer određena količina Ag prolazi kroz
membranu fagocitnih vezikula u cytosol gde se obrađuje I zatim prezentuje u MHC
molekulima I klase. Tako se na primer aktiviraju citotoksični CD8 T limfociti u
odgovoru na viruse koji ne inficiraju dendritske ćelije.
Dendritska ćelija može da preuzme slobodne Ag iz esktracelularnog prostora,ali I
da fagocituje cele zaražene ili tumorske ćelije I onda da unakrsno prezentuje
infektivne I tumorske Ag koji se u njima nalaze.
Pored toga,CD4 helperi citokinima pomažu CD8 ćelijama da steknu citotoksičnu
sposobnost I diferentuju se u efektorske citotoksične T limfocite.
Takođe,efektorski CD4 helperi pomažu B ćelijama u limfnom čvoru ili
makrofagima I drugim ćelijama na mestu infekcije,dok efektorski CD8 citotoksični
T limfociti na mestu infekcije prepoznaju I ubijaju zaražene ćelije. U efektorskoj
funkciji T helpera,značajnu ulogu igra molekul CD 40 ligand,koji se vezuje za CD 40
na dendritskim ćelijama I pospešuje njihovu Ag-prezentujuću funkciju,tako što
stimuliše ekspresiju kostimulatornih molekula I MHC molekula kao I produkciju
citokina. Na taj način T ćelije pozitivnom povratnom spregom dodatno stimulišu T
ćelijski odgovor. CD 40 ligand se vezuje za CD 40 I na makrofagima I B ćelijama I
tako stimuliše njihovu aktivaciju I efektorske funkcije.
-Jedan od proteina koji se najranije eksprimira je tranckripcioni factor C – fos koji
ulazi u sastav AP1,a zatim se sukcesivno proizvode factor rasta ( interleukin 2) I
njegov receptor,pa onda CD69 koji učestvuje u zadržavanju aktiviranih T ćelija u
linfnom čvoru,onda CD40 ligand koji je bitan za efektorsku ulogu helpera I na
kraju CTLA4 kao inhibitorni molekul koji sprečava preteranu aktivaciju T limfocita I
učestvuje u okončavanju T ćelijskog odgovora.

-Kada se eliminiše infekcija dolazi do slabljenja T ćelijskog odgovora I klonske

kontrakcije usled nedostatna Ag I ekspresije inhibitornih molekula ( CTLA4 I PD1).
Efektorske ćelije uglavnom umiru apoptozom,dok memorijske ćelije preživljavaju
da bi omogućile bržu I efikasniju reakciju na ponovljenu infekciju istim
patogenom.Veća brzina I efikasnost memorijskih ćelija u eliminaciji infekcije
omogućene su zahvaljujući njihovom dužem životu kao I većem broju I
reaktivnosti u odnosu na naivne ćelije,jer za razliku od njih ne zahtevaju visok nivo
kostimulacije. Neke memorijske ćelije drugačije migriraju od naivnih ćelija pa se
na osnovu obrasca migracije dele na :

*centralne
*efektorske
*tkivne memorijske T limfocite

*Centralni memorijski T limfociti migriraju isto kao I naivni tj. Recirkulacijom kroz
sekundarne limfne organe.
*Efektorski momorijski T limfociti,imaju sposobnost da kao I efektorske T ćelije
izađu iz krvotoka direktno na mesto infekcije,što doprinosi brzini sekundarnog
imunskog odgovora.
*Tkivni memorijski limfociti kao što im I ime kaže naseljavaju periferna tkiva I
pored efektorskih memorijskih ćelija,odgovorni su za brži odgovor na ponovljenu
infekciju u tim tkivima.
-Migraciju T ćelija kontrolišu hemokini I adhezivni molekuli iz grupe selektina I
integrina,koji se vezuju za odgovarajuće ligande.
- Naivne T ćelije iz krvotoka izlaze u limfne čvorove jer se L- selektinom vezuju za
odgovarajući ligand na endotelnim ćelijama tzv venula sa visokim endotelom.
Vezivanje L-selektina usporava T-limfocit koji onda počinje da se kotrlja po
endotelu što omogućava vezivanje hemokina za hemokinske receptore CCR7 na T
ćelijama. CCR7 zatim sprovodi signale koji dovode do povećanja afiniteta integrina
LFA1 za njegov ligand IJKAM1 I njihove čvrste interakcije koja zaustavlja T limfocit
I tako omogućava hemokinima da ga uvuku u limfni čvor.
Posle nekog vremena provedenog u limfnom čvoru,T ćelije ga napuštaju
eferentnom limfom,prateći gradijent sfingozin-1-fosfata? Naivne ćelije zatim u
procesu recirkulacije arterijskim krvotokom odlaze u neki drugi limfni čvor ili
slezinu,dok efektorske ćelije koje su izgubile L-selektin,ne mogu da recirkulišu I
odlaze direktno na mesto infekcije. Migraciju efektorskih ćelija na mesto infekcije
omogućava vezivanje odgovarajućih liganda na T ćeliji za P ili E selektin na
endotelu inficiranih tkiva koji eksprimira adhezivne molekule pod dejstvom
proinflamatornih citokina kao što su : TNF I interleukin 1.
Vezivanje za P I E selektin omogućava kotrljanje te ćelije tokom koga se integrin
LFA1 T limfocitu Vezuje za AJKAM ili VKAM 1 na endotelu. To dovodi do
zaustavljanja T ćelije I njenog privlačenja hemokinima na mesto infekcije.

Uloga sfingozin 1 fosfata u izlasku T limfocita iz limfnog čvora:

-Koncentracija ovog molekula je visoka u krvi I limfi,a niska u limfoidnim
organima; vezivanje SP1 za receptor na cirkulišućim limfocitima dovodi do
internalizacije receptora I smanjenja njegove ekspresije. Međutim kada limfocit
dospe u limfoidni organ gde je koncentracija SP1 niska,eskpresija SP1 receptora se
povećava ia tako omogućava T ćeliji da prateći gradijent SP1 eferentnom limfom
napusti limfoidni organ,ako T ćelija prepozna Ag u limfoidnom organu I aktivira se
dolazi do ekspresije CD69 molekula,koji održava nisku ekspresiju SP1 receptora I
tako omogućava T ćeliji da ostane u limfoidnom organu dovoljno dugo da uspešno
završi procese aktivacije,klonske ekspanzije I diferencijacije u efektorske limfocite.