Funkcionalna neuroanatomija

Podela nervnog sistema:

-CNS koji se sastoji iz mozga i kičmene moždine

-PNS koji se sastoji iz kranijalnih nerava, spinalni nervi i ANS

Prema osnovnoj funkciji, nervni sistem se deli na:

SOMATSKI- reguliše funkciju mišića, obezbeđuje povezanost čoveka sa

spoljašnjom sredinom. Time omogućava opstanak organizma u životnoj sredini.

VEGETATIVNI- reguliše funkciju srčanog mišića, glatkih mišićnih ćelija i žlezda,

povezuje i usklađuje funkcije unutrašnjih organa. Time omogućava da organizam
funkcioniše kao jedna jedinstvena celina.

Nervni sistem ima 3 osnovne funkcije:

1. Senzorna (osetna)- opaža promene u spoljašnjoj i unutrašnjoj sredini

organizma.
2. Integrativna- vrši analizu i sintezu (sa prethodnim iskustvom), rayumevanje,
učenje, pamćenje.
3. Motorna- odgovara na promene u spoljašnjoj i unutrašnjoj sredini
organizma.

Nervni sistem je značajan jer obezbeđuje: opstanak i preživljavanje, učenje u

stalno promenljivim uslovima spoljašnje sredine; Novi oblici ponašanja
(adaptacija).

Nervna ćelija (neuron) je osnovna strukturna i funkcionalna jedinica NS.

Neuron stvara, prima i prenosi nervne signale. Sastoji se od:

- Dendrita koji prenose informacije ka telu (ulazna zona)

- Ćelijsko telo koje je integrativna zona
- Akson u užem smislu koji prenosi informacije do samog tela (izlazna zona)
- Aksonski (Presinaptički) završeci ili aksonski terminal koji oslobađaju NT.
 Zbog toga što se veličina, oblik i funkcionalne osobine neurona značajno
razlikuju, koristi se nekoliko sistema KLASIFIKACIJE NEURONA, koji se delimično
preklapaju:

1. Prema broju nastavaka: unipolarni, bipolarni, multipolarni

2. Prema organizaciji dendrita: piramidalni, stelatni
3. Prema dužini aksona: Goldži tip l, Goldži tip ll
4. OPŠTA FUNKCIONALNA KLASIFIKACIJA: SENZORNI, MOTORNI,
INTERNEURONI.
5. Prema vrsti neurotransmitera: holinergički, dopaminergički, serotoninski...

Zakoni nervnog provođenja:

- Anatomskog integriteta
- Fiziološkog integriteta
- Izolovanog provođenja
- Brzina provođenja upravo proporcionalna dijametru nervnog vlakna
- Obostrano provođenje
- „Sve ili ništa“
- Projekcije

Sinapsa je spoj dva nervna vlakna ili neke druge nervne ćelije. Ona je i mesto gde
akcioni potencijal prelazi sa jedne nervne ćelije na drugu. Većina sinapsi provodi
signal od pre ka post- sinaptičkim neuronima.

To je funkcionalna veza, ali ne i anatomska, jer između dva neurona postoji

prostor. Sinaptička pukotina.

Vrste sinapsi:

- prema lokalizaciji: centralne i periferne. Centralne su interneuronse, a

periferne, nervna ćelija receptor i nervna ćelija efektor.
- Prema funkciji: ekscitatorne, inhibitorne.
- Po načinu prenosa biostruje: električne sinapse (nisu široko
rasprostranjenje, veoma mala sinaptička pukotina, transmiter je jonska
struja, dvosmerni prenos akcionog potencijala) i hemijske sinapse ( veoma
 rasprostranjene, složene građe, transmiter je hemijska supstanca,
jednosmeran prenos akcionog potencijala).

Vrste hemijskih sinapsi: presinaptički neuron-----postsinaptički neuron

 Akso-dendritske (najčešće)
 Akso-somatske
 Akso-aksonske

Neuroglija predstavlja potporno tkivo u CNS-u. Glija ćelija se dele i žive kratko, ne
učtvuju u stvaranju impulsa i čine je astrociti, oligodendrociti, mikroglija, Švanove
ćelije, ependimociti i satelitske ćelije. Astrociti se nalaze pored krvnih sudova i
predstavljaju metaboličku potporu, predstavljaju rezerve glukoze, učestvuju u
izgradnji hematoencefalne barijere. Oligodendrociti formiraju mijelinski omotač
oko nervnog vlakna u CNS-u, oni ishranjuju okolne neurone. Mikroglija
predstavlja tkivne makrofage. Švanove ćelije trasiraju put nervnim vlaknima i
stvaraju mijelin u PNS-u, jedna ćelija stvara mijelin za jedno nervno vlakno.
Ependimociti su kockaste ćelije, oblažu komore i kanale moyga i kičmene
moždine, stvaraju likvor u horoidnom pleksusu i trepljama ga pokreću. Satelitske
ćelije se nalaze u ganglionima.

EMBRIONALNI RAZVOJ NERVNOG SISTEMA

Ceo nervni sistem razvija se iz ektoderma tokom prvih 8 nedelja. Neuralni

ektoder se kasnije razvija u 3 strukture:

1. Nerva cev od koje nastaje CNS

2. Ćelije neuralne kreste od kojih nastaje PNS
3. Plakode od kojih nastaju ganglije, hipofiza, unutrašnje uvo.

Rana diferencijacija neuralne cevi proizvodi tri primarna moždana mehurića:

- Prednji mozak (prozencefalon)

- Srednji mozal (mezencefalon)
- Zadnji mozak (rombencefalon)
Nervna cev postaje mozak i kičmena moždina. Nervna cev se zatvara 28. dana
embrionalnog razvoja.

Tokom razvoja nervnog sistema dešavaju se procesi:

- Proliferacije- proizvodnja novih nervnih ćelija

- Migracija- kretanje neurona na određene privremene ili trajne lokacije u
nervnom sistemu
- Rast aksona i sinaprogeneza
- Mijelinizacija
- Smrt neurona i reorganizacija sinapsi.
1. Proliferacija

Nove nervne ćelije stvaraju se od 40. dana trudnoće do 24. nedelje trudnoće.
Najintenzivnije u 2 perioda, od 10. do 18. nedelje i od 30. nedelje do 2. godine
života. Glija ćelije se stvaraju nakon neurona i u postnatalnom periodu.

2. Migracija

Aksoni slede određene molekule i ćelije vodilje, da bi dostigli svoju ciljanu

lokaciju. Postoje dva talasa migracije neurona, jedan je od 6-8 nedelje, a drugi od
11-16 nedelje. Svi neuroni dostižu svoju lokaciju u 22. nedelji. Adhenzivne
molekule prepoznaju put kojim neuron treba ići, a kontraktilne belančevine
omogućavaju pokretanje ćelija.

Migracija korteks: s obzirom na to da se korteks razvija unutra ka spolja, nove

ćelije migriraju prolazeći pored postojećih, pri čemu im pomaze vodilja
predstavljena privremenom mrežom glijalnih ćelija, po kojoj se neuroni penju.
Tokom migracije neuroni formiraju brojne privremene sinapse. Ono što oštećuje
migracije su: alkohol, kokain, zračenje.

3. Rast aksona i sinaptogeneza

Na vrhu rastućeg aksona ili dendrita formira se čunić rasta, iz koga izrastaju
citoplazmatski nastavci. Postoje tri teorije koje objašnjavaju kako aksonski čunjići
pronalaze pravi put do svojih odredišta:
 - Teorija o hemijskoj privlačnosti
- Teorija „nacrta“
- Teorija topografskog gradijanta

4. Mijelinizacija

Mijelinizacija je u smeru od kaudalno prema rostralnom pravcu. Kičmena moždina

se mijelinizira u 6 mesecu trudnoće. Najkasnije se dešava u velikom mozgu (prvo u
senzornim, pa u motornim i na kraju u asocijativnim delovima kore- 18. god.
Pubertet). Funkcija nervnog sistema se uspostavlja nakon mijelinizacije.

5. Smrt neurona i reorganizacija sinapsi

Oni neuroni koji ne uspeju u borbi za faktore rasta koje primaju od svojih
mesta sinaptičkog vezivanja, oni umiru. I ova smrt je genetski programirana,
odnosno to je apoptoza.

Poremećaji razvoja CNS-a

Kod 2% novorođenčadi ima urođene mane, uzroci su: infekcije u trudnoći

(Rubella, citomegalovirus), jonizujuće zračenje, lekovi.

Anencefalija- izostaje stvaranje moždanih mehurova i struktura mozga, rana

smrt.

Spina bifida je rascep kičmenog stuba.

Kortikalna displazija- izostaje migracija neurona, abnormalni razvoj neurona

kore, i uzrok je epilepsije.

Fetalni alkoholni sindrom- neuroni fetusa izloženi su alkoholu, stvara se manje

neutrofina, apoptoza ili mentalna retardacija, motorni poremećaji,
hiperaktivnost, impulsivnost.

Defekt neuralne tube- javlja se zbog nekompletnog srastanja nerven cevi do

26-28 nedelje embrionalnog života. Dopunjavanje ishrane pomoću folne
kiseline pre začeća može smanjiti učestalost ovih poremećaja.
Kritični periodi u prenatalnom periodu:

Ako trudnica uzima neki lek kao npr talidomid, u periodu između: 38-46 dana
trudnoće, dete se može roditi sa deformitetima ruku ili bez ruku; 40-46 dana
trudnoće, dete se može roditi sa deformitetima nogu ili bez nogu, posle 50
dana rodiće se dete bez oštećenja ruku i nogu.

Optimalni vremenski period u kome mora doći do međusobnog uticaja

naslednih faktora i okoline, tj. Mora doći do odgovarajuće aktivnosti bioloških
struktura pod uticajem povoljnih stimulusa iz sredine. (Definicija kritičnog
perioda razvoja).

Postnatalni razvoj NS obuhvata biološko sazrevanje mozga, osnova za rano

učenmje, tj. razvoj funkcija. Motorne funkcije razvijaju se mnogo pre razvoja
govora i kognitivnih funkcija.

Od rođenja deca su spremna za učenje i razvoj- pri rođenju mozak bebe teži
350g, do 1. godine teži oko 1000g, a mozak odraslog čoveka teži 1200-1300g.
Mozak se najbrže razvija između rođenja i 5. godine. Način na koji se mozak
razvija zavisi od interakcije genetskih predispozicija i iskustva koja dete stiče u
odnosu sa okolinom. Kvalitet iskustva koje dete ima u ranom uzrastu utiče na
razvoj mozga i moždanih funkcija.

Glavni razvojni proces u prve tri godine se sastoji u uspostavljanju veza između
neurona u mozgu.

„iskoristi ili izgubi“- samo oni neuroni koji se koriste će preživeti, oni koji se ne
koriste će iščeznuti.

PNS nastaje i nervne cevi i dve grupe ćelija izvan nervne cevi: ćelija nervnog
grebena i ektodermalnih plakoda.

Funkcije NS-a:

- Od nesvesne kontrole funkcije unutrašnjih organa (viscelarna funkcija)

- do senzornih opažanja
 - voljnih pokreta

- ponašanja

- emocija

- snova

- apstraktnog mišljenja.

U nervnom sistemu postoji velika regionalna specijalizacija koja omogućava da

se obave raznovrsne funkcije (npr. Regija za vid, sluh i pokret). Kao rezultat
toga , oštećenje specifičnog dela mozga obično uzrokuje grupu predvidljivih
simptoma koji pomažu kliničku dijagnozu neurološke lezije.

FASPER pomaže da osoba stekne znanje i veštine kojima kompenzuje

oštećenje nervnog sistema.

Neuronauka istražuje nervni sistem na više nivoa, od molekularne genetike do

ponašanja i kognicije.

Neuroimaging: CT i MR- interprentacija studija nervnog sistema koje su

zasnovane na snimanju (npr. CT ili MRI), odnosi se na sposobnost da se
vizualizuju nervne strukture i da se nešto mentalno rekonstruiše u
trodimenzionalnu strukturu.

Ono što štiti CNS je:

- Lobanja
- Moždane ovojnice
- Likvor
- Krvno- moždana barijera

Lobanja se sastoji od 22 kosti, od kojih 14 čine kosti lica, a preostalih 8 čine kosti
lobanje. Anatomski, mozak je smešten u lobanji i okružen je moždanim
ovojnicama i cerebrospinalnom tečnošću.
Moždane ovojnice pored zaštite CNS-a, stvaraju likvor, koji ispunjava komore.
Bolesti koje se mogu javiti zbog oštećenja moždanih ovojnica su: meningitis,
hematom, meningeam.

Moždane opne- moždanice, obavijaju CNS i nazivaju se:

- Tvrda moždana opna

- Paučinasta
- Meka

Subarahnoidealni prostor se nalazi između paučinaste i meke opne i ispunjen je

cerebrospinalnom tečnošću- likvorom.

Međumozak predstavlja zadnji deo prednjeg mozga. Nalazi se iznad srednjeg

mozga sa kojim je povezan. Međumozak ima 5 struktura:

1. Epitalamus
2. Talamus
3. Hipotalamus
4. Metatalamus
5. Subtalamus

Funkcije međumozga • Gornji deo - talamus:

- prenosi informacije i prerađuje informacije iz većine čulnih organa do
velikog mozga
• Donji deo:
- smešteni centri koji regulišu temperaturu tela,
osećaj gladi, sitosti i žeđi.
• Hipotalamus je povezan sa hipofizom, žlezdom koja kontroliše rad svih
žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Talamus
• Okružuje treću komoru
• Relejna stanica za senzorne impulse
• Prenosi impulse do odgovarajućeg dela kore da bi bili lokalizovani i
interpretirani

Hipotalamus
• Ispod talamusa
• Važan centar autonomnog nervnog sistema
- Pomaže regulaciju telesne temperature – Kontroliše balans vode
- Reguliše metabolizam
• Važan deo limbičkog sistema (emocije)
• Hipofiza je smeštena u nastavku hipotalamusa

Epitalamus
• Formira krov treće moždane komore
• U njemu se nalazi pinealna žlezda – epifiza (endokrina žlezda)
• Uključuje horiodni pleksus – luči cerebrospinalnu tečnost, likvor.

Veliki mozak je izgrađen od sive i bele mase. Kora velikog mozga je izgrađena od
sive mase, a bela masa gradi subkortikalni deo. Osim bele mase, tu se nalaze i
limbički sistem, bazalne ganglije i međumozak. Siva masa sastoji se uglavnom od
tela neurona, bela masa puteve vlakana ispod sive mase. Bazalne ganglije su
unutrašnja ostrva sive mase.

Leva hemisfera je u većini slučajeva dominanta za: govor, vešte naučene

pokrete, računanje.

Desna hemisfera je u većini slučajeva dominantna za: prostornu orjentaciju,

prepoznavanje lica, muzičke sposobnosti.

Režnjevi velikog mozga:

- Frontalni režanj-čeoni
- Parijentalni- temeni
- Okcipitalni- potiljačni
- Temporaln- slepoočni

Moždana kora ima više moždane funkcije: opažanje, pažnja, govor, mišljenje,
pamćenje, čitanje, ličnost, emocije, inteligencija, organizacija pokreta...

Svaka polovina mozga kontroliše pokrete suprotne strane tela, jer se nervi na
putu do kičmene močdine ukršstaju. Na taj način leva polovina mozga kontroliše
mišiće koji pokreću desu stranu tela i obrnuto.
Frontalni režanj: zadužen je za mišljenje, planiranje, izvršavanje akcija, voljne
pokrete, kontrolu ukupne aktivnosti, produkciju govora i emocionalnu kontrolu.
Prednji deo ovog lobusa se naziva prefrontalna kora i tu se odvijaju najviše forme
mišljenja, emocija, doživljavanja sebe i socijalne sredine.

Temporalni režanj: procesi opažanja, prepoznavanje objekta, razumevanje

govora, pamćenje, osećanje, muzičke funkcije.

Parijentalni režanj: čulo za dodir. Za bol, temperaturu, pritisak, opažanje prostora

i organizacija aktivnosti u prostoru, matematičke sposobnosti.

Okcipitalni režanj: vizuelna opažanja, percepcija oblika, boja, pokreta i svetlosti.

Nivoi organizacije moždane kore:

 Primarna kora prima informacije iz okolne sredine i samog organizma i

kontroliše specifične mišiće. Primarna somatosenzorna kora prima
informacije sa suprotne strane tela za dodir, bol, toplotu, položaj i vibracije.
Primarna vizuelna kora, svaka strana prima informacije iz suprotne strane
vidnog polja. Primarna slušna kora prima zvuke iz oba uha. Primarna
olfaktivna kora sve informacije prima somatotopski, tako da svakom delu
kore odgovara određeni deo vidnog polja, dela tela ili unutrašnjih organa,
tj. zvučne frekvencije.
 Sekundarne oblasti
 Tercijalne oblasti

Limbički sistem: Najviši deo subkortikalnih struktura koji je odgovoran za emocije,

motivaciju, instinkte, vegetativne funkcije, učenje i pamćenje.

• Limbički sistem čine: hipotalamus, septalni region, limbička kora (area

subcalosa, gyrus cinguli, gyrus parahippocampalis), hipokampus, limbička jedra
(amigdala, septalna jedra, basal forebrain – bazalni telencefalon, prednja
talamička jedra i jedra habenule), delovi moždanog stabla i limbički putevi.

Amigdala je jedro koje se nalazi u temporalnom režnju i učestvuje u kontroli

emocija i emocionalnog pamćenja, hranjenja, seksualnih funkcija.
• Amigdala posreduje automatske, nesvesne odgovore na emocionalne stimuluse.

Produžena moždina:

• Najniži deo moždanog stabla - nalazi se između kičmene moždine i moždanog

mosta- ponsa.

• Na poprečnom preseku uočava se:

• Siva masa- unutra, gde su smešteni važni kontrolni

centri koji upravljaju osnovnim životnim funkcijama:

- Kontrola rada srca

- Regulacija krvnog pritiska
- Disanje
- Gutanje
- Povraćanje

• Bela masa–spolja-važni nervni putevi

Mali mozak

• Smešten u potiljačnom delu lobanje

• Sastoji se od 2 hemisfere

• Izbrazdane površine

• Siva masa je na njegovoj površini

• Bela masa je je smeštena u unutrašnjosti

• Prima informacije iz celog tela i usklađuje rad:

- mišića (značajno za precizne radnje-pletenje, crtanje, pisanje, sviranje

instrumenta)
- Nalaze se centri za održavanje ravnoteže tela
 - Centri za kontrolu i koordinaciju pokreta
- Regulisanje tonusa

Kičmena moždina
• Sastoji se od bele i sive mase
• Siva masa ima oblik slova H
- Prednji rogovi (motorne ćelije)
- Zadnji rogovi (senzorne ćelije)
- Središnji deo (u prednje lateralnom delu neuroni čiji aksoni čine
pregangliska vlakna autonomnog nervnog sistema)
   
 Kičmena moždina
    • Funkcije
- Provodna
- Refleksna (lokomocija)
- Centar važnih refleksa
- Autonomna uloga
• Uticajiizviših delova CNS.

Periferni nervni sistem (PNS)

- Kranijalni (moždani) nervi
- Spinalni (kičmeni) nervi
• Postoji po par spinalnih nerava na nivou svakog pršljena - ukupno 31 par
• Kičmeni nervi nastaju spajanjem ventralnih (prednjih) i dorzalnih (zadnjih)
korenova kičmene moždine
• Nazivaju se prema regionu kičmene moždine iz koga izlaze

NERVI - veliki broj dugačkih nastavaka nervne ćelije- nervna vlakna,

obavijena zajadničkim omotačem.

NERVI (u zavisnosti od vrste nadražaja koji prenose):

- OSEĆAJNI ( SENZITIVNI): sadrže osećajna nervna vlakna i prenose
nadražaj od periferije ka centralnom nervnom sistemu
- POKRETAČKI (MOTORNI): sadrže pokretačka nervna vlakna i
prenose nadražaj od CNS do mišića ili žlezda
- MEŠOVITI: sadrže i osećajna i pokretačka nervna vlakna
    
Nervi povezuju CNS sa ostalim delovima tela
GANGLIJE- skupovi tela nervnih ćelija zajedno sa dendritima, koji liče na
čvoriće i najčešće se nalaze u osećajnim nervima. Ganglije su delovi
perifernog nervnog sistema.

EKSCITABILNA TKIVA: BIOELEKTRIČNI POTENCIJAL

Bioelektrični signali
Električni signali u telu su posledica toka jona kroz ćelijsku membranu
• Nastaju pod uticajem elektrohemijske aktivnosti escitabilnih ćelija.
• Mehanizmi koji upravljaju aktivnošću ovih ćelija su slični bez obzira da li
su to neuroni, mišići ili srce.

Bioelektrične signale stvaraju:

– Nervne
– Mišićne
– Žlezdane ćelije.

Ekscitabilnost ćelije određuju

Ekscitabilnost ćelije zavisi od vrdnosti MMP I FL
Modifikuju je: koncentracije K I Ca u ECT.

Mirovni membranski potencijal

• Ćelijska membrane funkcioniše kao selektivno propustljiva barijera koja

razdvaja vanćelijski i unutarćelijski odeljak telesnih tečnosti.
• Glavni joni značajni za membranske potencijale su Na, K i Cl .
• Membrana ekscitabilnih ćelija je propusna za kretanje K i Cl ,ali nije
propusna za Na.

JONSKI KANALI su proteini koji se prostiru kroz celu membranu, od njene

spoljašnje do unutrašnje strane, i kada su otvoreni omogućavaju prolazak
određenih jona.

Otvaranje i zatvaranje kanala je kontrolisano vratima

 • Voltažno zavisni kanali se otvaraju i zatvaraju u zavisnosti od promena
membranskog potencijala;
• Ligand zavisni kanali su otvoreni ili zatvoreni u zavisnosti od prisustva
specifičnog molekula: hormona, drugih glasnika ili neurotransmitera

Kretanje jona K kroz membranu

• U mirovanju, propusnost membrana većine ćelija uključujući neurone je
najveća za K zbog aktivnosti K kanala koji su otvoreni u uslovima
mirovanja.
• U mirovanju: neto-difuzija K+iz ćelije.
• Kako sve više K+izlazi iz ćelije postepeno se povećava negativno
naelektrisanje unutar ćelije koje skreće K+ u ćeliju.
• Time se postiže “ravnoteža” električnog i  koncentracionog gradijenta.

Mirovni membransk ipotencijal

• Razlika u koncentraciji jona između vanćelijskog i unutarćelijskog odeljka;
• Joni teže izjednačavanju koncentracije u i van ćelije shodno
koncentracionom i električnom gradijentu.
• U uslovima mirovanja - potencijalna razlikana membrani sa viškom
negativnog naelektrisanja na unutrašnjoj, a pozitivnog na spoljašnjoj
površini membrane.
• Ćelijska membrana je polarisana i to stanje polarisanosti nazivamo
mirovni membranski potencijal.

Poreklo membranskog potencijala

• Mirovni membranski potencijal postoji zbog osobina ćelijske membrane, tj.
njene građe:
    – Polupropustljivosti
• razlika u propustljivosti za Na i K koja zavisi od vrste i broja otvorenih
kanala
–Razlike u koncentraciji jona između vanćelijske i unutarćelijske tečnosti
• Koncentracije N + i K+ u ćeliji se održavaju konstatno zahvaljujući jonskoj
Na + -K + ATP-aznoj pumpi, koja aktivno transportuje 2K + u ćeliju i 3Na +
iz ćelije, i tačno balansira difuziju Na + u ćeliji i K+ iz ćelije.

Mirovni membranski potencijal nervne i mišićne ćelije

• Mirovni membranski potencijal nastaje pasivno, to je difuzioni potencijal,
prvenstveno jona K uz mali doprinos jona Na
• Ćelijska membrana je 75 puta propustljivija za K nego za Na u uslovima
mirovanja, tako da K napušta ćeliju stvarajući negativno naelektrisanje u
ćeliji.

Mirovni membranskipotencijal • Mirovnipotencijal:

– nervne ćelije -70mV
– ćelije skeletnog mišića -90mV
NEGATIVNO NAELEKTRISANJE U ĆELIJI, POZITIVNO
NAELEKTRISANJE VAN ĆELIJE

Ca2+ stabilizator ćelijske membrane

• Ca se vezuje za ekstracelularnu stranu Na kanala, menja električno
stanje kanala i smanjuje propustljivost membrane za Na .
• U srčanom i glatkom mišiću zajedno sa Na ili
samostalno doprinosi generisanju akcionih potencijala.
2+ • Membraneskoro svih ćelija u telu imaju Ca pumpu koja održava veću
koncentraciju van ćelije.

Promena membranskog potencijala

• Hipopolarizacija–smanjenje mirovnog membranskog potencijala nastaje
otvaranjem kanala za:
  – Na (nervne, poprečno-prugaste i neke glatke mišićne ćelije) i/ili Ca (ćelije SA
čvora provodnog sistema srca i neke glatke mišićne ćelije).
 – Hipopolarizacija povećava ekscitabilnost ćelije, facilitiraje.
• Hiperpolarizacija–povećanje mirovnog membranskog potencijala nastaje
otvaranjem kanala za K (Ach →srce) ili Cl (GABA→presinaptička inhibicija).
– Hiperpolarizacija smanjuje ekscitabilnost ćelije, inhibiše je.

Promena membranskog potencijala

• Nastaje kao odgovor na promenu propustljivosti membrane pod uticajem:
– Mehaničkog
– Hemijskog
– Električnog stimulusa.
• Podpragovni stimulus uzrokuju podpragovne (elektrotoničke) potencijale a
pragovni stimulusi akcione potencijale.

Podpragovni (elektrotonični potencijal)

Može biti:
- Depolarizacijski (hipopolarizacijski) EPSP
- Hiperpolarizacijski PSP
Gradiran je:
- Amplitude i trajanje zavise od inteziteta stimulus
Ne ponaša se po zakonu sve ili ništa
Može se prostorno I vremeski sabrati

AKCIONI POTENCIJAL
Brza, reverzibilna promena mirovnog membanskog potencijala
(unutrašnjost postaje pozitivna u odnosu na spoljašnjost), praćeno brzim
povratkom na mirovni membranski potencijal, trajanja 1msec.

Kako nastaje akcioni potencijal?

• Stimulacija membrane dovodi do naglog otvaranja voltažno zavisnog
Na+ kanala - Na + naglo ulazi u ćeliju, unutrašnjost postaje sve manje
negativna, potom i pozitivna - depolarizacija.
• Po zatvaranju kanala za Na , nastaje brzi izlazak K+ jona, membranski
potencijal vraća se na nivo u mirovanju, nastaje hiperpolarizacija kao
posledica sporog zatvaranja pojedinih voltažno zavisnih K+ kanala.

AKCIONI POTENCIJAL je svojstvo ekscitabilnih ćelija (tj. nerva, mišića)

koje se sastoji iz brze (msec) depolarizacije, koja je praćena
repolarizacijom membranskog potencijala.

DEPOLARIZACIJA- smanjuje negativnost membranskog

potencijala (unutrašnjost ćelije postaje manje negativna) - ulazak jona Na u
ćeliju
• REPOLARIZACIJA- negativnost membranskog potencijala se
vraća na normalu (unutrašnjost ćelije postaje negativna kao pre početka
AP) - izlazak jona K+ iz ćelije

Stimulacija aksona električnim stimulusom dovodi

do otvaranja Na kanala u Ranvijerovom čvoru što omogućava difuziju Na+
jona u ćeliju (koncentracioni gradijent).
Kako koncentracija Na+ jona u ćeliji raste, membranski potencijal se menja
od –70 mV do 0 (depolarizacija).
Na vrhu depolarizacije otvaraju se K+ kanali i K+ joni difunduju iz ćelijei
konačno vraćaju negativno naelektrisanje na unutrašnju stranu membrane.
Kada membranski potencijal dostigne mirovnu vrednost (–70 m V),
zatvaraju se jonski kanali i aktivira se Na+ i K + - pumpa. Kada pumpa
uspostavi normalnu distribuciju Na i K , njena aktivnost prestaje . AT P –
azna pumpa održava vanćelijsku koncentraciju jona.

Veličina I oblik akcionog potencijala su različiti u zavisnosti od vrste

ekscitabilnog tkiva.
• Akcioni potencijal za određeno tkivo je uvek:
– konstantnog oblika,
– iste amplitude (zavisi od ekstracelularne koncentracije Na+).

Širenje akcionog potencijala

Širi se po principu – Propagirajući fenomen, a ne sve ili ništa.
Brzinu širenja akcionog potencijala duž nervnog vlakna određuju prisustvo
pijelina (mijelinska vlakna provode duže od nemijelinskih) i dijametar vlakna
jer su dijametar vlakna i brzina propagacije upravo proporcionalni.
Skokovito širenje je brže, štedi energiju. Bilo koje kretanje naelektrisanja iz
jednog područja u drugo je električna struja.
Električni dipol predstavljaju dva naelektrisanja iste veličine ali suprotnog
znaka koja se nalaze relativno blizu jedan drugog.
Depolarizacija i repolarizacija ćelije predstavljaju električnu struju u telu.
Razlike između:
Podpragovnih potencijala i akcionih potencijala
- Podpragovni potencijali su posledica pasivnih svojstva membrane,
depolarišu neuron do praga da bi ćelija mogla da generiše akcioni
potencijal. Sumacija ovih potencijala omogućava obradu informacija
na sinapsama.
- Akcioni potencijali su posledica aktivnog odgovora membrane koji
podrazumeva koordinisanu aktivnost voltažno-zavisnih jonskih
kanala.

Intraćelijsko registrovanje bioelektriciteta

• Merenje membranskog potencijala,kako mirovnog tako i njegove
promene, je postalo ključ za razumevanje aktivacije i regulacije celularnih
odgovora.
• Razvoj matematičkih modela koji opisuju fiziološke procese na celularnom
nivou zavisi od mogućnosti preciznog merenja traženih podataka.

Merenje električne aktivnosti tkiva:

primer elektrokardiograma
• Princip merenja bioelektrične aktivnosti:
mapiranje potencijala koji odgovaraju električnoj aktivnosti organa
registrovanih površinskim elektrodama, u prostoru i vremenu.
• Koristi se koncept širenja bioelektričnih fenomena u telu nezavisno od
položaja električnog izvora
• Akcioni potencijal koji se širi, registruje se u svakom trenutku kao
električni dipol: depolarisani deo je negativan dok je polarisani deo
pozitivan.
Kako neuroni u živom organizmu proizvode električne signale?
Na osnovnom nivou, neuroni generišu električne signale kroz kratke,
kontrolisane promene u propustljivosti njihove ćelijske membrane za
određene jone (kao što su Na + i K +).
Pre nego što detaljno razmotrimo kako se generišu ovi signali, prvo
moramo da shvatimo kako propusnost membrane funkcioniše u neuronu
koji miruje (tj. U onom neuronu koji ne šalje ili ne prima električne signale).

Poreklo elektriciteta u ljudskom telu

• Sastav ljudskog tela: voda, joni rastvoreni u vodi, ćelijska membrana...
• Joni neravnomerno raspoređeni oko ćelijske membrane, ...

MMP
Zamislite da uzmete dve elektrode i da jednu elektrodu stavite na
spoljašnju, a drugu elektrodu na unutrašnju stranu ćelijske membrane žive
ćelije. Ako biste to uradili, izmerili biste razliku u električnom potencijalu (ili
naponu) između elektroda. Ova razlika u električnom potencijalu naziva se
mirovni
membranski potencijal (MMP).
Za MMP ćelije, referentna tačka je spoljašnja strana ćelijske membrane. U
većini neurona u mirovanju razlika potencijala kroz membranu je oko 30 do
90 miliVolti - mV), pri čemu je unutrašnjost ćelije negativnija od spoljne
strane. Odnosno, neuroni imaju membranski potencijal mirovanja od oko -
30 mV do -90 mV.
Budući da postoji razlika potencijala kroz ćelijsku membranu, kaže se da je
membrana polarizovana.
Ako membranski potencijal postane pozitivniji nego što je kod potencijala
mirovanja, kaže se da je membrana depolarizovana (hipopolarizacija).
Ako membranski potencijal postane negativniji od potencijala mirovanja,
kaže se da je membrana hiperpolarizovana.
Svi električni signali koje neuroni koriste za komunikaciju su ili
depolarizacija ili hiperpolarizacija u odnosu na MMP.

Supstance - vrste:
Transport supstanci
1. Liposolubilne: O2, CO2
2. Hidrosolubilne: glukoza, ak, joni Na+, K+ Putevi za transport supstanci:
• Kroz lipidni dvosloj ć.m.: 1.
• Pomoću proteina u ć.m: jonski kanali + nosaći: 2.
• Endocitoza i ezgocitoza: za velike (makro) molekule
Da li transport zahteva utrošak enegije (ATP):
• NE: pasivni: difuzija, osmoza, olakšana difuzija
• DA: aktivni transport

Difuzija
Difuzija – haotično kretanje čestica (npr. Na+, K+) usled kinetičke energije.
Neto difuzija – kretanje čestica sa mesta gde ih ima više na mesto gde ih
ima manje (niz koncentracioni gradijent).
Osmoza – neto difizija vode kroz selektivno propustljivu membranu .

Olakšana difuzija
Olakšana difuzija– uz pomoć nosača, sa mesta veće na mesto manje
koncentracije; ne troši ATP. Primer: transport glukoze.

Aktivni transport
Aktivni transport: jon Na+ se uz pomoć nosača transportuje iz ćelije (gde ga
ima malo) u ECT (gde ga ima mnogo, 10X više) nasuprot njegovoj
koncentraciji (“uzbrdo kao da guraš kamen“), uz utrošak ATP-a.
Istovremeno nosač veže K+. Nosač (enzim) razlaže ATP.
Joni u organizmu nisu jednako raspoređeni.
Njihovo kretanje (difuzija) kroz ć.m. tj. jonske kanale – je osnova za
nastanak el.signala.
Ekscitabilna tkiva: nervno i mišićno!
Joni u organizmu nisu jednako raspoređeni. ECT: sadrži mnogo Na+ i Cl-
(malo K+) ICT: sadrži mnogo K+ (malo Na+ i Cl-)
• Njihovo kretanje (difuzija) kroz ć.m. tj. jonske kanale – je osnova za
nastanak el.signala.
• Električnim signalima – ostvaruje se komunikacija između ćelija.
• Ekscitabilna tkiva: nervno i mišićno!

Terminologija
• Informacija: svaka promena u SSO/USO usled delovanja draži
(stimulusa). Detektuju: receptori.
• Nervni impuls (AP) – pojedinačna bioelektrična struja. Nije nosilac
informacije, jer na membrani jednog nervnog vlakna amplituda AP je uvek
ista (zakon „sve ili ništa“).
• Signal – više AP. Signali se razlikuju. Oni su nosioci informacija!
Kodirana informacija.
 Ekscitabine ćelije
• Nervne ćelije
• Mišićne
• Žlezdane ćelije

MMP-Nastanak (Poreklo)
1. Sporocureć iK+kanal i(selektivna permeabilnost membrane)
2. Donanov efekat:SO4,PO4,proteini,... 3. Na+/K+-pumpa
Značaj MMP: tada je ćelija mirna.
Kada se MMP smanji (-70, -50mV) – ćelija se razdražena (ekscitirana).
Kada se MMP poveća (-70, -90 mV) – ćelija se inhibirana.

Potencijali ćelijske membrane

1. Mirovni membranski potencijal (MMP)
2. Elektronički (lokalni) potencijal
3. Akcioni (propagirajući) potencijal

Princip elektroneutralnosti
Iako u organizmu vlada princip elektroneutralnosti, ćelijske membrane su
POLARIZOVANE-tanak sloj tečnosti sa spoljašnje strane ćelijske membrane sadrži
višak + jona, a sa unutrašnje strane višak – jona.
MIROVNI MEMBRANSKI POTENCIJAL :
NERVNO VLAKNO: -90 mV
MIŠIĆNO VLAKNO: - 70mV
GLATKA MIŠIĆNA ĆELIJA: -50 do -60mV

Kako nastaje MMP?

Razlozi nastanka su:
1. Sporo cureći K+ kanali: U mirovanju membrane je 100x više
propustna za K+ nego za Na+. Zato, K+ izlazi difuzijom kroz pasivne
K+ kanale. Spoljašnja površina ćelije postaje +. Ekvilibrijum K+ = -
94mV
2. Donnanov efekat nediguzabiltnih anjona: Za K+ pođu I njegovi
anjoni (sulfati, fosfati, protein), ali pošto su veliki, ne mogu da izađu iz
ćelije, nego ih K+ samo dovede do unutrašnje površine ćelijske
membrane. Ovi anjoni ne dozvoljavaju da se K+ udalji, već ostaje uz
spoljašnju površinu membrane.
3. Na+/K+ pumpa: elektrogena
 Nerst-ovi ravnotežni potencijal- govori nam koji potencijal će tačno
balansirati tendenciju za difuziju niz koncentracioni gradijent, tj pri kom
potencijalu membrane će jon biti u stanju elektrohemijske ravnoteže.

Značaj MMP?
1. Omogućava organizmu da prima draži iz spoljašnje I unutrašnje
sredine I da reaguje na njih.
2. Kada draž/ stimulus promeni vrednost MMP-a, ona ili razdražuje
ćeliju (ekscitira je) ili smanjuje njenu razdražljivost (inhibira je)

Ako na ćeliju deluje draž/ stimulus

Draž/ stimulus preko medijatora (hemijskih materija koje poseduju pri
prenošenju informacija) menja provodljivost ćelijske membrane-
jonskih kanala.
1. Ako deluje inhibitorni nervni impuls on povećava provodljivost
za K+ ili za Cl-
Negativnost u ćeliji raste.
Gradirana hiperpolarizacija, koju su proizvela dva inhibitorna
nadražaja povećava propustljivost membrane za jone K+.
2. Ako deluje ekscitatorni nervni impuls on povećava provodljivost
za Na+. Negativnost u ćeliji se smanjuje.
Hipopolarizacija koju su proizvela dva nadražaja, povećava
propustljivost membrane za jone Na+ (smanjuje se negativnost
membrane) i smanjuje se razlika izmežu potencijala i praga.

Gradirani potencijal ili akcioni potencijal

Gradirani potencijali su promene u polarizaciji ćelijske membrane gde
veličina promena zavisi od jačine nadražaja. Ovo nisu nervni impulse,
koji teku duž aksona, ali imaju uticaj na stvaranje nervnih impulsa.
ELEKTROTONIĆKI POTENCIJAL
Prethode akcionom potencijalu.
Prag za nastanak akcionog potencijala- je najmanji intezitet nadražaja
koji dovodi do stvaranja akcionog potencijala. Često se zove i
REOBAZA.
Do postizanja dolazi jer je ulazak Na+ u ćeliju spor= USPORENA
DEPOLARIZACIJA (potencijal)
Na vrednost- otvaraju se kanali NA+: brži influx NA+:
DEPOLARIZACIJA.
REVERZIJA POLARITETA MEMBRANE.
Kako se stvara akcioni potencijal?
Akcioni potencijal se može posmatrati u nekoliko faza
-U potencijalu mirovanja:
1. Većina jonskih naponom kontrolisanih Na+ kanala je zatvoreno
2. Takođe je zatvoren I najveći broj naponom kontrolisanih K+ kanala
-Kada se stvorio akcioni potencijal kanali za Na+ su otvoreni I joni Na
ulaze u ćeliju, u toku faze rasta. Napon prelazi prag I potencijal
membrane se povećava, u toku faze pada napona, kanali za jone Na
postaju neaktivni; kanali za jone K+ su otvoreni I joni K+ izlaze ie ćelije.

Refraktorni periodi
Apsolutni (ARP)- je vreme tokom akcionog potencijala kada novi AP ne
može se izazvati, bez obzira koliko jaka draž delovala. Obuhvata:
depolarizaciju 1/3 repolarizacije. Objašnjenje: ARP rezutat privremene
inaktivacije Na+ kanala tokom depolarizacije. Dok se ne otvore
inaktivaciona vrata Na+ kanala novi akcioni potencijal ne može da
nastane.
Relativni (RRP) poslednje 2/3 repolarizacije. Jaka draž može da
izazove novi akcioni potencijal.
Zbog refraktarnosti ćelijske membrane nema sumacije akcionog
potencijala.
Akcioni potencijali putuju pojedinažno stvaraju se SIGNALI.
Akomodacija ćelijske membrane: duže delovanje hipopolarizujuće
draži, bez okidanja AP. Depolarizacija. Zatvara vrata kanala za Na+.
Primer je hiperkalijemija- mišićna slabost.

Provođenje akcionog potencijala

Akcioni potencijal se obično stvara u hilusu aksona, električna struja
zatim depolarizuje susedni region pa opet susedni region membrane
aksona. U organizmu akcioni potencijal se širi samo u jednom smeru:
od hilusa prema sinaptičkim terminalima. Van organizma širi se u oba
smera.
Brzina širenja akcionog potencijala povećava se sa povećanjem
promera aksona. Kod kičmenjaka, aksoni su obavijeni I izolovani
mijelinskom ovojnicom, koja povećava brzinu širenja akcionog
potencijala . Mijelinsku ovojnicu izgrađuju ćelije glije- oligodendrociti u
CNS I Švanove ćelije u PNS.
Akcioni potencijal se stvara samo na Ranijeovim suženjima, prekidima
mijelinske ovojnice, gde se nalaze naponom kontrolisani kanali za jone
Na+. Akcioni potencijal u mijelinizovanim aksonima skaču od jednog
Ranijeovog čvora do drugog i takvo provođenje impulsa se naziva
skokovito (saltatorno) provođenje.

Akcioni potencijal nervnog vlakna

Depolarizacija je posledica povećane provodljivosti za jone Na+.
Repolarizacija membrane nastaje zbog smanjene provodljivosti za jone
Na+ uz istovremenu povećanu provodljivost za jone K+; naknada
hiperpolarizacija nastaje zbog produžene visoke provodljivosti
membrane za jone K+
Aktivno širenje (propagacija) akcionog potencijala
Tok lokalne struje utiče na to da se u susednim zonama membrane
neurona prevaziđe vrednost potencijala praga. Pošto je zona uzvodno
refraktarna, akcioni potencijal se aktivno širi samo nizvodno. Akcioni
potencijali mijelinizovanih aksona se brže aktivno šire “preskačući”
delove membrane od jednog do drugog Ranijerovog čvora- tzv.
saltatorno provođenje akcionog potencijala. ARP, apsolutni refraktarni
period; RRP, relativni refraktarni period.

Sinapsa-potencijali

Stvaranje postsinaptičkih potencijala

Prenos signala kroz sinapsu se događa kada se neurotransmitter veže
na ligandom kontrolisane jonske kanale postsinapsne ćelije.
Postsinaptički potencijali mogu biti:
- Ekscitatorni postsinaptički potencijali (EPSP) depolarizacije koje
vode potencijal membrane prema pragu nadražaja.
- Inhibitorni postsinaptički potencijali (IPSP) hiperpolarizacije koje
odmiču membranski potencijal od praga nadražaja.
Sumacija postsinaptičkih potencijala:
Većina neurona ima mnogo sinapsi na svojim dendritima i telu ćelije.
Pojedinačni EPSP je obično mali da izazove akcioni potencijal u
postsinapsnom neuron.
Ako se dva EPSP brzo stvore jedan za drugim javlja se efekat zvan
vremenska sumacija
U prostornoj sumaciji, EPSP se stvaraju skoro istovremeno na različitim
sinapsama istog postsinaptičkog neurona i sabiraju se. Kombinacija
EPSP kroz prostornu i vremensku sumaciju može izazvati akcioni
potencijal.
 Zbirni efekat EPSP i IPSP određuje da le će hilus aksona stvoriti
akcioni potencijal ili ne.

Integracija postsinaptičkih potencijala

Protok informacija između neurona je posredovan promenama u
potencijalu membrane postsinaptičke ćelije.
Ekscitatorni postsinaptički potencijali nastaju ako neurotransmitter
depolarizuje potencijal postsinaptičke membrane.
Inhibitorni postsinaptički potencijali nastaju ako neurotransmitter
hiperpolarizuje potencijal postsinaptičke membrane.

Neuromišićna spojnica
Inverzija skeletnog mišića
Motorne jedinice obuhvataju motorni neuron i grupu mišićnih vlakana
koja su inervisana granama tog motornog neurona.
Neuromišićna spojnica- oslobađanje acetilholina iz završetka
motornog neurona stimuliše nikotinske receptore u membranama
mišića, i stvara ekscitatorni postsinaptički potencijal.
Potencijali motorne završne ploče.
Acetilholin oslobođen iz jedne postsinaptičke vezikule izaziva minijaturni
potencijal motorne završne ploče. Akcioni potencijal motornog neurona
aktivira oslobađanje velikog broja kvantova I minijaturni potencijal
završne ploče se sabiraju da bi se prevazišla vrednost praga za
nastanak akcionog potencijala u mišićnom vlaknu.

Mehanizam mišićne kontrakcije

Teorija o klizanju filamenata u toku mišićne kontrakcije
Vezivanje jona Ca2+ na troponin C čini da se aktivina mesta otkriju. U
prisustvu adenozin-trifosfata miozin ponavlja cikluse vezivanja za aktin,
sa snažnim “zaveslanjem”, oslobađanjem, podizanjem i ponovnim
kačenjem za molekul aktina.

Povezivanje ekscitacije I kontrakcije u skeletnom mišiću

Razvoj mišićne sile zavisi od povećane intracelularne koncentracije jona

Ca2+ čemu prethodi akcioni potencijal mišića.

Trijade mišića- svaki T- tubul je povezan sa terminalnom cisternom iz

svake od dve susedne sarkomere; jedan T- tubul I dve terminalne cisterne
zajedno čine trijadu.
Mehanizam povezivanja escitacije I kontrakcije u skeletnom mišiću.
Bliskost membrane u trijadama omogućava akcioni potencijalima mišića da
otvore kanale za oslobađanje jona Ca2+ iz sarkoplazminog retikuluma
aktivacijom senzora potencijala u T- tubulima.

Vremensa sumacija mišićnih kontrakcija

Povećana frekvencija stimulacije mišića, povećava silu kontrakcije. Pri
stimulaciji mišića dražima niske frekvenzije, ponovno preuzimanje jona
Ca2+ je potpuno I mišić se u potpunosti relaksira između dva nadražaja. Pri
stimulaciji mišića dražima velike frekvencije, intracelularna koncentracija
jona Ca2+ ostaje visoka; sila kontrakcije dostiže plato(tetanus) kada su sva
mesta troponine C popunjena jonima Ca2+.

Vrste mišićnih vlakana

Sporokontahujuća- karakteristike: crvena boja (mioglobin), oksidativni
metabolizam, ima mnogo mitohondrija, nizak sadržaj glikogena, mala
zamorljivost
Brzokontrahujuća- karakteristike: bela boja(malo mioglobina), glikolitički
metabolizam, malo mitohondrija, visok sadržaj glikogena i velika
zamorljivost.

Mehanika mišićne kontrakcije

Odnos dužina- napetost u skeletnom mišiću
Pasivna napetost mišića (preload) je opterećenje na mišić u relaksivnom
stanju, tj sila koja je potrebna da bi se podesila dužina mišića u miru.
Ukupna napetost mišića uključuje aktivnu (razvijenu) napetost mišića
u toku kontrakcije, kao dodatak pasivnoj napetosti.
Maksimum aktivne napetosti se razvija pri optimalnoj dužini mišića u
mirovanju; oba ekstrema u dužini mišića u mirovanju ( i mala i velika dužina
mišića) smanjuju razvijenu napetost mišića.
Optimalna dužina mišića u mirovanju odgovara optimalnom preklapanju
debelih i tankih filamenata u sarkomerama.

Odnos između sile brzine u skeletnom mišiću

Brzina skraćenja mišića se smanjuje sa povećanjem ukupnog
opterećanja. Teoretska brzina maksimalnog skraćenja, Vmax, ukazuje na
aktivnost miozin ATP-aze.
Efekat preloada na brzinu skraćenja mišića. Povećan preload povećava
brzinu skraćenja opterećenog mišića ali ne menja Vmax.
Glatki mišići
Struktura glatke mišićne ćelije. Nema sarkomera; aktinski filament su
zakačeni na gusta tela I preklapaju miozin u nepravilnom poretku; nema
mišićnih trijada.
Povezivanje ekscitacije I kontrakcije u glatkom mišiću. U većini
slučajeva joni Ca2+ ulaze u ćelije iz ekstracelularne tečnosti (ECT) preko
voltažno-zavisnih Ca2+ kanala. Joni Ca 2+ se vezuju na kalmodulin, što
dovodi do aktivacije miozin- kinaze lakih lanaca. Fosforilacija miozina
započinje proces kretanja poprečnih mostova duž aktinskih filamenata i
razvija se mišićna sila.

RECEPTORI I OPŠTI SENZOMOTORNI SISTEM

Nervni sistem: funkcije

1. Da detektuje promene I stimulus iz okoline( senzorni deo
nervnog sistema)
2. Da izazove( inicira) odgovarajući odgovor na promenu (motorni
deo nervnog sistema)
3. Da organizuje informacije koje će odmah koristiti, a da druge
informacije sačuva za upotrebu u budućem vremenu (viša
nervna delatnost: učenje/ pamćenje)

Pojam informacije, impulsa i signala

Informacije:
Sve ono što mi u vidu draži primamo, a ima za nas neko značenje.
Prijem draži: putem receptora.
Da bi se prenosile duž ushodnih(aferentnih) nervnih vlakana do senzora
kore velikog mozga (SKVM), draži moraju da se transformišu.
1. Prvi nivo transformacije:
Na nivou receptora: nastaje receptorski potencijal (kodiranje informacija)
2. Drugi i ostali naredni nivoi transformacije: sinapsi
Dekodiranje (prepoznavanje, shvatanje) informacija: u mozgu (SKVM)

Protok informacija kroz NS:

1. Ushodni (senzitivni) deo
2. Centar: integrativni deo (obrađuje I formira odgovor)
3. Nishodni (motorni) deo
INFORMACIJA= DRAŽ
Naš organizam prima ogroman broj informacija (o promenama u spoljašnjoj
sredini i u unutrašnjoj sredini), ali sve informacije ne stižu do kore velikog
mozga (SKVM).
Samo 1% stiže do kore velikog mozga, a 99% se odbacuje, kao nebitene!
(npr. Nesvesni smo delova tela u kontaktu sa odećom).
To je dobro, jer veliki broj informacija doveo bi do generalizovanih refleksa I
do nesvrsishonih odgovora. Sve draži bi mogli izvesti organizam iz stanja
ravnoteže, ali nervni sistem ga vraća I prilagođava funkciji organizma samo
važnim dražima (informacijama).
Selekcija draži se vrši na nivou receptora i na nivou sinapsi!
Na nivou reakcija: kodiranje informacije:
Različiti oblici energije pretvaraju se u električni potencijal (receptorski
potencijal- RP).
Od RP može nastati akcioni potencijal (AP): on je način na koji informacija
putuje kroz centralni nervni sistem.
Akcioni potencijal (AP)= impuls
Pojedinačna bioelekna pojava na membrani 1 NV svi akcioni potencijali su
isti (ZSIN)- nisu nosioci informacija.
Međutim, akcioni potencijali nikada ne idu pojedinačno, već se kombinuju,
a to su SIGNALI.
Signal= više akcionih potencijala
Oni se uzajamno razlikuju, oni su nosioci informacija, vremensko- prostorni
obrazac kojim receptor obaveštava centar o dešavanjima na periferiji.
Informacije u obliku signala (više akcionih potencijala) putuju duž
specifičnih senzornih nervnih putava- prolazi kroz SINAPSE.
Na nivou SINAPSE: signali tj akcioni potencijali se menjaju. Tako se vrši
selekcija draži (informacija).
Tu može doći do: potenciranja, pojačavanja signala (jedan dedrit kontaktira
sa 100 neurona) ili do slabljenja signala- I prekida prenos informacije.
U jednom trenutku jedna sinaspsa može da potencira, a u drugom da
inhibira prenos informacija.
Dalja sudbina informacija:
Putem specifičnih nervnih puteva stižu do: kore mozga, subkortikalnih
centara ili korteks, gde se prepoznaju I čuvaju.
Prepoznavanje (“dekodiranje”) senzorne informacije je funkcija mozga
Specifični senzorni putevi prenose informacije ( u obliku signala) do
različitih delova CNS-a: (kontralateralnog) serebralnog korteksa.
Projekcione zone: prepoznaju, dekodiraju I čuvaju informacije.
Korteks prepoznaje više kvaliteta draži
1. Modalitet draži (svetlost, zvuk, dodir, miris, ukus)
2. Itenzitet draži
3. Lokalizacija draži
4. Trajanje draži
5. Obrazac ponavljanja
6. Afektivna priroda

Cuvanje informacija: pamćenje

Naš inventar znanja- služi:
1. Za upoređivanje pri prijemu novih informacija i
2. Za prilagođavanje ponašanja (adaptacija organizma)
U cilju preživljavanja pojedinca I vrste u celini.
Čuvanje informacija na nivou:
1. Kičmena moždina: refleksne aktivnosti
2. Bazalnih ganglija: podsvesne aktivnosti
3. Korteksa: svesne aktivnosti
Covek: kortkes je glavno mesto čuvanja informacija (ima 10 14 sinapsi).
Oštećenje korteksa: smanjena sposobnost za prijem i analizu draži.

Sensorna informacija prenosi od Re do korteksa putem perifernih

senzornih nervnih vlakana u obliku signala (kombinacije akcionih
potencijala). Na tom putu od receptora do korteksa informacija trpi
promene i nekoliko puta dolazi do” prekopčavanja”. Prve transformacije su
na nivou receptora, a ostale na nivou sinapsi. Informacija tada može da se
potencira ili oslabi- modeliranje informacija. Čuvanje informacija je
pamćenje.

Senzorni sistem se sastoji iz dva dela:

- Opšti senzorni sistem:
1. Informacije sa površine kože (PK)- mehanosenzitivnost,
termosenzitivnost, bol
2. Viscelarni senzibilitet (VS)- iz unutrašnjih organa
3. Duboki senzibilitet (DS)- iz mišića, tetiva i zglobova
Somatski senzibilitet (SS)- čulo dodira i položaja kao i toplotne i bolne
osetljivosti.
- Specijalni senzorni sistem (čula):
1. Čulo vida
2. Čulo sluha
3. Čulo mirisa
 4. Čulo ukusa
5. Čulo ravnoteže
Opšti senzorni sistem je izgrađen:
Prednji deo- receptori
Sprovodni deo- dva nervna puta sap o zti neurona, hijerarhijski I paralelno
organizovanih
Centralni, analizatorski deo- sistem kore velikog mozga, zone: primarna,
sekundarna i asocijativna.
Sa receptora za DS i VS deo informacija ne stiže do kore velikog mozga:
nismo svesni dužine i napetosti mišića kao ni stanja unutrašnjih organa.

Senzorni sistem
Ispitna pitanja:
1. Senzorni receptori
2. Sistem dorzalnih kolumni I spinotalamičnih puteva
3. Somatosenzorni korteks
4. Somatski senzibilitet
5. Taktilna osetljivost
6. Toplotna osetljivost
7. Osećaj položaja (duboki senzibilitet)
8. Bolna osetljivost

Senzorni receptori: (prvo ispitno pitanje)

Stimulus- draž je različit oblik energije. Vrste draži:
1. Mehaničke
2. Hemijske
3. Termičke
4. Elektromagnetne
Nervni sistem, međutim, ima sposobnost analize samo električnih draži.
Receptori su structure koje služe za:
- Vrijem određene vrste draži i za njeno
- Pretvaranje u električne potencijale (koje NS prepoznaje)
Vrste receptora:
1. Prema lokalizaciji:
- Eksteroceptore koji primaju draži iz spoljašnje sredine: čulo dodira,
vida, sluha, mirisa, ukusa
- Enteroceptore koji primaju draži iz organizma: hemoreceptori,
baroreceptori, proprioceptori.
2. Prema građi:
 - Nemijelinizovani nervni završeci: neinkapsulirani (receptori za bol) i
inkapsulirani (Pačinijevo telašce)
- Kompletne receptorke ćelije: mišićna vretena, fotoreceptori, gustativni
receptori.

Vrste receptora prema vrsti draži za koji su najosetljiviji:

1. Mehanoreceptori
dodir (različite vrste), zvuk, dužina mišića
2. Termoreceptori
toplotne draži
3. Nociceptori
bolne draži
4. Hemoreceptori
hemijske draži: pO2, pCO2, H+, osmolalnost, ukus, miris.
5. Fotoreceptori
EMT draži (svetlost)
 
Važne osobine receptora su: specijalizacija i adaptacija.
Specijalizacija- Različita osetljivost receptora!
Svaki receptor je specijalizovan za određenu vrstu draži. Adekvatan
stimulus: onaj za koji receptor ima najnižu vrednost praga aktivacije,
odnosno za koju je specijalizovan.
primer: receptori u oku specijalizovani su za prijem svetlosnih-EMT; njihov
prijem dovodi do senzacije svetlosti. Međutim, udarac u oko (mehanička
draž) izaziva senzaciju svetlucanja “vidi sve zvezde”.
Znači: i neadekvatan stimulus izaziva adekvatan odgovor, ali, njegova
jačina mora biti mnogo veća od jačine adekvatnih stimulusa.

Adaptacija receptora
Receptorski odgovor (RP) se smanjuje i pored dugotrajnog (neprekidnog)
delovanja stimulusa! Mehanizam adapt.: samostalno ili pod uticajem
komandi iz CNS (smanjuje se osetljivost recept.: razlik. bitne/nebitne)
1. Neadaptirajući:
receptori za bol, hemoreceptori
2. Sporoadaptirajući (tonički):
Kontinuirano okidaju AP tokom trajanja stimulusa.
Značaj: informišu o jačini draži.
primer: receptori u zglobnim čaurama i u mišićima, čulo ravnoteže.
3. Brzoadaptirajući (fazički):
frekvencija okidanja AP opada pri stalnom delovanju draži jednake jačine,
ali se povečava kad se menja jačina draži.
Značaj: detektuju promenu jačine draži (početak-kraj delovanja
draži).
primer: Pačinijevo telašce, receptori oko korena dlake

Senzorička jedinica
 Jedan akson senzoričkog neurona ima više perifernih grana, a svaka
inerviše po 1 receptor.
Skup svih receptora koji su inervisani od strane jednog senzoričkog
neurona – senzorička jedinica (SJ).
Receptivno polje (RCP) – površina koja je inervisana jednom SJ.

Receptivno polje (RCP)

1 afilijativni akson: inerviše 20 receptora 1 receptor: inervisan sa 3 axona.
Preklapanje RCP!
Veličina RCP – veoma različita!
Na kažiprstu: najmanja, idući ka ramenu i trupu: sve veća (100x).
Delovanje dve draži u jednom RCP će izazvati senzaciju kao da je delovala
1 draž.
To znači: Što je RCP manje, mogućnost razlikovanja dveju ili više draži je
veća.

Uloga receptora
 Transdjuserska uloga: pretvaranje stimulusa u receptorski potencijal (RP).
Mehanizam kako stimulus dovodi do nastanka RP, specifičan (različit za
različite receptore), ali najčešće primljena draž menja jonsku provodljivost
membrane receptora, izazivajući nastanak RP. Napr.:
1. mehanoreceptori: istezanje membrane → otvaranje jonskih kanala
(katjonskih), depolarizacija.
2. hemoreceptori: hemijski stimulus (ligand) – veže se za receptor →
otvaranje jonskih kanala, direktno ili indirektno (preko sekundarnog
glasnika), depolarizacija.

Receptorski potencijal
Vrsta ETP, zato ima sledeće karakteristike:
1. gradiran: amplituda zavisi od jačine stimulusa
2. lokalan: - dekrementno vođenje
3. nema refraktarnost
4. sumira se
5. depolarizirajući je u svim receptorima, izuzev u oku.

Receptorski potencijal
 AP se okida ukoliko amplituda RP dostigne prag za nastanak AP.
Kako je AP uvek maksimalan (Z”SIN”), to se sa povećanjem veličine RP
neće povećavati jačina AP, već će se povećavati frekvencija okidanja AP
(vremenska sumacija). Generatorski potencijal (GP): je vrednost RP koja
može da izazove (generiše) nastanak AP na prvom Ranvijero-vom suženju.
Jačina draži = veličina GP = frekvencija AP
To je jedan od načina na koji receptori kodiraju, šifriraju informacije o jačini
draži!

Receptori imaju veoma veliki raspon odgovora:

od veoma slabih draži do ekstremno jakih – zbog odnosa
veličine RP i frekvencije AP.
Za somatski senzibilitet: linearni odnos
Za čula: logaritamski odnos između jačine draži i frekv. AP.

Kodiranje (šifriranje) informacije

 Receptori obaveštavaju NS ne samo o delovanju draži, već i o njenim
karakteristikama.
1. modalitet
2. jačina
3. trajanje
4. lokalizacija
5. afektivna priroda

Kodiranje - jačina draži:

 ako je jača draž:
1. veća frekvencija AP koji idu duž istog n.vl. od receptora do centra:
vremenska sumacija
2. veći broj aktiviranih receptora i aferent. n.vl.: prostorma sumacija
Psihička interpretacija jačine draži:
1. Weber-Fehnerov princip: što je veća
jačina draži (osnovnog stimulusa) to mora biti veća i dodatna promena
jačine tog stimulusa da bi psiha otkrila tu promenu.
2. Zakon potencije: između protumačene jačine stimulusa i stvarne jačine
stimulusa, postoji linearni odnos
Kodiranje - trajanje draži
 adaptacija receptora: započinjanju delovanja draži
  Fazički: stvaraju signale pri
prestanku delovanja draži
Tonički: stvaraju signale kontinuirano: sve vreme dok traje delovanje draži

Kodiranje – lokalizacija draži

 Lokalizacija draži: zavisi od sposobnosti razlikovanja dve odvojene bliske
tačke, a ona zavisi od:
1. Veličine RCP na mestu gde deluje draž
(manja veličina RCP – veća sposobnost lokalizaciju, dodir: na kažiprstu: 2
mm; a na ramenu 40 mm.)
2. Lateralna inhibicija (izoštravanje signala) u n.putevima

Kodiranje – afektivna priroda draži

Draž izaziva osećaj “prijatno ili neprijatno” jer deo signala stiže i u limbički
sistem, u centar za:
nagradu (prijatnost) i
kaznu (neprijatno).
Formira se emotivna reakcija na primljenu draž.

 Adaptacija na senzornu draž je pojava da u toku duge stimulacije,

intenzitet senzacije se smanjuje pri primeni stimulusa istog kvaliteta
Smanjena amplituda generatorskog potencijala za vreme produžene
stimulacije zove se adaptacija Razdraženje Pačinijevog telašca izaziva
akcioni potencijal na prvom Ranvijerovom suženju
preciznost lokalizacije stimulusa nije povećana povećanjem centralne
konvergencije
Greške u lokalizaciji stimulusa vezane su za fenomen projekcije

Taktilna osetljivost (peto ispitno pitanje)

• modaliteti taktilne osetljivosti • taktilni receptori
• transmisija nervnim putevima • uloge somato-senzorne kore
 
 Taktilna osetljivost = Mehanosenzitivnost: podrazumeva različite oblike
DODIRA.
Modaliteti taktilne osetljivosti
dodir: ako je blagi (laki dodir) pritisak: ako je dodir jak (grubi dodir) vibracije:
ako se pritisak ponavlja (svrab + golicanje)
Dodire registruju razni receptori: zajedničko im je da su amijelinski nervni
završeci (neinkapsulisani ili inkapsulirani; nisu ćelije).
 

 Receptori za dodir: 6 vrsta

Slobodni nervni završeci Majsnerovo telašce
Merkolovi diskovi (Igoov receptor) Završni organ dlake
Ruffinijevi završni organi Pačinijeva telašca

 Receptori za dodir nisu ravnomerno rasprostranjeni po koži.

Najveća gustina: u koži usana, lica, prstiju; najmanja: u koži trupa.
Vrste receptora za dodir:
1. Meisnerovi i Pačinijevi korpuskuli: brzo adaptirajući, pa detektuju i
vibracije (pored dodira i pritiska).
2. Merkelovi diskovi i Rufinijeva telašca: sporo adaptirajući, tj. duže
vremena šalju informacije o dejstvu draži. Merkelovi diskovi šalju
informacije o dodiru tipa uboda; Rufinijeva telapca: o istezanju kože.
3. Receptori oko korena dlake.

Receptori za dodir: raspored (lokalizacija)

 Kosmata koža- nalaze se površno receptori oko korena dlake (brzo
adaptirajući), Merkelovi diskovi; duboko u koži- pančinijeva telašca (brzo
adaptirajući), Ruffinijeva telašca (sporo adaptirajući)
Ne-kosmata koža (usne, jezik, prsti)- površno: Majsnerovo telašce (brzo
adaptirajuće), Merkelovi diskovi; duboko u koži: pančinijeva telašca (brzo
adaptirajući), Ruffinijeva telašca (sporo adaptirajući)

Sistem dorzalnih kolumni i spinotalamičkih puteva:

Periferni, centralni i kortikalni neuron Mesta ukrštanja
Modaliteti osećaja koji se prenose

 Nervni putevi (drugo ispitno pitanje)

  PARALELNA ORGANIZACIJA:
u kičmenoj moždini postoje 2 paralelna puta za prenos senzornih
informacija:
Sistem dorzalnih kolumni Anterolateralni putevi (ALS)
HIJERARHIJSKA ORGANIZACIJA:
oba ova puta sadrže po tri neurona, na različitim nivoima NS .
Razlika: u
• debljini nervnih vlakana (brzini provođenja) • pravilnoj prostornoj
organizaciji n. vlakana

SISTEM DORZALNIH KOLUMNI

-  Od receptora:
Telo neurona 1: u ganglijama zadnjih korena spinalnih živaca.
Centralni deo neurona 1:
penje se ka moždanom stablu u ipsilateralnim dorzalnim kolumnama bele
mase k.m.
Sinapsu sa neuronom 2:
pravi u jedrima dorzalnih kolumni (nc.gracilis i nc.cuneatus),
odakle neuroni ukrštaju se i ulaze u sastav Lemniscus Medialisa (LM).
... i dolaze do kontralateralnog talamusa.
Iz talamusa polaze neuroni 3,
koji se završavaju u SKVM (G-PostC).

Sistem dorzalne kolumne: karakteristike

 1. Somatotopski organizovan: pravilan raspored nervnih vlakana u ovom
putu i dalje, do SKVM:
- aksoni iz distalnih delova donjih ekstremiteta su postavljeni najviše
medijalno;
- a oni aksoni koji dolaze iz gornjih delova tela – postavljeni su lateralno
(periferno),“pakuju se”
2. Prenosi informacije koje zahtevaju:
* brzu propagaciju,
* preciznu lokalizaciju mesta delovanja draži i * finu gradaciju intenziteta
draži.
3. Prenosi: Mehanosenzitivnost i Duboki senzibilitet 4. Ukrštanje: neuron 2,
centralni deo (u mož-stablu).

ANTEROLATERALNI SISTEMI
Neuron 1. reda: završava se u ipsilateralnim ZR SMKM (istog segmenta).
Odatle polazi neuron 2: aksoni neurona 2 prelaze na suprotnu
stranu k.m.:ukrštanje“univou”– i putuju prednim i bočnim kolumnama
BMKM do moždanog stabla i do jedra talamusa.
Od talamusa: polazi neuron 3. – do SKVM.
(tu gde je ušao u KM, tu se i ukršta)
Anterolateralni sistem- karakteristike
 1. Slabije izražena somatotopska organizacija
2. Manja brzina propagacije, manja sposobnost lokalizacije i manje
precizna gradacija intenziteta draži
3. To su informacije: 1. Bol, 2. Termičke senzacije, 3. Grubi dodir (toplo,
mukli bol, grubi dodir, pritisak, svrab, golicanje, seksualne senzacije).
U sastav ALS ulaze:
spino-talamički put
spino-retikularni put → aktivira RAS (bol) spino-mezencefalički put:
aktivacija analgezijskog sistema

Modulacija prenosa informacija je u sinapsama na svakom nivou ovih

senzornih puteva, jer ulazi iz drugih ushodnih i nishodnih puteva putem
interneurona mogu biti ekcitatorni ili inhibitorni.

Dodir: nervni putevi

 Impulsi sa receptora za dodir prenose se:
Mijelinskim n.vlaknima: 30-70 m/s Nemijelinskim n.vlaknima: C-tip.
Putevi: oba puta koriste,
- i sistem dorzalne kolumne,
- i ALS.
Zato, samo intenzivno, veoma obimno oštećenje k.moždine dovodi do
potpune anestezije (odsustvo osećaja dodira).
Sistemom dorzalne kolumne prenose se: osećaj vibracije, fini dodir,
kinestezije i propriocepcije. ALS: prenosi informacije o grubom dodiru.
Do S1-S3: shvatanje, integracija i interpretacija.

Dermatom
Površina kože koju inerviše jedan spinalni živac (tj. jedan segment kičmene
moždine).
Preklapanje dermatoma: jer senzorički neuroni, na svom putu
od periferije ka CNSu, na nivou pleksusa, bivaju pregrupisani.

Lezije kičmene moždine

  1. Transekcija: potpuni presek svi modaliteti draži se gube
2. Hemisekcija (1/2) : Braun - Sequardov sindrom:
A. Senzibilitet:
- DK/ML: ipsilateralno u MS:
gubi se mehanosenzitivnosti i duboki senzibil. na istoj strani gde je
povreda.
- AL/ST: sa suprotne str. ide: gubitak bola i term.senz. na suprotnoj strani.
B. Motorika: gubitak motornih funkcija na istoj strani gde je povreda
(tr.corticospinalis)

Somatosenzorni korteks ( treće ispitno pitanje)

 • lokalizacija
• citoarhitektonika i neuronski slojevi
• prostorna reprezentacija tela
• uloge primarnog somatosenzornog područja
• uloga asocijacijskog somatosenzornog područja

Sa TALAMUSOM: -
“talamus je sekretarica kore” – Talamo-kortikalni sistem:
U korteksu postoji projekcija specifičnih područja talamusa.
Talamo-kortikalna radiacija

Projekcione zone:
Specijalni senzorni sistem (Čula): pojedinačne projekcione zone: miris,
ukus, vid, sluh.
Opšti senzorni sistem: samo jedna projekciona zona: Somato-senzorna
kora velikog mozga (SKVM)
SKVM: prepoznaje osobine stimulusa (dekodiranje, dešifrovanje senzornih
informacija)
Lokalizacija: u girusu postcentralisu

Organizacija neurona: pravilna

1. Horizontalno – VI slojeva
naizmenični slojevi ćelijskih tela i aksona.
- ulazni sen.putevi: aktiviraju
neurone u IV sloju.
- neuroni II i III: šalju aksone
u bliske, susedne delove kore - neuroni V,VI: šalju aksone
u udaljene delove kore
2. Vertikalno: stubići (kolumne)
- funkcionalna jedinica CCx
grupe neurona koji reaguju na isti kvalitet draži (dodir, pritisak, vib.).
Započinju analizu značenja senzornih signala.
SKVM- Podeljena u tri zone:
Primarna (S1) – sekundarna (S2) – asocijativna (S3) zona. odgovori
neurona su složeniji, sa većim RCP → obezbeđuje prikupljanje različitih
ulaznih signala: (konvergencija). Somatotopski organizovana: pravilan
prostorni raspored pojedinih delova tela.

Homunkulus
1. neproporcionalan:
veću kortikalnu prezentaciju imaju oni delovi tela gde je veća gustina
receptora (usne, jezik, lice, prsti).
2. naglavačke postavljen: glava-dole, noge-gore
3. kontralateralno:
receptori sa leve strane tela: u desnom homunkulusu, i obrnuto

VAŽNO!
Primarna područja kore (senzitivna): jednostavna obrada primljenih signala
Sekundarna područja kore: daju smisao, obogaćuju interpretaciju.
Asocijativni regioni: primaju i analiziraju signale iz mnogih regiona kore, kao
i iz subkortikalnih struktura.
Asocijativnih regiona ima više, ali posebno je važan:
Parijeto-okcipito-temporalni asocijativni region!

ASOCIJATIVNI CEREBRALNI KORTEKS (ACCx)

PARIJETO-OKCIPITO-TEMPORALNI ACCx
obezbeđuje visok nivo integrativnog značenja za signale: somatske,
visuelne i auditorne.
Delovi (funkcije) – analiza:
1. Region za prostorne koordinate tela i okoline
2. Wernikeov region (WR): opšti interpretacijski region (“saznajni, gnostički
region”) - na tromeđi: SCx, VCx, ACx

Percepcija (opažanje)
Percepcija ili opažanje je složen psihički proces neposrednog saznanja o
predmetima i pojavama na osnovu čulnih podataka
Podaci dospevaju iz raznih čula, interpretiraju se stvarajući smisaonu
celinu.
Na osnovu percepcije mnoštvo zvukova čujemo kao govor, razne mrlje
boje opažamo kao predmet, kombinaciju različitih ukusa kao razne vrste
jela.
Percepcija ne znači samo zbir elemenata već i aktivnu obradu primljenih i
postojećih informacija, i njihovu interpretaciju zasnovanu na prethodnim
znanjima i iskustvima.

 Funkcije: S1, S2, S3: sve složeniji oblici analize draži

prepoznavanja draži – gnozije!
SKVM obezubeđuje detekciju:
1. pokreta, pravca, smera delovanja draži na koži (jer odgovori
neurona su specifični, tj. postoje strogo selektivna aktivacija
neurona).
2. lokalizacija delovanja draži
3. oblika predmeta (stereognozija)
4. teksture predmeta (receptivna polja su veća).
5. veličine i težine predmeta koji se pipa (jer se inf. sa
mehanorec.kože udružuju sa inf. proprioceptora)
(barognozija).
6. razlikovanje dve bliske tačke
 7. Asocijativni deo SKVM: S3 (Wernike): shvata se značenje draži (opšti
interpretacijski region) (jer informacije sa  mehanor. udružuje se sa vidnim,
slušnim, i dr. inf.).
8. prepoznavanje svog sopst.tela u prostoru (Amorfosinteza: nije svestan
svoje 1⁄2 tela)
9. shvatanje odnosa tela sa okolnim prostorom
10. motorni odgovor na senzornu draž se započinje (W.
→fasc.arcuatur→Broka (govor) ili MKVM (pokret).
SENZO-MOTORNA INTERGRACIJA!
KORTIKALNI SENZIBILITET

Razaranjem somatosenzornog korteksa najviše je oštećen osećaj

diskriminativnog dodira
Sposobnost lokalizacije stimulusa na površini tela zove se topognozija
Stereognozija podrazumeva sposobnost prepoznavanja oblika ili
prostornog obrasca stimulusa sa kože

Somatski senzibilitet (četvrto ispitno pitanje)

• klasifikacija somatskih osećaja
• mehanoreceptivna osetljivost
• transmisija nervnim putevima do
somato-senzorne kore
  
 Klasifikacija somatskih osećaja
Sa površine kože:
1. mehanosenzitivnost = taktilna osetlj. = i.p.5 2. termosenzitivnost = i.p. 6
3. bol = i.p. 8
Iz unutrašnjih organa: Visceralni senzibilitet (VS) nije posebno i.p. (deo:
bola)
Iz mišića, tetiva, zglobova: Duboki senzibilitet (DS) = i.p. 7

Somatosenzorni sistem: Glava

Somato-senzoričke informacije iz predela glave i lica prenose se n.V
(grane: n.ophtalmicus, n.maxilaris, n.mandibularis):
inerviše:
• kožu lica
• sluzokožu usne i nosne duplje,
zube i tvrdu moždanu opnu
neuron 2: ukršta se → do T. neuron 3: od T. → do S.I.
Klinika. glavobolja i zubobolja.

Toplotna osetljivost (šesto ispitno pitanje)

• receptori za toplo i hladno
• gradacija osećaja
• transmisija nervnim putevima do SKVM
  
 Receptori: termoreceptori
Centralni + Periferni
- slobodni nervni završeci u kozi i nekim dubokim
tkivima. Spora adaptacija receptora postoji u opsegu: 20- 40°C (van tog
opsega: bol – nema adaptacije!)
 AP) AP) toplota
* Receptori za hladno: 24-28 °C (najveća frekv. (10 puta brojniji), i
* Receptori za toplo: 44-46°C (najveća frekv.
* Receptori za bol; ekstremna hladnoća ili
Obaveštavaju HT o temp. sobe tj.spolj.sredine: obezbeđuju rana
upozorenja o brzim promenama temp. okoline. Idu i do kore velikog mozga
– obezbeđuju svesno opažanje temp. okoline i predviđanja.
Adaptacija termoreceptora- važna za doživljaj termičke senzacije.
Relativan osećaj: 3 suda – ledeno-normalno-vrelo (kako?) Praktični:
odrediti raspored tačaka za toplo i hladno.
Termički signali se prenose Ab i C vlaknima anterolateralnog
spinotalamičkog puta

VAŽNO!
sposobnost diskriminacije termičkih stimulusa je slabija nego mehaničkih
receptore za toplo ne okidaju potencijale kada je temperatura kože manja
od 25C
receptore za hladno ne okidaju na temperaturi iznad 45C Kakva je
zastupljenost tačaka za bol, toplo-hladno i pritisak u koži?
brojnije su tačke za bol nego za toplo

Visceralni receptori
 Mnogobrojni:
1. hemoreceptori 2. baroreceptori Malobrojni:
1. termoreceptori 2. za dodir Različito:
-za bol:nociceptori, koji reaguju na mehaničke draži-istezanje. malo: u
parenhimskim organima: slaba lokaliz.bola iz u.o. mnogo: u omotačima
u.o.: pleura-perikard-peritoneum.
Šta stimuliše nociceptore unutr.organa? 

Osećaj položaja
- Duboki senzibilitet -
• lokalizacija i vrsta receptora
• nervni put
• osećaj položaja i međusobnog odnosa delova tela • kinestezija
  
 Složeni osećaj o položaju tela:
tokom mirovanja
tokom kretanja (kinestezija)
To je osećaj o: odnosu – uzajamno delovi jedan u odnosu na drugi i
u odnosu na druge predmete(o položaju tela u prostoru). Receptori
(proprioceptori): mišićno vreteno, Goldžijev tetivni organ, slob. nervni
završeci u zglobnim čaurama.
Putevi: sistem dorzalne kolumne
Dokle?: do malog mozga (najveći deo vl. tu se završava) - Nesvesni duboki
senzibilitet (dužina i tonus mišića,...)
i do SKVM (manji deo vlakana)- Svesni duboki senzibilitet. Ataksija (gubitak
ravnoteže i osećaja položaja): povrede dorzalne kolumne.

VAŽNO!
Kinestetski signali se propagiraju A vlaknima dorzalne kolumne
Razlike u prenosu AP između:
- Sinapse
Impuls se širi jednosmerno Sumiranje AP
Zamorljive su
- Nervnog vlakna
Impuls putuje u oba smera AP se ne sumiraju (putuju pojedinačno)
Nisu zamorljiva

Vrste neurotransmitera
 Mali, brzodelujući
1. Acetilholin
2. Amini
- kateholamini: A, N, Dop - histamin
- serotonin
3. Amino kiseline
- GABA
- glicin
- glutaminska kiselina
- asparaginska kiselina

Neuropeptidi, sporodeluj.
1. Hipotalamusni oslob.pep. - TRH, LHRH
2. Hipofizni peptidi
β-endorfin, vasopresin, oksitocin, hormon rasta, TSH
3. Peptidi koji deluju u crevima i mozgu
enkefalini, gastrin, CCK, VIP
4. Iz drugih tkiva
angiotenzin II, ANP, endotelini

Sistemi neurona u vezi sa NT-ima

 1. Holinergički sistem
2. Dopaminergički sistem
3. Adrenergički sistem
4. Opioidni peptidi
5. Serotoninski sistem

 NT: mali molekuli, brzo delujući: Loakalizacija i funkcija

1. Acetilholin: neuroni u: MKVM, BG, α-MNPR-SMKM, preganglijski
neuroni ANS, postganglijski neuroni PSY. efekat: ekcitatoran, izuzev
PSY u srcu (inhib.)
2. Noradrenalin: locus coeruleus (kontrola raspoloženja), mož.stablo, HY
postganglijski sistem. Efekat: ekcit. i inhib.
3. Dopamin: supst.nigra. Efekat: inhibitorni
4. Glicin: k.moždina. Efekat: uvek inhibitorni.
5. GABA: k.moždina, MM, BG, kora. Efekat: uvek inhibit.
6. Glutamat: u senzornim putevima. Efekat: ekcitacija.
7. Serotonin: u nc.raphe: kontrola bola, raspoloženja,
spavanja/budnosti.
Efekat NT na post-SM zavisi od vrste receptora a ne od NT!

 Jedan nervni završetak, uz mali NT brzog dejstva može da luči i NT

sporog dejstva: Koegzistencija

Kvant: količina NT koja se nalazi u jednom sinaptozomu

Broj kvanta koji će se osloboditi: zavisi od količine Ca++ koji je difundovao
u pre-SZ, a to zavisi od frekvencije AP i od [Ca++]-ECT.
Svaki oslobođeni kvant NT na post-SM: MPSP (osnovni sinaptički
potencijal). “Tonus sinapse” – sinapse su stalno po malo nadražene.
Veći broj oslobođenih kvanta – veća amplituda MPSP (sumacija).
? EPSP ili IPSP: zavisi od:
- vrste NT, i
- vrste receptora

Karakteristike transmisije kroz grupe neurona (treće ispitno pitanje)

• Prenos i obrada signala u neuronskim grupama.
• Konvergencija i divergencija postsinaptičkih završetaka. • Nadražena i
facilitirana zona.
• Mehanizam naknadnog okidanja impulsa (reverberacijski
krugovi).

 Grupe neurona
Složeniji je prenos AP od prenosa kroz jednu sinapsu.
Prenos kroz veći broj sinapsi: po tipu:
1. Divergencija
2. Konvergencija
3. Serijska obrada
4. Paralelna obrada
5. Reverberacija
6. Naknadno pražnjenje
7. Trajni izlazak signala
8. Ritmički izlazak signala (respir. centar)
9. Recipročna inhibicija (stim. agoniste i istovr. inhib.antagoniste)

Divergencija: širenje signala sa 1 neurona na veći broj neurona.

- u istom pravcu: tr. corticospinalis: 1 piramidalna ć. → 10.000 miš.č.
- u više različih pravaca: sa miš.vretena u: mali moz., u BG, u MKVM.
Postiže se: pojačanje, potenciranje informacije! Karakt.: za motornu
osovinu 1 ulazno: više izlaznih vlakana
Konvergencija: prikupljanje signala na 1 neuron (više ulaznih: 1 izlazno
vlakno). - iz istog izvora
- iz različitih izvora: na 1 alfa MN PR SMKM: iz miš.vretena, iz MKVM, iz
MM, iz interneurona.
Postiže se: prikupljanje informacija radi pravilnog odgovora (kontrakcija
mišića
odgovarajuće jačine, trajanja, pravca...)
Naknadno pražnjenje: produženo trajanje PSP (signala), (čak i onda kada
je ulazni
signal završen), zbog reverberacije: kruženja signala.
(1 ulaz: 1 izlaz: 1 kolaterala → ekcitira presinapt.neuron)
- u reverberacijskom krugu (oscilatorni krug): pozit. povr.sprega.
Neuronski krugovi povezuju (direktno ili indirektno) sve delove mozga:
opasnost od generalizovanog pražnjenja (EPI).
Značaj ravnoteže: inhibicije i ekcitacije u nervnom sistemu!