1.

Zakon kao izvor poslovnog prava

Izvori prava su oni skupovi opštih pravnih normi kojima se na unapred neodređeni vremenski period i za unapred neodređene
poslovne subjekte uređuju neki društveni odnosi. Osnovni izvor prava je zakon. Najviši izvor prava je ustav – najviši zakon
(pravnička povelja društva). Sačinjen je tako da pretežno sadrži principe (načela), a malo konkretnih pravnih normi. Sve ostalo se
reguliše nižim izvorima prava: ratifikovane međunarodne konvencije; zakoni; podzakonska akta (uredbe, odredbe, odluke,
pravilnici, naredbe...); običaji, uzanse, opšti uslovi poslovanja. Zakone uvek donosi najviši organ vlasti (skupština, parlament), on
ima određene članove u kojima su sadržane pravne norme (pravila ponašanja obezbeđena pravnim sankcijama). Pravne norme su
nužno opšteg karaktera, za unapred neodređen subjekt, na neodređeno vreme, sem pojedinačnih pravnih normi koje su unapred
određene. U zakonu postoje: imperativne (kongentne) i fakultativne (dispozitivne) norme. Po imperativnim se adresanti moraju
ponašati, a po dispozitivnim normama se mogu i ne moraju. Podzakonska akta donose izvršni i upravni organi – vlada. Najviše su
imperativne norme uglavnom tehničke, nisu tako opšte.

2. Običaji i uzanse
Običaj je pravilo ponašanja koje nije propisano zakonom, već je nastalo dugotrajnim istovrsnim ponašanjem pripadnika grupe u
istim situacijama. Postoji više vrsta običaja: 1) po teritoriji: opšti, regionalni, lokalni (mesni) – najjača pravna snaga; 2) po
delatnosti: opšti i posebni (najjači u određenoj struci). Uzanse su prikupljeni sistematizovani i objavljeni običaji od strane
određene komore (privredne, trgovačke...). Pored opštih uzansi postoje i posebne uzanse za pojedine branše.

3. Tipski i formularni ugovori i opšti uslovi poslovanja

Ovo je tipičan proizvod privrednika. Ova unapred pripremljena pisana pravila imaju velike korporacije, monopolisti, dominantni
na tržištu ili sa velikim udelom na tržištu. Uslovi pod kojima se zaključuje ugovor: od trenutka kada su nastali postali su pravilo za
zaključenje ugovora. Uvek ih nameće jača strana. Postoje i posebna pravila za tumačenje ovih ugovora ako ima bilo kakvih
pravnih rupa ili nejasnih formulacija. Tumače se u korist slabije strane (pristupnika). Kada nema pravila iz poslovnog prava, može
se koristiti sekundarno pravilo iz građanskog prava. Redosled primene izvora prava: 1) ustav; 2) ratifikovana međunarodna
konvencija; 3) zakoni – imperativni; 4) podzakonska akta – imperativne norme; 5) običaji i uzanse – mogu po snazi da dođu pre
dispozitivnih zakonskih normi ako preduzeća tako urede svoj odnos, ili ako sam zakon upućuje na običaje i uzanse; 6) opšti uslovi
poslovanja – volja izražena kroz opšte uslove. Takođe mogu po snazi da dođu pre dispozitivnih zakonskih normi.

4. Delatnost preduzeća
Privrednom delatnošću se smatra proizvodnja i promet robe i vršenja usluga na tržištu. Delatnost preduzeća utvrđuje se opštim
pravnim aktom (ugovor o osnivanju, statut). Da bi preduzeće moglo vršiti jednu ili više delatnosti neophodno je da ispunjava
uslove koji se određuju saveznim i republičkim zakonima i podzakonskim aktima. Uslovi za obavljanje delatnosti mogu se
podeliti na opšte i posebne. Uslovi u pogledu: a)tehničke opremljenosti, b)zaštite na radu, c)zaštite i unapređivanja čovekove
sredine predstavljaju opšte zakonske uslove. Posebni uslovi se odnose na: stručnu spremu radnika, poslovne prostorije, posebne
mere zaštite od opasnih materija itd. Ispunjenost svih propisanih uslova za obavljanje delatnosti konstatuje se rešenjem nadležnog
upravnog organa bez kojeg preduzeće ne može da otpočne sa vršenjem delatnosti, odnosno ne može da menja uslove njenog
obavljanja. Sloboda izbora delatnosti podrazumeva i pravo preduzeća da svoju delatnost promeni. Postoje tri tipa promena:
proširenje, sužavanje i potpuna izmena delatnosti. Za promenu delatnosti preduzeća potrebna je saglasnost osnivača, ako je to
predviđeno aktom o osnivanju preduzeća, odnosno ugovorom. Razlikovanje na osnovne i sporedne delatnosti je implicitno
prisutno. Preduzeće može bez upisa u sudski registar da vrši i druge deatnosti koje služe delatnosti koja je upisana u sudski
registar ako se uobičajeno vrše uz tu delatnost, u manjem obimu ili povremeno, ili ako doprinose potpunijem korišćenju kapaciteta
i materijala koji se upotrebljava za vršenje upisane delatnosti. Delatnošću preduzeća određuju se i granice pravne i poslovne
sposobnosti peduzeća. Preduzeće može da zaključuje ugovore i obavlja druge poslove prometa robe i usluga u okviru delatnosti,
za koje je upisano u sudski registar. Pitanje ništavosti poslova koje je privredni subjekt zaključio van okvira registrovanih
delatnosti je do sada, zavisilo od savesnosti drugog lica. Ako drugo lice nije znalo niti je prema okolnostima moralo da zna da je
reč o nedopuštenom pravnom poslu onda je iz razloga pravne sigurnosti takav posao smatran važećim. U protivnom slučaju
smatran je ništavim.

5. Firma preduzeća
Firma je ime pod kojim preduzeće posluje. Načelno posmatrano preduzeće slobodno određuje svoju firmu. Ipak zakonski propisi
sadrže određene norme u čijim okvirima se primenjuje sloboda izbora firme. Propisima je predviđeno da se odluka o promeni
firme donosi na način koji je utvrđen statutom preduzeća. Sloboda firme je ograničena njenom obaveznom sadržinom. Firma mora
sadržavati oznaku koja upućuje na delatnost, na naziv (ime), sedište i oblik i vrstu odgovornosti preduzeća. Preduzeće ne bi
moralo u firmu unositi sve delatnosti kojima se bavi, već najmanje jednu od njih, koja je upisana u sudski registar. Od oblika i
vrsta odgovornosti u firmu se unose samo oni koji su statusnog karaktera. Pored obaveznih, firma može sadržavati i fakultativne
elemente (crteži, slike). U pogledu izbora nekih elemenata firme postoje određena ograničenja. Npr. za unošenje u firmu imena
istorijskih i drugih znamenitih ličnosti potrebna je dozvola nadležnog opštinskog organa. U firmu se ne može uneti naziv
društveno-političke zajednice. Postoji mogućnost korišćenja skraćene oznake firme. Ona mora obavezno sadržavati oblik i vrstu
odgovornosti preduzeća. Obavezno se upisuje u sudski registar. Propisana je obaveza preduzeća da u svom poslovanju
upotrebljava firmu onako kako je upisana u sudski registar. Preduzeće može svoju firmu upotrebljavati i kao robni znak. Iz opšte
obaveze korišćenja firme proizilazi i obaveza isticanja firme na poslovnim prostorijama preduzeća (puna ili skraćena oznaka
firme). Svaka registrovana firma uživa zaštitu. Ta zaštita može biti dvojaka: po osnovu upisa u sudski registar i po osnovu zabrane
nelojalne konkurencije. Pošto pod istom ili sličnom firmom ne mogu biti upisana kod istog registarskog suda dva ili više
preduzeća koja vrše istu ili sličnu delatnost zakon daje prednost preduzeću koje je ranije prijavilo firmu. Zaštitu svoje firme

1
tužbom preduzeće može tražiti u dva slučaja: a)ako je registarski sud propustio da vrši svoju službenu dužnost b)ako je sporna
firma upisana u registar kod drugog suda, a ne kod onog koji je upisao firmu preduzeća koje traži pravnu zaštitu. Kada nađe da je
zahtev za zaštitu firme opravdan sud će izreći zabranu upotrebe firme koja je zahtevom osporena i ona mora biti izbrisana iz
sudskog registra. Uz zabranu upotrebe firme preduzeće kome je izrečena zabrana može se osuditi i na naknadu štete u primerenom
iznosu (samo na zahtev tužioca).

6. Sedište preduzeća
Sedište preduzeća je mesto u kojem se obavlja njegova delatnost. Za slučaj obavljanja delatnosti u više mesta, sedištem se smatra
ono mesto koje je utvrđeno statutom preduzeća. Preduzeću se znači prepušta da potpuno samostalno opredeljuje statutom svoje
sedište. Preduzeće može da promeni sedište. Prema novim propisima više nije obavezno obaveštavanje nadležnih organa opštine
sa čije teritorije se premešta sedište i nadležnog organa opštine na čiju teritoriju se sedište premešta. Svaka promena sedišta se i
dalje mora registrovati i ne može biti proizvoljna tj. mora biti vezana za mesto u kojima preduzeće obavlja svoje registrovane
delatnosti. Odluka o promeni sedišta preduzeća donosi se na način predviđen statutom preduzeća.

7. Zastupanje (i predstavljanje) preduzeća

Preduzeće kao pravno lice ne može neposredno preduzimati pravne radnje već to može činiti samo preko fizičkih lica. To su lica
koja su statutom ili drugim pravnim aktom ovlašćena da u ime preduzeća preduzimaju pravne radnje i na taj način stiču za
preduzeće prava odnosno preuzimaju za njega obaveze. Razlikuju se zakonski zastupnici, ugovorni zastupnici, punomoćnici po
zaposlenju i drugi ovlašćeni zastupnici preduzeća. Za razliku od zastupanja, pod predstavljanjem preduzeća podrazumeva se
istupanje nekog lica u ime i za račun preduzeća ali bez ovlašćenja da svojim izjavama volje stiče prava ili preduzima obaveze za
preduzeće.
Zastupanje preduzeća od strane dirktora i drugih radnika - Preduzeće zastupa i predstavlja direktor na osnovu samog zakona.
Statutom preduzeća može se predvideti da pravo na zastupanje preduzeća imaju i drugi radnici. Zastupnik je ovlašćen da u ime
preduzeća, u okviru njegove delatnosti, a u granicama svojih ovlašćenja, zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje kao i da
zastupa preduzeće pred sudovima i drugim organima. Ovlašćenja zastupnika se mogu ograničiti statutom odnosno pravilima
preduzeća. Zastupnik može, u okviru svojih ovlašćenja, da obezbedi drugom licu pismeno punomoćje za zaključivanje određenih
vrsta ugovora i preuzimanje određenih pravnih radnji.
Prokura - Prokura je punomoćje čiji su sadržina i obim određeni zakonom. Prokuru preduzeće može dati radniku sa posebnim
ovlašćenjima i odgovornostima ili drugom licu u preduzeću ili van preduzeća. Prokuru mogu dati sva preduzeća. Davanje i
prestanak prokure se obavezno upisuje u sudski registar stim da se upis prestanka prokure mora izvršiti u roku od tri dana od dana
prestanka ovlašćenja. Prokuru daje direktor uz saglasnost organa upravljanja. Prokura može biti pojedinačna ili zajednička
(skupna). Pojedinačna prokura može biti data jednom licu ili većem broju lica, a ako je data većem broju lica svaki prokurist ima
svoje ovlašćenje. Skupna prokura se može dati dvojci ili većem broju lica zajedno, a pravni poslovi i radnje punovažni su samo
ako postoji saglasna izjava volje svih prokurista. Prokura ne može premašiti direktorova ovlašćenja u zastupanju preduzeća i mora
se kretati u granicama delatnosti i svrhe poslovanja preduzeća. Ona se ne može ograničiti po ovlašćenjima i vremenski, niti može
biti uslovna.
Ugovorni zastupnici (punomoćnici) - Ugovorni zastupnici su fizička ili pravna lica koja svoje ovlašćenje na zastupanje preduzeća
zasnivaju po ugovoru ili drugom pravnom poslu. Punomoćnik može preuzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje
ovlašćen. Za preuzimanje pravnih poslova izvan domena redovnog poslovanja preduzeća punomoćnik mora imati specijalno
punomoćje. Za preuzimanje menične obaveze, zaključenje ugovora o jemstvu, o poravnanju, o arbitraži, neophodno je specijalno
punomoćje. Preduzeće može suziti ili opozvati dato punomoćje čak i u slučaju da se ugovorom odreklo tog prava.
Trgovački putnici - Trgovački putnik je lice koje je od strane preduzeća ovlašćeno da preduzima određene poslove u vezi sa
prodajom robe s tim da se obim tih ovlašćenja utvrđuje punomoćjem koje mu je preduzeće dalo. Osnovno je pravilo da trgovački
putnik nije ovlašćen na zaključenje ugovora o prodaji i drugih ugovora. On je ovlašćen da za preduzeća prima reklamacije na robu
kao i druge izjave volje u vezi sa izvršenjem ugovora koji je nastao njegovim posredovanjem. Isto tako ovlašćen je da u ime
preduzeća preduzima potrebne mere za očuvanje prava iz zaključenog ugovora.

8. Sanacija i prinudno poravnanje

Kada preduzeće tokom poslovanja zapadne u ekonomske teškoće, posebno kada je insolventno (tj. kada ne može da izvršava svoje
dospele obaveze) stiču se uslovi za njegov prestanak. Za sprečavanje prestanka preduzeća u našem pravu postoje dva instituta:
sanacija i prinudno poravnanje. Njihovo korišćenje ima smisla samo ukoliko se to preduzeće nalazi u privremenim teškoćama pa
se može očekivati da će ekonomski “ozdraviti” i ponovo poslovati pozitivno. Pod sanacijom se podrazumeva skup mera koje se u
određenom postupku preduzimaju radi ekonomskog ozdravljenja preduzeća i drugih pravnih lica koja obavljaju delatnosti na
tržištu. Sanacija se preduzima u dva slučaja. Prvi slučaj je ako je preduzeće insolventno tokom poslovne godine 30dana
neprekidno ili 30dana sa prekidom u poslednjih 45dana. Ova sanacija se sprovodi tako što je preduzeće dužno da sa svojim
poveriocima postigne vansudsko poravnanje. Sporazum o poravnanju ili odlaganju roka plaćanja proizvodi dejstvo samo između
poverioca i dužnika ali ne i prema drugim poveriocima koji nisu prihvatili sanaciju. Po tome se sanacija bitno razlikuje od
sporazuma o prinudnom poravnanju. Drugi slučaj sanacije postoji ako preduzeće po završnom računu iskaže gubitak. Sanacija
ovakvog preduzeća se može vršiti na tri načina: 1)Gubitak se pokriva raspoloživim sredstvima rezervi samog preduzeća, otpisom
gubitka na teret trajnih izvora sredstava ili emitovanjem hartija od vrednosti, 2)Iz zajedničkih sredstava rezervi sa drugim
preduzećima, kao i dotacijama i raspodelom dohotka, 3)Otpisom potraživanja od strane poverilaca, preuzimanjem duga ili
pretvaranjem potraživanja poverilaca u ulogu preduzeća. Ako postupak sanacije ne dovede do otklanjanja insolventnosti tada
preduzeće ali i njegovi poverioci mogu podneti prijavu nadležnom sudu za otvaranje postupka stečaja.

2
Prinudno poravnanje je poseban oblik sanacije koji se sprovodi između preduzeća koje je insolventno i njegovih poverilaca.
Prinudno poravnanje je sporazum između insolventnog preduzeća i njegovih poverilaca čija potraživanja iznose više od polovine
vrednosti svih neizmirenih potraživanja prema tom preduzeću, kojim se dugovi tog preduzeća smanjuju ili se odlaže njihovo
ispunjavanje. Postupak prinudnog poravnanja se pokreće na predlog dužnika ili predlog poverilaca ako se dužnik sa time saglasi.
Ono se može pokrenuti samo ako su ispunjeni uslovi za otvaranje stečajnog postupka. Postupak prinudnog poravnanja vodi
nadležan sud u veću od trojce sudija (veće poravnanja) od kojih je jedan predsednik veća. Kao organ u postupku javlja se i
upravnik poravnanja. Posle otvaranja postupka prinudnog poravnanja dužnik može otuđivati i opterećivati svoju imovinu i davati
jemstva i avale samo po odobrenju upravnika poravnanja. Danom otvaranja postupka sva potraživanja koja su se mogla prebiti sa
protivpotraživanjima dužnika smatraju se prebijenim. Prebijaju se i potraživanja koja su na taj dan dospela kao i ona koja ne glase
na novac. Centralna faza je ročište za prinudno poravnanje. Na ročištu se izlaže finansijsko stanje dužnika, ispituju se prijavljena
potraživanja, a nakon toga poverioci se glasanjem izjašnjavaju o predloženom poravnanju. Prinudno poravnanje se smatra
prihvaćenim ako za njega glasaju poverioci čija potraživanja iznose više od polovine potraživanja onih poverilaca koji imaju
pravo glasa i kad poravnanje odobri veće poravnanja. Ako se prinudno poravnanje ne zaključi veće poravnanja otvara stečajni
postupak.

9. Likvidacija i stečaj
Stečaj je način prestanka insolventnog preduzeća. Do stečaja dolazi ako insolventnost dužnika nije otklonjena sanacijom ili
prinudnim poravnanjem. Stečaj se zasniva na više načela. Prema načelu univerzalnosti stečajne mase sva imovina stečajnog
dužnika služi za namirenje poverilaca. Prema načelu jednakosti poverilaca svi poverioci se pod jednakim uslovima namiruju iz
stečajne mase srazmerno veličini svojih potraživanja. Na osnovu načela ograničenja prava stečajnih dužnika, imovinom stečajnog
dužnika u stečajnom postupku upravljaju stečajni organi. Načelo sudskog vođenja postupka znači da se stečaj može voditi samo
od strane stečajnog suda. Za stečaj su karakteristični i načelo atrakcije sudske nadležnosti i načelo supsidijarnosti (izuzetnosti
postupka). Organi stečajnog postupka su stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik. Stečajno veće odlučuje o pokretanju
prethodnog postupka, o otvaranju stečajnog postupka, o prigovorima poverilaca itd. Stečajni sudija je nadležan po svim pitanjima
u vezi sa vođenjem postupka osim onih o kojima odlučuje stečajno veće. Stečajni upravnik rukovodi poslovima stečajnog
dužnika. Pre otvaranja stečajnog postupka vodi se prethodni postupak. Materijalnopravni uslovi za otvaranje stečajnog postupka
su: 1)ako nije uspeo postupak sanacije ili prinudnog poravnanja, 2)ako je dužnik insolventan neprekidno 60dana ili 60dana u
poslednjih 75dana, 3)ako preduzeće ne pokrije gubitak po završnom obračunu u roku od 90dana od dana donošenja tog obračuna,
4)ako nepokriveni gubitak po godišnjem obračunu iznosi 50% trajnih izvora sredstava preduzeća, 5)ako je vođen postupak
likvidacije pa se pokaže da postoje uslovi za vođenje stečajnog postupka. Formalnopravni uslov za pokretanje stečajnog postupka
je postojanje predloga za njegovo otvaranje od strane ovlašćenog lica. Od trenutka otvaranja stečajnog postupka nastaju pravne
posledice od kojih su najvažnije: prestaju prava direktora i organa upravljanja preduzeća i njihove funkcije prelaze na stečajnog
upravnika; prestaju radni odnosi zaposlenih, a uz firmu dužnika dodaje se oznaka “u stečaju” i broj novog računa. Nedospela
novčana potraživanja prema dužniku dospevaju danom otvaranja stečajnog postupka i unose se u stečajnu masu u novčanoj
vrednosti. Potraživanja poverilaca se prebijaju sa protivpotraživanjima dužnika. Danom otvarana stečajnog postupka obrazuje se
stečajna masa. Ona se formira prodajom i unovčavanjem imovine stečajnog dužnika. Prodaja imovine se vrši javnim nadmetanjem
mada stečajno veće može odobriti i prodaju prikupljanjem ponuda i neposrednom pogodbom. O prodaji imovine stečajnog
dužnika obaveštavaju se lica koja imaju pravo preče kupovine. Deoba stečajne mase vrši se kada je znatan deo imovine stečajnog
dužnika unovčen. Ako posle isplate poverilaca preostanu neraspoređena sredstva ona pripadaju vlasniku.
Likvidacija je drugi način prestanka preduzeća i drugih pravnih lica. Likvidacija se sprovodi: 1)kad je izrečena mera zabrane
vršenja delatnosti 2)ako su prestali da postoje prirodni i drugi uslovi za vršenje delatnosti 3)ako je pravosnažnom sudskom
odlukom utvrđena ništavnost upisa u sudski registar 4)ako je istekao rok za koji je subjekt osnovan ili ako je postignuta svrha radi
koje je osnovan 5)ako subjekt nije organizovan u skladu sa zakonom 6)u drugim slučajevima utvrđenim zakonom. Ako se tokom
likvidacionog postupka utvrde da postoje uslovi za stečaj, postupak likvidacije se obustavlja i podnosi se predlog za otvaranje
stečajnog postupka. Predlog za otvaranje likvidacionog postupka mogu podneti osnivač ili vlasnik preduzeća, samo preduzeće,
sud koji vodi sudski registar i nadležni sudski organ. Organi likvidacionog postupka su likvidaciono veće i likvidacioni upravnik.

10. Ortačko društvo

Ortačko društvo je društvo koje se osniva ugovorom dva ili više fizičkih lica koja se obavezuju da, uz sopstvenu neograničenu
solidarnu odgovornost za obaveze društva, obavljaju određenu delatnost pod zajedničkom firmom. U firmu se pored podataka koji
se unose u frmu svakog preduzeća unose i imena jednog ili više (svih) članova društva. Bitna karakteristika je da je u našem pravu
ortačko društvo pravno lice. Ortačkom društvu se priznaje poseban pravni subjektivitet zbog čega se međusobni odnosi članova u
društvu uređuju ugovorom o osnivanju. Ortačko društvo se osniva između lica koja su međusobno lično vezana i koja se
međusobno dobro poznaju. Dužnost dobrog, savesnog postupanja svakog člana u vršenju poslova društva je posebno izražena
čime se štite interesi svih savesnih članova društva. Društvo se osniva ugovorom između zainteresovanih (u našem pravu samo
fizičkih) lica. Član društva ima sledeće osnovne obaveze: 1)obaveza unošenja uloga i davanja drugih doprinosa radu društva –
početna imovina društva obrazuje se pri njegovom osnivanju, unošenjem uloga svakog osnivača (člana društva). Svi članovi
društva odgovaraju poveriocima društva neograničeno i solidarno celokupnom svojom imovinom. U društvo se mogu uneti novac,
stvari i prava, ulozi u radu ili uslugama. Članovi društva se ne obavezuju samo na unošenje uloga u društvo već i na davanje
drugih doprinosa radu društva koji se najčešće izražavaju u vršenju određenih faktičkih radnji za društvo. 2)obaveza lojalnosti,
3)obaveza vršenja poslovodstva, 4)obaveza učešća u donošenju odluka.
Član društva ima imovinska i upravljačka prava. Osnovna imovinska prava su: pravo na učešće u dobiti društva, pravo na
podizanje novca iz kase društva, pravo na naknadu troškova učinjenih za društvo, pravo na alikvotni deo ostatka likvidacione

3
mase društva. Upravljačka prava su: pravo na vršenje poslovodstva, na učešće u donošenju odluka, na protest, na informisanje i
kontrolu rada društva.
Organi društva – poslovima ortačkog društva upravljaju svi članovi. Ako se upravljanje poveri jednom članu on ima prava i
obaveze direktora društva. Direktor je obavezan organ društva. Ako skupština, upravni i nadzorni odbor nisu obrazovani,
ugovorom o osnivanju mora se utvrditi način vršenja njihove funkcije.
Donošenje odluka od strane članova društva – ako ugovorom o osnivanju društva nije drugačije određeno, svaki član društva ima
jedan glas nezavisno od veličine uloga i kapitalnog udela člana u društvu. Pri donošenju odluka važi princip opšte saglasnosti svih
članova (konsensus), ali se ugovorom o osnivanju može predvideti i većinsko odlučivanje. Kada se donosi odluka koja se odnosi
na nekog člana društva on ne može učestvovati u odlučivanju.
Poslovodstvo – svaki član društva je ovlašćen i obavezan da vodi poslove društva (ovlašćen je na poslovodstvo). Ako je pravo na
poslovodstvo preneto na više članova, svaki od njih ima pravo na samostalno poslovodstvo. Pravo na poslovodstvo može biti i
zajedničko. U tom slučaju svi članovi društva ovlašćeni na poslovodstvo istupaju kao korisnici jednog ovlašćenja.
Zastupanje društva – svaki član ovlašćen na poslovodstvo ima pravo da zastupa ortačko društvo i ovo pravo može biti
pojedinačno ili zajedničko. Zastupnik društva se može odreći svog prava na zastupanje u skladu sa ugovorom o osnivanju. Ovo
pravo se može i oduzeti u slučaju neke povrede obaveza zastupnika ili nesposobnosti za zastupanje.
Obaveštavanje i pravo uvida u poslovne knjige – svaki član društva ovlašćen na poslovodstvo ima obavezu da ostalim članovima
društva podnosi izveštaj o poslovanju društva. Svaki član ima i pravo da zahteva podnošenje obračuna, pravo uvida u poslove
društva, u poslovne knjige i druga dokumenta društva.
Imovinski odnosi – dobit i gubitak društva utvrđuje se godišnjim obračunom na kraju svake godine pri čemu se utvrđuje i učešće
svakog člana u raspodeli iskazane dobiti, odnosno u snošenju gubitaka društva. Ako se ugovorom ništa ne predvidi dobit se deli
srazmerno vrednosti udela u društvu. Raspolaganje ulogom i udelom u ortačkom društvu je ograničeno. Član ne može povući svoj
ulog bez saglasnosti svih članova društva. Prenos udela između članova je slobodan, jer se njime ne umanjuje imovina društva. Da
bi član društva mogao preneti svoj udeo na treće lice potrebno je da se sa tim saglase svi članovi društva. Član ortačkog društva ne
može biti zaposlen, niti prokurista u pravnom licu iste ili srodne delatnosti, niti može biti individualni preduzetnik koji obavlja
takvu delatnost.
Prestanak društva – ortačko društvo prestaje kada jedan član istupi iz društva ili ga drugi članovi iz njega isključe. Do prestanka
društva može doći i smrću člana društva, ukoliko ugovorom o osnivanju nije drugačije predviđeno. Društvo može prestati i na
osnovu odluke suda – ako neki član namerno ili grubom nepažnjom prekrši obavezu iz ugovora o osnivanju društva, svaki član
može tužbom kod nadležnog suda, tražiti prestanak društva. Prestanak društva i članskog odnosa prijavljuje se registarskom sudu
bez obzira na razlog prestanka društva.
Likvidacija ortačkog društva – ortačko društvo prestaje u postupku likvidacije, stečaja i statusnih promena. Likvidaciju sprovode
sami članovi društva. Ugovorom o osnivanju društva ili odlukom članova društva za likvidatora se može odrediti jedan ili više
članova društva. Ako članovi društva u roku od 15dana od dana nastupanja uslova za prestanak društva ne imenuju likvidatora,
sud ga imenuje iz reda trećih lica.

11. Komanditno društvo

Je društvo koje se osniva ugovorom dva ili više lica radi obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom od kojih najmanje jedno
lice odgovara neograničeno solidarno za obaveze društva (komplemetar), a rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos
ugovorenog uloga (komanditor). Komanditor u društvu može biti fizičko i pravno lice, dok komplementar može biti samo fizičko
lice. Društvo se osniva zaključenjem ugovora o osnivanju i upisom društva u sudski registar (na osnovu prijave za upis). Osnovna
obaveza svakog člana društva je unošenje uloga. Ulog komanditora u društvo može biti u novcu, stvarima i pravima, a
komplementara i u uslugama i u radu. Upravljanje društvom i poslovodstvo su prava i obaveze komplementara. Komanditori
nemaju ta prava i obaveze i ne mogu se protiviti vođenju poslova od strane komplementara. Komplementari imaju obavezu
lojalnosti i samo za njih važi i klauzula o zabrani konkurencije. Komplementar ima pravo na obaveštavanje i uvid u poslovne
knjige. Komanditor takođe ima pravo na obaveštavanje o poslovanju društva. Pri raspodeljivanju dobiti komanditnog društva se
na pravi razlika između komplementara i komanditora. Međutim, dobit komanditora se pripisuje njegovom udelu samo do iznosa
njegovog ugovorenog uloga, do kojeg on takođe i snosi rizik. Komanditno društvo zastupaju samo komplementari a komanditor
samo u slučaju ako dobije prokuru ili punomoć. Ako neovlašćeno vodi poslove društva komanditor odgovara kao komplementar
(neograničeno i solidarno). Kada komanditor naknadno pristupi već osnovanom društvu on odgovara za njegove obaveze kao i
ostali komanditori. Komplementari i komanditori imaju udele u društvu koji nastaju na osnovu uloga, ali se kasnije mogu
povećavati i smanjivati na osnovu pripisivanja dobiti i novih uloga kao i na osnovu snošenja gubitka. Udeli komplementara i
komanditora mogu se prenositi, a dozvoljen je i prenos dela udela. Za prenos udela na treće lice potrebna je saglasnost svih
komplementara i komanditora koji imaju udele koji po vrednosti prelaze 50% vrednosti svih udela komanditora u drzuštvu. Za
promenu ugovora o osnivanju komanditnog društva potrebna je saglasnost svih članova. Smrt člana društva nije razlog za
prestanak društva. U slučaju da iz društva istupe svi komplementari društvo se može pretvoriti u d.o.o. ili a.d. U slučaju istupanja
svih komanditora iz društva, društvo se može pretvoriti u o.d.

12. Društvo sa ograničenom odgovornošću

Je društvo koje radi obavljanja delatnosti osnivaju pravna ili fizička lica koja ne odgovaraju za obaveze društva, a rizik za
poslovanje društva snose do visine svog uloga (udela). Ulozi članova društva čine osnovni kapital društva. Delatnost društva mora
biti proizvodnja ili promet robe ili vršenje usluga na tržištu radi sticanja dobiti. Za obaveze društva odgovara ono samo,
sopstvenom imovinom. Ako broj glasova člana društva nije određen ugovorom o osnivanju, članovi društva imaju broj glasova
srazmerno vrednosti njihovih uloga. D.o.o. može biti jednočlano. Broj članova društva ograničen je na 30.

4
Ugovor o osnivanju društva može se menjati samo uz saglasnost svih članova. Uz ugovor o osnivanju društvo pri osnivanju
donosi i svoj statut. Statut d.o.o. sadrži odredbe o firmi, sedištu društva i delatnosti društva, ukupnom iznosu osnovnog kapitala,
deobi dobiti i načinu snošenja rizika i pokrića gubitaka; zastupanju; rezervama; načinu promene oblika društva; postupku izmene
statuta; prestanku društva itd.
Novčani deo osnovnog kapitala društva mora u trenutku osnivanja društva iznositi najmanje 5000USD u din. protivvrednosti po
kursu na dan uplate. U osnovni kapital se preko toga mogu unositi ulozi u stvarima i pravima. Minimalni novčani ulog svakog
člana mora biti najmanje 500USD... D.o.o. je po svojoj suštini društvo kapitala, pa ulozi ne mogu biti izraženi u radu i uslugama
osnivača. Član društva ima sledeće obaveze: 1)unošenje uloga – u slučaju primene pravila o smanjenju osnovnog kapitala, jedan
ili više članova mogu se u celini ili delimično osloboditi obaveze unošenja uloga, 2)obaveza na sporednu činidbu – ona je uvek
vezana za ulog nekog člana, ali se u njega ne uračunava, 3)obaveza dopunske uplate – odluku o obavezivanju članova na
dopunske uplate, o visini i vraćanju dopunskih uplata, može doneti samo skupština društva.
Imovinska prava člana društva su: 1)pravo na učešće u podeli dobiti (pravo na dividendu), 2)pravo na alikvotni deo ostatka
likvidacione mase društva, 3)na prioritetni upis pri povećanju osnovnog kapitala društva. Upravljačka prava su: 1)pravo glasa,
2)prava koja su u funkciji prava glasa (pravo na učešće u radu skupštine društva, pravo na davanje predloga itd.), 3)pravo na
informisanje. D.o.o. je dužno da vodi knjigu članova društva, a pravo uvida u knjigu članova ima svaki član d.o.o. bez ikakvih
ograničenja.
Između članova društva udeo se može slobodno prenositi, ali u skladu sa ugovorom o osnivanju društva. Za prenos udela na treća
lica nije potrebna saglasnost društva ali u tom slučaju članovi društva imaju zakonsko pravo preče kupovine udela (u roku od
30dana od dana ponude za prodaju udela). Što se tiče prodaje udela u izvršnom postupku, pored prava na obaveštavanje članovi
društva i društvo imaju i pravo preče kupovine udela u roku od 15dana od dana prijema obaveštenja od suda. Ako zbog smrti ili
prestanka člana ne dolazi do prestanka društva udeo se ili prenosi na naslednike ili se otkupljuje od strane članova društva ili
društva. Pored običnih (redovnih) udela u d.o.o. mogu postojati i prioritetni udeli. Prioritetni udeo daje pravo na prednost pri
isplati dividende alikvotnog dela ostatka likvidacione mase društva. On može biti kumulativan, participativan i kumulativno-
participativan. Sopstveni udeo je udeo d.o.o. u sebi samom.Ulozi se ne mogu vraćati članovima društva jer bi to dovelo do
umanjivanja vrednosti osnovnog kapitala.
Organi d.o.o. su: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor, direktor. Direktor je obavezan organ d.o.o.. Upravni i nadzorni odbor
su obavezni organi samo ako društvo ima više od 100 zaposlenih, a ako se ne obrazuju, statutom se određuje koji organ odlučuje o
pitanjima iz delokruga tih organa. Skupština društva se obrazuje samo ako je ugovorom o osnivanju društva to predviđeno. U
jednočlanom d.o.o. obavezno se vodi knjiga odluka u koju se upisuju odluke koje se donose u vršenju funkcija upravljanja
društvom.
Skupština – ako ugovorom o osnivanju nije drugačije predviđeno obavezu sazivanja skupštine ima direktor društva. Da bi
skupština mogla punovažno odlučivati neophodno je da je ostvaren kvorum za njen rad, odnosno da joj prisustvuju članovi koji
zajedno imaju više od polovine ukupnog broja glasova u skupštini. Odluke o donušenju i izmeni statuta, promeni oblika i pretanku
preduzeća i drugim pitanjima skupština po zakonu donosi tročetvrtinskom većinom glasova prisutnih članova društva. Skupština
društva odlučuje javnim glasanjem. Kada to zahtevaju članovi koji zajedno imaju uloge u vrednosti od najmanje 1/10 osnovnog
kapitala, skupština o svakom pitanju može odlučivati tajnim glasanjem.
Prestanak društva – d.o.o. prestaje likvidacijom, stečajem i spajanjem sa drugim preduzećem odnosno pripajanjem drugom
preduzeću ili podelom. Može prestati i smrću ili prestankom člana, ako je to predviđeno osnivačkim aktom društva. Član d.o.o.
može istupiti iz društva ako za to postoje opravdani razlozi i ako postoji saglasnost svih drugih članova društva. Odluku o
isključenju člana skupština društva donosi većinom od ukupnog broja glasova članova društva. Ovakva odluka može se doneti
samo ako član nije ispunio obavezu utvrđenu ugovorom o osnivanju ili iz drugih opravdanih razloga.

13. Akcionarsko društvo

A.d. je društvo koje osnivaju pravna ili fizička lica radi obavljanja delatnosti, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije
određene nominalne vrednosti. A.d. je društvo koje za svoje obaveze odgovara isključivo sopstvenom imovinom. Članovi društva
nisu međusobno vezani kao članovi društva lica. Srazmerno vrednosti akcija koje poseduje, svaki akcionar učestvuje u svojini nad
društvom, u upravljanju društvom i učešću u njegovoj dobiti. A.d. se osniva donošenjem osnivačkog akta. Pod osnivačima se
podrazumevaju samo lica koja donose osnivački akt, a ne i akcionari. Postoje dva načina osnivanja a.d.: 1)simultano i
2)sukcesivno. Pod simultanim osnivanjem podrazumeva se osnivanje a.d. koje se vrši otkupom svih akcija društva od strane
njegovih osnivača i to već u trenutku osnivanja društva i bez upućivanja javnog poziva trećim licima za upis i uplatu akcija. Ovim
postupkom a.d. se može osnovati samo ako nema više od 50 akcionara osim ako akcije kupuju zakonom povlašćeni akcionari.
Kod sukcesivnog (postepenog) osnivanja, osnivanje se vrši tako što se upućuje poziv trećim licima za upis i uplatu akcija. Javni
poziv za upis i uplatu akcija naziva se prospekt na osnovu kojeg zainteresovana lica upisuju akcije tako što potpisuju izjavu o
upisu akcija (upisnica). Pri sukcesivnom osnivanju a.d. neophodno je sazvati osnivačku skupštinu na koju se pozivaju svi
akcionari. Osnivačka skupština donosi statut društva, bira organe društva i donosi druge propisane odluke. U tom trenutku a.d. se
smatra osnovanim i stiču se uslovi za njegov upis u registar. Novčani deo osnovnog kapitala a.d. koje se osniva mora iznositi
najmanje 10000USD ako se osniva simultanim postupkom, odnosno 20000USD ako se osniva sukcesivnim postupkom u din
protivvrednosti po kursu na dan uplate. Minimalni novčani ulog jednog akcionara ne može biti manji od 500USD, a minimalna
vrednost jedne akcije ne može biti niža od 5USD... Ulozi mogu biti u novcu stvarima i pravima, ali ne u radu i uslugama pruženim
društvu. Stvari koje čine predmet uloga mogu biti i pokretne i nepokretne, a prava mogu biti obligaciona i druga (patenti, licence
itd.). Preko učešća svakog akcionara u osnovnom kapitalu društva, utvrđuju se međusobni odnosi između njih u pogledu svojine
na društvu i uživanja odgovarajućih prava. Članstvo u a.d. stiče se sticanjem akcije, a gubi se otuđenjem akcije (prodajom,
poklonom). Članstvo može prestati i isključenjem akcionara iz članstva. Svaki akcionar ima članska (lična) i imovinska prava i
obaveze. Pravo na učešće u upravljanju društvom ima svaki akcionar, osim onog koji je vlasnik akcija bez prava upravljanja.

5
Akcionar ima i druga članska prava, kao što su pravo da bira i bude biran u organe društva i pravo kontrole rada organa društva.
Akcionari sa velikim brojem akcija, kao imaoci tzv. “kontrolnog paketa akcija” mogu odlučujući da utiču na upravljanje
društvom. Imovinska prava akcionar ostvaruje po osnovu posedovanja akcije. Osnovno pravo svakog akcionara je pravo na
dividendu. Dividende se islaćuju iz dobiti, a izuzetno iz sredstava rezervi. Pored prava na dividendu i prava na dodatno učešće u
dobiti, akcionar ima prava i na kupovinu akcija narednih emisija, s tim da može imati i pravo preče kupovine novih akcija, ako je
to predviđeno statutom. Akcionar ima i pravo na realnu naknadu za dodatne usluge koje je izvršio prema društvu. Važno
imovinsko pravo akcionara je i pravo na alikvotni udeo u likvidacionoj masi društva pri njegovom prestanku. Najznačajnija
obaveza akcionara je obaveza uplate upisane akcije tj. unošenje udela u stvarima i pravima. Akcionar može preuzeti i obavezu na
sporednu činidbu. Posebne obaveze akcionara upisuju se na akcijama odnosno privremenim akcijama. Svako a.d. ima tri obavezna
organa: skupštinu, upravni odbor i direktora. Skupština je organ svih akcionara u kome oni ostvaruju svoja upravljačka prava na
osnovu akcija koje poseduju. Ona odlučuje o osnovnim pitanjima pravnog statusa i rada a.d.. Upravnom odboru pripada pravo
upravljanja društvom, dok poslovodstvo (rukovođenje radom i poslovanjem, zastupanje, predstavljanje i kontrola zakonitosti rada)
pripada direktoru društva. U drugim zemljama javlja se i nadzorni odbor kao obavezan organ koji kontroliše rad društva (pre
svega uprave), zastupa društvo u određenim slučajevima itd.. Redovna skupština se održava jednom godišnje, a vanredna se
saziva po potrebi i na zahtev ovlašćenih sazivača. Skupštinu saziva upravni odbor ali se kao ovlašćeni sazivači mogu javiti i
akcionari i nadzorni odbor. Za punovažno odlučivanje na skupštini potreban je kvorum tj. prisutnost propisanog broja akcionara.
Odluke se donose većinom glasova prisutnih akcionara ako nije predviđena kvalifikovana većina. Članovi upravnog odbora i
direktor zajedno čine upravu društva. Upravni odbor se sastoji od tri ili više članova koje bira skupština iz reda akcionara,
zaposlenih u duštvu, ili iz reda lica izvan društva. Kvorum za rad upravnog odbora čini prisustvo više od ½ članova a odluke se
donose većinom glasova prisutnih članova.

14. Pojam i vrste akcija

U svom prvom značenju akcija predstavlja udeo akcionara u akcionarskom društvu, a u drugom, predstavlja hartiju od vrednosti u
kojoj su sadržana prava akcionara, stečena po osnovu udela u osnovnom kapitalu. U najširem smislu termin akcija označava
članski odnos akcionara u društvu. Kao udeo u osnovnom kapitalu društva, akcija predstavlja određenu vrednost izraženu u
novčanom obliku. Akcije redovno glase na okrugle sume radi lakšeg obračunavanja i prometa. Prve akcije, akcionarsko društvo
izdaje pri svom osnivanju. Ukupna nominalna vrednost svih akcija jednog a.d. mora biti jednaka nominalnoj vrednosti osnovnog
kapitala. Stvarna (prometna) vrednost akcija može biti viša ili niža od nominalne. A.d. može smanjiti nominalnu vrednost svojih
akcija, ali ne ispod zakonom predviđenog minimalnog iznosa akcije (5USD u din. protivvrednosti po kursu na dan uplate). Akcija
pruža vlasniku (akcionaru) dva osnovna prava: 1)na učešće u upravljanju društvom (pravo glasa), 2)na učešće u dobiti društva
(dividenda). Ima više vrsta akcija. Uz osnivačke akcije i akcije narednih emisija, akcije mogu biti i privremene i stalne.
Privremene se izdaju pri osnivanju društva, a zamenjuju se stalnim akcijam nakon upisa društva u registar. Po načinu određivanja
korisnika akcije mogu glasiti na ime i na donosioca. Po karakteru prava koja sadrže akcije mogu biti obične (redovne) i
prioritetne. Obične ovlašćuju svoje imaoce na upravljanje društvom, na učešće u dobiti i na deo likvidacione mase. Prioritetne
daju akcionarima privilegovano pravo, kao što su prednost kod isplata u odnosu na obične akcije, prednost kod raspodele
likvidacione mase itd. Prioritetne akcije mogu biti kumulativne i participativne. Kumulativne daju prioritetno pravo na isplatu
kumulisanih neplaćeni dividendi pre isplate dividendi imaocima običnih akcija, a participativne donose imaocu dividendu i pravo
na dodatno učešće u deobi dobiti društva. Akcije su, kao hartije od vrednosti sastavljene iz dva dela. Prvi je plašt koji sadrži sve
bitne elemente koje akcija po zakonu mora imati, a drugi deo je kuponski tabak koji sadrži kupone za naplatu dividendi. Akcija na
ime koja je uništena ili nestala može biti amortizovana – proglašava se nevažećom, a umesto nje akcionaru se izdaje nova.

15. Ponuda i prihvat ponude

Ponuda je predlog za zaključivanje ugovora to je jednostrana izjava volje koja mora da ispunjava sledeće uslove: a)da sadrži bitne
sastojke za zaključivanje ugovora, b)da bude ozbiljna, c)da je data u cilju zaključivanja ugovora. Ponuda obavezuje ponudioca
samo ako je učinjena od strane ovlašćenog lica. I ponuda učinjena od strane neovlašćenog lica može obavezati ako su ispunjeni
sledeći uslovi: 1)da je sačinjena na hartiji sa oznakama ponudioca, 2)da je snabdevena pečatom ponudioca i potpisana na
uobičajeni način, 3)da se odnosi na posao kojim se ponudilac redovno bavi, 4) da ponuđeni nije znao da je ponudu potpisalo
neovlašćeno lice. Ako je rok za prihvatanje ponude određen, ponudilac je vezan ponudom do isteka tog roka. Ako ponudilac nije
ostavio rok za prihvatanje ponude postoje pravila za prisutne i odsutne strane. Ako se radi o prisutnim licima ponuđeni mora
odmah da se izjasni o ponudi. Ako se radi o odnosu između otsutnih lica ponuđeni se mora o ponudi izjasniti “bez odlaganja”.
Ponuda se može opozvati pod uslovom da je izjava o opozivu stigla ponuđenom pre ili istovremeno sa ponudom.
Prihvat ponude je izjava ponuđenog kojom se saglašava sa ponudom. Prihvatom ponude ugovor je zaključen. Prihvat ponude
mora biti identičan ponudi i ne može se dati pod uslovom. Ako su ugovorne strane neke nebitne sastojke ugovora ostavile za
kasnije sporazumevanje, ugovor se smatra zaključenim. Prihvat ponude može biti dat izričito ili prećutno. Prećutni prihvat postoji
ako ponuđeni ne izjavi direktno svoju saglasnost sa ponudom ali se iz njegovih radnji i okolnosti slučaja može sa sigurnošću
zaključiti da se saglasio sa ponudom. Prosto ćutanje nije znak prihvatanja. Prihvat ponude može se opozvati pod istim uslovima
kao i ponuda.

16. Vreme, mesto i način zaključenja ugovora

Vreme zaključenja ugovora – Prema teoriji prijema u našem pravu ugovor je zaključen u trenutku kada je ponudilac primio izjavu
ponuđenog da prihvata ponudu. Postoje i teorija izjave prema kojoj je ugovor zaključen u trenutku slanja prihvata i teorija
saznanja prema kojoj je ugovor zaključen kada je ponudilac primio prihvat i upoznao se sa njegovom sadržinom. Ako se ugovor
zaključuje ćutanjem trenutak zaključenja ugovora se vezuje za trenutak u kome je ponuda stigla ponuđenom.

6
Mesto zaključenja ugovora – Ugovor je zaključen u mestu u kome je ponudilac imao sedište (prebivalište) u trenutku kada je
učinio ponudu. Stranke ugovorom mogu odrediti i drugo mesto od stvarnog kao mesto zaključenja ugovora, ukoliko se time ne
vređaju prava trećih savesnih lica.
Način zaključenja ugovora – Savremena sredstva kao što su telefon, telegram, teleprinter i radio veza, koriste se u privrednom
prometu zbog potrebe brzog zaključivanja ugovora. Ponuda učinjena ovim sredstvima tretira se kao ponuda između prisutnih lica.
Za zaključivanje ugovora preko telefona zahteva se da su stranke bile u ličnoj telefonskoj vezi i tada će se smatrati da se radilo o
zaključivanju ugovora između prisutnih lica. Za ugovor zaključen radio vezom i preko teleprintera smatra se da su zaključeni
između prisutnih lica. Zaključivanje ugovora putem telegrama se tretira kao zaključivanje ugovora između odsutnih lica.
Zaključivanje ugovora pristupanjem (adhezijom) – Uslovi ugovora u privrednom prometu najčešće se unapred određuju za
unapred neodređeni broj slučajeva od strane jednog ugovornog partnera, a drugoj strani se ostavlja na volju da tako fiksirane
uslove u celini prihvati ili odbije. Takvi unapred pripremljeni ugovori se nazivaju formularni ugovori, ugovori po pristanku ili
adhezioni ugovori.
Zaključivanje ugovora preko punomoćnika – Ugovore u privredi mogu zaključivati samo ovlašćena lica. To su pre svega inokosni
poslovni organi. Osim toga preduzeće može zaključivati ugovore i preko drugih zastupnika (punomoćnika). Imena ovlašćenih lica
za zastupanje preduzeća moraju se uneti u sudski registar. Punomoćnici po zaposlenju su ona lica u preduzećima koja su po
prirodi radnog mesta, obaveza i zadataka ovlašćena za zaključivanje određenih vrsta ugovora (prodavci i sl.). Zaključivanje
ugovora se može vršiti i preko poslovnih punomoćnika koji se pri zaključenju ugovora mora kretati u granicama dobijenog
punomoćstva. Prava trgovačkih putnika, ako nemaju izričito ovlašćenje za zaključenje ugovora, svodi se na prikupljanje
porudžbina. Punomoćnik može biti i pravno lice (trgovačke agencije, posredničke organizacije itd.).

17. Forma ugovora

Osnovno načelo je da su ugovori neformalni tj. da se zaključuju prostom saglašnošću volja. Samo za pojedine vrste ugovora traži
se pismena forma. I ugovorne strane mogu usloviti punovažnost ugovora njegovom pismenom formom.U oba slučaja ako ugovor
ne bi bio zaključen u pimenoj formi on ne bi bio punovažan. Kada je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu ugovor je
zaključen kada ispravu potpišu sva lica koja se ugovorom obavezuju.

18. Kapara i odustanica

Kapara je vrednost, najčešće izražena u novcu, koju jedna strana pri zaključenju ugovora daje drugoj u znak zaključenja ugovora i
radi njegovog urednog izvršenja. S jedne strane ona predstavlja potvrdu da je ugovor zaključen, a sa druge važno sredstvo
obezbeđenja urednog izvršenja ugovora. Ako se ugovor izvrši kapara se uračunava ili vraća. Ako se ugovor nije izvršio zbog
takvog sporazuma stranaka ili zbog okolnosti za koje nijedna strana nije odgovorna kapara se vraća. Ako to nije slučaj javljaju se
dve situacije: 1)ako je za neizvršenje kriva strana koja je dala kaparu, druga ugovorna strana može zahtevati ispunjenje ugovora i
naknadu štete zbog zadocnjenja ili odustati od ugovora i zadržati kaparu, 2)ako je za ne izvršenje ugovora kriva strana koja je
primila kaparu, druga strana može zahtevati izvršenje ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja ili može odustati od ugovora i
tražiti naknadu štete zbog ne ispunjenja uz vraćanje kapare, ili da zahteva vraćanje udvojene kapare.
Odustanica je vrednost koju po ugovoru jedna strana ima platiti drugoj ako odustane od ugovora pre njegovog ispunjenja.
Odustanica se može ugovoriti u korist jedne ili obeju strana. Odustajanje od ugovora uz pomoć odustanice je moguće ukoliko nije
protekao rok za ispunjenje ugovorne obaveze jedne ili druge ugovorne strane.

19. Jemstvo i solidarnost dužnika

Jemstvo i solidarnost dužnika su tipična sredstva ličnog obezbeđenja. Uz dužnika, za ispunjenje obaveze odgovara i jemac
odnosno kod solidarnih dužnika više lica odgovara za celu obavezu. Jemstvo može biti supsidijarno ili solidarno. U privrednom
pravu jemstvo je solidarno, što znači da se poverilac može obratiti za ispunjenje obaveze bilo glavnom dužniku bilo solidarnom
jemcu ne držeći se reda, s tim da kada se od jednog namiri gubi pravo prema drugom. Kod supsidijarnog jemstva poverilac se
najpre mora obratiti glavnom dužniku, a u slučaju da se ne namiri, ima pravo da zahteva namirenje od supsidijarnog jemca.
Jemstvo je akcesornog karaktera. Kada na dužničkoj strani postoji više dužnika poverilac se zahtevom može obratiti svakom
dužniku za celinu potraživanja kao što može istovremeno i prema više njih ili prema svima. Ako nema drugog sporazuma obaveza
se između solidarnih dužnika deli na jednake delove. Kod solidarnog jemstva dolazi do tzv. prevaljivanja obaveze, a kod
solidarnosti dužnika do tzv. delenja obaveze.

20. Ugovorna kazna

Ugovorna (konvencionalna) kazna je ugovorena svota novca ili druga imovinska vrednost koju je jedna strana dužna dati drugoj
ako svoju obavezu iz ugovora ne izvrši ili je izvrši sa zadocnjenjem. Odredba u ugovornoj kazni je akcesornog karaktera u odnosu
na osnovni ugovor što znači da deli pravnu sudbinu glavne obaveze. Postoje dva osnovna tipa ugovorne kazne: ugovorna kazna
zbog neizvršenja ugovora i ugovorna kazna zbog zadocnjenja u izvršenju ugovora. Ako je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja
ugovora poverilac može zahtevati ili ispunjenje ugovora ili raskid ugovora i ugovornu kaznu. Kada je predviđena kazna za slučaj
zadocnjenja poverilac može zahtevati i ispunjenje ugovora i ugovornu kaznu. Ugovorna kazna ima elemente kazne i elemente
pretpostavljene naknade štete. Zbog toga se šteta ne mora dokazivati, ona se pretpostavlja, a ugovorna kazna može biti i veća od
pretrpljene štete. Kada je pretrpljena šteta veća od visine ugovorne kazne poverilac pored ugovorne kazne može zahtevati i razliku
između njene visine i pretrpljene štete.

21. Pravo zaloge i retencije

Pravo zaloge – zaloga služi za stvarno obezbeđenje izvršenja ugovora. Predmet zaloge mogu biti pokretne stvari, uključujući i
hartije od vrednosti i potraživanja. Prema nastanku zaloga može biti ugovorna i zakonska. Za konstituisanje založnog prava bitno

7
je da je založena stvar preneta u državinu poverioca. U pogledu realizacije zaloge, koja se vrši predajom založene stvari i
naplatom potraživanja iz prodajne cene, poverilac može prodati založenu stvar na javnoj prodaji po isteku roka od 8dana od
upozorenja da će stvar prodati. Zakonska zaloga se priznaje: 1)komisionaru na robi koja se komisiono kupuje odnosno prodaje,
2)špediteru na robi koju otprema, 3)skladištaru na uskladištenoj robi, 4)vozaru na robi koja se prevozi.
Pravo retencije (zadržavanja) – je sredstvo stvarnog obezbeđenja. Sastoji se u pravu poverioca da drži dužnikovu stvar kod sebe
sve dok dužnik ne izvrši svoju ugovornu obavezu. Uslovi za primenu prava retencije su da se radi o koneksnim zahtevima i da je
potraživanje poverioca dospelo. Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima poverilac dospelog potraživanja ima pravo da
drži dužnikovu stvar sve dok dužnik ne izmiri svoju obavezu. Izuzetno poverilac može imati pravo retencije na dužnikovoj stvari i
pre dospelosti potraživanja ukoliko je dužnik insolventan. U našem pravu poverilac se može naplatiti iz stvari na kojoj ima pravo
retencije i bez sudske odluke tj. posle upozorenja dužniku.

22. Docnja dužnika

Dužnik pada u docnju kada ne ispuni svoju obavezu o roku. Kada rok nije određen dužnička docnja nastupa u trenutku kada
prodavac pozove dužnika da ispuni svoju obavezu. Docnja nastupa objektivno tj. bez obzira na dužnikovu krivicu. Za obavezu
naknade štete zbog docnje potrebna je krivica dužnika. Ako je dužnik u docnji poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje ugovora
i raskid ukoliko on ne nastupa po samom zakonu. Poverilac ima pravo i na naknadu štete. Zateznu kamatu je dužan da plati svaki
dužnik novčane obaveze koji je u docnji. Kada je rok bitan sastojak ugovora, protekom roka za ispunjenje ugovor se raskida po
samom zakonu, a ako rok nije bitan sastojak ugovora, poverilac mora po proteku roka ostaviti dužniku još jedan naknadni
primereni rok za ispunjenje. Ako dužnik ne izvrši obavezu ni u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Ako poverilac
odustaje od ugovora on svoj odustanak mora saopštiti dužniku bez odlaganja. Raskid ugovora nastupa jednostranom izjavom
poverioca, bez intervencije suda.

23. Docnja poverioca

Poverilac pada u docnju kada bez osnovanog razloga odbije prijem ispunjena od strane dužnika ili ga svojim ponašanjem sprečava
da ispuni obavezu. Ovde je docnja subjektivno shvaćena. Pod poverilačku docnju se podvodi i slučaj kada je poverilac spreman da
primi ispunjenje dužnikove obaveze, ali sam ne nudi ispunjenje svoje ugovorne obaveze koja je dospela. Kao posledice
poverilačke docnje na poverioca prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari. Dužnik se u slučaju poverilačke docnje ne
oslobađa svoje obaveze, ali on može obavezu ispuniti na taj način što će položiti (deponovati) dugovanu stvar kod suda za
poverioca. Izuzetno umesto deponovanja moguće je i prodati stvar ako je ona nepodesna za čuvanje ili su troškovi za njeno
čuvanje nesrazmerno veliki. Dužnik tada može na javnoj prodaji prodati stvar. U slučaju poverilačke docnje, dužnik nema pravo
da traži ispunjenje ugovora.

24. Ugovor o prodaji

Ugovorom o kupoprodaji obavezuje se prodavac da stvar koju prodaje preda kupcu tako da kupac stekne pravo raspolaganja,
odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Ugovor o kupoprodaji je konsesualnog karaktera –
zaključuje se prostom saglasnošću volja ugovornih strana. Zaključuje se u pismenoj formi. Bitni elementi ugovora su roba i cena.
Stvar koja je predmet ugovora, mora biti u prometu. Predmet ugovora može biti i buduća stvar, stvar koja ne postoji u trenutku
zaključenja ugovora. Ugovor nema pravno dejstvo ako ugovorom nije određena cena. Za punovažnost ugovora se traži da cena
bude određena ili odrediva. Postoje tri osnovne vrste klauzula: zlatne, valutne i robne kojima se vezuje promena cene za promenu
vrednosti zlata, strane valute, odnosno robe. Cena važi za neto težinu robe bez skonta. Skonto (diskont) je popust koji se odobrava
ako je ugovorena kupoprodaja na kredit, a plaćanje je izvršeno pre roka.
Osnovne obaveze prodavca su: 1)da isporuči robu, 2)da garantuje za svojstvo robe.
1)Obaveza isporuke robe – pod isporukom se smatraju sve radnje koje je dužan da obavi prodavac, prema ugovoru i prirodi posla,
da bi kupac mogao primiti isporuku. Isporuka robe je određena mestom, vremenom i načinom. Mesto isporuke – prodavac je
obavezan da preda robu kupcu na mestu predviđenom ugovorom. Ako mesto predaje robe nije određeno ugovorom isporuka se
vrši u sedištu prodavca. Rok isporuke mogu utvrditi same ugovorne strane. Rok isporuke određen u ugovoru izrazom “odmah”,
“prompt”, “brzo”, “hitno”, i sl. znači da se isporuka ima izvršiti u roku od 8dana od dana zaključenja ugovora. Rok isporuke
određen u ugovoru izrazom: “početkom meseca” – označava vreme od 1. do zaključno 10. dana u mesecu; “u prvoj polovini
meseca” – označava vreme od 1. do zaključno 15. dana u mesecu; “sredinom meseca” – označava vreme od 11. do zaključno 20.
dana u mesecu; “u drugoj polovini meseca” – označava vreme od 16. do zaključno poslednjeg dana u mesecu; “krajem meseca” –
označava vreme od 21. do zaključno poslednjeg dana u mesecu. Način isporuke – zakonom je predviđeno da je prodavac izvršio
obavezu isporuke kupcu ako mu uruči robu ili preda ispravu kojom se ona može preuzeti. Osnovni načini isporuke su predaja –
traditio vera i simbolična predaja – traditio symbolica. Simbolična predaja se ostvaruje putem tzv. tradicijskih isprava koje, na
osnovu zakona ili običaja, predstavljaju robu i prenos isprave ima pravno dejstvo simbolične predaje.
2)Obaveza garancije za svostva robe javlja se u dva pojavna oblika: obaveza isporuke robe bez materijalnih nedostataka i obaveza
isporuke bez pravnih nedostataka. Prodavac odgovara za materijalne nedostatke koji su postojali u času prelaska rizika na kupca,
bez obzira da li mu je to bilo poznato, kao i za one nedostatke koji se pojave posle prelaska rizika na kupca, ali su posledica
uzroka koji su postojali pre toga. Roba ima materijalni nedostatak ako: nema potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za
promet; ako nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je
morala biti poznata; ako stvar nema svostva i odlike koji su izričito ili prećutno ugovoreni; kada roba nije saobrazna uzorku ili
modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja. Kod svih dvostrano obaveznih ugovora ugovarač odgovara
i za pravne nedostatke ispunjenja i dužan je da štiti drugu stranu od prava i zahteva trećih lica kojima bi njeno pravo bilo
isključeno ili suženo.

8
Obaveze kupca su: 1)obaveza preuzimanja isporuke i 2)obaveza plaćanja cene. Pod preuzimanjem robe podrazumeva se
preduzimanje potrebnih radnji da bi isporuka bila moguća, kao i odnošenje robe. Predviđa se da rizik za slučajnu propast prelazi
na kupca kada je primio isporuku. Kada je zbog kupčeve docnje rizik prešao na kupca pre isporuke robe, prodavac ima obavezu
da čuva robu pažnjom dobrog privrednika i da preduzme potrebne mere radi čuvanja robe, pri čemu ima pravo na naknadu
troškova.
2)Obaveza plaćanja cene je određena mestom, rokom i načinom. Kupac je dužan platiti cenu na mestu određenom u ugovoru.
Predviđeno je da se plaćanje vrši u mestu gde je poverilac imao svoje sedište, ili prebivalište, u trenutku zaključenja ugovora.
Kupac je dužan platiti cenu u vreme određeno ugovorom. Ukoliko ne postoji odgovarajuća ugovorna odredba, ni poslovni običaj,
plaćanje se vrši u vreme isporuke robe. U pogledu roka plaćanja postoji više situacija – plaćanje pre nego što je kupcu isporučena
roba, plaćanje istovremeno sa isporukom i plaćanje posle isporuke.
Odgovornost prodavca u slučaju odstupanja od ugovorene količine robe – utvrđivanje količine robe se vrši vaganjem, merenjem
ili prebrojavanjem. Osnovno pravilo je da se količina isporučene robe utvrđuje u mestu i u vreme u kome je prodavac dužan da
izvrši isporuku, a ako to nije moguće kupac mora bez odlaganja utvrditi količinu čim je to moguće. U slučaju da je količina
utvrđena u prisustvu obeju stranaka kupac mora svoje prigovore na količinu robe staviti prodavcu prilikom samog utvrđivanja
količine. Kad kupac ili njegov predstavnik nije prisustvovao izvršenju isporuke, ili kad je prisustvovao, ali se utvrđivanje količine
robe nije moglo izvršiti tom prilikom, kupac mora po prijemu isporuke bez odlaganja utvrditi količinu robe čim je to moguće i u
kratkom roku staviti prodavcu prigovore na količinu robe. U pogledu odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke od
posebne važnosti je pregled robe i obaveštavanje o materijalnim nedostacima tj. stavljanje prigovora. Predviđa se da će se pregled
robe obaviti čim je to prema redovnom toku stvari moguće. Kupac je, u obaveštenju o nedostatku, dužan da bliže opiše nedostatak
i pozove prodavca da pregleda robu. Postoje različiti načini prigovora (telegram, preporučeno pismo) pod uslovom da su
pouzdani. Kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o materijalnim nedostacima može: 1)zahtevati od prodavca da
nedostatak ukloni ili da mu isporuči robu bez nedostataka; 2)zahtevati sniženje cene; 3)izjaviti da raskida ugovor. U svakom od
ovih slučajeva kupac ima prava na naknadu štete. Odgovornost po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje prodate robe –
kupac ima određena prava prema prodavcu i proizvođaču kada je izdat garantni list. Da bi došlo do odgovornosti po osnovu
garancije za ispravno funkcionisanje prodate robe potrebno je da postoje sledeći uslovi: treba da nastupi tzv. garantovani slučaj
(nedostatak pokriven garancijom); pojava nedostataka u okviru garantnog roka; normalno korišćenje i čuvanje robe (u skladu sa
tehničkim uputstvima). Ukoliko su ispunjeni ovi uslovi kupac ima pravo da zahteva opravku, zamenu robe, pravo na sniženje cene
i raskid ugovora, kao i na naknadu štete. Prodavac ima odgovornost za pravne nedostatke prodate robe ako na prodatoj robi
postoji neko pravo trećeg lica koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten
niti je pristao da uzme robu opterećenu tim pravom.
Docnja prodavca –Ako je u docnji sa isporukom robe nalazi se u dužničkoj docnji, a ako neopravdano odbije prijem cene nalazi
se u poverilačkoj docnji. Prodavac zapada u docnju sa isporukom robe ne izvršenjem isporuke na vreme. Kupac može da traži
izvršenje ugovora i naknadu štete zbog zadocnjenja i može da raskine ugovor i traži naknadu štete zbog neizvršenja ugovora.
Razlikujemo apstraktnu i konkretnu štetu. Apstraktna šteta predstavlja minimum odštetnog zahteva i kupac kada je traži ne mora
da dokaže da je štetu pretrpeo. Konkretna šteta je šteta koju kupac mora da dokaže da ju je pretrpeo. Docnja kupca – ako je kupac
u docnji sa prijemom isporuke nalazi se u poverilačkoj docnji, a ako je u docnji sa plaćanjem cene nalazi se u dužničkoj docnji.
Kupac je u docnji sa prijemom isporuke kada bez osnovanog razloga odbije da primi isporuku ili je svojim ponašanjem spreči, kao
i kada je spreman da primi isporuku ali ne nudi ispunjenje svoje dospele obaveze. Na kupca prelazi rizik za slučajnu propast ili
oštećenje robe. Docnja kod fiksne kupoprodaje – ugovor o kupoprodaji predstavlja fiksni posao, ako je ispunjenje u roku bitni
sastojak ugovora. Ako dužnik zapadne u docnju ugovor se raskida po samom zakonu. Modaliteti ugovora o kupoprodaji –
1)kupovina na probu je ugovor o kupoprodaji koji je zaključen pod uslovom da kupac u određenom roku isproba robu i izjasni se
da li ostaje pri ugovoru. Kupovina na probu ne proizvodi pravno dejstvo dok se kupac ne izjasni da ostaje pri ugovoru. Ugovor o
kupovini i prodaji po mustri (uzorku) – je modalitet ugovora o kupoprodaji gde je ugovoreno da će isporučena roba biti saobrazna
uzorku. Odstupanja robe od uzorka dozvoljena su samo ukoliko je to predviđeno ugovorom, posebnim uzansama ili trgovačkim
običajima. Specifikaciona kupoprodaja – je ugovor o kupoprodaji kod kojeg je određena samo vrsta i količina robe a predviđeno
je pravo kupca da naknadno odredi neka svojstva robe.

25. Ugovor o posredovanju

Usluga posrednika se sastoji u olakšavanju robnog prometa, a zasniva se na stručnosti posrednika u vezi svih pitanja koja su
značajna za tržište. Posrednik obavlja sve one poslove koji su neophodni da bi došlo do uspostavljanja pravnih i poslovnih odnosa
između poslovnih partnera koji žele da zaključe neki od ugovora robnog prometa, uz nagradu. Najčešći su posrednici koji
obavljaju svoju delatnost prilikom zaključivanja ugovora o kupoprodaji robe. U pojedinim stranim zemljama poseban značaj
imaju berzanski posrednici koji obavljaju svoje delatnosti na berzama, uglavnom na berzanskim sastancima. Značajni su i
posrednici kod osiguranja, transportni posrednici, pomorski posrednici i turistički posrednici. Najčešće nalog za posredovanje daje
preduzeće koje se bavi pružanjem privrednih usluga kao što su npr. transportne org., brodske kompanije, turističke org., itd.
Obaveze posrednika iz ugovora o posredovanju su: 1)osnovna je da postupa pažnjom dobrog privrednika prilikom posredovanja,
2)obaveza da čuva poslovnu tajnu, 3)obaveza da vodi poslovne knjige o posredovanju (mešetarski, posrednički dnevnik),
4)obaveza izdavanja posredničkog lista (mešetarskog lista), 5)obaveza da čuva uzorke, 6)obaveza u pogledu davanja potrebnih
obaveštenja. Na osnovu ugovora o posredovanju, posrednik stiče pravo na naknadu (nagradu, proviziju) i pravo na naknadu
troškova.

26. Ugovor o (trgovinskom) zastupanju (agenturi)

Zastupništvo tj. agentura je zastupanje u tuđe ime i za tuđi račun od strane agenata (zastupnika) u cilju zarade, interesa i prava
vlastodavca. Agenti (zastupnici) se mogu podeliti prema činjenici da li zastupaju domaće ili inostrane subjekte; prema tome da li

9
se njihova privredna aktivnost pojavljuje u robnom prometu ili u prometu novcem i hartijama od vrednosti. Po trećem kriterijumu
agente delimo po teritoriji na kojoj agent obavlja svoju delatnost-razlikujemo lokalne i mesne agente, oblasne, regionalne i
generalne agente. Generalni agent obično obavlja posao zastupanja za vlastodavca na teritoriji jedne zemlje u cilju plasmana
komitentovih proizvoda. Često generalni zastupnik angažuje druge agente da mu u njegovo ime i za njegov račun pomognu
prilikom izvršenja naloga za zastupanje koji je dobio od svog vlastodavca. To su tzv. podagenti. Po četvrtom kriterijumu agente
delimo na osnovu toga da li delatnost obavljaju iz jednog mesta ili putujući od mesta do mesta. Po obimu ovlašćenja razlikujemo
specijalne ili posebne od opštih generalnih agenata. Specijalni agenti dobijaju specijalne zadatke u pogledu zastupanja vlastodavca
i ti zadaci se uglavnom odnose na tačno određene pravne poslove. Opšti (generalni) zastupnik dobija generalno ovlašćenje u
pogledu zastupanja vlastodavca u vezi svih pravnih poslova i radnji kojima se bavi vlastodavac. Po šestom kriterijumu agente
delimo na osnovu stepena odgovornosti za treća lica prema vlastodavcu. Obično agent odgovara za delatnost trećeg lica sa kojim
je zaključio ugovor za račun vlastodavca samo onda ako treće lice nije stručno i savesno izabrano. Druga vrsta je tzv. del credere
agent koji prema svome vlastodavcu preuzima obavezu garancije da će treće lice uredno izvršiti posao koji je sa njim zaključio
agent u ime i za račun vlastodavca. Po sedmom kriterijumu delimo agente prema privrednim oblastima u kojima se pojavljuju.
Ugovor o agenturi je formalan ugovor i mora biti zaključen u pismenoj formi. Dobijeni nalog za zastupanje agent mora odmah
odbiti ako ne želi da ga prihvati inače će biti odgovoran za štetu koju je pretrpeo nalogodavac. Obaveze agenta iz ugovora o
agenturi su: 1)prilikom izvršavanja ugovora agent mora postupati sa pažnjom dobrog privrednika, 2)mora se pridržavati svih
uputstava nalogodavca (komitenta), 3)obaveza da obaveštava vlastodavca o svim značajnim činjenicama prilikom izvršenja
naloga za trgovinsko zastupanje, 4)da stručno štiti interese vlastodavca, 5)da ne sme da radi za drugoga koji je u konkurentskim
odnosima sa vlastodavcem bez pristanka vlastodavca 6)da čuva poslovnu tajnu vlastodavca, 7)da sastavi zaključnicu o
zaključenom ugovoru, 8)da vlastodavcu položi račun o svome poslovanju prilikom izvršavanja naloga vlastodavca. Prava agenta
iz ovog ugovora su: 1)pravo na nagradu (proviziju), 2)na naknadu troškova, 3)na predujam, 4)na sredstva obezbeđenja svojih
ugovornih zahteva (pravo zadržaja i založno pravo).

27. Ugovor o komisionu

Je ugovor robnog prometa koji stvara obavezu jednoj ugovornoj strani da u svoje ime, a po nalogu i za račun druge ugovorne
strane obavi jedan ili više poslova robnog prometa, uz nagradu. Zaključenjem komisionog posla stvara se pravni odnos između
komisionara i komitenta. To je tzv. interni (unutrašnji) odnos u kome su prava komisionara obaveze komitenata i obrnuto, prava
komitenta su obaveze komisionara. Radi izvršenja komitentovog naloga komisionar stupa u pravni odnos sa trećim licem. To je
tzv. eksterni (spoljašnji) odnos. Kada komisionar izvrši komitentov nalog ima obavezu da mu položi račun i da prenese sva prava i
obaveze koje on ima prema trećem licu na komitenta. Tada nastaje odnos između komitenta i trećeg lica i to je tzv. završni odnos.
Komisioni posao se zaključuje neformalno, prostom saglasnošću volja. Obaveze komisionara iz ugovora o komisionu su: 1)da
dobijeni nalog izvrši pažnjom urednog privrednika, 2)da postupa po nalozima komitenta, 3)da štiti interese komitenta, 4)da čuva
komitentovu robu, 5)da obaveštava komitenta, 6)da položi račun komitentu, 7)da preda komitentu sve koristi iz izvršenog posla.
Prava komisionara su: 1)na nagradu (proviziju), 2)na naknadu troškova, 3)na zakonska sredstva obezbeđenja svojih potraživanja
prema komitentu. Pored prodajnog i kupovnog komisiona značajni su i konsignacija i komision stare del credere. Konsignacija se
sastoji u tome što konsignat (komitent) šalje svoju robu u konsignaciju na čuvanje i prodaju kosignatoru (komisionaru). Kod
komisiona stare del credere komisionar odgovara komitentu ne samo za savestan izbor i date instrukcije trećem licu nego i za
delatnost trećeg lica. Ovom vrstom komisiona komitent se obezbeđuje od svih neurednosti trećeg lica, a komisionar za preuzeti
rizik ima pravo na nagradu (proviziju) koja je obično dvostruko veća nego kod običnog komisionog posla.

28. Ugovor o prevozu robe

Ugovorom o prevozu robe i lica se jedno lice (transporter) obavezuje da preveze lice i robu od jednog do drugog mesta i da u
mestu opredeljenja preda primaocu robu i prtljag u onom stanju u kome je primio od ugovorne strane (pošiljaoca), u mestu
otpreme, a druga ugovorna strana (pošiljalac ili putnik) se obavezuje da transporteru (prevoziocu) za obavljeni prevoz isplati
ugovorenu nagradu. Kod ugovora o prevozu stvari, ugovorne strane su prevozilac i pošiljalac. Osnovna obaveza prevozioca je da
uredno i na ugovoreni način, bez promene spoljne strane stvari obavi ugovoreni prevoz i da u mestu otpremanja stvar preda
označenom licu u ugovoru o prevozu stvari, ili na neki drugi način legalnim putem određenom primaocu. Pošiljalac je odgovoran
da da tačne i potpune podatke o vrsti pošiljke, o njenoj sadržini, količini, da saopšti prevoziocu mesto, ime i adresu primaoca,
svoje ime i adresu itd. Najčešća prevozna isprava u svim granama saobraćaja je tovarni list koji izdaje prevozilac, najčešće na
osnovu podataka koje mu je dostavio pošiljalac robe. Potrebno je da je tovarni list potpisao prevozilac jer je samo tada tovarni list
punovažan. U cilju omogućavanja urednog prevoza i zaštite stvari u toku prevoza stvari moraju biti upakovane na propisani ili
uobičajeni način. Prevozilac ima obavezu da odbije da preveze pošiljku sa nedostacima pakovanja. Osnovno pravilo je da je
pošiljalac obavezan da isplati prevoziocu naknadu za izvršeni prevoz i naknadu troškova u vezi sa prevozom i u slučajevima kada
je u tovarnom listu ili ugovoru o prevozu određeno da ih plaća primalac, a primalac odbije da izvrši ovu isplatu. U mestu
opredeljenja po prispeću prevozilac mora obavestiti primaoca o prispeću i pozvati ga da preuzme prevezene stvari. Na duplikatu
tovarnog lista primalac mora potpisati da je primio prevezene stvari i mora ga predati prevoziocu jer će u suprotnom prevozilac
odbiti da mu preda prevezene stvari. U toku prevoza može nastupiti gubitak ili oštećenje pošiljke i tada je po pravilu prevozilac
odgovoran. Prevozilac će se osloboditi odgovornosti ako dokaže da je do oštećenja došlo usled radnje ovlašćenog lica, usled
svojstava pošiljke ili usled više sile. Prevozilac će biti odgovoran i za štetu usled zakašnjenja u prevozu sem ako je zakašnjenje
prouzrokovano nekom radnjom ili činjenicom koja isključuje njegovu odgovornost za gubitak i oštećenje stvari. Ako je došlo do
potpunog gubitka pošiljke pored naknade štete prevozilac je odgovoran da pošiljaocu vrati unapred naplaćeni iznos naknade za
ugovoreni prevoz.

10
29. Ugovor o špediciji (otpremanju)
Ugovor o špediciji je ugovor privrednog prava koji obavezuje jednu ugovornu stranu da org. otpremu stvari u svoje ime (špediter),
a po nalogu i za račun druge ugovorne strane (komitent), uz nagradu. Pravni odnos između špeditera i komitenta je špediciono-
pravne prirode, dok pravni odnosi između špeditera i trećeg lica mogu biti raznovrsni. Ukoliko je treće lice prevozilac pravni
odnos između špeditera i trećeg lica je ugovor o prevozu ukoliko je skladištar radi se o skladišnom poslu itd. Do zaključenja
ugovora o špediciji dolazi u onom trenutku kada se špediter i komitent saglase o bitnim elementima posla špedicije. Obaveze
špeditera su: 1)da postupa kao savestan uredan privrednik, 2)obaveze špeditera pre prijema stvari, 3)obaveza prijema stvari,
4)obaveza čuvanja stvari, 5)obaveza izbora prevoznog puta i vrste transporta, 6)obaveza zaključenja potrebnih ugovora, 7)da
osigura stvari, 8)polaganje računa. Prava špeditera su: 1)na nagradu (proviziju), 2)na naknadu troškova, 3)na zakonska sredstva
obezbeđenja svojih potraživanja prema komitentu.
Posebne vrste ugovora o špediciji. Samostalno istupanje špeditera postoji kada špediter, pored org. otpreme stvari, samostalno
izvršava određene poslove koje je trebalo da obave treća lica. Špediterovo samostalno istupanje ne sme biti u suprotnosti sa
komitentovim interesima. Međušpediter i podšpediter – kada špediter nije u mogućnosti da sam izvrši obaveze iz ugovora on
može delimično da poveri org. otpreme stvari drugom špediteru (međušpediter), samo ako komitent nema poseban interes da sve
obaveze iz ugovora izvrši špediter lično. Glavni špediter treba da odgovara samo za savestan i stručan izbor međušpeditera i date
instrukcije, a ne i za njegov rad. Podšpediter je pomoćnik izvršenja glavnog špeditera koji nije angažovan u cilju zaštite
komitentovih interesa nego radi toga da pomogne glavnom špediteru. Špediter odgovara ne samo za izbor nego i za rad
podšpeditera. Fiksna (paušalna) špedicija – ugovorom o špediciji se fiksnom naknadom obuvataju svi troškovi za izvršenje
komitentovog naloga i to ne samo troškovi špreditera nego i troškovi za prevoz stvari kao i naknada svih drugih troškova. Zbirna
(skupna) špedicija sastoji se u org. otpreme komitentovih stvari zajedno sa stvarima drugih komitenata da bi se ostvarile uštede u
transportnim troškovima.

30. Ugovor o kontroli robe

Je ugovor robnog prometa kojim se na osnovu komitentovog naloga stvara obaveza kontrolnoj org. da nepristrasno utvrdi svojstva
kontrolisane robe, uz nagradu, i da o izvršenom nalazu i kontroli izda posebnu pismenu ispravu (certifikat). Ugovor o kontroli
robe je neformalan ugovor ali se u praksi najčešće zaključuje u pismenom obliku. Obaveze kontrolora su: 1)Obaveza izvršenja
ugovorne usluge, 2)izvršenja komitentovog naloga, 3)izdavanja certifikata, 4)obezbeđenja robe od zamene, 5)čuvanja uzoraka.
Prava kontrolne org. su: 1)na nagradu (proviziju), 2)na naknadu roškova, 3)na pristup robi koja treba da se kontroliše, 4)na
naknadne naloge i instrukcije, 5)pravo zaloge i retencije robe koja se kontroliše. Kontrolna org. treba uredno da izvrši svoje
ugovorne obaveze pažnjom urednog stručnjaka. Kada tako ne postupi ona je odgovorna da nadoknadi štetu koja je rezultat njenog
propusta. Čest je slučaj da jedna kontrolna org. za izvršenje kontrole robe u potpunosti ili delimično angažuje drugu kontrolnu org.
Kada drugu kontrolnu org. izabere komitent onda kontrolna org. odgovara samo za date instrukcije drugoj kontrolnoj org. ali i ne
za njen rad. Ukoliko je izabere sama kontrolna org. ona odgovara komitentu i za izbor i za rad druge kontrolne org. Pored kontrole
robe kontrolna org. je ovlašćena da preuzme i druge obaveze koje su u vezi sa kontrolom kao što su: 1)kontrola robe “sa
preuzimanjem” - posle obavljene kontrole, kontrolna org. ima obavezu da da pravno relevantnu izjavu da li svojstva kontrolisane
robe odgovaraju ugovorenim svojstvima robe u nekom ranijem ugovoru komitenta sa trećim licem. Ukoliko kontrolisana roba
nema ugovorena svojstva kontrolna org. je dužna da obezbedi prava komitentu prema trećim licima odgovarajućim izjavama i
radnjama. 2)posao kontrole robe sa garancijom – kontrolna org. garantuje nepromenljivost svojstava kontrolisane robe u
ugovorenom garantnom roku. 3)posao kontrole usluga – na ugovor o kontroli usluga, kao i na ugovor o kontroli stvari koje nisu
namenjene prometu, primenjuju se ista pravna pravila o pravima i obavezama kontrolne org. kao i kod ugovora o kontroli robe.

31. Ugovor o lizingu

Ugovorom o lizingu obavezuje se jedna ugovorna strana (davalac lizinga) da ustupi ugovorenu stvar na korišćenje i da izvrši
ugovorene radnje u vezi urednog privrednog iskorišćavanja te stvari drugoj ugovornoj strani (primaocu lizinga) koji se obavezuje
da za izvršenu uslugu plati ugovorenu nagradu (zakupninu). Pojedine vrste ugovora o lizingu se mogu utvrđivati na osnovu
sledećih kriterijuma:
1)prema osobinama lizing objekta treba razlikovati: a)lizing potrošnih dobara kada se iznajmljuju vrednija potrošna dobra kao što
su automobili, TV aparati, predmeti domaćinstva, itd., b)investicioni lizing je oblik davanja kredita ali ne u obliku novca nego u
obliku potrebnih investicionih postrojenja, c)od posebnog značaja je razlikovanje lizinga nepokretnih stvari od lizinga pokretnih
stvari, d)lizing upotrebljenih stvari – davalac lizinga daje na upotrebu primaocu lizinga stvar koja nije nova i koja je već na
osnovu nekog prethodnog ugovora o lizingu bila data u lizing. Bitno je da prethodni ugovor o lizingu nije trajao do roka
upotrebljivosti objekta koji se kreće od 10 - 40 meseci.
2)Prema dužini trajanja ugovora o lizingu treba razlikovati: a)kratkoročni lizing (servisni) – radi se o potrošnim dobrima kod
kojih se ostvaruje rentabilitet jedino većim brojem ustupanja objekata u lizing, b)dugoročni lizing – radi se o lizing objektima
velike vrednosti.
3)Prema položaju davaoca lizinga treba razlikovati: a)lizing preko lizing društva – proizvođač ili trgovac daju primaocu lizinga
lizing objekt dok se davalac lizinga sa proizvođačem i trgovcem nalazi u kupoprodajnom odnosu, a istovremeno je sa primaocem
lizinga zaključio ugovor o lizingu, b)koncern lizing – lizing društva se uključuju u koncerne sa proizvođačima, trgovcima i
finansijskim org., c)sale – and – lease – back lizing je forma posrednog lizinga kod kojih su proizvođač i davalac lizing objekta
različita preduzeća. d)proizvođački lizing je oblik neposrednog lizinga kod koga su postavljeni direktni pravni odnosi između
proizvođača lizing objekta, koji se pojavljuje i kao davalac lizinga, i primaoca lizinga. e)proizvodno–finansijski lizing je sličan
prethodnom lizingu ali se razlikuje po tome što primalac lizinga direktno stupa u pravne odnose i obaveze prema banci koja
kreditira primaoca lizinga u pogledu obaveze iz ugovora o lizingu prema proizvođaču.

11
Obaveze davaoca lizinga su: 1)da postupa kao savestan i uredan privrednik, 2)da ustupi privredno iskorišćavanje lizing objekta,
3)da uredno održava lizing objekat, 4)da prenese svojinsko-pravna ovlašćenja na primaoca lizinga. Obaveze primaoca lizinga su:
1)obaveza u pogledu plaćanja lizing rate, 2)u pogledu iskorišćavanja lizing objekta, 3)da omogući kontrolu davoca lizinga, 4)da
vrati lizing objekt po proteku ugovorenog roka.

32. Ugovor o bankarskom (novčanom) depozitu

Je ugovor kojim se banka obavezuje da primi, a deponent da položi određeni novčani iznos. U bankarske novčane depozite se
ubrajaju ugovor o novčanom depozitu i ugovor o ulogu na štednju, a ponekad i ugovor o tekućem računu, ugovor o deponovanju
hartija od vrednosti i ugovor o sefu. Polaganje novca od strane deponenta se sastoji u predaji novčanog iznosa banci uz
istovremeni prenos prava raspolaganja novcem sa deponenta na banku. Prenosom prava raspolaganja deponent gubi svojinu u
novcu, a stiče potraživanje prema banci na isti novčani iznos uvećan za kamatu. S obzirom na vremensku dimenziju u
raspolaganju deponovanim novcem mogu se razlikovati depoziti po viđenju i oročeni depoziti. Kod depozita po viđenju, deponent
može u svakom trenutku raspolagati svim deponovanim sredstvima, a kod oročenih depozita banka ima pravo da u roku koji je
utvrđen ugovorom isključivo raspolaže deponovanim novcem. Ugovori o novčanom depozitu se dele na ugovore sa otkaznim
rokom i ugovore bez otkaznog roka. Kod prve vrste ugovora deponent može raspolagati deponovanim sredstvima tek po proteku
otkaznog roka, a kod druge vrste u svakom trenutku kod depozita po viđenju odnosno u svakom trenutku po isteku vremena
oročenja kod oročenog depozita. Ugovori o novčanom depozitu mogu biti namenski i nenamenski. Kod prve vrste ugovora, banka
može deponovani novac koristiti samo za ugovorom određenu namenu, a kod druge vrste ugovora u bilo koje svrhe.
Ugovor o novčanom depozitu se smatra zaključenim kada se banka obaveže da primi, a deponent da položi kod nje određeni
novčani iznos. Radi se o konsesualnom, neformalnom ugovoru koji nastaje saglašnošću volja deponenta i banke o sadržini
ugovora. Osnovne obaveze banke su: 1)vraćanje deponovanog novčanog iznosa - u celini ili na rate po određenoj vremenskoj
dinamici, 2)otvaranje računa novčanog depozita – banka je dužna da upisuje sva potraživanja i dugovanja koja proizađu iz
poslova koje deponent ima sa bankom i sa trećim licima. 3)Izvršavanje naloga deponenta u raspolaganju novcem – banka je dužna
da na osnovu naloga deponenta vrši isplate sa ovog računa u granicama raspoloživih sredstava. 4)Obaveštavanje deponenta –
banka je dužna da obavesti deponenta o svakoj promeni koja nastane na računu i da krajem svake godine dostavi deponentu
izveštaj o stanju računa (saldo). 5)Plaćanje kamate – banka ima obavezu da plaća naknadu za korišćenje tuđeg novca (kamatu) za
određeni vremenski period.
Banka ima pravo: 1)da raspolaže deponovanim novcem, 2)na pokriće i kamatu za slučaj negativnog salda na računu.

33. Ugovor o kreditu

Ugovorom o bankarskom kreditu jedna strana (kreditor) obavezuje se da će drugoj strani (dužnik) staviti na raspolaganje određenu
sumu novca ili da će za nju preuzeti odgovornost prema trećem licu dok se druga strana obavezuje da će dobijenu sumu koristiti u
skladu sa uslovima ugovora i da će je po proteku određenog vremena vratiti sa kamatom, a za slučaj preuzimanja odgovornosti
prema trećem, da će platiti određenu proviziju. Pored podele na novčane kredite i kredite odgovornosti postoje i druge podele
kredita. Prema nameni krediti se dele na namenske i nenamenske. Prema vremenskom kriterijumu razlikujemo kredite na
određeno i na neodređeno vreme. Zavisno od dužine vremena nakon koga se kredit vraća postoje kratkoročni (do 1 god.),
srednjoročni (do 5 god.) i dugoročni (preko 5 god.) krediti. Zavisno od načina stavljanja kredita na raspolaganje korisniku mogu
se razlikovati gotovinski i bezgotovinski krediti. Ugovor o kreditu je konsesualan (nastaje u trenutku postizanja saglasnosti volja
ugovornih strana), s tim da se za to zahteva pismena forma. Prema ZOO bitni elementi ugovora o kreditu su: 1)iznos kredita
(izražava se u dinarima ili u stranoj valuti), 2)uslovi davanja kredita, 3)uslovi korišćenja kredita, 4)uslovi vraćanja kredita.
Obaveze banke su: 1)obaveza stavljanja na raspolaganje kreditnog iznosa korisniku kredita, 2)obaveza izvršavanja drugih radnji
kreditnog karaktera (obaveza akceptiranja, avaliranja, eskontovanja hartija od vrednosti itd.).
Banka po ugovoru o kreditu ima dva osnovna prava: a)pravo na povraćaj kreditnog iznosa, b)pravo na kamatu. Pored toga često se
ugovara pravo banke na dobijanje sredstva obezbeđenja kredita i pravo kontrole namenskog korišćenja kredita.
Ugovor o kreditu prestaje redovnim vraćanjem kredita u skladu sa ugovorom. Za ovaj ugovor karakteristična su dva načina
prestanka: 1)otkazom davaoca kredita i 2)odustankom korisnika kredita. Banka može otkazati ugovor pre isteka roka ako je kredit
korišćen u suprotnosti sa njegovom namenom i u slučaju insolventnosti korisnika, kao i u slučaju prestanka pravnog lica ili smrti
korisnika. Korisnik može odustati od ugovora ako još nije počeo sa korišćenjem kredita.
Posebni kreditni poslovi: 1)ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti. 2)akceptni kredit – banka se obavezuje da će
akceptirati menicu koju klijent bude izdao i na nju vukao, čime, kao akceptant, prihvata da menicu isplati o njenoj dospelosti.
3)rambursni kredit – je vrsta akceptnog kredita koji banka odobrava uvozniku za plaćanje vrednosti uvezene robe, na osnovu
pokrića u robnim dokumentima. 4)avalni kredit – banka avalira menicu koju je izdao njen klijent. 5)eskontni kredit – klijent
prodaje banci svoja nedospela potraživanja po menici (ređe čeku), a banka mu isplaćuje nominalni iznos potraživanja umanjen za
diskont. 6)lombardni kredit – banka odobrava klijentu na bazi zaloge pokretne stvari (zlatnih predmeta, hartija od vrednosti, itd.).
7)revolving krediti – su vrsta novčanih kredita koji se mogu višekratno koristiti u utvrđenom vremenskom roku i do utvrđenog
limita. 8)vinkulacioni krediti – su vrsta kredita koja banka odobrava prodavcu (izvozniku) na bazi robe koja služi kao sredstvo
obezbeđenja.

34. Ugovor o faktoringu i forfetiranju

Ugovorom o faktoringu jedna strana – faktor (najčešće banka) preuzima, uz naknadu, potraživanja koja druga strana ima prema
trećim licima vodeći pri tome knjigovodstvo potraživanja i vršeći druge delatnosti koje su u vezi sa naplatom preuzetih
potraživanja. Ovim ugovorom se mogu prenositi pojedinačna i grupna, sadašnja i buduća potraživanja. Kod pravog faktoringa
faktor preuzima i rizik naplativosti potraživanja dok kod nepravog (kvazi) faktoringa ovaj rizik ostaje kod klijenta. Faktoring ima
kreditnu funkciju jer izvoznik neposredno po otpremanju robe prenosi svoje potraživanje prema inostranom kupcu na faktora i na

12
taj način dolazi do gotovog novca koji može ponovo da koristi za proizvodnju robe i za nove poslove. Faktoring ima i uslužnu
funkciju (vođenja knjigovodstva potraživanja itd.). Na osnovu ovog ugovora faktor ima pravo na preuzimanje potraživanja, na
proviziju, na kamatu, na garancije i druga sredstva obezbeđenja potraživanja, a kod pravog faktoringa još i delcredere proviziju za
preuzeti rizik naplativosti potraživanja. Faktor ima pravo i na povratni (regresni) zahtev prema klijentu, ako se potraživanje nije
moglo naplatiti zbog njegove sopstvene manljivosti. Faktor ima obavezu preuzimanja potraživanja, plaćanja vrednosti
potraživanja i pružanja ugovorenih usluga.
Ugovorom o forfetiranju prenose se, uz paušalnu cenu, potraživanja sa dotadašnjeg imaoca na banku (forfetera) uz odricanje prava
banci na povratni (regresni) zahtev prema ranijem imaocu potraživanja u slučaju da potraživanje o dospelosti ne bude naplaćeno.
Prenos potraživanja se ostvaruje menicom koju je izvoznik za svoje novčano potraživanje zahtevao od dužnika. Ako je u pitanju
trasirana menica izdata od izvoznika, a akceptirana od uvoznika tada se odricanje od prava regresa prema izvozniku može izvršiti
unošenjem u menicu klauzule “bez regresa” (u anglosaksonskom pravnom krugu). Drugi slučaj je kad se uz prenos menice na
forfetera mora i ujedno dogovoriti zabrana regresa. Pri forfetiranju potraživanja forfeter isplaćuje nominalni iznos potraživanja,
umanjen za kamatu, troškove i forfetnu proviziju u koju je ukalkulisan i rizik nenaplativosti potraživanja.

35. Kompenzacija i kliring

Kompenzacijom se plaćanje novčane obaveze u međunarodnom prometu ostvaruje na taj način što se prebijaju vrednosti
uzajamnih novčanih potraživanja na bazi isporučene robe ili izvršene usluge. Kompenzacijom se prebijaju potraživanja između
tačno određenih lica. Ona se obično javlja povodom prometa robe i tada ima karakter razmene (trampe) međunarodnog karaktera.
U kompenzacionom poslu mogu učestvovati samo dva lica kao istovremeni uvoznici i izvoznici (prodavci i kupci), ali se češće
javlja više učesnika. Međusobnim prebijanjima potraživanja ostvaruje se promet robe bez upotrebe slobodnih deviznih sredstava.
Smisao klirinškog plaćanja je u planiranju i kontroli celokupnog deviznog priliva i odliva jedne zemlje svođenjem i
koncentrisanjem svih plaćanja i naplata prema nekoj drugoj zemlji na jednom obračunskom mestu, uz prebijanja vrednosti
izvršenih plaćanja i naplata. Pri klirinškom načinu plaćanja svi domaći dužnici plaćaju svoja dospela novčana dugovanja prema
subjektima strane zemlje uplatom odgovarajućeg iznosa u domaćoj valuti na zbirni klirinški račun kod klirinškog organa svoje
zemlje (po pravilu centralna banka, kod nas NBJ). Domaći poverioci svoja novčana potraživanja prema licima iz te strane zemlje
takođe naplaćuju u domaćoj valuti i od istog klirinškog organa. Ako je kliring dvostran poverioci i dužnici iz odnosne strane
zemlje na isti način izmiruju svoja dugovanja i namiruju svoja potraživanja prema subjektima prve zemlje. Na ovaj način pri
upotrebi kliringa roba prelazi državnu granicu, a novac ne.
Vrste kliringa – s obzirom na broj država koji učestvuje u klirinškom načinu plaćanja postoje jednostrani, dvostrani i višestrani
klirinzi. Jednostrani kliring postoji ako samo dužnici jedne zemlje izmiruju sva svoja dugovanja prema poveriocima druge zemlje.
Kod dvostranog (bilateralnog) kliringa dužnici iz obeju zemalja izmiruju svoja dugovanja. Kada se ovakav način plaćanja
primenjuje sporazumno od strane više zemalja radi se o višestranom (multilateralnom) kliringu. Sobzirom na pravni osnov
nastanka razlikuju se prisilni i ugovorni klirinzi. Kod prisilnih pravni osnov čini jednostrani akt jedne države, dok je kod
ugovornih kliringa pravni osnov međudržavni ugovor (sporazum). Ako se kliringom obuhvate sva plaćanja između određenih
zemalja radi se o totalnom (potpunom) kliringu, a ako se primenjuje samo za deo plaćanja prema inostranstvu radi se o
parcijalnom kliringu.
Klirinški računi se vode u valuti koja je predviđena sporazumom učesnika u kliringu. Prva mogućnost je da se računi vode u valuti
jedne zemlje ugovornice, druga da se vode u obe valute zemalja ugovornica, treća da se vode u stabilnoj konvertibilnoj valuti neke
treće zemlje. Svaka isplata duga van kliringa je ništava i zabranjena i za dužnika i za poverioca. Klirinški dug se može ugasiti
samo uplatom u kliringu. Pri klirinškom načinu plaćanja tek uplatom u kliring nastaje poveriočevo pravo da bude isplaćen, a obim
ovog prava se ravna prema visini uplaćenog iznosa u kliring, a ne prema ugovorenom iznosu potraživanja. U mnogim klirinškim
sporazumima zaključenim posle drugog svetskog rata se predviđa korišćenje tzv. manipulativnih kredita koje države u kliringu
međusobno odobravaju. Na osnovu ovih kredita svaka strana može isplaćivati svoje poverioce do limita manipulativnog kredita
iako u tom trenutku nema dovoljno sredstava na zbirnom računu. Ako se obaveza dužnika ispunjava uplatom u kliring, rizik
promene kursa klirinške valute snosio bi poverilac. U protivnom, ako bi se smatralo da se obaveza gasi tek isplatom dugovane
sume poveriocu, valutni rizik bi snosio dužnik.

36. Međunarodni dokumentarni akreditiv (MDA)

Banka (akreditivna banka) na zahtev i u skladu sa instrukcijama nekog komitenta (nalogodavca) treba da izvrši plaćanje trećem
licu (korisniku) ili po njegovom nalogu ili ovlašćuje neku drugu banku da izvrši takvo plaćanje, uz podnošenje određenih
dokumenata, pod uslovom da su u skadu sa odredbama i uslovima akreditiva”. Po uslovljenosti plaćanja akreditivne sume
predajom predviđenih dokumenata MDA se razlikuje od običnog, neuslovljenog akreditiva kod koga je obično legitimisanje
korisnika (u smislu utvrđivanja identiteta) dovoljan osnov za naplatu akreditivne sume. Plaćanjem putem MDA najbolje se štite
interesi obeju ugovornih strana. Prodavac je siguran da robu neće uzalud isporučiti, već da će ona svakako biti preuzeta od strane
kupca. Prodavac obezbeđuje naplatu robe odmah nakon predaje dokumenata, a ne nakon prijema isporuke. Kupac može zaključiti
ugovor o međunarodnoj prodaji i ako u tom trenutku nema potrebna devizna sredstva (banka će ga kreditirati). MDA vrši funkciju
instrumenta plaćanja kod svih ugovora kod kojih se plaćanje cene robe ili usluge može vezati za određene dokumente. MDA može
poslužiti i kao sredstvo razmene novca, sredstvo kredita i sredstvo obezbeđenja.
Osnovna načela MDA su: 1)načelo samostalnosti MDA u odnosu na osnovni posao. 2)načelo samostalnosti i nezavisnosti odnosa
između učesnika u MDA. 3)načelo poslovanja dokumentima, a ne robom.
U poslu MDA učestvuju najmanje tri lica: nalogodavac za otvaranje akreditiva, akreditivna banka i korisnik akreditiva.
Nalogodavac (kupac) je lice koje izdaje svojoj banci nalog za otvaranje akreditiva u korist njegovog poverioca (prodavca) koji se
time javlja kao korisnik akreditiva. Banka koja prihvata nalog i otvara akreditiv je akreditivna banka. U zemlji korisnika se
angažuju i druge banke. Avizirajuća banka je posrednička banka koja po nalogu akreditivne banke obaveštava korisnika da je za

13
njega otvoren akreditiv, ali sama ne preuzima nikakvu obavezu u pogledu isplate akreditivne sume. Konfirmirajuća banka
preuzima po nalogu akreditivne banke obavezu prema korisniku da će mu po prezentaciji dokumenata isplatiti akreditivnu sumu.
Vrste akreditiva – Akreditiv može biti opoziv ili neopoziv. Ako se radi o opozivom akreditivu banka može u svakom trenutku da
izmeni ili poništi akreditiv. Neopoziv akreditiv stvara čvrstu pravnu obavezu akreditivnoj banci da će pri ispunjenju uslova iz
akreditiva platiti menicu. Akreditivi se dele i na potvrđene i nepotvrđene. Ako za isplatu akreditivne sume odgovara samo
akreditivna banka radi se o nepotvrđenom MDA. Kada se korespodentna banka obaveže radi se o potvrđenom MDA. Akreditivi se
mogu deliti i na loro i nostro akreditive. Loro (dolazeći) akreditivi su oni koje otvaraju strani subjekti u korist naših privrednih
org. kao korisnika, dok nostro akreditive otvaraju naše org. u korist stranih korisnika. Akceptni akreditivi se koriste prilikom
prodaje robe inostranom kupcu na kredit. Kod negocijacionog akreditiva prodavac vuče menicu na kupca, koji je akceptira i
istovremeno ovlašćuje svoju banku da tu menicu, po prijemu odgovarajućih robnih dokumenata, isplati. Prenosiv akreditiv je
akreditiv na osnovu koga korisnik ima pravo da banci koja je pozvana da izvrši isplatu ili akceptiranje izda uputstva da akreditiv
stavi na raspolaganje jednoj ili nekoliko drugih korisnika. Akreditiv se može preneti samo jednom i to ako je izričito označen kao
“prenosiv”, u protivnom se radi o neprenosivom akreditivu. Pod rotativnim akreditivima se podrazumevaju akreditivi koji se
isplatom akreditivne sume ne gase već se obnavljaju u istom iznosu. Kontra akreditivi su akreditivi kod kojih nalogodavac
akreditiva izdaje nalog akreditivnoj banci da otvori novi akreditiv, a pokriće za taj akreditiv predstavlja drugi akreditiv koji je u
njegovu korist otvoren kod iste banke.
Akreditivna banka se obavezuje da će sama ili preko korespondentne banke: 1)Obavestiti korisnika o otvaranju akreditiva.
2)Ispitati prezentirana dokumenta i ispunjenost drugih akreditivnih uslova. 3)Ispuniti obavezu plaćanja, akceptiranja ili
negociranja uz preuzimanje dokumenata. 4)Predati honorisana dokumenta nalogodavcu. 5)Pri izvršenju svih obaveza slediti
naloge i instrukcije nalogodavca.

37. Međunarodni dokumentarni inkaso (MDI)

Bankarski inkaso deli se na dve osnovne vrste: 1)na obični (prost) inkaso i 2)dokumentarni inkaso. Pod običnim inkasom se
podrazumeva naplata svih potraživanja bez obzira po kom osnovu su nastala ako se naplata vrši bez istovremene predaje robnih
dokumenata. Pod dokumentarnim inkasom se podrazumeva naplata potraživanja nastalih iz ugovornih odnosa uz istovremenu
predaju robnih dokumenata trasatu (dužnik iz osnovnog posla). Treba razlikovati loro i nostro inkaso poslove. Loro inkaso
poslovi su poslovi naplate stranih potraživanja u našoj zemlji od domaćih dužnika pri čemu se naša banka javlja kao inkaso banka
svog poslovnog korespondenta u inostranstvu. Kod nostro inkaso posla radi se o domaćim potraživanjima koje domaća banka
naplaćuje od stranog dužnika koristeći se inostranom korespondentnom bankom kao inkaso bankom. Plaćanje putem MDI vrši se
u slučajevima kada se ugovorne strane dobro poznaju pa prodavac ne sumnja u savesnost i platežnu sposobnost kupca. Prodiranje
na nova tržišta može biti motiv pristajanja na plaćanje MDI-om. Negativna strana kod MDI je što kupac ne može biti siguran da
stvarno stanje robe odgovara ugovorenom stanju, ali ni prodavac nije osiguran od eventualnog kupčevog odbijanja plaćanja robnih
dokumenata. U poslu MDI-a postoje najmanje tri lica: 1)nalogodavac za izvršenje inkasa, 2)banka koja prima nalog i vrši posao
naplate, 3)trasat – lice od koga se naplata vrši. Nalogodavac za izvršenje inkasa izdaje nalog svojoj banci kojim je ovlašćuje da od
kupaca naplati kupoprodajnu cenu za isporučenu robu, uz istovremenu predaju robnih dokumenata. Banka koja prima nalog
(dostavna banka) može naplatu izvršiti sama ili preko sebi korespondentne banke. Ako dostavna banka nema svoje filijale u
sedištu dužnika ona izdaje nalog inkaso banci (koja se nalazi u sedištu dužnika) dajući joj potrebne instrukcije i upućujući joj
robne dokumente. Inkaso banka naplaćuje od kupca kupoprodajnu cenu u skladu sa primljenim nalogom i predaje mu dokumenta.
Trasat je dužnik iz osnovnog posla (kupac) koji tek isplatom kupoprodajne cene može dobiti od inkaso banke robna dokumenta
koja su mu neophodna za preuzimanje isporučene robe. Trasat nije ugovorna strana ni u jednom ugovoru u okviru inkaso posla pa
se zbog toga može smatrati učesnikom samo u širem smislu. Da bi banka što uspešnije zastupala svog komitenta neophodno je da
nalog za inkaso bude precizan i jasan. U praksi se ovo obezbeđuje izdavanjem naloga na unapred pripremljenim bankarskim
formularima. Banke su dužne da ispitaju inkaso naloge po njihovom primanju, ali samo u pogledu njihove saglasnosti sa
zakonima i dobrim poslovnim običajima kao i u pogledu kompletnosti. Sva dokumenta koja je po osnovu inkaso posla dobila
banka je dužna da prezentira trasatu u vreme, na način i u mestu određenim nalogom, odnosno propratnim pismom uz dokumente.
Da bi dokumenti bili predati trasatu on mora da izvrši odgovarajuću činidbu koju je nalogodavac odredio svojim nalogom. Postoje
tri osnovna načina predaje dokumenata: 1)predaja uz plaćanje – banka predaje trasatu dokumenta i istovremeno od njega
naplaćuje ceo iznos potraživanja u skladu sa primljenim nalogom. 2)predaja uz akcept – inkaso banka podnosi menicu, plativu na
određeno vreme po viđenju, trasatu na akcept uz istovremenu predaju dokumenata. 3)predaja uz ispunjenja drugih činidbi.
Obaveze banke su: 1)postupanje u skladu sa prihvaćenim nalogom i sa naknadno datim instrukcijama, 2)uručivanje dokumenata
trasatu lično ili preko inkaso banke, 3)istovremena naplata potraživanja na način predviđen nalogom, 4)podnošenje računa i
predaja naplaćenog iznosa. Za svoj rad i dostavna i inkaso banka imaju pravo na proviziju i naknadu troškova.

38. Bankarska garancija

Bankarskom garancijom banka se obavezuje da korisniku garancije (kao poveriocu iz osnovnog obligacionog odnosa) isplati
određenu sumu novca ukoliko bančin klijent (kao dužnik iz osnovnog posla) ne izmiri svoje ugovorne obaveze. Funkcija
bankarske garancije je pokrivanje različitih rizika kada se određeni posao ne razvija normalno. Osnovni odnosi kod bankarske
garancije su: 1)odnos nalogodavca i banke garanta – banka se obavezuje da u skladu sa prihvaćenim nalogom da garanciju
korisniku i da na njegov poziv izvrši isplatu garantne sume u slučaju nastupanja garancijom predviđenih okolnosti. Nalogodavac
se obavezuje da za izvršenu uslugu isplati banci određenu naknadu u vidu njene provizije. 2)odnos banke i korisnika garancije –
banka se obavezuje da pod garancijom predviđenim uslovima isplati odgovarajuću sumu novca (garantni iznos) korisniku, bez
intervencije suda. Kada se ispune uslovi korisnik može realizovati garanciju na dva osnovna načina: a)dobrovoljnom isplatom
garantne sume od strane banke garanta i b)prinudnom naplatom preko suda. 3)odnos nalogodavca za izdavanje garancije i njenog

14
korisnika – da bi obezbedio sebe od mogućnosti da neispunjenjem ugovorne činidbe pretrpi određenu imovinsku štetu, poverilac
traži da za ispunjenje činidbe, pored dužnika, odgovara i njegova banka.
Banka će biti dužna da prihvati zahtev korisnika i isplati garanciju kada su ispunjene sledeće pretpostavke: 1)korisnikov zahtev za
isplatu garancije mora biti podnet garantu pismeno, telegramom ili telexom najkasnije do isteka roka za podnošenje zahteva. 2)Uz
zahtev mora biti podneta dokumentacija koja je određena samom garancijom ili Pravilima. 3)Dokumentacija mora biti podneta u
okviru vremenskog perioda posle prijema zahteva naznačenog u garanciji.
Vrste bankarskih garancija: 1)bankarsa garancija za vraćanje avansa – se može dati kod svih ugovora kod kojih je uobičajeno
davanje avansa, ali se najčešće javlja kod ugovora o isporuci opreme na kredit. Garancijom za vraćanje avansa obavezuje se banka
dužnika (prodavca) da će korisniku bankarske garancije (kupcu) isplatiti ukupan iznos datog avansa, ako dužnik ne ispuni
odnosno neuredno ispuni isporuku robe i ne vrati primljeni avans. 2)Licitaciona bankarska garancija – iako se može upotrebiti
kod svih poslova koji se ustupaju putem konkursa (licitacije), najčešće se primenjuje kod javnih i privatnih licitacija za ustupanje
izgradnje investicionih objekata. Licitacionom bankarskom garancijom se banka garant obavezuje da će investitoru platiti
određeni novčani iznos u slučaju da učesnik u licitaciji (nalogodavac) izmeni ili opozove svoju ponudu za vreme trajanja licitacije
ili odbije da zaključi ugovor, saglasno ponudi koju je na licitaciji stavio i koju je investitor prihvatio. 3)Bankarska garancija za
dobro izvršenje posla – ovom garancijom banka se obavezuje da će na zahtev korisnika i pod predviđenim uslovima isplatiti
određenu sumu novca u slučaju da njen klijent (nalogodavac po garanciji) ne ispuni ili neuredno ispuni svoje obaveze iz ugovora o
prodaji ili iz ugovora o nekoj privrednoj usluzi. U praksi se ova garancija najčešće javlja kod ugovora o isporuci opreme na kredit
i kod ugovora o građenju. 4)Konosmanska bankarska garancija – za ovu garanciju je karakteristično da omogućava brodaru
predavanje robe primaocu i kada ovaj u tom trenutku nije u posedu svih potrebnih dokumenata. Banka se ovom garancijom
obavezuje brodaru da će mu naknaditi štetu koja bi zanjega mogla nastati zbog predaje robe licu bez konosmana. 5)Ostale vrste
bankarskih garancija su indirektna, kontragarancije, bankarske supergarancije (korisnik ima dva potraživanja-jedno prema banci
garantu, drugo prema banci supergarantu), apstraktne i kauzalne, pokrivene i nepokrivne, nostro i loro garancije.

39. Menica
Pod menicom se podrazumeva hartija od vrednosti po naredbi na osnovu zakona, kojom se njen izdavalac (trasant) obavezuje da
će sam ili po njegovom nalogu, određenom trećem licu (remitentu) o dospelosti biti isplaćen menični iznos na određenom mestu
od strane lica kome je upućena naredba za isplatu (trasata) ili od strane izdavaoca menice (trasanta). Menica je relativno duže
vreme u cirkulaciji i zbog toga je prvenstveno kreditno sredstvo i sredstvo obezbeđenja potraživanja. Najznačajnija podela menica
je na: 1)trasirane (vučene) menice, 2)sopstvene menice, 3)sopstvene trasirane menice. Postoje dve vrste trasiranih menica:
a)trasirana menica po sopstvenoj naredbi, b)menica trasirana na trasanta. Kod trasirane menice postoje tri bitna lica: 1)trasant
(izdavalac menice), 2)trasat (lice kome se upućuje nalog za isplatu menice) i 3)remitent (imalac menice kome o dospelosti treba
da se isplati menični iznos). Kod sopstvene menice izdavalac menice (trasant) se obavezuje da će isplatiti meničnu svotu o
dospelosti remitentu. Kod sopstvene trasirane menice izdavalac menice vuče isplatu te menice na samoga sebe. Kod ove menice
trasant, trasat i remitent je izdavalac menice.
Blanko menica – ne sadrži sve bitne menične elemente i zbog toga nije u potpunosti punovažna menica. Ova menica se izdaje
kada svi bitni menični elementi nisu poznati. Ova menica će biti izdata i postaće menica u punom pravnom smislu te reči tek kada
se u menično pismo unesu svi bitni elementi.
Osnovna menična načela su: 1)Načelo pismenosti (formalnosti) menice – sve hartije od vrednosti su punovažne jedino onda ako su
u pismenom obliku. 2)Načelo inkorporacije – ukazuje na neodvojivost prava iz hartije od vrednosti i prava na hartiju od vrednosti.
3)Načelo fiksne menične obaveze – znači da meničnu obavezu u pogledu obima i sadržine predstavlja samo ono što je
konstatovano na menici. 4)Načelo menične strogosti – je kompleksno jer se izražava i prema meničnom dužniku i prema
meničnom poveriocu. Ovo načelo znači da menični dužnik mora da isplati menični iznos, pa tek onda, ako to želi i hoće može da
se parniči. Menična strogost prema meničnom poveriocu se ogleda u tome što on u ostvarivanju svojih prava iz menice mora da se
pridržava veoma kratkih meničnih rokova i propisanih meničnih radnji; 5)Načelo menične solidarnosti – znači da svaki menični
dužnik solidarno odgovara sa drugim meničnim dužnicima u pogledu isplate menične svote. Menični poverilac prvo mora da
zahteva isplatu meničnog iznosa o dospelosti menice od strane glavnih meničnih dužnika, a to su akceptant, trasant i izdavalac
sopstvene menice. Drugi regresni menični dužnici po menici su jedino uslovno i subsidijerno obavezni; 6)Načelo samostalnosti
menične obaveze - znači da je svaki od meničnih potpisnika samostalan i nezavisan menični dužnik i da njegovu obavezu pravno
ne utiču obaveze drugih meničnih dužnika; 7)Načelo neposrednosti menice – znači da je svaki od meničnih dužnika neposredno
odgovoran imaocu menice.
Menica je punovažna ako sadrži sve bitne menične elemente koji su zakonom propisani. Trasirana menica mora da sadrži sledeće
bitne menične elemente: 1)Izričito označenje da se radi o menici; 2)Bezuslovni uput za isplatu određene svote novca; 3)Ime
trasata tj. lica koje treba da plati menicu; 4)Označenje dospelosti menice; 5)Mesto plaćanja menice; 6)Ime remitenta tj. lica kome
se ili po čijoj naredbi se menica mora isplatiti; 7)Datum izdavanja menice; 8)Mesto izdavanja menice; 9)Potpis trasanta tj. lica
koje je izdalo menicu. U opšte menične elemente spadaju 1) i 2), u personalne 3), 6) i 9), u kalendarske 4) i 7), u geografske 5) i
8). Pretpostavljeni bitni menični elementi su: dospelost menice, mesto izdavanja menice i mesto plaćanja menice.

40. Ček
Pod čekom se podrazumeva hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac (trasant) nalogom obraća drugom licu (trasatu) koje je
bankarska org., da o dospelosti isplati čekovni iznos na teret njegovog pokrića zakonitom imaocu čeka. Po svojoj pravnoj prirodi
ček je veoma sličan menici, a to znači da spada u grupu pravnih poslova koji nastaju jednostranom izjavom volje. Osnovna
sličnost između menice i čeka je to što su oni namenjeni prvenstveno robno-novčanoj cirkulaciji i što kod njih osnovna obaveza
glasi na određenu svotu novca. Osnovna razlika je u tome što je menica prvenstveno sredstvo obezbeđenja, a često i sredstvo
kredita, dok je ček prvenstveno sredstvo plaćanja. Kod nas je ček često hartija od vrednosti na donosioca dok je menica

15
prvenstveno hartija od vrednosti po naredbi. Kod čeka postoji mnogo čvršća povezanost sa drugim bankarskim poslovima nego
kod menice (trasat kod čeka uvek mora biti bankarska org., a kod menice može da bude svako fizičko i pravno lice). U trenutku
izdavanja čeka trasant mora imati pokriće kod trasata, a kod menice u trenutku dospelosti menice.
Prema načinu određivanja imaoca prava iz čeka razlikujemo sledeće vrste čekova: 1)Čekovi na ime – prenose se cesijom ali se
mogu prenositi i indosamentom. Rekta čekovi se mogu prenositi samo cesijom; 2)Po naredbi – se prenose indosamentom; 3)Na
donosioca – se najbrže prenose običnom predajom tj. tradicijom. 4)Alternativni čekovi – sadrže ime remitenta i klauzulu da trasat
može da isplati čekovni iznos i donosiocu tog čeka. Može se preneti prostom tradicijom, a može se istovremeno prenositi cesijom
i indosamentom.
Prema nameni i drugim svojstvima, čekovi mogu biti: 1)isplatni čekovi su čekovi kod kojih trasat isplaćuje čekovnu svotu u
gotovom novcu; 2)obračunski (virmanski) čekovi su čekovi kod kojih se isplata čekovnog iznosa vrši prenosom, sa tekućeg računa
trasanta u korist tekućeg ili žiro-računa imaoca tog čeka; 3)barirani (precrtani) čekovi – su čekovi koji se realizuju u isplati
odgovarajućoj banci koja je naznačena na čeku, a koja tada istupa kao punomoćnik remitenta. Postoje opšti i posebno precrtani
barirani čekovi; 4)dokumentarni čekovi – isplata čekova uslovljena je istovremenom prezentacijom određenih robnih dokumnata;
5)akreditivni čekovi 6)putnički čekovi –su se pojavili radi podmirivanja svih troškova plaćanja na putevima tj. na putovanju.
7)cirkularne čekove izdaje banka u svojstvu trasanta i predaje ih svom klijentu kao remitentu, u cilju naplate tog čeka kod te banke
ili kod druge korespondentne banke; 8)vizirani čekovi – sadrže klauzulu koju na njih stavlja banka o postojanju pokrića u trenutku
izdavanja tog čeka; 9)certificirani čekovi – i kod njih banka unosi u ček klauzulu o postojanju pokrića u trenutku izdavanja tog
čeka, ali kod njih postoji sigurnost naplate čeka o dospelosti.
Bitni čekovni elementi su: 1)označenje da je ta pismena isprava ček, 2)bezuslovni nalog za isplatu određene svote novca iz
trasantovog pokrića kod trasata, 3)ime lica koje treba da isplati ček tj. ime trasata, 4)mesto plaćanja čeka, 5)datum i mesto
izdavanja čeka, 6)potpis lica koje je izdalo ček tj. potpis trasanta. 1) i 2) su opšte bitni čekovni elementi, 4) i mesto izdavanja čeka
su geografski bitni čekovni elementi, 3) i 6) su personalni bitni čekovni elementi. Datum izdavanja čeka je kalanderski bitni
čekovni element.

16