PREDRATNI PERIOD

UJEDINJENJE

U Srbiji je jugoslovenska ideja zivela u dva vida : istocnom, kao viziji

ujedinjenja Srba i Bugara; i zapadnom, izrazenom u Nacertaniju Ilije Garasanina
1844. o stvaranju jugoslovenske drzave na Zapadnom Balkanu, pod vođstvom Srbije.
Zapadno od Drine takodje su postojale razlicite ideje : autonomija u okviru Austro -
Ugarske; Unija jugoslovenskih naroda, trijalisticka monarhija Austro - Ugarske,
trijalisticka drzava Srba, Hrvata i Slovenaca, federacija.
Nikola Pašić je rešavanje nacionalnog pitanja zamišljao u dve faze. Prvo treba
ujediniti sve srpske zemlje. One u Turskoj uz pomoć Crne Gore i Bugarske, a one u
Austro - Ugarskoj uz pomoć Rusije. Jugoslovenska ideja je progovorila u Pašiću u
zapadnom vidu. 1890. je napisao raspravu Sloga Srbo-Hrvata.
Glavni protivnici jugoslovenskog ujedinjenja na politickom polju su bili
Austor - Ugarska, Italija i Vatikan. Članice Antante sve do kraja 1918 nisu prihvatale
raspad Austro - Ugarske, smatrajući je važnim faktorom stabilnosti srednje Evrope
pred Rusijom.
Pašić je pisao Cvijiću da će granica nove države na severu dosegnuti
Klagenfurt (Celovec) - Maribor - Segedin. Pašićev program je zasnovan na ideji
jedinstvenog naroda (srpsko-hrvatsko-slovenackog). U skladu sa promenjivom ratnom
srećom, Pašićevim pragmatičnim karakterom i političkom situacijom, Pašić nije
odustajao ni od programa ujedinjenja Srba, ako program okupljanja troimenog naroda
propadne. Tako je Pašić imao ''veliki'' jugoslovenski i ''mali'' srpski program.
Pašićeva vlada je i formalno proglasila svoj ratni cilj krajem 1914. u tzv.
Niškoj deklaraciji - 7.decembra 1914. Ratnim ciljem Srbije je proglačeno ''
oslobodjenje i ujedinjenje sve naše neoslobodjene braće ''.
Pašić je podržavao organizovanje i rad političke emigracije iz Austro -
Ugarske na teritoriji savezničkih država. Jugoslovenski političari u emigraciji su
trebali da se bave propagandom, tj. da obaveštavaju savezničke vlade i javno mnjenje
o jugoslovenskom pitanju. Srpska vlada je preporučila političarima u emigraciji da se
organizuju u jedan odbor, sa sedištem u Londonu. Aprila 1915. formalno je bio
konstituisan u parizu Jugoslovenski odbor, u trenutku kada je bilo poznato da su
saveznici privoleli Italiju na svoju stranu, obećavajući Austro Ugarske teritorije sa
pretežno jugoslovenskim etnicitetom - april 1915. Za predsednika Jugoslovenskog
Odbora izabran je dr.AnteTrumbić. Ovo telo je u medjunarodnim odnosima bilo
neformalno, tj. nije moglo da se tretira kao subjekt međunarodnog prava (kao vlade
Srbije ili Crne Gore). Stoga ono nije imalo ni približnu moć i uticaj kao srpska vlada,
pogotovo kasnije kada je pokušalo da se izbori za status legitimnog predstavnika
Jugoslovena u Austro - Ugarskoj i tako se suprotstavilo srpskoj vladi. Srpska vlada je
pomagala članove odbora, osim Trumbića, Supila i braće Gazari, koji su čuvali
materijalnu, a time i političku nezavisnost. Srpska vlada i Jugoslovenski Odbor su se
sukobili oko pitanja unutrašnjeg uredjenja buduće države, kao i medjunarodnog
položaja Jugoslovenskog Odbora. Trumbić je zahtevao da se Jugoslovenski Odbor
prizna kao ravnopravni činilac (uz srpsku vladu) u borbi za ujedinjenje (tj.
udruživanje kako su govorili - sam termin ima drugačiju političku konotaciju i
prizvuk). Supilo je još tada brinuo o budućoj srpskoj hegemoniji i predlagao reforme
u Srbiji, a ako do toga ne dodje, treba raditi na stvaranju posebne hrvatske države.

1
Supilo se zalagao za uredjenje buduće države na federalnoj osnovi. On je u suštini
želeo dualističku državu, u kojoj bi Srbi i Hrvati imali vodeću ulogu u svojim
interesnim sferama.
Na kraju je juna/jula 1917. održana konferencija kojoj su prisustvovali
predstavnici Kraljevine Srbije i Jugoslovenskog Odbora. Ovo je bilo vrlo važno za
srpsku vladu i JO, jer je donoženje tzv Majske deklaracije slabilo legitimitet njihovih
ratnih i političkih ciljeva. Pred zasedanje Bečkog parlamenta osnovan je
Jugoslovenski klub, osnovan od raznih stranaka i političara, srpskih, hrvatskih,
slovenačkih iz AU. Predsednik JK je bio slov. klerikalac Anton Korošec. Na sednici
Parlamenta u Beču, maja 1917. je pročitana objava ovog kluba da ''na osnovu
narodnog načela i hrv. državnog prava'' treba ujediniti sve zemlje u monarhiji u
kojima žive Slovenci, Hrvati i Srbi, u jedno državno telo '' slobodno od gospodstva
tudjih naroda, a pod žezlom Habsburško-lotarinske dinastije''. Razvijao se širok
''Deklaracijski pokret'', a njegovi vodeći ljudi su ustali protiv italijanskih, ali i srpskih
pretenzija na hrvatske i slovenačke teritorije, tj. pretenzija srpske vlade da zastupa
''neoslobodjenu braću''. Pošto razlike oko budućeg unutrašnjeg uredjenja države
izmedju srpske vlade i JO nisu mogle da se prevazidju, ono je ostavljeno za
budućnost, a postignuta je saglasnost o neophodnosti državnog ujedinjenja i
kompromisnoj varijanti nacionalnog unitarizma. Dogovoreno je da Ustavotvorna
skupština bude izabrana opštim, neposrednim i tajnim glasanjem. Dogovoreno je da
ona donese Ustav '' kvalifikovanom većinom'' u saglasnosti sa krunom. Garantovane
su gradjanske slobode i pravma jednakost ( pred zakonom ). Teritorijom Buduće
države označene su sve oblasti u kojima žive SHS u kompaktnoj i neprekinutoj masi.
Jasno je da je ovo osporavanje legitimiteta pogodilo i srpsku vladu i JO, pa su oni
tražili puteve zbližavanja. Konferencija na Krfu je trebalo da predstavlja skup
legitimnih predstavnika svih jugoslovenskih naroda, kako iz Srbije tako i iz AU. Na
njemu su ublaženi stavovi JO i srpske vlade i traženi su kompromisi. Konferencija je
završena Krfskom delaracijom, čiji su potpisnici predsednik srpske vlade Pašić i
predsednik JO Trumbić. Krfska deklaracija se sastoji iz dva dela. U I delu poziva se
na narodno načelo ( samoopredeljenje ) i na princip narodnog jedinstva ( jedna
nacija ) Srba, Hrvata i Slovenaca, pa se na osnovu toga zahteva oslobodjenje i
ujedinjenje troimenog naroda. U II delu utvrdjuju se principi na kojima će ta država
počivati : Država SHS biće slobodna i nezavisna Kraljevina, ustavna, demokratska i
parlamentarna monarhija na čelu sa Karadjordjevićima...Krfska deklaracija je istakla
da je troimeni narod isti po krvi, jeziku i osećaju jedinstva, po kontinuitetu i
celovitosti teritorije na kojoj živi i po interesu koji ima. Kao vrhovni princip istaknuto
je pravo naroda na samoopredeljenje, što je trebalo da posluži srpskoj vladi kao
pokriće za stvaranje velike džave. KD proklamuje da troimeni narod mora da bude
oslobodjen od tudjinskog ropstva i ujedinjen u nezavisnoj nacionalnoj državi. Iz
proklamovanog principa proizilazi da se ne radi o aneksiji teritorija od strane Srbije,
nego o izlaženju u susret volji sopstvenog naroda.
Tako su tri jezika proglašena ravnopravnim. U državi će biti obezbedjena
ravnopravnost vera i pisma, sa jedinstvenom zastavom, grbom i himnom. Presudni
trenuci za ujedinjenje Nastupaju u 2/2 1918, kada dolazi do pucanja frontova i vojne
pobede Saveznika. U upštem rasulu, koje je zahvatilo AU, jugoslovenski političari,
verovatno iz nužde ( Italijani prete, revolucija preti ) prihvataju jugoslovensku ideju.
Slovenačke stranke stvaraju, avgusta 1918, Narodni savet za Sloveniju i Istru, a u Zg
je oktobra 1918 osnovano Narodno vjeće, koje se proglasilo za vrhovno
predstavništvo svih Slovenaca, Hrvata i Srba iz AU. NV je proglasilo ujedinjenje u
Državu Slovenaca, Hrvata i Srba. Zatim je hrvatski Sabor zaključio da se raskidaju

2
sve državno pravne veze Trojedine Kraljevine sa Kraljevinom Ugarskom i carevinom
Austrijom. U NV-u je vodeća uloga pripala hrv-srpskoj koaliciji sa Svetozarom
Pribićevićem. Predsednik mu je bio A. Korošec, a potpredsednici Pribićević i Ante
Pavelić ( zubar ). NV je odbilo predlog cara Karla Habzburškog za preuredjenje
monarhije. NV nije bilo subjekat medjunarodnog prava, kao ni JO, ali je ono zaista
okupljalo većinu stranaka i istaknutih političara sa jugoslovenskih prostora AU, pa je
njegov legitimitet u odnosu na JO bio značajan.
Na Ženevskoj konferenciji nov. 1918, Pašić je bio prinudjen da prihvati državni
provizorijum do donošenja Ustava ( zajedničko ministartvo ), konfederalnu
organizaciju prelazne faze sa dve ravnopravne vlade, ostavljanje pitanja oblika
vladavine do odluke Ustavotvorne Skupštine. Bio je pred JO i NV i srpskom
opozicijom, a pritisak su vršili i saveznici, posebno Francuska. Aleksandru ovo
rešenje ( posebno pitanje monarhije ) nije nikako odgovaralo pa je izazvao krizu vlade
i tako odbio ratifikaciju Ženevske deklaracije. Regent je znao da NV SHS nema
nikakvu realnu moć, a stanje anarhije, revolucionarni istupi i italijanske pretnje su
brinule vodeće ljude NV-a. Poližaj NV su pogoršale i odluke Velikih narodnih
skupština Vojvodine i CG, koje su se izjasnile za direktno priključenje Srbiji 25/26.
novembra 1918. Tako je VNS Vojvodine ( pod predstavništvom Jaše Tomića )
zaobišla NV-e SHS. Osim toga Skupštine Srema i Dalmacije su apelovale na NV da
što pre zatraže ujedinjenje.
Narodno Vijeće je stoga uputilo delegaciju u Bg. radi što bržeg sporazuma i
ujedinjenja. Uslove ujedinjenja su ubacili u Naputke, koje je delegacija trebalo da
dostavi regentu. Medjutim regent nije želeo da čita Naputke ( Manifest ), a pritisnuta
situacijom, delegacija NV SHS je zatražila ujedinjenje ne spomenuvši nikakve uslove
iz Naputaka. Regent je 1.12.1918, odgovarajući na adresu delegacije NV-a, proglasio
ujedinjenje Kraljevine Srbije i Države SHS u Kraljevstvo SHS. Tako je on
prejudicirao oblik vladavine nove države. NV SHS je objavilo da je donošenjem
Prvodecembarskog akta prestala njegova funkcija vrhovne vlasti Države SHS.

VERSKO PITANJE

SHS je bila multikonfesionalna država. Najače religijske zajednice su bile : SPC,

RKC i IVZ. Bilo je još desetak priznatih religija, a nepriznate su progonjene.
Pre ujedinjenja, pravoslavne crkve su bile državne u Srbiji i CG. Ove države su
regulisale odnos sa RKC konkordatima ( Srbija 1914; CG 1886 ). Položaj RKC u AU
je bio povlašćen, a odnosi su regulisani konkordatom i na nekim mestima
konvencijom ( konvencija - sporazum manje važan i formalan od ugovora ) -
Vojvodina, Dalmacija, Prekomorje. PC je u AU delovala u okvirimaautokefalnih :
Karlovačke mitropolije i Dalmatinsko-bukovičke mitropolije.
Stvaranjem SHS nametnulo se pitanje ujedinjenja pokrajinskih PC-ava. Na
konferenciji pravoslavnih episkopa u Sremskim Karlovcima dec. 1918, donesena je
načelna odluka o ujedinjenju. Na konferenciji u Bg maja 1819. doneta je odluka o
ujedinjenju u jedinstvenu SPC. Juna 1919, regentovim ukazom, država je priznala
ujedinjenje. Srpska patrijaršija je proglašena u Sremskim Karlovcima sept. 1920, a
Svetosavski Sabor je za patrijarha izabrao Dimitrija, što je kralj potvrdio nov.1920.
Obnova patrijaršije je završena 1924. u Peći, simboličnom ceremonijom, u kojoj je
kralj Aleksandar uveo patrijarha Dimitrija '' u stari sto srpskih patrijarha ''.
SPC je isticala lojalnost novoj državi, a dinastiju Karadjordjevića je sa pijetetom
zvala '' narodnom dinastijom ''. Novi ustavni sistem, koji je predvidjao ravnopravnost
priznatih veroispovesti, oduzeo je SPC-i status državne crkve. Od 1932. zapaža se

3
pogoršanje odnosa sa RKC i državom, za koju je SPC izjavljivala da favorizuje RKC i
IVZ. Sukob je kulminirao 1937. u vreme borbe protiv konkordata, kad je zemlja bila
na ivici verskog i gradjanskog rata.
Najviši upravni organ RKC u zemlji je bila Biskupska Konferencija, kojom je
predsedavao nadbiskup zagrebački. Drugi po tituli u RKC SHS je bio Barski
nadbiskup, ali je kao ostatak prošlosti imao beznačajan uticaj ( ''primas srpski'' ). RKC
je pod uticajem Vatikana pokazivala neprijateljstvo prema novoj državi, plašeći se
širenja uticaja pravoslavlja. Ona se nije mirila ni sa načelom slobode i ravnopravnosti
religija, s obzirom da je u predhodnoj državi bila favorizovana i uživala velike
privilegije. Bila je krajnje verski isključiva, a ravnopravnost vera je mogla da prihvati
samo formalno i to u državama u kojima je katolička strana dominantna. Vrlo brzo su
počele optužbe na račun države o navodnoj ugroženosti svete vere. Tražena je
potpuna sloboda verskog učenja u crkvi i školi, a osudjivana je fakultativnost verske
nastave. RKC je ustajala protiv ''sokolstva'' kao liberalne ( a time i antireligiozne )
kulturno-vaspitne ustanove. 1922. stvorena je organizacija Katoličke akcije, koja je
širila organizacije ''Orlova''-pandan sokolstvu-klerikalna kulturno vaspitna ustanova.
Posebno nezadovoljstvo je iskazano članom 12. Vidovdanskog Ustava, koji je
predvidjao da se duhovna vlast ne sme koristiti u stranačke i političke svrhe. Uporište
klerikalizma u političkom životu je bila SLS ( slovenačka ljudska stranka ) na čelu sa
Antonom Korošecom.
IVZ je u Kr.SHS bila najveća organizovana zajednica muslimana u Evropi.
Muslimana je bilo mnogo u BIH, CG, Sandzaku, Makedoniji i na Kosmetu. 1878. je
došlo do prekida odnosa bosanskih muslimana i Mešikata ( vrhovnog islamskog
poglavarstva u Istambulu ) usled austrijske okupacije. Carskom naredbom 1892. je u
Sarajevu uspostavljeno Vrhovno vakufsko-merifsko starešinstvo i ustanova Reis-ul-
ulema, koji postaju rukovodeća tela IVZ u BIH. Od AU vlast je 1909. iznudjena
vakufsko-merifska autonomija.
Organizacija IVZ u YU je zakonski uredjena 1930. - Zakonom o IVZ, a 1936. -
Ustavom IVZ. Muslimani YU su bili pod upravom Reis-ul-uleme ( 1930-1936 u Bg, a
od 1936. u Sarajevu ). Pre 1930. muslimani zapadno od Drine bili su pod upravom
reis-ul-uleme u Sarajevu, a istočno pod upravom beogradskog muftije ( 1930. je
muftijstvo ukinuto ). IVZ se zalagala za ravnopravnost vera i lojalnost YU. Njihova
pol.stranka je nosila ime JMO ( jugoslovenska muslimanska organizacija ) i pre nego
što je država dobila ime YU, što je takodje predstavljalo i izraz nepristajanja na
kroatizaciju i srbizaciju.

DRŽAVNO PRAVNI PROVIZORIJUM I PNP

DPP ( 1.XII 1918 - 28.XI 1921 ), PNP ( feb.1919 - nov. 1920 ). Formiranje PNP-a
je bilo predvidjeno Prvodecembarskim aktom. '' Prelazno doba '' - od ujedinjenja do
prvog Ustava - trajalo je u kraljevini SHS više od 2 ipo godine. Bilo je to vreme kada
je na temelju ranije srpske državnosti izgradjivana jugoslovenska država.
Konstitutivni akt - 1.dec. je predvidjao da novo uredjenje počiva na tri institucije :
kruni, vladi i narodnom predstavništvu, ali je u trenutku njegovog donošenja postojala
samo jedna institucija - kruna, oličena u regentu Aleksandru Karadjordjeviću. Tako je
na samom početku regent bio jedini nosilac državnog suvereniteta i vlasti. Ostale
institucije je tek trebalo formirati.
Ukazom regenta Aleksandra 20.dec.1918. o imenovanju ministara, obrazovan je
Ministarski savet ( Vlada ) Kraljevine SHS. Zadaci su joj bili da što pre sazove PNP,

4
da rešava pitanja spoljne i unutrašnje politike, predloži izborni zakon za Ustavotvornu
skupštinu. Prvu vladu je oformio St.Protić.
Po proglašenju nove države, srpska vojska je bila najvažniji kohezivni faktor. Ona
je još pre 1.dec.1918. ušla u Srbiju, CG i teritorije države SHS ( navodno na poziv
NV-a ). U vreme konferencije mira jan.1919-jan.1920. i kasnije, Italija je potpirivala
sve sntijugoslovenske akcije ( spolja i unutra ). Stajala je iza tzv. Božićne pobune u
CG 1919, iza VMRO-a i Kosovskog komiteta ( sa bugarske i albanske teritorije su
vršene terorističke akcije u Makedoniju i Kosmet ). Iza zahteva Austrije u Koruškoj,
Ruminije u Banatu, Madjarske, Bugarske, Albanije, iza frankovaca u emigraciji.
Odmah posle primirja 3.nov.1918. - pitanje Maribora i Štajerske je rešeno u
jugoslovensku korist, istupom austrijskog generala Rudolfa Maistera. Maja/juna 1919.
pod komandom Krste Smiljanića, počela je ofanziva ka Koruškoj i zauzet je Celovec i
čitava sporna oblast, ali je rezultat blebicista u ''zoni A'' prošao nepovoljno za YU
stranu i veći deo Koruške je pripao Austriji ( okt.1920 ). Avg.1919. došlo je do
uspostavljanja fronta prema Rumuniji u Banatu. 1920 se očekivao direktan sukob
Italije i SHS.
Prva vlada Kr.SHS je obrazovana 20.dec.1918 - obrazovanjem centralne vlade,
kojim su potpuno prestale funkcije NV i JO i drugih pokrajinskih tela. Učinjen je
krupan korak ka centralizaciji države, iako su pokrajinske vlade u Sl, Hr, Dalm, BIH,
Sremu nastavile da rade sa suženim kompetencijama ). Regent je već tada pokazao
neparlamentarno ponašanje, jer nije poštovao stranački dogovor, kojim je Pašić
odredjen za premijera. Prvi mandatar je bio drugi čovek radikala St.Protić, dok se
Pašić morao zadovoljiti funkcijom šefa delegacije na Konferenciji mira u Parizu.
Podpredsednik je bio Korošec, MSP Trumbić, a MUP Pribićević. PNP je sazvano
regentovim Ukazom feb.1919., a stalni predsednik je bio Dragoljub Pavlović.
Ministar za Ustavotvornu Skupštinu u Protićevoj vladi - Albert Kramer je sastavio
spisak poslanika PNP, po preporukama srpske vlade, NV-a, Velike Narodne
Skupštine CG-e, NV BIH i drugih narodnih predstavništava. PNP nije nastalo
neposrednim izborima, već imenovanjem, imajući u vidu tešku medjunarodnu
situaciju i unutrašnju uznemirenost. Zbog toga su ga neke gradjanske stranke, kao i
komunisti, nazivali skupom samozvanaca i kritikovali. PNP je od početka bilo
podredjeno vladi, koja je svoja zakonodavna ovlašćenja sprovodila donošenjem raznih
Uredbi ( oko 800 ). Zakonodavnu funkciju PNP-a je iscrplo donošenjem Zakona o
državljanstvu, ujednačavanju kalendara, osnivanju Ljubljanskog univerziteta, kao i
potvrda ugovora o miru sa Nem, Bug i Austrijom, a posebno Zakona o izboru
narodnih poslanika za Ustavotvornu Skupštinu. PNP je delovalo kao politička tribina
za raspravu o mnogim pitanjima unutr. i spoljne politike, ali nije imalo uticaja na rad
delegacije Kr.SHS u Parizu ni vlade u zemlji.
Već u radu PNP-a počeli su sukobi, pre svega oko pitanja uredjenja nove države.
Došlo je do neslaganja poslanika, što je dovodilo do nemogućnosti stvaranja kvoruma
i normalnog rada PNP-a. Sliku su pogoršavale i česte smene vlada : Protićeva 1919.
Davidovićeva 1920, Vesnićeva i Pašićeva 1920. Najjači su bili radikali i demokrate,
koji su oko sebe okupljali druge stranke. Tako je bilo do formiranja Vesnićeve vlade,
kada se do tada konfrontirani parlamentarni blokovi raspadaju, a dolazi do zbliženja
radikala i demokrata, na bazi centralističkog-unitarističkog uredjenja države.
Osim spoljnih opasnosti, Kr.SHS se od osnivanja suočila i sa teškim ratnim
posledicama na unutrašnje političkom i soc-ekonomskom planu. Srbija je bila
razorena, a vladale su glad i bolesti. Delovi pod bivšom AU nisu pretrpeli veća
razaranja i pljačke, ali su saobraćajne komunikacije bile pokidane, cene
polj.proizvoda porasle, inflacija se uopšte povećala ( naročito je devalvirala kruna ) -

5
što je sve umrtvilo privredu i izazivalo nezadovoljstva. Osim toga, pokrajine su imale
različite pravne i pol. institucije ( upravni sistem ), ek.sisteme, kulturne tradicije, što
je sve trebalo uskladjivati, a to je bilo teško.
Valutarno pitanje je rešeno 1920, povlačenjem iz prometa austrijske krune, koja je
zamenjivana za dinar u odnosu 4:1, uz neopravdane proteste prečanskog gradjanstva,
posebno hrvatskog. Kruna je izgubila vrednost zbog ogromne inflacije u poslednjoj
ratnoj godini, a sa druge strane se mnogo špekulisalo ubacivanjem ove valute iz
inostranstva. Istovremeno dinar je bio konvertibilan zbog francuskog kredita i odnos
dve valute je sračunat, pošteno, ali je on dao povoda pokretanju i prve optužbe o
navodnoj pljački Prečana od strane Srbijanaca.
Smirivanje seljaštva je za socijaliste u vladi bilo pitanje mira ili revolucije.
Kmetstvo koje je postojalo van Srbije i CG, u krajevima bivših carstava
( Habsburškog i Osmanskog ) je ukinuto. Kmetovi su proglašeni slobodnim
posednicima, a ranijim vlasnicima je obećano obeštećenje koje je garantovala država.
Projekat agrarne države je zasnovan na eksproporciji veličine imanja i davanje parcela
u zakup onima koji nisu imali, ili nisu imali dovoljno zemlje. Ukidanje feudalizma je
bio posebno veliki problem u BIH, jer je 90% feudalaca ( aga ) bilo muslimanske
vere, pa je socijalni problem imao i nacionalnu ( versku ) dimenziju.

PARLAMENTARIZAM U SHS DO 1929.

( Prvi deo u predhodnom pitanju )

Političko stranački život Kr.SHS su činile stranke od kojih su neke postojale i pre
1918, druge su bile tek stvorene. Kr.SHS je parlamentarni sistem nasledila od Srbije.
JDS i NRS su bile najveće i najuticajnije stranke u novoj državi. JDS je bila
novoformirana stranka ( feb.1919. u Sarajevu ). Formirale su je razne liberalne
stranke, grupe i pojedinci sa prostora cele države, dok su radikali činili staru,
homogenu stranku, raširenu uglavnom u Srbiji i dr.srpskim krajevima. JDS je bila
heterogena i u njoj su se razlikovali SDS - Lj.Davidovića i grupe demokrata iz preka,
od kojih je najuticajniji bio Pribićević. Demokrate i radikali inače veliki rivali u borbi
za vlast u ovom periodu drugačije su gledali na mnoga pitanja, kao na primer pitanje
jugoslovenstva. JDS je stajala na pozicijama inegralnog jugoslovenstva. Isključivala
je sve pokrajinske, plemenske, verske i dr.razlike. U administrativnom uredjenju
samoupravne jedinice se mogu organizovati samo po prirodnom, soc-ekonomskom
principu. Jedinstvena država za jedinstveni narod-jugoslovenski. NRS je bila
uglavnom srbijanska i srpska stranka, pa su pokušaji širenja ( npr. u Sloveniji preko
Nikole Županića ) dali slabe rezultate. Radikali su se zalagali za kompromisno
jugoslovenstvo, govoreći o troimenom narodu, ali poštujući ''plemenske''
individualnosti. Pašić je bio prvi čovek i simbol stranke. Svaki pokušaj osporavnja
njegove dominacije u stranci je završavao odstanjivanjem iz stranke, kao što je bio
slučaj sa St.Protićem. Po pitanju uredjenja države NRS se nije razlikovala od JDS -
centralizovana jedinstvena država sa lokalnim samoupravama po prirodnim
soc.ekonomskim granicama.
HRSS ( republikanska ) je naslednica HPSS ( pučka ) u novim uslovima ( dakle
stara stranka ). HPSS su osnovali braća Antun i Stjepan Radić. Stranka se od početka
zalagala za državnu Hrvatsku ( koncepcija istorijskog prava i državne tradicije ) i
dominaciju seljaštva. Svojim republikanskim, konfederalnim i nacionalnim
programom, od početka je bila nosilac otpora centralizmu i unitarizmu. Zahvaljujući
tome ona se polako od malogradjanske i seljačke stranke pretvarala u hrvatski

6
nacionalni pokret. Konfederalna koncepcija HRSS se zasnivala na nagodbi Srba i
Hrvata, dakle dualnoj državi ( u kojoj bi Hrvatska bila neutralna seljačka republika ) u
kojoj bi se isključili ostali nacionalni individualiteti.
Uporište klerikalizma je bilo u Sloveniji. SLS je bila osnovana krajem XIX v, a
pod tim imenom je poznata od 1905. - dakle stara politička stranka. Program SLS je
predvidjao da celokupna društvena i politička aktivnost mora biti zasnovana na
principima katoličke vere i interesima RKC-e. Od proaustrijske stranke postala je
stranka podrške monarhiji i radikalima. Ta orijentacija je trebalo da spreči hrvatske
hegemonističke pretenzije u zapadnom delu države i stvori poziciju za ovladavanjem
slovenačkim pol.životom. SLS se zalagala za državu u kojoj će postojati autonomne
jedinice, od kojih bi jedna svakako bila slovenačka. Na čelu SLS je bio Korošec.
JMO je nova stranka, osnovana ferb.1919, kad i JDS. Izražavala je interese
bogatih muslimana i osporavala pokušaje kroatizacije ili srbizacije musl.življa,
naglašavanjem jugoslovenske orijentacije. JMO se takodje zalagala za široke
autonomije i decentralizaciju, a BIH je svakako trebalo da postane jedna od
autonomnih jedinica. Takodje je i JMO prihvatila monarhiju i Karadjordjeviće i bila
za svaki kompromis sa vladajućim krugovima. Zalagala se za ravnopravnost
veroispovesti, tražeći da se u Ustavu naglasi da je islam ravnopravan sa hrišćanskim
verama. JMO se zalagala za versko-prosvetnu autonomiju IVZ-e i poštovanje šerijata
u državnim institucijama ( npr. muslimanskom vojniku se mora pružiti odgovarajuća
hrana, oslobadjanje teških službi u vreme ramazana... ).
Na inicijativu socijaldemokrata Srbije i BIH, kojoj su se odazvale SDS Slovenije i
Hrvatske i grupe soc-dem. orijentacije Dalmacije, Vojvodine, CG, izvrčeno je
ujedinjenje u SRPJ (k) - Socijalističku Radničku Partiju Jugoslavije ( komunista ).
Kongres ujedinjenja održan je aprila 1919. u Bg. Na Kongresu je došla do izražaja
revolucionarna orijentacija. Osudjena je Druga internacionala i izdaja socijal-patriota
( tj.socijaldemokrata-koji su podržali I sv.rat ) i prihvaćena je teza Treće
internacionale ( Kominterne ) o neophodnosti revolucionarne borbe proleterijata.
Medjutim iako su uslovi za revoluciju bili povoljni zbog sveukupne nestabilnosti, nije
izgradjen konkretni akcioni program. SRPJ (k) je tražila da se skup samozvanaca, tj.
PNP, odmah raspusti.
Okt.1919. osnovan je SKOJ - Savez komunističke omladine YU - u Zg. Na prvom
kongresu SKOJ-a u Bg.1920. odlučeno je da se pristupi KOI ( komunističkoj
omladinskoj internacionali ). Na drugom kongresu SRPJ (k) u Vukovaru, juna 1920,
partija je promenila ime u KPJ. Usvojen je i Program partije. Osnove programa su
bile: revolucija, diktatura proleterijata i Sovjetska republika YU-a. Partija je ukinula
pokrajinska veća i postala strogo centralizovana. Tako je KPJ u prvim danima bila i
za centralizovanu YU-u. KPJ je na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. postigla
neočekivani uspeh, dobivši oko 200.000 glasova, čime postala IV po broju glasova i
III po mandatima Skupštini, posle JDS, NRS i HRSS.
Milorad Drašković, ministar un.poslova je bio tvorac tzv. Obznane, usvojene
dec.1920. Njom je zabranjena svaka komunistička propaganda, organizacija i novine,
kao antidržavne i podrivačke. Jug.socijaldemokratska stranka Slovenije - JSDSS i
soc.demokratska stranka YU-e - SDSJ, koje su ostale protivrevolucionarnog
opredeljenja, osudile su doduše Obznanu, ali su i ukazale na krivicu komunista za
njeno donošenje.
Pojedini komunisti nisu priznali poraz, pa je jedan radnik bacio bombu na regenta
1921. A jedan mladić je izvršio atentat na tvorca Obznane M.Draškovića, tada već
bivšeg ministra. Ovi atentati uputili su režim na definitivno uništavnje komunističkog
pokreta. Donesen je zakon o zaštiti javne bezbednosti i državnog poretka. KPJ je

7
zabranjena, a njena imovina zaplenjena. Zabranjena je svaka javna reč koja bi
pozivala na nasilno rušenje društvenog i pol.sistema. Poslanicima KPJ u Skupštini su
poništeni mandati. Pribićević je to obrazložio pravom države da se brani. KPJ se
povukla u ilegalu do 1941. Nastavila je tajnu delatnost kao Sekcija Komiterne, ali bez
većeg uspeha. Bila je lišena masovne podrške i bez uticaja na pol. život Kr.

Kada su se medjunarodni odnosi stabilizovali, vlada M.Vesnića je sept.1920. izašla

pred PNP sa Nacrtom Zakona o izboru narodnih poslanika za Ust.skupštinu, koji je
usvojen. Izbori su održani nov.1920. pošto se PNP raspustilo. Pravo glasa su imali svi
muškarci državljani SHS sa 21.godinom, ako nisu bili u vojsci. Pasivno biračko pravo
su imali svi pismeni muški državljani sa navršenih 25.god. ako nisu bili činovnici ili u
vojsci. Br. birača je bio oko 2,5 miliona, a na izbore je izašlo 1,6 miliona oko 65%.
Najviše mandata je dobila JDS - 92, Radikali - 91, KPJ - 58, HRSS - 50. Na izborima
je učestvovalo 22 stranke - 13 je ušlo u Skupštinu, što samo govori o stepenu
polarizacije u društvu. Izbori su pokazali da su ojačali komunisti i republikanci kao i
da se deo birača opredelio na osnovu verskih i ''plemenskih'' motiva.
Još je 1.decembarskim aktom predvidjeno da država bude monarhističkog oblika
vladavine, što je potvrdjeno Poslovnikom Utavotvorne skupštine ( koji je donela vlada
M.Vesnića ), koji je zahtevao od poslanika da polože zakletvu kralju da bi im mandati
bili verifikovani. Zakletvu su položili i poslanici iz KPJ i Republikanska stranka,
izgovarajući se da je to proceduralno pitanje koje ih ne obavezuje u radu, ali poslanici
HRSS to nisu učinili, osporavajući legitimitet Ust.skupštine i Države ( monarhije ).
Drugom odlukom Poslovnika pogaženo je načelo kvalifikovane većine pri usvajanju
Ustava, predvidjeno Krfskom deklaracijom.
Ustavotvorna skupština SHS je počela prvo zasedanje dec.1920, a juna 1921. po
donošenju Ustava, nastavila je rad kao Zakonodavna skupština.
Prilikom rasprave o Nacrtu Ustava, kao glavno pitanje se postavilo buduće
uredjenje države. Sukobi su nastajali na liniji : centralizam, federacija, autonomaštvo.
Korošec je tražio pokrajinske autonomije i to na verskoj osnovi : 3 jedinice sa
prevagom katolika ( Slo, Hr, Slavonija ), 3 jedinice sa prevagom pravoslavaca ( Sr,
CG, Vojvodina ) i jedna mešovita zajednica ( BIH sa Dalmacijom ) - ukupno 7.
Radikali su se zalagali za samoupravu, ali koja nije bazirana na istorijskim, verskim,
plemenskim osnovama, koje dele troplemeni narod. Slično su mislili i poslanici JDS,
pa je centralističko-unitaristički blok, blok najačih stranaka oformljen. Najistaknutije
ličnosti ovog bloka su bile : Pašić-NRS, Davidović i Pribićević-JDS. Za JDS i NRS
federacija je najveća opasnost za državno i nacionalno jedinstvo. ''Državotvorne
stranke'' nisu činile srpski blok, jer su članovi JDS bili iz svih YU zemalja. Doduše
jedinstvena država uvek donosi prednost najbrojnijem narodu, pa su se zato Hrvati
plašili preglasavanja, ali je Pašić u duhu teze o troimenom narodu govorio da je
normalno da u jednom narodu jedna strana preglasa drugu. Gledano sa današnjeg
nacionalnog stanovišta, može se govoriti o prevlasti srpskog faktora, ali su sve
''srpske'' stranke tada imale jugoslovensku orijentaciju. Bloku '' državotvornih
stranaka '' je najveći protivnik postajao S.Radić i HRSS, koja nije imala takvu
orijentaciju. Nezavisno od toga što je kratko učestvovala u vlasti ( 1925-27; 1939-41 )
i apstinirala od skupštinskog rada i učešća u vladama koje su redovno sastavljali Srbi,
ako izuzmemo vladu Korošeca pred diktaturu, HRSS će u narednom periodu 1921-41.
postati jedan od najuticajnijih pol.faktora u SHS, otvarajući tzv. hrvatsko pitanje.
Tako će prerasti u jedinstven nacionalni pokret za razliku od podeljenih srpskih snaga.
Otvarala je hrvatsko pitanje i u inostranstvu ( tako je stupila u seljačku internacionalu
1924 ), što je uz bojkot Parlamenta i drž.institucija ukazivalo režimu da je reč o

8
prevratničkoj i antidržavnoj stranci. St.Radić je ubrzo uhapšen. Po njegovom nalogu,
Pavle Radić - predsednik hrvatskog seljačkog kluba, je marta 1925 izjavio da stranka
prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karadjordjevića, pa je promenila ime u HSS.
Ušla je u vladu sa radikalima 1925-27, a posle toga je učestvovala u SDK ( seljačka
demokratske koalicija ).
Radikali su se medjutim i u sopstvenoj stranci sukobili oko pitanja budućeg
uredjenja, jer je ugledni prvak Protić predlagao podelu na 9 istorijskih pokrajina,
umesto usitnjavanja države na administrativne oblasti. Svaka pokrajina bi imala dobar
deo zak. i izvršne vlasti u rukama, koje sprovode pokrajinska skupština i vlada, pored
odgovarajućih centralnih organa zaduženih za opšte državne poslove. Kao kompromis
centralizma i federalizma, Protićev plan nije niko prihvatio. Savez Zemljoradnika je
tražio formiranje seljačke Skupštine, koja bi bila posredno izabrana ( preko zadruga ).
Tako bi država bila zasnovana na seljačgom zadrugarstvu i lok.samoupravi. Socijalisti
i komunisti su takodje govorili o lok.samoupravi, ali su tražili republiku.
Nacrt Ustava je prihvaćen zahvaljujući glasovima JDS, NRS, JMO i Saveza
zemljoradnika. Od prisutnih poslanika malo je glasalo protiv, ali su prisutni jedva
stvorili kvorum zbog velike apstinencije.

VIDOVDANSKI USTAV

Vidovdanskim ustavom je Kr.SHS proglašena za ustavnu, parlamentarnu i

naslednu monarhiju. Ime države odražava pobedu snaga kompromisnog nacionalnog
jedinstva. Službeni jezik je srpsko-hr-slovenački. Jedinstveni grb i himna su nastali
kombinacijom ''plemenskih''. Prihvaćena je ideja o toimenom, troplemenskom narodu,
kao kompromis izmedju višenacionalne koncepcije i ju.nac.unitarizma. Prihvatanje
ideje o nacionalnoj homogenosti uticalo je na sankcionisanje unitarnog uredjenja
države. Snage kompromisnog nacionalnog jedinstva su odnele prevagu nad stranama
nac.unitarizma i snagama višenacionalne koncepcije, što se ogleda u državnom nazivu
i jedinstvenoj državi, prostoj državi, ne složenoj.
Prvi Ustav Kr.SHS donet je 28.VI.1921. poznat kao Vidovdanski. Izglasala ga je
Ustav.skupština, a potvrdio regent, pa pripada kategoriji ''ustavnih paktova''. Nastao
saradnjom krune i skupštine, on je propisao uredjenje koje se nije potpuno zasnivalo
na suverenitetu naroda. Po članu 125 i 126. Vidovdanskog ustava, izmene Ustava
donosi Narodna skupština sa kraljem, na predlog skupštine ili kralja.
Vidovdanski ustav je garantovao korpus gradjanskih prava i sloboda : jednakost
pred zakonom, sloboda štampe, zbora i dogovora, sloboda veroispovesti u okviru
priznatih verskih zajednica.
Vidovdanski ustav je proklamovao načelo podele vlasti, trodeobno načelo :
zakonodavna, izvršna, sudska; Iako je de facto vlast bila koncentrisana u rukama
monarha. Kao zakonodavni faktor, kralj je imao pravo potvrdjivanja zakona. Ministri
su bili odgovorni kralju i skupštini po samom zakonu, a u stvarnosti isključivo kralju.
On je imenovao članove vlade ( ministre i predsednika ) i razrešavao ih. Pribićević u
memoarima piše da je u periodu 1918-1929. skupština izazvala samo dve od 23
ministarske krize ( promene vlade ). Kralj je često postavljao ministre koji nisu bili
poslanici Narodne skupštine, a često je postavljao vladu koja nije imala skupštinsku
većinu, što je obezvređivalo parlamentarizam. Zahvaljujući tome, sve veći uticaj u
pol.životu sticala je tzv. dvorska kamarila. Kralj je preko nje stvarao uporišta u
strankama, posebno u NRS i JDS. Kralj nije bio odgovorna pol.ličnost u pravnom
pogledu, tj. bio je neprikosnovena ličnost i nije mogao biti pozvan na odgovornost
( tužen ). Bio je vrhovni zapovednik vojske po zakonu, a uz to se oslanjao i na tajnu

9
organizaciju '' bela ruka '', kojoj je na čelu bio komadant kraljevske garde general
Petar Živković. Iz svega proističe da je Kr. SHS bila i po donošenju Vidovdanskog
ustava prava monarhija, bez obzira na formalno postojanje Narodne skupštine, kao
vrhovnog organa vlasti. Da je to bila prava monarhija potvrdjuje i čl. Ustava koji
predvidja da se ni promena Ustava ne može doneti bez kraljevog odobrenja.
Ustav predvidja jednodomno narodno predstavništvo - Narodnu skupštinu, a
njegove odredbe potvrdjuju sistem veoma ograničenog parlamentarizma. NS zajedno
sa kraljem, vrši zakonodavnu vlast. Položaj kralja je bio jači jer je potvrdjivao zakone,
raspuštao skupštinu, sazivao i zaključivao sednice skupštine. Izvršnu vlast je vršila
vlada po Ustavu, iako je vrhovnu upravnu vlast imao kralj, što je potvrdjeno pravom
postavljanja i otpuštanja ministara.
Sudsku vlast su vršili sudovi, a presude su donošene u ime kralja, koji je
takodje imao pravo amnestije. Po Ustavu sudovi su bili najmanje zavisni od kralja.
Biračko pravo je po Ustavu bilo isto ono koje je po predlogu vlade Vesnića
usvojilo PNP.
Ustav je propisivao da se uprava u državi vrši po oblastima - 33, srezovima i
opštinama. Kriterijume za podelu predstavljale su prirodne, soc. i ekonomske granice,
tj. geografski i privredni činioci, pri čemu ni jedna oblast nije smela imati više od 800
000 stanovnika. Ovakva podela išla je na ukidanje nacionalnih grupisanja po
istorijskim pokrajinama. Osim toga ona je utvrdjivala princip lok.samouprave, ali i
centralizam, jer su u samoupravnim jedinicama ( oblastima, srezovima ) osim
samoupravnih organa ( oblasna i sreska skupština i odbor ) postojali i državni upravni
organi ( veliki župan i sreski načelnik ). Državna upravna vlast je imala pravo nadzora
nad '' zakonitošću rada '' samoupravnih organa.
Parlamentarizam u SHS karakterišu česte promene vlada, česti vanredni
izbori ( 1923, 25, 27 ) i veliki broj stranaka, što govori o stepenu političke polarizacije
i nestabilnosti. Stranke su brzo menjale svoja stanovištva i pravile razne preokrete u
svojoj politici. Vršile su pregrupisavanje i stvarale parlamentarne saveze i blokove,
okupljajući se oko nekog pitanja ili ideje. Hrvatski blok iz 1922. povezivala je
nacionalna ideja, iako su ga činile stranke različitih soc-ekonomskih programa :
HRSS, Hrvatska zajednica, HSP ( frankovci ) i Hrvatski radnički savez. Aprila 1923.
je stvoren federalistički blok od HRSS, SLS i JMO. 1924. je stvoren opzicioni blok od
NRS i SDS ( samostalna ) Pribićevića. Politički život su nosile vodje stranaka i narod
se na izborima izjašnjavao za Pašića, Pribićeviće, Davidovića, Radića, Korošeca,
Spaha, Koraća...a ne za programe njihovih partija. Pašić je bio najpoznatiji među
njima, sa velikom harizmom i dugim pol.iskustvom. Bio je simbol i prvi čovek NRS,
bio je prevejan u parlamentarnim kombinacijama, sa neugasivom željom da se održi
na vlasti po svaku cenu. Umro je 1926. Posle njegove smrti se osetila praznina u
pol.životu, koji osrednji i slabi političari naredne epohe nisu mogli da ispune.
Savez HSS i NRS nije dugo trajao 1925-27. a Radić nije propuštao priliku da
stalno kritikuje rad vlade čak i u tom periodu. 1927. stvorena je SDK, zbližavanjem
Radića i Pribićevića, do juče činilo se nepomirljivih protivnika. Napušten od kralja i
radikala, Pribićević se obreo u Radićevom taboru. Pribićević je napravio politički
SALTO MORTALE, pretvarajući se od najubeđenijeg unitariste u radićevog saborca.
Čak i za YU parlamentarne prilike, pune čudnih obrta i neprincipijalnosti, ovo je bilo
iznenadjenje. Tako je stvorena SDK sa dva predsednika.
U kriznim trenutcima srpsko-hrvatskih odnosa, slovenačke i muslimanske
stranke su predstavljale jezičak na vagi. Što se tiče federalista CG, mogu se podeliti u
dve grupe : umerene i radikalne, od kojih je ovoj drugoj federalizam bio samo pokriće
i žudeli su za obnovom državnosti CG. Ovo separatističko krilo je vodio Sekula

10
Drljević. Vremenom je razvio ekstreman antisrpski stav, prihvatio je pseudoistorijsku
tezu o Crnogorcima kao '' Crvenim Hrvatima '' i kasnije se približio ustašama.
Protivnici su ga zvali '' Frankovačkim barjaktarom ''.
U pol.mozaik SHS treba ubrojati i nacionalne organizacije, poput ORJUN-a
( Organ.jugoslovenskih nacionalista ), SRNAO ( srpska nacionalna omladina ) i
HRNAO. Izmedju njih je dolazilo do žestokih sukoba. Članovi ORJUNA, koja je
nastala prevashodno od izbeglica pred Italijanima zalagala se za '' Veliku YU '' od
Varne do Trsta, od Segedina do Soluna. Medjutim njihovo agresivno jugoslovenstvo
sa primesama panslavizma došlo je brzo u sukob sa hrvatskim, a manjim delom i
srpskim nacionalizmom. Članovi HRNAO i SRNAO su objavljivali rat defetistima i
Jugoslovenima i uništavali jugoslovenske državne simbole.
Politička nestabilnost praćena pol.nekulturom i primitivizmom, kulminirala je
sukobima 1928. parlament je postao poprište sukoba, svadja, vredjanja, nereda koji su
bili uvod u krvavi obračun. Duboko nacionalno uvredjen Puniša Račić ( radikal ) je
20.juna 1928. u skupštini ubio Pavla Radića i Djuru Basaričeka i ranio S.Radića, koji
je posle dva meseca podlegao ranama. Ranio je još dva poslanika. Ovaj atentat je za
nekoliko narednih godina zapečatio sudbinu parlamentarizma u SHS, tj. YU.

11
 POSLERATNI PERIOD

OBNOVA 1944-1947

Nova vlast se po oslobodjenju suočila sa zadatkom obnove zemlje, tj. oporavka i

podizanja privrede. Pod obnovom se nije podrazumevalo samo otklanjanje posledica
rata, koje su bile brojne ( s obzirom da je st. desetkovano a materijalna razaranja bila,
izuzimajući SSSR i Poljsku, najveća ), nego i stvaranje osnova za prelazak na plansku
privredu. U tom smislu period od polovine 1945. do 1947. karakteriše sve veća
centralizacija i etatizacija privrede. To se postiže nacionalizacijom privatne svojine
( ne potpunom ) i koncentracijom odlučivanja u krugu najužeg partijskog
rukovodstva.
Vlada ( do marta 1945. - NKOJ ) je bila nosilac najviših ovlašćenja - pravom na ''
uredbe sa zakonskom snagom '' - što je degradiralo zakonodavna ovlašćenja NS. NS
nije bila radno telo, jer se sastajala samo dva puta godišnje, a njen rad se praktučno
sveo na potvrdu zakona donesenih vladinim uredbama. Jačanje uloge ( partijske )
države u privredi je neminovno vodilo porastu birokratije. Već sept.1946. bio je oko
250 000 državnih službenika. Uprava je bila hijerarhizovana, pa su Narodni odbori u
suštini bili izvršna tela viših organa državne vlasti. savezna privredna ministarstva su,
direktno ili preko republičkih ministarstava, upravljala privredom, izradjujući
planove, raspodeljujući sirovine, gorivo, stručni kadar, kredite... Ona su formirala i
Glavne i Generalne direkcije, kao operativna rukovodstva preko kojih su preduzeća
uključena u državnu strukturu.
Zakon o nacionalizaciji krupnih privatnih preduzeća je donet 5.dec.1946, pa su ona
prešla pod državnu upravu. Dopuna ovog zakona je doneta aprila 1948. kada je
nacionalizovana sitna industrija, zgrade, hoteli... Administrativna raspodela je
potiskivala tržište, a cene su utvrdjivane administrativnim aktima ( maksimiranje cena
). Polibiro CK KPJ je sept.1946. odlučio da se izvrši centralizacija svih banaka u dve
glavne državne banke : Narodnu banku ( za kratkoročne kredite ) i Investicionu ( za
dugoročne ). Sredjivanju privrednih prilika i stvaranju jedinstvenog privrednog
područja trebalo je da doprinese povlačenje okupacionih valuta ( nem.marka, bug.lev,
ustaška kuna, Nedićev dinar, ital.lira... ) i njihova zamena dinarom DFJ - 1945.
Preduzeća su u periodu obnove podeljena na savezna, republička i pokrajinska, s tim
što se težilo da najvažnija budu u statusu saveznih - zato da bi se, kao je govorio
B.Kidrič, obezbedila industralizacija i socijalistička izgradnja zemlje. Tako je
privreda centralizovana u partijskom, tj. državnom vrhu, što je stvorilo uslove za
prelazak na plansku privredu 1947.

Obnova porušene zemlje se odvijala u znaku centralizacije i etetizacije privrede.

Kako je ona sama tekla?
Prioriteti u početnoj fazi obnove su bili prehrana st. ( borba protiv gladi ) i pomoć
nerazvijenih i ratom opustošenih krajeva. Pri tom se gledalo da se privreda cele
zemlje poveže u jedinstvenu celinu, pa je saobraćaj, zajedno sa industrijom i
poljoprivredom, dobio prvenstvo u obnovi. Od brze popravke saobraćajne mreže

12
zavisio je prevoz hrane u ugrožena područja, uglja i sirovina za industriju, putnika,
robe.
U prvoj fazi obnove 1944-45. sve je bilo podredjeno frontu ( ratna industrija ). Na
slobodnoj teritoriji se ubrzano radilo na obnovi pruge Bg-Zg ( danonoćno ) sa
pomeranjem fronta na zapad zemlje, tako da je već juna 1945. ( mesec dana po
završetku rata ) stigao prvi voz iz Zg. u Zemun. I industija je obnavljana da se snabde
front, iako je i to bilo teško zbog neosposobljenih fabrika, nedostatka stručnjaka i
sirovina. Poljoprivredi su takodje nedostajale mašine, alatke, vučna stoka, seme.
Rudarstvu je nedostajala mehanizacija i stručni kadar, a mestimično i ruda - usled
obimne okupatorske eksploatacije.
U drugoj fazi obnove 1945-47. prelzilo se na mirnodobsku privredu. Politički vrh
se odlučio za forsiranje industralizacije zemlje, iako je zemlja bila po strukturi društva
agrarna, a rat je izazivao teško siromaštvo. Proces industralizacije je sprovodjen na
teret sela. uveden je obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda, maksimiranje cena,
veliki porezi. Posebno se udaralo na tzv. kulake, tj. krupne seljake i uspešne
domaćine, koji su smatrani klasnim neprijateljima. Otkup je vršen dobrovoljno, ali
kad zatreba i fizičkom prinudom. Parcelisanje imanja samo je pogoršalo stanje u
poljoprivredi. pogoršalo ga je i deportovanje Nemaca iz Vojvodine i Slovenije, koji su
vodili uspešne farme. Na njihovo mesto je došlo oko 60 000 kolonista iz planinskih,
siromašnih i ratom razorenih područja, nenaviknutih na život i način privredjivanja u
ravnici. Tako je poljoprivredno st. na koje se svalio teret industralizacije, lošim
merama dodatno upropaštavano.
I trgovina je sputavana administrativnim merama, kao što je Zakon protiv
špekulacija, kojim su maksimirane cene i zabranjeno skladištenje. Krupnim
trgovcima, kao klasnim neprijateljima je zabranjen rad, pa je u privatnom sektoru
zadržana samo trgovina na malo. Ostale raspodele je vršila državna uprava. Ipak ovo
je imalo i pozitivnu stranu, jer je tzv. pravednom raspodelom iskorenjena glad već
1946.
Na saobraćajnu mrežu i industralizaciju je stavljen naglasak, ali nije bilo kapitala
za pokretanje obnove. U takvoj situaciji se prišlo ideološkoj indoktrinaciji, zarad
dobijanja besplatne radne snage. Posebno je USAOJ ( ujedinjeni savez antifašističke
omladine YU ) vršio indoktrinaciju, stvarajući od omladine fanatike rada.
Obezbedjivanje besplatne radne snage je planski organizovano, putem radnih akcija,
takmičenja, udarništva, a neki su dobijali i titule heroja rada, npr. Alija Sirotanović.
tako je umesto materijalne nudjena moralna satisfakcija. Gradnjom ''omladinske
pruge'' Brčko-Banovići, u dužini od 92 km, 1946. kao i početak izgradnje autoputa
''bratstva i jedinstva'' Bg-Zg, predstavljali su prve uspehe ovakve politike obnove.
Treba pomenuti i veliku pesplatnu pomoć YU-i od strane UNRA-e ( Uprave UN za
pomoć i obnovu ) od oko 400 miliona dolara. Već 1946. isporuke UNRE su se
smanjile zbog usvajanja prograna generala Djordja Maršala ( Maršalov program )
političko selektivnog karaktera, kom je YU odbila da pristupi 1947. jer je bila na
drugoj pol-ideoločkoj strani. Pomoć UNRE je dolazila ne u novcu već u robi. Zbog
gladi najviše su se tražili i dobijali prehrambeni proizvodi ( žito, mast, šećer, meso -
koji su takodje obezbedjivani i pomenutom politikom prema domaćem seljaštvu ).
Dobijeno je oko 20 000 mazgi i konja ( plus takodje otkup od seljaka ), oko 5 000
traktora, 12 000 kamiona, stotinak lokomotiva, 1 000 vagona. U većem broju su
dobijene industrijske mašine ( brusilice, strugovi... ) koje su omogućile pokretanje
važnih preduzeća, poput Zenice. Od UNRINIH službi najznačajnija je bila
zdravstvena. ona je radila na suzbijanju epidemija ( TBC, tifus... ), na plastičnoj
hirurgiji... UNRA je isporučivala i bolničke instrumente i bolničke uredjaje : preko

13
150 bolnica. Isporučivani su avioni za zaprašivanje, suzbijanje malarije. Lekovi,
mašine i sredstva za stvaranje domaće farmaceutske industrije. UNRINA pomoć je
bila vrlo značajan faktor industrijsko poljoprivredne obnove.

PLANSKA PRIVREDA ( PRVA PETOLETKA ) 1947-51-53

Prva faza obnove je tekla u znakucentralizacije i etatizacije privrede, što je stvorilo

uslove za prelazak na plansku privredu. U tome je KPJ kao uzor imala privrednu
politiku SSSR-a.
Aprila 1947. NS FNRJ, po preporuci Savezne planske komisije ( osnovane
odlukom Politbiroa ) usvojila je Zakon o petogodišnjem planu razvitka narodne
privrede YU-e za period 1947-51. On je bio izgradjen po uzoru na sovjetske
petoljetke. Zakon je formalizovao centralno rukovodjenje privredom i predvideo
ubrzanu industralizaciju ( na čemu se takodje već radilo ). Zadatci su bili :
savladavanje privredne zaostalosti, ekonomsko osamostavljivanje zemlje, jačanje
njene odbrambene moći... Težište buduće privredne izgradnje bila je teška industrija
( bazična ), kao preduslov za razvoj lake industrije, saobraćaja i poljoprivrede. Plan je
predvidjao izgradnju i organizaciju novih grana u YU industriji, mehanizaciju
rudarstva, modernizaciju poljoprivrede, širenje mreže kulturnih, prosvetnih,
zdravstvenih i socijalnih ustanova... Zakon je posebno naglašavao potrebu ubrzavanja
privrednog razvitka BIH, CG, Mak i drugih zaostalih krajeva YU, kako bi se ublažile
postojeće nejednakosti. Plan je pretendovao na povećanje industrijske proizvodnje za
5, a poljoprivredne za 1 ipo put u odnosu na 1939. Engleski list The Economist je
1947. pisao da ovakvi dokumenti ''narodnih demokratija'' zaslepljuju svojom
''papirnatom grandioznošću''
CK KPJ je znao da tešku industriju neće moći da podigne bez finansija iz
inostranstva. Kada je plan usvojen, računalo se na ekonomsku pomoć SSSR, koja će
biti uskraćena zbog sukoba sa IB-om. Računalo se na ratne reparacije Nemačke i
Italije, kao i drugih zemalja osim Bugarske, kojoj je otpisan dug.
Indoktrinirana, besplatna radna snaga je i dalje bila osnov privredne izgradnje.
Omladina je 1947. izgradila prugu Šamac-Sarajevo, 242 km, najveći objekat 5-
godišnjeg plana. Na pruzi je 7 meseci radilo 200 000 omladinaca. Radni fanatizam se
iskazivao parolama : ''druže Tito, samo reci, ostajemo 6 meseci '', '' Udarna brigada,
sve će da savlada'', ''Šamac-Sarajevo, to je naša meta, izgraditi prugu još ovoga leta''.
Kroz kamenu CG, izgradjeno je 56 km pruge Nikšić-Titograd. Oko 16 000
omladinaca je izgradilo fabriku mašina i alatki ''ILR'' u Železniku 1948, za koju su
mašine nabavljane od nemačkih reparacija. Nedostatk mehanizacije i kapitala i dalje
je nadoknadjivan udarničkim radom. Udarnici Bora, Trepče...po nekoliko puta su
prebacivali planirane norme. YU je je pitanje forsirane industralizacije rešavala
jeftinom radnom snagom, pružajući moralnu satisfakciju udarnicima i obećavajući
''bolje sutra''.
Ulaganja u poljoprivredi su po planu bila daleko manja nego u industriji, pa je ona
nastavila da zaostaje. Zaostajanje je posledica forsiranja industrije. Agrarna reforma je
unazadila jug.poljoprivredu cepanjem poseda, iseljavanjem stanovništva vičnog
obradi i naseljavanjem neprilagodjenih kolonista iz planinskih krajeva, malim
ulaganjem u poljoprivrednu mehanizaciju, pokušajima kolektivizacije po sovjetskom

14
uzoru ( zemljoradničke tadruge ). Ekonomska pol. na selu je vodjena iz ideoloških
motiva, a ne iz realne ekonomske procene. Slično je tretirana i trgovina, pa su uspešni
seljaci trgovci nazivani ''kulacima'' ili ''špekulantima'' i smatrani klasnim
neprijateljima.
Menjanje društveno-ekonomske strukture je uzrokovalo porast gradskog i
smanjenje seoskog stanovništva, sa brojnim pozitivnim i negativnim posledicama.
Nagli uspon proizvodnje počinje tek od 1953, tj od puštanja u proizvodnju novih
objekata i prestanka blokade sa Istoka. Tada se već prešlo na tzv. sistem
samoupravljanja. Porast proizvodnje je uzrokovan velikim delom zbog velike pomoći
zapadnih zemalja i vreme sukoba sa IB-om.

SPOLJNA POLITIKA YU-E POSLE II SVETSKOG RATA

Prva zvanična poseta Broza, aprila 1945 ( rat u toku ), kao premijera jedne
medjunarodno priznate vlade ( zemlje ), bila je put u Moskvu, Staljinu, tj. SSSR-u.
Nije bilo sumnje u to kakva će biti posleratna spoljna orijentacija YU-e, bar u prvim
posleratnim godinama. To je sledilo po logici stvari, KPJ je bila deo svetskog
kmunističkog pokreta, a vojno-pol. saradnja sa SSSR-om u toku rata ju je dovela na
vlast, uzimajući u obzir kako diplomatsku podršku od 1941. tako i vojno.tehničku
podršku 1944/45 ( oslobodjenje Bg, istočnih krajeva zemlje, naoružavanje ). Brojni
sovjetski stručnjaci ( vojni i civilni ) su posle rata radili u YU-i, a u sovjetskim
školama studirali su jug.oficiri i generali. Broz je jula 1945. izdao naredjenje svakom
pripadniku JA da sliša savete i zahteve sovjetskih vojnih savetnika sa uvažavanjem.
CK KPJ je redovno izveštavao Moskvu o sastavu CK KPJ, pokrajinskih i republičkih
komiteta, vlade DFJ, zatim o situaciji u Grčkoj, Albaniji... Staljin je slavljen i uzdizan
u YU štampi od najviših ljudi partijskog i državnog vrha : Đilasa, Kardelja, Broza...
YU je podržala sovjetsku plitiku panslavizma učešćem na Sveslovenskom kongresu
dec.1946. u Bg, na kome je govorio i patrijarh SPC formalno pozdravljajući Broza i
Staljina. Još aprila 1945. Broz je u Moskvi potpisao Ugovor o prijateljstvu, pomoći i
saradnji sa SSSR-om. YU je očekivala sovjetsku pomoć po pitanju granica,
ekonomsku pomoć... Ustav FNRJ je i po obliku i po suštini bio kopija sovjetskog
Ustava ( prvi Ustav FNRJ 29.novembra 1945. ). Novi boravak Broza u Moskvi je bio
sredinom 1946, kada je na sahrani Kalinjina, jedini od stranih državnika, od strane
Staljina pozvan na glavnu tribinu. Delegacija YU-e je u OUN podržavala
spoljnopolitičke stavove SSSR-a bez odstupanja. Tako je YU stala na stranu
šp.repubilikanaca, a jug.delegati u UN su napadali režim F.Franka kao poslednje
utočište fašizma u Evropi. Zajedno sa SSSR-om, ČSR, Poljskom, Mexikom...YU je
priznala šp.republikansku vladu, proglašenu u Mexiku, dok su zapadne sile bile
ubedjene da Frankov režim nije pretnja po mir u Evropi i da treba izbeći svako novo
krvoproliće na Iberijskom po.
Regionalni ugovori o Bezbednosti, koje je YU zaključila sa zemljama tzv. narodne
demokratije, uspostavljali su bezbednosni sistem istočne i jugoistočne Evrope u
okviru spoljnopolitičke koncepcije SSSR-a. Tokom 1946. zaključeni su ugovori o
bezbednosti : jug-poljski, jug-čehoslovački, jug-albanski, a tokom 1947. jug-
madjarski i jug-rumunski. Iako sklopljeni uz podršku Staljina, oni su u njemu budili
sumnje prema sve većoj Brozovoj popularnosti. U YU su se pevale pesme poput :
''Drug je Tito zaslužio da je balkan njegov cio, Balkan cio i Evrope jedan dio''. Broz je
bio u dobrim odnosima sa Enverom Hodzom u početku. Tako je YU bila uz Albaniju,
a protiv grčkih pretenzija na severni Epir. Zalagala se da se i albaniji prizna status
savezničke zemlje i da joj se dodele reparacije. Sklopila je Sporazum o privrednoj

15
saradnji sa Albanijom, koji je previdjao ukidanje carina, izjednačavanje valuta i
monetarne politike. Pomažući konsolidaciju Bugarske, YU se na Bledu odrekla
reparacija koje je Bugarska morala da plati na osnovu mirovnog ugovora ( 10.feb.
1947-Pariz ). Georgi dimitrov se po povratku u Bugarsku 1946. zalagao za veliku
jugoslovensku federaciju od Varne do Trsta. bledski razgovori 1947. otvarali su
puteve za stvaranje takve federacije preko uspostavljanja carinske unije. sa
Bugarskom je zaključen regionalni Ugovor o saradnji 1947. u Varni. Bugarska je tada
priznala nacionalni identitet Makedoncima, i to ne samo u granicam NRM, već je
predvidjala uvodjenje mak.jezika u nastavu, osnovala je ma.teatar... Svi ovi ugovori o
saradnji su izgubili vrednost od vremena sukoba YU-e i IB.
Potpisivanje ugovora o prijateljstvu...sa SSSR aprila 1945. i sa zemljama narodne
demokratije 1946/47, konfiskacija strane i domaće imovine i nacionalizacija,
odbijanje Maršalovog plana ek.pomoći 1947. i sve druge odluke YU 1945-47, za
Zapad su bili dokazi da je YU napustila politiku ekvidistance, što je Čerčil izrazio
izjavom da je Tito ipak ''moskovski pipak''. Sudar suprotnih interesa Zapada i YU je
otvorio Tršćansku krizu, maja 1945. Saveznicima je bilo izuzetno važno da
onemoguće SSSR-u izlazak na Jadran, a kad je YU napustila predvidjenu politiku
ekvidistance, da mu bar onemoguće izlazak na važnu severnu luku Jadrana-Trst,
naravno preko YU-e. Čerčil je još pred sam kraj rata govorio da će ''gvozdena zavesa''
biti spuštena od Baltika do Jadrana, tj. do Trsta.
Iako su trupe ušle u Trst pre zapadnih saveznika još 1.maja 1945, novinarska
agencija Rojters je 3.maja izdala saopštenje da je Novozelandska divizija okupirala
trst i Goricu, čime je otvorena Tršćanska kriza ( ovi dogadjaji su neposredno sledili
potpisivanju jug.sovjetskog Ugovora o prijateljstvu ). Istog dana generalštab JA je
saopšti da su Trst i Goricu zauzele jedinice JA i da su novozelandjani ušli na
pomenute teritorije bez jug. saglasnosti. U razgovorima Broz - general Morgan
8/9.maja, Broz nije hteo da popusti po pitanju suvereniteta YU na spornom području,
ali je u suštini ipak popustio, jer je '' privremeni sporazum '' od 9.maja predvidjao da
sporne teritorije Julijske krajne i zap. Istre, uključujući Trst, Pulu i Goricu budu pod
kontrolom savezničkog vrhovnog komadanta, sa zadržavanjem simboličkog
kontigenta JA od 2000 vojnika. Privremenost sporazuma je potvrdjivala odredba da će
se konačno rešenje ovog pitanja doneti na Mirovnoj konferenciji. Taj dogovor je
formalizovan potpisivanjem Sporazuma tri vlade ( YU, SAD, VB ) u Bg, u
uspostavljanju privremene uprave, koji su potpisali ug.ministar SP Subašić, Ričard
Peterson i Ralf Stivenson, ambasadori SAD i VB.
Saglasno odluci privremene vlade DFJ, trupe JA su se povukle 12.juna 1945. pa je
uspostavljena vojna uprava zap.saveznika u zoni ''A'' i jugoslovenska vojna uprava u
zoni ''B'' sporne teritorije. Savet ministara velikih sila ( SSSR, SAD, VB, Fr, Kina )
uspostavljen na Potsdamskoj konferenciji jula/avg. 1945. ( Truman, Čerčil, Staljin ),
već je sept/okt. 1945. u Londonu raspravljao o pitanju jug-italijanskog razgraničenja.
Saveznici su se i na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. suprodstavili
jugoslovenskim zahtevima prema Italiji, koje je SSSR podržavao ( za razliku od
zahteva prema Austriji ). Konferencija mira je otvorena u Luksemburčkoj palati u
Parizu i trajala je od jula do oktobra 1946. Konferenciji mira je podneto 5 projekata :
sovjetski, britanski, američki, francuski i jugoslovenski. Jugoslovenski projekat je
predvidjao ''nezavisnost'' Trsta, koji bi se sa YU našao u realnoj uniji, tj. imao sa njom
zajedničku spoljnu politiku i diplomatiju, monetarni i carinski sistem...
Ugovor koji je doneo savet ministara je predvideo stvaranje STT ( slobodne
teritorije Trsta ), na čelu sa Guvernerom, koga će izabrati Savet Bezbednosti UN-a.
Dakle, za Trst je predvidjen medjunarodni protektorat.

16
 Posle mirovne konferencije, Savet ministara je nastavio zasedanja u Parizu i
Njujorku, nov/dec 1946. gde su konačno utvrdjeni tekstovi mirovnih ugovora,
potpisani 10.feb.1947. u Parizu ( sa It, Madjarskom, Bug, Rum i Finskom ). Pošto nije
mogla da utiče na promenu medjunarodnog stava, jugoslovenska vlada je potpisala
ovaj dokument 10.feb.1947, ali je napomenula da se tim činom ne odriče teritorija na
koje ''ima pravo'', bez obzira na naknadne izmene etničkog sastava na njima.U vreme
povlačenja sovjetskih vojnih i civilnih stručnjaka iz YU, 20.marta 1948. zapadne sile
su donele Tripartitnu deklaraciju o STT, izjašnjavajući se za njeno priključenje Italiji,
revidirajući Ugovor o miru na jugoslovensku štetu. Tripartitna deklaracija ( SAD, VB,
Fr ) je predstavljala jednostrani diktat Zapada u vreme kada je počinjao sukob YU sa
Istokom. Direktni pregovori italijanske i jug. vlade su počeli 1951, u vreme kada je
YU primnjena za nestalnog člana Saveta Bezbednosti, ali nisu doveli do dogovora.
1953. su se čak gomilale trupe sa obe strane granice, jer je YU najavila da će po svaku
cenu sprečiti ulazak italijanskih trupa u zonu ''A''. Tada su predstavnici SAD i VB
poveli pregovore prvo sa YU, a potom sa Italijom. Kompromis je predvidjao da čitava
zona ''B'' pripadne YU, kao i deo zone ''A'', dok bi Trst sa okolinom pripao Italiji.
Sporazum je i predvidjao da se Trst proglasi slobodnom lukom. Otvoren je put
saradnjeYU i Italije. YU je ugovorom sa Italijom dobila oko 7 000 km teritorije, sa
oko 470 000 stanovnika.
Granice prema Madjarskoj i Rumuniji nisu promenjene, iako je Broz još 1945. u
pismu maršalu Tolbuhinu ( koji se nalazio na čelu Crvene armije u Madjarskoj ) tražio
Bajski trougao do Pečuja, ističući slovenski karakter ovih teritorija. Kakav je Staljin
imao stav po pitanju granica prema Madjarskoj i Rumuniji može se predpostaviti, s
obzirom da je ovo bio prvi i poslednji put da je Broz zatražio korekciju granica na toj
strani.
YU je istakla zahtev i za Austrijskim delom Koruške još 1945, ali je i on naišao na
neprijateljski stav Saveznika, koji su isticali Moskovsku delegaciju iz 1943. u kojoj je
stajalo da će se AU obnoviti u granicama pre anšlusa 1938. SSSR je prihvatio da JA
zaposedne neke teritorije AU-e, pod operativnim rukovodstvom Štaba Crvene Armije,
medjutim nije bio zainteresovan da podrži jugoslovenske pretenzije. Izložena i po
ovom pitanju pritisku zap. Saveznika, YU je odlučila da povuče trupe na predratnu
YU-AU granicu. Savet ministara je 1949. u Parizu konačno odlučio da će granice AU
biti one iz 1938, čime su zahtevi YU odbijeni.
Saveznici, a pre svih SAD, su radili protiv interesa YU po svim pitanjima. Tako je
vlada SAD odbijala da prenese sredstva Kraljevine YU na novu YU u iznosu od 30
miliona $, u zlatu i devizama. Ona je to pitanje povezivala sa povratkom sredstava
datih YU po Zakonu o zajmu i najmu, odštetoma za konfiskovanu imovinu SAD i
njenih gradjana u YU, kao i odštetom za oborene avione nad YU - u iznosu koji je
premašivao sredstva Kraljevine 42 m$. Suprotno savezničkoj politici proklamovanoj
u toku rata, da će se ratnim zločincima suditi u zemljama u kojima su počinili zločine,
SAD ne samo da ih nisu predavale vlastima YU, već su često tajno pomagale njihovo
spašavanje i prebacivanje iz Italije u obe Amerike. YU je predat predsednik vlade
''narodnog spasa'' Milan Nedić, ali ne i A.Pavelić i drugi ustaški zločinci. A što se tiče
četnika, to nije dolazilo u obzir, jer ih je SAD smatrala saveznicima, što će najbolje
pokazati u vreme sudjenja Mihailoviću. Dok je stav jug.vlasti bio da je Mihailović
počinio ''nacionalnu izdaju'' stupajući u tajnu kolaboraciju sa okupatorom, Zapad je
insistirao da se radi o nameštenom procesu, sudskom ubistvu, obračunu sa političkim
neistomišljenikom. To je isticao i dr.Dragoljub Jovanović, advokat Mihailovića i član
DS. Ranković, Djilas i drugi čelni ljudi YU su odbili zahtev SAD, koje su ponudile
branioce i svedoke ( američke pilote koje su spasili četnici ) za odbranu, pravdajući to

17
odbranom suvereniteta jugoslovenskog pravosudja. Vojni tužilac Miloš Minić je
sastavio optužbu za kolaboraciju, po kojoj je Mihailović osudjen na smrt, što je
izazvalo nezadovoljstvo u zapadnoj javnosti. Istu reakciju zapadne štampe je izazvalo
izvodjenje pred sud nadbiskupa Stepinca, zbog veza sa ustaškom emigracijom i
ostatcima ustaša u zemlji. YU je napadana pod velikim uticajem Vatikana, koji je
sudjenje predstavljao kao ''najžalosniji proces u istoriji KC''. Stepinac je osudjen na 16
godina, ali je 1951. pomilovan, a dve g. kasnije proglašen za kardinala. YU je osim sa
saveznicima imala loše odnose i sa Vatikanom, koji je preko RK hijerarhije u zemlji,
napadao sve mere nove vlasti : odvajanje crkve od države i škole, obaveznost
gradjanskog braka, agrarne reforme... RKC je u zemlji pomagala rad zaostalih ustaša,
ometala stvaranje svešteničkih udruženja, sprovodila je ekskomunikaciju neposlušnih
sveštenika i vernika. Papa je podržavao Stepinca i sveštenstvo koje se uporno borilo
protiv nalaženja bilo kakvog MODUSA VIVENDI sa novom državom. KPJ je
nastojala da razbije jedinstvo sveštenstva RKC, takodje i SPC, ali sa slabim odzivom.
Američko-jug. odnosi su došli do tačke usijanja u drugoj polovini 1946. Od feb. do
avg. te fodine, anglo-američka avijacija je narušavala suverenitet vazdušnog prostora
YU. Avgusta 1946. PVO YU je oborio jedan i prinudio drugi američki avion na
sletanje u Bled. Odnosi YU i Saveznika su pali na najnižu tačku. Mirovna knferencija
je to najbolje pokazala. Odbijanjem Maršalovog plana o ekonomskoj pomoći jula
1947. i učestvovanjem na osnivačkom sastanku IB-a, YU se, po vidjenju saveznika,
potpuno svrstala u sovjetski blok.
Spoljno-pol. orijentacija YU 1945-47 bila je u znaku ''večitog prijateljstva'' sa
SSSR-om i velikih nesporazuma i sukoba sa Zapadom. Sve će to biti izmenjeno u
narodnom periodu.

SUKOB SA IB-om 1948-1953

Po formulaciji jug.komunista, sukom sa IB je bio u suštini pitanje da li zemlja može

da ide ''sopstvenim putem socijalističke izgradnje''. Sve se svodilo na odbranu
nezavisnosti KPJ, a to je u uslovima partijske države značilo odbranu nezavisnosti
YU od SSSR. Dojučerašnji najbliži saradnik SSSR-a, YU je preko noći postala obhekt
velikog političkog i propagandnog pritiska. Posle tri i više g. bliske saradnje, YU je
odlučila da se odupre nasilnom uključivanju u sovjetski blok.
Godinu dana pre sukoba, za Saveznike nije bilo sumnje na kojoj je YU strani. Ona
je jula 1947. odbila ek.pomoć po Maršalovom planu, a dva meseca kasnije je
učestvovala u stvaranju Komunističkog informativnog biroa ( Kominforma ili
informbiroa - IB ). Iza YU je stajao sukob sa Yapadom po mnogim pitanjima : Trst,
Koruška, predaja ratnih zločinaca, sudjenje Mihailoviću, stebincu, Dragoljubu
Jovanoviću, sredsrta Kraljevine YU, obaranje aviona...Tako će napad IB-a YU
dočekati sasvim sama, iako će se to ubrzo promeniti otvaranjem YU prema Zapadu.
Kominterna, kao ''centar svetske revolucije'', je raspuštena 1943, iz obzira prema
medjunarodnoj antifašističkoj koaliciji. Na završetku II SR svet je polako ulazio u
početnu fazu hladnog rata, pogoršavanjem odnosa zemalja tzv. slobodnog sveta i
zemalja tzv. narodne demokratije, tj. njihovih predvodnika SAD i SSSR. Ideja o novoj
subverzivno-revolucionarnoj organizaciji je formalizovana sept.1947. u Zapadnoj
Poljskoj, na sedmodnevnom sastanku kompartija SSSR-a, YU, Poljske, ČSR, Madj,
Rum, Bug, Fr, Italije. Osnivanje Kominforma je trebalo da služi ( navodno ) ''razmeni
mišljenja'' evropskih kompartija. staljin je u stvari računao na stavljanje svih
kompartija pod svoju kontrolu preko ove organizacije, kako bi odgovorio sve većem
povezivanju zapadnog sveta na osnovama Trumanove doktrine i Maršalovog plana.

18
Ova integracija je, kao i sve druge pod Staljinovom kontrolom, morala da se potpuno
povinuje njegovoj volji. Medjutim, ako to nije izazvalo otpor istočnih kompartija,
koje je Staljin postavio na vlast u svojim zemljama, izazvalo je otpor Broza, koji je
svoju samostalnost bazirao na skoro potpuno nezavisnom osvajanju vlasti i stvaranju
vojne sile koja je procenjivana na 4-tu u svetu. Tako je Informbiro, iako formiran kao
antizapadna organizacija uz prisustvo delegacije YU, vremenom postao telo za
isključivim zadatkom promene jugoslovenskog režima. IB je na dnevnom redu iamo
isključivo YU, a posle Staljinove smrti 5.marta 1953. i normalizacije YU-sovjetskih
odnosa 1953-1956, raspušten je 1956, što svedoči o njegovoj glavnoj nameni.
IB je bio organizacija Staljinovog imperijalizma, jer se za razliku od Kominterne
nije bavio pitanjem ''svetske revolucije'' već sredjivanjem odnosa u tzv. sovjetskoj
interesnoj sferi, a delimično i podrivanjem američkog uticaja u epicentru hladnog rata
- u evropi ( KP Fr i It ). Stoga ni KP Grčke čija zemlja nije spadala u staljinovu
interesnu sferu, nije pozvana za člana IB, kao ni Kp Kine, Vijetnama... Za sedište
organizacije IB je odredjen Bg, što je Zapad smatrao potvrdom da je YU najverniji
saveznik SSSR i najekstremniji centar za svetsku komunističku ekspanziju, ne
uvidjajući nameru staljina da time pokuša da ostvari potpuu kontrolu nad KPJ, a time
i YU. Nije dugo trebalo da se otkriju prave Staljinove namere, jer je IB već 1948.
otvoreno napao KPJ.
YU je u vreme izbijanja sikoba bila u najtešnjim ekonomskim odnosima sa SSSR i
njegovim satelitima, jer je oko 50% uvoza i izvoza YU bilo usmereno ka zemljama
narodne demokratije. posle zaključenja Ugovora o ekonomskoj saradnji 1946. počelo
je osnivanje mešovitih jug-sovjetskih preduzeća, poput JUSTA - jug-sovj.transportno
akcionarsko društvo. Medjutim, prva iskustva u radu ovih društava su pokazivala da
nema obostrane privredne koristi. Tako je JUSTA preuzela od JAT-a sve vađnije i
rentabilnije letove. Jugoslovenska privreda je trebalo da se osamostali uz pomoć
SSSR po vidjenju jug.komunista, ali su je Sovjeti smatrali delom privredne celine
istočno socijalističkog bloka, pa su nerazumevanja i tu brzo nastala, jer je i na
ekonomskom, kao i na pol. planu YU pokazivala težnju ka nezavisnosti.
Jan.1948. Georgi Dimitrov je izjavio da trenutno Federacija istočnoevropskih
socijalističkih država nije moguća, ali je svakako cilj. Ta izjava je izazvala oštru
staljinovu reakciju, brinula ga je sve više Brozova popularnost, pa je izjava Dimitrova
ubrzala njegovu odluku za napad. Staljin je pokrenuo propagandnu mašineriju, pa je
Zapad već jan.1948. počeo da shavata da Broz više nije u milosti. Istog meseca SSSR
je preduzeo mere ekonomskog pritiska na YU, nagoveštavajući da će trgovinski
ugovor sa njom biti zaključen tek u decembru. U februaru Staljin je počeo da vrši pol.
pritisak. založio se za brzo stvaranje Yu.bugarske federacije, kako bi preko podložne
bugarske KP oslabio KPJ. Broz je izjavio da bi uvodjenje Bugarske u YU u tom
trenutku bilo primanje Trojanskog konja, čime je pogodio suštinu Staljinove namere,
pa CK KPJ odbio federaciju sa Bugarskom. Staljin je kritikovao i slanje dve divizije
JA u Albaniju bez konsultovanja SSSR. Ovim je postizao dva cilja : 1) krnjio
suverenitet YU po pitanju spoljne politike, 2) podstrekivao otpor Envera Hodše Brozu
i YU. Sovjetska vlada je ubrzo otkazala zaključenje trgovinskog ugovora sa YU.
CK KPJ je 1.marta 1948. zaključio i objavio da su odnosi sa SSSR u poslednje
vreme ''u raskoraku'', što je bila prva javna naznaka predstojećeg sukoba sa jug.strane.
Usledilo je povlačenje vojnih i civilnih stručnjaka iz YU, februara 1948. s
obrazloženjem da su okruženi nedruželjubivošću.
27.marta 1948. Staljin i Molotov su uputili pismo Brozu i ostalim članovima CK
KPJ. U njemu je rukovodstvo KPJ optzženo da stvara antisovjetsku atmosferu u
zemlji, optužuje SSSR za velikodržavni šovinizam, da je preko UDB-e stavilo

19
članstvo KPJ pod kontrolu, da je uništilo unutarpartijsku demokratiju i da u MIP-u
rade britanski špijuni. Kopije pisma, su bez znanja KPJ, upućene ostalim
kompartijama članicama IB. Time je Staljin išao na izolaciju KPJ iz evr.kom.pokreta.
Ubrzo su stigla slična pisma ostalih kompartija, izuzimajući Poljsku Radničku Partiju
na čelu sa Gomulkom, koji je rekao da je sovjetski stav nepravilan, zbog čega je ubrzo
optužen, izbačen iz PRP i zatvoren 1951. Ovaj postupak je trebalo da izoluje YU pred
zasedanje IB.
CK KPJ je sredinom aprila odgovorila na ovo pismo. Optužbe su odbačene i
izrečeno nezadovoljstvo načinom na koji su iznešene. Odgovor je sadržao jednu
značajnu rečenicu, za koju če rukovodstvo KPJ biti optuženo od IB za ''buržoaski
nacionalizam'' : ''ma kako neko od nas voleo prvu zemlju socijalizma, on ni u kom
slučaju ne voli manje svoju zemlju, koja takodje izgradjuje socijalizam''. To je bila
nova potvrda nezavisnosti prema SSSR-u ( ''sopstvenog puta u socijalizam'').
Prepucavanja su u narednim mesecima nastavljena pismima - optužbe i odgovori.
Na zasedanju IB u Bukureštu 20-22 juna 1948, na koje YU nije poslala delegate,
plašeći se nadglasavanja ( svesna podredjenosti istočnoevropskih partija ), donesena
je Rezolucija o stanju u KPJ, koja je ponavljala optužbe iz prepiske Staljina i
Molotova. Vodjstvo KPJ, a pre svih Broz, Ranković, Djilas i Kardelj, su optuženi za
neprijateljsko držanje prema SSSR, za ukidanje unutarpartijske demokratije, za
špijuniranje u korist imperijalista Zapada... Konstatovano je da je CK KPJ isključio
svoju partiju KPJ iz porodice bratskih kompartija, a traženo ja da tzv. ''zdravi elementi
partije'' prisile svoje rukovodioce da priznaju greške i da ih isprave, a ako neće, da ih
smene. Glavna optužba protiv CK KPJ, kojom je članstvo KPJ pozivano na prevrat,
bila je da je ono napustilo proleterski internacionalizam i prihvatilo buržoaski
nacionalizam, i tako sprečava stvaranje jedinstvenog socijalističkog fronta prema
imperijalistima.
CK KPJ je, da bi demonstrirao jedinstvo Partije je doneo odluku o sazivanju
Kongresa Partije. Peti Kongres KPJ je održan 21-28.jula 1948. u Domu Garde u Bg.
Najširi publicitet mu je dat direktnim radio prenosom i opširnim izveštajima štampe.
Izveštaje o radu su podneli Broz, Ranković, Djilas, Kardelj, Kidrič, M.Pijade,
B.Nešković. Kongres je dao političku podršku CK KPJ u udbrani nezavisnosti YU.
Odluka je donesena jednoglasno, što ne znači da medju prisutnim delegatima nije bilo
tajnih pristalica IB. Time je potvrdjeno jedinstvo Partije. na Kongresu je usvojena
Rezolucija o odnosu KPJ prema IB, u njoj je konstatovano da su odluke IB netačne i
nepravedne, ali je naglašeno da CK KPJ treba da učini sve da se sukob prevazidje. To
je bila kupovina vremena, optička varka koja je trebalo narodu da predstavi
dobronamernost KPJ. Rukovodstvo je moralo da vodi računa o dugogodišnjem
razvijanju predstave o Staljinu, kao divu pravednosti i SSSR-u kao obećanoj zemlji,
koja se ne može ukloniti preko noći.
Rukovodstvo KPJ je moralo da se obračunava sa unutrašnjom opozicijom, koja je
zahvatila neke istaknute rukovodioce, dobar deo članstva KPJ i deo naroda, koji su
prihvatili ocene o nacionalizmu CK KPJ. Sreten Žujović i Andrija Hebrang su na
početku spora stali na suprotnu stranu, pa su isključeni iz CK, pa iz KPJ, pa su
zatvoreni. Broz ih je optužio da su protiv izgradnje autoputa ''bratsvo i jedinstvo'',
jedni iz velikosrpskih drugi iz ustaških motiva. Dobar deo republičkih rukovodstava, a
pre svih PK CG ( Pokrajinski komitet ) je otvoreno govorio da su na strani IB, a da
odluku Kongresa prhvataju zbog partijske discipline. Smenjeni su, isključeni iz
partije, uhapšeni. Posebno je u Bjelopoljskom okrugu narod bio za IB, slušao radio
Moskvu, spremao ustanak.

20
 Medjutim, snage unutrašnjeg puča nisu bile dovoljno jake, a represija UDB-e jeste.
Staljinova predvidjanja da će jednim migom srušiti partijsko i državno rukovodstvo se
nisu ostvarila i posle Petog Kongresa KPJ mu je bilo jasno da sukob sa KPj neće biti
lak.
Protiv YU je poveden ekonomski rat. Do 1949. spoljnotrgovinska razmena
izmedju YU i zemalja sovjetskog bloka je smanjena na 1/3 dotadašnjeg oblika.
Jednostrano su raskidani ekonomski sporazumi. Madjarska je prestala da isplaćuje
ratne reparacije predvidjene Ugovorom o miru, sovjetske okupacione vlasti u Austriji
su ometale plovidbu YU brodova na gornjem Dunavu, Rumunija je obustavila
poštanski i železnički saobraćaj. Ekonomska blokada je dovela YU u težak položaj.
Izmedju YU i susednih zemalja članica sovjetskog bloka je gotovo zavladalo ratno
stanje. Granice prema njoj su bile načičkane stražarskim kulama, ogradjene
bodljikavom žicom, a postavljene su i mine. U YU su ubacivani diverzanti i
obaveštajci, većinom YU emigranti koji su se izjasnili za IB. Ubacivani su leci i ostali
propagandni materijali. Oko YU se stezao vojni obruč. Povrede suvereniteta u
vazdušnom prostoru YU su postale ptavilo. U pograničnim incidentima 1948-53.
ubijeno je i ranjeno oko 100 Jugoslovena. Posebno su bile iložene pritiskom
jugoslovenske manjine u susednim zemljama, oji su raseljavani, denacionalizovani,
hapšeni, što je poprimalo razmere genocida.
Najveća pretnja je bila avgusta 1949. kada je YU vladi dostavljena nota sovjetske
vlade da se puste na slobodu sovjetski državljani ( bivši belogardejski emigranti ) koji
su učestvovali u špijunskom ratu protiv YU. Nota je iznesena u formi ultimatuma , iza
kojeg je stajala realna pretnja u vidu gomilanja sovjetskih trupa na području Segedin-
Baja-Temišvar. YU vlada je odobrila izručenje, medjutim pretnja nije otklonjena.
Na sastanku IB u Budimpešti, trećem i poslednjem, nov.1949. donesena je Druga
Rezolucija IB. Ona je oglasila da je klika Broz-Ranković prešla sa ''buržoaskog
nacionalizma'' na ''fašizam'' i otvoreno izdajstvo nacionalnih interesa jugoslovenskog
naroda. Ovaj prelaz je izvršen po nalogu ''imperijalističkih gazda'' iz Vašingtona i
Londona. Brozova klika je pretvorila Bg, kako se navodi, u američki centar špijunaže
i antikomunističke propagande. Pozivaju se sve ''zdrave snage'' na otvoreno
suprodstavljanje fašističko-policijskoj diktaturi. YU je proglašena kao pretnja miru,
što će usloviti raskid Ugovora o prijateljstvu sept.1949.
To je bilo vreme najvećeg pritiska. Štampa je u SSSR i satelitima osipala po
Brozovim fašistima i zapadnim plaćenicima, a Staljin je napadajući policijsku
diktaturu u YU istovremeno pokrenuo nove masovne čistke. Česta optužba u istočnim
zemljama je bila saradnja sa Brozom. Staljin je od leta 1950. počeo da planira i
direktan vojni napad na YU, koji je trebalo da se dogodi u jesen. Uloga napadača je
pala na susedne zemlje, koje su dobro naoružane, suprotno odredbama mirovnih
ugovora. Cilj nisu bile teritorijalne promene, već obaranje Broza. Agresija na YU je
bio drugi korak staljinove svetske strategije, pošto se očekivao ulazak trupa iz
Severne u Južnu Koreju. Američka intervencija u J.Koreji je pokazala Staljinu da su
SAD spremne da intervenišu svuda gde smatraju da su im interesi ugroženi, a on je
izbegavao direktan oružani sukob sa SAD. Tako je Staljin iz straha da SAD ne
pomogne Brozu, odustao od ratnog plana. Do svoje smrti 5.marta 1953. nastavio je
sukob sa Brozom, koristeći propagandno-psihološka sredstva, diplimatska i
ekonomska.
Sukob sa IB je zatekao YU usamnjenu zbog zaoštrenih odnosa sa Zapadom u
predhodnom periodu. Medjutim, čim je sukob počeo i stav SAD se počeo menjati.
Štab Dzordza Maršala je več krajem juna 1948. razmatrao pitanje YU. Naglašeno je
da je veoma važno sačuvati Broza i nezavisnost YU kao prve komunističke zemlje

21
koja se otvoreno suprodstavila Moskvi i tako načinila prvu pukotinu u jedinstvu
komunističkog pokreta. Zaključeno je da ''titoizam'' postoji kao dezinegrativni faktor
u sovjetskoj interesnoj sferi i da bi mogao da povuče slične reakcije u zemljama
sovj.bloka. Ocenjeno je kao važno da se princip ''nacionalnog interesa'' kao
dezintegrativni faktor u sovj.bloku podrži i da se Broz po svaku cenu održi na vlasti.
YU se 1948. našla u specifičnoj situaciji. Njeni najveći ideološki protivnici, koji su
zadržali ranije stavove o njenom unutrašnjem režimu, počeli su da joj pružaju obilnu
pomoć. Američki ambasador u Bg je izjavio, da je odnos prema YU motivisan
isključivo ''hladnokrvnim proračunom obostranih interesa''. Interesi SAD su navedeni.
Interesi YU su bili usmereni na traženje bilo kakvog saveznika, za probilajanje poli. i
ekon. blokade u koju je zapala. To je povlačilo za sobom ublažavanje revolucionarnog
dogmatizma, pa su se pesme poput : ''Amerika i Engleska biće zemlja proleterska'' sve
više povlačile iz repertoara. Do 1949. spoljnopolitička razmena sa SAD i VB je
premašila predratnu. Počela je razmena i sa zemljama J.Amerike. Od zemalja
Z.Evrope su 1948/49. dobijeni trgovački krediti u vrednosti od blizu milijarde dinara (
VB, Fr, SR Nemačke...). Već 1950. je već svima bilo jasno da je vraćanje YU u
sovjetsku interesnu sferu nemoguće bez rata, koji je bio malo verovatan, jer mržnja je
dostigla neslućene granice - kako su izveštavali zapadni predstavnici u YU. SAD su u
vreme sušne 1950. dale YU besplatnu pomoć od 68 m$, a VB 3 miliona funti. 1951.
je održana Londonska Konferencija ek.stručnjaka SAD, VB i Fr, koja je odlučila da
vlade ovih zemalja nastave pomoć YU na tripartitnoj osnovi. Ukupna vrednost
tripatitne pomoći je do 1954. dostigla oko 500 miliona $. Kulminacija saradnje je bila
nov.1951. kada je zaključen Sporazum o vojnoj pomoći sa SAD, u cilju jačanja
odbrambene moći YU. SAD su davale izjave sa najvećeg nivoa da će braniti
suverenitet i integritet svake napadnute države, bez obzira na njeno unutrašnje
uredjenje.
YU je 1950. primnjena za nestalnog člana Saveta Bezbednosti OUN. Na predlog
YU delegacij, usvojena je većinom glasova Rezolucija UN, kojom se osudjuju
neprijateljski postupci vlade SSSR i njenih saveznika protiv YU. Pomirljiv ton
rezolucije je ukazivao da je YU spremna na sredjivanje odnosa. Broz je u razgovoru
sa Čerčilom u Londonu 1950. naglasio da YU neće ući u NATO, medjutim,
potpisivanjem Ankarskog sporazuma 1953. sa Turskom i Grčkom ( koji je predvidjao
saradnju u očuvanju suvereniteta i integraciju ovih zemalja ) YU je preuzela obaveze
prema državama članicama NATO-a, što se moglo shvatiti kao neformalni ulazak u
ovaj pakt. Ugovor o savezu tri zemlje je potpisan u Bledu 1954. i poznat je kao
Balkanski pakt ( zbog promenjenog medjunarodnog položaja YU posle 1955. i sukoba
Turske i Grčke oko Kipra ovaj pakt je izgubio vrednost ). Tako je YU probila pol. i
eko. blokadu i ptpuno promenila spoljnu politiku i ekonomsku orijentaciju.
Staljinovom smrću 5.marta 1953. stvoreni su uslovi za sredjivanje odnosa YU i
SSSR. počelo je sa razmenom ambasadora, a ostvarilo se potpisivanjem Beogradske
deklaracije 1955, kada je najviša državna delegacija SSSR ( Hruščov, Bulganjin )
posetila YU. To je bila velika diplomatska pobeda Broza, jer je Hruščov prihvatio
''samostalan put YU u socijalizam''. Istovremeno to je bio veliki poraz sovjetske
politike. Prilokom Brozove posete Moskvi 1956. potpisana je Moskovska deklaracija,
sa istim garancijama suvereniteta i integriteta.
U vreme sukoba sa IB, veliku ulogu u državi je dobila tajna policija - UDB-a, čiji
se rad odlikovao nasiljem, bezobzirnom turturom i dr.nemoralnim sredstvima. ona je
radila na borbi sa unutrašnjom IB-ovskom opozicijom - stvarnom i izmišljenom. Sam
pomen bilo čega ruskog ( literature, zajedničke borbe u ratu, pomoći u naoružanju... )
mogao je dovesti do propasti. Obračuni sa članovima partije su bili daleko suroviji

22
nego sa ostalim ljudima. Represija je poznavala dve vrste odgovornosti :
administrativnu i sudsku. Administrativno kažnjenih je bilo preko 11 000 hiljada, a
sudski preko 5 000. Kazna se izdržavala na Golom Otoku, Svetom Grguru, Ugljanu...
ostrvima i zatvorima ( Bileća ) u zavisnosti od vrste kazne. Po zlu je posebno
zapamćen Goli Otok. Administrativna kazna je podrazumevala najstrožu izolaciju.
Niko, sem policije nije smeo znati gde se kažnjenici nalaze, čak ni porodica. Na GO
su transportovani iz Rijeke ispod brodskih paluba, a da nisu znali ni gde ih vode. Prva
grupa kažnjenika je stigla na pusto ostrvo 1949. Najteži kažnjenici su bili u radilištu
zvanom ''Manastir'', gde su tovarili kamen u drobilicu. Vadjenje peska iz mora po
teškoj zimi bio je redovan posao. ljudi su fizički slamani, a psihički im je ispiran um.
tražilo se da priznaju da su neprijatelji i agent - NKVD. Doživljavali su šikaniranje
''popravljenih'' sukažnjenika. Premlaćivanja su se smenjivala danonoćnim klečanjem,
nedozvoljavanjem da se sedi ili spava. Posipani su ljudskim izmetom i ponižavani, a
retki su uspeli da izvrše samoubistvo. Do 1954. nije im dozvoljena nikakva poseta ni
primanje paketa. Žene su bile u posebnim logorima. Preživeli logoraši se i danas stide
da govore o svojim patnjama. Život je prem nekim podatcima, izgubilo više od 400.

SAMOUPRAVLJANJE

Prelaz na samoupravljanje ili tzv. radničko upravljanje privredom je izvršen u

vreme sukoba sa IB, kada je sve rusko postalo omrznuto i kada se tražio sopstveni ili
''samostalni put u socijalizam''.
Ideja o samoupravljanju je nikla u najvišem partijskom rukovodstvu : Djilas,
Kardelj, Kidrič, Broz. Djilas i Kardelj se razilaze oko pitanja kod koga je nikla ova
ideja. Djilas je bio jedan od najvećih kritičara ''degenerisanog sovjetskog sistema'',
ukazujući na birokratizam i svemoć države. U vreme najvećeg sukoba sa IB, trebalo
je napustiti modele preuzete od SSSR, tj. odbaciti administriranje privredom, smanjiti
ulogu države smanjenjem birokratije, izgraditi potpuno nov sistem - nepoznat u
istorijskom razvitku. To je bio svojevrsan eksperiment. Govorilo se da umesto
administrativnog socijalizma treba stvoriti slobodni socijalizam.
Glavni organ samoupravljanja ( radničkog upravljanja privredom ) je trebalo da
budu - radnički saveti. U prvoj fazi samoupravljanja je predvidjeno da se oni obrazuju
samo u većim državnim preduzećima. tako bi i državna preduzeća postala društvena,
jer njima ne bi upravljala država već delovi društva ( radnici u savetima ).
Uputstvo o osnivanju i radu radničkih saveta potpisali su Djuro Salaj i Boris Kidrič
23.dec.1949. Prvi radnički savet od 13 članova je izabran 31.dec.1949. u fabrici
cementa ''Prvoborac'' u Solinu kod Splita. U toku 1950. radnički saveti su uvedeni u
215 preduzeća (oko 500 saveta).
Samoupravljanje je ozakonjeno juna 1950, kada je NS FNRJ donela Osnovni
zakon o radničkom upravljanju preduzećima- Regulisano je pitanje procedure : opšti,
neposredni i tajni izbori za radničke savete i njihove upravne odbore. U ove organe je
izabrano preko 150 000 radnika i službenika. Broz je tom prilikom u Skupštini
kritikova sistem državnog upravljanja, koji je nekritički usvajan iz sovjetskih
iskustava, a koji je omogućio državi da vrši kontrolu države nad svim sferama
društvenog života - od privrede i sela, do kulture, nauke i umetničkog stvaralaštva.
Rekao je da se mora sprečiti proces podržavljavanja društva. Birokratizam je žigosan
kao najveća pretnja socijalizmu. Pozivalo se na Marksa, Engelsa i Lenjina, a
napadano je Staljinovo ''skretanje''.

23
 Radnički saveti su imali 15 do 120 članova, a u preduzećima sa manje od 30 ljudi,
čitav kolektiv je bio radnički savet. RS je odlučivao kao kolektivni organ, donosio je
najvažnije odluke za rad preduzeća : proizvodne planove, pravila...
Samoupravljanje je principijalno odbacivalo ulogu države u rukovodjenju
privredom. u stvarnosti, samoupravljanje radnika je bilo simbolično, a država je i
dalje planirala proizvodnju i upravljala njom - o čemu svedoči i zadržavanje
petogodišnjeg plana.
Uvodjenje samoupravljanja je pratilo prenošenje poslova sa saveznog na
republičke i s republičkih na lokalne uprave. Ovaj proces je nazivan ''decentralizacija i
debirokratizacija''. Oko 100 000 državnih i partijskih činovnika je premešteno na
privredu i lokalnu upravu, aliovo nije bilo smanjivanje, već samo ''reseljenje''
administracije. To je vodilo dezintegraciji zemlje, jer se sve više gledalo na republičke
i pokrajinske interese, nego na interese celine, jer su se stvarale jake republičke
birokratije.

BRIONSKI PENUM 1966.

Početkom 60-tih g. medjunarodni položaj YU je bio stabilan, gotovo idealan. Oba

bloka su priznavala suverenitet i integritet zemlje, a Broz je poveo svetsku politiku, tj.
politiku nesvrstanosti, u kojoj je YU imala vodeću poziciju - što je bilo u neskladu sa
njenom snagom, veličinom i unutrašnjom stabilnošću.
Unutrašnja kriza je medjutim bila duboka, istovremeno državna i partijska,
politička i ekonomska, drštvena i moralna. U samoupravljanje, koje je postalo fetiš,
dogma, svetinja, nije se smelo dirati, iako je promena bila hitno potrebna.
samoupravljanje je stagniralo. Prisvajanje viška proizvodnje je i dalje bilo u rukama
države ( federacije - 40%, republika 10%, nižih administracija - 20% ). Raspodela
društvenih proizvoda je izazivala svadju republika. Strah od slobodnih tržišta izazivao
je nervozne reakcije birokratije, zabrinute za svaku akumulaciju kapitala van državne
kontrole. Druga strana krize je bila u procesu konstituisanja republika kao samostalnih
društvenih, ekonomskih i pol.zajednica. razvija je tzv. republički nacionalizam i
manjak svesti za interese cele zajednice. Kriza je pogodila i samu partiju SKJ.
Polarizovala se po pitanju sopstvene uloge u društvu i organizacije. I dok je
unutrašnja kriza dobijala dzinovske razmere, ''na površini je vladao'' socijalni mir,
privid harmoničnih medjurepubličkih odnosa, zadovoljstvo ''malog čoveka''
povećanim životnim standardom i svešću da je budućnost izvesna.
Na zatvorenoj sednici CK KPJ 1962. Broz je osudio decentralizaciju koja dobija
karakter dezintegracije zemlje. Postavio je ključno pitanje : '' da li naša zajednica
može da opstane, ili će se raspasti''.
U partijskom vrhu su postojale dve struje. Jednoj je pravac davao Kardelj i ona se
nominalno zalagala za očuvanje samoupravljanja i samoopredeljenja naroda,
nominovno je vodila budućem konfederativnom uredjenju. kardelj je govorio da
''zajedničkih interesa'' ima dovoljno za očuvanje jedinstva zemlje ( na postojećim
principima ). To je bila uglavnom slovenačka koncepcija. Kadrovi iz Srbije, ali i
većine drugih republika su bila za ograničeno samoupravljanje i centralističku
federaciju, kao i za vodeće mesto Partije u društvenom životu - što je bilo delimično
vraćanje sovjetskom uzoru. Ranković je izjavio da u tom trenutku ''svako gleda svoj
interes, svoju republiku, i od odluka republičkih organa sprovodi samo ono što je u
skladu sa tim interesima''. On se zalagao za jedinstvo u Partiji, kao ono posle 1937, jer
su republičke i pokrajinske vlasti bile nosioci politike koja ugrožava jedinstvo države.
Kardelj ej govorio da bi insistiranje na centralizmu isprovociralo jači republikanizam.

24
 Broz je 6.maja 1962. izašao pred javnost govoreći o ''anomalijama'' društvenog
razvoja - u Splitu pred oko 15 000 ljudi. Rekao je da ''ni jedna naša republika ne bi
bila ništa da nismo zajedno''. Rekao je da moramo stvarati svoju ''jugoslovensku
socijalističku istoriju, ne dirajući u pravo republika da očuvaju svoje tradicije, ali ne
na štetu čitave zajednice''. Ipak, prenošenjem kapitala sa federacije na republike, moć
centra je dodatno oslabljena, a federalnih jedinica ojačana.
Ustav iz 1963. kojim je Broz ponovo proglašen za predsednika republike, donosio
jenavodni kompromis. Ime države je promenjeno u SFRJ; Teritorija države je
proglašena jedinstvenom, sačinjenom od teritorija socijalističkih republika; O
pitanjima ravnopravnosti naroda i republika, povredi ustavnih prava republika
raspravljalo je Veće Naroda ( Savezno Veće ), koje je bilo jedno od 5 veća u strukturi
Savezne Skupštine ( Privredno veće, Prosvetno-kulturno veće, Zdravstveno-socijalno,
Organizaciono-političko ). Spoljna politika, jedinstvo privrednog sistema i
preraspodela društvenih proizvoda, monetarni sistem i još neke nadležnosti su bile
nadležnosti federacije. Autonomna Kosmetska Oblast je dobila im AP Kosmet. AP su
dobile veliki stepen autonomije u okviru Srbije, a od 1974. će se izjednačiti u
nadležnostima sa republikama. SR su proglašene teritorijalno političkim celinama ( u
kojima se ostvaruje samoupravljanje ) i njihove granice se nisu mogle menjati bez
pristanka njihove republičke Skupštine. dva dana nakon usvajanja Ustava, Skupština
Srbije je izglasala ustav SR Srbije, što su učinile i druge republike, a AP su donele
statute. Svi su ovi državni akti potvrdili ''suverenitet radnog naroda'' putem
samoupravljanja. Tako je i započeo proces dezintegracije YU, na republičko
pokrajinskoj osnovi, koji će se nastaviti usvajanjem ustavnih amandmana 1967, 1968
i 1971, a koji će kulminirati donošenjem Ustava SFRJ 1974. koji će od federacije
stvoriti konfederaciju. Otvaranje nacionalnog pitanja na VIII Kngresu SKJ 1964,
privredna reforma - 1965 i Brionski plenum koji je doveo do uklanjanja Rankovića
1966. bile su etape u tom procesu.
Pokretanje nacionalnog pitanja na VIII Kngresu SKJ 1964, i pominjanje pitanja
''velikodržavnog hegemonizma'' i ''birokratskog centralizma'', suštinski je
demantovana tvrdnja da je posle rata, ukidanjem tzv ''velikosrpske hegemonije'' i
''bratstvom i jedinstvom'' nacionalno pitanje trajno rešeno. Broz je tada pomenuo da
ima nekih koji putem birokratskog centralizma žele da stvore ''veštačku
jugoslovensku naciju'' i da to treba suzbiti, jer izaziva reakciju ''republičkog
nacionalizma'' koji su takodje štetni. U suštini je time Broz podržao samostalni nastup
SR-a i AP-a, jer je cilj njegove kritike bio birokratski centralizam. Tako je Kardeljova
koncepcija u suštini prevladala.
Privredna reforma 1965. je predstavljala pokušaj ''destaljinizacije'', udaljavanjem
države od uprave nad privredom, ali je ona u suštini značila udaljavanje Federacije od
uprave privredom, ali ne i SR-a i AP-a. Put u privrednu reformu je bio težak, jer je
dobar deo projekta ( jadranska magistrala koja je išla kroz Sloveniju i Hrvatsku, npr )
finansiran iz saveznog budzeta. Broz je bio za reformu, za koju se izjasnio i Ranković,
ali je skretao pažnju na pretnju nacionalizma. U pitanju je bila nova reforma koja je
afirmisala državnost republika i vodila ka konfederativnom uredjenju. Kardelj je
govorio da se narodi YU nisu ujedinili zbog YU, već zbog socijalizma, a zalagao se
da u daljem razvoju svaka SR raspolaže sopstvenim dohotkom. Kardelj je smatrao da
će Srbija biti najveći protivnik decentralizacije, jer su u njoj skoncentrisani savezni
fondovi, a daleko manji nerazvijene republike, koje su stradale od siromaštva, ako se
ukine savezna raspodela. Broz i Kardelj su lomili svaki otpor decentralizaciji, koja je
odgovarala razvijenim republikama ( SLO i HR ) koje su je bezrezervno podržavale.
Kardelj se nije plašio nacionalizma.

25
 Privredna reforma je dala katastrofalne rezultate. Kapital se koncentriše u rukama
banaka i preduzeća, industrijska proizvodnja pala je 3x, 400 000 mozgova napustilo je
zemlju, nezaposlenost se povećala. Oko raspodele saveznog kapitala počele su
republičke borbe.

Podele oko pitanja reforme federacije, reforme privrede, reforme Partije,

eksplodirale su sredinom 1966. u pespoštedni sukob. Na udaru se našla SDB,
optužena da se stavila iznad SKJ i države. Suština sukoba ipak nije bila u
deformisanju SDB, već u nerešivim razlikama po pgledu dršštveno-ekonomskog i pol.
razvoja države. Demontaža SDB jeste išla ka proklamovanoj demokratizaciji, ali je
istovremeno lišila federaciju važnog oslonca, išla na ruku republičkom i pokrajinskom
parlamentarizmu. razbijanje jake federacije i drobljenje zemlje je ovim potezom
osigurano. Ranković i njegove pristalice nisu bili ni ''velikosrpski nacionalisti'' ni ''YU
unitaristi'' - za šta su krivljeni. Smatrali su da jak državni centar vodi računa o
interesima YU kao celine, kao i interesima nejnih naroda. Tako su afirmisali jaku
državu nasuprot samoupravljanju, kočili nove pogleda na nacionalno pitanje, ostajući
verni ideji bratstva i jedinstva. Stoga su kočili promene federacije.
Brionskom plenumu predhodilo je nekoliko sednica CK KPJ, na kojima je
postepeno obelodanjen sukob. Afera sa prisluškivanjem najviših državnih funkcionera
poslužila je kao povod za formiranje Komisije za ispitivanje rada SDB. Broz je
ukazao na ''staljinističke deformacije'' u njenom radu. Broz je vodio računa da
obračun sa SDB ne dobije ''antisrpsko tumačenje''. Gledao je da što više funkcionera
iz Srbije napadne Rankovića za ''šovinizam'' kako bi stvar individualizovao. Na
sednicama CK KPJ je stavljano do znanja da je SDB potpao pod uticaj pojedinca, koji
je službu načinio ''silom iznad društva i drštvene kontrole''. Petar Stambolić je tvrdio
da je SDB postao ''država u državi''. Na sednici Izvršnog Komiteta CK SKJ, kojoj je
predsedavao Broz, juna 1966. obrazovana je Komisija sa zadatkom da ispita rad
Službe državne bezbednosti. Pod vodjstvom Krste Crvenkovskog, Komisija je
podnela izveštaj na plenumu CK SKJ na Brionima 1.jula. Optuženi su za zloupotrebu
dužnosti Svetislav Stefanović i A.Ranković. Sam Ranković je bio iznenadjen
uslovima pod kojim je plenum održan, na usamnjenom ostrvu koje je kontrolisala
vojska. ranković je na kritike izjavio da oseća samo moralnu odgovornost, što nije
obratio više pažnje na ''neprijateljsku delatnost'' pojedinih ''nemoralnih ljudi'', pa je
svoje dužnost stavio na raspolaganje. Ostavka je prihvaćena, a Stefanović je izbačen
iz CK i SKJ. Broz se u formi kajanja osvrnuo na 1962. jer nisu spoznati pravi uzroci
za krizu federacije.
''Rankovićevština'' se odmah našla na udaru CK SK Srbije. Posebno je ukazano na
''velikosrpski šovinizam'' koji je ''favorizovan na Kosmetu''. To je dokazivalo da je
smena bila iz pol.motiva, a da je šokantna priča o presluškivanju bila dekor za
javnost. Poznato je da je Ranković bio odan Brozu. U vreme II SR pod imenom
Marko, nije se odvajao od njega. Bio je blizak i sa Djilasom do njegovog pada.
ranković se smatrao kadrom najveće republike ( Srbije ), prema kojoj su u celom
posleratnom periodu gajene izvesne rezerve, zbog navodnog unitarizma ili same
mogućnosti njegove pojave, koji bi značio izjednačavanje Srbije i YU. Ranković je
postao žrtva zbog stava o neophodnosti zadržavanja centralizovane federacije.
Američka štampa je pisala o njemu kao Brozovom nasledniku. Optužen je da se s
početka 60-tih g počeo boriti za vlast metodama prismotre i prisluškivanja vodećeih

26
rukovodilaca, uključujući i najintimnije detalje ( prisluškivanje Broza i Jovanke ).
Nazvali su ''genijem sitnica''. Ranković je od pada do smrti 1983. živeo povučeno, ne
mešajući se u politiku. Nije izveden pred sud, jer je Broz smatrao da bi to imalo svoju
neprijatnu stranu. Kad mu je šiptarska delegacija ( Fadilj Hodza ) izrazila svoje
nezadovoljstvo povodom toga, Broz im je rekao da se ništa ne brinu, jer Ranković
''neće vaskrsnuti''.
RAZNO

KPJ - VAŽNI MOMENTI

Socijaldemokratske i radničke partije u Kraljevini SHS su se ujedinile u SRPJ(k)

na Kongresu u Bg aprila 1919. Van je ostala samo Jugoslovenska socijaldemokratska
stranka Slovenije, u kojoj su prevagu imali tzv. ministerijalisti, tj. protivnici klasne
borbe i revolucije. Kongres ujedinjenja se izjasnio za revolucionarno osvajanje vlasti i
pristupanje SRPJ(k) III Internacionali - Kominterni.
Kongres ujedinjenja i prve godine nakon njega bile su obeležene krajnje napetom
situacijom u SHS, ali SRPJ(k) iako se opredelila za revoluciju nije imala operativni
plan da je sprovede, uprkos povoljnim uslovima za nju ( štrajkovi radnika, nemiri
medju seljaštvom ). U realnosti je prihvatala parlamentarizam. Na opštinskim
izborima 1919. dobila je mnoge gradske opštine Bg, Zg, Niša, Osijeka, Skoplja... Na
izborima za Ustavostvornu Skupštinu, nov.1920, osvojila je 59 mandata. tako je
postala 3. stranka u SHS po mandatima i 4. po broju glasova.
Na II Kongresu u Vukovaru, juna 1920. došlo je do sukoba izmedju
revolucionarne ( komunističke ) i reformatorske ( soc.demokratske ) struje. Prevagu
su odneli komunisti i partija je dobila ime KPJ. Osnove programa, tada usvojenog su
bile: revolucija, diktatura proleterijata, sovjetska republika Jugoslavija. partija je
ukinula pokrajinska veća i postala strogo centralizovana, uprkos zalaganja nekih
hrvatskih komunista. Organizacija partije je svedočanstvo da je u prvim godinama
KPJ bila za YU - i to centralističku. Za sekretare partije proglašeni su Filip Filipović i
Sima Marković. 1919. osnovan je SKOJ u Zg.
Otvoreno zalaganje za revoluciju ( soc.politički prevrat ) i pomaganje štrajkova
rudara u SLO i BIH, naveli su režim da se brani i obračuna sa KPJ. Vlada je
obznanom zabranila podrivačku aktivnost komunista.
Ubrzo po donošenju Vidovdanskog Ustava, Skupština je donela zakon o zaštiti
javne bezbednosti državnog poretka, kojom je komunistička aktivnost proglašena
zločinom, imajući u vidu pokušaj bombaškog atentata na regenta Aleksandra i
atentata na bivšeg MUP i tvorca Obznane Milorada Draškovića. Organizacija KPJ je
skoro potpuno uništena. U prvom periodu svog rada KPJ je imala YU nacionalni
program, koji će uskoro napustiti, i revolucionarni socijalni program, koji će zadržati
do osvajanja vlasti. U prvim godinama postojanja KPJ je imala oko 65 000 članova,
što je bio izraz revolucionarne situacije posle I SR. Posle usvajanja Zakona o zaštiti...
počela su hapšenja i progoni, koja nisu mimoišla ni komunističke poslanike.
Posle organizacionog razbijanja, KPJ je prešla u ilegalu, u kojoj je ostala do
27.marta 1941. Ona je prestala da bude uticajna članica političkog života. U vreme
pseudoparlamentarizma 1921-1929, njeno članstvo je palo na oko 1 000 ljudi.
Kominterna je na V Kongresu u Moskvi 1924. zauzela stav da SHS kao ''versajsku
tvorevinu'' treba rasturiti, sa obrazloženjem o navodnim ''velikosrpskim
hegemonizmom i imperijalizmom i pravom naroda na samoopredeljenje. Makedonci,
Crnogorci, Hrvati i Slovenci su proglašeni ''ugnjetavanim narodima'' koji moraju da

27
prodju put nacionalne gradjanske revolucije, a tek posle toga bi sledila socijalna
revolucija. Rukovodstvo KPJ, koje je u to vreme bilo većim delom u inostranstvu, a
bilo je sekcija Kominterne, bez pogovora je prihvatilo ove antiYU stavove.
Kominterna je 1928. u otvorenom pismu osudilafrakcijske borbe u KPJ i imenovala
privremeni Politbiro CK KPJ. Ovaj je sazvao IV Kongres KPJ u Drezdenu 1928. ( II -
Beč, III - Bg 1923/24. ), koji j ebezpogovorno prihvati odluke IV Kongresa
Kominterne - Moskva 1928. - o tome da se bliži kriza kapitalizma i da treba pripremiti
revolucionarne sukobe.
Kada je kralj Aleksandar proglasio diktaturu 6.jan.1929, komunisti su je nazvali
fašističkom i pozvali narod na ustanak, u skladu sa ocenama VI kongresa Kominterne.
To je izazvalo nove progone, a neki istaknuti rukovodioci su ubijeni, kao Djuro
Djaković i 7 sekretara SKOJ-a. KPJ je opet organizaciono razbijena, a CK KPJ je
1930. prešao u Beč. Partija je precenila svoje mogućnosti, jer je bila mala partija,
slabo povezana sa masama, a potcenila snagu države. KPJ je tada davala podršku i
ustaškim teroristina, nazivajući ih ''nacionalnim revolucionarima''. KPJ je uspela da
iskoristi nezadovoljstvo režimom diktature da proširi uticaj medju studentima i
ineligencijom, što se pokazalo u studentskim demonstracijama 1931. KPJ je u ovom
periodu bila sekcija Kominterne ( činovnici Kominterne ) - CK joj je bio u
inostranstvu, bez čvršćih veza sa članstvom u zemlji. Za generalnog sekretara KPJ
izabran je Milan Gorhić ( pravo ime Josip Čižinski ).
Posle pada diktature i obnavljanja parlamentarizma KPJ je pokušala da, stvaranjem
legalne Jedinstvene radničke partije, utiče na parlamentarni i politički život YU.
( 1934. - posle odsluženja zatvorske kazne 1929-33. Broz se povlači u ilegalu, prelazi
u inostranstvo i biva kooptiran u članstvo Politbiroa CK KPJ u Beču 1934. Na IV
Zemaljskoj Konferenciji KPJ u Ljubljani, potvrdjen je izbor Broza u Politbiro. Na VII
Kongresu KI-e, avg.1935. Broz prisustvuje kao Valter sa delegacijom KPJ. 1938.
Broz je kao Oto izabran za generalnog sekretara KPJ u Parizu, iz kog je bez
dopuštenja KI-e otišao za zemlju da osigura direktno rukovodjenje Partijom. Formirao
je privremeno rukovodstvo KPJ, a sekretar KI-e, G.Dimitrov, je krajem 1938.
potvrdio njegov izbor za generalnog sekretara KPJ. Na Splitskom plenumu CK KPJ
1935, Partija je prihvatila YU kao državni okvir u kome je moguće rešiti nacionalno
pitanje, što je bio odraz približavanja SSSR-a i Fr-e u vreme dolaska Hitlera.*2.
Kominterna je na VII Kongresu 1935. ocenila fašizam kao najcrnji oblik ''buržoaske
diktature'' protiv kog se treba boriti svim sredstvima, a jedno od njih je narodni front,
tj. antifašistička koalicija gradjanskih i kompartija. CK KPJ je 1936. je odlučio da se
stvori Operativni Sekretarijat CK u zemlji, na čije je čelo postavljen Josip Broz. KPJ
je poslala oko 1 500 boraca u španski gradjanski rat, u internacionalne brigade. U to
vreme je u temlji širila neraspoloženje približavanjem države fašističkim silama.
Njeni apeli za stvaranje Narodnog fronta ostali su bez rezultata u gradjanskim
strankama. 1937. su počele Staljinove čistke, kada je i sam opstanak KPJ bio ugrožen.
Broz je putovao u Moskvu da brani KPJ i dobio je podršku G.Dimitrova. Kominterna
je prihvatila njegov predlog da se formira CK KPJ u zemlji. Broz ga je gormirao
1938. i stao mu na čelo. Njegova sposobnost organizatora i pogoršane medjunarodne
politike 03.09.1939. doveli su do jačanja KPJ, koja je pred Hitlerov napad na YU već
brojala preko 6 500 članova.Organizovana je 1940. u Zg. V Zemaljska Konferencija,
na kojoj se razmatralo o situaciji u svetu i u zemlji, a Broz je ponovo izabran za
generalnog sekretara KPJ. KPJ je sa iznenadjenjem dočekala demonstracije u zemlji,
ali jeuzela učešća u njima.

28
 JOSIP BROZ TITO 1892-1980

Rodjen je 1892. u Kumrovcu kao 7. od 15. dece u porodici Marije i Franje. Posle
OŠ učio je bravarski zanat, u privatnoj radionici u Sisku. Zapošljava se u bravarskoj
radionici u Zg, gde se učlanio u Socijaldemokratsku stranku Hrvatske i Slovenije. Do
1913. radio je kao fabrički radnik širom Monarhije i Nemačke ( Češka, Bavarska,
Rur) i često učestvovao u uličnim demonstracijama. 1913. regrutovan je u carskipuk u
Beču, a potom u odbrambeni puk u Zg. Učestvovao je u borbama na srpskom frontu, a
na Karpatima je ranjen 1915. a zatim zarobljen. U Petrogradu je učestvovao u julskim
demonstracijama protiv Privremene vlade 1917. U jan.1918. je učlanjen u
internacionalnu Crvenu gardu. Oženio se jednom Ruskinjom 1920, a iste g. je
primnjen u Jugoslovensku sekciju RKP, posle čega se vratio u Zg ( kraljevinu SHS ),
zaposlio u fabrici, učlanio u Sindikat i KPJ. Do 1928. radio je po fabrikama u mnogim
gradovima kraljevine, odakle su ga brzo otpuštali zbog potpirivanja radničkog
nezadovoljstva i organizovanja demonstracija. U tom periodu je postao sekretar
Mesnog Komiteta KPJ za Zg - 1927. Uhapšen je i nov.1928. osudjen na tzv.
''bombaškom procesu'' na 5 g. zatvora. Kaznu je odležao u Lepogalvi, Mariboru i
Ogulinu. Kooptiran je za člana Politbiroa CK KPJ u Beču 1934. a bio je i član
Balkanskog sekretarijata Kominterne, i u tom svojstvu je prisustvovao na VII
Kongresu Kominterna ( kao ''Valter''. ). 1937. organizovao je Osnivački Kongres
KPH, pa je otišao u Pariz da preuzme rukovodjenje KPJ, kao ''Oto''. Na V zemaljskoj
konferenciji KPJ u Dubravi kod Zg. 1940. opet je izabran za geberalnog sekretara
KPJ.
10.aprila 1941. kada je proglašena NDH, na sednici Politbiroa CK KPJ, odlučeno
je da se pruži otpor agresoru, formira Vojni Komitet sa Brozom na čelu, sa zadatkom
pripreme vojne organizacije komunističkog pokreta otpora. Takodje je osudjeno
stvaranje NDH, koje nije priznato, a ponašanje stanovništva Zg pri dočeku
okupatorske vojske je žigosano kao sramotno. Broz je sastavio Proglas CK KPJ
narodima YU, 1.maja, kojim se poziva na otpor okupatoru. 8.maja Broz prelazi iz Zg
u Bg, čime je prebačeno težište priprema za ustanak u glavni grad ( KPJ nije priznala
raspad YU iako SSSR praktično jeste, prekidajući diplomatske veze sa emigrantskom
vladom ). Broz je, po pokretu nemačkih trupa na istok, verovatno znao šta Nemačka
sprema, pa je težište ustanka trebalo da bude u Srbiji, zemlji prvoj na udaru Crvene
armije, za koju se mislilo da će uništiti Vermaht za manje od dva meseca.
Operacija ''Barbarosa'' je počela 22.juna 1941. To je za Broza i komuniste bio znak
da je došlo vreme za akciju, što je odlučeno na sednici Politbiroa CK KPJ istog dana.
23. juna na sednici PK KPJ za Srbiju, odlučeno je da se u Srbiji prvo digne ustanak,
pa se počelo sa pripremama. Pripreme su dovele do tajnog formiranja NO odreda, koji
u početku nisu bili brojno veliki ( 10-30 ljudi ), ali će do jeseni 1941. odredi brojati od
1000-3000 ljudi ( sve ukupno oko 30 000 pripadnika partijske vojske ). 27. jula na
sednici Politbiroa CK KPJ je odlučeno da Vojni komitet preraste u Glavni štab
NOPOJ, za komadanta je izabran Broz. Na proširenoj sednici Politbiroa CK KPJ
doneta je odluka da će ustanak imati partizanski karakter i puštena je parola : ''svi u

29
borbu, svi u partizanske odrede''. Žikica Jovanović Španac je 7. jula ubio dva srpska
žandarma, što je simbolično označilo srpski ustanak. Ustanak se brzo širi u saradnji sa
četnicima, iako punoj nepoverenja i incidenata. 16.sept. Broz iz Bg prelazi na
slobodnu teritoriju, a 19.sept. se u Struganiku sastaje sa Mihailovićem prvi put, gde su
verovatno potvrdjeni raniji dogovori o zajedničkim akcijama ( selo Guberevci ). Hitler
je izdao naredjenje za gušenje ustanka i proglasio kvote za odmazdu 16.sept. Akcije
nemačkih snaga pod komandom Bemea su počele 28.sept. sa težištem prema Šapcu.
26.sept. Broz je održao sastanak u Stolicama sa vojno pol. rukovodiocima skoro iz
cele zemlje, kad je Glavni štab preimenovan u Vrhovni štab NOPOJ, a donete su i
neke važne vojno pol. odluke ( vidi Srbija 1941. ). Broz se sastao sa DM u Brajićima,
26.okt. 1941. drugi put, ali je postignut samo delimičan sporazum ( vidi Dragoljub
Mihailović ), a početkom novembra je počeo gradjanski rat partizana i četnika.
29.nov. je palo Užice, a Vrhovni štab je prešao u Sandzak. Feb.1942. u Foči su
objavljen dva dokumenta poznata kao ''Fočanski propisi'' o osnivanju, organizaciji i
zadatcima NO odbora na slobodnoj teritoriji. Dolasku vrhovnog štaba u Bosnu
predhodio je Igmanski marš ( vidi 1942.). Posle oslobodjenja Prijedora i pokolja na
Kozari, Vrhovni štab je krenuo ka tom pravcu, oslobadjajući delove Zapadne Bosne i
lomeći otpor Francetićeve ''Crne legije'', najzloglasnije ustaške jedinice. U
oslobodjenom Bihaću, Broz je otvorio Prvo zasedanje AVNOJA 26.nov. 1942. Posle
bitaka na Neretvi i Sutjesci ( vidi 1943. ), Broz je otvorio Drugo zasedanje AVNOJA,
29.nov. 1943. samo dan posle Teheranske konferencije, na kojoj su saveznici odbacili
JVuO i prihvatili NOVJ. Na zasedanju su donete važne, državotvorne odluke ( vidi
1943. ). Broz je izabran ta predsednika novoosnovanog NKOJ-a, a dobio je i čin
maršala YU ( od tada poznat kao maršal Tito ).
Posle neuspešnog desanta na Drvar, krajem maja 1944. Broz je odleteo za Bari,
odakle je doplovio za Vis, 16. juna postigao je sa Šubašićem ''Viški sporazum''.
Razgovarao je sa Čerčilom u Napulju avgusta 1944. i odleteo je za Moskvu, pošto je
isčezao sa Visa noću 18/19.sept.1944. U Moskvi je sa Staljinom razgovarao o
predstojećim politilkim potezima ( formalno traženje dozvole za ulazak na teritoriju
YU od NKOJ-a... ) i koordinaciji vojnih akcija Crvene Armije i NOVJ. Broz je
1.nov.1944. postigao sa Čubačićem Drugi, tzv. ''Beogradski sporazum T-Š'' ( vidi
1944-45.). Bg je oslobodjen 20 okt. 1944. a cela Srbija do januara 1945. Četnici su
1944. najteže poraze doživeli na Kopaoniku agusta i Jelovoj Gori septembra. 7.marta
1945. obrazovana je vlada DFJ ( vidi 44-45. ). Sremski front je probijen 12. aprila,
Nemačka je kapitulirala 8.maja, a grupacija Al.Lera, ustaše, ljotićevci, četnici do
15.maja 1945.
Broz je u prvu zvaničnu posetu ( kao predsednik medjunarodno priznate vlade )
otišao aprila 1945. u SSSR. Na Trećem zasedanju AVNOJA, avgusta 1945. doneta je
odluka o izborima, Ustavotvorna Skupština je 29.nov.1945. proglasila Republiku
( FNRJ ) - vidi 44-45. Tako je legalizovana revolucija.
1946. donesen je Zakon o nacionalizaciji privatnih preduzeća. 1948. KPJ je
isključena iz Kominforma. 1950 - Zakon o radničkom samoupravljanju. 1953. Broz je
izabran I put za predsednika Republike ( te godine je uveden ustavni zakon kojim je
sistem samoupravljanja utvrdjen kao osnova društvenog poretka; uvedena je funkcija
predsednika Republike ). 1955. Hruščov i Bulganjin su došli u YU u službenu posetu,
potpisana je Beogradska deklaracija. 1956. Broz-Nehru-Naser se sreću na Brionima,
koji se uzima kao prvi sastanak nesvrstanih - početak svetske nesvrstane politike. Prva
Konferencija Nesvrstanih država je održana u Bg 1961. uz učešće 27 delegacija.
1963. usvojen je novi Ustav SFRJ. 1965. doneseni su zakoni koji su naznačili početak
privredne reforme. 1966. Brionski plenum i pad Rankovića. 1972. Savezna Skupština

30
po drugi put odlikovala Broza ''Ordenom narodnog heroja'' (prvi orden dodelio
AVNOJ 1944.). 1974. proglašen novi Ustav SFRJ, a Broz jednoglasno izabran za
doživotnog predsednika Republike. Na sednici je imenovao Predsedništvo. Deseti
Kongres SKJ izabrao je Broza za doživotnog predsednika Partije 1977. - dodeljen mu
je treći ''Orden narodnog heroja YU'' od strane CK SKJ. 1980. u jan. Broz je primljen
u Klinički centar u Ljubljani zbog bolesti krvnih sudova leve noge, koja je
amputirana. Stanje njegovog zdravlja je nestabilno do 4.maja 1980.

DRAGOLJUB MIHAILOVIĆ 1893-1946

DM je rodjen u Ivanjici 1893. otac mihailo i majka Smiljana. posle majčine smrti
1900. prelazi u Bg kod stričeva. Pohadjao je III mušku i II Beogradsku gimanaziju pre
odlaska na Vojnu Akademiju. 1911. unapredjen je u čin pitomca-podnarednika. U I i
II Balkanskom ratu, bio je aktivan u borbi sa Turcima i Bugarima, pa je unapredjen
prvo u narednika, a potom u čin potporučnika. DM je 28.jul 1914. je dočekao kao
komadant jedne čete - Treće armija u Valjevu. Borbe sa AU vojskom donele su mu
''Zlatnu medalju za hrabrost'' 1915. Nemačka ofanziva na Srbiju je otpočela
5.okt.1915. posle čega je sledila ''Albanska golgota'' koju je DM prošao sa svojim
vojnicima. Od 1916-1918. DM je na Solunskom frontu i ranjen je sept.1916. DM je
uoči proboja Solunskog fronta unapredjen u čin poručnika sept.1918. Novu ''Zlatnu
medalju za hrabrost'' je dobio 1920. Te g. se oženio Jelicom Branković, sa kojom je
dobio Branka, Vojislava i Gordanu u 1/2 decenije. Te g. je napredovao u čin kapetana
II klase, a odlikovan je i ''Ordenom Belog orla sa mačevima V klase''. Do 1925. DM
je napredovao prvo u čin kapetana I klase, pa u čin majora, a u medjuvremenu je
završio Višu vojnu akademiju kao šesti u klasi. Potpukovnik je postao 1930, a
pukovnik 1935. U medjuvremenu je bio vojni ataše u Bugarskoj i Čehoslovačkoj.
Bugarske vlasti su ga darivale ''Ordenom krsta Sv.Aleksandra'', a čehoslovačke
''Ordenom belog lava III stepena''. Krajem 30-tih dobija i ''Orden YU krune III reda''.
Nemačkim napadom na na Poljsku počeo je II SR - 1.sept.1939. Kao otvoreno
fanofilski i probritanski raspoložen, često je 1939-40. dolazio u sukobe sa vojnim
ministroma Milanom Nedićem, koji je čak naredio jednomesečni pritvor pukovniku,
nov.1939. a planirao je i da ga penzioniše ili smeni, što je novi ministar Pešić odbio.
DM je posle sloma Francuske zagovarao obuku za gerilski rat i bio je protiv taktike
utvrdjivanja, a smatrao je i da vojsk atreba da se reorganizuje u smislu stvaranja čisto
srpskih, hrvatskih i slovenačkih jedinica. Postoje podatci da je održavao veze sa
britanskim obaveštajcima u vreme martovske krize.
Nemački napad na YU 6.aprila 1941. pukovnik DM je dočekao na mestu
Načelnika štaba Druge armije. U aprilskom ratu je gušio ustaške pobune u Virovitici,
Djakovu, Derventi, a u Brčkom je podigao most u vazduh. 17.aprila 1941. potpisano
je primirje, tj. kapitulacija, koju je medjutim i pored surovih kazni koje je okupator
propisao za nepoštovanje akta, DM odbio. Od sredine aprila do 11.maja DM se sa
Brzim odredom probija iz Bosne ka Srbiji i dolazi na Ravnu Goru, naime DM je
računao na duboko ukorenjnu slobodarsku tradiciju i visoke planine Zapadne Srbije.
Od maja do avgusta DM stvara pokret otpora, šireći svoju organizaciju po čitavoj
Srbiji. : prikuplja naoružanje, hranu, uspostavlja kontakte sa oficirima i vojnicima koji
su izbegli u logore, srpskim domaćinima i istaknutim nacionalnim radnicima. Formira

31
prve četničke odrede, osniva Centralni nacionalni komitet, stupa u prve kontakte sa
partizanima.
22.juna 1941. Nemačka napada SSSR, a YU komunisti počinju ubrzane pripreme
za ustanak. 7.jula Žikica Jovanović Španac ubija dva srpska žandarma u Beloj Crkvi
kod Krupnja - to je simboličan početak komunističkog ustanka u Srbiji, koji DM nije
želeo, ali pošto je on počeo da se širi, prihvatio je da učestvuje u njemu, kako drugi
pokret otpora, u moralnom smislu, ne bi potkopao njegov. Krajem avgusta Nemci
formiraju srpsku vladu, kojoj na čelo stavljaju uglednog Nedića. Nemački plan je bio
da okupe sve srpske nacionalne snage protiv komunista i taktikom ''zavadi pa vladaj''
unište prvo komunistički, a potom i nacionalni pokret otpora. Nediću je prećeno da će
i preostali deo Srbije biti raspodeljen krvoločnim susedima, a takve pretnje nisu
mogle da ostave ravnodušnim ni DM, koji je u periodu jul-novembar 1941. saradjivao
sa komunistima u davanju aktivnog otpora okupatoru.
Četničke akcije jul-novembar 1941: Potpukovnik Veselin Mista 31.avgusta
oslobadja Loznicu, koja postaje prvi slobodan grad u okupiranoj evropi. Septembra
1941. ustanak u srbiji dobija ogromne razmere. Četnici i pratizani, zajedno, a još više
odvojeno, oslobadjaju brojne gradove. Četnici zavladavaju Požegom, Banjom
Koviljačom, Zvornikom, Bogatićem. 16. sept. Hitler donosi odluko o hitnom gušenju
ustanka u Srbiji i propisuje kvote za odmazdu. 18. sept. general Franc Beme dolazi u
Srbiju da izvrši zadatak, za šta dobija pojačanja iz Francuske, Grčke i sa Istočnog
fronta u vidu dve nemačke divizije. 19. sept. u Struganiku se prvi put sastaju DM i
Tito. U 2/2 sept. DM uspostavlja radio vezu sa VB i emigrantskom vladom i
obaveštava ih da je on sam u srbiji digao ustanak. talas oduševljenja Srbijom i
''balkanskim gorskim herojem DM'' zapljuskuje zapadni svet. 28.sept, Beme započinje
akcije, sa težištem prema Šapcu. Nemačke vojne akcije prati teror prema civilnom
stanovništvu. U oktobru se razvijaju velike borbe. 25. okt. britanski kapetan Bil
Hadson (''Marko'') dolazi u štab DM na čelu prve misije. 26.okt. u Brodićima se
sastaju Broz i DM po drugi put. Postignut je samo delimičan sporazum jer su se
pregovarači razišli u bitnim pitanjima. DM je odbio stvaranje zajedničkog
operativnog štaba, osudio je stvaranje NO odbora i mobilizaciju na dobrovoljnoj
osnovi. Dogovoreno je medjusobno nenapadanje, nesmetan transport preko slobodne
teritorije, podela oružija. O nepoverenju izmedju pregovarača govori priča o
navodnom pokušaju atentata na Broza, koji DM nije odobrio. Poslednjih dana oktobra
i prvih dana novembra u rejonu Užica dolazi do većih sukoba partizana i četnika i
početka gradjanskog rata, za koji obe strane optužuju protivnika. 11.nov, DM se u
Divcima sastaje sa Nemcima i nudi im saradnju u borbi protiv NOP. Do 20.nov. kada
je potpisano primirje izmedju partizana i četnika, oba pokreta su oslabila. Nemačka
ofanziva je od 25-29. nov, kada je palo Užice, dovela do razbijanja najvećeg dela
partizanske vojske, a od 5-7.dec. Nemci su upali na Ravnu Goru i razbili snage DM,
koji je sam jedva utekao zarobljavanju. 7.dec. DM je dobio čin brigadnog generala, a
u 1/2 1942. napredovao je u čin divizijskog, pa armijskog generala. Nova vlada
S.Jovanovića, formirana januara 1942. u Londonu, dala je DM položaj ministra
vojske, mornarice i vazduhoplovstva. DM stvara formacije pod imenom JVOU, a deo
trupa legalizuje u vladine odrede. Od ja. do juna 1942., gerila u Srbiji je zamrla, a
stravične odmazde civilnog st. izvodjene su sa brutalnošću. 1942. DM je uz
američkog generala Mek Artura i maršala Timošenka, dobio na Zapadu titulu
voskovodje godine.
U 1/2 1942. se nastavlja gradjanski rat u Sandzaku, CG i Hercegovini. DM dolazi
u selo Lipovo, kod Kolašina juna 1942. kada ukazom kralja Petra II biva postavljen za

32
Načelnika Vrhovnog Štaba JVOU ( istim ukazom Vrhovni Štab je prebačen u
zemlju ). Tada dobija čin armijskog generala.
Krajem 1942. u Lipovo stiže nova britanska misija sa pukovnikom Bejlijem u štab
DM. Na veliko nezadovoljstvo Čerčila, DM u Lipovu, pred Bejlijem, izjavljuje da su
mu glavni neprijatelji komunisti, Hrvati i muslimani ( Turci ), a kada sa njima zavrči,
okrenuće se Italijanima i Nemcima. U skladu sa tim, četnici su napali partizane na
Neretvi, što je bio početak njihovog kraja ( na Glavatičevu su teško poraženi ). Ni
partizani nisu bili potpuno čisti, jer su vodili ''martovske pregovore'' 1943. sa
Nemcima, navodno o razmeni zarobljenika, a u suštini o taktičkoj saradnji ukoliko
dodje do invazije zapadnih saveznika, koji bi svakako podržali četnike. Nemci su
posle akcije ''Švarc'' i bitci na Sutjesci, razoružali četničke snage u CG, a DM je 1943.
juna otišao za Srbiju.
Sept. 1943. britanski brigadir Amstrong dolazi u novu misiju kod DM, ali Britanci
1943. upućuju misije i u Vrhovni Štab NOVJ, što je svedočilo o promeni britanske
politike. 28.nov.1943. na Teheranskoj Konferenciji, DM i JVOU su izbačeni iz
savezničke koalicije, a NOVJ priznat. Već 29.nov.1943. na II zasedanju AVNOJA u
Jajcu, proglašeni su organi nove vlasti, a time i nova YU. Decembra 1943. VB povlači
svoje misije iz štaba JVOU, navodno zato što DM nije hteo da ipuni ultimatum i sruši
dva mosta, smatrajući to nehajom Britanaca sa srpski narod.
Januara 1944. DM zakasnelo inicira sazivanje tzv Svetosavskog kongresa, čija je
odluka bila da YU treba postane federalna monarhija. 6.juna 1944. invazijom
Normandije, otvoren je drugi front u Evropi i slom Nemčke je bio pitanje vremena.
Juna-septembra 1944. počela je bitka za Srbiju. Broz koji je 16.juna sa Šubašićem
postigao sporazum, izdao je direktivu za ofanzivu na Srbiju, krajem jula. Presudne
bitke su se odigrale u 1/2 avgusta na Kopaoniku, kada je JVOU doživela strahovite
poraze. Krajem avgusta Petar II razrečava DM dužnosti Načelnika Štaba Vrhovne
komande JVOU, a septembra poziva sve Srbe, Hrvate i Slovence da stupe u rat pod
komandom maršala Tita. DM proglašava opštu mobilizaciju za proterivanje
komunista i Nemaca iz Srbije, ali ne uspeva. Doživljava novi veliki poraz na Jelovoj
Gori. Krajem sept. se odlučuje na povlačenje preko Bosne. On zna da je kraj jer
Srbijom vladaju partizani i Crvena armija, koja je bila u ''privremenom prolazu''.
Četnici pukovnika Dragutina Keserovića, u sadejstvu sa Crvenom armijom,
oslobadjaju Kruševac 14.oktobra. Bg oslobadjaju NOVJ i Crvena armija 20.oktobra.
DM odbija ponudu pukovnika Mek Daulea da sa njim napusti zemlju. Januara 1945.
tuče sa sa ustašama kod Modriče, gde je zaustavljen u daljem pokušaju prodora na
zapad. Skreće na jug i sredinom maja na Sutjesci i Zelengori, 8-13.maj 1945.
doživljava slom. JVOU je razbijena i uništena od strane JA i pobijeno je 10 000
četnika. Ravnogorski pokret je uništen. Krajem ma,a. Ljotićevci, Djukćevi četnici,
slovenački domobrani doživljavaju slom od JA u Sloveniji, a takodje i Nemci i ustaše.
DM se u dupokoj ilegali krije po istočnoj Bosni, gde biva zarobljen 13.marta 1946.
u Višegrdaskom srezu. Juna-jula mu je sudjeno. 18.jula je obnarodovano da će biti
streljan, bez podataka o vrmenu i mestu.

33
 VLADE U EMIGRACIJI

Iz Grčke je vlada prešla u Palestinu, a odatle u London - juna 1941. gde je

dočekana sa pompom kao saveznička. Kralj Petar II je u grčkoj serinom aprila, izdao
Proglas narodu, povodom napuštanja zemlje, u kom je stajalo da je na taj korak bio
prinudjen usled vojne nadmoći neprijatelja, ali da neće odustati od borbe. Petar II je
naglasio da je neprijatelj zaveo jedan deo Hrvata, ali da su pravi predstavnici
hrvatskog anroda ostali verni YU. Vlada će izvan zemlje nastaviti borbu sa
saveznicima VB i Grčkom, što je bilo lišeno realnog osnova obzirom da su YU vojne
snage, koje su se našle van zemlje, bile više nego simbolične. medjutim, po
medjunarodnom pravu, kako je vojska jedne zemlje poražena, institucije same države
koje su nosioci ustavnog kontinuiteta okupirane zemlje, predstavljaju državu i njen
suverenitet do oslobodjenja. Tako je Antoni Idn YU vladu u izbeglištvu, posle samo
jednog dana nakon što je napustila zemlju, označio kao jedinog legitimnog
predstavnika zemlje. Time je odbacio okupatorsku podelu zemlje. I komunisti su
morali da se bore protiv legitimiteta vlade, izvodeći revoluciju u okviru rata ( Ipak
britanskom ''politikom kompromisa'' njihova revolucija je dobila legalan okvir 1943-
45 ). Tako je legitimna vlada, vojno poražene države, formalno odbacila okupatorsko
rasparčavanje zemlje ( nepriznavanjem teritorijalnih gubitaka na račun suseda, ni
stvaranje NDH ) i zvanično je predstavljala zemlju u medjunarodnim odnosima koje
su priznavali saveznici. SAD i VB su takodje cepanje YU proglasile pravno
ništavnim, dok je SSSR prekinuo odnose sa vladom u emigraciji, obnavljajući ih
ubrzo posle napada Nemačke ( istovremeno je SSSR održavao veze sa KPJ sekcijom
kominterne ).
Gledajući na medjunarodno pravo iz sopstvenog ugla, fašističke države su samim
činom razbijanja YU kao ''veštačke tvorevine'' osporile legitimitet svakom organu
nepostojoće države.
Vlada je u inostranstvu nastavila da zastupa državu preko svojih diplomatskih
predstavništava i informativnih centara u savezničkim državama ( i neutralnim ).
Izbeglička vlada je prihvatila Atlantsku povelju i Deklaraciju o savezničkoj
solidarnosti u zajedničkoj borbi protiv Nemačke, a januara 1942. i Vašingtonsku
deklaraciju Ujedinjenih nacija.
Kraljevska vlada je napustila zemlju sa velikim moralnim kapitalom kod
saveznika, stečenim 27.marta. Na veliki čin puča pala je senka brzog i opšteg rasula u
aprilskom ratu. Slaba tačka vlade je bila u tome što nije uspela da izvuče ni bataljona,
pa se u tom pogledu razlikovala od Norveške, Holandije, Francuske, Poljske i Grčke.
U tom smislu, situacija YU vlade iz 1941. i srpske vlade iz 1914/15. se bitno
razlikuju. Simbolični kontingenti kraljevskih trupa na Bliskom istoku rano su
zahvaćeni unutrašnjim razdorima.
Mladi kralj, koji je sept.1941. napunio 18 godina, nije bio dorastao ozbiljnosti
situacije i stalno je bio pod nečijim uticajem : Britanaca, dvorske omladine, ''lige

34
majora''. Na drugoj strani, YU vlada u emigraciji nije bila homogena, kako bi skladno
funkcionisala u teškim uslovima rata, već nacionalno i politički podeljena i u stalnim
unutrašnjim sukobima. srpski deo vlade je optuživao Hrvate za izdaju u aprilskom
ratu, dok je hrvatski deo optuživao Srbe za dvadesetogodišnju hegemoniju koja je
primarni uzrok sloma. Novi problem u odnose izazvao je ustaški teror i zločini nad
srpskim st. i sveštenstvom SPC. Srpska struja u vladi je bila brojnija, a imena
mandatara do Šubašića govore o njenoj dominaciji. Medjutim, daleko od toga da je
ona činila homogen nacionalni blok. Stranački i lični sukobi opterećivali su odnose
medju srpskim političarima.
D.Simović se pokazao kao loš vojnik i još gori političar. General se nije snalazio
medju političarima koje nije trpeo. Protivnici su ga optuživali što je doneo odluku da
se potpiše primirje. Uzaludno je mirio raspaljene strasti medju srpskim i hrvatskim
političarima, stajući ćas na jednu čas na drugu stranu. Petranović misli da je
S.Jovanović dokaz pravila da dobri naučnici nisu i dobri političari, da je rano potpao
pod uticaj mladjih oficira pristalica Mihailovića. Milan Grol, erudita sa ugledom kod
Britanaca, teško je doživljavao krizu YU. Predstavnici JNS su se zalagali za inegralno
jugoslovenstvo. Jovan Banjanin je proglašen ''apostolom jugoslovenstva'' po izjavama
koje je davao u vreme kada je bilo jasno da je taj projekat propao. Sava Kosanović je
stišavao strasti medju razdeljenim hrvatskim i srpskim iseljenicima u SAD i bio je
kritičan prema politici VB. Juraj Krnjević je nastavljao političke opstrikcije,
preteranog unošenja u državno-pravne probleme budućnosti, izbegavajući da
odlučnije osudi zločine ustaša nad Srbima. Slovenačka politička grupa u vladi,
predvodjena Mihom Krekom, opredeljivala se jugoslovenski, stešnjena izmedju
sprsko-hrvatskih strasti. Slovenci su se pre svega bavili egzistencionalnim
problemima svog naroda, koristeći moralni prestiž YU za borbu protiv interesa
sopstvenih neprijatelja, Austrije ( koja je kao deo III rajha morala da obešteti YU
slovenačkim teritorijama Koruške ) i Italije. Od početka je rad vlade u emigraciji bio
prožet nedostatkom i nteresa za ''opštejugoslovensku stvar''. To je bio slučaj i sa
diplomatskim predstavništima ( npr. Konstantin Fotić ) i medju iseljeništvom. I u
zemlji i u svetu Jugosloveni su se medjusobno tukli.
Srpsk elita je bila ogorčena vestima o genocidu u NDH, zločinima i politikom
denacinalizacije koje su nad Srbima sprovodile madjarske, bugarske, albanske vlasti,
terorom Nemaca u Srbiji. Stvaranje pokreta D.Mihailovića dočekano je sa
oduševljenjem. Dražina taktika, koja je išla na organizovanje i čekanje odsutnog
trenutka, bila je prihvatljiva i srpskoj eliti u zemlji i u inostranstvu.
Hrvatska emigracija je istovremeno stvarala utisak o Mačeku kao političaru koji se
''drži jugoslovenske linije'', što nije bilo tačno. Bez obzira na to što je bio pod
prismotrom ustaša, ni jednim svojim gestom nije osudio njihova zlodela. Maček je
takodje govorio o tome da se teba kloniti borbe i čekati rasplet na svetskim
frontovima, ali za razliku od DM, Mačekov narod nije bio egzistencionalno ugrožen,
a sam Maček nije stajao na čelu nikakve vojne organizacije. Medjutim, hrvatska
emigracija je znala da mora da pronadje pandam DM, u vreme njegove svetske slave,
da bi pojačala svoje pozicije u medjunarodnim odnosima.
U vreme vlade S.Jovanovića, odnosi sa sovjetskom vladom su se sve više
zaoštravali. Radio ''Slobodna YU'' je juna 1942. prenela Revoluciju rodoljuba CG,
Sandzaka i Boke, kojom se osudjuje četnička kolaboracija. Ovakav izveštaj koji je
nastojao da od klasnog neprijatelja pretvori DM u izdajnika, ogorčio je YU vladu, bar
njen srpski deo, a zbunjivao javnost Zapada koja je u DM videla heroja. Vlada
S.Jovanovića se u unutrašnjem uredjenju opredelila za trijalističku federalnu
monarhiju, po meri CKK-a, kao i vlada Miloša Trifunovića. Medjutim u to vreme je

35
počela da se formira britanska politika kompromisa, koja je težila dogovoru vlade i
NOP-a, a u njoj nije bilo mesta ni za Purića, a kamoli za predhodnu dvojicu. U suštini
je britanska politika kompromisa značila postepeno i legalno priznanje Nove YU i
prelazak vlasti na njeno rukovodstvo.

VLADE U EMIGRACIJI

U vreme 27.martovskog puča, na čelo vlade je došao general D.Simović. Uprkos

javnih zalaganja, ova vlada nije uspela da izbegne rat. U vreme aprilskog rata vlada se
neprekidno povlačila u unutrašnjost zemlje. Krajnja tačka njenog povlačenja je bio
Nikšić, gde je doneta odluka o evakuaciji kralja, dvora, vlade, generala, šefova
stranaka, ukupno oko 200 ljudi. Po savetu patrijarha Gavrila Dožića, kralj je sa
nikšićkog aerodroma odleteo za Grčku 14.aprila 1941., a ostali su otišli narednog
dana. Iz Atine, vlada je prešla u Jerusalim, zatim u Kairo, a odatle, sredinom maja u
london. Vlada Dušana Simovića je trajala do 12.jan.1942. S.Jovanovića do 17.juna
1943. Miloša Trifunovića do 10.avgusta 1943. kada se opet prebacila u Kairo.
Površno gledajući na stvari, po imenima predsednika vlada, stekao bi se uticaj o
srpskoj prevlasti u njoj. medjutim, srpski blok nije ni postojao zbog velike
razjedinjenosti medju političarima i grupama, koje su hrvatski i slovenački
predstavnici samo povećavali. Vlada je bila krajnje heterogena, kako nacionalno, tako
i politički. Navodno ''velikosrpsko obeležje'' vladi se pripisivalo zbog kralja, dvorske
svite, većine ministara i političkih stranaka ( srpskih ). medjutim, svi su oni različito
gledali na srpsko i Yu pitanje, pa se ne može govoriti o jedinstvenom srpskom
nacionalnom bloku.
Neki srpski političari su isticali isključivo srpski karakter 27.marta i postojanje JV
u otadzbini, kao činjenice koje ih čine bližim saveznicima. Osim toga, pozivali su se
na kontinuitet svoje nacionalne slobodarske tradicije, koja ide do aneksione krize,
Balkanskih i I SR, do pokreta DM, koga je vlada S.Jovanpvića imenovala za vojnog
ministra, januara 1942. Zaključivalo se da su Srbi uvek ( u toku XX v ) bili istaknuti
činilac i na pravoj strani, što se za Hrvate nije moglo reći. Takvi stavovi pojedinih
srpskih političara unosili su u vladu i nacionalne razdore, iako druga strana u tome
nije ni malo zaostajala. Osudjivana je velikosrpska hegemonija i megalomanija, kao
glavni krivac za loše uredjenje države i poraz u ratu. tako su srpsko-hrvatski sukobi
produbljivali krizu. Hrvati su često činili proceduralne opstrukcije ili davali pasivan
otpor. Iza njih je stajao Vatilan ili brojan emigracija. O obimu netrpeljivosti govore i
tuče iseljenika u Severnoj Americi, sa kojima su teško izlazili na kraj organi reda
SAD i Kanade, a vlada nije imala nikakav uticaj na njih. Takodje su iza hrvatskih
političara stajali i ugledni predstavnici britanske politike. Hrvatski ministri i političari
( Krnjević, Šutaj ) pretili sa da sa Slovencima mogu obrazovati saveznu državu, koja
bi se mogla prikljušiti nekoj ( tada nepostojećoj ) srednjoevropskoj federaciji, o čijem
se formiranju razmišljalo u nekim katoličkim krugovima, kao protiv teži Nemačkoj i
SSSR-u posle rata ( govorilo se o federaciji sa A. i Madjarskom, što je podsećalo na
bivšu monarhiju ). Te nerealne ideje nisu bile strane nekim krugovima u VB, kao
protivteža panslavenskim inicijativama SSSR-a. Iako je DM dosta nenadano stupio na
istorijsku scenu, kako za vladu, tako za VB, postao je veliki adut srpske elite u
budućem raspletu, jer je potvrdjivao mit o nepobedivosti srpskog naroda i bio nada za
suzbijanje eventualnog prevrata u režiji komunista.

36
 Politička emigracija je prenela u inostranstvo predratno nasledje nacionalnog
nepoverenja, koje su samo pojačavali dogadjaji u zemlji; pre svega genocid nad
Srbima. Pitanja su bila : Ko je kriv? Šta će biti u budućnosti ? Kako sprečiti Hrvate da
otvaraju hrvatsko pitanje u toku rata? Kako sprečiti srpski revanšizam... Simović je
još početkom okt. 1941. tražio od VB da bombarduju Zg, zbog ustaških zličina.
Jovanović je još u zemlji optuđivao Hrvate za izdaju u aprilskom ratu. Izmedju
srpskih i hrvatskih političara stajali su slovenački, zaokupljeni sopstvenom
integracijom i problemima sopstvenog naroda suočenog sa denacionalizacijom.
Hrvatski političari su nastojali da u toku rata reše tzv nacionalno pitanje, što je
dodatno komplikovalo odnose u vladi i štetilo medjunarodnom ugledu YU, za koju su
i sami saveznici počeli da se pitaju: Vredi li je održati? Nacionalno pitanje bi se rešilo
priznavanjem, tj. potvrdivanjem dogovora iz avgusta 1939. Srpski političari iako su
poštovali dogovor, nisu bili spremni da otvaraju to pitanje, koje se još više
komplikovalo zahtevima da se banovini priključe BIH i Bačka, što nije dolazilo u
obzir. Hrvatsko pitanje se moglo rešiti samo ako Srbi ne dobiju vojnu, politički i
moralnu prevlast kao 1918. U tom cilju težilo se stvaranju hrvatske vojske, u skladu
sa Mačekovom parolom ''svoja puška na svom ramenu'' koja bi se priključila
saveznicima, ali to nije bilo realno ( jedini izvor bi bili iseljenici u SAD, koje su
zabranile svojim gradjanima da stupaju u strane vojske, a reorganizacija domobrana
''koji se nisu kompromitovali kao ustaše'', nije bila moguća jer je Pavelić do bekstva
držao sve pod kontrolom ). Hrvatski političari su se ustručavali da osude ustaški
genocid. Tek je Većeslav Vilder feb.1942. preko radio Londonaoštro napao katolički
kler i nadbiskupa Stepinca, što se nisu oglasili protiv progona i krvoprolića srpskih
civila i sveštenika. Umesto toga Stepinac učestvuje na fašističkim paradama, zbog
čega je po Vilderu, naneo sramotu svom narodu.
Iako je YU već svima bila omrznuta, poitičari su morali da računaju sa stavom
saveznika koji su svi podržavali njenu obnovu, na osnovu ustavnog kontinuiteta.
Osim toga srpski političari su znali da bi velika i homogena Srbija bila teško
prihvatljiva za saveznike kao nezavisna država, a pitanje razgraničenja bi stvaralo
dodatne probleme. Zato su se vratili koncepciji ''srpske jedinice'' u YU ( Makedonija,
Kosmet, Srbija, Vojvodina, BIH ). pobornici ovog koncepta na čelu sa
S.Jovanovićem, oslanjali su se na već postojeće predloge CKK-a. S druge strane
Srdjan Budisavljević, koga su zvali ''pravoslavni Hrvat'' ( što govori o rasulu unutar
samog nazovi srpskog fronta ), član SDS, nastojao je da igradi porušene mostove
izmedju srp. i hrvat. političara kako bi se sačuvala YU. Treba pomenuti i Šubašića,
hrvatskog političara jugoslovenskog i monarhističkog ubedjenja, koji se nije slagao sa
Krnjevićem. Sa treće strane slovenački političari su mahom bili jugoslovenski
opredeljeni, iako uglavnom zbog toga da se u okviru YU integrišu svi Slovenci ( pre
svega oni koji su ostali pod Austrijom i Italojom posle 1918. ). Oni su valjda najbolje
shvatali moralni kredibilitet koji je YU stekla u medjunarodnim odnosima 27.marta.
Odnose u emigraciji je najviše raspalio Memorandum SPC, koji je stigao u
London sept.1941. a reč je o skupu dokumenata koje su predstavnici SPC predali
nemačkim vojno-upravnim zapovednicima jula/avgusta 1941, u kojima se detaljno
iznose zločini ustaša nad Srbima.Ovi podatci ogorčili su srpske članove vlade, a
ogorčenje se preko lista ''Američki Srbobran'' prenelo i na iseljenike. Vest od 700 000
žrtava je neprijateljstvo dovela do vrhunca. Mlako držanje hrvatskih političara prema
ovim vestima, doprinelo je da ambasador YU u SAD Konstantin Fotić počne da
zastupa razbijanje zemlje koju predstavlja i založi se za srpsku stvar.
Za razliku od predsednika vlade S.Jovanovića, DM se u zemlji zalagao za Veliku
Srbiju, koja bi se u svom opsegu graničila sa Slovenijom. Nameravao je da ostvari

37
ono što Pašić nije uspeo 1918.- Veliku Srbiju u Velikoj YU. Takodje je tražio revanš i
deportacije ''Turaka'' u Tursku ili u Albaniju, a Hrvata u Hrvatsku. Demitizacija DM i
promena britanske politike samo su oslabile srpske pozicije. Hrvatske pozicije su
oslabljene zbog zločina. Tako praktično ni jedna opcija u emigraciji nije više imala
kredibilitet, a nove snage u zemlji iako komunističke, neopterećene sukobima ( jer ih
je prekrivala ideologija ), monolitne organizacije, snažnog nastupa, u borbi aktivne,
dobijale su medjunarodni ugled, posebno kod VB ( Čerčila ).
Polovinom 1943. pod pritiskom britanskog premijera, vlada S.Jovanovića je bila
prinudjena da se izjasni o ratnim ciljevima, ali i o pitanju budućeg unutrašnjeg
uredjenja zemlje. Jovanović je smatrao da je doba unitarizma prošlo, da se moraju
priznati nacionalne individualnosti, a time stvoriti funkcionalnu federaciju. U njoj bi
Srbija, po prirodi stvari bila najveća jedinica ( Srbija + Mak, Kosmet, Voj, CG, BIH,
Severna Dalmacija ). To bi bila trijalistička monarhija, pominjana još 1939. u CKK.
Ta ideja će se javiti i na Svetosavskom Kongresu januara 1944. u organizaciji
četničkog pokreta. Medjutim, ni ova iznudjena izjava, nije uspela da okupi srpski
politički front.
Treba pomenuti i Krnjevičev Memorandum iz 1943. koji je predvidjao da Hrvatska
obuhvati Trojedinu kraljevinu BIH, Srem, Bačku i Istru. On je za svaku oblast
predvidjao plebiscit pod britanskom okupacijom. Iako je srpsko st. dominantno u
zapadnoj Bosni i Krajini, ove oblasti su geografski i ekonomski udaljene od Srbije, pa
treba da pripadnu Hrvatskoj.
YU nacionalno jedinstvo su uporno branili ''prečanski'' Srbi u vladi : Srdjan
Budisavljević, Jovan Banjanin, u vreme kada je ovaj koncept bio potpuno nerealan.
Krajem maja i poč- juna 1943. ambasador Rendel i Siton Votson, sačinili su Nacrt
deklaracije, koji je počivao na uredjenju države kao monarhije i federacije, uz punu
ravnopravnost Srba, Hrvata i Slovenaca. Predvidjeno je da se do donošenja novog
Ustava, koji će doneti Ustavotvorna skupština, obezbedi obnova Krfske deklaracije iz
1917. te da se prizna sporazu Cvetković-Maček. Jovanović je odbacio ovaj Nacrt,
optužujući Votsona da radi za hrvatske interese. Po postojećem Nacrtu Hrvatima je
garantovana autonomija u banovini pre donošenja Ustava, a mešali bi se i u pitanja
''srpskih zemalja'', jer bi se u Ustavotvornu skupštinu ušlo bez autonomne Srbije. S
druge strane Krnjević je podsećao da se vlada u Jerusalimu obavezala da je sporazum
iz 1939. osnov državne politike, pa nije bio spreman na diskusiju o promeni tog stava.
Britanci su od polovine 1943. počeli da sprovode politiki kompromisa koja je
predvidjala nalaženje zajedničkog jezika izmedju NOP-a i izbegličke vlade, uz
odbacivanje DM. Pod pritiskom VB došlo je do smene vlade Miloša Trifunovića i
uspostavljnja tzv činovničke vlade Božidara Purića, preko koje je Čerčil želeo da
sprovede politiku kompromisa i odstrani iz vlade DM. Kao izraz promenjene
britanske politike, spustila se misija Viljama Stjuarta i kapetana Dikina maja 1943, a
sept.1943. i brigadira Ficroja Meklejna u vrhovni štab NOVJ. Medjutim, vlada Purića
se suprotno očekivanjima žestoko suprodstavila otpuštanju vojnog ministra. Po
Puriću, DM je bio heroj koga se VB odriče u korist SSSR-a i medjunarodnog
komunizma. Optužio je zemlju, kojoj se jedino mogao obraćati, za izdaju, učinjenu
zbog ''izmišljenih priča i falsifikovanih partizanskih dokumenata''.
Prišavši politici kompromisa Velike Britanije u YU, Staljin je preko Dimitrova
sugerisao Brozu da prihvati jedinstvenu vladu, a pitanje monarhije ostavi za rešavanje
posle rata.
Padom Purićeve vlade, maja 1944. pod pritiskom svih snaga zainteresovanih za
stvaranje jedinstvene vlade, otvoreni su putevi pregovora.

38
 Za predsednika nove vlade koju je tek trebalo sastaviti u dogovoru sa NKOJ-em,
postavljen je Ivan Šubašić.
VLADE
27.mart 1941-januar 1942. - vlada D.Simovića
januar 1942 - jun 1943. - vlada S.Jovanovića
jun 1943 - avgust 1943. - vlada Miloša Trifunovića
avgust 1943 - maj 1944. - vlada Božidara Purića
maj 1944 - 7.mart 1945. - vlada Ivana Šubašića

39