Fizika

1.Elasticne deformacije kod cvrstih tijela i tecnosti,Hukov zakon.

При узајамном деловању може доћи до промене облика и/или запремине тела (деформације).

Деформације могу бити различите – по облику и величини деформације. Основни типови

деформација:

истезање

сабијање

савијање

увртање (торзија)

смицање

Величина деформације зависи од:

јачине силе

димензија тела

положаја нападне тачке силе

врсте материјала од којег је тело направљено

Све ове деформације могу бити:

еластичне

нееластичне (пластичне)

Ако се по престанку деловања силе тела враћају у првобитни облик може да се каже да су
еластична тела – еластична деформација.

Тела која се после престанка дејства силе не враћају у првобитни облик су нееластична тела
(пластична тела) – нееластична деформација.

2.Osnovni pojmovi

Кретање које се после одређеног времена понавља на исти начин, назива се периодично кретање.

Најједноставнија периодична кретања су равномерно кружно кретање и осцилаторно кретање.

Разлика између ова два начина кретања:

тело се креће по истој путањи у истом смеру

тело се креће по истој путањи, али мења смер кретања

Периодично кретање које се врши увек по истој путањи око равнотежног положаја назива се
осцилаторно кретање – осциловање.

Један завршен циклус осцилаторног кретања, после кога настаје понављање назива се осцилација.

Тело које осцилује назива се осцилатор.

Елонгација – растојање тела од равнотежног положаја

Амплитуда – највећа вредност елонгације, односно највеће растојање од равнотежног положаја.

Време за које се изврши једна осцилација је период осциловања.

Број осцилација у једној секунди назива се фреквенција (учестаност) осциловања. Означава се

словом f, а јединица је херц (Hz).

Слободне (непригушене) осцилације – осцилатор не губи енергију, амплитуда се не мења у току

времена

Пригушене (амортизоване) осцилације – осцилатор губи енергију, амплитуда се смањује у току

времена

Принудне осцилације – осцилације се одржавају деловањем спољашње силе (довођењем

енергије осцилатору)

5.Energija

Укупна енергија хармонијског осцилатора једнака је збиру кинетичке и потенцијалне енергије.

Закључак – на основу ове формуле – укупна енергија хармонијског осцилатора има константну
вредност и сразмерна је квадрату амплитуде осциловања.

6.Matematicko klatno

Клатно је тело које је окачено о тачку вешања и које се слободно љуља.

Када клатно које мирује померимо из равнотежног положаја, на њега делује сила гравитације која
настоји да тело убрза у смеру равнотежног положаја. Због тога настају осцилације и клатно
почиње да се креће напред-назад.

Кад тело осцилује, оно периодично своју кинетичку енергију претвара у потенцијалну и обрнуто.
Да би се укупна механичка енергија одржавала потребно је да осцилатор има тачно одређене
особине. Пример једног таквог осцилатора је математичко клатно.
Математико клатно је идеализовани математички модел клатна где клатно осцилује без трења и
увек има исту амплитуду.

Математичко клатно:

тело (најчешће куглица) обешено о нестигљиву нит (конац) које може да осцилује у вертикалној
равни под утицајем Земљине теже

маса конца је занемарљива

пречник куглице је много мањи од дужине конца

маса куглице је много већа од масе конца

амплитуде осциловања су мале

Идеално клатно не постоји.

7.Prigusene oscilacije i prinudne

Осцилаторно кретање које смо разматрали до сада се одвија у идеалним условима, без трења и
отпора средине. Овакво осцилаторно кретање, када се успостави трајало би вечно.

Слободне (непригушене) осцилације – осцилатор не губи енергију, амплитуда се не мења у току

времена

Међутим, у реалним условима мора да се узме у обзир утицај околине на кретање тела.
Осциловање успорава са временом, смањују се амплитуде, јер се укупна механичка енергија
троши на савладавање отпора средине.

Пригушене (амортизоване) осцилације – осцилатор губи енергију, амплитуда се смањује у току

времена

Пример: љуљашка

Губитак енергије осцилатора може да се надокнади деловањем спољашње периодичне силе.

Амплитуда осциловања, ће при оваквом начину кретања, остати константна, ако се при сваком
циклусу кретања у систем дода енергија једнака оној коју је систем изгубио. Овакво кретање се
назива принудно осциловање.
Принудне осцилације – осцилације се одржавају деловањем спољашње силе (довођењем
енергије осцилатору)

Пример: љуљашка

после извесног времена љуљашка стаје – али ако померамо ноге или нас неко гура љуљање се
продужава.

Постоји могућност да спољашња периодична сила буде таква да дође до наглог повећавања
амплитуде осциловања. Да би до тога дошло фреквенција спољашње силе је сопственој
фреквенцији осцилатора (фреквенција која зависи од карактеристика самог осцилатора – а дато
тело, тј. осцилатор, увек осцилује сопственом фреквенцијом ако су његове осцилације слободне).

Резонанција је нагло повећање амплитуде принудног осциловања када је фреквенција принудне

периодичне силе једнака сопственој фреквенцији осцилатора, под условом да је та принудна сила
довољно јака.Дакле, принудне осцилације постају прогресивне (амплитуда осциловања се
повећава) у случају резонанције.

10.Talasno kretanje

Механички талас представља процес преношења осцилација са једне на суседне честице средине.

Процес преношења осилаторног кретања од једне честице на друге назива се таласно кретање.

Место на на коме започиње таласно кретање назива се извор таласа. Од извора се осцилације
преносе захваљујући међумолекуларним силама.

Честице средине осцилују само око равнотежног положаја, а талас односно поремећај се преноси
кроз ту средину.

У хомогеној изотропној средини (средина која у свим правцима има исте физичке особине )
брзина простирања таласа једнака је у свим правцима.

Таласи се формирају у облику концентричних кругова (вода), линије (жито на ветру).

Према облику таласи могу бити:

сферни – таласи код којих су таласне површине концентричне сфере

равни – таласи код којих су таласне површине међусобно паралелне равни, нормалне на правац
простирања таласа

Облик таласног фронта:

кружница (сферни)

линија (равни таласи)

У зависности од правца осциловања честица у односу на правац простирања таласа таласи могу
да буду:

– попречни (трансферзални) – честице осцилују нормално на правац кретања таласа – канап

– уздужни (лонгитудинални) – честице осцилују у правацу кретања таласа – опруга

Која врста таласа ће се простирати кроз средину зависи од еластичних особина средине.
Лонгитудинални таласи се могу да се простиру кроз средине у сва три агрегатна стања (простиру
кроз чврсте, течне и гасовите средине), а трансверзални само кроз средине у чврстом агрегатном
стању.

Честице не путују него само осцилују око равнотежних положаја.

Честице које се налазе у истој фази осциловања имају имају исту елонгацију, исти смер кретања и
исту брзину осциловања.

Растојање између две најближе честице које се налазе у истој фази осциловања назива се таласна
дужина.

Таласна дужина је растојање до кога се осциловање преноси за време од једног периода.

Таласна дужина се означава грчким словом ламбда (\lambda), а мери се у метрима.

Брзина простирања таласа и брзина осциловања:

Брзина таласа односи се на процес преношења осцилација од једне до друге честице средине, а
брзина осциловања се везује за кретање честица око равнотежног положаја.

Брзина простирања таласа – упоредити са равномерним кретањем и повезати величине које

описују ово кретање и кретање таласа:

Периода осциловања Т – време за које:

једна честица изврши једну осцилацију,

талас пређе растојање једнако таласној дужини

Брзина простирања таласа једнака је производу даласне дужине и фреквенције осциловања.

Брзина таласа зависи од физичких особина средине кроз коју се талас простире и од врсте таласа.
При преласку из једне у другу средину мењају се његова брзина и таласна дужина, док
фреквенција остаје иста

12.Zakoni odbijanja i prelamanja talasa

Када талас наиђе на граничну површину између две средине у којима су брзине простирања
таласа различите, део таласа се одбија (рефлектује) од граничне површине, а други део прелази у
другу средину са промењеном брзином при чему се прелама (рефрактује).
Одбијање таласа

Када талас наиђе на препреку (граничну површину између две средине) он се одбија.

Закон одбијања таласа – При одбијању таласа важи:

упадни угао једнак одбојном углу

упадни зрак, нормала и одбојни зрак леже у истој равни

Преламање таласа

Преламање (рефракција) таласа настаје увек када талас дође на граничну површину две средине у
којима је простире различитим брзинама. Пошто се мења брзина простирања таласа, долази и до
промене правца простирања. Тада кажемо да се талас преломио на граничној површини између
две средине.

Закон преламања таласа – При преламању таласа важи:

синуси упадног и преломног угла односе се као брзине таласа у тим срединама

упадни зрак, нормала и преломни зрак леже у истој равни

13.Stojeci talas

Прогресивни таласи су они таласи код којих се преношење енергије врши са честице на честицу
кроз простора неограничених димензија (теоријски до бесконачности). Све честице (делићи)
средине до којих доспева талас осцилују са истим амплитудама, али те амплитуде достижу у
различитим тренуцима.

За разлику од прогресивних таласа стојећи таласи настају у простору коначних димензија. За њих
је карактеристично да постоје честице (делићи) средине које осцилују, али има честица које
мирују – стоје. Одатле и потиче назив стојећи таласи. Честице осцилују са различитим
амплитудама.

Стојећи талас настаје суперпозицијом два линијска (линијски талас – талас који се простире дуж
једног правца) таласа истих амплитуда и фреквенција, који се простиру у супротним смеровима.
Такав случај може да настане када се један талас одбија од препреке и враћа у истом правцу. Ако
се занемаре губици енергије, добијају се два таласа (упадни и рефлектовани) који се крећу један
другом у сусрет истим брзинама, али супротних фаза. Таласи имају исте амплитуде и фреквенције.
Пример: добијање стојећих таласа помоћу канапа

Стојећи талас настаје суперпозицијом два прогресивна таласа истих особина који се крећу дуж
истог правца у супротним смеровима, при чему:

настаје у ограниченој средини

настаје при одређеним карактеристичним фреквенцијама извора f, 2f, 3f… (сопствене
фреквенције)

не преноси енергију кроз простор (сваки делић средине задржава своју енергију која током
осциловања прелази из кинетичке у потенцијалну и обрнуто

постоје честице које не осцилују

амплитуде честица између два чвора су различите, али се достижу истовремено

честице које леже са различитих страна чвор осцилују у противфази

14.Zvuk

Акустика је област физике која се бави изучавањем настајања звука, његових основних својстава и
закона као и практичне примене.Неке осцилације могу изазвати појаве које се опажају чулом
слуха. То су звучне појаве.

Тело које својим осциловањем производи звук зове се звучни извор. Звучни извор може бити
свако тело (чврсто, течно, гасовито) које осцилује са фреквенцијом у интервалу чујности.

Звучни таласи:

механички таласи

простиру се само кроз материјалну средину, тј супстану

лонгитудинални таласи (згушњавање и разређивање средине кроз коју се простиру)

Звук се не простире кроз вакуум.

Слушамо разноврсне звукове – међу њима се разликују тонови и шумови.

Тон је звук тачно одређене фреквенције.

пример: певање, звукови затегнутих струна

Шум је звук који је резултат веома сложеног непрекидног осциловања.

пример: рад мотора, експлозије, шкрипање гребање

Карактеристике звука:

јачина – зависи од енергије која се преноси таласом

висина – зависи од фреквенције, већа фреквенција – већа висина

боја – карактеристична за сваку врсту звука (на основу тога могу да се препознају звуци), зависи од
односа амплитуда и фреквенција
Висина тона – број осцилација у секунди.

Јачина – веће амплитуде осциловања звучног извора звук се јаче чује.

Систем помоћу кога се појачава јачина звука назива се резонатор.

пример – гитара

Брзина простирања звука зависи од особина средине кроз коју се звук простире и од њене
температуре.

Брзина простирања звука:

Брзина звука је већа у чврстим телима и течностима него у ваздуху, јер су у њим молекули који
преносе осцилловање, ближи и зато се осцилације брже преносе.

пример – долазак воза у станицу -прислонити уво на шине (раније се чује)

Ултразвук је звук са фреквенцијама већим од 20000Hz,испуштају делфини, слепи мишеви –

оријентација и сналажење

Ултразвучни таласи имају знатно већу енергију од звучних.

Користе се:

у техници за откривање грешака, обраду материјала, добијање квалитетних слика

у медицини

за стерилизацију животних намирница

мерење дубине океана и мора

15.Subjektivna i objektivna jacina zvuka

Висина звука одређена је фреквенцијом (фреквенција већа – тон виши). Прост тон има само једну
фреквенцију. Сложени тон поред основне фреквенције садржи и више хармонике. Међутим и
висину сложеног звука одређује висина основног тона. Промену фреквенције основног тона наше
уво региструје као промену висине звука.

Боја звука

Карактеристична за сваку врсту звука (на основу тога могу да се препознају и разликују звуци). Боју
тона одређују виши хармоници. Зависи од броја хармоника, од односа њихових амплитуда и
фреквенција. Парни хармоници дају звуку топлину и мекоћу, а непарни хладноћу и оштрину.

Јачина звука

Јачина звука је бројно једнака енергији коју у јединици времена пренесе звучни талас кроз
јединичну површину нормалну на правац простирања таласа, односно бројно је једнака снази
звучног извора по јединици површине.
Јачина звука дефинисана на овај начин назива се објективна јачина звука.

Јединица за мерење јачине звука је ват по квадратном метру

Људско уво чује различито тонове који објективно имају исту јачину. Значи, морамо да
разликујемо јачину звука, коју чује наше уво и објективну јачину коју региструју инструменти.
Јачина звука коју чује наше уво назива се субјективна јачина звука. Иако субјективна јачина расте
са објективном, та зависност није линеарна.

Субјективна јачина се заснива на непосредном осећају. Људско уво на звуке исте објективне
јачине, а различите фреквенције реагује различито. Звуке више фреквенције доживљавамо као
јаче, мада они то објективно не морају да буду.

Да би звучни сигнал изазвао осећај звука, потребно је да јачина звука прелази неку минималну
вредност која се назива праг чујности.

Праг чујности је она јачина звука која је потребна да звук одређене фреквенције изазове у уву
једва приметан осећај звука код човека.

Праг чујности зависи од фреквенције и најнижи је за средње фреквенције (1000-5000Hz). Ово

уједно значи да је човеков орган слуха тада најосетљивији.

Ако је звук велике јачине осећај се претвара у бол, па се та јачина назива граница бола.

Граница бола је она јачина звука при којој човек још јасно чује звук уз непријатан субјективан
осећај, који се претвара у бол ако се јачина звука макар и мало повећа. Највећа јачина звука коју
уво може да чује практично не зависи од фреквенције и износи око 10\frac{W}{m^{2}}.

Јачина звука између прага чујности и границе бола, у интервалу фреквенција од 20Hz до 20kHz
назива се област чујности.

Јединица за субјективну јачину звука је децибел (dB).