Никола Добровић

Српска архитектура после 1945.

Личност и дело Николе Добровића.

Сачувана је фотографија из његових средовечних година.
Споменћ-биста из 90их – стоји у аули Архитектонског факултета.
Митска и херојска личност наше културе, брат Петра Добровића. Оно што је бранио и
заступао је примењивао у радовима. Светски признат. Био је велики ауторитет. Радио у
међуратном периоду и у СФРЈ. Теоретичар. Био је сам, није био члан група.
Његов прибор је предат Музеју науке и технике. Пред смрт објављује 5 тома –
Савремена архитектура. Био је испред свог времена. Много је писано о њему. Завршио
је студије у Прагу. Живео је једно време у Дубровнику па га и Хрвати присвајају. Био
је функционалиста али је пред крај живота нагињао експресионизму. 30их је имао
изложбу са Петром у Амстердаму.
Борио се против конзервативизма и већине. Имао је Биро „Добровић“. У његовом раду
нема мистицизма. Прати идеју демократског рада.
Прикључио се НОБ-у. Одлази у Београд и тамо остаје до краја живота.
1955. председник Друштва урбаниста НР Србије.
1957. члан Савета за урбанизам НО града Београда.
Примљен у Британско удружење краљевских архитеката 1959.
Био је редовни професор Архитектонског факултета и декан.
Постао је дописни члан САНУ-а 1961.
1963. – Члан ЈАЗУ.
Многи његови радови нису изведени.

1931. побеђује на конкурсу за теразијску терасу – простор који ни сада није решен.
Падина између хотела Москва и Балкан. Планирао зграде које се степенасто прожимају
у висину. Нереализација га је јако повредила. Требало је да постоје облакодери и да
буде срушен хотел Балкан. Први облакодер у Сан Паолу је нижи од овог
Добровићевог. Бескласна, наднационална, без литерарног.
Конкурс за Бановинску палату – архитектура са заобљеним крилима, строго
функционална.
Позориште у НС – стакло и бетон.
У Прагу гради дом краља Александра првог – јер је он био покровитељ младих. Врло
развијена земља.
Пројекат за зграду Тањуга.

У чехословачкој се уклапа у блок али у Београду и Новом Саду истиче своје

тенденције. Мана његових објеката је то што нема јасну артикулацију, апстрактна је.
У Дубровнику успева оно што код нас није. У старом градском језгру обнавља а на
перферији гради нове објекте.
Равни кровови, асиметрични блокови, ритмични прозори подељени у траке,
модернистички и безтежинско. На врху је планирао тениски терен.
Туризам је до 1914. био у скромном облику што се каније знатно мења. Омогућио
развој јефтинијег туризма. Дом данас пропада. Постоји макета, има презентативни
карактер.
Изводио је многе виле – Вила Весна, Вила Русалка.
У Дубровнику до њега је морало да се гради у камену.
Споменик Виктору Дику – ремек-дело. Скроман споменик, чисте масе.
Био је члан комунистичке партије али то није злоупотребљавао. Није волео
социјалистички модернизам.

Зграде А и Б – степенасте, урушене у НАТО агресији. Контрасти волумена и маса –

зграда-планина, догађај у простору. Свуда тражи предпростор. Ово је вило једино
његово дело у Београду. Питан је да ли је ово симболика Сутјетске, рекао је да је то
слобода асоцијације. Под утицајем Берксонове филозофије, архитектура динамизма.

Српска архитектура после 1945.

Да ли су модернизам и модерна исто? Не, модернизам је између традиционалне и
модерне а модерна тријумфује после 1945. када нема противнике. Тада је заокружена,
дефинисана, у експанзији.
Многи послератни архитекти имају идеју моћи. Да нису имали простора на Новом
Београду, цели Стари град би нестао. Уљуљкани али одговорни у социјалном смислу.
Приватни амбијент није постојао у Југославији – компаније и фирме су биле
контролисане. Стручњаци су могли да се изразе. Није било импровизација.
45-55 Соцреализам
55-80 Модерна београдске школе
80-95 Постмодернизам – није заживео

Од 95 – деконструктивизам, неомодернизам и критички регионализам

Данас влада глобализам и супермодернизам.
Нацистичко „наслеђе“ – запосели виле. Када је Београд ослобођен, немачки
заробљеници су морали да обнове шта су урадили.

Поскидана орнаментика и хералдика свега што подсећа на краља а задржани су пилони

на мосту.
Зграде су добијале звезде, мењана је хералдика.
Културна и научна елита, буржоазија, све је национализовано.
Комунисти су нешто градили а нешто променили.
Бранко Поповић, архитекта и историчар уметности је стрељан јер је држао наставу за
време рата.
Соцреализам до 52 – много ефемерних спектакала за грађење култа личности.
Градили су Трг Маркса и Енглса по свом. Зграде добијају социјалистичку хералдику.
Развија се архитектура социјалистичког фолклоризма. Брашован у Јагодини гради
насеље каблова.
Сувопарни монументализам дуго влада.
Постепено се враћају идеје ауторске архитектуре – то је први покренуо Богдан
Богдановић. – преминуо 2010. Током 90их се склонио у Беч и призивао бомбардовање
Београда. Остварио је меморијалне споменике – на Јеврејском гробљу је подигао
споменик жртвама – трансепохална симболика.
На ободима града се граде насеља.
Хотел код Сопоћана – Брашован, социјалистички фолклоризам.
Милорад Мацура – Зграда у Крунској
Савезно извршно веће и савезни секретаријат за одбрану – војна власт релаксиранија.
Добровић. Борба маса (Генералштаб)
Бранислав Митровић гради блок у Крунској

Средином 50их се ауторски атељеи појачавају.

Пројект – биро.
Граде огроман број кућа, чак и млади.
Михајло Митровић гради прото-постмодернистички. Брисолеји? – Решетке које штите
од сунца.
Кућа у Кондиној – асиметрична конструкција.
Ауторска школа високе модерне.
Дом штампе – допао се и Титу.
Иван Антић – МСУ – постоји фотографија Протића са макетом – данас не знамо где је.
Подигао је спортски центар. Закривљене и оштре форме – јако експанзивно.
Градио је зграде на Звездари. Са ??? ради неки споменик у Крагујевцу. – стрељаним
жртвама – нека врста зида, као симболика страдања. Кула као симбол опстанка и
пркоса – није монолитна. Кубус – сандук.
Милорад Пантовић – Сајам
Иво Куртовић – Хрват у Београду – Народна библиотека, неофолклоризам. Изградио
зграду Спомен-збирке Павла Бељанског.
Алексеј Бркић – интелектуална авантгарда. Биће као посебно питање. На Врачару
подиже солитере – недогматични функционалитам.
Палата ? – завршио је Михаило Јанковић, има преко 1000 одељења. Недемократски
режим. Комунисти су подигли у маниру интернацоналног стила.
Мирослав Јовановић – интерполације
Нови Београд – школа становања – брутализам.
Урбанистички завод у Палмотићевој – Бранислав Јовин
Палата правде
Јулино брдо – Милан Лојаница и још неко
Бранко Пешић – Црна удовица
Богдан Богдановић и Миодраг Живковић – симболика архитектуре и скулптуре –
духовна узвишеност.

VEŽBE
Memorijalna arhitektura posle rata
Priča počinje sa periodom drugog rata i otpora koji je sprovođen na teritoriji okupirane
Jugoslavije.
Prvi period je obeležen izborima – kralj je proteran, Tito je došao na vlast. Bilo je bitno
obeležiti sećanje na stradale crvenoarmejce. Obeleženi uticajem socijalističkog modernizma.
Od 1944/5 do 1991. je podignuto oko 12000 spomenika i spomen-obeležja na teritoriji čitave
Jugoslavije. – Svi vidovi memorijalne skulpture i arhitekture su bili uvršteni u mapiranje
mesta sećanja.
Prvi monumentalniji spomenici – Socrealizam – Antun Augustinčić – Spomenik Crvenoj
armiji, Memorijalni kompleks Baštinska bitka u Hrvatskoj, 1947.
Sreten Stojanović – Spomenik palim borcima, Iriški venac, 1951.
Socijalističko po sadržini a nacionalno po formi. U prvom planu je realistična figuracija.
Postoje veoma dominantne vertikale – sa motivom jedne osobe koja simbolizuje pobedu, ili
grupa boraca.
Vanja Radauš – Spomenik žrtvama fašizma u Jadovnu (Hrvatska) – 1956. – veoma
apstraktan. Ovo je period u kome spomenici veoma uspešno funkcionišu. Primordijalni
simboli poput kapije sa ciljem komunikacije na drugačijem nivou. Jugoslovensko društvo je
bilo sekularno društvo, glavni cilj je rekreirati duhovno iskustvo bez religioznih elementa.
Crpe inspiraciju iz 19. veka – vojna groblja.
Ideja komunizma sa ljudskim licem.
Izložba Henrija Mura u Ljubljani – negovao asocijativnu apstrakciju, veoma uticao na druge
skulptore i arhitekte
Miodrag živković – Spomenik streljanim profesorima i đacima u Kragujevcu 1963. Svako je
na svoj način pristupao asocijativnoj apstrakciji. Nikada se nije odrekao obrisa ljudi – naziru
se obrisi stradalih đaka i profesora koji deluju kao rustičan kamen.
Aleja heroja na Tjentištu – prolazi se između dve gromade – kako su se partizani probijali
prema šumi. Radio sa Rankom Radovićem. Smatra se da je Tito uticao na razvoj umetnosti
ali su konkurse raspisivala boračka udruženja. Po svedočenju Živkovića, Tito je postavljao
pitanja ali nije imao mišljenja ni sugestije. Seća se da ga je pitao da li su te dve grupacije
potpuno simetrične.
Miodrag Živković – Spomen-kompleks Kadinjača, 1977-1979. Inkorporirao prethodni
spomenik, narativna putanja. Ideja eksplozije. Baca pogled na Užice. Posađeno je 88 breza za
druga Tita – simbolički karakter vezan za smrt i ponovni život.
Dušan Džamonja – Spomenik revoluciji na Kozari – 1967. – veoma apstraktan, analitički,
često koristi simbol sunca, života. Kreira odnos sa prirodom. Kada se posmatra nebo, vidi se
simbolika sunca. Univerzalni primordijalni motivi koji ne asociraju direktno na patnju i
stradanje, više težnja da se poruči kako život pobeđuje smrt – pravda koja dolazi po svoje.
Spomenik revoluciji u Podgariću – 1967. Uspešno korišćenje armiranog betona i simbol
sunca.
Vojin Bakić – Spomenik revolucije – Valjevo, 1960. Koristio je armirani beton pa ga oblagao
reflektivnim materijalima. Stjepan Filipović kada je stajao na vešalima pred egzekuciju. Sveo
je figuru na znak.
Spomenik pobedi naroda Slavonije u Kamenskom, 1968. 90ih je srušen. Prividna kinetička
dimenzija skulpture. U različito doba dana stvara drugačiji utisak.
Spomenik ustanku naroda Korduna i Banije na Petrovoj gori. 1980. Meka, zatalasana forma.
Spomenik je u izuzetno lošem stanju.
Jovan Soldatović – spomenik palim vojnicima i žrtvama fašističkog terora u Žablju – 1962. –
figuralno ali da prenese emotivno stradanja i patnju.
Ivan Sabolić – Spomen-park Bubanj, Niš, 1962-3. Reljef je deo kompleksa, na veoma
jednostavan način je ispričan događaj streljanja civila.
Jordan i Iskra Grabul, Spomenik Ilinden u Kruševu – 1970-4.
Vojin Stojić, Spomenik kosmajskom partizankom odredu – Kosmaj, 1982. – Veoma uspešno
se uklapa u ambijent.
Ljubomir Denković, Spomenik područje Koračnica na Grmeču, 1979.
Komprativna analiza Sovjetskog saveza i SFRJ. – sa popuštanjem socreal imamo spomen –
park u Kijevu i spomenik žrtvama fažizma u Litvaniji koji crpi inspiraciju iz Živkovićevih
radova.

Tokom 90ih kada se raspada Jugoslavija i počinju ratovi, u nacionalističkim težnjama i

mržnje, mnogi ostrašćeni pojedinci uništavaju spomenike jer su simbolisale prethodnu vlast.
Boško Kućanski, Spomenik bici za ranjenike na Makljenu iz 78. je uništen, kao i mnogi
drugi. Neki su, srećom obnovljeni.
Promena u perspektivi krajem prve decenije 21. veka – što dolazi iz inostranstva. Jan
Kempenaers prikazuje fotografije u publikaciji „Spomenik“ što je izazvalo interesovanje
svetske javnosti. Postavio je pitanje u uvodu „Da li se ovi spomenici mogu doživeti samo kao
skulpture, bez simbolizma koji su predstavljale kada su podignute?“.
Finšler režira film koji pripada naučnoj fantastici, kreira svemirski brod po uzoru na srušeni
spomenik u Kninu. Imamo domaće umetnike poput Yugodroma koji izmeštaju spomenike iz
konteksta i premeštaju ih u novi kontekst – gotovo nerealan idealizovan svet.
Bogdanović je rekao da ti spomenici neće budućim generacijama govoriti ono što su nekada
govorile, ali je bitno da ne zaćute.

Bogdan Bogdanović – 1922-2010.

Neki ga smatraju antimodernistom, bio je veoma specifičan. Bio je rođen kao sin pisca
nadrealizma. Učestvovao je u NOB-u gde je bio ranjen. 1948. je poslat na skup u London gde
se zalagao za socrel. Posle diplomiranja postaje asistent, pa profesor. Jedno vreme je bio i
dekan. Nije se bavio projektovanjem u klasičnom smislu. Izveo je 18 spomenika u 5 država.
51-2 – Jevrejska opština raspisuje konkurs – Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma na
Sefardskom froblju u Beogradu – distancira se od socreal ali moderan. Došao je do ideju da
grobje napravi lažu perspekticu te će stvoriti sa dva pilona antiperspektivu. Dva stupa hrama,
dve tablice sa zapovestima etc. Uzidani ostaci spomenika sa starog groblja i delovi razrušenih
kuća. Veoma važno. Recepcija spomenika je bila prvo dosta hladna.
Mogila nepobeđenih u Prilepu – 1961. – asociraju na pagansko ali nije. Nema jasnih
političkih simbola. Nazvao je „boginja pobede“ motiv žene, često koristi.
Patrizansko groblje u Mostaru – 1965. – grad mrtvih koji gleda na grad živih sa blagog
uzvišenja. Glavni motiv sunca ili cveta. Blizu je i fontana. Uticaj duhovnosti bez religioznog.
Put mu predstavlja značajan motiv.
Spomen-park Slobodište u Kruševcu 1960-4. Želi da izrazi besmrtnost pridode vipe od
smrtnosti čoveka. Prikazuje univerzalne narodne motive koji su večni.
Kameni cvet u Jasenovcu – 1966. Posebno delikatna tema – kako obeležiti ovo mesto – jako
težak zadatak da odabere motiv i način – univerzalni motiv ljubavi i života. Ideja praštanja, i
pored sve patnje život pobeđuje.
Spomen-park revolucije u Leskovcu. 1971. – opet narodni motivi.
Spomenik rudarima u Kosovskoj Mitrovici – dobio nagradu u San Paolu – 1973. Visoko je 19
metara.
Spomenik žrtvama fašizma u Novom Travaniku- 1972-75.
Spomenik revolucije u Vlasotincu – 1975. – Monolit sa stećcima.
Spomenik na brdu Jasikovac, Berane – 1972-1977. Glavni motiv je kupa.
Motiv puta kao vrsta inicijacije.
Motiv kupa je posebno razradio na spomen-parku Dudik kod Vukovara, 1978-90. Razradio
na desetine crteža pre nego što je došao do rešenja – ideja grada pod zemljom, grada mrtvih
koji svojim tornjevima izbija na površinu.
Spomen-područje Garavice, 1980-81. – Apstrakovao figure žena koje čekaju svoje supruge.
Okamenjene čekaju i osuđuju zločin.
Spomen-park Popina 1978-81. Nije završen – početak krize i raspada Juge. Motiv kruga i
kupe.
Pokušao je da razvije novu školu arhitekture. nije naišao na razumevanje kod kolega.
Nastavio je da radi u svojoj školi u malom Popoviću. Bio je aktivan politički, gradonačelnik
Beograda – ne pamte ga dobro zbog ekonomske krize. Nije bilo pogodno vreme za život.
Pisao je otvoreno 87. centralnom komitetu zbog čega je izbačen i postao disident. Direktno
sukobljavanje sa Miloševićem – primoran da napusti Beograd i živeo je u Beču do svoje
smrti.