Deda Mraz kao kvantni fenomen

Sigurno ste već čuli za analizu problema Deda Mraza u fizici. Prosto,
elementarnim ispitivanjem osobina koje Deda Mraz treba da ima da bi
uspeo da stavi poklone pod jelku svakom dobrom detetu u
novogodišnjoj noći, zaključuje se da to nije moguće, odnosno da je
praktično neizvodljivo kad se problem sagleda u celini. U ovom tekstu
ćemo pokazati da je savremena fizika ipak u mogućnosti da opiše
fenomen Deda Mraza na zadovoljavajući način.
Izvor: Mladi fizičar
Piše: Marko Vojinović
ČETVRTAK, 29.12.2005. | 21:54 -> 23:54

 
Formulacija problema
Prvi korak u rešavanju bilo kog problema sastoji se u valjanoj postavci. Zato
ćemo najpre da se pozabavimo preciziranjem pitanja koja postavljamo i
pretpostavki od kojih polazimo.

Deda Mraz ima zadatak da u toku novogodišnje noći stavi pod jelku poklone svoj
dobroj deci na svetu. On nosi poklone u vreći na leđima, do kuće u kojoj ima
dobre dece se dovozi letećim sankama u koje su upregnuti jeleni, treba da sleti
na krov, spusti se niz dimnjak, ostavi poklone ispod lepo okićene jelke, popne se
istim putem natrag na krov, i zatim produži dalje. U zgradama i kućama gde ne
postoji dimnjak ovaj scenario je malo drugačiji, ali razlike nisu relevantne za našu
analizu.

OGLAS

Kako nas interesuje samo gruba procena, rešimo sledeće zadatke, sa zadatim
aproksimacijama:

1. Izračunavanje ukupnog broja dobre dece na svetu. Pretpostavićemo da

dobra deca čine četvrtinu ukupnog stanovništva planete, koje otprilike
iznosi šest milijardi ljudi.
2. Izračunavanje ukupnog broja kuća koje Deda Mraz treba da poseti, kao i
srednjeg rastojanja između dve kuće sa dobrom decom. Smatraćemo da
su deca homogeno raspoređena po kontinentima koji zauzimaju četvrtinu
površine Zemlje, kao i da je u proseku po dvoje dece u istoj kući.
Poluprečnik Zemlje je šest hiljada kilometara.
 3. Izračunavanje ukupnog vremena koje Deda Mraz ima na raspolaganju da
obavi posao, kao i srednjeg vremena po jednoj kući. Uzećemo da
novogodišnja noć počinje 31.12. u 21:00, a završava se 1.1. u 7:00. Zbog
jednostavnosti, tretiraćemo problem nerelativistički i sa grubom
aproksimacijom da sva deca žive u istoj vremenskoj zoni. Zatim ćemo
izračunati srednju brzinu sanki.
4. Procena ukupne mase i zapremine vreće sa poklonima koju Deda Mraz
treba da ponese sa sobom. Zamislićemo da jedan poklon staje u kutiju
zapremine jednog litra i da je težak 200 grama, smatrajući pritom da svako
dete dobija po jedan takav poklon.
Pošto smo precizno formulisali pitanja i pretpostavke od kojih polazimo,
prelazimo na rešavanje. Generalno gledano, postoje dva moguća pristupa:
klasičan i kvantni pristup.
Klasičan pristup
Veoma jednostavnim i pravolinijskim računanjem dobijamo sledeće podatke:
ukupan broj dobre dece na svetu je milijardu i po, i žive u 750 miliona kuća. Na
osnovu poluprečnika Zemlje nalazimo da je njena površina oko 400 miliona
kvadratnih kilometara, dok kontinenti zauzimiaju četvrtinu ovoga, tj. 100 miliona.
Pošto pretpostavljamo da su kuće homogeno raspoređene po ovoj površini,
imamo da se po jedna kuća sa dvoje dobre dece nalazi na svakih 13 hektara. Ako
uzmemo da je plac svake kuće oblika kvadrata sa tolikom površinom i da se kuća
nalazi u njegovom težištu, srednje rastojanje između najbližih suseda je jednako
osnovici kvadrata, odnosno 365 metara. To je (u proseku) rastojanje koje Deda
Mraz treba da pređe između dve uzastopne isporuke poklona. Sa zadatim
pretpostavkama, ukupno vreme koje on ima na raspolaganju da obavi posao je
10 sati, odnosno 0.048 milisekundi po jednoj kući. Prosečna brzina sanki  treba
da bude 27.4 miliona kilometara na sat. Ukupna zapremina poklona na sankama
se smanjuje sa vremenom, a u početnom trenutku iznosi 1.5 milion kubnih
metara (oko 600 prosečnih desetospratnih stambenih zgrada). Pošto je svaki
poklon po pretpostavci težak 200 grama, ukupna masa vreće je 300 hiljada tona.

Ovi rezultati su, blago rečeno, obeshrabrujući. Deda Mraz nema nikakve šanse da
obavi svoj zadatak. Pokušajmo da postavimo zadatak malo preciznije. Na primer
uzimajući u obzir različite vremenske zone u kojima žive deca, Deda Mraz će
imati nešto više vremena da podeli poklone što smanjuje prosečnu brzinu sanki.
Ili, ako se ograničimo samo na hrišćansku decu koja kite jelke njihov broj će se
donekle smanjiti. Napokon, ako preciznije zadamo položaje svih kuća i uzmemo
u obzir da su područja naseljena ljudima uglavnom zgusnuta u sela i gradove
smanjuje se ukupan put koji treba prevaliti. No, i pored svih ovih pretpostavki,
sve veličine koje smo izračunali su i dalje krajnje nerealne. Eventualno se može
razmotriti scenario u kom Deda Mraz ne radi sam, već ima logističku podršku –
neko je ranije već distribuirao po par poklona negde u okolinu svake kuće, ili
postoje pomoćnici, tzv. vršioci dužnosti (v.d.) Deda Mraza koji u njegovom
odsustvu isporučuju poklone u njegovo ime – ali i takvi modeli imaju problema.
Jedan od najvećih je broj potrebnih pomoćnika i odgovarajuća dispečerska služba
koja bi koordinirala dopremanje i isporuku poklona. Napokon, ti modeli nisu u
duhu prvobitne, izvorne ideje Deda Mraza koji radi sam.

Sve u svemu, ovo je uglavnom svima poznat, često citiran rezultat, iz koga sledi
zaključak da klasična mehanika nije u stanju da na zadovoljavajući način  opiše
fenomen Deda Mraza. Međutim, imajući na umu najnovije rezultate koje ćemo
sada prikazati, bilo bi krajnje pogrešno zaključiti da Deda Mraz ne postoji.
Naprotiv, može se reći da klasična mehanika, koja je po svojoj prirodi
aproksimativna teorija, u ovom slučaju greši, tj. nije dovoljno dobra za opis
ponašanja Deda Mraza. 

Kvantnomehanički pristup
Procena broja dece, broja kuća, srednjeg rastojanja između njih i ukupnog
vremena koje Deda Mraz ima na raspolaganju se ovde ne razlikuju od klasičnog
pristupa, i rezultati su isti. Međutim, vreme po jednoj kući, srednja brzina sanki,
kao i ukupna zapremina i masa vreće sa poklonima se u kvantnom slučaju
drastično razlikuju od klasičnih rezultata. Razmotrimo ovo detaljnije.

Osnovna paradigma (paradigma je filosofsko polazište, skup koncepata u načinu

razmišljanja) kvantnog opisa fizičkog sistema sastoji se u osobinama stanja  u
kome sistem može da se nađe. Jedna od tih osobina je tzv. princip superpozicije
stanja koji kaže da ako sistem može da se nađe u stanju A i stanju B, onda može
da se nađe i u superpoziciji (zbiru) tih stanja, A+B. Preciznije, zbir dva stanja je
takođe stanje. Na primer, ova osobina se koristi kada želimo da opišemo
fenomen prolaska jedne čestice istovremeno kroz dva otvora na zaklonu – ako
stanje “čestica prolazi kroz gornji otvor” obeležimo sa A, a stanje “čestica prolazi
kroz donji otvor” sa B, onda kvantna mehanika tvrdi da je A+B, tj. situacija
“čestica prolazi i kroz gornji i kroz donji otvor” takođe stanje u kome čestica može
da se nađe (uzgred, ovo nije samo teorija, postoje i eksperimenti koji potvrđuju
da se ovakve stvari zaista i događaju). Precizno rečeno, kažemo da se čestica
nalazi u stanju koherentne superpozicije. Princip superpozicije stanja je
fundamentalna osobina prirode, i veoma je važan.
Druga paradigma kvantnog opisa fizičkog sistema je uticaj merenja na sistem. U
klasičnoj fizici se podrazumevalo da možemo da merimo (odnosno posmatramo)
neku osobinu nekog fizičkog sistema, a da se fizički sistem ne promeni. U
kvantnoj fizici to nije moguće, i svako merenje (posmatranje) sistema obavezno
ima uticaj na sistem, što po pravilu (mada ne uvek) menja stanje u kome se
sistem nalazi. Taj fenomen se stručno zove kolaps talasne funkcije, i lepo može da
se ilustruje na primeru čestice koja prolazi kroz dva otvora. Naime, ako se naša
čestica nalazi u stanju A+B (prolazak kroz oba otvora), mi kao eksperimentatori
imamo tri mogućnosti:
1. da izmerimo da li je čestica prošla kroz gornji otvor,
2. da izmerimo da li je čestica prošla kroz donji otvor, ili
3. da ne merimo putanju čestice.
Recimo, ako izaberemo prvu opciju i kao rezultat izmerimo da čestica jeste prošla
kroz gornji otvor, onda znamo da čestica nije prošla kroz donji otvor. Stanje
sistema se promenilo zato što smo vršili merenje, sistem koji je pre merenja bio
u stanju A+B nakon merenja je u stanju A i nije u stanju B, talasna funkcija
sistema je “kolapsirala” iz A+B u A. Ukoliko bismo kao rezultat istog merenja
dobili rezultat da čestica nije prošla kroz gornji otvor, onda bismo znali da jeste
prošla kroz donji, tj. talasna funkcija kolapsira iz A+B u B. Slično se događa i ako
umesto gornjeg proveravamo donji otvor.
Ali, možemo odabrati i treću opciju, da ne vršimo merenje, i tada sistem ostaje u
stanju A+B, nema kolapsa talasne funkcije i zaključujemo da je čestica prošla kroz
oba otvora.

Proces kolapsa talasne funkcije se drugim imenom još zove dekoherencija, jer

sistem iz stanja koherentne superpozicije prelazi u stanje koje nije u koherentnoj
superpoziciji, tj. dolazi do dekoherencije.
Sada kada smo izučili dve osnovne osobine kvantne mehanike, možemo da se
vratimo Deda Mrazu i da pokušamo da ga opišemo sa kvantnog stanovišta. Tu
nas čeka veliko iznenađenje.

Zamislimo Deda Mraza u kvantnom stanju A(k) gde ostavlja poklone u k-tu kuću
(broj k prebrojava sve kuće koje Deda Mraz treba da poseti, od 1 do 750 miliona).
Neka sa sobom nosi u vreći svega dva poklona, koja će  ostaviti u kući. Saberimo
zatim sva stanja A(k) za sve moguće vrednosti k. Dobijeni zbir je, po zakonima
kvantne mehanike, takođe moguće stanje u kome Deda Mraz može da se nađe,
tj. koherentna superpozicija svih pojedinačnih stanja. Ako se Deda Mraz nađe u
takvom stanju, onda on zapravo ostavlja poklone u svim kućama istovremeno. To
onda znači da on ima punih deset sati vremena da se sankama doveze do kuće
sa svega par poklona u vreći, sačeka u prikrajku, kada ga niko ne vidi ostavi
poklone ispod jelke i odveze se kući. Nema velike brzine sanki, nema 300 hiljada
tona poklona, nema samo 0.048 milisekundi vremena za svaku kuću!
I to nije sve, kvantna mehanika elegantno objašnjava i zašto nijedno dete nikada
nije videlo Deda Mraza! Prosto, ako bi ga neko dete videlo, njegov položaj bi bio
izmeren, došlo bi do kolapsa Deda Mrazove talasne funkcije i ispostavilo bi se da
je on bio baš u toj kući i da nije bio u drugim kućama, što nije tačno, jer sva dobra
deca pronalaze njegove poklone ispod jelke. Zato, kada vas vaše dete bude
jednom pitalo “A zašto ja nikad ne vidim Deda Mraza?”, ispravan odgovor je:
“Zato da bi i druga dobra deca mogla da dobiju poklone”.
Kao što vidimo, kvantna mehanika daje sasvim realan i zadovoljavajući opis Deda
Mraza, a sem toga pruža i nova predviđanja, tj. daje odgovore na pitanja na koja
klasična mehanika nije imala odgovor. Kao što čestica može da prođe kroz dva
otvora istovremeno, tako i Deda Mraz može da ostavi poklone u svih 750 miliona
kuća istovremeno.Štaviše, da ne bi došlo do dekoherencije Deda Mrazovog
kvantnog stanja, nijedno dete ne sme da ga vidi kako ostavlja poklon, što se
zapravo i događa. Zaključujemo, kao što smo prethodno obećali da kvantna
mehanika sasvim uspešno opisuje fenomen Deda Mraza, čime se pokazuje da
Deda Mraz može da postoji, a da jedino klasična mehanika ne ume da ga opiše.

Nedostaci kvantnomehaničkog pristupa

Svako ko hoće da se ozbiljno bavi naukom (pre svega fizikom) mora kritički da
posmatra bilo kakav model ili teoriju, bez obzira koliko se ona čini uspešna. Kritika
je uslov bez koga nema napretka u nauci, jer u tom slučaju nema novih pitanja
na koja bi trebalo odgovoriti, a koja bi se kroz kritiku prirodno javila.
Pa dakle, koji problemi postoje u našem kvantnom modelu Deda Mraza?

1. Pošto je Deda Mraz u stanju koherentne superpozicije kada ostavlja

poklone deci, i ti pokloni su u stanju iste takve koherentne superpozicije.
Zapravo, to je jedan poklon koji se, poput Deda Mraza, nalazi ispod svih
jelki istovremeno. Kako to da, kada dete ujutru nađe poklon i otvori ga, ne
dođe do dekoherencije poklona i on nestane ispod svih jelki osim ispod
one kod koje ga je “izmerilo” prvo dete?
2. Kako to da samo Deda Mraz, i niko drugi, može da se nađe u
superponiranom stanju, tj. na više mesta istovremeno? Zašto to ne
možemo i mi ostali da izvedemo?
Ova pitanja su ozbiljna, i pretenduju da ugroze naš model ako se na njih ne
odgovori na zadovoljavajući način. Odgovori, dakako, postoje, a treba naknadno
proceniti da li su zadovoljavajući,. Idemo redom.
Najpre, ako konzistentno primenjujemo zakone kvantne mehanike, tačno je da
će prvo dete koje otvori poklon tim činom izvršiti “merenje” nad njim, pa će
talasna funkcija poklona kolapsirati i kao rezultat poklon će se naći kod tog
deteta, a kod druge dece neće. To je upravo i bio razlog zbog koga nijedno dete
nije moglo da vidi Deda Mraza. Za ovu kritiku ne postoji dobar odgovor, i
problem može da se reši jedino ako smislimo bolji model Deda Mraza. Takav
model se, svakako, može konstruisati.

Na primer, možemo da pretpostavimo da Deda Mraz negde na Severnom Polu

ima veliki hangar sa milijardu i po poklona. Zatim, kada odluči da krene na put,
Deda Mraz se nađe u stanju koherentne superpozicije novih stanja, A(k,j), gde
svako stanje A(k,j) opisuje Deda Mraza kako u k-toj kući ostavlja j-ti poklon!
Zapravo, Deda Mraz se nalazi u superpoziciji stanja u kojoj u svaku kuću
donosi drugi, različit poklon. Kada dete sutra ujutru izmeri svoj poklon, doći će do
kolapsa talasne funkcije poklona, ali ovaj put on neće nestati ispod ostalih jelki,
nego iz hangara. Tako će svako dete dobiti svoj poklon, i problem se ne javlja.
Inače, ovakav scenario je moguć, i javlja se na primer u fenomenu koji se zove
“kvantna teleportacija” i koji je predmet veoma intenzivnih proučavanja u
današnje vreme.
Pokušajmo da se opravdamo i od druge kritike, koja postavlja pitanje zašto se
zakoni kvantne mehanike ne vide svuda oko nas, nego samo kad je u pitanju
Deda Mraz. Najpre, pojava da neki fizički sistem velikih, svakodnevnih dimenzija
ispoljava kvantne osobine, kao u ovom slučaju Deda Mraz, zove se
“makroskopski kvantni fenomen” (pogledajte naslov ovog teksta). Zatim, nije
tačno da je Deda Mraz jedini fenomen te vrste. Postoji ih nekoliko, a ovde ćemo
navesti tri – pojava “superprovodljivosti”, koja opisuje provođenje električne
struje bez otpora kroz neke materijale, pojava “superfludnosti”, koja opisuje
proticanje izvesnih tečnosti (tečnog helijuma, na primer) bez trenja i viskoznosti, i
pojava “feromagnetizma”, tj. postojanje stalnih magneta napravljenih (najčešće)
od gvožđa (ako niste znali, magneti sa kojima smo se svi igrali i verovatno ih
imamo u kući ne mogu nikako da se opišu klasičnom, već samo kvantnom
mehanikom!).
Dakle, makroskopski kvantni fenomeni su obično retki, ali postoje, pa zašto ne bi i
Deda Mraz postojao?
Zaključak
Da rezimiramo: zaključili smo (eksplicitnom konstrukcijom modela) da se
fenomen Deda Mraza ne može opisati klasičnom mehanikom, ali da
se može (istina, uz malo muke) uspešno opisati kvantnom mehanikom. Dakle,
ako hoćete za novogodišnju noć koja uskoro nailazi da dobijete poklon od Deda
Mraza, budite dobri, okitite jelku i učite kvantnu mehaniku.
Ostalo je samo jedno pitanje na koje nismo dali odgovor, o njemu čak nismo ni
diskutovali: kako to da Deda Mrazove sanke mogu da lete? Ako hoćete da jednog
dana postanete uspešni fizičari, pokušajte da napravite model Deda Mraza koji
će ovo lepo da objasni. U međuvremenu, čovek mora ponekad pomalo i da sanja,
zar ne? ;-)