ISPIT IZ SURDO – PITANJA I ODGOVORI

1.Definicija surdologije.

Audiologija je nauka o sluhu i slušanju.

Surdologija je samostalna naučna disciplina koja se bavi specijalnom edukacijom i

rehabilitacijom osoba oštećenog sluha tj. gluvih i nagluvih osoba.

Terminologija:

 surdo - gluv
 audire - slušati
 logos – nauka

 surditas nervoza (nlat. surditas nervosa) medicinska gluvoća usled obolelosti živca
 surditas organika (nlat. surditas organica) medicinska gluvoća usled obolelosti slušnih
organa
 surdomutitet (nlat. surdomutitas) medicinska gluvonemost

2.Predmet, zadaci i cilj surdologije

Predmet surdologije je gluva ili nagluva osoba. Predmet surdologije je rehabilitacija i edukacija
lica oštećenog sluha sa posebnim naglaskom na primenu metoda, odnosno modaliteta
komunikacije.

Zadaci surdologije - Istraživanje uzroka koji izazivaju oštećenje sluha, određivanje sadržaja rada,
verifikacija metoda i principa, razrada i primena različitih metoda komunikacije.

Cilj surdologije je da nam pruži stručna i naučna znanja iz oblasti prevencije, detekcije,
dijagnostike, amplifikacije, rehabilitacije i edukacije gluvih i nagluvih osoba.

3.Struktura surdologije

Struktura surdologije kao naučne discipline je da se bavi prevencijom, detekcijom,

dijagnostikom, amplifikacijom, rehabilitacijom i edukacijom gluvih i nagluvih osoba.

4. Edukativni deo predmeta surdologije

Edukacija gluvih/nagluvih osoba se odvija po posebnom nastavnom planu i programu uz

primenu određenih metoda i modaliteta komunikacije, kao i osposobljavanje za samostalni
život i rad.

1
5. Klinički deo predmeta surdologije

Zasniva se na kliničkoj proceni i osim opšte, podrazumeva i specifičnu dijagnostiku u odnosu na

prirodu hendikepa (bavi se rehabilitacijom, prevencijom, detekcijom). Klinički deo – prevencija i
detekcija slušnih oštećenja na najranijem uzrastu, dijagnostika oštećenja sluha, rehabilitacija i
slušanje govora, izgradnja glasa i govora. REHABILITACIJA GLUVIH I NAGLUVIH - Praksa
osposobljavanja osoba sa oštećenim sluhom od detekcije do uključenja u redovne tokove
života.Kontinuiran, multidisciplinarni pristup gluvoj/nagluvoj osobi.

6. Ličnosti koje su uticale na formiranje surdologije:

 HARGAV 1938. godine dao naziv AUDIOLOGIJA.

 KENFILD ( profesor otorinolaringologije na Jejl Univerzitetu - Prva knjiga „Audiologija“,
1982. ) i
 KARHART (fizičar-akustičar) 1945. godine objavljuju studiju o tretmanu slušno oštećenih
vojnika i termin AUDIOLOGIJA uvode u praktičnu upotrebu.
 PROF.HOLMGREN 1948. godine, bio je prvi predsednik Internacionalne konferencije
audiologa.
 PROF.OBEN bio je prvi predsednik Internacionalnog udruženja audiologa, osnovanog
1952. godine u Parizu.
 ALEKSANDAR GREM BEL - Prvi je tvrdio da gluvi mogu da nauče da govore. Njegova
gluva supruga motivisala ga je da se bavi problemima re/habilitacije i institualizovanog
zbrinjavanja gluvih i nagluvih osoba. 1864. Visibal speech (vizibl spič), posebna azbuka
kojom je svaki ljudski glas predstavljen nizom simbola.1876. god prikazuje rezultate
eksperimentalnih istraživanja telegrafa, tj. telefona.
 HAJNRIH RUDOLF HERC - Nemački fizičar, profesor na Univerzitetu Karlsrue, otkrio je
radio zračenje 1888. Zapazio je da mora postojati još neko zračenje pored
elektromagnetnog, po osobinama slično infracrvenom i ultraljubičastom. Prvo su ti zraci
nazvani Hercovi zraci, a kasnije su preimenovani u radio zrake. Ovi zraci imaju brzinu
svetlosti, mogu se reflektovati, prelamati i vibrirati kao talasi. Sam Herc nije doživeo
primenu radio talasa, ali ih je iskoristio Markoni, koji je prvi poslao radio signale preko
Atlantika, ovenčavši se slavom na bazi otkrića Nikole Tesle i Herca. Međunarodni sistem
mera (SI), je u znak priznanja Hercu ustanovio jedinicu frekvencije Hz (herc), nazvanu
njegovim imenom.

2
7. Anatomske osnove čula sluha – Spoljašnje uvo; njega čine:

 ušna školjka – auricula

 spoljnji slušni hodnik (meatus acusticus externus)
 spoljnji sloj bubne opne – pločasti epitel (jer sama bubna opna je deo srednjeg uva).

1) ušna školjka – auricula

Ušna školjka je elastična hrskavičava tvorevina i ima stalan oblik. Na njoj su karakteristični
mnoštvo nabora koji nemaju veliki funkcionalni značaj. Koža ušne školjke čvrsto je pripijena uz
hrskavicu i obiluje krvnim sudovima. Samo u donjem delu ušna školjka nema hrskavičavu
podlogu (lobulus, koji je slobodno pokretan).Položaj ušne školjke i njen ugao pod kojim stoji u
odnosu na glavu nemaju funkcionalni, ali imaju veliki estetski značaj.

Uloga – prikupljanje zvučnih talasa, lokalizacija izvora zvuka…

2) spoljnji slušni hodnik – meatus acusticus externus

Ima oblik lako savijene cevi, okruglog ili ovalnog preseka. Spoljnji kraj je levkasto proširen.
Unutrašnji je uži da bi se opet pored same bubne opne ponovo poširio i zato njegov oblik
podseća malo na trubu.

Deli se na 2 dela:

1) spoljašnji (membranozno-hrskavičavi); kraći i pomičan; praktično je nastavak ušne školjke pa

se u njemu nalazi hrskavičava podloga; ide natrag i gore

2) unutrašnji (koštani); 2x duži ali samo kod odraslog čoveka; kod dece je kraći; ide napred i
dole.

Smer spoljnjeg slušnog hodnika nije ravan, njegova glavna osa je malo zavinuta. Celom dužinom
slušni hodnik obložen je kožom, koja je vrlo tanka i osetljiva. U spoljnjem delu obiluje dlačicama,
a tu se nalaze i lojne i ceruminozne žlezde. One luče slušnu mast (cerumen). Dlačice, mast i
zakrivljen položaj hodnika imaju zaštitnu ulogu od fizičkih ili hemijskih agenasa iz spoljnje
sredine.

 poprečni presek 3-5 mm

 dužina od 25 do 27 mm
 zapremina oko 1 cm3

Uloga - rezonatorska, u pojačanju zvuka koji se prenosi prema bubnoj opni.

3
8. Anatomske osnove čula sluha – srednje uvo

To je vrlo složen sistem šupljina i cevi, raspoređenih oko centralne šupljine, prizmatičnog oblika
(cavum tympani). To je šupljina nepravilnog oblika i relativno male zapremine. Šupljina srednjeg
uva obložena je sluznicom cilindričnog epitela i ispunjena je vazduhom, koji se stalno obnavlja
preko uzane cevi – Eustahijeva tuba, preko koje je srednje uvo spojeno sa nosnim spratom
ždrela. Šupljina srednjeg uva se nazad nastavlja u mnogobrojno grozdasto raspoređene
šupljinice, koje velikim delom pneumatiziraju mastoidni nastavak i okolne delove temporalne
kosti. One imaju rezonantne karakteristike u srednjem uvu i olakšavaju samu kost čineći je
šupljikavom.

Srednje uvo se sastoji od:

 bubne opne (membrana tympani)

 lanca slušnih koščica
 Eustahijeve tube
 mišića srednjeg uva
 prozora između srednjeg i unutrašnjeg uva

1)Bubna opna – Membrana tympani

Bubna opna čini granicu između spoljašnjeg i srednjeg uva. Ona je konusno dijagonalno
postavljena membrana sastavljena od više slojeva. Njena uloga je u tome da sa što manje
gubitaka primi zvuke iz spoljnjeg slušnog kanala i prenese ih na čvrste strukture lanca slušnih
koščica.

Bubna opna ima ovalan oblik. Građa joj je vrlo tipična i sastoji se iz tri sloja:

1) spoljnji sloj je istanjeni pločasti epitel (presvlaka)

2) unutrašnji sloj je sluznica srednjeg uva (presvlaka)
3) srednji sloj – stratum proprium - čini zategnuti deo bubne opne; sastavljen je od
elastičnih vlakana.

 površina 0,8 cm2

 debljina 0,1 mm

Bubna opna može vibrirati cela ili samo nekim segmentima. Koji i koliki delovi će vibrirati zavisi
od frekvencije i intenziteta zvuka, položaja, zategnutosti i uvučenosti bubne opne.

4
Pri velikim intenzitetima zvuka pokreti bubne opne mogu dostići deseti deo milimetra. Tada
stupa u dejstvo zaštitni mehanizam srednjeg uva, koji ove pokrete ometa da ne bi došlo do
oštećenja finih struktura unutrašnjeg uva.

Bubna opna je najosetljivija i reaguje sa najmanjim amplitudama na frekvenciji između 2000 i

4000 Hz. Osetljivost iznad i ispod ovog područja je znatno manja. Naročito je upadljiv pad
osetljivosti na niskim frekvencijama.

2)Slušne koščice – ossicula tympani

Šupljinu srednjeg uva, ispunjenu vazduhom, od bubne opne do ovalnog prozora premošćuje
lanac slušnih koščica. Ima ih 3:

1) čekić (malleus) – ima oblik čekića. Zglobljava se sa inkusom. Drška čekića je utkana u
bubnu opnu.
• težina 23 mg
• dužina 5,8 mm

2) nakovanj (incus) – telo mu je čvrstim zglobom spojeno sa čekićem, a krak je pravim

zglobom spojen sa stapesom.
• težina 27 mg
• dužina 7 mm

3) uzengija (stapes) – na jednom kraju zglobljen je sa inkusom, a drugi kraj – pločica

stapesa nalazi se na zidovima ovalnog prozora, vezana ligamentnom vezom.
• težina 2,5 mg
• dužina 4 mm

Ove 3 koščice čine dva sistema/dve poluge koje deluju u tandemu:

1) Prvi sistem sastavljen je od maleusa i inkusa, i vezan je za bubnu opnu

2) Drugi sistem čini stapes, kome prstenasta veza omogućuje poseban način kretanja u
ovalnom prozoru.

5
3)Mišići srednjeg uva

1) m.tensor tympani (zatezac bubne opne) pripojen je na vratu čekića i uvlači bubnu opnu
unutra i zateže je. U tom pomicanju prednji i gornji rub uzengije postiskuje se prema labirintu,
a zadnji i donji rub prema bubnoj duplji.

• duzina 25 mm
• presek 6 mm2

2) m.stapedius pričvršćen je na glavici uzengije. To je najmanji poprečno-prugasti mišić u

čovečijem organizmu. Kontrakcija ovog mišića povlači unazad glavicu uzengije i rotira njenu bazu
oko koso postavljene osovine. Kod toga se prednji i gornji rub baze uzengije povlači ka bubnoj
opni a zadnji i donji rub baze utiskuje se u ovalni otvor.

• dužina 6, 3 mm
• presek 5 mm2

Oba mišića sastavljena su od kratkih paralelnih vlakana. Ovi mišići i u stanju mirovanja u tonusu,
ali se pri jačim intenzitetima zvuka to zatezanje povećava i stvara se refleksna reakcija. Ovaj
refleks se javlja na intenzitetima 70-90 dB iznad praga sluha. M. stapedius počinje prvi da
reaguje i na manjim intenzitetima, dok m. tensor tympani reaguje samo na velike intenzitete
zvuka. Uloga mišića srednjeg uva je kombinovana – transmisiona i zaštitna.

4)Otvori između srednjeg i unutrašnjeg uva

Nalaze se na unutrašnjem zidu unutrađnjeg uva i vode prema unutrašnjem uvu. Njihova glavna
funkcija u prenosu zvuka je maksimalno olakšanje prenosa zvuka ka tečnosti unutrašnjeg uva.

Ima ih 2:

1) Ovalni – fenestra ovalis. Ovalni prozor vodi prema skali vestibuli i nalazi se 4 mm iznad
okruglog prozora. Ovalni prozor zatvoren je pločicom stapesa koja je prstenastim
ligamentom celom svojom površinom spojena sa zidovima ovalnog prozora.

2) Okrugli – fenestra rotuida. Okrugli prozor nalazi se ispod ovalnog, prečnik mu je oko 2
mm, slobodan je i zatvoren je jedini tankom elastičnom membranom, koja šupljinu
srednjeg uva deli od skale tympani.

6
5)Eustahijeva tuba

Eustahijeva tuba je uzana, koso postavljena cev koja spaja šupljinu srednjeg uva sa
nazofarinksom.

• kod odraslih dugačka je 35 do 40 mm

• kod dece je upola kraća i široka

Ima vise funkcija: provetravanje supljina srednjeg uva (najvaznija), pa samim tim izjednacavanje
vazdusnog pritiska sa obe strane bubne opne. Pri govoru je zatvorena tako da zvučni talasi iz
nazofarinksa ne bi dolazili do bubne opne i srednjeg uva. Otvara se samo povremeno, i to
uglavnom pri gutanju i zevanju. Njena normalna funkcija i njena prohodnost od velikog je
značaja za održavanje adekvatnog pritiska sa obe strane bubne opne, a samim tim i za
normalnu pokretljivost čitavog prenosnog sistema. Vazduh iz srednjeg uva se stalno resorbuje
disanjem sluznice, pa bi njegov pritisak bio znatno smanjen već posle znatno kraće
neprohodnosti tube; time bi prestalo kompenzatorno izjednačavanje sa vazdušnim pritiskom
koji spolja deluje na bubnu opnu i ona bi se ugnula unutra. Sa bubne opne se pritisak prenosi
preko lanca slušnih koščica i na tečnosti unutrašnjeg uva.

ZATEGNUTA BUBNA OPNA NE MOŽE DA FUNKCIONIŠE NORMALNO!

9. Anatomske osnove čula sluha – unutrašnje uvo

Ispunjeno je tecnoscu. Smesteno je duboko u temporalnoj kosti. Unutrašnje uvo ima osobine
finog selektora i samim tim vrši analizu i klasifikaciju svih kvaliteta zvuka. Kao biološki detektor
zvuka, unutrašnje uvo je u isto vreme receptor i prenosnik mehaničke energije zvučnih talasa i
odgovarajuće nervne impulse.

1)Puž – cochlea

2,5x savijeni, koštano, hrskavičavi kanal u obliku kućice puža. U njemu je periferni deo organa
sluha. Kohlearni kanal je savijen oko koštanog stuba (modiolus) u kome se nalazi sistem kanalića
kroz koje idu vlakna slušnog živca. Kohlearni kanal je delimično podeljen tankom koštanom
pregradom/lamelom (lamina spiralis ossea) koja se nalazi po sredini lumena celom dužinom
kanala.Fibrozna membrana (membrana bazilaris) se nalazi izmedju ivice spiralne lamine i
lateralnog zida kohlearnog kanala. Kohlearni kanal se na vrhu završava slepo, ali pregrada
(delimično koštana, delimično membranozna) ne dopire do kraja i ostavlja na samom vrhu mali
otvor okruglog preseka površine 0,4 mm2 (helikotrema) – preko ovog otvora gornja i donja
polovina kohlearnog kanala direktno komuniciraju.

7
 • Gornji deo kohlearnog kanala - skala vestibuly, ima ovalni prozor, na kome je pripojena
pločica stapesa.
• Donji deo kohlearnog kanala - skala tympani, ima okrugli prozor zatvoren samo tankom
elastičnom membranom.

SKALA VESTIBULY je pokrivena tankom nevaskularizovanom membranom, pa je podeljena na 2

dela. Tako Rajsnerova membrana izdvaja iz skale vestibuly poseban deo – ductus cochlearis
(SKALA MEDIA), koja se na oba kraja slepo završava, i ispunjena je endolimfom.

U mehaničkom smislu postoje samo 2 skale: s. vestibuli i s. timpani, zato što je Rajsnerova
membrane tanka i ne predstavlja otpor za vibraciona kretanja. Ove 2 skale su podeljene celom
dužinom kohlee pomoću bazilarne membrane i komuniciraju među sobom na vrhu puža preko
helikotreme. Skala vestibuli i skala timpani ispunjene su perilimfom.

Bazilarna membrana je osnova, oblik je trouglast. Karakteristike bazilarne membrane:

• dužina 32-35 mm
• širina varira od jedne do druge osobe i postepeno se povećava od baze ka vrhu
• debljina 7 mikrona i ima tri sloja:

1) donji sloj - endotelijalni

2) srednji sloj - vezivno tkivo + fibrili (najdeblji)
3) gornji sloj - epitelijalni; od njega, prelaznom transformacijom ćelija formira se
Kortijev organ raspoređen celom dužinom bazilarne membrane.

Crtež:

8
2)Kortijev organ

To je senzorni deo organa sluha i smešten je na bazilarnoj membrani u izdvojenom delu skale
vestibuli  skala media (ductus cochlearis). On je smešten celom dužinom bazilarne
membrane, ali ne zauzima celu njenu širinu:

• deo pokriven Kortijevim organom – ZONA TECTA

• slobodni deo – ZONA PECTINATA

STRUKTURA KORTIJEVOG ORGANA proizvod je diferenciranja gornjeg epitelnog sloja bazilarne

membrane. Kako se približavaju Kortijevom organu epitelne ćelije postaju sve više. One dobijaju
cilindrični oblik da bi u sredini organa bile više (kao stubovi) i na jednom mestu su tako nagnute
da formiraju između sebe trouglasti prostor - KORTIJEV TUNEL.

Ovo su sve potporne ćelije između kojih je u gornjem delu smešten jedan red unutrašnjih i
nekoliko redova spoljnih cilijarnih-osetnih ćelija. Preko ovih ćelija je zaštitna membrana
(MEMBRANA TECTORIA) koja je:

• jednim svojim krajem pričvršćena od pripoja Rajsnerove membrane sa unutrašnje strane

Kortijevog organa
• na drugom kraju je slobodna i leži preko cilija i tako je omogućeno da se slobodno
pokreće pri zvučnim vibracijama

10. Fiziološke osnove čula sluha

Izvor zvučnih senzacija nalazi se najčešće u našoj okolini, a ponekad i u samom organizmu.
Ljudsko uvo je u stanju da registruje vibracije frekventnih vrednosti od 16 do 20 000 Hz – ovo
područje se naziva zvučni spektar.

Sam proces transmisije zvučne energije možemo podeliti na 2 faze:

1) fazu transmisije mehaničke energije - realizuje se u perifernom organu sluha od ušne školjke
do Kortijevog organa

2) fazu transmisije bio-električne energije – realizuje se od Kortijevog organa do auditivnih

regiona korteksa

- uloga ušne školjke : sakuplja i prenosi zvučnu energiju u spoljni slušni kanal, uloga je
rezonatorska (pojačava tonove u izvesnoj meri), pomaže u lokalizaciji zvuka.

microtia – poremećaj u veličini ušne školjke, anotia – nema ušne skoljke

9
- uloga spoljnjeg slušnog kanala – da dalje prenosi talase u pravcu srednjeg uva, kroz vazduh
kojim je ispunjen (prenosna uloga) i zaštitna uloga za dublje postavljene elemente čula sluha,
pogotovo za bubnu opnu

- uloga bubne opne – da odvaja spoljnje i srednje uvo, da prihvata talase iz spoljnjeg slušnog
kanala i prenosi ka unutrašnjem uvu, zaslužna za minimalan gubitak zvučne energije

- uloga E. tube – da povremenim otvaranjem farintealnog ušća omogućava ulazak vazduha sa

ciljem da se pritisak u pneumatskim prostorima srednjeg uva izjednači sa atmosferskim
pritiskom (za ovu funkciju je odgovoran mišić dilatator tube (m.tensor veli palatiny))

11. Uloga mišića srednjeg uva

Mišićni sistem srednjeg uva sačinjavaju 2 mišića:

3) m. tensor tympani spojen je na vratu čekića i svojom kontrakcijom uvlači bubnu opnu i ujedno je
zateže; u tom pomicanju prednji i gornji rub uzengije postiskuje se prema labirintu, a zadnji i
donji rub prema bubnoj duplji
4) m. stapedius pričvršćen je na glavici uzengije; to je najmanji poprečno-prugasti mišić u čovečijem
organizmu; kontrakcija ovog mišića povlači unazad glavicu uzengije i rotira njenu bazu oko koso
postavljene osovine; kod toga se prednji i gornji rub baze uzengije povlači ka bubnoj opni a
zadnji i donji rub baze utiskuje se u ovalni otvor.

Funkcija ovih mišića je sinergična. Ova dva mišića su inervirana od dva različita nerva (m. tensor tympani
od n. trigeminusa, a m. stapedius od n. stapediusa). Njihova funkcija je poznata kao zaštitna, kao refleks
stapediusa, koji se javlja na 70-90 dB iznad praga sluha pri iznenadnim i jakim zvukovima, što sprečava
bazu stapesa da naglo uleti u ovalni prozor kohlee i ošteti fine strukture unutrašnjeg uva.

12. Transmisioni mehanizam lanca slušnih koščica

Vibriranje bubne opne pod dejstvom zvučnih talasa, prenosi se kroz srednje uvo na dva načina. Jednim
delom preko lanca slušnih koščica do labirinta, i to u zavisnosti od frekvence tona koji se prenosi.

Slušne koščice čine neprekidan lanac koji spaja bubnu opnu sa labirintom. Osnovna uloga im je u
prenosu zvučnog talasa od strukture spoljašnjeg uva ka unutrašnjem uvu. Zvučni talas dopire do
spoljašnjeg slušnog hodnika gde zvuk izaziva vibriranje bubne opne koji se dalje prenosi na slušne
koščice. Zatim stapes naleže na gornji ovalni prozor, pokreće tečnost u kohlei (endolimfa i perilimfa). Ta
energija koja se prenosi uzrokuje pokretanje bazilarne membrane. Prenosi se u zavisnosti od frekvencije
tona. Nisko frekventni tonovi bolje se prostiru kroz sredinu čvrstog agregatnog stanja, dok se visoko
frekventni tonovi bolje prenose kroz gasovitu sredinu. Zbog disfunkcije E.tube ili prisustva tečnosti u
cavumu timpani usled infekcije dolazi do smanjene mogućnosti pokretljivosti lanca slušnih koščica , a
samim tim do poremećaja i oštećenja sluha.

10
13. Prenos zvuka kroz srednje uvo u odnosu na visinu tona

Vibriranje bubne opne pod dejstvom zvučnih talasa, prenosi se kroz srednje uvo na dva načina. Jednim
delom preko lanca slušnih koščica do labirinta, i to u zavisnosti od frekvence tona koj se prenosi. Ova
tvrdnja nalazi svoje opravdanje u načinu i karakteristikama širenja zvučnih talasa kroz različita agregatna
stanja. Nisko frekventni tonovi bolje se prostiru kroz sredinu čvrstog agregatnog stanja, dok se visoko
frekventni tonovi bolje prenose kroz gasovitu sredinu.

14. Biohemijski procesi kohlee

Kada bi kohlea bila zatvoren sistem ne bi bilo moguće prenošenje zvučnih informacija kroz ovalni prozor.
Međutim, okrugli prozor omogućava da se tečnost unutar kohlee pokreće unapred i unazad. Baza
stapesa vibrira na membrani ovalnog prozora i prenosi zvučne talase visoke i niske frekvencije na
perilimfu. Vibracije uzrokuju da se delovi bazalne membrane savijaju naviše i naniže. Promene pritiska u
tečnosti bazalne membrane se prenose ka spolja i ka unutra u smeru suprotnom od kretanja membrane
na ovalnom prozoru. Odnosno, kada baza stapesa pritisne membranu na ovalnom prozoru ka unutra,
membrana na okruglom prozoru se pomera ka šupljini srednjeg uha.

15. Faza transmisije mehaničke energije

Zvuk na svom putu do moždanih centara prolazi prvo kroz prenosni deo (spoljašnje i srednje uvo –
konduktivni aparat) u kojem se ponaša po mehaničkim principima.

To je prva faza u pretvaranju mehaničkog kvaliteta zvuka u osetni. Realizuje se u perifernom organu
sluha , od ušne školjke do Kortijevog organa. Talasanje tektorijalne membrane nadražuje senzorne ćelije
koje se protežu iznad nje. A zvučni talasi uzrokuju pokretanje bazilarne membrane u odnosu na
tektorijalnu membranu. To je trenutak gde dolazi do pretvaranja mehaničke energije u bioelektrični
potencijal.

16. Faza transmisije bio-električne energije

Zvuk od prenosnog dela dalje prelazi na perceptivni aparat koga čine unutrašnje uvo i slušni putevi, i
tada se pretvara u bioelektrični potencijal i ponaša se po zakonima neurofiziologije.

Realizuje se od Kortijevog organa do auditivnih regiona korteksa. Zbog prisustva električnog potencijala
podložna je merenjima i ispitivanjima. Talasanje tektorijalne membrane nadražuje senzorne ćelije koje
se protežu iznad nje.To je trenutak gde dolazi do pretvaranja mehaničke energije u bioelektrični
potencijal. On se stvara zahvaljujuci različitom naelektrisanju i hemijskom sastavu endolimfe i perilimfe
što dalje nadražuje slušni nerv (n.cochlearis).

17. Frekventni opseg čula sluha

Čulo sluha nam omogućava da čujemo sve zvuke iz okoline koji se nalaze na frekventnom opsegu od 16
Hz do 20 000 Hz. To je frekventni opseg našeg čula sluha ili slušno polje.

11
18. Frekventni opseg govorne zone

GOVORNA ZONA čula sluha nalazi se na frekvencijama od 125 do 8000 Hz. To je frekventna zona gde se
nalaze elementi svih glasova našeg jezika.

19. Govorna zona – frekventni i decibelski opseg

Frekventni opseg govorne zone je od 125 do 8000 Hz; Decibelski opseg govorne zone je od 30 do 60 dB.

20. Infra i ultrazvučno područje čula sluha

Područje od 0 do 16 Hz naziva se infra zvučno, a zvuci iznad 20 000 Hz ultra zvučno.

21. Putevi prenošenja zvuka do unutrašnjeg uva - Zvuk do unutrašnjeg uva može biti prenet vazdušnim
ili koštanim putem.

1) KOŠTANI PUT (KRANIJALNI) – U prenosu zvuka može učestvovati kompletan koštani sistem
organizma. Kada se radi o poremećaju u transmisionom aparatu, on nikad ne dovodi do potpune
gluvoće, već do stepena nagluvosti (pod uslovom da je unutrašnje uvo očuvalo svoju funkciju).
2) VAZDUŠNI PUT (AERO-TIMPANALNI) – Osnovni put i u normalnim uslovima jedini prenosnik
zvučne energije ka unutrašnjem uvu.
3) AERO-KRANIJALNI – Direktan prenos zvuka iz vazduha na lobanju koji funkcioniše u izuzetnim
situacijama.

Nema čistih i strogo podeljenih puteva kojima određena zvučna energija ide koštanim, a koja
količina vazdušnim putem.

 VAZDUŠNI PUT ( aero-timpanalni i aero-osalni prenos)

 KOŠTANI PUT ( kranijalni prenos  kranio-labiritarni i kranio-timpanalni)

22. Prenos zvuka kroz kohleu

Na početku kohlee, u njenoj bazi, nalaze se 2 male membrane:

1) GORNJA ( ovalni prozor) – na njoj je pripojena jedna od slušnih koščica (uzengija) i preko nje se
vrši zvučna pobuda unutrašnjosti kohlee
2) DONJA ( okrugli prozor) - ima pasivnu funkciju.

Pošto je tečnost u unutrašnjosti kohlee nestišljiva, svako pomeranje ovalnog prozora prema
unutrašnjosti kohlee mora da prati odgovarajuće kretanje okruglog prozora prema spoljašnjosti, i
obrnuto. Ovakav rad dve membrane(tzv. push up) omogućava zvučnu pobudu unutrašnjosti kohlee. Sa
donje strane bazilarne membrane , čitavom njenom dužinom, nalaze se receptorske ćelije koje reaguju
na svaki njen pokret. Mehanička pomeranja pri oscilovanju membrane izazivaju pobudu senzorskih
ćelija, što kao rezultat daje odgovarajuću nervnu aktivnost kojom se nadražaj prenosi do centara u
mozgu.

12
23. Definicija i nastajanje zvuka

Hz (herc) je oznaka za visinu tona tj. frekvenciju. Broj herca označava broj dvostrukih titraja (cikla) u
jedinici vremena (1s). Brzina vibracija, odnosno broj ponovljenih vibracija u jednoj sekundi naziva se
frekvencijom.

dB (decibel) je oznaka za intenzitet zvuka. Što je amplituda pokreta čestice veća to je intenzitet zvuka
jači. Intenzitet zvuka je obim prenosa energije preko jedinice površine od 1 cm² koja stoji normalno u
odnosu na pravac širenja zvučnog talasa.

U odnosu na intenzitet naše čulo sluha razlikuje:

• tihe ( 30dB šapat, 40dB tiha osoba)

• srednje (50dB umeren pljusak kiše, 60dB normalna konverzacija)
• jake (70dB usisivač, 80dB budilnik)
• veoma jake( fen 90dB, saobraćaj 100dB)
• ekstremno jake (motorna testera 110dB, kosilica za travu 120dB)
• zvuke koji izazivaju bol (hidraulični čekić 130dB, pucanj 140dB)

Definicija - ZVUK je skup fizičkih pojava, prouzrokovanih određenim fizičkim podsticajima. To je

vibriranje, a ujedno i rezultat vibriranja gasovitih, tečnih i čvrstih tela. Definiše se kao rezultat pritiska,
napetosti i pomeranja delića elastične materije.

Nastajanje - postoje dva vida zvuka: prost i složen zvuk:

1) PROST ZVUK ili ČIST TON je pravilno, ritmično vibriranje tela sa određenim i stalnim brojem
dvostrukih titraja u sekundi. To je najprostiji oblik zvučnog vibriranja zato što je to zvuk samo
jedne učestalosti. Prost zvuk se definiše sa dva elementa: frekvencijom i intenzitetom. Čistih
tonova u prirodi je veoma malo i u svakodnevnom životu skoro da nemamo priliku da ih čujemo.

2) SLOŽEN ZVUK se sastoji od kompleksnih tonova. Složen zvuk je složena periodična pojava. To je
zbir više tonova gde se na osnovni ton nadovezuje niz tonova različitih frekvencija. Postoje tri
vrste složenog zvuka: MUZIČKI TON, GOVORNI GLAS I ŠUM.

24. Vrste talasnog kretanja

Nastajanje i širenje zvučnih talasa – Talas/talasno kretanje  pokret jednog dela materije koji se prenosi
na susedne delove materije. Pokretanje čestica materije dešava se pod uticajem neke sile. Za prenos
pokreta čestice sa jednog na drugi deo materije potreban je medijum. Medijum može biti gas, tečnost ili
čvrsta materija. Medijum u isto vreme može biti i izvor zvuka. Ovi izvori proizvode titraje koji se prenose
na molekule vazduha, gde usled zgrušavanja i razređivanja nastaju zvučni talasi. Vrste talasnog kretanja:

 Longitudinalni talasi – pomeranje delova materije u pravcu prostiranja zvuka

 Transferzalni talasi – pomeranje delova materije normalno u odnosu na kretanje zvuka
 Ravanski talasi – prostire se kao ravan
 Sferni talasi – koji se od izvora zvuka kreću u svim pravcima

13
Delovi i svojstva talasnog kretanja:

• Perioda vibracije za svaku vibraciju karakterističan je pokret u dva pravca: od stanja mirovanja
prema krajnjoj tački pomeranja medijuma i vraćanje na tačku mirovanja. Ovaj pokret se ponavlja
i u suprotnom pravcu. Ovakav harmoničan pokret zove se perioda vibracije.

• Brzina vibracije odnosi se na brzinu talasa kojom se njegova kontura kreće u pravcu talasanja.

• Talasna dužina je najkraće rastojanje između dve tačke pomeranja ili dva delića koja su u istoj
fazi oscilacije.

• Frekvencija zvuka je mera ponavljanja vibratornih kretanja. Meri se ciklom. Cikl je dvostruki
titraj, tj dvostruka oscilacija. Vreme potrebno za jedan cikl zove se perioda vibracije i njena
vrednost je recipročna frekvenciji (Hz).

• Amplituda je udaljenost od tačke krajnje napetosti vibrirajućeg tela do tačke mirovanja.

Amplituda je u korelaciji sa intenzitetom (dB), jer veća amplituda daje veći intenzitet i obrnuto.

Pojave kod širenja zvučnog talasa:

• Slabljenje zvuka u prostiranju zvučnog talasa zavisi od uslova u prostoru gde se on širi. Najčešći
uzroci su:

⁻ viskoznost sredine (kao posledica trenja među molekulima)

⁻ odvođenje toplote (od mesta zgušnjavanja ka mestima razređivanja)
⁻ pojava rezonancije (u molekulima koja nastaje kod prelaza akustičke energije u unutrašnju
energiju molekula kiseonika).

• Refleksija. U svom prostiranju, zvučni talasi, nailaze na druge površine i tada se delimično
reflektuju na graničnu površinu između dve sredine. Odnos zvučne energije koju talas nosi pre i
posle odbijanja zove se koeficijent refleksije (r).

• Refrakcija je promena pravca prostiranja zvučnog talasa. Posledica je različite brzine prostiranja
zvučnog talasa u pojedinim slojevima kroz koje se talas širi. Do refrakcije dolazi usled razlike u
temperaturi slojeva vazduha. Kroz topao vazduh brzina talasa je veća, a kroz hladan je manja.

• Difrakcija je promena pravca prostiranja zvučnih talasa koja nastaje usled njihovog savijanja oko
prepreke. Do difrakcije dolazi u slobodnom kao i u zatvorenom prostoru. Duže talasne dužine
lako zaobilaze prepreke tako da ne dolazi do promene u jačini talasa, dok kod kraćih dolazi do
smanjenja jačine talasa kod zaobilaženja prepreke.

• Interferencija se sastoji u povećanju ili brisanju zvučnog talasa. Kada su zv talasi u fazi dolazi do
pojačanja intenziteta, a van faze do slabljenja tj. brisanja.

14
25. Zvučni pragovi

 Prag sluha na 20 dB preko celog slušnog polja (od 16 do 20 000 Hz) je NORMALAN SLUH.

 PRAG BOLA se nalazi na oko 80 do 100 dB iznad praga sluha, u odnosu na visinu tona.

 MINIMALNI DISTINKTIVNI PRAG je najmanja vrednost promene intenziteta koju ljudsko uvo
može da percipira.

26. Osobine zvuka

 Visina tona (Hz) – broj ponovljenih vibracija čestice medijua u jedinici vremena (s).
Hz = cikl » dvostruki titraj čestice
Perioda vibracije » vreme potrebno za jedan cikl.

 Jačina tona (dB) – je obim prenosa energije preko jedinice površine (cm2) koja stoji normalno na
pravac širenja zvučnog talasa. Jačina zavisi od amplitude zvučnog talasa, tj. od količine pritiska
koja se emituje na medijum.

 Boja zvuka – zvuci iste visine i jačine proizvedeni u različitim zvučnim izvorima definišu se
različitom bojom. Ona zavisi od veličine i oblika rezonatora. Jedina osobina zvuka koju je
nemoguće numerički izraziti, ali naj važnija za preoznavanje zvuka.

 Trajanje – da bi jedan zvuk mogao da bude prepoznat i prihvaćen čulom sluha, mora da traje
određeno vreme.

27.Čujenje i slušanje

ČUJENJE je fiziološki akt. Čujemo ušima. Čuti je akustički pristup mozgu, uključuje poboljšanje signala,
usklađivanje sa okolnom bukom koristeći slušna pomagala/tehnologiju.

SLUŠANJE je psihološki proces u kojem se mehanički zvučni talasi pretvaraju u sadržaje svesti – reči.
Zvuci u mozgu dobijaju sadržajnu, saznajnu komponentu – značenje. Slušamo mozgom. Slušanje je
fokusiranje i pažnja na akustičke događaje koji su nam dostupni.

Redosled je važan: mora da postoji čujenje (kod gluve/nagluve dece - audiolozi, slušna pomagala), da bi
slušanje moglo da se uči/usvaja u rehabilitaciji (surdolozi, terapeuti) ili kod kuće (roditelji).

28. Povezanost sluha i govora

Dijalektička povezanost sluha i govora je poznata, ali u toj povezanosti treba naglasiti prednost slušanja
koje uslovljava pojavu govora. Kada se dete rodi sa normalnim auditivnim potencijalima, razvoj govora
zavisi od mnoštva drugih razvojnih faktora. Mora da postoji harmonično funkcionisanje više aspekata:
anatomsko-fiziološkog, auditivnog, mentalnog, emocionalnog i socijalnog da bi dete počelo da razvija
svoj govor.

15
Krajnji produkt bilo koje akustičke stimulacije je psihički utisak koji ono izaziva, a ne samo funkcionisanje
delova i organa čula sluha. Proces slušanja počinje fizičkom stimulacijom, nastavlja se pretvaranjem
fizičke energije u bioelektrični potencijal, a završava se slikom tona, reči ili pojma, u višim govornim i
auditivnim zonama korteksa. Ne dolazi do transformacije samo na jednom polju već istovremeno na više
različitih nivoa. Uticaj procesa auditivne percepcije i obrade signala, na razvoj govora je dvojak: sa jedne
strane obezbeđuje put za akustičku stimulaciju, a sa druge treba da omoguči govornu ekspresiju. Govor
treba posmatrati sa aspekta pasivnog (receptivnog) govora i aktivnog(ekspresivnog) govora. Očuvana
sposobnost auditivne kontrole utiče na oba aspekta. Formiranje receptivnog govora zavisi od očuvane
funkcije slušanja, koja omogućava dolazak informacije a sastoji se od čistog tona, zvuka, reči ili verbalnog
iskaza. Aktivni, ekspresivni govor nije moguć bez određenog pasivnog depozita, koji mora da postoji u
svesti i kao model za formiranje verbalnog iskaza – ekspresije. Ekspresija zavisi od sposobnosti auditivne
kontrole govora samog govornika –auditivni fidbek. Formiranje artikulacije, pojmovnog znanja,
gramatičkih i semantičkih formi jezika zavisi od količine i kvaliteta informacija koje dobijamo auditivnim
putem. Govor počinje da se razvija imitiranjem. Dete pokušava da imitira ono što čuje. Sazrevanjem i
razvojem, dete dobija konstantne akustičke podatke i informacije, koje mu omogućavaju da postepeno
menja svoj govor. Kada dete nema šta da imitira tj.kada akustička stimulacija nema svoj put, dolazi do
zastoja ili potpunog prekida u razvoju govora, a kod deteta koje ima taj problem od rođenja, razvoj
govora tj.sam govor ne postoji.

29. Auditivna percepcija

Akustička (auditivna) percepcija je rezultat akustičke (auditivne) obrade. Auditivna percepcija -

sposobnost da se akustički signal-zvuk prihvati, obradi, sprovede i memoriše. Auditivna percepcija
podrazumeva memorisanje utisaka izazvanih nadražajem, klasifikaciju, transformaciju i prepoznavanje
nadražaja u okviru već formiranih klasa ili iskustava.

Senzacije su komponente iz kojih se sastoji naše saznanje, u kome se senzacije ređaju jedna na drugu, i
na taj način čine formu našeg saznanja. One su integrisane i organizovane od strane auditivnog sistema
u perceptivne nadražaje. Rezultat obrade je ono što nazivamo percepcijom koja nosi organizaciju
perceptivnih nadražaja.

Perceptivna obrada je rezultat određene organizacije senzornog stimulusa koji ima svoj udeo u nekim
bazičnim neurofiziološkim mehanizmima senzornog aparata.

Bruner shvata ulogu adektvatne auditivne stimulacije i obrade, u kojima proces mišljenja i kognitivnog
razvoja može da teče nesmetano. On tvrdi da percepcija uključuje i kategorizaciju(klasifikaciju)
informacije. Kada dođe do stimulacije senzornim nadražajem , odgovor se formira tako što se ta
informacija smešta u neku od klasa stvari ili utisaka. Te klase sa definisanim osobinama su razvijene iz
našeg iskustva. Ovo Brunerovo stanovište ukazuje na još jedan kvalitet percepcije - a to je da se ona
može razvijati i uticati na učenje.

Auditivna obrada i auditivna percepcija imaju osnovnu ulogu da nam omoguće dotok novih informacija.

16
30. Klasifikacija oštećenja sluha

O kom broju govorimo...

• Sa različitim smetnjama sluha 10% svetske populacije
• Sa oštećenjem sluha od 0.4 do 3%
• Kongenitalno oštećenje sluha 0.1-0.3% (1do3 na 1000 živorođene dece)
• Sa oštećenjem sluha različitog stepena do 3%
• Potpuno gluvih oko 0.4% ukupne populacije slušno oštećenih
• Sa konduktivnim oštećenjem sluha na uzrastu od 5 do 8 godina 18%.

U edukativnom smislu reči, odnos prijema informacija preko naših 5 čula izražen u procentima, izgleda
ovako:
-čulo vida 7%
-čulo sluha 87%
-čulo mirisa 3,5%
-čulo dodira 1,5%
-čulo ukusa 1%

Definicija: OŠTEĆENJE SLUHA podrazumeva trajno sniženje slušne osetljivosti na zvuk ili smanjenu
sposobnost percepcije zvučnih draži. Slušno oštećenje se utvrđuje metodom – AUDIOMETRIJE.

RAZLIČITE KLASIFIKACIJE SA WORD FAJLOVA:

1. U odnosu na čiste tonove (WHO):

• blago oštećenje sluha 26 - 40 db

• umereno oštećenje sluha 41 - 55 db
• srednje oštećenje sluha 56 - 70 db
• teško oštećenje sluha 71 - 90 db
• veoma teško oštećenje ＞ 90 dB

2. U odnosu na lokalitet i zahvaćenost auditivnih struktura (tj.u odnosu na prirodu):

• senzorineuralna (perceptivna) oštećenja sluha

• konduktivna oštećenja sluha
• oštećenja sluha mešovitog tipa
• centralna oštećenja sluha

3. U odnosu na vreme nastanka:

• kongenitalno
• stečeno
• hereditarno(najčešće progresivnog karaktera)

17
4. U odnosu na vreme ispoljavanja:

• kongenitalno (prenatalna 20% , perinatalna 20%)

• steceno (postnatalna 60%)

5. U odnosu na stepen:

• gluvoća – obostrano oštećenje sluha gde je prag sluha ＞ od 90 dB

• nagluvost – gde je prag sluha na biljem uvu od 25 do 90 dB.

Gluvoća može biti:

1) PRAKTIČNA (ostaci sluha ispod 90 dB na jednom delu slušnog polja ili na celom slušnom polju)
2) TOTALNA (bez ostataka sluha preko celog slušnog polja).

Nagluvost može biti: LAKA, UMERENA, SREDNjA, TEŠKA I VEOMA TEŠKA.

6. U odnosu na lokalizaciju lezije:

• kohlearno
• retrokohlearno
• centralno

7. U odnosu na lateralizaciju:

• jednostrano(asimetrično)
• obostrano(simetrično)

8. U odnosu na etiologiju:

• nasledno(genetsko)
• negenetsko – ostali faktori

9. U odnosu na pojavu i razvoj govora:

• prelingvalno (do 2.godine)

• perilingvalno (od 2. do 7.godine)
• postlingvalno (posle 7.godine)

18
KLASIFIKACIJA OŠTEĆENJA SLUHA (IZ KNJIGE):

I. KONGENITALNO SENZORINEURALNO OŠTEĆENJE SLUHA

A. GENETSKE ETIOLOGIJE

1. Izolovano oštećenje sluha:

- Mišelova aplazija
- Mondinijeva aplazija
- Šajbeova aplazija
- Aleksanderova aplazija

2. Oštećenje sluha u sklopu sindroma:

- Vardenburgov sindrom
- Albinizam
- Hiperpigmentacija
- Onihodistrofija
- Pendredov sindrom
- Džervelov sindrom
- Ašerov sindrom
- Trizomije (13,15,18,21)

B. NEGENETSKE ETIOLOGIJE

1. Izolovano oštećenje sluha:

- Ototoksično oštećenje (streptomicin, kinin)

2. Udruženo sa drugim anomalijama:

- Ototoksično oštećenje (talidomid)

- Virusne infekcije (rubeola, OMV)
- Metabolički poremećaji
- Radijacija u prvom trisemestru
- Prematuritet
- Porođajna trauma i anoksija

19
 II. ODLOŽENO ILI STEČENO SENZORINEURALNO OŠTEĆENJE SLUHA

A. GENETSKE ETIOLOGIJE

1. Izolovano oštećenje sluha:

- Porodična progresivna senzorineuralna nagluvost

-
2. Oštećenje sluha u sklopu sindroma:
- Alportov sindrom
- Bolesti lizozomskog deponovanja
- Klippel Feilov sindrom
- Refsumova bolest
- Alstromova bolest
- Kokejnov sindrom
- Ričards Randlov - sindrom
- Neurofibromatosis
- Kruzonova bolest

B. NEGENETSKE ETIOLOGIJE

1.Bakterijski (labitinilitis, otitis media)

2.Spirohetalni
3.Virusni(meningitis, mumps)
4.Ototoksično oštećenje
5.Neoplastične bolesti (leukoze, centralni i periferni tumori uva)
6.Trauma (akustička, fakture temporalne kosti=
7.Metabolički poremećaji (alergija, bubrežna oboljenja, Menijerova bolest)
8.Autoimune bolesti
9.Nagla gluvoća

31. Senzorineuralna (perceptivna) oštećenja sluha

Perceptivno oštećenje sluha znači da je do oštećenja došlo na senzorineuralnom delu organa sluha – na
samoj kohlei, akustičkim ćelijama ili na samom auditivnom nervu. Najčešće nije lako definisati gde se
dešava patološki proces. Kod ovog tipa oštećenja radi se o poremećaju koji je nastao na delu organa od
kohlee do korteksa.

Perceptivna oštećenja uglavnom daju tipične forme audiograma:

1) PRVI TIP - descedentna(silazeća) kriva gde su duboki tonovi skoro očuvani , a visoki oštećeni
2) DRUGI TIP- ascedentna kriva gde je situacija obrnuta, ali je to mnogo ređe
3) TREĆI TIP - linearna kriva gde su i duboki i visoki tonovi podjednako oštećeni.

20
Senzorineuralna oštećenja sluha zahvataju:

 unutrašnje uvo
 slušni živac, ili
 centralne puteve i kortikalne akustičke centre

Učestalost (senzorineuralnih oštećenja sluha):

 teška senzorineuralna oštećenja se javljaju 1-3:1000, od čega je polovina genetskog porekla

 u 30% novorođenčadi ova oštećenja se javljaju kao deo udruženih psihofizičkih smetnji

32. Konduktivna oštećenja sluha

KONDUKTIVNA OŠTEĆENJA SLUHA - smetnje bilo koje vrste u prenosu zvuka od ulaza u spoljašnji slušni
hodnik do unutrašnjeg uva. U ovom slučaju, unutrašnje uvo sposobno je za normalnu funkciju ali zvučne
vibracije nisu u stanju da stimulišu kohleu uobičajenim putem. Ovo oštećenje karakteriše se gubitkom
sposobnosti prenosa tonova koji idu preko vazduha, dok se zvuci koji idu direktno preko kostiju lobanje
prenose normalno.

Uzroci koji najčešće izazivaju ovaj tip oštećenja sluha su:

 opstrukcija spoljnjeg slušnog kanala

 smanjena sposobnost bubne opne za prijem i prenos dospelih vibracija
 disfunkcija E.tube
 prisustvo sadržaja u cavumu tympani
 smanjena pokretljivost lanca slušnih koščica

Kada je vazdušni put prenosa potpuno blokiran postoji konduktivno oštećenje sluha na nivou od oko
60dB. Većina konduktivnih oštećenja može se sanirati medikamentoznom terapijom ili hirurškom
intervencijom, pod uslovom da su dijagnostikovana na vreme. Ovaj tip oštećenja retko zahteva
defektološki tretman.

Na audiogramu konduktivno oštećenje izgleda tako što je kriva vazdušne vodljivosti mnogo niža od krive
koštane vodljivosti zvuka. Kriva vazdušne vodljivosti može biti niža maksimalno 60Db, i tada se radi o
potpunom odsustvu fje sprovodnog aparata sluha.

Konduktivna (sprovodna) oštećenja sluha zahvataju:

• spoljašnje uvo
• srednje uvo

21
33. Mešovita oštećenja sluha

MEŠOVITO OŠTEĆENJE SLUHA - kada su prisutna oba tipa oštećenja sluha (konduktivno i perceptivno).
Audiogram pokazuje patološku krivu kako koštane tako i vazdušne vodljivosti. Oštećenja ovog tipa vrlo
često su bilateralna. Ona se javljaju kod pacijenata kod kojih je perceptivno oštećenje već prisutno, a na
koje se nadovezalo i konduktivno oštećenje.
Na početku rehabilitacije važno je otkriti eventualno prisustvo konduktivne nagluvosti , i preduzeti mere
za njeno otklanjanje. Kod dece koja se već nalaze na rehabilitaciji, pojavu konduktivnog oštećenja
defektolog registruje promenom reakcije na slušni aparat, smanjenom sposobnošću razumevanja govora
i zastojem u razvoju govora.
Mešovita oštećenja sluha zahtevaju medicinski i defektološki tretman i timski rad, dok se konduktivna
komponenta ne otkloni, i dok se ne sazna definitivni prag sluha.

Oštećenja sluha mešovitog tipa zahvataju:

- spoljašnje ili srednje, i

- unutrašnje uvo

34. Centralna oštećenja sluha

Odnose se na oštećenja slušnog živca, puteve i kortikalne centre. Centralno oštećenje sluha nastaje kao
posledica oštećenja moždanih puteva ili kortikalnih centara , izuzetno redak tip kvantitativnog oštećenja
sluha. Može nastati kao posledica razvoja moždanih tumora, meningitisa ili pak cerebrovaskularnih
insulta u temporalnom režnju ili povrede.

Centralna oštećenja sluha zahvataju:

- auditivne zone
- kortikalne centre u korteksu

35. Klasifikacija oštećenja sluha SZO (WHO) U ODNOSU NA ČISTE TONOVE

Stepen oštećenja sluha Prag sluha za čist ton

Lako 26-40 dB
Umereno 41-55 dB
Teško 56-70 dB
Veoma teško 71-90 dB
Praktična gluvoća >90 dB

22
36.-40. Klasifikacija Kostić

Grupa Karakteristike ostataka sluha Vreme

nastanka
0 Ne uspostavlja kontakt sa zvukom ili ima minimalne ostatke sluha na nisko 0-2.5 m
frekventnom opsegu, pa uspostavlja kontakt samo uz maksimalno pojačanje
I Mogu da razlikuju: trajanje zvucnog signala, 2 intenziteta, 2 tonske visine 2.5-9 m
II Prave razliku između vokala i konsonanata, ploziva i afrikata, afrikata i frikativa, 9-24 m
laterala i nazala, zvučnih i bezvučnih glasova
III Uz selektivnu amplifikaciju mogu da diskriminišu sve govorne glasove 2-4 g
maternjeg jezika u toj meri da savladaju oralnu ekspresiju
IV Uz linearnu amplifikaciju mogu da diskriminišu sve govorne glasove maternjeg 4-7 g
jezika u toj meri da savladaju oralnu ekspresiju

41. Klasifikacija u odnosu na stepen hendikepa (aaa- american audiology asociation)

Prag sluha Kategorija Stepen hendikepa Razumevanje govora

Do 25 dB A Beznačajan Dobro
25-40 dB B Blag Ne razume šapat
40-55 dB C Umeren Ne razume govor
56-70 dB D Značajan Ne razume viku
70-90 dB E Težak Potreban aparat
Iznad 90 dB F Ekstreman Ni preko aparata ne razume govor

42. Klasifikacija po Mawsonu - on preporučuje kliničku, pedagošku i socijalnu klasifikaciju. Da bi se

obavila klinička klasifikacija, treba obaviti 3 vida merenja kod slušno hendikepirane osobe:

 Merenje sposobnosti slušanja glasa u normalnoj sredini;

 Merenje sposobnosti slušanja govornog glasa ispitivača;
 Merenje sposobnosti slušanja tonskih i govornih signala testova koji se upotrebljavaju u tonalnoj
i govornoj audiometriji.

23
 KLASIFIKACIJA Socijalne teškoće Klinički govorni Tonalni audiogram
testovi-prijem
Normalan sluh Nema Iznad 8 m i više Oštećenje ispod 10 dB

Laka gluvoća Kod velike udaljenosti Iznad 5 m 10-30 dB

govornika
Umerena gluvoća Kod male udaljenosti Ne iznad 1 m Do 60 dB
govornika
Teška gluvoća Kod neamplificiranog govora Govor na uvo Preko 60 dB

Totalna gluvoća Ne čuje govor Ne prima govor Preko 90 dB

43. Klasifikacija po Majklbastu – on uzima u obzir 5 faktora za definisanje i klasifikovanje oštećenja

sluha:

Faktor Podela

Stepen Gluvi – nagluvi

Vreme Urođena – stečena

Uzrok Egzogena – endogena

Fizičko poreklo Senzorijalna – neuralna

Konduktivna/centralna
Starost Prezbiakuzija – prirodan gubitak sluha u odmaklim godinama
Gluvoća, senzorineuralne prirode nastala posle 5.g. starosti

44. Klasifikacija po E. Lewine - Poznati američki stručnjak za psihologiju gluvoće Edna Levine, dala je
klasifikaciju koja je dosta globalna i nepotpuna.

Grupa Karakteristike

Hipoakuzičari Nagluve osobe kojima oštećenje sluha onemogućava prirodno savlađivanje govora sa ili bez
upotrebe auditivne proteze (“ogluveli”).
Anakuzičari Teška glivoća od rođenja ili ranog detinjstva koja je onemogućila prirodan razvoj govora sa ili bez
auditivne proteze.
Disakuzičari Teškoće nisu u vezi sa smanjenom slušnom osetljivošću već poremećajima sposobnosti auditivne
sinteze i interpretacije zvučnog signala. Anatomski su centralnog porekla.

Psihodisakuzičari Poremećaji sluha su čisto psihičke prirode. Funkcionalna, psihogena i histerična gluvoća.

24
45. Klasifikacija po Mihajlu Pražić-u

Stepen oštećenja Prag sluha u dB

Laka nagluvost 20-40
Umerena nagluvost 40-60
Teška nagluvost 60-85
Praktična gluvoća 85-95
Totalna gluvoća Bez ostataka sluha

46. Faktori za klasifikaciju oštećenja sluha

o vreme nastanka i ispoljavanja

o stepen oštećenja
o mesto/lokalizacija lezije
o priroda
o lateralizacija
o etiologija

47. Etiologija oštećenja sluha

Prema etiologiji, oštećenja sluha kod dece dele se na genetska i negenetska.

GENETSKA OŠTEĆENJA SLUHA (35% od ukupnog broja oštećenja sluha)

1.NESINDROMSKA 60%

• Autosomno-recesivna 60-70%
• Autosomno-dominantna 30%
• Polno vezana 2%
• Mitohondrijalna i multilokusna oko 2%

2.SINDROMSKA 40% - najčešći sindromi u okviru kojih se javlja oštećenje sluha su:

• Vardenburgov sindrom (Waardenrburg sy)

• Ašerov sindrom (Usher sy)
• Džerverov sindrom (Jervell sy)
• Leopardov sindrom (Leopard sy)

Oštećenja sluha prema vremenu ispoljavanja, dele se na:

KONGENITALNA STEČENA
prenatalna 20% posnatalna 60%
perinatalna 20%

25
Na 1:1000 beba sa značajnim slušnim oštećenjem ; Na 1:1400 beba sa teškim oštećenjem sluha;
Prevalencija je 1 - 2%.

STEČENA OŠTEĆENjA SLUHA, nastaju kao posledica infekcija:

- Menigitisa
- Encefalitisa
- Rubeole
- Citomegalovirusa
- Otitisa
- Toksiplazmoze

48. Riziko faktori koji mogu dovesti do oštećenja sluha

Faktore rizika za oštećenje sluha predstavljaju ona patološka stanja kod kojih postoji znatno uvećana
učestalost oštećenja sluha u odnosu na opštu populaciju. Postoji vise klasifikacija riziko faktora, a najšire
prihvaćena u svetskoj literaturi je lista američkog Zajedničkog komiteta za snimanje sluha kod dece:

1. Porodična anamneza o hereditarnoj nagluvosti

2. Rubeola ili druge nebakterijske intrauterine infekcije
3. Kongenitalne malformacije u ORL području
4. Mala porođajna težina
5. Hiperbilirubinemija iznad nivoa za eksangvino transfuziju
6. Bakterijski meningitis novorođenčeta
7. Teška porođajna asfiksija sa APGAR skorom 0-3
8. Retki sindromi obično udruženi sa gluvoćom (Kornelia de Lange, Rubinstein-Taybee)

Treba naglasiti da različiti uzroci oštećenja sluha daju i različite tipove oštećenja. Prenatalni i natalni
faktori uglavnom prouzrokuju oštećenja perceptivnog tipa, dok stečeni faktori mogu izazvati oštećenja
konduktivnog, perceptivnog ili mešovitog tipa.

49. Prenatalni faktori koji mogu dovesti do oštećenja sluha

 Hereditarni-nasledni faktori
 Kongenitalni faktori (oboljenja ili infekcije majke koje utiču na plod – rubeola, virusna oboljenja,
uzimanje ototoksičnih lekova, prevremeni porođaj, traumatska oštećenja u trudnoći,
prekomerno uzimanje alkohola ili opojnih sredstava u toku trudnoće…)

50. Natalni faktori koji mogu dovesti do oštećenja sluha podrazumevaju oštećenje do kojeg je došlo u
toku samog rođenja:

 Porođajna trauma
 Intrakranijalno krvarenje

26
51. Postnatalni (stečeni) faktori koji mogu dovesti do oštećenja sluha – podrazumevaju oštećenja
nastala posle rođenja deteta, bilo u prvim danima života ili kasnije. Najčešće su to:

 Akutna i hronična zapaljenjska oboljenja srednjeg uva

 Trauma i povrede glave
 Bakterijske ili virusne infekcije (meningitis, davanje ototoksičnih lekova detetu radi saniranja
infekcije…)

52. Pet najčešćih faktora koji dovode do oštećenja sluha

1. Hereditet – hereditarna oštećenja sluha su urođena. Hereditarna ili nasledna oštećenja sluha i
dalje su najčešća oštećenja. Do oštećenja sluha može doći i dominantnim i recesivnim
nasleđivanjem. U anamnezi ovih oštećenja sluha dolazimo do podataka da u porodici oca ili
majke postoje i drugi slučajevi nagluvosti ili gluvoće. Hereditarna oštećenja sluha su obično
težeg stepena pa zbog te činjenice, a i zbog toga što su ta deca pod strožim posmatranjem
okoline, ova oštećenja sluha se veoma često otkrivaju rano.

2. Infekcije (virusne ili bakterijske: Rubeola, CMV, meningitis, encefalitis…)mogu da deluju

intrauterino, perinatalno ili postnatalno; tj.mogu da izazovu i urođeno i stečeno oštećenje sluha.

3. Traumatska oštećenja sluha najčešće su stečena, ali se ne isključuju i povrede u toku trudnoće
koje mogu da dovedu do oštećenja sluha deteta.

4. Ototoksični lekovi mogu da dovedu do kongenitalnih oštećenja sluha (ako se daju u trudnoći).

5. Stečena oštećenja sluha su najšira grupa. To su sva ona oštećenja sluha koja nastaju tokom
života i u njih ubrajamo i staračke gluvoće i nagluvosti.

Oboljenja koja najčešće dovode do oštećenja sluha su : stenoza ili atrezija spoljnjeg slušnog hodnika,
otitis, cerumen ili prisustvo stranog tela u spoljnjem slušnom hodniku, perforacije bubne opne,
kohlearna trauma, virusna oboljenja, tumor akustičkog nerva itd.

53. Učestalost kongenitalnih oštećenja sluha kod novorođenčadi

Kongenitalna (prenatalna i perinatalna) su uglavnom oštećenja perceptivnog tipa tj.senzorineuralna.

• Teška senzorineuralna oštećenja se javljaju 1-3:1000, od čega je polovina genetskog porekla

• U 30% novorođenčadi ova oštećenja se javljaju kao deo udruženih psihofizičkih smetnji
• Kongenitalno oštećenje sluha 0.1-0.3% (1-3 na 1000 živorođene dece)
• Na 1:1000 beba sa značajnim slušnim oštećenjem
• Na 1:1400 beba sa teškim oštećenjem sluha
• Prevalencija je 1 - 2%.

27
54. Skrining oštećenja sluha

Definisanje faktora rizika predstavlja osnovu za rano otkrivanje oštećenja sluha. Metode koje se koriste u
tu svrhu su skrining metode. Osnovni cilj korišćenja ovih metoda je što ranije otkrivanje oštećenja sluha,
čime se omogućava pravovremena terapijska ili rehabilitaciona procedura.

• deca iz porodica sa hereditarnom nagluvošću/deca sa faktorima rizika (u trudnoći i na porođaju)

javljaju se na pregled pre 6og meseca

• deca iz porodica gde nije bilo oštećenja sluha tek posle 18og meseca

55.-58. Opservacija znakova oštećenja sluha

0 do 3 meseca 6 do 9 meseci

• Ne trza se na iznenadan, jak zvuk • Ne traži pogledom imenovane članove

• Ne smiruje se na majčin glas • Ne okreće glavu ka zvuku
• Ne prepoznaje majčin glas • Ne okreće se na poziv
• Ne reaguje pokretom na jednost.naloge
• Ne koristi glas da skrene pažnju

3 do 6 meseci 9 do 12 meseci

• Ne okreće pogled i glavu ka zvuku • Ne razume “Ne” i “Pa – pa”

• Ne prestaje da plače kad mu se obraćaš • Ne reaguje na tihe zvuke
• Ne počinje da guče • Ne gleda u sliku pojma (maca, auto,...)
• Ne imitira jednostavne zvuke
• Ne glasa se dok se igra

Spisak indikacija za surdološku intervenciju:

- u slučaju da nema reakcije na okolne zvuke – u prvim mesecima života;

- ako izostaje reakcija na majčin glas ili govor okoline u prvih šest meseci;
- ako izostaje bilo kakvo glasanje u prvih godinu dana;
- u slučaju da se ne razvija govor, razumevanje, komunikacija kod deteta do druge godine.

59. Auditivni feed-back, pojam i uloga

To je ekspresija koja zavisi od sposobnosti auditivne kontrole govora samog govora. Prvo slušamo sami
sebe dok govorimo. Sposobnost autokontrole izgovorenog omogućava kontrolu intenziteta glasa, ritma i
melodije rečenice i celog iskaza , kao i kontrolu gramatičke i semantičke strukture iskaza. Ukoliko ne
čujemo, ne možemo ni da odgovorimo.

28
60. Komunikacijske sposobnosti osoba oštećenog sluha

VERBALNA KOMPETENCIJA GLUVIH (verbalna produkcija gluvih):

Pasivni rečnički fond

Reči koje razumeju
Pojmovi koje ne koriste u aktivnom izražavanju
Veći je od rečničkog fonda

 Verbalna

 Znakovna – gestovna – cute speech

 Pisana

 Totalna – upotreba svih modaliteta govora

• Smetnje u govoru: disfazija, dislalija, alalija, poremećaj artikulacije, disgrafija, disleksija,

dispraksija:

• Smetnje u jeziku: pojmovno znanje, usvajanje gramatičkih kategorija, formiranje jezičkog

iskaza,...;

• Smetnje u komunikaciji: bez odnosa sa okolinom, bez kontakta, bez motivacije za usvajanje
komunikacijskog modela okoline.

29