Knjizevnost I Jezik 3-4 2006

КЊИЖЕВНОСТ
И ЈЕЗИК
Година LIII Београд 2006.
Број 3–4
РА С П РА В Е И Ч Л А Н Ц И
811.163.41’276.2
Ранко Бугарски (Београд)
Жаргон – да или не?
У чланку се на подлози мноштва примера разматрају питања дефиниције жаргона,

класификације жаргонских варијетета, као и ставова који се према овим језичким мани-
фестацијама заузимају. Указује се и на значај научног проучавања жаргона као својеврсног
огледала процеса који су у току у српском језику као целини. На крају се даје осврт на однос
према овом феномену, али и према одговарајућој вербалној пракси ученика, који би се могао
препоручити професорима и наставницима српског језика.
Кључне речи: жаргон, разговорни језик, стандардни и књижевни језик, језички кон-
такти, домаћи и страни елементи, језичке промене, акцентуација, ставови, настава језика.
1. Текст који следи накнадно је написан на основу бележака за предавање

одржано 20. јануара 2006. године у оквиру 47. републичког зимског семинара за
професоре и наставнике српског језика на Филолошком факултету у Београду.
То предавање је замишљено и остварено не као читање реферата већ припремље-
ног за штампу, него као интерактиван процес у којем је учествовао и велики
број слушалаца, и током којег се чак у два маха – на самом почетку и пред крај
– гласало о питању постављеном у наслову. Разумљиво је да је све ово немогуће
репродуковати на папиру у форми подесној за читање. Стога ће у овом чланку
бити у прилагођеном облику изложена суштина материје која је била предмет
предавања и дискусије, уз местимична проширења и завршни педагошки осврт.
За детаљнију обраду ових и сродних питања, праћену списковима жаргонске
лексике, заинтересовани читаоци се упућују на ауторову књигу Жаргон – лин-
гвистичка студија, Београд: Библиотека XX век, 2003, са даљом литературом
(друго, прерађено и проширено издање је у штампи).
216 Ранко Бугарски
2. Жаргон је језички феномен код нас више пописиван него описиван, више
слављен или куђен него тумачен. У стручним круговима, а поготово међу лаи-
цима, углавном се сусрећу и сукобљавају два упрошћена а заоштрена вредносна
суда, у стилу за или против, односно – како то сугерише наш наслов – ДА или НЕ.
Прво опредељење подразумева да је жаргон добра ствар јер обогаћује језик, а дру-
го да је он лош зато што квари језик. При томе су претходном становишту склони
они који у овој језичкој манифестацији гледају пре свега добродошло испољење
омладинске вербалне креативности, ведрине и свежине, док се на сам помен жар-
гона редовно мрште нормативни граматичари и језички чистунци, који у њему
виде само ружно наличје чистог књижевног језика. У оваквој ситуацији никоме се
не може замерити ако се збуњено запита која је страна у праву и где је истина.
3. У тражењу одговора на ово питање очито је неопходно да најпре утврди-
мо на шта управо мислимо кад употребимо реч жаргон, односно којим и каквим
језичким остварењима одговора ова етикета. У овој прилици биће подесно да на
почетку кратко размотримо низ грубо класификованих (и по потреби у заграда-
ма приближно „преведених“) примера речи и конструкција за које се вероватно
можемо сложити да припадају жаргону:
I
(1) Остварујем лични доходак у васпитно-образовној установи где имам засно-
ван радни однос као инокосни пословодни орган (зарађујем плату у школи
где сам запослен као директор) - - извод из матичне књиге рођених/венча-
них/умрлих (крштеница/венчаница/умрлица) - - образац за издавање очног
помагала (рецепт за наочари)
(2) Доћи ће до формирања снежног покривача (Пашће снег)
(3) косооки мајстори целулоидне лоптице из земље излазeћег сунца (јапански
стонотенисери) - - ритерн бекхенд топ спин пасинг шот паралелом (врста
удaрца у тенису)
(4) шлајфна (новинска картица) - - антрфиле (уоквирен део текста у новинама)
- - идиот (уређај за неприметно читање вести на ТВ) - - глодур (главни и
одговорни уредник)
(5) сетовање логовање флешовање mountовање downloadовање capture-
овање (компјутерски термини)
(6) маркетинг консалтинг мониторинг инжењеринг брифинг тајминг
рејтинг - - пресинг сурфинг рафтинг триминг џогинг - - букинг
чекинг бординг ситинг тикетинг - - стајлинг лифтинг пилинг пир-
синг - - шопинг хепенинг.
Примери под (1) лако се препознају по својој припадности бирократском
жаргону; први је део већ заборављене самоуправне терминологије, али друга
два још живе као производи исте административне духовне матрице. (2) је ка-
рактеристичан пример жаргона временске прогнозе. Синтагме под (3) илуструју
Књижевност и језик, LIII/3-4, Београд, 2006. 217
претенциозност жаргона спортских извештача, где је прва строго српска а дру-

га благо „посрбљена“ енглеска. Термини под (4), мешаног порекла, чине мали
узорак новинарског жаргона. Низ „посрбљених“ англицизама под (5) типичан
је за компјутерски жаргон. Најзад, под (6) наводимо већи број англицизама са
подручја економије, пословања, спортова и рекреације, авионског саобраћаја,
козметике и другог, од којих су неки и у широј употреби.
II
дизелаш кајлаш крсташ - - рејвер репер брејкер даркер панкер - - џоџа
џиџа џинџа ганџа гранџа вуџа - - ексић спидић синглић топић - -
дрогос трипос џанкос џикс џица - - фиксер шприцер снифер - - дувка
цепка фурка
Ово су низови назива за разне омладинске групе, марихуану и друге дроге,
наркомане и начине узимања дроге.
III
доминџос (мини сукња) шуфнудла (нудисткиња) уличарка (виршла са улич-
ног киоска) дизајнер („паук“, тј. дизалица за одвожење непрописно паркира-
них возила) џепуше (панталоне са великим нашивеним џеповима) улетуше/
црногорке (мокасине) космонаут (космат човек) коштана (кошчата девојка)
сперматозоид (избеглица из Јајца) - - образовати се (плесати образ уз образ)
хоризонтални танго (полни однос) мачка у праху (мишомор) - - има разли-
чите погледе на свет (разрок) смеје се око главе (има велика уста) штипа за
очи/ружан као смрт у најлон кеси (веома ружан) /већина примера из ове групе
узета је из II издања Речника жаргона Драгослава Андрића/
Лако ћемо се сложити да су сви примери дати у одељцима I–III жаргонског
карактера – само не увек на исти начин, нити у истој мери. Изгледа да смо запра-
во суочени са више различитих жаргона, који се само оријентационо и условно
могу сврстати под једну обједињујућу етикету.
4. У циљу уношења нешто реда у ово шаренило, најпре ћемо пренети опш-
ту дефиницију жаргона из наше цитиране књиге (стр. 9–10):
Широко говорећи, жаргоном се може назвати сваки неформални и пре-
тежно говорни варијетет неког језика који служи за идентификацију и кому-
никацију унутар неке друштвено одређене групе – по професији, социјал-
ном статусу, узрасту и слично – чије чланове повезује заједнички интерес
или начин живота, а која уз то може бити и територијално омеђена. Жаргон
је обележен специфичним језичким средствима, пре свега лексичким и фра-
зеолошким, а изузетно и граматичким и фонолошким. Отуда је он слабо ра-
зумљив другим говорницима истог језика, који га често негативно вреднују
у подразумеваној опозицији према стандардном или књижевном језику.

Тако се, на пример, говори о аутомеханичарском, правничком, администра-
тивном, политичком, новинарском, компјутерском, спортском, војничком,
уличном, лоповском, наркоманском, ђачком, студентском, београдском или
дорћолском жаргону, са могућим ужим поделама унутар неких од њих.
Основна подела овог обухватног и хетерогеног подручја могла би бити на
стручни, субкултурни и омладински жаргонски тип, у који би спадали (тим редом)
горе дати примери груписани под I, II и III. Као што се може закључити већ из тих
примера, стручне жаргоне карактеризује неумерена, шаблонска и често претенци-
озна употреба стручних назива, која неретко изазива одбојност међу нестручња-
цима. Процесом стандардизације они могу да прерасту у стручне терминологије
разних регистара, али при оваквој употреби још увек испољавају жаргонска обе-
лежја. На другој страни, субкултурни и омладински жаргонски типови типично се
одликују маштовитим и живописним креацијама, што такође илуструју наши при-
мери (нарочито они под III). Овакви жаргони, посебно они криминогених субкул-
тура, „наменски“ су неразумљиви изван дате групе у циљу заштите од „провале“
споља, па се од свих врста језичких варијетета мењају далеко најбрже. (Чим неки
карактеристичан израз постане шире познат, он се замењује новим; отуда толики
број назива за полицајца, марихуану и сл.). Промене у омладинским жаргонима
такође су брзе, иако најчешће друкчије мотивисане – потребом сваке генерације
да особеним језичким средствима потврди свој групни идентитет.
5. Поједини жаргони имају, дакле, различита својства, понекад чак и дирек-
тно супротна (упор. нпр. политички и ђачки жаргон). Осим тога, ту није реч о
оштрим границама него о финим прелазима, уз повремено стапање различитих
жаргона (нпр. неки субкултурни жаргони су истовремено и карактеристично
омладински). Стога је целокупно поље жаргона веома тешко испарцелисати на
неки систематски и општеприхватљив начин. (Један покушај дат је на стр. 11
наведене књиге, у виду табеларног прегледа који овде из техничких разлога не-
ћемо репродуковати, али који заправо само графички сажима ову дискусију).
Уз све то, категоријална припадност жаргонске лексике и фразеологије и
сама је подложна променама. Као што је познато, многи изрази пореклом из жар-
гона могу се преко ширег разговорног језика прелити у стандардни и књижевни
језик. (Мање је познато да се дешава и обрнуто, тј. да се нежаргонска језичка
средства користе на горе описани жаргонски начин, као код данас актуелне ком-
пјутерске терминологије). За илустрацију одсуства строгих граница, реч црњак
у колоквијалном стилу означава црно вино, али припада општем жаргону у зна-
чењу ’црни хумор’, а наркоманском жаргону када значи ’густо скувана дрога’.
6. Поменуте несигурности и дилеме налазе израза и у основној термино-
логији, јер се ту јављају и други термини: арго и сленг из француског односно
енглеског језика, а одраније су ту и домаћи називи шатровачки и фрајерски.
Употреба ове терминологије је крајње неуједначена, а груба систематизација
могла би се извести на следећи начин. Најбољи надређени термин за целокупну
област јесте жаргон, схваћен у ширем смислу. У ужем и специфичнијем смислу,
Жаргон – да или не 219
исти назив посебно би се односио на стручне жаргоне (чему управо одговара

термин jargon у француском и енглеском), док би арго и сленг пре упућивали на
субкултурне односно омладинске варијетете. Домаћи називи су данас углавном
застарели. Шатровачки (са варијантом утровачки), који асоцира на циганске
черге, већином означава разне преметаљке са могућим додацима (воздра, шта-
патипијепе, јоћакуњ /кућа/, убицашиње /шибица/...) и сада се ређе користи, као
и фрајерски – оба у значењу сленга.
7. Све досад изложено указује да утврђивање идентитета и распона појма
жаргона наилази на тешкоће, и то из три разлога. Прво, жаргон је тешко, а не-
кад и немогуће, разграничити од других врста језичких варијетета, а нарочито
од ширег разговорног језика; уопште узев, чини се да је лакше утврдити шта
жаргон јесте него шта није. Друго, сāмо подручје жаргона, како год одређено,
испољава различите подврсте чије је раздвајање подједнако проблематично. И
треће, жаргон је истовремено врста језика (пре свега карактерисана нарочитом
лексиком и фразеологијом, дакле коришћеним језичким инвентаром) али и на-
чин говора (како се користе расположива средства, без обзира на њихово жар-
гонско или нежаргонско порекло).
Из наведеног такође следи да је, стручним речником речено, жаргон пре све-
га социолект, будући примарно одређен друштвеном групом која се њиме служи.
Али он је уз то и регистар или функционални стил, а може бити и просторно ве-
зан на начин својствен дијалектима. Тако жаргон учествује у све три главне врсте
раслојавања у језику – социјалном, функционалном и територијалном.
Све ово чини сам термин жаргон прилично неподесним у научне сврхе (за
разлику од његове популарности у јавности), али не и неупотребљивим – под
условом да се увек јасно назначи шта се управо под њим подразумева. А коли-
ко је овај услов неопходан показују и опречни ставови од којих је почело ово
разматрање: очито је да се при помену ове речи може помишљати на веома раз-
личите ствари, па отуда и тако честе забуне и недоумице које се онда комотно
„решавају“ призивањем раширених стереотипа о добром и лошем језику.
8. По традицији ниско вреднован, чак и презрен у имплицитном контрасту
према књижевном језику, жаргон је у нашој науци остао слабо проучен, па чак и
потпуно запостављен као могући предмет интересовања. Постоје, међутим, доб-
ри разлози за његово озбиљно истраживање (насупрот пуком вредновању); овде
можемо кратко навести само неке од њих. Са социопсихолошке стране, жаргон
је тако важна ознака групног и генерацијског идентитета његових корисника да
га је практично немогуће заобићи у обухватнијем проучавању тако одређених
друштвених скупина. Нама је, међутим, ближа лингвистичка страна, са које та-
кође има много тога на што ваља скренути пажњу. Пре свега, жаргон је језик у
малом, што значи да се неке појаве и процеси у ткиву и животу одређеног језика
могу управо ту пре уочити и јасније сагледати него ако би одговарајућа испити-
вања била ограничена, као што је најчешће случај, на стандардне и књижевне
језичке варијетете. Ову оцену поткрепићемо двема илустрацијама – једном из
домена језичких контаката, а другом са подручја језичких промена.
9. Актуелни српски жаргон убедљиво сведочи о слободи комбиновања до-

маћих елемената са онима преузетим из других језика, данас нарочито енглес-
ког. С једне стране, различити српски наставци додају се страним основама:
ступидњак (глупак), аташењак (затвореник у самици), тејпаџија (радник на
траци у филмском студију), елитњача (елитна проститутка), фенсара (нешто
помодно), плезирчина (велико задовољство), оверишка (предозирање дрогом),
тенкишка! (хвала!) ... А с друге стране, и обрнуто, наставци страног порекла до-
пуњују многе домаће основе: кавгер (свађалица), силер (силеџија), чекер (плаће-
ни чекач у реду, из времена тзв. пирамидалних банака), пљескотека (киоск са
пљескавицама), чекињос (длакав човек), шмокљос (шмокљан), тркељажа (на-
клапање), ознојаж („парфем“ од зноја), смореза (смарачина)... Лако је видети
да управо овакво „неусклађено“ укрштање домаћег и позајмљеног највише и
доприноси хумористичком ефекту многобројних жаргонизама. Али поред тога,
и за овај осврт важније, оно из своје микро-перспективе баца шире светло на
растућу отвореност српског језика у целини према језицима са којима долази у
додир, што је битан чинилац његове свеукупне модернизације.
10. А кад је реч о језичким променама, о месту које у њима припада жар-
гону вероватно понајбоље говори акцентуација. Поодавно је, наиме, запажено
– иако то традиционална нормативна граматика тешко прихвата – да Вук-Да-
ничићевски идеализовани акценатски систем слабо одражава преовлађујућу
праксу данашњих говорника српског језика. Ово посебно важи за два темељна
правила: једном, по којем последњи слог у речи не може да буде наглашен, и
другом, по којем се силазни акценти не могу наћи изван првог слога. Међу-
тим, актуелни жаргон обилује примерима систематског одступања од обају ових
правила, о чему сведоче речи са наставцима -a нт, -i шка и -oтка (као фоли-
рa нт, измотa нт, завитлa нт; суперi шка, откачi шка, исфурi шка; разбијo тка,
изваљo тка, безвезo тка – које се напросто не могу чути у „стандардном“ обли-
ку, као фолi рант; супe ришка; разбi јотка итд.). Овде жаргону припада улога
предводника процесā промене који су у току у целини језика – о чему, иначе,
говоре и позната колебања унутар самог језичког стандарда, као између норма-
тивног Југo слa вија, телe вi зија, дирi гент и уобичајеног Југослâвија, телевi зија,
диригe нт и код других сличних примера. Понекад се, дакле, у жаргону као на
длану види оно што се у датом језику само наслућује – и то је можда главни
разлог што би жаргонске варијетете коначно ваљало прихватити као достојне
проучавања.
11. И на крају, мали педагошки осврт који одговара овој прилици. У свет-
лу предочене скице, какав би се однос према феномену жаргона, али и према
одговарајућој вербалној пракси ученика, могао препоручити професорима и
наставницима српског језика? Овде, дакако, има доста простора за варијације
које проистичу из индивидуалних искустава и опредељења, али бисмо генерал-
но говорећи указали на следеће. Било би добро клонити се поједностављених,
догматских и безизузетних ставова било у прилог или против жаргона. Свакако
је адекватнији један диференциран приступ који узима у обзир променљиве си-
Жаргон – да или не 221
туационе елементе – саме говорнике и њихове саговорнике, физичку околину и

друштвени контекст конкретних чинова језичке комуникације. Младе не треба
наводити да се стиде или чак одричу оних говорних специфичности које они
очигледно доживљавају као важну одредницу свог идентитета. Истовремено,
овакав отворени прилаз нипошто не би смео да угрожава или чак поништава
њихова сазнања о општој важности и високој вредности стандардног или књи-
жевног језика, нити да им усади помисао да је њихов свакидашњи жаргон при-
кладно средство изражавања и у формалним ситуацијама.
Отуда би било добро повремено разговарати са ђацима и о њиховом жар-
гону, уз све дужно поштовање према нормама књижевног језика, како би они
разумели да се ови различити језички варијетети узајамно не искључују него
заправо допуњују, при чему сваки има своје место и своју функцију у животу
младих генерација. А тачке где природно долази до њиховог живог додира и
прожимања – као у прози многих савремених градских писаца – управо су зго-
дан повод за оваква разматрања. (У овом смислу једна корисна а уз то и забавна
вежба могло би да буде „превођење“ краћих текстова са стандардног језика на
жаргон и обрнуто).
Према свему изложеном, најкраћи одговор на наше насловно питање о жар-
гону гласио би: и ДА и НЕ – то јест, како кад, како где, како ко и како коме. Живот
је богат и разноврстан, па такав мора да буде и језик који нас кроз њега води.
Ranko Bugarski
SLANG – YES OR NO?
Summary
On the basis of numerous examples of current Serbian slang, this article discusses ques-
tions of definition, terminology and classification, as well as the attitudes towards slang and
related language varieties and styles, such as jargon. Attention is drawn to the importance of
the scholarly study of slang as an indicator of processes currently under way in the Serbian
language as a whole. Finally, some suggestions are made as to what might be an adequate peda-
gogical approach to the phenomenon of slang usage in the context of language education.
Key words: slang, jargon, colloquial, standard and literary language, language contacts,
language change, accentuation, attitudes, language teaching.
821.163.41:398] : 821.163.41-31.09 Сремац С.
Љиљана Пешикан-Љуштановић (Нови Сад)
Усмена књижевност и традиционална култура у

роману „Поп Ћира и поп Спира“ – заступљеност и
комичка функција
Рад разматра колико су облици усмене књижевности и представе баштињене из доме-

на традиционалне културе заступљени као микрoструктуре у кoмпозициjи Сремчевог рома-
на, и тo прeвaсхoднo сa стaнoвиштa комичке функциje и нaчинa на кoje сe oни укључуjу у
обликовање основних знaчeњских тoкoва романа.
Кључне речи: шаљива прича, анегдота, усмено предање, кратки говорни изрази, об-
ред, обичај, хумор, обликовање лика, композиција.
Роман Поп Ћира и поп Спира јесте еминентно хумористичко дело: као такав
он свој естетски учинак постиже једнако вођењем главне радње и одступањем
од ње, бројним дигресијама које, попут музичке композиције, обликују комич-
ку партитуру дела. Изузетно важан сегмент те комичке партитуре чине управо
елементи усмене књижевности и традиционалне културе, које Сремац у виду
микрожанрова уноси у свој роман и користи као основу заплета, те као елеменат
карактеризације ликова и обликовања укупног времепростора радње.
Роман Поп Ћира и поп Спира заснива се на шаљивој причи о два попа, који
се под притиском жена сукобљавају око потенцијалног младожење, те на анегдо-

Појам комичка партитура преузет је из књиге Дечији смех Бранислава Нушића Јована Љуш-
тановића (Виша школа за образовање васпитача, Нови Сад 2004).
224 Љиљана Пешикан-Љуштановић
ти о избијеном зубу и његовој замени коњским. Формулативни почетак романа

најнепосредније асоцира на усмену причу, и то шаљиву, која се заснива на опш-
теприхваћеној стереотипној представи о свештенству: „Била два попа, – али не
она два попа што су једном остали сами на свету, па се сваки од њих тужио и
тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема оног другог – не,
дакле, та два попа већ друга два и живели су у једном селу у Банату“ (стр. 13.
Подвукла Љ. П.Љ.). Овим Сремац најнепосредније задаје културно-традицијски
оквир у коме ће обликовати своје јунаке. То је однос према свештенству какав
се претежно васпоставља у шаљивој усменој причи и који се, на општем плану,
може представити причом о попу који се утопио јер није хтео или није умео да
да руку, већ само да узме оно што се њему даје.
Овај тип карактеризације провлачи се кроз цео роман. Њега, рецимо, по-
тврђују и даље развијају појединачне анегдоте везане за добијање надимака:

Павле Поповић наводи да је Сремац ову анегдоту чуо у непосредном усменом преношењу, од
свог ујака Јована Ђорђевића (Павле Поповић, Стеван Сремац – човек и дело, Приповетке IV, СКЗ,
Београд 1935, IX и LXI). Међутим, Младен Лесковац открива особену „литерарну предисторију“ ове
анегдоте. Она је објављена у Змајевом „Стармалом“ (број 28, 10. октобра 1885), под насловом Баш
његови зуби, и то с јунацима који се зову управо Ћира и Спира (Младен Лесковац, Откуд Сремцу
оквирни мотив за „Поп Ћиру и поп Спиру“, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“,
књ. XXI, 1955, св. 1–2, 115–123). Види, такође, Горан Максимовић, Поп Ћира и поп Спира, у књизи
Тријумф смијеха. Комично у српској умјетничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића,
Просвета, Ниш 2003, 180–187.

Сви наводи су преузети из следећег издања: Стеван Сремац, Поп Ћира и поп Спира, Просве-
та, Београд 1969.

Види: Радмила Пешић – Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Вук Караџић,
Београд 1984, 245–246; Нада Милошевић Ђорђевић, Шаљива прича, Од бајке до изреке. Обликовање
и облици српске усмене прозе, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд 2000, 168–
170; Снежана Самарџија, Хумор, Поетика усмених прозних облика, Народна књига – Алфа, Београд
1997, 207–218.

Утопио се поп што није руку дао, Српске народне приповијетке, сакупио их и на свијет издао
Вук Стеф. Караџић, према издању: Сабрана дела Вука Караџића, књ.3, приредио Мирослав Пантић,
Просвета, Београд 1988, 263.

„Поводи за проблематизовање одређења анегдоте као усменокњижевног жанра могу бити ви-
шеструки. Рецимо, упркос генези из усмене традиције (’Антички Грци су а. називали дело које није
објављено, него потиче из усмене традиције...’ И сам термин anegdotos значи неиздат. – С. Ж.М., Ане-
гдота, у књизи: Речник књижeвних термина, Институт за књижевност и уметност – Нолит, Београд
1985, 25), ова ’доста неодређена и нестална мала форма’ (Б. В. Томашевски, Теорија књижевнос-
ти. Поетика, превела Нана Богдановић, СКЗ, Београд 1972, 221) тешко се може везати искључиво
за непосредну, контактну усмену комуникацију, односно јавља се и као део писане књижевности,
самостално, или инкорпорирана у обимније књижевне форме, какве су мемоари, аутобиографија,
дневник, путопис и др. (и ове писане анегдоте, треба нагласити; најчешће су записи и транспозиције
усмених облика, па лако из писане прелазе у поновну усмену комуникацију). Као усменокњижевни
жанр, анегдота се, затим, тешко може јасно разлучити од шаљиве приче, с једне, и културноисто-
ријског предања и мемората, с друге стране (’Она се додирује са читавим низом фолклорних врста,
али и са народском /пучком/ и писаном књижевношћу.‛ Нада Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до
изреке. Обликовање и облици српске усмене прозе, Друштво за српски језик и књижевност, Београд
2000, 171). Из тога следи да тешко одредљив остаје и њен статус у односу на две основне категорије
усмене прозе – приповетку у ужем смислу и предање. Приповеткама у ужем смислу анегдота би
могла припадати по предоминацији књижевних поступака и транспозицији стварности (конкретне
Усмена књижевност и традиционална култура у роману „Поп Ћира и поп Спира“...225
„А обојица су имали и своје надимке поп Ћира се звао и поп Хала, а поп Спира:
поп Кеса“ (стр. 20. Подвукао С. С.), где се тај мотив узимања и глади даље раз-
вија. При том, Сремац углавном не посеже за елементима сатире, сем, можда,
у сажетом опису физичке трансформације коју су попови прошли: „Кад су пре
двадесет и више година дошли у село, као свршени клирици, били су обојица
суви и мршави као богословско благодејаније, а сад обојица дебели као народни
фондови. Не знаш ко је дебљи, поп или попадија“ (стр. 21. Подвукла Љ. П.Љ.),
где се може ишчитавати и наглашена социјална критичност, истина више према
друштву него према поповима.
Доминантни Сремчев однос према поповима остаје доброћудни хумор и
наглашена незлобивост. У комичној дембелији неименованог банатског села
попови имају своје место и врше своју функцију како треба. – У богатом и за-
довољном селу и они су богати и задовољни, док се, наравно, не појави „јабука
раздора“ у виду црвеног појаса, а потом учитеља Пере, потенцијалног младо-
жење.
Као елеменат карактеризације изведен из уопштене стилизације усмене ху-
мористичке приче, може се посматрати и сличност између попова и попадија,
Сремац намерно обликује ситуацију у којој је тешко разлучити ко је ко и ко је
чији (Ћира, Спира, Сида, Перса...) указујући тиме на непостојање суштинске
разлике између двојице попова. – Ипак, он на крају „бира страну“, поп Спира
у сваком погледу прође боље од попа Ћире. Можда би се и разлози за ово раз-
ликовање, бар унеколико, могли изнаћи управо у односу према традиционалној
култури. Иако оба попа једнако „мрзе на Вука и његове реформе по којима се
човек не може разликовати од паора“ (стр. 17), поп Спира је, пореклом, начи-
ном живота, ставовима, знатно ближи традиционалној народној култури. Он је
„немешки син“ (припада дакле оном слоју српског војвођанског живља који је
за заслуге у борбама против Турака стекао племство – немешаг), али је, ис-
товремено, „паоренда“, има навике које га приближавају обичном народу, нема
ону врсту отмених и псеудоотмених манира које су попадија Перса и Меланија
унеле у поп-Ћирину кућу.
Ова супротност јасно се артикулише у упоредном описивању две поповске
куће: код поп-Ћириних доминантни су „мирис миришљавог сапуна и вербене,
– а код поп-Спире опет мирис младог сира и босиљка“ (стр. 81). Контраст два
простора ненаметљиво је осенчен супротстављањем традиционалне народне
личности, простор и време) у згуснуту, сентенцијалну књижевну форму (’Она захвата мало, а ос-
ветли оштро... Анегдота то је сукоб, то је онај сноп варница које искреше челик у камену. Тај сукоб
може да буде сукоб радње, а може да се испразни и у самом сукобу речи. Драмска срж остаје у оба
случаја иста’ – Перо Слијепчевић, Анегдота као уметничко дело, Запис, Цетиње 1928 – сепарат),
која може имати дубљи етички смисао, док би је за категорију предања везивао ’стварносни’ еле-
мент на коме почива – конкретни људи, простори и време.“ (Из текста: Љиљана Пешикан-Љушта-
новић, Чаршијска анегдота. Испитивање граница жанра, Зборних радова са скупа Слово са Лима,
„Мостови“, год. 35, бр. 173–174, Међурепубличка заједница Пљевља, 2004, 50–55.)

„Ако му је во времја оно онај његов дека мого добити онда немешаг од принц-Евгена код
Сенте кад се тукао под Јованом Текелијом с Турцима...“ (стр. 187).
културе и наглашенијег немачког утицаја, али се може посматрати и као кон

траст солидне, удобне и непретенциозне старомодности и помодарства. Рецимо,
намештај у поп-Спириној кући „леп [је] и јак, али старе моде“. Из те старинске
солидности проистиче комична хипербола, јасно бележена позитивним односом
приповедача: „Све је било јако и темељно, и све пространо и комотно: ако су
кревети, то су били широки за две персоне; ако су јоргани, опет за две персоне;
амбрел тако исто [...] У соби два велика тешка орахова шифоњера стоје као две
мале капеле, а на њима поређани порцулан и тегле с разним компотом“ (стр.
69). Поп-Ћирина кућа опремљена је с наглашенијим претензијама на отменост
и градски манир: „Канабета и све столице откривене, без конофонских навлака,
а по канабету и фотељама све неки јастучићи и комадићи хеклераја, а на њима
све неки голи аморчићи с тулцима стрела, – а код поп-Спириних су били танки
пешкирчићи од српског платна и веза...“ (стр. 81). То је акцентовано најистакну-
тијим детаљима ентеријера – уљаним портретом поп-Спириног оца кабаничара
Аверкија и, наророчито, клавиром. „Али што је највише могло да изненади сва-
ког госта, то је био један клавир. Клавир у селу у оно доба!“ (стр. 81). Међутим,
одмах сазнајемо и то да је стари кабаничар „слабо читао“ књиге насликане по-
ред њега, а да је фрајла Меланија, на инструменту који је врхунски доказ њеног
„воспитања“ и отмености, „често [...] ждронцала неке арије“, и то тако да се поп
Ћира „толико пута у љутини зарекао да ће га секиром разлупати или продати
каквом верглашу“ (стр. 82).
Два супротстављена културна модела јасно се оцртавају и у начину на који
су поповске ћерке васпитаване. Попадија Перса саветује: „Воспитавајте дете,
госпоја-Сидо, то се данас тражи, без немецког воспитанија данас никуд“ (стр.
95), док Сида гаји низ предрасуда и о Немцима и о њиховој култури: „’Не дам ја,
док сам ја жива’, каже, ’моје дете у швапску кућу; у једном истом кориту’, каже,
’и месиду леб и переду веш и купаду децу’...“ (стр. 147). Ликови двеју фрајлица
супротстављени су и битно условљени типом васпитања и културним моделом:
Меланија иде у „лер“ и бива образована по моделу „немецке културе“ – Јуца је
традиционална послушна девојка која се обучава у свакодневним домаћинским
пословима.
Јула је здрава „ко од брега одваљена“, једноставна, пуначка, омалена, руме-
на, вредна, куварица, послушна, заљубљује се без рачуна и своју љубав изража-
ва народном песмом, не зна језике, не уме да се унтерхалтује и осваја удвара-
че. Учитељ Пера за њу везује традиционалну метафору девојачке скромности и
нежности „скромна љубичица“ (стр. 79)10, њени образи му се чине „румени као
брескве дуранцлије“ (стр. 163), а свој суд о њој изриче позивајући се на народну
песму: „...пала ми је на памет она песма ’У Милице дуге трепавице’. Па она
њена збуњеност, идеална Српкиња! Па тек она стидљивост...“ (стр. 93). Насуп-

„Он је насликан са врло благим изразом лица, а поред њега неколико дебелих књига, мада је
слабо читао...“ (стр. 81. Подвукла Љ. П.Љ.)

Сама каже да је, боравећи у Бечу, од немачког научила „оно што је Шваба заборавио“.
10
Меланију Пера доживљава као „дупловану ружу“.
рот њему, попадија Перса користи у више наврата омаловажавајућу метафору

цвекла, којој супротставља виђење властите кћери као поморанџе. Насупрот Јули
Меланија је по много чему модерна млада жена: висока, бледуњава, суморна, са-
мовољна и размажена,11 ишла је у лер, говори „немецки“, има бројне удвараче,
свира клавир, чита и, без нарочитих емоција, осваја пожељног младожењу.
У ликовима двеју фрајлица, Сремац обликује контраст сеоског и урбаног,
традиционалног и модерног, сагледан као супротност природности и извештаче-
ности, здравља и болести, истинитог и лажног. Да је то његова свесна интенција,
сведочи и сам расплет романа. Иако помодно „немецко воспитање“ фрајле Ме-
ланије лако потискује Јуцину девојачку скромност и једноставност, када је реч о
завођењу учитеља Пере, на крају романа недвосмислено се афирмише традици-
онални систем вредности – Јула је усрећила мужа и децу.
Контраст паорског, народског и господског нарочито се васпоставља сли-
ком две свадбе. Насупрот лепој, грађански сведеној Меланијиној и Периној
свадби12, свадба код поп-Спириних описана је као право народско весеље, по
опису обичаја и обреда готово етнографски верна народна свадба. У њеном опи-
су преплићу се свечани, уозбиљени елементи обреда, попут опремања и доласка
сватова или извођења невесте, праћени мешавином народне и грађанске лирике,
с наглашено хуморним сценама, праћеним шаљивим поскочицама, које акцен-
тују и коментаришу збивања. У поскочицу се претапа Ержино „не знам ништа“,
ћифтинско коло, играње Шваба и, најзад, „хофирање“ паорских момака фрау
Габријели. Ту се, рецимо, повезује низ комичких контраста: фрау Габријела, чије
су године строго чувана тајна, игра „као швигарица“, охрабрује паорске момке
да буду „штуцери“, да јој „хофирају“. Од питања могу ли „накитити мало, она-
ко, по нашки, с фронцлама“ (стр. 277), она разуме само реч фронцла и „с драге
воље“ прихвата предлог. Када уследи поскочица „какву фрау Габријела извесно
свога века није ни чула ни читала где“ (стр. 277), комично извртање великог
ишчекивања ни у шта, потенцирано је контрастом задовољства с којим се хвата
у коло („на лицу јој неко блаженство, а уста упола отворила, па као да полако
пири на нешто, онако као у домаћице која сече оног часа из рерне извађен врућ
куглоф...“ – стр. 276) и начина на који се пушта из кола („с таким гласом и из-
разом на лицу као да јој је највећа гусеница пала на врат [...] оде као опарена с
опуштеним рукама“ – стр. 277). Да су све пишчеве симпатије на страни хипер-
болисано богате и веселе Јулине и Шацине свадбе, јасно је и из закључка Ниће
11
„Падала је често у несвест и била – како је госпоја Перса тврдила – склона самоубиству. Ко-
лико је пута полетела бунару да се удави, и срећом се ту увек деси Аркадија црквењак, који је стигне
и спасе је родитељима. А једаред умало што није завила госпоју Персу у црно; јер кад је полетела
бунару, а Аркадија за њом саплете се несрећом преко валова, па колико је дуг носом о земљу, и док се
он освестио и дигао, она је комотно могла скочити у бунар, да није, срећом, баш пред самим бунаром
пала у несвест“ (стр. 85).
12
„Сав ноблес тога места био је заступљен. Била је чак и варошка музика за окретне игре, а ни
софра гајдаш није фалио; само је он више дувао у гајде онима у кујни и авлији него онима у сали.
[...] Весеље и игранка трајали су само колико приличи нобл-сватовима, то јест до четири сахата
поподне“ (стр. 266).
боктера: „Та чува ноћас село сам светац свети Ђурађ!“, којим се потврђује бла-
гословеност свадбеног весеља.
Комички пар који суштински покреће и заошијава комичку радњу романа
јесу попадије – Сида и Перса. Обе су добре домаћице, обе „шире нег’ дуже“,
обе завидљиве и склоне комичком преувеличавању властитог света. Посебно ус-
пешно Сремац их карактерише мешавином говорних израза,13 усмених идиома,
углавном везаних за домен домаћичког посла – куће и кухиње – и особене цркве-
не реторике, коју оне познају и по пореклу и по удаји: „...Чувене путер-крофне...
надалеко сте се прочули через њих“ (стр. 25); „Знам да ће пући од једа госпоја
Сида кад само види како је добар мој квасац. Па керн-штрудла лепо нарасла,
па мекана ко душа... одскочила ко федери на канабету. (...) А њена штрудла
(...) спљоштена као слепачка погача, ко да је спрам месечине печена“ (стр. 25.
Подвукла Љ. П.Љ.); „Свакога је обдарио Бог са по каквим даром; није ни у пу-
тер-крофнама сва срећа“ (стр. 26. Подвукла Љ. П.Љ.); „...Ко Иродијадина ћер-
ка што је упропастила, боже ме прости, онако красног једног свеца“ (стр. 97)14
– Банална свакодневица куће и кухиње, ситне сплетке забаченог банатског села
– укрштају се у говору попадија с патетичном експресивношћу библијске слике
и фразама сувопарног, наглашено сентенциозног „високог стила“ – обдареност
као Божији дар, гласовитост и „сва срећа“ самеравају се са шприц-крофнама и
успелом штрудлом, рађајући смех, попут оне фрајла-Јулине свеске на којој пише
Poesie, а унутра су записани „сосови, цушпајзи и мелшпајзи“.
Обликовање жена, какво је дато у лику попадија, има основ у негативном
стереотипу о женском, какав баштини и усмена прича: оне су брбљиве, свадљи-
ве, лење, манипулишу мужевима, стварају раздор... Овом типу стереотипа при-
дају се они који су, у пародираном виду, преузети из „гражданског“ вокабулара,
попут „мехова мрзости“ којима попадије потпирују свађу мужева. Као особено
збирно лице, попадијама се придружује цео колектив сеоских жена: с једне стра-
не она су социјално, сталешки, па и национално диференциране – фрау Габрије-
ла и Цвечкенмајерка су, очито је, Немице, оне, по социјалној хијерархији, оби-
лазе сеоске жене, од оних отменијих до оних с периферије. Ипак, све ове жене
имају заједничку карактеристику, све оне крећу да шире фаму о сукобу попова.
Предање о светом Кирјаку Отшелнику, којим Сремац, с привидном озбиљно-
13
Кратки говорни изрази јесу синтагме или реченице које ’у говорној служби имају ширу или
сталну употребу’ (Антологија народних умотворина, избор и предговор Миливоје В. Кнежевић, Ма-
тица српска – Српска књижевна задруга, Београд 1957, 9; види такође: Нада Милошевић-Ђорђевић,
Пословица, Изрека, у књизи Од бајке до изреке. Обликовање и облици српске усмене прозе, Друштво
за српски језик и књижевност, Београд 2000, 182–185), дакле, оне бројне тешко разлучиве формуле,
које попут мицелијума прожимају наш говорни и писани језик, ’као прелаз од свакодневног говора
ка експресивности поетског језика’ (Српска народна књижевност, приредила и предговор написала
Марија Клеут, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2001,
61). Види, такође: Љиљана Пешикан-Љуштановић, Шта каже Живка министарка?. Кратке говор-
не форме у Нушићевој „Госпођи министарки“ –заступљеност, функција, значење,„Театрон“, год.
XXIX, бр. 128, Музеј позоришне уметности Србије, Београд 2004, 15–24.
14
Односи се на Меланијино освајање учитеља Пере.
шћу, објашњава зашто су жене морале да опајавају село уместо да раде домаћи
посао15, опет карактерише жене преко домена традиционалне народне културе,
у којој се одиста строго поштује табу рада на одређене празнике. Међутим, не-
сумњиво пародичним тоном, који уноси потенцијално двосмислено тумачење
свечевог имена (Отшелник значи онај ко одлази) и опис жена које једна за дру-
гом одбацују започети посао и крећу у обилазак села, приповедач сугерише да је
овде побожност само изговор да би се занемарили властити кућни послови.
Могло би се рећи да се прича о свађи попова обликује као комичко уни-
жење, извртање приче о изгону првих људи из раја, у којој попадије преузимају
удвојену Евину улогу. То, уосталом, и непосредно артикулише поп Ћира („Та
због њих смо, што кажу, и царство наше изгубили“ – стр. 92)16, а на то може
асоцирати и израз „јабука раздора“ везан прво за црвени појас, потом за учитеља
Перу, који јесте преузет из античке традиције, али подсећа и на рајску јабуку).
Особена ресемантизација усменог предања јавља се у Сремчевом роману и
као вид карактеризације хумористичког јунака. Тако је, рецимо, преко асоција-
ције на усмено предање окарактерисан лик црквењака Аркадије. Он је, иначе,
један од носећих ликова, он смишља основну сплетку и има улогу типског ин-
триганта који заплиће и преокреће догађаје. Његово прво помињање у роману
садржи предање о светачком чуду дато у форми кратког саопштења: „Аркадија
кад сиђе са звонаре па виде ко је у олтару, лепо се скамени човек, већма него
кад му се у сну јавио св. Никола и наредио му да каже Јањи грку да купи цркви
трећи полијелеј и да повиси црквењаку плату. Аркадија је баш свакојаких чуда
видео: С покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним
местима, био посредник између угодника божијих и људи грешних – али ово чудо
је први пут сад доживео! (стр. 22. Подвукла Љ. П.Љ.). Озбиљност с којом се го-
вори о Аркадијиним виђењима и природа налога који светац даје, васпостављају
изразити комички контраст. Аркадија преузима у традицији високо уважавану
улогу видиоца преко границе између овог и оног света. Пошто је „баш свакоја-
ких чуда видео: С покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том
и околним местима“, он може бити изузетно важан за заједницу којој припада,
јер „зна“ ствари које обични људи не виде, па зато може да призове или откло-
ни опасност, рецимо од покојника или вештица. Уз то, он је окарактерисан и
као онај ко одржава везу са светим: „посредник између угодника божијих и људи
грешних“, чиме и сам стиче елементе светости. Међутим, ствари се суштински
мењају када видимо шта Аркадија сазнаје од угодника божијих: свети Никола
преко њега тражи од локалног трговца да повиси црквењаку плату. Могућа сли-
ка светог и богоугодног човека снижава се тако у причу о вештом, препреденом
манипулатору. Аркадија је, такође, именован у духу усмене приповетке: његово
презиме је Провлаков. Ту се активира метафорично значење глагола провлачити
15
Светац је, наводно, громом убио жену која је на његов дан прала веш.
16
Овде, истина, може бити реч не само о небеском царству, већ и о пропасти Српског царства,
којој је, према предању, непосредно претходила свађа Лазаревих кћери.
се у неколико могућих смислова: сналазити се у невољи, преживљавати у оску-

дици, али и извлачити се из неприлике, проћи некажњен.
Структуру предања Сремац комички транспонује и у сажетим „животопи-
сима“ ствари и животиња. На самом почетку романа у комичкој карактеризацији
села, даје се сажета шаљива прича о поједеном „тротоару“, за њом, као комичка
супротност причи како је село „суво и оцедно“, па му не треба тротоар, следи
прича о старом жапцу, који је провео живот у главном сеоском каналу који се ни-
када не празни: „један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси,
има гласину као бик, па се чује с пола атара колико је грлат. Нико га није дирао,
па чак ни несташна дечурлија која су после кише онако радо и весело газила по
бари, ни она га нису дирала; по свој прилици, ту је дочекао дубоку старост и по-
шао трагом старих својих“ (стр. 14). – Овде се гради више комичких контраста:
несклад између „званичне“ сеоске приче да је место „суво и оцедно“ и чињени-
це да се канал никад не празни и, нарочито, помоћу патетичне перифразе, којом
се говори о жапчевом умирању као да је реч о значајној особи и некој истинској
знаменитости села.
На специфичном ољуђењу почивају и портрети поп-Спириног патка, који
је због своје „похотљивости“ ушао у изреку „лола ко попин патак“, а „осушио
се од љубавне чежње као какав провансалски трубадур“ (стр. 47), или поп-Ћи-
риног мачка неваљалца, који су права хумористичка ремекдела. Исто важи за
опис предмета, попут поп-Ћириног сата, где се, рецимо, суверено користи ак-
тивирање метафоричног и непренесеног значења речи. Попадија каже да је сат
„обешењак“, и то с једне стране има буквални смисао: сат одиста виси на зиду,
обешен је, с друге стране, активира се и метафоричко значење, неваљалац, онај
ко је заслужио да буде обешен, пошто попадија приписује сату неваљалство и
намерну непослушност.
Село и сељани карактеришу се, уз остало, и низом предања која причају
седећи увече пред кућама: „о колери; о великим ратовима и топовским куглама
колике су у старо доба велике биле, а колике су сад; о месечарима како иду уз
високу двокатницу као по патосу, па том приликом споменули и о Глиши, који
је био дванаест година у солдатима далеко тамо у Буковини чак, како је и он или
месечар или лопов, тако нешто, јер иде и онда по сокацима и којекуде кад никако
нема месечине...“ (стр. 121).
Цела једанаеста глава функционише као кумулација усмених предања, где
се смењују она озбиљно интонирана с онима која имају превасходно комичку
функцију: предање о Русима, баба-Савкино виђење покојног мужа и његов ама-
нет, прича о Иђошанину спасиоцу месечине... Све ове микроструктуре облико-
ване су у духу усменог предања,17 и имају и наглашено хумористичку функцију.
17
„Прoизлaзи дa су нaрoднe прeдaje хибриднa фoрмa с умjeтничким и живoтним функциjaмa;
дa сe jaвљajу у три oснoвнa нaчинa искaзивaњa (крaткo сaoпћeњe, мeмoрaт, фaбулaт); дa oдгoвaрajу
стaнoвитим трajним чoвjeкoвим психичким функциjaмa (...); дa je њихoвa oснoвнa инспирaциja
чoвjeкoвo сусрeтaњe с извaнрeдним и нeoбичним; дa су сe вjeрoвaњe у истинитoст и спoзнajни
кaрaктeр прeдaja кao критeриj зa њихoвo дeфинирaњe у тoку врeмeнa знaтниje измиjeнили,
Хумор се постиже укрштањем типичне стилизације усменог предања, које

се прича као да јесте истинито и садржине која ту истинитост најнепосредније
доводи у сумњу. „Фајн баба“, удовица Савка, за коју Нића боктер каже да је
„ђаво жена“, своју жељу за поновном удајом обликује у типичној форми пророч-
ког сна, који садржи развијене елементе традиционалних веровања: пси лају на
покојника, а он се боји петлова, покојник је потамнео у лицу, долази из форму-
лативно описаног простора „из далека, од туђе земље, из туђа света, ди петли на
поју, ди звона не звоне, ди се оџаци не пуше“ (стр. 122). Покојни Лала долази да
каже својој удовици да се уда и она се суочава са тешко решивом недоумицом:
„једно ми замерење пристоји: ако послушам њега, касти, један тестамент његов,
– замерићу се свету; а ако послушам свет, замерићу се њемукана! А увек сам га
за живота слушала...“ (стр. 122). Иза патетичне интонације, избија тако комички
интониран портрет „кочоперне бабе“, која хоће да се уда по трећи пут и тражи
начин да то представи у што прихватљивијој форми, као израз послушности и
покорности мужевљевој вољи.
Елеменат традиционалне културе који добија значајну комичку функцију у
Сремчевом роману јесу и кратке шаљиве народне песме – ругалице, односно пе-
сме обликоване по узору на њих. Сремац, с једне стране сажето, али упечатљиво
оцртава слику њиховог настанка и функционисања у сеоској заједници, да би их,
с друге стране, искористио на нивоу карактеризације ликова. Ефектну комичку
минијатуру остварену у лику Тиме „шлајбера“, надобудног нотарошевог писара
који „тера хец“ са сеоским девојкама, ефектно допуњава ругалица „Сад пуглери
постали швалери“ (стр. 62),18 која гради хуморни контраст лику неодољивог за-
водника, уносећи наговештај „да је као једаред, једно предвече, ђаволски перјао
сокаком“ (стр. 62).
Ругалица о Јули и Шаци („Јургет и две лудаје“) функционише као покретач
радње, пошто захваљујући њој поп Спира сазнаје за њихову љубав, али и као
елеменат карактеризације простора и времена. Срећно окончана љубавна прича
о попиној Јули и Шаци брици, прекорачењем социјалних граница, подсећа на
бабину причу (из шеснаесте главе) о идиличним временима „из времена кад
oстaвивши ипaк свoj пeчaт у фoрми нaрoдних прeдaja.“ – Maja Бoшкoвић-Стули, Нaрoднa прeдaja
– volkssage – кaмeн спoтицaњa у пoдjeли врстa усмeнe прoзe, у књизи: Усмeнa књижeвнoст кao
умjeтнoст риjeчи, Издaвaчкo књижaрскo пoдузeћe Mлaдoст, Зaгрeб 1975, 128.
Види, такође: Радмила Пешић – Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, „Вук
Караџић“, Београд 1984, 59, 81, 130, 211; Виљем Баском, Облици фолклора: прозне нарације, с ен-
глеског превела Зоја Карановић, „Поља. Часопис за културу, уметност и друштвена питања“, Нови
Сад, год. XXIII, јуни ‚87, бр. 340, тема броја: Предања – архаични облици и савремена причања, при-
редила Зоја Карановић (даље само Поља), 224–228; Карл Фон Сидов, Категорије прозног народног
песништва, с немачког превела Павица Мразовић, Поља, 229–231; Кирил В. Чистов, Проблем кате-
горија усмене прозе ненаративног карактера, с руског превео Александар Шево, Поља, 234–237.
18
Сад пуглери постали швалери,
Ал’не смеду ноћом да идеду,
Од вашака, паворски’ момака;
Виле вуку, па пуглере туку,
Виле звече, а пуглери дрече!
није било порције ни егзекуције, ни трукованих новаца од папира, ни аренде

ни перзекутора, – него је свет живео срећно и цареви синови узимали паорске
кћери“ (стр. 178).
У целини свог приповедачког и романсијерског дела Стеван Сремац успос-
тавља веома сложен однос према усменој књижевности и традиционалној кул-
тури у којој она настаје. Разматрањем ових слојева у његовом роману Поп Ћира
и поп Спира може се битно проширити увид у обликовање и карактеризацију
ликова, али и у вредносни систем, композицију и значења дела. Елементи тради-
ционалне културе и облици усмене књижевности, рецимо, значајно доприносе
изградњи хронотопа романа, а незаобилазна је и њихова особена комичка фун-
кционализација.
028.02
028.5 : 159.9
Драгица Павловић Бабић и

Добринка Кузмановић (Београд)
Развој и емпиријска провера концепта читалачке

писмености – међународна перспектива
PISA (Programme for International Student Assessment) је међународни програм којим се

процењују постигнућа петнаестогодишњака на редовном школовању у следећим доменима:
читалачка, математичка и научна писменост. Концепт читалачке писмености дефинисан је
преко три димензије: формат писаног текста, тип задатка (врста процеса, компетенција) и
ситуација (контекст). PISA мери пет когнитивних процеса који су у основи решавања раз-
личитих типова задатака читалачке писмености: опште разумевање значења, проналажење
информација у тексту, интерпретирање значења текста, рефлексија о садржају и његова
евалуација и рефлексија o форми и њена евалуација. Просечна постигнућа наших ученика су
најслабија управо у домену читања и она су статистички значајно нижа од OECD просека,
али и од просека свих европских земаља учесница.
Кључне речи: читалачка писменост, образовне компетенције, нивои постигнућа,
међународна евалуација.
1. Развој концепта и одређење читалачке писмености

„Читање има централну улогу у процесу учења који се одвија у школи. Спо-
собност читања и разумевања налога и текста је базични предуслов за пости-
зање успеха у било ком школском предмету. Међутим, способност читања не
престаје да буде значајна и после завршетка формалног школовања. Она је од
234 Драгица Павловић-Бабић и Добринка Кузмановић
кључног значаја у свим областима усавршавања, олакшава активно учествовање

у ширем контексту доживотног образовања и доприноси социјалној интеграцији
и личном развоју“ (European Commission, 2001, str. 13). Ово је цитат из стратеш-
ког документа Европске Уније из 2001. године којим се дефинишу индикатори
квалитета образовања и у коме је читање виђено као услов без којег нема успеха
ни у школи ни у животу. Шта читање чини тако изузетно значајним образовним
исходом? Оно је крос-курикуларна компетенција која има високу трансферну
вредност у свим областима стручног рада и свакодневног друштвеног живота,
те тако посредује у нашем укупном разумевању културног контекста којем при-
падамо. Другим речима, разумевање прочитаног текста утемељено на когнитив-
ним активностима – као што су идентификовање главне идеје, позивање на де-
таље, повезивање чињеница, закључивање, предвиђање исхода – није различито
од општег разумевања социјалног света (Moffet i Wagner, 1983, po Kirsh et al,
2002, str. 15). Подаци националних и међународних евалуативних истраживања
читања такође документују постојање високе повезаности између нивоа писме-
ности и различитих показатеља друштвене афирмације, а извештаји Светске
банке говоре о повезаности улагања у образовање и економског раста у земљама
у развоју (Haddad et al, 1987, по: Elley, 1994, стр. 2).
Из прегледних студија које се баве статусом и начином процењивања
писмености следи да је у многим земљама широко прихваћен и кроз стратешке
документе операционализован став да је писменост људско право, предуслов
за учење и напредовање у различитим областима знања као и кључна вештина
потребна за бављење различитим занимањима, па, у складу с тим, има стутус
образовног циља високог приоритета. Евалуативна истраживања читања већ го-
динама су један од најпродуктивнијих домена образовних и социјалних истра-
живања. Истовремено, читање је готово редовно једна од области постигнућа у
завршним и пријемним испитима на свим нивоима образовања, као и у редов-
ним националним и школским тестирањима, ма о којој земљи да је реч.
Мерење читања као образовног исхода има дугу традицију. Први тестови
примењени су још почетком XX века и имали су једноставну структуру: сас-
тојали су се од низа краћих текстова и питања вишеструког избора којима се
проверава разумевање прочитаног текста. Паралелно са променама у друштву,
економији и култури, као и са све интензивнијим истраживањима природе и
процеса читања, мењале су се и дефиниције читања и читалачке писмености, а
тиме и инструменти којима се мери овај концепт.
Средином прошлог века, под утицајем бихејвиоризма, а касније и теорије
обраде информација, доминирало је уверење да способност разумевања про-
читаног конституише низ дискретних менталних способности које формирају
хијерархију с тим да су се бихејвиористи више бавили структуралним аспек-

Нпр. налази Међународне студије писмености одраслих (IALS, OECD и Statistics Canada,
2000) или прегледна студија о развоју демократских вредности коју је реализовала United Nations
Educational, Scientific and Cultural Organization (UNDP, 2002).
Развој и емпиријска провера концепта читалачке писмености... 235
том читања (које све активности учествују у читању), а когнитивисти функци-

оналним (како се активности међусобно координишу). Истраживањима која су
поникла под утицајем идеја теорије обраде информација (Levin i Caplan, 1970;
Hochberg, 1970; Goodman, 1970, LaBerge & Samuels, 1974, по Павловић Бабић,
1995, стр. 198–199), дугујемо објашњење улоге пажње у флуентном читању, као
и одређење процеса разумевања текста као конструкције значења која се одвија
кроз низ хипотеза које читалац формулише, проверава, усваја или одбацује то-
ком читања. За њих је читање „неизвесност“ која постоји у читаоцу, а не на
страници, а хипотезе се формулишу управо да би се ова неизвесност смањила.
Овај модел конструкције значења разрађиван је у каснијим истраживањима која
су поставила питање одакле читачи црпе хипотезе. Ефикасност у читању расте
уколико је број потврђених хипотеза већи. Ефикасност расте и уколико је већи
број субвештина које учествују у читању доведен до нивоа аутоматизације.
Од 70-тих година, и у мерење читања продире утицај идеја социо-култур-
не теорије Виготског о међузависности говора и мишљења, а од 80-тих година
истраживачи се баве идентификовањем метакогнитивних стратегија које олак-
шавају и контролишу разумевање (свест о степену разумевања текста). Мета-
когнитивне стратегије су идентификоване поређењем читалачког понашања и
интроспективних извештаја о читању које су давали добри и лоши читачи. Нпр.
у једној студији (Brown, 1980, по Павловић Бабић, 1995, стр. 205) од добрих
читача је тражено да опишу како рашчишћавају циљеве читања, како идентифи-
кују важне аспекте и поруке текста, како контролишу да ли су разумели текст и
да ли предузимају корективне кораке. Како оцењује Underwood, када су форма-
тивни капацитети процене разумевања прочитаног и метакогнитивне стратегије
које олакшавају разумевање ушле у област читања 70 и 80-тих година, наше
разумевање природе читања и природа обуке у читању заувек су се променили
(Underwood, 1997, стр. 82).
Концепт читалачке писмености (Reading Literacy) на коме је заснован про-
грам PISA ослања се на когнитивистичка схватања која истичу интерактивну
природу процеса читања и конструктивистичку, стваралачку природу процеса
разумевања (Bruner, 1990, стр. 53). Когнитивисти сматрају да значење текста
не лежи у самом тексту, већ се конструише у интеракцији текста и читаоца. У
ову интеракцију читалац уноси когнитивне и метакогнитивне стратегије рада
на тексту, као и претходна знања и искуства, укључујући и специфична знања и
искуства стечена у ситуацијама читања као што је нпр. коришћење текстуалних
и ситуационих подстицаја. Текст садржи одређене лингвистичке и структуралне
елементе, и односи се на одређену тему, док контекст одређује циљ за који се
чита, а преко циља, и процесе читања који су примерени циљу и тексту.
Одређење читалачке писмености у PISA, слично као и у другим међуна-
родним испитивањима читања (нпр. PIRLS, ALL) ставља нагласак на значај
читања у активној и критичкој партиципацији у друштву, чиме се промовише
способност ученика да критички разматра прочитане информације и користи их
у различите сврхе. Промене у дефинисању процеса учења, а посебно концепт
доживотног образовања, довели су, између осталог, и до ширег схватања појма

писмености. Писменост није више само вештина која се стиче на раном узрасту
и током првих година школовања, а односи се на декодирање написаних речи
и дословно разумевање значења. Под писменошћу се подразумева сет функци-
оналних и трансферних знања, вештина и стратегија, које особе стичу током
читавог живота кроз интеракцију у друштвеним групама чији су део. Дакле, у
основи оваквог одређења писмености лежи схватање да читање није унитрарна
вештина, већ сет процеса, приступа и вештина које варирају у зависности од
читача, типа текста, као и циља или ситуације у којој се чита (Cambell et al, 2001,
стр. 86). На основу ових одређења, у оквиру PISA пројекта развијена је следећа
дефиниција читалачке писмености:
Читалачка писменост подразумева разумевање, коришћење и раз-

мишљање о писаним текстовима, да би се постигли лични циљеви, развила
знања и потенцијали и партиципирало у друштву.
(Kirsch et al., 2002, стр. 25)
Ова дефиниција имплицира широк спектар ситуација у којима читалач-

ка писменост игра важну улогу, почев од индивидуалних аспирација, стицања
квалификација или налажења посла, па до мање конкретних, као што су сусре-
тање са изазовима модерног друштва у циљу богаћења и унапређења квалитета
живљења. У складу са различитим контекстима у којима се читање одвија, про-
цена читалачке писмености подразумева коришћење читавог опсега различитих
типова текстова, из репертоара оних које сами ученици бирају да читају или које
имају обавезу да читају у оквиру својих школских обавеза.
2. Тродимензионални модел читалачке писмености (PISA)

Читалачка писменост је операционализована преко 3 димензије: аспекти
(тип задатка) разумевања текста; формат писаног текста који се односи на ор-
ганизацију текста и начин презентације података и ситуације (контексти) у које
је смештен садржај задатка.
2.1. Аспекти разумевања текста

Издвојено је пет аспеката разумевања текста: схватање смисла текста, прона-
лажење информација у тексту, интерпретирање значења текста, рефлексија о сад-
ржају и његова евалуација и рефлексија o форми и њена евалуација. Ови аспекти
су операционализовани преко налога и инструкција у задацима, а потпуно разуме-
вање текста укључује све ове процесе. Сваки од њих може да се демонстрира на
различитим нивоима сложености, а од ученика се очекује да, без обзира на укупно
постигнуће, покаже да је у некој мери овладао сваким од ових аспеката.
• Схватање смисла текста. Да би разумео опште значење текста читалац

разматра текст у целини, односно из опште перспективе. Он формули-
ше хипотезе и врши предикције заснивајући их на првим импресијама
које су, иако уопштене, веома значајне приликом селекције релевантних
информација у тексту. Читалац демонстрира основно разумевање текс-
та идентификовањем главних тема и идеја у тексту, издвајањем битних
идеја, препознавањем значења, смисла или сврхе текста.
Постоји више различитих врста налога којима се проверава да ли је уче-
ник разумео текст у целини, нпр: да изабере или смисли наслов или под-
наслове деловима текста, идентификује главне димензије на графикону
или табели, објасни сврху или намену неке мапе, илустрације или слике,
опише карактер, околности или миље неког догађаја, препозна тему или
поруку књижевног дела итд.
• Проналажење информација у тексту. У свакодневном животу често
се налазимо у ситуацији да су нам потребне конкретне и специфичне
информације или делови информација (број телефона, адреса, време по-
ласка или доласка...).То подразумева брзо прегледање, претраживање,
лоцирање и селектовање релевантних информација. Проналажење ин-
формација подразумева тренутно или аутоматско разумевање текста.
Има врло мало или нема уопште закључивања и интерпретирања. Нема
„празнина“ у значењу текста које би требало надоместити – значење је
евидентно и јасно назначено у тексту. Читач мора да препозна значај ин-
формације или идеје у односу на информацију која се тражи.
Налози који одговарају овом типу процеса: проналажење експлицитно
дате информације у једном или више различитих извора; нешто сложе-
нији захтев је проналажење информација истог или сличног значења.
Овакав налог може да укључи и уочавања разлика између две сличне ин-
формације и њихову категоризацију и/или селекцију на основу унапред
датог критеријума. Систематским варирањем елемената који доприносе
тежини задатка може се процењивати способност проналажења инфор-
мација у тексту на различитим нивоима постигнућа.
• Интерпретирање значења текста. Развој интерпретације (тумачења,
анализе) подразумева разраду и продубљивање првих импресија и спе-
цифичније и потпуније разумевање текста. Док конструише значење тек-
ста, читалац истовремено закључује и о информацијама или идејама које
нису експлицитно дате. Извођење закључака омогућава читаоцу да иде
даље од дословне интерпретације текста и да попуни „празнине“, неиз-
весности у значењу. Код добрих читалаца ови процеси доведени су на
ниво аутоматизације. Задаци овог типа захтевају логичко разумевање и
организацију информација у тексту. Читалац може разумети односе и ако
није у стању да експлицитно формулише критеријуме повезаности.
У задацима овог типа од читаоца се тражи да упореди и супротстави
различите информације, извуче закључке, уочи и наведе аргументе. Ово
обично изискује паралелно оперисање са више експлицитно или импли-

цитно датих информација или оперисање са истим или сличним инфор-
мацијама из различитих извора. Процес интерпретације значења про-
цењује се и у задацима у којима се од читаоца тражи да процени намеру
аутора текста, али и да формулише аргументе на којима су засновани
његови закључци.
• Рефлексија о садржају и његова евалуација. Размишљање о тексту и
вредновање његовог садржаја претпоставља интеракцију и позивање на
претходна знања, искуства и идеје. Читалац пореди чињенице и ставове
изнете у тексту са властитим представама, сазнањима и ставовима, про-
цењује њихову заснованост, открива противречности и неконзистентнос-
ти, анализира аргументе и контрааргументе, доказује и оповргава, арти-
кулише и брани сопствено гледиште и став. Он тражи доказе у тексту
и супротставља их доказима из других извора информација, користећи
општа и специфична знања, али исто тако и способност апстрактног раз-
мишљања.
Задаци који се решавају уз помоћ наведених процеса захтевају од уче-
ника: да пронађе додатне информације и доказе изван датог текста, који
могу поткрепити ауторове аргументе, процени релевантност појединач-
них информација или доказа, изврши поређења са актуелним моралним
принцима (стандардима) итд.
• Рефлексија o форми и њена евалуација. Размишљање о форми текста
је најсложенији међу наведеним процесима. Акценат је на резоновању,
критичкој анализи, процени адекватности начина преношења и саопшта-
вања информација, разликовању чињеница од интерпретација.
Проверава се питањима отвореног типа у којима се од читаоца тражи да
објективно и критички разматра форму текста, његову структуру, жанр,
начин и стил писања; да разуме утицај таквих одлика текста као што су
хумор, иронија и логичка организација; да разликује чињенице од ин-
терпретације, као и ауторове евентуалне пристрасности, предрасуде и
суптилне, прикривене тежње ка убеђивању читаоца.
Дијаграм 2.1.1. даје поједностављени приказ кључних разлика између ових пет аспеката
читалачке писмености.
(Kirsch et al, 2002, стр. 31)

Дијаграм 2.1.1: Аспекти читалачке писмености у PISA
2.2. Формат текста
Текстови на основу којих су формулисани задаци у PISA класификовани су

у две категорије: линеарни (континуирани) и нелинеарни (неконтинуирани).
Линеарни текстови су обично састављени од реченица организованих уну-
тар параграфа, који могу бити повезани у веће целине као што су одељци, пог-
лавља или књиге. У зависности од садржаја и намере аутора текста, могуће је
разликовати више типова текстова у оквиру ове категорије: нарација (акценат
је на временској димензији догађаја, одговарају на питања типа када, којим ре-
доследом...), дескрипција (информације се односе на карактеристике објекта,
одговара на питања типа шта), излагање (представља се неки концепт, његови
елементи и карактеристике, као и односи међу њима, одговара на питања типа
како), аргументација (излагање аргумената и предлога, дају одговор на питање
зашто; важна поткатегорија су персуазивни текстови), упутство (тип текста
који даје инструкције како да се нешто уради, укључује процедуре, правила и
понашања), документ (високо формализован текст чија је намера стандардиза-
ција или чување података), хипертекст (делови текста сложени су тако да могу
да се читају различитим редоследом, омогућавају читаоцу да сам осмисли пут
којим стиже до информације).
Сви остали текстови су нелинеарни и њихова основна заједничка карак-
теристика је секвенцијалност у излагању информација. У ову групу тесктова
спадају табеле, графикони, схеме, дијаграми, мапе, формулари, рекламе, серти-
фикати итд.
2.3. Ситуације (контексти)

Ситуација или контекст је трећа димензија на основу које је дефинисана
читалачка писменост у PISA. Критеријуми за класификацију текстова и на њима
заснованих ајтема (питања) по овој димензији су садржај текста, сврха читања и
однос ученика према контексту у који је текст смештен. Иако се текстови односе
на веома широк опсег реалних ситуација, могуће је класификовати их у 4 типа
ситуација:
• Читање за приватну (личну) употребу – Текстови који се читају ради
остваривања сопствених циљева, практичних и интелектуалних, повези-
вања и одржавања личних контаката са другим људима (писма, књижев-
на дела, биографије, новине, часописи, мапе...).
• Читање за јавну употребу – Текстови који се тичу партиципирања у
друштвеним активностима, употребе званичних докумената и информа-
ција о јавним догађајима, одржавања мање или више анонимних конта-
ката са другима (поруке, прописи, програми, рекламни материјали, фор-
мулари...).
• Читање за потребе посла (професије) – Мада већина петнаестого-
дишњака нема потребу за читањем ове врсте, важно је проценити њихо-
ву спремност за професионалну мобилност и способност за адаптацију
на тржишту рада (упутства, приручници, распореди, меморандуми, изве-
штаји, табеле, графикони...).
• Читање у образовне сврхе – Читање као део учења, обучавања, усвајања
школских знања; текстови су у мањој или већој мери блиски садржајима
који се раде у школи (текстови, мапе, шеме, табеле, графикони итд.).
3. Карактеристике скале читалачке писмености и нивои

постигнућа
Читалачка писменост је била у фокусу истраживања PISA 2000, па је тада
развијен инструмент и скала формирана тако да је аритметичка средина (АС)
фиксирана на 500, а стандардна девијација (СД) на 100. Ове карактеристике ска-
ле су стандардне и за изражавање постигнућа у PISA 2003 (а биће и у наредним
циклусима). Упоредивост података о постигнућу ученика обезбеђена је и ко-
ришћењем ајтема из PISA 2000. Од 141 ајтема који је тада коришћен, за PISA
2003. изабрано је 28 ајтема организованих у 8 питања. Ајтеми су изабрани тако
да, пропорционално изражавају структуру ајтема по димензијама читалачке
писмености каква је била и у комплетном инструменту примењеном 2000. годи-
не. Као и у PISA 2000, резултати исказују одређени ниво постигнућа, а има их
5. Ниво постигнућа је дефинисан задацима који имају исте или сличне концеп-
туалне и статистичке карактеристике. Један ниво постигнућа покрива распон
резултата од 72 поена.
У табели 3.1. приказана је структура теста којим се процењивала читалач-

ка писменост, изражена бројем ајтема по појединим категоријама димензија
писмености, а у табели 3.2. опис захтева који се постављају пред ученике на
појединим нивоима постигнућа.
Табела 3.1: Дистрибуција ајтема по димензијама читалачке писмености
Број ајтема
Аспекти разумевања текста
Схватање смисла и проналажење информација 7
Интерпретирање значења текста 14
Рефлексија и евалуација 7
Укупно: 28
Формат текста
Континуирани 18
Неконтинуирани 10
Укупно: 28
Тип текста
Карте и графици 2
Дескрипција 3
Излагање 12
Формулари 3
Мапе 1
Нарација 3
Табеле 4
Укупно: 28
Контекст
Приватни 6
Јавни 7
Образовни 8
Професионални 7
Укупно: 28
Табела 3.2: Читалачка писменост – општи опис пет нивоа постигнућа

Ниво Резултат Опис постигнућа
Дели текст на делове и комбинује делове информација од којих
неке нису дате у основном тексту. Закључује које информације из
текста су релевантне за извршење налога. Процењује веродостојност
информација.
више од Конструише значење на основу језичких нијанси. Демонстрира
5
625 потпуно разумевање текста, уз препознавање значаја детаља и
позивање на детаље.
Критички евалуира текст или формулише хипотезе, ослањајући се на
специфична знања. Решава питање концепата који су у супротности
са очекивањима. Разуме текст који је комплексан и дуг.
Дели текст на делове, комбинује делове информација из текста који
је смештен у познат контекст и има познату форму. Закључује која
информација из текста је релевантна за решевање задатка.
Користи висок ниво закључивања на основу текста да би разумео
и применио критеријуме класификације у релативно непознатом
4 553–625
контексту. Конструише значење дела текста на основу значења текста
у целини. Разрешава нејасноће, идеје које су супротне очекивањима и
идеје које су исказане негацијама.
Користи формално или свакоднево знање да би формулисао хипотезе
или критички евалуаирао текст. Разуме дуг и комплексан текст.
Проналази, а у неким случајевима препознаје, однос између
делова информација, поштујући више критеријума истовремено.
Идентификује информације које су јасно истакнуте, али међу
којима постоји несагласност.
3 481–552 Интегрише више делова текста да би идентификовао основну идеју.
Конструише значење речи или реченице. Пореди, уочава разлике или
категорише поштујући више критеријума.
Повезује или пореди, даје објашњења, евалуира одређени део текста.
Показује потпуно разумевање текста у односу на свакодневна знања.
Проналази један или више делова информација, поштујући више
критеријума истовремено.
Идентификује главну идеју текста, разуме односе, формира
или примењује једноставне категорије, конструише значење у
2 408–480
ограниченоим делу текста у којем потребне информације нису јасно
истакнуте.
Пореди или повезује текст са свакодневним знањима, или описује неку
карактеристику текста позивајући се на лична искуства и ставове.
Тражи једну или више експлицитно датих информација, према једном
критеријуму.
Препознаје основну тему и циљ који аутор жели да постигне у тексту
1 335–407
чија је тема блиска ученику.
Прави једноставне везе између информација у тексту и једноставних,
свакодневних знања.
(OECD, 2003, стр. 274–275)
4. Постигнућа ученика из Србије у читању

4.1. Опис узорка
У PISA 2003 учествовало је око 270 000 ученика из 41 земље света. У нашој
земљи узорак је чинило 4405 ученика из 151 школе у ужој Србији и Војводини.
Испитани ученици су рођени 1987. године, у време испитивања имали су 15
година и похађали су 1. (око 95%) или 2. разред средње школе. Узорак је страти-
фикован по следећим варијаблама: регион (северна Војводина, јужна Војводина,
Београд, западна, централна, источна и јужна Србија), тип школе (гимназија,
техничка, медицинска, економска, пољопривредна, уметничка), језик (српски и
мађарски) и пол (женски и мушки).
4.2. Просечни резултати и дистрибуција постигнућа по нивоима

Ученици из Србије остварили су просечан резултат од 412 поена на скали
читалачке писмености. У односу на просечно постигнуће ученика (488) из свих
земаља учесница, разлика је 76 поена и статистички је значајна, а у односу на
просек земаља чланица OECD (494) разлика је још већа и износи 82 поена. У оба
случаја, разлика је нешто већа од распона резултата који одговара једном нивоу
постигнућа (72 поена). Просечно постигнуће ученика из Србије одговара дру-
гом нивоу, док постигнућа од 488, односно 494 поена одговарају трећем нивоу.
Видели смо да на трећем нивоу ученик може да интегрише више делова текста
или више делова једне информације да би конструисао значење и да класифи-
кује на основу више критеријума истовремено. За други ниво карактеристично
је конструисање значења у ограниченом делу текста, уз идентификовање (али не
и интеграцију) делова текста / информације.
Разлике између просечних постигнућа ученика из Србије, Тајланда, Бра-
зила и Мексика нису статистички значајне, а значајно нижа постигнућа имају
још само ученици из Индонезије и Туниса. Дакле, све европске земље, као и
све бивше социјалистичке земље са којима је логично да се поредимо имају
постигнућа која су статистичко значајно виша од постигнућа ученика из Србије.
Ако смо постигнућа из математике доживели као разочаравујућа, заостајање у
постигнућима на скали читања би требало доживети као забрињавајућа, тим
пре што је читалачка писменост у високој мери релевантна за успех појединца и
економску позицију државе.
Као и у PISA 2000, и у овом истраживању највиша постигнућа имају учени-
ци из Финске чији је просечан резултат 543 поена, што је више од половине ни-
воа постигнућа изнад укупног просечног резултата и више од једне стандардне
девијације у односу на просечна постигнућа ученика из Србије. Осим Финске,
још 10 земаља има просечан резултат који је статистички значајно виши у одно-
су на просечан.
На следећим графиконима представљена је дистрибуција резултата (у про-

центима) по нивоима постигнућа.
График 4.1.1. Расподела резултата по нивоима постигнућа на скали читалачке писменос-
ти – Србија
График 4.1.2. Расподела резултата по нивоима постигнућа на скали читалачке писменос-

ти – све земље учеснице
Резултати овог истраживања показују да готово сваки шести ученик

(17,09%) из узорка испитиваних ученика у Србији не успева да реши задатке
који припадају првом нивоу постигнућа. Они нису оспособљени да у задатим
текстовима пронађу информацију која је експлицитно дата и која се тражи на

основу једног критеријума или да одреде основну тему текста. Највећи број уче-
ника из Србије успешно решава задатке са првог и другог нивоа постигнућа
(62,85%), у којима се од њих очекује разумевање текста на дословном нивоу
и повезивање са свакодневним знањима и искуствима у једноставним и уоби-
чајеним животним ситуацијама. Међутим, на највишим нивоима постигнућа,
четвртом и петом, у Србији нема ни 5% ученика. Поређења ради, у Финској се
на ова два нивоа налази готово половина испитаних ученика (41,5%), а просек
за све земље учеснице је 28,2%.
Овакви налази стављају образовни систем пред изазов осмишљавања стра-
тегије побољшања постигнућа ученика из свих категорија, што значи не само
смањити број ученика који не прелазе праг базичних захтева, већ и помоћи оста-
лима да унапреде своја постигнућа, тако да се смањи празнина која сада постоји
на четвртом и петом нивоу. За разлике између постигнућа у Србији у односу на
друге земље одговоран је, пре свега, однос образовног система према читању
као компетенцији, па за њихово смањивање нису довољне спорадичне мере и
локалне иницијативе, већ системска решења која обухватају бар неколико кључ-
них сегмената образовног система: наставне програме и методе рада, базично
образовање наставника и облике усавршавања током наставничке каријере, као
и расположивост уџбеника и материјала којима се демонстрирају и подстичу
знања, вештине и способности неопходне за „дубље“ разумевање текста, што
подразумева интерпретацију и евалауцију текстова који су комплексни и по фор-
ми и по садржају.
Претходно, наравно, требало би да буду усаглашени ставови око бар два
важна питања. Прво, мора да постоји сагласност просветне јавности да је чи-
тање крос-курикуларна компетенција која далеко надилази традиционално схва-
тање читања као препознавања речи и њиховог значења, као и да се оно дефини-
ше као експлицитни образовни циљ у наставним програмима ма о ком предмету
да је реч. Сагласност просветне јавности обезбеђује се својеврсном промоцијом
концепта читалачке писмености која код нас још увек нема оно значење које има
у PISA (или неком другом истраживању или документу). Изгледа да су пред-
ности у почетном савладавању читања и писања која имају деца у Србији за-
хваљујући фонолошком речнику преувеличане и пренете на све друге аспекте
читања, те је тако разумевање прочитаног текста схваћено као обавезни ефекат
савладавања технике читања. Када се превазиђе ова баријера у схватању концеп-
та читања, отвориће се и врата за промене у наставној пракси. Друго, постојање
националних образовних стандарда који регулишу и ову област образовних пос-
тигнућа требало би да буде објективно мерило на основу којег просуђујемо да
ли постигнутим резултатима можемо да будемо задовољни или не.

Образовни систем, наравно, није једини одговоран јер се вештине и способности које чине
читалачку писменост уче од најранијих узраста и у свим социјалним окружењима којима дете при-
пада, а највише у породици.
У јавним и осталим дискусијама покренутим око резултата овог истражи-

вања често се могло чути објашњење да добијени резултати потцењују стварна
постигнућа наших ученика јер они нису били мотивисани да два сата решавају
тестове од којих им ништа не зависи. Овакво објашњење је прихватљиво у некој
мери. Могуће је да оваква ситуација испитивања није довољно мотивишућа јер
ученици немају видљив циљ (награду) за коју се боре. И, заиста, преко 70% уче-
ника је на питање о уложеном труду одговорило да би се више потрудили да су
тест радили за оцену. Упркос томе, постоје и они ученици који имају висока пос-
тигнућа у свим испитиваним областима. За њих, очигледно, изостајање школске
оцене као циља није деловало демотивишуће. Међутим, чак и да недостатак
мотивације, изазван овако аранжираном тест ситуацијом, јесте умањио постиг-
нућа, то ни на који начин не угрожава могућност поређења резултата ученика из
Србије и ученика из других земаља јер су у овом погледу сви тестирани ученици
били у истом положају.
4.3. Разлике у постигнућима ученика из различитих типова школа на

скали читања
Просечна постигнућа ученика из различитих школских програма и обим
разлика које постоје између њих формирају слику врло сличну оној која је до-
бијена анализом података за постигнућу на математичкој скали, с тим да су про-
сечна постигнућа у читању за око 30 поена нижа него у математици (графици
4.1.1. и 4.2.1.). Ова сличност је још један аргумент у прилог тези да се разлике
у постигнућима ученика различитих школа могу објаснити деловањем селекци-
оног механизма који их је на крају основног школовања груписао по компетен-
цијама. Изгледа да је непуна школска година проведена у новој средини превише
кратко време да би школа значајније допринела основном профилу постигнућа
ученика и довела до смањивања (повећања) разлика са којима су ученици ушли
у средње образовање.

Анализе су рађене на нивоу школског програма, а не типа школе, јер смо разликовали групе
ученика на трогодишњем и четворогодишњем школовању у средњим стручним школама. Зато ће у
даљем тексту бити коришћен за нас неуобичајен израз (школски) програм, јер прецизније описује
начин стратификовања узорка од уобичајеног термина „тип школе“.
График 4.2.1: Просечна постигнућа ученика из различитих школских програма на скали

читања
Као што се и очекује, гимназијалци су, од свих школских програма, ос-

тварили највиша просечна постигнућа на скали читања (470 поена), али њи-
хов резултат је за 18 поена нижи од просека свих земаља учесница. Постигнућа
ученика из медицинских и уметничких школа су такође на нивоу гимназијских,
иако нешто нижа (између ова три школска програма разлике нису статистички
значајне).
С друге стране, просечна постигнућа ученика из свих трогодишњих, као и
из пољопривредних четворогодишњих школа су испод 400 поена, или више од
једне стандардне девијације испод просека. То значи да су они оспособљени за
елементарно сналажење у тексту које подразумева оперисање конкретним, екс-
плицитно датим информацијама и одређивање главне теме у тексту чија је тема
блиска ученику. Овакав ниво читалачке компетентности сигурно није довољан у
односу на садржаје и уџбенике који их очекују у још нешто више од две године
формалног школовања.
Шта би, на основу овог истраживања, могла да буде препорука за унап-
ређење постигнућа? Претпоставимо да су за наш образовни систем компетен-
ције које се захтевају у задацима из PISA тестова пожељни образовни исходи.
У односу на PISA концепт читалачке писмености, оно што сигурно недостаје у
нашем концепту образовања су образовни исходи дефинисани по нивоима пос-
тигнућа, а за реализацију образовних исхода потребни су, као основни услови,
наставна пракса оријентисана на исходе и (национални) програм евалуације об-
разовних исхода.
Прилог 1:
Примери задатака из читања по нивоима постигнућа
ПОКЛОН
1) Колико већ дана, питала се, седи овако, посматрајући мрку, хладну воду
како надолази на стрму обалу која под њом нестаје. Једва да може да се присети
почетка кише која је дошла преко мочваре са југа и ударала о окосницу њене куће.
Потом је и сама река почела да расте, испрва полако, док напокон није застала
како би кренула на другу страну. Из часа у час клизила је низ рукавце и јарке, и
изливала се преко ниског тла. Ноћу, док је она спавала, река је заузела пут и окру-
жила је тако да је она сада седела сама, без чамца који је вода однела, у кући која
је изгледала као комад материјала кога је река нанела на стрму обалу. Сада је вода
дотицала чак и потпорне греде премазане катраном. И још увек је вода расла.
2) Докле год јој је досезао поглед, до крошње дрвећа где је некада била суп-
ротна обала, мочвара је била празно море под кишном завесом, док је река била
изгубљена негде у њеном пространству. Њена кућа са својим бродским дном је
била изграђена да се носи баш са таквом поплавом, уколико она наступи, али је
сада била стара. Можда су даске испод делимично иструлеле. Можда ће сајла,
која држи кућу привезану за велики храст, пући и пустити је да оде низводно
куда је отпловио и њен чамац.
3) Нико сада не може доћи. Могла би да виче али не би било никакве корис-
ти, нико не би чуо.
Уздуж и попреко мочваре други су се борили да спасу оно мало што су
могли, можда чак своје животе. Раније је видела целу кућу како плови поред
њене тако тихо да ју је то подсетило на сахрану. Када ју је видела, помислила је
да зна чија је то кућа. Било је непријатно видети је како плута мимо ње, али су
власници сигурно побегли на више тло.
Касније је чула, како се смркавало а киша постајала јача, урлик пантера
узводно.
4) Сада се чинило да кућа подрхтава око ње попут нечег живог. Посегнула је
да ухвати лампу која се нагнула да падне са стола крај њеног кревета и ставила
ју је између стопала да је учврсти. Потом се, пуцкајући и стењући од напора,
кућа извукла из глиненог тла, слободно запловила, њишући се попут чепа од
плуте, лагано добивши на замаху ношена реком. Она се ухватила за ивицу кре-
вета. Њишући се са једне на другу страну, кућа је отпловила онолико далеко
колико јој је то дозволила сајла. Дошло је до потреса и негодовања старе дрвене
грађе, а потом је уследила пауза. Речна струја ју је лагано ослободила и пустила
да се врати назад, стружући преко свог пребивалишта. Она је дошла до даха и
дуго времена седела, осећајући споре њишуће покрете. Мрак се провукао кроз
непрекидну кишу као кроз сито, и она је заспала са главом на руци, држећи се
за кревет.
5) У неко доба ноћи пробудио ју је крик, звук толико пун патње да је била
на ногама пре него што се пробудила. У мраку се спотакла о кревет. Звук је
дошао оданде, од реке. Могла је да чује како се нешто креће, нешто велико што
је стварало сипећи звук који се распростирао. Можда је у питању друга кућа. А
онда је ударило, не чеоно већ клизећи дуж куће, готово је глачајући. У питању је
било дрво. Слушала је како се грање и лишће чеше о кућу и наставља низводно,
остављајући само звук кише и запљускивање поплаве, звуке толико честе да су
се чинили као део тишине. Скупчана на кревету, готово да је заспала када се
зачуо још један крик, овог пута толико близу да је могао бити у соби. Зурећи у
мрак, завалила се уназад у кревет док њена рука није напипала хладни облик
пушке. Онда је, згурена на јастуку, положила пушку преко својих колена. „Ко је
тамо?“ узвикнула је.
6) Одговор је био поновљени крик, али мање пискав, звучао је уморно, а
потом се празна тишина приближила. Она се повукла уназад на кревету. Шта
год да је било тамо могла је да чује како се креће по трему. Даске су шкрипале и
могла је да разазна звуке предмета који су бивали оборени. Било је гребања по
зиду, као да то нешто жели да га раздере и направи пут унутра. Сада је знала шта
је у питању. Велика мачка, коју је донело изваљено дрво које је прошло поред
ње. Мачка је дошла са поплавом, представљала је поклон.
7) Несвесно је прислонила руку на лице и дуж свог затегнутог грла. Пушка
се љуљала на њеним коленима. Никада пре у свом животу није видела пантера.
Чула је о њима од других и чула њихову рику, попут патње, у даљини. Мачка је
поново гребала по зиду, дрмајући прозор крај врата. Докле год буде чувала про-
зор и држала мачку притешњену између зида и воде, готово у кавезу, све ће бити
у реду. Напољу, мачка је направила паузу како би своје канџе превукла преко
зарђале жалузине. Ту и тамо мачка би зарежала и рикнула.
8) Када се светлост најзад пробила кроз кишу као кроз неки филтер, дола-
зећи као нека друга врста мрака, она је још увек седела на кревету, хладна и уко-
чена. Њене руке навикнуте на веслање реком, су је болеле због мирноће којом је
држала пушку. Готово да није себи дозволила ни један покрет због страха да би
било какав звук могао да охрабри мачку. Тако укочена, љуљала се са покретима
куће. Киша је још увек падала као да никада неће престати. Кроз сиву светлост
је, коначно, могла да види кишом раздражену поплаву и удаљене крошње по-
топљених стабала, попут облака.
Мачка се сада није кретала. Можда је отишла. Одложивши пушку са стра-
не, склизнула је са кревета и померила се до прозора без и једног звука. Још
увек је била тамо, склупчана на ивици трема, зурећи у храст, сидро куће, као
да одмерава своје шансе за скок на грану која се надвијала изнад ње. Сада када
је могла да је види, није јој се чинила тако застрашујућа. Њено грубо крзно је
било чупаво попут гранчица, бокови су јој били усахли а ребра су се видела.
Било би лако убити је ту где седи, док јој дуги реп шиба тамо амо. Кренула је
назад да узме пушку када се мачка окренула. Без и једног упозорења, без чучња
или напињања мишића, мачка је скочила на прозор, разбивши стакло на једном
окну. Она је пала уназад, пригушивши врисак, и, узевши пушку, опалила је кроз
прозор. Сада није могла да види пантера, али је промашила. Он је поново почео
да се шета. Могла је на трен да опази његову главу и гребен његових леђа док је
пролазио покрај прозора.
9) Дрхтећи, повукла се на кревет и легла. Сталан успављујући звук реке и
кише, те продорна језа исцрпели су њену намеру. Посматрала је прозор и држа-
ла спремну пушку. Пошто је већ дуже време чекала, поново се приближила да
погледа. Пантер је већ био утонуо у сан, са главом на шапама, попут неке кућне
мачке. По први пут од када су кише почеле желела је да плаче, због себе, због
свих људи, због свега везаног за поплаву. Спуштајући се лагано на кревет навук-
ла је покривач преко својих рамена.
Требало је да изађе док је могла, док су путеви још увек били проходни или
док јој чамац још увек није био однет. Док се са померањем куће љуљала напред
назад, јак бол у стомаку ју је подсетио да ништа није јела. Није могла да се сети
колико дуго није јела. Попут мачке и она је била изгладнела. Лагано отишавши
до кухиње, заложила је ватру уз помоћ неколико преосталих комада дрвета. Уко-
лико поплава потраје мораће да запали столицу, можда чак и сам сто. Узевши
остатке димљене шунке са таванице, исекла је дебеле комаде мрко-црвеног меса
и ставила их у котлић. Од мириса меса које се пржило јој се завртело у глави.
Било је нешто ужеглог кекса преосталог од прошлог пута када је спремала хра-
ну, а могла је да направи и кафу. Воде је било у изобиљу.
10) Док је припремала храну готово да је у потпуности заборавила на мачку
све док она није рикнула. И она је била гладна. „Пусти ме да једем,“ довикнула
јој је, „а онда ћу се постарати за тебе.“ И насмејала се себи у браду. Док је ка-
чила остатак шунке назад на ексер мачка је рикнула снажно из грла од чега јој
се рука затресла.
11) Пошто је јела, поново је отишла у кревет и узела пушку. Кућа се сада
толико подигла да више није стругала по обали када би речна струја попустила.
Храна ју је угрејала. Могла би да се отараси мачке док је још било светлости
између кишних капи. Полако се прикрала прозору. Мачка је још увек била ту.
Мјаучући, почела је да се шета по трему. Зурила је у њу дуго времена, неупла-
шена. А онда, не размишљајући о ономе што ради, одложила је пушку са стране
и кренула око кревета ка кухињи. Скинула је оно што је од шунке остало и,
вративши се преко њишућег пода до прозора, гурнула је шунку кроз сломљено
окно. Са друге стране се чуло гладно режање и нешто попут потреса је од живо-
тиње прешло ка њој. Запањена оним што је урадила, повукла се назад у кревет.
Могла је да чује како пантер кида месо. Кућа се љуљала око ње.
12) Када се следећи пут пробудила знала је да се све променило. Киша је
престала. Тражила је да осети покрете куће али се она више није љуљала. Отво-
ривши врата, видела је кроз подерану жалузину један другачији свет. Кућа се на-
лазила на обали где је одувек и стајала. Неколико корака испод, река је још увек
текла у виду бујице али није више прекривала оних неколико корака између куће
и храста. И мачка је отишла. Од трема до храста и одатле несумњиво у мочвару
су водили нејасни трагови, који су већ нестајали у меком блату. А ту на трему,

изгрижени до белине, били су остаци шунке.
Искористи причу „Поклон“ са претходних страна да би одговорио на пи-
тања која следе. (Дати су бројеви пасуса како би ти помогли да пронађеш дело-
ве текста на које се питања односе.)
Питање 1: ПОКЛОН
Ово је део разговора између двоје људи који су прочитали Поклон:
Наведи доказе из приче који би показују да свако од ових саговорника може

да оправда своје гледиште.
Саговорник 1:
Саговорник 2:
Формат ајтема: отворени

Формат текста: континуирани
Аспект: рефлексија и евалуација
Контекст: лични
Ниво постигнућа: 2 i 3, резултат 480 i 537. Од ученика се тражи да пореди
и повезује садржај текста са претходним знањима и искуствима, као и за-
кључивање на основу претходног искуства и ставова. Упутство за оцењи-
вање предвиђа пун кредит (ниво 3) и делимичан кредит (ниво 2). Одговори
који добијају пун кредит показују способност ученика да разрешава конт-
радикције или двосмислености.
Резултат: 480
Одговори у којима је наведен коректан доказ за једно од тражених гледиш-
та, за окрутност или саосећајност.
Одговори у којима су наведени докази за оба тражена гледишта, и за окрут-
ност и за саосећајност. Да би се остварио пун кредит није потребно да одговори
буду елаборирани (што је сугерисано и дужином линије за одговор). Типичан
одговор за саговорника 1 био би: „Намеравала је да убије пантера“; типичан
одговор за саговорника 2 био би: „На крају је давала храну пантеру“.
Мислиш ли да последња реченица представља одговарајући завршетак
приче „Поклон“?
Образложи свој одговор, тако што ћеш показати како си разумео-ла однос
последње реченице према значењу приче у целини.

Аспект: рефлексија и евалуација
Ниво постигнућа: 4 i 5, резултат 567 i 652. Од ученика се очекује критичка
евалуација текста која се позива на специфична знања и потпуно разуме-
вање комплексног и дугог текста.
Од ученика се очекује да евалуира да ли је завршетак одговарајући на до-
словном нивоу, коментаришући његову конзистентност са причом. Релативна
тежина овог захтева (ниво 4) одражава чињеницу да одговор мора да се позива
на неке стандарде у одређивању шта неки завршетак чини адекватним у односу
на причу.
Очекује се да ученик иде даље од дословне интерпретације текста и да кри-
тички коментарише завршетак приче, размишљајући на који начин је он повезан
са основном темом или доминантним расположењем у причи. Ученик базира
одговор на свом разумевању шта значи „одговарајући завршетак приче“. На
овом нивоу се очекују одговори који нису дословни и површни, на пример, за
пун кредит ученик може да коментарише метафоричко значење остатака хране
или да ли завршетком прича тематски комплетира (овакав коментар се заснива
на специфичним знањима). Коректан одговор за пун кредити био би: „Да, шун-
ка коју је оставио пантер такође је поклон, са поруком Живи и пусти друге да
живе.“ Или „Поплава је прошла, а све што је остало иза ње било је оштећено и
то је, у основи, оно о чему последња реченица говори: белина кости је све што
је остало од шунке.“
Ево неколико раних спомињања пантера у причи:
У неко доба ноћи пробудио ју је крик, звук толико пун патње... (пасус 5)
Одговор је био поновљени крик, али мање пискав, звучао је уморно... (пасус 6
Она је... чула њихову рику, попут патње, у даљини. (пасус 7)
Узимајући у обзир оно што се дешава у остатку приче, објасни зашто је
писац, по твом мишљењу, одлучио да представи пантера овим описима?

Аспект: интерпретација текста
Ниво постигнућа: 3 i 5, резултат 539 i 645. Текст садржи двосмислене идеје
које су супротне очекивањима.
Од ученика се очекује да конструише значења служећи се језичким нијан-
сама и решавајући идеје које су супротне очекивањима. За пун кредит ученик
треба да препозна да је намера употребљених описа да изазову сажаљење.
Делимичан кредит се даје за одговоре који интерпретирају текст на дослов-
ном нивоу, повезујући наведене реченице са радњом приче. На пример, ученик
наводи да је рика пантера знак да је гладан.
Када жена каже „а онда ћу се постарати за тебе“ (пасус 10) она
A) мисли да је мачка сигурно неће повредити.
Б) покушава да уплаши мачку.
В) намерава да убије мачку.
Г) планира да нахрани мачку.
Формат ајтема: вишеструки избор

Аспект: интерпретација текста
Ниво постигнућа: 4, резултат 603. Од ученика се тражи да препозна на-
меру, пратећи тематску линију кроз неколико параграфа. Изван контекста,
реченица може да се схвати на различите начине, чак и када се контекст
узме у обзир постоји више вероватних интерпретација.
„Потом се, пуцкајући и стењући од напора, кућа извукла...“ (пасус 4)
Шта се десило са кућом у овом делу приче?
A) Распала се.
Б) Почела је да плови.
В) Ударила је у храст.
Г) Потонула је на дно реке.
Формат ајтема: вишеструки избор

Аспект: проналажење информација
Ниво постигнућа: 1, резултат 367. Задатак ученика је да у тексту пронађе
информацију која је експлицитно дата и да је повеже са једним од 4 по-
нуђена одговора.
LITERATURA
Bruner, J. (1990): Acts of Meaning, Harvard University Press, Cambridge

Campbell, R. J., Kelly, D. L., Mullis, I. V. S., Martin, M. O., Sainsbury, M.
(2001): Framework and Specification for PIRLS Assessment 2001, Boston: Lynch
School of Education, Boston College
European Commission (2001): European report on the quality of school
education: Sixteen quality indicators, Luxembourg: Office for Official Publications
of the European Communities
Kirsh, I., de Jong, J., Lafontaine, D., McQueen, J., Mendelovits, J., Monseur, C.
(2002): Reading for Change: Performance and Engagement across Countries, Paris:
OECD Publications
OECD (2003): The PISA 2003 Assessment Framework, Paris: OECD
Publications
Павловић Бабић Д. (1995): „Педагошки и социјални услови квалитета и бр-
зине читања у основној школи“, у: Психолошка истраживања 7, (Д. Попадић,
уред.), Београд: Институт за психологију
Underwood, T. (1997): „On Knowing What You Know: Metacognition and the
Act of Reading“, Clearing House, Vol. 71, Nov/Dec. 1997, Issue 2, str. 77–84
Н АС ТА ВА
371.3::811.163.41
811.163.41’242
Љиљана Петровачки (Нови Сад)
Проблеми наставе српског језика као матерњег
У раду се сагледава значај наставе матерњег језика у школском систему и указује на

већ вишедеценијско запостављање учења српског језика и граматике, посебно у средњим
школама, у оквиру заједничког школског предмета Српски језик и књижевност. Уз кратак
историјски осврт на покушаје лингвиста и методичара да се овакво стање поправи и исти-
цање и других проблема ове наставе, предлажу се и кораци које би требало предузети да би
се криза ублажила и превазишла.
Кључне речи: настава српског језика и граматике, методика наставе српског језика,
проблеми наставе српског језика и граматике, језичка култура ученика.
Настава матерњег језика у школском систему је, свакако, најзначајнија. Она

треба да развије, обогати и прошири језичке способности ученика у комуника-
цији како би се он успешно уклопио у своје окружење и остварио своју личност.
Ниједан школски предмет нема толику васпитну и образовну вредност. Учењем
матерњег језика ученици се припремају за културну језичку комуникацију, да
схватају и тумаче језичке појаве и да своја језичка знања примењују приликом
говорења, писања и читања, као и за културани дијалог и језичку толеранцију.
Настава матерњег језика и граматике развија њихове укупне афективне и инте-
лектуалне способности, а посебно способности апстрактног мишљења, јер су
мишљење и говор повезани процеси. Успешно владање својим језиком омогућа-
ва и учење осталих предмета, страних језика и афирмацију ученичког субјек-
тивитета у школи и у другим ситуацијама. Добро усмено и писмено говорење
256 Љиљана Петровачки
омогућава ученику да се потврди као аутономно биће, способно да покаже своја

знања и вредности, да искаже своја мишљења, ставове, одлуке...
У настави, српски језик се изучава заједно са књижевношћу и зато је то
програмски најсложенији предмет и у основној и у средњој школи. Он је спој
два веома различита подручја. Градиво из језика је егзактно и потиче из наука о
језику, а садржаји из књижевности припадају књижевној уметности коју прате
науке о књижевности. Спој ова два подручја чини треће подручје – културу из-
ражавања, јер се у њему они функционално испољавају и повезују, што је за уче-
нике веома битно. Подручје културе изражавања развија њихову културу говора
и писања. Матерњи језик, дакле, није само наставни предмет, он је и средство
изражавања и наставни језик. Настава почива на језичкој комуникацији, па ус-
пешност учења и осталих предмета зависи од језичке оспособљености ученика.
Зато сматрамо да нема ничег пречег у школи, него оспособити ученика да се
успешно користи стандардним језиком у свим видовима његове употребе, а то
се постиже изучавањем теоријских знања о језику и функционалном применом
тих знања у различитој језичкој пракси.
Стога је и улога наставника матерњег језика веома значајна. Велики зна-
чај има учитељ који оспособљава ученике за следеће фазе школовања, али је и
деловање наставника матерњег језика и књижевности и у предметној настави,
у вишим разредима основне школе, као и у средњој школи, такође изузетно за
ученике. Да би успешно одговорио на захтеве свога предмета и да би својим
стручним ауторитетом успео да образује и васпитава младе, наставник матерњег
језика и књижевности има потребу и обавезу за перманентним усавршавањем и
стицањем нових знања из наука које помажу остваривању циљева и задатака у
оквиру наставе језика и књижевности. Он мора да прати развој лингвистичких
наука, књижевну продукцију и савремене језичке и књижевне појаве, као и ино-
вације у методологији лингвистичких и књижевних проучавања.
Сагледавањем целокупне наставе српског језика као матерњег у оквиру за-
једничког предмета Српски језик и књижевност на свим школским нивоима,
уочава се да је она још увек недовољно заснована на савременим методичким
системима. Изводи се, углавном, на традиционалан начин и више је формалис-
тичка него функционална и подстицајна. Стање у основним школама, с обзиром
на наставу матерњег језика, неупоредиво је боље од оног у средњим. У основним
школама наставним планом је предвиђено више часова за изучавање и увежба-
вање језичке грађе. Има и доста часова културе изражавања. Немамо већих при-
медби ни на фонд часова за језичко подручје, нити на програмске садржаје(мада
је у поређењу са земљама у окружењу, укупни фонд за учење матерњег језика
доста мањи), али има доста замерки на начин како се језички садржај са уче-
ницима изучава. У средњим школама, међутим, настава српског језика, културе
изражавања и граматике је дефицитарна и занемарена.
У ово наше време, када се од нас очекују многи одговори на сложена и тешка
питања започете реформе образовног система, потребно је пажљиво сагледати
садашње стање да би се оно могло унапредити. Стога сам у свом раду настоја-
Проблеми наставе српског језика као матерњег 257
ла да укажем на најзначајније проблеме наставе српског језика као матерњег,

посебно у средњој школи, јер ту их има много више него у основној школи.
Проблема нема толико у концепцији те наставе и њеном програмирању, колико у
организацији и коначној реализацији. Заправо, настава српског језика, у оквиру
јединственог предмета Српски језик и књижевност у средњим школама(сем у
филолошким гимназијама где је српски језик издвојен у посебан предмет), све
се више запоставља. Невероватно, али могуће! Ученици средњих школа не уче
свој језик и граматику. Иако је у важећем наставном програму језичко подручје
заступљено са најмање око 25%, најчешће се многи предвиђени садржаји из
језика уопште не реализују. Часови из језика се прескачу или се преливају у
корист наставе књижевности. Тако се знање, које су ученици усвојили током
основног школовања, постепено заборавља уместо да се проширује и подиже
на виши научни ниво, односно, што је најважније, непосредно примењује. То је
уочљиво на пријемним испитима на филолошким или другим факултетима где
треба показати знање из српског језика, мада се за њих будући студенти додатно
озбиљно припремају, најчешће уз стручне инструкције. Ова појава је отишла то-
лико далеко да је приликом одржавања стручних испита наставника у средњим
школама тешко добити и наставне јединице из језика за кандидате. При хоспи-
товању студената српског језика и књижевности такође настају проблеми, јер
ђаци немају предзнања из језика и граматике која су неопходно полазиште за
планирање савременијих облика наставног рада.
То стање није тренутно, већ деценијско. Још је Александар Белић, који је
помно пратио наставу српског језика, о томе расправљао:
... Настава матерњега језика, његова књижевног израза, владање књи-
жевним језиком и разумевање његових особина мора бити основица сваке
истинске народне просвете. Тако се обично говори свугде у свету, па и код
нас; али када се види примена тог умесног принципа, тада је јасно да су те
речи само далек и недостижан циљ, а не стварност. Према томе, пот-
ребно је ту основну мисао разрадити тако да би њено пуно остварење на-
шло место у средњошколској настави... То не значи, како се обично узима,
савлађивање граматике матерњег језика, већ познавање књижевног језика
по стварним особинама његовим. Као најважнији делови те обуке били би:
савлађивање речника књижевног језика, упознавање његових изражајних
могућности и познавање суштине самог језика, нарочито његове синтаксе
и стилистике. Наравно, ту улази и „нормативна“ граматика, али она не
може бити одвојена од језика као стварности, од језика као средства кул-
туре наше, од језика као израза нашег мишљења..
...Ја знам да је ово лакше рећи него показати како би се то остварило
у самој школи...
...Ово је цео нов програм који тражи озбиљну студију, и добрих позна-
валаца језика, и добрих познавалаца средње школе ...

Белић, А.: Српски језик и књижевност у школи, Наш језик, књ. II, св. 1-2, 1950. год, 3, 4.
Запажање Александра Белића још увек је актуелно, као да од ове расправе

није прошло више од пола века, и због тога су и цитирани ови дужи одломци.
Нажалост, озбиљна студија о настави матерњег језика још увек није сачињена, и
уз све реформе средње школе, стање се није поправило.
Након Александра Белића, слична запажања о стању у настави матерњег
језика излагали су Илија Мамузић, затим Драгиша Живковић, Радмило Димит-
ријевић и Миодраг С. Лалевић.
Да би се поправило стање матерњег језика у средњој школи, било је предло-
га да се настава језика одвоји од наставе књижевности. Методичари се са таквим
предлозима не слажу и истичу дубоко јединство језичке и књижевне материје.
Павле Илић, као доминантно начело наставе нашег предмета истиче начело по-
везивања наставе језика, књижевности и културе изражавања. То је истакнуто и
у Наставном плану и програму у Упутству за реализовање програма:
...Веома је важно да се настава језика не схвати као циљ сама себи,
него да се повеже са осталим деловима овог наставног предмета. Наиме,
ова настава пружа лингвистичка знања која ће бити подлога за тумачење
језика и стила у оквиру проучавања књижевних дела с тим што ова дела
пружају и одговарајући материјал за уочавање естетске функције језика...
(Уз ово упутство, међутим, неопходно је нагласити да би лингвометодички
предложци требало да буду из свих функционалних стилова, не само књижев-
них, односно да репрезентују све врсте текстова!!!)
И у осталој, најзначајнијој методичкој литератури за наставу српског језика
и књижевности, инсистира се на повезивању наставних подручја језика, књи-
жевности и културе изражавања. Поменућемо само најзначајније методике. У
Методици Милије Николића ово начело се дословно примењује. Росандић у

Мамузић, И.: Прилози савременој настави матерњег језика, Београд, 1959, стр. 7 и Нови
прилози настави матерњег језика у средњим школама, Београд, 1966, стр. 142

Живковић, Д.: О настави књижевности у средњим школама, Књижевност и језик, 1963, бр.2.
Уз наставу књижевности, Живковић говори и о настави језика:
...Језик се у нашој настави често посматра потпуно одвојено као наука апстрактна, а за-
старела граматичка категорија, која живи само у схематичким формама граматичких правила и
која нема никакве везе са живим говорним твораштвом у свакодневној и у уметничкој употреби
језика...

Димитријевић, Р.: Проблеми наставе књижевности и матерњега језика I, Завод за уџбенике
и наставна средства Србије, Београд, 1972.

Лалевић, М.С.: Настава српскохрватског језика у основној школи и гимназији, Књижевност
и језик, Београд, 1963, бр1

Илић, П.: Српски језик и књижевност у наставној теорији и пракси (Методика наставе),
Змај, Нови Сад, 1998.

Николић, М.: Методика наставе српског језика, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1998. Видети четврто поглавље. (Функционални поступци у настави граматике, коришћење
уметничког текста у настави граматике и стилистике и коришћење књижевне уметности у настави
писмености).

Росандић, Д.: Методика књижевног одгоја и образовања, Школска књига, Загреб,
1986.
шестом поглављу своје методике говори о односу наставе језика и наставе књи-
жевности и такође истиче начело јединства програмских подручја.
Вештачко раздвајање наставе језика и књижевности није прихватао ни Бе-
лић. У том погледу био је потпуно јасан:
... То двоје (књижевност и језик) чине целину и заједно треба да обра-
зују основицу оног образовања које треба да да средња школа ...
А што настава језика и настава књижевности ипак не чине целину, то је, по
мишљењу Белића, произилазило из начина предавања нашег предмета.
... Чим се предавање језика сведе на учење граматике, која је још у
основама својим формалистичка, а не стварна, матерњи језик, поред тога
што за њ ученици носе материјал у себи самима, не може им омилити ...10
За значајну делатност синтезе и повезивања језика и књижевности настав-
ници нису имали ни моделе. Томе их, изгледа, нисмо ни ми на факултетима на-
учили. Ако је и било покушаја да се ове две наставе више повезују, они нису
били засновани на јасним методолошким принципима.
У новије време, морам да кажем, нажалост, лингвисти су заокупљени,
због политичких дешавања, важнијим питањима око дефинисања и нормирања
савременог српског језика, и настоје да реше најпре научне проблеме те мање
обраћају пажњу на наставу матерњег језика.11 Сви они који се баве језиком и
језичком политиком или размишљају о планирању језика, сигурно нису необа-
вештени о запостављању наставе српског језика и граматике у средњим школа-
ма. Међутим, читава политичка клима око реформе школског система и обра-
зовања је таква да се мишљења лингвиста, методичара и других компетентних
стручњака не уважавају, па су многи и одустали од узалудног посла. Неповољна
ситуација се погоршава и већ оставља озбиљне последице на језичку културу
ученика, као и на општу културу њихове комуникације и понашања, јер све је
то повезано, те би се овакво стање морало што пре решавати и превазићи. Наш
ученик, средњошколац, скоро да нема могућности да говори у школи. Велики
је број ученика у разреду, па је све већи број контролних задатака и тестова
којима се проверава знање ученика јер нема довољно времена за разговор или
„одговарање“. Приликом ретког усменог излагања ученика, више се прати тач-
ност података, запажања и тумачења, а мање се обраћа пажња на начин на који
ученик нешто казује. Деси се да се не исправе или не прокоментаришу неке ор-
тоепске, фразеолошке, лексичке и друге погрешке. Нема посебних прозодијских
и дикцијских вежби. Често наставници ни сами не обраћају пажњу на своје дик-
цијско обликовање говора. Недостају часови за стилске вежбе, не води се рачуна

Белић, А.: Наведени чланак
10
Белић, А.: Наведени чланак
11
Истакла бих, међутим , настојања и радове Милорада Дешића и Љубомира Поповића, који су
дали значајан допринос унапређивању наставе српског језика. Такође и лингвисте окупљене у Друш-
тву за српски језик и књижевност, чији су такође истакнути чланови Љ. Поповић и М. Дешић.
о избору речи, њиховом реду у реченици и њеној мелодичности, ритмичности,

уверљивости... При том је посебно занемарен рад на богаћењу речника ученика.
Рад на богаћењу лексичког фонда ученика, као битан елеменат у изграђивању
језичке културе, мора постати општешколски задатак у чије ће се остваривање,
поред наставника матерњег језика, морати укључити и сви остали наставници.
Управо, целокупна настава мора неговати и развијати израз ученика, богатећи
њихов речник, не само терминолошком лексиком, карактеристичном за одређе-
ну наставну област, већ и лексемама са општеупотребном вредношћу.
Позната је чињеница да се богатство речника стиче читањем. Стога уче-
нике треба упућивати на квалитетно и активно читање и тумачење књижевних
дела, али и текстова и других функционалних стилова, како би њихов потен-
цијал користили за изграђивање сопственог израза Можда би се тако, шире,
могла поставити и концепција програма за српски језик: представити језик као
систем, језик као средство комуникације, језик као социолингвистичку појаву
(масовне медије и остале дискурсе), али све у практичној функцији постизања
боље културе усменог и писменог изражавања ученика. Дакле, учење језика и
граматике требало би програмирати и конкретно и прагматично разрадити тако
да буде сврсисходно, са практичном применљивошћу, у циљу постизања што
боље функционалне писмености под којом се подразумева учење вербалног
општења, ефикасно читање и разумевање текста, интерпретација информација,
вештина писменог изражавања и др12. Крајњи циљ треба да буде комуникативна
компетенција која ће омогућити личну ефикасност ученика у свом окружењу.
Ипак, да истакнемо, док говоримо о овој практичној компоненти модернизације
програма матерњег језика, треба имати на уму да хуманистичка и национална
оријентација у програму не сме да се изгуби, првенствено преношење културног
наслеђа сачуваног у језику.
Чување културног наслеђа је задатак који се далеко више остварује у наста-
ви књижевности. Настава књижевности се боље реализује у нашим школама и
није оптерећена тако крупним проблемима као настава језика. Уочљива је, ипак,
криза читања и наставници се довијају на различите начине да ученике мотиви-
шу да прочитају обавезну лектиру. Број књижевних дела је предимензионисан,
посебно у завршним разредима средње школе.
У последње време много се говори да школу треба начинити занимљивијом
ученицима. Ипак, још је важније начинити школу кориснијом ученицима. Ако,
ученик, средњошколац, који и сам може да процени шта му је корисно и потреб-
но, схвати да му је потребна добра језичка компетенција за боље сналажење у
животу (за успешније учење, студирање, квалитетније обављање посла, да по-
каже своја знања ...) да му је то неопходано полазиште или алат за укључивање
у све животне ситуације, он ће имати мотивацију за учење. Али настава језика
12
У штампи се износе подаци да је код нас 45% људи функционално неписмено. (Испитивања
су показала да не разумеју и не могу да растумаче одређени прочитани текст и да коректно напишу
извештај о назначеном догађају. О правописним и граматичким грешкама боље и не говорити...)
у том случају мора бити функционална. Како то постићи? Да би ухватили корак

са временом и задовољили потребе савременог ученика, међутим, није довољно
променити програм и уџбенике, треба из основа мењати концепцију наставе и
начине припремања наставног кадра. Ми, наставници, треба прво да мењамо
себе. Културолошко сивило и апатична атмосфера не би смели да обухвате шко-
ле у којима одрастају наша деца и не бисмо смели да им гушимо радозналост и
радост учења. Ученици су отворени према свему новом. Нарочито треба обра-
тити пажњу на чињеницу да већина средњошколаца, поготову гимназијалаца,
потпуно природно користи рачунар и да је то део њихове свакодневице, зајед-
но са другим видовима савремене комуникације (мобилни телефон, интернет и
сл.), а да их наставници често немају и да нису довољно информатички обучени.
Ово треба да представља изазов за наставнике који желе да остваре атрактивну
и конкуренту наставу, јер употребом нових медија у наставној пракси, могла би
се изградити интерактивна и мултимедијална концепција наставе која би успос-
тавила и нови, квалитетнији однос интеракције између свих учесника наставног
процеса.
Треба учинити доста и на модернизацији и унапређивању наставничких
факултета на којима би се студенти боље и стручно и методички обучили. Пого-
тову кад су садржаји из језика и граматике у питању. Ми смо од школске године
(2005/2006) на Филозофском факултету у Новом Саду на Одсеку за српски језик
и лингвистику кренули са новим наставним планом и програмом. Имаћемо на-
ставничке и ненаставничке студијске групе и усмерења. Наставничка усмерења
имаће појачани модул педагошко-психолошких предмета и проширене листе од-
говарајућих изборних предмета као и повећану праксу.
Надајмо се да ће ове иновације у универзитетској настави допринети да
будући наставници добију боље иницијално образовање које ће им обезбедити и
солидне професионалне компетенције за изазове будуће школе.
Непрестано се чују оцене наставника да је средњошколска граматика тешка
(односи се и на програм и на уџбеник, а то показују и резултати анкете коју смо
извршили). Али, завиримо и у уџбенике неких других предмета (математика,
физика, хемија и др). Погледајмо колико стручних термина има само на једној
страници у уџбенику биологије. Зар ћемо ученике „поштедети“ учења свог јези-
ка? Матерњи језик није обичан, већ приоритетни предмет, јер је заправо настав-
но средство на коме се изводи свеукупна настава или шире, учење свог језика је
оспособљавање за споразумевање у животу. Да би се олакшала настава језика у
средњој школи, на основу оптималног наставног програма и поменутог уџбени-
ка Ж. Станојчића и Љ. Поповића, урађени су граматички приручници13 за први и
13
Николић, Љ., Станојчић, Ж., Кликовац, Д.: Језик и језичка култура 1, Граматика српског
језика за први разред гимназија и средњих стручних школа – приручник са вежбањима, Стручна
књига, Београд, 1996.
Николић, Љ., Станојчић, Ж.., Кликовац, Д.: Језик и језичка култура 2, Граматика српског је-
зика за први разред гимназија и средњих стручних школа – приручник са задацима и решењима,
Стручна књига, Београд, 1997.
други разред средње школе, а пожељно би било сачинити и приручнике за трећи

и четврти разред. Заправо, са методичког аспекта најефикасније би било да се на
основу поменутог уџбеника, језичка грађа раздели и сачине посебни уџбеници
за сваки разред посебно.
Уз важећи уџбеник за средњу школу, наставници би могли консултовати
и раније уџбенике, у којима је језичка грађа презентована разумљиво и систе-
матично. У првом реду, мислимо ту на уџбенике Ј. Јерковића и Ј. Кашића14 и
Стевановићеву Граматику, која је доживела своја многобројна издања,15као и
уџбенике Р. Симића.
Елементе опште лингвистике ученицима на модеран, заокружен, а једнос-
таван начин, са целовитим погледом на језик, презентује уџбеник Ранка Бугарс-
ког16. Овај уџбеник се користи селективно, током четворогодишњег школовања,
а најчешће у првом и четвртом разреду. Он омогућава упознавање са основним
појмовима и терминима науке о језику и приказује улогу језика у животу људи
и његову општу структуру. Код младог читаоца жели се подстаћи интересовање
за језичке појаве и креативно коришћење уџбеничког материјала за дискусију у
разреду, за часове вежбања, за самостално ангажовање у проширивању стеченог
знања о матерњем језику или другим језицима које ученици уче.
Неопходно је да ученике перманентно навикавамо и на употребу речни-
ка и правописа17. Због тога треба предвидети и додатне часове за приказивање
и решавање правописних проблема, посебно оних које ученици сами уоче. На
правила треба ученицима указивати сукцесивно, кроз примену, увежбавајући их
на добро одабраним примерима.
Још бих истакла и на потребу и значај употребе и друге стручне и научно
популарне литературе и часописа у настави српског језика. Средњошколски ча-
сопис за српски језик и књижевност Свет речи(у издању Друштва за српски је-
зик и књижевност), који на занимљив начин представља и тумачи многе језичке
и књижевне појаве, може ученике анимирти на активно и креативно, коришћење
и истраживање матерњег језика.
И да не завршимо са проблемима, и у негативном тону. Док је доскора било
мало средњошколских професора којима је српски језик основна струка, много
14
Кашић, Ј., Јерковић, Ј.: Српскохрватски, хрватскосрпски језик, уџбеник за I разред средње
школе, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 11975.
Јерковић, Ј., Кашић, Ј.: Српскохрватски, хрватскосрпски језик, уџбеник за II разред средње
школе, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 11975.
15
Стевановић, М.: Граматика српскога језика за средње школе, према последњем, 11. издању,
Заветно слово, Београд, 1998.
16
Бугарски, Р.: Увод у општу лингвистику, друго издање, Завод за уџбенике и наставна средс-
тва, Београд, 1991.
17
Пешикан, Митар, Јерковић, Јован, Пижурица, Мато: Правопис српскога језика, Матица српс-
ка, Нови Сад,1993. и Правопис српскога језика истих аутора као школско издање, МС, 1995.
Дешић, Милорад: Правопис српског језика: приручник за школе, Нијанса, Земун, Унирекс,
Никшић, 1994.
Симић, Радоје, Станојчић, Живојин и др.: Правопис српскога језика са речником, Београд, Ник-
шић, 1993.
више је било оних који су дипломирали књижевност, сада се однос међу њима
поправља. Надајмо се да ће млађи професори српског језика, са солидном про-
фесионалном компетенцијом, којих је све више, донекле изменити неповољну
ситуацију. И још нешто. На учење језика, средњошколце мотивише и такмичење
из српског језика и језичке културе. Ово такмичење у организацији Друштва за
српски језик и књижевност, од 1990. сваке године окупља све већи број ученика.
Док је ранијих година било знатно више ученика из основне школе, последњих
година у њега се све више укључују и средњошколци. Пријатно изненађује ко-
лико такмичари имају знања из језика и како га примењују. Ипак, то су само
одабрани. И, нажалост, своја знања нису стекли на редовним часовима, већ на
додатној настави, секцијама или самосталним радом.
Уместо закључка размишљамо:

Шта предузети?
• Као прво, требало би проблему запостављања наставе језика у средњој
школи посветити више пажње и у лингвистичкој и школској и целокуп-
ној јавности;
• више заинтересовати ученике за учење и неговање матерњег језика, раз-
вијати љубав према матерњем језику(константне популарне акције и
школа и медија и друштвене заједнице);
• у надлежним просветним надзорним службама контролисати обавезност
језичке наставе (ма колико то било непопуларно);
• у језичкој и методичкој науци посветити већу пажњу унапређивању на-
ставе језика на свим нивоима образовања;
• затим, треба осмислити концепцију наставе матерњег језика и утврдити
минимум знања која завршени ученик основне или средње школе треба
да усвоји;
• на основу тога, представити језик као систем и истаћи његове најбитније
сегменте, уз селективно и егземпларно стицање фундаменталних знања
развијати функционалну писменост ученика;
• ослободити се старог концепта наставе језика (граматизирања и форма-
лизма);
• обратити пажњу више на функцију језика него на форму;
• настава језика треба да буде целисходнија, стављена у службу оспо-
собљавања ученика за самостално и правилно усмено и писмено кому-
ницирање стандардним језиком и за разумевање различитих извора ин-
формација;
• у том смислу, примењивати језичко знање, повезивати наставу језика са
наставом књижевности и медијском културом да ученици осете моћ и
значај језика;
• иако има предлога, не би требало наставу језика раздвојити од наставе

књижевности, већ проналазити најбоље путеве за повезивање ова два
подручја;
• организовати стручна усавршавања наставника и размену методичких
искустава у обликовању наставне грађе из језика;
• у методици српског језика подстицати на примену савременијих мето-
дичких система и изналажење различитих и ефектних функционалних
поступака за тумачење и увежбавање програмских садржаја;
Као што се може уочити, озбиљни задаци стоје пред језичком и методичком
науком и наставом српског језика као матерњег.
Литература:
1.Брборић 2004: Вељко Брборић, „Наставна пракса и правопис српског је-

зика“, у Књижевност и језик, LI, бр 3–4,2004, стр.385–395.
2.Дешић 1999: Милорад Дешић, „Место дикције у настави српског језика и
књижевности“ у Књижевност и језик, XLVI бр.1–3, XLVI, стр.49–56.
3.Дешић 2001: Милорад Дешић, „Нормирање савременог српског језика као
научни и наставни проблем“ у Књижевност и језик, XLVIII бр.3–4, стр.15–21.
4. Кликовац 2002: Душка Кликовац Граматика српскога језика за основну
школу, Српска школска књига, Београд.
5. Поповић 2002: Љубомир Поповић, „Реформа образовања и настава срп-
ског језика“ у Књижевност и језик, XLIL бр.1–2, стр. 97–102.
6.Станојчић – Поповић 2005[1989]: Живојин Станојчић и Љубомир По-
повић Граматика српскога језика, Београд, Завод за уџбенике и наставна средс-
тва.
Ljiljana Petrovački
ISSUES WITH TEACHING OF SERBIAN AS A MOTHER TONGUE IN SCHOOLS
Summary
In this paper, we analytically observe the conception of process of teaching of Serbian

language as mother tongue in schools. We point out to the problems related to its organization
and realization.
371.3::811.163.41
811.163.41’37
37:159.954.3
Душка Кликовац (Београд)
Конвенционалне менталне слике у настави

српског језика
У настави српског језика и књижевности појам слике се по правилу везује за књижев-

но дело. У раду се, насупрот томе, разматра појам конвенционалних менталних слика, које
су ствар језика уопште, будући да у великој мери сачињавају његов семантички слој. Даје
се теоријско објашњење тог појма, коме је нарочита пажња посвећена у когнитивној линг-
вистици, и нуди се неколико примера његове употребе у наставној пракси – како у процесу
богаћења речника, тако и у подучавању неким граматичким питањима.
Кључне речи: конвенционалне менталне слике, српски језик, семантика, граматика,
сликовитост, метафора.
1. Појам слике је добро познат у реторици и поетици: у питању је песничка

слика, која се постиже употребом одговарајућих стилских средстава, одн. фигу-
ра – нарочито метафоре и метонимије. А стил који се служи таквим средствима
назива се сликовит.

Тако се у РКТ под одредницом слика додаје одређење песничка, и каже се да се тај термин може
односити на стилска средства којима се постиже сликовитост, тј. на тропе (метафору, метонимију,
синегдоху и персонификацију), или на композицију књижевног дела. Слично томе, ЕРЛН под том
одредницом бележи: „у реторици и поетици – метафора, пренесено, значење, фигура [...], пјесничка
слика, сликовит израз, сликовита употреба ријечи; ментална предоџба истините или измишљене
ствари створене дјелатношћу меморије или снагом имагинације“ (друга значења тог термина су или
застарела или се такође односе на књижевност).

РКТ, под одредницом сликовитост.
268 Душка Кликовац
И у настави српског језика и књижевности слика се помиње искључиво

у вези с уметничким текстовима. Тако М. Николић у свом уџбенику методике
каже: „У настави књижевности, посебно при доживљавању и тумачењу умет-
ничких текстова, примењује се особен виде методе запажања [...]. Већина умет-
ничких текстова може се доживети и схватити једино ако читалац језичке знаке
претвара у пластичне слике и понуђену предметност чулно актуелизује. При
томе пресудну улогу има чулна имагинација или унутрашња очигледност. На
тој способности да се са затвореним очима види више и боље него отвореним
заснива се стваралачко читање“ (Николић 1999: 64–65; курзив ауторов). И даље:
„Треба имати у виду да само неки уметнички искази, и то претежно описни тек-
стови, функционишу као слике које ваља изазвати чулном имагинацијом [...]“
(65–66).
2. Слике о којима је реч читалац ствара у глави читајући књижевно дело; у
питању је, дакле, нека врста менталних слика. Подразумева се да су оне ствар
субјективног доживљаја читаоца и резултат активности његове маште. Ми бис-
мо, међутим, желели да скренемо пажњу на чињеницу која може изгледати го-
тово тривијална: менталне слике постоје и за појмове који су сасвим обични и
свакодневни, и који нису резултат нарочите маштовитости нити способности
уобразиље. Другим речима, а парафразирајући малочас наведени цитат, прима-
лац сваке језичке, а не само уметничке поруке, језичке знакове претвара у „плас-
тичне“ (тј. менталне) слике; штавише, сам процес разумевања језика састоји се
великим делом управо од тога.
На пример, свако би могао одговорити на питање како изгледа обична сто-
лица. Њу можемо замислити и описати је: од ког је материјала, колико има ногу,
има ли наслон за леђа и за руке, које је боје и сл. Постављајући то питање много
пута студентима, утврдили смо да је, по уобичајеној представи, столица обично
дрвена, има четири ноге, наслон за леђа, али не и за руке – другим речима, то
би најпре била некаква кухињска столица. То је језгро које је бивало заједничко
свим представама столице; ипак, било је и елемената који су се разликовали
– нпр. боја је варирала од светло до тамно браон.
На сличан начин, може се описати и како изгледа професорка – представа
о њој обавезно укључује наочаре и дневник под руком – као и, рецимо, госпођа
– која се обично замишља као да је у годинама, елегантно одевена (обично у
бунди или капуту), са златним накитом. И тако даље.
Те представе – или менталне слике – постоје не само у вези с предметима
и бићима него и са радњама. На пример, сваки говорник нашег језика непогре-
шиво ће одредити који део тела доминира у представи коју изазивају глаголи
ићи, ходати и газити: док ходати евоцира пре свега слику ногу од колена надо-
ле, газити изазива слику стопала (и, вероватно, подлогу по којој се гази), а ићи
– читаво тело.
Колико разлике међу менталним сликама могу бити суптилне, показују, на
пример, глаголи батргати се, копрцати се, врпољити се, мигољити се, меш-
Конвенционалне менталне слике у настави српског језика 269
кољити се, који сви означавају сличне, али не и сасвим исте покрете, које ће
сваки говорник нашег језика умети бар да препозна, ако већ не и да опише.
Поред визуелних, постоје и тактилне менталне слике. Тако, на пример, на
скали особина ледено – хладно – млако – топло – вруће – врело, ми умемо у
свакодневном животу са сигурношћу да одредимо вредност сваког од наведених
степена топлоте. Исто важи, рецимо, и за скалу суво као барут – суво – влажно
– мокро – мокро да се цеди.
3. Поменуте менталне слике, дакле, нису произвољне нити индивидуалне,
него су резултат искуства које постоји у једној заједници и конвенција каракте-
ристичних за одређени језик. Другим речима, оне су у великој мери конвенцио-
налне – заједничке члановима једне говорне заједнице. Оне се могу делимично
разликовати од једне друштвене групе до друге, или од једне генерације до дру-
ге, али је поента у томе да чланови једне заједнице успешно комуницирају уп-
раво захваљујући томе што говорећи и разумевајући свој језик „виде“ у основи
исте ствари. Такође, говорници једног језика разликују се по разрађености ових
слика: код оних маштовитијих, осетљивијих, ове слике су потпуније, детаљније,
интензивније; међутим, сви их имају – иначе комуникација међу њима не би
била могућа.
4. Да се значење речи великим делом састоји од менталних слика, далеко
од тога да је у лингвистици непознато: сетимо се само Сосирове концепције
језичког знака, који „не спаја ствар са именом, већ појам са акустичком сликом“
(Сосир 1977: 133) и који је, стога, „психички ентитет са два лица“ (134). И док
детаљно објашњава шта је то акустичка слика („психички отисак“ материјалног
звука речи), Сосир се не бави тиме шта је појам, сматрајући, вероватно, да је то
свима интуитивно јасно и стога непроблематично. А да би боље објаснио шта је
то језички знак, он га приказује следећим цртежом (Сосир 1977: 134):

Занимљиво је да и речници често пренебрегавају представе које нуде менталне слике – или
их бар не помињу експлицитно. Нпр. РМС под одредницом госпођа даје као основно значење „удата
жена из грађанске класе“. Видели смо, међутим, да у свести говорника нашег језика, уз то – или пре
тога – постоји слика типичне госпође. Ипак, с речју господин обрађивачи су поступили на нешто
другачији начин: док се као основно значење те речи (1.а) наводи „човек из грађанске класе“, дру-
го значење (2) проистиче управо из менталне слике типичног господина: „онај који пази на своју
спољашњост, вањштину и на понашање; отмен човек, џентлмен“. – Што се тиче глагола ићи, хода-
ти, газити, РМС под ићи даје дефиницију (за основно значење) „кретати се, помицати се с једног
места на друго правећи кораке, ходати“; за ходати – „ићи кораком, ићи пешке, корачати“, а за газити
– „ићи, ступати, корачати; кретати се“. Дефиниције, дакле, не одсликавају довољно разлику међу
тим глаголима, утолико пре што се та разлика, видели смо, у великој мери састоји у различитим
сликама које евоцирају ти глаголи. А да су поменуте менталне слике релевантне у значењу тих гла-
гола, можемо видети по њиховим секундарним значењима. Наиме, ићи може да значи „кратати се у
одређеном правцу неким возилом, саобраћајним средством, путовати: ~влаком, ~возом, ~паробро-
дом, ~авионом“ (1.б), „одмицати, удаљавати се, одлазити“ (2.а), „долазити, наступати, примицати се,
приближавати се“ (4.а), итд. Имплицира се, дакле, помицање читавог тела. С друге стране, газити
може да значи „ступати по нечему кварећи (то), притискати, гњечити ногама уништавајући што“
(1.в); „месити, мешати ногама земљу с водом“ (2), уз пример: Газио је земљу, мијесио блато, калупио
циглу. Другим речима, имплицира се пре свега рад стопала.
Сосир наглашава: „Ми називамо знаком комбинацију појма и акустичне

слике: али у текућој употреби тај термин означава обично само акустичну слику,
на пример, једну реч (arbor, итд.). Заборавља се, кад се arbor назива знаком, да
је то само зато што он носи појам ’дрво’, тако да идеја чулног дела имплицира
идеју целине“ (135). Другим речима, појам је исто толико део језичког знака
колико је то и његов гласовни облик; или: значењски слој језика је исто толико
реалан као и формални, облички слој језика, те „језик“ не треба поистовећивати
са овим другим. А тај значењски слој се у великој мери састоји од менталних
слика.
5. Појам менталних слика је нарочито афирмисала когнитивна лингвистика
(бар онај њен део који се обично назива когнитивна семантика). Тако га Лејкоф
детаљно разматра у једној од књига које утемељују тај лингвистички приступ
(Лејкоф 1987, на више места). Он објашњава разлику између менталних слика
и чулних утисака: менталне слике могу бити и црно-беле (иако су одговарајући
чулни утисци у боји), немају толико детаља колико чулни утисци, нити је по-
пуњен сваки део менталног визуелног поља. Менталне слике, чије је постојање
доказано у когнитивној психологији, могу бити визуелне, али и слушне, ми-
рисне, као и слике тога како силе делују на нас (444–446).
Нарочиту пажњу Лејкоф поклања конвенционалним менталним сликама,
које су несвесне, аутомаске, и долазе без напора и независно од било каквог та-
лента – управо као језик и свакодневно резоновање. Припадање једној култури
подразумева постојање огромног инвентара менталних слика, а то нису слике
само предмета него и уобичајених радњи које вршимо с њима (446–447). Кон-
венционалне менталне слике важне су за разумевање чак и најједноставнијих
реченица, будући да свака радња има уз себе прикључену одговарајућу ментал-
ну слику (452–453).
Конвенционалне менталне слике обично се односе на прототипичног пред-
ставника одређене категорије, те се људи обично позивају на такве слике да би
одредили да ли је нешто добар пример категорије или не (446). Треба напоме-
нути да смо и ми, у наведеним малим експериментима столицом (професорком,
госпођом), заправо, добијали слике типичне столице (одн. неког другог појма), а
не столице уопште (коју вероватно не би ни било могуће описати).
Појам конвенционалне менталне слике се, осим са прототипом, повезује

и са тзв. основним нивоом категоризације, на којем најчешће категоризујемо
појмове у свакодневном животу. Он се одликује на плану опажања, тако што
је то највиши ниво на којем чланови категорије имају сличан општи облик, на
којем им се може прикључити заједничка ментална слика и на којем се најбрже
идентификују; даље, одликује се и на плану функционисања, јер је то најви-
ши ниво на којем се за интеракцију са члановима категорије употребљава исти
моторни програм; затим, на том нивоу је име категорије најкраће, најчешће се
употребљава и деца га најпре усвоје, итд. (Лејкоф 1987: 46–47 и другде). Тако би
појам столица припадао основном нивоу категоризације; појам део намештаја
припадао би вишем, а појмови кухињска столица, столица за љуљање, канцела-
ријска столица итд. нижем нивоу категоризације.
6. Свет менталних слика је несумњиво широк и богат свет, чије могућности
свакако треба искористити у настави матерњег језика. Ево, илустрације ради,
неких предлога – којима се, заправо, величина и значај читаве појаве само на-
говештавају.
6.1. Област која се у овом контексту најпре намеће јесте богаћење речника,
тј. усвајање нових речи. Наиме, јасно је да се нове речи не усвајају тако што се
меморише одређени гласовни склоп, него тако што се тај гласовни склоп пове-
же са одређеним садржајем – који је, како смо већ истакли, врло често сачињен
од одговарајуће менталне слике. Богаћење речника, стога, треба везивати за раз-
вијање и обогаћивање менталних слика, чиме се развија и ученички сензибили-
тет и свесност. На првом кораку, међутим, треба те менталне слике освестити и
афирмисати као легитимну страну језика, која је у поседу свих носилаца језика.
Ево примера за једну вежбу томе посвећену, која се може урадити на часу:
Замисли и речима прикажи

Изговори реч киша и замисли кишу. Покушај да опишеш шта видиш: које је боје слика
коју замишљаш, колико је киша јака, како пада (сасвим вертикално или мало укосо), да ли се
чује неки звук или осећа неки мирис, да ли замишљаш неки осећај на кожи...
Испричај другима то што си замислио, а саслушај и њих. Има ли сличности међу
вашим сликама? А какве су разлике?
Сада замисли различите врсте кише и опиши како оне изгледају: како се разликују по
јачини, боји, утиску који изазивају, звуку који производе, смеру падања и сл. Покушај да
своје представе што потпуније доживиш и што боље опишеш. Док их описујеш, употреби

Знање матерњег језика у великој мери се разликује од знања страног језика управо по томе
што речи и реченице матерњег језика такве слике изазивају, а речи и реченице страног језика то не
чине – или бар не док се тај страни језик не научи „савршено“. Тако се речи страног језика, бар док
учење далеко не „одмакне“, разумевају у складу с менталним сликама матерњег језика – које не
морају бити исте као оне које су својствене некој другој говорној заједници. Зато курсеви страних
језика за децу почињу управо усвајањем, заједно са речима, и одговарајућих менталних слика (па се
основни вокабулар учи из сликовница).

Та се вежба може радити на различитим узрастима, и у зависности од тога се неки њени де-
лови могу проширити или изоставити.
различите глаголе: киша може не само да пада него и да пљушти, _____________________

___________________ (допуни). Напиши и који се глаголи могу употребити да означе звук
који киша производи: ___________________________________________.
Каква осећања у теби изазива киша? А какве асоцијације (на шта те подсећа, шта
повезујеш с њом)?
Објасни како разумеш Његошеве стихове:
„Посл’је кише ведрије је небо,
посл’је плача веселије појеш.“
Напиши задатак или припреми усмено излагање с темом Један мој кишни дан.
Поред речи као што су киша, снег, суснежица и сл. постоји и реч падавине, која је
општијег значења, јер све њих обухвата. Какву представу она изазива – одређенију или не-
одређенију? Можеш ли је описати?
Прочитај следеће реченице и процени која је сликовитија, упечатљивија:
Зимус је било много падавина. – Зимус је било много кише и снега.
Шта можеш да закључиш: да ли речи општијег значења доприносе сликовитости из-
раза или ту сликовитост слабе?
Реч киша означава и велику количину, мноштво нечега. Допуни следеће реченице од-
говарајућом речју:
Јецала је и из очију јој је лила киша __________________.
Испраскала се и сасула му на главу кишу тешких __________________ и увреда.
Смисли сада реченице са изразима киша граната, киша питања, киша оптужби.
Какви су ти изрази – обични или упечатљиви? Одакле потиче њихова упечатљивост
(шта они изазивају у нашој свести)? Покушај да сам смислиш још неке такве изразе и да их
употребиш у одговарајућој реченици.
Објасни шта значе устаљени изрази с речју киша и у којој прилици се употребља-
вају:
има нечега као кише;
обилази као киша око Крагујевца.
Као што се могло приметити, упутство ученицима у овој вежби није било
„Наведи што више речи за различите врсте кише“, него „Замисли кишу и про-
нађи речи за различите врсте кише“. Тако се богаћење речника повезује са ос-
вешћивањем и разрадом менталних слика; другим речима, речник се развија на
својој природној основи – унутрашњем доживљају.
6.2. Менталне слике се могу везивати не само за значења појединачних лек-
сема него и за значења неких врста и подврста речи. Што се ових других тиче,
добар пример су збирне именице, које изазивају јасно различте менталне слике

Лексичке вежбе са речју киша честе су и популарне у методичкој пракси; међутим, смер
задатка је обрнут од оног који смо ми предложили. Тако, на пример, у једном приручнику стоји:
„Развијању смисла за прецизно изражавање доприносе посебно оне вежбе којима се од ученика
тражи да испишу све речи којима се може означити нека појава, а затим да образложе када ће коју од
њих и употребити. Тако им се може дати задатак да, на пример, испишу све речи којима се означава
падање кише. При увођењу у оваква вежбања, решавање задатака им се може и започети: КИША
пада, роси, ромиња, пљушти, ... На сличан начин од ученика се може затражити да испишу све речи
које означавају дување ветра, протицање реке, грмљавину, вејавицу, летњу жегу и друге појаве у
природи“ (Илић 1983: 26; курзив ауторов).

Ми смо овакву вежбу извели са студентима и добили врло занимљиве резултате: испоставило
се да у вези с кишом постоје два прототипа – један се односи на јесењу, а други на пролећну кишу.
Стога је у једној групи менталних слика киша сива, хладна, пљушти, непријатна је; на другој је пла-
ва, топла, може и да пада и да сипи, пријатна је. У малом броју случајева те две слике су укрштене,
или испитаник није могао да се определи између њих.
од одговарајућих заједничких именица у множини. Тако се, на пример, појам

збирних именица може увести на следећи начин:
Изговорите реч гране и замислите како би оне могле изгледати. Сад замислите грање.
У ком случају се на слици коју сте замислили разабирају појединачне гране, а на којој слици
је појединачна грана утопљена у мноштво? Која слика изгледа као да се гледа изблиза, а која
тако као да се гледа издалека?
Одговори на ова питања су, наравно, недвосмислени: на слици коју изазива

збирна именица појединачност грана се губи у мноштву, а оне као да се гледају
више издалека него изблиза. Другим речима, то што збирне именице значе („оз-
начавају више бића или предмета исте врсте узетих скупа, у неодређеном збиру
или у природној целини“ – Станојчић и Поповић 2000) састоји се управо у оно-
ме што ми менталним очима видимо кад их изговоримо или чујемо.
Што се врста речи тиче, занимљив је случај предлога, за које се обично каже
да су граматичке или помоћне речи – што значи да немају никаквог лексичког
значења. Међутим, и они изазивају неке менталне слике, које, иако веома опште
и „схематске“, могу да се опишу с приличним бројем детаља. Тако предлог у
евоцира слику налажења неког предмета средње величине у некаквом предмету
типа кутије који је отворен с горње стране (предмет стоји отприлике на средини
садржатеља и наслања се о његово дно); то би била типична слика, која се кон
кретизује примерима као што су лопта у кутији, писмо у фиоци и сл. (Кликовац
2006а). Предлог на, с друге стране, изазива слику равне а издигнуте површине,
на којој се налази други, знатно мањи предмет (Кликовац, у штампи).
Te менталне слике предлози могу задржати чак и кад се употребљавају уз
именицу апстрактног значења; тако, на пример, урадити нешто у бесу може
изазвати исту слику окружености човека нечим од чега не може да види оно
што се налази „ван“ тога као и случају бити у магли и сл. Употреба предлога уз
именице апстрактног значења мотивисана је управо аналогијом између особина
конкретних и апстрактних случајева садржавања једног објекта у другом (Кли-
ковац 2006а).
У вези с предлозима треба поменути и то да се разлика између допуна с
прилошким значењима и допуна које се обично називају неправим објектима
прави, заправо, на основу природе њихових значења: прилошке одредбе и до-
пуне имају месно, временско, начинско, узрочно и сл. значење – дакле, оно је
или конкретно (просторно) или се тачно може препознати. Ако прилошка од-
редба или допуна садрже предлог месног значења, тај предлог изазива ментал-
ну слику; у случају тзв. неправог објекта та слика или не постоји, или је веома
неодређена. Управо та апстрактност предлошког значења и јесте критеријум на
основу којег се нешто проглашава неправим објектом (уп. Капут виси о клину
насупрот Разговарали су о том проблему). Треба имати у виду да у том погле-

Ову вежбу је занимљиво радити не само са млађим ђацима него чак и са студентима (што је
управо искуство аутора овог рада). Наиме, истраживање онога што „имамо у глави“ уноси живот у
граматичку партију која је иначе у опасности да буде сувопарна.
ду постоји читав континуум случајева и да велики број предлошко-падежних

конструкција у функцији неправог објекта такође изазива менталне слике, макар
веома неодређене: страх од нечега (слика која је слична оној коју изазива глагол
устукнути), одустати од нечега (као отићи од нечега), пристати на нешто
(као доћи на одређено место), бавити се нечим (као руковати нечим), саосећа-
ти с неким (као бити са неким), туговати за неким / нечим (као ментално ићи за
неким / нечим), заснивати се на нечему (као почивати на нечему), учествовати
у нечему (као бити усред некаквог догађања) итд. Граматика, као, видели смо, и
лексикографија, тим се представама не бави.
6.3. Познато је да структура реченице проистиче из одговарајуће концеп-
туализације стварности, и да та концептуализација подразумева и одређене се-
мантичке улоге: агенса (вршиоца радње), пацијенса (трпиоца радње), средство
итд. Те улоге се пресликавају на синтаксичку структуру (нпр. улога агенса на
субјекат, пацијенса на прави објекат, средства на одговарајућу прилошку одред-
бу итд.) (Диксон 2005), захваљујући чему реченица и има своје значење. На исти
начин значења стичу и падежи, јер и та значења одговарају одређеним семан-
тичким улогама. А свакој улози, опет, одговара одређена ментална слика – ко-
лико год апстрактна она била. Стога је појам падежа у настави добро повезати
са тим улогама, другим речима – дати им семантичку подлогу. Представљање
падежа може изгледати овако (Кликовац 2006б):
Бића, предмети и појаве могу имати различите улоге у свету око нас. Бића најчешће
врше неке радње, обично на предметима који ту радњу „трпе“; притом се могу служити не-
ким другим предметима који им служе као оруђа (средства). Бића могу доживљавати и нека
стања. Такве улоге називамо: вршилац радње, трпилац радње, средство, носилац стања.
Предмети могу бити и места на којима се нека радња врши, могу бити и узрок неке појаве
итд.; у тим случајевима имају улогу места и узрока. Постоје и друге улоге.
У следећем тексту више пута се помиње јабука (дрво јабуке). Прочитај

текст замишљајући оно што се догађа и уочавајући да дрво јабуке сваки пут има
другу улогу.

Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под
јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се
пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, па се двор сјаји од ње.
(Златна јабука и девет пауница, народна приповетка)
У реченици да и он чува јабуку јабука се појављује у улози трпиоца радње

која је исказана глаголом чувати. Али већ у следећој реченици њена улога је
другачија: она је место на којем се радња завршава: [он] дође под јабуку. Одреди
улогу јабуке и у осталим реченицама.
Одатле се прелази на теоријско објашњење:
Бића, предмети, појаве и сл. у језику се означавају именицама, а различите улоге које
имају бића, предмети и појаве означавају се у српском језику различитим синтаксичким
службама које могу имати именице и различитим падежима у којима оне при томе стоје.
Због различитог представљања стварности пасивна реченица се по мен-

талној слици коју изазива разликује од одговарајуће активне; наиме, на слици
пасивне клаузе агенс се не види; нпр. Прозор је разбијен насупрот Дечак је раз-
био прозор. Ако се пасивна реченица прошири одредбом која означава вршиоца
радње, агенс се, додуше, види, али је некако на маргини менталне слике, „је-
зички рефлектор“ га добро не осветљава: Прозор је разбијен од стране групе
дечака. Управо на тој особини пасивних реченица у доброј мери се заснива ма-
нипулативност бирократског језика (Кликовац 2000).
7. У контексту читаве наше теме боље се може објаснити и шта је то „сли-
ковит“ стил, о којем се тако често говори и који се тако често хвали као успешан.
То је, наиме, такав језик који изазива јасне менталне слике. Онај који то не чини
убрзо постаје монотон и досадан, јер га је тешко пратити. Као што се то могло
закључити и из вежбе с кишом, то важи за сваки текст, а не само за књижевно-
-уметнички. Ево још једног примера: реченица Појавиће се поново период нис-
ких температура звучи уштогљено, вештачки, и „не прима се“ у свести управо
зато што не изазива практично никакву менталну слику – за разлику од реченице
Поново ће захладнети, која изазива снажну тактилну слику и за коју је одмах
јасно шта значи (Кликовац 1997). Стога се, уопштено говорећи, ђацима може
дати савет да речи општег значења (тј. речи које означавају појмове на високим
нивоима категоризације) употребљавају само онда кад је то неопходно, или кад
је добитак од њих (економичност, краткоћа исказа) већи него губитак (слаба сли-
ковитост и упечатљивост).
Сада се можемо вратити и метафорама с почетка овог рада, за које је речено
да сачињавају „сликовит“ стил. Зашто? Па метафора је управо виђење или ра-
зумевање апстрактног као конкретног, тј. стављање апстрактног у облик, оквир,
калуп конкретног (Кликовац 2004), те оно што тада видимо пред очима јесте
то конкретно. Један пример дали смо већ у вези с предлозима, јер израз у бесу
подразумева метафоричко виђење беса као материје која обавија човека. Сличан
пример можемо навести у вези с концептуализацијом туге: каже се срце пуно
туге, Он посрће под теретом туге, Опхрвала / Обузела га је туга. Наиме, туга
се може разумети као материја (течност) која се налази у човековом унутра-
шњем, емоционалном простору (први пример), или је терет (други пример), или
је, слично бесу из претходног примера, некаква материја која обавија човека
(трећи пример) (в. Кликовац 2006). У вези са сваким таквим разумевањем имамо
конвенционалну менталну слику, коју можемо описати; стога сасвим легитимно
можемо питати које је боје туга, које густине и сл. Наведени изрази нису наро-
чито сликовити – у смислу метафоре као реторичког украса; али јесу и те како
сликовити с гледишта менталних слика које изазивају.
8. Као закључак: тривијална је истина да језик, поред осталих видова свог
постојања, живи и у главама својих корисника; а у њима живи великим делом
у виду менталних слика. Свет менталних слика је свет језичког значења и, као
такав, уопште не мора да буде, и најчешће није, и свет случајног, произвољног.
Менталне слике не треба везивати превасходно за индивидуалну фантазију, него
за уобичајену, свакодневну и колективну употребу језика. Јер да их нема на том

месту, не би их могло бити ни у нарочитој употреби језика каква је књижев-
ност.
Литература
Диксон 2005: Dixon, R. M. W., A Semantic Approach to English Grammar, New

York: Oxford University Press, 20052.
Илић 1983: Ilić, P. Od slova do eseja. Sarajevo: Svjetlost, 1983.
Кликовац 1997: Кликовац, Душка, „Једна стилска вежба: говорите ли би-
рократски?“, Језик данас, бр. 3, 1997, стр. 2–7.
Кликовац 2000: Кликовац, Душка, „У потрази за вршиоцем радње и но-
сиоцем стања: о неким особинама бирократског језика“, Књижевност и језик,
XLVII:1–2, 2000, стр. 13–20.
Кликовац 2004: Klikovac, Duška, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: XX
vek, 2004.
Кликовац 2006а: Klikovac, Duška, Semantika predloga, Beograd: Filološki
fakultet, 20062.
Кликовац (2006б): Кликовац, Душка, Српски језик за VIII разред основне
школе, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.
Кликовац (у штампи). „Предлошка значења у настави српског језика као
страног: случај предлога у и на“.
Лејкоф 1987: Lakoff, George. Women, Fire, and Dangerous Things: What
Categories Reveal about the Mind, Chicago and London: The University of Chicago
Press.
Николић 1999: Николић, Милија, Методика наставе српског језика и књи-
жевности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 19993.
РКТ: Rječnik književnih termina, Beograd: Nolit, 1986.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад: Матица
српска.
Сосир 1977: Sosir, Ferdinand de, Opšta lingvistika, Beograd: Nolit, 1977.
Станојчић и Поповић 2000: Станојчић, Живојин, Љубомир Поповић, Гра-
матика српскога језика (уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе), Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства, 20007.
Duška Klikovac
CONVENTIONAL MENTAL IMAGES IN SERBIAN LANGUAGE TEACHING
Summary
The author deals with conventional mental images – which found their fullest elaboration
in cognitive lingustics (e. g. Lakoff 1987) and which form a considerable part of the semantics
of a language – and with the opportunities they give to teaching of Serbian as mother tongue.
They are important not only in enriching the student`s vocabulary, but also in teaching parts of
speech, sentence structure, cases etc., given the fact that concrete objects and actions performed
with them usually have conventional mental images associated with them. Mental images, then,
are not necessarily connected with a special use of language that we find in literature, but are a
part of usual, everyday language, and should be recognized as such in school practice.
82”04/14:821.163.41-09 Павић М.
Оливера Радуловић (Нови Сад)
Хазарски речник у контексту српске

средњовековне књижевности
Истраживање у методичкој радионици вођено је идејом очувања старе књижевнос-

ти у школским програмима, а реализовано контекстуализацијом тема, мотива, жанровс-
ких и стилских поступака српске средњовековне књижевности. Осмишљено је као упоред-
ни групни рад на тексту Хазарског речника и Ћириловог житија на неколико аналитичких
нивоа: тематског и мотивског поређења, чији је исход откривање сличности у разликама,
трагања за средњовековним жанровским моделима, које препознајемо као реминисцен-
ције или деконструкције, уочавања поетичких веза, стилских поступака и језичких осо-
бености, откривања топоса који сведоче о интертекстуалним везама с Библијом, великим
кодексом средњовековне књижевности. Поента оваквог приступа је нов начин читања Па-
вићевог лексикона, склапање одредница тако да се формира мали византијски роман, при
чему долази до изражаја знање, способност повезивања, комбиновања, инвентивност и кре-
ативност читалаца. Текстуално трагалаштво нас води ка обнављању и систематизацији
знања из средњовековне књижевности на вишем нивоу, у компаративном контексту, а
повезивање с модерном књижевношћу – уочавању значаја старе књижевности која се
открива као жива традиција.
Кључне речи: византијски роман, роман лексикон, житије, ремитизација, интертек-
стуалност.
Ја нисам никад желео само да традицију примим у себе, него сам хтео
ту традицију да укључим у сутрашњицу, у будућност, да је пребацим у
двадесети век и ту је негде оно што сам ја писао, ту су негде моје књиге.
1. Настава средњовековне књижевности је на маргинама школских про-
грама, махом препуштена интересовањима историчара и осталих књижевних
280 Оливера Радуловић
посленика. Пати од стереотипних приступа, недостатка креативности, од фор-

мализма и традиционализма у пејоративном смислу речи, који може бити баласт
модерном образовању. Наставници увелико објављују отежану рецепцију ста-
рих текстова, што усложњава реализацију и иначе бременитих школских про-
грама. Стога се иде линијом мањег отпора и стари се текстови обрађују формал-
но, читају се информативно, образлаже се историјски контекст настанка дела и,
у бољем случају, лексички се појашњавају, док је интерпретативно-аналитички
приступ ометен, како недостатком времена, тако и нивоа знања ученика. Реч је о
теми из програма за први разред средње школе, који прати, следећи историјску
парадигму, развојни лук књижевности, од њеног настанка до класицизма. На-
ставник, чак иако је искусан, а при том инвентиван, не може, због временског
ограничења, да обради предвиђене теме из књижевности средњега века, у про-
грамском оквиру од свега десетак часова. Стога, прибегава скраћењима, која
су усмерена интересовањима ученика, што је још један аргумент против сушт-
аственијег приступа средњовековној књижевности. Није довољно само ука-
зивати на потребу мотивисања за читање старе књижевности, нити је решење
у нереалном планирању проширења програма из наречене области, јер за то
нема простора ни времена, него је неопходно пронаћи начине да се на старијим
школским узрастима актуализују, информативно обрађена дела првих српских
писаца, уклапањем у нове контексте, што ће омогућити ученицима виши ниво
обраде текста, сагласно стеченим теоријским и књижевноисторијским сазнањи-
ма, обнављање и проширивање знања, уклапање наставе у системе, примену
компаративног и проблемског приступа, у зависности од текста, синхронијско и
дијахронијско повезивање, учење путем откривања... Пракса, међутим, показује
супротно, ученицима бледе сећања на прва дела српске књижевности, која су
и најзначајнији споменици писмености и културе уопште, јер у првом разреду
средње школе почиње и завршава се интересовање наставе за наречену пробле-
матику. Значајно је стално указивати на чињеницу да се вавилонско здање српске
књижевности темељи на средњовековним делима, из времена тешње језичке и
књижевне сродности међу словенским народима, која нам сведоче о вези с ви-
зантијском књижевном баштином, а преко ње с грчком културом и литературом.
Тако ће се развијати здрава традицијска свест – са сазнањем да се преко визан-
тијског наслеђа српска књижевност и уклапа у европски контекст (Богдановић,
1991) и потреба да се она осваја – трудом – читањем и проучавањем. Не могу да
замислим свет пре Вавилонске куле, а обожавам га онаквог какав је постао пос-
ле Вавилонске куле, са безбројним језицима. Па различите културе, различите
традиције, религијске, уколико нису злоупотребљене. То су све предивне ствари,
једно неизмерно богатство и ту онај ко уме да гледа и слуша има шта да научи
(Šomlo, 1990, 23). Стара српска књижевност треба да буде парадигма, поглавито
при обради дела која припадају немиметичким правцима, у чији контекст се
поетички уклапа. (Тако се да пратити генеза тема и мотива, књижевних врста,
стилских и жанровских поступака кроз историју књижевности. Српски барок
Хазарски речник у контексту српске средњовековне књижевности 281
незамислив је без уочавања везе са делима средњег века, а романтизам, модер-

на као и постмодерна књижевност захтевају контекстуализацију књижевном
традицијом. Фантастичка књижевност, омиљена у другој половини двадесетог
века, вуче корене управо из средњовековне књижевности).
2. Замисао која је определила осмишљавање рада у методичкој радионици
Хазарски речник у контексту српске средњовековне књижевности – била је да
покаже како једно значајно, интертекстуално богато дело савремене књижев-
ности, омогућава осветљавање традиције на нов начин, нудећи нове могућности
читања и аналитичке реконструкције текста. Милорад Павић спада у ред модер-
них писаца, које је изнедрила византијска књижевна баштина, те себе сматра
обновитељем византијског романа, што је значајна претпоставка његове пое-
тике. Методичке кретње ишле су у правцу новог читања лексикона о Хазарима,
с вером у читаоца – сарадника и коаутора, који може да дописује дело, будуће
настављаче, хроничаре хазарског питања, а зато што су пишчеви саучесници и
двојници, како верује Умберто Еко, доживљавају и сами духовни преображај
у комуникацији са текстом. Претпоставка анализе – могућност свеобухватног
прилажења роману, као скулптури, без значаја с које стране почиње читање, које
је промовисао аутор – искориштена је и као мотивација за трагалачки рад на
тексту. Традиција укључена у будућност јесте сажето дефинисано поетичко
начело лексикографа и коаутора, чија дела омогућавају накнадну и бога-
тију комуникацију с књижевном баштином. Настојали смо да покажемо да
контекстуализација Хазарског речника средњовековном књижевношћу пронала-
зи прави читалачки пут кроз роман лавиринт, који је препун замки за неупуће-
не. Јер само онај који уме правим редом да прочита делове једне књиге, може
наново створити свет (Павић, 1994, 28). Јасно је да писац верује у будућег
читаоца, створитеља романескног света, који се бори против ништавила и зла,
а сумња, у духу средњовековне поетике, у компетенције и оригиналност писца,
јер је у књигама све написано, само су различити начини да се то поново каже.
Полазећи од идеје да је у питању роман загонетка, велика интелектуална укрш-
теница, која чини, према Фолкеру Шуку, читање авантуром, мотивисали смо ис-
траживање и потрагом за изгубљеним текстом који је у основи књиге, у самом
темељу романескне архитектуре. Лексикограф је коаутор, будући је прво издање
речника изгубљено, те се намеће проблемско и реторичко питање: ко је први
аутор Хазарског речника? Павић нам наговештава да би то могао бити Ћирило,
творац првог словенског писма и књижевног језика, јер су његове, на несрећу
изгубљене Хазарске беседе, знале истину о несталом племену, чија је судбина,
такође, проблематизована питањем: шта се збило са Хазарима? Можемо ли
тврдњу доказати или оспорити реконструкцијом изгубљеног рукописа и
на који начин? Компаративни приступ средњовековној и савременој књижев-
ности откриће још једну пишчеву баријеру, замку у коју се хватају неупућени,
који не знају да укрштају речи! Роман је сличан загонетној алегорији и не може
се разумети без дешифровања других текстова у којима је његов шифрарник.
Не могу је решити они који не познају стару књижевност – јер им је страна
чињеница да се део Хазарских беседа чува у Ћириловом житију, из којег се и

дају реконструисати, а читалац може бити њихов други стваралац! Минуциозно
трагалаштво у тексту ће, у енциклопедијским одредницама или конкордансама
(попису речи и појмова који уводе као уобичајен поступак писци средњега века)
Црвене књиге, открити и њене главне јунаке, протагонисте романа – и јунаке жи-
тија, Ћирила и Методија. Будући да су сва поглавља потчињена енциклопедијс-
ком реду и композиционој дисциплини, како то одговара научној литератури,
иза одредница следи и списак изворне литературе из које је изостало Ћирилово
житије. Управо овај средњовековни текст главни је извор мотива и проблема,
стилских и жанровских поступака Павићевог романа-лексикона, до чега ваља
доћи аналитичко-интерпретативним путем, јер аутор скривајући подтекст свога
дела – најречитије на њега упућује – водећи с читаоцем сложене интелектуалне
игре. Хазарски речник носи, у контексту српске средњовековне књижевности, и
упозорење: сваки народ који заборави своје порекло, културну и књижевну
традицију осуђен је на заборав, на хазарску судбину!
Својеврстан аналитички изазов је и формална означница Хазарског речни-
ка, који је хибридни жанр: роман обогаћен апаратуром научне литературе, роман
лексикон у 100 000 речи сведен, на нивоу микроструктуре, на житије и биогра-
фију, омиљену врсту византијске и српске средњовековне књижевности. Према
аналитичким откривењима Јована Делића, Павићево дело представља антиро-
ман, деконструисан и отворен на формалном и значењском плану микрожан-
ровима (Делић, 1991, 277). Даубманусово издање било је нека врста хазарске
енциклопедије, зборник биографија или житија личности које су на било који
начин пролетеле као птице кроз собу, преко неба хазарског царства (Павић,
1994, 25). Павић у духу византијске поетике истиче начело жанра, књижевну
етикецију и топику, којој се враћа као творачком подстицају на крајње креативан
начин.
Наредни методички корак био је читање одредница насловљених – Ћирило
и Методије Солунски – из Црвене, хришћанске књиге Хазарског речника како
би се одредио Павићев однос према изворном, средњовековном тексту. Претхо-
дио је припремни задатак: читање Ћириловог житија методски осмишљен као
рад на тексту, заснован на учењу путем откривања – применом компаративног
и проблемског приступа. Организација истраживачког читања имала је групна
усмерења, а групе су формиране према способностима и интересовањима уче-
ника. Истраживачки задаци били су прилагођени групи и подразумевали су раз-
личите нивое аналитичког рада на упоређеним текстовима. Метода реферисања
на тему: поетика и жанровске одлике српске средњовековне књижевности, по-
могла је да се утврде теоријска знања, док је цео разред припремљен читањем
Историје старе српске књижевности Димитрија Богдановића, и то поглавља
Поетика старе српске књижевности (стр. 57–84). Ученици су прво запазили
жанровске и стилске поступке непознатог средњовековног писца Ћириловог
житија, које се сврстава у најстарије словенске хагиографије и поред обиља
легендарних елемената слаже се с постојећим историјским изворима. Уочена
је жанровска сложеност (присутност елемената хеленистичке биографије, пус-

тињачке повести и похвале), акцентована моралистичка тенденција и квалитет
чудесног, којим су истакнути светитељев лик и његове божанске особине. Потом
су запажене тематско-мотивске везе са Павићевим романом, сродно начело ком-
позиције, које посебно, на драматичан и мистичан начин, истиче чин стварања
словенског писма, што је метафорички одређено као кроћење дивљег језика.
Потцртана је мистификација Ћирилове посвећености стварању првих словенс-
ких писмена и идеја жртвовања зарад вишег циља кроз опредељење за мудрост.
Први пут је начинио обла слова, али језик је био толико диваљ да мастило није
могло да га задржи, па је начинио другу азбуку од решеткастих слова и у њих
затворио тај непокорни језик као птицу. Касније, када је припитомљен и када
је научен грчком (јер језици уче друге језике), словенски језик се могао ухватити
и у она првобитна глагољска писмена (Павић, 1994, 180). Мало даље у тексту,
другим поступком, аутор реконструише Даубманусову верзију приче о настан-
ку словенске азбуке. Тако су урадили са словенским језиком, разбили га на пар-
чад, унели га кроз решетке ћирилских слова у своја уста и улепили крхотине
својом пљувачком и грчком глином испод својих табана (Павић, 1994, 181).
Присутна је алузија на архетип Бог ствара човека као Ћирило слова, која имају
двојаку природу као и људи – телесну – састоје се од глине, односно знакова,
и духовну, захваљујући праелементу – творчевој пљувачки која их оживљава,
а симболизује чин креативног осмишљавања откривајући божанску суштину у
човеку. Асоцијације читалаца су двосмерне: иду ка Књизи постања и Шестод-
неву, јер је Библија, књига над књигама, у средњем веку, када је и настало Ћи-
рилово житије, излиставала и утемељавала и све друге књиге. Стога се ценила
као реликвија, имала иконичку вредност, чак су на књигу давани и молитвени
прилози. Наведени ауторови поступци према подтексту терминолошки се од-
ређују као демитизација и ремитизација, на основу препознатљивих типологија,
а остварују се поступком деконструкције и неочекиваним комбинацијама пре-
познатљивих мотива. Павић разара древни мит о постанку човека и ствара нови
мит, о настанку словенског писма и књижевног језика, у духу средњовековне
поетике. Стварање писма је приказано као чињење чуда, што је у складу с
поетиком жанра. Други асоцијативни смер иде у правцу сумерског Епа о Ги-
лгамешу у којем богиња створитељица, Аруру, ствара Енкидуа од глине и бо-
жанске пљувачке. Запажа се разобличавање старозаветног и нови стваралачки
импулс који иде у правцу сумерског мита. Стварање слова почиње разбијањем
грчког крчага, да би се од постојећих крхотина створило словенско писмо. Гра-
дећи нови мит о Ћириловом стварању глагољице, од крхотина грчких слова,
метафорички крчага, аутор примењује обрнут поступак, који је изузетно фун-
кционалан у тексту, јер стварањем слова гради се и нов поредак, који почиње
разарањем постојећег, што је мотивисано преображајем Ћирила, који подразу-
мева стваралачки раст и трансформацију – од млађег брата у старијег, учитеља
и мисионара. Видео је како за собом оставља свог некадашњег духовног оца и
брата и како му постаје старешина (Павић, 1994, 177). Константин, метафо-
рички речено, постаје отац старијем брату, духовно узрастајући стиче светачки
ореол – аналитички су налази рада на тексту, који се своди доношењем закључка
да је Павићев роман прожет цитатима, парафразама и реминисценцијама из Ћи-
риловог житија, и у знаку је мистификације процеса стварања писма и језика.
Сагласно томе, у оквиру одредница Хазарског речника, обликованих у стилу жи-
тијног жанра, могу се запазити, како је то уобичајено у књижевности средњега
века, похвале и похвална слова, односно високо стилизовани фрагменти текста,
лирски обојени, који прослављају врлине творца словенске писмености. Павић
таквим стваралачким поступцима наглашава достојанство писане речи, што пи-
сању даје дубљи смисао и обавија га велом сакралности, јер књижевно послање
представља откривење истине. Спознајна улога средњовековних текстова инс-
пиративна је за писца и помаже му да, верујући у мистерију стварања, поведе
сложену интертекстуалну игру с читаоцем, тако да текст, гдегде поприма жан-
ровске одлике откривења, која сведоче о појавама другог света, пророчкој улози
аутора, који се стварањем, као и његов духовни сродник Ћирило, бори против
смрти, као највећег људског ограничења.
Другу упоришну тачку романа-лексикона представљају описи Ћирилових и
Методијевих мисија, обликованих у духу и стилу хришћанских беседа, а повод
су да се открију жанровски и стилски поступци, и кроз њих сложен однос према
подтексту. Припремни задатак друге групе био је читање Ћириловог житија у
контексту Хазарске полемике. Аналитичари су приметили да енциклопедијска
одредница чува неке изгубљене Ћирилове беседе, које подсећају на питалице и
довитљиве одговоре. Изворни текст реконструише мисионарев разговор с пред-
ставником Хазара, који је био један од најдовитљивијих међу њима. На питање:
Зашто ви држите у рукама књиге кад из њих све приче приповедате? Ћирило
одговара: ако сретнеш нага човека а он ти каже: много хаљина и злата имам
– да ли ћеш му поверовати видећи га нага? Он рече: Не. Исту беседу Павић чува
у Хазарском речнику у виду реминисценције, односно евокације прошлости и
догађаја о којима дело говори. Упитао је каганов изасланик Константина Фило-
зофа зашто док говори увек држи књигу пред собом, док Хазари сву мудрост ваде
из груди као да су је претходно прогутали. Константин му је одговорио да се без
књиге осећа наг, а нагом човеку ко ће веровати да има пуно хаљина?(Павић, 1994,
198). На основу поређења доноси се закључак да Павић поштује готово дословце
изворни текст, разлика је у претварању управног у неуправни говор, реч је о сти-
лизованој парафрази питања и одговора у којој је наглашена Ћирилова метафора
– наг је човек који не држи у руци књигу. Други циљано одабрани фрагмент из
Хазарског речника тиче се, такође, исте одреднице и илуструје разборитост и
беседнички дар Константина Филозофа. Тада се у полемику умешали Сарацени
и Константин Филозоф је тада био упитан о једном обичају који је упознао
још код сараценског калфе у Самарији. Сарацени су, наиме, на куће хришћана
споља стављали слике ђавола. На сваким хришћанским вратима био је по један
лик демона. И Сарацени, који су већ давно покушавали да отрују Константина,
упиташе: Можеш ли, Филозофе, разумети шта ово значи? А он рече: Видим
демонске ликове и мислим да ту унутра станују хришћани, па како ови с њима

живети не могу, беже од њих напоље. А тамо где тих слика споља нема, ту
су они унутра заједно са укућанима (Павић, 1994, 200). Одговарајући сегмент
текста из Ћириловог житија гласи: Кад стигше тамо (у Арапску мисију) угледа-
ше чудновате и гнусне ствари, које су они тамо направили на поругу и подсмех
свим хришћанима који су онде живели чинећи им тиме многа огорчења. Насли-
кали су, наиме, ликове демона на спољашњим вратима свих хришћанских кућа,
те су пред њима изводили увредљиве призоре. Упиташе онда Филозофа овим
речима: Можеш ли, Филозофе, разумети шта ово треба да значи? Он рече:
Видим демонске ликове и мислим да ту унутра станују хришћани, па како ови
заједно с њима живети не могу, беже од њих напоље. А тамо где таквих слика
извана нема ту су они унутра заједно са хришћанима. Поново запажамо посту-
пак реминисценције на изворни текст, али овога пута и смелу креацију – наиме,
догађај из Арапске мисије је измештен из контекста и приписан времену хазар-
ског покрштавања. И не само то, већ се луцидан Ћирилов одговор Сараценима
смешта међу изгубљене Хазарске беседе, јер има снагу аргумента који је могао
да пресуди у хазарској полемици. Истраживачи су навођени да уоче сродности
са Старозаветном књигом Изласка из Египта, у којој Господ штити свој изабра-
ни народ, управо крвавим знаком на вратима, који упућује на жртвено страдање
Јевреја, и који их, неочекивано спасава од мисирског покоља младенаца. На-
слућена је пародија мита о изабраном народу, која се парадоксално потврђује у
судбини Хазара и њиховом мистичном нестанку с историјске позорнице, пошто
су примили хришћанство – ако је веровати Црвеној књизи?
3. Култ књиге и писма, као и идеја да су написане речи пребивалиште тајни,
везује у средњем веку писање за обредни чин. Милорад Павић користи наве-
дено начело средњовековне поетике, нарочито истичући значај језика у своме
роману, где је реч симбол невидљивог, обрнутог света, а писање има егзистен-
цијални карактер. Аутор је неретко истицао инспиративност средњовековног
језика сматрајући га светим, и реторички заплетену реченицу, која нагони на
интензивну умну делатност. Стилска пренапрегнутост, названа плетенија сло-
вес, за Павића је инспиративан извор различитих поступака, па и начин пости-
зања парадокса у тексту. Средњовековна дела су у функцији подтекста Хазарског
речника вишеслојна и вишесмислена у алегоријским значењима, а метафоре су
непреводиве. Речи и појмови се међусобно супротстављају, оспоравају, граде
парадоксе и алогизме, који илуструју занемелу мисао, речито ћутање и спознају
путем интуиције. Павићев роман обилује семантичким мрљама, синтезама суп-
ротности и заумним реченицама, које изазивају психолошки удар обрћући слику
као у огледалу. Обрнута перспектива, минус поступак истакнути симболом ог-
ледала аутору служи да изрази протест против смрти и уведе у дело паралелне
светове, који фигуративно представљају спознајна ограничења. Као што у пое-
тици средњег века не постоји јасна граница између прозе и поезије, па је стил
најчешће амалгам поетских и реторичких облика, тако је и Павићева реченица
или литургијска, ритмички пренапета, стилизована попут стиха, или реторички

преплетена, подигнутог тона и узлазне линије.
Аналитичко читање Хазарског речника, на следећем аналитичком нивоу,
осмишљено је и откривањем стилских и синтаксичких сродности с делима
средњовековних писаца. Истакнуте су следеће реченице из Павићевог глосара:
Јер речи не долазе из главе и душе него из света, с лепљивих језика и из смрдљивих
чељусти; све су већ давно оглодане, испљуване и омашћене од сталног жвакања.
Одавно нису целе и пренела су их безбројна уста са зуба на зуб. (Пример развије-
не реторичке реченице према моделу византијског беседништва, истакнут значај
чистог и свежег језика у виду мудросног исказа који се поступком контраста и
гротеске супротставља злоупотребљеном говору).
Звала се Калина, њена сенка је мирисала на цимет и Петкутин је дознао
да ће она волети онога, који је јео дрењина у марту (Павић, 1994, 68). (Пример
зачудне, алогичне реченице, наглашене празном поетском стилизацијом).
Тај трећи син, или посинак, није имао матере, Бранковић га је начинио
од блата и прочитао му четрдесети псалам да га покрене и удахне му живот
(Павић, 1994, 63). (поступак демитизације и пародирања старозаветног мита о
стварању Адама).
У овом часу будућност кир-Аврама је као башта у коју је већ бачено семе,
али нико сем њега не зна шта ће наћи (Павић, 1994, 61). (Пародирана алузија на
новозаветну параболу о њиви и посејаном семену, примећен обрнут поступак
постигнут апсурдном поуком).
Нестала је између два трена очију или, тачније речено, први пут је прочи-
тала на својим капцима исписана слова која убијају (Павић, 1994, 47). (Поступак
радикализације библијске метафорике – Слово убија, Дух оживљује, Посланица
Коринћанима, 3,5–7)
Илузија је да су нам мисли у глави – тада је закључио. Глава и ми цели смо у
мислима. Ми и наше мисли то је као море и струје у њему – наше тело је струја
у мору, а мисли само море (Павић, 1994, 177). (Пример високостилизоване рит-
мички организоване реченице која је логичка апорија, доминирају метафоре на-
гомилане у таутолошки ланац).
Стратег ми је, сакупивши све девојке нашега града, казао: Изабери од њих
коју желиш за животну сапутницу и помоћницу према себи. Ја сам пак, пог-
ледао и све промотрио и угледао једну, од свих најлепшу, светла лица, богато
украшену златним огрлицама и бисерјем и свакојаким накитом. Име јој је било
Софија, односно Мудрост. Њу изабрах. (Житије Ћирилово). Наведени одломак
из Ћириловог житија инспиративан је за Павића и служи му као подстицај за те-
матизовање визионарских, али и ерудитних снова, који уводе паралелне светове
у роман, улазак у просторе фантастике, јер видљив свет је само привид. То је
повод да се у тексту трага за сновима и одгонета њихово значење, запази, наиз-
глед неочекивана реалистичка или психолошка мотивација. Присутна је алузија
на снове и визије у Библији који су начин да се Бог појави у свету. То је повод да
се Хазарска полемика мотивише Кагановим сном: Поменути чин преобраћања,
који је био одсудан по удес Хазара, текао је на следећи начин. Хазарски владар
каган, бележе древне хронике, уснио је један сан и затражио три филозофа са
разних страна да му тај сан протумаче. Ствар је била од значаја по хазарску
државу утолико што је Каган одлучио да са својим народом пређе у веру оног
мудраца чије тумачење сна буде најприхватљивије. Приметан је поступак мис-
тификације хазарске полемике да би се истакла немоћ рационалне и отворила
могућност интуитивне спознаје, хазарског откровења.
Синтеза рада у методичкој радионици Хазарски речник у контексту срп-
ске средњовековне књижевности био је у знаку склапања малог византијског
романа комбинацијом одредница. Сећајући се упозорења лексикографа да се у
књизи може изгубити, што важи за неприпремљене, или, што је још страшније,
умрети, отровати се непажљивом употребом, што је алузија на спаљивање и
забрањивање књига, даље примењујемо, на креативан начин, стечена књижев-
ноисторијска и теоријска сазнања, што треба да је циљ модерно осмишљене
наставе. Византијски роман је био слободна форма у средњем веку, намењена
широкој читалачкој публици, у жанровском смислу, мешавина легенде, историје
и мита. Означавала је дела световног карактера и садржаја, најчешће прерађена
дела античке књижевности. Већ почетком четрнаестога века појавила се српска
верзија Александриде, романа о Александру Македонском. Настала на основу
средњовековних, грчких прерада Псеудо-Калистенове верзије извршила је, због
своје популарности и читљивости, пресудан утицај на српску књижевност. Био
је то хибридни жанр, истовремено романтични витешки роман, херојска епопеја
и биографија са тенденцијом претварања у светачко житије. Све ове одлике на-
лазимо у форми Павићевог романа, који је, такође, обилат топиком са ликовима у
развојној тенденцији. Композициона разбијеност и фрагментарност дошла је до
изражаја при подели на енциклопедијске одреднице, а идеја месијанства на ин-
дивидуалном и колективном плану је једна од доминирајућих. Понуђено је једно
од могућих читања, које је уједно и стварање византијског романа у комби-
нацији одредница из Црвене, хришћанске књиге које припадају средњовековном
слоју романа-лексикона: Ћирило, главни јунак романа, и Методије, његов брат и
саборац, отварају историјско-легендарни слој малог, византијског романа. Атех,
хазарска принцеза, и владар Каган јесу митске личности које отварају фантас-
тички слој књиге, Хазари су племе које апокалиптично нестајући постаје храна
за митологије, а драматичан догађај је записан у одредници Хазарска полемика.
Легендарни простор јесте Челарево, а време вечни презент, затворено у леген-
ду о Ћириловом стварању словенског писма. Подстицајном идејом да постоји
безброј начина читања Хазарског речника и могућности дописивања одредница
завршава се рад креативне истраживачке радионице.
Радмило Петровић, Речник византијске христијанизације, Београд, Косов-

ска Митровица, 2004.
Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова,
Београд, 1990.
Умберто Еко, Уметност и лепо у естетици средњег века, Нови Сад, 1992.
Жак ле Гоф, Средњовековно имагинарно, Нови Сад, 1999.
Ханс Георг Бек, Путеви византијске књижевности, Београд, 1963.
Роман о Троји, Роман о Александру Великом, приредила Радмила Маринко-
вић, Београд, 1980.
Сергеј Сергејевич Аверинцев, Поетика рановизантијске књижевности,
Београд, 1982.
Арон Гуревич, Категорије средњовековне културе, Нови Сад, 1994.
Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд,
1991.
Ana Šomlo, Hazari ili obnova vizantijskog romana, Beograd, 1990.
Јован Делић, Хазарска призма, Београд, 1991.
Петар Пијановић, Павић, Београд, 1998.
Милорад Павић, Хазарски речник, Београд, 1994.
Olivera Radulović
Dictionary of the Khazars within the Context of Serbian Medieval

Literature
Summary
Research within methodical workshop is guided by the idea of preserving old literature
in school curriculum through the procedures of the contextualization of topic, motifs, genre,
and style of Serbian medieval literature. It is designed as comparative group paper regarding
Dictionary of the Khazars and Kiril’s Hagiography within four analytical levels: thematic and
motif comparison, the result of which includes revealing similarities and differences, observ-
ing poetic relations, revealing the topoi evidencing intertextual relations with the Bible, great
codex of medieval literature. The point of such approach is a new method of reading Pavić’s
lexicon, of baselining to form a small Byzantine novel, which emphasises readers’ knowledge,
the capability of connecting and combining, resourcefulness, and creativity. Textual quest leads
to the restoration and systematization of knowledge of medieval literature at a higher
level, within comparative context, and the relation with modern literature – perceiving the
significance of old literature revealed as a living tradition.
Key words: Byzantine novel, lexicon novel, hagiography, remythization, intertextuality.
821.163.41-13. Петровић Његош П. :81’373

371.3::811.163.41
811.163.41’282’373
322.7:[821.163.41-13:81’373
Ратомир М. Цвијетић (Ужице)
Ученичко познавање речи – услов успешне

рецепције књижевног текста*
(Петар II Петровић Његош: Горски вијенац)
„А ни проучавање речи није нека безначајна наука“.

(Платон, О језику и сазнању)
У раду се разматра однос између ученичког познавања лексике и рецепције књижев-
ног текста. Полазећи од основног односа аутор – књижевно дело – читалац, аутор рада
посебну пажњу посвећује ученику као читаоцу и његовој језичкој компетенцији да доживи
и разуме књижевни текст.
Аутор се задржава на једном конкретном примеру. Реч је о Горском вијенцу, класичном
делу српског романтизма, које је више од једног века незаобилазно у свим средњошколским
наставним програмима књижевности.
Његошев драмски спев садржи низ историјских, етногафских и језичких података чије
разумевање подразумева успешну рецепцију. Посебно место заузима лексика Горског вијен-
ца у којој се срећу дијалектизми, црквенословенизми, рускословенизми и оријентализми
који у великој мери нису познати савременом ученику. То је озбиљна препрека да савремени
ученик доживи и разуме ово Његошево књижевно дело.
Наведени став аутор поткрепљује истраживачким резултатима до којих је дошао тес-
тирајући 129 ученика другог разреда; по једно одељење из пет гимназија Златиборског ок-
руга (Бајина Башта, Пожега, Прибој, Сјеница и Ужице). Ученицима је дат задатак да објасне
*
Рад је урађен у оквиру Пројекта 14905, Образовање и усавршавање наставника у складу са
европском оријентацијом, а који финансира Министарство за науку и заштиту животне средине.
Рад је саопштен 7. октобра 2005. у Врњачкој Бањи на Шеснаестом конгресу Савеза славистичких
друштава Србије и Црне Горе.
292 Ратомир М. Цвијетић
34 речи и израза из појединих стихова Горског вијенца. Иако је дело претходно било обрађе-
но, ученици су дали прихватљиве одговоре само у износу 39, 63%.
У раду се анализирају поједини одговори и дају опште карактеристике ученичког поз-
навања лексике Горског вијенца. На крају се указује и на методичке импликације наведених
резултата.
Кључне речи: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, лексика, дијалектизми,
провинцијализми, црквенословенизми, русизми, оријентализми, књижевна рецепција.
Увод
У сложеним односима аутор – књижевно дело – читалац могући су неспо-
разуми најразличитије врсте. Имајући у виду да је од настанка Горског вијенца
прошло око сто шездесет година и да је ово књижевно дело Његош испевао у по-
себним историјским и културним околностима, које су различите од данашњих,
читалац, у нашем случају ученик другог разреда средње школе, није довољно
припремљен, упућен и оспособљен да разуме и доживи овај Његошев драмс-
ки спев. Препреке које ометају успешну ученичку рецепцију овог књижевног
дела врло су различите, пре свега историјске, културне и језичке. Колико је ова
уводна претпоставка тачна, може се понајбоље уочити на плану лексике јер се у
речима које Његош користи садржи један читав материјални и духовни свет који
је подалеко од просечног савременог читаоца, поготово од шеснаестогодишњег
ученика другог разреда средње школе. Како то изгледа, види се из ученичких
одговора који следе.
Ученичко објашњавање задатих речи

Уз нумеричке податке о одговорима, дајемо карактеристична ученичка обја
шњења задатих речи и израза и наше коментаре тих објашњења. При утврђива
њу тачности ученичких одговора поред Речника МС и Речника САНУ користили
смо и Речник језика Петра II Петровића Његоша, I –II, у изради Михаила Стева
новића и сарадника Милице Вујанић, Милана Одавића и Милосава Тешића (Вук
Караџић – Народна књига – Обод – Просвета – Српска академија наука и умет
ности – Српска књижевна заруга – Црногорска академија наука и умјетности;
Београд, Титоград, Цетиње, 1983). При руци нам је била и исцрпна текстолошка
анализа Радмила Маројевића у: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Кри-
тичко издање; Текстологија, ЦИД, Подгорица 2005.
Прћија (Византија није ништа друго / до прћија младе Теодоре).
Значење овог грецизма разумело је 30 (23, 26%) тестираних ученика. Одго
вори су: „мираз“, „мираз за удају“, „посед, мираз“.

Речник језика П.П.Њ.; стр. 195; Речник МС, 5, стр. 271.
Ученичко познавање речи – услов успешне рецепције ... 293
Неприхватљиви су одговори: „иметак „, „имање“, „посед“, „мали посед“,

„наслеђе, слабо имање“, „мала својина“, „имање или место за игру“, „неко мало
безвредно имање“, „земља, држава“. Већини наведених одговора недостаје од
редба да је то „мираз, женино имање“ .
Појављује се и неколико нетачних одговора као: „стаза“, „пртина“, „пртина
утабана у снегу“. У овим одговорима ученици су етимологизирали ову реч дово
дећи је у везу са „пртина“ и „пртити“ (прогазити снег).
Нетачни су и одговори: „место где се спроводи самовоља“, „пребивали
ште“, „хаљина, одећа“.
Траг (Великаши траг вам се утро, / распре сјеме посијаше горко).
Више од половине ученика (77; 59,69%) разумело је значење ове речи. Од
говори су: „потомство“, „пород, лоза“, „нараштаји“, „оно што се оставља иза
себе“, „наследници“, „род, семе“.
Неприхватљиви су одговори: „порекло“, „њихово име“, „стопе“, „поступ
ци, њихови поступци треба да нестану“, „пут“.
Умучати (Шта је ово ево неко доба /те су наше горе умучале...).
Скоро сви ученици (123; 95,35%) дали су тачно објашњење ове лексеме. Њи
хови одговори су: „ућутале“, „умукле“, „утихнуле, нема бораца у планинама“.
У неколика ученичка одговора ова реч доведена је у семантичку везу са гла
голом мучити („мучила се“, „мучити се“).
Чепукати (Објесио пушку о рамену / па чепука тамо и овамо...).
Више од половине ученика (72; 55,81%) разумело је значење ове речи. Од
говори су: „шета“, „шећка“, „шета се важно“, „хода, шета се“, „чепа, полако
шета“, „шета и размишља“ .
Прихватљиви су и одговори: „стражари“, „трчкари, ландара“, „шепури се“.
Нетачни одговори су: „немарно носи пушку“, „иде тамо и овамо, ратује“.
Проћукати се (Наш се поса свуда проћукао / (...) /неће они ка ми растеза
ти). И ову реч разумели су скоро сви тестирани ученици (114; 88,37%). Њихови
одговори су: „прочуо се“, „проширио се“, „прочуло се, сазнало се“, „прочуо се,
процурела вест“, „разгласио“, „распричао“, „свуда се раскокодако“, „много се
прича“ .
Нетачни одговори су: „промувао“, „увукао, промувао“, „остао недовршен,
прекинут“.
Нарок (Куку оној души занавијек / те је Ружи нарок изгубила).

Речник језика П.П.Њ., 2, стр. 391; Речник МС, 6, стр. 251.


И код Р. Маројевића деминутивни глагол чепукати (од чепати) протумачен је као „шеткати,
Коментари, стр. 61.

Речник језика П.П.Њ., 2, 497; Речник МС, 6, стр. 861.

Значење ове речи разумео је мањи број ученика (45; 34,81%) и дао одговор:
„срећа“. Прихватљиви су и одговори: „углед“, „сочење“.
Велики је број нетачних и семантички дивергентних одговора: „изгубила
образ“, „вера, углед“, „веру, част, образ“, „опоганила се душа“, „изглед“, „лепо
ту“, „обележје“, „прорицање“, „сређивање некој девојци за момка“, „изгубити
осећај трезвености“, „мирис“, „време“.
Отршати (Не држи нас овако, владико, / но отршај оволико људства!)
Нешто око половине ученика (66; 51,16%) разумело је значење ове речи.
Њихови одговори су: „ослободити“, „пустити“, „отарасити“, „отпустити, отпре
мити“, „отпреми“.
Нетачни су одговори: „уморити“, „разићи“, „не мучити“, „заморити“, „по
крени људе на рат“, „спреми“, „запосли“, „подржати, послушати“, „затегнути
однос са неким, не дати да се понаша како оће“, „скупљај“, „дај неко задужење“,
„упосли“, „покрени, дигни на оружје“.
Мрчити (Што се мрчи када коват нећеш?)
Само 9 ученика (6,98%) разумело је значење ове речи. Одговори су: „цр
ниш“, „што се прљаш“, „прља, испрља“10.
У неколика одговора види се да су ученици разумели метафорични смисао
Његошева стиха, али не и значење задате лексеме: „Што си нешто почињао“,
„Зашто си нешто почињао кад то нећеш“.
Мали је број ученика који су у корену овог глагола осетили значење – црни
ти, гаравити, прљати.
Напомињемо да се у Речнику САНУ налази око 40 речи које у свом корену
имају мрч : мрч („чађа, гар“), мрча („човек који је тамне косе, очију, пути, тамно
пут“), мрчав, -а, -о („мрк, таман, чађав“), мрчава („густа мрачна шума“), мрчан
(„мрк, таман, црн“), мрчило („црна боја у везу и ткању“), мрчити („премазивати
нечим мрким, црним, црнити“), мрчити се („прљати се нечим црним, гаравити
се; Ко кује тај се мрчи“), мрчо („коњ мрке, тамносмеђе длаке, покр. фиг. јадник,
несретник, невољник“)11.
Нетачни ученички одговори су: „шта се прсиш, буниш“, „љутиш“, „буса
ти“, „дичиш, прсиш“, „смркнути, љутити“, „нажестити“, „причати“. Већина уче
ника, који су нетачно одговорили (70), овај глагол довела је у везу са глаголом
– љутити. Семантички мост за ово повезивање био је вероватно у односу смр-
кнути – љутити.
Зубља (Вјечна зубља вјечне помрчине / нит догори нити свјетлост губи).
Већина ученика (99; 76,74%) разумела је значење речи зубља. Одговори су:
„пламен“, „светлост“, „бакља“, „свећа и свијећа“, „тршчица која гори“, „луч, све


Речник САНУ, 14, стр. 368.

Речник језика П. П.Њ., 1, стр. 605; Речник МС, 4, стр. 270.
10
Речник језика П.П. Њ., 1, стр. 458; Речник МС, 3, стр. 450.
11
Речник САНУ, 13, стр. 217-222.
тлост“, „вечити пламен“12. Ученици нису осетили фигуративну употребу речи у

Његошевом стиху.
Нетачни одговори су: „болест“, „увек ће бити сукоба и ровова“, „ропство“,
„страх“, „зебња, страх“.
Обисти (Хајд, владико, и то обидимо / ма залуду, на ти божју вјеру!)
Само је 13 ученика (10,08%) разумело значење ове речи. Одговори су: „по
кушати, пробати“13.
Ученици су најчешће ову лексему доводили у семантичку везу са лексемом
обићи: „обићи“, „заобићи“, „заобилазити“, „обиђимо“.
У одговорима су овој речи приписана и следећа значења: „обавимо“, „завр
шимо“, „урадимо“, „учинимо“, „разјаснимо“, „обредимо“.
Динар прекинути (Пак смиримо, динар прекинемо / и крвнице пушке
објесимо...).
Ниједан од тестираних ученика није протумачио основно значење овог изра
за који се може разумети ако се прочита ово кратко објашњење: „Ако се о умиру
напишу пресуде и уговори, онда се оба листа (= оба примјерка, тј. по један при
мјерак за обије парничарске стране) вежу при једном (сребрном новцу), пак се
новац прекине, и то је као легализација њихове јединствености (Ст. М. Љ.)“14.
Значи, реч је о уговору при умиру (мирење и опроштај крви у крвној освети).
Додуше, ученици су на основу контекста дали приближне одговоре као: „рат
прекинути“, „измирити се“, „прекинути борбу“, „завршимо рат“ , „прекинимо
заваду“.
У већини одговора (90) ученици су се удаљили од значења овог израза: „вра
тити дугове“, „намирити дугове“, „платити дугове“, „харач“, „престати плаћати
порез“, „дићи се на устанак“, „дажбине уклонимо“, „прекинимо ковање“, „да уки
немо плаћање пореза“, „одлучити се“, „одвојимо динар“, „поделимо новце“.
Уљаник (Оли челе хватат у капицу / да уљаник у гори заметнеш?)
Нешто више од половине ученика (75; 58,14%) разумело је ову лексему из
пчеларске терминологије15 и дало одговоре: „кошница“, „место где пчеле живе“,
„место где пчеле праве мед“, „пчелињак“.
Велики је број ученичких одговора који су удаљени од значења ове лексеме:
„семе, пород“, „упориште“, „скровиште“, „бој, битка, борба“, „гнездо“, „замка“.
Одговори „бој“ и сл. ученицима су се наметнули због лексеме заметнеш (замет
нути бој, битку, кавгу) .
12
13
Речник језика П.П. Њ., 1, стр. 543; Речник МС, 3, стр. 856.
14
Објашњења уз Горски вијенац; Петар Петровић Његош, Горски вијенац, Јубиларно издање
припремљено поводом стопедесетогодишњице Његошева рођења 1813-1963., Целокупна дела Петра
Петровића Његоша, књига трећа, Просвета, Београд; Обод, Цетиње; Свјетлост, Сарајево, 1967, стр.
266-267.
15
Речник језика П. П. Њ., 2, 435. У Речнику МС даје се уљàниˉк и уљèниˉк, без квалификатора о
нормативној вредности. (6, стр. 503, 504).
У знатном броју ученичких одговора ова реч је протумачена као „свећа“,

„светлост“, „лампа“, „фењер“, што је учињено, вероватно према речи уље које у
лампи гори. Тако је и одговор „замка“ настао зато што је у стиху речено „у гори
заметнеш“, па је то ученике подсетило на гвожђа, кљусу, замку.
Напомињемо да су ученици VIII разреда успешно протумачили лексему
уљаник у износу 56,83%, а ученици II разреда гимназије у износу од 58,14%.
Разлика је само 1,31% у корист ученика гимназије. Ова занемарљива разлика
говори да тестирани ученици за две школске године нису напредовали у познава
њу и тумачењу лексике што је уочено и у објашњавању неких других лексема. У
овом случају незнатно напредовање ученика могло би се правдати чињеницом
да се у VIII разреду обрађује само одломак из „Горског вијенца“, па су наставни
ци и ученици овој речи могли посветити већу пажњу. У средњој школи „Горски
вијенац“ обрађује се у целини, па се ова реч „изгубила“ у низу других учени
цима такође непознатих лексема (архаизми, дијалектизми, црквенословенизми
итд.). Међутим, ако се има у виду да се у гимназију уписују углавном одлични и
врло добри свршени ученици основне школе, онда се мора рећи да је развој зна
чења речи код средњошколаца незадовољавајући. На ову констатацију упућује
нас проценат прихватљивих ученичких објашњења задатих речи као и начин на
који средњошколци та објашњења формулишу (непотпуност, уопштеност, одсу
ство смисла за контекст итд.). Узрок овој појави видимо, пре свега, у занемари
вању наставних садржаја из језика, па према томе и из лексикологије. Наиме, у
средњошколским наставним програмима око 30% часова се предвиђа за наставу
језика, али се то, према нашем сазнању, у пракси углавном не поштује.
Угнати (Те ја узми троструку канџију, / ужени јој у месо кошуљу...).
Мање од половине ученика (54; 41,86%) разумело је значење овог дијалекти
зма. Одговори су: „утиснути“, „утерати“, „усеци“, „угурај“, „урезати“, „зарити“,
„угурати, набити“. Ученик из Прибоја је дао најтачније објашњење: „Од батине
зашла јој кошуља у месо“16. Само се у два одговора („усеци“, „угурај“) садржи и
граматичка и семантичка интерпретација задате речи17. То је императив глагола
угнати (ужени), дакле, угнај, утерај 18.
Нетачни одговори су: „убаци“, „стави“, „пронаћи“, „замајати“, „помути
ти“.
Узблутити (Ноге клону, а очи издају, /узблути се мозак у тиквини...).
Више од половине ученика (81; 62,79%) одредило је значење ове речи. Одго
вори су: „поквари се“, „исквари“, „помути“, „замути“, „узмути, убуђа“19.
16
Речник језика П.П.Њ., 2, стр. 418.
17
Р. Маројевић стих „ужени јој у месо кошуљу“ тумачи као израз који значи: „добро ишибати
(некога) да му остану модрице по тијелу“ , Текстологија, стр. 711.
18
Глаголи као догнати, прогнати, угнати имају презенте као догнам, прогнам итд., а не архаи
чан тип доженем, проженем, којем наше граматике још увек дају једнака права као типу догнам, или
чак њега једино признају“ (П. Ивић, О Вуку Караџићу, целокупна дела, IV, Издавачка књижарница
Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1991, стр. 131).
19
Нетачни и неприхватљиви одговори су „претвори“, „исцуре“, „узнемири

се“, „узбудити“, „пробудити се“, „потресе се“, „забуни“, „застаде“, „изједначи“,
„забуни се“, „прокува“.
Луча (Луча ће се вазда призирати / на гробницу вашу освештену!)
Већина ученика дала је тачну семантичку интерпретацију ове лексеме (112;
86,82%). Одговори су: „светлост“, „пламен“, „зрак“, „искра“, „честица“, „атом“,
„зрака“, „ватра“20.
Одговори „свећа“ и „лампа“ више упућују на конкретну предметност и не
одговарају метафоричном значењу задате лексеме у овом Његошевом стиху.
Нетачни одговори су: „свет“, „цвеће“, „мало“, „вера“, „душа“, „бука“, „га
лама“.
НÊдa (Песницом се нÊда не растеже...).
Само су ученици из Ужица одговорили шта значи ова покрајинска реч (22;
17,05%). Њихов одговор је – „челик“21.
Одговори ученика из осталих школа нетачни су и семантички дивергентни:
„вера“, „снага“, „сила“, „вера, воља“, „власт, сила“, „пркос“, „отпор“, „срећа“,
„срећа се не постиже“, „слога“, „слобода, поштовање“. Иако је у тестовском пи
тању задата реч била акцентована, очито је да су је у већини датих одговора уче
ници помешали са лексемом нáда (надање). Лексеме нÊ да и нáда Р. Маројевић
тачно назива „лексичко-граматички хомоними (облички хомографи)“22.
Два ученика из Сјенице су дала одговоре: „Рупа у којој миш чува храну“. И
заиста, у Речнику САНУ ово значење дато је уз ову лексему под бројем 3. а. 4. б. и
маркирано квалификатором покр. (покрајинско)23. Кад је реч о датом Његошеву
стиху, очигледно је да ово значење није у питању.
Чегрст (Је ли чегрст каква међу вама?)
Више од половине ученика (67; 51,94%) разумело је значење ове покрајин
ске речи. Одговори су: „мала свађа“, „свађа“, „свађа, неспоразум“, „завада“, „су
коб, раздор“, „неслога“, „мржња“, „кавга, свађа“, „свађа, препирка“24.
Нетачни одговори су: „отпор“, „уљез“, „шпијун“, „воља“, „зло“ , „слога“,
„лош, рђав човек“, „непријатељ, лош човек“.
Зарок (Виђах на сан Драшка Поповића / а мени се ка у зарок стјеца / и река
бих, ево га низ поље).
Свега 17 ученика (13,18%) дало је тачне или прихватљиве одговоре о зна
чењу ове лексеме. Одговори: „као да види“, „у стварности“, „види њега“, „јава,
стварност“, „стварност, реалност“, „стварност“, „као да иде према мени“.
У Речнику уз целокупна дела П. П. Његоша за ову лексему дата су два зна
чења:
20
21
Речник језика П.П.Њ., 1, стр. 473; Речник МС, 3, стр. 513. и 526.
22
Р. Маројевић, Текстологија, стр. 367.
23
Речник САНУ, 13, стр. 642.
24
„1. опклада; 2. у зарок, дијал. сигурно“ 25.

Нетачни су одговори: „привиђење“, „видети, привидети“, „привиђа“, „при
лазити“, „поглед“, „река“, „зора“, „сукоб“, „вид“, „магла“, „учинити“.
Нугао (Сви нуглови пунани празновах / мучаху се да им очи прсну / да
одеру кору љеба суха).
Мали је број ученика (31; 24,03%) који у препознали да ова реч значи - угло
ви. Одговори су: „ћошкови“, „углови“, „раскрснице“ 26.
Нетачни одговори су: „људи“, „посуђе“, „Турци (погрдно)“.
Празнов (Види реченицу уз претходни пример).
Значење ове речи разумело је 45 ученика (34,11%). Њихови одговори су:
„сиромаси“, „сиромашни људи“, „сиротиња“, „просјаци“, „сиромашан народ“,
„немаштина“, „човек који нема ништа“ , „човек без ичега“ 27.
Одговори „празноглавци“ и „шупљоглавци“ не одговарају смислу Његоше
ва стиха. Нетачни су и одговори: „празнина“, „без вере“, „глупи“, „празници“,
„друге вере“, „самопоуздање“, „празнине“.
Одерати кору љеба суха (Види реченицу уз претходни пример).
Само су 23 ученика (17,83%) разумела значење овог фразеологизма и од
говорила: „да зараде за живот“, „да би зарадили хлеба“, „тежак рад за кору хле
ба“28.
Нетачни одговори су: „да нешто искористе“, „да поједу бајати хлеб“, „иско
ристити“, „да испросе“, „да поједу последње“, „да узму од народа и оно мало
што имају“, „да узму све“, „да одеру српски народ“.
Ками (Не боје се чести ни поштењу / тек да стекну да се ками ране).
И ову реч је разумео врло мали број тестираних ученика (13; 10,08%). Од
говорили су: „јадни сужњи“, „јади“, „јадни“, „бедни“. Ни у овим одговорима се
не налази адекватна граматичка и семантичка интерпретација овог покрајинског
архаизма29. Наиме, реч је о прилогу ками у служби прилошке одредбе која значи:
жалосно, бедно, кукавно30.
Неки ученици (17) одговорили су: „кам – скраћени облик“.
Нетачни одговори су „залечити“, „залече“, „лечити“, „од камен; говори се
у клетви“. Неколико ученика су реч ками довели у везу са речима кама и нож:
„ножем“, ↑ножу (сабљом)“, ↑сабља“, „кама, кратак нож“, „да се хране, ножеви
ма, да убијају“.
Остали погрешни одговори су: „домогну“, „клетва“, „нечим“, „сами, само
стални“.
25
Речник уз целокупна дела Петра II Петровића Његоша, књига седма, Београд 1967, стр. 6;
Речник САНУ, 6, стр. 356; Речник МС, 2, стр. 208.
26
27
Речник језика П.П.Њ., 2, 124; Речник МС , 4, стр. 850.
28
Објашњења уз Горски вијенац, Петар Петровић Његош, Горски вијенац, јубиларно издање
припремљено поводом стопедесетогодишњице Његошева рођења 1813-1963, Целокупна дела Петра
Петровића Његоша, књига трећа, Београд, 1967, стр. 286.
29
Р. Маројевић овај прилог тумачи као: „једва, слабо некако“, Коментари, стр. 123.
30
Речник П.П.Њ., 1, стр. 338; Речник МС, 2, стр. 644.
Пу �то (Једни сужњи бјеху приковани / у пу � тима на веље бродове).
Само су ученици из Бајине Баште (16) и из Ужица (22) (укупно 29,46%) раз
умели значење ове лексеме и дали одговоре: ланци, окови31.
Међу нетачним одговорима понајвише је оних у којима се ова реч изједна
чује са лексемом пу̂т (путеви): „путовањима“, „путеви“, „путеви којима путују
бродови“, „путовањима на велике бродове“, „на путу“.
Неколика ученика из Бајине Баште ову реч су семантизовала као „кожа“,
„кожом приковани за бродове“, „боја коже“, „окови од коже“. Значи, у ученич
ким одговорима дошло је до двоструког хомонимијског конфликта: семантичко
повезивање са речју пу̂т (путеви) и са речју пу � т (боја коже). И у једном и у дру
гом случају ученици су у својим одговорима занемарили контекст и назначени
акценат као важну семантичку чињеницу.
Нетачни су и следећи одговори: „поступци“, „место“, „вече“, „ћелијама“,
„крма“, „унутра“.
Вељи (Види реченицу уз претходни пример).
Значење ове речи разумело је 95 тестираних ученика (73,64%). Њихови од
говори су: „велики“, „огромне, велике“, „веће“32.
Нетачни одговори су: „непријатељске“, „добре“, „мале“.
Јачине (Облачили прње и јачине...).
Значење ове покрајинске речи разумела су 42 ученика (32,56%). Њихови
одговори су: „стара одећа“, „дроње, свакојаке ствари“, „дроњци“, „одрпина, дро
њак“33, „одевни предмет“.
Неприхватљиви одговори су: „груба кошуља“, „пртена кошуља“, „кошуља
од кучине, грубог материјала“, „зубуни“, „хаљине“, „огртач“, „зимски капут“,
„бунда, огртач“, „јакна“, „кратки прслук“, „капут“, „јакна, прслук“, „обућа“.
Нетачни одговори су: „оружје“, „богатство, вредности“, „чврсто су се при
премили за битку“.
Куље (Па погини у оно господство / спушти куље а обриви брке...).
Само је 9 ученика из Ужица одговорило шта значи ова реч (6,98%). Њихови
одговори су: „трбух“, „стомак“34.
Остали, нетачни одговори су : „коса“, „коса и брада“, „очи, капци“, „брада“,
„очи, обрве“, „Уши, главу“. Занимљиво је да је већина ученика одговорила да су
куље – „обрве“.
Ужден, -а, -о (Фатима је струком дивота, / (...) / усне су јој ружом уждене).
Ниједан ученик није тачно одговорио шта значи ова реч. Тачни одговори би
били - ружом распаљене, румене као ружа, пламено румене35. У овом случају,
поред семантичке компоненте о руменилу, важна компонента је и пламен, распа
љене као пламен, румене као пламен. Ту је, дакле, боја (ружа) и пламен (страст),
31
32
33
34
35
што свакако одговара стилу описа женске лепоте у поезији оријенталног народ
ног песника36. Да се подсетимо, ову песму о Фатиминој лепоти у Горском вијен
цу пева сват Мустај-кадија.
Прихватљиви одговори су: „обојене црвено“, „црвене, румене“, „румене,
медене“.
Неодређени и неприхватљиви одговори су: „обојене“, „украсити“, „нама
зане“, „нашминкане“, „утиснути“, „утиснуте“, „намирисане“, „окићен“, „споје
не“, „убодене“.
Одњивити (Што ће јадни ђед ти Бајко, / мој Батрићу, / који те је одњи
вио;)
Значење ове покрајинске речи разумели су скоро сви тестирани ученици
(122; 94, 57%). Одговорили су: „одгајио“, „подигао“, „узгајио“, „подгајио“, „от
хранио“37.
Кам им у дом (Главари се скаменили, / кам им у дом! )
Само је 10 ученика разумело значење овог фразеологизма / клетве (7,75%).
Прихватљиви су одговори: „затрло им се огњиште“, „огњиште им се угасило“,
„семе им се угасило“, „семе им се затрло“, „затро им се дом“. Већина ученика
осетила је да је у питању нека клетва па је дала одговоре: „Далеко им кућа“,
„Несрећа им ушла у кућу“, „жалост им кућу“, „Смрт им у дом“, „Камен им у ку
ћу, брига“, „скаменило им се у кући“, „Проклети били“, „Ово је клетва, бацање
анатеме“, „Несрећна им кућа (клетва)“, „Несрећа им на вратима“, „Зло им у дом,
као куга“, „Невоља им у кући“, „клетва, проклетство“38. У овим објашњењима
није ближе одређен нити конкретизован смисао несреће, зла, невоље, бриге, туге
итд.
Један број ученика дословце је протумачио клетву не осетивши њену идио
матичност: „камен им у дом“, „камен им у кућу“. У овим одговорима се не види
симболично значење камена. Клетва значи: „истражи им се дом“, „односно не
стало у њему мушке главе“, а настала је из народног обичаја по коме се у кућу,
која остане без мушке главе, уносио камен39.
Нечесов, -а, -о (Дава траве и нешто лијечи / и записe нечесове дијели).
Значење овог дијалектизма разумело је само 10 ученика (7,75%). Њихови
одговори су: „некакав“, „некакве“40.
Нетачни одговори су: „нечастиве“, „нечасне“, „нељудске“, „неисправне“,
„чудесне“, „нечовечне“, „нечастиве записе - записе који се противе вери и мора
лу“, „бескорисне, никакве“, „старе“, „лажне“.
36
Р. Маројевић је овај метафоричан израз протумачио као „(њене) усне су [румене као да] (су)
ружом упаљене“, стр. 150.
37
Речник језика П.П.Њ., 1, 566; Речник МС, 4, стр. 55.
38
Речник језика П.П.Њ.¸1, стр. 336.
39
У поеми Потпис М. Бећковића налази се реч камендомовић (Поеме, СКЗ, Београд 1986,
стр.149). Ова реч није забележена у Речнику САНУ.
40
Највише је одговора у којима ученици овај дијалектизам (заменицу) семан

тизују као нечастив (33).
Пештера (Ако ми још тијело душу / задржаје и крије у себи / као пламен
подземна пештера).
Овај црквенословенизам разумело је 46 ученика (35,66%). Одговори су: „пе
ћина“ 41. Остали одговори су неприхватљиви и гласе: „пепео“, „пакао“, „земља“,
„подземна земља“, „фитиљ“, „песковита земља“, „пустиња“, „стена“, „гора“,
„вулкан“, „висораван“.
Пâс (Пâс свакоји своје бреме носи, / нове нужде рађу нове силе).
Значење ове покрајинске речи разумело је само 26 ученика (20,16%). Одго
ворили су: „генерација“, „поколење“, „генерација, време“42.
Повише је ученика који нису схватили фигуративно значење ове речи у Ње
гошеву стиху па су одговорили: „појас“, „каиш“, „опасач“.
Неприхватљиви одговори су: „човек“, „потчињен човек“, „рђав човек“,
„искрен човек“, „човек који је под влашћу других“, „поштен човек“, „сељак“,
„радник“, „кмет“, „човек или народ“, „човек, главар“, „сваки човек има своје
проблеме“.
Нетачни одговори су: „кер“, „срамота“, „време“, „животиња“, „роб“.
Уклин (Направисмо проклету гомилу,/ нека стоји за уклин народу).
Ниједан ученик није разумео ову реч у духу Вуковог објашњења које гласи:
„Каква ствар рђава, којом се људи могу уклињати, тако им се онако не догодило:
Оста за уклин“ 43.
Прихватљиви су одговори: „опомена“, „пример“, „опомена, упозорење“44,
„знак“, „наук“, „узор“.
Нетачни одговори су: „част“ и „против“.
Одива (На Шћепандан дође ми одива / из Штитарах љетос поведена...).
Само је 5 (3,88%) ученика разумело шта значи ова реч. Њихови одго
вори су: „Удата млада жена која дође у свој род“, „Оно што дође девојка
својој родбини након што се уда“, „удата девојка из фамилије кад дође у
свој род“ 45.
Неприхватљиви одговори су: „невеста“, „снаха“, „Снаха која је дошла из
другог племена“, „снаха која је из друге породице“, „млада, лепа жена дошља
киња“, „снаха, одмена“, „супруга, жена, невеста“, „удавача, удата девојка“, „из
далека“46. Нетачни су одговори: „идеја“, „одећа“, „писмо“, „порука“.
41
42
Речник језика П.П.Њ., 2, стр. 17; Речник МС , 4, стр. 345.
43
44
Р. Маројевић, Текстологија, стр. 679–690.
45
46
Р. Маројевић, нав. дело, стр. 472–478.
Опште карактеристике ученичких објашњења задатих речи

После ових нумеричких података о успешности ученичких одговора, наво
ђењa ученичких објашњења појединих речи и наших узгредних напомена о тим
објашњењима, нужно је указати и на неке опште појаве које се у датим ученич
ким објашњењима задатих речи срећу.
1. Ученици II разреда гимназије успешно су објаснили задате речи из „Гор-
ског вијенца“ у износу од 39,63%. Проценат тачних и прихватљивих објашњења
сам по себи не говори много па је због тога нужно изнети нека запажања, напо
мене и објашњења.
2. Прегледом ученичких објашњења задатих речи установили смо да уче-
ници нису навикнути на израду оваквих задатака (објашњавање и дефинисање
значења речи). Сматрамо да би ученицима требало чешће давати овакву врсту
задатака.
3. При прегледу ученичких одговора уочена је корелација између броја тач
них ученичких одговора и полугодишњих оцена из српског језика. Дајемо табе
лу те корелације на основу података из теста у другом разреду гимназије.
Т-II/1 Горски вијенац
врло
Назив школе и седиште одличан добар довољан
добар
Гимназија „Јосиф Панчић“ , Бајина Башта 14,33 13,25 11,23 8,20
Гимназија „Свети Сава“, Пожега 19,00 17,28 16,00 –
Гимназија, Прибој – 11,60 9,30 –
Гимназија „Јездимир Ловић“, Сјеница 11,80 11,41 10,00 8,80
Гимназија „Миодраг Миловановић Луне“
20,00 17,46 13,25 –
Ужице
Просечан број тачних одговора 16,32 14,20 11,95 8,50
4. У методичкој литератури обично се напомиње да ученици познају, дели

мично познају или уопште не познају значења47 појединих речи. Подаци до којих
смо нашим испитивањем ученика дошли, нуде нам највише материјала о тзв.
ученичком делимичном познавању значења речи.
Делимично познавање значења речи најочитије се испољава у ученичком об
јашњавању полисемичних лексема. Од више значења које полисемична реч има,
ученик се обично опредељује за оно које зна, занемарујући при томе контекст
у ужем и ширем смислу у коме се полисемија (а и хомонимија) разрешавају и
конкретна реч своди на једно значење, на пример, брод (газ, плићак) – лађа. Ако
је неко од значења полисемичне речи застарело, ученик се опредељује за оно које
је познато и уобичајено у савременом књижевном језику, на пример, књижевник
(учен, писмен човек) – писац књижевних дела.
47
М. Дешић, Објашњавање непознатих ријечи, Књижевност и језик, XXXVIII, 3, 1991, стр.
335 - 339.
5. Из наведених запажања очито се види да полисемији као централном

механизму у организацији лексичког система српскога језика треба посветити
посебну пажњу и у настави. Наравно, основни извор података и дидактичког
материјала за остваривање овог методичког задатка могу бити речници српског
језика, пре свега Речник МС и Речник САНУ.
6. Подаци до којих смо дошли прегледањем и анализом ученичких објашње
ња појединих речи указују и на многе друге семантичке појаве које није лако
систематизовати, али које својом фреквентношћу и значајем заслужују да буду
набројане и образложене.
7. У односу на ученике основних школа, тестирани средњошколци показују
изразитију склоност ка етимологисању и разноврсним семантичким асоцијаци
јама. О томе говоре ученичка објашњења која у наредним примерима доносимо
под знацима навода.
други разред
мр � чити се (црнити се, гаравити се) – „љутити се“, „љутина“ ;
оди�ва (удата жена у односу на породицу или кућу из које потиче) – „одећа“,
„идеја“;
прћија (мираз, женино имање) – „пртина“;
умýчати (ућутати, умукнути) – „мучити се“;
нáрок (срећа) – „сређивање некој девојци за момка“;
òбиˉсти (пробати, покушати) – „обићи, обилазити“;
уљàниˉк (пчелињак) – „лампа“, „свећа“, „фењер“;
ка �и (бедно, жалосно) – „кама“, „нож“, „кратак нож“;
пу � то (оков, путило) – „путеви“, „боја коже“, „кожа“;
ја � чине (рите, дроње) – „чврсто се припремити пред битку“;
не �чесов,-а,-о (некакав) – „нечастив“.
До знатних семантичких померања у ученичким одговорима долазило је и
због занемаривања акцента који је, као што је познато, у српском језику важан
семантички дистинктивни чинилац на � да (челик) и нáда („надање“).
8. Значења појединих лексема ученици дословно изводе према творбеној
лексеми у основи, не водећи рачуна о томе да творбени и граматички форманти
доводе до специфичних семантичких деривација (празнов – „празник“).
Ученици често погрешно идентификују граматичке категорије којима поје
дине речи припадају. Они претварају именицу у придев (дундо – „дебео“), придев
у именицу (ташт – „ташта“), глагол у именицу (бендати – „бенд“), заменицу у
придев (нечесов – „нечастан“), не примећују именицу у прилошкој служби (ка
ми – „камен“)48 итд. Овакве слободне граматичке конверзије, уз занемаривање
контекста, доводе и до погрешних граматичких и семантичких идентификација
задатих речи.
48
У Речнику САНУ за лексему ками под 1 је дато значење камен и обележено квалификатором
покр., али у контексту Његошевог стиха (– Тек да стеку да се ками ране) реч је о прилошкој служби
са значењем жалосно, бедно, јадно, кукавно (в. РСАНУ, 9, стр. 168).
9. На сличан начин ученици тумаче и поједине фразеологизме, нпр. динар

прекинути (уговорити мир) према ученичким објашњењима значи: „вратити ду
гове“, „одвојити динар“, „плаћати порез“ итд.
У знатном броју ученичких објашњења задатих речи тешко је утврдити асо
цијативне семантичке мостове којима ученици спајају речи различитих фоноло
шких и морфолошких структура и изједначују њихова значења (одива – „идеја“).
Реч одива, на пример, разумело је само 5 ученика49. Додуше, ова лексема је у
Речнику МС означена као покрајинска, али примећујемо да се она често среће у
књижевним делима писаца из Црне Горе, на пример, код М. Лалића и М. Бећко
вића. Осим тога, ова реч је честа и обична у савременом језику становника Црне
Горе, а није непозната ни у народном говору ужичког краја, па је проблематично
да ли уз овакве речи у лексикографској обради треба да стоји и квалификатор
- покрајинско. У вези са овом речју може се поставити питање колико савремени
ученик познаје речи којима се означавају родбински односи у српском народу.
10. Из нумеричких података које смо изнели уз поједине одговоре види се
да је скоро занемарљив број ученика који су разумели и приближно тачно обја
снили шта значе изрази „динар прекинемо“, „кам им у дом“, „за уклин народу“
итд.
11. Одлике завичајног говора, начина живота и погледа на живот ученици
уносе у своја објашњења задатих речи. Да то поткрепимо примерима. Објашња
вајући реч одива, ученици из Сјенице написали су да је то „жена која долази у
место где је живела пред удају“ и „жена у свом роду“. Овакви њихови одговори
најближи су Вуковом објашњењу („удата је дјевојка одива кући и кућанима ода
кле се удала“)50. Већ смо рекли да је у црногорским говорима ова реч обична и
да је и данас у живој употреби, а сјенички говор се наслања на зетски, па су због
тога сјенички ученици у овом случају и дали највише тачних одговора.
Да је у разумевању речи значајна и ученикова дијалекатска припадност,
показује мали број тачних и прихватљивих одговора који се односе на речи и
изразе из „Горског вијенца“ (нарок, мучати, обисти, нечесов, уждене, кам им
у дом...). Истина је да савремени начин живота укида и нивелише дијалекатске
разлике, али ипак остаје подоста дијалекатских и покрајинских речи и у језику
савременог детета. Дијалектизми, покрајинске речи и архаизми из Горског вијен
ца ученицима из Врања, Ниша, Ужица и Ваљева су мање познати него њиховим
вршњацима на Цетињу или у Подгорици. Ствар се може поставити и обрнуто.
Многе речи и изрази из књижевних дела С. Сремца и Б. Станковића, на пример,
ученици из нишког и врањског краја лакше разумеју него њихови вршњаци из
Ваљева и Ужица.
12. У предвиђању и избору непознатих речи које се ученицима објашња
вају важну улогу имају и подаци о времену настанка појединих књижевних де
ла. Многе речи из народне, античке и средњовековне књижевности савременом
49
Речник МС, 4, стр. 38.
50
Вук Стеф. Караџић, Српски рјечник 1852, стр. 252.
ученику су непознате (библијски симболи, религијски појмови, обичаји, стара

ношња, оружје итд.)51. Из ученичких објашњења ових речи види се да је њихово
познавање народног живота недовољно и пре свега несистематично.
13. Тумачећи задате речи, ученици, намерно или ненамерно, своје савреме
но језичко осећање, искуство и погледе на свет пројектују на речи, ствари, поја
ве и односе који се тим речима означавају. О томе говоре примери:
јàчине (рите, дроње) – „кратке јакне“, „бунде“;
књижēвниˉк (у Библији и у наведеном стиху из Горског вијенца учен човек,
писмен) – „писац неког дела“, „људи који пишу песме“;
ýждене (у контексту Његошевих стихова: распаљене, пламене) – „нашмин-
кане“, „намазане“;
И о овим подацима мора се водити рачуна при обради лексике у настави.
14. Заједничка карактеристика скоро свих нетачних или неприхватљивих
објашњења појединих речи јесте да у њима ученици занемарују контекст, од
носно они не утврђују значење речи у конкретној семантичкој реализацији. То
се посебно испољило у објашњавању полисемичних лексема као што су пâс,
оди�ва, на �да и сл. Осим контекста, у оваквим случајевима важан је и акценат као
семантичко-диференцијални чинилац.
15. Кад је реч о Горском вијенцу на неке лексеме треба обратити посебну па-
жњу. Душан Иванић говори о романтичарским топосима у српском песништву
првих деценија XIX века, под којима подразумева „препознатљив инвентар/ре
пертоар варијација“, на пример: муза, вила, гусле, месијанство, Европа, нацио
нални јунак, песник-син природе, дивинизација и сл.52 Око речи топоса слобода
код Његоша се, на пример, окупљају поетски симболи/речи: сунце, зрака, луча,
зубља, муња, искра, прољеће, топлина, а око речи ропство: смрт, тама, мрак,
облак, зима и сл. Уколико је нека од набројаних речи ученицима непозната, или
недовољно позната, њу при разговору о романтизму или у току интерпретације
Горског вијенца ученицима треба објаснити (муза, месијанство, дивинизација;
зубља, искра, зрака луча, луна итд.).
51
Д. Росандић указује на сметње у литерарно-дидактичкој комуникацји између ученика (чита
оца) и књижевног текста. Те сметње, према Росандићу, могу бити и језичко-стилске природе. Росан
дић то образлаже: „Ako se u tekstu pojavljuje učestalo veći broj nepoznatih riječi, pojmova, podataka i
imena, nastaju tzv. jezične zapreke u recepciji teksta. Čitatelj, doduše, može tražiti dopunske obavijesti u
tumaču nepoznatih riječi i pojmova, u objašnjenjima i komentarima na margini. Dopunske konzultacije, tj.
izlazak iz teksta u kontekst usporava komunikaciju i često dovodi u pitanje neusklađenost jezičnih i kulturo-
loških kodova i izaziva u neizgrađenog čitatelja nestrpljenje, nezadovoljstvo i odustajanje. Posredovanje za
uspostavljanje adekvatnog čitateljskog koda nameće se kao vrlo suptilan psihološki, pedagoški i metodički
problem.“ (Dragutin Rosandić, Metodika književnog odgoja i obrazovanje, Školska knjiga, Zagreb 1986,
str. 271).
52
Д. Иванић, Романтичарски топоси српског пјесништва првих деценија XIX вијека, Књижев
ност и језик, XL, 1-4, 1993, стр. 23-37.
Закључак
И на крају, на основу изнесених података може се закључити да се између
поетског текста „Горског вијенца“ и савременог ученика не оствараује пожељна
комуникација. Историјска основа, садржај, композиција, ликови и песнички је-
зик овог драмског спева нису разумљиви нити блиски савременом ученику. Све
је то од њега временски прилично удаљено. Нашим истраживањем обухваћено
је само ученичко познавање лексике „Горског вијенца“, која је један од естет-
ских чинилаца и комуникацијско средство у преношењу песникових порука.
Недовољно ученичко познавање слојевите лексике „Горског вијенца“ у знатној
мери онемогућује успешну ученичку рецепцију овог књижевног текста. Једнос-
тавније речено, ученици не разумеју, између осталог, лексику па ни сложене по-
етске поруке Његошевог драмског спева. Та чињеница обавезује савременог на-
ставника да створи повољне методичке услове како би ово класично дело наше
књижевности приближио савременом ученику.
Дешић Милорад, Објашњавање непознатих ријечи, Књижевност и језик,

XXXVIII, 3, 1991.
Иванић Душан, Романтичарски топоси српског пјесништва првих деценија
XIX вијека, Књижевност и језик, XL, 1–4, 1993.
Ивић Павле, О Вуку Караџићу, целокупна дела, IV, Издавачка књижарница
Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 1991.
Караџић Стеф. Вук., Српски рјечник 1852, Нолит, Београд 1975.
Петровић Петар II Његош, Горски вијенац, Јубиларно издање припремљено
поводом стопедесетогодишњице Његошева рођења 1813–1963., Објашњења уз
Горски вијенац; Целокупна дела Петра Петровића Његоша, књига трећа, Просве
та, Београд; Обод, Цетиње; Свјетлост, Сарајево, 1967.
Маројевић Радмило: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Критичко
издање, Редакција и коментар, Текстологија, ЦИД, Подгорица 2005.
Речник уз Целокупна дела Петра Петровића Његоша, књига седма, Про-
света – Београд; Обод – Цетиње; Свјетлост – Сарајево; Београд 1967.
Речник језика Петра II Петровића Његоша, I-II, Израдили: Михаило Сте-
вановић и сарадници Милица Вујанић, Милан Одавић и Милосав Тешић; Вук
Караџић – Народна књига – Српска академија наука и уметности – Српска књи-
жевна задруга – Црногорска академија наука и уметности; Београд – Титоград
– Цетиње, 1983.
Речник српскохрватскога књижевног језика, Матица српска, 1–6, Нови Сад

1967–1976. и Матица хрватска, 1–3, Загреб 1967.
Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, 1–16, Београд
1959–2001..
Rosandić Dragutin, Metodika književnog odgoja i obrazovanja, Školska knjiga,
Zagreb 1986.
Solar Milivoj, Teorija književnosti, Školska knjiga, Zagreb 1990.
Ратомир М. Цвијетић
Ученическое знание слов – условие успешной рецепции

литературного текста
(Петр II Петрович Негош: Горный венок)
В работе рассмотрено отношение между ученическим знанием лексики и рецепции

литературного текста. Начиная с основного отношения авmор – лиmераmурное nроизве-
дение – чиmаmель, автор работы особое внимание уделяет ученику как читателю и его
языковой компетенции испытать и понять литературный текст.
Автор останавливается на одном конкретном примере. Речь идёт о Горном венке,
классическом произведении сербского романтизма, которое свыше одного столетия не-
обходимо во всех учительских программах литературы в средних школах.
Драматическая поэма Негоша содержит ряд исторических, этнографических и лин-
гвистических данных, чьё понятие подразумевает успешную рецепцию. Особое внима-
ние занимает лексика Горного венка в которой находятся диялектизмы, церковнословяа-
низмы, русскословянизмы и ориентализмы, которые в большинстве случаев незнакомы
современному ученику. Это серьёзное препятствие, чтобы современный ученик мог ис-
пытать и понять это литературное произведение Негоша.
Такое мнение автор укрепляет результатами исследования 129 учеников второго
класса гимназии; по один класс из пяти гимназий Златиборского края (Баина Башта, По-
жега, Прибой, Сеница и Ужице). Ученикам дано задание – объяснить 34 слова и выраже-
ния из некоторых стихов Горного венка. Хотя произведение сперва было проанализиро-
вано, ученики дали правильные ответы только в сумме 39,63%.
В работе автор анализирует некоторые ответы и даёт общие характеристики уче-
нического знания лексики Горного венка. В конце показаны и методические импликации
приведённых результатов исследвования.
81’246.2(497.11)
371.3::81’246(497.11)
Наташа Николић (Београд)
Двојезичност у школи
Проблем двојезичности у школама је много већи него што се и претпоставља. Што се

буде више откривао, тим више ће се увиђати колико је он присутан у свим односима деце са
својим вршњацима и односу деце са наставницима. У школи у којој дете говори другачијим
језиком од језика наставника, дете се осећа подељено. Улога наставника у том случају је
двоструко сложенија, јер је наставник обавезан да у истој мери негује језик којим он говори
и језик својих ђака. Зато је потребно образовати најпре наставнике, а потом и родитеље како
би двојезична деца што лакше савладавала градиво. У периоду раста и развоја, учење само
по себи представља веома сложен проблем, а код билингвалне деце се најчешће заборавља
да је то двоструки проблем.
Кључне речи: двојезичност, билингвално дете, образовање језичких мањина, говор,
почетно читање и писање билингвала.
У Србији је велики број школа које похађају двојезична деца- деца којима је
матерњи језик један, а наставу уче на другом језику. О томе да ће дете спонтано
научити, за њега страни језик, нема говора, посебно ако је у разреду једина осо-
ба која говори тим језиком учитељ. Значи, мора се одредити прецизна статегија
учења другог језика, које данас у школама нема.
Школе се у овом случају исувише ослањају на породични дом. Сматра се да
је са учењем језика потребно почети што раније. Али програмски, дозирано, а не
одједном, с намером да се што пре заборави матерњи језик, како би се савладао
неки други, још увек детету потпуно страни језик, иако се у његовом окружењу
тај језик говори.
У оваквим случајевима не само да треба дете мотивисати да чува и негује
свој матерњи језик, већ и да што чешће уочава сличности између свог матерњег
језика и оног којим се у његовој друштвеној средини говори. Дете тада неће има-
ти осећај да је његов језик мање вредан или значајан у односу на онај на коме у
школи учи. Један језик подстицаће учење другог.
Учење матерњег, првог језика, тече спонтано, без намере да се њиме де-
лује васпитно, зато је за њега потребно врло мало мотивације да се научи. За
учење другог, страног језика је потребно много више мотивације, стрпљења и
развијања жеље да га дете савлада.
310 Наташа Николић
Наше школство се углавном овим питањем не бави, већ првим даном у шко-
ли наставницима, а самим тим и деци поставља једнаке образовно – васпитне
циљеве, за све на једном језику.
У школи двојезично дете нема шансу да говори матерњим језиком. Граби
прилику да се овим језиком служи, за време школског одмора док се игра са де-
цом чији је језик исти. Често уочавамо да деца говоре својим матерњим језиком
у школском дворишту, а када им приђемо и они осете наше присуство, прелазе
на други за њих страни језик, вероватно мислећи да раде нешто страшно и да
ћемо их због тога осудити, можда и казнити.
Узрок таквом понашању је свакако преношење искуства својих родитеља,
који им не дају охрабрења да се својим језиком служе, јер ће на тај начин „пока-
зати своје порекло“ мањине и бити одбачено од групе већине. И у праву су, јер
ни једнојезична деца нису едукована да поштују вредности неког другог језика,
да се двојезичној деци диве, па чак и да од те деце и уче њихов матерњи језик.
Како језик није само пуко савлађивање говора, већ и прихватање једног но-
вог понашања и обичаја једне етичке групе, тим је и могућност за мотивацијом
деце да се ослободе и укрштају своја знања већа.
Ко може да енергију проблема искористи као изазове, тако да билингвална
деца не само не буду испод осталих или као они, него чак и бољи?
Необразовани родитељи не могу.
Они виталнији и сналажљивији који раде у иностранству, не могу то учини-
ти ни већом количином новца који шаљу својој деци.
У овој популацији преко 70% у школу децу прате баке и деке.
Ни деца не могу ове проблеме искористити као изазов, јер су немоћна, не-
искусна и не познају довољно чак ни свој матерњи језик. Уз то су добрим делом
закинути свакодневне љубави, помоћи, подршке и подстицаја родитеља.
Радост деце због поласка у школу и жеља да буду велики брзо спласне у
сукобу са строгим правилима које намеће школа, посебно школа на другом је-
зику.
У овом случају неприлагођени планови и програми за билингвалну децу
стварају двоструко више проблема.
На основу свега реченог, за кога онда билингвизам може бити изазов над
изазовима?
Само за наставнике.
Наставници могу удвострученом мотивацијом, са већим жаром и пожр
твованошћу све наведене проблеме подићи на ниво изазова. Наставници имају
прилику да се пре свега инспиришу за овај рад па онда да инспиришу и децу у
школама.
Ево и како:
* Учењем основа матерњег језика своје деце у разреду и њихове културе.
Овим би и двојезична деца и њихови родитељи емотивније прихватили
наставнике.
Двојезичност у школи 311
* Бележењем речи, анегдота, догађаја, духовитости, неспоразума и слично

и сами наставници би уживали више у свом раду, у лепоти језика и духа
једног народа. Учењем о другима више би сазнавали о себи самима.
* Најбољи међу наставницима су дужни да се чешће опредељују за писање
чланака из ове области, студија и за научноистраживачки рад.
* Јануарски сусрети учитеља Југославије морају на својим трибинама има-
ти места за теме билингвизма, јер Србија није острво, па је овај проблем
присутан дуж свих њених граница. И не само њих.
* У развијеном свету се не може живети без развијеног, савременог и де-
мократског образовања. У њему су полиглоте на највишој цени, и трети-
рају се као светски људи.
* Сви листови, часописи, радио и телевизијске емисије дужне су да имају
сталне рублике посвећене изазовима билингвизма. Писање приручника,
у што скорије време, за лакши рад наставника у школама са овом децом,
предстоји.
* Прилагођавањем плана и програма за рад са билингвалном децом.
У педагошком приступу неопходно је поставити ваљан однос између мето-
да и циља.
Узмимо за пример два најупорнија и једнострана схватања:
Увек је најбоље поучавати дете путем његовог матерњег језика.
Матерњи језик мора бити стабилизован пре него што почне настава пос-
редством неког другог језика.
Ова два става се могу помирити у пракси, под условом да се непрекидно
има на уму разлика између наставе и циља програма, и то пре свега са језичког
становишта.
Педагошки принцип је детерминисан од стране власти, и тиме како гледа на
проблем нације и националних мањина, што се у конкретном случају одражава
на планове и програме, који су исти и за једнојезичну, двојезичну и вишејезичну
децу.
Сасвим је сигурно да нигде у свету не постоје неке универзалне методе
образовања билингвалне деце. Од земље до земље, у различитим околностима и
историјским периодима имамо и различите приступе овој проблематици.
Посматрајући и истражујући покушаје којима школа свесно хоће да по-
могне деци да постану билингвална, видећемо да је разноврсност метода управо
запањујућа. То само говори о непоузданости свих тих метода.
Педагози који раде у школама са билингвалном децом недовољно обраћају
пажњу на то да деца која потичу из мањинске групе у тој истој школи уче страни
језик, да дете по програму слуша наставу на страном језику, и што је настраш-
није његов матерњи језик нема одговарајући статус. Дете је принуђено не само
да похађа ту школу, него прихвата и нужност да постане и билингвално и да
похађа наставу на страном језику.
312 Наташа Николић
Мањинско дете најчешће има једнојезичног учитеља, који не разуме шта

дете говори на свом матерњем језику.
Може се само претпостављати шта о својој породици, о својим родитељима
и о свом језику мисли дете када му познавање његовог матерњег језика у школи
не само не доноси бодове, него чак ништа не вреди. Дете се доводи до осећаја
стида због свог језика, своје етничке групе и свог порекла.
Са гледишта социологије и психологије учења, у свим студијама се истиче
значај методе учења. Истраживања показују да је од велике важности не само
одређена методологија, него узраст на коме се она примењује. Огромну улогу
има контекст у коме се огледа учење.
Истраживачи посебно наглашавају да што је говор слабије развијен, то и
говор педагога треба да буде на другом језику једноставнији, реченице краће,
речи једноставне и познате и појмови мање сложени.
Проблеми се још више компликују код социо-културно запуштене деце. Но-
вија истраживања у кућним условима запуштене деце указују да се у таквој со-
цијалној изолацији не само слабије развија, него често уопште не развија говор.
До те мере проблем овде може бити заоштрен да говоримо и о одсуству других
облика понашања.
Када се ради о монолингвалној деци, она поласком у школу долазе у кон-
такт са наставником који говори правилним књижевним језиком. Педагошка и
психолошка исраживања говоре да наставник у почетној фази учења читања и
писања не исправља децу која говоре различитим дијалектима јер су деца емо-
тивно везана за тај говор.
Поштовање овог принципа и у раду са билингвалном децом показало се
као успешно. Од првог до трећег разреда основне школе, већина деце одлично
савлада правилан говор уз помоћ наставника. Међутим, оно што је у раду са
овом децом необично је то да се већ у четвртом разреду деца полако почињу
враћати свом матерњем језику. Како је то период пубертета, узбуркалост, рас-
тење и развој подстичу дете да се враћа својој унутрашњости, природи, мајци,
матерњем језику.
Ово је посебно занимљива област коју треба даље истраживати.
Методика почетног читања и писања непрестано напредује, истражује нове
начине и методе писања и читања, како би се деци што више олакшао рад и
учење. У вези са тим једно од основних начела свремене методике је да се не
користе методе почетног читања и писања које су застареле и превазиђене.
Управо у овом сегменту учења билингвална деца наилазе на проблеме јер
билингвалну децу, на пример Источне Србије, одгајају баке и деке које не поз-
нају довољно српски језик и писмо, а о праћењу методике рада са њима да не
говоримо. Зато је улога наставника и важнија и сложенија.
У раду са билингвалном децом часови обраде слова захтевају велики напор.
На овим часовима посебно време учитељ треба да посвети правилном изговору
појединих гласова. Учење писања слова је нешто лакше, јер ова деца немају
своје писмо, па је могућност мешања слова и писма искључена.
Двојезичност у школи 313
Ученици тешко савладају читање у првом разреду. Многа деца, иако добри
ђаци, приликом читања имају велике потешкоће. Када брзину читања савладају,
још дуго времена не схватају и не разумеју шта су прочитали.
Овде је отворен проблем билингвалне деце. Због свега што је наведено,
раду са њима требало би посветити посебну пажњу.
ПРИЛОЗИ
821.163.41-14.09 Ђурић В.
Малиша Станојевић (Београд)
Говор поезије Војислава Ђурића
Кратком студијом о књигама Војислава Ђурића упућујемо поглед ка чо-

веку који је крајем јула у дубокој старости из живота тихо искорачио. Тим по-
водом професор Владета Јанковић је у пригодном тексту написaо да је Војислав
Ђурић „један од најзаслужнијих научних и културних радника друге половине
двадесетог века у Србији. Академик Војислав Ђурић улази у историју српске
просвећености значајем научног дела које за собом оставља, али ништа мање и

Рођен 1912. године у Малим Крчмарима, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио
у Крагујевцу 1931. године, а књижевност на Филозофском факултету у Београду 1935. године. Био
је наставник женске и мушке гимназије у Београду од 1936. до 1941 године. У јесен 1941. године
напушта Београд и у Крагујевцу ради као наставник Женске учитељске школе, све до 1946. године.
У Крагујевцу је једно време био управник Народног позоришта, а потом руководилац Наставног
савета и помоћник министра просвете Србије. На Филозофском факултету у Београду изабран је
у звање доцента 1949. године. После избора у звање редовног професора за општу књижевност и
теорију књижевности његовим залагањем семинар за светску књижевност 1954. године прераста у
Групу за општу књижевност са теоријом књижевности. Оснивач је и директор Института за теорију
књижевности и уметности 1960. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности
изабран је 1961, а за редовног 1965. године. Био је секретар Одељења за језик и књижевност, гене-
рални секретар САНУ и њен потпредседник од 1977. године. Одликован је Орденом рада са златним
венцем (1961) и Орденом рада са црвеном заставом (1964). За почасног члана ПЕН центра изабран
је 1998. године. Умро је 27. јула 2006. године у Београду.
Славко Леовац, Поезија и критика, Београд, 1994, 42–53.
316 Малиша Станојевић
јединственим, слободно се може рећи епохалним, учинком који је остварио као

педагог и, поготово, као неговатељ и утемељивач установа“.
Војислав Ђурић као мото своје научне, стваралачке и животне судбине узи-
ма синтагму „говор поезије“. Прва истраживања, започета на плану изучавања
народне поезије, у каснијем периоду проширила су се и на друге области ту-
мачења у контексту изучавања светске и нациoналне књижевности. Обухватни
назив својих књига Говор поезије професор Ђурић аутопоетички не образлаже,
али га ипак прецизира поднасловом прве („Појам, слика, звук“), друге („Из наше
књижевности“) и треће књиге („Књижевност општа и национална“). У свом ду-
гом ствaралачком раду професор Ђурић није одустао од свог наума чувања и
неговања поезије. Следио је идеју присутности поезије у оној мери у којој је она
неопходна, како ће касније у свом есеју о присуству поезије код научника писати
Славко Леовац - да „осмисли и употпуни своју слику света или неког проблема.
Научник не стреми ка поезији, нити је она у делима таквих научника присутна и
видљива. Ако не ствара уметност, он је, као сваки стваралац, подразумева увек
када му је неопходна. А потребна му је да би маштовито, визијама употпунио
неку сферу својих идеја или, у другим тренуцима, да би потпуношћу идеја из-
разио своја открића“. На том трагу је професор Ђурић све време као историчар
књижевности и тумач књижевних текстова градио своју однос, пре свега пре-
ма народној епској поезији, за коју је интересовања показивао још у младости.
Сазнаћемо из библиографије да је 1938. године објавио рад Вук као етнолог, а
наредне 1939. године одбранио је докторску дисертацију Тужбалица у светској
књижевности. Додамо ли овоме да је у више наврата приредио народне јуначке
песме, народне лирске песме и народне приповетке и да је у читалачкој јавности
непрeстано присутан са својом Антологијом народних јуначких песма, за коју
је написао предговор и дао драгоцене белешке, са сигурношћу можемо рећи да
је реч о изузетном доприносу проучавању нашег и светског народног стварала-
штва.
Стваралачки и научни став професора Ђурића испољава се и у његовом
сталном указивању на универзалне вредности књижевног стваралаштва у светс-
ким оквирима, од најстаријих времена па све до савремене књижевности. Већина
његових радова сакупљена је као концептуално вредновање књижевних погледа,
разматрања и тумачења преко којих се испољавају најразноврснија уметничка
интересовања. Главнина његове есејистике сакупљена је у драгоцено трокњижје
насловљено као Говор поезије. Професор Иво Тартаља ће као уредник Зборника
у част Војислава Ђурића написати: „Ђурићеве студије из књижевности, ма-
хом посвећене класицима српског, а понекад и класицима хеленског, латинског,
француског, немачког, италијанског песништва – једна су карика у ланцу наше
књижевне историографије која повезује напоре Милоша Савковића и млађих

„Политика“, 6. август 2006.

Славко Леовац, Поезија и критика, Београд, 1994, 42–53.

Изашао је 1992. године поводом осамдесетогодишњице Војислава Ђурића.
Говор поезије Војислава Ђурића 317
књижевних историчара. Ђурић често наглашава да се без познавања страних

књижевности ни домаћа не може познавати. Пажња је овде обузета исконским
силама народног живота, вечитим темама као што су љубав, природа, рад, жр-
твовање“.
По разноврсности тема којима се бавио Војислав Ђурић може се уочити не-
свакидашња ширина погледа, али и изузетна синтетичност. Прва књига Говора
поезије у извесном смислу поставља темеље проучавања књижевности, односно
песничке уметности. Овде је успостављена једна појмовна парадигма, која под-
разумева да песничка слика и звук имају важну улогу у стваралачком поступку
и настајању уметничког дела. У више наврата Ђурић нас упозорава „да подтекст
у пpaвом песничком делу крије дубине чије се дно не види и никаквом се нау-
ком не може досегнути. Одмереност критике која познаје ограниченост својих
закључака уздиже ову службу књижевности у просторе духа изнад дневних хо-
ризоната и свих оних повода што су је изазвали“. У самом почетку радова на
тумачењима књижевности укрштени су односи светске и националне књижев-
ности, с тим што је тај однос ишао у корист тема из светске књижевности, које
су у то доба биле мање, или недовољно обрађиване. Студије које су се појавиле
отвориле су нова питања песничке уметности, филозофије и рецепције књижев-
ности. Већ студија О проблемима Лаокоона скренуће пажњу на себе, а неколико
других изнова читалачкој публици препоручује књижевности које су просторно
и временски међусобно удаљене, али блиске јединственом песничком поимању
света, попут римске лирике, француске књижевности и оних књижевности које
припадају далеком истоку и древним културама као што је студија Јунаци Ма-
хабхарате, или лирика и поетика Р. Тагоре.
Овде ће се зачети и књижевни погледи на однос европске и југословенске
књижевности. Ђурић у тај оквир сврстава Његоша, Мажуранића, Андрића,
Крлежу... Као што ће се касније показати из тих широких захвата, Ђурић ће
прво нашој песничкој уметности дати шири оквир од оног националног, тј. ср-
пску књижевност ће ситуирати у оквир југословенске књижевности, а потом ће
српској књижевности поклонити велику пажњу и изнедрити драгоцене тексто-
ве у контексту тумачења дела наших писаца. Тако ће се појавити друга књига
Говора поезије, садржином у целини посвећена српској књижевности. У њој
су студије посвећене Вуку, Вишњићу, али и Јоакиму Вујићу, Војиславу Илићу,
Шантићу, Ћоровићу, Нушићу, Вељку Петровићу, Светозару Марковићу. Сви су
ти текстови дати у маниру скрупулозног научника какав је био Војислав Ђурић.
Веома је занимљив један од њих који је имао свој предложак у студији Први
српски сатиричари и посвећен је Радоју Домановићу. У тој студији која је обоје-
на завичајним и упечатљивим сликама Ђурић се отргао од послова научника.
Блискост амбијенту и ликовима које је описао Домановић развила је код Ђурића
идеју о могућности употребе фрагмената у функцији аутентичне дескрипције,
која научно дело уздиже у сфере поетског дискурса и даје му дух аутентичног

Зборник радова у част Војислава Ђурића, Београд, 1992, 7.
318 Малиша Станојевић
тумачења. Из тих разлога срећемо и фрагменте овог типа: „Човек који је Србију
назвао Страдијом и који је до данас остао најоштрије перо у српској књижевнос-
ти родио се у срцу Србије, у округу крагујевачком, у Овсишту, где му је отац био
учитељ, близу Јарушица, родног места очевог, и недалеко од Тополе, жаришта
првог српског устанка. То је не само најбунтовнији него и најлепши крај Србије:
под широким небом шуме, воћњаци, пшеничне и кукурузне њиве и ћудљиво
распоређене куће чудесно се смењују на валовитој земљи, раскошно набраној у
небројене удољице и узвишице, које се преплићу као загрљене, беле у пролеће
од шљивиног цвета, зелене у лето од младог лишћа и траве, у јесен боје жара
и бакра, насељене људима чија је битна црта отвореност. Тамо је Радоје Дома-
новић провео детињство, одлазио за време школског распуста као гимназист
и студент, и навраћао као одрастао човек: по завршеном школовању на Фило-
зофском факултету у Београду, као наставник у Врању, Лесковцу и Пироту, као
писар Министарства просвете и коректор Државне штампарије у Београду и као
књижевник прогоњен и отпуштан из државне службе. Тамо се, још у детињству,
напојио духом отпора из народне песме, који му је до краја остао једини сјај
живота: ’Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био
окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка“ – записао је
1905. године’.
Ова импресија могла је да настане из пера само доброг познаваоца Србије
коју Домановић описује. Близина Малих Крчмара и веза са селом Јарушице у
коме је Домановић провео детињство и у њега се стално враћао до краја живота,
познавање људи Шумадије, утицала је на блискост са овим писцем. Ђурић је ис-
писао странице критичког односа према књижевном делу великог српског сати-
ричара у свему трагајући за моделима реалистичке приповетке, али се с времена
на време осврнуо и забележио лепоте завичаја и осликао ведрим бојама пејзаж,
који се мења од пастела ка јарким бојама јесени - боје жара и бакра.
У трећој књизи Говора поезије са поднасловом „Књижевност општа и наци-
онална“ професор Ђурић је сегментовао грађу у четири одељка. Изнова је афир-
мисао свој обухватан однос према књижевности, најпрецизније у последњој
реченици есеја истог наслова: „Вид најчистије опште књижевности имају
и књижевне теорије, чија историја открива да су основни проблеми и закони
књижевног стварања свуда и увек исти“. Распон тема од оних које припадају
најстаријој књижевности, и односе се на библијске поетике, од студија о Дантеу,
или о превођењу поезије, преко расправа о нашим народним приповеткама и о
народној култури, до савремених токова књижевности где се Ђурић огледа у
тумачењима Станковићеве Коштане и питањима времена у Андрићевој прози
говоре о ерудити, врсном познаваоцу књижевности и књижевном историчару
који кроз време провлачи конац на који ниже давно започете анализе песниковог
виђења света.

Војислав Ђурић, Говор поезије, Београд, 1969, књига II, 166.

Војислав Ђурић, Говор поезије, Београд, 1980, књига III, 13.
Говор поезије Војислава Ђурића 319
У својим књигама Војислав Ђурић је направио и већи број портрета наших

и светских писаца и знаменитих људи. Пишући о њима и о догађајима који су
утицали на живот и просторе медитеранске културе и балканских светова, овај
неуморни трагалац и тумач поезије написао је и есеј Врховно божанство реч.
Управо тај есеј говори о томе како се код Ђурића појавила мисао о присутности
и говору поезије и о изузетној моћи речи.
Поред Зборника који је посвећен академику Ђурићу 1992. године, ове годи-
не појавио се и завичајни зборник радова Центра за митолошке студије Србије
у Рачи. У њему су објављена сећања на професора Ђурића (Драгољуб Недељ-
ковић: Наш учитељ – Војислав Ђурић; Иво Тартаља: О животу и раду Војисла-
ва Ђурића, укратко; Влдета Јанковић: Одлазак зачетника), као и текстови који
осветљавају ову личност која је животом од скоро једног века оставила иза себе
велики број радова и обрађених тема. Новина је у томе што је, ваљда први пут
урађен и родословни прилог. Историчар Дејан Обрадовић из истог села из кога
потиче академик Ђурић, објавио је рад Ђурићи у Малим Крчмарима.
Говор поезије има ону димензију која се на крају свих проматрања намеће
као водећа мисао. Она би се могла исказати једноставним констатацијама: реч
је о изузетном подухвату једног књижевног историчара и теоретичара који је на
особен начин скренуо пажњу на вредности светске и наше књижевности, пре-
тварајући своје мисли у амалгам универзалног говора. Обухватан и широк, пог-
лед Војислава Ђурића је све више и више свођен ка унутра, да би на крају тако
уткан припао народној поезији и култури. У том вртлогу времена прошлих увр-
стила се и сама личност Војислава Ђурића. Вредно је се овде сетити речи које су
давно исказане: „Ето – говоре нам из историјских песама некадашњи људи – ми
смо били несрећни. Уништавале су нас болештине, ратови, глaдне године. Нама
је смрт односила наше најдраже, а ми нисмо могли да јој се супротставимо.
Живели смо у тешкој тузи. А били смо жељни добра живота, топлине у међусоб-
ном општењу, да радост примимо и да је дарујемо. Mи најчешће нисмо ништа
друго могли него ли да сањамо о добром животу. Ви претворите наше снове у
стварност, у којој ће злочин и мука бити онемогућени а брига и љубав за човека
сијати непрестано и топло као сунчани зраци“. Тако је говорио Војислав Ђурић.
Зато се и може рећи да је „говор поезије“ мото човека великих знања и необичне
сугестивности, речитог и пуног духа, обдареног природним ауторитетом.

„Митолошки зборник“, бр 15, тема: Академик Војислав Ђурић, приређивач Живојин Анд-
рејић, уредник Модраг Стојановић, Рача-Београд, 2006.

Војислав Ђурић, Неисторијске песме, Београд, 1954, 10.
ПРИКАЗИ
316.728(=163.41)(497.115)(082)(049.3)
392:811.163.41’373](497.115)(082)(049.3)
Соња Петровић (Београд)
Живот у енклави, Лицеум 9, уредник Биљана Сикимић, Центар за научна

истраживања САНУ и Универзитета Крагујевац, Крагујевац 2005, 264 стр.
Зборник Живот у енклави, у редакцији Биљане Сикимић, објављен је као де-

вета свеска библиотеке Лицеум у издању Центра за научна истраживања САНУ
и Универзитета у Крагујевцу. Он садржи осам интердисциплинарних студија
израслих из теренских истраживања у српским енклавама на Косову и Метохији
и у избегличким центрима. Широко захваћена истраживања, која још увек трају,
започета су 2001. године. Резултати су саопштени у оквиру пројеката „Словен-
ски говори на Косову и Метохији“ и „Етнолингвистичка и социолингвистичка
истраживања избеглица и мултиетничких заједница на Балкану“ с циљем да се
живот у енклави систематски изучи са становишта језика, фолклора и културе.
О озбиљности и темељности овог подухвата сведочи и претходна, осма свеска
Лицеума Избегличко Косово (2004) која се узајамно допуњује са Животом у ен-
клави. У обе збирке радова, као и у другим зборницима које је, као руководилац
пројеката, осмислила и уредила Биљана Сикимић (Скривене мањине на Балкану,
2004; Бањаши на Балкану, 2005), у средишту је мултидисциплинарна и интер-
дисциплинарна анализа усменог дискурса – усмених историја, прича из живота,
биографских прича („личних наратива“).
Студије усменог дискурса су релативно млада дисциплина која се разгра-
нава и специјализује помоћу методологија различитих језичких и друштвених
наука. Иако већ дуго влада занимање за усмену традицију, тек однедавно је „от-
кривено“ да област усмености нуди огромне могућности. Док је руска наука
322 Књижевност и језик
развијала методологију усмених историја кроз фолклористику, етнолингвистику

и интеркултурну комуникацију, у западноевропској и америчкој науци предња-
чили су историчари и социолози. Разумљиво је одушевљење историчара: усмене
историје дале су реч оним људима чији је глас дотад био скривен, историјску
грађу освежиле су истински проживљеним збивањима и омогућиле истражи-
вачима да изађу на терен и буду „интерактивни“ – да се непосредно сретну с
историјом. Социолози су такође проширили подручје истраживања. Усмена све-
дочанства су им помогла да боље разумеју друштвену покретљивост, начин на
који се крећемо кроз друштвене системе и правимо изборе, кројећи тако и део
своје судбине. Уз то, животне приче осветлиле су специфичност друштвених
група пошто се испоставило да се слично животно искуство другачије памти и
интерпретира у зависности од припадања групи. У спрези с филозофима, пси-
холозима, антрополозима, етнолозима, социолози су теоријски развили анализу
усменог дискурса и тако методолошки оснажену представили истраживачима
књижевности, лингвистима и фолклористима. Ново рухо анализе дискурса било
је изазовно за теоретичаре жанрова, контекстуалну и перформативну анализу,
оралисте, наратологе, постструктуралисте свих усмерења, херменеутичаре и
многе друге. У нашој науци ову област, са њеном етнолингвистичко-социолош-
ко-историјском апаратуром, пригрлили су млади ентузијасти из разних инсти-
туција окупљени на поменутим пројектима Биљане Сикимић, по образовању
углавном лингвисти, као и филолози, етнолози, историчари и други, сви с јаким
склоностима према теренском истраживању и фолклору. Примењујући нове ме-
тодологије на усмену књижевност и фолклор, они су остварили изврсне резулта-
те у поменутим зборницима о мањинама, косовским избеглицама и Бањашима.
Живот у енклави отвара студија Милоша Луковића о историјским, урбано-
демографским и социолингвистичким особеностима Косова и Метохије. У сре-
дишту пажње је некадашња и садашња културна панорама Косовске Митровице
у многобројним својим сегментима, у оквиру чега се издваја северни део града
и српска енклава у њему. Анализирајући теренске записе – усмена сведочанства
становника северне Митровице о пређашњем и тренутном животу – Луковић
тумачи промене и двострукост подељеног града, његову микроструктуру, однос
староседелаца и дошљака, мултиетнички и мултилингвални карактер станов-
ништва. Захваљујући занимљивим сабеседницима и темељном студијском ис-
траживању, осветљени су многи социјални и културни симболи и институције
као што су „Трепча“, предратна соколска и скаутска удружења, косовски солун-
ци, спортски клубови, гимназија. Град се указује као жижа преламања индиви-
дуалних судбина (етничких, језичких) и актуалног стања подељености: умет-
ници који су давали шарм граду, микроплан једне улице, међуетнички саживот
(Срби, Албанци, Роми, мухаџири Планарије, Турци), однос према оближњим
манастирима и духовним светињама (Бањска, Девина вода, Звечан) и чување
народних и црквених обичаја у доба комунизма, забаве и светковине у граду и
у околним селима, однос између центра и периферије, однос према колонијама,
досељеничка предања.
Прикази 323
О проблему конструкције локалног идентитета у енклави Прилужје рас-

правља Биљана Сикимић, с пуном свешћу да је ова деликатна тема условље-
на не само субјективном сликом саговорника, него и разговором који диригује
истраживач, као и ауторским избором и интерпретацијом транскрипата. Назна-
чени су кругови „другости“ (Ковачани, Моравци, терзије, Латини, Црногорци,
Србијанци, Черчике, Ардановци и др.) којима је заједничко да припадају истом
језику. Праћењем развоја опреке свој : туђ постепено се откривају промене у од-
носу према „другом“ који се раслојава на односе према „туђинцу“ и „странцу“.
Актуелни односи према „другом“ у Прилужју разликују се од традиционалних
и фолклорних ликова странца и туђинца, при чему се обраћа пажња и на дигло-
сију карактеристика ових ликова у различитим културним сферама (нпр. „своји
туђинци“ у области свакодневе културе). Водећи рачуна о локалном знању и
социјалној и психолошкој дистанци саговорника, Биљана Сикимић разматра
дијахронијски и синхронијски развој концепта части и срамоте у изградњи слике
о „другом“, откривајући да су жива и митотворна народна предања о Дробњаци-
ма као о „племену и семену“ Вука Бранковића, о Даби и о роду Ковачана. Закљу-
чује се да су на локалној скали „другости“ негативно маркирани само Албанци
и војне снаге Уједињених нација, а да је слика „другог“, створена пре етничких
подела на језичким и конфесионалним разликама, данас означена неутрално.
Тренутно стање народних умотворина на Косову и Метохији и њихову пси-
холошку улогу тумачи Валентина Питулић на основу теренских истраживања
студената књижевности и језика из Грачанице. У условима угрожене егзистен-
ције и ограниченог кретања, српско становништво у енклавама на Косову и
Метохији радо је пригрлило улогу саговорника у теренским истраживањима,
доживевши такав рад ескапистички, као искорак из свакодневице, али и као пут
ка оживљавању предачког памћења, што има извесну исцелитељску функцију
јер се схвата као проналажење архетипа.
У интерпретацији записа трију песама и разговора с гусларом Слободаном
Глигоријевићем из Зубиног Потока, Смиљана Ђорђевић дотиче се тешкоћа ис-
траживања савременог гуслања (репертоар, однос с публиком и истраживачем).
Назначени су проблеми који се односе на осавремењивање репертоара, однос
певача према појединим врстама песама, активну улогу публике, удео и оцене
индивидуалног (научене тј. „историјске“ и „новокомпоноване“ песме – које сам
спевава), културно позиционирање гуслара, реактуализацију стварности о којој
се пева, профанисање херојске тематике епске песме, свесно деконтинуирање
импровизације, трансформацију традиционалних модела, присуство језика сав-
ремене популистичке културе и њених симбола вредности, укључујући језик
медија и дневне политике.
Дијалекатску слику Сиринића, жупе на северу Шар-планине, описао је Ра-
дивоје Младеновић. Захваљујући географској, економској, етнографској и лин-
гвистичкој вези са српским областима на Шари, југу Метохије и југу Косова, у
Сиринићу се развио специфичан говор призренско-јужноморавског типа, раз-
личит од сродних суседних говора. Закључује се да микродијалекатска дифе-
ренцијација сиринићког говора у два говорна типа одражава етнографску дифе-

ренцијацију и сведочи о дијалекатским системима који су ушли у овај говор. У
прилогу су дати дијалекатски текстови, међу којима има занимљивих предања и
веровања (О Видовдану, вртолому, чуми и сотони итд.).
Транскрипти разговора са Веселином Герићем, последњим грнчаром из
Штрпца, послужили су Светлани Ћирковић као грађа за анализу усменог дис-
курса и улоге фолклора у објашњењима и коментарима казивача. У раду се
указује на начин укључивања елемената фолклорних текстова у усмени исказ
и расправља о фолклорним дигресијама и казивачевој свести о перформатив-
ности нарације. Казивач објашњава и коментарише нижући асоцијације према
прошлости или према садашњости и будућности. Кад је реч о језику, запажа
се његова функционална раслојеност. У склопу анализе дискурса тумаче се ка-
зивачеви погледи на креативност и уметност у грнчарском занату и на „друге“
као занатлије, а као посебни појмови у перцептивној грнчарској терминологији
размотрени су грнчарски точак и грнчарска пећ.
На материјалу разговора са Вером Јовановић, бајалицом из села Врбовца
код Витине, Марија Илић је анализирала идеолекат и опште одлике дискурса,
оцртавши обрисе слике света казивачице и њене погледе на народну медицину.
Занимљив транскрипт показује како се у разговор на опште теме укључује био-
графска прича (Вера трага за најмлађим сином Гораном који је нестао у рату),
изазване спољним околностима (посетом службенице косовске администра-
ције). Показано је како наратив Вере Јовановић тежи сегментацији, обликовању
око општих места теме бајања и тајне праксе народне културе која подразумева
табуе делања и говора. У раду се доносе етнолингвистички терминолошки реч-
ник бајања у идиолекту казивачице, као и транскрипти.
У студији Николе Дудића о старим гробљима и надгробним белезима Косо-
ва и Метохије указано је на њихову блискост по облику и иконографији са спо-
меницима најближег српског окружја. Споменици настали у близини манастира
Студенице и реке Студенице били су језгро одакле су, долином Ибра, расађиване
уметничке идеје. То показују високи дрвени крстови у приобаљу Ибра, у облас-
ти Новог Брда и широм Метохије. Посебно се анализира порекло надгробног
споменика од белог мермера са скулпторски обрађеном главом из Светих Ар-
ханђела код Призрена и два надгробна споменика из Грачанице и Кончулића,
који откривају везе између Србије и Косова и Метохије.
Зборник Живот у енклави представио је, кроз интердисциплинарне сту-
дије и примену различитих методолошких приступа (теренску грађу анализи-
рају фолклористи, дијалектолози, социолингвисти, етнолингвисти, историчари
уметности), актуелну слику свакодневног живота у енклави и расељених лица с
Косова и Метохије. Уз све нове приступе анализи усменог дискурса, не би ваља-
ло занемарити да је у основи овог истраживања био управо низ личних сећања
– успомена о томе како је било некад, и осећања о томе како је сад. Кроз усмене
историје и биографске приче, како оне које су саопштене, тако и оне затајене,
оживљава усмена историја косовске енклаве. Сва та индивидуална сећања имају
Прикази 325
властиту снагу коју можемо да осетимо захваљујући транскриптима – зато су они

толико важни и потпуно оправдани – и управо та јединствена енергија сећања
омогућава да се интерпретирају, реконструишу и повезују збивања и промене у
времену (некад и сад), простору (своја родна енклава и туђи избеглички центри),
језику, на личном плану кроз смену животних етапа (пре, за време, после), као
и на ширем плану културе једне заједнице. Узети скупа, студије и транскрипти
пружају дубински и у исто време разностран увид у проблематику бившег и са-
дашњег живота носилаца традиционалне културе с Косова и Метохије. Упркос
различитостима, из радова у овом зборнику на један или други начин исијава,
симболично и истински, мирна надмоћ сећања људи из косовске енклаве над
празнином и бешчашћем заборава.
371.3::811.163.41(082)(049.32)
371.3::821.163.41(082)(049.32)
Вељко Брборић (Београд)
Обука у неговању српског језика и књижевности

Неговање српског језика и књижевности, Зборник радова, уредници: Љиљана
Петровачки и Оливера Радуловић, Филозофски факултет (Нови Сад) и Orpheus
(Нови Сад), 2006, стр. 1–271.
Зборник радова са семинара који је организовао Центар за усавршавање

наставника Филозофског факултета у Новом Саду представља освежење, у
правом смислу речи, за све оне којима је стало до унапређења теорије и праксе
у настави српског језика и књижевности. То се у првом реду односи на настав-
нике и професоре српског језика и књижевности који раде у нашим основним
и средњим школама. Њима је овај зборник и намењен. Наиме, семинар под на-
зивом Неговање српског језика и књижевности одржан је на Филозофском фа-
култету у Новом Саду током 2004. и 2005. године, а Зборник доноси радове са
семинара, предавања и радионице. Сва пленарна предавања била су попраћена
методичким радионицама које су реализоване у Гимназији „Бранко Радичевић“
у Сремским Карловцима. Рад у радионицама био је усаглашен са пленарним
предавањима.
Шире теме овог семинара и његових радионица биле су: Иновације у мето-
дичкој теорији и пракси, Правописни проблеми и недоумице, Савремени писци
у настави, Интертекстуалне везе народне и драмске књижевности, Неопход-
ност функционалне граматике и Проблеми у настави српског језика и књижев-
ности.
Аутор програма семинара и координатор била је Љиљана Петровачки, збор-

ник као уредници потписују Љиљана Петровачки и Оливера Радуловић уз ре-
цензију Павла Илића.
Зборник доноси поред Уводне речи (Љиљана Петровачки) девет радова:
Иновације у настави (Павле Илић), Правопис – ортографски правилник и је-
зички саветник (Мато Пижурица), Књижевност као тема умјетничке прозе
(Јован Делић), Методичке иновације у теорији и пракси наставе српског језика
и граматике (Љиљана Петровачки), Рефлекси усмене књижевности у савреме-
ној српској драми (Љиљана Пешикан Љуштановић), О плетиву новом и старом
– Интертекстуална реконструкција „Енциклопедије мртвих“ (Оливера Раду-
ловић), Сумњиво лице у српској драми (Бранка Јакшић Провчи), Префиксација
– у светлу савремених теорија о творби речи у основношколским уџбеницима
(Гордана Штасни), Место граматике у учењу српског језика као страног (Јас-
мина Дражић), као и три методичке радионице: Поезија Гаврила Стефановића
Венцловића (око 1680–1749) (Сандра Урбан), Припрема за методичку радионицу
(Јелена Ратков), Изричне и зависноупитне реченице (Зорица Кнежевић).
Девет предавања и три методичке радионице, јесу, свака на свој начин, до-
принос настави и сви они који их буду консултовали наћи ће у њима нешто
корисно за реализовање наставних часова.
Уместо коментара појединих радова, што превазилази могућности и намене
овог приказа, овде ћемо донети три цитата из три рада, као илустрацију онога
што се у Зборнику налази.
„Најпре, књижевност је уметност речи, језичке уметности. Стога се не
може реципирати без знања језика на коме је писана, а често ни тумачити без
примене метода заснованих на науци о језику. Тумачи се увек путем усменог или
писменог изражавања. Са друге стране, језик у књижевној уметности је у својој
најсавршенијој употреби. (...) Изучавањем књижевних дела оплемењује се и бо-
гати знање језика и стиче ваљана култура изражавања“ [стр. 7] (Павле Илић).
„Анализа Кишових прозних дјела, усмјерена превасходно на трагање за
пишчевом поетиком, омогућава нам да уочимо тенденције и доминанте у прози
овога писца, и то како на тематском плану, тако и на плану трагања за `формом`,
односно на плану умјетничких поступака. Без обзира на све Кишове мијене,
које нијесу мале, могућно је уочити доста особина карактеристичних за цијело
његово стваралаштво“ [стр. 43] (Јован Делић).
„На крају само неколико напомена у вези с двојствима у Правопису. Нови
правопис их има нешто више него претходни, што је део професионалних зна-
лаца поздравио, верујући да је то једини начин да се правописни приручници не
би претворили у средство за умножавање неписмених; други пак у овоме виде
слабост јер она збуњује и појачава утисак ненормираности, што повлађује све-
општој недисциплини. Приличан број двојстава, на која се указује као на при-
мере ненормираности (обично морфо(но)лошких, али не само њих) правопис
преузима из нормативних граматика“ [стр. 39] (Мато Пижурица).
Прикази 329
Радови у зборнику су неједнаког квантитета, најчешће су од двадесетак

страница (П. Илић, Ј. Делић, Љ. Петровачки, Г. Штасни, Ј. Дражић) али има и
оних знатно дужих, од педесетак страна (О. Радуловић), док су радови из радио-
ница нешто краћи.
Семинар је употпуњен гостовањем лауреата Змајеве награде Злате Коцић,
песникиње и просветног радника која је одржала једно предавање, па зборник
доноси у одељку Сусрет са песником, као додатак песму награђене песникиње
Лазареве Лестве (Злата Коцић) и два рада: Замак Душе (Славко Гордић) и Све је
само припрема (Злата Коцић).
Семинару је присуствовало око две стотине наставника и професора из Вој-
водине и то је потврда његове валидности и, верујемо, успешне едукације вели-
ког броја наставника и професора српског језика и књижевности.
Начин и облици рада на овом семинару били су, може се рећи, усклађени са
традиционалним зимским семинаром за наставнике и професоре српског језика
и књижевности, који већ скоро пола века организује Друштво за српски језик
и књижевност Србије. У оваквим семинарима посебно су се добрим показале
методичке радионице, као облик практичног рада. Методичке радионице, не-
спорно, афирмишу истраживачки рад и пружају већу могућност за испољавање
инвентивности и креативности и наставника и ученика.
Вреди поменути и издаваче овог зборника: Филозофски факултет из Новог
Сада и издавачка кућа Orpheus који су свакако заслужни што се један овакав
зборник појавио добро и прегледно опремељен и технички и дизајнерски.
Верујемо да ће овај Зборник наћи своје место у библиотекама наставника
и професора српског језика и књижевности и да ће бити консултован у настави
приликом реализације овде понуђених наставних тема и наставних јединица.
Убеђени смо да ће и на овај начин бити оснажена идеја о континуираној едука-
цији наставника и професора српског језика и књижевности који раде у нашим
школама.
37.016:811.163.41 (075.2) (049.32)
Јелена Јовановић (Београд)
Ново – а традиционално добро

Милија Николић, Мирјана Николић, Српски језик и култура изражавања за
4. разред основне школе, прво издање, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд 2006, 142 стр.
0. Уџбеник Милије Николића и Мирјане Николић посвећен је, како се већ

из наслова види, србистичким граматичким, стилистичким и језичко културним
темама, примереним наставном програму предвиђеном за 4. разред основне
школе. На 140 страница текста аутори обрађују градиво из граматике, говорне
културе и писмености.
1. Српски језик и култура изражавања представља прерађен и проширен
текст досадашњих издања уџбеника, те је тако добио (ново) дводелно компози-

Проширења се тичу следећих тематских јединица: породице речи и градитељска моћ наста-
вака – реч је о прилогу који долази иза прве тематске јединице: језик и говор; богаћење речника и
скраћено казивање – стилска вежба која следи иза вежбања неуправног говора; вишезначне речи
– овај прилог са вежбањима аутори наслањају на вежбања за изговор и писање гласова; конкретне и
апстрактне именице – тематска јединица којом аутору употпуњавају своју расправу о именицама;
правописна вежба у вези са придевима са словом ’ј‘ – као прилог проучавању придева; оживљавање
речима – стилска вежба постављена иза говорне вежбе о занимљивим значењима придева; понашање
у говорним улогама – прилог који се наслања на тематску јединицу о личним заменицама; стварање
нових речи – говорна вежба наслоњена на расправу о бројевима; отклањање сувишних речи – стилс-
ка вежба у вези са исказивањем прошлости, садашњости и будућности; избор речи – стилска вежба
наслоњена на тематску јединицу о променљивим и непроменљивим речима; скраћенице – прилог
са правописном вежбом постављен иза расправе о наглашеном слогу у речи; основно и пренесено
значење речи – стилска вежба иза вежбе о глаголској валенци (један глагол – мноштво објеката).
ционо уређење: први део сачињава градиво из граматике, а други – градиво из

говорне културе и писмености.
1.1. Градиво из граматике окупља следеће теме: језик и говор; управни и
неуправни говор; врсте реченица по значењу; именице – заједничке и властите,
градивне, збирне, конкретне и апстрактне, род и број именица; придеви – опис-
ни, присвојни, градивни, род и број придева; личне заменице (у улози субјек-
та); бројеви, глаголи – исказивање прошлости, садашњости и будућности; про-
менљиве и непроменљиве речи; наглашени слог у речи (акценат) – наглашене и
ненаглашене речи; састав простих реченица – скупови речи у реченици, проши-
ривање реченица скуповима речи, наглашавање речи у реченицама, глаголски и
именски предикат; именички и глаголски додаци – атрибут, прилошке одредбе
за место, време и начин, објекат; ред речи у реченици.
1.2. Градиво из говорне културе и писмености обухвата следећу скупину
тема: породице речи; дијалог; богаћење речника и скраћено казивање; вежбања
за изговор и писање гласова; вишезначне речи; писање имена држава и пок-
рајина; писање имена припадника народа; писање назива књига и листова; дуго
и кратко изговарање гласова; веза значења и изговора речи; писање придева
изведених од властитих именица; придеви са словом ’ј’; оживљавање речима;
одељци (пасуси) и план текста; прича у сликама; сажето препричавање текста;
понашање у говорним улогама; употреба заменице ’Ви’ из почасти; заменице и
лепота казивања; препричавање текста са измењеним лицем; писмено обавешта-
вање – телеграм, молба, извештај; изговарање и писање појединих бројева; ства-
рање нових речи; попуњавање поштанских образаца; заграда; казивање текста
са промењеним временом; казивање текста са промењеним лицем; отклањање
сувишних речи; избор речи; скраћенице; изражајно читање и казивање; промена
завршетка приче; причање о доживљају; главни делови писменог састава; опи-
сивање; основно и пренесено значење речи.
1.3. Све ове теме, пре свега – реализоване према упутном, предвиђеном
наставном програму – припадају темама тзв. школске граматике, и праћене су
овде одговарајућом анализом и одговарајућим методичким решењима. Сем тога,
значајан моменат што дате тиме чини актуелним јесте чињеница да готово све
оне захтевају вишеаспектни приступ: није их, то јест, могуће разрешити приме-
ном само једног критеријума – формално-граматичког: намењеном ученицима
у првом реду, већ и других – посебно методичког: у првом реду наставницима
намењеном.
2. Када је реч о општим принципима уређења уџбеника може се примети-
ти да је усмереност аутора првенствено на стицање практичних (применљивих)
знања, а строго одређено – и по неопходности – теоријских.

а) Тамо где природно из анализе примера произалази дефениција одеређене граматичке поја-
ве; б) тамо где ваља понешто експлицирати (просто теоријски поткрепити) и в) тамо где се води
рачуна о методолошком уравнотежењу теоријских и практичних приступа.
Прикази 333
2.1. У том смислу аутори успешно успостављају код ученика корелације и

саодносне везе између њихове компетенције (предзнања, базе) и перформансе
– способности, па и воље и умешности, да то знање примене (и надграде).
2.2. У компоновању тематских јединица аутори се базирају на инстру-
менталним односима, и са смером од анализе и индукције, конкретизације и
специјализације ка синтези и дедукцији, апстракцији и генерализацији. На тај
начин изграђују методолошки приступ који подразумева како истраживачке за-
датке тако и упућивање на проблемску и стваралачку наставу.
3. Како би врста материје – језичка грађа, дакле – и граматичке области
биле радно оптималне и функционалне – аутори их прилагођавају а) нивоу
знања ученика четвртог разреда, б) временском располагању: једногодишњем
курсу и, наравно, в) предвиђеном програму рада. Језичка грађа пробрана је тако
да подстиче радозналост и мисаону активност ученика. Омогућава наиме да и
лингвистичким и поетским методама реконструишу текстове, и да на тај начин
интенционално прилазе језичкој проблематици. Стога аутори најчешће користе
неки погодни полазни текст (језички предложак, редовно поетске природе) на
коме се брзо увиђа и објашњава одговарајућа језичка појава.
4. Као саставни део обраде извесних језичких феномена и примене науче-
ног, а потом и обнављања – јасно, на погодним текстовима и примерима, – Ми-
лија и Мирјана Николић учинили су граматичке вежбе важним инструментом
искорачења ученика са нивоа препознавања језичких чињеница на ниво њихове
применљивости.
4.1. На тај начин омогућавају ученицима да а) развију већу вербалну пок-
ретљивост – пре свега, већу поузданост у властити говорни чин, а и способност
за неку врсту самокориговања, као и да б) своје знање практикализују. Оваквим
задацима и вежбањима упућују ученике да знање о језику повежу са практичним,
’комуникативним’ говором. Методолошко-методички посматрано, аутори тако
компонују вежбе да се реализују као граматичке у ужем смислу – расклапањем
(по ’природним’ нивоима и лингвистичким равнама) језичког система, – и као
вежбе практичног говорења и писања (синтетички и конклузивно): окупљањем
издвојених равни (дакле, апстрактно) и оперисањем наученог (– реално).
4.2. У складу са тематском композицијом уџбеника – издвајају се две врсте
вежби: а) г р а м а т и ч к е – које се реализују као језичке, а ове даље као: фонет-
ске, морфолошке, синтаксичке и лексичке, и правописне; и б) в е ж б е п р а к-
т и ч н о г г о в о р е њ а.

Једном речи методологија изградње уџбеника вођена је скупом складних чинилаца којег чине
упутства, питања и образложења, с једне стране, те комбинација логичке, лингвистичке и комуникационе
методе, реализоване варијантно: као читање, писање, слушање и говорење – с друге стране. На сваком
говорном смеру – тј. ма коју методу ставили у први план – аутори овога уџбеника воде рачуна да се ’обез-
беди‘ повратно обавештење. Ове методе аутори остварују паралелно, сукцесивно или наизменично.

Коришћење примера из пригодних, текућих или запамћених говорних ситуација – несумњиво
има значаја у запажању језичких појава. Визуелни материјал: графичке карте, енигматске схеме, ребу-
се, језичке скривалице, слагалице итд. – употребљавају са прорачунатим подстицајима, имајући у виду
да илустровани појмови, односи и релације на овом нивоу знања ученика могу бити веома ефектни.
4.2.1. Фонетске вежбе првенствено су везане за гласовну и правописну про-

блематику у српском језику, тј. за изговор и писање гласова, за њихово дуго и
кратко изговарање, те и за изговарање појединих бројева, изражајно читање и
казивање. Ваља напоменути да су све ове вежбе праћене и усвајањем нове лек-
сике. Тако се пред ученицима истовремено расклапа граматички и лексички сис-
тем. Ортоепске вежбе присутне су – колико је потребно и докле је сврсисходно
– у оквиру фонетских – најчешће као акценатске и(ли) као дикцијске.
4.2.2. У складу са препознавањем основних врста речи у српском језику, и
почев од тога – обрађују се именице, придеви, личне заменице, бројеви и глаго-
ли. Аутори указују и на основне принципе творбе речи у српском језику: дерива-
цију и композицују, нарочито онда када ваља наћи одговарајући лик речи (име-
нице, придева и(ли) глагола) за опис одређене ситуације. На тај начин ученици
стичу знања о именицама са значењем лица, животиња, биљака, предмета, места
(простора), о апстрактним и глаголским именицама, о присвојним и описним
придевима, итд.
4.2.3. Синтаксичке вежбе усмерене су у првом реду да се ученици оспособе
за тачну, прецизну формулацију мисли, те да, упућујућу и размењујући међусоб-
но комуникативно завршене поруке – уоче синтаксичке моделе са типизираним
употребним вредностима: обавештење, питање, заповест. То треба да им олакша
да своје мисли, језички-формално, артикулишу и тачније и течније.
4.2.4. У конципирању лексичких вежби аутори полазе од сагледавања ситу-
ационе примене неке лексичке појаве (дакле, на конкретном извору), а онда пре-
лазе на истраживање посебних појава. Нарочито се осврћу на породицу речи,
богаћење речника путем скраћеног казивања, значење речи у вези са њиховим
изговором, стварање нових речи, отклањање сувишних речи, избор речи, опи-
сивање, вишезначност речи, основно и пренесено значење речи, итд. – Дакле
све у вези са одређеним стилским и стилистичким појавама, као што су прича
у сликама, препричавање текста, попуњавање поштанских образаца, промена
завршетка приче, причањео доживљају, описивање итд.
4.2.5. Правописне вежбе, више или мање, прате рад на свим језичким ни-
воима и у свим лингвистичким перспективама, а најчешће као допуњавање и
преобликовање текста. На неке се, међутим, посебно ставља акценат, као што је
писање имена држава, покрајина и припадника народа, писање назива књига и

Синтаксички систем српскога језика аутори расклапају колико дозвољава ниво знања ученика
4. разреда основне школе. Полазећи од општих комуникативних функција реченица, осврћу се по-
себно на састав простих реченица, те на наглашавање и ред речи у реченицама. Расклапање даље иде
преко синтагматских, предикатских и непредикатских, спојева речи, и, с тим у вези, води се рачуна
о њиховој спојивости, двојакој – конгруенцијској и рекцијској. На сличне се синтаксичке законитос-
ти приликом вежбања ученици упућују када треба реченице допунити одговорајућим обликом: па-
дежним или глаголским; или када са сличним задатком ваља трансформисати реченицу (а нарочито
када се од ученика захтева да сами праве исказе). Ово расклапање коначно доводи до онога чиме се
и оперише: до синтаксичких јединица – речи. И практично, ова синтаксичка разина ауторима служи
као увод у лексички систем српског језика, у основне лексиколошке појаве и лексичке законитости.
Прикази 335
листова, писање придева изведених од властитих именица, употреба заменице

’Ви’ из почасти, писање појединих бројева итд.
4.2.6. Вежбе практичног говорења – тј. самосталног монолошког излагања
и писања тичу се истовремено учења и језика и писмености. Причање, препри-
чавање, описивање, писање писма, телеграма, молбе, извештаја и сл. – најчешће
се мотивишу изворном ситуацијом, али и индивидуалним искуством (причање/
писање по сећању, утисцима итд.).
4.3. Коначно, аутори су показали велику умешност како у томе да језичку
грађу не сведу на стереотипне и немотивисане примере, тако и у томе да веж-
бања не поставе на импровизовану и немотивисану основу, и – чини се као нај-
важније – да у споју са претходним моментима – уваже ситуациону условљеност
језичких појава.
5. И по темама које обрађује и по начину на који те теме обрађује, уџбе-
ник Српски језик и култура изражавања Милије Николића и Мирјане Николић
представља значајан допринос настави граматике и стилистике савременога ср-
пскога језика, и језичке културе уопште. По својој концептуалној суштини – на-
учној и педагошкој ослоњености на националну културу и националну језичку
грађу, и по усмерености на побољшање педагошке праксе у области српског је-
зика, тј. и по једноме и другоме, – уџбеник Српски језик и култура изражавања
доступан је и разумљив ученицима 4. разреда основне школе, и, не мање битно
– прихватљив и користан за наставнике.
5.1. Овим се уџбеником отклањају многи проблеми везани за начине рада и
продуктивност у настави српскога језика, – те се на основу њега на одговарајући
начин може планирати и организовати настава, а ученицима градиво учинити
приступачним и занимљивим. Своју ефикасност уџбеник остварује у томе што
заобилази скучене околности формализованог и умртвљеног приступа у којима
ученици стичу апстрактна и непримењива знања, а настава губи целисходност.
5.2. Закључак је један: и ученицима и наставницима потребна је корисна
граматика – онаква која не оперише апстрактним знацима и празном комбина-
ториком, већ почива на конкретним језичким остварењима, на баштињеним и
новоствореним исказима, а усмерева се према употребним вредностима језика
и срачуната је на развијање језичког знања и сензибилитета, као и исказне моћи
ученика.
5.3. Српски језик и култура изражавања Милије Николића и Мирјане Ни-
колић оцртава управо овакве координате и ствара функционални контекст за
разумевање појмова и њихових језичких ознака (термина), па је инструмент ис-
корачења са нивоа препознавања на ниво њихове употребе. Што је у потпуном
складу са теоријским знањем о језичким појавама и обавештењима о језичкој
норми које овај уџбеник пружа у методичким околностима које су срачунате на
развијање језичке праксе.
Једном речи: аутори су указали на међузависност чинилаца који учествују
у изградњи доброг уџбеника, и показали су да суверено владају стручним и ме-
тодичким способностима.
811.163.41’373(049.3)
Ивана Кoњик (Београд)
Стана Ристић, Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма,

Монографије 3, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2006, стр. 228.
1.0. Монографија Стане Ристић, Раслојеност лексике српског језика и лек-

сичка норма, објављена је као трећа по реду књига у едицији Монографије Инс-
титута за српски језик САНУ у Београду, а као њена четврта по реду књига. Ако
се има на уму да се ауторка ове књиге у првом реду бави лексикографским ра-
дом, као један од аутора и редактор на изради Речника српскохрватског књижев-
ног и народног језика САНУ (до сада је урадила преко 3500 стр. лексикографског
текста, према подацима наведеним у биографији на крају књиге), – те да је у ис-
том периоду објавила и бројне запажене научне радове у области лексикологије
и лексикографије, јасно је колико је напора уложено у настанак ове књиге, и да
иза овог подухвата Стане Ристић, уз поменуто богато лексикографско искуство,
стоји вишегодишње систематско истраживање и проучавање лексичке пробле-
матике. По важности теме која се истражује у књизи, а којој наша лингвистичка
наука до сада није посветила потребну пажњу, и, посебно, доприносу који је на

Поред бројних научних радова (преко 70), ауторка је претходно објавила и три монографије:
Начински прилози у савременом српскохрватском књижевном језику (лексичко-граматички при-
ступ) (Београд 1990), Реч. Смисао. Сазнање (студија из лексичке семантике) (у коаут. са М. Радић-
Дугоњић, Београд 1999), Експресивна лексика у српском језику (теоријске основе и нормативно-кул-
туролошки аспекти) (Београд 2004).

Како Стана Ристић у књизи наводи, нормирање лексике у традиционалној нормативистици
није се постављало као посебан вид регулисања језичке материје, него се углавном реализовало у
том пољу учињен, књига Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма и
њен аутор Стана Ристић, заслужују признање.
2.0. Уз Садржај, Предговор (9–10), Резиме на српском и енглеском језику
(181–199), Литературу и изворе (201–210), Предметни (213–224) и Ауторски
регистар (225–226) и биографску белешку О аутору (227–228), књига садржи
и четири поглавља која имају следеће наслове: I Развој језика и језичка норма
(13–75), II Дескриптивни речници као нормативни приручници (79–109), III Лек-
сикографски метајезик (113–134) и IV Стране речи у српском језику (137–177).
Свако од ових поглавља састављено је из више краћих студија, радова, који су
протеклих година презентовани научној јавности на конференцијама и/или пуб-
ликовани у лингвистичким часописима, а за ову прилику су у потребној мери
измењени и допуњени с циљем да се створе тематске целине, те да се њихов
садржај актуелизује у складу са текућим променама у сфери лексике српског
језика и у складу са савременим научним теоријским достигнућима. Њима је
прикључена и уводна студија Неки аспекти развоја и нормирања српског језика
која се на овом месту први пут објављује. У даљем приказу монографије, украт-
ко ћемо представити свако од ова четири поглавља.
3.0. Прво поглавље, Развој језика и језичка норма, бави се проблемима је-
зичког и уже лексичког нормирања српског језика и садржи четири краће сту-
дије: Неки аспекти развоја и нормирања српског језика (13–40), Лексичко норми-
рање и стандардизација језика (41–52), Нормирање лексике разговорног језика
(53–64) и Улога конкуренције у регулисању лексичке и функционално-стилске
норме (65–75). У њима су проблематизована следећа општа питања: дефини-
сање лексичке норме, однос лексичке норме према другим видовима језичког
нормирања, улога лексичке норме у стандардизацији језика, правци развоја ср-
пског језика, нарочито од друге половине 20. века до данас, промене које су се
десиле у српском језику и које се управо дешавају, те савремено језичко стање,
процес дестабилизације норме и језичког раслојавања, као и питање нормирања
говорног језика и посебно његовог најраспрострањенијег варијетета, разговор-
ног језика. У уводној студији, Неки аспекти развоја и нормирања српског језика,
уочени су и истакнути главни проблеми са којима мора да се суочи нормативна
пракса у процесу језичког, а пре свега лексичког нормирања, а који у досадашњој
пракси нормирања српског језика углавном нису били разматрани: недовољно
праћење, уочавање и описивање језичких промена, проблем њиховог одређења
и теоријског тумачења, јер се дешава да се иста језичка промена теоријски раз-
личито тумачи, затим проблем нових појава, тј. иновација у језику, проблем хо-
ризонталног (просторног) и вертикалног (хронолошког) одређивања корпуса за
језичко нормирање, питање постојања прогреса и модернизације језика, утицај
функционално-стилског раслојавања језика на нормирање и др.
низу лексикографских поступака при изради речника, или је овај проблем парцијално разматран у
склопу других језичких проблема (стр. 41).

С. Ристић (стр. 13) напомиње да ни до данас није урађена типологија језичких промена, иако
се у новије време чине напори да се то уради.
Прикази 339
3.1. Да би приступила разматрању проблема лексичког нормирања, ауторка

С. Ристић прво дефинише појам лексичке норме као „установљење статуса једи-
ница у лексичком систему и правила њихове употребе у писању и говору“ (стр.
41), прецизира да лексичку норму прописују општи или специјализовани де-
скриптивни речници и нарочито терминолошки речници у којима су нормативна
правила садржана у квалификаторима и у додатним елементима семантичких
дефиниција (стр. 42), а затим на примеру једног таквог речника – Речника инва-
лидности (2003), показује како се лексичка норма остварује у пракси. На основу
темељног увида у проблематику лексичког нормирања српског језика (пре свега
радови П. Ивића, М. Ивић, И. Грицкат, И. Клајна, М. Пешикана, М. Радовано-
вића, С. Ристић), С. Ристић скреће пажњу на то да процес лексичког нормирања
има важну улогу у стандардизацији језика и да је неопходно водити сталну и
дугорочну бригу о језичкој норми и стандардном језику, и то у виду институци-
онализоване делатности.
3.2. У вези са данашњим језичким приликама, истакнуто је да не постоји
јединствен став о томе шта чини стандард српског језика данас и који га иди-
оми најбоље презентују (стр. 49). Значајна је ауторкина опсервација да језик
уметничке књижевности, који је некада сматран узорним језиком према коме се
равнају други језички варијетети, то данас више није, или није у довољној мери,
већ да је то језик средстава јавног информисања, тј. језик медија, и упозорење
да се он, без обзира на то што није увек најбољи узор, не сме занемаривати
нити одбацивати у нормирању и описивању савременог српског језика (стр. 50).
Свесна сложености питања одређења српског књижевног и стандардног језика,
условљеног више ванјезички него језички услед замршене и нерешене друштве-
но-политичке ситуације и актуелних процеса његове даље дезинтеграције (од-
вајање црногорског језика), Стана Ристић истиче да „у садашњим условима није
могуће дефинисати српски књижевни и стандардни језик, нити је могуће неким
радикалним мерама (рестриктивном нормом и законском регулативом) одреди-
ти токове његовог развоја све дотле док се не реши државно питање носилаца
српског језика и српско национално питање“ и закључује да би, док се наведена
питања не реше, било „најцелисходније одредити и формирати репрезентативан
(електронски) корпус савременог српског језика и на њему описивати промене
и дограђивати норму на свим језичким нивоима“ (стр. 52).
4.0. У другом поглављу, Дескриптивни речници као нормативни приручни-
ци, проблем лексичког и језичког нормирања премешта се са превасходно те-
оријског на прагматичко становиште – лексикографску праксу, с циљем да се
покаже да су дескриптивни речници једног језика у исто време и својеврсни
нормативни приручници у којима се остварује језичка, ортографско-ортоепска,
граматичка и лексичка норма и који имају незамењиву улогу у учењу и усвајању

Као главну карактеристику језика медија, С. Ристић наводи комплементарност књижевног и
свих стандардних варијетета писаног и разговорног језика у његовој основи, способност да утиче на
друге идиоме и исто тако прима разноврсне утицаје, па и утицаје из нестандардних и супстандард-
них идиома, те снижену стандардност, снижену језичку културу и нестабилност норму (стр. 50).
језика, па према томе и у усвајању језичке норме. Поглавље садржи три краће
студије: Нормирање и типови информација у дескриптивном речнику (79–92),
Стилске информације у дескриптивном речнику (93–98) и Улога дескриптивних
речника у настави (99–109). Подробном анализом примера из корпуса Речника
САНУ као „најрепрезентативнијег лексикографског остварења традиционалне
и савремене српске лексикографије“, С. Ристић је показала да се лексичко нор-
мирање у дескриптивним речницима не остварује рестриктивним правилима,
већ препорукама које се реализују у начину представљања сваке лексеме. Зато
је потребно да корисник зна који се све типови нормативних информација могу
наћи у речнику и где се таве информације могу наћи: правописне информације,
ортографске и ортоепске, дају се углавном у самом лику одредничке речи, гра-
матичке информације уобичајено се наводе иза одредничке речи, док се инфор-
мације о лексичком статусу наводе у виду бројних и разноврсних квалифика-
тора; уколико утичу на промену у значењу речи, све ове информације могу се
наћи и као допунски делови дефиниције. С. Ристић је јасно показала и то да
је нормирање у дескриптивној лексикографији посебан и сложен вид језичког
нормирања, како у домену успостављања правила, тако и у домену њиховог ус-
вајања и зато му је потребно систематски и на критеријалан начин приступити.
5.0. Треће поглавље, Лексикографски метајезик, чини једна студија таквог
наслова Лексикографски метајезик и српска дескриптивна лексикографија (113–
134), у којој се разматра проблем установљавања јединственог метајезика и лек-
сикографских поступака у српској дескриптивној лексикографији. Поредећи тра-
диционални метајезик српске дескриптивне лексикографије (на примеру Речника
САНУ) са природним семантичким метајезиком савремене руске системске лек-
сикографије (теорија интегралног описа језика изграђивана у Московској семан-
тичкој школи, представљена у делима Ј. Апресјана), ауторка долази до закључка
да се ова два језика разликују по броју, по типовима информација и начинима њи-
ховог представљања у домену семантике, валенције/рекције и лексичке спојивос-
ти, али да разлике нису само резултат заостајања српске дескриптивне лексиког-
рафије већ и различите намене речника ова две лексикографска приступа. Многе
елементе системске лексикографије, пре свега системска правила и принципе за
установљење лексикографских поступака и проширивање инвентара јединица
лексикографског метајезика, српска дескриптивна лексикографија би могла пре-
узети у обиму који је примерен корисницима дескриптивних речника; многе од
њих, међутим, није могуће преузети јер нису примерени примарним задацима
нити техничким могућностима дескриптивне лексикографије (стр. 116). На при-
мерима из Речника САНУ, ауторка је показала да се у српској дескриптивној лек-
сикографији у саставу речничке одреднице наводе информације и о граматичкој и
о лексичкој спојивости, али да се то не чини системски, нити увек исцрпно.
6.0. У четвртом поглављу, Стране речи у српском језику, пажња је посвећена
неким проблемима усвајања, адаптације и нормирања стране лексике у језику
предвуковског времена и у савременом језику. Поглавље је подељено на два дела:
Страна лексика у језику предвуковског времена (дијахрони аспекти лексичког
Прикази 341
нормирања) (137–187) и Страна лексика у савременом српском језику (синхрони

аспекти лексичког нормирања) (169–177). Значајна је иницијатива Стане Ристић,
и њен подухват, да се истражује лексички план језика предвуковског периода.
Осветљавајући језичке чињенице тога времена, конкретно начине усвајања, тј.
позајмљивања стране лексике, поступак адаптације и однос према српским екви-
валентима, ауторка је осветлила не само лингвистичке, већ и многе екстралинг-
вистичке, превасходно социо-културне и друштвено-политичке факторе који су
битно утицали и на лексички развој српског језика. Тако инвентар позајмљене
лексике покућства у 17. и 18. веку у српском језику, у којем преовлађују турциз-
ми, а појављује се и већи број германизама, хунгаризама и грецизама, јасно пока-
зује и језичке и контактне и друштвено-политичке односе тога времена.
6.1. Статус стране лексике у савременом српском језику такође је одређен
и језичким карактеристикама такве лексике и друштвено-културним приликама
времена у којем се таква лексика усваја. Доминација англицизама у савреме-
ном српском језику одражава актуелно стање у сфери друштвено-политичких и
економских светских односа и заједничка је карактеристика готово свих европ-
ских језика. Фокусирајући проблем на нормативни аспект, С. Ристић упозорава
да туђице у речницима не треба маркирати нормативним маркерима уколико
друштвене и језичке чињенице оправдавају њихово увођење у лексикон стан-
дардног језика (стр. 170), те да се нормативни аспект употребе страних речи
може поставити једино као проблем њихове умесне употребе, а не прескриптив-
но: „објективно представљање и прецизно маркирање функционално-стилске
употребе стране лексике имаће и нормативни значај“ (стр. 176).
7.0. У Завршном поглављу Стана Ристић веома прецизно на десетак стра-
ница сажима оно што је у претходна четири поглавља речено. Списак цитиране
литературе и коришћених извора на крају књиге пружа јасан увид у теоријску
заснованост истраживања, а предметни и ауторски каталог омогућавају брзо
претраживање и сналажење у тексту.
8.0. На основу овог сажетог приказа, у коме смо представили само неке од
проблема којима се ауторка Стана Ристић бави у књизи, јасно је да је моногра-
фија Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма значајан и вредан до-
принос српској језичкој науци а посебно њеним дисциплинама: лексикологији,
лексикографији, нормативистици и стандардизацији језика. Ауторка је у књизи
упозорила на многе проблеме са којима се ове језичке дисциплине перманентно
суочавају, посебно у домену дескриптивне лексикографије и лексичког норми-
рања, детаљно их је размотрила, илустровала бројним примерима и предложила
могућа, теоријски валидна и практички заснована решења, која треба што пре
усвојити и у актуелној лексикографској пракси примењивати. Такође је истакла
и преку потребу, апел за различитим типовима речника српског језика, – првенс-
твено убрзавање темпа израде најзначајнијег националног лексикографског про-
јекта Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, затим израду
једнотомног речника стандардног српског језика, речника нових речи и многих
других, који стоје као задаци пред нашом дескриптивном лексикографијом.
050.488(497.11) 1804 (049.32)
Мирјана Дрндарски (Београд)
Поводом Трећег броја часописа „1804“
Часопис задужбинског друштва „Први српски устанак“ у Орашцу појављује

се и трећи пут пред читаоцима (ритам излажења: фебруар и јул). На уводном мес-
ту објављује Повељу, као и План и Програм Друштва. Прецизно и детаљно су
одређени циљеви деловања Друштва, као и смерови њиховог остваривања.
Часопис се реализује кроз неколико већ утемељених рубрика и приметно
је настојање редакције да обликује садржајни и проблемски континуитет. Због
тога се чини не само оправданим, већ и нужним, да се поводом трећег броја
часописа представи и његова друга, фебруарска свеска, јер здружене исказују и
тематску целину и идејну оријентацију редакције.
У рубрици Интервју наштампан је разговор који је главни уредник, мр
Бранко Златковић, водио са Божидаром Симатковићем, помоћником министра
рада, запошљавања и социјалне заштите. Код овог типа интервјуа постоји опас-
ност да се лако извитопере у политичко промовисање, било политичке странке,
било одређене личности. Сасвим су ретки примери, а овај пред нама јесте такав,
да се политички функционер представи и као човек заинтересован за посао који
обавља и добро упознат са проблемима које треба да решава. Леп пример добро
осмишљеног разговора у коме добра питања помажу саговорнику да се предста-
ви у најбољем светлу, на најбољи начин. Треба напоменути да је овај интервју
леп наставак интервјуа објављених у другом броју часописа (фебруар 2006) са
председником Србије Борисом Тадићем (Оливер Николић), односно са академи-
ком Дејаном Медаковићем (Бранко Златковић).
Рубрика Сведочанства доноси два занимљива текста. У првом, Прећута-

на прошлост, Владета Коларевић саопштава два локална предања о Карађорђу
и његовим устаницима (Карађорђев камен, Карађорђеви пандури), а Грујица Ла-
заревић пише о „заборављеном“ Живојину Јоксимовићу из Орашца, значајној
личности из времена прве и друге владавине кнеза Милоша. Коларевић је запра-
во наставио са објављивањем локалних предања. У претходном, фебруарском
броју часописа писао је о Звонићима (Алемпијевићима) из Тулежа, о Гаврилу
из Заграђе (Брезовице) на Руднику и његовом потомству, о Раковом (Ракиће-
вом) гробу на Руднику. У истом броју штампана су и предања о Карађорђу и
Карађорђевом гуњу, која су забележили млади истражовачи 80-тих година про-
шлог века у Кушићима крај Ивањице, као и предање о Радичевом гробу на Вен-
чацу које је записао Дамир Ћировић.
У рубрици Обележја, у трећем броју часописа, штампан је само обиман и
занимљив текст Тање Ивановић о цркви св. Вазнесења у Орашцу. У фебруарском
броју часописа ова рубрика је била представљена са четири написа (Делатност
подружнице задужбинског друштва у Београду – Милош Миловановић, Спо-
меник Карађорђевом првом јунаштву на брду Вису у селу Загорици – Чедомир
Стевановић, Буковичка црква св. Арханђела Гаврила у Аранђеловцу – Тања
Ивановић, Нове крошње у Орашцу – Јасна Новаковић.
Рубрика Осветљења започиње портретима устаника. У фебруарском броју
Ненад Љубинковић је саопштио портрете Хаџи Ђере, Хаџи Рувима и Хаџи
Мелентија, а сада, у јулском броју часописа придодаје портрете Јанка Катића,
Цинцар Јанка и Јанка Гагића. Следи изузетно занимљив текст Велибора Берка
Савића (Вук и Прота Матеја). Насловом се односи само на један аспект сад-
ржаја овог текста. Проблем којим се Савић бави знатно је сложенији. Реч је о
сукобу, или, пак, о сарадњи и степену сарадње Правитељствујушчег совјета и
Карађорђа. Савић се позива на резултате властитих претходних истраживања.
У оквиру исте рубрике, Љиљана Чубрић пише о улози Доситеја и Вука у Првом
српском устанку, као и о њиховом међусобном односу, а Радомор П. Милошевић
саопштава користан, сажет прилог о знаменитом историчару устанка, Букови-
чанину Лазару Арсенијевићу Баталаки, а из необјављених рукописа о пореклу
села Буковика саопштава податке о пореклу Баталакиних (из Херцеговине).
У фебруарском, другом броју часописа ова рубрика је садржала неколико
чланака посвећених устаницима и устанку. Иван Златковић је написао врло за-
нимљив рад о карактеризацији јунака у Вишњићевим песмама о српској рево-
луцији, а Бранко Златковић у тексту о приватном животу Карађођевих устаника
у традицијском сећању нуди читаоцима неуобичајене и у утолико занимљивије
портрете устаника. О поукама које су се могле да извуку из Првог устанка, па
и из Српске револуције у целини надахнуто пише Марко Деспотовић. Први ус-
танак из необичног угла сагледава Небојша Ђокић (Први српски устанак као
рат и коалициони рат).
Рубрика Стваралаштво, уведена у трећем броју часописа, представља
пријатно освежење. Одломак из прозе Миодрага Матицког посвећен наизг-
Прикази 345
лед великом дахији Аганлији, системом алузија и усмерених асоцијација води

својеврсни дијалог са нашим временом.
У рубрици Признања реч је о додељивању повеље „Карађорђе“ Матији
Бећковићу и Срби Игњатовићу. У оквиру исте рубрике у фебруарском броју
била је реч о већ традиционалној песничкој манифестацији „Одзиви Филипу
Вишњићу“.
У веома занимљивој, а свакако оригинално осмишљеној рубрици Јубилеји,
Бранко Златковић овога пута пише о казивањима савременика о освојењу Београ-
да 1806, потом следи текст више-мање заборављене Нушићеве једночинке о оп-
сади Београда, као и мало познат текст Јована Стерије Поповића Кнез Јанко из
Коњске и дахија Аганлија. У оквиру исте рубрике, у фебруарском броју часопи-
са објављени су текстови о Сретењу Господњем (Биљана Црвенковић), о начину
на који је лист „Борба“ (политички, односно партијски јасно одређен) пропратио
обележавање 150-годишњице Првог устанка (Иван Мијатовић). Текст о боју на
Мишару уредништво је преузело из „Гласа Подриња“.
Рубрика Подухвати даје посебан печат часопису. У фебруарском броју Јо-
ван Филиповић је језгровито представио и образложио изврсну идеју младих ис-
траживача и научних радника окупљених око часописа и задужбинског друштва
да се део наше историјске и духовне прошлости представи на занимљив, али и
савремен, модеран начин деци и омладини, посебно оној из дијаспоре. У тек-
сту Традиција и наравоученија Првог српског устанка на интерактивном
Website–у за децу и омладину дијаспоре, Филиповић сажето и прецизно износи
и образлаже основне елементе подухвата. У истој рубрици, али у трећем, јулс-
ком броју часописа, Михајло Ивановић пише о манифестацији „У славу великог
Вожда“, која већ има дужу традицију, а одржава се у Великој Плани (око цркве
Покајнице и у Радовањском лугу). Под насловом Искуства прошлости наук
будућности, он покушава да сагледа и утврди будући смер ове манифестације.
Очигледно, уредништво часописа „1804“ објављујући овај текст имало је на уму
могућност искоришћавања стручних и научних резултата манифестације, тач-
није резултата досадашњих научних скупова посвећених проучавању Српске
револуције и настајању нове српске државе за реализацију подухвата намење-
ног деци и омладини.
У оквиру Хронике, у трећем броју часописа Дамир Ћировић пише о Сре-
тењу 2006. године, а у другом броју часописа, у оквиру исте рубрике, Мирјана
Алошевић је писала Туризам и културно-историјске вредности у сусрет Сре-
тењу.
Часопис „1804“ негује брижљиво и промишљено рубрику Прикази, У дру-
гом, фебруарском броју часописа, Смиљана Ђорђевић је представила „Даницу“
за 2006, Иван Златковић читанку о Првом устанку Миодрага Матицког. О мо-
нографији Браничевска епархија у првој половини XIX века (Н. Ђокић – Љ.
Поповић) пише Предраг Драгојевић, а о књизи Српске породице и презимена
(Р. Такић – В. Станисављевић-Ракић) Невенка Поповић. Две књиге о јунацима
Првог српског устанка намењене деци и одраслима, у издању Центра за бригу
о деци, приказала је Даница Лазаревић. У трећем, јулском броју часописа, Ми-

одраг Матицки пише о Енциклопедији устаничкога Подриња Добрила Арани-
товића, Мирослава Лукић Крстановић пише о монографији Орашца коју су на-
чинили Барбара и Џоел Халперн. О књизи Велибора Берка Савића Ненадовићи
пише Мирослав Пантић, о заборављеним Умотворинама Томе Милиновића
Морињанина пише Бранко Златковић, о антологији Душана Чоловића, Захвал-
но потомство 1804–2004, пише Мома Димић, о песмама Драгослава Лазовића
Каплара пише Бранислав Недељковић, а Смиљана Ђорђевић разматра две књи-
ге: Здравица код балканских Словена Тање Петровић и Приповедни фолклор у
пиротском крају Драгољуба Златковића.
Часопис се закључује редакцијским обраћањем читаоцима како могу да
постану задужбинари, односно чланови друштва и како могу да се претплате
на часопис.
Часопис „1804“ изванредан је пример добро осмишљеног и одлично реали-
зованог часописа. Група младих људи, без присуства претерано звучних титула,
начинила је часопис на коме би могла да им позавиди свака амбициозна редак-
ција. Импресионира вешто спроведена двострука оријентација часописа. С јед-
не стране ту су и прилози који, неспорно, јесу научни (Велибора Берка Савића,
Бранка Златковића), али и прилози који настоје да популарно искажу резултате
научних истраживања (Ненад Љубинковић, Тања Ивановић, Љиљана Чубрић,
Радомир П. Милошевић, Грујица Лазаревић, Владета Коларевић). Рубрика При-
кази чинила би част сваком озбиљном часопису.
Часопис „1804“, одлично уређиван, дизајниран са укусом и љубављу, не-
спорно спада у ред узорних завичајних часописа. На најбољи начин показује у
чему је значај оваквог часописа за културу одређене области и њених житеља,
али и за културу читавог народа. Без завичајне периодике нема ни праве науке.
ХРОНИКА
811.163.41+821.163.41] :061.231(497.11)
Зона Мркаљ (Београд)
О раду Друштва за српски језик и књижевност

Србије на стручном усавршавању наставника
Једна од сталних обавеза и делатности Друштва за српски језик и књи-

жевност Србије јесте и стручно усавршавање наставника српског језика и књи-
жевности. Стално усавршавање представља општи услов напредовања у свакој
струци. Овај процес организује се кроз предавања, методичке радионице и дија-
лог са наставницима о актуелним проблемима везаним за наставу. Непосредни
разговори и запажања колега, коментари наведени у евалуационим листовима,
показују да су наставници задовољни оваквом сарадњом и да је веома важно и
потребно спроводити даље семинаре и стручна предавања, не само у Београду,
већ и у другим градовима Србије.
У протеклом двогодишњем периоду Друштво је организовало многа струч-
на предавања по Србији, али и ван њених садашњих граница. Користећи се ис-
куством у организовању такмичења ученика основних и средњих школа, зим-
ских и регионалних семинара (међу којима се истиче Ка савременој настави
српског језика и књижевности), Друштво је потпомогло, и организационо и
непосредним учешћем предавача, XVI конгрес Савеза славистичких друшта-
ва, на којем су, као слушаоци, учествовали многи наставници српског језика и
књижевности из Србије и Црне Горе. Централне теме овог конгреса, одржаног
крајем септембра 2005. године у Врњачкој Бањи, биле су: Савремени приступ
проучавању књижевности и Актуелни проблеми у настави језика и књижевнос-
ти у основној и средњој школи.
Наставници Филолошког факултета, проф. др Михаило Пантић, доц. др

Вељко Брборић и доц. др Бошко Сувајџић, ишли су у Крушевац да, као гостујући
предавачи, одрже предавања наставницима Расинског округа и промовишу ча-
сопис Свет речи. Овај семинар организован је уз помоћ просветног саветника
Љубице Ненезић која је том пригодом окупила 70 професора – полазника. Проф.
др Душка Кликовац и доц. др Зона Мркаљ одржале су предавања у Вуковару, на
позив наставника који раде у Хрватској, у српским одељењима, а који су били
гости претходног зимског семинара. Потом је проф. др Љиљана Бајић два пута
ишла у Вуковар да као гостујући предавач присуствује формирању Подружнице
наставника српског језика и књижевности у Хрватској, са темом Проучавање ху-
мористичког текста у настави, а наступила је и са темом Књижевна уметност
Борисава Станковића, на скупу у организацији Културно-просветне заједнице
„Просвјета“.
У два наврата одржана су и предавања у Бачкој Паланци, где су као гостујући
предавачи испред Друштва за српски језик и књижевност Србије ишле проф. др
Милка Анрић и доц. др Зона Мркаљ, а потом и доц. др Бошко Сувајџић, доц. др
Рајна Драгићевић и доц. др Вељко Брборић (са темама из народне књижевности,
лексикологије и правописа). На иницијативу Босиљке Милић, доц. др Драгана
Вукићевић и доц. др Рајна Драгићевић биле су предавачи пред наставницима у
Пожаревцу, а проф. др Милорад Дешић одржао је предавање из језика и право-
писа у Лесковцу.
Друштво за српски језик и књижевност има свој огранак и у Војводини, те
је доц. др Оливера Радуловић, члан Управе Друштва, обавестила остале чланове
о томе да се у оквиру Новосадске подружнице одржало двомесечно стручно
усавршавање наставника српског језика и књижевности Војводине, од априла
2006. године.
Београдска подружница наставника одржава једном месечно састанак на
Филолошком факултету, који укључује и актуелно предавање о проблемима на-
ставне праксе. На оваквим скуповима у протеклом периоду наступили су многи
угледни предавачи и чланови Друштва: проф. др Љубомир Поповић (Комуни-
кативна граматичка анализа реченице), проф. др Томислав Јовановић (Свети
Сава у књижевности), проф. др Михаило Пантић (Савремена српска припо-
ветка), проф. др Љиљана Бајић (Васпитност наставе књижевности), проф.
др Снежана Самарџија (Функција епитета у народној књижевности), доц. др
Бошко Сувајџић (Марко Краљевић у историји и традицији), доц. др Зона Мркаљ
(Однос између теоријског и доживљајног приступа народној бајци)... Наши пре-
давачи су ишли и у земунске школе и тамо одржали низ предавања.
На иницијативу Министарства просвете и спорта Републике Србије, а уз
помоћ Друштва за српски језик и књижевност Србије, новембра 2006. године
одржан је Семинар за наставнике и професоре српског језика и књижевности у
Косовској Митровици. Ово је први семинар за стручно усавршавање наставника
српског језика и књижевности одржан након 1999. године. Захваљујући коорди-
наторки послова образовања за Косово и Метохију у Министарству просвете и
Хроника 349
спорта, Светлани Миладинов, у Косовској Митровици се окупило 109 настав-

ника српског језика (од укупно 170) запослених на Косову. Уз ангажовање води-
теља овог семинара, Верице Ракоњац Павловић, саветнице у сектору за средње
образовање у МПС и Милене Дорић, саветнице у сектору за предшколско и ос-
новно образовање у МПС, и уз помоћ чланова Управе Друштва, именовани су
предавачи за овај скуп и сачињен је програм Семинара. Са темама из области
правописа, прозодије, народне и ауторске књижевности и методике наставе, на
пленарним предавањима и у методичким радионицама наступило је петоро на-
ставника Филолошког факултета у Београду, са Катедре за српски језик и Катед-
ре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима: проф. др Мило-
рад Дешић, проф. др Јован Делић, доц. др Драгана Вукићевић, доц. др Бошко
Сувајџић и доц. др Зона Мркаљ. Као задужени предавач, у Косовској Митровици
овој групи се придружила и доц. др Валентина Питулић, са тамошњег Филозоф-
ског факултета.
Семинар је, по мишљењу наставника, био одлично организован; једнако ви-
соко су оцењена стручна предавања на тему савремене књижевности, акценто-
логије, методике и народне књижевности. Жеља полазника била је да се овакви
семинари одржавају што чешће, да трају више дана и да се организују свуда где
се српски језик изучава као наставни предмет. На Филозофском факултету у Ко-
совској Митровици, испред Друштва за српски језик и књижевност Србије, чла-
нови Управе Друштва, Бошко Сувајџић и Зона Мркаљ, одржали су пред пуном
салом промоцију издања Друштва, која је веома лепо прихваћена. Осмишљању
дела ове промоције допринела је доц. др Валентина Питулић која је са својим
студентима направила врстан драмски програм.
Након многих одржаних стручних скупова, предавања и семинара настав-
ници су истицали да су већину садржаја реализованих на семинарима успешно
користили у практичном раду са ђацима. Оваква стручна усавршавања најчешће
су и у функцији успешнијег мотивисања ученика за рад на одређеним садржаји-
ма из граматике, књижевности и културе изражавања, и активирања ученика да
у већем броју читају школску и домаћу лектиру и друге књижевноуметничке
текстове који су ван школског програма. Семинари оваквог типа пружају мно-
штво примера (и у пленарним предавањима, и у методичким радионицама) који
се могу применити у школској пракси. У програм рада пожељно је укључити и
актуелне садржаје који се тичу организације наставе, рада библиотека, нових
планова и програма рада у основној школи као и нових уџбеника за српски језик
и књижевност и њихове примене.
Даљи рад Друштва за српски језик и књижевност Србије на спровођењу
стручног усавршавања наставника, поред организовања традиционалног зимс-
ког семинара и појединачног учешћа предавача на скуповима наставника у ок-
виру Београдске подружнице, наставиће се и реализацијом новог семинара у
оквиру којег ће се, у свим окрузима у Србији, почев од фебруара 2007. године,
обрадити укупно 20 тема из српског језика и књижевности. То значи да би се у
истом округу гостовало два пута, али са различитим темама и предавачима. Са-
радници у реализацији ће бити у првом реду професори Филолошког факултета

у Београду и то двеју националних Катедара: Катедре за српски језик и Катедре
за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Настојаће се да се у
овај пројекат укључи и један број професора са других филозофских / филолош-
ких факултета из Новог Сада, Ниша или Крагујевца, као и неколико професора
из праксе (Филолошка гимназија у Београду). Дакле, Програм ће реализовати
чланови Друштва за српски језик и књижевност, професори универзитета, ис-
такнути и признати методичари и стручњаци из наставне праксе. Овај семинар
осмишљен је за наставнике из целе Србије и у потпуности га финансира Минис-
тарство просвете и спорта Републике Србије.
Савремена настава језика и књижевности темељи се на предметним наука-
ма о књижевности, језику и настави. Учешће на семинарима треба да освежи са-
мопоуздање наставника и њихову властиту, стручну и методичку компетентност
у настави и да мотивише на истраживачко и стваралачко ангажовање у раду, јер
се само на тај начин обезбеђује стручна успешност.
Б И Б Л И О Г РА Ф И Ј А
012 Поповић Ј. С.
Дејан Вукићевић (Београд)
Библиографија о Стерији
(од 1970)
АНЂЕЛКОВИЋ, Сава
1. Дијалог у комедијама Јована Стерије Поповића / Сава Анђелковић. – На-
помене и библиографске референце уз текст. – Résumé.
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Књ. 51, св. 1–2 (2003
[тј. 2004]), стр. 59–82.
2. -- Les Comédies de Jovan Sterija Popović : thèse. Vol. 1* / par M. Sava
Andjelkovic. – Paris : S. Anđelković, 2001. – 246 str. ; 30 cm
Na vrhu nasl. str.: Université de Paris IV – Sorbonne U.F. D’études Slaves. –
Napomene i bibliografske reference uz tekst.

Библиографија је рађена по алфабетском принципу. Коришћени су ISBD (m) (International
Standard Book Description (monography) и ISBD (cp) стандард (Међународни стандардни библио-
графски опис саставних делова). Јединице означене звездицом нису рађене de visu. Због временског
теснаца рад на библиографији је углавном фокусиран на Cobib.sr базу података. Из истих разлога,
али и због обимности, велики број јединица није виђен, те стога има већи број оних са уопштеним
насловом у угластој загради и напоменом да је наслов дао каталогизатор. Одабрана је 1970. година
зато што је последња обимнија библиографија о Стерији изашла 1974. у Зборнику за историју књи-
жевности. Књ. 9 (аутор Лидија Суботин). Међутим, прегледањем јединица дошло се до закључка да
су „најсвежије“ из 1969. тако да је 1970. почетна година ове библиографије.
352 Дејан Вукићевић

Andjelkovic. – Paris : S. Anđelković, 2001. – Str. 249–568 ; 30 cm
6. -- Molijer i Sterija / Sava Anđelković. – Napomene i bibliografske reference
uz tekst. – Bibliografija. – Résumé.
U: Jovan Sterija Popović – klasik koji nam se obraća : radovi sa Međunarodnog
naučnog skupa održanog 24. i 25. marta 2006. godine na Univerzitetu Pariz IV
– Sorbona / priredili Sava Anđelković i Paul-Louis Thomas. – Vršac : KOV,
2006. – Str. 164–186.
7. -- Монолог у Стеријиним комедијама / Сава Анђелковић. – Напомене уз
текст. – Библиографија.
У: Повеља. – Год. 32, бр. 3 (2002), стр. 96–112.
8. -- О читаоцу и литерарној расправи у Стеријиним комедијама / Сава
Анђелковић. – Résumé.
У: Зборник Матице српске за сценске уметности и музику. – Бр. 28–29
(2003), стр. 17–28.
9. -- Les Patriotes, toujours et pour toujours* / Sava Anđelković.
U: Les Patriotes : piece gaie en cinq actes / Jovan Sterija Popović ; traduit par
Paul-Louis Thomas ; edition établie et prèfacée par Sava Anđelković. – Vršac :
Commune littéraire de Vršac, 2004. – Str. 7–50.
10. -- Предговор* / Сава Анђелковић.
У: Помирења / [Јован Стерија Поповић] ; избор и предговор Сава Анђелко-
вић. – Вршац : Књижевна општина Вршац, 2005. – Стр. 9–28.
11. -- Предговор* / Сава Анђелковић.
У: Преваре / [Јован Стерија Поповић] ; избор и предговор Сава Анђелковић.
– Вршац : Књижевна општина Вршац, 2005. – Стр. 7–25.
12. -- Проблеми аутобиографије у трећем лицу претерита – Јован Стерија
Поповић / Сава Анђелковић. – Summary.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год 27 (1998), стр. 129–138.
Библиографија о Стерији 353
13. -- Списатељ од заната : Јован Стерија Поповић: теорија комедије и мета-

текстуалност* / Сава Анђелковић.
У: Свеске. – Год. 4, бр. 12 (1992), стр. 132–134.
14. -- Стеријиних 80 комичких ликова* / Сава Анђелковић. – Вршац : Књи-
жевна општина, 2003. – 344 стр. ; 19 цм. – (Катедра Стеријана)
Тираж 500. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиогра-
фија: стр. 326–331. – Регистар.
15. -- Шта се, заправо, догађа у Стеријиним Родољупцима? / Сава Анђелко-
вић.
БОГДАНОВИЋ, Милан
16. [О Стерији]* / Милан Богдановић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Критике / Милан Богдановић ; [избор и предговор Зоран Гавриловић].
– Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1972
БУДИМИР, Милан
17. Стерија терминолог / Милан Будимир. – Аргументум.
У: ЗБОРНИК историје књижевности : Јован Стерија Поповић. Књ. 9 / уред-
ник Војислав Ђурић. – Београд : Српска академија наука и уметности, 1974.
– Стр. 1–11.
БУРИЋ, Игор
18. Док не груну зурле* / Игор Бурић. – Приказ представе: Београд некад и
сад, режија Синиша Ковачевић, Позориште младих у Новом Саду.
У: Дневник. – Год. 64, бр. 21230 (18. март 2006), стр. 18.
19. -- За весеље и замишљање* / И. [Игор] Бурић. – Приказ представе:
Београд некад и сад, режија Синиша Ковачевић, Позориште младих у Но-
вом Саду.
У: Дневник. – Год. 64, бр. 21222 (10. март 2006), стр. 11.
20. -- Стерија уз Моцарта и Фројда* / Игор Бурић. – Приказ представе: Џан-
дрљиви муж, режија Радоје Чупић, Српско народно позориште.
У: Дневник. – Год. 64, бр. 21254 (11. април 2006), стр. 24.
ВАГАПОВА, Наталија Михајловна

21. „Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića i problem postavljanja na savremenu
scenu klasične komedije / Natalija Mihajlovna Vagapova ; prevod s ruskog
Tatjana Koljadzinski. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
U: STERIJINO delo danas : javna tribina / [urednik Katarina Ćirić-Petrović].
– Novi Sad : Sterijino pozorje, 1981 [i. e. 1982]. – Str. 259–267.
ВЕСЕЛИНОВ, Иванка В.
22. „Реторика“ Јована Стерије Поповића / Иванка В. Веселинов. – Напомене
уз текст. – Zusammenfassung.
– Стр. 537–631.
23. -- Стеријин чланак о театру и театралним делима / Иванка Веселинов.
– Напомене уз текст. – Zusammenfassung.
– Стр. 633–640.
ВИТОШЕВИЋ, Драгиша
24. Стално савремени Стерија* / Драгиша Витошевић. – Библиографија.
У: Багдала. – Год. 28, бр. 332–333 (1986), стр. 1–3.
ВЛАДУШИЋ, Слободан
25. Блискост два романа : лик у Стеријином Роману без романа и Кишовој
Мансарди* / Слободан Владушић.
ВОЈИНОВИЋ, Страхиња
26. Композициони и стилско-језички реалистички захвати у Стеријиним ко-
медијама / Страхиња Војиновић. – Одломак.
27. -- Реализам Стеријиних комедија / Страхиња Војиновић. – Одломак. –
Напомене уз текст.
28. -- Реализам Стеријиних комедија* / Страхиња Војиновић. – Напомене уз
текст.
У: Театрон. – Год. 22, бр. 99 (1996), стр. 5–29.
ВОЈНОВИЋ, Јелена
29. Синтаксичке допуне и одредбе у језику Јована Стерије Поповића* / Јеле-
на Војновић.
У: Прилози за проучавање језика. – Књ. 33 (2002), стр. 41–57.
ВУКОБРАТ, Слободан
30. Стерија и Батлер / Слободан Вукобрат.
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Књ. 29, св. 2 (1981),
стр. 285–298.
ВУКОВИЋ, Владета
31. -- [О Стерији]* / Владета Вуковић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Књижевни огледи и студије / Владета Вуковић. – Приштина : Академија
наука и уметности Косова, 1983
32. [О Стерији]* / Владета Вуковић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Осврти / Владета Вуковић. – Приштина : Јединство, 1972
ВУКСАНОВИЋ, Миро
33. Комедије Ј. С. Поповића* / М. В. [Миро Вуксановић]. – (Раритети сом-
борске библиотеке; 15).
У: Сомборске новине. – Год. 26, бр. 1379 (9. I 1981), стр. 6.
ВУЛЕТИЋ, Витомир
34. [О Стерији]* / Витомир Вулетић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Руско-српска књижевна поређења : епоха српског Препорода / Витомир
Вулетић. – Нови Сад : Матица српска, 1987
35. -- Тема лажи и хвалисања код Гогоља и Стерије / Витомир Вулетић.
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Год. 32, бр. 3 (1984),
стр. 397–413.
ВУЧЕНОВ, Димитрије
36. Горчине и животна скепса у Стеријиној поезији : уз Стеријин јубилеј :
(1806–1981)* / Димитрије Вученов. – Београд : [б. и., 1981]. – Стр. 202–
210
П. о.: Књижевност и језик, год. 28; бр. 3–4, 1981.
37. -- [О Стерији]* / Димитрије Вученов. – Насл. дао каталогизатор.
У: О српским реалистима и њиховим претходницима / Димитрије Вуче-
нов. – Београд : Друштво за српскохрватски језик и књижевност СР Србије,
1970
ГАВРИЛОВ, Богдан
38. Грађа из оставштине Милана Токина о Стерији* / Богдан Гаврилов.
У: Годишњак Филозофског факултета. – Књ. 15, св. 1 (1972 [тј. 1973]), стр.
371–391.
ГАМУЛЕСКУ, Дорин
39. Takozvani „filološki“ napis Jovana Sterije Popovića „Šta Vlasi o Serbima
misle“ i njegovo značenje za osvetljavanje Sterijinih odnosa prema rumunskom
jeziku* / Dorin Gamulescu.
У: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – Год. 34, бр. 1
(1991), стр. 77–82.
ГЕРОЛД, Ласло
40. „Pokondirena tikva“ na pozornici Subotičkog narodnog pozorišta : (doprinos
izvedbenom istorijatu Sterijinih dela na mađarskom jeziku) / Laslo Gerold ;
prevod s mađarskog Valerija Sabo.
ГЛУМАЦ, Слободан
41. Јован Стерија Поповић* / Слободан Глумац.
У: Тврдица или Кир Јања / Јован Стерија Поповић. – Букурешт : Критерион,
1972. – Стр. 5–12.
ГЛУМАЦ-Томовић, Љиљана
42. Rasprave o Molijerovom uticaju na Steriju / Ljiljana Tomović-Glumac. –
Bibliografija. – Résumé.
U: Filološki pregled. – God. 28, br. 1–2 (2001), str. 71–79.
ГОВЕДИЋ, Наташа
43. Europske sablasti i drame vlasti : Shakespearov intertekst u Sterijinim
tragedijama / Nataša Govedić. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
– Summary.
2006. – Str. 69–89.
ГРДИНИЋ, Никола
44. Западњак и славјанофил* / Никола Грдинић.
У: Дела / Јован Стерија Поповић ; приредио Никола Грдинић. – Београд :
Драганић, 2006. – Стр. 711–720.
ГРУЈИЋ, Милорад
45. У потрази за Стеријиним ништа* / Милорад Грујић.
У: Летопис Матице српске. – Год. 157, књ. 428, св. 4 (октобар 1981), стр.
597–611.
ГРУЈИЧИЋ, Петар
46. Амбиваленција – кључ за разумевање : драматургија Стеријиних коме-
дија* / Петар Грујичић. – Одломак из магистарског рада: Идеја театра и
комедије Јована Стерије Поповића.
У: Сцена. – Год. 40, бр. 2–3 (април–септембар 2004), стр. 68–74.
ДАМЈАНОВ, Сава
47. Стеријин приказ прве песничке збирке Бранка Радичевића* / Сава Дамја-
нов. – Нови Сад : Матица српска, 1996. – Стр. 81–84 ; 24 цм
Zusammenfassung. – П. о.: Зборник Матице српске за књижевност и језик;
књ. 44, св. 1–3/1996.
48. DVA komediografa*. – Zagreb : Školska knjiga, 1971. – 113 str. ; 20 cm.
– (Ključ za književno djelo. Interpretacije)
Sadržaj s nasl. str.: Dvije komedije Tita Brezovačkog: Matija Grabancija dijak,
Diogene / Branko Hećimović. Tri komedije Jovana Sterije Popovića: Pokondirena
tikva, Tvrdica ili Kir Janja, Rodoljupci / Milorad Flegar.
ДЕШИЋ, Милорад
49. Језичке напомене уз Стеријиног Кир-Јању* / Милорад Дешић. –
Summary.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 8, бр. 1 (1982 [тј. 1980]),
стр. 217–228.
ДИМИЋ, Мома
50. Једна сјајна представа* / Мома Димић. – Приказ представе: Избирачи-
ца.
У: Савременик плус. – Бр. 67–69 (1999), стр. 139–140.
ДУРКОВИЋ-Јакшић, Љубомир
51. Стерија и полемике 1845. око језика* / Љубомир Дурковић-Јакшић.
стр. 437–447.
ЂЕРИЋ, Зоран
52. Три вида комичног* / Зоран Ђерић. – Приказ представа: Џандрљиви муж
Јована Стерије Поповића, Ћелава певачица Ежена Јонеска, Текелија Петра
Грујичића.
У: Позориште. – Год. 72, бр. 7–8 (март–април 2005), стр. 10–11.
ЂОКОВИЋ, Милан
53. Нушић и Стерија* / Милан Ђоковић.
54. -- Sterijina tragedija i naše savremeno pozorište / Milan Đoković.
ЂОРЂЕВИЋ, Часлав
55. [О Стерији]* / Часлав Ђорђевић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Интерпретације из наставе књижевности и језика. Књ. 2 / Часлав Ђорђе-
вић, Станиша Величковић, Предраг Лучић. – 2., допуњено изд. – Ниш : ау-
тори, 1998
ЕРЧИЋ, Властимир
56. Јован С. Поповић, и они у сенци његовој до 1850* / Властимир Ерчић.
У: Историјска драма Срба од 1736. до 1860 / Властимир Ерчић. – Београд :
[б. и.], 1974. – Стр. 315–392.
57. -- Која о настанку Лазаревићевих „Пријатеља“ и Стеријине „Поконди-
рене тикве“* / Властимир Ерчић. – Београд : Институт за књижевност и
уметност, 1986. – Стр. 180–185 ; 23 цм
П. о.: Студије и грађа за историју књижевности ; 2, 1986.
ЖАРИЋ, Мирко
58. Вечно понављање истог* / Мирко Жарић. – Приказ представе: Родољупци.
У: Јединство (Приштина) – Год. 54, бр. 302 (2. новембар 1998), стр. 10.
ЖИВАНОВИЋ, Милан
59. Владајућа страст* / М. [Милан] Живановић.
У: Дневник. – Год. 61, бр. 20395 (19. новемар 2003), стр. 15.
60. -- Жалостна позорја 3* / М. [Милан] Живановић.
У: Дневник. – Год. 64, бр. 21176 (23. јануар 2006), стр. 11.
61. -- „Родољупци“ на енглеском* / М. [Милан] Живановић. – Приказ: The
Patriots.
ЖИВАНОВИЋ, Сања
62. [Јован Стерија Поповић: Кир Јања]* / Сања Живановић. – Приказ пред-
ставе.
У: Позориште. – Год. 60, бр. 8–10 (1993), стр. 11.
63. -- [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Сања Живановић. – При-
каз представе.
У: Позориште. – Год. 59, бр. 6 (1992), стр. 11–12.
ЖИВАНЧЕВИЋ, Милорад
64. Стерија у хрватском романтизму* / Милорад Живанчевић.
стр. 337–348.
ЖИВКОВИЋ, Драгиша
65. Бидермајерски усамљеник Стерија* / Драгиша Живковић. – Нови Сад :
Матица српска, 1983. – 142 стр. ; 20 цм
Тираж 1.000. – Напомене уз текст.
66. -- Интертекстуално истраживање Стеријиних дела* / Драгиша Живко-
вић. – Приказ: Мирон Флашар, Студије о Стерији.
У: Домети. – Год. 15, бр. 55 (зима 1988), стр. 91–96.
67. -- [О Стерији]* / Драгиша Живковић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Европски оквири српске књижевности. [Књ.] 1 / Драгиша Живковић.
– Београд : Просвета, 1994
У: Европски оквири српске књижевности. [Књ.] 1 / Драгиша Живковић. – 2.
изд. – Београд : Просвета, 1997
У: Европски оквири српске књижевности. [Књ.] 2 / Драгиша Живковић.
– Београд : Просвета, 1994
У: Европски оквири српске књижевности. [Књ.] 2 / Драгиша Живковић. – 2.
изд. – Београд : Просвета, 1997
У: Токови српске књижевности : од класицизма и бидермајера до експреси-
онизма / Драгиша Живковић. – Нови Сад : Матица српска, 1991
72. -- Одјеци „Ноћних мисли“ Едварда Јанга код Стерије и у српској поезији
прве половине XIX века / Драгиша Живковић. – Напомене и библиографске
референце уз текст. – Zusammenfassung.
– Стр. 431–450.
73. -- Оригиналност Стеријина* / Драгиша Живковић.
стр. 375–381.
74. -- Sterija i Kocebu = Sterija und Kotzebue* / Dragiša Živković. – [S. l. : s. n.],
1976. – Str. 343–356.
Zusammenfassung.
75. -- Стерија и немачка комедија просвећености* / Драгиша Живковић. –
Београд : [Међународни славистички центар], 1980. – Стр. 271–277 ; 25 цм
Резюме. – П. о.: Научни састанак слависта у Вукове дане; 10, Београд, Нови
Сад, Тршић.
76. -- Стерија као представник бидермајера у српској књижевности* / Драги-

ша Живковић.
У: Летопис Матице српске. – Год. 157, књ. 428, св. 6 (децембар 1981), стр.
866–880.
77. ЗБОРНИК историје књижевности : Јован Стерија Поповић. Књ. 9 / уред-
– 674 стр. ; 24 цм
Напомене и библиографске референце уз поједина поглавља. – Резимеи.
ЗОРИЋ, Павле
78. Јован Стерија Поповић : (1806–1856)* / Павле Зорић.
У: Комедије / Јован Стерија Поповић. – 2. изд. – Београд : Рад, 1975. – Стр.
5–14.
ИВАНИЋ, Душан
79. Књижевни видокруг Јована Стерије Поповића / Душан Иванић. – Напо-
мене и библиографске референце уз текст. – Summary.
У: Глас Српске академије наука и уметности. – Књ. 22 (2006), стр. 1–49.
80. -- Jovan Sterija Popović povodom Ante Starčevića / Dušan Ivanić.
U: Kovine. – God. 1, br. 1 (jul 2001), str. 4.
81. -- Комедиографски свијет Јована Стерије Поповића / Душан Иванић.
У: Сабране комедије / Јован Стерија Поповић ; приредио Душан Иванић.
– Београд : Српска књижевна задруга, 2006. – Стр. VII–XXXVI.
82. -- На ободу великог круга / Душан Иванић.
У: Забавни календари Винка Лозића ; Милобруке ; Афоризми ; Записке /
[Јован Стерија Поповић] ; приредио Душан Иванић. – Вршац : КОВ, 2003.
– Стр. 7–29.
83. -- Nova milobruka Jovana Sterije Popovića / Dušan Ivanić.
U: Kovine. – God. 3, br. 5 (maj 2003), стр. 57–58.
84. -- Oblici i funkcije parodije u Sterijinom opusu / Dušan Ivanić. – Napomene i
bibliografske reference uz tekst. – Résumé.
2006. – Str. 90–112.
85. -- Опус Јована С. Поповића / Душан Иванић. – Напомене и библиограф-
ске референце уз текст.
У: Књижевност и језик. – Год. 53, бр. 1–2 (2006), стр. 21–36.
86. -- Предговор / Душан Иванић.

У: Критике ; Полемике ; Писма / [Јован Стерија Поповић] ; приредио Ду-
шан Иванић. – Вршац : КОВ, 2001. – Стр. 7–30.
87. ИЗБОР из критика* / Алекса Јанковић... [и др.]. – Садржи и критике
Ђорђа Малетића, Јована Суботића, Јакова Игњатовића, Милана Ђ. Милиће-
вића, Тихомира Остојића, Милана Богдановића.
У: Изабране комедије / Јован Стерија Поповић ; приредио Васо Милинче-
вић. – Београд : „Драганић“, 1998. – Стр. 259–269.
ИЛИЋ, Слађана
88. Моралистичке теме у поезији Јована Стерије Поповића* / Слађана Илић.
– Одломак.
У: Траг. – Год. 2, књ. 2, св. 7 (септембар 2006), стр. 60–67.
ЈАНИЋ, Синиша
89. Од Стерије до Нушића : изворно у српској комедији и глуми* / аутор
изложбе и каталога Синиша Јанић. – Београд : Музеј позоришне уметности
СР Србије, 1974. – [68] стр. : илустр. ; 22 цм
Библиографија: стр. [67].
ЈЕВТИЋ, Боривоје
90. Стеријин портрет / Боривоје Јевтић.
У: МЕЂУРАТНИ критичари / приредио Милан Радуловић. – Нови Сад :
Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1983. – Стр.
435–442.
JEЗЕРКИЋ, Весна
91. Filmske i televizijske adaptacije Sterijinih motiva, likova i situacija / Vesna
Jezerkić. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Résumé.
2006. – Str. 311–325.
ЈЕЛИЋ, Војислав
92. Однос прозе и поезије код Стерије и Малетића / Војислав Јелић. – Напо-
мене уз текст.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 29 (2000), стр. 165–168.
93. -- Опис као поетско-реторски топос : (уз Стеријину Реторику)* / Војис-
лав Јелић.
У: Летопис Матице српске. – Год. 154, књ. 422, св. 5 (новембар 1978), стр.
761–768.
94. -- Примери из народне песме у српској теорији стила XIX века* / Војис-
лав Јелић.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 17, бр. 4 (1988), стр.
201–207.
95. -- Стерија и Квинтилијан* / Војислав Јелић. – Нови Сад : Матица српска
; Београд : Филозофски факултет, 1988. – 335 стр. ; 20 цм
Тираж 1.000. – Библиографија: стр. 331–335.
96. -- Стерија и Квинтилијан : типска обележја и антички извори Стеријине
Реторике : докторска дисертација* / Војислав Јелић. – Београд : [В. Јелић],
1987. – 398 листова ; 30 цм
Библиографија: листови 391–398. – Умножено за одбрану.
97. -- Хрија у Стеријиној „Реторици“* / Војислав Јелић.
стр. 299–306.
ЈЕРКОВИЋ, Јован
98. Дијалектизми у Стеријиној прози* / Јован Јерковић. – Summary.
У: Зборник за филологију и лингвистику. – Год. 25, бр. 1 (1982), стр. [141]–
150.
99. -- „Језикословне крупнице“ Ј. Ст. Поповића : (један Стеријин прилог ко-
дификацији нашег књижевног језика)* / Јован Јерковић.
стр. 385–388.
100. -- „Језикословне ситнице“ Ј. Ст. Поповића* / Јован Јерковић.
стр. 383–384.
101. -- [О Стерији]* / Јован Јерковић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Језик и писци / Јован Јерковић. – Нови Сад : Матица српска : Институт
за јужнословенске језике Филозофског факултета, 1991
ЈЕРОТИЋ, Владета
102. [О Стерији] * / Владета Јеротић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Дарови наших рођака : психолошки огледи из домаће књижевности /
Владета Јеротић. – Београд : Просвета, 1984
103. -- [О Стерији] * / Владета Јеротић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Дарови наших рођака : психолошки огледи из домаће књижевности. Књ.
1 / Владета Јеротић. – Београд : Просвета, 1997
104. -- [О Стерији] * / Владета Јеротић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Дарови наших рођака : психолошки огледи из домаће књижевности. 1 /
Владета Јеротић. – Београд : Ars Libri ; Бања Лука : Бесједа, 2002
105. -- Психолошки осврт на Јована Стерију Поповића* / Владета Јеротић.

стр. 361–373.
106. ЈОВАН Стерија Поповић : (1806–1856–2006) : Галерија Српске акаде-
мије наука и уметности, [5. децембра 2006]* / [уредник Ксенија Радуловић
; превод на енглески Зоран Симоновић]. – Београд : Музеј позоришне умет-
ности, 2006. – 88 стр. : илустр. ; 24 цм
Упоредо срп. текст и енгл. превод. – Тираж 1.000. – Summary.
ЈОВАНОВ, Светислав
107. Вера, нада, проклетство* / С. [Светислав] Јованов. – Приказ представе:
Покондирена тиква.
У: Позориште. – Год. 71, бр. 6–10 (фебруар–јун 2004), стр. 3.
108. -- [О Стерији]* / Светислав Јованов. – Насл. дао каталогизатор.
У: Обманути ерос : женско питање у српској драми / Светислав Јованов.
– Београд : „Филип Вишњић“, 1999
109. -- Паклени кругови. 1, Црни Стерија : „Наход Симеон“ или искривљено
трагање* / Светислав Јованов. – Приказ.
У: Кровови. – Год. 8, бр. 31–32 (1994), стр. 108–109.
110. -- Sterija između Erosa i polisa : (dve scenske projekcije) / Svetislav Jovanov.
– (Sterija)
U: Delo (Beograd). – God. 28, knj. 28, br. 7 (jul 1982), str. 13–16.
ЈОВАНОВИЋ, Димитрије
111. О делу Јована Стерије Поповића* / Димитрије Јовановић.
У: Тврдица ; Покондирена тиква / Јован Стерија Поповић. – 1. изд. – Чачак
: Легенда ; Горњи Милановац : Лио, 2002. – Стр. 126–127.
ЈОВАНОВИЋ, Жељко
112. Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Жељко Јовановић. – Приказ
представе.
У: Наша борба. – Год. 3, бр. 1021 (26. 11. 1997), стр. 9.
113. -- Скок у – гротеску* / Жељко Јовановић. – Приказ представе: Поконди-
рена тиква.
У: Наша борба. – Год. 3, бр. 1077 (21. 1. 1998), стр. 13.
114. -- Ујак Митар* / Жељко Јовановић. – Приказ представе: Покондирена
тиква. – Преузето из: Блиц, 2. фебруар 2004.
ЈОВАНОВИЋ, Миливој
115. Нешто о личној библиотеци Јована Стерије Поповића* / Миливој Јова-
новић.
У: Библиотечки билтен. – Бр. 5–6 (2002), стр. 24.
ЈОВАНОВИЋ, Мирјана
116. Место „жалосних позорја“ у Стеријином стваралаштву и покушај њихо-
ве класификације* / Мирјана Јовановић.
582–595.
ЈОВАНОВИЋ, Слободан А.
117. Sterijino delo danas / Slobodan A. Jovanović.
U: Polja. – God. 27, br. 268–269 (jun–jul 1981), str. 273–274.
118. -- Sterijino delo danas / Slobodan A. Jovanović.
ЈОДАЛ, Рожа
119. Трагајући за трагичним* / Rozsa Jodal ; превео са мађарског Роберт Ко-
вач. – Приказ представе: Покондирена тиква, режија Ксенија Крњајски, Ср-
пско народно позориште, Нови Сад, 2004. – Преузето из: Magyar Szó, 16.
фебруар 2004.
У: Позориште. – Год. 72, бр. 1–3 (септембар–новембар 2004), стр. 16.
ЈУРИШИЋ, Шимун
120. Aktualnost „Pokondirene tikve“ danas / Šimun Jurišić. – Napomene i
bibliografske reference uz tekst.
КАЛЕНИЋ, Ватрослав
121. Хисторичност Стеријиног језика* / Ватрослав Каленић.
стр. 349–360.
КАРИШИК, Милутин
122. Стерија на војвођанским сценама : 1945–1975* / припремио Милутин
Каришик. – Зрењанин : Заједница професионалних позоришта САП Војво-
дине, 1976. – 21 стр., [10] стр. с таблама : илустр. ; 24 цм
КВАПИЛ, Мирослав
123. Рецепција опуса Ј. Ст. Поповића у Чешкој : (1848/9 – 1938/9)* / Миро-
слав Квапил.
стр. 407–419.
КЕРМАУНЕР, Тарас
124. Бидермајерски српски интелектуалац између грађанства и феудализма :
(о Стеријиним трагедијама и комедијама) / Тарас Кермаунер ; са словенач-
ког Гојко Јањушевић.
Део 1
539–557.
Део 2
У: Летопис Матице српске. – Год. 157, књ. 428, св. 5 (новембар 1981), стр.
674–704.
125. -- Bidermajerski srpski intelektualac između građanstva i feudalizma : (o
Sterijinim tragedijama i komedijama) / Taras Kermauner ; preveo sa slovenačkog
Gojko Janjušević.
КЕЦМАН, Давид
126. Јован Стерија Поповић: Родољупци* / Давид Кецман. – Приказ предста-
ве.
КИСИЋ, Угљеша
127. Покондирена тиква Јована* / Угљеша Кисић.
У: Стерије Поповића Покондирена тиква / предговор, објашњења, избор
из критика о дјелу, приредио Угљеша Кисић. – Сарајево : Свјетлост, 1981.
– Стр. 5–9.
КЛАИЋ, Братољуб
128. Jezička problematika u nekim komedijama Jovana Sterije Popovića / Bratoljub
Klaić.
U: Između jezikoslovlja i nauke o književnosti / Bratoljub Klaić. – Zagreb :
Matica hrvatska, 1972. – Str. 101–190.
КЛАЈН, Хуго
129. Предговор* / Хуго Клајн.
У: Кир Јања / Јован Стерија Поповић. – Београд : Књига-комерц, 1998. –
Стр. 7–29.
130. -- Стеријин хумор* / Хуго Клајн.
У: Кир Јања ; Покондирена тиква ; Родољупци / Јован Стерија Поповић.
– Сарајево : „Веселин Маслеша“, 1976. – Стр. 5–29.
– [3. изд.]. – Сарајево : „Веселин Маслеша“, 1980. – Стр. 5–29.
– [4. изд.]. – Сарајево : „Веселин Маслеша“, 1982. – Стр. 5–29.
У: Роман без романа / Јован Стерија Поповић ; [приредио Јосип Лешић].
– Сарајево : Ослобођење, 1990. – Стр. 221–251.
КЛЕУТ, Марија
134. Стеријини стихови у рукописним песмарицама* / Марија Клеут.
стр. 69–78.
135. -- Стеријини стихови у рукописним песмарицама / Марија Клеут.
У: СРПСКО грађанско песништво : огледи и студије / Томислав Бекић, Сава
Дамјанов, Зоја Карановић, Марија Клеут, Јелка Ређеп, Мирјана Д. Стефа-
новић. – Нови Сад : Матица српска : Филозофски факултет Институт за
југословенске књижевности и општу књижевност, 1988. – Стр. 153–165.
КОВАЧЕК, Божидар
136. Две речи о Кир-Јањи* / Божидар Ковачек.
У: Зборник Матице српске за сценске уметности и музику. – Бр. 4–5 (1989),
стр. 269–272.
137. -- Јоаким Вујић и Стерија* / Божидар Ковачек. – [Нови Сад] : Матица
српска, [1991]. – Стр. 53–61 ; 24 цм
Напомене уз текст. – Summary. – П. о.: Зборник Матице српске за сценске
уметности и музику; 6–7, 1990.
138. -- [О Стерији]* / Божидар Ковачек. – Насл. дао каталогизатор.
У: Талија и Клио : из историје српског позоришта и драме / Божидар Кова-
чек. – Нови Сад : Матица српска, 1991
139. -- Шекспир > Стерија < народна поезија* / Божидар Ковачек.

558–562.
140. -- Šekspir > Sterija < narodna poezija / Božidar Kovaček.
КОМНЕНИЋ, Милан
141. Nad dunavskim valima / Milan Komnenić. – O Steriji i Helderlinu.
U: Delo (Beograd). – God. 12, knj. 12, br. 2 (februar 1966), str. 298–301.
КОНСТАНТИНОВИЋ, Зоран
142. О театру и театралним делима : Бечко позориште у Стеријино доба* /
Зоран Константиновић.
стр. 279–284.
143. -- Прва помињања Стеријиних дела код Немаца / Зоран Константиновић.
– Напомене и библиографске референце уз текст. – Zusammenfassung.
– Стр. 451–456.
КОПИЦЛ, Владимир
144. Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Владимир Копицл. – Приказ
представе.
У: Дневник. – Год. 50, бр. 16151 (15. октобар 1991), стр. 12.
КОПЧАЛИЋ, Душан
145. Ј. С. Поповић: Женидба и удадба* / Душан Копчалић. – Приказ предста-
ве.
У: Дневник. – Год. 54, бр. 17266 (20. фебруар 1995), стр. 10.
КОСТИЋ, Стојадин
146. Стерија и Гогољ : присутност „Ревизора“ у „Лажи и паралажи“ (неке па-
ралеле и подударности) * / Стојадин Костић.
У: Књижевност и језик. – Год. 38, бр. 4 (1991), стр. 500–504.
КОСТИЋ, Страхиња К.
147. Једна аустријска паралела Стеријиној комедији Зла жена* / Страхиња К.
Костић. – Београд : Међународни славистички центар, 1981. – Стр. 203–210
; 25 цм
Zusammenfassung. – П. о.: Научни састанак слависта у Вукове дане; 11,
1981, Београд, Нови Сад, Вршац, Тршић.
148. -- Noviji nemački prilozi o Steriji / Strahinja K. Kostić. – Napomene i

bibliografske reference uz tekst.
КОСТИЋ, Тугомир
149. Јован Стерија Поповић* / Тугомир Костић. – Приказ представе: Родољуп-
ци.
150. -- Јован Стерија Поповић: Родољупци* / Тугомир Костић. – Приказ пред-
ставе.
У: Позориште. – Год. 60, бр. 8–10, (1993) стр. 38–39.
КОШ, Ерих
151. [О Стерији]* / Ериш Кош. – Насл. дао каталогизатор.
У: Сатира и сатиричари : чланци и есеји / Ерих Кош. – Београд : Просвета,
1985
КРДУ, Петру
152. Misaona poezija Jovana Sterije Popovića / Petru Krdu. – Abstract.
2006. – Str. 113–123.
КРКЛЕЦ, Густав
153. [O Steriji]* / Gustav Krklec. – Nasl. dao katalogizator.
U: Pisci i djela / Gustav Krklec. – Zagreb : Mladost, 1972
КРСТИЋ, Слободан
154. Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Слободан Крстић. – Приказ
представе.
У: Градина. – Год. 30, бр. 1–2 (1996), стр. 136–137.
КУЈУНЏИЋ, Миодраг
155. [О Стерији]* / Миодраг Кујунџић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Време новина / Миодраг Кујунџић. – Нови Сад : Дневник, 1988
ЛАЗИЋ, Радослав
156. Sterijin „Kralj lažova“ prvi put na rumunskoj sceni / Radoslav Lazić.
157. -- Traktat o laži : rediteljski zapis : (na marginama režija Sterijine

komediografije) / Radoslav Lazić. – Prikaz predstave: Laža i paralaža, Novi Sad,
1971.
ЛАСЕК, Агњешка
158. Мотив зле жене у српском класицизму : у публицистичким списима
Алексија Везилића, Михајла Максимовића и Јована Стерије Поповића /
Агњешка Ласек. – Напомене уз текст. – Summary.
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Књ. 51, св. 3 (2004 [тј.
2005]), стр. 511–526.
ЛЕОВАЦ, Славко
159. [О Стерији]* / Славко Леовац. – Насл. дао каталогизатор.
У: Критика и креација / Славко Леовац. – Сарајево : Свјетлост, 1972
ЛЕСКОВАЦ, Милена
160. Позорје Јована Стерије Поповића : Позоришни музеј Војводине : [ката-
лог изложбе]* / [аутор изложбе и каталога Милена Лесковац]. – Нови Сад :
Позоришни музеј Војводине, 2006. – 63 стр. : илустр. ; 21 x 21 цм
Упоредо срп. текст и енгл. превод. – Тираж 500. – Библиографија.
ЛЕШИЋ, Јосип
161. Невиност или Светислав и Милева* / Јосип Лешић. – Поводом 145. го-
дишњице приказивања Стеријиног драмског првенца у Театру на Ђумруку.
– Напомене уз текст.
У: Сцена. – Год. 28, књ. 2, бр. 6 (1992), стр. 8–16.
162. -- Стерија драмски писац* / Јосип Лешић. – Нови Сад : Стеријино по-
зорје : Прометеј, 1998. – 218 стр. ; 24 цм. – (Позоришне монографије ; 4)
Хрпт. ств. насл.: Стерија. – Тираж 1.000. – Напомене уз текст.
163. -- Стерија и комично препознавање* / Јосип Лешић.
485–516.
164. -- Стерија и комично препознавање* / Јосип Лешић.
165. -- Sterija i komično prepoznavanje / Josip Lešić. – Napomene i bibliografske
reference uz tekst.
ЛОТИНА, Радмила
166. Вршчанин европског ранга* / Радмила Лотина.
У: Дневник. – Год. 63, бр. 21155 (30. децембар 2005), стр. 11.
ЛУКИЋ, Живан
167. [О Стерији]* / Живан Лукић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Настава српског језика и књижевности : у седмом разреду основне шко-
ле : (приручник за наставнике) / Живан Лукић. – 1. изд. – Београд : Завод за
уџбенике и наставна средства, 1998
МАКСИМОВИЋ, Горан
168. Јован Стерија Поповић : испред свога времена / Горан Максимовић.
У: Бележница. – Год. 8, бр. 14 (пролеће–лето 2006), стр. 45–47.
169. -- Јован Стерија Поповић као писац Жалостних позорја / Горан Макси-
мовић. – Напомене и библиографске референце уз текст.
У: Српске књижевне теме : књижевноисторијски огледи / Горан Максимо-
вић. – 1. изд. – Београд : Слободна књига ; Бања Лука : Романов, 2002. – Стр.
79–98.
170. -- Комедиографски смијех Јована Стерије Поповића / Горан Максимо-
вић. – Напомене уз текст. – Summary.
стр. 13–38.
171. -- Стеријин смијех у Роману без романа / Горан Максимовић. – Напомене
уз текст.
У: Роман без романа : [шаљиви роман состављен од Јоана С. Поповића] /
приредио Горан Максимовић. – Вршац : КОВ, 1998. – Стр. 109–123.
172. -- Стеријин смијех у Роману без романа / Горан Максимовић.
У: Роман без романа / [шаљиви роман состављен од Јована С. Поповића] ;
приредио Горан Максимовић. – Вршац : КОВ, 1999. – Стр. 109–122.
173. -- Стеријин смијех у Роману без романа / Горан Максимовић. – Напомене
уз текст.
У: Свеске. – Год. 9, бр. 39–40 (1998), стр. 162–168.
174. -- Стеријина жалостна позорја / Горан Максимовић.
У: Жалостна позорја / [Јован Стерија Поповић] ; избор и поговор Горан
Максимовић. – Вршац : КОВ, 2000. – Стр. 231–247.
175. -- Стеријина жалостна позорја / Горан Максимовић.
У: Роман без романа / Јован Стерија Поповић ; избор и поговор Горан Мак-
симовић. – Вршац : КОВ, 1999. – Стр. 233–249.
МАНОЈЛОВИЋ, Тодор
176. [О Стерији]* / Тодор Манојловић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Нови књижевни сајам : огледи, критике / Тодор Манојловић ; приредио
Михајло Пантић. – Зрењанин : Градска народна библиотека „Жарко Зрења-
нин“, 1997
МАРИЦКИ Гађански, Ксенија

177. [О Стерији]* / Ксенија Марицки Гађански. – Насл. дао каталогизатор.
У: Разговор с временом : античке и модерне теме / Ксенија Марицки Гађан-
ски. – Вршац : КОВ, 1995
178. -- Холографска слика Стерије* / Ксенија Марицки-Гађански. – Приказ:
Мирон Флашар, Студије о Стерији.
У: Летопис Матице српске. – Год. 166, књ. 446 [тј. 445], св. 2 (фебруар 1990),
стр. 320–324.
МАРЈАНОВИЋ, Петар
179. Текст драме и текст представе* / Петар Марјановић. – О анализи заврш-
ног призора представе Покондирена тиква. – Summary.
У: Зборник радова Факултета драмских уметности. – Књ. 4 (2000), стр. 131–
146.
180. -- Фема се није одрекла „ноблеса“* / Петар Марјановић. – Напомене уз
текст.
У: Сцена. – Год. 31, књ. 2, бр. 5–6 (1995), стр. 36–39.
МАРКОВИЋ, Милица
181. Стеријино схватање позоришне критике* / Милица Марковић. – Напоме-
не уз текст.
МАРКОВИНОВИЋ, Мирјана
182. Женидба и удадба Јована Ст. Поповића у режији Дејана Мијача, Народно
позориште Сомбор, 20. октобар 1975. године : (одломак из театролошког
научноистраживачког рада на реконструкцији поменуте представе) : Мија-
чева режија* / Мирјана Марковиновић. – [Нови Сад : Матица српска, 1999].
– Стр. 165–172 ; 24 цм
П. о.: Зборник Матице српске за сценске уметности и музику; бр. 24–25,
1999.
183. -- Реконструкција представе Јована Стерије Поповића „Женидба и удад-
ба“ у режији Дејана Мијача, на сцени Народног позоришта Сомбор : пре-
мијера: 20. октобар 1975. године : магистарски рад из театрологије* / Ми-
рјана Марковиновић. – Нови Сад : [б. и.], 1998. – 145 листова : илустр. ; 30
цм
Библиографија: листови 141–145. – Маг. рад, Акад. уметности, Нови Сад.
МАТИЦКИ, Миодраг
184. Ново Даворје Јована Стерије Поповића* / Миодраг Матицки.
У: Даворје / [Јован Стерија Поповић] ; приредио Миодраг Матицки. – Вр-
шац : КОВ, 1993
185. -- „Ново Даворје“ Јована Стерије Поповића* / Миодраг Матицки.
У: Језик српског песништва / Миодраг Матицки. – Нови Сад : Прометеј,
2003. – Стр. 104–128.
186. -- Ново Даворје Јована Стерије Поповића* / Миодраг Матицки. – Приказ.
– Напомене уз текст. – Zusammenfassung.
У: Књижевна историја. – Год. 25, бр. 89 (1993), стр. 25–41.
187. -- [О Стерији]* / Миодраг Матицки. – Насл. дао каталогизатор.
У: Поновнице : типови односа усмене и писане књижевности / Миодраг
Матицки. – Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада, 1989
188. -- Разна стихотворенија за другу част Даворја* / Миодраг Матицки.
У: Даворје, књига друга / [Јован Стерија Поповић] ; приредио Миодраг Ма-
тицки. – Вршац : КОВ, 2002. – Стр. 71–85.
189. -- Susret pesnika : na razmeđu tradicije i savremenog / Miodrag Maticki. –
(Sterija)
МАТКОВИЋ, Маријан
190. [О Стерији]* / Маријан Матковић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Огледи и огледала / Маријан Матковић. – Загреб : Младост, 1977
МЕДАКОВИЋ, Дејан
191. Култ Стевана Дечанског и Стерија* / Дејан Медаковић. – Београд : [б. и.],
1991. – Стр. 55–62 ; 23 цм
Summary. – П. о.: Годишњак Института за књижевност и уметност; књ. 14.
Упоредна истраживања, књ. 3.
192. -- Култ Стевана Дечанског и Стерија* / Дејан Медаковић. – Напомене и
библиографске референце уз текст.
У: Изабране српске теме / Дејан Медаковић. – Београд : Београдски изда-
вачко-графички завод, 1996. – Стр. 191–[199].
МЕДЕНИЦА, Иван
193. Батина и страст* / Иван Меденица. – Приказ представе: Зла жена.
У: Политика. – Год. 95, бр. 30624 (28. јануар 1999), стр. 21.
194. -- Заклоњени поглед* / Иван Меденица. – Приказ представе: Покондире-

на тиква.
У: Политика. – Год. 93, бр. 30259 (20. јануар1998), стр. 18.
195. -- Родољупци из подземља* / Иван Меденица. – Приказ представе: Ро-
дољупци.
У: Политика. – Год. 95, бр. 30656 (1. март 1999), стр. 23.
196. -- Фема у транзицији* / Иван Меденица. – Приказ представе: Покондире-
на тиква. – Преузето из: Време, 15. април 2004.
МЕЂУНАРОДНИ научни скуп Јован Стерија Поповић – класик који нам се
обраћа (2006 ; Париз)
197. Jovan Sterija Popović – klasik koji nam se obraća : radovi sa Međunarodnog
2006. – 334 str. : slika J. S. Popovića ; 19 cm. – (Katedra Sterijana)
Str. 9–16: Préface / Sava Andjelković et Paul Louis Thomas = Predgovor /
Sava Anđelković i Paul Louis Thomas. – Beleške o autorima: str. 326–331. –
Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija uz pojedine radove.
– Résumé.
МИЈАЧ, Дејан
198. Sterija i Nušić – režija komičnog teatra* / Dejan Mijač.
U: Život. – God. 35, br. 3–4 (1986), str. 340–345.
МИЛЕТИЋ, Гордана
199. Jovan Sterija Popović : 1806–1856–1981* / [uvodni tekst Vaso Milinčević ;
tekst kataloga Gordana Miletić ; prevod teksta Petru Krdu ; koncepcija i postavka
izložbe Gordana Miletić... et al.]. – Vršac : Narodni muzej, [1981]. – 30 str. :
ilustr. ; 22 x 22 cm
Tekst upor. na srp. i rum. jeziku. – Kor. nasl.
МИЛИНЧЕВИЋ, Васо
200. Вујић и Стерија : прилог проучавању континуитета српске драмске ли-
тературе* / Васо Милинчевић. – [Нови Сад] : Матица српска, 1990. – Стр.
63–70 ; 24 цм
Summary. – П. о.: Зборник Матице српске за сценске уметности и музику;
бр. 6–7, 1990.
201. -- Животворност Стеријине комедиографије* / Васо Милинчевић.
вић. – Београд : Драганић, 1998. – Стр. 221–255.
202. -- Животворност Стеријине комедиографије* / Васо Милинчевић.

вић. – Београд : Драганић, 2003. – Стр. 221–255.
203. -- Јован Стерија Поповић : 1806–1856* / Васо Милинчевић.
У: Комедије / Јован Стерија Поповић. – Београд : Рад, 1981. – Стр. 5–22.
204. -- Јован Стерија Поповић : 1806–1856* / Васо Милинчевић.
У: Комедије / Јован Стерија Поповић. – Београд : Рад, 1986. – Стр. 5–19.
205. -- Кир-Јања – карактер и тип* / Васо Милинчевић.
У: Тврдица / Јован Стерија Поповић. – Београд : Рад, 1999. – Стр. 5–24.
206. -- [О Стерији]* / Васо Милинчевић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Творци и тумачи : из српског романтизма / Васо Милинчевић. – Београд
: Просвета, 1984
207. -- [О Стерији]* / Васо Милинчевић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Трагом наше баштине : открића из књижевног наслеђа / Васо Милинче-
вић. – Београд : Слово љубве, 1977
208. -- Стеријин „Максим Црнојевић“ : (план за мелодраму)* / Васо Милин-
чевић.
У: Књижевна историја. – Год. 7, бр. 26 (1974), стр. 327–333.
209. -- Стеријин „Максим Црнојевић“ : (план за мелодраму)* / Васо Милин-
чевић.
У: Опера и мелодрама / [Јован Стерија Поповић] ; приредили Душан Миха-
иловић и Васо Милинчевић. – Вршац : КОВ, 1995. – Стр. – 83–88.
210. -- Стеријина врхунска комедиографска остварења* / Васо Милинчевић.
У: Покондирена тиква ; Родољупци / Јован Стерија Поповић ; предговор
и приређивање Васо Милинчевић. – Београд : Просвета : Нолит : Завод за
уџбенике и наставна средства, 1978. – Стр. 7–33.
и приређивање Васо Милинчевић. – 2. изд. – Београд : Просвета : Нолит :
Завод за уџбенике и наставна средства, 1981. – Стр. 7–33.
214. -- Стеријине драме* / Васо Милинчевић. – Одговор у анкети Политике:

Шта радите?
У: Политика. – (12. април 1986), стр. 10.
215. -- Стеријини „Ајдуци“ и „Мејрима“ М. Бана као просветитељске драме*
/ Васо Милинчевић.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Београд : Међународни сла-
вистички центар, 1996. – Год. 25 (1996), стр. 55–64.
216. -- Стеријино драмско стваралаштво* / Васо Милинчевић.
У: Изабране комедије и драме. Књ. 1, Весела позорја / Јован Стерија Попо-
вић ; приредио Васо Милинчевић. – Београд : Нолит, 1987. – Стр. 5–87.
217. -- Стеријино комедиографско стваралаштво* / Васо Милинчевић.
У: Тврдица / Јован Стерија Поповић ; приредио и пропратне текстове на-
писао Васо Милинчевић. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна
средства, 1997. – Стр. 7–19.
218. -- Тврдица или Кир Јања* / Васо Милинчевић.
У: Тврдица / Јован Стерија Поповић ; приредио и пропратне текстове на-
писао Васо Милинчевић. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна
средства, 1997. – Стр. 73–91.
219. -- Универзалне особености комедиографског дела Јована Стерије Попо-
вића / Васо Милинчевић.
У: 37. Југословенски семинар за стране слависте. – Нови Сад : Филозофски
факултет, Институт за јужнословенске језике, 1987. – Стр. 61–68.
МИЛИСАВАЦ, Живан
220. Корени српске и словачке комедиографије : (Стерија и Халупка)* / Жи-
ван Милисавац. – Нови Сад : [б. и.], 1973. – Стр. 82–95 ; 24 цм
221. -- [О Стерији]* / Живан Милисавац. – Насл. дао каталогизатор.
У: Писци и идеје / Живан Милисавац. – Београд : Слово љубве, 1974
222. -- Опроштај с младошћу* / Живан Милисавац.
У: Шидина. – Год. 1, бр. 1 (1996), стр. 49–70.
223. -- Origines sociales des thèmes balkaniques de Jovan Steria Popović* / Živan
Milisavac. – Athènes : Association internationale des études du sud-est européen,
1978. – Str. 901–916 ; 24 cm
P. o.: Actes du 2e Congrès international des études du sud-est européen; t. 5,
1970, Athènes.
224. -- Origines sociales des thèmes balkaniques de Jovan Steria Popović* / Živan
Milisavac. – Beograd : Institut des Études balquaniques, Académie Serbe des
Sciences et des Arts, 1970. – Str. 183–196 ; 24 cm
P. o.: Balcanica I; 1970.
225. -- Стерија у Кежмарку / Живан Милисавац. – Напомене и библиографске

референце уз текст. – Библиографија. – Резюме.
– Стр. 473–538.
МИЛИЋ, Новица
226. Rodoljubci i njihovi govori* / Novica Milić. – Napomena.
U: Reč. – God. 3, br. 22 (jun 1996), str. 88–92.
МИЛОСАВЉЕВИЋ, Александар
227. [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Александар Милосавље-
вић. – Приказ представе.
У: Позориште. – Год. 59, бр. 1–2 (1991), стр. 11–12.
228. -- Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Александар Милосавље-
вић. – Приказ представе.
229. -- U svetu neuništivih rodoljubaca* / Aleksandar Milosavljević. – Prikaz
predstave : Rodoljupci.
U: Reč. – God. 3, br. 23–24 (jul–avgust 1996), str. 182–184.
МИЛОСАВЉЕВИЋ-Милић, Снежана
230. Примат коментара у антироману Јована Стерије Поповића / Снежана
Милосављевић-Милић. – Напомене и библиографске референце уз текст.
У: Модели коментара у српском роману 19. века / Снежана Милосављевић-
Милић. – Ниш : Просвета, 2006. – Стр. 103–119.
МИЛОШЕВИЋ, Милош
231. [О Стерији]* / Милош Милошевић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Романтизам и реализам у српској и европској књижевности : есеји, књи-
жевнотеоријски, књижевнокритички, књижевноисторијски, аналитички ра-
дови и библиографија / Милош Милошевић. – Нови Сад : Змај, 2002
МИЛОШЕВИЋ-Ђорђевић, Нада
232. Стерија и наша народна књижевност : неколико примера функције снова
у Стеријиним делима* / Нада Милошевић-Ђорђевић.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 11, бр. 1 (1981), стр.
293–297.
МИЛЧИН, Илија
233. Sterija u Makedoniji / Ilija Milčin.
МИОЧИНОВИЋ, Мирјана
234. Sterijine komedije kao rasprave o književnosti / Mirjana Miočinović. –
Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Résumé.
2006. – Str. 187–201.
МИРКОВИЋ, Милосав
235. -- Zapis o Steriji / Milosav Mirković. – (Sterija)
МИСАИЛОВИЋ, Миленко
236. Савремена значења Стеријине комедије „Лажа и паралажа“* / Миленко
Мисаиловић.
517–538.
237. -- Savremena značenja Sterijine komedije „Laža i paralaža“* / Milenko
Misailović. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
МИТРОВИЋ, Марија
238. Pojam „starog“ i „novog“ u komedijama J. Sterije Popovića, B. Nušića i D.
Kovačevića / Marija Mitrović. – Napomene i bibliografske reference uz tekst.
– Bibliografija. – Résumé.
2006. – Str. 228–250.
МИХАИЛОВИЋ, Душан
239. (Не)позната Стеријина опера* / Душан Михаиловић.
У: Опера и мелодрама / [Јован Стерија Поповић] ; приредили Душан Миха-
иловић и Васо Милинчевић. – Вршац : КОВ, 1995. – Стр. 11–36.
240. -- Sterijino shvatanje pozorišta u svetlu racionalističko-prosvetiteljske misije
/ Dušan Mihailović.
МИХАЈЛОВИЋ, Велимир
241. О Стеријином предлогу Српском ученом друштву 1847. године* / В. [Ве-
лимир] Михајловић.
У: Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Год. 23, књ. 3 (1975),
стр. 553–558.
МИХАЉЕВИЋ, Игор
242. Јубилеј оца српске драме* / И. [Игор] Михаљевић.
МИШИЋ, Милутин
243. Јован Стерија Поповић: Кир Јања* / Милутин Мишић. – Приказ предста-
ве.
У: Борба. – Год. 70, бр. 365 (29. 12. 1992), стр. 24.
244. -- Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Милутин Мишић. – При-
У: Борба. – Год. 69, бр. 310 (6. 11. 1991), стр. 20.
245. -- Јован Стерија Поповић: Родољупци* / Милутин Мишић. – Приказ
представе.
У: Борба. – Год. 71, бр. 75 (16. 3. 1993), стр. 18.
246. -- Плакат, уз понеки штос* / Милутин Мишић. – Приказ представе: Ро-
дољупци.
У: Борба. – Год. 77, бр. 56 (3. март 1999), стр. 8.
МЛАДЕНОВИЋ, Александар
247. Из лексике у језику Јована Стерије Поповића* / А. [Александар] Младе-
новић.
У: Зборник за филологију и лингвистику. – Год. 25, бр. 1 (1982), стр. 172–
174.
248. -- Славеносрпске особине у језику Јована Стерије Поповића / Алексан-
дар Младеновић. – Напомене и библиографске референце уз текст.
У: Славеносрпски језик : студије и чланци / Александар Младеновић.
– Нови Сад : Књижевна заједница Новог Сада ; Горњи Милановац : Дечје
новине, 1989. – Стр. 115–134.
249. -- Славеносрпски елементи у језику дела „Роман без романа“ Јована Сте-
рије Поповића* / Александар Младеновић. – Summary.
У: Зборник за филологију и лингвистику. – Год. 25, бр. 1 (1982), стр. 121–
140.
МУСТЕДАНАГИЋ, Лидија
250. Роман без романа : пародија Аристотелових и Хорацијевих начела кроз
деструкцију фабуле / Лидија Мустеданагић. – Напомене уз текст.
U: Polja. – God. 42, br. 405–406 (1997), str. 21–23.
251. -- Стерија и Хорације* / Лидија Мустеданагић.
У: Свеске. – Год. 11, бр. 57–58 (2001), стр. 223–231.
МУШИЦКИ, Максимилијан
252. Клопка за Кир Јању* / Максимилијан Мушицки. – Приказ представе:
Кир Јања.
У: Борба. – Год. 78, бр. 316–317 (11–12. 11. 2000), стр. 8.
НЕНИН, Миливој
253. Ogrebotina u vremenu: klasicistički pejzaž / Milivoj Nenin. – Bibliografija.
U: Polja. – God. 33, br. 342–343 (avgust–septembar 1987), str. 336–338.
НЕСТОРОВИЋ, Зорица В.
254. Бој на Косову : Стеријин роман по роману* / Зорица Несторовић.
У: Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида / [Јован Стерија Поповић] ;
приредила Зорица Несторовић. – Вршац : КОВ, 2006. – Стр. 9–29.
255. -- „Жалостно позорје“ као историјска драма* / Зорица Несторовић.
У: Жалостна позорја. Књ. 2 / [Јован Стерија Поповић] ; избор и предговор
Зорица Несторовић. – Вршац : КОВ, 2004. – Стр. 7–30.
256. -- Мелодрама у преплету трагике и комике* / Зорица Несторовић.
У: Жалостна позорја. Књ. 3 / Јован Стерија Поповић ; избор и предговор
Зорица Несторовић. – Вршац : КОВ, 2005. – Стр. 9–33.
257. -- Сан Краљевића Марка Јована Стерије Поповића и Маркова сабља Јо-
вана Ђорђевића* / Зорица В. Несторовић. – Summary.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 25, књ. 1 (1996), стр.
113–120.
258. -- Стерија као писац пригодних драма* / Зорица Несторовић.
У: Торжество Србије / [Јован Стерија Поповић] ; приредила Зорица Несто-
ровић. – Вршац : КОВ, 2006. – Стр. 9–40.
259. -- Figura idealnog vladara u Sterijinim „Žalostnim pozorjima“ / Zorica
Nestorović. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Résumé.
2006. – Str. 42–68.
НИКОЛИЋ, Даринка
260. Гротескни пингвини* / Даринка Николић. – Приказ представе: Родољуп-
ци.
У: Дневник. – Год. 57, бр. 18822 (23. јун 1999), стр. 11.
261. -- Иза затворених врата* / Даринка Николић. – Приказ представе: Покон-
дирена тиква. – Преузето из: Дневник, 21. фебруар 2004.
262. -- Ј. С. Поповић: Лажа и паралажа* / Даринка Николић. – Приказ пред-
ставе.
У: Дневник. – Год. 56, бр. 18212 (9. октобар 1997), стр. 15.
263. -- Ј. С. Поповић: Покондирена тиква* / Даринка Николић. – Приказ пред-
ставе.
264. -- [Ј. С. Поповић: Родољупци]* / Даринка Николић. – Приказ представе.
У: Дневник. – Год. 51, бр. 16552 (24. новембар 1992), стр. 13.
265. -- Јован Стерија Поповић: Женидба и удадба* / Даринка Николић. – При-
У: Дневник. – Год. 56, бр. 17967 (4. фебруар 1997), стр. 14.
266. -- [Јован Стерија Поповић: Кир Јања]* / Даринка Николић. – Приказ
представе.
267. -- [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Даринка Николић. – При-
У: Дневник. – Год. 51, бр. 16372 (28. мај 1992), стр. 14.
268. -- Кућа лутака* / Даринка Николић. – Приказ представе: Зла жена.
269. -- Три Евина лица* / Даринка Николић. – Приказ представе: Зла жена.
270. -- Фемина универзална прича* / Д. Н. [Даринка Николић]. – Приказ пред-
ставе: Покондирена тиква, режија Ксенија Крнајски, Српско народно позо-
риште.
НИКОЛИЋ, Ненад
271. Историја између трагедије и мелодраме / Ненад Николић. – Приказ: Жа-
лостна позорја, Књ. 2.
У: Летопис Матице српске. – Год. 181, књ. 476, св. 3 (септембар 2005), стр.
579–582.
272. -- Стеријина дела у 2005. години / Ненад Николић. – Приказ: Жалостна

позорја, књ. 3 ; Преваре ; Помирења.
У: Летопис Матице српске. – Год. 182, књ. 477, св. 4 (април 2006), стр. 736–
740.
273. -- Шендизам и раблеовска гротеска у Роману без романа? / Ненад Нико-
лић. – Напомене уз текст. – Summary.
У: Књижевност и језик. – Год. 51, бр. 3–4 (2004), стр. 353–370.
НОВАКОВ, Душан
274. Прва премијера вршачког позоришта у овој години : „Сватови“ на сцени*
/ Душан Новаков. – Приказ представе: Женидба и удадба.
У: Између. – Бр. 1 (1995), стр. 47–48.
ОКРУГЛИ сто Стерија наших дана (2006 ; Вршац)

275. Округли сто Стерија наших дана, Вршац 2006* / [организатори Градска
библиотека [и] Градски музеј, Вршац]. – Вршац : Градска библиотека, 2006.
– 87 стр. ; 20 цм
Тираж 250.
ОСТОЈИЋ, Љубица
276. Јован Стерија Поповић: Зла жена* / Љубица Остојић. – Приказ предста-
ве.
У: Ослобођење. – Год. 48, бр. 15583 (5. 11. 1991), стр. 7.
ОТОВИЋ, Владимир
277. Његошево „тајанствено“ и Стеријино „загонетно“ човечије биће* / Вла-
димир Отовић.
У: Годишњак Библиотеке Матице српске. – (2004 [тј. 2005]), стр. 38–45.
ПАВИЋ, Милорад
278. [О Стерији]* / Милорад Павић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Историја, сталеж и стил : језичко памћење и песнички облик. 2 / Мило-
рад Павић. – Нови Сад : Матица српска, 1985
ПАВЛОВИЋ, Миодраг
279. Јован Стерија Поповић, његова поезија / Миодраг Павловић.
У: Летопис Матице српске. – Год. 152, књ. 417, св. 6 (јун 1976), стр. 643–
661.
280. -- [О Стерији]* / Миодраг Павловић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Есеји о српским песницима / Миодраг Павловић. – 1. изд. – Београд :
„Вук Караџић“, 1981

У: Есеји о српским песницима / Миодраг Павловић. – Београд : Српска
књижевна задруга, 1992
У: Есеји о српским песницима / Миодраг Павловић. – Београд : Просвета,
2000
283. -- [О Стерији]* / Миодраг Павловић. – Насл. дао каталогизатор. – О пое-
зији.
У: Ништитељи и свадбари / Миодраг Павловић. – Београд : Београдски из-
давачко-графички завод, 1979
ПАВЛОВИЋ, Мирка
284. Стеријино позориште и музика* / Мирка Павловић. – [Нови Сад] : Мати-
ца српска, [1991]. – Стр. 283–305 : факс. рукописа ; 24 цм
Напомене уз текст. – П. о.: Зборник Матице српске за сценске уметности и
музику; бр. 6–7, 1990.
ПАЛ, Шандор
285. О „Родољупцима“ и функцији мађарског језика у овој Стеријиној коме-
дији* / Шандор Пал.
стр. 389–394.
ПЕЈОВИЋ, Божидар
286. Zašto je Kir-Janja Grk* / Božidar Pejović. – O komediji Tvrdica.
U: Život. – God. 77, knj. 39, br. 3 (1990), str. 341–347.
287. -- [О Стерији]* / Божидар Пејовић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Цјелине и детаљи. 2 / Божидар Пејовић ; [приређивач Станиша Тутње-
вић]. – Сарајево : Свјетлост, 1991
ПЕЈОВИЋ, Душица
288. Драматично, сурово и без осмеха* / Душица Пејовић. – Приказ предста-
ве: Покондирена тиква. – Текст емитован на Радио Новом Саду, 18. фебруа-
ра 2004.
289. -- [Јован Стерија Поповић: Кир Јања]* / Душица Пејовић. – Приказ пред-
ставе.
290. -- [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Душица Пејовић. – При-
ПЕНЧИЋ Пољански, Дејан

291. [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Дејан Пенчић Пољански.
ПЕРВИЋ, Мухарем
292. Игра у игри* / Мухарем Первић. – Приказ представе: Женидба и удадба.
У: Политика. – Год. 98, бр. 31664 (26. децембар 2001), стр. 17.
293. -- Родољуби и како их препознати* / Мухарем Первић. – Приказ предста-
ве: Родољупци.
У: Политика. – Год. 99, бр. 32168 (29. мај 2003), стр. А19.
ПЕТРОВИЋ, Владислава
294. Употреба фразеологије у комедијама Ј. Ст. Поповића* / Владислава Пет-
ровић.
У: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – Књ. 41. св. 2
(1998), стр. 103–111.
ПЕТРОВИЋ, Дамњан
295. Стеријино жалосно позорје Смрт Стефана Дечанског и његов однос пре-
ма историјским изворима / Дамњан Петровић. – Напомене и библиографске
референце уз текст. – Резюме.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Књ. 34, св. 2 (2005), стр.
51–60.
ПЕТРОВИЋ, Ивана
296. [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Ивана Петровић.
ПЕШИЋ, Радмила
297. Јован Стерија Поповић и наша епска народна традиција* / Радмила Пе-
шић.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 11, св. 1 (1981), стр.
157–163.
ПИЖУРИЦА, Крсто
298. Јован Стерија Поповић и његово дјело* / Крсто Пижурица.
У: Тврдица : шаљиво позориште у три дејства / Јован Стерија Поповић.
– Титоград : Републички завод за унапређивање школства, 1980. – Стр. 67–
78.
ПИЛЕТИЋ, Светозар
299. Sterija – mislilac, pjesnik / Svetozar Piletić.
ПОГАЧНИК, Јоже
300. Физиономија Стеријиних „Родољубаца“* / Јоже Погачник.
стр. 327–335.
ПОПОВИЋ, Александар В.
301. О једној Стеријиној реминисценцији на Светонија* / Александар В. По-
повић. – [Нови Сад] : Матица српска, 1991. – Стр. 259–265 ; 24 цм
Zusammenfassung. – П. о.: Зборник Матице српске за књижевност и језик;
38/2/ 1990.
ПОПОВИЋ, Васа
302. Susret sa Sterijom / Vasa Popović. – Napomene uz tekst.
U: Delo (Beograd). – God. 2, knj. 3, br. 1–2 (januar–februar 1956), str. 132–
139.
ПОПОВИЋ, Душан
303. [Јован Стерија Поповић: Женидба и удадба] / Душан Поповић. – Насл.
дао каталогизатор. – Приказ представе.
У: Домаћи драмски ток / Душан Поповић. – Нови Сад : Матица српска,
1984. – Стр. 118–121.
304. -- „Покондирена тиква“ или Живот комедије / Душан Поповић.
У: Домаћи драмски ток / Душан Поповић. – Нови Сад : Матица српска,
1984. – Стр. 41–65.
305. -- „Покондирена тиква“ или Живот комедије / Душан Поповић.
У: Сцена. – Бр. 3–4 (1975), стр. 117–127.
ПОПОВИЋ, Живко
306. Поређење драмске приче Стеријиног Тврдице са причама Плаутове Ау-
луларије, Држићевог Скупа и Молијеровог Тврдице / Живко Поповић.
У: Зборник Матице српске за сценске уметности и музику. – Бр. 32–33
(2005), стр. 43–56.
307. -- Стеријино обликовање архетипског лика тврдице : Стеријин „Тврдица“
у поређењу с Плаутовим, Држићевим, Молијеровим и Пушкиновим кома-
дом о тврдици* / Живко Поповић. – Нови Сад : Позоришни музеј Војводине

: Матица српска, 2006. – 68 стр. : илустр. ; 24цм
Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. [76]. – Библиографија: стр. [71–72].
– Summary.
ПОПОВИЋ, Зоран Р.
308. Јован Стерија Поповић: Кир Јања* / Зоран Р. Поповић. – Приказ предста-
ве.
309. -- [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Зоран Р. Поповић. – При-
ПОПОВИЋ, Јован Стерија

310. Sterijina autobiografija / [priredio] Tihomir Ostojić. – Tekst objavljen u
Letopisu Matice srpske, sv. 6, 1907.
U: Polja. – God. 27, br. 268–269 (jun–jul 1981), str. 268.
ПОПОВИЋ, Миодраг
311. Вук и Стерија : Вуку у спомен* / Миодраг Поповић. – [Приштина : б. и.,
б. г.]. – Стр. 13–17 ; 24 цм
П. о.: Обележја.
312. -- Медитативна лирика Ј. Ст. Поповића* / Миодраг Поповић.
ПОПОВИЋ, Павле
313. Јован Стерија Поповић* / Павле Поповић.
У: Српска комедија у XIX веку : књижевна студија / Павле Поповић ; при-
редио Горан Максимовић. – Панчево : Мали Немо, 2001. – Стр. 25–42.
314. -- [О Стерији]* / Павле Поповић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Нова књижевност. 1, Од Доситеја до Вука и Стерије / Павле Поповић
; приредио Предраг Палавестра. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике и
наставна средства, 2000
315. -- [О Стерији]* / Павле Поповић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Нова књижевност. 2, Од Бранка до Шантића / Павле Поповић ; прире-
дио Предраг Палавестра. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна
средства, 1999
ПОПОВИЋ-Бјелица, Љубица
316. [О Стерији]* / Љубица Поповић-Бјелица. – Насл. дао каталогизатор.
У: Реч после / Љубица Поповић-Бјелица. – Нови Сад : Књижевно-уметнич-
ка задруга Славија, 1994
ПОТИЋ, Душица
317. Јован Стерија Поповић: Даворје* / Душица Потић. – Приказ.
318. ПОХВАЛА Јовану Стерији Поповићу : зборник песама* / приредили До-
кументациони центар и Уређивачки одбор КОВ. – Вршац : КОВ, 1977. – 175
стр. : илустр. ; 19 цм. – (Библиотека КОВ ; књ. 11)
Биографско-библиографска хронологија Јована Стерије Поповића / Милан
Токин: стр. 115–167.
ПРАЖИЋ, Милан
319. Стерија, трајни савременик* / Милан Пражић.
У: Откриће и смисао / Милан Пражић. – Вршац : КОВ, 2001. – Стр. 9–12.
320. -- Стерија, трајни савременик : сто седамдесет година од рођења* / Ми-
лан Пражић.
У: Мисао. – Год. 2, бр. 43 (30. XI 1976), стр. 16.
ПРОДАНОВИЋ-Месарош, Соња
321. Више од шале у два чина* / С. П. М. [Соња Продановић-Месарош]. –
Приказ представе: Лажа и паралажа, режија Горчин Стојановић, Народно
позориште из Сомбора.
У: Грађански лист. – Год. 6, бр. 1995 (2. јун 2006), стр. 11.
322. -- Комад који је савремен и данас* / С. П. М. [Соња Продановић-Меса-
рош]. – Приказ представе: Џандрљиви муж, режија Радоје Чупић, Српско
народно позориште, Нови Сад.
У: Грађански лист. – Год. 5, бр. 1539 (3. март 2005), стр. 11.
ПРОТИЋ, Предраг
323. [О Стерији]* / Предраг Протић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Сумње и надања : прилози проучавању духовних кретања код Срба у
време романтизма / Предраг Протић. – Београд : Просвета, 1986
ПУТНИК, Радомир
324. [Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа]* / Радомир Путник. – Приказ
представе.
325. -- Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Радомир Путник. – Приказ

представе.
У: Политика. – Год. 88, бр. 28054 (11. новембар 1991), стр. 12.
326. -- Јован Стерија Поповић: Тврдица или Кир-Јања* / Радомир Путник.
– Приказ представе.
327. -- [О Стерији]* / Радомир Путник. – Насл. дао каталогизатор.
У: Читајући изнова : огледи из драматургије и театрологије / Радомир Пут-
ник. – Нови Сад : Стеријино позорје, 1990
РАДЕНОВИЋ, Ј.
328. Стеријини „Родољупци“ на француском* / Ј. Раденовић. – Приказ: Les
patriots.
РАДОЈЧИЋ, Саша
329. Ништа и прах : антрополошки песимизам Стеријиног Даворја* / Саша
Радојчић. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике, 2006. – 173 стр. ; 20 цм.
– (Библиотека Нова дела)
„Ова књига представља прерађену верзију маг. рада под насловом ‘Ант-
рополошки песимизам Стеријиног Даворја’, одбрањеног на Фил. фак. у
Београду...“  О књизи и њеном аутору. – Тираж 1.000. – О књизи и њеном
аутору: стр. 172. – Библиографија: 164–169.
330. -- Стерија – песник просвећености и песимизма / Саша Радојчић.
У: Летопис Матице српске. – Год. 182, књ. 477, св. 4 (април 2006), стр. 669–
676.
РАДОЊИЋ, Мирослав
331. Поступак карактеризације у Покондиреној тикви, Кир-Јањи и Родољуп-
цима* / Мирослав Мики Радоњић.
У: Сцена. – Год. 39, бр. 1–2 (јануар–април 2003), стр. 46–52.
332. -- Стерија у огледалу двадесетог века : карактер једне комедиографије
и њени трагови у делима А. Поповића, Д. Ковачевића, С. Селенића и В.
Огњеновић* / Мирослав-Мики Радоњић. – Нови Сад : Позоришни музеј
Војводине : Матица српска, 2006. – 142 стр. : фотогр. ; 24 цм. – (Библиотека
Позоришна култура на тлу Војводине ; књ. 4)
РАДУЛОВИЋ, Јован
333. О Стеријиним комедијама* / Јован Радуловић.
У: Изабране комедије / Јован Стерија Поповић. – Београд : Логос арт : Све-
тионик, 2006. – Стр. 226–228.
334. -- Поговор* / Јован Радуловић.

У: Тврдица ; Покондирена тиква ; Родољупци / Јован Стерија Поповић ;
[уредник и приређивач Јован Радуловић]. – Београд : Лирика, 2002. – Стр.
223–225.
РАЗИЋ-Удовички, Иванка
335. [О Стерији]* / Иванка Разић-Удовички. – Насл. дао каталогизатор.
У: Агон стваралаца : расправе и сведочанства о српским писцима / Иванка
Разић-Удовички. – Нови Сад : Матица српска, 1985
РАПАJИЋ, Светозар
336. Sterijine komedije u rediteljskoj interpretaciji i reinterpretaciji / Svetozar
Rapajić. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Résumé.
2006. – Str. 280–310.
РЕЂЕП, Јелка
337. Јован Стерија Поповић и косовски бој = Jovan Sterija Popović und die
Kosovo-Schlacht* / Јелка Ређеп.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Год. 11, св. 1 (1981), стр.
165–183.
338. -- [О Стерији]* / Јелка Ређеп. – Насл. дао каталогизатор.
У: Убиство владара : студије и огледи / Јелка Ређеп. – Нови Сад : Прометеј,
1998
РИКАЛО, Милорад
339. О Родољупцима Јована Стерије Поповића : историјско-социолошки кон-
текст, драматуршка анализа, Родољупци на сценама Србије* / Милорад Ри-
кало. – Нови Сад : Позоришни музеј Војводине, 2006. – 186 стр. : илустр. ;
24 цм. – (Библиотека Позоришна култура на тлу Војводине ; књ. 3)
РОМЧЕВИЋ, Небојша
340. Време у Лажи и паралажи Јована Стерије Поповића* / Небојша Ромче-
вић. – Summary.
У: Зборник радова Факултета драмских уметности. – Год. 2 (1998), стр. 64–
71.
341. -- Eros kao žrtvovani bog / Nebojša Romčević. – Summary.
2006. – Str. 202–213.
342. -- Ране комедије Јована Стерије Поповића : Лажа и паралажа, Поконди-

рена тиква, Тврдица (Кир Јања)* / Небојша Ромчевић. – Нови Сад : Позо-
ришни музеј Војводине, 2004. – 296 стр. ; 25 цм. – (Библиотека Позоришна
култура на тлу Војводине)
Тираж 500. – Регистар. – Библиографија.
РОСИЋ, Рајко
343. Јован Стерија Поповић: Кир Јања* / Р. [Рајко] Росић. – Приказ предста-
ве.
У: Јединство (Приштина). – Год. 53, бр. 308 (14. новембар 1997), стр. 8.
РУЖИЋ, Жарко
344. Стеријино Слогомерије и његова класична метрика / Жарко Ружић. – На-
помене и библиографске референце уз текст. – Резюме.
– Стр. 13–110.
САМАРЏИЈА, Снежана
345. Forme usmene književnosti u Sterijinim komedijama / Snežana Samardžija.
– Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Résumé.
2006. – Str. 139–163.
САМАРЏИЋ, Радован
346. [О Стерији]* / Радован Самарџић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Писци српске историје. Књ. 3 / Радован Самарџић. – Београд : Просвета,
1986
СЕЛЕНИЋ, Слободан
347. [О Стерији]* / Слободан Селенић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Драмско доба : позоришне критике : 1956–1978 / Слободан Селенић ;
приредио Феликс Пашић. – Нови Сад : Стеријино позорје, 2005
СИМОВИЋ, Љубомир
348. [О Стерији]* / Љубомир Симовић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Дупло дно : есеји о српским песницима, о комедијама Стерије и Нушића
и о животу и прикљученијима Доситејевим / Љубомир Симовић. – Београд
: Стубови културе, 2001
349. -- Стерија међу маскама* / Љубомир Симовић.
У: Глас. – Књ. 377, бр. 16 (1995), стр. 47–55.
350. -- Стерија међу маскама* / Љубомир Симовић.

У: Лаже и паралаже / [Јован Стерија Поповић] ; избор и предговор Љубо-
мир Симовић. – Вршац : КОВ, 1997. – Стр. 5–19.
351. -- Стерија међу маскама* / Љубомир Симовић. – Напомене уз текст.
У: Сцена. – Год. 32, књ. 1, бр. 1–2 (1996), стр. 55–59.
СКЕРЛИЋ, Јован
352. Јован Стерија Поповић* / Јован Скерлић.
У: Покондирена тиква и друге комедије / Јован Стерија Поповић. – Београд
: Политика : Народна књига, 2005. – Стр. 5–15.
353. -- [О Стерији]* / Јован Скерлић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Писци и књиге. 1, Прикази и чланци / Јован Скерлић ; изабрао и прире-
дио Јован Пејчић. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2000
354. -- [О Стерији]* / Јован Скерлић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Творци српске књижевности. 1 / одабране стране из Историје нове срп-
ске књижевности Јована Скерлића ; приредио Угљеша Крстић. – Београд :
Вајат, 1995
СЛАВИЋ, Зоран
355. Стеријин и Путников „Дечански“ / Зоран Славић. – Приказ представе:
Смрт Стефана Дечанског, режија и адаптација Јован Путник.
У: Писање заборава : бечкеречке, петровградске, зрењанинске ведуте / Зо-
ран Славић. – 1. изд. – Зрењанин : Агора, 2004. – Стр. 296–297.
356. -- Тескоба Стеријиног смеха / Зоран Славић. – Приказ представе: Женид-
ба и удадба, режија Драган Јовић.
У: Писање заборава : бечкеречке, петровградске, зрењанинске ведуте / Зо-
ран Славић. – 1. изд. – Зрењанин : Агора, 2004. – Стр. 282–283.
СЛАВИЋ, Тијана
357. Свест као исходиште патње : „На смрт једног с ума сишавшег“ Јована
Стерије Поповића* / Тијана Славић.
У: Свет речи. – Бр. 6–8 (1998), стр. 64–66.
СОЛДАТОВИЋ, Воја
358. Спорост као кључ* / Воја Солдатовић. – Приказ представе: Покондирена
тиква.
У: Дневник. – Год. 57, бр. 18436 (27. мај 1998), стр. 15.
359. -- Спорост као кључ* / Воја Солдатовић. – Приказ представе: Поконди-
рена тиква, Народно позориште из Београда.
У: Позориште. – Год. 65, бр. 9–10 (април–септембар 1998), стр. 17.
СПАСИЋ, Миливоје
360. Молијеров и Стеријин тврдица као антиподи* / Миливоје Спасић. – Биб-
лиографија.
У: Школски час српског језика и књижевности. – Год. 15, бр. 1 (1997), стр.
45–55.
СТАМЕНКОВИЋ, Владимир
361. Више од парадокса* / Владимир Стаменковић. – Приказ представе: Ро-
дољупци.
У: НИН. – Бр. 2517 (25. 3. 1999), стр. 37.
362. -- Порука без милости* / Владимир Стаменковић. – Приказ представе:
Родољупци.
У: НИН. – Бр. 2735 (29. 5. 2003), стр. 43.
363. -- Цена преиначења* / Владимир Стаменковић. – Приказ представе: По-
кондирена тиква.
У: НИН. – Бр. 2458 (1998), стр. 45.
СТАНИСАВЉЕВИЋ, Вукашин
364. [О Стерији]* / Вукашин Станисављевић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Прилози настави књижевности. Књ. 1 / Вукашин Станисављевић. –
Горњи Милановац : Дечје новине, 1984
365. -- [О Стерији]* / Вукашин Станисављевић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Прилози настави књижевности. Књ. 1 / Вукашин Станисављевић. – 3.
допуњено изд. – Горњи Милановац : Дечје новине, 1988
изд. – Београд : Наука, 1996

допуњено изд. – Београд : Наука, 1992
СТЕВАНОВИЋ, Јелица
372. Стерија у Народном позоришту : водич кроз театрографску грађу* / Је-
лица Стевановић. – Београд : Народно позориште, 2006. – 163 стр. : илустр.
; 24 цм. – (Едиција Из историје Народног позоришта у Београду)
Тираж 500. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиогра-
фија: стр. 161–162.
373. СТЕРИЈА и књига* / [уредник Вукосава Бргуљан]. – Нови Сад : Биб-
лиотека Матице српске : Матица српска ; Београд : Народна библиотека
Србије, 1981. – 111 стр. : илустр. ; 21 цм
„Поводом 175. годишњице рођења Јована Стерије Поповића“  насл. стр.
– Тираж 1.200.
374. СТЕРИЈА феномен времена : 1806–1856–2006* / приређивач и уредник
Хаџи-Зоран Лазин. – Нови Сад : Стеријино позорје, 2006. – 2 књ. (800 стр.)
; 25 цм
Тираж 1.200.
375. STERIJINO delo danas : javna tribina / [urednik Katarina Ćirić-Petrović].
– Novi Sad : Sterijino pozorje, 1981 [i. e. 1982]. – 286 str. ; 29 cm
Tiraž 300.
СТЕФАНОВИЋ, Мирјана
376. Стерија у Летопису / Мирјана Д. Стефановић.
612–616.
377. -- Čitate li Steriju? : (nacrt za periodizadijsko razumevanje zbirke Davorje)
/ Mirjana D. Stefanović. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. –
Résumé.
2006. – Str. 124–138.
СТОЈАНОВИЋ, Дивна
378. Стеријин препев шпанске романсе о „Стени заљубљених“* / Дивна
Стојановић.
стр. 421–436.
СТОЈАНОВИЋ, Мирољуб М.
379. [О Стерији]* / Мирољуб М. Стојановић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Од мотива до метафоре : [студије из књижевности] / Мирољуб М. Стоја-
новић. – Ниш : Народне новине, 1992
380. -- Tragično u likovima „Pokondirene tikve“ / Miroljub M. Stojanović. –
Bibliografija.
381. -- Tragično u Тврдици Јована Стерије Поповића* / Miroljub M.
Stojanović.
У: Мостови (Пљевља). – Бр. 18 (1974).
СТОЈАНОВИЋ-Пантовић, Бојана
382. [О Стерији]* / Бојана Стојановић-Пантовић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Линија додира : студије и огледи / Бојана Стојановић-Пантовић. – Горњи
Милановац : Дечје новине, 1994
СТОЈАНОВСКА-Друговац, Јованка
383. Jovan Sterija – Popovic’s „Comic Theater“ in the Light of the Critique and
the History of Literature* / Jovanka Stojanovska-Drugovac. – [S. l. : s. n.], 1997.
– Str. 97–100 ; 23 cm
P. o.: Spectrum ; ann. 15, n° 30, Skopje, 1997.
СТОЈАНЧЕВИЋ, Видосава
384. Етнолошке теме у делима Јована Стерије Поповића* / Видосава Стојан-
чевић. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Summary.
У: Глас. – Год. 398, књ. 20 (2004), стр. 87–101.
СУБОТИН, Лидија
385. Библиографија о Јовану Ст. Поповићу / Лидија Суботин. – Резюме.
– Стр. 641–672.
СУБОТИЋ, Љиљана
386. Kojim je to jezikom pisao Sterija? / Ljiljana Subotić. – Napomene i
bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija. – Résumé.
2006. – Str. 17–41.
387. -- Партиципи у функцији термина у књижевном језику Јована Ст. Попо-

вића* / Љиљана Суботић.
У: Научни састанак у Вукове дане. – Књ. 11, св. 1 (1982), стр. 61–67.
388. -- Употреба партиципа у књижевном језику Јована Стерије Поповића* /
Љиљана Суботић. – Нови Сад : Матица српска, 1998. – Стр. 95–102 ; 24 цм
Резюме. – П. о.: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику;
41/2/1998.
ТАДИЋ, Дејан
389. Јован Стерија Поповић: Лажа и паралажа* / Дејан Тадић. – Приказ пред-
ставе.
У: Борба. – Год. 76, бр. 29 (29. 1. 1998), стр. I.
390. -- Јован Стерија Поповић: Опера и мелодрама* / Дејан Тадић.
У: Политика. – Год. 93, бр. 29757 (24. август 1996), стр. 20.
391. -- „Pohvala Jovanu Steriji Popoviću“ / Dejan Tadić. – Prikaz.
U: Polja. – God. 25, br. 242 (april 1979), str. 35.
ТИМЧЕНКО, Николај
392. Živi pesnici / Nikolaj Timčenko. – Prikaz: Sima Milutinović Sarajlija. Jovan
Sterija Popović. Risto Ratković.
U: Delo (Beograd). – God. 9, knj. 9, br. 2 (februar 1963), str. 285–288.
393. -- Писац и мудрац Стерија / Николај Тимченко. – Одломак.
У: Помак. – Год. 7, бр. 23–24 (април 2002), стр. 3–4.
ТОДОРИЋ, Гордана
394. Генеричке везе Јована Ст. Поповића, Јована Ђорђевића и Александра
Поповића* / Гордана Тодорић.
У: Домети. – Год. 32, бр. 120–121 (пролеће–лето 2005), стр. 41–55.
ТОКИН, Милан
395. Жива присутност Јована Стерије Поповића* / Милан Токин.
У: Комедије / Јован Стерија Поповић ; [избор и предговор Милан Токин].
– Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1970.
– Стр. 5–23.
396. -- Жива присутност Јована Стерије Поповића* / Милан Токин.
У: Тврдица : шаљиво позориште у три дејства / Стерија. – Београд : Гутен-
бергова галаксија, 1995. – Стр. 63–78.
У: Тврдица : шаљиво позориште у три дејства / Стерија. – 2. изд. – Београд
: Гутенбергова галаксија, 1995. – Стр. 63–78.

У: Тврдица : шаљиво позориште у три дејства / Јован Стерија Поповић.
– Београд : Гутенбергова галаксија, 2002. – Стр. 63–78.
ТОМАС, Пол-Луј
399. Od Sterijinih do Dorićevih „Rodoljubaca“* / Paul-Louis Thomas.
U: DRAMSKI tekst danas u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori
: mogućnosti dramaturških čitanja. – Cetinje : Fakultet dramskih umjetnosti,
2005. – Str. 56–66.
400. -- Sterija i Steriana / Paul-Louis Thomas. – Napomene i bibliografske reference
uz tekst. – Bibliografija. – Résumé.
2006. – Str. 251–279.
ТРИФУНОВИЋ, Ђорђе
401. Стеријини описи и издања старих српских текстова* / Ђорђе Трифуно-
вић. – Нови Сад : Матица српска, 1990. – Стр. 497–501 ; 24 цм
П. о.: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику; XXXIII, 1990.
ЋОСИЋ, Илеана
402. Покондирена тиква Јована Стерије Поповића и Мода Мери Коре Мауот
Ричи – критика истих друштвених нарави на два континента / Илеана Ћо-
сић. – Summary.
– Стр. 457–471.
УДОВИЧКИ, Иванка
403. Трајност визије : Стеријина поређења и упозорења у песми Лађица брака
на морепловљењу живота и у милобруци Брачно море / Иванка Удовички.
563–573.
УЗЕЛАЦ, Милан
404. Laudatio Steriae* / Милан Узелац, Јавор Рашајски ; приредио Хаџи-Зоран
Лазин. – Вршац : Тритон, 2006. – 56 стр. : илустр. ; 24 цм
Тираж 500.
УЈЕС, Алојз
405. Преводи и посрбе драмских дела немачке драматургије на сцени Театра
на ђумруку у Београду 1841–1842. године* / Алојз Ујес.
У: Научни састанак слависта у Вукове дане. – Књ. 25, св. 1 (1996), стр.
65–76.
406. -- Стерија на сцени* / Алојз Ујес. – Нови Сад : Војвођански музеј : Сте-
ријино позорје, 1984. – 110 стр. : репродукције ; 24 цм
„Војвођански музеј у сарадњи са Стеријиним позорјем приређује изложбу
у част 175-годишњице рођења Јована Стерије Поповића“  прелим. стр.
– Списак експоната на изложби у Новом Саду: стр. 97–108. – Библиогра-
фија: стр. 35–37.
ФЛАШАР, Мирон
407. In medias res : о топици антиромана* / Мирон Флашар.
стр. 243–252.
408. -- Ioannes Audoenus и Јован Стерија Поповић* / Мирон Флашар. – [Нови
Сад] : Матица српска, [1991]. – Стр. 237–257 ; 24 цм
Напомене уз текст. – Zusammenfassung. – П. о.: Зборник Матице српске за
књижевност и језик; књ. 38, 2, 1990.
409. -- Кир-Јањин „сиромах Ирос“ : (Ј. Ст. Поповић, Тврдица III, 1)* / Мирон
Флашар. – Београд : Филолошки факултет, 1970. – Стр. 19–29 ; 24 цм
П. о.: Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор; књ. 36, св. 1–2,
1970.
410. -- Мало познати Стерија / Мирон Флашар.
471–484.
411. -- Начело мимесе и стваралачки плагијат : (о Стерији и о два схватања
списатељског посла)* / Мирон Флашар.
стр. 173–277.
412. -- O biografu Steriji / Miron Flašar. – Napomene uz tekst.
413. -- O književnim aluzijama i reminiscencijama u Sterije / Miron Flašar. –
Bibliografija.
414. -- О књижевним алузијама и реминисценцијама у Стерије* / Мирон Фла-
шар. – Нови Сад : Стеријино позорје, 1981. – 42 стр. ; 30 цм
Библиографија: стр. 41–42.
415. -- О Стеријиним романима : начело мимесе и стваралачки плагијат* /

Мирон Флашар. – Нови Сад : Матица српска, 1981. – 109 стр. ; 24 цм
Прештампано из Зборника Матице српске за књижевност и језик; 29/2,
1981. – Тираж 300.
416. -- О Стеријиној писмености у грчком језику* / Мирон Флашар. –
Zusammenfassung.
У: Зборник Филозофског факултета. – Књ. 14, бр. 1 (1979), стр. 323–344.
417. -- Реторски, пародистички и сатирични елементи у романима Јована Сте-
рије Поповића / Мирон Флашар. – Напомене и библиографске референце уз
текст. – Zusammenfassung.
– Стр. 111–429.
418. -- Романописац Јован Стеријин Поповић или О фабули у „Роману без
романа“* / Мирон Флашар.
У: Роман без романа / Јован Стерија Поповић ; [приредио, поговор и комен-
тар написао Мирон Флашар]. – Београд : Нолит, 1982. – Стр. 175–228.
419. -- Стеријини преводи из Хорација* / Мирон Флашар. – Београд : Српска
академија наука и уметности, 1989. – Стр. 55–80 ; 24 цм
Zusammenfassung. – П. о.: Античке студије код Срба / уредио Миодраг
Стојановић.
420. -- Студије о Стерији* / Мирон Флашар. – Београд : Српска књижевна
задруга, 1988. – XI, 532 стр. ; 19 цм. – (Српска књижевна задруга. Коло 81 ;
књ. 537)
Белешка о писцу : стр. 529–532.
421. -- Уз Стеријино Даворје : Variatio као композиционо начело : О балади
Милан и Бојана : Стоичка психологија и моралистика : Историозофске пос-
тавке : Преводи Хорацијевих ода у архитектоници збирке* / Мирон Фла-
шар.
стр. 357–420.
ФЛЕГАР, Милорад
422. Književni rad Jovana Sterije Popovića* / Milorad Flegar.
U: Tvrdica ; Rodoljupci / Jovan Sterija Popović ; priredio Milorad Flegar. –
Zagreb : Školska knjiga, 1974. – Str. 5–15.
423. -- Književni rad Jovana Sterije Popovića* / Milorad Flegar.
U: Tvrdica ; Rodoljupci / Jovan Sterija Popović ; priredio Milorad Flegar. – [2.
izd.]. – Zagreb : Školska knjiga, 1981. – Str. 5–15.
ФРАЈНД, Марта
424. „Женидбе и удадбе“ Јована Стерије Поповића као предсказање сопстве-
не судбине* / Марта Фрајнд.
У: Женидбе и удадбе / [Јован Стерија Поповић] ; избор и поговор Марта
Фрајнд. – Вршац : КОВ, 2003. – Стр. 197–[210].
425. -- Опорука* / Марта Фрајнд. – Приказ: Стерија, драмски писац.
У: Сцена. – Год. 34, бр. 4–5 (1998), стр. 101–102.
426. -- Стерија, историја и Аристофан : један покушај читања комедије „Ро-
дољупци“* / Марта Фрајнд.
У: Историја у драми – драма у историји : огледи о српској историјској дра-
ми / Марта Фрајнд. – Нови Сад : Прометеј : Стеријино позорје ; Београд :
Институт за књижевност и уметност, 1996. – Стр. 99–109.
427. -- Стерија, историја и Аристофан : један покушај читања комедије „Ро-
дољупци“* / Марта Фрајнд. – Summary.
У: Зборник у част Војислава Ђурића / [главни и одговорни уредник Иво
Тартаља]. – Београд : Филолошки факултет : Филозофски факултет : Инс-
титут за књижевност и уметност, 1992. – Стр. 221–228.
428. -- Sterijina „Žalosna pozorja“ danas / Marta Frajnd.
ХЕРИТИ, Петер
429. Jezik u delima Jovana Sterije Popovića* / Peter Herrity.
стр. 495–501.
430. -- Језик у делима Јована Стерије Поповића* / Питер Херити.
У: Језичка разматрања / Питер Херити ; превела Јасмина Грковић-Мејџор.
– 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике и наставна средства : Вукова задуж-
бина ; Нови Сад : Матица српска, 1999
ХРИСТИЋ, Јован
431. [Јован Стерија Поповић: Кир Јања]* / Јован Христић. – Приказ предста-
ве.
У: Књижевност. – Год. 99, књ. 48, св. 9–10 (септембар–октобар 1993), стр.
1029–1030.
432. -- [О Стерији]* / Јован Христић. – Насл. дао каталогизатор.
У: Поезија и филозофија / Јован Христић. – Нови Сад : Матица српска,
1964
433. -- О Стеријиним озбиљним драмама / Јован Христић.

У: Летопис Матице српске. – Год. 152, књ. 418, св. 6 (децембар 1976), стр.
637–644.
434. -- Песник Стерија* / Јован Христић.
У: Есеји / Јован Христић. – Нови Сад : Матица српска, 1994. – Стр. 7–31.
435. -- Песник Стерија / Јован Христић.
У: ОД барока до класицизма / приредио Милорад Павић. – 2. изд. – Београд
: Нолит, 1973. – Стр. 563–585.
436. -- Стеријине комедије и њихова драматургија* / Јован Христић.
У: Есеји / Јован Христић. – Нови Сад : Матица српска, 1994
437. -- Стеријине комедије и њихова драматургија* / Јован Христић.
стр. 307–326.
ЧАКИ-Перић, Ђорђе
438. Неколико певаних песама из Стеријиних прозних и позоришних дела* /
Ђорђе Чаки-Перић.
стр. 395–405.
ЧОЛИЋ-Биљановски, Драгана
439. Јован Стерија Поповић на српској сцени : (1945–1996)* / Драгана Чолић-
Биљановски. – Београд : Факултет драмских уметности, 2000. – 116 стр.,
[16] стр. с таблама : илустр. ; 24 цм. – (Едиција Историја)
Кор. и хрпт. ств. насл.: Јован Стерија Поповић. – Тираж 300. – Из рецензија
/ Данка Манџука, Алојз Ујес, Зоран Т. Јовановић: стр. 115. – Белешка о ау-
тору: стр. 116. – Попис редитеља: стр. 93–98.
ЧУРЧИЋ, Лазар
440. Најранији драмски радови Јована Стерије Поповића* / Лазар Чурчић.
– Београд : Међународни славистички центар, 1981. – Стр. 185–194 ; 25 цм
П. о.: Научни сасатанак слависта у Вукове дане; 11, 1981.
441. -- Стерија и Антоније Арнот / Лазар Чурчић.
574–581.
ШАЈТИНАЦ, Станко Ж.
442. Јован Стерија Поповић на сцени Народног позоришта „Тоша Јовановић“
Зрењанин* / Станко Ж. Шајтинац.
У: Улазница. – Год. 15, бр. 79 (1981), стр. 49–52.
ШАУЛИЋ, Јелена
443. Необјављени драмски спев Јована Стерије Поповића Торжество Србије*
/ Јелена Шаулић. – Београд : Међународни славистички центар, 1981. – Стр.
133–143 ; 25 цм
Резюме. – П. о.: Научни састанак слависта у Вукове дане; 11, 1981, Београд,
Нови Сад, Тршић.
444. -- Стеријин необјављени драмски спев Торжество Србије* / Јелена Шау-
лић.
стр. 87–100.
ШЕРБАН, Стеван
445. [Јован Стерија Поповић: Кир Јања]* / Стеван Шербан. – Приказ предста-
ве.
ШУБЕРТ, Габријела
446. Sterijino gledanje na revoluciju 1848. i Mađare u Rodoljupcima / Gabriella
Schubert. – Napomene uz tekst. – Bibliografija. – Résumé.
2006. – Str. 214–227.
ШУВАКОВИЋ, Миленко
447. Стилизована поетско метафорична фарса* / Миленко Шуваковић. – При-
каз представе: Женидба и удадба Јована Стерије Поповића, Народно позо-
риште из Сомбора.
У: Домети. – Год. 3, бр. 6 (пролеће 1976), стр. 85–91.
ШУЛОВИЋ, Ксенија
448. Јован Стерија Поповић : (1806–1856) : каталог изложбе* / [аутори ката-
лога и изложбе Ксенија Шуловић и Александра Драпшин]. – Нови Сад :
Библиотека Матице српске, 2006. – 15 стр. : слика Ј. С. Поповића ; 21 цм.
– (Каталози изложби / Библиотека Матице српске ; 116)
Податак о ауторима преузет с полеђине насл. листа. – Тираж 100.
САДРЖАЈ
РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ
Ранко Бугарски Жаргон – да или не?.................................................................. 215

Љиљана Пешикан-
Љуштановић Усмена књижевност и традиционална култура у
комичка функција...................................................................... 223
Драгица Павловић Бабић
и Добринка Кузмановић Развој и емпиријска провера концепта читалачке
писмености – међународна перспектива................................ 233
НАСТАВА
Љиљана Петровачки Проблеми наставе српског језика као матерњег.................... 255

Душка Кликовац Конвенционалне менталне слике у настави српског језика.. 267
Оливера Радуловић Хазарски речник у контексту српске средњовековне
књижевности............................................................................. 279
Ратомир М. Цвијетић Ученичко познавање речи – услов успешне
рецепције књижевног текста (Петар II Петровић
Његош: Горски вијенац)............................................................ 291
Наташа Николић Двојезичност у школи.............................................................. 309
ПРИЛОЗИ
Малиша Станојевић Говор поезије Војислава Ђурића............................................. 315
ПРИКАЗИ
Соња Петровић Живот у енклави, Лицеум 9, уредник Биљана

Сикимић, Центар за научна истраживања САНУ и
Универзитета Крагујевац, Крагујевац 2005, 264 стр............. 321
Вељко Брборић Обука у неговању српског језика и књижевности ................ 327
Јелена Јовановић Ново – а традиционално добро................................................ 331
Ивана Кoњик Стана Ристић, Раслојеност лексике српског језика
и лексичка норма, Монографије 3, Београд:
Институт за српски језик САНУ, 2006, стр. 228..................... 337
Мирјана Дрндарски Поводом трећег броја часописа „1804“.................................. 343
ХРОНИКА
Зона Мркаљ О раду Друштва за српски језик и књижевност

Србије на стручном усавршавању наставника....................... 347
БИБЛИОГРАФИЈА
Дејан Вукићевић Библиографија о Стерији (од 1970)......................................... 351

Напомена Уредништва:
Рукописи се предају у штампаном облику и на дискети. Радови за рубрику

Расправе и чланци треба да садрже апстракт, кључне речи (до пет) и резиме на
страном језику. Напомене се наводе на следећи начин. Напомене у прилозима
из области језика дају се према устаљеном начину цитирања у лингвистичким
часописима. Напомене у прилозима из области књижевности и методике наста-
ве штампају се испод текста. Библиографски податак треба да садржи: име ау-
тора, наслов дела – подвучено (курзивом), место, година, годиште, број, страна
за прилоге из периодике, односно: место, година, страна за књиге. У основном
тексту наслови дела дају се подвучено (курзивом), наслови часописа обележа-
вају се знацима навода.
Пример: Ј. Деретић, Огледи из народног песништва, Београд, 1978.
Н. Милошевић-Ђорђевић, Појам историјске баладе и епска народна песма
Косовка дјевојка, Књижевност и језик, Београд, 1983, XXX, бр. 4, стр. 231–239.
КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК
ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ СРБИЈЕ
И ДРУШТВА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ
Друштво за српски језик и књижевност основали су 1910. године
Александар Белић, Павле Поповић и Јован Скерлић. Његовим радом,
који је прекидан само за време ратова (1914–1919. и 1941–1946)
руководили су председници Јован Скерлић, Павле Поповић,
Александар Белић, Михаило Стевановић, Драгољуб Павловић,
Димитрије Вученов, Ђорђе Бајић, Слободан Марковић, Живојин
Станојчић, Јован Деретић, Радоје Симић, Васо Милинчевић,
Петар Пешут, Љубомир Поповић, Душан Иванић, Милорад Дешић,
Нада Милошевић-Ђорђевић и Вељко Брборић. Часопис Друштва
„Књижевност и језик у школи“ покренут је 1953, а први број изашао
је 1954. године. Од 1956. године носи данашњи назив.
Уређивачки одбор
др МИЛКА АНДРИЋ (Београд)
др ЗЛАТА БОЈОВИЋ (Београд)
др ТИХОМИР БРАЈОВИЋ (Београд)
др ВЕЉКО БРБОРИЋ (Београд)
др ДРАГАНА МРШЕВИЋ-РАДОВИЋ (Београд)
др ПЕТАР ПИЈАНОВИЋ (Београд)
др ВАЛЕНТИНА ПИТУЛИЋ (Приштина)
др ЉУБОМИР ПОПОВИЋ (Београд)
др ЉИЉАНА СУБОТИЋ (Нови Сад)
др БОШКО СУВАЈЏИЋ (Београд), секретар редакције
др ЛИДИЈА ТОМИЋ (Никшић)
Главни и одговорни уредник
др ЉИЉАНА БАЈИЋ
Коректор
МИЛАН КРСМАНОВИЋ
Ликовно решење корица
ЉУБИНКА НИНА САВЧИЋ
Часопис излази четири пута годишње
Цена ове свеске је 350 динара
Годишња претплата (у цену урачунати и поштански трошкови) 600 динара,
а за иностранство 30 €
Претплату слати на текући рачун Друштва за српски језик и књижевност Србије
205-23421-53
Рукописе откуцане с проредом (до 30 редова на страници) искључиво на дискетама
слати Уредништву:
Филолошки факултет, Друштво за српски језик и књижевност Србије
Студентски трг 3, поштански фах: 359, 11001 Београд,
телефон 3285-506
e-mail:drustvosj@fil.bg.ac.yu
Рукописи се не враћају.
Тираж 1200.
Штампа: Чигоја штампа, Београд, Студентски трг 13, тел/факс 3032 414
ISSN 0454-0689 UDK [821.163.41+81]:37

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82+80
КЊИЖЕВНОСТ и језик : часопис Друштва
за српски језик и књижевност Србије и
Друштва за српски језик и књижевност Црне
Горе / главни и одговорни уредник Љиљана
Бајић. - Год. 3, бр. 4/5 (1956)- .-
Београд : Друштво за српски језик и
књижевност Србије : Друштво за српски језик
и књижевност Црне Горе, 1956-. -24 cm
Тромесечно. - Наставак публикације:
Књижевност и језик у школи
ISSN 0454-0689= Књижевност и језик
COBISS.SR-ID 4052482
КЊИЖЕВНОСТ
И ЈЕЗИК
САДРЖАЈ ЗА 2006. ГОДИНУ
Расправе и чланци
Љиљана Бајић Сараднички односи у настави књижевности................1–2... 37

Драгица Павловић Бабић
и Добринка Кузмановић Развој и емпиријска провера концепта читалачке
писмености – међународна перспектива.......................3–4... 233
Злата Бојовић Антологије у српској књижевности...............................1–2... 1
Ранко Бугарски Жаргон – да или не?.........................................................3–4... 215
Душан Иванић Опус Јована С. Поповића................................................1–2... 21
Томислав Јовановић Свети Сава као писац и књижевни лик..........................1–2... 11
Љиљана Пешикан-
Љуштановић Усмена књижевност и традиционална култура у
комичка функција.............................................................3–4... 223
Предраг Станојевић Слика свакодневног живота балканског залеђа
у „Новели од Станца“ Марина Држића.........................1–2... 69
Бошко Сувајџић Хронотоп у песмама о хајдуцима и ускоцима...............1–2... 47
Настава
Вељко Брборић Правописне вежбе у настави...........................................1–2... 135

Рајна Драгићевић Једнојезични речници у настави српског језика...........1–2... 125
Душанка Звекић-
Душановић Језички модели за исказивање жеље и потребе у
настави српског као нематерњег језика.........................1–2... 159
Марина Јањић Међуобласна корелација у светлу савремене
наставе .............................................................................1–2... 147
Душка Кликовац Конвенционалне менталне слике у настави
српског језика...................................................................3–4... 267
Душка Кликовац О врстама текстова у настави српског језика................1–2... 99
Зона Мркаљ Однос између теоријског и доживљајног приступа
народној бајци..................................................................1–2... 111
Наташа Николић Двојезичност у школи.....................................................3–4... 309
Љиљана Петровачки Mетодичке иновације у теорији и пракси наставе
српског језика и граматике..............................................1–2... 83
Љиљана Петровачки Проблеми наставе српског језика као матерњег...........3–4... 255
Оливера Радуловић Хазарски речник у контексту српске средњовековне
књижевности....................................................................3–4... 279
Ратомир М. Цвијетић Ученичко познавање речи – услов успешне
рецепције књижевног текста (Петар II Петровић
Његош: Горски вијенац)...................................................3–4... 291
Прилози
Светлана Марковић-
Штрбац Мотивација фантастиком – једна паралела...................1–2... 173
Малиша Станојевић Говор поезије Војислава Ђурића....................................3–4... 315
Прикази
Вељко Брборић Обука у неговању српског језика и књижевности .......3–4... 327

Мирјана Дрндарски Поводом трећег броја часописа „1804“.........................3–4... 343
Јелена Јовановић Ново – а традиционално добро.......................................3–4... 331
Ивана Кoњик Стана Ристић, Раслојеност лексике српског језика
и лексичка норма, Монографије 3, Београд:
Институт за српски језик САНУ, 2006, стр. 228............3–4... 337
Драгана Мршевић-
Радовић О. И. Трофимкина, Сербохорватско-русский
фразеологический словарь (Српскохрватско-руски
фразеолошки речник), Восток-Запад, Москва, 2005.....1–2... 201
Драгољуб Перић Радост загонетања............................................................1–2... 187
Соња Петровић Живот у енклави, Лицеум 9, уредник Биљана
Сикимић, Центар за научна истраживања САНУ и
Универзитета Крагујевац, Крагујевац 2005, 264 стр....3–4... 321
Снежана Самарџија „Јунак није какви су јунаци“ – Иван Златковић и
Милан Лукић, Антологија народних песама о
Марку Краљевићу, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2005...................................................1–2... 179
Наташа Станковић-
Шошо Поетика Симе Пандуровића. Зборник радова.
(Уредник Новица Петковић) . -Београд: Институт
за књижевност и уметност, 2006, 420 стр......................1–2... 197
Ким Ун-хе Српска граматика за корејске студенте..........................1–2... 191
Хроника
Вељко Брборић XLVII Републички зимски семинар за наставнике

и професоре српског језика и књижевности
(програм, оцене и утисци)...............................................1–2... 205
Зона Мркаљ О раду Друштва за српски језик и књижевност
Србије на стручном усавршавању наставника..............3–4... 347
Библиографија
Дејан Вукићевић Библиографија о Стерији (од 1970)................................3–4... 351

Knjizevnost I Jezik 3-4 2006

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Knjizevnost I Jezik 3-4 2006

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

КЊИЖЕВНОСТ

Ранко Бугарски (Београд)

Жаргон – да или не?

У чланку се на подлози мноштва примера разматрају питања дефиниције жаргона,

1. Текст који следи накнадно је написан на основу бележака за предавање

претенциозност жаргона спортских извештача, где је прва строго српска а дру-

у подразумеваној опозицији према стандардном или књижевном језику.

исти назив посебно би се односио на стручне жаргоне (чему управо одговара

9. Актуелни српски жаргон убедљиво сведочи о слободи комбиновања до-

туационе елементе – саме говорнике и њихове саговорнике, физичку околину и

SLANG – YES OR NO?

821.163.41:398] : 821.163.41-31.09 Сремац С.

Љиљана Пешикан-Љуштановић (Нови Сад)

Усмена књижевност и традиционална култура у

Рад разматра колико су облици усмене књижевности и представе баштињене из доме-

ти о избијеном зубу и његовој замени коњским. Формулативни почетак романа

културе и наглашенијег немачког утицаја, али се може посматрати и као кон­

рот њему, попадија Перса користи у више наврата омаловажавајућу метафору

се у неколико могућих смислова: сналазити се у невољи, преживљавати у оску-

Хумор се постиже укрштањем типичне стилизације усменог предања, које

није било порције ни егзекуције, ни трукованих новаца од папира, ни аренде

Драгица Павловић Бабић и

Развој и емпиријска провера концепта читалачке

PISA (Programme for International Student Assessment) је међународни програм којим се

1. Развој концепта и одређење читалачке писмености

кључног значаја у свим областима усавршавања, олакшава активно учествовање

том читања (које све активности учествују у читању), а когнитивисти функци-

доживотног образовања, довели су, између осталог, и до ширег схватања појма

Читалачка писменост подразумева разумевање, коришћење и раз-

Ова дефиниција имплицира широк спектар ситуација у којима читалач-

2. Тродимензионални модел читалачке писмености (PISA)

2.1. Аспекти разумевања текста

• Схватање смисла текста. Да би разумео опште значење текста читалац

обично изискује паралелно оперисање са више експлицитно или импли-

(Kirsch et al, 2002, стр. 31)

2.2. Формат текста

Текстови на основу којих су формулисани задаци у PISA класификовани су

2.3. Ситуације (контексти)

3. Карактеристике скале читалачке писмености и нивои

У табели 3.1. приказана је структура теста којим се процењивала читалач-

Табела 3.2: Читалачка писменост – општи опис пет нивоа постигнућа

4. Постигнућа ученика из Србије у читању

4.2. Просечни резултати и дистрибуција постигнућа по нивоима

На следећим графиконима представљена је дистрибуција резултата (у про-

График 4.1.2. Расподела резултата по нивоима постигнућа на скали читалачке писменос-

Резултати овог истраживања показују да готово сваки шести ученик

текстовима пронађу информацију која је експлицитно дата и која се тражи на

У јавним и осталим дискусијама покренутим око резултата овог истражи-

4.3. Разлике у постигнућима ученика из различитих типова школа на

График 4.2.1: Просечна постигнућа ученика из различитих школских програма на скали

Као што се и очекује, гимназијалци су, од свих школских програма, ос-

су водили нејасни трагови, који су већ нестајали у меком блату. А ту на трему,

Наведи доказе из приче који би показују да свако од ових саговорника може

Формат ајтема: отворени

Формат ајтема: отворени

Формат ајтема: отворени

Формат ајтема: вишеструки избор

Формат ајтема: вишеструки избор

Bruner, J. (1990): Acts of Meaning, Harvard University Press, Cambridge

Љиљана Петровачки (Нови Сад)

Проблеми наставе српског језика као матерњег

У раду се сагледава значај наставе матерњег језика у школском систему и указује на

Настава матерњег језика у школском систему је, свакако, најзначајнија. Она

културе и наглашенијег немачког утицаја, али се може посматрати и као кон

Неприхватљиви су одговори: „иметак „, „имање“, „посед“, „мали посед“,

тлост“, „вечити пламен“12. Ученици нису осетили фигуративну употребу речи у

У знатном броју ученичких одговора ова реч је протумачена као „свећа“,

Нетачни и неприхватљиви одговори су „претвори“, „исцуре“, „узнемири

„1. опклада; 2. у зарок, дијал. сигурно“ 25.

Највише је одговора у којима ученици овај дијалектизам (заменицу) семан

Опште карактеристике ученичких објашњења задатих речи

4. У методичкој литератури обично се напомиње да ученици познају, дели

5. Из наведених запажања очито се види да полисемији као централном

9. На сличан начин ученици тумаче и поједине фразеологизме, нпр. динар

ученику су непознате (библијски симболи, религијски појмови, обичаји, стара

Дешић Милорад, Објашњавање непознатих ријечи, Књижевност и језик,