Анонимни

Алкохоличари
Велика Књига
 1

Садржај

Поглавље Страница

УВОД 2
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ 4
ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ 5
ПРЕДГОВОР ТРЕЋЕМ ИЗДАЊУ 10
ПРЕДГОВОР ЧЕТВРТОМ ИЗДАЊУ 11
МИШЉЕЊЕ ЛЕКАРА 12
1.БИЛОВА ПРИЧА 18
2.РЕШЕЊЕ ПОСТОЈИ 30
3.НЕШТО ВИШЕ О АЛКОХОЛИЗМУ 39
4.МИ АГНОСТИЦИ 49
5.КАКО ПРОГРАМ РАДИ 58
6.А САДА НА ПОСАО 68
7.РАД СА ДРУГИМ ЉУДИМА 80
8.ПОСВЕЋЕНО СУПРУГАМА 91
9.ПОРОДИЦА ПОСЛЕ ОДЛУКЕ 103
10.ПОСЛОДАВЦИМА 113
11.ВАШИ ИЗГЛЕДИ 123
КОШМАР ДОКТОРА БОБА 133
Додаци
I.ТРАДИЦИЈЕ АА 141
II:ДУХОВНО БУЂЕЊЕ 146
III.МИШЉЕЊЕ МЕДИЦИНЕ О АА 148
IV.„ЛАСКЕР“ НАГРАДА 150
V.МИШЉЕЊЕ ЦРКВЕ О АА 151
VI.КАКО СТУПИТИ У КОНТАКТ СА АА 152
VII.ДВАНАЕСТ НАЧЕЛА (скраћена верзија) 153
 2

УВОД

Ово је четврто издање књиге „Анонимни Алкохоличари“. Прво

издање се појавило у априлу 1939 године и током наредних
шеснаест година преко 300.000 примерака се нашло у промету.
Друго издање, објављено 1955 године достигло је цифру од
1.550.500 примерака. А треће издање, које је из штампе изашло
1976. постигло је тираж од око 19.550.000 примерака, укључујући
све формате.
Пошто је ова књига постала основна литература нашег
Удружења и помогла је тако великом броју алкохоличара,
мушкараца и жена да се опораве, постоји чврст став против било
каквих радикалних измена текста. Зато је први део ове књиге, који
описује програм опоравка АА остао углавном неизмењен када су
вршене ревизије другог, трећег и четвртог издања. Одељак под
насловом „Мишљење лекара“ није мењан и потпуно одговара
оригиналу који је 1939 године написао покојни Др. Wиллиам Д.
Силкwортх, велики доброчинитељ нашег Удружења у медицинском
погледу.
Друго издање књиге је добило додатке, Дванаест традиција и
упутства како ступити у везу са Анонимним Алкохоличарима.
Међутим, главне измене су уследиле у одељку који се бави личним
причама и тај одељак је проширен баш као што се увећало и наше
Удружење. „Билова прича“, „Кошмар доктора Боба“ и још једна
лична прича из првог издања остале су исте, три су кориговане, а
једној од њих је измењен наслов, две приче су добиле нове верзије
и нове наслове, додато је тридесет потпуно нових личних прича и
одељак са личним причама је подељен у три дела са истим
називима који се и данас користе.
У трећем издању, Део И („Пионири АА“) је остао неизмењен.
Девет прича из Дела ИИ („Они су престали да пију на време“) је
пренето из другог издања. Додато је осам нових личних прича. У
Делу ИИИ („Они су скоро све изгубили“), осам прича је задржано из
претходног издања и пет нових додато.
Четврто издање уводи Дванаест начела за Wорлд Сервице и
извршена је ревизија дела са личним причама на следећи начин.
 3

Део И добија једну нову причу и две које су раније биле у Делу ИИИ,
а шест прича је избачено. У Делу ИИ, шест прича је пренето из
ранијег издања, избачено је једанаест старих прича и унето
једанаест нових. У Делу III сада имамо дванаест нових личних
прича, осам је избачено (плус две које су пребачене у Део И).
Све измене у Великог Књизи, (надимак који чланови АА воле да
користе) које су извршене током свих протеклих година имају
искључиво један циљ, а то је да се доследно представи актуелно
удружење Анонимних Алкохоличара и на тај начин допре до што
већег броја алкохоличара. Уколико имате проблем са пићем,
надамо се да ћете застати док читате неку од четрдесет две личне
приче и помислити „да, то се и мени десило“, или што је још важније,
„да и ја сам се тако осећао“ или пак оно најважније „да, верујем да
овај програм може и мени да помогне“.
 4

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ

Следи предговор првом издању које је штампано 1939 године.

Има нас већ више од стотину мушкараца и жена, из заједнице
Анонимних Алкохоличара који су се опоравили од наизглед
безнадежног стања ума и тела. Главна сврха ове књиге је да
тачно пренесе другим алкохоличарима како смо успели да се
опоравимо. надамо се да ће им ове странице бити толико
уверљиве да им неће бити потребно никакво додатно
доказивање. Мислимо да ће ова наша сакупљена искуства
заиста помоћи свакоме да боље разуме алкохоличара. Многи не
схватају да је алкохоличар једна веома болесна особа. Осим
тога, убеђени смо, да наш начин живота има предности за све.
Важно је да останемо анонимни јер нас је, за сада, премало
да бисмо успешно одговорили на велики број личних молби за
помоћ, које би могле уследити као резултат овог издања. Пошто
смо ми углавном пословни људи или професионалци, у том
случају, тешко да бисмо могли да се и даље бавимо својим
занимањем. Желимо да се зна да нам је рад са алкохоличарем
узгредно занимање.
Када се о алкохолизму пише или говори јавно, ми тражимо од
сваког нашег члана да изостави своје лично име и да се, уместо
тога, представи као члан Анонимних Алкохоличара.
Исто тако, најљубазније молимо и представнике штампе да
испоштују ову нашу молбу јер ћемо, у противном, бити у врло
тешкој ситуацији.
Ми нисмо организација у конвенционалном смислу те речи.
Нема никаквих чланарина или такси. Једини услов за чланство је
жеља да се престане са пићем. Ми нисмо повезани ни са једном
вером, сектом или класом, а исто тако никоме се не
супротстављамо. Ми једноставно желимо да помогнемо онима
који болују од алкохолизма.
Заинтересовани смо да чујемо људе који су, захваљујући овој
књизи, постигли резултате, а нарочито људе који су почели да
 5

раде са другим алкохоличарима. Желимо да будемо од помоћи

таквим случајевима.
Добродошла су нам истраживања научних, медицинских и
религијских
удружења.

ПРЕДГОВОР ДРУГОМ ИЗДАЊУ

Бројеви наведени у овом предговору односе се на стање

наше Заједнице у 1955 години.
Откако је 1939 године написан први предговор за ову књигу,
догодила се изванредна ствар и то масовних размера. У нашем
првом издању је изражена нада "да ће сваки алкохоличар на
крају пута наћи своје крајње одредиште у Заједници Анонимних
Алкохоличара." У том се првом тексту наводи како "већ сада, у
новим срединама, ничу групе од по два, три и пет чланова."
Шеснаест година је протекло између првог штампања књиге
и представљања другог издања 1955 године. Већ у том кратком
раздобљу Анонимни Алкохоличари су се проширили на готово 6
000 група, са укупним бројем чланова од преко 150 000
опорављених алкохоличара. Те се групе налазе у свакој
америчкој савезној држави и свим канадским покрајинама. АА
има разгранату заједницу у Британији, скандинавским земљама,
Јужној Африци, Јужној Америци, Мексику, на Аљасци, у
Аустралији и на Хавајима. Све у свему, охрабрујући почеци
забележени су у педесетак страних земаља и америчких
територија. Неке групе управо настају у Азији. Многи нас
пријатељи охрабрују тврдњама како је ово тек почетак и
предзнак још светлије будућности.
Прва искра у настанку Друштва заблистала је јуну 1935
године у месту Акрон, у савезној држави Охајо. Тамо је настала
прва група АА и то приликом разговора једног трговца акцијама
са њујоршке берзе и једног лекара у Акрону. Шест месеци пре
тога, трговац акцијама се ослободио робовања алкохолу зах-
ваљујући изненадном духовном доживљају. То му се догодило
после разговора са једним пријатељем, такође алкохоличарем,
 6

који је био у вези са тадашњим Оксфордским групама. Пуно му је

помогао и Др. Wиллиам Д. Силкwортх, њујоршки специјалиста
за проблем алкохолизма, кога садашњи чланови АА сматрају
својеврсним медицинским свецем. Његову причу из првих дана
настанка нашег Друштва можете прочитати на страницама које
следе. Овај је доктор упознао њујоршког трговца акцијама са
погубном снагом алкохола. Иако није био у стању да прихвати
сва начела Оксфордских група, постао је свестан нужности
моралног преиспитивања, потребе признавања сопствених мана,
исправљања неправди учињених другима, помагања другима,
као и нужности веровања у Бога и ослањања на Њега.
Пре пута у Акрон, трговац акцијама је заједно са многим
другим алкохоличарима уложио пуно труда у разраду теорије
према којој само алкохоличар може да помогне другом
алкохоличару, али једино је успео да он остане трезан. У Акрон
је отпутовао послом, а како му је тај посао пропао, озбиљно се
уплашио могућности да попусти и опет почне да пије. Одједном
је схватио да му спас лежи у томе што ће своја сазнања
поделити са неким другим алкохоличарем, пренети поруку.
Догодило се да је тај други алкохоличар био локални доктор.
Доктор је до тада упорно, али безуспешно, покушавао да
реши своје алкохоличарске дилеме духовним средствима. Када
га је, међутим, трговац акцијама упознао са тумачењем
алкохолизма и његове безнадежности, до којих је дошао Др.
Силкwортх, доктор је са до тада невиђеном енергијом започео
тражити духовни излаз из своје болести. Успео је да се отрезни и
до 1950 године, када је умро, никада више није попио ниједно
алкохолно пиће. Тај пример, чини се, доказује тврдњу да
алкохоличар може да помогне другом алкохоличару пуно више
него особе које нису алкохоличари. То такође указује да је
упоран рад једног алкохоличара са другим од виталног значаја за
трајни опоравак.
Тако су доктор и трговац акцијама започели, са готово
невиђеним ентузијазмом, да разговарају са алкохоличарима који
су долазили на посебно одељење Градске болнице у Акрону.
Први алкохоличар са којим су почели да раде био је у очајном
стању, али се одмах опоравио и постао трећи члан АА. Никада
више није попио ни једно алкохолно пиће. Рад у Акрону је трајао
 7

цело лето 1935 године. Било је пуно неуспелих покушаја, али и

повремених охрабрујућих успеха. Пре него што се трговац
акцијама вратио у Њујорк у јесен 1935 године, прва група АА је
већ била формирана, иако те чињенице нико тада још није био
свестан.
Убрзо после тога, друга мала група је основана у Њујорку, а
иза ње је у Кливленду 1937 године настала и трећа група. Уз те
три групе, алкохоличари који су сазнали за искуства из Акрона и
Њујорка, покушавали су да формирају сличне групе и у другим
градовима. До краја 1937 године број алкохоличара, који су већ
дуже време били трезни, постао је довољно велики да увери и
друге чланове у чињеницу да се ново светло указало у мрачном
свету алкохоличара.
Пуне ентузијазма, новонастале групе су закључиле да је
дошао тренутак да пренесу своју поруку и јединствено искуство
осталом делу света. Та је одлучност уродила плодом у пролеће
1939 године када је штампано прво издање ове књиге. Групе су
тада имале око стотину чланова, мушкараца и жена. Младо
друштво, које је до тада било без имена, названо је Анонимни
Алкохоличари, по називу властите књиге. Тиме је раздобље
кретања без јасних оријентира окончано, и АА започиње нову
фазу свог пионирског развоја.
Са појављивањем нове књиге пуно се тога почело догађати.
Угледни свештеник Др. Харрy Емерсон Фосдицк позитивно је
оценио књигу. У јесен 1939 године уредник часописа Либерти,
Фултон Оурслер објавио је чланак под насловом "Алкохоличари
и Бог". После тог чланка, на малу њујоршку канцеларију, која је у
међувремену основана, сручило се чак 800 писама узбудљивог
садржаја. На свако писмо је одговорено са пуно пажње;
разаслани су и памфлети и књиге. Чланови, који су као пословни
људи путовали ван места где су биле њихове групе, упућивани
су да контактирају потенцијалне нове чланове који су нам се
обраћали. Стваране су нове групе и, на изненађење свих,
откривено је да се порука Друштва АА може ширити и поштом и
усменим путем. Већ пред крај 1939 године је процењено да је
800 алкохоличара на путу опоравка.
У пролеће 1940 године Јохн Д. Роцкефеллер млађи приредио
је вечеру за велики број пријатеља, а позвао је и чланове АА да
 8

те вечери испричају своје животне приче. Ту вест су пренеле

светске агенције и поново је уследио талас питања, а велики је
број људи у књижарама куповао књигу "Анонимни
Алкохоличари". До краја марта 1941 године број чланова се
попео на 2000. Након тога је Јацк Алеxандер написао у
Сатурдаy Евенинг Посту опширан чланак у коме је широкој
јавности приказао тако снажну слику Друштва АА да су нас
алкохоличари којима је била потребна помоћ заиста преплавили.
До краја 1941 године АА је бројао 8 000 чланова. Процес ширења
чланства попут печурки био је у пуном замаху. АА је постао
национална институција.
Наше је Друштво тада закорачило у ужасно али узбудљиво
раздобље адолесценције. Испит са којим се суочило био је
следећи : Може ли тако велики број донедавно непоузданих
алкохоличара успешно да сарађује и састаје се? Хоће ли да
избијају свађе око чланства, вођства и новца? Хоће ли доћи до
борбе за власт и престиж? Хоће ли доћи до подела које би могле
у АА унети раздор? Убрзо се ти проблеми појавили са свих
страна и код свих група. Но, након тог забрињавајућег и, у
почетку, проблематичног искуства, учврстило се уверење да АА
морају остати уједињени, или ће се угасити разједињени. Морали
смо да се ујединимо у нашој Заједници, или да нестанемо са
позорнице.
Као што смо открили начела која је сваки алкохоличар могао
да примењује у животу, тако смо требали да разрадимо и начела
која би омогућила опстанак и ефикасно функционисање
локалних АА група, и АА као целине. Веровало се да ни један
алкохоличар ни алкохоличарка не могу да буду избачени из
нашег Друштва; да наше вође могу да служе, али не и да
владају; да свака група треба да буде аутономна и да не смеју
постојати сеансе са професионалним терапеутима. Не смеју
постојати ни чланарине, ни таксе; наши трошкови морају да се
подмирују нашим личним добровољним прилозима. Требало је
ограничити на минимум организацијску структуру, чак и у нашим
услужним центрима. Наши односи са јавношћу треба да се
базирају на привлачењу људи, а не промоцији. Одлучено је да
сви наши чланови остану анонимни за штампу, радио телевизију
 9

и филм. Ни под којим условима не смемо давати јавну подршку,

улазити у савезе и упуштати се у јавне расправе.
То је садржано у Дванаест Традиција АА које су наведене у
целини на 564 страници ове књиге. Иако ни један од тих
принципа нема снагу закона, или правила, она су до 1950 године
постала опште прихваћена и потврђена на нашој првој
Међународној конференцији одржаној у Кливленду. Изванредан
ниво јединства који је постигнут у АА данас представља највећу
вредност нашег Друштва.
Док смо током периода одрастања Друштва решавали
унутрашње проблеме, прихватање АА у јавности се брзо
ширило. Постојала су два главна разлога за такво стање: велики
број опорављених чланова, и велики број породица које су се
вратиле нормалном животу. Те су две ствари импресионирале
свакога. Од алкохоличара који су приступили у АА и уложили
истински напор, 50 посто се одмах отрезнило и више никада није
пило; 25 посто се отрезнило после неколико рецидива, док је код
осталих, који су остали везани за АА, био уочљив напредак. На
хиљаде је оних који су дошли у АА и одустали од програма. Али,
многи од њих - у просеку двоје од троје - временом су се враћали
Друштву.
Следећи разлог широке прихваћености АА била је помоћ коју
су пружали пријатељи - медицинске струке, у верским круговима,
штампи, заједно са небројеним другим пријатељима који су
постали наши ефикасни и упорни гласноговорници. Без такве
подршке, АА би могао да постигне само врло успорен развој.
Неке од препорука које су у време настанка АА пружали лекари и
свештеници, пријатељи Друштва, наћи ћете у овој књизи.
Анонимни Алкохоличари нису верска организација, нити АА
заузима неко одређено медицинско становиште, иако ми
нашироко сарађујемо и са лекарима и са свештеницима.
Како алкохол не бира жртве, наше чланство осликава састав
америчког друштва, а и у удаљеним земљама се одвија једнаки
демократски процес заступљености свих. По верској
припадности, међу нама су и католици и протестанти, јевреји,
припадници хинду вере и покоји муслимани и будисти. Више од
15 посто чланства чине жене.
 10

За сада се наше чланство повећава сваке године за око

двадесет посто. С обзиром на проблем више милиона правих и
потенцијалних алкохоличара у свету, ми смо, до сада, учинили
само први корак. Највероватније, никада нећемо моћи да
захватимо више од само једног дела проблема алкохолизма у
свој његовој разгранатости. Што се тиче терапије за
алкохоличара, ми ту немамо никакав монопол. Али наша је
велика нада да ће они који још нису нашли одговор, можда
почети да траже одговор у овој књизи и да ће нам се прикључити
на широком путу ка новој слободи.
 11

ПРЕДГОВОР ТРЕЋЕМ ИЗДАЊУ

До марта 1976. када је ово издање дато на штампање, укупно

чланство Анонимних Алкохоличара у свету је, према умереним
проценама, прелазило цифру од 1.000.000 и то у готово 28.000
група које се састају у више од 90 земаља.1
Прегледом група у Сједињеним Државама и Канади дошло се
до податка да се групе Анонимних Алкохоличара шире не само у
бројном погледу, него по разноликости својих чланова. Једну
четвртину чланства сада представљају жене; међу
новопридошлим члановима тај однос износи једну трећину.
Седам посто чланова група обухваћених овом анализом, су
млађи од 30 година, а међу њима има много старијих малолет-
ника.2
Изгледа да основна начела програма Анонимних
Алкохоличара важе за особе са различитим начином живота,
исто као што је и овај програм довео до опоравка многе људе
различитих националности. Дванаест корака који укратко говоре
о програму могли би се у једној земљи звати лос Доце Пасос, у
другој лес Доузе Етапес, али све оне следе исти пут до
оздрављења који су прокрчили први чланови Анонимних
Алкохоличара.
Упркос повећању свога чланства, Заједница у својој суштини,
остаје једноставна и лична. Сваки дан, негде у свету, почиње
опоравак и оздрављење, када један алкохоличар разговара са
другим алкохоличарем делећи искуство, снагу и наду.

1
1 Godine 1996. više od 86.000 grupa u 141 države.
2
Godine 1996. gotovo jedna trećina su žene; jedna osmina ih je starosne dobi od 30 godina i mlađe
 12

ПРЕДГОВОР ЧЕТВРТОМ ИЗДАЊУ

Четврто издање књиге "Анонимни Алкохоличари" изашло је из

штампе у новембру 2001 године, на самом почетку новог
миленијума. Од 1976 године, када је објављено треће издање
књиге, број чланова АА у свету се управо удвостручио, по процени
на два милиона и више, са готово 100.800 група које се састају у
приближно 150 земаља широм света.

Литература има главну улогу у ширењу АА као и значајан феномен,

који је уследио у последњој четвртини прошлог века, наиме
експанзија превођења наше основне литературе на многе језике и
дијалекте. У земИјама где је семе АА посејано, пустило је корење, у
почетку полако, а онда, када је литература постала доступна,
почело је да расте брзо и снажно. До сада је књига "Анонимни
Алкохоличари" преведена на четрдесет три језика.

Како је порука о опоравку стизала до све већег броја људи тако је и

утицала на животе све шире и веома различите популације
алкохоличара који су патили. Када је 1939 године написана
реченица "Ми смо људи који се иначе, у обичном животу, не бисмо
дружили" (страна 17. у овој књизи), односила се на Заједницу
састављену углавном од мушкараца (и тек понеке жене) који су
имали прилично сличан друштвени, етнички и економски статус.
Показало се да су ове речи, као и добар део текста из књиге АА
биле толико визионарске да ни сами оснивачи то нису могли ни да
замисле. Приче додате овом издању потичу од чланова заједнице
која се по карактеристикама, у погледу годишта, рода, расе и
културе, толико проширила и продубила да обухвата буквално све
оне људе до којих се првих сто чланова надало да ће стићи њихова
порука.

Док је литература сачувала интегритет АА поруке, значајне промене

у друштву као целини, одражавају се кроз нове обичаје и праксу у
оквиру Заједнице АА Користећи предности технолошког напретка,
компјутере на пример, чланови АА могу да учествују на онлине
састанцима, да деле са другим алкохоличарима широм земље и
целог света. На сваком састанку, биИо где у свету, Анонимни
Алкохоличари међусобно деле искуство, снагу и наду да би остали
трезни и помогли другим алкохоличарима. Без обзира да ли говоре
 13

преко модема или лично, Анонимни Алкохоличари говоре језиком

срца, у његовој пуној снази и једноставности.

МИШљЕЊЕ ЛЕКАРА

Ми, чланови Анонимних Алкохоличара, верујемо да ће читаоца

интересовати мишљење лекара о плану оздрављења, који је описан
у овој књизи. Уверљиво сведочење мора свакако да дође од стране
медицинског особља које има искуства са патњама наших чланова и
које је било сведок нашег повратка здрављу. Један познати лекар,
управник угледне болнице за лечење зависности од алкохола и
наркотика, послао је Анонимним Алкохоличарима следеће писмо:

Посвећено свима који би могли да буду заинтересовани:

Већ много година бавим се специјализацијом лечења алко-
холичара.
Крајем 1934 године лечио сам пацијента који је, без обзира на то
што је био способан пословни човек и добро зарађивао, био такав
алкохоличар да сам сматрао да је изгубљен случај.
Током његовог трећег лечења, он је усвојио неке идеје о могућем
начину оздрављења. Као део своје рехабилитације, почео је да
прича о својим идејама другим алкохоличарима, уверавајући их да
и они то морају да раде са још већим бројем алкохоличара. Тако је
ово постала полазна тачка за формирање заједнице тих људи и
њихових породица, која се нагло ширила. Тај човек, као и преко
стотину других, успели су, изгледа да се опораве од алкохола.
Лично познајем низ случајева код којих су остале методе биле
потпуно безуспешне.
Изгледа да су ове чињенице од великог медицинског значаја.
Због изванредних могућности брзог напретка, који је својствен овој
групи, они обележавају нову епоху у истраживању алкохолизма. Ови
људи можда заиста имају лек за хиљаде оних који се налазе у истој
ситуацији.
Можете да будете потпуно сигурни да је тачно све оно што о
себи говоре.
Уз поштовање, Ваш
Wиллиам Д. Силкwортх, др. мед.
 14

Доктор, који нам је ово писмо дао на наш захтев, је био толико
љубазан да своје виђење прошири једном изјавом којом потврђује
да ми, који смо претрпели мучење алкохолом, морамо да верујемо
да је тело алкохоличара исто тако абнормално као што је то и његов
ум. Није било довољно да нам кажу да не можемо да контролишемо
конзумирање алкохола зато што смо у животу неприлагођени, да
бежимо од стварности у пуном лету или да имамо прави ментални
поремећај. Све ово је било тачно у извесној мери, а код неких од нас
и у великој мери. Уверени смо да је непотпуна било која слика
алкохоличара, која изоставља телесни фактор.
Теорија овог доктора да смо ми алергични на алкохол нас је
заинтересовала. Наше лаичко мишљење о томе, наравно, нема
великог значаја. Али, као људи који су некад претеривали с
алкохолом, можемо рећи да ово објашњење има смисла. Оно исто
тако објашњава и много ствари које ми иначе не можемо да
објаснимо.
Иако ми изналазимо решења кроз духовност као и алтруизам,
ипак дајемо предност болничком лечењу у случају оног
алкохоличара који се већ неконтролисано тресе или му је помућен
разум. Најчешће је императив да се човеку очистити ум пре него
што му се приђе, јер он тада има бољу прилику да разуме и
прихвати оно што ми имамо да понудимо.
Доктор даље пише:
Тема којом се бави ова књига мени изгледа као најважнија за оне
који су зависни од алкохола.
Ја то кажем као особа са дугогодишњим искуством директора
једне од најстаријих болница које се у земљи баве лечењем
зависности од алкохола и наркотика.
Стога сам осетио право задовољство кад сам био замољен да
напишем коју реч и допринесем теми која је мајсторски, до сваке
појединости, обрађена на овим страницама.
Ми, лекари, смо већ одавно схватили да је у одређеној форми
психологија морала заиста да буде од веома велике важности за
алкохоличаре, али да њена примена у пракси представља
потешкоће које не можемо да схватимо. Можда због нашег
супермодерног стандарда живота, нашег научног приступа свему
око нас, ми нисмо добро опремљени да применимо снагу добра, које
лежи ван нашег синтетичког знања.
 15

Пре много година један од водећих људи, који су придонели овој

књизи, дошао је на лечење у нашу болницу и док је био тамо
прихватио је неке идеје које је одмах применио у пракси.
Нешто касније је замолио да му одобримо да своју причу исприча
осталим пацијентима, а ми смо на то, са неверицом, пристали.
Случајеви које смо обрадили су веома занимљиви, у ствари, неки од
њих су запањујући. Ти несебични људи, како смо их упознали, код
којих не постоји користољубље, а осећа се њихов дух заједништва,
нешто је што надахњује онога који је дуго и напорно радио на пољу
алкохолизма. Они верују у себе, а још више у Силу која спашава
хроничне алкохоличаре са руба провалије.
Наравно да алкохоличар мора да буде ослобођен физичке
жудње за алкохолом, а то често захтева болничко лечење, пре него
што психолошке мере могу да донесу максималну добробит.
Ми верујемо, а то је истакнуто и пре неколико година, да је
деловање алкохола на хроничне алкохоличаре последица алергије.
Исто тако верујемо да је феномен жудње ограничен на ту групу и да
се он никада не појављује код просечног човека који умерено пије.
Та врста људи, алергичних на алкохол, не може никада да
конзумира алкохол у било ком облику, а да буде сигурна да им
алкохол неће штетити. А кад се већ створила навика и кад су
установили да са њом не могу да прекину, кад су већ изгубили
самопоуздање, поверење у хуманост, њихови проблеми почињу да
се нагомилавају и постају запањујуће тешки за решавање.
Испразно апеловање на емоције ретко када је довољно. Порука
која може да занима и задржи те алкохоличаре мора да има дубину
и тежину. Готово у свим случајевима, ако желе да обнове свој
живот, њихови идеали морају да буду утемељени у Сили која је већа
од њих самих.
Ако ико осети да ми као психијатри, који водимо болницу за
алкохоличаре, изгледамо помало сентиментални, нека мало остане
са нама на првој линији фронта, нека види трагедије, жене у очају,
малу децу; нека решавање ових проблема постане део њиховог
свакодневног посла, али и тренутака када спавају. Тада се ни
највећи циник неће чудити што смо ми прихватили и подржали овај
програм. Осећамо да, после дугогодишњег искуства, нисмо нашли
ништа што је више допринело рехабилитацији ових људи од овог
несебичног покрета који се међу њима све више шири.
 16

Мушкарци и жене пију у суштини зато што воле ефекат који

производи алкохол. Осећај је, међутим, тако варљив да, иако они
признају да је штетан, након неког времена не могу да разликују шта
је исправно, а шта погрешно. За њих је њихов живот са алкохолом
једини нормалан живот. Они су немирни, изиритирани и
незадовољни, ако не могу поново да доживе осећај олакшања и
угодности који се појављује одмах после испијених неколико пића,
пића које они виде како други људи некажњено испијају. Ако
подлегну тој жељи поново, као што то многи чине, и кад се феномен
жудње развије, они пролазе кроз добро познату фазу весеља, затим
кајања, са чврстом одлуком да више неће да пију. То се понавља
увек изнова и ако та особа не може да доживи комплетну психичку
промену, слабе су шансе да ће да се опорави.
Са друге стране, можда ће изгледати чудно онима који то не
разумеју, кад се психичка промена заиста деси, та иста особа, која
као да је била осуђена на пропаст, са толико много проблема да је
мислила да их никада неће решити, одједном са лакоћом
контролише своју жељу за алкохолом, а све што треба да ради је да
следи неколико једноставних правила.
Мушкарци су искрено и очајнички плакали и молили ме:

"Докторе, ја овако даље не могу! Ја имам разлога да живим! Морам

да престанем, али не могу! Морате да ми помогнете!"

Суочен са тим проблемом, ако је доктор поштен сам према себи,

он понекад мора да осети сопствену недораслост. Иако он даје све
од себе, то често није довољно. Осећа да је потребно нешто више
од људске снаге да би се догодила битна психичка промена. Мада
се знатан број људи опоравио захваљујући психијатријским
напорима, ми лекари морамо признати да смо мало утицали на овај
проблем у целини. Многи типови алкохоличара не реагују на
устаљени психолошки приступ.
Не слажем се са онима који верују да је алкохолизам искључиво
проблем менталне контроле. Лечио сам многе мушкарце који су, на
пример, месецима радили на неком проблему или пословном
задатку, који је требало да се заврши одређеног датума и то у
њихову корист. Дан или два пре тог датума попили су пиће и тада је
феномен жудње одједном постао важнији од свих осталих интереса
тако да на важан састанак нису отишли. Ти људи нису пили да би
 17

побегли од стварности. Они су пили да би савладали жудњу која је

ван њихове менталне контроле.
Постоје многе ситуације које произилазе из феномена жудње и
оне су често разлог због кога људи учине највећу жртву уместо да
наставе да се боре.
Изгледа да је најтеже класификовати алкохоличаре по групама,
али предмет ове књиге и није да то уради детаљно. Постоје,
наравно, психопате који су емоционално нестабилни. Сви добро
знамо тај тип човека. Они се стално одричу алкохола заувек. Пуни
су гриже савести и доносе многе одлуке, али никада чврсте.
Постоји тип људи који нису спремни да признају да не могу да
пију. Они планирају како ће да пију на разне начине. Они мењају
врсту пића или место где то раде. Постоји тип који увек верује да
после неког времена суздржавања од алкохола може без опасности
да попије пиће. Затим постоји манични депресивац, кога можда
његови пријатељи најмање разумеју, а о коме би се могло написати
цело поглавље.
Затим, постоје типови који су посве нормални у сваком погледу,
осим у погледу деловања алкохола на њих. Они су често способни,
интелигентни и пријатељски расположени људи.
Сви ови, као и многи други, имају један заједнички симптом: они
не могу да почну да пију, а да се код њих не појави феномен жудње
за алкохолом. Овај феномен, како смо већ рекли, може да буде
манифестација неке алергије која разликује те људе од осталих и
одваја их као јасну целину. Ту алергију, међутим, није могуће
уклонити ни једним третманом који је нама познат. Једино што ми
можемо да предложимо као пут до оздрављења јесте потпуна
апстиненција.
Ово нас одмах баца у жестоку дебату. Много тога је било
написано за и против, али изгледа да међу лекарима влада опште
мишљење да су хронични алкохоличари у највећем броју случајева
осуђени на пропаст.
Постоји ли решење? Можда могу на то најбоље да одговорим
тако што ћу описати једно своје искуство.
Годину дана пре него што ће се то догодити, у болницу је
доведен на лечење од алкохола један човек, хронични алкохоличар.
Он се тек делимично опоравио од крварења желуца, а изгледало је
да је он случај патолошке менталне детериорације. Све је изгубио
 18

што у животу вреди и могло би да се каже да је живео само зато да

би пио. Искрено је признао и веровао да за њега нема наде. Након
што је престао да конзумира алкохол установљено је да код њега не
постоје никаква оштећења мозга. Он је прихватио план лечења
описан у овој књизи. После годину дана назвао ме је рекавши да ће
ме посетити и ја сам доживео нешто веома чудно. Знао сам човека
по имену и делимично га препознао по његовим цртама лица, али је
ту био крај сваке сличности. Из нервно растројене особе која се
тресла и била пуна очаја изронио је човек пун самопоуздања и
задовољства. Разговарао сам са њим неко време, али нисам имао
осећај да сам га већ раније познавао. За мене је био странац и
такав је од мене отишао. Прошло је пуно времена без повратка
алкохолу.
Када ми је потребан неки ментални подстицај, често помислим
на један други случај; радило се о једном угледом доктору из
Њујорка. Тај је пацијент сам себи поставио дијагнозу и како је
одлучио да је његова ситуација безнадежна, склонио се у неку
напуштену брвнару у намери да умре. Спасила га је спасилачка
екипа и довела код мене у очајном стању. Када се психички
опоравио, поразговарао је са мном рекавши да је лечење узалудан
напор уколико ја не могу да га уверим, а нико пре тога није, да ће он
у будућности имати "снагу воље" да одоли нагону да посегне за
пићем.
Његов проблем са алкохолом је био сложен, а његова депресија
тако дубока, да смо осећали како ће за њега једина нада бити
лечење путем "психологије морала", како смо то ми звали, али смо
сумњали и у њену делотворност.
Ипак и њему смо "продали" идеје и замисли које садржи ова
књига. Већ дуги низ година није окусио алкохол. Ту и тамо га виђам
и могу рећи да је он такав примерак људског рода да би сваки човек
пожелео да га упозна.
Сваком алкохоличару најозбиљније саветујем да прочита ову
књигу, па иако постоји могућност да ће да се подсмева, тако исто
постоји могућност да ће, после прочитане књиге, почети да се моли.
 19

Поглавље 1

БИЛОВА ПРИЧА

Ратна грозница је била у пуном јеку у једном граду Нове

Енглеске у који смо ми, млади официри из Платсбурга, били
упућени. Били смо поласкани кад су нас први грађани одвели у своје
домове, пружајући нам прилику да се осетимо као хероји.
Атмосфера је била пуна љубави, почасти, рата; узвишени тренуци
испреплетани са весељем. Коначно сам и ја био део живота и усред
тог узбуђења открио сам алкохол. Заборавио сам на строга
упозорења и предрасуде мога народа кад је реч о алкохолу. Дошао
је и тренутак када смо запловили према "другој страни". Био сам
веома усамљен и поново сам се окренуо алкохолу.
Искрцали смо се у Енглеској. Посетио сам катедралу у
Винчестеру. Веома дирнут, одшетао сам напоље. Пажњу ми је
привукао шаљиви стих на надгробној плочи:

"Овде лежи гренадир из Хемпшира

Који је дочекао смрт
Испијајући мало хладно пиво.
Добар се војник никада не заборавља
Било да је погинуо од пушке
или кригле."

Кобно упозорење на које нисам обратио пажњу.

У двадесет и другој години, као ветеран страних ратова, коначно
сам отишао кући. Замишљао сам да сам вођа, јер, зар ми моји људи
из артиљеријске јединице нису доделили посебно признање? Мој
таленат да руководим, замишљао сам, довешће ме на чело великих
предузећа која ћу успешно да водим са највећом сигурношћу.
Уписао сам се на вечерњи курс из права и добио запослење као
истраживач у осигуравајућем друштву које осигурава против
проневера. Жеља за успехом је прорадила. Хтео сам да докажем
свету да сам важан. Посао ме је одвео на Вол Стрит и мало по мало
почело је да ме интересује тржиште. Многи су људи ту изгубили
 20

новац, а неки су постали веома богати. Зашто не бих и ја постао

богат? Учио сам економију и бизнис, исто као и право. Већ сам био
потенцијални алкохоличар и скоро да нисам прошао курс из права.
На једном од завршних испита био сам толико пијан да нисам могао
ни да мислим ни да пишем. Иако се нисам стално опијао, пиће је
сметало мојој жени. Дуго бисмо разговарали и ја бих покушавао да
ућуткам њена предсказивања говорећи јој да су генијалци створили
своје најбоље пројекте када су били пијани и да су на тај начин
створене највеличанственије творевине филозофске мисли.
И пре него што се курс из права завршио, знао сам да оно није за
мене. Изазовни вртлог Вол Стрита ухватио је и мене у свој загрљај.
У тој атмосфери мешавине пића и шпекулација започео сам да кујем
оружје које ће ми се једног дана у свом лету вратити као бумеранг и
до краја ме покосити. Пошто смо скромно живели, жена и ја смо
уштедели хиљаду долара. Уложили смо тај новац у неке вредносне
папире који су тада били јефтини и поприлично непопуларни. Ја сам
с правом замишљао како ће они једног дана бити много вреднији.
Нисам успео да наговорим неке своје пријатеље брокере да ме
пошаљу да проучим рад фабрика и руководства, али смо жена и ја
одлучили да ипак одемо. Развио сам теорију да већина људи губи
новац на акцијама због непознавања тржишта. Касније сам открио
да постоји много више разлога за губитак.
Напустили смо наша радна места и одјурили на моторциклу у
чију смо приколицу стрпали шатор, постељину, један комплет одеће
и три огромне свеске на тему финансија. Наши пријатељи су
мислили да смо начисто полудели. Можда су и били у праву. Ја сам
и пре тога имао одређеног успеха шпекулишући на берзи тако да
смо имали нешто новца. Једном смо чак радили на некој фарми, да
не бисмо морали да подижемо из банке наш мали капитал. И то је
био последњи поштен физички посао који сам одрадио за дуго
време. За годину дана смо прешли цео источни део Сједињених
Држава. На крају тог пута, извештаји које сам слао Вол Стриту
обезбедили су ми положај у тој институцији и омогућили ми
коришћење рачуна за велике трошкове. Премијски посао је донео
још новца тако да смо те године зарадили чистих седам хиљада
долара.
У следећих неколико година срећа је мој пут посипала новцем и
успехом. Стигао сам на циљ. Многи су следили моје процене и
 21

идеје. Велики процват касних двадесетих година је кључао и све

више се ширио. Пиће је постало важан, онај весели део мог живота.
Било је то време гласних разговора и дружења у џез локалима у
отменом делу града. Сви су трошили на хиљаде долара и чаврљали
о милионима. Циници могу да се подсмевају и нека су проклети.
Имао сам гомилу пријатеља који у невољи напусте човека.
Моје испијање алкохола је попримило озбиљније размере,
трајало је по цео дан и готово сваку ноћ. Приговарање мојих
пријатеља завршавало би свађом тако да сам постао вук самотњак.
У нашем скупоценом стану одигравале су се тужне сцене. Није било
никаквог правог неверства, јер ме је оданост мојој жени, понекад
потпомогнута мојим пијанством, држала подаље од таквих замки.
Године 1929. обузела ме је грозница да играм голф. Одмах смо
отишли на село, моја жена да би ми пљескала, док сам ја кренуо да
престигнем Волтера Хегена. Но пиће ме је зграбило брже него што
сам успео да приђем Волтеру с леђа. Ујутро сам почео да будем
раздражљив. Голф је дозвољавао да се пије сваки дан и сваку ноћ.
Било је забавно лудовати прекрасним тереном који је у мени
изазивао страхопоштовање кад сам био младић. Набавио сам
савршен жутосмеђи зимски капут који се може видети на богатим
људима. Локални банкар ме је посматрао с веселим скептицизмом
кад бих долазио и одлазио са благајне.
Одједном се у октобру 1929. отворио пакао на берзи у Њујорку.
Након једног од паклених дана, тетурајућí сам напустио бар неког
хотела и отишао у канцеларију берзанског брокера. Било је осам
увече, пет сати после затварања берзе. Телеграфски апарат је још
увек звекетао. Буљио сам у комадић траке дужине једног инча на
коме је писало XYЗ-32. А тога јутра вредност је износила 52 бода.
Био сам пропао као и моји пријатељи. Новине су писале о људима
који су скочили у смрт са торња зграде Хаи Фаинанс. То ми је било
одвратно. Ја нисам желео да скочим. Вратио сам се у бар. Моји су
пријатељи од десет сати пре подне изгубили неколико милиона; па
шта онда? Сутра је нови дан. Док сам пио, вратила ми се стара
ватрена одлучност да победим.
Следећег јутра сам телефонирао пријатељу у Монтреалу. Њему
је било остало много новца па сам мислио да је боље да одем у
Канаду. До следећег пролећа, живели смо на наш уобичајен начин.
Осећао сам се као Наполеон који се враћа са Елбе. Нема Свете
 22

Хелене за мене! Међутим, пиће ме је поново дограбило и мој

великодушни пријатељ није могао да уради ништа друго него да ми
откаже гостопримство. Овај пут смо остали без пребијене паре.
Отишли смо да живимо код родитеља моје жене. Нашао сам
посао, затим га изгубио зато што сам се посвађао с једним
таксистом. На сву срећу, нико није ни могао да помисли да ја немам
никакво стално запослење већ пет година и да сам готово увек био
пијан. Моја жена је почела да ради у једној робној кући, а кад би се
вратила кући уморна, ја сам већ био пијан. Мотао сам се по
брокерским кућама, али ни тамо нисам био добродошао.
Пиће је престало да буде луксуз, оно је постало нужда. Две
флаше џина дневно, а често и три, претворило се у рутину. Понекад
би неки мали посао донео неколико стотина долара с којима бих
тада платио рачуне у баровима и деликатесним радњама. То је
ишло у недоглед, а ја сам почео да се будим веома рано ујутро
жестоко се тресући. Да бих доручковао, морао сам прво да попијем
чашу од два деци џина, а онда и шест флаша пива. Без обзира на
све то још увек сам мислио да могу да контролишем ситуацију, а
било је и периода када сам био трезан, што је враћало наду мојој
жени.
Постепено, ствари су ишле на горе. Кућу је преузео власник
хипотеке, моја ташта је умрла, а жена и њен отац су се разболели.
А онда сам добио пословну прилику која је отварала нове
могућности. Акције су биле на ниској тачки 1932. године и ја сам
некако успео да скупим групу људи да их купе. Требало је да и ја
учествујем у добром профиту. Након тога сам отишао да пијанчим
тако да је и та прилика била изгубљена.
Пробудио сам се и освестио. Ово мора да престане. Видео сам
да не смем више да попијем ни једно пиће. Готово је с тим заувек. И
пре тога, писао сам многа слаткоречива обећања, али овај пут моја
жена је, сва срећна, приметила да сам заиста донео одлуку. Тако је
и било.
Али, не дуго после тога дошао сам кући опет пијан. Није било
свађе. Шта се десило са мојом чврстом одлуком? Једноставно
нисам знао. Није ми чак ни пала на памет. Неко ми је понудио пиће,
па сам га узео. Јесам ли био луд? Почео сам да се питам није ли то
истина, јер само се луд човек тако понаша.
 23

Опет сам се вратио својој одлуци и покушао поново. Прошло је

неко време и осећај поуздања прерастао је у убеђење да ћу
сигурно да победим. Могао сам да се смејем фабрикама за
производњу џина. Сада имам оно што је потребно! Једног дана сам
ушао у кафић да бих телефонирао. У трен ока био сам за баром
пијући виски и питао сам се како је до тога дошло. И док је виски
навирао у моју главу, рекао сам себи да то следећи пут нећу да
урадим, али у овом тренутку могу добро да се напијем. И напио сам
се.
Кајање, ужас и безнадежност, које сам осећао следећег јутра не
могу да се забораве. Нестало је снаге за борбу. Мозак нисам могао
да контролишем и осећао сам невољу која лебди у ваздуху. Једва
да сам се усудио да пређем улицу од страха да не паднем и да ме
не прегази јутарњи камион, јер још није било свануло. Попио сам
десетак чаша енглеског белог пива у једном локалу који ради целу
ноћ. Моји истрзани живци су се коначно смирили. У једним јутарњим
новинама сам прочитао да је тржиште пропало. Па, и ја сам.
Тржиште ће се опоравити, али ја нећу. То је била тешка помисао. Да
ли да се убијем? Не, не сада. А затим се спустила ментална магла.
Џин ће све то да реши. Две флаше и заборав.
Мозак и тело су чудесни механизми, јер су код мене издржали
још две године ове агоније. Понекад сам крао новац из танког
новчаника моје жене када би ме ујутро спопао алкохолни терор и
лудило. Опет сам се мамуран клатио поред отвореног прозора или
испред ормарића где смо држали лекове и отров, проклињући самог
себе што сам кукавица. Жена и ја смо летели из града у село и
назад, тражећи уточиште. А онда је дошла ноћ када су моје физичке
и менталне муке постале тако паклено тешке да сам се уплашио да
ћу скочити кроз прозор. Некако сам успео да довучем душек за
спавање на доњи спрат, за случај да изненада скочим у бунилу.
Дошао је доктор са јаким седативом. Следећег јутра ме је нашао
како пијем и џин и седатив. Та ме је комбинација коначно дотукла.
људи су се бојали за моје ментално здравље. А и ја сам. Када сам
пио нисам могао да једем или сам јео само мало тако да сам имао
двадесетак килограма мање од нормалне тежине.
Брат моје жене је доктор и захваљујући њему и мојој мајци био
сам смештен у једну познату болници за менталну и физичку
рехабилитацију алкохоличара. Применом такозваног "белладона"
 24

третмана мозак ми се разбистрио. Хидротерапија и лагане физичке

вежбе су биле од велике помоћи. А најбоље од свега је било то што
сам се упознао са једним финим доктором који ми је објаснио да
сам, иако помало себичан и луцкаст, озбиљно болестан, како
физички тако и ментално.
Умирило ме је, донекле, сазнање да је воља код алкохоличара
веома слаба кад треба да се бори с пићем, али да често остаје јака
на другим пољима. То је било објашњење за моје невероватно
понашање везано за очајничку жељу да престанем да пијем. Како
сам сада себе разумео, кренуо сам даље на пут пун наде. Три до
четири месеца све је било у реду. Редовно сам одлазио у град и чак
зарадио нешто новца. Ово је, сасвим сигурно, био одговор:
самоспознаја.
Али не, то није било довољно, јер је опет дошао тај страшни дан
када сам поново пио. Опадајућа крива мог морала и физичког
здравља личила је на скијашки скок. Након извесног времена, вра-
тио сам се у болницу. То је био крај, завеса се спустила, тако ми се
бар чинило. Моју уморну и очајну жену су обавестили да ће се све
завршити престанком рада срца за време делиријум тременса, или
ће доћи до неповратног оштећења мозга (Wерницке-Корсакофф
синдром) у року од годину дана. У том случају, она би ускоро морала
да ме преда погребнику или да ме смести у дом.
Они то мени нису морали да кажу. Ја сам то знао и готово поз-
дравио ту идеју. То је био разарајући ударац за мој понос. Ја, који
сам имао тако високо мишљење о себи и о својим способностима,
посебно о оним да пребродим све препреке, коначно сам био
сатеран у ћошак. Сада је требало да уроним у таму и придружим се
бескрајној поворци отупелих пијаница који су тамо већ били. Мислио
сам на моју јадну жену. На крају крајева, било је и много радости.
Што све не бих дао да се искупим! Али, са тим је сада било готово.
Не постоје речи које би могле да опишу усамљеност и очај који
сам нашао у тој горкој каљузи самосажаљења. Нашао сам се усред
живог песка, био је свуда око мене. Нашао сам себи равног. Био сам
потпуно савладан. Алкохол је био мој господар.
Тресући се, изашао сам из болнице као сломљен човек. Само ме
је страх отрезнио на кратко. Тада је дошло подмукло лудило првог
пића, а на Дан примирја, 1934. почео сам поново. Сви су се већ
били готово помирили с тим да ће морати негде да ме затворе, или
 25

да ћу, посрћући, бедно да завршим. Да само знате како је мрачно

пред свитање! А у стварности је то био почетак мог последњег
пијанчење. Ускоро је требало да будем катапултиран у, како ја то
зовем, четврту димензију постојања. Тек је требало да упознам
срећу, мир и корисност кроз такав начин живота, који је све лепши и
лепши како време пролази.
Крајем тог тмурног новембра седео сам испијајући пиће у својој
кухињи. Са извесним задовољством, размишљао сам како у кући
има довољно сакривеног џина да прогурам ту ноћ и следећи дан.
Моја жена је била на послу. Питао сам се да ли смем да сакријем
пуну флашу џина близу узглавља нашег кревета. Знао сам да ће ми
требати пре него што сване.
Моје мозгање је прекинуо телефон. Веселим гласом један мој
школски друг ме је упитао може ли да сврати код мене. Он је био
трезан. Прошло је много година од како се сећам да је у таквом
стању дошао у Њујорк. Био сам запањен. За њега се причало да је
осуђен на алкохолно лудило. Питао сам се како је успео да му
умакне. Наравно, хтео је да вечера, а ја ћу тада моћи с њим
несметано да пијем. Не мислећи на његово добро, ја сам само
размишљао како ћемо да призовемо у сећање старе дане. Тако смо
једном изнајмили авион да бисмо довршили пијанку до краја! Његов
долазак је био оаза у овој суморној пустињи бескорисности. Права
ствар: оаза! Пијанци су такви људи.
Врата су се отворила, и он је ту стајао свеж у лицу, блистајући.
Било је нечег у његовим очима. Био је необјашњиво другачији. Шта
се догодило?
Додао сам му пиће преко стола. Одбио га је. Разочаран, али пун
знатижеље, питао сам се шта се с њим догодило. То није био онај
човек.
"Ма дај, шта све ово значи?" питао сам.

Он ме је погледао право у очи. Једноставно, али уз осмех, рекао

је "Имам веру".
Био сам збуњен. Значи то је то: прошле године алкохоличар, а
сада, мислио сам, само мало залуђен за религију. Имао је онај
блистави поглед у очима. Да, човек је сав горео. Бог га благословио,
нека се хвали! Осим тога, мој џин ће трајати дуже од његовог
проповедања.
 26

Но, он се није хвалисао. Испричао је како су се два човека

појавила на суду молећи судију да одложи своју пресуду. Рекли су
му нешто о некој једноставној религиозној идеји и програму рада. То
је било пре два месеца и резултат је био више него очигледан.
Упалило је!
Дошао је да ми исприча своје искуство, ако га уопште желим. Био
сам шокиран, али заинтересован. Наравно да сам био
заинтересован. А и морао сам да будем, јер више нисам имао наде.
Сатима је говорио. Мени су навирала сећања из детињства.
Готово сам могао да чујем глас свештеника док сам, у мирним
недељним данима, седео тамо негде далеко на падини брежуљка. У
његовим речима је било молбе да будемо умерени, а ја то нисам
примећивао. Мој деда је некако добронамерно презирао неке људе
који су одлазили у цркву и оно што су они радили. Он је, додуше,
тврдио да небеса имају своју музику, али није давао право
свештенику да му говори како да је слуша. Сећам се како је без
страха о томе говорио непосредно пред своју смрт. Ова сећања су
извирала из прошлости , осећао сам кнедлу у грлу.
Сетио сам се оног ратног дана у старој катедрали у Винчестеру.
Одувек сам веровао у Силу која је већа од мене. Нисам био
неверник. Често сам о томе озбиљно размишљао. Ја нисам био
атеиста. На свету има мало атеиста, јер атеизам значи слепу веру у
необичну претпоставку да је свет постао ни из чега и бесциљно јури
нигде. Моји интелектуални јунаци, хемичари, астрономи чак и
еволуционисти говорили су о томе да делују бескрајни закони и
силе. Упркос супротним индикацијама, помало сам сумњао да у
суштини свега лежи неки моћан смисао и ритам. Како је могуће да
постоји толико много прецизних и непроменљивих закона, а да
интелигенције нема? Једноставно сам морао да верујем у неки Дух
Свемира који није познавао ни време ни границе. Али то је било све
до чега сам ја дошао.
Ту сам се растао са свештеницима и светским религијама. Када
су ми говорили о Богу, који је за њих био љубав, натчовечна снага и
смерница за живот, мене би то иритирало и мој ум би се затворио
одбијајући да прихвати ту теорију.
За Исуса сам мислио да је сасвим сигурно био велики човек, али
да га његови следбеници нису баш доследно следили. Најбоље од
свега је било његово морално поучавање. А што се мене тиче, ја
 27

сам из њих прихватио оне делове који су ми се учинили да су

прикладни и не исувише тешки, док сам остале занемарио.
Ратови који су се водили, разарања и смицалице које су
проузроковале религиозне размирице, су ми се гадили. Заиста сам
се питао јесу ли, узевши све у обзир, религије човечанства донеле
свету ишта добро. Судећи према ономе што сам видео у Европи и
након тога, снага Бога у људским поступцима је била занемаривана,
а братство људи црни хумор. Ако постоји Ђаво, који је изгледа шеф
универзума, онда сам сигурно у његовим рукама.
Но, мој пријатељ је седео испред мене и објаснио једноставном
реченицом да је Бог за њега урадио оно што он за себе самог није
могао. Његова људска воља није успела. Доктори су рекли да је
неизлечив случај. Друштво је требало да га затвори. Као и ја, и он је
признао потпуни пораз. А онда су га дигли из мртвих, одједном су га
извукли са отпада и дали му живот, који је био бољи од свега што
је икада имао!
Да ли је та снага лежала у њему? Очигледно није. Није он имао
снаге, ништа више него што сам је, у том тренутку, имао ја, а то
значи није је имао уопште.
То ме је оборило с ногу. Чинило ми се као да су религиозни
људи, на крају крајева, ипак у праву. Нешто јесте деловало у
људском срцу што је немогуће учинило могућим. У том тренутку моје
идеје о чудима су се драстично промениле. Баш ме брига за
махниту прошлост, чудо је седело преко пута мене за кухињским
столом. Говорио је жучно о изврсним новостима.
Видео сам да се мој пријатељ потпуно променио и то не само
изнутра. Стајао је на неком другом тлу. Његови корени су се
дочепали неке нове земље.
Без обзира на живи пример мог пријатеља, у мени је и даље
било трагова старих предрасуда. Реч Бог је у мени још увек
изазивала неку антипатију. А изречена мисао да можда постоји Бог
за мене лично, још више је појачала тај осећај. Једноставно ми се та
мисао није свиђала. Можда бих могао да прихватим концепт као
што је Креативна интелигенција, Универзална мисао или Дух
природе, али сам се одупирао мишљењу да постоји Цар небеса,
колико год љубави он може пружити. Од тада сам причао са многим
људима који су то исто осећали.
 28

Мој пријатељ је тада предложио нешто што је изгледало као нео-

бична идеја. Рекао је: "Зашто ти не би изабрао свој лични концепт
Бога?"
Та ме је реченица погодила као гром. Као да је растопила ледену
интелектуалну планину у чијој сам сенци живео и дрхтао од
хладноће целог живота. Напокон сам се нашао обасјан сунцем.
Све се сводило на то да сам вољан да верујем у Силу која је
већа од мене. Ништа више од тога се од мене није тражило за мој
почетак. Знао сам да с те тачке може да започне напредак. На
темељу као што је воља могао бих да почнем да градим оно што
сам видео код мог пријатеља. Хоћу ли је имати? Наравно да хоћу!
И тако, коначно сам био уверен да се Бог бави нама, људима,
кад Га ми довољно желимо. На крају крајева, ја сам видео, осетио,
ја сам веровао. Нестало је поноса и предрасуда. Нови свет је био на
видику.
Право значење мог доживљаја у Катедрали је грунуло у мени. За
тренутак ми је био потребан Бог и желео сам Га. Био сам понизно
спреман да буде уз мене и Он је дошао. Али ускоро је осећај
Његове блискост био потиснут овоземаљским вапајима, углавном
оним који су били у мени. И од тада, увек је тако било. Како сам
само био слеп!
У болници сам био одвојен од алкохола последњи пут. Одлука
да одем на лечење је било мудар избор, јер сам већ показивао
знаке делиријум тременса.
Тамо сам понизно понудио себе Богу, онако како сам Га тада
схватао, да чини са мном по вољи Његовој. Безрезервно сам се
предао Њему на бригу и вођство. По први пут сам признао да сам
нико и ништа и да сам без Њега изгубљен. Окрутно сам се суочио са
својим гресима и постао вољан да мој нови Пријатељ све те грехе
уклони, све у потпуности. Од тада нисам попио ни једно алкохолно
пиће.
Посетио ме је мој школски друг и детаљно сам га упознао са
својим проблемима и манама. Заједно смо саставили листу људи
које сам повредио или према којима осећам озлојеђеност. Показао
сам потпуну спремност да се обратим тим људима и да им признам
своју кривицу. Никад се више нећу према њима постављати
критички. Морао сам све такве ситуације да исправим, колико год је
то било у мојој моћи.
 29

Требало је да проверим своја размишљања, сада кад имам свест о

Богу. Здрав разум ће постати нешто ново. У тренуцима недоумице,
треба да седим у тишини и да се молим за упутства и снагу да се
суочим са проблемима, онако како би Он хтео да то учиним. Никад
нисам смео да се молим Богу за себе, осим ако сам се молио да
будем од користи другим људима. А онда, очекивао сам да добијем
само снагу, а кад дође, биће то огромна снага.
Мој пријатељ ми је обећао да ћу, кад одрадим ове ствари, ући у
нови однос са мојим Творцем, да ћу имати елементе, у начину на
који живим, који ће решити све моје проблеме. Вера у Божју моћ, уз
довољно воље, искреност и понизности, представљали су
најважније услове да се створи и одржи нови поредак ствари.
Једноставно, али не и лако. Цена је морала да се плати. А то је
значило: уништити егоцентричност. Морам за све да се обратим Оцу
светлости, који је на челу свих нас.
Ово су били револуционарни и драстични предлози, али у
тренутку када сам их у потпуности прихватио, ефекат је био
невероватан. Прво сам осећао победу, а онда мир и спокој какав
никад раније нисам доживео. Осетио сам и потпуну сигурност. Имао
сам осећај да сам узлетео, као да јак и чист планински ветар дува и
дува кроз моје тело. Бог до већине људи стиже постепено, али до
мене, стигао је изненада и Његов утицај на мене био је дубок.
На тренутак сам се уплашио, позвао сам пријатеља, доктора, да
га питам да ли сам и даље при здравој памети. У чуду је слушао док
сам говорио.
На крају је климнуо главом и рекао: "Нешто ти се десило што ја
не разумем. Али боље би ти било да се тога држиш. Било шта је
боље од онога што си био". Тај добри доктор сада сусреће многе
људе који доживљавају исто што и ја и зна да су ти доживљаји
стварни.
Док сам лежао у болници, помислио сам како постоје хиљаде
безнадежних алкохоличара којима би било драго кад би могли да
имају оно што је мени тако великодушно било дато. Можда бих
могао да помогнем некима од њих. А онда би они могли да раде са
другима.
Мој пријатељ је нагласио да је апсолутно нужно да се јасно виде
ови принципи у свему што радим. Посебно је било важно да радим с
другим људима, онако како је он радио са мном. Вера без рада је
 30

мртва ствар, рекао је. И како је то само застрашујуће тачно за

алкохоличара! Јер, ако алкохоличар не успе да усаврши и прошири
свој духовни живот кроз рад и жртвовање за друге, он неће моћи да
преживи нека искушења и тешке тренутке који га чекају. Ако не би
радио са другима, засигурно би поново пио, а ако би пио, сигурно је
да би умро. Тада би вера заиста била мртва. С нама
алкохоличарима је управо тако.
Моја жена и ја смо се с ентузијазмом препустили идеји да ћемо
да помажемо другим алкохоличарима да реше своје проблеме. То је
била срећа, јер су моји пословни сарадници остали скептични према
мени годину и по дана и за то време нисам могао да нађем неки
озбиљнији посао. У то време се нисам добро осећао. Мучили су ме
напади самосажаљења и озлојеђености. То ме је понекад замало
натерало да нешто попијем, али сам брзо долазио до закључка да
је, када ништа више није деловало, рад са другим алкохоличарем
спашавао тај дан. У очајању сам много пута одлазио у моју стару
болницу. Након разговора са неким човеком који је тамо био, ја бих
на неки чудан начин опет дошао себи и стао на сопствене ноге. То
је начин преживљавања у тешким временима.
Почели смо да склапамо брза и многобројна пријатељства и
међу нама се развила заједница, било је дивно осећати да сте део
те заједнице. Упркос притисцима и потешкоћама, ми смо заиста
уживали у животу. Гледао сам на стотине породица које су кренуле
на овај пут који заиста негде води. Гледао сам како су се готово
немогуће породичне ситуације решиле, а свађе и озлојеђености
више није било. Видео сам људе који су изашли из здравствених
установа и преузели витално место у животима својих породица и у
друштву. Пословни људи и они с посебном професијом поново су
добили свој положај. Готово да не постоје никакве тешкоће и
невоље које нисмо успели да пребродимо. У једном граду на западу
земље и његовој околини, има хиљаду нас и наших породица. Често
се састајемо тако да новодошли могу да нађу заједницу коју траже.
На тим неформалним састанцима може да се види од 50 до 200
особа. Ми растемо и по броју и по снази3*.
Припити алкохоличар је неприступачно створење. Наше борбе с
њима су на разне начине напорне, комичне и трагичне. Један се јад-

3
1998. godine AA su imali preko 97.000 grupa
 31

ник убио у мојој кући. Он није могао, или није хтео, да види наш
начин живота.
Ипак, у свему томе има и много радости и забаве.
Претпостављам да би неког могла да шокира наша привидна
површност и световност. Али одмах испод тога, налази се смртна
озбиљност. Вера мора да ради двадесет и четири сата на дан у
нама и кроз нас, или нас нема.
Већина нас осећа да ми више не морамо да тражимо Утопију. Ми
је имамо управо овде и сада. Сваког дана онај једноставни разговор
мог пријатеља у нашој кухињи, понавља се у све већем кругу мира
на земљи и добре воље за све људе.
Билл W. суоснивач АА
умро 24. јануара 1971.
 32

Поглавље 2

РЕШЕЊЕ ПОСТОЈИ

Ми, чланови АА познајемо хиљаде мушкараца и жена који су

некада били без наде исто као и Бил. Готово сви су се опоравили.
Решили су проблем пића.
Ми смо просечни Американци. Наши чланови су из свих делова
ове земље, различитих политичких убеђења, економског и
друштвеног статуса и верског опредељења. Ми смо људи који се у
обичном животу иначе не би дружили, али овде, међу нама постоји
заједништво, пријатељство и разумевање које је изванредно. Ми
смо као путници на прекоокеанском броду који су спашени
бродолома, тако што је другарство, радост и демократија ушла на
њихов брод и испунила га од кормила до капетанског стола. За
разлику од осећаја путника на броду, наша радост што смо умакли
несрећи не јењава када свако крене својим путем. Осећај да смо
поделили општу опасност представља снажан елемент који нас
спаја. Али то нас само по себи не би никад држало заједно на начин
на који смо сада везани.
За сваког од нас је фантастична чињеница то што смо открили
заједничко решење. Нашли смо излаз, у томе се потпуно слажемо и
ослањајући се на њега можемо заједно, сложно и братски да
делујемо. Ово је сјајна новост коју ова књига доноси за све оне који
пате од алкохолизма.
Једна таква болест, а ми смо поверовали да она заиста то и
јесте, укључује људе око нас на начин на који то не чини ни једна
друга болест. Ако неко има рак, сви га жале и нико није љут или
повређен. Али то није случај са болешћу која је проузрокована
алкохолом, јер с њом долази уништење свега за шта вреди живети.
Она усисава све оне чији је живот повезан са паћеником. Она
доноси неразумевање, жестоку озлојеђеност, финансијску несиг-
урност, згађене пријатеље и послодавце, унакажене животе невине
деце, тужне жене и родитеље – ову листу би свако могао да допуни.
Надамо се да ће ова књига пружити информације и утеху онима
који већ јесу погођени, или би могли да буду, а њих има много.
 33

Веома способни психијатри, који су се бавили нама, закључили

су да је понекад немогуће наговорити алкохоличара да почне да
разговара о својој ситуацији без устручавања. Још чудније је да нам
наше жене, родитељи и присни пријатељи обично још теже
приступају јер им ми то дозвољавамо мање него психијатрима и
лекарима.
Али, алкохоличар који је некада имао проблем и нашао излаз из
њега, који је правилно наоружан чињеницама о себи, може у већини
случајева да придобије потпуно поверење неког другог
алкохоличара у року од неколико сати. Док се не оствари такво
разумевање, мало шта или ништа не може да се постигне.
Добро је да када прилазимо другом алкохоличару да би му
помогли, кажемо да смо имали сличне проблеме као и он, да знамо
о чему причамо, да наше понашање говори да смо нашли одговор,
да пред њим не изигравамо Бога, да једино искрено желимо да му
помогнемо; да му кажемо да се код нас не плаћа чланарина нити
било какве таксе, да нема себичних мотива, да овде ником не мора
да се удовољава, да нема предавања које мора да се издрже - све
су то услови за које смо закључили да имају најбољи ефекат. После
таквог приступа многи започињу са радом.
Нико од нас не претвара овај рад у своју једину делатност и не
мислимо да би ефекат рада био већи ако бисмо се само тиме
бавили. Сматрамо да је престанак конзумирања алкохола само
почетак. Много је важнија да наше принципе примењујемо у нашим
домовима, на послу који обављамо и свему другом што морамо да
радимо. Сви ми проводимо много нашег слободног времена у једној
врсти борбе, што ћемо вам и описати. Мало је срећника који су тако
добро ситуирани да готово све своје време могу да посвете овом
послу.
Задржимо ли се на путу којим смо кренули, нема сумње да ће се
много доброг изродити, али проблем ће бити загребан тек по
површини. Сви ми који живимо у великим градовима опседнути смо
размишљањем како стотине људи свакодневно пада у заборав.
Многи би могли да се опораве, кад би им се пружила прилика коју
смо ми имали. Па, како онда да покажемо оно што је нама тако
безусловно дато?
Закључили смо да морамо да издамо књигу, не наводећи ауторе,
у којој ћемо објаснити овај проблем онако како га ми видимо.
 34

Задатак ће да нам буде да представимо наша заједничка искуства и

знање. То би требало да укаже на један користан програм за свакога
ко има проблем са конзумирањем алкохола.
Неизбежно ће да буде потребна дискусија о медицинским, соци-
јалним, психијатријским и верским темама. Свесни смо чињенице да
су све ове теме саме по себи контроверзне. Највише бисмо волели
да напишемо књигу чији садржај не би дао повода за препирање и
свађу. Даћемо све од себе да тај циљ и постигнемо. Већина нас
осећа да права толеранција мана и гледишта других људи, као и
поштовање њиховог мишљења, представљају ставове који нас чине
кориснијим за друге људе. Сами наши животи као животи бивших
проблематичних алкохоличара зависе од непрекидног размишљања
о другим људима и о томе како ми можемо да им помогнемо да
задовоље своје потребе.
Можда сте се већ запитали како је дошло до тога да смо се ми
сви разболели од пића. Нема сумње да желите да откријете како
смо и зашто успели да се опоравимо од безнадежног стања ума и
тела, упркос супротном мишљењу стручњака. Ако имате
алкохоличара који жели да се избави, можда се већ питате: "Шта
морам да урадим?"
Сврха ове књиге и јесте да одговори управо на таква питања.
Рећи ћемо вам шта смо ми урадили. Пре него што кренемо у
детаљнију дискусију, било би можда добро да резимирамо неке
тачке онако како их ми видимо.
Колико су нам само пута људи рекли: ‚‚Ја могу да попијем, али
не морам. Зашто не може и он?" ‚‚Зашто не пијеш као господин,
зашто не можеш да престанеш?" ‚‚Тај човек не може да изађе на крај
са алкохолом". ‚‚Зашто не покушаш да пијеш пиво и вино?" ‚‚Остави
се жестоких пића". ‚‚Мора да му је слаба снага воље". ‚‚Могао би да
престане само када би хтео". ‚‚Она је тако слатка девојка, мислим
да би због ње требало да престане". ‚‚Доктор му је рекао да ако икад
више буде пио, то ће да га убије, а ево га опет пијаног к’о земља".
Ово су уобичајене примедбе о пијанцима које стално слушамо.
Иза њих стоји свет незнања и неспоразума. Видимо да све ове речи
потичу од људи чије се реакције веома много разликују од наших.
људи који умерено пију немају проблема да се потпуно одрекну
пића, ако за то имају добар разлог. Они могу да пију, али и не
морају.
 35

Затим имамо један тип тежег пијанице. Он има већ довољно јаку
навику да пије, која може постепено да уништи његово физичко и
ментално здравље. То може да га отера у смрт и неколико година
пре времена. Ако проради довољно јак разлог као што је лоше
здравље, заљубљивање, промена животне средине или упозорење
лекара, такав човек може да престане да пије, или да пије умерено,
иако ће му то тешко падати, а можда ће му бити потребна и
медицинска помоћ.
Али шта је са правим алкохоличарем? Он може да почне као
умерени пијанац, може али и не мора да постане тешки пијанац који
стално пије, али у некој фази његове алкохоличарске "каријере", кад
попије прво пиће он губи сваку контролу над конзумирањем алко-
хола.
То је човек који вас збуњује, нарочито када изгуби контролу. Он
ради бесмислене, незамисливе и трагичне ствари док пије. Он је
прави доктор Џекил и господин Хајд. Ретко када је само мало
припит. Увек је, мање-више, мртав пијан. Док пије, нарав му једва
мало личи на његову нормалну природу. Он може да буде један од
најбољих момака на свету. Међутим, пустите га да пије само један
дан и он ће у многим случајевима постати одвратна, па чак и опасно
недруштвена особа. За њега је карактеристично да се напије баш у
погрешном тренутку, посебно када је потребно да се донесе нека
важна одлука или да се изврши нека обавеза. Он је често савршено
разуман и уравнотежен кад је у питању све осим алкохола, а ту је
незамисливо непоштен и себичан. Често поседује посебне
способности, знања и природне склоности и пред њим је каријера
која много обећава. Он користи своју надареност да својој породици
и себи изгради сјајну перспективу, а онда целу ту конструкцију
сруши себи на главу низом безумних пијанки. То је момак који у
кревет одлази тако пијан да би морао да спава двадесет и четири
сата. А онда већ следећег јутра лудачки тражи боцу коју је негде
затурио претходне ноћи. Ако то себи може да приушти, имаће
сакривен алкохол по целом стану како би био сигуран да нико неће
да му одузме сву његову залиху и проспе је у сливник. Како ствари
постају све горе и горе, он почиње да конзумира комбинацију јаких
седатива и алкохола да би смирио живце и тако могао да иде на
посао. Затим долази дан, кад једноставно више не може да издржи
и поново се напије. Можда ће да оде код доктора који му даје
 36

морфијум или седатив да ублажи стање. А онда почиње да се

појављује у болницама и санаторијумима.
Ово ни у којем случају није свеобухватна слика правог алко-
холичара, јер се облици нашег понашања разликују од случаја до
случаја. Овај опис би требало да га прикаже само у грубим цртама.
Зашто се он тако понаша? Ако му је на стотине личних искустава
показало да за њега једно пиће значи само још један пораз праћен
патњом и понижавањем, зашто поново попије то једно пиће? Зашто
не може и даље да пије воду? Шта се догађа са здравим разумом и
снагом воље које он показује кад су друге ствари у питању?
Можда на та питања неће никада моћи да се одговори.
Мишљења се знатно разликују када се постави питање зашто
алкохоличар реагује другачије од нормалних људи. Ми нисмо
сигурни зашто мало шта може да се учини за њега када дође до
одређене тачке. Ми ту загонетку не можемо да решимо.
Знамо да алкохоличар, док се држи подаље од пића, а то може
да траје месецима или годинама, реагује веома слично другим
људима. Али, исто тако добро знамо да се, ако у свој систем унесе
било коју врсту алкохола, нешто деси и у физичком и у менталном
смислу, што му буквално не дозвољава да престане. Искуство ове
врсте потврдиће сваки алкохоличар.
Ове спознаје би биле безначајне и бескорисне када наш
пријатељ никада не би попио прво пиће и на тај начин покренуо онај
очајни круг. Према томе, главни проблем алкохоличара је у његовом
уму а не у телу. Ако га питате зашто је кренуо у своју последњу
пијанку, велика је вероватноћа да ће вам понудити један од стотину
алибија. Понекад ти изговори имају неки ваљан разлог, али ни један
од њих заиста нема никаквог смисла кад се узме у обзир страхота
коју проузрокује пијанчење алкохоличара. Ти изговори су слични
филозофији човека који, кад има главобољу, лупа себе чекићем по
глави како не би осећао бол. Ако алкохоличару скренете пажњу на
ово заваравање, он ће га исмејати или ће бити тако изнервиран да
ће одбити сваки даљи разговор.
С времена на време он може да каже и истину. А истина је, на
неки чудан начин, да он заиста не зна зашто је попио то прво пиће,
исто као што ни ви то не знате. Неке пијанице имају оправдања са
којима су само неко време задовољни. Али дубоко у својим срцима
они заиста не знају зашто то раде. Када их ова болест шчепа, они
 37

нису ништа друго него збуњена гомила људи. Постоји само опсесија
да ће на неки начин, једног дана, ипак добити битку. Ипак, они често
сумњају да су већ нокаутирани.
Мало људи схвата колико у томе има истине. На неки нејасан
начин њихове породице и пријатељи осјећају да те пијанице нису
нормални људи, али сви са пуно наде очекују дан кад ће мученик да
устане из равнодушности и докаже снагу своје воље.
Трагична истина је да, ако је човек прави алкохоличар, тај срећни
дан можда никада неће доћи. Он је изгубио контролу. У једном
моменту сваки алкохоличар пролази кроз такво стање када је и
највећа жеља да престане да пије потпуно бескорисна. Та трагична
ситуација је већ наступила, у готово свим случајевима, много пре
него што се у њу и посумњало.
Чињеница је да је, из још увек нејасних разлога, већина алко-
холичара због пића већ изгубила способност избора. Наша
такозвана снага воље у стварности престане да постоји. Ми
понекад не можемо у нашу свест да призовемо сећање на патње и
понижења које смо проживели пре само недељу или месец дана. Ми
немамо одбрамбени механизам против првог пића.
Готово сигурне последице, које наступају након што се попије чак
и чаша пива, не успевају да нас заплаше. Ако такве мисли и прођу
кроз главу, све је то као кроз маглу и одмах их потисне она стара,
отрцана идеја да ћемо се овај пут понашати као и остали људи. Не
постоји никакав одбрамбени механизам као онај који нас, иначе,
спречава да ставимо руку на врелу ринглу.
Алкохоличар може себи да каже на најлежернији начин: "Овај пут
се нећу опећи!" Или он можда уопште и не размишља. Колико су
често неки од нас почели тако ноншалантно да пију, да би након
трећег или четвртог пића, лупили шаком о сто у неком бару и рекли:
"За име Бога, па како сам уопште почео опет да пијем?" А онда би ту
мисао заменила следећа: "Па, престаћу после шестог пића", или
"Свеједно, која корист од свега тога?"
Када такво размишљање завлада код неког ко има склоности ка
алкохолизму, тада вероватно човек не може више да му помогне,
осим да га смести у институцију за лечење, јер ће, у противном,
умрети или полудети. Ове грубе и гадне чињенице су потврдиле
читаве војске алкохоличара кроз историју. Али, да није милости
 38

Божије било би још хиљаде и хиљаде оваквих убедљивих примера.

Толико много људи покушава да престане да пије, али не успева.
Решење постоји. Никоме од нас се није свиђало преиспитивање
сопствене личности, рушење нашег поноса, признавање мана, што
овај процес захтева како би био успешан. Али, видели смо како је он
заиста био успешан код других људи и коначно смо поверовали у
безнадежност и испразност живота који смо ми живели. И зато, кад
су нам се обратили они код којих је проблем био решен, није остало
ништа друго него да се прихватимо једноставног духовног алата који
нам је био понуђен. Нашли смо нешто што је личило на рај и
одједном смо били избачени у четврту димензију постојања, о којој
нисмо чак ни сањали.
Постоји само једна велика чињеница и ништа осим ње, а то је да
смо имали дубоке и делотворне духовне доживљаје, који су у
потпуности преокренули наш став према животу, људима с којим
живимо и Божјем свету. Најважнија чињеница наших живота данас
је апсолутна сигурност и уверење да је наш Творац ушао у наша
срца и животе на начин који је заиста чудесан. Он је почео за нас да
обавља све оно што сами никад не бисмо могли да урадимо.
Ако сте заиста озбиљан алкохоличар као што смо ми били,
мислимо да не постоји половично решење. Били смо у позицији у
којој је живот постојао све више немогућ и ако смо дошли у ону фазу
у којој људска рука више није могла да помогне, морали смо да
изаберемо једну од две алтернативе: прва је била да наставимо
даље до смрти, бришући на најбољи начин свест о нашој несносној
ситуацији, а друга је била да прихватимо духовну помоћ. То друго
смо заиста изабрали, јер смо искрено желели и били вољни да
учинимо такав напор.
Један амерички пословни човек био је способан, довољно
паметан и јаког карактера. Годинама је ишао од једног до другог
санаторијума. Саветовао се са најпознатијим америчким
психијатрима. Затим је отишао у Европу на лечење код
прослављеног доктора, психијатра, др. мед. Јунга, који му је
преписивао лекове. Иако су га сва његова искуства учинила
скептичним, крај лечења је дочекао са необичним поверењем.
Његово физичко и ментално стање су били необично добри. Поврх
свега тога, био је убеђен да је стекао тако добро знање о раду свог
ума и његовим скривеним побудама да је поновно враћање
 39

алкохолу било незамисливо. Упркос свему томе, убрзо после тога

опет је био пијан. Још више га је збуњивало то што није себи могао
да да никакво прихватљиво објашњење о узроку свог пада.
И тако, вратио се свом доктору, кога је веома ценио, и јасно и
гласно га запитао због чега он не може да се излечи. Највише од
свега је желео да поврати самоконтролу. Изгледао је сасвим разу-
ман и стабилан у вези са свим осталим проблема. Међутим, над
алкохолом није имао никакву контролу. Зашто је то било тако?
Преклињао је доктора да му каже целу истину и добио ју је. По
мишљењу доктора, он је био безнадежан случај. Рекао му је и то да
неће моћи да поврати свој положај у друштву, да ће морати да се
смести у неку институцију за алкохоличаре или да унајми
телохранитеља, ако жели дуго да живи. Ово је било мишљење
изврсног доктора.
Али, тај човек још увек живи и то као слободан човек. Не треба
му телохранитељ, а није ни смештен у институцију. Он може да иде
свуда, по целом свету где иду и остали слободни људи без икаквих
невоља, под условом да је и даље спреман да примењује један
једноставан став.
Неки наши читаоци алкохоличари мисле да могу да успеју без
духовне помоћи. Дозволите нам да вам испричамо до краја разговор
нашег пријатеља са његовим доктором.
Доктор му је рекао: "Ви имате ум хроничног алкохоличара. Још
никад нисам видео ни један случај код кога је ум био у таквом стању
у каквом је ваш, да је успео да се излечи". Нашем пријатељу се
учинило да су се врата пакла за њим са треском затворила.
Упитао је доктора: "Зар нема изузетака?"
"Да, има", одговорио је доктор."Изузетака има још од давнина. Ту
и тамо, понекад би неки алкохоличар доживео оно што се зове
духовно искуство од животног значаја. За мене су ти догађаји
феномени. Изгледа да су то дубоке емоционалне промене и
претурбације. Идеје, емоције и ставови који су некада били
покретачке силе у животу тих људи се одједном одбацају, а њима
почиње да управља потпуно нов систем принципа и мотива. У
ствари, ја покушавам у вама да произведем неке од таквих
емоционалних промена. Методе које примењујем са многим
 40

појединцима су успешне, али никад нисам имао успеха са

алкохоличарем чија је слика болести попут ваше".4
Кад је то чуо, нашем пријатељу је некако лакнуло, јер је
помислио, да је, на крају крајева, он ипак добар члан цркве. Ту наду
је, међутим, срушила докторова изјава да без обзира што су његова
религиозна убеђења добра, у његовом случају нису произвела
неопходно духовно искуство.
У тој ужасној дилеми се налазио наш пријатељ кад је доживео
оно изванредно и необично искуство које га је, како смо већ рекли,
учинило слободним човеком.
А што се нас тиче, тражили смо тај исти спас са очајањем
дављеника. Оно што је на почетку изгледало као слабашна сламка,
касније се показало да је снажна рука Бога пуна љубави. Био нам је
подарен нови живот, или ако вам се више свиђа, "план за живљење"
који је заиста деловао.
Истакнути амерички психолог, Вилијам Џејмс, у својој књизи
"Разноликости религиозних доживљаја" указује на многе начине на
које су људи открили Бога. Немамо никакву жељу да уверавамо
било кога како постоји само један пут до вере и њеног прихватања.
Ако оно што смо ми научили, осетили, и видели, уопште ишта
значи, онда је истина да смо сви ми, без обзира на расу, веру или
боју коже, деца живог Творца с којим можемо да ступимо у однос на
основу једноставних и разумљивих услова чим смо довољно вољни
и искрени да то покушамо да урадимо. Припадници разних
вероисповести неће овде наћи ништа што би им засметало или што
се коси са њиховим уверењима или верским обредима. Међу нама
не постоје никакве размирице по тим питањима.
Мислимо да нас се не тиче којим верама припадају наши
чланови као појединци. То мора да буде искључиво лична ствар о
којој свако доноси одлуку за себе, на основу асоцијација из
прошлости или свог садашњег избора. Не припадамо баш сви некој
од верских заједница, али су у већини они који желе такву
припадност.
У наредном поглављу се појављује објашњење алкохолизма,
онако како га ми разумемо, а након тога следи поглавље о
агностицима. Многи који су се налазили међу њима су сада наши

4
Opširnije dato u prilogu II
 41

чланови. Изненађујуће је да ми таква уверења не сматрамо великом

препреком да се доживи духовно искуство.
Затим следе јасна упутства која показују како смо се ми
опоравили. А иза њих иду 43 лична искуства.
Сваки појединац, у личним причама, својим језиком и формом,
описује са свог становишта како је успоставио однос са Богом. То
даје прави преглед нашег чланства и јасну слику о томе што се у
ствари догодило у њиховим животима.
Надамо се да нико неће сматрати да је ово лично откривање
неумесно. Наша жеља је да многи мушкарци и жене алкохоличари
прочитају ове странице, и верујемо да ће, једино ако се ми потпуно
отворимо и прикажемо наше проблеме, бити присиљени да кажу,
"Да, и ја сам један од њих, и ја то морам да постигнем ".
 42

Поглавље 3

НЕШТО ВИШЕ О АЛКОХОЛИЗМУ

Већина нас није спремна да призна да смо прави алкохоличари.

Нико не воли да мисли како је физички и ментално другачији од
других. Зато и није чудно што нашу алкохоличарску каријеру
карактерише безброј узалудних покушаја да докажемо како и ми
можемо да пијемо као сви остали људи. Свако ко ненормално много
пије је озбиљно опседнут мишљу да ће, на неки начин, једног дана
он моћи да контролише своје пиће и да у њему ужива. Постојаност
ове илузије је запањујућа. Многи ту илузију следе све до лудила или
смрти.
Схватили смо да морамо сами себи да признамо, свом својом
душом, да смо алкохоличари. То је први корак ка опоравку. Заблуда
да смо попут осталих људи или да то сада можемо да постанемо
мора да буде потпуно одбачена.
Ми алкохоличари, мушкарци и жене, изгубили смо способност да
контролишемо наше конзумирање алкохола. Ми знамо да ни један
прави алкохоличар никада не успева да поврати ту контролу. Сви
смо ми понекад осетили као да нам се контрола враћа, али после
тих, обично кратких временских интервала, неизбежно би уследила
још слабија контрола што, временом, води у бедну и неописиву
малодушност. Сви до једног смо уверени да су алкохоличари нашег
типа у канџама једне болести у развоју. Како време пролази нама је
све горе и горе, а никада боље.
Ми смо као људи који су изгубили ноге; оне, наравно, више
никада поново не израсту. Исто тако, изгледа да не постоји никаква
врста лечења после које би алкохоличари нашег типа постали исти
као други људи. Покушали смо са свим могућим лековима. Понекад
су се, на кратко, појавили неки знаци опоравка, али увек би после
тога уследио још гори пад. Лекари, којима је алкохолизам као болест
добро позната, слажу се да је немогуће од једног алкохоличара
направити човека који нормално пије. Можда ће то једнога дана
наука и успети, али до сада то још увек није постигла.
 43

Упркос свему што можемо да кажемо, многи прави алкохоличари

неће веровати да спадају у ту групу. На све могуће начине ће
покушати да обмањују себе и експериментишу, само да би доказали
да су баш они изузетак од правила, да у ствари, нису алкохоличари.
Ако било ко, ко показује неспособност да контролише алкохол, може
да се промени за 180 степени и да пије као господин, скидамо му
капу. А небеса знају да смо заиста дуго и напорно покушавали да
пијемо као и други људи!
Ево неких метода које смо ми испробали: пробали смо да пијемо
само пиво, да ограничимо број чаша, да никада не пијемо сами, да
никада не пијемо ујутру, да пијемо само код куће, да никада не
пијемо за време радног времена, да пијемо само на забавама, да
пређемо са вискија на вињак, да пијемо само природна вина,
сложили смо се да дамо отказ у случају пијанства на радном месту,
да одемо на пут, да не одемо на пут, да се закунемо да ћемо
оставити пиће заувек (уз свечану заклетву или без ње), да
упражњавамо физичке вежбе, да читамо књиге које надахњују, да
одлазимо на фарме и у санаторијуме, да добровољно прихватимо
смештај у установама за лечење, и да више не набрајамо, јер би
листа била бесконачно дугачка.
Ми нерадо проглашавамо било кога алкохоличарем, али ви
можете сами себи да поставите дијагнозу. Уђите у први кафић и
покушајте да пијете контролишући се. Покушајте да пијете, а онда
нагло да престанете. То покушајте неколико пута. Неће вам требати
дуго времена да закључите, ако сте искрени према себи. Можда
ћете од нервозе да се тресете, али и то је добро ако ће да
допринесе да схватите у каквом сте стању.
Иако нема начина да се то докаже, верујемо да је на самом
почетку наше алкохоличарске каријере већина нас ипак могла да
престане да пије. Међутим, проблем је у томе што мало који
алкохоличар има довољно јаку жељу да престане да пије док још
може. Чули смо за пар случајева да су људи престали да пију на
дуже време захваљујући невероватној жељи да то ураде. Ево једног
од њих.
Један тридесетогодишњак је много пијанчио. Ујутру, после тих
теревенки био је ужасно нервозан, а могао је да се смири само ако
опет попије алкохол. Имао је озбиљне амбиције да постигне успех
на послу, али је схватио да нигде неће стићи ако потпуно не
 44

престане да пије. Јер када би почео да пије, није уопште могао да се

контролише. И тако је донео одлуку да док не постигне успех на
послу и не оде у пензију, више неће да попије ни кап алкохола. Како
је заиста био изузетан човек, двадесет и пет година није окусио
пиће. Отишао је у пензију са педесет и пет година и за собом
оставио успешну пословну каријеру. А онда, постао је жртва
убеђења које има сваки алкохоличар, а то је да му је тај дуги период
трезности и самодисциплине доказао да може да пије као и остали
људи. Удобно смештен код куће, извадио је флашу. За два месеца
стигао је у болницу, збуњен и понижен. Покушао је, неко време, да
одреди количину пића коју може да попије, али је више пута за то
време опет заглавио у болници. На крају је, сакупивши све своје
снаге, покушао да потпуно престане да пије, али није могао.
Покушао је свим средствима, која новцем могу да се плате, да реши
свој проблем. Сваки покушај је био неуспешан. Иако је био снажне
телесне грађе кад се пензионисао, убрзо се распао и умро у року од
четири године.
Овај случај садржи јасну и снажну лекцију. Већина нас верује да
ако дуже време не пијемо, после тога можемо нормално да пијемо.
Међутим, видели смо пример човека који се после педесет и пет
година нашао на истом месту где је био када му је било тридесет
година. Видели смо истину која се понављала изнова и изнова:
"једном алкохоличар, заувек алкохоличар". Ако почнемо да пијемо
после извесног времена трезности, врло брзо постајемо болесни као
што смо и пре били. Ако намеравамо да престанемо да пијемо, то
мора да буде безусловно и не смемо да се заваравамо никаквом
идејом да ћемо једног дана бити имуни на алкохол.
Млади људи, подстакнути искуством овог човека, могли би да
помисле да и они могу да престану да пију, као што је он то урадио,
снагом своје воље. Сумњамо да би многи успели, јер ни један
заиста не жели потпуно да престане да пије, а тешко да ће и један
добити битку због специфичног менталног склопа који је већ стекао.
Неколицина нас, тридесетогодишњака или још млађих, пили смо
само неколико година, али смо исто тако постали беспомоћни као и
они који су пили двадесет година.
Да би деловање алкохола попримило озбиљне размере, није
потребно да човек пије дуго времена нити да испија количине које су
неки од нас пили. Ово нарочито важи за жене. Жене, потенцијалне
 45

алкохоличарке, често постају праве пијанице и већ за неколико

година су на путу без повратка. Неки пијанци, који би били веома
увређени да их назову алкохоличарима, остају запањени пред
својом неспособношћу да престану да пију. Нама, који ове симптоме
добро познајемо, није тешко да препознамо међу младим људима
много потенцијалних алкохоличара, којих свуда има у великом броју.
Али, хајде пробајте и учините нешто да они то сами схвате! 5
Ако се осврнемо на наш живот, имамо осећај да смо још много
година наставили да пијемо од тренутку кад смо ипак могли да
престанемо снагом своје воље. Ако се неко пита да ли је већ ушао у
то опасно подручје, нека покуша да не пије годину дана. Ако је прави
алкохоличар, и ако је његова болест добро узнапредовала, слабе су
шансе да ће да успе. У раној фази нашег алкохолисања, знали смо
да будемо трезни годину дана и више, да бисмо поново постали
тешки пијанци. Осим тога, иако сте у стању да не пијете дуже време,
ипак можете да будете потенцијални алкохоличар. Мислимо да само
неколицина људи, на које се ова књига односи, могу да остану
трезни отприлике годину дана. Неки ће да се напију већ следећег
дана након што су донели одлуку да не пију, а већина њих ће то
учинити у року од неколико недеља.
За оне који не могу умерено да пију поставља се питање како да
потпуно престану са пићем. Наравно, претпостављамо да читалац
има жељу да престане. Да ли таква особа може да престане да пије
на бази нечег што нема духовну подлогу, зависи од тога у којој мери
је већ изгубио снагу да одлучи хоће ли да пије или не. Многи од нас
су мислили да имамо јак карактер. Постојала је огромна жеља да се
заувек престане. Па ипак показало се да је то немогуће. То је
збуњујућа карактеристика алкохолизма како га ми познајемо, та
крајња неспособност да се оставимо алкохола, без обзира колико
нам је то потребно, или колико то желимо.
Како, онда да помогнемо нашим читаоцима да на прихватљив
начин утврде да ли су и они као ми? Експеримент да се на неко
време престане да пије, биће од користи, али смо мишљења да
можемо пружити још већу помоћ онима који пате од алкохолизма, а
можда и медицинском особљу. Зато ћемо да опишемо нека

5
To je bilo činjenično stanje kad je ova knjiga bila prvi put izdata. Ali, popis članstva AA iz 1996. u SAD i Kanadi pokazao je da
je jedna osmina alkoholičara u dobi ispod trideset godina starosti
 46

ментална стања која претходе повратку у алкохолизам, јер је то

очигледно суштина овог проблема.
Какво ли је размишљање алкохоличара који непрестано понавља
експеримент с првим пићем? Пријатељи, који су са њим покушали
разумно да разговарају после пијанчења које га је довело до
развода, или банкрота, остају без речи када он опет оде право у
кафану. Зашто он то ради? О чему тада размишља?
Наш први пример је један пријатељ кога ћемо звати Џим. Он има
дивну супругу и породицу. Наследио је успешну агенцију за продају
аутомобила. Носилац је признања из Другог светског рата. Он је и
добар трговац. Сви га воле. Интелигентан је и нормалан колико то
ми можемо да видимо, осим што показује знаке нервозе. До своје
тридесет и пете године није пио. У року од неколико година је
постао тако насилан када би био под утицајем алкохола да су
морали да га сместе у институцију за лечење алкохоличара. Када је
изашао, ступио је са нама у контакт.
Рекли смо му оно што смо ми знали о алкохолизму, као и одговор
до кога смо ми дошли. Тако је почело. Његова породица је поново
била на окупу и почео је поново да ради као трговац и то за исту
фирму коју је био изгубио због пића. Све је ишло добро неко време,
али он није успео да унапреди свој духовни живот. На свој ужас,
шест пута се напио и то у кратким временским размацима. Сваки
пут када би се то догодило, радили смо са њим, пажљиво
анализирајући шта се догодило. Схватио је чињеницу да је прави
алкохоличар и да је његово стање озбиљно. Знао је да, уколико
буде наставио, предстоји му још један одлазак у институцију за
лечење. Штавише, знао је да ће да изгуби и породицу коју је веома
волео.
Ипак се поново напио. Питали смо га да нам тачно исприча како
се то догодило. Ево његове приче: "У уторак ујутру сам дошао на
посао. Сећам се да сам био огорчен због тога што сам морао да
будем трговачки путник за фирму која је некада била моје
власништво. Разменио сам неколико неважних речи са шефом.
Онда сам одлучио да се одвезем на село да видим једног од
потенцијалних купаца аутомобила. На путу сам огладнео па сам се
зауставио и ушао у један ресторан поред пута. Нисам намеравао да
пијем. Мислио сам да ћу само да поједем сендвич. Чак сам рачунао
да ћу ту можда да нађем купца за ауто, јер сам већ годинама ту
 47

свраћао. Ту сам пуно пута јео свих оних месеци када сам био
трезан. Сео сам за сто и наручио сендвич и чашу млека. Пиће ми и
даље није падало на памет. Наручио сам још један сендвич и
одлучио да попијем још једну чашу млека.
Одједном ми је кроз главу пролетела мисао да, ако у млеко
сипам мало вискија, неће да ми шкоди кад је на пун стомак.
Наручио сам виски и сипао га у млеко. Готово нисам ни помислио
колико је то било лудо, тешило ме што пијем виски на пун
стомак. Експеримент је био тако успешан да сам наручио још
један виски и сипао га у још млека. Ни то ме, изгледа, није
забринуло, па сам наручио још један".
Тако је за Џима започео још један одлазак у установу за лечење
алкохоличара. А то је значило могућност да ту буде затворен,
губитак породице и радног места, и да не помињемо ужасну
менталну и физичку патњу коју му је пиће увек задавало. Много је
знао о себи као алкохоличару. Све разлоге, које је имао да не почне
да пије, лако је потиснула глупа идеја да без страха може да пије
виски ако га помеша са млеком!
Без обзира на терминолошку прецизност речи, ми ово зовемо
чистим лудилом. Како иначе може да се назове ово помањкање
мере и способности исправног расуђивања?
Можда сте помислили да је ово неки екстремни случај. За нас
ово није ништа незамисливо, јер је овакав начин размишљања
карактеристичан за свакога од нас. Понекад смо нешто дуже од
Џима размишљали о последицама, али је увек постојао тај чудни
ментални феномен да паралелно са нашим здравим резоновањем
неизбежно иде и неки тривијални изговор да се попије то прво пиће.
Наш здрав разум није успео да нас обузда. Победила је суманута
идеја. Следећег дана би се најозбиљније и најискреније увек питали,
како је то могло да се деси.
Понекад смо намерно излазили да се напијемо, уз изговор да
смо нервозни, љути, забринути, потиштени, љубомори, или нешто
слично. Али, чак и код оваквог почетка опијања, морамо да
признамо да сви ти разлози не могу да буду довољно оправдање с
обзиром на то шта се после тога увек догађа. Сада видимо, када
почнемо намерно да пијемо, а не случајно, да пре тога нисмо
озбиљно и ефикасно размишљали о ужасним последицама које нас
неминовно чекају.
 48

Наше понашање је бесмислено и несхватљиво кад је у питању

прво пиће исто као и, рецимо, страст пешака да непрописно
претрчава улицу. Њега узбуђује да истрчи пред аутомобил у пуној
брзини и неколико година ужива у томе, без обзира на пријатељска
упозорења. Све до ове тачке би човек могао да га назове луцкастим
човеком који има сулуде идеје о томе како да се забави. Тада га
срећа напушта и он бива неколико пута узастопце лакше повређен.
За очекивати је да ће, ако је и мало нормалан, са тим да престане.
Али не, ускоро сазнајемо да га је опет ударило возило и да је
претрпео фрактуру лобање. Неколико недеља по изласку из
болнице налетео је на тролејбус у пуној брзини и сломио руку. Он
тада каже како је одлучио да заувек престане са тим непрописним
претрчавањем улица, али већ неколико недеља касније има
сломљене обе ноге.
Такво се понашање наставља годинама и то уз његова стална
обећања да ће убудуће бити опрезан, или да ће се држати подаље
од улица. На крају, он више не може да ради, жена се разводи од
њега, а он постаје предмет изругивања. Покушава на све могуће
начине да себи избије из главе жељу да непрописно прелази улицу.
Чак се добровољно сместио у болницу у нади да ће да се излечи.
Али истог дана када је изашао, истрчава пред ватрогасно возило и у
несрећи ломи кичму. Свако би рекао да је тај човек луд, зар не?
Можда мислите да је овај наш пример смешан. А да ли је то
заиста тако? Ми, који смо прошли кроз патње, морамо да признамо
да овај пример потпуно илуструје нас, само треба да заменимо
претрчавање улице алкохолизмом. Ма колико да смо интелигентни
и надарени у сваком другом погледу, када се укључи алкохол у наш
живот, ми постајемо луди. То су тешке речи, али истините, зар не?
Неки су већ помислили: "Да, то што сте нам рекли је истина, али
све то не важи и за нас. Признајемо да имамо неке од описаних
симптома, али још нисмо дошли у стање у коме сте се ви налазили,
а вероватно и нећемо јер ми себе тако добро познајемо и разумемо,
посебно сада када сте нам ово рекли, па нам се те ствари не могу
поновно догодити. Ми нисмо изгубили све у животу због пића, а
сигурно је и да немамо никакву намеру да то урадимо. Хвала вам на
свим информацијама".
Ово можда важи за људе који нису алкохоличари него само
тренутно неразумно и много пију. Они су у стању да потпуно
 49

престану, или да умерено пију, јер њихови мозгови и тела нису

оштећени у мери у којој су то били наши. Али прави или
потенцијални алкохоличар, готово без изузетка, је апсолутно
неспособан да престане да пије на основу тога што познаје себе.
Ово је став који желимо да истакнемо изнова и изнова да бисмо
уверили читаоце који су прави алкохоличари у истинитост онога до
чега смо ми дошли кроз наша горка искуства. Допустите нам још
један пример.
Фред је партнер у једној фирми која се бави рачуноводством.
Плата му је добра, има лепу кућу, срећно је ожењен и отац
перспективне деце која су на колеџу. Толико је привлачна особа да
са свима лако склапа пријатељства. Ако је ико икада био успешан
пословни човек, онда је то био Фред. У сваком погледу је стабилна,
уравнотежена личност. А ипак, он је алкохоличар. Први пут смо га
срели пре око годину дана у једној болници где се опорављао од
неконтролисаног тремора који је изазвало претерано конзумирање
алкохола. То му се догодило први пут и било га је заиста срамота.
Био је далеко од признања да је алкохоличар, а себи је говорио да
је дошао у болници како би смирио живце. Доктор се озбиљно
плашио да је његово стање горе него што он то схвата. Неколико
дана је био потиштен због стања у коме се налазио. Одлучио је да
потпуно престане да пије. Никад му није пало на памет да то можда
неће успети, без обзира на његов карактер и положај. Он није
веровао да је алкохоличар, а још мање је био спреман да прихвати
некакав духовни лек за свој проблем. Рекли смо му оно што смо ми
знали о алкохолизму. Заинтересовао се и признао да има неке од
наведених симптома, али је био још веома далеко од признања да
он сам себи не може да помогне. Био је убеђен да ће га ово
понижавајуће искуство, уз знање које је стекао, одржати трезним до
краја живота. Све ће то средити познавање самог себе.
Неко време нисмо чули ништа о Фреду. Једног дана су нам рекли
да је опет у болници. Овај пут се гадно тресао. Ускоро је рекао да
нас нестрпљиво очекује. Прича коју је испричао више је него поучна,
јер је он човек који је био потпуно убеђен да мора да престане да
пије, који није имао никакав изговор да би пио, који је показивао
изванредну способност расуђивања и одлучности у свим животним
питањима, а ипак је лежао болестан и поражен.
 50

Допустите му да вам он сам исприча нешто о томе: "Био сам

веома импресиониран оним што сте ми ви, пријатељи, испричали о
алкохолизму и заиста нисам веровао да ћу икада више да пијем.
Добро сам разумео ваше тумачење о подмуклом лудилу које
претходи првом пићу, али сам био убеђен да то мени не може да се
догоди после свега што сам научио и знао. На неки сам начин
закључио да болест код мене још није узнапредовала као код
већине вас, да сам обично успевао да решим своје остале личне
проблеме и да ћу успети тамо где ви нисте успели. Осећао сам да
имам пуно право да будем самоуверен, да ће бити само потребно
да упражњавам снагу воље и да будем на опрезу.
Са оваквим размишљањем наставио сам да радим и све је неко
време било у реду. Нисам имао никаквих тешкоћа да одбијем пиће и
почео сам да се питам не правим ли ја сувише велики проблем од
нечег што је једноставна ствар. Једног дана сам отишао у
Вашингтон како бих представио неки рачуноводствени материјал
једном владином одељењу. И раније сам напуштао град у коме
живим од како сам престао да пијем, тако да за мене то није била
нека нова ситуација. Физички сам се изванредно осећао. Нисам
имао било каквих проблема и брига које су ме оптерећивале.
Планирани посао сам добро обавио, био сам задовољан и знао сам
да ће и моји партнери бити задовољни. Био је то крај једног
савршеног дана, без иједног облака на хоризонту.
Отишао сам у хотел и лежерно се обукао за вечеру. Када сам
прешао праг трпезарије помислио сам како би било добро да уз
вечеру попијем неколико коктела. И то је све. Ништа више.
Наручио сам коктел и вечеру. Затим сам наручио још један коктел.
После вечере сам одлучио да се прошетам. Када сам се вратио у
хотел кроз главу ми је прошла мисао да би ми виски са содом и
ледом пријао пре спавања. Ушао сам у бар и попио једно пиће.
Сећам се да сам их те ноћи попио још неколико, а ујутру још више.
Кроз маглу се сећам свог путовања авионом до Њујорка, љубазног
таксисте који ме је возио уместо моје супруге. Тај ме је возач неко-
лико дана свуда возио. Готово ништа не знам о томе где сам био,
шта сам причао и радио. А онда, стигао сам у болницу са
неподношљивим менталним и физичким патњама.
Чим ми се повратила способност да мислим, пажљиво сам се
осврнуо на оно вече у Вашингтону. Не само да нисам био на опрезу,
 51

него уопште нисам ни покушао да се борим против првог пића.

Овај пут нисам уопште размишљао о последицама. Почео сам да
пијем коктеле тако безбрижно као да су они слатко газирано пиће
зачињено ђумбиром. Сада сам се сетио шта су ми моји пријатељи
алкохоличари рекли, како су ми прорекли да ће, ако имам ум
алкохоличара, неизбежно доћи време и наћи ће се место када ћу
поново почети да пијем. Рекли су да ћу, иако сам изградио
одбрамбени механизам, једног дана попустити због неког
безначајног разлогу да се попије једно пиће. Дакле, то се и
догодило, а што је још горе, мени у тим тренуцима није пало на
памет ништа од онога што сам о алкохолизму научио. Од тог сам
тренутка знао да имам ум алкохоличара. Видео сам да снага воље и
знање о самом себи у тим тренуцима менталне блокаде не могу да
помогну. Никад пре тога нисам могао да схватим људе који би ми
рекли да их је неки проблем безнадежно поразио. Тек тада сам
схватио. То је био одлучујући ударац.
Два члана Анонимних Алкохоличара су дошла да ме виде.
Смешкали су се, што ми се и није баш свиђало, а онда су ме
упитали да ли за себе мислим да сам алкохоличар, да ли сам овај
пут заиста нокаутиран. На оба питања сам морао да одговорим
потврдно. Засули су ме гомилом доказа да је менталитет
алкохоличара, који сам ја у Вашингтону јасно показао, безнадежно
стање. Наводили су десетине примера из свог личног искуства. Све
то ми је из главе избило и последњи трачак наде да би ово могао
сам да решим.
Тада су, у кратким цртама, објаснили духовни одговор и програм
који су на стотине њих успешно примењивали. Иако сам био само
обичан верник, њихови предлози нису били интелектуално тешко
прихватљиви. Сам програм рада, мада потпуно разуман, био је
прилично драстичан. За мене је то значило да ћу морати да се
одрекнем неких својих схватања којих сам са држао целог живота. А
то није било лако. Међутим, од тренутка када сам одлучио да
прођем кроз тај процес, имао сам чудан осећај да сам растерећен
свог алкохоличарског стања, а то се и показало као тачно.
Ништа мање није било важно откриће да ће духовни принципи
решити све моје проблеме. Од тада живим животом са којим сам
неизмерно више задовољан и који је, надам се, много кориснији од
оног који сам раније живео. Стари начин живљења ни у ком случају
 52

није био лош, али ни најгоре тренутке из овог живота сада не бих
мењао за најбоље из ранијег. Не бих се никад вратио старом начину
живота, све да је то и могуће".
Фредова прича говори сама за себе. Надамо се да ће је прих-
ватити хиљаде оних који су му слични. Он је осетио само први зубац
точка који меље. Већина алкохоличара мора добро да се намучи
пре него што почну да решавају свој проблем.
Многи се доктори и психијатри слажу са нашим закључцима.
Један од њих, члан лекарског тима светски познате болнице, рекао
је некима од нас следеће: "Оно што ви кажете о општој
безнадежности стања просечног алкохоличара, по мом мишљењу је
тачно. А што се тиче вас двојице, чије сам приче чуо, нема никакве
сумње да сте били сто посто безнадежни случајеви, ако изузмемо
небеску помоћ. Да сте се пријавили на лечење у ову болници, ја вас
не бих примио, ако бих то могао да избегнем. људи попут вас
превише су срцепарајући. Иако нисам религиозан, у мени постоји
дубоко поштовање за духовни приступ код случајева какви сте ви.
За већину случајева не постоји буквално ни један други излаз".
Да поновимо: алкохоличар у једном тренутку нема никакав
делотворан механизам одбране од првог пића. Осим у ретким
случајевима, ни он сам, ни било које друго људско биће не могу да
му пруже такву одбрану. Његова одбрана мора доћи од неке Више
Силе.
 53

Поглавље 4

МИ АГНОСТИЦИ

Из претходних поглавља сте научили нешто о алкохолизму.

Надамо се да смо вам објаснили разлику између алкохоличара и
онога ко то није. Ако видите да не можете да престанете да пијете,
иако то заиста најискреније желите, или ако не можете да се
контролишете док пијете, онда сте вероватно алкохоличар. Ако је то
истина, ви можда болујете од болести коју можете победити само уз
духовно искуство.
Човеку који је атеиста или агностик такво духовно искуство
изгледа неприхватљиво. Али, ако жели да настави да живи на
досадашњи начин, то га води у пропаст, посебно ако је он онај
безнадежни алкохоличар. Бити осуђен на смрт због алкохолизма,
или живети на духовним основама, то су алтернативе са којима се
није увек лако суочити.
Међутим, рекли бисмо да то и није баш тако тешко. Половина
наших чланова припадала је горе наведеној групи људи. Неки од
нас су у почетку покушавали да избегну ово питање, надајући се да
нисмо прави алкохоличари. Али после извесног времена смо, ипак,
били присиљени да се суочимо са чињеницом да морамо да нађемо
духовне основе живота или смо осуђени на смрт због алкохола.
Можда ће то бити тако и са вама. Имајте наде и запамтите да је
готово половина нас сматрала да смо атеисти или агностици. Наше
искуство показује да не треба да се осећате изгубљено.
Када би само морални закон, или нека боља животна
филозофија били довољни да се победи алкохолизам, многи од нас
би се већ одавно опоравили. Ми смо, међутим, дошли до закључка
да таква морална правила и животне филозофије нису могли да нас
спасе, без обзира колико смо се трудили. Могли смо да желимо да
будемо морални, да филозофски нађемо смирење. У ствари, све
смо то могли да желимо из све снаге, али она потребна сила и
даље није била уз нас. Наше људске способности, вођене вољом,
нису биле довољне и потпуно су заказале.
 54

Наша дилема је лежала у недостатку снаге. Морали смо да про-

нађемо силу која би нам помогла да живимо, а то је морала бити
Сила већа од нас самих. То је било очигледно. Али где и како да
нађемо ту Силу?
То је управо оно о чему говори ова књига. Њен главни циљ је да
вам омогући да нађете Силу која је већа од вас, која ће решити ваш
проблем. То значи да смо написали књигу за коју верујемо да је и
духовна и морална. А то, наравно, значи да ћемо да говоримо о
Богу. Овде настају проблеми са агностицима. Често разговарамо са
новопридошлим и гледамо како његова нада расте док разговарамо
о проблемима алкохоличара и објашњавамо како функционише
наше Удружење. Међутим, на лицу му се појави разочарење када
почнемо да говоримо о духовним стварима, а нарочито кад
споменемо Бога, јер смо поново начели тему за коју је наш човек
мислио да ју је избегао, или сасвим игнорисао.
Ми знамо како се он осећа. И ми смо делили исте сумње и
предрасуде. Неки од нас су били жестоко антирелигиозни. Други су
реч "Бог" повезивали са идејом о Богу коју су им наметали у
детињству у покушају да их импресионирају. Можда смо баш ову
идеју одбацили јер нам се чинило да је непримерена. Са тим
одбацивањем смо мислили да смо потпуно напустили идеју о Богу.
Мучила нас је помисао да нас вера и зависност о некој Сили која је
изнад нас чини не само слабима већ и кукавицама. Са дубоким
скептицизмом смо гледали на свет у коме живе људи који су стално
у неким ратовима и свађама, свет пун непомирљивих теолошких
система и необјашњиве беде. Са неповерењем смо гледали све оне
који су тврдили да су од Бога послати. Како неко Божанско Биће
може ишта да има са свим овим? Уосталом, ко би уопште могао да
схвати Божанско Биће? А опет, размишљали смо у тренуцима када
би нас очаравала звездана ноћ: "Ко ли је све ово створио?" Било је
ту осећаја страхопоштовања и чуђења, али оно би брзо ишчезло.
Да, ми агностици по природи, тако смо мислили и проживљавали
такве тренутке. Дозволите нам да вас брзо разуверимо. Дошли смо
до следећег закључка: чим смо постали способни да се отарасимо
предрасуда, и изразили спремност да верујемо у Силу већу од нас
самих, почели смо да добијамо резултате, иако нико од нас није
могао у потпуности да дефинише и схвати ту Силу која је у ствари
Бог.
 55

На наше велико задовољство открили смо да не морамо да

поштујемо нечију туђу идеју о Богу. Наша идеја, колико год она била
неприкладна, била је довољна да се приступи Богу и оствари
контакт са Њим. Чим смо признали могућност постојања неке Ства-
ралачке интелигенције, Духа универзума, који је темељ свега што
постоји, стекли смо неки нови осећај о сили и правцима у којима нас
она води, под условом да примењујемо још неке једноставне кораке.
Закључили смо да Бог не поставља претешке услове онима који Га
траже. За нас је Царство Духа широко, пространо и оно све
укључује, никад није искључиво нити одбојно за све оне који Га
искрено траже. Ми верујемо да је оно отворено за све људе.
Када вам говоримо о Богу, ми мислимо на ваш лични концепт о
Богу. То се исто тако односи и на остале изразе који су повезани са
духовношћу а користе се у овој књизи. Немојте да вас било какве
предрасуде, које можда имате о терминима везаним за духовност
спрече да се искрено запитате шта заправо они значе за вас лично.
На почетку је то било све што нам је било потребно да бисмо
почели духовно да растемо, да бисмо остварили наш први свесни
контакт с Богом, онако како Га ми схватамо. После тога смо
установили да прихватамо многе ствари које су тада изгледале
изван нашег домашаја. То је представљало напредак, али ако смо
желели да духовно растемо морали смо од нечега да почнемо. Тако
смо ми употребили наш лични концепт, колико год је био ограничен.
Морали смо да поставимо себи само једно кратко питање: "Да
ли ја сада верујем, или, да ли сам бар вољан да верујем да постоји
Сила која је већа од мене?" Оног тренутка када човек може да каже
да заиста верује, или да је вољан да верује, ми га снажно
уверавамо да је на правом путу. Много пута се код нас доказало да
на овом једноставном камену темељцу можемо да изградимо
изванредно делотворну духовну конструкцију.6
То је за нас била велика вест, јер смо претпостављали да не
можемо да користимо духовне принципе ако не прихватимо многе
ствари у вези са вером, у које је било тешко веровати. Када би нам
људи приказивали духовне приступе, колико смо само често знали
да кажемо: "Кад бих бар ја имао оно што има тај човјек. Сигуран сам
да би било добро само кад бих ја могао да верујем као што он
верује. Али ја не могу да прихватим као истину многе ставке из вере
6
Svakako pročitajte Prilog II, „Duhovno iskustvo“
 56

које су за њега тако јасне ". Било је утешно сазнање да можемо да

почнемо и са једноставнијег нивоа.
Осим привидне неспособности да прихватимо многе ствари из
вере, често су нас спутавали тврдоглавост, осетљивост и неразумне
предрасуде. Многи од нас су били толико осетљиви да би их
успутно помињање духовних ствари испунило антагонизмом.
Морали смо да одбацимо такав начин размишљања. Иако су се неки
од нас томе опирали, није нам било тешко да одбацимо таква
осећања. Суочени са разарајућим последицама алкохола, постали
смо ускоро потпуно отворени за духовне теме, као што смо то
настојали да будемо када су у питању друге ствари. Ту је алкохол
био изврсно средство принуде. Он нас је коначно присилио на
разумно расуђивање. Понекад је то био мучан и дуг процес, а ми се
надамо да се више нико неће држати својих предрасуда толико дуго
као што су то чинили неки од нас.
Читалац се још увек можда пита зашто он треба да верује у Силу
која је већа од њега. Мислимо да за то постоје добри разлози.
Погледајмо неке од њих.
Данашњи практични човек је поборник чињеница и резултата.
Без обзира на то, двадесети век спремно прихвата свакакве теорије
под условом да су засноване на чврстим чињеницама. Узмимо,
примера ради, бројне теорије о електричној струји. Сви у њих верују
без имало сумње. Зашто то човек тако спремно прихвата?
Једноставно зато што је немогуће објаснити оно што видимо,
осећамо, управљамо и користимо, а да при том немамо разумне
претпоставке као полазну тачку.
Сви данас верују у низ претпоставки за које постоје добри докази,
али не и савршено видљиви. А зар нам и наука не говори да је
видљив доказ најслабији доказ? У проучавању материјалног света
стално се открива како спољни изглед, у ствари, уопште не
представља унутрашњу стварност. Да илуструјемо: обична челична
греда је маса електрона који се врте један око другог невероватном
брзином. Тим сићушним телима управљају прецизни закони, а ти
закони важе за цео материјални свет. Тако нам каже наука. Ми
немамо никаквог разлога да сумњамо. Међутим, када се постави
потпуно логична претпоставка да испод материјалног света и
живота, како ми то видимо, постоји Свемоћна, Водећа, Стваралачка
Интелигенција, одмах на површину исплива наша изопачена црта и
 57

ми свим снагама убеђујемо себе да то није истина. Читамо дебеле

књиге, упуштамо се у бурне расправе мислећи како овом свету није
потребан Бог за објашњење свега. Када би наше тврдње биле
истините, могло би се закључити да је живот створен ни из чега, да
не значи ништа и нигде не води.
Уместо да за себе мислимо да смо интелигентни изасланици,
најбоља креација коју је Бог створио, ми агностици и атеисти се
опредељујемо да верујемо да је наша људска интелигенција
последња реч, алфа и омега, почетак и крај свега. Поприлично
разметљиво од нас, зар не?
Ми, који смо корачали тим путем сумње, молимо вас, да
одбаците предрасуде чак и према организованим религијама.
Схватили смо да разне вере, колико год оне у себи имале људских
слабости, дају сврху и правац милионима људи. Верници имају
логичну идеју о томе шта живот значи. А ми, заправо, никад нисмо
имали никакав разуман концепт. Знали смо да се шалимо цинично
сецирајући верска уверења и праксу уместо да приметимо како
многе духовне особе разних раса, боје коже и веровања показују
такав степен стабилности, среће и корисности које је требало да и
ми тражимо.
Уместо тога, тражили смо људске мане код тих људи и понекад
користили њихове недостатке као основу за свеопшту осуду.
Говорили смо о нетолеранцији, а управо ми смо били нетолерантни.
Нисмо видели стварност и лепоту шуме, јер су нам пажњу
заокупљала нека ружна стабла у њој. Никад нисмо поштено
размислили о духовној страни живота.
У нашим личним причама пронаћи ћете широк спектар
различитих начина на које сваки приповедач приступа и схвата Силу
која је већа од њега. Изгледа да је готово неважно да ли се ми
слажемо са неким одређеним приступом или поимањем. Искуство
нам је показало да су то теме о којима не морамо сви заједно да
бринемо. На ова питања, наиме, мора свако за себе да одговори.
Сви ти мушкарци и жене се ипак изненађујуће добро слажу око
једне претпоставке. Сви су се приближили Сили која је већа од њих
самих и верују у њу. Та Сила је код сваког појединачног случаја
постигла неко чудо, нешто што је човеку немогуће. Како је то рекао
један прослављени амерички државник: "Погледајмо шта је
постигнуто".
 58

Постоје хиљаде и хиљаде мушкараца и жена широм света који

јасно и гласно изјављују да је, откако су почели да верују у Силу
већу од њих самих, да према тој Сили заузимају одређени став, да
чине неке једноставне ствари, наступила револуционарна промена у
њиховом начину живота и размишљања. Без обзира на пропаст и
очајање, без обзира на потпуни неуспех људских могућности,
утврдили су да их испуњава нека нова снага, мир, срећа и осећај за
прави пут. То се догодило убрзо после тога што су свим срцем
испунили неке једноставне услове. Некад збуњени и слуђени
бесмисленошћу егзистенције, сада су ти људи открили оне
суштинске разлоге због којих су свој живот учинили тешким.
Остављајући проблем са пићем по страни, говоре о томе зашто нису
били задовољни животом. Показују нам како се код њих та промена
догодила. Када на стотине људи може да каже да је свест о
присутности Бога, данас најважнија чињеница њихових живота, тада
они дају снажан разлог зашто човек треба да има веру.
Овај наш свет је у прошлом веку постигао напредак у мате-
ријалном погледу већи од целокупног напретка постигнутог
миленијумима пре тога. Готово сви знају зашто је то тако. Они који
проучавају праисторију нам кажу да је људски интелект тада био
једнак најбољем интелекту данашњице. Међутим, материјални
напредак је у стара времена био болно спор. Готово је био непознат
дух који данас постоји у савременом научном истраживању,
проучавању и изумима. У царству материјалног света човеков ум је
био спутан празноверјем, традицијом и свакаквим предрасудама.
Неки Колумбови савременици су сматрали да је округла земља
нешто противно здравом разуму. Други су опет, скоро убили
Галилеја, оптужујући га за јерес у астрономији.
Ми смо се питали следеће: зар неки од нас немају исте пре-
драсуде и неразумна размишљања о царству духа као што су то у
прадавна времена имали људи када је у питању било материјално
царство? Чак и у овом веку америчке новине су се бојале да
штампају извештај о лету браће Рајт који је био успешан код Кити
Хока. Зар нису сви претходни покушаји летења пропали? Зар није
летилица проф. Лонглеја пала на дно реке Потомак? Зар није била
истина да су најбољи математички умови доказали како човек не
може да лети? Зар људи нису рекли да је Бог ту привилегију
доделио птицама? Само тридесет година након тога човек је освојио
 59

ваздушни простор и то је већ била стара ствар, а путовање авионом

је било у пуном јеку.
Али, на већини поља деловања, наша генерација је сведок
потпуне либерализације размишљања. Покажите било ком лучком
раднику додатак из Недељних новина који описује предлог за
истраживање Месеца помоћу ракета и он ће да каже: "Кладим се да
неће да прође дуго времена, а они ће то да ураде". Зар нашу еру не
карактерише лакоћа са којом одбацујемо старе идеје да бисмо их
заменили новим, и потпуна спремност са којом одбацујемо неку
теорију, или уређај који више не функционише, да бисмо га
заменили оним што функционише?
Морали смо да се запитамо зашто на наше људске проблеме не
бисмо применили ту исту спремност да променимо тачку гледишта.
Имали смо проблема у личним односима са људима, нисмо могли
да контролишемо своју емотивну природу, били смо жртве беде и
депресије, нисмо могли довољно да зарадимо за живот, имали смо
осећај бескорисности, били смо испуњени страхом, били смо
несрећни, чинило нам се да не можемо да помогнемо другим
људима. Зар није важније суштинско решење оваквих злоћудних
стања, од тога да ли ћемо гледати вести о лету на Месец? Наравно
да јесте.
Када смо видели да други решавају своје проблеме једоставно
се ослањајући на Дух Универзума, морали смо да престанемо да
сумњамо у снагу Бога. Наше идеје нису биле делотворне, али идеја
о Богу јесте.
Готово детињаста вера браће Рајт у то да могу да саграде
машину која ће да лети, била је главни подстицај на путу до успеха.
Без тога се ништа не би догодило. Ми агностици и атеисти смо се
држали идеје да ће наше ослањање на себе решити наше
проблеме. Када би нам други показали да ослањање на Бога код
њих функционише, почели бисмо да се осећамо као они људи који
су тврдили да браћа Рајт неће никада да полете.
Логика је велика ствар. Нама се она свиђала. Још увек нам се
свиђа. Није случајно да нам је дата моћ да расуђујемо, да
преиспитујемо доказе наших чула, и да извлачимо закључке. То је
једна од фантастичних особина човека. Ми који смо склони
агностицизму, не бисмо били задовољни неким предлогом који се не
ослања на разумски приступ и интелигенцију. Стога нам тешко пада
 60

када морамо да кажемо због чега нашу садашњу веру сматрамо

потпуно оправданом и због чега је логичније и разумније веровати
него не веровати, због чега кажемо да је наше некадашње
размишљање било будаласто и сентиментално, када смо,
несигурни, подигли руке и рекли: "Ми не знамо".
Када смо постали алкохоличари, скрхани кризом коју смо сами
себи натоварили и коју нисмо могли да одложимо или избегнемо,
морали смо, без страха, да се суочимо са дилемом да је Бог све,
или да је Он ништа. Бог или постоји или Он не постоји. Шта ћемо ми
да изаберемо?
Када смо стигли до ове тачке, били смо директно суочени са
питањем вере. Нисмо могли да га игноришемо. Неки од нас су већ
прешли преко Моста Разума на путу до жељене Обале Вере.
Обриси и обећање Нове Земље су донели ново светло уморним
очима као и нову снагу душама које вену. Пријатељске руке су биле
испружене у знак добродошлице. Били смо захвални да нас је Разум
довео тако далеко. Али, као да на неки начин нисмо могли да зако-
рачимо на обалу. Можда смо се исувише ослањали на разум док
смо прелазили ту последњу миљу па нисмо желели да изгубимо
ослонац.
То је била сасвим природна ствар, али погледајмо то мало
детаљније. Зар нас није нека врста вере довела ту где сада стојимо,
а да то и сами не знамо? Јер, зар нисмо ми веровали у нашу
способност расуђивања? Зар нисмо имали поверења у нашу
способност да размишљамо? А шта је све то било ако не и нека
врста вере? Да, били смо пуни вере, кукавно верни Богу Разума.
Тако смо, на овај или онај начин, установили да је вера била све
време присутна!
Закључили смо, такође, да смо већ и раније били обожаваоци
нечега. Кожа нам се најежи када се свега сетимо! Зар нисмо на
разне начине обожавали људе, ставове, ствари, новац и себе? А
онда, уз бољи мотив, зар нисмо са обожавањем посматрали залазак
сунца, море, или цвет? Ко од нас није некад некога, или нешто
волео? Колико су сви ти осећаји, те љубави, та обожавања, имали
везе са чистим разумом? Мало, или ништа, и то смо на крају видели.
Зар све ове ствари нису биле саставни део нашег живота? Зар нису
ова осећања, на крају крајева, одредила наш животни пут? Није
могло да се каже да немамо способност за веровање, љубав или
 61

обожавање. На овај или онај начин ми смо ипак живели вођени

вером, а само мањим делом нечим другим.
Замислите живот без вере! Када би нам остао само чист разум,
то не би био живот. Наравно да смо веровали у живот. Нисмо могли
да докажемо живот на начин на који може да се докаже да је права
линија најкраће растојање између две тачке. Зар бисмо ипак могли
да кажемо да је све ништа друго него скуп електрона који су
створени ни из чега, који ништа не значе, који се окрећу према
судбини ништавила? Наравно да не бисмо могли. Сами електрони
су изгледали интелигентније од тога. Бар су то рекли хемичари.
Из овога закључујемо да разум није све. Исто се тако на разум,
како га већина нас користи, не можемо потпуно ослонити, иако он
извире из најбољих умова. А шта да кажемо за људе који су
доказали да човек никад неће моћи да лети?
Ми смо, ипак, видели неку другу врсту лета, духовно ослобађање
из овог света, људе који су се издигли изнад својих проблема. Рекли
су да им је то Бог омогућио, а ми смо се само осмехнули. Видели
смо духовно олакшање, али смо себи радије говорили да то није
истина.
Ми смо се, у ствари, заваравали, јер дубоко у сваком мушкарцу,
жени и детету постоји она основна идеја о Богу. Она може да буде
замагљена бедом, богатством, или обожавањем неких других
ствари, али у овом или оном облику, она је присутна. Јер, на крају
крајева, вера у Силу већу од нас самих, и чудесни докази о томе да
она у животима људи постоји, чињенице су старе исто колико и
човек.
На крају смо видели да вера у неку врсту Бога представља део
нашег устројства исто као што је то и наше осећање за неког при-
јатеља. Понекад смо морали да без страха трагамо, а Он је био уз
нас. Он је био исто толико стваран као и ми сами. Дубоко у нама смо
пронашли Велику Истину. А задња провера је показала да се Он
може само ту и пронаћи. Тако је то било са нама.
Ми можемо само мало да помогнемо у припреми терена. Ако вам
наше сведочење помогне да отклоните предрасуде, да искрено
размислите, ако вас подстакне да темељно преиспитате себе, онда,
ако то желите, можете да нам се придружите на Великом Путу
опоравка. Са таквим ставом можете само да успете. Свест о вашој
вери ће свакако да дође.
 62

У овој књизи ћете да прочитате и причу човека који је за себе

мислио да је атеиста. Његова прича је толико занимљива да би
један њен део требало сада да испричамо. Промена у његовом срцу
је била драматична, уверљива и потресна.
Наш пријатељ је био син свештеника. Ишао је у школу која је
припадала цркви и почео је да се буни против, како је он мислио,
претерано религиозног образовања. Годинама после тога
прогањале су га невоље и фрустрације. Неуспех у послу, лудило,
фатална болест, самоубиство. Све те невоље, које су се догодиле у
његовој најужој породици, загорчале су му живот и бациле у
депресију. Послератно разочарење, све озбиљнији облик
алкохолизма, ментални и телесни колапс који је озбиљно претио,
довели су га до тачке самоуништења.
Једне ноћи, када је био смештен у болницу, пришао му је један
алкохоличар коме је било познато духовно искуство. На оно што је
чуо, наш је пријатељ огорчено узвикнуо: "Ако има Бога, Он за мене
сигурно ништа није учинио". Касније, када је остао сам у својој соби,
ипак је себи поставио питање: "Да ли је могуће да све религиозне
особе које сам упознао греше?" Док је размишљао о одговору,
осећао је као да живи у паклу. А онда му је, као муња, кроз главу
пролетела мисао која је потиснула све:
"Ма, ко си ти да кажеш да нема Бога?"
Он се сећа да је из кревета пао на колена. У року од неколико
секунди потпуно га је испунило уверење о Постојању Бога. То га је у
потпуности преплавило снагом и величанством неумитне плиме.
Нестале су ограде које је годинама градио. Стајао је у Присуству
Бескрајне Силе и љубави. Сишао је са моста на обалу. По први пут
се нашао у свесном друштву са својим Творцем.
Тако је био постављен камен темељац за нашег пријатеља.
Никакве касније промене нису могле да га уздрмају. Нестао је
проблем са алкохолом. Нестао је те исте ноћи, пре много година,
једноставно је нестао. Осим неких кратких тренутака искушења,
никада му више пиће није пало на памет, а када би се то ипак
десило, само би осетио ужасно гађење према алкохолу. Изгледало
је да не може да пије чак и да је желео. Бог му је вратио ментално
здравље.
 63

Није ли ово ишта друго него чудо у његовом лечењу? Његове су

основе ипак једноставне. Околности су га натерале да верује.
Понизно се понудио свом Творцу, свестан онога што ради.
Тако је Бог свима нама вратио здрав разум. Овом је човеку
откриће дошло изненада. До неких од нас стиже спорије. Али Он је
дошао до свих који су Га искрено тражили.
Када смо Му се приближили, Он нам се открио!

Поглавље 5

КАКО ПРОГРАМ РАДИ

Скоро свако, ко је искрено пошао нашим путем, доживео је успех.

Они који нису успели да се опораве су људи који не могу или не
желе да се посвете овом једноставном програму у потпуности, а то
су углавном они мушкарци и жене који нису способни да буду
искрени сами према себи. Такви људи постоје. Они нису криви јер су
вероватно такви и рођени. Они по својој природи нису способни да
прихвате и негују начин живота који захтева потпуну искреност.
Њихове шансе за успех су испод просека. Такође, постоје и они који
пате од озбиљних емоционалних и менталних поремећаја, али
многи од њих се заиста опораве, ако стекну способност да буду
поштени.
Наше приче откривају, у главним цртама, какви смо некад били,
шта се догодило и какви смо сада. Ако сте одлучили да добијете оно
што ми имамо и ако сте вољни да урадите било шта да бисте то
добили, значи да сте спремни за предузимање одређених корака.
Дешавало се да на неким од тих корака некад посустанемо.
Мислили смо да можемо да нађемо лакши и безболнији пут. Али
нисмо. Молимо вас са потпуном озбиљношћу да будете без страха и
темељни од самог почетка. Неки од нас су покушали да се држе
старих идеја, али док их нисмо потпуно напустили, нисмо постизали
никакве резултате.
Сетите се да имамо посла са алкохолом, а он је подмукао,
снажан и збуњујући! Без додатне помоћи то је за нас превише. Али
постоји неко ко има сву моћ, а тај Неко је Бог. Кад бисте Га барем
одмах сада нашли!
 64

Половичне мере нису нам ништа донеле. Стајали смо на

прекретници. Са потпуним препуштањем замолили смо за Његову
заштиту и бригу.

Ово су кораци које смо предузели, а који се предлажу као

програм за опоравак:

1. Признали смо да смо немоћни  пред алкохолом и да не

можемо да управљамо својим животима.
2. Почели смо да верујемо да здравом разуму може да нас врати
Сила већа од нас самих.
3. Одлучили смо да своју вољу и живот препустимо на бригу
Богу, онако како Га ми разумемо.
4. Без страха смо сачинили свеобухватни морални инвентар
самих себе.
5. Признали смо Богу, себи и другом људском бићу праву
природу својих грешака.
6. Потпуно смо били спремни да дозволимо Богу да уклони све
те мане нашег карактера.
7. Понизно смо Га замолили да уклони наше мане.
8. Саставили смо листу свих људи које смо повредили и
показали спремност да своје грешке према свима исправимо.
9. У директним контактима са тим људима исправили смо грешке
кад год је то било могуће, осим у ситуацијама у којима би то
повредило њих или неке друге људе.
10. Наставили смо да састављамо свој лични инвентар, а када
бисмо погрешили, спремно смо то одмах признавали.
11. Кроз молитву и медитацију побољшавали смо наш свесни
контакт са Богом онако како Га ми схватамо, молећи се само
за спознају о Његовој вољи за нас и да  нам да снагу да то
спроведемо.
12. После духовног буђења које смо постигли као резултат
предузимања ових корака, покушали смо да пренесемо ову
поруку алкохоличарима и да те принципе примењујемо у свим 
областима свог живота.

Многи од нас су узвикнули: “Какав захтев! Ја не могу са тим да

изађем на крај.” Нека вас то не обесхрабри. Нико од нас није успео
 65

да се придржава ових принципа до савршенства. Ми нисмо свеци.

Поента је у томе да смо ми вољни да духовно растемо. На том путу
напретка, ови принципи су наш путоказ. Ми тежимо ка духовном
развитку, а не ка духовном савршенству.
Наш опис алкохоличара, наша лична искуства пре и после, као и
поглавље упућено агностицима, објашњавају три кључне идеје:

a) да смо алкохоличари који нису могли да управљају својим

животима,

b) да највероватније никаква људска сила није у стању да нас

ослободи нашег алкохолизма,

c) да би Бог могао и желео то да учини ако би се од Њега то

тражило.

Сада пошто смо у то убеђени, нашли смо се на Трећем кораку, а

то значи да смо одлучили да своју вољу и живот препустимо Богу,
онако како Га ми разумемо. Шта ми, у ствари, под тим
подразумевамо и шта треба да урадимо?
Као прво, треба да смо уверени да сваки живот заснован
искључиво на снази наше воље, тешко може да буде успешан.
Полазећи од тога, ми се скоро увек налазимо у сукобу са нечим или
неким, чак и када су нам намере добре. Већина људи жели да живи
на сопствени "погон". Свака особа је слична глумцу који би сам да
изведе целу представу, који увек сам покушава да аранжира светла,
кореографију, сценографију и распореди улоге глумцима по својој
вољи. Кад би све то остало баш тако како је он аранжирао, када би
само људи радили све онако како он то жели, представа би била
изванредна. Сви би били задовољни, укључујући и њега. Живот би
био предиван. У настојању да све то постави како он жели, наш
глумац може да буде прави виртуоз. Може да буде љубазан, пун
разумевања, стрпљив, великодушан, чак и скроман, пожртвован. Са
друге стране, он може да буде подао, егоистичан, себичан и
непоштен. И како то већ бива са већином људи, вероватно ће имати
променљиве карактерне црте.
Шта се обично догађа? Представа углавном не успева најбоље.
Он почиње да мисли како живот са њим не поступа праведно.
Одлучује да уложи још већи напор. Већ у следећој прилици он
 66

постаје још захтевнији или добродушнији, већ према случају.

Представа му и даље не одговара. Мада признаје да можда он и
није у праву, сигуран је да други људи сносе већу кривицу. Постаје
љут, озлојеђен, жали самог себе. Који је, у ствари, његов основни
проблем? Зар он није стварно прави себичњак, чак и када покушава
да буде љубазан и драг? Зар он није жртва обмане да из света
може да исцеди задовољство и срећу, само ако све то добро
изведе? Зар није сасвим јасно и свим осталим глумцима да је све то
управо оно што он жели? Зар његови поступци код свих осталих не
изазивају жељу да се освете, грабећи све што се може из
представе? Није ли он, чак и у својим најбољим тренуцима, више
извор нереда него склада?
Наш глумац је егоцентрик усмерен само на себе, како то људи
данас радо кажу. Он је као пословни човек у пензији, који ужива
зими на сунчаној Флориди жалећи се на тужно стање нације, као
свештеник који уздише над гресима двадесетог века, као
политичари и реформатори који су сигурни да би све била утопија
када би се остатак света понашао како треба, или као провалник
сефова који мисли да је друштво грешно према њему и као
алкохоличар који је све изгубио и сада је затворен у институцији.
Без обзира на врсту наших приговора, зар се већина нас не
фокусира на себе, на своје огорчење или своје самосажаљење?
Себичност и егоцентричност! То је, по нашем мишљењу корен
наших невоља. Вођени стотинама облика страха, самообмане,
себичности и самосажаљења газимо преко људи са којима живимо,
а онда нам они то враћају. Понекад нас повреде, наизглед без
разлога, али ми увек долазимо до закјлучка да смо некад у
прошлости доносили одлуке које су нас задовољавале, а касније
нас доводиле у ситуацију да будемо повређени.
Тако су наше невоље, према нашем мишљењу, у суштини наш
сопствени производ. Оне произилазе из нас, а алкохоличар је
екстремни пример својевољног бунтовника, иако он то обично тако
не мисли. Пре свега, ми алкохоличари, морамо да се ослободимо те
себичности. Морамо или ће нас она убити! А то омогућава Бог.
Изгледа да често и не постоји други начин да се потпуно
ослободимо свог ега без Његове помоћи. Многи од нас су имали
изобиље моралних и филозофских уверења према којима нисмо
могли да живимо, иако смо то желели. Исто тако, егоцентричност
 67

нисмо могли да ублажимо колико год смо то желели и покушавали

сопственом снагом. Требала нам је Божја помоћ.
Ево како се то ради и зашто. Као прво, морали смо да престанемо
да изигравамо Бога. То је увек било безуспешно. Затим, одлучили
смо да ће од сада, у тој драми која се зове живот, Бог бити наш
Режисер. Он је Директор, а ми смо Његови службеници. Он је Отац,
а ми смо Његова деца. Већина добрих идеја је једноставна, а овај
концепт је био камен темељац нове тријумфалне капије кроз коју
смо прошли до слободе.
Кад смо искрено заузели такав став, уследиле су разне значајне
ствари. Имали смо новог Послодавца. Како је Он свемоћан, давао
нам је оно што нам је потребно, ако смо били уз Њега и добро
обављали посао који нам је Он задао. Чврсто уверени у ове
ставове, све мање смо били заинтересовани за себе, наше ситне
планове и намере. Све више и више нас је интересовало да видимо
како да допринесемо животу. Како смо осећали нову снагу која нас
испуњава, уживали у миру нашег ума, открили да успешно можемо
да се суочимо са животом, и постали свесни Његовог присуства,
тако је почео да нестаје страх од данашњице, сутрашњице или
свега што ће се касније догодити. Били смо поново рођени.
Сада смо били на Трећем кораку. Многи од нас су рекли нашем
Творцу, онако како смо Га ми разумели: "Боже, предајем се Теби да
са мном радиш и са мном поступаш по Твојој вољи. Ослободи ме
окова мог ега да бих боље испунио вољу Твоју. Уклони моје невоље
како би победа над њима била доказ, онима којима бих помагао, о
Твојој снази, Твојој љубави и Твом начину живота. Нека Твоју вољу
увек извршавам!" Добро смо размислили пре него што смо
направили овај корак и претходно се уверили да смо спремни, да
коначно можемо у потпуности да се препустимо Њему.
Дошли смо до закључка да би било веома пожељно да се овај
духовни корак уради заједно са неком особом од разумевања, као
што је супруга, најбољи пријатељ или духовни саветник. Боље је,
међутим, да упознате Бога сами него са неким ко би све то могао
погрешно да схвати. Избор речи је остављен на вољу онога који их
упућује под условом да се ова идеја изрази и изговара безусловно.
То је био само почетак, а ако је урађено искрено и понизно, његов
учинак, понекад огроман, одмах се осетио.
 68

Затим смо кренули на жесток посао, а први нам је корак био

"чишћење сопствене куће", што многи нису никада ни покушали да
ураде. Без обзира што је наша одлука била витални и одлучујући
корак, није могла да има значајан трајни ефекат ако одмах није
уследио озбиљан напор да се суочимо и ослободимо свега онога у
нама што нас је кочило. Наш алкохол је био само један од симптома
наше болести, па смо морали да пронађемо узроке и околности.
Због тога смо почели да радимо на личном моралном инвентару.
То је био Четврти корак. Ако се у било ком послу не врши попис
инвентара, посао обично пропада. У трговини инвентар значи
утврђивање чињеница и прихватање тих чињеница. То је рад на
утврђивању истине о стању свих средстава која су потребна за неки
посао. Један од циљева инвентара је да се установи која је роба
оштећена, или не може да се прода, да би одмах и без жаљења
могла да се отпише. Ако власник фирме жели да буде успешан, не
може да се заварава у погледу вредности своје робе.
Ми смо са нашим животима учинили управо исту ствар. Поштено
смо сачинили инвентар. Прво смо истражили мане у нашем
карактеру, које су проузроковале наш пораз. Уверени да је наш его,
који се манифестује на разне начине, оно што нас је поразило,
размотрили смо његове свеопште манифестације.
Озлојеђеност је ‚‚кривац број један“. Она уништава алкохоличаре
више него ишта друго. Из ње се рађају сви облици духовних
болести, јер ми нисмо само ментално и физички болесни, ми смо и
духовно болесни. Када се преброди духовна болест, ми постајемо
умно и физички здрави. Пошто смо изанализирали наше
озлојеђености, све смо то ставили на папир. Саставили смо листу
људи, установа или принципа на које смо огорчени. Запитали смо
се, зашто смо љути. У већини случајева се показало да нам је било
погођено и угрожено наше самопоштовање, новчаник, амбиције,
наше личне везе, (укључујући и оне сексуалне). Били смо љути.
Горели смо од љутње.
На нашу листу притужби, поред сваког имена смо уписали врсту
бола коју смо осећали. Да ли је то утицало на наше
самопоштовање, сигурност, амбиције, односе са пријатељима или
сексуалне односе?
Обично се то сводило на оно што илуструје следећи пример:
 69

Огорчен сам на Разлог Погађа мој/е

г. Брауна Његова пажња према мојој
супрузи.
Рекао је мојој жени да имам
љубавницу.
Браун би могао да добије
мој посао у канцеларији.
гђу Џонс Она је глупа, оштро ме
изгрдила.
Тужила је мужа због пића.
Он је мој пријатељ. Она је
трачара.
Сексуалне односе,
Самопоштовање (страх)
Сексуалне односе
Самопоштовање (страх)
Сигурност
Самопоштовање (страх)
Односи са другим људима
Самопоштовање (страх)

Мог послодавца Неразуман,неправедан, Самопоштовање (страх)

бахат. Сигурност
Прети да ће ме отпустити
због пића и превисоких
путних трошкова.
Моју жену Погрешно схвата и Понос
зановета. Свиђа јој се г. Лични, сексуални односи
Браун. Сигурност (страх)
Жели да се кућа препише
на њено име.

Осврнули смо се на наше животе. Најважније је било да будемо

темељни, искрени и поштени. Кад смо били готови, пажљиво смо о
свему размислили. Прво што нам је било очигледно је да су свет и
сви људи веома често много грешили. Све што је већина од нас
могла да закључи је да су други грешили. Из тога је обично следило
да су људи и даље наставили да нам наносе неправду, а ми смо и
даље били љути. Некада би ту било и кајања, а онда смо били љути
сами на себе. Али што смо се више борили и покушавали да све иде
онако како ми то желимо, то су ствари постајале све горе и горе.
Исто као у рату, победник само наизглед побеђује. Тренуци наше
победе су били кратког века.
Јасно је да живот који у себи носи дубоку озлојеђеност може да
води само у јаловост и несрећу. Колико год то дозволимо, толико
заиста губимо сате и сате који су могли да буду од велике
вредности. Међутим, код алкохоличара, чија нада лежи у неговању и
развоју духовног искуства, озлојеђеност је бескрајно озбиљан
проблем. Закључили смо да је то судбоносни проблем. Јер, када
таквим осећањима испунимо душу, потпуно смо је заклонили од
 70

сунчевог светла Светог Духа. Враћа се алкохолно лудило и ми опет

почињемо да пијемо. А за нас то значи смрт.
Ако желимо да живимо, морамо да се ослободимо љутње.
Мрзовоља и изненадни поремећаји ума нису за нас били добри.
Нормални људи можда могу себи да дозволе тај луксуз, али за
алкохоличаре су таква стања отров.
Вратили смо се на нашу листу, јер она садржи кључ за
будућност. Били смо спремни да је погледамо из потпуно другог
угла. Почели смо да увиђамо да су свет и сви људи заиста владали
нама. Док смо се налазили у таквом стању, недела која су други
чинили, било да су умишљена или стварна, имала су снагу да
заиста убију. Како би могли да побегнемо? Схватили смо да морамо
да победимо те озлојеђености, али како? Колико год смо желели да
се ослободимо алкохола исто толико смо желели да се ослободимо
озлојеђености.
Кренули смо овим путем: схватили смо да су људи који су нам
учинили нажао можда духовно болесни. Иако нам се симптоми
њихове болести нису свиђали, а исто тако и начин на који су нас
узнемиравали, они су као и ми - били болесни људи. Молили смо
Бога да нам помогне да им покажемо ону исту толеранцију,
сажаљење и стрпљење које бисмо радо дали неком болесном
пријатељу. Кад би нас неко увредио, рекли бисмо себи: "Ово је
болестан човек. Како могу ја њему да помогнем? Спаси ме, Боже, да
се не наљутим. Нека буде воља Твоја".
Избегавамо освету или свађу. Са болесним људима то не бисмо
радили. Ако то ипак урадимо, тада уништавамо сваку шансу да
будемо од помоћи. Не можемо да помогнемо свим људима, али Бог
ће бар да нам покаже како да са наклоношћу и толеранцијом
гледамо на сваког човека.
Да се вратимо на нашу листу. Не мислећи више на све оно лоше
што су нам други урадили, одлучно смо потражили наше личне
грешке. Где смо били себични, непоштени, егоцентрични и
уплашени? Иако за неку ситуацију нисмо само ми били криви,
покушали смо да потпуно занемаримо кривицу оне друге особе која
је била укључена. Где је ту била наша кривица? Инвентар је наш, а
не те друге особе. Када смо видели наше грешке, пописали смо их.
Ставили смо све црно на бело испред себе. Искрено смо признали
наше грешке и били вољни да их све исправимо.
 71

Обратите пажњу на реч "страх" која је стављена у заграде поред

наведених потешкоћа са господином Брауном, госпођом Џонс,
послодавцем и супругом. Ова кратка реч дотиче готово све аспекте
нашег живота. Била је то злокобна и изједајућа нит, којом је
испреплетено само наше постојање. Страх је покренуо низ
околности које су нам донеле несрећу за коју смо веровали да је
нисмо заслужили. Али, зар нисмо и ми сами пустили да се лавина
покрене? Понекад мислимо да би страх требало ставити у исту
категорију са крађом. Изгледа да он доноси још више невоља.
Темељно смо преиспитали наше страхове. Ставили смо их на
папир, иако према њима не осећамо никакву озлојеђеност. Питали
смо се зашто их имамо. Је ли то зато што нас је самопоуздање
изневерило? Самопоуздање је добро док га има, али га код нас није
било довољно. Неки од нас су некада имали много самопоуздања,
али оно није у потпуности решило проблем страха или неки други
проблем. Када бисмо због њега постали арогантни, било је још и
горе.
Ми мислимо да можда постоји неки бољи начин. Јер, ми сада
стојимо на другачијој основи, оној која представља веровање и
ослањање на Бога. Верујемо безграничном Богу много више него
ограниченом себи. На овом смо свету да бисмо играли улогу коју
нам Он додели. Само ако поступамо онако како мислимо да Он од
нас очекује и понизно се уздамо у Њега, Он нам омогућава да се са
смиреношћу носимо са несрећом.
Никада се никоме не извињавамо зато што се ослањамо на
Творца. Можемо да се смејемо онима који мисле да је духовност
једна врста слабости. Јер, управо је супротно, то је један вид снаге.
Од давнина је доказано да вера значи храброст. Сви верници су
храбри. Они свом Богу верују. Никада се због Бога не извињавамо.
Уместо тога, дозвољавамо Му да кроз нас покаже оно што Он може
да уради. Молимо Га да уклони наш страх и усмери нашу пажњу на
оно што Он жели да постанемо. И ми одмах почињемо да се
ослобађамо страха.
А сада о сексу. Многима од нас је на овом пољу било потребно
озбиљно преиспитивање. Али, пре свега смо покушали да будемо
разумни у вези са овим питањем. Тако је лако кренути погрешним
путем. Када је у питању секс, налазимо екстремна мишљења, готово
апсурдно екстремна. Једни узвикују да је секс задовољство наших
 72

ниских побуда, основа за репродукцију. Други, опет, кажу да секса

никада није довољно, неки оплакују институцију као што је то брак,
неки пак мисле да већина невоља људске расе има сексуалне
узроке. Они мисле да га ми немамо довољно, или да није онакав
какав би требало да буде. Они у свему виде његово значење. Једни
нам не би дали да окусимо ни један залогај свог сексуалног оброка,
а други би све нас држали на врло зачињеним оброцима. Ми
желимо да останемо по страни оваквих супротних мишљења. Не
желимо да будемо судије ничијег сексуалног понашања. Сви ми
имамо сексуалних проблема. Ми не бисмо ни били људи кад те
проблеме не бисмо имали. Шта ту може да се уради?
Преиспитали смо наше понашање претходних година. Где смо
били себични, непоштени, или безобзирни? Кога смо повредили? Да
ли смо неоправдано изазивали љубомору, сумњу, или
озлојеђеност? Где смо погрешили и шта је требало уместо тога да
урадимо? Све смо то ставили на папир и о томе размислили.
На тај начин смо покушали да обликујемо исправни узор нашег
будућег сексуалног живота. Све смо односе подвргли овом тесту,
питајући се, да ли је то било себично, или не? Замолили смо Бога
да обликује наше узоре и да нам помогне да живимо у складу са
њима. Увек смо имали на уму да су нам све наше сексуалне моћи од
Бога дате, да су, пема томе, добре, али да их не треба олако или
себично користити, нити презирати, или са гађењем одбацивати.
Какав год да испадне наш узор, морамо да будемо спремни да се
развијамо према њему. Морамо да будемо вољни да исправимо
грешке које смо направили, под условом да тиме не изазовемо још
већу штету. Другим речима, секс третирамо исто као и сваки други
проблем. Док медитирамо, молимо Бога да нам каже шта треба да
урадимо у сваком појединачном случају. Прави одговор ће доћи, ако
га стварно желимо.
Само Бог може да суди о нашој сексуалној ситуацији. Савето-
вање са другим особама често је пожељно, али ми остављамо Богу
да буде крајњи судија. Схватамо да су неки људи жестоки побор-
ници секса, док други то нису. Избегавамо хистерична размишљања
или савете.
Претпоставимо да нам се одабрани узор не оствари и да опет
посрнемо. Да ли то значи да ћемо да се напијемо? Неки нам људи
управо то кажу. Али то је само половична истина. То зависи од нас и
 73

наших мотива. Ако нам је жао због онога што смо урадили и ако
имамо искрену жељу да дозволимо Богу да нас води до бољих
ствари, верујемо да ће нам бити опроштено и да смо научили нашу
лекцију. Ако нам није жао, ако својим понашањем наставимо да
повређујемо друге људе, сасвим је сигурно да ћемо се напити. Ово
није теорија. Ово су чињенице из нашег искуства.
Да резимирамо о сексу: ми се искрено молимо да нам се укаже
на прави узор, да добијемо смернице за сваку дискутабилну
ситуацију, молимо за здрав разум и снагу да радимо све оно што је
исправно. Ако нам секс доноси невоље, онда се још више бацамо на
помагање другим људима. Ми мислимо на њихове потребе и за њих
радимо. Тако престајемо да будемо опседнути собом и стишава се
нагон који би нам донео бол када бисмо му попустили.
Ако смо темељно урадили наш лични морални инвентар, то
значи да смо много тога написали. Пописали смо и анализирали
наше озлојеђености. Почели смо да схватамо њихову јаловост и
фаталност. Увидели смо њихову ужасну деструктивност. Почели
смо да учимо да будемо толерантни, стрпљиви и добронамерни
према другим људима, па чак и према нашим непријатељима, јер ми
на њих гледамо као на болесне људе. Направили смо листу људи
које смо повредили нашим понашањем и вољни смо да исправимо
оно што смо урадили у прошлости, ако то можемо.
У овој књизи ћете изнова и изнова да прочитате како је вера за
нас учинила оно што ми сами за себе нисмо могли. Надамо се да
сте сада уверени да Бог може да отклони све оно што је, због ваше
самовоље, било препрека између вас и Њега. Ако сте већ донели
одлуку и сачинили инвентар ваших већих недостатака, онда сте
направили добар почетак. Тиме сте прогутали и сварили велике
залогаје истине о вама самима.
 74

Поглавље 6

А САДА НА ПОСАО

Пошто смо сачинили свој лични инвентар, шта сада са њим да

радимо? Покушавамо да изградимо нов став, нов однос са нашим
Творцем и да откријемо препреке које нам стоје на путу до Њега.
Признали смо неке наше мане, у грубим цртама смо установили у
чему је проблем и увидели слабе тачке нашег личног инвентара.
Њих сада треба да одбацимо. То захтева акцију са наше стране,
која ће, када буде готова, значити да смо признали Богу, себи и
неком другом људском бићу праву природу наших мана. То нас
доводи до Петог корака овог програма опоравка, који смо
споменули у претходном поглављу.
Пети корак је можда тежак, посебно то што са неком другом
особом морамо да разговарамо о нашим манама. Мислимо да је
довољно што смо их сами себи признали. Заиста сумњамо у то. У
пракси се обично показало да није довољно да сами себе оценимо.
Многи од нас су сматрали да је неопходно да се иде много даље.
Биће нам лакше да прихватимо разговор о нама са другом особом
када схватимо разлоге зашто то треба да урадимо. Први и најјачи
разлог је следећи: ако пропустимо овај корак од кључне важности,
можда нећемо успети да престанемо да пијемо. Увек се догађа да
новопридошли покушавају да задрже за себе неке чињенице из
својих живота. Покушавајући да избегну ово понижавајуће искуство,
окрећу се лакшим методама. Готово без изузетка, сви такви се
поново напију. Иако су се држали осталог дела програма, питали су
се, зашто су посрнули. Сматрамо, да разлог лежи у томе што они
никада нису до краја "почистили своју кућу". Сачинили су свој
инвентар како треба, али су прећутали неке најгоре чињенице о
себи. Они су само мислили да су се ослободили егоизма и страха,
они су само мислили да су постали понизни. Нису, међутим,
довољно научили о понизности, неустрашивости и поштењу, што ми
сматрамо неопходним, све док неком не испричају целу своју
животну причу.
 75

Алкохоличар води двоструки живот много чешће него други

људи. Он је у великој мери глумац. Спољном свету он представља
свој лик са позорнице. Он жели да га људи око њега виде управо
као таквог. Он жели да ужива извесну репутацију, али у свом срцу
зна да је не заслужује.
Недоследност постаје још гора због онога што ради када се
напије. Када се освести, љут је због неких догађаја којих се сећа
само кроз маглу. Та су сећања права ноћна мора. Задрхти при
помисли да га је можда неко видео. Што брже може потискује та
сећања дубоко у себе. Нада се да та сећања никада неће избити на
површину. Непрекидно је у неком страху и напетом стању, што га
тера да још више пије.
Психолози су склони да се сложе са нама. Потрошили смо
хиљаде и хиљаде долара на испитивања. Само у неколико
случајева смо тим докторима омогућили да сазнају све. Ретко када
смо им рекли сву истину, а нисмо ни следили њихов савет. Нисмо
били спремни да будемо искрени према тим саосећајним људима, а
ни према било ком дугом. Није ни чудо што многи здравствени
радници имају лоше мишљење о алкохоличарима и могућности да
се они опораве од алкохола!
Ако очекујемо да ћемо на овом свету да живимо дуго и срећно,
морамо да будемо до краја искрени према неком. Сасвим је
исправно и природно да добро размислимо пре него што изаберемо
особу или особе са којима ћемо урадити овај интимни и поверљиви
корак. Они наши чланови који припадају религијама, које захтевају
исповест, треба то да учине, и нормално је да ће то желети да учине
пред званичним лицем, чија је дужност да прими исповест. Иако ми
немамо никакве везе ни са једном религијом, можда ипак није лоше
да попричамо са неким кога је заредила званична црква. Често
таква особа брзо уочи и схвата наш проблем. Наравно, понекад
наиђемо и на особу која не разуме алкохоличаре.
Ако то не можемо, или радије не бисмо то да урадимо, онда у
кругу познаника тражимо пријатеља који ће умети да нас слуша са
разумевањем и поверењем. Можда ће та особа бити наш доктор или
психолог. То може да буде неко из наше породице, али нашим
супругама, или родитељима не смемо да откријемо оне ствари које
би их увредиле или учиниле несрећним. Ми немамо никакво право
да спашавамо сопствену кожу на туђи рачун. Такве ствари говоримо
 76

неком ко ће их разумети без икаквих личних последица. Правило је

да према себи морамо бити веома строги, а према другим људима
увек пажљиви.
Упркос великој потреби да са неким разговарамо о себи, може да
се деси да, тамо где се налазимо, не можемо да нађемо
одговарајућу особу. У том случају овај корак може да се одложи, али
само под условом да смо потпуно спремни да га одрадимо чим нам
се за то пружи прва прилика. Ово кажемо јер нестрпљиво очекујемо
разговор са правом особом. Важно је да та особа зна да чува оно
што јој је у поверењу речено, да потпуно разуме и одобрава оно што
радимо и да неће покушати да промени наш план. Међутим, све ово
не смемо да искористимо само као изговор за одуговлачење.
Када одлучимо коме ћемо да испричамо нашу причу, не смемо
да губимо време. Имамо написан наш лични инвентар и спремни
смо за дуг разговор. Објаснимо нашем партнеру шта намеравамо да
урадимо и зашто то морамо да урадимо. Он би требало да схвати
да се ту ради о питању живота и смрти. Већини људи којима
приступамо на овај начин биће драго да могу да помогну и биће им
част што имамо поверења у њих.
Стављамо на страну наш понос и почињемо да разоткривамо
сваку абнормалну склоност нашег карактера, сваку тамну тачку из
наше прошлости. Када смо одрадили овај корак, не задржавајући
ништа за себе, осетићемо олакшање. Можемо цео свет да
погледамо у очи. Можемо да будемо сами, потпуно мирни и
опуштени. Сви страхови нестају. Почињемо да осећамо близину
нашег Творца. Можда смо некад и веровали у духовност, али сада
почињемо да стичемо духовно искуство. Често ћемо имати снажан
осећај да је проблем са пићем нестао. Осећамо се као да се
налазимо на широком друму и ходамо, руку под руку са Духом
Универзума.
Када се вратимо кући, нађемо место где можемо један сат да
будемо сами и пажљиво се осврнемо на оно што смо урадили. Из
дубине свог срца захвалимо Богу што смо Га боље упознали. Онда
узмемо ову књигу са полице и отворимо је на страници која садржи
Дванаест корака. Читајући пажљиво првих пет предлога, упитамо се
да ли смо нешто изоставили, јер сада градимо свод испод кога ћемо
проћи као напокон слободни људи. Да ли је наш посао до сада
солидно обављен? Стоји ли сваки камен на свом месту? Да ли смо
 77

штедели на цементу који смо стављали у темеље? Да ли смо

покушали да направимо малтер без песка?
Ако смо задовољни одговорима, идемо даље, да видимо шта
каже Шести корак. Истакли смо до сада да је наша спремност услов
без кога се не може даље. Да ли смо сада спремни да дозволимо
Богу да уклони све оно што смо признали да код нас не ваља? Може
ли Он сада све то да преузме? Ако смо ипак још нешто задржали за
себе и не желимо да се тога ослободимо, онда молимо Бога да нам
помогне да постанемо спремни да и то из себе избацимо.
Када смо спремни, кажимо нешто слично овоме: "Творцу мој,
сада сам спреман да се Теби потпуно предам, са свим добрим и
лошим што у себи носим. Молим те да уклониш сваку ману мог
карактера која стоји на путу да будем користан Теби и људима са
којима живим. Подари ми снагу да, када одавде изађем, могу да
радим како Ти заповедаш. Амин". Са тим смо завршили Седми
корак.
Сада нам је потребно још рада јер је, по нашем мишљењу, "вера
без рада мртва". Погледајмо Осми и Девети корак. Имамо листу
свих људи које смо повредили и према којима смо спремни да
исправимо своје грешке. То смо написали кад смо радили свој
инвентар. Подвргли смо се веома строгом самооцењивању. Сада
одлазимо код људи које смо повредили и исправљамо штету коју
смо у прошлости направили. Покушавамо да уклонимо наносе
отпада нагомилане током живота када смо се ослањали на своју
вољу, када смо себе стављали у центар збивања. Ако немамо вољу
да то учинимо, молимо се док нам она не дође. Сетите се да смо се
на почетку сложили да ћемо урадити све што је потребно да
бисмо победили алкохол.
Вероватно још увек постоје одређене недоумице. Када
погледамо листу пословних познаника и пријатеља које смо
повредили, можда ћемо зазирати да некима од њих приђемо и
наступимо на духовној основи. Не дозволите да вас то поколеба.
Неким људима не треба, а можда и не морамо да наглашавамо
духовно значење свега овог приликом нашег првог сусрета. То би
код њих могло да изазове предрасуде. Ми сада покушавамо да
средимо свој живот. Међутим, ово није крај сам по себи. Наш прави
циљ је да себе оспособимо како бисмо могли да будемо што више
на услузи Богу и људима око нас. Исто тако, није баш мудро да
 78

приступимо некоме ко још увек пати због неправде коју смо му

нанели и да изјавимо да смо постали религиозни. То би било као да
боксер у рингу не држи гард. Зашто да се изложимо могућности да
будемо жигосани као фанатици или религиозне досаде? Могли
бисмо да упропастимо неку прилику у будућности да пренесемо
корисну поруку. Ипак, тај наш човек ће бити импресиониран
искреном жељом да исправимо оно што није у реду. Њега ће више
занимати то што показујемо добру вољу да исправимо ствари него
наша прича о духовним открићима.
Ово свакако не користимо као изговор за избегавање разговора о
Богу. Када то буде од било какве користи, вољни смо да изразимо
наша уверења са много такта и здравог разума. Поставиће се и
питање, како да приступимо човеку кога смо некада мрзели. Можда
је он нама учинио више зла него ми њему. Иако је наш став према
њему бољи, ми још увек немамо жељу да признамо наше грешке.
Ипак, када се ради о особи коју не волимо, морамо да стиснемо
зубе. Теже је прићи непријатељу, него пријатељу, али смо
закључили да је то нама много корисније. Одлазимо том човеку
спремни да помогнемо и опростимо, признајемо наша ранија
непријатељска осећања и изражавамо жаљење због свега тога.
Такву особу ни у ком случају не критикујемо нити се са њом
расправљамо. Једноставно јој кажемо да никада нећемо моћи да
престанемо да пијемо док не урадимо све што можемо, да
исправимо нашу прошлост. Ту смо да почистимо нашу страну улице,
схвативши да се не може постићи ништа вредно помена док то не
учинимо, а том човеку никада не покушавамо да кажемо шта он
треба да уради. О његовим манама се не дискутује. Држимо се
својих мана. Ако притом будемо мирни, искрени и отворени, бићемо
награђени позитивним исходом.
У девет од десет случајева се догоди нешто неочекивано.
Понекад онај код ког смо дошли признаје своју кривицу, тако да
дугогодишње свађе једноставно нестану у року од сат времена.
Ретко кад не постижемо задовољавајући напредак. Наши
некадашњи непријатељи понекад хвале оно што радимо и желе нам
свако добро. Понекад нуде и своју помоћ. Али, не треба да нас
погађа ако нас неко избаци из своје канцеларије. Ми смо урадили
оно што је требало, одрадили смо свој део. И то је завршена прича.
 79

Већина алкохоличара дугује новац. Ми не избегавамо наше

повериоце. Када им објашњавамо шта покушавамо да урадимо,
причамо без увијања о нашем алкохолизму. Они то ионако обично
знају, били ми тога свесни, или не. Не бојимо се да откријемо наш
алкохолизам, чак и под претпоставком да то може да донесе
финансијску штету. Када им приступимо на овакав начин, дешава се
да нас и најбезобзирнији повериоци изненаде. Када смо постигли
најбољи могући договор, тим људима дајемо до знања да нам је
жао. Пиће је криво што каснимо са враћањем дуга. Страх од
поверилаца мора да нестане по сваку цену, јер док год смо у страху
да се с њима суочимо, постоји могућност да почнемо да пијемо.
Можда смо починили и неко кривично дело због кога бисмо могли
да завршимо у затвору када би за њега сазнала власт. Можда смо
без дозволе користили паре са пословног рачуна и сада не можемо
да их вратимо. То смо већ рекли некој особи у поверењу, али смо
сигурни да ће нас затворити, или да ћемо изгубити посао, ако би се
то сазнало. Можда је то само неки лакши прекршај као што је
коришћење пословног рачуна у приватне сврхе. Већина нас ради
такве ствари. Можда смо разведени, поново ожењени, а првој жени
не плаћамо редовно алиментацију. Она је због тога љута и има
налог за хапшење. То је, такође, једна уобичајена невоља.
Мада има безброј начина како може да се исправи учињена
штета, постоје одређени општи принципи који, по нама, могу да
послуже као смернице. Имајући на уму да смо одлучили да по сваку
цену стекнемо духовно искуство, молимо се да добијемо снагу и
упутства да поступимо исправно, без обзира какве би могле да буду
личне последице. Можда ћемо изгубити радно место, или
репутацију или отићи у затвор, али ми смо спремни на то. Морамо
да будемо спремни. Не смемо да устукнемо ни пред чим.
Ту су, међутим, обично укључени и други људи. Зато не смемо
да будемо брзоплети и неразумни мученици који би непотребно
жртвовали друге људе како би себе спасили из алкохоличарске
замке. Човек кога познајемо се поново оженио, а због
нетрпељивости према првој жени и због пића није плаћао
алиментацију. Она је била бесна. Отишла је на суд и изнудила налог
за његово хапшење. Он је започео са нашим начином живота,
осигурао је себи радно место и сигурно држао главу изнад воде. Био
би прави јунак да је отишао код судије и рекао: "Ево ме".
 80

Мислили смо да он мора да буде вољан то да уради ако је

потребно, али ако би отишао у затвор, не би могао ништа да заради
ни за једну породицу. Предложили смо му да својој првој супрузи
напише писмо у коме ће да призна своје грешке и замоли за
опроштај. Он је то учинио и уз писмо послао малу своту новца.
Рекао јој је шта намерава у будућности да ради. Написао је и то да
је заиста вољан да иде у затвор, ако она на томе инсистира.
Наравно да то није хтела и цела ситуација је већ одавно решена.
Пре него што предузмемо неки драстичан корак који може да
уплете и друге људе, морамо да добијемо њихову сагласност. Ако
смо добили сагласност, саветовали се са другим људима, замолили
Бога за помоћ, и ако је такав драстичан корак потребан, не смемо
да устукнемо.
Ово нас подсећа на причу једног нашег пријатеља. Док је још
пио, прихватио је извесну суму новца од пословног супарника ког је
из дна душе мрзео. Није му дао никакву признаницу. Касније је
порицао да је примио икакав новац, користећи тај случај да би тог
човека дискредитовао. Тако је своје недело употребио као средство
да уништи углед другог човека. У ствари, његов пословни супарник
је био уништен.
Осетио је да је учинио зло које никако не може да исправи. Када
би начео тај стари случај, бојао се да би тиме довео у питање
репутацију свог пословног партнера, да би осрамотио своју
породицу и остао без средстава за живот. Откуд му право да уплиће
у свој проблем људе који од њега зависе? Како је уопште могао
нешто јавно да изјави што би ослободило кривице његовог
супарника?
Пошто се посаветовао са супругом и пословним партнером,
дошао је до закључка да је боље да преузме ризик, него да стоји
пред Творцем крив за тако погубну клевету. Видео је да исход мора
да стави у Божје руке, или би у противном опет почео да пије, а онда
би ионако све изгубио. Отишао је у цркву по први пут после много
година. После мисе, мирно је устао и све објаснио. Његов је потез
наишао на свеопште одобравање и данас је то човек који ужива
изванредно поверење својих суграђана. Све се ово десило пре
много година.
Постоји могућност да код куће имамо проблеме. Можда смо у
неким интимним везама, али не бисмо баш желели да то изађе у
 81

јавност. Нисмо сигурни да су алкохоличари, у оваквим случајевима,

много гори од осталих људи. Али, алкохолизам заиста компликује
сексуалне односе код куће. Након неколико година живота са
алкохоличарем, жена је исцрпљена, огорчена и некомуникативна. А
каква би и могла да буде? Супруг почиње да се осећа усамљен,
жали самог себе. Почиње да свраћа у ноћне клубове или слична
места тражећи поред пића и нешто друго. Можда има тајну и
узбудљиву љубавну везу са "девојком која разуме". Да будемо
искрени, морамо да кажемо да она можда и разуме, али шта ћемо
да радимо са таквим стварима? Мушкарац који има такву везу
понекад осећа грижу савести, посебно ако је ожењен са верном и
храбром женом, која је због њега дословно прошла кроз пакао.
Без обзира на ситуацију, ми морамо нешто да урадимо у вези са
овим. Ако смо сигурни да наша жена ништа не зна, да ли да јој
кажемо? Мислимо да то није баш увек потребно. Ако она у принципу
зна да смо грешили, да ли да јој испричамо детаље? Нема сумње да
треба да признамо нашу кривицу. Она ће можда инсистирати да чује
детаље. Желеће да сазна ко је та жена и где је. Осећамо да треба
да јој кажемо да немамо никакво право да уплићемо неког другог.
Жао нам је због онога што смо учинили, а уз Божју помоћ, то се
више неће поновити. Ми не можемо да урадимо ништа више од тога,
немамо право да идемо ни корак даље. Иако могу да постоје
оправдани изузеци и мада ми не желимо да прописујемо никаква
правила, често се показало да је овакав поступак најбољи.
Наш план за живљење није једносмерна улица. Он је исто тако
добар за жену као и за мужа. Ако ми можемо да заборавимо, може и
она. Ипак је боље да се непотребно не именује особа на коју би она
можда искалила своју љубомору.
Можда, ипак, постоје случајеви где се тражи потпуна искреност.
Нико са стране не може да процени такву интимну ситуацију. Може
да се деси да обоје одлуче да забораве оно што је било због
љубави коју осјећају једно за друго. Можда ће свако од њих да се
моли имајући на уму пре свега срећу оног другог. Немојмо никада да
губимо из вида да је овде у питању најгоре људско осећање - љубо-
мора. Добар стратег ће одлучити да у напад крене са бока, како би
се избегла битка прса у прса.
Ако немамо оваквих компликација, има много тога што код куће
можемо да урадимо. Понекад слушамо алкохоличара како каже да
 82

му је једини задатак да буде трезан. Наравно да мора да остане

трезан, јер кад он то не би успео, његовог дома више не би било. А
он је још увек тако далеко од тога да буде добар према жени или
родитељима са којима је годинама грозно поступао. Стрпљење које
имају мајке и супруге са алкохоличарима превазилази свако
разумевање. Да није тако, многи од нас сада не би имали никакав
дом, или би већ можда били мртви.
Алкохоличар је као торнадо који руши све пред собом и
уништава животе других људи. Срца су сломљена. Најдраже везе су
мртве. љубави ишчупане из корена. Због себичних и безобзирних
навика у кући стално влада немир и метеж. Имамо осећај да човек
који каже како је трезност довољна тај уопште не размишља. Он је
као сељак који је изашао из свог скровишта после циклона, нашао
разрушену кућу, и добацио својој жени: "Не видим да се ишта лоше
догодило. Зар није одлично што је ветар стао?"
Да, пред нама је дуг пут до обнове. Ми морамо бити на челу
колоне. Покајничким јадиковањем како нам је жао, нећемо платити
рачуне. Треба да седнемо за сто са својом породицом и да искрено
проанализирамо прошлост како је сада видимо и при том да добро
пазимо да никога од њих не критикујемо. Можда су и њихове мане
веома очигледне, али врло је могуће да их је добрим делом и наше
понашање условило. Тако ми "своју кућу чистимо" уз помоћ
породице, молећи свако јутро док медитирамо, да нам наш Творац
покаже пут стрпљења, толеранције, доброте и љубави.
Духовни живот није теорија. Ми морамо да га живимо. Ако нечија
породица не изрази жељу да живи у складу са духовним начелима,
мислимо да их на то не треба пожуривати. Не треба стално да им
причамо о духовним темама. Они ће се временом променити. Наше
понашање ће их у то уверити много боље него наше речи. Не смемо
да заборавимо да би десет или двадесет година пијанчења од
свакога направило скептика.
Постоје неке грешке које никада не можемо да исправимо. Оне
не треба да нас муче уколико можемо искрено сами себи да кажемо
да бисмо их исправили када бисмо могли. Неке људе не можемо да
видимо и њима пошаљемо искрено написано писмо. У неким
случајевима постоји оправдан разлог да се одложи решавање
ствари. Али одлагања нема, ако то можемо да избегнемо. Морамо
да будемо разумни, тактични, увиђавни и понизни, а да при томе не
 83

будемо сервилни или превише понизни. Као Божји људи, ми чврсто

стојимо на ногама и ни пред ким не пузимо.
Ако брижљиво радимо на свом развоју, зачудићемо се и пре него
што стигнемо до половине пута. Доживећемо слободу и нову срећу.
Нећемо жалити за прошлошћу, нити ћемо за њом да затворимо
врата. Разумећемо шта је то спокој и сазнаћемо шта је то мир. Без
обзира на то, колико смо некада ниско пали, видећемо како своје
искуство можемо да искористимо за добробит других људи. Нестаће
стари, добро познати осећај неспособности и самосажаљења.
Изгубићемо интерес за све што је себично и почећемо да бринемо
за друге. Саможивост ће полако нестати. Промениће се сви наши
ставови и погледи на живот. Изгубићемо страх од људи и
финансијске несигурности. Постаћемо способни да интуитивно
осетимо како да се суочимо са ситуацијама које су нас некада
збуњивале. Одједном ћемо видети како Бог за нас чини ствари које
не можемо сами да учинимо за себе.
Да ли су ово превелика обећања? Ми мислимо да нису! Она се
међу нама остварују – некад брзо, а некад спорије. Међутим, она ће
се међу нама остваривати само ако будемо радили на њима.
Ова нас мисао доводи до Десетог корака, који нам предлаже да
наставимо да састављамо свој лични инвентар и исправљамо нове
грешке док корачамо напред. Када смо почистили прошлост одлучно
смо кренули у овај нов начин живота. Ушли смо у свет Духа. Наш
следећи задатак је напредовање у разумевању и делотворности.
Ово се не постиже преко ноћи. То мора да траје до краја нашег
живота. Наставите да будно пазите на себичност, непоштење,
огорченост, страх. Када се појаве, одмах замолимо Бога да их
уклони. Без одлагања треба са неким да разговарамо о томе и што
пре да се извинимо ако смо неког повредили. Тада одлучно
усмеримо наше мисли на некога коме можемо да помогнемо. љубав
и толеранција према другим људима су наш начин понашања.
Престали смо да се боримо против било чега и било кога, чак и
против алкохола. Јер, здрав разум нам је враћен. Ретко када ће
пиће да нам привуче пажњу. Дођемо ли у искушење, бежимо што
даље као од ватре. Реагујемо ли здраво и нормално, видећемо да
се то догађа аутоматски. Видећемо да нам је наш нови став према
пићу подарен без размишљања и напора са наше стране. То јед-
ноставно дође само по себи! То јесте чудо. Ми се против тога не
 84

боримо, а исто тако не морамо да избегавамо искушења. Осећамо

се као да смо стављени у неко неутрално стање у коме смо сигурни
и заштићени. Чак се нисмо ни заклињали. Уместо тога, проблем је
отклоњен. За нас он више не постоји. Нисмо дрски, а нисмо ни
преплашени. Ово је наше искуство. На овај начин реагујемо све док
себе одржавамо у беспрекорном духовном стању.
Лако је прекинути рад на духовном програму и одмарати се на
ловорикама. Ако то урадимо, срљамо у невоље, јер алкохол је лукав
непријатељ. Ми се од алкохолизма нисмо излечили. Оно што ми
заиста имамо јесте свакодневно одлагање, под условом да
одржавамо наше духовно стање. Сваки дан је дан када морамо да
уносимо визију Божје воље у све оно што радимо. "Како најбоље
могу Теби да служим, нека буде воља Твоја, (а не моја)". То су
мисли које непрекидно морају да нас прате. Све што желимо је да
снагу своје воље користимо у том смислу. И то је правилно
коришћење воље.
Већ је много речено о примању снаге, инспирације и смерница
од стране Бога који све зна и може. Ако смо пажљиво пратили
смернице, почели смо да осећамо како Његов Дух улази у нас.
Постали смо донекле свесни Бога. Почели смо да развијамо то
шесто чуло које је од животне важности. Али, морамо да идемо
даље, а то значи настављање рада.
Једанаести корак предлаже молитву и медитацију. Не треба да
зазиремо од молитве. И бољи људи од нас се моле непрестано.
Молитва функционише, ако имамо исправан став и на томе радимо.
Лако је ово питање оставити необјашњено. Ми ипак мислимо да
можемо да вам дамо неке одређене и драгоцене сугестије.
Када одемо ноћу на спавање, детаљно размишљамо о дану који
је прошао. Да ли смо били озлојеђени, себични, непоштени или
уплашени? Дугујемо ли некоме извињење за нешто? Да ли смо
нешто задржали за себе о чему би одмах требало да
поразговарамо са неком другом особом? Да ли смо према свима
били љубазни и пуни љубави? Шта смо могли још боље да
урадимо? Да ли смо већину времена мислили само на себе? Или
смо мислили о томе шта бисмо могли да урадимо за друге, како да
допринесемо животу? Међутим, морамо да водимо рачуна да нас то
не одведе у бриге, жаљење или болесна размишљања, јер би то
смањило могућност да будемо од користи другим људима. Након
 85

што смо све преиспитали, замолили смо Бога да нам опрости и

питамо Га шта треба да исправимо.
Када се пробудимо, размислимо о двадесет и четири сата који су
пред нама. Разматрамо наше планове за тај дан. Пре него што
почнемо, замолимо Бога да усмери наше размишљање, а посебно
Га молимо да уклони мотиве самосажаљења, непоштења и
себичности. Под тим условима сигурно можемо да ставимо у погон
наше менталне способности, јер Бог нам је ипак, на крају крајева,
дао мозак да га користимо. Наше размишљање ће бити подигнуто
на један виши ниво чим из њега нестану лоши мотиви.
Када размишљамо о дану који је пред нама можда ћемо да се
суочимо са неодлучношћу. Можда нећемо да будемо у стању да
одредимо у ком правцу да кренемо. Ту Бога питамо за инспирацију,
интуитивну мисао или одлуку. Опустимо се и кренимо полако. Не
боримо се. Често се изненадимо како прави одговори дођу, кад
овако поступамо неко време. Оно што је некада био благи осећај
или тренутно надахнуће, постепено постаје покретачки део нашег
ума. Пошто смо још увек неискусни и тек смо успоставили контакт са
Богом, мало је вероватно да ћемо све време да будемо
инспирисани. Можда ћемо зато неразумно да поступамо и мислимо.
Без обзира на то, утврдили смо да ће наше размишљање временом
да буде све више и више на нивоу инспирације. Стигли смо у фазу
да можемо да се ослонимо на инспирацију.
Време медитације обично завршавамо молитвом да нам се
покаже у току дана који је наш следећи корак, да нам се да све оно
што нам је потребно за решавање таквих проблема. Посебно се
молимо да будемо ослобођени од самовоље и добро пазимо да
ништа не замолимо за себе. Можемо да молимо нешто и за себе,
али под условом да ће то помоћи и другима. Морамо да будемо
веома пажљиви да не молимо ништа за наше себичне циљеве.
Многи од нас су то радили и изгубили много времена јер се то
показало као неделотворно. Лако можете видети зашто.
Ако околности налажу, замолимо наше супруге или пријатеље да
нам се придруже у јутарњој медитацији. Ако припадамо некој верској
заједници која захтева јутарњу молитву, ми и њој присуствујемо. Ако
нисмо чланови религиозних заједница, ми понекад одаберемо и
напамет научимо неколико молитви које у себи садрже принципе о
којима смо говорили. Постоје такође и многе корисне књиге.
 86

Предлоге можемо добити од свештеника или рабина. Брзо

закључите где су то религиозни људи у праву. Искористите оно што
вам они нуде.
У случају да у току дана осетимо да смо нервозни или у
недоумици, застанемо и молимо се за праву мисао или поступак.
Непрекидно себе опомињемо да ми више не водимо представу и
више пута у току дана понизно изговоримо за себе: "Нека буде воља
Твоја". Тада смо много мање у опасности од узбуђења, страха,
љутње, бриге, самосажаљења или неразумних одлука. Постајемо
ефикаснији. Не умарамо се тако лако, јер не трошимо узалуд
енергију као што смо то радили када смо покушавали да
организујемо живот тако да одговара само нама.
Ово функционише, заиста функционише.
Ми алкохоличари смо недисциплиновани. Зато препуштамо Богу
да нас дисциплинује на једноставан начин, како смо управо описали.
Али то није све. Потребан је рад и још више рада. „Вера без рада
је мртва“. Следеће поглавље је цело посвећено Дванаестом
кораку.
 87

Поглавље 7

РАД СА ДРУГИМ љУДИМА

У пракси се показало да је интензивни рад са другим алко-

холичарима најефикаснија заштита од алкохолизма. Он је успешан
када све остало закаже. Ово је наш Дванаести предлог (корак):
пренесите ову поруку другим алкохоличарима! Ви можете да
помогнете када нико други то не може. Можете да стекнете њихово
поверење када други то нису успели. Запамтите да су они веома
болесни.
Живот ће добити нови смисао. Гледати људе како се
опорављају, видети их како помажу другима, гледати како усам-
љеност нестаје, како око нас расте наше Удружење , имати много
пријатеља - сва ова искуства не смете да пропустите. Ми знамо да
не желите да их пропустите. Чест контакт са новопридошлима као и
међусобни контакти су светле тачке наших живота.
Можда не познајете пијанце који желе да се излече. Лако ћете их
наћи ако се распитате код доктора, свештеника, или у болницама.
Њима ће бити више него драго да вам помогну. Немојте да почнете
са радом као да сте путујући верски проповедник или неки
реформатор. Нажалост, постоји много предрасуда. Ако покренете
предрасуде, биће вам препрека у раду. Свештеници и доктори су
компетентне особе од којих можете много тога да научите ако то
желите, али се често догађа да сте само ви довољни другом
алкохоличару захваљујући личном искуству са алкохолом. Зато
сарађујте и никада не критикујте. Наш једини циљ је да помогнемо
другима.
Када пронађете потенцијалну особу за Анонимне Алкохоличаре,
сазнајте све што можете о њој. Ако та особа не жели да престане да
пије, немојте да губите време покушавајући да је на то наговорите.
Можда бисте тиме упропастили неку будућу прилику да успете. Овај
савет се даје и његовој породици. Они треба да буду стрпљиви,
схватајући да имају посла са болесном особом.
Ако има било каквих индикација да особа жели да престане да
пије, детаљно поразговарајте са неким ко је за њега највише
 88

заинтересован, а то је обично његова жена. Треба да стекнете слику

о његовом понашања, његовим проблема, окружењу из ког потиче,
озбиљности његовог стања и религијским склоностима. Ове
информације су вам потребне да бисте могли да се ставите у његов
положај, па да видите како бисте желели да се вама приђе да сте на
његовом месту.
Понекад је паметно да се сачека да тај човек оде у неки
лумперај. Породица ће се можда томе противити, али ако његово
физичко стање није угрожено, боље је да се рескира. Немојте ништа
предузимати када је он веома пијан, осим ако се одвратно понаша и
породица тражи вашу помоћ. Причекајте да се пијанка заврши или
бар на неки тренутак кад је бистрог ума. Онда пустите да га неко из
породице или пријатељ, упита да ли жели да заувек престане да
пије и да ли је спреман да уради све што је потребно. Ако одговори
потврдно, сву његову пажњу треба усмерити на вас, као особу која
се опоравила од алкохолизма. Ви треба да будете представљени
том човеку као члан Удружења, који у циљу сопственог опоравка,
покушава да помогне другима и коме ће бити драго да са њим
разговара, ако он то жели.
Ако он не жели да вас види, немојте никада да се намећете. Ни
породица никако не сме да га хистерично преклиње да уради нешто,
а ни о вама не треба много да му причају. Они треба да сачекају да
се заврши још једно његово пијанчење. Можда можете да оставите
ову књигу негде где би је он у међувремену могао видети. Овде се
не може дати никакво одређено правило. О томе мора да одлучи
породица. Али свакако им напомените да морају да буду стрпљиви,
јер би нестрпљење могло све да поквари.
Обично породица не треба ни да покуша да исприча вашу причу.
Кад год је могуће, избегавајте да упознате алкохоличара преко
његове породице. Бољи је приступ преко доктора или неке
институције. Ако ваш човек треба да се смести у болницу, то треба и
учинити, али не силом, осим ако је насилан. Пустите да му доктор,
ако жели, каже како има неко решење.
Када му буде боље, доктор може да предложи да га ви посетите.
Иако сте разговарали са његовом породицом, немојте је помињати
приликом првог разговор са њим. У оваквим условима, ваш
потенцијални члан ће видети да није ни под каквим притиском.
Имаће осећај да са вама може да сарађује без приговарања од
 89

стране његове породице. Посетите га док је још раздражљив.

Можда ће лакше схватити неке ствари док је у таквом стању.
Ако је икако могуће, виђајте се насамо. У почетку нека то буду
разговори о општим стварима. После неког времена, скрените ток
разговора на неки период пијанчења. Треба доста да му причајте о
својим навикама, симптомима и искуствима везаним за пиће да
бисте га охрабрили да говори о себи. Ако он жели да говори,
пустите га да говори. Тако ћете добити бољу идеју о томе како даље
да наставите. Ако он није комуникативан, испричајте му укратко о
вашој алкохоличарској "каријери" до дана кад сте престали да
пијете. Још увек немојте да му кажете како вам је то успело. Ако је
озбиљан, задржите се у причи на тешкоћама које је алкохол вама
задао, али пазите да не моралишете или делите лекције. Ако је
ведрог расположења, испричајте му смешне тренутке ваших
лудорија. Наведите га да и он исприча неке од својих.
Кад он види да и ви знате све о игри која се зове пијење, почните
себе да описујете као алкохоличара. Кажите му како сте били
збуњени и како сте на крају сазнали да сте болесни. Испричајте му
како сте се све борили да бисте престали да пијете. Покажите му
менталну склоност која води до прве чаше сваке пијанке.
Предлажемо вам да то учините онако како смо ми то учинили у
поглављу о алкохолизму. Ако је он алкохоличар, одмах ће вас
разумети. Неке ваше менталне противречности ће упоредити са
својим.
Ако сте закључили да је он прави алкохоличар, почните да разго-
варате о безнадежности која карактерише ову болест. Покажите му,
на основу вашег искуства, како неко чудно ментално стање које
окружује прво пиће, спречава да снага воље нормално
функционише. У овој фази не повезујте ништа са овом књигом, осим
ако ју је већ видео и о томе жели да разговара. Пазите добро да га
не назовете алкохоличарем. Нека он то сам закључи. Ако он упорно
и даље мисли да може да контролише своје пиће, кажите му да је то
могуће, ако није претешки алкохоличар. Ипак, инсистирајте на томе
да су врло мали изгледи да може сам да се опорави, ако је његова
болест већ узела озбиљног маха.
Наставите да говорите о алкохолизму као о болести која води у
смрт. Причајте о стањима тела и ума која је прате. Нека му сва
пажња буде фокусирана на ваша лична искуства. Објасните му да
 90

су многи осуђени на пропаст зато што никад нису схватили невољу у

којој се налазе. Доктори са правом нерадо говоре алкохоличарима
целу причу, осим ако то не служи доброј сврси. Ви, међутим, можете
да му говорите о безнадежности алкохолизма, јер ви му нудите
решење. Ускоро ће ваш пријатељ да призна како и он има многе,
ако не и све, особине једног алкохоличара. Ако је његов доктор
вољан да му каже да је алкохоличар, тим боље. Иако ваш штићеник
можда није у потпуности признао стање у ком се налази, постаје
веома радознао да сазна како сте се ви опоравили. Пустите га да
вам постави то питање, ако то жели. Кажите му тачно оно што се
вама догодило. Нагласите слободно духовну страну свега. Ако је он
агностик или атеиста, нагласите му да он не мора да се слаже са
вашим схватањем Бога. Он може да одабере било коју идеју која
му се свиђа, под условом да то за њега има смисла. Најважнија
ствар је да он постане вољан да верује у Силу већу од њега
самога и да живи у складу са духовним принципима.
Када радите са таквим човеком, да бисте описали духовне
принципе, боље је да користите језик свакодневног говора. Нема
потребе да се изазивају било какве предрасуде које он можда има
према неким теолошким изразима и схватањима који га ионако већ
збуњују. Не покрећите таква питања без обзира на ваша уверења.
Ваш штићеник може да буде припадник неке верске заједнице.
Његово религијско образовање и обука су можда далеко изнад
вашег. У том случају, он ће се питати, како ви можете ишта да
додате ономе што он већ зна. Међутим, биће радознао да сазна
како то да његова уверења нису делотворна, а да ваша изгледају
тако ефикасна. Он је можда пример оне истине која каже да сама
вера није довољна. Да би заживела, вера мора бити пропраћена
самопожртвовањем и несебичним, делотворним радом. Нека види
да нисте ту да њега нешто научите о религији. Признајте да он
вероватно зна више о томе од вас, али га наведите да размисли о
чињеници да, без обзира на дубину своје вере и знања, није то
могао да примени, јер иначе не би пио. Можда ће му ваша прича
помоћи да види где није успео да примени сва правила која тако
добро зна. Ми не представљамо ниједну веру или секту. Ми се
бавимо само са општим принципима, који су заједнички за већину
вера.
 91

У главним цртама испричајте програм рада, објасните како сте ви

оценили самог себе, како сте исправили своју прошлост и зашто се
сада трудите да помогнете њему. Важно је да он схвати како ваш
покушај да му предате ваше знање игра улогу која је од животне
важности за ваш опоравак. Он у ствари можда више помаже вама
него што ви помажете њему. Дајте му јасно до знања да вам он
ништа не дугује, да се ви једино надате да ће и он покушати да
помогне другим алкохоличарима када разреши своје тешкоће.
Напомените му да је веома важно да добробит других људи постави
испред своје. Јасно му ставите до знања да га нико ни на шта не
присиљава и да не морате поново да се видите, ако он то не жели.
Ви нећете да се љутите, ако он одустане, јер је он помогао вама
више него што сте ви помогли њему. Ако сте водили здрав разговор,
на миран начин и пун људског разумевања, највероватније сте
стекли пријатеља. Можда сте га узнемирили по питању
алкохолизма. И то је добро. Што се он осећа беспомоћнијим, то
боље. Тада су веће шансе да ће он да следи ваше предлоге.
Ваш кандидат ће можда да наведе разлоге зашто он не мора да
следи цео програм. Можда ће да се побуни на помисао да темељно
мора да "почистити своју кућу", што захтева да разговара са другим
људима. Немојте да се супротстављате таквим мишљењима.
Кажите му да сте се и ви некада осећали као он сада, али да
сумњате да бисте постигли значајан напредак да то нисте учинили.
Када га први пут посетите, кажите му нешто о Удружењу Анонимних
Алкохоличара. Ако покаже заинтересованост, позајмите му свој
примерак ове књиге.
Ако ваш пријатељ не жели да настави да говори о себи, немојте
предуго да се задржавате да му не досадите. Дајте му прилику да
размисли. Ако, ипак останете, пустите да он води разговор онако
како он то жели. Понекад нови човек нестрпљиво жели да почне
одмах са радом, а ви ћете можда да дођете у искушење да му то
дозволите. То је понекад погрешно. Ако касније буде имао
проблема, вероватно ће да каже да сте га ви пожуривали. Са
алкохоличарима ћете имати највише успеха, ако не показујете
страст да водите крсташки рат или реформу. Никада немојте да
говорите алкохоличару о моралу или духовности са висине,
једноставно му изложите духовне алатке, па нека их сам истражује.
Покажите му како су те алатке користиле вама. Понудите му
 92

пријатељство и дружење. Кажите му да ћете ви дати све од себе да

му помогнете ако жели да се опорави.
Ако не показује интерес за ваше решење, ако очекује да се ви
понашате само као банкар који решава његове финансијске невоље,
или као медицинска сестра након његових пијанки, можда ћете
морати да га оставите све док он не промени мишљење. То би
могао да уради тек пошто буде још више повређен.
Уколико је искрено заинтересован и жели да вас поново види,
замолите га да у међувремену прочита ову књигу. Када то уради,
мора сам да одлучи да ли жели да настави са радом. Не треба нико
да га пожурује или подстиче, ни ви, ни супруга, ни његови
пријатељи. Ако он треба да нађе Бога, та жеља мора да дође из
њега самога.
Ако он мисли да овај посао може да обави на неки други начин,
или ако више воли неки други приступ, охрабрите га да поступи по
својој савест. Ми немамо монопол над Богом, имамо само један
приступ који је у нашем случају био успешан. Ипак нагласите да ми
алкохоличари имамо много тога заједничког и да у сваком случају
желите да останете са њим у пријатељском односу. И нека то буде
за сада све.
Немојте да се обесхрабрите ако ваш потенцијални човек не буде
одмах сарађивао. Потражите неког другог алкохоличара и покушајте
поново. Сигурно ћете наћи некога ко је толико очајан да ће
нестрпљиво да прихвати оно што нудите. Мислимо да је чисто
губљење времена непрекидно прогонити човека који не може или не
жели да ради са вама. Ако такву особу оставите на миру, можда ће
се ускоро уверити да сама не може да се опорави. Потрошити
превише времена на било који случај значи одузети другом
алкохоличару прилику да живи и буде срећан. Један наш члан није
успео са првих шест потенцијалних штићеника. Он често каже да би,
да је наставио да се труди око ових шест случајева, одузео прилику
многим другим људима који су се од тада опоравили.
А сада претпоставите да по други пут посећујете овог човека. Он
је прочитао ову књигу и каже да је спреман да уради Дванаест
корака програма опоравка. Пошто имате сопствено искуство,
можете да му дате много практичних савета. Дајте му до знања да
му стојите на располагању, ако жели да донесе одлуку и исприча
 93

своју причу, али немојте на томе да инсистирате, ако он жели да се

посаветује са неким другим.
Можда је он без новца или је бескућник. Ако јесте, могли бисте
да му помогнете да добије посао или да му дате малу новчану
помоћ. Али не смете да оставите своју породицу или повериоце без
новца који њима припада. Можда ћете желети да га примите у своју
кућу на неколико дана. Будите дискретни. Проверите да ли ће га
ваша породица срдачно дочекати и да он не покушава да вам се
наметне због новца, стварања веза, или сталног боравка код вас.
Ако му то дозволите, само му тиме штетите. Омогућићете му да
буде неискрен. На тај начин му можда само помажете да пропадне,
а не да се опорави.
Никада не избегавајте ове одговорности, него ако се тога
прихватите, проверите да ли радите исправно. Помагање другима је
камен темељац вашег опоравка. Није довољно ту и тамо учинити
неко добро дело. Морате свакога дана, ако је то потребно, да играте
улогу Доброг Самарићанина. То може да значи многе непроспаване
ноћи, прекиде ваших задовољстава, прекид вашег посла. То би
могло да значи да ћете да делите свој новац и дом, да дајете савете
бесним женама и родбини, небројено много пута да идете у
полицијску станицу, санаторијуме, болнице, затворе и институције
за лечење. Можда ће вам телефони звонити у свако доба дана и
ноћи. И жена ће вам понекад рећи да се осећа запостављеном. Неки
ће вам пијанац можда разлупати намештај у кући или прогорети
душек од кревета. Ако је насилан, можда ћете морати да се са њим
побијете. Понекад ћете морати да позовете доктора и по његовим
упутствима да дајете лекове за смирење. Неком другом приликом
ћете можда морати да позовете полицију или хитну помоћ. Ту и
тамо мораћете да се суочите са таквим ситуацијама.
Ретко дозвољавамо неком алкохоличару да живи у нашој кући
дуже време. То за њега није добро и понекад ствара озбиљне
потешкоће у породици.
Ако неки алкохоличар не сарађује, нема разлога да занемарите
његову породицу. Према њима сте и даље пријатељски наклоњени.
Породици треба да понудите ваш начин живота. Ако они прихвате и
примењују духовне принципе, много су веће шансе да ће глава
породице да се опорави. Па ако он и настави да пије, живот ће за
породицу бити подношљивији.
 94

За ону врсту алкохоличара који је способан и вољан да се

опорави, потребно је или пожељно показати мало милосрђа у
уобичајеном смислу те речи. људи који вапе за мало новца или
кровом над главом пре него да победе алкохол су на погрешном
путу. Па ипак, ми дајемо све од себе да један другоме обезбедимо
баш те ствари, када је то оправдано. Ово можда изгледа
недоследно, али ми мислимо да није.
Овде се не ради о томе да ли ћемо нешто дати него када и како
то да урадимо. Управо од тога често зависи успех или неуспех.
Истог тренутка када почнемо да помажемо у опоравку, алкохоличар
почиње да се ослања на нашу помоћ уместо на Божју. Захтева ово
или оно тврдећи да не може да победи алкохол док нису
задовољене његове материјалне потребе. То је бесмислица. Неки
од нас су преживели врло тешке ударце да би схватили ову истину:
без обзира да ли имамо посао или не, да ли имамо жену или не,
једноставно не престајемо да пијемо све док је наша зависност од
других људи преча од наше зависности од Бога.
Урежите у свест сваког човека идеју да он може да се опорави
независно од било кога. Једини услов је да он верује у Бога и да
"почисти своју кућу".
А сада о породичним проблемима! Можда је у питању развод,
одвојен живот или тек натегнути односи. Када је ваш човек исправио
грешке које је учинио према својој породици, онако како је могао,
када је потпуно објаснио нове принципе према којима живи, он сада
треба и да примењује те принципе у свом дому. У ствари, ако је
довољно срећан да има дом. Иако је његова породица у много чему
погрешила, он не треба о томе да брине. Он мора да се усредсреди
на свој духовни живот и његову манифестацију. Свађе и утврђивање
кривице треба избегавати као кугу. У многим породицама је то врло
тешко изводљиво, али мора тако да се поступа уколико се очекују
било какви резултати. Ако се у томе истраје неколико месеци,
његова породица ће осетити велики учинак. Чак и људи који уопште
не одговарају једни другима могу да пронађу ону основну тачку на
којој могу да се разумеју. Мало по мало породица може да увиди
своје мањкавости и да их коначно призна. О њима се онда може
расправљати у пријатељској атмосфери која доноси помоћ.
Пошто су видели опипљиве резултате, чланови породице ће
можда да пожеле да наставе живот заједно. Ово се дешава
 95

природно и спонтано, у правом тренутку, под условом да

алкохоличар настави да буде трезан, брижан и од помоћи без
обзира на све што неко каже или ради. Наравно, дешава се често да
се не држимо овог стандарда. Али, морамо одмах да покушамо да
исправимо грешке, како не бисмо платили казну неком пијанком.
У случају развода или одвојеног живота није потребно журити са
одлукама о заједничком животу. Човек мора да буде сигуран да се
заиста опоравља. Супруга би требало у потпуности да разуме његов
нов начин живота. Ако треба да обнове свој некадашњи однос, то
мора да се заснива на квалитетнијој основи, јер она претходна није
функционисала. А то значи потпуно нов став и дух у свему. Понекад
је за целу породицу најбоље да остану раздвојени. Очито је да овде
нема правила. Нека алкохоличар настави са својим програмом из
дана у дан. Када дође дан да поново живе заједно, то ће бити јасно
и једној и другој страни.
Не дозволимо ни једном алкохоличару да каже како не може да
се опорави ако му се породица не врати. То једноставно није
истина. У неким случајевима жена се, из овог или оног разлога,
никада неће вратити. Подсетите вашег штићеника да његов
опоравак не зависи од људи. Он зависи од његовог односа са
Богом. Видели смо људе који су се опоравили, а њихове породице
им се никада нису вратиле. Али исто тако смо видели и неке који су
посрнули кад им се породица прерано вратила.
Ви и нова особа треба да корачате путем духовног развоја дан
по дан. Уколико будете упорни, догодиће вам се дивне ствари. Када
погледамо уназад, схватићемо да је све што нам се догодило,
пошто смо се ставили у Божје руке, боље од свега што смо
планирали. Следите упутства Више Силе и одмах ћете живети у
новом и предивном свету без обзира на околности у којима сада
живите.
Када радите са неким човеком и његовом породицом, треба да
пазите да не учествујете у њиховим свађама. Ако то урадите могли
бисте да покварите могућност да им будете од помоћи. Али посебно
нагласите његовој породици да је он веома болестан човек и да
према њему треба да се понашају у складу са том чињеницом.
Морате да их упозорите да се не изазива озлојеђеност или
љубомора. Истовремено треба да им објасните да његове
карактерне мане неће нестати преко ноћи. Укажите им на то да је он
 96

ушао у период духовног раста. Ако постану нестрпљиви, замолите

их да се увек сете благословене чињенице да је он ипак трезан.
Уколико сте успешно решили своју породичну ситуацију, кажите
породици новопридошлог како сте то постигли. На тај начин можете
да им покажете прави пут без критиковања њихове ситуације. Прича
како сте ви и ваша жена пребродили своје тешкоће вреднија је од
било које критике.
Под претпоставком да смо духовно опорављени, можемо да
радимо много тога што алкохоличари не би требало да раде. људи
нам кажу да не смемо да идемо на места где се служи алкохол, да
не смемо да га држимо у нашим кућама, да морамо да се клонимо
пријатеља који пију, да морамо да избегавамо филмове који
приказују сцене пијанчења, да не смемо да идемо у барове, да наши
пријатељи морају да сакрију флаше са пићем ако им долазимо у
госте, да не смемо уопште да мислимо на алкохол и да нико не сме
да нас на њега подсећа. Наше искуство нам говори да све ово и није
неопходно.
Сваки дан се срећемо са таквим ситуацијама. Алкохоличар који
не може да се суочи са таквим ситуацијама има још увек ум
алкохоличара и нешто није у реду са његовим духовним стањем.
Једину прилику да остане трезан имао би на Северном полу, али
чак и тамо би могао да се појави неки Еским са флашом вискија и
све уништи! Можете о томе да питате било коју жену која је послала
свог мужа у далека места надајући се да ће тако да реши проблем
са алкохолом.
По нашем мишљењу, било који план борбе против алкохолизма,
који предлаже заштиту алкохоличара од његових искушења, осуђен
је на пропаст. Ако алкохоличар покуша да заштити самог себе,
можда ће и успети, али само на кратко, да би се после тога сручио
на пиће жешће него икад пре. Испробали смо ове методе. Сваки
покушај да се уради немогуће је неминовно пропао.
Према томе, наше правило је да се не избегава место где људи
пију, ако имамо оправдан разлог да будемо тамо. То укључује
барове, ноћне клубове, игранке, пријеме, венчања, чак и обичне
седељке са пријатељима. Човеку који је имао искуства са
алкохоличарем ово може да изгледа као изазивање судбине, али то
није тачно.
 97

Приметићете да смо навели врло важан услов. Зато се за сваку

ситуацију прво упитајте: "Имам ли ја добар друштвени, пословни
или лични разлог да одем на то место? Или можда очекујем да
кришом уживам у атмосфери која влада на тим местима?" Ако на
ова питања одговорите на задовољавајући начин, не треба да
страхујете. Идите, или немојте да идите, урадите како вам се чини
да је најбоље. Али, пре него што кренете, будите сигурни да су вам
духовни темељи чврсти и да су ваши мотиви за одлазак заиста
оправдани. Не размишљајте шта добијате од овог изласка. Мислите
на то како ви можете бити од користи другима. Ако се колебате,
било би најбоље да уместо изласка помогнете неком другом
алкохоличару.
Зашто да седите тужног лица на местима где се пије, уздишући
за добрим старим временима. Ако је то неко весеље, покушајте да
увећате задовољство оних који се тамо налазе. Ако је то неки
пословни сусрет, идите и посветите се послу са ентузијазмом.
Уколико сте са особом која жели да једе у бару, свакако пођите са
њом. Дајте својим пријатељима до знања да због вас не морају да
мењају своје навике. Изаберите право време и место да објасните
пријатељима зашто вам алкохол смета. Ако им то детаљно
објасните, мало ко ће вам нудити да пијете алкохол. Док сте пили,
повлачили сте се, мало по мало, из живота. Сада се враћате у
друштвени живот овог света. Немојте поново да почнете да се
повлачите само зато што ваши пријатељи пију алкохол.
Ваш задатак је, сада, да будете на местима где највише можете
другима да помогнете, зато не оклевајте да одете било где ако
можете да будете од користи. Не оклевајте да одете и на
најпрљавије место на свету, ако вас задатак тамо води. Останите на
првој линији животног фронта наоружани овим мотивима, а Бог ће
се побринути да останете неповређени.
Многи од нас држе код куће алкохол. Често нам је потребан за
нове регруте у тешким стањима мамурлука. Неки од нас и даље
служе алкохол својим пријатељима под условом да нису
алкохоличари. Али, неки од нас мисле да не треба никоме да
нудимо алкохол. Ово је тема о којој се не расправљамо. Сматрамо
да свака породица треба сама о овоме да одлучи, имајући у виду
околности у којима живи.
 98

Морамо да пазимо да не покажемо своју нетолерантност или

мржњу према пићу као институцији. Искуство нам је показало да
такав став никоме не користи. Сваки нови алкохоличар тражи међу
нама толерантан став и заиста одахне када схвати да нисмо ловци
на вештице. Нетолерантна атмосфера може да одбије
алкохоличаре чији су животи могли да буду спашени да није било
таквих глупости. Чак и када је у питању умерено конзумирање
алкохола наш нетолерантан став не би донео ништа добро, јер ни
један од хиљаду људи који пију не жели да му о алкохолу било шта
каже неко ко мрзи алкохол.
Надамо се да ће Анонимни Алкохоличари једнога дана да
помогну свету да боље схвати тежину проблема алкохолизма, али
нећемо да будемо од користи ако је наш став пун горчине или
непријатељства. Алкохоличари на то не би пристали.
На крају крајева, све наше проблеме смо сами себи створили.
Флаше су биле само симбол. Осим тога, престали смо да се
боримо против било кога или било чега. Морамо то и даље да
радимо!
 99

Поглавље 8

ПОСВЕЋЕНО СУПРУГАМА7

Ова књига, уз неколико изузетака, говори о мушкарцима.

Међутим, све оно о чему смо говорили односи се и на жене. Круг
наше помоћи женама које пију све више се шири. Постоје докази да
се жене опорављају истом брзином као и мушкарци ако покушају да
прихвате наше предлоге.
Али уз сваког човека који пије везани су други људи: жена која
стрепи од нове пијанке, отац и мајка који гледају како им син
пропада.
Међу нама се налазе жене, рођаци и пријатељи чији су проблеми
решени, али исто тако и неки који још нису нашли срећан излаз.
Желимо да се жене Анонимних Алкохоличара обрате женама оних
мушкараца који превише пију. Оно што оне кажу може да се односи
готово на свакога ко је родбински или емоцијама везан за
алкохоличара.
Као жене чланова Удружења Анонимних Алкохоличара желимо
да знате да вас ми разумемо као мало ко други. Желимо да
анализирамо грешке које смо направиле. Желимо да вас уверимо
да ниједна ситуација или патња нису толико тешке да не могу да се
превазиђу.
Нема никакве сумње да смо и ми прошли тим трновитим путем.
Дуго је трајала наша веза са повређеним поносом, фрустрацијом,
самосажаљењем, неразумевањем и страхом. Све ово и није неко
баш пријатно друштво. То нас је одвело у болесно саосећање и
љуту озлојеђеност. Неке од нас су ишле из крајности у крајност, увек
са надом да ће једнога дана они које волимо поново бити као што су
некад били.
Наша оданост и жеља да наши мужеви опет подигну главу и буду
као други мушкарци донели су нам разне непријатне ситуације. Биле
смо несебичне и пожртвоване. Говориле смо небројене лажи да
заштитмо свој понос и углед наших мужева. Молиле смо Бога,
7
Napisano 1939. godine kada je bio veoma mali broj žena u AA tako da ovo poglavlje pretpostavlja da je alkoholičar u porodici
muž. Ali, mnogi predlozi koji su ovde dati mogu da se prihvate kao pomoć osobi koja živi sa alkoholičarkom, bilo da ona još
uvek pije, ili da se oporavlja u AA. Sledeća korisna uputstva se nalaze na 121. strani.
 100

преклињале, биле стрпљиве. Нападале смо оштро. Знале смо да

побегнемо. Биле смо хистеричне. Биле смо и на смрт преплашене.
Тражиле смо саосећање. Упуштале смо се у љубавне везе да бисмо
се осветиле.
Наши домови су били бојна поља многих вечери. А ујутру бисмо
се изљубили и помирили. Наши пријатељи су нам саветовали да их
оставимо, што смо и чиниле врло одлучно али смо се опет убрзо
враћале, увек пуне наде. Наши мужеви су се најсвечаније
заклињали да више никада неће да пију. Веровали смо им и онда
када у то нико није могао или хтео да верује. А онда, за неколико
дана, недеља или месеци дошло би до нове провале пића.
Пријатељи су нам ретко долазили у госте јер никада нису знали
кад и у каквом стању ће се појавити глава породице. Једва да смо
могли да имамо било какве друштвене обавезе. На крају смо
живели готово потпуно сами. Када смо били позвани да изађемо,
наши мужеви би кришом толико попили да би нам све пресело. А
када ништа нису пили, својим самосажаљењем би свима покварили
расположење.
Никада није било материјалне сигурности. Положај на послу је
увек био у опасности, ако не и изгубљен. Ни блиндирани аутомобил
није могао да донесе кући коверат са платом. А чековни рачун се
топио као снег у јуну.
Понекад је било и других жена. Како су само болна била таква
открића, и како је било окрутно да чујемо да их оне боље разумеју
од нас!
Утеривачи дугова, шефови полиције, љути таксисти, полицајци,
скитнице, ортаци, чак и жене, били су на листи људи које су наши
мужеви доводили кући, а при том су сматрали да смо ми
негостољубиве. Пребацивали су нам да смо "убице сваког весеља,
гунђалице, мрзовољне." Следећег јутра би опет били при себи, ми
бисмо им опраштале и трудиле се да заборавимо.
Покушавале смо да сачувамо љубав деце према њима. Дечици
смо говориле да им је отац болестан, што је било много ближе
истини него што смо и саме схватале. Тукли су децу, разбијали
врата, разбијали скупоцено посуђе, откидали дирке клавира. Усред
таквих ужасних испада знали су да побегну претећи да ће заувек да
оду са другом женом. У очају смо се саме напијале, у нади да ће то
 101

напијање окончати сва остала. Оно што сигурно нисмо очекивале је

да ће се то нашим мужевима свидети.
Можда смо у овој фази већ биле разведене и одвеле децу код
наших родитеља. После тога су нас мужевљеви родитељи оштро
критиковали што смо га напустили. Обично ми их нисмо напуштале.
Остајале смо и даље смо остајале. На крају смо се запошљавале,
јер је немаштина чекала и нас и нашу породицу.
Почеле смо да тражимо савет лекара јер су пијанчења постајала
све учесталија. Алармантни физички и ментални симптоми, све
дубља грижа савести, депресија и осећај мање вредности који су
притисли наше вољене, све нас је то на смрт плашило и разарало.
Као животиње које вучом окрећу точак, радиле смо стрпљиво и
напорно, падајући од умора након узалудног настојања да станемо
на чврсто тло. Већина нас је дошла до последње фазе која је
подразумевала његов одлазак у неки здравствени центар,
санаторијум, болницу, или затвор. Понекад је било делиријума и
лудила са вриштањем. Смрт је често била веома близу.
У таквим условима је нормално да смо правиле грешке. Неке
грешке су резултат незнања о алкохолизму. Понекад смо као кроз
маглу виделе да имамо посла са болесним човеком. Да смо потпуно
разумеле природу алкохоличарске болести, можда бисмо другачије
поступале.
Како су мушкарци, који су волели своје жене и децу, могли да
буду тако неразумни, неосетљиви, тако окрутни? Мислиле смо да у
таквим људима нема љубави. И баш када смо биле уверене да
немају срца, изненадили би нас новим одлукама и новом пажњом.
Неко време би били дивни људи као некад, а онда би још једном све
то срушили до темеља. Када их питате зашто су поново почели да
пију, дали би вам неки смешан изговор или га не би ни имали. То
нас је збуњивало и ломило нам срце. Зар смо толико погрешиле у
вези са човеком за кога смо се удале? Када су пили, били су нам
странци. Понекад су били тако неприступачни да је изгледало као
да је око њих саграђен огроман зид.
Па чак и да нису волели своје породице, како су могли да буду
толико слепи да не виде сопствену слику? Шта се догодило са
њиховим расуђивањем, здравим разумом, њиховом снагом воље?
Зашто нису могли да увиде да је пиће за њих пропаст? Зашто су се
 102

слагали са чињеницом да се налазе у опасности, кад им се на то

скрене пажња, а одмах после тога се поново напију?
Ово су само нека питања која муче мисли сваке жене чији је муж
алкохоличар. Надамо се да је ова књига дала одговор на нека од
тих питања. Можда ваш муж живи у том чудном свету алкохолизма
где је све искривљено и претерано. Ви можете да видите да вас он
воли са оном бољом страном себе. Наравно, постоје и такве ствари
као што је неслагање нарави, али скоро у сваком случају
алкохоличар само изгледа као да не воли и да је безобзиран.
Обично је то зато што је он тако збуњен и болестан па може да каже
и учини све те застрашујуће ствари. Данас су већина тих наших
људи бољи мужеви и очеви него што су то икада пре били.
Покушајте да не осуђујете вашег мужа алкохоличара без обзира
шта каже или ради. Он је само још једна веома болесна и неразумна
особа. Поступајте са њим, када то можете, као да има запаљење
плућа. Када вас љути, запамтите да је веома болестан.
Постоји један битан изузетак од претходно споменутог. Схватамо
да су неки људи у бити злонамерни и никакво стрпљење неће да
вам помогне. Алкохоличар ове врсте би могао одмах да употреби
ово поглавље као палицу да вас удари у главу. Немојте то да му
дозволите. Ако сте сигурни да је такав, можда осећате да је најбоље
да одете. Да ли је у реду да му дозволите да вама и вашој деци
уништи живот? Поготову када има могућност да престане да пије и
злоставља, само под условом да је спреман да плати пуну цену да
то постигне.
Проблем са којим се ви борите обично спада у једну од четири
категорије:
Прва категорија: ваш муж можда само воли много да пије. Можда
пије непрекидно или много само у одређеним ситуацијама. Можда
троши превише новца на пиће. Можда због тога постаје све
успоренији, физички и умно, а то ни сам не примећује. Понекад се
ви и његови пријатељи осећате непријатно због њега. Сигуран је да
може да контролише своје конзумирање алкохола, да му алкохол не
шкоди и да је конзумирање алкохола саставни део посла којим се он
бави. Вероватно би се увредио када бисте га назвали
алкохоличарем. Овај свет је препун људи као што је он. Неки ће
само да смање количину пића, или чак потпуно да престану, а неки
 103

неће. Већина оних који тако наставе, после извесног времена

постаће прави алкохоличари.
Друга категорија: ваш муж показује знаке да није у стању да
контролише алкохол, није у стању да апстинира чак и када то жели.
Често је са њим потпуно немогуће изаћи на крај када попије. Он
признаје да је све то тачно, али је уверен да ће да му буде боље.
Почео је да испробава, уз вашу сарадњу или без ње, разне начине
како би смањио конзумирање алкохола, или чак потпуно престао.
Можда је почео да губи пријатеље. Можда његов посао због пића
иде лоше. Понекад је забринут и постаје свестан да не може да пије
као други људи. Понекад пије ујутру и током дана да би савладао
своју нервну напетост. Дубоко се каје после тешких пијанки и каже
вам да жели да престане. Али, када се мало опорави, опет почиње
да мисли како може умерено да пије. Мислимо да је ова особа у
опасности. Она има обележја правог алкохоличара. Можда још увек
може релативно успешно да се бави својим послом. Он ни у ком
случају није уништио све око себе. Како ми између себе кажемо, "он
жели да жели да престане да пије".
Трећа категорија: овај муж је много дубље забраздио од мужа из
друге категорије. Иако је некад био као и он, сада се налази у горем
стању. Пријатељи су му нестали, дом му се распада и он не може да
задржи посао. Можда су позвали и доктора, а почело је и мучно
обилажење санаторијума и болница. Он признаје да не може да пије
као и остали људи, али не разуме зашто. Још увек верује да ће
пронаћи начин да то оствари. Можда је стигао у фазу када очајнички
жели да престане да пије, али не може. Његов случај доноси
додатна питања на која ћемо покушати да вам одговоримо. У овој
ситуацији, још увек можете да помогнете.
Четврта категорија: можда имате мужа који вас потпуно баца у
очајање. Премештају га из једне институције у другу. Насилан је или
изгледа потпуно ненормално кад је пијан. Понекад пије и кад се
враћа кући из болнице. Можда је већ доживео делиријум тременс.
Доктори можда слежу раменима и саветују вам да га сместите у
институцију. Можда сте већ били присиљени да га тамо оставите.
Ова слика не мора да буде тако црна као што изгледа. Многи наши
мужеви су већ били у оваквој фази, а ипак су се касније опоравили.
Вратимо се супругу број један. Заиста је веома чудно како је
често тешко са њим изаћи на крај. Он ужива да пије. Пиће му
 104

подстиче машту. Пријатељи му изгледају ближи кроз велику чашу

вискија. Можда и ви волите са њим да попијете пиће када он не
претерује. Провели сте заједно пријатне вечери причајући уз пиће
испред камина. Можда обоје волите забаве које би биле досадне
без пића. И ми смо уживали у таквим вечерима. Било нам је лепо.
Знамо све о пићу као средству које подстиче и помаже дружење.
Неки од нас, али не сви, мисле да пиће има своје предности када се
разумно конзумира.
Први услов за успех је да никада не треба да се љутимо. Чак и
када ваш муж постане несносан и када морате привремено да га
напустите, урадите то, ако је икако могуће, без мржње. Стрпљење и
добра воља су овде најпотребнији.
Наша следећа сугестија је да му никада не говорите шта он
треба да ради по питању његовог конзумирања алкохола. Ако он
помисли да сте гњаватор, или „убица“ сваког весеља, ваше шансе
за било какав успех биће равне нули. Користиће то као изговор да
још више пије. Рећи ће вам да га не разумете. То вам може донети
многе вечери самоће. Можда ће потражити неког другог да га теши,
а тај други не мора увек да буде мушкарац.
Будите чврсти у одлуци да вам његово пиће неће покварити
односе са децом или пријатељима. Њима је потребно ваше друштво
и помоћ. Постоји могућност да живот буде испуњен и користан иако
ваш супруг наставља да пије. Познајемо жене које не живе у страху
чак су и срећне и у оваквим условима. Немојте да усмерите своје
срце на то да преобразите свог мужа. Можда вам то неће поћи за
руком, без обзира на ваша настојања.
Знамо да је ове савете понекад тешко следити, али себе ћете
поштедети многих патњи ако успете да их примените у пракси. Ваш
муж ће можда почети да цени ваше здраво расуђивање и
стрпљење. Ово може да отвори пут за разговор о његовом
проблему са алкохолом. Покушајте да га наведете да сам почне о
томе да прича. Приликом таквог разговора, никако не смете да га
критикујете. Покушајте, уместо тога, да се ставите на његово место.
Нека види да желите да помогнете, а не да критикујете.
Када се разговор развије, можете да му предложите да прочита
ову књигу или бар поглавље о алкохолизму. Кажите му да сте
забринути, иако је то можда непотребно. По вашем мишљењу
требало би да се боље упозна са неким стварима, јер свако треба
 105

јасно да схвати каква му опасност прети уколико превише пије.

Покажите му да имате поверења у његову снагу да престане да пије
или да бар смањи. Кажите му да не желите да га смарате и
зановетате већ да бисте само волели да се брине о свом здрављу.
Тако ћете га можда и заинтересовати за алкохолизам.
Он вероватно има неколико алкохоличара међу својим
познаницима. Можете да му предложите да заједно покушате да им
помогнете. Пијанице воле да помажу другим пијаницама. Ваш ће
муж можда хтети да разговара са неким од њих.
Уколико овакав приступ не побуди интересовање код вашег
мужа, најбоље би било да баталите ову тему, али после
пријатељског разговора ваш муж ће се вероватно сам на њу
вратити. Ово би могло да се претвори у стрпљиво, дуго чекање, али
ће се сигурно исплатити. У међувремену, можете да покушате да
помогнете жени неког другог алкохоличара. Ако поступате у складу
са овим принципима, ваш муж би могао да престане или бар смањи
конзумирање алкохола.
Претпоставимо, међутим, да ваш муж спада у другу категорију. У
том случају могу да се примењују исти принципи као код супруга из
прве категорије. Али после следећег пијанчења питајте га да ли би
стварно желео да престане да пије заувек. Немојте тражити да то
учини због вас или било ког другог. Само га питајте да ли би он то
желео?
Има шансе да би он то заиста желео. Покажите му ваш примерак
ове књиге и кажите му шта сте у њој открили о алкохолизму.
Објасните му да су писци ове књиге алкохоличари и да знају о чему
пишу. Препричајте му неке од занимљивих прича које сте
прочитали. Ако мислите да би га било срамота да прихвати духовни
лек, замолите га да прочита поглавље о алкохолизму. Тада ће
можда бити довољно заинтересован да настави да чита.
Ако све ово прихвати са одушевљењем, ваша сарадња ће бити
од великог значаја. Уколико је то млако примио или мисли да није
алкохоличар, саветујемо вам да га оставите на миру. Немојте да га
наговарате да прихвати овај програм. Семе је посађено у његов ум.
Свестан је да се на хиљаде људи сличних њему опоравило.
Међутим, не подсећајте га на то након што је попио, јер би се могао
наљутити. Пре или касније, видећете га како поново чита ову књигу.
Причекајте да опет посрне и можда ће се тада уверити да мора
 106

нешто да уради, јер што га ви више пожурујете, тиме се више

одуговлачи његов опоравак.
Уколико имате супруга који спада у трећу категорију, можда ћете
имати срећу. Пошто сте убеђени да жели да престане да пије,
можете да му приђете са овом књигом радосни као да сте открили
извор нафте. Можда неће бити одушевљен као ви, али ће готово
сигурно да прочита ову књигу и можда ће одмах да се прикључи
програму. Ако се то не деси, вероватно нећете још дуго чекати.
Понављамо вам још једном, немојте да га на то присиљавате. Нека
то сам одлучи. Весело сачекајте да преброди још пијанки. Разгова-
рајте о стању у ком се налази или о књизи само кад сам покрене ту
тему. У неким случајевима је боље да неко ван породице донесе ову
књигу. Такве особе могу да га подстакну да нешто предузме и да
при том не изазову непријатељску реакцију. Ако је ваш муж нор-
мална особа у сваком другом погледу, ваши су изгледи у овој фази
веома добри.
Вероватно претпостављате да за људе из четврте категорије
уопште нема наде, али то није тачно. Многи чланови Анонимних
Алкохоличара су били као они. Сви су од њих дигли руке. Изгледало
је да је пораз неминован. Па ипак, често је опоравак тих људи био
спектакуларан и снажан.
Изузеци постоје. Неки људи су пали под тако снажан утицај
алкохола да не могу да престану да пију. Постоје и случајеви
алкохолизма који је додатно искомпликован неком другом болешћу.
Добар доктор или психијатар може да вам каже да ли су те
компликације озбиљне природе. У сваком случају настојте да ваш
муж прочита ову књигу. Могао би да реагује са одушевљењем. Ако
се већ налази у болници за душевно оболеле, а успе да убеди вас и
доктора да је стварно спреман да се прихвати посла, пружите му
прилику да проба наш метод, сем ако доктор сматра да је његово
ментално стање исувише ненормално и опасно. Ову препоруку
дајемо уверени, у одређеној мери, у њен успех. Годинама радимо са
алкохоличарима који су смештени у институције. Од када је по први
пут ова књига објављена, Анонимни Алкохоличари су помогли да се
на хиљаде алкохоличара отпусти из азила и болница било које
врсте. Већина се тамо никада више није вратила. Снага Бога далеко
досеже!
 107

Можда имате обрнуту ситуацију у рукама. Можда имате супруга

који је препуштен сам себи, а требало би да је у болници. Неки
људи не могу, или не желе да победе алкохол. Када постану
превише опасни, мислимо да је најбоље да се затворе, али наравно,
пре тога увек морамо да се посаветујемо са неким добрим
доктором. Жене и деца таквих људи ужасно пате, али сигурно не
више од њих самих.
Понекад морамо да почнемо живот из почетка. Познајемо жене
које су то учиниле. Ако те жене прихвате духовни начин живљења,
њихов ће животни пут бити лакши.
Ако вам је супруг пијаница, вероватно бринете шта други људи
мисле о томе и зато мрзите да се виђате са својим пријатељима.
Све више и више се повлачите у себе и мислите како сви причају о
неприликама у вашој кући. Избегавате тему пића чак и пред својим
родитељима. Не знате шта да кажете деци. Када вам је супруг
лоше, дрхтите у самоћи жалећи што је телефон икад измишљен.
Утврдили смо да је у већини случајева ова непријатност потпуно
непотребна. Немојте да се упуштате у дуге расправе о вашем мужу,
већ пажљиво објасните пријатељима природу његове болести.
Притом свакако морате да будете опрезни да не осрамотите или
увредите свог мужа.
Када будете пријатељима пажљиво објаснили да је он болестан
човек, створићете нову атмосферу. Нестаће границе које су пос-
тојале између вас и ваших пријатеља уз још дубље саосећање и
разумевање. Више се нећете осећати као да су све очи упрте у вас,
нити ћете бити присиљени да се извињавате као да је ваш муж
слабог карактера. Он може бити свакакав, али нема слаб карактер.
Ваша нова храброст и снага, природно понашање и губитак осећаја
да сви мотре на вас, учиниће за вас велике промена на друштвеном
плану.
Исти принципи се примењују када су у питању деца. Ако није
потребно да се заштите од оца, најбоље је да нисте ни на чијој
страни када се са њима свађа док пије. Употребите своју енергију да
подстичете боље разумевање међу свима. Тада ће попустити та
очајна напетост која уништава дом сваког ко превише пије.
Често сте осећали обавезу да кажете на његовом послу или
пријатељима да је он болестан, а он је у ствари лечио мамурлук.
Избегавајте да одговарате на такве захтеве што је више могуће.
 108

Пустите свог мужа нека сам објашњава када је то могуће. Ваша

жеља да га заштитите не сме да буде разлог да лажете људе који
имају право да знају где је он и шта ради. Поразговарајте са њим о
томе када је трезан и добро расположен. Питајте га шта жели да
урадите ако вас поново доведе у такав положај. Али водите рачуна
да не будете озлојеђени због оно што је последњи пут урадио.
Постоји још један страх који паралише човека. Можда се бојите
да ће ваш супруг да изгуби службу, мислите на срамоту и тешка вре-
мена која би погодила вас и децу. Ово бисте могли да доживите, а
можда сте кроз то већ више пута и пролазили. Уколико се поново
догоди, гледајте на то из другачијег угла. Можда ће то бити
благослов! Можда ће баш то уверити вашег мужа да заувек
престане да пије. И ви сада знате да он може да престане, само ако
је вољан. И ово се стално понавља, ова очигледна невоља учинила
нам је услугу јер је отворила пут до спознаје о Богу.
Већ смо негде споменули колико је живот бољи када се живи на
духовној основи. Ако Бог може да реши стару загонетку
алкохолизма, онда може да реши и ваше проблеме. Ми супруге смо
схватиле да смо, као и сви други, биле болно погођене поносом,
самосажаљењем, таштином и свим осталим карактеристикама
егоцентричне личности и нисмо се издигле изнад себичности или
непоштења. Када су наши мужеви почели да примењују духовне
принципе у свом животу, осетиле смо и саме потребу да то исто
учинимо.
У почетку, неке од нас нису веровале да нам је потребна таква
помоћ. Углавном смо мислиле да смо добре супруге, које би могле
да буду и боље само када би наши мужеви престали да пију. Али,
било је глупо да мислимо како смо ми сувише добре да би нам
требао Бог. Сада покушавамо да примењујемо духовне принципе у
свим областима свог живота. Када то радимо, схватамо да тако
решавамо и своје проблеме. Полако нестају страх, забринутост и
болна осећања, а то је предивно. Позивамо вас да пробате наш
програм, јер вашем мужу ништа не може толико да помогне као
радикална промена понашања према њему, а то ће вам показати
само Бог. Будите уз свог мужа, ако је то могуће.
Ако ви и ваш супруг пронађете решење за све већи проблем са
пићем, свакако ћете бити врло срећни. Међутим, сви проблеми неће
бити решени одмах. Семе је почело да клија у новом тлу, али је раст
 109

тек започео. Упркос вашој новонасталој срећи биће успона и падова.

Многи стари проблеми ће и даље да вас прате. То треба очекивати.
Поверење и искреност које делите ви и ваш муж биће стављени
на пробу. Ове вежбе треба сматрати као део вашег образовања, јер
на тај начин учите да живите. Правићете грешке, али ако сте
озбиљни, оне вас неће срушити. Уместо тога, на тим грешкама ћете
нешто научити. Када се оне преброде, долази бољи живот.
Неки од проблема са којима ћете се суочити су раздражљивост,
повређена осећања и озлојеђеност. Муж ће вам бити понекад
неразуман и ви ћете имати потребу да га критикујете. Све почиње
од малог облачка на хоризонту кућног неба, а онда се он претвори у
олујне облаке свађе. Такве породичне свађе су веома опасне,
нарочито за вашег мужа. Врло често морате да носите терет
избегавања или контроле опасних ситуација. Немојте никада да
заборавите да је озлојеђеност смртна опасност за алкохоличара. Не
кажемо да увек морате да се сложите са супругом када дође до
истинских размимоилажења у мишљењима. Само будите пажљиви
да то неслагање не прати огорченост или критиковање.
Ви и ваш муж ћете схватити да вам је много лакше да се решите
озбиљних проблема него оних тривијалних. Следећи пут када
будете имали жучни разговор, без обзира на тему, требало би да се
једно од вас благонаклоно осмехне и каже „Ово постаје превише
озбиљно. Жао ми је изнервирао/ла сам се. Хајде да о томе
разговарамо касније". Ако ваш супруг покушава да живи на
духовним основама, учиниће све што је у његовој моћи да избегне
свађу и правдање.
Ваш муж зна да вам дугује много више него да буде само трезан.
Он жели да испуни дато обећање. Па ипак немојте превише да
очекујете. Његов начин размишљања и понашања су резултат
дугогодишње навике. Стрпљење, толеранција, разумевање и љубав
унапред штите од зла. Покажите му да ове вредности живе у вама и
он ће вам тада узвратити на исти начин. Правило је: живи и пусти
другог да живи. Ако обоје покажете да сте вољни да исправите
своје грешке, неће бити потребно да једно друго критикујете.
Ми жене у себи носимо слику идеалног мужа, тип човека какав би
наш супруг требало да буде. Најприроднија ствар на свету је да,
када он једном реши проблем са пићем, очекујемо како ће он да
постане човек из наших снова. Међутим, највероватније да он то
 110

неће бити, јер је и он, као и ви тек на почетку свог развоја. Будите
стрпљиви.
Врло вероватно да ће нас мучити још један осећај а то је
озлојеђеност зато што наша љубав и верност нису могли да излече
нашег супруга од алкохолизма. Не свиђа нам се помисао да је
садржај неке књиге, или рад са другим алкохоличарем, постигао за
неколико недеља оно за шта смо се ми годинама бориле. У таквим
тренуцима заборављамо да је алкохолизам болест коју ми нисмо
могли да контролишемо нашим снагама. Ваш ће супруг бити први
који ће рећи да су га ваша оданост и брига довели до тачке у којој је
могао да доживи духовно искуство. Без вас би се он већ одавно
распао у парампарчад. Када вам навру љутите мисли, покушајте да
застанете и набројите благодети које су вам подарене. На крају
крајева, ваша је породица опет уједињена, алкохол више није
проблем, а ви и ваш муж радите заједно да створите будућност о
којој нисте ни сањали.
Постоји ту још једна потешкоћа, а то је да ћете можда да
постанете љубоморни на пажњу коју он поклања другим људима,
нарочито алкохоличарима. Толико сте жељни његовог друштва, а он
упркос томе сате и сате проводи помажући другим људима и
њиховим породицама. Осећате да би сада требало да припада
вама. Чињеница је да он мора да ради са другима да би и сам остао
трезан. Понекад ће толико да брине о другима да ће вас
запоставити. Кућа ће вам бити пуна странаца. Неки од њих вам се
неће свиђати. Он се узбуђује због њихових невоља, а због ваших
уопште не. Неће бити од велике користи да му на то указујете,
тражећи мало више пажње за себе. Утврдили смо да је права
грешка ако покушавате да стишате његово одушевљење за рад са
алкохоличарима. Ви треба да се придружите његовим напорима
колико год можете. Предлажемо вам да своје мисли усмерите на
жене алкохоличара који су сада пријатељи вашег мужа. Њима је
потребан савет и љубав жене која је прошла све оно што сте ви
прошле.
Можда је тачно да ви и ваш муж живите предуго усамљени, јер
пиће много пута искључује супруге из живота алкохоличара. Због
тога су вам можда потребне нове, свеже преокупације и прави
разлог да бисте живели, као што је то, уосталом, потребно и вашем
супругу. Ако будете сарађивали уместо да се жалите, видећете да
 111

ће његов претерани ентузијазам спласнути. Код вас обоје ће се

пробудити нови осећаји одговорности према другима. Ви треба, као
и ваш супруг, да мислите шта можете да дате животу, а не шта од
њега можете да узмете. Ако то будете радили ваш ће живот
неминовно бити испуњенији. Изгубићете стари живот да бисте
нашли овај други који је много бољи.
Можда ће ваш муж са успехом да започне живот на новим
темељима, али баш када ствари буду кренуле набоље, може да се
догоди да вас изневери и врати се кући пијан. Ако сте уверени да
заиста жели да престане да пије, ово не треба да вас узнемирава.
Иако је неупоредиво боље да се пићу уопште више не враћа, што је
било тачно за многе од нас, у неким случајевима то уопште није
лоша ствар. Ваш муж ће одмах да схвати да мора да удвостручи
своје духовне активности ако жели да преживи. Не треба да га
подсећате на његове духовне недостатке, јер их он добро познаје.
Развеселите га и упитајте како можете још више да му помогнете.
И најмањи знак страха или нетрпељивости може да умањи
могућност да се ваш муж опорави. У тренутку слабости могао би да
искористи вашу одбојност према његовим угледним пријатељима
као један од оних неразумно тривијалних изговора да се поново
напије.
Ми никада, заиста никада не покушавамо да организујемо живот
нашег мужа тако да га изолујемо од искушења. Приметиће ако
покажете и најмањи знак да желите да контролишете са ким се
састаје, или његов живот уопште, у намери да елиминишете
искушење. Дозволите му да осећа да има потпуну слободу да дође
и оде када год то жели. То је важно. Ако се напије, немојте себе да
кривите. Бог је уклонио проблем алкохолизма код вашег мужа, или
Он то није учинио. Ако није, боље да се то одмах утврди. Тада ви и
ваш муж можете одмах да се вратите на основне принципе. Ако
желите да се то више не понови, свој проблем препустите Божјим
рукама заједно са свим осталим проблемима.
Јасно нам је да смо вам дали много упутстава и савета. Можда
делујемо као да вам држимо лекцију. Жао нам је ако је то тако, јер и
ми сами понекад нисмо наклоњени људима који би да нас
подучавају. Али све оно на шта смо се осврнули засновано је на
искуствима од којих су нека веома болна. Ми смо до ових спознаја
 112

дошли прешавши тежак пут. И то је разлог зашто нам је толико

стало да разумете и да избегнете све те непотребне невоље. 8
Зато се обраћамо вама, које бисте ускоро могле бити међу нама,
с речима: "Много среће и Бог вас благословио".

8
Porodične grupe udruženja Al-Anon su formirane oko 13 godina nakon što je ovo poglavlje bilo napisano. Iako je to udruženje
potpuno odvojeno od Anonimnih Alkoholičara, ono koristi opšte principe Anonimnih Alkoholičara kao vodič za muževe, žene,
rođake i ostale koji su bliski alkoholičarima. Prethodne stranice (iako su naslovljene samo suprugama) ukazuju na probleme sa
kojima se ljudi mogu suočiti. Alateen grupa za rad sa decom alkoholičara tinejdžerskog uzrasta, je deo Al-Anona
Ako u telefonskom imeniku mesta u kome živite ne postoji Al-Anonov broj, sve dalje informacije o Al-Anon/Alateen porodičnim
grupama možete da dobijete ako se obratite njihovom World Service Office, 1600 Corporate Landing Parkway, Virginia Beach,
VA 23454-5617.
 113

Поглавље 9

ПОРОДИЦА ПОСЛЕ ОДЛУКЕ

Жене из нашег круга предложиле су неколико начина како би

супруге требало да се опходе према својим мужевима који су у
опоравку. Можда су супруге створиле утисак да треба да их ставе
под стаклено звоно и поставе на пиједестал. Успешно
прилагођавање значи управо супротно. Сви чланови породице
морају да комуницирају са истом дозом толеранције, разумевања и
љубави. Ово значи да сви треба да утишају свој его. Алкохоличар,
његова супруга, деца, његова родбина по жени, свако од њих
вероватно има већ формирану идеју о томе какав став треба да
има породица према њему или њој. Свако очекује да се његове
жеље испоштују. Дошли смо до закључка да што више један члан
захтева да остали буду попустљиви према њему, то је све већа
озлојеђеност коју чланови породице осећају према њему. И,
наравно, то води неслози и несрећи.
А зашто је то тако? Зар то није зато што свако жели да игра
главну улогу? Зар не покушава свако да организује породичну
представу онако како њему одговара? Зар се он не труди, несвесно,
да види шта може да узме од породице, а не шта може да јој да?
Престанак конзумирања алкохола је само један корак даље од
ужасно напете, ненормалне ситуације. Један доктор нам је рекао:
"Године живота проведене са алкохоличарем готово сигурно од
сваке жене или детета направи неуротичара. Цела породица је, на
неки начин, болесна". Породица треба да схвати, на самом почетку
свог путовања, да на том путу неће све ићи глатко. Сваки члан може
да се умори и да почне бесциљно да тумара. Биће ту и
примамљивих пречица и стаза којима би они могли да одлутају и
изгубе се.
Могли бисмо да вам укажемо на неке препреке са којима ће се
породица суочити; могли бисмо да вам предложимо како оне могу
да се избегну или чак промене тако да другима послуже као лекција.
Породица алкохоличара чезне да се врате срећни дани и сигурност.
Они памте време када је отац био романтичан, брижљив и успешан.
 114

Данашњи живот се пореди са оним протеклим и када не испуњава

очекивања, породица је несрећна.
Поверење породице у оца бива све веће. Добра стара времена
ће се ускоро вратити, мисле они. Понекад од оца захтевају да им ту
прошлост одмах врати! Они као да верују да је Бог дужан да им
уплати надокнаду на рачун који је одавно требало да се подмири.
Глава куће је, међутим, провела године и године рушећи пословне
односе, романтику, пријатељства, здравље и све то је сада
уништено или поремећено. Требаће доста времена да се те
рушевине рашчисте. Иако ће старе зграде бити замењене новим,
биће потребне године и године да се нове конструкције изграде до
краја.
Отац зна да је он крив. Требаће му године напорног рада да се
финансијски опорави, али не треба му ништа пребацивати. Можда
он никада више неће имати много новаца. Ипак његова мудра
породица ће му се дивити због онога што покушава да постане, а не
због онога што покушава да стекне.
С времена на време породицу ће посећивати духови прошлости
јер је живот сваког алкохоличара док је пио био обележен испадима,
некад смешним, некад понижавајућим, срамотним, или трагичним.
Прво што човек пожели да уради је да све те утваре затвори и
закључа у најскривенији ормар. Породица чак може да буде
опседнута идејом да будућа срећа може да се темељи само на
заборављању прошлости. Мислимо да је такав став егоцентричан и
у потпуној супротности са новим начином живљења.
Хенри Форд је једном мудро приметио да искуство има највећу
вредност у животу. Ово је истина само ако је човек спреман и вољан
да прошлост преокрене у своју предност. Ми се развијамо уколико
смо спремни да се суочимо са грешкама, да их исправимо и
претворимо у вредно искуство. У том смислу, прошлост
алкохоличара постаје кључни, а некад и једини фактор на основу ког
породица помаже алкохоличару.
Та болна прошлост може да буде од непроцењиве вредности и
за друге породице које се још увек боре са својим проблемом. Ми
сматрамо да свака породица која се извукла из проблема дугује
понешто онима којима то још увек није успело, и када то ситуација
налаже сваки члан те породице би морао да буде и више него
спреман да изнесе на видело претходне грешке, без обзира на
 115

њихову тежину. Показивати другима који пате како је и нама некада

била пружена помоћ, управо је оно што нам сада у животу треба и
због чега вреди живети. Имајте увек на уму да је, уз Божју помоћ,
тамна прошлост постала највеће благо које имате - кључ за живот и
срећу других људи. На тај начин можете да их спасите од смрти и
беде.
Копајући по некадашњим неделима, понекад се догоди да
ископамо праву, злокобну кугу. Знамо, на пример за ситуације када
су се алкохоличар или његова жена упустили у љубавне авантуре. У
првом налету духовног искуства, опростили су једно другом и
зближили се. Чудо помирења је учинило своје. А онда, подстакнути
међусобним провокацијама, једно од њих би поново покренуло
питање старе авантуре, љутито износећи све на видело. Неки од
нас су проживели тај ужасни, све већи и већи бол. Мужеви и жене су
понекад морали да се одвоје на неко време све док нису зацелили
ране које су настале због повређеног поноса. У већини случајева је
алкохоличар преживео ово тешко искушење не посегнувши за
пићем, али не увек. Зато мислимо да о неким стварима из
прошлости не треба да расправљамо, осим ако за то постоји заиста
оправдан разлог.
Ми, породице Анонимних Алкохоличара, имамо по неку од
јавности строго чувану тајну. Сви знају готово све о проблемима
других алкохоличара. Ово је ситуација која би, у нормалним
животним околностима, створила неизрециву бол, дошло би до
скандалозних оговарања, подсмевања на рачун других и тенденције
да се поверљива информација злоупотреби. Код нас се ово веома
ретко догађа. Истина је да ми веома много говоримо једни о
другима, али ти разговори су проткани љубављу и толеранцијом.
Ми строго поштујемо још један принцип, а то је да о другим
особама не говоримо, осим ако смо сасвим сигурни да би они то
одобрили. Сматрамо да је боље да се, кад је то могуће, држимо
само наше приче. Човек може себе да критикује и да се смеје сам
себи и то ће позитивно да делује на друге људе. Исмевање и крити-
ковање других доноси само супротан ефекат. Чланови породице
морају добро да пазе на такве ствари, јер довољна је само једна
несмотрена примедба па да се призове сам ђаво. Ми алкохоличари
смо осетљиве особе. Некима од нас је потребно много времена да
превазиђемо тај озбиљан недостатак.
 116

Многи алкохоличари су ентузијасти. Увек иду из крајности у

крајност. На почетку опоравка човек, по правилу, следи један од два
правца. Он или сумануто настоји да се врати у свој посао или му је
једина мисао и тема разговора његов нови начин живота. У оба
случаја могу да се појаве неки породични проблеми. Са овим имамо
много искуства.
Мислимо да је опасно ако му главна преокупација постане, пре
свега, решавање материјалног стања. То ће утицати на породицу
која ће у почетку бити задовољна, јер су новчани проблеми решени,
али ће то задовољство убрзо да спласне због осећања да је
занемарена. Отац би увече био превише уморан, а дању
презапослен. Можда ће недовољно пажње да посвети деци, или ће
да се изнервира када му се приговори због његових грешака. Чак и
ако не буде изнервиран, можда ће да изгледа натмурено или
досадно, неће бити весео и пажљив што породица од њега очекује.
Мајка би могла да се жали да јој се не посвећује довољно пажње.
Тада сви постају разочарани и често му то дају до знања. А он се
труди из петних жила да надокнади оно што је пропуштено. Бори се
да поврати благостање и углед и уверен је да чини најбоље.
Мајка и деца понекад тако не мисле. Како су у прошлости били
занемаривани и зато што је са њима лоше поступао, сада мисле да
је отац дужан да им пружи више него што добијају. Они желе да се
он само око њих врти. Очекују да им он приушти лепе тренутке какве
су делили пре него што је он почео много да пије и да скрушено
покаже жаљење због онога што су они пропатили. Али, он им није
сав на располагању. Озлојеђеност расте. Он постаје још више
некомуникативан. Понекад се због ситнице разбесни. Породица је
збуњена. Упућује му критике, истичући како није успео на духовном
плану програма опоравка.
Ово може да се избегне. Ни отац, ни породица нису у праву, иако
свака страна има оправдања за своје мишљење. Нема никакве
користи од расправљања, јер ствари само постају још горе.
Породица мора да схвати да се отац, иако је сада у много бољем
стању, још увек налази у фази опоравка. Они би морали да буду
захвални што је он трезан и што са обе ноге стоји на земљи. Нека
захвале Богу за његов напредак. Нека се присете колико је његово
пиће доносило штете за коју треба времена и времена да се
одстрани. Ако они те ствари схвате, неће им тако тешко пасти
 117

тренуци када ће он бити осетљив, тужан или апатичан, а све ће то

да нестане ако постоје толеранција, љубав и духовно разумевање.
Глава куће мора да буде свесна да је он главни кривац за оно
што се сручило на његов дом. Једва да ће за живота успети да
измири рачуне. Али он мора да схвати опасност која му прети ако се
превише усредсреди на постизање финансијског успеха. Иако је
финансијски опоравак важан задатак, мислимо да не би смео да
буде на првом месту. Увидели смо да материјално благостање увек
мора да иде иза духовног напретка, а никако испред њега.
Како је породица поднела највеће патње, добро је да се човек у
својој породици највише потруди. Ако није у стању да буде
несебичан и покаже љубав у сопственој кући, тешко да ће далеко
стићи на било ком другом пољу. Знамо да има тешких жена и
породица, али онај ко се опоравља од алкохола мора да има на уму
да је баш он у великој мери допринео да они буду такви.
Како сваки члан такве огорчене породице почиње да увиђа
сопствене грешке и да их признаје пред другим члановима, ствара
се основа за корисне разговоре. Породични разговори ће бити и
делотворни ако у њима нема превише жестине, самосажаљевања,
самооправдавања или огорчене критике. Мало по мало, мајка и
деца ће да схвате да превише траже, а отац ће увидети да премало
даје. Давање, а не само узимање, постаће водеће начело породице.
Пођимо од тога да је отац на самом почетку опоравка и да
проживљава нова духовна искуства. Преко ноћи је постао другачији
човек. Постао је религиозни ентузијаста. Није у стању да се
фокусира на било шта друго. Чим његово трезно стање почне да се
сматра као нешто потпуно нормално, породица свог новог чудног
оца прво прихвата са разумевањем, а онда он почиње да их
нервира. У кући се стално говори о духовним стварима, ујутру, у
подне и увече. Он од своје породице може да захтева да брзо у
себи пронађе Бога, или може чак да покаже запањујућу
равнодушност према њима и да им каже како се он издигао изнад
обичних материјалних ствари. Он би мајци могао да каже како она о
религији ништа не зна, иако је целога живота била верник, и да би
јој било боље да прихвати његово виђење духовности док за то још
има времена.
Када отац почне овако да се односи према породици, она би
могла лоше да реагује. Могли би да буду љубоморни на Бога који им
 118

је украо очеву наклоност и љубав. Док су са једне стране захвални

што он више не пије, са друге стране им се не свиђа чињеница да је
Богу успело да уради оно што њима није. Они често заборављају да
њиховом оцу ни једно људско биће није ни могло да помогне. Можда
неће схватити зашто њихова љубав и оданост нису могли да му
помогну. А рећи ће да њихов отац и није баш тако духован човек.
Ако намерава да исправи грешке из прошлости, зашто се толико
брине за све људе на свету осим за своју породицу? И шта значе
његове речи да ће се Бог за њих побринути? Чак помишљају да је
отац мало шашав!
Није он, међутим, тако унеравнотежен како би чланови породице
то могли да мисле. Многи од нас су искусили очев занос. Предали
смо се тој духовној опијености. Попут исцрпљеног копача злата, који
је каиш на панталонама стегао на последњу рупу, коначно је и наш
крамп ударио у златну жилу. Радосни, што смо се ослободили
дуготрајних фрустрација, није било краја. Отац осећа да је нашао
нешто вредније од злата. Неко време ће можда да жели да то благо
пригрли само за себе. Можда неће одмах да види да је само
загребао златну жилу, која ће му донети богатство само ако са
копањем настави целог свог живота и ако настоји да подели све то
богатство.
Ако породица сарађује, отац ће ускоро увидети да има проблем
са поремећајем вредности. Уочиће да је његов духовни развој
једностран, да за просечног човека као што је он, духовни живот који
не укључује и породичне обавезе, на крају и није нешто савршено.
Ако породица схвати да је ово само фаза у очевом развоју, све ће
бити како треба. У породици пуној разумевања и саосећања, брзо ће
нестати све те мушице очеве духовне незрелости.
У случају да породица осуђује и критикује ово понашање,
последице би могле да буду негативне. Отац би могао да помисли
како због алкохолизма дуги низ година он није био у праву у свим
породичним расправама, али да је сада он супериорна особа која
има Бога на својој страни. Ако породица настави да га критикује, ова
обмана би могла још чвршће да се укорени у њему. Уместо да са
породицом поступа онако како би требало, он се повлачи у себе, и
мисли да духовност може да оправда такав поступак.
Иако се чланови породице не слажу у свему са очевим духовним
активностима, морали би да га пусте да сам увиди како ствари стоје.
 119

Чак ако он и покаже извесно занемаривање и неодговорност према

породици, добро је да га оставите да помаже другим
алкохоличарима колико год он то жели. У току тих првих дана
његовог опоравка то ће му помоћи да остане трезан, много више
него било шта друго. Иако је његово понашање понекад чудно и
неприхватљиво, мислимо да ће он стати на чвршће темеље него
они људи који посао и професионални успех стављају испред
духовног развоја. Много је мања могућност да ће он поново да
почне да пије, а то је најважније.
Ми који смо провели много времена у нестварном свету маште,
схватили смо, на крају, колико је све то било детињасто. Тај свет из
снова заменио је живот са јасном сврхом, праћен све јачом свешћу
о улози Бога у нашим животима. Почели смо да верујемо да би Он
желео да наше мисли буду са Њим, горе у облацима, али да наше
ноге чврсто морају да стоје на земљи. Јер управо је то место где су
наши пријатељи и где ми морамо да одрадимо оно што је наш део
посла. То је наша стварност. Дошли смо до сазнања да се снажно
духовно искуство савршено слаже и уклапа са животом који је здрав,
користан и испуњен срећом.
И још један савет: без обзира на то да ли породица има своја
духовна уверења или не, било би добро да проучи начела према
којима алкохоличар покушава да живи. Тешко да се неће сложити са
овим једноставним принципима, чак и онда када глава породице још
увек није у стању да их доследно спроводи у пракси. Човеку који је
кренуо на духовни пут највећу помоћ може да пружи супруга која
прихвата здрав духовни програм и која га још боље у пракси
користи.
У домаћинству ће доћи и до других дубоких промена. Отац је
због пића дуги низ година био неспособан да се стара о породици,
па је мајка постала глава куће. Она је успешно преузела ту
одговорност. Присиљена ситуацијом у којој се нашла, често је према
оцу морала да се понаша као према болесном и тврдоглавом
детету. Чак и када је хтео да се докаже као глава породице, није
успевао, јер је због пића стално правио грешке. Мајка је све
планирала и давала упутства. Кад је био трезан, отац би је слушао.
Тако је мајка, мада то није хтела, преузела улогу мушкарца у
породици. А отац је по повратку у нормалан живот, све чешће
показивао вољу да преузме своју стару улогу. То ствара проблеме,
 120

уколико чланови породица не уважавају једни друге и не воде

рачуна да се све реши на пријатељски начин.
Пиће изолује многе породице од спољног света. Отац је можда
годинама занемаривао све нормалне активности као што су
клубови, друштвене обавезе, спорт. Када се поново заинтересује за
такве ствари, можда ће се појавити љубомора. Породица можда
осећа као да има комплетну хипотеку над оцем тако да нико други
са стране нема право на њега. Уместо да за себе проналазе нове
активности, мајка и деца захтевају да он увек буде код куће и
надокнади изгубљено.
На самом почетку брачни пар мора искрено да се суочи са
чињеницом да ће свако морати да попусти у некој ситуацији, ако
желе да породица успешно игра улогу у новом животу. Отац ће
неизбежно да проводи много времена са другим алкохоличарима,
али тај његов рад треба да има меру. Он сусреће нове људе који
ништа не знају о алкохолизму и одговара брижно на њихове
потребе. Могу да га заинтересују и проблеми средине у којој живи.
Иако породица нема никаквих религиозних веза, можда ће почети
да успоставља контакт са неком верском заједницом или ће постати
њен члан.
Алкохоличари који су се ругали религиозним људима могу баш у
контакту са тим људима да добију помоћ. Захваљујући духовном
искуству, алкохоличар ће схватити да има много заједничког са тим
људима, иако се од њих можда разликује по многим стварима. Ако
избегава расправе о религијским питањима, створиће нове
пријатеље и пронаћи нове путеве испуњене корисним животом и
задовољством. Он и његова породица могу да постану светле тачке
таквих скупова. Он може да донесе нову наду и охрабрење многим
поповима, свештеницима или рабинима, људима који дају све од
себе да би помогли напаћеном свету. Ово што вам говоримо
представља само корисне савете за процес опоравка. Што се нас
тиче, ништа није обавезно. Као људи без религијског опредељења,
не можемо доносити одлуке за друге људе. Свака особа треба да
поступа по сопственој савести.
Говорили смо вам о озбиљним, понекад трагичним стварима.
Имали смо посла са алкохолом у његовом најгорем издању. Али
због тога нисмо зловољни. Када новопридошли не би видели срећу
и радост у нашем животу, они не би пожелели оно што ми имамо.
 121

Ми апсолутно настојимо да уживамо у животу. Не критикујемо и не

ругамо се овом свету, нити покушавамо да решимо светске
проблеме. Када видимо човека који упада у блато алкохолизма,
пружамо му прву помоћ и стављамо на располагање оно што
имамо. За његово добро ми причамо о себи и готово проживљавамо
те ужасе из прошлости. А неки од нас су покушали да на своја леђа
натоваре туђе муке и проблеме, али су се ускоро нашли готово
пригњечени таквим теретом.
Стога верујемо да су весеље и смех веома корисни. људи који
нису у програму, понекад су запањени гледајући нас како се смејемо
наизглед трагичним доживљајима из прошлости. А, зашто да се не
смејемо? Опоравили смо се, а уз то смо добили и снагу да
помажемо другима.
Свако зна да се много не смеју болесници и они који се не
забављају. Зато нека се чланови сваке породице забављају заједно,
или свако за себе, онолико колико им то услови и околности
дозвољавају. Сасвим смо сигурни да Бог жели да будемо срећни,
весели и слободни. Не можемо да се сложимо са уверењем да је
овај живот долина суза, иако је то некад била наша стварност. Али
ту беду смо створили сами, Бог то није урадио. Због тога треба да
избегавамо да намерно стварамо невоље, а ако оне и наиђу,
искористимо их као прилику да покажемо Божју свемоћ.
А сада о здрављу: тело, које је алкохол озбиљно оштетио, не
опоравља се преко ноћи. Искривљен начин размишљања и
депресија не могу за трен ока да се реше. Уверени смо да је
духовни начин живљења најснажнији лек за здравствени опоравак.
Ми, који смо се опоравили од претераног конзумирања алкохола,
представљамо права чуда менталног здравља. Али ми смо
истовремено и сведоци невероватних промена у нашем телу. Тешко
да било ко од нас показује трагове раскалашног живота.
То, међутим, не значи да не поштујемо здравствене прописе које
налаже медицина. Бог нас је богато обдарио добрим лекарима,
психолозима и стручњацима, који примењују различите методе
лечења. Немојте да оклевате да се са њима посаветујете о вашим
здравственим проблемима. Већина њих великодушно даје све од
себе да би људи били здравог ума и тела. Настојте да запамтите да,
иако је Бог за нас учинио чуда, не смемо омаловажавати доброг
 122

доктора и психијатра. Њихове су услуге често преко потребне

новопридошлима, као и током лечења које следи.
Један од многих доктора, који је имао прилику да прочита
рукопис ове књиге, напоменуо нам је да су слаткиши често веома
корисни, наравно у зависности од препоруке лекара. Он сматра да
сви алкохоличари треба да код себе увек имају мало чоколаде која
би им у кризним тренуцима помогла да врло брзо надокнаде
енергију. Додао је да понекад само једна бомбона може да утоли
жељу за пићем када се појави у току ноћи. Многи од нас су
приметили појачану жељу за слаткишима и та пракса конзумирања
слаткиша се показала као корисна.
А сада неколико речи о сексуалним односима. Алкохол је тако
стимулативан за секс код неких мушкараца да у томе претерују.
Парови су понекад запрепашћени чињеницом да са престанком
конзумирања алкохола, мушкарац показује знаке импотенције. Ако
се не схвати разлог за такву ситуацију, настаће емоционална
узнемиреност. Неки од нас су прошли ово искуство и само неколико
месеци касније доживели су лепше интимне тренутке него икад пре.
Не треба да се устручавамо да се обратимо доктору или психологу,
ако ствари не крену на боље. Готово да нам нису познати случајеви
где се стање није побољшало.
Алкохоличар може да има потешкоћа у успостављању поновног
пријатељства са децом. Њихови млади умови су били веома
осетљиви и подложни утицају док је он пио. Они га можда из дубине
душе мрзе због онога што је урадио њима и њиховој мајци, иако то
нису рекли. Деца су понекад управо опседнута патетичном
окрутношћу и цинизмом. Изгледа као да не могу да опросте и
забораве. Ово може да потраје месецима, дуго након што је мајка
већ прхватила очев нови начин живота и размишљања.
Временом ће деца схватити да је он нов човек и то ће му ставити
до знања на свој начин. Када се то догоди, могу да се придруже
јутарњој медитацији и тада могу да учествују у дневним
разговорима без озлојеђености или предрасуда. Када се крене са те
тачке, напредак ће бити брз. Често се постижу сјајни резултати
након оваквог поновног окупљања породице.
Без обзира на то да ли се породица одлучује на духовни пут или
не, алкохоличар то мора да учини ако жели да се опорави. Остали
чланови породице, без сумње, морају такође да буду уверени да је
 123

то његов једини излаз. Већина породица алкохоличара повероваће

у промене када их заиста виде.
Ево таквог примера: један од наших пријатеља је тежак пушач и
кафопија. Нема сумње да у томе претерује. Видевши то и желећи да
му помогне, његова супруга почиње да га на то упозорава. Он се
слаже да са тим претерује, али још није спреман да престане.
Његова супруга спада међу оне који су свесни опасности тих порока
и наставља да му приговара, све док га њена нетрпељивост није до
те мере наљутила да се напио.
Наравно да је наш пријатељ за ово био једини кривац. Колико
год то било болно, морао је да призна кривицу и да поправи штету
коју је на духовном плану направио. Иако је данас успешан члан
Анонимних Алкохоличара, још увек пуши и пије кафу, али га због
тога нико више не куди. Његова жена схвата да је погрешно
поступила, јер је подигла велику буку око ствари које су неважне у
поређењу са озбиљном болешћу од које се добро опорављао.
Ево три гесла која важе за ове ситуације и треба их
примењивати:
Прва ствар на прво место.
Живи и пусти друге да живе.
Полако, без журбе.
 124

Поглавље 10

ПОСЛОДАВЦИМА

Када говоримо о послодавцима данашњег времена мислимо на

једног нашег члана који је већи део свог живота провео у свету
великих послова. Он је запослио и отпустио на стотине људи. Он
препознаје алкохоличара чим га види. Његови садашњи погледи
биће од велике користи пословним људима широм света.
Али, пустимо њега да нам прича:
Био сам заменик директора сектора једне корпорације у коме је
било запослено шест хиљада и шест стотина људи. Једног дана је
дошла моја секретарица и рекла да неки господин Б. жели са мном
да разговара. Замолио сам је да му каже да нисам заинтересован за
разговор, јер му је већ било пружено више прилика. Недуго затим,
исти ме је човек називао из Хартфорда два дана за редом и то тако
пијан да је једва могао да говори. Рекао сам му да сам са њим
завршио разговор једном и заувек.
Моја секретарица се вратила да ми каже да то није био господин
Б. на телефону него његов брат који је хтео да ми остави поруку. Ја
сам очекивао да ће ме поново молити да му опростим, али кроз
слушалицу сам чуо следеће речи: "Само желим да вам кажем да је
Пол скочио кроз хотелски прозор у Хартфорду прошле суботе.
Оставио нам је поруку да сте му били најбољи послодавац ког је
имао и да ви нисте ни за шта криви".
Једном другом приликом сам отворио писмо које је лежало на
мом столу. Из коверте је испао новински исечак. Била је то објава о
смрти једног од најбољих трговачких путника које сам икад имао.
После две недеље пића, повукао је обарач на пушци ножним
палцем, а цев му је била у устима. Шест недеља пре тога отпустио
сам тог човека због пића.
Ево још једног догађаја: У телефонском позиву из далеке
Вирџиније један је женски глас желео да сазна да ли још увек важи
осигурање којим је компанија осигурала њеног мужа. Четири дана
пре тога он се обесио у шупи. Морао сам да га отпустим због пића,
 125

иако је био изврстан, вешт и један од најбољих организатора које

сам икада имао.
Ово су биле три изузетне особе које је свет изгубио јер ја нисам
разумео алкохолизам онако како га сада разумем. Какве ли ироније!
Ја сам и сам постао алкохоличар! И да се ту није умешала особа
која је имала разумевања, ја сам могао да одем њиховим стопама.
Мој пад је пословну заједницу коштао на хиљаде долара јер је много
новца потребно за школовање човека који ће у фирми заузети
руководеће место. Овакво траћење новца се и даље наставља. Ми
сматрамо да би ситуација која уништава пословање могла да се
измени када би постојало боље разумевање.
Скоро сваки савремени послодавац осећа да је морално одго-
воран за добробит помоћи коју пружа и настоји да изврши ту своју
обавезу. Сасвим је разумљиво зашто није увек помагао
алкохоличару. За њега је алкохоличар често личио на првокласну
будалу. Захваљујући посебним способностима или једоставно због
личне наклоности, понекад би послодавац таквог човека држао на
радном месту много дуже него што би требало. Понеки су
послодавци испробали сваки лек за који се знало. Ретко се
дешавало да није било стрпљења и толеранције. А ми који смо их
обманули тешко да можемо да их оптужимо ако су према нама били
груби.
Ево једног типичног примера: службеник једне од највећих
банкиних институција у Америци зна да сам ја престао да пијем.
Једнога дана ми је испричао о једном од директора исте ове
институције који је, по његовом опису, несумњиво алкохоличар.
Учинило ми се да бих ја ту могао да помогнем па сам тако два сата
провео говорећи о алкохолизму, болести и описао симптоме и
резултате што сам боље могао. Његов коментар је био: "Веома
занимљиво. Али, сигуран сам да је тај човјек престао да пије.
Управо се вратио са тромесечног одмора, излечио се и добро
изгледа. Да би се ствар коначно решила, управни одбор банке му је
саопштио да је то његова последња шанса".
Једини одговор који сам могао да му дам је да ће тај човек,
уколико буде наставио да ради исте ствари као и пре, да западне у
стање пијанчења теже него икада раније. Осетио сам да је то
неизбежно и питао сам се да ли је банка ипак неправедна према
њему. Зашто га не би довели у контакт са неким из наше заједнице
 126

алкохоличара? Можда би онда имао шансе. Напоменуо сам како ја

већ три године нисам пио алкохол, а суочио сам се са животним
проблемима који би натерали деветорицу од десет људи да се
напију до бесвести. Зашто му бар не пружимо прилику да чује моју
причу? "О, не" рекао је мој пријатељ, "овај човек је престао да пије
јер би у супротном изгубио посао. Ако има твоју вољу и храброст,
проћи ће на испиту".
Разочаран, дигао сам руке у ваздух јер сам схватио да је мој
покушај да уверим мог пријатеља банкара пропао. Он једноставно
није могао да поверује да његов колега директор болује од тешке
болести. Ништа ту није могло да се уради, остало је само да се
чека.
И заиста, тај човек је поново почео да пије и изгубио је посао.
Након што је добио отказ ступили смо са њим у контакт. Без много
буке прихватио је наша начела и почео је да ради оно што је и нама
помогло. Он, без сумње, иде путем опоравка. Мени овај случај
говори о томе да не постоји довољно разумевања о томе шта у
суштини мучи алкохоличара, а исто тако да нема адекватног знања
о томе шта би послодавац могао да учини како би ефикасно помогао
својим болесним службеницима.
Ако заиста желите да помогнете, било би добро да не узимате у
обзир то што ви пијете или не пијете. Без обзира на то да ли пијете
веома много, умерено, или сте трезвењак, можете да имате нека
прилично строга мишљења па чак и предрасуде. људи који умерено
пију можда ће се на алкохоличара љутити више него они који
уопште не пију. За вас је потпуно нормално то што понекад пијете и
разумете своје реакције, али за алкохоличара то не може да се
каже. Ако сте човек који умерено пије, можете да пијете, а можете и
да престанете. Када год то зажелите у стању сте да контролишете
своје пијење. Увече можете мало више да попијете, ујутру ћете се
пробудити, мало освежити и отићи на посао. За вас пиће заиста и
није неки проблем. Нисте у стању да схватите зашто би то био
проблем за било кога осим ако је тај човек потпуни слабић и глуп.
Када имамо посла са алкохоличарем, потпуно је природно да ће
нас љутити чињеница да неко може да буде тако слаб, глуп и
неодговоран. Чак и ако боље разумете, да је у питању болест,
можда ни то неће да промени ваша осећања у вези алкохоличара.
 127

Алкохоличар у вашој фирми често може да буде сјајна особа.

Зар није он обично изванредан, зар не размишља брзо, зар није
маштовит и вољен? Када је трезан, зар не ради напорно, вешто
извршавајући своје задатке? Када би имао те квалитете и не би пио,
да ли би био вредан да га задржите на радном месту? Зар не би
према њему требало имати обзира исто као према другим болесним
службеницима? Зар није вредан, да се спаси? Ако је ваша одлука да
јесте, било да је разлог ваше одлуке хуманитарне или пословне
природе, следећи савети могу да буду од помоћи.
Да ли можете да одбаците осећај да имате посла са навиком,
тврдоглавошћу или недостатком воље? Ако вам ово представља
потешкоће, прочитајте поново друго и треће поглавље где се говори
о алкохолизму као болести и то може много да вам помогне. Ви, као
послован човек, желите да знате потребе пре него што узмете
резултате у обзир. Ако прихватите да је ваш службеник болестан, да
ли можете да му опростите оно што је урадио у прошлости? Могу ли
да се забораве његови апсурдни поступци из прошлости? Може ли
да се поштује мишљење да је он био жртва искривљеног
размишљања које је директно проузроковано деловањем алкохола
на његов мозак?
Сећам се шока који сам доживео када ми је један угледни доктор
из Чикага говорио о случајевима код којих је притисак церебралне
течности проузроковао оштећење мозга. Није никакво чудо да се
алкохоличар понаша невероватно ирационално. А ко не би био
чудан када му је мозак изложен таквом притиску? Они који пију у
уобичајеним количинама нису тако оштећени и не могу да схвате
помућени ум алкохоличара.
Ваш човек вероватно покушава да сакрије много својих мука и то
оних најгорих. Оне могу да буду одвратне. Тешко ћете моћи да
разумете како наизглед поштен човек може да буде тако дубоко
уплетен. Али, сав његов јад и беда могу да се припишу
ненормалном деловању алкохола на његов ум. Када пије или када
се опоравља од пијанке, алкохоличар, који је иначе пример
поштења када је нормалан, урадиће невероватне ствари. После
таквих испада он ће се очајнички згражавати, а готово увек овакво
лудачко понашање не значи ништа друго него привремено стање.
Тиме не желимо да кажемо да су сви алкохоличари поштени и
исправни људи када не пију. Наравно да нису и такви вас могу
 128

преварити. Када виде да настојите да их разумете и да им

помогнете, неки ће људи покушати да злоупотребе вашу доброту.
Ако сте сигурни да ваш човек не жели да престане да пије, треба да
га отпустите са посла и то што пре то боље. Не чините му никакву
услугу, ако га држите на послу. Отпуштање са радног места може да
буде благослов за таквог човека. То је можда управо оно што му је
потребно да га добро протресе. Из свог личног искуства знам да
моја компанија није могла ништа да уради што би мене натерало да
престанем да пијем јер све док сам био у стању да задржим своје
радно место нисам уопште могао да схватим колико је озбиљна моја
ситуација. Да су ме прво отпустили, а затим предузели кораке како
би ми понудили решење моје ситуације, на начин који ова књига
предлаже, могао сам да се вратим на посао кроз шест месеци као
здрав човек.
Међутим, има много људи који заиста желе да престану да пију и
са њима можете далеко да стигнете. Ваше разумевање ће се у том
случају исплатити.
Можда таквог човека већ познајете. Жели да престане да пије, а
ви желите да му помогнете, чак и када је то питање само доброг
пословања. Сада знате више о алкохолизму. Можете да препознате
човека који је ментално и физички болестан. Спремни сте да
пређете преко његових бивших испада. Претпоставимо да му
приђете на следећи начин:
Реците му како сте свесни да он пије и да са тим мора да
престане. Можете да му кажете да цените његове способности, да
бисте хтели да га задржите у фирми, али то нећете моћи уколико
настави да пије. Непоколебљив став код ове одлуке је помогао
многима од нас.
Затим треба да га уверите да немате намеру да му држите
предавања, моралне придике или да га осуђујете и уколико сте у
прошлости то и радили, било је то из незнања. Ако је икако могуће
немојте да покажете да сте на њега љути. Затим би било добро да
му се објасни шта је то болест алкохолизам. Реците му да сматрате
како је његова болест врло тешка, а имајући у виду да је можда и
фатална, питајте га да ли жели да се опорави. Питајте га, јер многи
алкохоличари су неуравнотежени због утицаја алкохола па и не
желе да престану да пију. А да ли он то жели? Да ли је спреман да
 129

предузме сваки неопходан корак и учини све да би се опоравио и

заувек престао да пије?
Ако је његов одговор потврдан, запитајте га да ли он то заиста
тако и мисли, или дубоко у себи мисли како вас вара и како ће после
одмора и лечења поново ту и тамо моћи нешто да попије. Уверени
смо да човек треба темељно да се преиспита у вези ових ставова.
Уверите се да не вара ни себе ни вас.
Сами треба да одлучите да ли ћете да му споменете ову књигу
или не. Ако оклева и још увек мисли да може поново да пије, чак
само и пиво, после првог следећег пијанства можете да га отпустите
са посла, јер ако је у питању алкохоличар то ће се сигурно догодити.
Ово треба да му буде сасвим јасно. Имате посла са човеком који
може и жели да се опорави или у супротном са њим више немате
шта да разговарате. Зашто са њим иначе да губите време? Ово
може да изгледа немилосрдно, али је обично најбољи пут.
Пошто сте се уверили да ваш човек жели да се опорави и да ће
да иде до краја да би то постигао, саветујте га да предузме
одређене кораке. За већину алкохоличара који још увек пију или се
управо отрежњују од пијанке, потребно је, па чак и неопходно, да се
подвргну медицинском третману, некој врсти лечења. О томе,
наравно, треба да одлучи доктор. Без обзира који се метод користи
циљ му је да ум и тело темељно очисти од деловања алкохола. У
рукама доброг стручњака то обично не траје дуго и није толико
скупо. Ваш човек би се осећао боље када би дошао у физичко
стање у коме би могао нормално да мисли и да не жуди за пићем.
Ако му предложите такву врсту помоћи, можда ће бити потребно да
унапред платите трошкове лечење, али чврсто верујемо да треба
јасно да му ставите на знање да ће се сви трошкови лечења касније
одбити од његове плате. Боље је да он осећа да је за све лично
одговоран.
Уколико ваш човек прихвати вашу понуду, треба да истакнете да
физичко лечење представља само делић комплетног опоравка.
Иако му обезбеђујете најбољу лекарску помоћ, он мора да схвати да
је неопходно да се из темеља промени. Да би престао да пије нужно
је да промени начин размишљања и понашања. Сви смо опоравак
морали да ставимо на прво место, јер бисмо без опоравка изгубили
и дом и радно место.
 130

Да ли можете да имате пуно поверење у могућност његовог

опоравка? Када је реч о поверењу, да ли можете да заузмете став
да, што се вас тиче, ово је строго лична ствар између њега и вас и
да се о његовом алкохолизму и лечењу које предстоји неће никада
разговарати без његовог пристанка? Било би добро да са њим
подуже попричате, након што се врати са опоравка.
Вратимо се сада главној теми ове књиге: она садржи све
предлоге који би вашем службенику могли да помогну у решавању
његових проблема. Вама су неке од тих идеја које садржи ова књига
потпуно непознате. Можда вам се и не свиђа приступ који
предлажемо. Ми га ни у ком случају не нудимо као коначно решење,
али што се нас тиче, нама је у потпуности помогао овакав приступ.
На крају крајева, зар ваш крајњи циљ нису резултати, а не методе?
Свиђало се то вашем службенику или не, он ће да схвати горку
истину о алкохолизму. То нимало неће да му шкоди, чак и ако не
прихвати да се на овај начин лечи.
Предлажемо вам да скренете пажњу на ову књигу доктору који ће
се о вашем пацијенту бринути током процеса лечења. Уколико
пацијент прочита књигу чим је довољно свестан па чак и ако је у
акутној депресији, можда ће да схвати стање у коме се налази.
Надамо се да ће доктор да каже пацијенту истину о правом
стању у коме се налази, без обзира на то о каквом је стању реч.
Када човек добије ову књигу да прочита, најбоље је да му нико не
говори како мора да се придржава упутстава из књиге. О томе мора
он сам да одлучи.
Ви, наравно, очекујете да ће промена вашег односа према њему,
заједно са оним што ова књига садржи, дати добре резултате. У
неким случајевима хоће, а у некима можда и неће. Ми, међутим,
сматрамо да ћете, уколико будете истрајни, бити задовољни све
већим процентом успеха. Обзиром да се наше деловање шири и
број наших чланова расте, надамо се да ће ваши службеници моћи
да ступе у директан контакт са некима од нас. У међувремену,
сигурни смо да се и самом употребом ове књиге може јако пуно
постићи.
Када се ваш службеник врати са опоравка, попричајте са њим и
запитајте га да ли је нашао одговор на нека питања. Ако осећа да са
вама слободно може да разговара о својим проблемима, ако зна да
 131

га разумете и да нећете да се љутите ако каже оно што стварно

жели, верованто ће започети брз опоравак.
С тим у вези, да ли можете да останете мирни ако овај човек
настави да прича шокантне ствари? Може, на пример, да вам
открије како је „паковао“ пословни рачун личним трошковима или да
је планирао да вам преузме најбоље купце. Он, у ствари, може да
каже готово свашта ако је прихватио наше решење које, као што
знате, захтева потпуну искреност. Можете ли ово да отпишете као
што бисте отписали лош посао и да почнете са њим из почетка? Ако
вам дугује новац, можда ћете пожелети да се са њим око тога
нагодите.
Ако вам говори о својој породичној ситуацији, можете му
несумњиво дати корисне савете. Да ли може са вама искрено да
разговара све док не почне да прича измишљотине о послу или да
критикује колеге са којима ради? Са оваквим ставом према том
службенику створила би се безгранична лојалност.
Највећи непријатељи нас алкохоличара су озлојеђеност,
љубомора, завист, фрустрација и страх. Где год су људи заједно и
баве се неким послом ту ће увек да буде супарништва и као
последица тога, постоје одређена правила у раду фирме. Понекад
ми алкохоличари мислимо да људи желе да нас понизе. То често
није истина. Међутим, понекад се наше пиће узима у обзир код
доношење неких одлука.
Пример који ми пада на памет је случај једне злобне особе која је
увек правила мале пријатељске шале са догодовштинама алко-
холичара. На тај начин он је подмукло ширио приче. У другом
случају, алкохоличар је био упућен у болницу на лечење. Само
неколико људи је за то знало, али већ после кратког времена то се
разгласило по целој фирми. Наравно да је оваква ситуација
смањила шансе овог човека да се опорави од алкохолизма.
Послодавац може често да заштити жртву од овакве врсте
оговарања. Он не треба да фаворизује никог од запослених, али
увек може да брани човека од непотребних провокација или
непоштеног критиковања.
Гледано у целини, алкохоличари су енергични људи. Много раде
и знају да се радују. Ваш човек треба да је спреман да прихвати
изазов и учини најбоље што може. Будући да је ослабио и да је
суочен са физичким и менталним прилагођавањем на живот без
 132

алкохола, можда ће претеривати у послу. А ви треба да обуздавате

његову жељу да ради шеснаест сати дневно. Можда ћете морати и
да га подстакнете да се понекад и забави и разоноди. Можда ће
пожелети да буде од помоћи другим алкохоличарима, а тако нешто
би могло да искрсне баш у радно време. Разумевање и толеранција
са ваше стране у овим ситуацијама су веома корисни. Њему је рад
са другим алкохоличарима неопходан да би остао трезан.
Када ваш човек не пије већ неколико месеци можете да
искористите његову помоћ другим службеницима који имају проблем
са алкохолом, под условом, наравно, да прихватају да се у целу
ствар укључи треће лице. Алкохоличар који се опоравио, а који
обавља релативно неважан посао, може да разговара и са особом
која има боље радно место. Пошто он сада живи на радикално
другачијим основама, никада неће да злоупотреби ову ситуацију.
Можете да му верујете. Наравно, дугогодишње искуство са
алкохоличарским изговорима изазива сумњу. Када његова супруга
следећи пут телефонира и каже да је болестан могли бисте
аутоматски да помислите да се напио. Ако се заиста напио, али још
увек жели да се опорави, то ће да вам призна чак и по цену да
изгуби радно место, јер он зна, да мора да буде искрен ако уопште
жели да живи. Биће вам захвалан знајући да због њега не разбијате
главу, да не сумњате у њега и не покушавате да управљате
његовим животом. То ће га штитити од искушења да се напије. Ако
савесно следи програм опоравка, он може да иде свуда где га ваши
послови требају.
У случају да он ипак посрне, макар и само једном, на вама остаје
одлука да ли ћете да га отпустите или не. Ако сте сигурни да није
довољно заинтересован за опоравак, без оклевања треба да га
отпустите. Међутим, ако имате доказе да се он заиста труди,
пружите му још једну шансу. Али не треба да осећате обавезу да га
задржите на послу, јер сте ви ту обавезу одавно већ испунили.
Постоји још нешто што бисте ви можда пожелели да урадите.
Ако је ваша фирма велика, млађи руководиоци би могли да добију
ову књигу. Можете да им кажете како нисте у свађи са
алкохоличарима у вашој фирми. Ти млади људи често имају
незавидан положај. људи који су им подређени често су и њихови
пријатељи. Тако, из овог или оног разлога, они штите те људе у
нади да ће ствари кренути на боље. Они често стављају на коцку и
 133

свој положај у настојању да помогну људима који много пију и које је

требало одавно отпустити, или им дати прилику да се опораве.
После читања ове књиге млађи руководилац може да се обрати
алкохоличару и упути му отприлике следеће речи: "Слушај, Ед. Да
ли желиш да престанеш да пијеш, или не? Сваки пут када се
напијеш доводиш ме у непријатну ситуацију. То није поштено ни
према мени ни према фирми. Ја сам понешто научио о алкохолизму.
Ако си алкохоличар, ти си јако болестан човек. Тако се и понашаш.
Фирма жели да ти помогне да се опоравиш и ако си заинтересован,
постоји начин да то учиниш. Ако га прихватиш, заборавићемо шта је
било у прошлости. Чињеницу да си био на лечењу нећемо ни
спомињати. Међутим, ако не можеш, или не желиш да престанеш да
пијеш, мислим да треба да даш отказ".
Можда се ваш млађи руководилац неће сложити са садржајем
ове књиге. Па и не мора, а често и не треба то да показује свом
алкохоличару. Он ће, ипак, бар да разуме овај проблем и неће више
да буде заведен уобичајеним обећањима. Биће у стању да заузме
поштен и отворен став према том човеку. Више неће имати разлога
да прикрива и оправдава службеника који је алкохоличар.
Све ово се своди на једно: ни један човек не треба да се отпусти
само зато што је алкохоличар. Ако жели да престане да пије, треба
му пружити праву шансу. Ако не може, или не жели да престане да
пије, треба га отпустити. Изузеци су веома ретки.
Мислимо да би овај начин поступања према алкохоличару
постигао многе ствари. Омогућио би опоравак добром човеку. Ви се
истовремено не бисте осећали кривим што сте отпустили оне који не
могу, или не желе да оставе пиће. Алкохолизам може да нанесе
велику штету вашој фирми, кроз изгубљено време, раднике и
репутацију. Надамо се да ће вам наши савети помоћи да исправите
озбиљне пропусте. Осим тога, мишљења смо да је оправдано да
вас подстакнемо да зауставите губитке због алкохола и да пружите
још једну шансу човеку који је то заслужио.
Пре неколико дана пришли смо потпредседнику једног великог
индустријског концерна, који је рекао: "Веома ми је драго да сте пре-
стали да пијете. Међутим, овде влада правило да се ми не мешамо
у навике наших запослених. Ако човек толико пије да то угрожава
његов посао, ми га отпустимо. Не видим како ви можете да нам
будете од било какве помоћи, јер као што видите, ми немамо
 134

никакве проблеме са алкохолизмом". Та иста компанија троши

годишње на милионе долара на разна истраживања. Трошкови
производње су израчунати до ситних децимала. Имају центре за
одмор и забаву, као и колективно осигурање. Постоји стварни
интерес, како на хуманитарном тако и на пословном плану, за све
запослене. Али алкохолизам, ето, како они мисле, код њих не
постоји.
Можда је ово типично понашање. Ми који смо провели велики
део живота у пословном свету, гледајући из угла алкохоличара,
морамо да се насмејемо искреном мишљењу тог господина. Можда
би био шокиран када би сазнао колико се новца губи у његовој
компанији због алкохолизма. Јер, можда се баш у тој компанији
налазе многи садашњи и будући алкохоличари. Верујемо да
директори великих предузећа и не сањају колико је овај проблем
озбиљан. Чак и ако мислите да код вас нема проблема са
алкохолом, можда би се исплатило да још једом добро погледате.
Могли бисте открити нешто занимљиво.
Наравно, ово се поглавље односи на алкохоличаре, болесне,
ментално растројене људе. Оно на шта је мислио наш пријатељ
председник, били су људи који су навикли нешто да попију и при
томе су мало бучнији. За њих су оваква правила сасвим нормална,
али он није увидео разлику између њих и правих алкохоличара.
Не може да се очекује да се запосленом алкохоличару посвети
више пажње него неком другом раднику. Он не треба да има никакву
предност. Исправан човек, онај који се лечи и опоравља, неће да
захтева такав третман. Он неће да се намеће. Далеко од тога.
Радиће као сам ђаво и биће вам до гроба захвалан.
Данас, ја поседујем своју малу фирму. Имам два продавца
алкохоличара који остварују добит као петорица нормалних
продаваца. Али зашто да не? Њихово понашање се потпуно
променило и извукли су се живи из самртног понора. Уживао сам у
сваком тренутку помажући им да се опораве од алкохола.9

9
Vidi dodatak VI, Biće nam drago da nam se javite ako možemo da vam pomognemo
 135

Поглавље 11

ВАШИ ИЗГЛЕДИ

За већину нормалних људи пиће подразумева дружење,

пријатељство и машту живих боја. Оно доноси опуштање од брига,
бекство од досаде и невоља. Оно доноси радосну блискост са при-
јатељима и осећај да је живот добар. Али не и нама који смо
проживели дане тешког опијања. Стара задовољства су прошла.
Остала су само сећања. Нисмо били у стању да поново доживимо
дивне тренутке из прошлости. Осећали смо непрекидну потребу да
уживамо у животу као некада и болно смо били опседнути мишљу
да ћемо то да постигнемо уз неку нову чудесну способност
контролисаног испијања алкохола. Увек смо изнова покушавали и
увек изнова доживљавали неуспех.
Што су нас људи мање трпели, то смо се све више повлачили из
друштва и самог живота. Како смо постали предмет из приче "Краљ
алкохол", престрашени становници његовог лудог краљевства,
хладна самоћа се спустила на нас као магла. Самоћа је као магла
бивала све гушћа и тамнија. Понеки од нас су на најмрачнијим
местима тражили саосећање, пријатељство и одобравање.
Привремено би све то и нашли, али убрзо бисмо се опет напили
тако да не знамо за себе. А онда би уследио ужас, буђење и
суочавање са Четири коњаника апокалипсе: Ужас, Збуњеност,
Фрустрација, Очај. Несрећни пијанци који читају ову књигу ће
разумети шта то значи!
С времена на време, док је трезан, прави пијанац зна да каже,
"мени пиће уопште не недостаје. Осећам се боље. Радим боље и
забављам се боље". Као људи који су и сами некада пили,
насмејемо се на овај духовити коментар. Знамо да је наш пријатељ
као онај дечак који у мраку звижди да би самог себе бодрио. Он
себе, у ствари, обмањује. У себи мисли како би дао све на свету
када би могао да попије само шест пића и да то тако прође.
Покушаће поново да заигра стару игру, јер није срећан са
покушајем да буде трезан. Не може да замисли свој живот без
алкохола. Једног дана неће моћи да замисли живот ни са
 136

алкохолом, а ни без њега. Наћи ће се на крају свог пута. Пожелеће

да је то крај.
Показали смо вам како смо ми успели да се спасимо. Кажете,
"Да, спреман сам. Али, хоће ли то да ме осуди на живот у коме ћу
да постанем блесав, досадан и забринут као неки исправни грађани
које срећем? Знам да морам да оставим пиће, али како то да
урадим? Можете ли да ми понудите нешто што ће да буде достојна
замена?"
Да, постоји замена за алкохол која значи много више од тога, а
то је пријатељство у удружењу Анонимних Алкохоличара. Тамо ћете
упознати ослобађање од брига, досаде и проблема. Ваша машта ће
се распламсати. Коначно ће и живот добити неки смисао. Најбоље
године вашег живота су пред вама. Тако смо и сами нашли
пријатељство па ћете и ви.
"Како да до тога дођем?", питате се. "Где могу да нађем те
људе?"
Наћи ћете те нове пријатеље баш у својој средини. Поред вас
алкохоличари умиру без наде, као људи на броду који тоне. Ако
живите у великом граду, има их на стотине. Из виших и нижих
слојева, богати и сиромашни, они су можда будући чланови
Анонимних Алкохоличара. У тим члановима ћете да пронађете
пријатеље за цео живот. Бићете за њих везани новим и предивним
везама, јер ћете заједно успети да побегнете од пропасти и раме уз
раме почећете да корачате на заједничком путу до спаса. Тада ћете
схватити шта значи дати део себе да би други могли да преживе и
поново открију живот. Научићете пуно значење изреке "воли другог
као самог себе".
Можда изгледа невероватно да ће ови људи једнога дана
постати поново срећни, поштовани и корисни. Како могу да се извуку
из такве беде, ослободе лошег гласа и безнађа? Једноставан
одговор је, пошто су се те ствари догодиле нама, могу се догодити и
вама. Ако их желите више од свега на свету и спремни сте да
искористите наше искуство, сигурни смо да ћете и ви то постићи.
Време чуда још увек постоји. Наш лични опоравак то доказује.
Надамо се да ће, када се ова књига појави у свету
преплављеном алкохоличарима, многи за њом да посегну и да
прихвате њене предлоге. Сигурни смо да ће многи опет да стану
чврсто на сопствене ноге и поносно наставе да корачају даље.
 137

Прилазиће и другим болесницима из удружења Анонимних

Алкохоличара. Анонимни Алкохоличари ће да ничу у сваком граду и
селу и постаће уточиште за све оне који морају да нађу излаз.
У поглављу "Рад са другим људима" схватили сте на који начин
приступамо и помажемо људима да оздраве. Претпоставимо да,
захваљујући вама, неколико породица прихвати овај начин живота.
Желите да знате шта треба да радите после тога. Можда ћете да
стекнете најбољи увид у то шта вас чека у будућности ако вам
опишемо развој пријатељства међу нама. Укратко било је то овако:
Пре много година, тачније 1935. један од нас је кренуо на пут у
одређени град на западу земље. Са пословног аспекта, ово
путовање није било успешно. Да је постигао успех, он би у
материјалном погледу стао на своје ноге, што му је у то време
изгледало од виталне важности. Ствари су се запетљале и цео
подухват је завршио на суду. Све је пропало, а судски поступак је
био веома неугодан и пун противречности.
Обесхрабрен и озлојеђен човек се нашао у тешком положају,
осрамоћен и готово без пребијене паре у џепу. Још увек слабога
здравља и апстинент од алкохола тек неколико месеци, схватио је
да је његова невоља озбиљна. Толико је желео да са неким
поразговара, али са ким?
Једног тмурног послеподнева шетао је хотелским предворјем и
размишљао како ће да плати рачун. На крају просторије стајао је
стаклом прекривен именик свих локалних цркава. А у доњем делу
предворја отворила су се врата и он је могао да види лепо уређен
бар. Видео је весело друштво у бару. Ту би могао да пронађе
друштво и опустити се. Ако нешто не попије, неће имати храбрости
да некога упозна и викенд ће да проведе усамљен.
Наравно да не сме да пије. Али зашто не би поседео за столом
уз чашу сока? На крају крајева, зар није већ шест месеци издржао
трезан? Можда може да поднесе три пића, рецимо, али више не!
Обузео га је страх. Наишао је на танак лед. Поново се појавило
старо, упорно лудило – то прво пиће. Дрхтећи, окренуо се и одшетао
низ предворје до именика са телефонским бројевима цркава. Још
увек су до њега допирали звуци музике и узбудљиви жамор из бара.
Али шта је са његовим обавезама, његовом породицом и
људима који би умрли, јер не знају како да се излече, о да, шта је са
осталим алкохоличарима? Мора да у граду има много таквих људи.
 138

Назваће неког свештеника. Разум му се повратио и захвалио се Богу

на томе. Одабравши насумице једну цркву из телефонског именика,
ушао је у телефонску говорницу и подигао слушалицу.
Телефонски позив свештенику одвео га је до једног грађанина
који, иако је некада био угледан и поштован, сада се ближио
алкохоличарском очају. То је била уобичајена ситуација. Његов дом
је био доведен у питање, жена је била болесна, деца узнемирена,
неплаћени рачуни, пољуљан углед. Имао је очајничку жељу да
престане да пије али није видео излаз, јер је до тада покушавао на
све начине да остави пиће. Болно свестан чињенице да није сасвим
нормалан, он није, у ствари, схватио шта значи бити алкохоличар. 10
Када му је тај наш пријатељ испричао своје искуство, човек се
сложио да без обзира на сву снагу воље коју је уложио није успео да
престане да пије на дуже време. Закључио је да му је нужан духовни
доживљај, али му је цена изгледала превисока за оно што му је
понуђено. Рекао нам је како је живео у непрекидном страху да ће
неки људи сазнати за његов алкохолизам. Био је опседнут мишљу
како врло мало људи зна да је алкохоличар, као што то мисле и сви
други алкохоличари. Зашто би признајући да је алкохоличар изгубио
и оно мало посла који обавља и својој породици нанео још више
патње? Све би учинио, али то никако.
Заинтригиран, позвао је нашег пријатеља да дође код њега кући.
Нешто касније, баш кад је помислио да је стекао контролу над
пићем, кренуо је у тешко пијанчење. За њега, то је било пијанчење
које је ставило тачку на сва дотадашња. Увидео је да мора директно
да се суочити са својим проблемима како би сам Бог могао да му
помогне да их савлада.
Једнога јутра је узео ствари у своје руке и упутио се да каже,
оним људима којих се највише бојао, у чему лежи његов проблем.
Изненађујуће су га лепо примили, а он је успут и сазнао да су многи
од њих знали за његов проблем са алкохолом. Ушавши у свој
аутомобил кренуо је у посету људима које је повредио на било који
начин. Дрхтао је док их је обилазио, јер је за њега то могло да значи
пропаст, а посебно када је реч о људима из његовог пословног
круга.

10
Ovo se odnosi na Filovu prvu posetu Dr. Bobu. Njih dvojica su kasnije zajedno osnovali udruženje Anonimnih Alkoholičara.
Bilova priča opisana je na početku ove knjige; priča Dr. Boba je na početku drugog dela knjige gde se nalaze lične priče
alkoholičara.
 139

У поноћ се вратио кући исцрпљен, али веома срећан. Од тада

више није попио ни једно пиће. Као што ћемо видети он сада много
значи за његову околину, а штету коју је причинио током тридесет
година пијанчења, исправио је у року од четири године.
Али живот за та два пријатеља није био лак. Појавиле су се
многе тешкоће. Обојица су увидели да морају да буду духовно
активни. Једнога дана су разговарали са главном сестром локалне
болнице. Објаснили су јој своју потребу и распитивали се да ли
постоји код ње неко за кога би се са сигурношћу могло рећи да је
прави алкохоличар.
Одговорила је: "Да, имамо баш таквог. Управо је испребијао
неколико медицинских сестара. Мозак му уопште не ради када пије.
Иначе је сјајан момак када је трезан, иако је овде био осам пута у
последњих шест месеци. Знате, некада је то био познати адвокат у
граду, а сада смо морали да га вежемо".11
Ово је био добар пример, али опис његовог стања није много
обећавао. Коришћење духовних принципа у таквим случајевима није
у то време било добро схваћено, не као што је то сада случај. Ипак,
један од пријатеља је рекао: "Ставите га у засебну собу. Ми ћемо да
дођемо код њега".
После два дана будући члан удружења Анонимних алкохоличара
безизражајно је гледао у странце поред његовог кревета. "Ко сте ви
и зашто лежим у овој засебној соби? Раније сам увек био на
одељењу".
Један од њих је одговорио, "Ми ћемо вас лечити од
алкохолизма". На његовом лицу је била дубоко исписана
безнадежност: "Али то нема никаквог смисла и користи. Нема тога
што би ме излечило. Ја сам губитник. Последња три пута када сам
одавде одлазио напио сам се на путу до куће. Страх ме је и да
прођем кроз ова врата. Ја то не могу да схватим".
Два пријатеља су му готово један сат говорила о својим про-
блемима са пићем. Он би увек изнова рекао: "Код мене је исто тако,
код мене је исто тако. Ја исто тако пијем".
Рекли су му о акутном тровању од кога болује, како то уништава
организам и помућује ум. Много су говорили о менталном стању пре
првог пића.
11
Ovo se odnosi na prvu posetu Bila i Dr. Boba trećem članu AA. Pogledaj Uvodni deo. Tako je nastala prva grupa Anonimnih
alkoholičara u Akronu, Ohajo, godine 1935.
 140

"Да, такав сам и ја", рекао је болестан човек, "права слика

пијанице. Ви добро знате све о себи и то је у реду, али не видим од
какве је то користи. Ви сте неко и нешто. И ја сам то некад био, а
сада сам нико и ништа. Из онога што ми говорите знам боље него
икад да ја једноставно не могу да престанем да пијем". Чувши то
обојица посетилаца су праснула у смех. А будући члан Анонимних
Алкохоличара на то рече: "Не видим шта је ту смешно".
Два пријатеља су наставила причу о свом духовном доживљају и
корацима које су предузели.
Прекинуо их је: "Некада сам био јако везан за цркву, али ни то не
може да ми помогне. Знао сам да се молим Богу у она јутра после
пијанчења и заклињао сам се да више никада нећу да окусим ни кап
алкохола, да би већ у девет сати био пијан као летва".
Следећег дана је наш човек већ био спремнији за прихватање
наших предлога. Било је очигледно да је о свему размишљао.
"Можда сте у праву", рекао је. "Бог би требало да заиста може све
да учини". Затим је додао, "За мене сигурно није много учинио када
сам са пићем покушавао сам да се борим".
Трећег дана овај адвокат је свој живот предао на бригу и вођење
Творцу и рекао да је потпуно спреман да уради све што је потребно.
Дошла је и његова жена која се једва усудила да се нада било чему,
мада је код свог мужа већ приметила неку промену. У души, овај
човек је почео да проживљава нешто ново.
То послеподне је обукао своју одећу и из болнице изашао као
слободан човек. Кренуо је у политичку кампању, држао говоре,
често посећујући свакојаке скупове, понекад остајући и до касно у
ноћ. Кампању је додуше за длаку изгубио, али је нашао Бога, а
нашавши Њега, нашао је и себе.
То је било у јуну 1935. Никада више није пио. Постао је поштован
и користан члан средине у којој је живео. Помагао је другим људима
да се опораве и постао утицајан члан цркве из које је дуго времена
одсуствовао.
И тако, као што видите, у том граду су постојала три
алкохоличара који су осетили да морају другима да дају оно што су
открили, или ће, у супротном, једноставно да пропадну. После
неколико неуспелих покушаја да пронађу те друге људе, појавио се
четврти човек. Послао га је неки познаник који је чуо за добре вести.
Био је то обесан момак чији родитељи нису могли да утврде да ли
 141

он жели да престане да пије или не. Били су то веома религиозни

људи запањени одбијањем њиховог сина да има било какве везе са
црквом. Иако је због свог пијанчења неизмерно много патио,
изгледало је као да за њега ништа не може да се уради. Међутим,
ипак је пристао да оде у болницу, где је смештен у исту ону собу коју
је онај адвокат не тако давно напустио.
Посетило га је троје људи. Недуго затим казао је: "Има смисла у
начину како постављате духовне ствари. Спреман сам да започнем
посао. На крају крајева, стари људи мора да су били у праву". Тако
је Удружење АА добило још једног члана.
Све ово време, наш пријатељ, који је имао инцидент у предворју
хотела, остао је у том граду. Био је тамо три месеца. Вратио се кући
и за собом оставио свог првог познаника, адвоката и обесног момка.
Ти су људи у животу пронашли нешто потпуно ново. Иако су знали
да морају да помогну другим алкохоличарима ако желе да остану
трезни, тај мотив је постао мање важан. Надмашен је срећом коју су
нашли дајући себе другима. Отварали су врата својих домова
другима, одвајали од својих скромних зарада и радо посвећивали
своје слободно време људима који су патили исто као и они. Дању и
ноћу били су вољни да неког новог сместе у болницу и касније да га
посећују. Њихов број је постајао све већи. Доживели су и понеки
неуспех, али су у тим случајевима учинили све да породице тих
људи упуте у духовни начин живљења и на тај начин им олакшају
њихове бриге и патње.
После годину и по дана ова три човека су успела у раду са још
седам особа. Често су се виђали и готово не би прошло ни једно
вече, а да се ова мала група мушкараца и жена не састане код
некога од њих, срећни што су се ослободили алкохола, непрестано
размишљајући како би своје откриће могли да прикажу још неком
новопридошлом. Осим што су се тако, без обавезе, састајали,
постао је обичај да се одвоји једно вече недељно за састанак коме
ће да присуствује било ко или свако ко је заинтересован за духовни
начин живота. Осим пријатељства и дружења, главни циљ је био да
се обезбеди време и место где би нови људи могли да износе своје
проблеме.
И људи са стране су почели да се интересују за наш рад. Један
брачни пар је ставио своју кућу на располагање том чудном скупу
људи. Тај пар је био толико фасциниран да су свој дом посветили
 142

нашем раду. Њихову кућу су посетиле многе узнемирене жене како

би пронашле топлину и разумевање међу женама које су познавале
њихов проблем, да би директно из уста њихових мужева чуле оно
шта се њима догодило и добиле савет како ће своје неурачунљиве
мужеве да сместе у болницу и помогну им када опет посрну.
Много је њих, још омамљено од доживљаја у болници,
прекорачило праг те куће на путу до слободе. Многи алкохоличари
су из ње изашли носећи одговор са собом. Нису могли да одоле тој
веселој групи у кући, људима који су се смејали сопственој несрећи
и разумели њихову. Већ под утиском оних који су га посећивали у
болници, човек би се потпуно предао када би, касније, у соби на
спрату те куће чуо причу која се готово потпуно подударала са
његовом. Жене и израз њихових лица, оно нешто неописиво у очима
мушкараца, атмосфера тог места која стимулише и зрачи, све се то
удружило како би му дало до знања да је напокон нашао рај.
Није могао да одоли том практичном приступу његовим проб-
лемима, одсуству нетолеранције било које врсте, неформалности,
искреној демократији и огромном разумевању које су ти људи
показивали. Он и његова супруга би ту кућу напуштали понесени
мишљу о томе шта би и они могли да ураде за неког невољом
погођеног пријатеља и његову породицу. Знали су да имају гомилу
нових пријатеља; изгледало им је као да ове странце одувек
познају. Видели су чуда, а једно је требало да стигне и до њих.
Имали су визију велике стварности вољеног и Свемоћног Бога.
Сада, викендом у овој кући, једва могу да се сместе сви
посетиоци, јер их, по правилу, има шездесет до осамдесет. Ово
место привлачи алкохоличаре из далеких места и оне који живе у
близини. Цела породица се вози сатима из околних градова само да
би присуствовали састанку. Једна општина, удаљена педесетак
километара, има петнаест чланова удружења Анонимних
Алкохоличара. Како тамо живи велики број људи, мислимо да ће их
једнога дана бити на стотине.12
Живот међу члановима удружења Анонимних Алкохоличара је
више од пуког присуствовања састанцима и посећивања болница. У
свакодневни живот спада: уклањање старих траума, решавање
породичних несугласица, објашњавање гневним родитељима
понашање сина кога су разбаштинили, позајмљивање новца и
12
Napisano 1939. godine
 143

чување радног места за другог, када је то оправдано. Нико није

толико дискредитован, нити је тако ниско пао да му се не пожели
добродошлица, ако заиста жели да прионе на посао. Социјалне
разлике, ситна супарништва и љубоморе, све су то ствари које се
исмевају директно у лице. Обзиром да се сви налазе у олупини
истог брода, опорављени и уједињени под једним Богом, срцима и
мислима усредсређени на добробит других људи, њима више нису
тако важне ствари које се другим људима чине као врло важне. А
како би и биле?
Иста ствар се догађа у многим градовима на истоку земље,
али у нешто другачијим околностима. У једном од њих постоји поз-
ната болница за лечење болести алкохолизма и других зависности.
Један наш члан је био тамо пацијент пре шест година. Унутар зид-
ова те болнице многи од нас су по први пут осетили присуство и
снагу Бога. Велики смо дужници једног доктора који нам је рекао,
иако би то могло да буде на штету његовог посла, да верује у оно
што ми радимо.
Тај доктор је сваких неколико дана предлагао некоме од својих
пацијената наш начин приступа проблему алкохолизма. Пошто је
разумео наш рад, лако је могао да одабере оне који су вољни и
способни да се опораве духовним путем. Многи од нас, некадашњих
пацијената, одлазимо тамо да помогнемо. Осим тога, у том граду на
истоку постоје неформални састанци какве смо описали, и ту се
скупља знатан број људи. И ту се брзо склапају пријатељства, и ту
једни другима помажу, на исти начин како ми то радимо на западу.
Иако је удаљеност између источног и западног дела земље велика,
ми предвиђамо значајно побољшање међусобне размене искустава.
Надамо се да ће једнога дана сваки алкохоличар који путује моћи
у свом одредишту да нађе удружење Анонимних Алкохоличара. То
је већ и сада донекле истина. Неки од нас су трговачки путници и
путују наоколо. Појавиле су се мале групе од по двоје, троје, или
петоро људи, који су се окупили у мањим срединама преко наша два
велика центра. Ми, који путујемо, навратимо до њих када год
стигнемо. Тај обичај нам даје прилику да помогнемо и да
истовремено избегнемо изазове које путовања подразумевају, о
чему може да вам прича свако ко често путује.13

13
Napisano 1939, a 2001. postoji preko 100,000 grupa. AA deluju u oko 150 zemalja sa više od 2 miliona članova.
 144

Тако се ми развијамо. Исто можете и ви да радите, иако сте

можда само појединац који ову књигу држи у рукама. Ми вјерујемо и
надамо се да она садржи све што вам је потребно да почнете са
радом.
Знамо шта мислите. Кажете сами себи: "Нервозан сам и сам.
Не бих могао то да урадим". Међутим, ви то можете. Заборављате
да сте управо отворили извор силе која је много већа и јача од вас.
Да бисмо неком пренели оно што смо постигли, уз помоћ више силе,
потребна нам је само воља, стрпљење и рад.
Знамо да је један члан АА живео у великом месту само неколико
недеља да би закључио како тамо има више алкохоличара по
квадратном километру него у било ком другом граду у земљи. Било
је то само неколико дана пре него што је завршена ова књига (1939).
Власти су биле веома забринуте, а он је ступио у везу са једним
истакнутим психијатром који је већ био преузео неке обавезе у
погледу менталног здравља људи. Видело се да је он способан и
потпуно спреман да прихвати било који делотворан метод да се
избори са овом ситуацијом. Тако се распитао о томе шта наш
пријатељ има да понуди.
Наш пријатељ је наставио да му прича и постигао је такав
ефекат да се доктор сложио да направи један тест са својим
пацијентима и неким другим алкохоличарима са клинике у којој
ради. Исто тако, договорено је са главним психијатром једне
државне болнице да се одаберу пацијенти из реке невоља која
сваког дана протиче том институцијом.
Тако ће наш сарадник ускоро да има изобиље пријатеља. Неки
од њих ће можда да потону и више никад неће да изроне, али ако је
судити по нашем искуству, више од половине њих ће постати
чланови удружења Анонимних Алкохоличара. Када само неколико
људи у том граду успе да пронађе себе и када открију радост у томе
што помажу другима да се поново суоче са животом, неће бити
заустављања све док свако у граду не буде имао прилику да се
опорави, само ако то буде могао или желео.
Могли бисте још увек да кажете: "Али ја нећу имати среће да
сретнем вас који су написали ову књигу". Ми у то нисмо сигурни. О
томе ће одлучити Бог, а ви не смете да заборавите да једини
 145

ослонац имате увек само у Њему. Он ће вам показати како да

направите удружење за којим чезнете.14
Наша књига је само предлог програма и сугестија. Схватили
смо колико мало знамо. Бог ће и нама и вама стално откривати све
више спознаја. Замолите Га да вам сваког јутра током медитације
покаже шта тога дана можете да учините за некога ко је још увек
болестан. Ако је са вама све у реду, одговор ће доћи сам. Али, јасно
је да не можете да дате оно што сами немате. Зато се побрините да
ваш однос са Њим буде исправан и догодиће вам се изванредне
ствари, како вама тако и многим другим људима. Ово је за нас
веома важна чињеница.
Препустите се Богу на онај начин на који Га ви разумете.
Признајте Њему и пријатељима своје грешке. Отклоните рушевине
своје прошлости. Не устручавајте се да дате оно што нађете и
придружите нам се. Бићемо са вама у Пријатељству Духа, а неке од
нас ћете сигурно срести корачајући Путем Сретније Судбине.

А до тада, благословио вас и чувао Бог.

14
Kontaktirajte Udruženje Anonimnih Alkoholičara, biće nam drago da se javite. Adresa: P.O. Box 459, Grand Central Station,
New York, NY 10163.
 146

КОШМАР ДОКТОРА БОБА

Био је један од оснивача Друштва Анонимних Алкохоличара.

Наше друштво је настало 10. јуна 1935 г. онога дана када се др.
Боб коначно и заувек отрезнио.
Све до своје смрти, 1950 године његову поруку АА примило је
више од 5000 алкохоличара, мушкараца и жена, и свима је пружао
медицинску помоћ, никада не помисливши да наплати своје услуге.
У пружању те изванредне помоћи много му је помагала сестра
Игнатиа из болнице Светог Томаса у Акрону, Охајо, која је била и
остала један од највећих пријатеља наше заједнице.

Родио сам се у једном малом месту од око седам хиљада

становника у Новој Енглеској. У то време, колико се ја сећам,
моралне норме су биле далеко изнад просека. Ни пиво ни жестока
пића се нису продавали нигде у околини осим у једној државној
продавници пића у којој сте можда могли да набавите флашу
алкохола, ако би вам пошло за руком да докажете продавцу да вам
је она неопходно потребна. Ако доказ не би прошао, потенцијални
купац је био присиљен да празних руку напусти продавницу, без и
једне капи напитка за који сам касније сматрао да је најбољи лек за
све људске болести. Смерни грађани овог малог места су са
неповерењем посматрали људе који су поштом наручивали алкохол
из Бостона или Њујорка и нису их волели. Било је ту доста цркава и
школа у којима сам започео своје образовање.
Мој отац је био човек од струке и цењених способности и он и
мајка су активно учествовали у црквеном животу. И отац и мајка су
били натпросечне интелигенције.
На моју несрећу, био сам једино дете и то је вероватно условило
моју себичност која је битно допринела мом алкохолизму.
Од детињства и кроз средњу школу био сам мање више
присиљен да идем у цркву, недељну школу и вечерњу службу,
понедељком увече на специјално богослужење за младе, а понекад
и средом на вечерњу молитву. То је на мене имало такав ефекат да
сам чврсто решио да, чим се ослободим родитељске стеге, никада
више не пређем црквени праг. Наредних четрдесет година сам
истрајао у тој одлуци, осим када би околности указале да не би било
мудро да нисам присутан.
 147

После гимназије, уследиле су четири године школовања на

једном од најбољих колеџа у земљи где је пијанчење изгледа било
главна допунска активност. Скоро сви су у томе учествовали. И ја
сам све више и више пијанчио, сјајно сам се забављао и то без
већих физичких или финансијских тешкоћа. Изгледа да сам се,
наредног јутра, много лакше враћао у нормалу него већина мојих
пајташа пијанаца за које су дуготрајна јутарња мучнина и мамурлук
били проклетство (или можда благослов). Никада, баш ни једном у
животу нисам имао главобољу и та ме чињеница наводи да мислим
да сам већ од самог почетка био алкохоличар. И као да се цео мој
живот свео на то да радим оно шта ја хоћу и да ме при том уопште
не интересују права, жеље или привилегије других људи. Како су
године пролазиле тако је ово моје ментално стање постајало све
доминантније. У очима колега пијанаца, дипломирао сам са
највећим почастима, али не и у очима декана.
Следеће три године провео сам у Бостону, Чикагу и Монтреалу
радећи за један велики индустријски концерн на продаји железничке
опреме, разних мотора на гас и друге тешке опреме. Тих година сам
пио колико ми је то дозвољавао новчаник. И још увек нисам
прескупо плаћао за такав живот, мада сам почео понекад да осећам
јутарње кризе. За те три године рада изостао сам са посла само
пола дана.
Мој следећи подухват било је студирање медицине, па сам се
уписао на један од највећих универзитета у земљи. Тамо сам
наставио са пијанчењем са много више страсти него претходних
година. Због невероватног капацитета да конзумирам огромне
количине пива, постао сам члан једног друштва пијанаца и ускоро
сам био звезда водиља те дружине. Често бих ујутру кренуо на
часове и мада потпуно спреман, одустао бих и вратио се у
студентски дом плашећи се да не направим сцену ако ме прозову да
одговарам.
Већ довољно лоше стање постало је још горе све док у пролеће,
на другој години студија, после дужег периода пијанчења, нисам
одлучио да овако не могу да завршим започети семестар. Спаковао
сам се и отпутовао на југ да проведем месец дана на великој фарми
мог пријатеља. Пошто ми се ум мало разбистрио, схватио сам да је
глупо одустати од факултета и да треба да се вратим и наставим да
студирам. Када сам се вратио видео сам да управа факултета не
 148

дели моје мишљење по том питању. Након доста расправљања,

дозволили су ми да се вратим и полажем испите и ја сам то урадио
са успехом. Међутим, било им је мука од мене и саопштили су ми да
ће радије наставити без мене. Уследило је више непријатних
разговора, али су се ипак коначно договорили да ми признају све
положене испите и тако сам покупио своје академске бодове и
прешао на други факултет, опет један од водећих у земљи и у јесен
исте године уписао сам трећу годину.
Тамо се моје пијанчење толико погоршало да су момци са којима
сам становао у дому били приморани да позову мог оца који је
превалио онолики пут у узалудном настојању да ме доведе у ред.
То, међутим, није имало неког утицаја на мене јер сам наставио да
пијем, овај пут много више жестока пића него претходних година.
У време завршних испита отишао сам на једну убитачну пијанку.
На испиту ми се рука толико тресла да нисам могао да држим
оловку и предао сам бар три потпуно празна комплета испитних
питања. Опет сам, наравно, био на тапету и коначно решење је било
да морам да поновим два тромесечја и ако желим да дипломирам,
морам потпуно да апстинирам од алкохола. То сам заиста и урадио,
и доказао управи факултета да испуњавам услове и у погледу
понашања и учења.
Моје понашање је у то време било тако убедљиво да сам успео
да обезбедим и прижељкивани стаж у једном граду на западу
земље где сам радио две године. За те две године толико сам
радио да скоро нисам ни излазио из болнице. И баш због тога нисам
ни имао прилику да западнем у невоље.
По истеку те двогодишње праксе, отворио сам ординацију у
центру града. Имао сам нешто новца, све време овог света и
озбиљне стомачне проблеме. Врло брзо сам открио да неколико
пића може да ублажи стомачне проблеме бар на неколико сати тако
да ми није уопште било тешко да се вратим на раније стање
претераног препуштања алкохолу.
Сада сам почео да плаћам високу цену својим здрављем и у
нади да ћу се излечити, добровољно сам одлазио у локалне
санаторијуме бар десетак пута. Био сам разапет између два зла:
када нисам пио мучио ме је стомак, а када сам пио имао сам
проблеме са живцима. После три године овог мучења завршио сам
у једној болници где су покушали да ми помогну али сам ја успевао
 149

да наговорим пријатеље да ми кришом донесу неко пиће или сам

крао алкохол у болници тако да ми се стање нагло погоршало.
На крају је мој отац послао једног доктора из нашег места који је
некако успео да ме врати у родно место. Ту сам провео око два
месеца у кревету пре него што сам могао да изађем из куће. Још
неколико месеци сам тамо остао, а онда сам се вратио свом послу.
Мислим да ме је добро уплашило све кроз шта сам прошао, или је
то урадио доктор, а можда има и једног и другог, али ја нисам ни
дотакао алкохол све док у земљу није уведена прохибиција.
Када је уведен Осамнаести амандман имао сам осећај да сам
сасвим безбедан. Знао сам да ће сви купити по неколико флаша или
сандука алкохола, већ према личном финансијском стању и да ће
ускоро сав алкохол нестати. Зато сам мислио да није страшно ако и
попијем неколико пића. У то време, међутим, нисам ни био свестан
да ће држава ставити лекарима на располагање неограничене
количине алкохола, нити сам знао да ће се на хоризонту ускоро
појавити кријумчари алкохола. У почетку сам пио умерено, али сам
се у врло кратком периоду вратио на старе навике које су већ раније
имале драстичне последице.
У току наредних неколико година, стекао сам две специфичне
фобије. Једна је била страх да нећу моћи да заспим, а друга је била
страх да ћу остати без алкохола. Пошто нисам био богат човек, знао
сам да ћу морати да будем довољно дуго трезан да би зарадио паре
иначе ћу остати без алкохола. Зато сам се, углавном, суздржавао од
јутарњег пића мада је жудња за њим била ужасна. И као замену,
користио сам велике количине седатива да би смирио дрхтање, а то
ме је ужасно узнемиравало. С времена на време не бих одолео тој
јутарњој жудњи и ако бих ипак попио, то се дешавало само неколико
сати пре него што бих постао потпуно неспособан да радим. А онда
су биле слабе шансе да из болнице кришом однесем алкохол кући.
Због тога бих провео бесану ноћ преврћући се у кревету, а следеће
јутро би имао неподношљиво дрхтање. Током наредних петнаест
година био сам довољно разуман да никада не одем у болницу ако
сам пре тога пио и врло сам ретко у том стању примао пацијенте.
Понекад бих се сакривао у неком од клубова чији сам био члан, а
било је и дана када сам изнајмљивао хотелску собу под лажним
именом. Ипак, пријатељи су успевали да ме нађу и ја бих пристао
да ме одведу кући само кад би обећали да ме неће критиковати.
 150

Ако би моја жена планирала да изађе после подне, обезбедио

бих велику количину алкохола, кришом га унео у кућу и сакрио у
канти за угаљ, корпу за веш, на штоку изнад врата, на подрумским
гредама или у пукотинама иза напрслих подрумских плочица. У ту
сврху сам, такође, користио старе сандуке и ормане, контејнер за
конзерве па чак и канту за одлагање пепела. Никада нисам користио
WЦ водокотлић јер ми се чинило да га је лако открити. Касније сам
сазнао да га је моја жена редовно контролисала. Сакривао бих
флашице од два или три деци алкохола у крзнену рукавицу, и зими
када би ноћ рано падала бацио би их на трем иза куће. Мој тајни
снабдевач алкохола остављао би га под степеницама иза куће
одакле сам га узимао по потреби. Понекад би доносио алкохол и у
џеповима али то је било ризично јер их је жена контролисала. Било
је дана када сам алкохол сипао у флашице од један деци и онда би
по неколико њих заденуо за ластиш чарапа. Ово је добро
функционисало све до оног дана када сам са женом отишао у
биоскоп да гледамо филм Волиса Биерија „Тугбоат Анние“ и од тада
ногавице и чарапе нису више биле сигурно место за сакривање
алкохола.
Нећу користити странице ове књиге да излажем сва своја
искуства из болница и санаторијума.
Пријатељи су нас, мање више, избегавали све време. Нису нас
позивали у госте јер бих се ја сигурно напио, а из истог тог разлога
ни моја жена није смела да позива госте. Свако вече сам морао да
се напијем из страха да нећу моћи да заспим. А опет, да би могао да
купим пиће за следећу ноћ, морао сам у току дана да останем
трезан, бар до четири сата по подне. Ова рутина је опстала, уз по
неки прекид, седамнаест година. Био је то заиста ужасан кошмар, то
зарађивање пара, куповина алкохола, кришом уношење у кућу,
напијање, јутарњи мамурлук и дрхтавица, узимање великих доза
седатива да бих могао да зарадим још новца, и опет у круг.
Обећавао сам жени, пријатељима и деци да нећу више да пијем и та
сам обећања ретко кад успео да одржим до краја дана мада сам био
потпуно искрен када сам их давао.
За оне који су склони да експериментишу, испричаћу о свом
назови експерименту са пивом. Када се пиво опет вратило у
слободну продају, био сам уверен да за мене нема опасности. Пиво
сам могао да пијем колико год сам желео. Оно није штетно и нико се
 151

није напио од пива. И тако сам, уз дозволу своје добре жене,

напунио подрум пивом. Није ми требало много времена да почнем
да пијем сандук и по пива дневно. За само два месеца сам се угојио
петнаест кила, личио сам на свињу, осећао сам се лоше, јер сам
отежано дисао. А онда ми је пало на памет да ако човек већ потпуно
заудара на пиво нико неће ни приметити шта је пио и тако сам почео
да бетонирам пиво чистим алкохолом. Последице су, наравно, биле
ужасно лоше и тиме је завршен мој експеримент са пивом.
Негде у време експериментисања са пивом, повезао сам се са
групом људи који су ме привукли јер су деловали уравнотежено,
здраво и срећно. Говорили су сасвим слободно, без нелагодности,
што ја никада нисам могао и чинило ми се да су били опуштени у
свим ситуацијама и свакако одличног здравља. И изнад свега тога
деловали су срећно. А ја, био сам свестан себе и највећи део
времена сам се осећао као риба без воде, здравље ми је било на
граници распада, био сам стварно јадан. Осећао сам да ови људи
имају нешто што ја немам, а што би и мени користило. Схватио сам
да је у питању нешто духовне природе, што ми није много
одговарало, али сам помислио да не може да ми шкоди. Следеће
две и по године доста сам времена и труда посветио тој ствари
мада сам се и даље напијао свако вече. Прочитао сам све што сам
могао да нађем и разговарао са свим људима за које сам сматрао
да о томе нешто знају.
Моја жена се озбиљно заинтересовала за ту ствар и баш то њено
интересовање је одржало и моје, мада ни једног тренутка нисам
осетио да би то могло да разреши моје проблеме са алкохолом.
Никада ми неће бити јасно како је моја жена успела да сачува веру и
храброст све те године, али заиста јесте. Да није било тако, знам да
би одавно већ био покојник. Ко зна зашто ми алкохоличари имамо
дара да изаберемо најбоље жене овог света. И зашто оне треба да
трпе тортуре које им ми намећемо, за то немам објашњење.
Некако у то време, била је субота по подне, једна госпођа је
позвала моју супругу и рекла јој да би волела да дођем до ње и
упознам њеног пријатеља који би можда могао да ми помогне. Био је
то дан уочи Материца, дошао сам кући мртав пијан носећи велику
саксију са цвећем коју сам оставио на столу, одмах се попео у
спаваћу собу и буквално се онесвестио. Наредног дана ова госпођа
се поново јавила. Пошто нисам хтео да будем нељубазан, мада ми
 152

није било по вољи, прихватио сам позив, а од супруге извукао

обећање да нећемо остати дуже од петнаест минута.
У кућу ове жене смо ушли тачно у пет сати, а напустили је у
једанаест и петнаест. После тога сам још неколико пута, на кратко,
разговарао са овим човеком и изненада престао да пијем. Ова
апстиненција је трајала три недеље. Онда сам отишао у Атлантик
Сити да бих присуствовао вишедневном састанку националног
друштва чији сам био члан. Још у возу сам испио сав виски који су
имали, а на путу до хотела купио сам још неколико литара. Била је
то недеља. Те ноћи сам се напио, у понедељак сам био трезан све
до вечере, а после тога сам се опет напио. У бару сам попио колико
сам могао, а онда сам отишао у собу да довршим посао. У уторак
сам почео да пијем од раног јутра и у подне сам већ био поприлично
пијан. Пошто нисам желео да се обрукам, напустио сам хотел. На
путу до железничке станице купио сам још пића. Морао сам неко
време да чекам на воз. Од тог тренутка се више ничега не сећам све
док се нисам пробудио у кући једног пријатеља у граду недалеко од
моје куће. Ови добри људи су обавестили моју жену, која је по мене
послала мог новог пријатеља. Човек је дошао по мене, одвео ме
кући и сместио у кревет. Те ноћи ми је дао неколико пића, а
следећег јутра једну флашу пива.
Био је то 10. Јун, 1935 године и тога дана сам попио своје
последње пиће. Сада, када ово пишем прошле су скоро пуне четири
године од тада.
Питање које вам се можда природно намеће је: „Шта је тај човек
урадио или рекао, а што се разликовало од онога што су други људи
урадили или рекли?“. Не заборавите да сам много прочитао о
алкохолизму и разговарао са сваким ко је о томе нешто знао. Али,
ово је био човек који је пребродио многе године стравичног
пијанчења, човек који је прошао кроз скоро сва искуства кроз која
жив човек може да прође, али је успео да се опорави истим оним
средствима које сам и ја покушавао да применим, а то је духовни
приступ. Он ми је дао информације о алкохолизму које су сасвим
сигурно биле од велике помоћи. Далеко најзначајнија је била
чињеница да је он био први човек са којим сам икада разговарао,
човек који је тачно знао шта прича када је у питању алкохолизам
јер је говорио из личног искуства. Другим речима, говорио је мојим
 153

језиком. Он је знао све одговоре, али сасвим сигурно не зато што их

је негде прочитао.
Диван је то благослов бити ослобођен ужасног проклетства коме
сам робовао. Опет сам доброг здравља, повратио сам
самопоштовање и поштовање колега. Мој породични живот је
идеалан, а посао ми иде добро колико то ова неизвесна времена
дозвољавају.
Много времена проводим преносећи другима оно што сам
научио, онима који то желе и којима је то преко потребно. То радим
из следећа четири разлога:
1. осећања дужности,
2. из задовољства,
3. зато што се на тај начин одужујем човеку који је одвојио
време да своје знање пренесе мени и
4. зато што сваки пут када то радим и ја постајем још
сигурнији да нећу скренути са правог пута.

За разлику од већине људи из нашег Друштва, жудња за

алкохолом ме није напуштала прве две и по године апстиненције.
Готово стално сам је осећао. Међутим, ни једног тренутка нисам ни
дошао у искушење да попустим. Некада би ме страшно нервирало
да гледам своје пријатеље како пију, свестан да ја не могу. Ипак сам
убедио себе да сам и ја некада имао ту привилегију, али сам је
гадно злоупотребио, па ми је сада ускраћена. И тако, није вредело
да се сада жалим јер, на крају крајева, нико никад није морао да ме
баци на леђа и на силу сипа алкохол у грло.
Ако мислите да сте атеиста, агностик, скептик или имате неки
други облик интелектуалног поноса који вас спречава да прихватите
оно што је у овој књизи написано, ја вас искрено жалим. Ако и даље
мислите да сте довољно јаки да у овој игри можете сами да
победите, то је ваша ствар. Ако, пак, истински и искрено желите да
престанете заувек да пијете алкохол, и ако искрено верујете да вам
је потребна помоћ, ми знамо да имамо одговор за вас. И увек
успева, само ако у његову примену уложите бар пола од оне
преданости са којом сте узимали још једно пиће.
Ваш Небески Отац неће вас никада изневерити!
 154

ДОДАЦИ

I. Традиције АА
II. Духовно искуство
III. Мишљење медицине о АА
IV. Награда „Ласкер“
V. Мишљење цркве о АА
VI. Како ступити у контакт са АА
VII. Дванаест начела

ТРАДИЦИЈЕ АА

За оне који су већ постали чланови нашег Удружења, када су

морали да бирају између мизерног живота и трезности, а често и
између живота и смрти, Анонимни Алкохоличари су одиграли
пресудну улогу. АА свакако може да има исту ту улогу и у животу
безбројних алкохоличара до којих наша порука још увек није стигла.
И баш зато, ни за једно друго удружење мушкараца и жена није
било толико неопходно да увек буде делотворно и сачува јединство
као за наше. Ми, алкохоличари, добро знамо да морамо да
сарађујемо и останемо заједно, иначе ће већина нас да умре
усамљена.
„Дванаест традиција Анонимних Алкохоличара“, како верујемо ми
чланови АА представљају најбоље одговоре које су наша искустава
дала на увек битна питања „како да АА најбоље функционише“ и
„који је најбољи начин да АА буде и остане јединствен?“
У даљем тексту следи 12 Традиција у такозваној скраћеној
верзији, која се данас најчешће користи. Ово је сажета верзија
оригиналне, „дуже верзије“ Традиција АА која је први пут штампана
1946 године. Имајући у виду да је „дужа верзија“ много јаснија и да
има историјски значај и њу смо обухватили овим издањем.

Дванаест Традиција

Прва - Наша заједничка добробит треба да буде на првом

 155

месту; опоравак сваког од нас зависи од јединства АА.

Друга - У остварењу нашег заједничког циља постоји само
један, врховни ауторитет - Бог који воли, онако како се Он
појављује у нашој групној свести. Наше вође су само слуге од
поверења, они не управљају.
Трећа - Један једини услов за чланство у АА је жеља да се
престане са пићем.
Четврта - Свака група треба да буде аутономна, осим у
питањима која се тичу других група или АА као целине.
Пета - Свака група има само један - примарни циљ - да
преноси своју поруку алкохоличару који још увек пати.
Шеста - Група АА никада не треба јавно да пружа подршку,
финансира, нити остварује добит од продаје или уступања имена
АА некој сродној установи или предузећу, да нас проблеми новца,
имовине и престижа не би удаљили од наше примарне и основне
сврхе.
Седма - Свака АА група треба да у потпуности издржава
саму себе, одбијајући било какве прилоге споља.
Осма - Анонимни Алкохоличари треба заувек да остану
непрофесионално удружење, али у нашим услужним центрима
могу да се запосле радници задужени за одређене задатке.
Девета - АА никада не би требало да постане организација;
мада ми можемо да оснивамо радне одборе или услужне управе који
су директно одговорни онима којима служе.
Десета - Анонимни Алкохоличари немају своје мишљење о
спољашњим питањима, па због тога име АА никада не треба да
се појави у јавним споровима.
Једанаеста - Наша политика односа са јавношћу се заснива
на принципу привлачења, а не на промовисању. Увек треба да
задржимо личну анонимност у штампи, радију и на филму.
Дванаеста - Анонимност је духовни темељ свих наших
традиција и увек нас подсећа да принципе треба поставити изнад
појединаца и појединачних интереса.

Дванаест традиција (дужа верзија)

Наше искуство у АА нас је научило следећем:

 156

1. Сваки члан Анонимних Алкохоличара је само мали део једне

велике целине. Зато АА мора да настави да живи или ће
већина нас сасвим сигурно да умре. И управо због тога наша
заједничка добробит треба да буде на првом месту, али лична
добробит појединаца је одмах ту на другом месту.
2. У остварењу нашег заједничког циља постоји само један,
врховни ауторитет – Бог који воли, онако како се Он појављује у
нашој групној свести.
3. Наше чланство треба да обухвати све људе који пате од
алкохолизма. И зато ми не смемо да одбијемо никога ко жели
да се опорави. Исто тако, чланство у АА не сме да зависи од
новца или подобности. Само два или три алкохоличара који су
се удружили са циљем да буду трезни могу да се назову АА
група, под условом да као група нису укључени у неке друге
делатности.
4. Свака АА група поступа по својој савести и не одговара ни
једном другом ауторитету за своје послове. Али ако њени
планови утичу на добробит других АА група из окружења онда и
те групе треба консултовати. Ниједна група, регионални одбор
или појединац не треба никада да предузму било какву акцију
која може битно да утиче на АА као целину, без претходног
саветовања са повериоцима Управе општих услуга. У таквим
случајевима је наша заједничка добробит на првом месту.
5. Свака група Анонимних алкохоличара треба да буде духовна
заједница која има само један примарни циљ - да преноси своју
поруку алкохоличару који још увек пати.
6. Проблеми са новцем, имовином и руководством могу врло лако
да нас удаље од нашег примарног духовног циља. Зато
мислимо да сваку имовину веће вредности, која заиста може да
буде од користи за АА, треба посебно да третирамо и њоме
одвојено управљамо са циљем да се материјално одвоји од
духовног. АА група, као таква, не сме да се бави никаквим
пословима. Секундарна средства помоћи Анонимним
Алкохоличарима, као што су клубови или болнице, а
подразумевају већу материјалну имовину и администрацију,
треба да се укључе и организују потпуно одвојено тако да групе
могу слободно да се одрекну тих организација, ако је то
потребно. Из тог разлога те институције не смеју да користе име
 157

АА. Тим институцијама треба да управљају искључиво људи

који их финансирају. Када је реч о клубовима, добро је да их
воде људи из редова АА. Болнице, међутим, као и друге
институције за лечење треба да су потпуно одвојене од АА и да
су под стручним медицинским надзором. Без обзира што АА
може да сарађује са свима, та сарадња никада не сме да
прерасте у придруживање или прихватање неке институције,
било да је стварно или да се то само подразумева. АА група не
сме да се повеже ни са ким.
7. Свака АА група треба да у потпуности издржава саму себе
добровољним прилозима својих чланова. Уверени смо да ће
свака група врло брзо у томе и да успе. Сматрамо да је свако
јавно прикупљање средстава под именом Анонимних
Алкохоличара веома опасно без обзира да ли то раде саме
групе, клубови, болнице или неке друге агенције; сматрамо да
није добро да се примају скупи поклони од било кога као ни
прилози који на било који начин обавезују. Исто тако смо
забринути и за оне благајне АА чија средства расту далеко
изнад потребних резерви при чему нема јасно дефинисане
сврхе АА за акумулацију тих средстава. Искуство нам је пуно
пута доказало да ништа не може тако темељно да уништи наше
духовно наслеђе као узалудне расправе о имовини, новцу и
власти.
8. Анонимни Алкохоличари треба заувек да остану
непрофесионално удружење. Професионализам дефинишемо
као делатност саветовања алкохоличара уз наплату хонорара
или као стални посао. Ми, међутим, можемо да запошљавамо
алкохоличаре да обављају послове пружања услуга за које би
иначе морали да запослимо неалкохоличаре. Такви посебни
послови могу да буду и плаћени. Али наш уобичајени рад на
Дванаест корака АА никада не сме да се наплаћује.
9. У свакој АА групи организацију треба свести на минимум.
Најбоље је да постоји руководство које се смењује. Мања група
може да изабере свог секретара, а већа група свој ротирајући
одбор, док групе у великим градским метрополама могу да
изаберу централни одбор или одбор надлежан за више група,
који често запошљава секретара са пуним радним временом.
Повериоци наше Управе општег сервиса су заправо Одбор
 158

општег сервиса АА. Они су чувари наших Традиција АА и

прикупљају добровољне прилоге АА који се користе за
одржавање наше канцеларије Општег сервиса у Њујорку. Њих
су групе овластиле да воде комплетне односе са јавношћу и они
гарантују за интегритет нашег главног часописа „АА Грапевине“
(„Винова лоза АА“). Све те представнике треба да руководи дух
служења другим људима, јер праве вође у АА су заправо слуге
са искуством и од поверења. Они немају никакву власт због
титула које су им дате, они не владају. Они могу да буду
корисни и само уживају опште поштовање.
10. Ни једна група АА, ни њени чланови, никада не треба јавно да
износе мишљење о контроверзним питањима, нарочито о
политици, реформи у вези са алкохолом или догматским
религијама, на начин који би имплицирао да је то став АА! Групе
Анонимних Алкохоличара се не супротстављају никоме. Што се
тиче таквих питања, групе не смеју да износе никаква
мишљења.
11. Наш однос са најширом јавношћу треба да поштује принцип
личне анонимности. Мислимо да АА треба да избегава
сензационалистичко оглашавање. Наша имена и слике, као
чланова АА, не треба да се објављују на радију, телевизији или
штампи. Наши односи са јавношћу треба да се заснивају на
принципу привлачења, а не на промовисању. Нема потребе да
хвалимо себе, по нашем мишљењу, боље је да нас пријатељи
препоручују.
12. И на крају, ми чланови Анонимних Алкохоличара верујемо да
принцип анонимности има огроман духовни значај. Он нас
подсећа да принципе увек треба да поставимо испред личности,
да увек треба да будемо истински понизни. Ово је од виталног
значаја да нас не исквари велики благослов који нам је дат и да
наставимо да живимо уз вечну захвалност врховном владару
свих нас.
 159

ИИ

ДУХОВНО БУЂЕЊЕ

У овој књизи се често користе изрази „духовно искуство" и

„духовно буђење" и уз пажљиво читање, то показује да су се личне
промене, које су биле довољне да доведу до опоравка од
алкохолизма, манифестовале код наших чланова на најразличитије
начине.
Па ипак, тачно је и то да је наше прво издање код многих
читалаца створило утисак да се те личне промене или духовно
искуство морају десити у тренутку и на спектакуларан начин. На сву
срећу, тај је закључак погрешан.
У неколико почетних поглавља описано је више наглих, рево-
луционарних промена. Иако нам није била намера да створимо тај
утисак, многи алкохоличари су ипак закључили да уколико желе да
се опораве од алкохола, морају да доживе тренутну и свеобухватну
„спознају о Богу", а одмах после тога ће се из темеља променити
њихова осећања и ставови.
Међу хиљадама наших чланова алкохоличара, чији број убрзано
расте, такве трансформације, иако честе, ни у ком случају не пред-
стављају правило. Искуства већине нас су, како то назива психолог
Вилијем Џејмс, „образовна варијанта", јер се стичу и развијају
постепено током одређеног временског периода. Пријатељи неког
новог члана, веома често примећују код њега помене много пре него
што их је и сам свестан. Он на крају схвата да је доживео огромне
промене у свом односу према животу, као и то да је мало вероватно
да је такве промене он могао да изазове сам. Оно што се обично
деси за само неколико месеци, ретко би могло да се постигне и уз
вишегодишњу строгу самодисциплину. Са ретким изузецима, наши
чланови су открили да су наишли на неочекивани унутрашњи извор,
који сада поистовећују са својим сопственим поимањем Силе која је
већа од њих самих.
Већина нас сматра да је свест о Сили већој од нас самих, у
ствари, суштина духовног искуства. Неки од наших религиознијих
чланова то стање називају „Свесност о Богу".
 160

Желимо најодлучније да истакнемо да, према нашим искуствима,

сваки алкохоличар може да се опорави од алкохолизма ако се
искрено суочи са својим проблемима и уколико не затвори свој ум за
све духовне концепте. Њега може да порази само његов став
нетолеранције или свађалачко порицање.
Сматрамо да нико не треба да има тешкоће са духовним
аспектом овог програма. Спремност на акцију, поштење и мен-
тална отвореност кључни су за опоравак. Али, духовност је
немогуће искључити.

„Постоји једно начело које стоји као препрека свим информацијама,

које служи као доказ против свих чињеница и сасвим сигурно држи
човека у доживотном незнању - а то је охолост која све одбацује и
пре него што ишта провери."

- Херберт Спенцер
 161

ИИИ

МИШЉЕЊЕ МЕДИЦИНЕ О АА

Откако је Др. Силкворт први пут подржао Анонимне Алко-

холичаре, медицинска удружења и сами лекари широм света
пружају нам подршку. У даљем тексту су дати делови коментара
које су изнели лекари на годишњем15 заседању Медицинског
друштва државе Њујорк, где је прочитан и извештај о АА :
Др. Фостер Кенеди, неуролог: „Та организација Анонимних
Алкохоличара се ослања на два највећа извора снаге позната
човеку, а то су вера и инстинкт за удруживањем са себи сличним ...
такозвани "инстинкт крда." Мислим да наша професија мора са
подршком да уважи то моћно терапеутско оруђе. Уколико то не
учинимо, бићемо осуђени због емоционалне стерилности и губљења
вере која и планине помера, без које медицина мало шта може да
уради."
Др. Г. Кирби Колиер, психијатар: „Стекао сам утисак да је АА
удружење које се ослања само на себе и да најбоље резултате
постиже захваљујући сопственом усмеравању које је последица
филозофије удружења. Сваки терапеутски и филозофски приступ
који даје стопу опоравка од 50 до 60 процената заслужује нашу
пажњу."
Др. Хари М. Тиебоут, психијатар: „Као психијатар, доста сам
размишљао о односу моје професије према АА. Закључио сам да се
наша посебна улога врло често своди на припремање терена који ће
помоћи пацијенту да прихвати било који третман или помоћ споља.
Сада сматрам да се посао психијатра своди на разбијање пацијен-
товог унутрашњег отпора, да би оно што је у њему доживело проц-
ват, као што се то дешава уз помоћ програма АА."
Др. W. W. Бауер, је 1946 године, под покровитељством
Америчког медицинског удружења, преко радио мреже НБЦ рекао,
између осталог, следеће: „Анонимни Алкохоличари нису никакви
крсташи, а нису ни друштво за неговање умерености. Они знају да
15
1944
 162

више никада не смеју да пију. Они помажу другима са сличним

проблемима. У таквој атмосфери алкохоличар често превазиђе
претерану опседнутост самим собом. Учећи да се ослања на Вишу
Силу и посвећујући се раду са другим алкохоличарима, он из дана у
дан остаје трезан. Дани прерастају у недеље, а недеље у месеце и
године."
Др. Џон Ф. Стоуфер, шеф психијатрије Опште болнице у
Филаделфији, наводећи своје искуство са АА, рекао је следеће:
„Алкохоличари који долазе код нас у Општу болницу у Филаделфији,
углавном су они који не могу да плате приватно лечење и АА је
далеко најбоља ствар коју ми можемо да им понудимо. Чак и код
оних који се повремено врате овамо, примећујемо огромне промене
личности. Тешко их је и препознати."
Америчко психијатријско друштво је 1949 године затражило да
неко од старијих чланова Анонимних Алкохоличара припреми
реферат, који би те године био прочитан на годишњем заседању
Друштва. То се и догодило, а реферат је био објављен у
публикацији Америцан Јоурнал оф Псyцхиатрy, у новембру 1949
године.
(Тај реферат може сада да се добије у облику брошуре, по
номиналној цени у већини група АА, или да се наручи на следећој
адреси: Боx 459, Гранд Централ Статион, Неw Yорк, НY 10163.
Наслов публикације је „Тхрее Талкс то Медицал Социетиесбy Билл
W." - раније се публикација звала „Билл он Алцохолисм", а пре тога
„Алцохолисм тхе Иллнесс".)
 163

ИВ

„ЛАСКЕР“ НАГРАДА

Награда „Ласкер" уручена је Анонимним Алкохоличарима 1951

године. У образложењу награде се, између осталог, наводи и
следеће:
„Америчко удружење јавног здравства уручује награду Ласкер
групе за 1951 годину Анонимним Алкохоличарима у знак признања
њиховом јединственом и врло успешном приступу дугогодишњем
здравственом и социјалном проблему алкохолизма. ... Истицањем
чињенице да је алкохолизам болест, жиг срамоте који се у
друштву приписивао том стању полако нестаје. ... Историчари
ће једнога дана можда да признају да су се Анонимни Алкохоличари
прихватили огромног и веома ризичног друштвеног посла да
искују ново оруђе које ће људи користити, да уведу нову терапију
која се базира на заједништву у истој врсти патње, терапију са
огромним потенцијалом у лечењу безбројних других болести
људског рода."
 164

МИШЉЕЊЕ ЦРКВЕ О АА

Свештенство готово свих верских припадности дало је Друштву

АА свој благослов.
Едвард Доулинг, С.Ј.,16 члан управе Квинс Ворка каже:
„Анонимни Алкохоличари су природна ствар, природни су тамо где
се природа највише приближава натприродном, наиме у понижењу и
понизности која слиједи. Има нечег духовног када је реч о музеју
уметности или симфонији и католичка црква подржава везу са
њима. И АА садрже нешто духовно, и учествовање католика у овом
друштву готово без изузетка претвара лоше католике у боље
католике."
Епископални часопис Тхе Ливинг Цхурцх у уводнику оцењује: „У
основи технике коју примењују Анонимни Алкохоличари налази се
истинско хришћанско начело да човек не може да помогне себи ако
не помаже другима. И сами чланови сматрају да је намера АА да
свако осигура самог себе. То осигуравање самог себе је довело до
обнављања физичког, менталног и духовног здравља и
самопоштовања стотина мушкараца и жена који би безнадежно
остали на дну без те јединствене и делотворне терапије."
Говорећи на вечери коју је приредио Џон Д. Рокфелер млађи,
како би представио АА неколицини својих пријатеља, Др. Хари
Емерсон Фосдик је приметио:
„Мислим да се, у психолошком смислу, овде ради о одређеној
предности у приступу који примењује тај јединствени покрет. Прет-
постављам да ће се, уколико буде пажљиво вођен - а изгледа да је у
мудрим и пажљивим рукама - пред тим пројектом убудуће отварати
могућности које превазилазе чак и нашу машту."

16
Otac Ed, jedan od prvih i divnih prijatelja AA, umro je u proleće 1960
 165

ВИ

КАКО СТУПИТИ У КОНТАКТ СА АА

У Сједињеним државама и Канади у већини градова постоје групе

АА. Њихове адресе у тим местима се налазе у локалном
телефонском именику или их можете сазнати у канцеларији
градских новина или полицијској станици, а можете да се распитате
и код локалног свештеника. У већим градовима групе често имају
локалне канцеларије, где алкохоличари или њихове породице, могу
да уговоре разговор или смештај у болници. Ти такозвани савези
локалних група уписани су у телефонске именике под „АА", или
„Анонимни Алкохоличари".
У Њујорку, САД, Анонимни Алкохоличари имају свој центар за
међународни сервис. Управа општег сервиса АА (повериоци
Управе) управља Канцеларијом општег сервиса АА, затим Светским
сервисом АА. Инц. и нашим месечним часописом „АА Грапевине"
("Винова лоза АА ").
Ако не можете да нас нађете у месту где се налазите, посетите
нашу Интернет страницу www.аа.орг или нам пишите на Алцохолицс
Анонyмоус, Боx 459, Гранд Централ Статион, Неw Yорк, НY 10163,
УСА и у кратком року добићете одговор од нашег међународног
центра који ће вас упутити на најближу групу АА. Уколико у близини
не постоји ниједна група АА, позваћемо вас да наставите да се са
нама дописујете и то ће заиста много допринети да останете трезни
без обзира колико сте изоловани.
Уколико сте члан породице или пријатељ алкохоличара који није
нарочито заинтересован за АА, предлажемо вам да се писмом
обратите на Ал-Анон Фамилy Гроупс, Инц. 1600 Цорпорате Ландинг
Паркwаy, Виргиниа Беацх, ВА 23456-5617, УСА.
То је место за размену података за Ал-Анон Породичне групе,
чији су чланови углавном жене, мужеви и пријатељи чланова АА. У
том седишту ће вас упутити на најближу породичну групу и, уколико
то желите, писменим путем ће са вама комуницирати у вези са
вашим проблемима.
 166

ВИИ

ДВАНАЕСТ НАЧЕЛА (скраћена верзија)

Дванаест корака АА представљају принципе за лични опоравак.

Дванаест традиција обезбеђују јединство заједнице. Дванаест
начела за светски сервис, које је 1962 године написао Билл W.
један од оснивача АА, представљају групу принципа који обезбеђују
да различити елементи структуре АА сервиса увек буду на услузи и
одговорни онима којима заправо служе.
„Скраћену верзију“ ових Начела, која следи у даљем тексту
одобрила је Конференција Светског сервиса 1971 године.

I. Коначна одговорност и врховни ауторитет за светске сервисе

АА треба увек да буду у колективној свести целе наше
заједнице.
II. Конференција Светског сервиса АА је постала, у готово свим
практичним питањима, активни глас и делотворна савест
целокупног нашег друштва у пословима широм света.
III. Да би лидерство било ефикасно потребно је да сваком
елементу АА - Конференцији, Управи Општег сервиса и
његовим услужним корпорацијама, особљу, одборима и
извршиоцима, доделимо традиционално „право на
одлучивање“.
IV. На свим нивоима одговорности, треба да одржавамо
традиционално „право на учествовање“, да дозволимо право
гласа које ће бити објективно пропорционално степену
обавеза које сваки такав елемент треба да извршава.
V. У свим нашим структурама треба да се поштује
традиционално „право на жалбу“ тако да и мишљење мањине
може да се чује, а личне притужбе да се правилно размотре.
VI. Конференција прихвата да главну иницијативу и активну
одговорност у већини питања светског сервиса, треба да врше
повериоци Конференције који поступају као Управа Општег
сервиса.
 167

VII. Повеља и Статут Управе светског сервиса су правни

инструменти којима се овлашћују повериоци да одржавају и
управљају пословима међународног сервиса. Повеља
Конференције није правни документ и да би могла да делује,
она се ослања на традиције и средства АА.
VIII. Повериоци су задужени да планирају и администрирају
комплетну политику и финансије. Они имају улогу надзорног
органа у посебно основаним и стално активним сервисима, и
ту улогу остварују тако што бирају све директоре оваквих
организација.
IX. Добре лидерске способности на свим нивоима сервиса су
неопходне за наше даље функционисање и безбедност.
Примарно лидерство светским сервисом, које су некада имали
оснивачи, морају обавезно да преузму повериоци.
X. Свака одговорност у оквиру сервиса треба да се усклади са
овлашћењима, са доменом овлашћења која су правилно
дефинисана.
XI. Повериоци морају увек да имају најбљое могуће одборе,
директоре, извршиоце, запослене, и саветнике у
корпоративним сервисима. Састав, квалификације, упутства
за рад и права и дужности морају увек да буду питања од
највеће важности.
XII. Конференција ће поштовати дух традиција АА, водећи строго
рачуна да никада не постане место опасног богатства или
моћи; да довољно оперативних средстава укључујући и
резерву представља њену мудру финансијску политику; да
никада не постави некога од својих чланова у положај да као
неквалификован има власт над другима; да све важне одлуке
доноси на бази расправе и гласања и, кад год је то могуће, 2/3
већином; да ниједан њен поступак никад не буде разлог за
лично кажњавање или подстицање јавних полемика: да
никада не врши никакав чин управљања и да као и заједница
АА којој заправо служи, увек поштује демократске принципе, у
мислима и делима.