Estetika

II deo

Beleške sa predavanja prof. Ive Draškić Vićanović

Sadržaj:
HELENIZAM.................................................................................................................................................................. - 1 -
Stoičari....................................................................................................................................................................... - 4 -
Epikurejci.................................................................................................................................................................. - 7 -
Skeptičari.................................................................................................................................................................. - 9 -
MISLIOCI VREMENA............................................................................................................................................... - 10 -
Teofrast................................................................................................................................................................... - 10 -
Plinije Stariji.......................................................................................................................................................... - 11 -
Lisip.......................................................................................................................................................................... - 12 -
Marko Vitruvie..................................................................................................................................................... - 12 -
Horacije................................................................................................................................................................... - 13 -
Filostrat................................................................................................................................................................... - 14 -
Marko Tulije Ciceron......................................................................................................................................... - 15 -
Dion Hrizostom.................................................................................................................................................... - 16 -
Plutarh..................................................................................................................................................................... - 17 -
Pesudolongin........................................................................................................................................................ - 18 -
PLOTIN......................................................................................................................................................................... - 19 -
Ontologija.......................................................................................................................................................... - 20 -
Sistem emanacije............................................................................................................................................ - 20 -
Lepota = svetlost............................................................................................................................................. - 22 -
Estetička teorija.............................................................................................................................................. - 23 -
Estetika u znaku hrišćanstva............................................................................................................................... - 26 -
Periodizacija.......................................................................................................................................................... - 27 -
Estetika u znaku hrišćanstva.......................................................................................................................... - 29 -
PATRISTIKA.......................................................................................................................................................... - 30 -
Vasilije iz Cezareje......................................................................................................................................... - 30 -
Pseudodionizije Areopagita....................................................................................................................... - 30 -
Aurelije (Sveti) Avgustin............................................................................................................................. - 31 -
Tertulian............................................................................................................................................................ - 33 -
PERIOD SHOLASTIKE........................................................................................................................................ - 35 -
Albert Veliki...................................................................................................................................................... - 37 -
Toma Akvinski................................................................................................................................................. - 37 -
Renesansa................................................................................................................................................................... - 39 -
HELENIZAM

3. na 2. vek p.n.e., do ulaska Rima na veliku scenu, do negde 1. veka

Aristotelovski i post-aristotelovski period, vezuje se za ličnost Aleksandra Makedonskog
Bitno je razlikovati pojmove: Helensko → grčko; Helenističko →termin koji označava
specifičan period osvajanja Aleksandra Makedonskog, njegov prodor na istok
Uticaj Grka na pokoreni ostatak sveta, ali i obrnuti uticaj.
Helenizam – fuzija grčke i istočnjačke kulture;

Ovaj period se naziva etički period; ontološki period je bio pre (Platon i Aristotel).
U smislu spekulativnih visina, velikih filozofskih zahvata, visoke teorije, ovo je daleko
niži nivo u odnosu na filozofiju Platona i Aristotela. Drastičan pad.
Svi značajni mislioci, sve velike filozofske škole stavljaju etiku kao cilj i svrhu, a sve
drugo što se izučava (ontologija, epistemologija...) je u cilju etike. Etika je opšta
odrednica helenizma. Polazno stanovište je da se ljudi bave filozofijom poglavito iz
etičkih razloga. Da bi smo postigli sreću i vrlinu u životu, sve je ustvari sredstvo za
postizanje tog visokog cilja.

U helenizmu imamo razilaženje politike i etike. Do tada je važilo načelo da postoji jaka
veza između etike (ličnog morala) i politike, čovek ne može postići ličnu sreću van
konteksta zajednice, društva, države, političke sredine. U helenizmu se napušta ova
ideja i zasniva se individualistička etika. Dosta je slično modernom shvatanju – lična
sreća nije uslovljena kolektivom. Istoričari ovo tumače i objašnjavaju 'uvećanjem sveta',
sa Aleksandrovim osvajanjima više nemamo mikrokosmos, male polise grčke gde svi
svakog znaju i gde postoji ta bliska veza individue sa državom, odnosno državnom
zajednicom. Blisko savremenom – megalopolis.
Razilaženje politike i etike → velika većina misli da se do sreće i vrline može i mora doći
u sopstvenoj režiji, nezavisno od okvira u kojima se čovek nalazi. Po mišljenju stoičara,
to je vrhunski zadatak filozofa.

Javlja se ideja kosmopoliteizma. Stoičari prvi upotrebili termin KOSMOPOLITES.

Njihova je teza da je pravi filozof 'građanin kosmosa', svetski čovek – pravi mislilac
stoičke orijentacije, dostigao ataraksiju, apatiu i autarkeju, nije mu bitno gde živi. Duh
helenizma → ako je čovek sebe oformio kako treba, može biti bilo gde bez problema.

1
Rađa se kategorija originalnosti kao vrednost.
Prvi put u istoriji ljudske duhovnosti originalnost postaje aksiološka (vrednosna)
kategorija. Do tad se radilo po kanonu (Polikletov Doriforos), podražavanje uzora, nisu
hteli da budu svoji. To je iznedrio helenizam. U helenizmu originalnost postaje
aksiološka kategorija. Nešto novo i originalno je ujedno i dobro.
U filozofiji i likovnim umetnostima je postojala praksa da se umetnici i filozofi ne
potpisuju na svoje spise. Nije važno ko je nešto napravio, nego šta je napravljeno, za
razliku od današnjeg načina razmišljanja gde je važniji autor od samog proizvoda.
Originalnost, biti svoj, nov i ničiji učenik počinje da se posmatra kao vrednost.
Lisip Apoksiomenos (strugač) se, na primer, hvalio kako nije ničiji učenik i da su vajari
do njegove pojave radili stvari onakve kakve jesu, a da on vaja oblike onakve kakvi se
čine da jesu. Dakle pravi pomak ka iluzionizmu.

Helenizam zanimljiv sa aspekta sociologije umetnosti jer tad prvi put u istoriji počinju
malo ozbiljnije da se uvažavaju likovni umetnici. I dalje kao banausos (zanatlije), ali im
se priznaje da su bogom nadahnuti kao i pesnici.
I slikari i skulptori su ENTHEON, imaju MANIU. Objedinjujuća kategorija u helenizmu je
mania. Zbog ovoga je helenizam jako značajan za estetiku.
Kreće da se spaja likovnost i poezija kroz kategoriju MANIE → Treća objedinujuća
kategorija, posle psihagogije kod Gorgije i mimezisa kod Platona i Aristotela.
Likovni umetnici počinju da budu cenjeniji u društvu, a naročito vajari. Vajari (Lisip,
Skopas, Praksitel) su bili omiljeni u ovom periodu. Lukijan piše kako pred tim vajarima
treba poviti kolena, kao i pred bogovima koje su stvorili, ali isto piše da niko pametan ne
bi voleo da im deca budu likovni umetnici. Stara predrasuda idalje traje i postoji duboko
ambivalentan odnos.

Pausanija – grčki mislilac epohe Helenizma – vajarevo delo je plod božanskog

nadahnuća, baš kao i pesnikovo
Lukijan – „Pred Fidijom, Polikletom, Mironom i Praksitelom treba poviti kolena kao
pred bogovima koje su stvorili“
Kalistrat – Grk (2. Na 3. Vek n.e.)– Bogovi šalju božansko nadahnuće pesnicima ali isto
tako i ruke slikara i vajara dotaknute su božankim dahom.
Na likovne umetnike počinju da gledaju kao na ljude koji stvaraju u božjem zanosu,
dakle nisu samo zanatlije, već bogom nadahnuti.

Aleksandar Makedonski je poslao Apela, slikara koji mu je bio veoma drag, u

diplomatske misije. Aleksandar je prvi vladar koji šalje slikara u diplomatske misije. To
se nije dešavalo do tad. Aleksandar je imao mnogo poverenja u Apela i u njegove
diplomatske veštine, talenat, socijalnu inteligenciju. Kasnije toga ima, Jan Van Ajk se, na
primer, bavio diplomatijom.
2
Dion Hrizostom (hrisos – zlatno, stoma – usta; nadimak koji se u grčkoj tradiciji daje
dobrim govornicima, zlatousti) – prvi mislilac koji je formulisao AGON (spor) na temu
rivalstva između likovne umetnosti i poezije. Postavlja pitanje: ko je veći umetnik,
Homer ili Fidija?
Za to vreme revolucionarno pitanje; pre helenizma je bio nemoguće postaviti ovakvo
pitanje jer likovne umetnosti i poezija uopšte nisu bili kompatibilni. Samo postavljanje
ovog pitanja je bilo veliki korak u pravcu izjednačavanja likovnosti i poezije.
Ostaje veran tradiciji – Homer ipak veći umetnik. Zašto Homer? – Dion Hrizostom
smatra da su mu sredstva šira i slobodnija – time podrazumeva da Homer nije vezan za
fizički rad, odnosno tvrdu materiju. Takođe, veća je psihagoška moć poezije nego likone
umetnosti. Prvi dao distinkciju između likovnih umetnosti i poezije. Učimo ga kao
preteču velikana estetike 18. veka, Lesinga. (U filozofiji bitnija pitanja nego odgovori!)

Sa aspekta sociologije umetnosti isto zanimljivo:

 Prvi put u helenizmu kreće kolekcionarstvo dela likovnih umetnosti (odatle
produkcija minucioznih likovnih dela). U helenizmu počinje ta sakupljačka mania.
Mania kolekcionarstva raznih vrsta. I knjige počinju da se skupljaju, kodeksi.
 Po prvi put – likovna umetnost se uključuje u obrazovanje mladih ljudi. Smatra se da
je jako bitno da se prouavaju principi likovnosti. Pre helenizma to nije važno. Do
helenizma se u školama učila matematika, filozofija, muzika.... a sada se u nastavu
uvodi likovno.
 Helenizam je iznedrio interesovanje za ličnost umetnika, za njegovu individualnost.
Ko je on, s kim se družio, kakve su mu sklonosti, u koga je bio zaljubljen itd. Slično
savremenom trenutku. Ovo naravno nema mnogo veze sa samim stvaralačkim
procesom, darom umetnika i kvalitetom onoga što radi. U duhu vremena. Posle se
napravila i psihoanaliza, ali suštinski ništa od toga ne utiče na kvalitet umetničkog
dela.

Najbitnije tri filozofske škole u helenizmu:

1. STOIČARI → vrlo uticajni i kod Grka i kod Rimljana. Rimski duh sklon stoicizmu.
Preteča stoičara su kiničari.
2. EPIKUREJSKA ŠKOLA → Preteča epikurejaca su kirenjani.
3. SKEPTIČARI → skepsa – sumnja, stav da ne verujete da je spoznaja moguća, ne
postoje moralne norme, itd. Platforma za hrišćanstvo koje će uslediti.
Stoičari nasedili ideje kiničke škole i asketski princip a epikurejci se nadovezuju na
hedonizam. Gotovo preslikano samo sofisticiranije i na malo višem nivou.
Sve tri škole imaju sokratsko načelo da se filozofska misao prenosi na život, odnosno da
žive svoju filozofiju, jer inače nema smisla baviti se filozofijom.
Zajednički cilj: ATARAKSIA → duhovni mir, duhovna nepomućenost. (objedinjuje ove
tri škole). Nisu se preterano bavili estetikom.
3
Stoičari

Stoik – ety. stoa = trem ; Stoička škola dobila je naziv po tremu u Atini, Stoa Poikile =
Ukrašeni trem; ukrašen Polignotovim freskama, najlepši trem u Atini. Na tom tremu su
se prvobitno okupljali sledbenici osnivača škole Zenona.

Zenon iz Kitiona (Grk) osniva stoičku školu. Škola → u smislu grupa istomišljenika, ne
institucija
Počinje da okuplja slušaoce ispod najlepšeg trema u Atini. STOA POIKILE (trem u Atini
ukrašen Polignotovim freskama)
Veoma popularna, naročito u Rimu. Rimska kultura skolna stoičkim vrednostima.
„Slučajno“ ime, nema veze sa suštinom njihovog učenja

Stoičari donekle nasleđuju učenje kiničara, ali stoičari su daleko produhovljeniji. Podižu
kinizam na mnogo viši nivo. Nisu koketirali tim načinom odevanja i demonstriranjem
vršenja nužde ili vođenjem ljubavi na javnim mestima. Od kiničara nasleđuju suštinsku
ideju askeze.

ASKEZA, ali dižu na viši nivo. Stoičari sofisticiraniji od Kiničara – prava, kompletna
askeza uključuje odricanje i od čulnih i od duhovnih zadovoljstava (hedone) → smatraju
da duhovna imaju veću psihagošku moć i zato su opasnija od fizičkih zadovoljstava.
Zbog ovoga će kod stoičara nastradati umetnost. Sličan odnos prema umetnosti kao što
je imao Platon. Sve što pobuđuje afekte nije dobro.

Vraća se pojam AUTARKEJE – samodovoljnosti; ali produbljuju ovo:

Pridodaju drugu vrednost – ATARAKSIA (nepomućenost duha, mir duha, pročišćenost)
Vrednosna kategorija kod stoičara postaje APATIA; Stoički ideal, vrhunac ataraksie:
apatia = nedotaknutost afektima; apatičan – imun na uzburkavanje afekata, ozbiljan
stoički mislilac, čvrst čovek; ideal, vodi ka autarkeji i ataraksiji.

Vrednosne kategorije: autarkeja, ataraksia, apatia =► askeza.

(pokazuje duh vremena: stresno, uzburkano, turbolentno vreme, traže mir, pročišćenos)

Do tih vrednosti se stiže askezom (fizička i duhovna).

4
Vrhovna vrednost stoičara je etika.
Stoičari se bave i ontologijom, epistemologijom, teorijom saznanja, logikom da bi stigli
do etike. Da bi objasnili smisao filozofije, stoičari su koristili poredjenje filozofije sa
vrtom.
Metafora vrta: Ograda - Logika (i dijalektika); Zemljište, bašta – Metafizičko tlo, i na
kome raste drveće koje daje plodove u vidu - Etike. Poenta je etika. Svime ostalim se
bavimo da bismo došli do etike kao cilja filozofije.

Stoičari su fatalisti.
Stoičari smatraju da čvrstinu karaktera postižemo tako što pristajemo na ono što nam
donosi sudbina. Na taj način stoičari postižu taj unutrašnji mir: šta će se desiti – desiće
se, ne možemo na to uticati.
Osnovna ideja: čovekovim životom upravlja sudbina (fatum) – determinizam.
„Sudbina vodi one koji hoće a vuče one koji neće“ – Seneka
Fatalizam stoičara je jako blizak hrišćanstvu koji će nastupiti. Ovakva filozofska
postavka, koja je česta u religijama, nudi mir, jer ako na nešto ne možemo da utičemo
nema ni razloga da se oko toga nerviramo.
Savremena filozofska pozicija, koja je u egzistencijalističkom znaku i funkcioniše po
delimično karmičkom principu (svi mislimo da sve od nas zavisi i da naši postupci utiču
na dalja dešavanja itd), veoma je stresna. Stoičari nude jednu mirnu, utešnu tezu da je
sve preodređeno i da je jedino važno naći unutrašnji mir. Većina ljudi koja preživi veliku
tragediju se okreće ili ovakvom filozofskom načinu razmišljanja ili religiji zato što
jednostavno ne mogu da podnesu da žive sa činjenicom da su oni za nešto krivi.

Prostor ljudske slobode – ne da menjaš sudbinu već da radiš na svom karakteru da bi tu

sudbinu lakše podneo – jedina čovekova sloboda. Po stoičarima, sloboda u moralu
Moral je jedino gde je čovek apsolutni gospodar, sve ostalo nije u našoj apsolutnoj
kontroli

Stoičari su takođe bili zagovornici samoubistva → ako nekoga zadesi previše nevolja,
onda je po njihovom mišljenju bilo racionalno izvršiti samoubistvo. Bolje da sami popiju
otrov nego da ih neko nabije na kolac...

5
Stoičari prvi smislili/upotrebili termin KOSMOPOLITES (građanin kosmosa, svetski
čovek – pravi mislilac stoičke orijentacije, dostigao ataraksiju, apatiu i autarkeju, nije
mu bitno gde živi)
Helenizam raskida sa bliskom vezom između čoveka i njegovog polisa

Največe vrednosti čovekovog života su četiri sokratske kardinalne vrline (mudrost,

hrabrost, umerenost i pravičnost)– insistiraju na njima.
Vrlinu potpuno poistovećuju sa srećom. Preziru bogatstvo jer ništa ne doprinosi
vrlini/sreći. Smatraju da ni zdravlje nije vrednost po sebi jer ne utiče na krucijalno u
čoveku – vrline.

Stoička škola je mnogo uticala na hrišćanstvo. Mnoge etičke pojmove nasleđuje

hrišćanstvo.

Odnos prema umetnosti: ponavljaju platonski odnos prema umetnosti, tretiraju

umetnost kao mimezis, saznajno je slaba. Najveći problem umetnosti, kao i kod Platona:
uznemirava nas, izaziva afekte, ne dozvoljava apatiu. Jako duhovno zadovoljstvo koje
nas vuče od duhovne askeze

Značajni predstavnici:
Grci: Zenon (osnivač) i Hrisip
Rimljani: Seneka (vaspitao malog Nerona), Marko Aurelije (kralj filozof, negde
odgovarao Platonovom idealu „kraljeva mudraca“, prekršio pravilo Rima i sinu Komodu
ostavio carstvo), Epiktet (bio rob Neronovog gardiste, veoma mučan život)

 Istu situaciju imamo sa stoičarima i epikurejcima kao što smo imali sa kiničarima i
kirenjanima, samo na višem nivou. Isti je cilj, ali se drugačije do njega dolazi.

Kiničari : Kirenjani = Stoičari : Epikurejci

Epikurejci

6
Epikurejci nasleđuju tradiciju starog kirenskog hedonizma. Sofisticirani hedonizam
Ideju hedone podižu na viši, produhovljeniji nivo.

Epikurova teza da su duhovna zadovoljstva mnogo jača nego fizička – isto kao i stoičari.
Epikur, kao Aristip, veruje u princip mere. Smatra da je duhovno zadovoljstvo snažnije i
moćnije, zanosnije od čulnih i njih treba više negovati. Epikurejci – probrana
zadovoljstva dovode do ataraksie, kao da su preslikali odnos ali na višem nivou
Epikur daje primer, kao jedno od najvećih duhovnih zadovoljstava – (pitagorejsku)
kategoriju prijateljstva. Čist duhovni kontakt, čisto prijateljstvo, bez seksualnosti.

Askeza – Hedone – Ataraksia

Ataraksia (mir, nepomućenost) je zajednička kategorija za epikurejce i stoičare. Isti cilj.

Epikur – grčki filozof, obnovio staro atomističko učenje, ali ne doslovno, sa određenim
promenama.
U skladu sa duhom epohe helenizma – favorizovanje originalnosti kao vrednosne
kategorije, Epikur pokušava da smanji broj prethodnika da bi ispao što originalniji.
Tvrdio da nije postojao Leukip već da mu je jedina preteča Demokrit.
„Mlađi atomisti“ – u nekoj literaturi se Epikur navodi kao mlađi atomista; mlađi
atomizam → epikurejstvo.

Atomi su arhe, suština, principi svega što jeste.

Osnovna ideja: postoji atomon – najmanja nedeljiva čestica
Stari atomisti (Demokrit) su verovali u determinizam. Smatrali da se atomi kreću po
unapred određenim putanjama.
Epikur revitalizuje to verovanje ali uvodi bitnu izmenu, bitna i s aspekta duha epohe.

Ključna razlika: Uvodi pojam deklinacije. Deklinacija atoma sa prave linije. Mogućnost
skretanja sa puta, idiopatske promene. Epikur smatra da neki put, ne zna se čime
izazvano, atomi dekliniraju, skreću sa unapred utvrđene putanje.
Uvodi slučaj u zbivanje. Pojam SLUČAJA u filozofiju. Ogroman pomak filozofski. Ne
može se sve isplanirati.
Epikur uvodi pojam slučaja zato što mu je bilo potrebno u njegovom filozofskom
sistemu da bi uveo slobodu u ljudski život. Potpuno suprotno stoičarima.
Reperkusija na život ljudi i etički prostor: imamo slobodu, sloboda kretanja u
sopstvenom životu, nije sve unapred određeno. Sudbina ne vlada čovekom, nešto zavisi i
od čoveka.
7
Slučaj na ontološkom, kosmičkom nivou, a na antropološkom, ljudskom nivou uvodi
pojam slobode. Pomak ka modernom promišljanju stvari.

Epikur zastupa tezu da je ljudska duša sastavljena od atoma i da se smrću raspada na

sastane atome.

Čuven je po svom pokušaju, antropološki ozbiljan napor, da oslobodi čoveka njegovog

vremena strahova. Strah je nešto što najviše urušava ljudsku dušu i najviše ometa
čoveka da stigne do ataraksie.
Epikur smatra da našu ataraksiu ugrožava STRAH, najjači afekat ljudske svesti. Smatra
da duša treba da bude oslobođena straha, to unišava čovekovu stabilnost
Dolazi do ideje da postoje dva ključna principa strahovanja, dva ključna straha:
1. Strah od bogova → pokušava da razbije strah kod čoveka, teza da bogovi postoje
ali žive u međusvetovima i ne utiču na život čoveka, ne mešaju se u svakodnevni
život ljudi. Blisko savremenom poimanju stvari.
2. Strah od smrti → nudi pokušaj oslobođenja od tog straha, kaže: dok mi osećam,
dok jesam (ima senzualistički ontološki kriterijum, poistovećuje postojanje i
osećanje), smrti nema. Kad ona dođe, onda više nema nas. Nema kontakta. Nema
razloga da se bojimo, kad sam ja tu nema smrti. Kad ona dođe nema mene i opet
nemam čega da se bojim.

Prvi put u istoriji filozofije se pojavljuje problem straha od smrti.

Kada čitamo dela mislioca pre helenizma (posebno predsokratovci), dobijamo utisak
kao da čitamo delo polu-bogova, kao da nikakav strah od smrti nemaju. Bilo je ljudi koji
su izvršavali samoubistvo tako što su prestajali da dišu → potpuna samokontrola,
neverovatni, nikakav odnos prema smrti. Platon i Aristotel takođe problematiku smrti
ne postavljaju na način da tu postoji strah. Kod Platona ima promišljanja u Fedri, ali nije
to to. Opet ovde vidimo duh vremena: strah od smrti se javlja u narodu.

Odnos prema umetnosti: Neočekivan zaokret kod Epikura. Po logici bi trebalo da

pozdravi umetnost ali Epikur smatra da umetnost ne izaziva dovoljno snažno duhovno
zadovoljstvo jer je apatetička/iluzionistička. Zalaže se za prava duhovna zadovoljstva
(ljubav, prijateljstvo, itd.). Kirenjanima umetnost nije bila dovoljno jaka jer nije čulno
zadovoljstvo.

Skeptičari

Skepsa = sumnja
8
Skeptičari su filozofska škola koja nije pošla od sumnje (što se kasnije kod Dekarta
dešava), već je sumnja ishod.
Na neki način, smrt antičke filozofije. Trajali do 1. veka

Osnivač: Piron (Grk). Mnogo putovao sa vojskom Aleksandra Makedonskog; svašta je

video na tim putovanjima, pa je verovatno zbog svega čega se nagledao u životu počeo u
sve da sumnja
Najznačajniji rimski predstavnik Sekst Empirik.

Osnovna teza: Čovek ne može doći do istine.

Piron negde izlazi iz sofističkog učenja, smatra da kad je u pitanju dolazak do istine,
ljudski um ne može se doći do nje. Uvek postoji isti proj argumenata teza i antiteza,
odnosno pro i contra sa istom težinom. Argumentativni hod će se uvek otvoriti tako da
PRO i CONTRA imaju istu težinu. (Čuvene retoričke vežbe)
Da se čovek ne bi uznemiravao, mora da se uzdrži od bilo kakvog donošenja suda.
Zamoriće se, uznemiriće se i to će mu pomutiti duh.
EPOHE – uzdržavanje od suda.
Ataraksia (nepomućenost, mir) je krucijalna, krunska vrednost; cilj.

Da bi postigli ataraksiu, Piron zastupnik ETIČKOG KONFORMIZMA – konformista je

onaj koji se brzo i lako prilagođava okolnostima, pravilima i moralnim aršinima društva
u kom se nalazi.
Piron je video ceo tad poznati svet → čovek treba da se ponaša u skladu sa zajednicom u
kojoj se zatekao, da poštuje i primenjuje njihove moralne norme. Prilagođavanje
uslovima, situaciji, društvu u kom ste se našli.
Kao što ne možemo doći do istine tako ne možemo utvrditi ni ispravan moralni stav ni
prave moralne vrednosti – nema univerzalno važećih pravila i moralnih normi (slično
Protagori).
Do prave moralne norme ne možemo stići i onda je najbolje prilagoditi se postojećim u
okviru zajednice.

Piron smatra da ne vredi određivati šta je lepo.

Apsolutna sumnja u moć ljudskog uma da dođe do istine, vrednosti i lepote.

To je trenutak kad izdiše grčka filozofija i otvara se novo vreme

9
Pored ove tri velike škole, kad je helenistička filozofija u pitanju, zanimljivi su nam
negde minorni mislioci vremena, manje značajni.

MISLIOCI VREMENA

Teofrast

Aristotelov omiljeni učenik. Aristotel je Teofrastu ostavio da vodi njegovu školu Likej.
Čuven po tome što je na jako dobar način objašnjavao komplikovane stvari. Ostalo je
zabeleženo da se i sam Aristotel divio tome kako objašnjava nešto što je visoko
zahtevno i komplikovano na relativno pitak način i da to približi ljudima.
Majstor egzoteričnih (otvorena) predavanja u Aristotelovom Likeju. Egzoterična
Ezoterična predavanja su bila zatvorena, komplikovana, za posvećene, a. egzoterična su
bila otvorena, za one koji ne znaju, za uvlačenje slušaoca u materiju. Najteže je predavati
onima koji ništa ne znaju. Teofrast je imao sposobnost da komplikovanu materiju
predaje na jednostavan način, tu čak jači od Aristotela.

U istoriji estetike ga tretiramo kao začetnika, odnosno preteču, ideje estetike

nedovršenog, estetskog principa nedovršenosti.
Zaživljava i u umetničkoj praksi i u estetičkoj teoriji.
U svojoj poetici, Teofrast kaže da pesnik ne treba da razradi svaki detalj do dosade nego
treba nešto da ostavi čitaocu da zaključi. Da se ostavi prostor za svest recipijenta. Da
svest ne bude zatrpana detaljima.
Suština estetskog postupka umetničkog dela je da neke stvari ostanu otvorene
recepijentu, da zaključi, dokuči sam; Ako predovrši, razradi stvari do dosade, onda će
svest recipijenta biti zatrpana i neće ostati prostora da se on uvuče u umetničko delo.
Ova ideja je ostala tako u povoju, sve do renesanse i Mikelanđela, kada je ideja oživela.
Mikelanđelo, non finito robovi → namerno nedovršeni. Od nedovršenosti napravio
estetski princip. U recepciji delo deluje kao nedovršeno.

Kada govorimo o estetici nedovršenog, mislimo na namerno nedovršena dela iz

estetskih razloga: Mikelanđelovi robovi, a ne Leonardo koji prosto samo ne završi...

Plinije Stariji

10
Drugi čovek antike koji je doprineo teoriji nedovršenog. Njega bismo danas nazvali
teoretičarem umetnosti.
Rimski strateg, odličan vojskovođa. Imao je neverovatan senzibilitet za umetnost i
teoriju umetnosti. Oduhovljen čovek, bavio se humanistikom, a bio i ozbiljan strateg,
imao veoma radoznao um i duh. Retka kombinacija i danas, a i u to vreme.
Poginuo jer je išao da vidi erupciju Vezuva i prišao preblizu. Bavio se opisivanjem
pojava raznih i dosta pisao o tome, donekle ga možemo nazvati i naučnikom.

Postavio pitanje: ko je veći slikar, Apel ili Protogen?

Apel i Protogen su čuveni slikari helenizma. Apel je bio čuveni slikar Aleksandra Velikog,
radio dosta njegovih portreta. Njih dvojica su bili dva najjača slikara tog doba i stalno se
postavljalo pitanje ko je bolji, tako da je postojalo rivalstvo između njih, takmičarski
duh.
Odgovor: Apel je veći slikar zato što je znao kada treba skinuti ruku sa slike.
Momenat kada treba ostaviti delo, jer ima prostora da se pozove recepijent i uključi u
proces; dakle da se ne predovrši. Najlakši način da se uništi delo je da se predovrši.
Protogen nije znao kad treba da stane, zalepi se za sliku i stalno je dorađuje.

Kategorija originalnosti bitna u helenizmu.

Smatrao je da se ljudi posebno dive nedovršenim delima umetnika, poseban odnos
divljenja prema tim delima – zato što tu najviše dolazi do izražaja umetnikova
originalnost.
U nedovršenim delima, skicama, crtežima se najbolje i najviše vidi umetnikov lični pečat
i originalnost.
Primer: Frančesko Treini – Trijumf smrti (haranje kuge) skica moćnija nego delo. Kao
da se osnovna ideja zamaglila i zatrpala čitavom kompozicijom kada je bilo gotovo delo.
Skica i estetika nedovršenog uvlači recepijenta i približava ga osnovnoj ideji umetnika,
prikazuje nam umetnikov lični pečat. Traini, Mikelanđelo prepoznatljiviji po slici nego
po delu.

Lisip

11
Teorijski zanimljiv. Vajar – „Apoksiomenos“ (onaj koji struže, strugač)
Srušio Polikletov kanon –Simetriu i proporciju koju je nametnuo Poliklet je izmenio na
taj način što je smatrao je da treba da budu manja glava, izduženije, vitkije telo.
Priznavao Polikletu pronalazak zlatnog preseka ljudskog tela, to je savršena objektivna
proporcija, ali je smatrao da objektivnu simetriu treba malo poremetiti da bi se postigao
bolji sklad sa okom posmatrača, da bi se više dobilo u recepciji. Poremetio i prekinuo
model po kome se radilo vekovima.
Lisipova ideja: Savršena simetrija, odnosno proporcija Polikletova treba da bude
narušena zbog EURITMIE.
EURITMIA – sklad predmeta sa svešću, pogledom posmatrača.
Ono što je suština Lisipovog postupka je rušenje savršenog sklada matematičke
objektivne proporcije
Put od simetrije ka euritmii, negde naznaka novog duha epohe.
Iktin i Kalikrat → Odstupanje kod Partenona; tvorci tog postupka u arhitekturi, u praksi
pre teorije. Oni su intuitivno napravili odstupanja kod Partenona, jer su spatrali da će
biti lepše ako nije simetrično. Isti princip kod Lisipa, ali teorijski osvešćeno (retko).
Lisipa prepoznajemo kao modernog mislioca, bliskog načinu razmišljanja o umetnosti
od 17. Veka na ovamo. Netipično za antik, ukazuje na buduća razmišljanja.

U likovnim umetnostima malo ređe i teže dešava da je umetnik teorijski osvešćen (češće
u arhitekturi nego u slikarstvu), u pensičkoj umetnosti najčešće.

Marko Vitruvie

Arhitekta i teoretičar arhitekture; Rimljanin, zanimljiv; Augustovo doba

„O arhitekturi“, pokušava precizno da definiše i simetriu i euritmiu.
Revoulucija arhitekture XX veka → teorijski proističe iz Vitruvia.
Osnovna teza mu bila da dela arhitekture treba da podražavaju ljudski organizam i
ljudsko telo, oblik (Saliven, Čikago, robna kuća – skelet u zgradi, podražavajući ljudsko
telo, zid bez noseće funkcije, oplata – mišići, koža) – organicizam.
Arhitektura = lepa i korisna. Nema nezavisnost od spoljašnje svrhe. Vitruvie je uočio da
arhitektura, kao umetnost, je vrlo upućena na spoljašnju svrhu. Arhitektura nije
umetnost radi umetnosti, uvek ima neku svrhu i zato mora biti funkcionalna i korisna.
Vitruvie u estetičku teoriju uveo novu estetičku kategoriju VENUSTAS = ljupskost,
ženstvena lepota. Obično se tretira kao antipod uzvišene, muževne lepote.

Horacije

12
Rimski pesnik i teoretičar umetnosti, odnosno poezije. Bavi se principima pisanja
poezije i razmišlja o tome koja svojstva treba da ima pesnik da bi bio dobar pesnik.
Smatra se začetnikom racionalističke poetike (racionalizam u poetici).

Najznačajnije delo: „Epistola pizonima“ (epistola – pisma, spis). Izlaganje njegove

poetike.
Poezija i likovnost tretirane drugačije u estetici antičke Grčke, umetnici su tretirani kao
zanatlije (demiurgosi), a pesnici su bili bogom nadahnuti, stvarali u zanosu, entheon.
Horacije insistira na tome da pesnik mora da bude ozbiljno obrazovan u svim
humanističkim naukama, dobro filozofski obrazovan.
Pesnik mora da bude jak u logici da bi bio dobar pesnik. Insistira na tome da
zaključivanje u poetskom postupku mora da bude ispravno i precizno, da se vidi logički
hod, logička struktura. Isti princip kao u glumi – postupci moraju biti opravdani,
koherentni, dobro motivisani, zaključci moraju biti dobro utemeljeni i precizno
izvedeni.
Uticaće na renesansu svojim stavovima. Svaki ozbiljan umetnik dobro poznaje
humanističke nauke. Vreme kada umetnici uspevaju da se izbore za bolji položaj u
društvu; dokazuju da je za njhovo umeće neophodno visoko (teorijsko) obrazovanje

Horacije razmišlja o tome šta je svrha poetskog stvaralaštva.

Pesništvo može imati dve funkcije: ili donosi korist ili zabavlja (hedone, zadovoljstvo).
Jedno od te dve stvari mora imati da bi se smatrala vrednom. Horacije na umu ima
korist u pedagoškom smislu, da poučava, moralno-pedagoška pouka. To je Platon
promišljao kao neku svhru pesništva, pa je odbacio tu opciju jer loše deluje na ljude.
Renesansni mislioci se dele upravo po ovom principu, dele se na dva tabora: hedoniste i
moraliste.
Preteča renesanse. Još nema moderne ideje da je umetnost sama sebi svrha.

Čuvena izjava: „Ut pictura poiesis“ = pesma je kao slika.

Objedinjavanje likovnih umetnosti i poezije kroz razne estetičke kategorije –
(1)psihagogija, (2)mimezis, (3)mania u helenizmu – ova misao, bliže dovodi u vezu
likovnost i poeziju – ut pictura poiesis. Ova rečenica se može na dosta načina tumačiti,
nije precizno postavljena, ali uviđa suštinsko bratstvo između slikarstva i poezije.
Helenizam je epoha kada konačno dolazi do definitivnog objedinjavanja likovnih
umetnosti i poezije i objedninjenog tretiranja. Slikari počinju da ne budu demiurgosi,
banausoi. Kalistrat - Slikari dotaknuti božjom rukom.

Filostrat

13
Poreklom grk, ali ovo je rimski period. Grci su stubovi kulture i učenosti u Rimu, svi
značajni učitelji su grci.

Filostrat spada u Mlađe Pitagorejce.

Stari pitagorejci ne pišu jer smatraju da mudrost ne sme doći u pogrešne ruke. Mlađi
Pitagorejci prekršili zabranu i krenuli da pišu tako da imamo sačuvane njegove
fragmente.

Za estetičku teoriju važan jer je prvi u estetiku uveo pojam MAŠTE kao ključan segment
svesti za produkciju umetničkih dela. Umetnik prati maštu, a ne podražava stvarnost.
„Fantasia“ (gr.) ili „Imaginacio“(latin.) – suština umetničkog postupka nije mimezis
nego da se umetnički postupak oslanja na fantasiu.
Fantasia je temelj umetničkog dela.
Po njegovom mišljenju, fantasia snažnija od mimezisa jer se mimezisom podražava ono
što stvarno postoji, već viđeno, a fantasia stremi ka idealu i preskače empirijsko.
Umetnik nema potrebu da se oslanja na stvarnost, već ide za maštom ka novim oblicima,
svetovima... Fantasia nema ograničenja.
Navodi nesrećne primere – kentaur i minotaur (kompozitno biće); jeftini primeri, dobra
teorija, ideja po kojoj je ostao upamćen

Marko Tulije Ciceron

14
Mislilac stoičke orijentacije, čuveni govornik i pravnik. Značajan za teoriju umetnosti.
Ciceron se smatra jednim od najvećih govornika svih vremena, velikan retorskog umeća.
Stoičar, ali ne preterano značajan kao filozof stoičar.

Vrlo važan za estetičku teoriju. Tretira se kao aticipacija ključnog svojstva estetskog
fenomena lepote uopšte: zakon lepote = zakon intividualnosti.
Smatra se osnivačem teze da je estetski princip, princip lepote, suštinski individualan i
da nemate opšte pravilo za lepotu. Nema paradigme već je pojavljivanje lepote u životu
uvek individualno, jedno i neponovljivo.
Nema mogućnosti uopštavanja, paradigmatskog, i podražavanja pravila. Svako
pojavljivanje lepote individualno. Jednokratno.

„Koliko su različiti Miron, Fidija, Poliklet, Lisip, Praksitel a svaki od njih je savršen“ –
nema opšteg i paradigmatskog. Svaki od njih je individualan i poseban a svaki savršeni.
Varira ideju: Zeuksis, Polignot, Apel – nabraja slikare, svi individualni, a svi savršeni
Jedna je slikarska umetnost, svi različiti, individualni, svi savršeni. Na različite načine
stižu do svog estetskog kvaliteta. Suština lepote je upravo da izmiče generalizaciji.

Kasnije razvio i utemeljio Baumgarten u 18. veku, krajem 18. veka će preuzeti Kant –
Nema pravila za lepotu. Ideja moderne estetike. Preteča ideje je Ciceron.

Bio je jedan od čuvenih kolekcionara. U tom periodu nastupa mania kolekcionarstva.

Obožavao je male skulpture. S obzirom na to da je bio mislilac stoičke orijentacije, bio je
u sukobu sam sa sobom. Postojala je velika diskrepanca u njemu samom između
stoičkog mislioca i čoveka koji voli da skuplja skulpturice, knjige... Činilo se da je to
previše hedonistički, preveliko zadovoljstvo i on je smatrao da treba da primenjuje
askezu, da se uzdržava od toga kao od nekog poroka. Ušao je u maniu kolekcionarstva i
smatrao je da je to loše zbog njegovog moralnog zdravlja.

Pitali su ga: Šta je savršen govornik? Koja su pravila za najboljeg govornika?

Ciceronovo razmišljanje – nema pravila, savršen govornik je onaj koji će u svakoj novoj,
pojedinoj situaciji naći pravi ton, da se prilagodi. Umeće da se oseti duša, energija
auditorijuma i da se njemu obrati na određen način, može da se prestroji u hodu.
Umetnost za sebe – retorika.

Dion Hrizostom

15
Dion Hrizostom → hrisos = zlatno, stoma = usta; nadimak koji se u grčkoj tradiciji daje
dobrim govornicima, zlatousti.
Danas ga tretiramo kao čoveka koji je anticipirao distinkciju između likovnosti i poezije.
Učimo ga kao preteču velikana estetike 18. Veka (Nemačka prosvešćenost), Lesinga.
Lesing je napravio čuvenu razliku između estetske suštine likovne umetnosti i estetske
suštine književnosti, odnosno poezije u svojoj knjizi Laokon. Hrizostomovo
razgraničavanje likovnih umetnosti i poezije se danas tretira kao anicipacija Lesingove
distinkcije. Lesing je u svojim delima tačno opisao šta slikar, vajar i pisac ne smeju da
rade, gde će sigurno pogrešiti. Jako je retko u teoriji da se da uputstvo za uspešno delo.
Lesingovu distinkciju možemo naslutiti u delima Diona Hrizostoma.

Prvi mislilac koji je formulisao AGON (spor) na temu rivalstva između likovne
umetnosti i poezije. Prvi dao distinkciju između likovnih umetnosti i poezije.
Postavlja pitanje: ko je veći umetnik, Homer ili Fidija? Odgovor: Homer.
Revolucionarno pitanje, odgovor nije, tradicionalan. U filozofiji bitnija pitanja nego
odgovori!
Za to vreme revolucionarno pitanje; pre helenizma je bilo nemoguće postaviti ovakvo
pitanje jer likovne umetnosti i poezija uopšte nisu bili kompatibilni. Postavljanje
Homera i Fidije rame uz rame je bilo nepoimljivo. Samo postavljanje ovog pitanja je bilo
veliki korak u pravcu izjednačavanja likovnosti i poezije.
Dion Hrizostom smatra da su mu sredstva šira i slobodnija – time podrazumeva da
Homer nije vezan za fizički rad, odnosno tvrdu materiju. Takođe, veća je psihagoška moć
poezije nego likone umetnosti.

Hrizostom odvaja medijume u kojima rade likovni umetnik i književnik: mesto i vreme.
Pesnik stvara u vremenu, dok likovni umetnik ima prostor, ali nema vreme kao medijum
(pokušaji: narativni reljef, kontinuirana naracija). Pesnik je moćniji zato što barata
vremenom. Sredstva su pesniku šira i slobodnija–olakšava i oslobađa pesnički postupak.

Po njegovog mišljenju, prednost pesnika:

 Likovni umetnik mora da se bori sa tvrdim materijalom. Pesnička umetnost je šira i
slobodnija, slobodnija upravo od fizičkog rada. Nije sputan tvrdim materijalom i
obradom tvrdog materijala. Nema borbu sa tvrdim materijalom koji pruža otpor u
prostoru. Stara predrasuda.
 Poezija ima jaču psihagošku moć. Pesnik ima prednost psihagogije – očaravanje i
zavođenje duše bolje i jače čini poezija nego likovna umetnost. Reč je veća i jača.
 Pesnik može uspešnije da zavara, veća iluzionistička moć, APATE, nego likovni
umetnik. Likovna umetnost nema snagu formiranja novog sveta.

Plutarh

16
Estetičar, teoretičar umetnosti, istoričar, biograf, strateg u vojsci – čudna kombinacija:
strateg i imao senzibilitet za umetnost, sklonost duhovnom svetu.
Istoričar, biograf – pisao o ličnim životima značajnih ličnosti (Gaj Julije Cezar npr.) i
pišući o njima, on nam tačno prikazuje duh vremena i uvlači nas u epohu. Romansirane
biografije. Odličan za početke učenja o antici; knjiga: Slavni likovi antike

Važan kao teoretičar umetnosti jer pravi distinkciju između stvarnog i estetskog
prostora.
Nadovezuje se na Aristotelovu misao – varijacija na Aristotelovu temu o estetskom
prostoru. Aristotel u svojoj Poetici govori da su dva odvojena sveta stvarni i estetski i da
stvari koje su ružne u stvarnosti podražavanjem postanu lepe u estetskom prostoru.
Podražavanje → Specifičnost ljudskosti: saznajemo i pruža zadovoljstvo.
Ljudsko biće oseća veliko zadovoljstvo u podražavanju, mimezisu. Postoji ta situacija da
oni oblici koji su nam odvratni u prirodnoj stvarnosti (leševi, odvratne životinje)
izazivaju uživanje kad ih posmatramo u slikarstvu. Čuveni Primer: Rembrantov odrani
vo. Zalazak sunca – obrnut primer. Najbolji zalasci sunca su oni koji obrću naš doživljaj,
odnosno prikazuju nam ih kao morbidne, bizarne, jezive pristore…

Plutarh razmišlja slično (aristotelovski) kao on ali je malo ublažio: smatra da entiteti
ružni u prirodi ne mogu baš da budu lepi, ali mogu da prime od virtuoznosti umetnika
neki odsjaj.

Primer: Jokastino (Edipova žena) mrtvo telo kada skulptur izlije u srebru – biva lepo.
Bespotrebno naveo srebro. Nije blistavost srebra ta koja delo čini lepim već forma
modelovanja, odnosno umetničko delo. Tu se Plutarh okliznuo za razliku od Aristotela,
Plutarh je jednostavno niži nivo od Aristotela.

Umetnička istina nije puko reprodukovanje stvarnosti, nezavisno od stvarnosti.

Interesantan kontakt, ali i otpor.

17
Pesudolongin

Spis „O uzvišenom“ – formulisao estetičku kategoriju uzvišenosti.

Kasnije će u estetičkoj teoriji kategoriju uzvišenog filozofski razraditi Kant. Pre Kanta,
britanski esteričari Edison i Berk, ali na velika vrata nam uvodi Kant i romantičari.
Uzvišenost je ključna estetička kategorija romantizma.

Pseudolongin = lažni Longin → problemi doksografije. Doksografi su smatrali da je „O

uzvišenom“ napisao neki Longin, ali se kasnije došlo do teze da sigurno nije. U ovakvim
situacijama, koje nisu bili retke, grci su dodavali „pseudo“ = lažno. Ne znamo ko je.

Određuje 'uzvišeno' kao nešto što je suviše veliko i suviše silno, moćno što potpuno
obuhvata i savlađuje, ushićava ljudsku dušu – po Pseudolonginu je to suština
umetničkog doživljaja.
Čuveni primeri uzvišenosti: uragan, pustinjska oluja, okeanum... Prizori koji svojom
snagom, silinom, veličanstvenom snagom koja ruši ushićuju ljudsku dušu. Čudna
kategorija lepote. Zastrašujući, destruktivan prizor koji na čudan način ushićuje čoveka.
Pogled na zvezdano nebo, miran okean → beskrajno prostranstvo, nesagledivo, izaziva
ushićenje ljudske duše.
Kategorija uzvišenog – Nešto suviše silno i ogromno što samo svojom pojavom ushićuje
ljudsku dušu.
Po njegovom mišljenju, doživljaj izaziva ekstazu (ecstasis) – „istupanje iz svesti“.
Doživljaj uzvišenog koji ima umetnik i koji on umetničkom produkcijom, delom, uspeva
da prenese recipijentu. Istovetni duhovni doživljaj.

Kategorija ushićenosti nestaje, umire sve do 18. Veka kada je revitalizuju engleski
mislioci, Kant i na velika vrata – romantičari.
Kant sjajno objašnjava zašto ovakve pojave izazivaju ushićenost.

18
PLOTIN

3. vek – medius terminus, vezna karika između duha antičke filozofije i epohe
hrišćanstva
Plotin, 3. vek – neoplatonizam – prva ideja o revitalizaciji Platonove misli, osnovne
principe Platonovog učenja; nije svestan da uvodi nešto novo i originalno. Po mnogome
blizak Platonu, ponavljaju se i poklapaju razne ideje, ali razmišljanje o estetici i
umetnosti je potpuno drugačije.
Neoplatonizam – pokušaj revitalizacije Platonovog filozofskog sistema. Jedan od
najsnažnijih filozofskih pravaca koji su uticali i bojili umetničku praksu vekovima.
Moćni i teorijski i u praksi.

Prvi talas neoplatonizma. Neoplatonizam trajao otprilike od 3. do 5. Veka.

Najznačajniji mislioci: Plotin, Porfirije i Jamblih (strašno značajni kao doksografi),

Hipatija (jedina žena filozof koja se ozbiljno pominje).
Hipatija, iz Aleksandrije; jedna od retkih žena u istoriji filozofije. Bila je izvanredan
matematičar i filozof. Držala predavanja iz matematike i filozofije o Platonu i Aristotelu.
Bila je veoma uticajna, mnogi su je slušali. Kraj 4., početak 5. veka – period trenja
između hrišćana i neoplatoničara. Tragična sudbina – Hipatiju su linčovali hrišćani.

Drugi talas je u renesansi. Značajan za filozofiju i kulturu generalno, način razmišljanja,

obeležio način života, komunikacione i bihejvioralne tehnike u renesansi. Obeležio
zbivanja u umetnosti u prebogatoj renesansi. U renesansi nastupa revitalizacija kako
Platonovog tako i Plotinovog učenja.

Smatrao sebe poštovaocem Platonove misli, ali je uneo neke izmene (estetika).
Glavno delo: Eneade (Devetice – svako ima po 9 poglavlja)
Rođen u Aleksandriji, grčkog porekla, tadašnji Rim. Prošireni antički svet, uveliko je
hrišćanstvo na delu (institucionalizovano). Plotin utrčava kao amalgam između novog
načina razmišljanja u hrišćanstvu i starog antičkog razmišljanja.

Imao ideju organizovanja Platonove idealne države.

Imao dogovor sa tadašnjim rimskim imperatorom Galijanom da napravi idealnu državu
po Platonovom uzoru, koji bi nazvao: „Platonopolis“. Dobio dozvolu da to uradi u
kampanji oko Rima ali se to iz nepoznatih razloga nije desilo. Njegova ontologija i
njegova estetika vezane.

19
Plotiniv ontološki sistem je ujedno i njegov estetički sistem. Ontologija = estetika. Bez
njegove ontologije se ne može shvatiti njegovo estetičko učenje.

Ontologija
Ontološka suština, suština svega što jeste je nepoimljivo, nesaznatljivo i neizrecivo
Jedno.
'Jedno' je stari pojam iz Parmenidove i Elejske filozofije. Dijalektika → princip
dokazivanja protiv čulne evidencije (Zenon – Ahil i kornjača)
Do suštine se ne može doći diskurzivnim (racionalnim, argumentativnim hodom)
putem. Prva 'izadaja' Platonove misli.
Kod Plotina se gubi suštinski element antičke filozofske misli, a to je vera u apsolutnu
moć umne spoznaje, noetskog saznanja – „izdaja“ Platonove misli i suštine – korak bliže
hrišćanstvu.
Duh novog vremena, duh religije. Hrišćanstvo se kasnije mnogo oslanja na Plotina.
Današnji teolozi smatraju da je Plotin, odnosno neoplatonizam mnogo osakatio izvornu
misao hrišćanstva jer se mnogo oslonilo na neoplatoničku filozofiju koja je suštinski
strana hrišćanstvu, popilo iz neprijateljskog tabora - filozofije.

Sistem emanacije
Plotinov filozofski sistem: sistem EMANACIJE → „emanare“ = isijavanje, izviranje.
Princip ispoljavanja suštine
Visoko spekulativni filozofski sistem koji se vrlo lako vizualizuje. Plotin generalno stalno
daje božanstvene primere i instistira na vizualizaciji (shvati, oseti, vidi).
Suština svega što jeste – JEDNO – to Jedno isijava, odnosno emanira iz sebe ontološke
obruče bića kao što sunca emanira toplotnu i svetlosnu energiju. (čest primer: sunce)
Jedno isijava iz sebe obruče bića, obruče postojanja – što bliže obruč Jednom (kao
suncu) – veća snaga postojanja u tom obruču, ontološka težina tog obruča je veća. Što
dalje od Jednog, svaki sledeći obruč ima u sebi manje svetla/bića/postojanja, ide dalje
ka ništavilu.
1. Prvi obruč bića – (prvi svetlosni krug oko Jednog) – NUS → umni princip. U Nusu
prebivaju eidosi (uzori, paradigme, ideje) – prihvata pojam eidos od Platona.
Stvaralačka energija Jednog, prvi obruč energije – nus, umni princip svega što
jeste u kome prebivaju supstancijalne forme i ideje (eidosi).
2. Drugi obruč – duša kosmosa, kosmička duša. Ekvivalentno antičkom shvatanju
prirode – fizis, natura naturans (logika zbivanja u prirodi, princip stvaralaštva)
3. Treći obruč – obruč materijalnih postojanja. Tu se stvaralačka energija
Jednog potrošila. Materija i sve što je od materije satkano. Tu se zamorilo Jedno.
Ima veliku količinu ništavila u sebi, rubna zbivanja. Specifičan status, potpuno
suprotno današnjem shvatanju.
Jedno ostaje van dometa spoznaje, logosa, izgovorivosti...
20
Od Hegela, 18.,19. Veka smo skloni da posmatramo na stvari kroz evolucionističku
prizmu. Plotinov sistem emanacije ne treba gledati evolucionistički, nije od Jednog sve
nastalo.
Anatomski presek stanja, tako je kako je, vreme nije relevantan faktor. Nema
evolucionističkog principa. Još drugačiji princip razmišljanja

Čovek ima specijalnu poziciju.

Čovek je platonički shvaćeno biće koje se nalazi između materije (3. obruč) i duše
kosmosa (2. obruč), odnosno biće satkano od dva obrična principa – duhovnost i
fizičkog → psiha i soma.
Pominje čuvenu Platonovu metaforu da je čovek ostriga u svojoj školjci, ljušturi. Kontakt
između neoplatonizma i hrišćanstva. Telo kao neprijateljski princip. Poimanje telesnosti
kao nešto što sputava, pritiska, lomi (Heronimus Buš) i okiva dušu, finu duhovnu
suštinu – čist Plotin, neoplatonizam koji je jako dobro prihvaćen u hrišćanstvu koji do
dan danas traje. Hrišćani će to zvati tamnica, okovi duše.
Čovek satkan delom iz materijalnosti a duša stremi ka duši kosmosa. Čovek stremi ka
Nusu, ka Jednom. Vezan telom, materijalnom ljušturom, duša stremi da se vrati izvoru
postojanja.

Ključna razlika između Platona i Plotina, ali ga negde spaja sa duhom hrišćanstva.
Ključna razlika između Platona i Plotina: Jedno se ne može spoznati noezisom,
diskurzijom. Umna spoznaja prodire do Nusa ali ne do Jednog, do samog jezgra

Kaže da čovek ima dva zadatka, cilja, dve nastrojenosti u životu, kompatabilna sa
hrišćanstvom:
 Da se oslobodi okova čulnosti i telesnosti (kompatabilno sa Platonom)
Light motiv neoplatonizma koji ostaje prisutan u renesansi; mnogo uticalo na
Mikelanđela i na njegovo stvaralaštvo u mnogome, kao i na ostale umetnike.
 Da se oslobodi okova racionalnosti (sušta suprotnost Platonu)
Jako blisko hrišćanstvu. Potpuni otklon od Platona i antičke filozofije.
Racionalnost i logika su opterećujuće i ne dozvoljavaju nam da dođemo do
suštine. U hrišćanstvu se smatra hibrisom mnogo racionalnosti i promišljanja,
prkošenje bogovima i udaljavanje od suštine.

21
Plotin se tretira kao mističar u filozofiji. Misticizam → zato što smatra da racionalno
razmišljanje i diskurzivna svest ne stižu do suštine.
Govori o mističnom stapanju sa Jednim kroz ekstazu.
EKSTAZA je ključna gnoseološka kategorija kopd Plotina. Jedno se ne saznaje doslovno
nego se u procesu ekstaze čovekova duša spaja sa Jednim, ne spoznajnim, diskurzivnim
putem, već ekstazom
Ekstasis = istupanje iz svesti – iracionalni način spoznaje
Mali broj ekstaza u životu. Plotin je tvrdio da je on imao 3 ekstaze u životu. Dolazak do
ekstaze je vrlo komplikovan, sastoji se iz neke vrste meditacione vežbe, gladovanja...
Tvrdi da se do ekstaza stiže psihofizičkim vežbama, bitno je gladovanje. Nehranjenje
ljušture. To je opisivao kao neobjašnjiv doživljaj jedinstva sopstvenog sa jednim. Kao da
ste deo tog jedinstva, jednog. Smirujuće jedinstvo.
Do prvog obruča emanacije, NUS-a (eidosi), se stiže ekstazom.

Lepota = svetlost
Plotin poistovetio lepotu sa svetlošću (uticaj na hrišćanstvo)

Princip jednog i princip emanacije (isijavanja)

Jedno, kao izvor svetlosti i izvor stvaralačke energije je lepota.
Jedno je izvor suštinske lepote – svetla.
Stvaralačka energija Jednog jeste svetlost, jeste lepota, to je princip koji formira
Lepota = svetlost = forma = suštinski stvaralački princip Jednog (sinonimi)
Jedno emanira svetlost, stvaralačku snagu, lepotu, formu.

Stvaralački princip, način na koji Jedno stvara, ontološki hod Jednog ka obručima, Plotin
određuje kao uviranje stvaralačke energije u mrak nepostojanja – formirajući princip.
Stvaralačka energija jednog je duhovna.
Svetlost = lepota = forma = duh = stvaralački ontološki princip jednog → to je ono
što jeste, što lepo i stvaralački princip je upravo time određen.

Antipod – mrtva materija, mrak, amorfna, ružna, neduhovna; suprotno duhovnom

principu
Specifičan status materije kod Plotina. Nekada kaže da materije uopšte nema, a nekada
kaže da je to taj poslednji obruč bića gde se jedno umorilo i ostavila tu mrtvu materiju.
Ivin primer vizualizacije Plotinovog ontološkog sistema: okean → što se niže ide,
organizmi, životinje su ružnije, amorfnije, manje se kreću, nedostatak života.
22
Estetička teorija
Platonova filozofija je suštinski temelj Plotinove filozofije: tretiranje čoveka kao ostrige
u ljušturi, duhovni i materijalni principi koji su suprotstavljeni.... ali Plotin daje
neverovatno visok status umetnosti i umetniku. Druga velika 'izdaja' Platona – potpuni
otklon od estetičke teorije.
Plotin (i Šeling) jedan od retkih mislilaca koji vrlo visoku poziciju daju umetniku i
umetnosti. Jedna od filozofskih koncepcija koje daju najviši mogući status umetnosti,
procesu stvaranja umetnika i umetnika samog.
Plotinov stav o umetnosti se zasniva na aristotelovskoj tradiciji.
Aristotel: umetnost (umetnik) završava ono što je priroda započela.
To je suštinski Plotinova ideja. Umetnik svojim stvranjem nastavlja proces koji je Jedno
započelo i gde se duša kosmosa umorila i što je ona ostavila amorfno, neobrađeno i
neproduhovljeno – tu nastupa umetnik, nastavlja taj stvaralački princip.
Primer skulpture: mrtva, amorfna materija (kamen) zahvaljujući umetniku dobija
formu, lepotu, dušu.
Odatle ide cela ta priča o divinizaciji (=stavljanje nekoga ili nečega u red bogova). To se
dešava u renesansi pod uticajem platonizma – umetnik kao divino artista = božanski
umetnik, božji namesnik na zemlji. Implikacija kod Plotina. Ne kaže direktno, ali
implikacija o divinizaciji umetnika. Suštinski ontološka misija umetnika je da od mrtve
materije stvori biće, relevantno, produhovljeno, nešto što ima lepotu i formu.

Pozicija umetnika → Specifična pozicija čoveka, još specifičnija umetnika. Kaže da se

duša umetnika razlikuje od običnog, ima stvaralački nemir.
Platonička priča kod Plotina. Idalje važi ideja metempsihoze (seoba duše iz tela u telo.
Duša traje, perzistira i seli se, telo propada; pitagorejci).
Sve duše su prebivale u NUS-u, blizu jednog i posmatrale suštinu, ali umetničke duše
imaju u sebi određeni nemir. Umetničke duše imaju potrebu da izbace iz sebe nemir i to
što su videle dok su boravile u NUS-u moraju da ispolje. To je Plotinovo psihološko,
metafizičko objašnjenje bazirano na platonizmu i pitagorejskoj ideji metempsihoze.

(Funkcija lepote je velika i suštinski platonička u njegovom filozofskom sistemu. Plotin

smatra da se čovek kao dvostruko biće (satkan od duše i tela i pati zbog toga) kao biće
divi lepoti i posmatrajući lepotu oseća to da ga Jedno zove sebi. Gledajući i diveći se
lepoti čulnih stvari prodiremo do lepote suštinske duhovnosti. Čovek se diveći lepote
kreće ka Jednom. Telesnost i divljenje čulnoj lepoti je ono što je put ka divljenju lepoti
duha koja je, po Plotinu, jedina prava. To divljenje lepoti vuče dušu naviše, ka jednom –
anagogia)

23
Prva ozbiljna kritika Pitagorejske teorije lepote sa ontološkog aspekta
Plotin je čuven po svojoj kritici Pitagorejske teorije lepote.
Pitagorejska teorija: simetria, harmonia, skladan odnos delova jedne celine
Plotin smatrao da nije dovoljno precizno i nije dovoljno široko određenje lepote. Po
njegovom mišljenje, određenje nije dobro jer po implikaciji entitet mora da bude složen
da bi bio lep po definiciji.
On smatra da su najlepši upravo prosti entiteti. Plotinovi primeri: svetlost, zvuk (ton),
munja, zlato (nije baš najsrećniji primer) → ne mogu se objasniti pitagorejskom
definicijom lepote.
Zbog duha vremena smatrao da je svetlost prost entitet. Danas bi se svetlost savršeno
uklopila u pitagorejsko shvatanje, jer se danas tretira kao složeni entitet. Bez obizra na
ovo, Plotinova kritika teorije je idalje validna. Otvara pitanje: Mogu li prosti entiteti biti
lepi?
Moć i dostatnost jedne teorije (naučne, filozofske, bilo kakve) se meri njenim opsegom.
Š to više stvari obuhvata – to je bolja teorija.

Kritika simetrije
Ne možemo da objasnimo lepotu pojmom simetrie. Nova teorija, drugačija od
pitagorejske.
Primer: Jedno isto ljudsko lice, sa istim odnosom proporcija, crta lica, simetiom,
skladom koji ima – u jednom trenutku nam se čini lepo, a drugom ne. (lepo lice gubi na
lepoti uz npr glavobolju, grip)
Plotin stavlja akcenat na nešto što bi smo danas nazvali izazom, a on to zove emanacija
duha. Ukoliko duh emanira iz telesnog principa, proporcije utoliko se o njemu može
govoriti o lepoti.
Suština lepote je emanacija duhovnog principa. Ukoliko više emanira duhovnu suštinu,
utoliko je entit lepši. Simetria nije važna.

24
Kreacionizam
Plotinova estetička teoriji i teorija umetnosti je kreacionistička. Specifična pozicija u
estetici. Plotin je jedan od retkih zastupnika kreacionizma.
Kreacionizam proističe iz stanovišta da je više lepote u stvaralačkoj energiji tvorca nego
u samom delu. Stvaralački proces taj koji je ključ.
KREACIONIZAM – veća težina u stvaralačkom postupku nego u samom artefaktu.
Kvalitet u samom stvaralačkom postupku, u duhu umetnika. Kompatabilno sa
Plotinovom filozofijom o Jednom.

Plotin određuje lepotu kao dominaciju duha nad materijom i forme nad materijom. Ne
ravnotežu već preovlađivanje, pretezanje forme nad materijom za razliku od Aristotela
koji je odredio lepotu kao sklad materije i forme (materija koja preteže nad formom =
ružno).
Suštinski kvalitet umetničkog procesa je ono što se nalazi u duhu umetnika. Već kad
pređe u materiju, ono gubi na kvalitetu i snazi. Ključni momenat je u stvaralačkom duhu
umetnika.

Mimezis
Pominje pojam mimezisa, pravi fuziju Platonizma i Aristotelizma
Razume mimezis aristotelovski – podražava se suština stvari (a ne stolove i stolice kao
što kaže Platon; dela zanatlija ili eidos?)
Terminologija malo drugačija, kaže da umetnik podražava eidose u Nusu. Koristi
Platonove termine.
Suštinski platonizam, samo ide drugim putem.
Podražava eidose, najbliže Jednom, najbliži ontološki obruč Jednom u kome prebivaju
eidosi, jer se Jedno opire podražavanju, ali eidose duše vide i umetnici ih podražavaju
kroz svoja dela.
Divinizacija umetnika.

Ružnoća
Ružno – materija, amorfno, tama, ne-biće
Primer: neoformljen, grub ton, niz neoformljenih, neobrađenih, grubih tonova koji slede
jedan za drugim. Ne govori o harmoniji, već sled grubih tonova.

25
Estetika u znaku hrišćanstva

Govorimo generalno o estetici srednjeg veka (od pada Carigrada do renesanse), ali
estetika u znaku hrišćanstva je počela da se razvija i ranije, već od II veka. Filozofija,
veoma moćna, ali koja se razvijala u znaku hrišćanske religije.
Filozofijom su se uglavnom bavili učeni oci, teolozi koji su promišljali osnovne premise
hrišćanske religije. Proučavanjem i uvažavanjem estetike i teorije umetnosti se bavilo
jako mali broj ljudi.
Dominantan stav filozofa je aminozitet prema umetnosti.

Osnova hrišćanske ideologije podela na dva sveta – duhovni svet i svet telesnosti
Hrišćanstvo pravi otklon od čulnosti (čula nas navode na greh)
Smatraju, kao Plotin, da je umna spoznaja opasna, da je to oholost i hibris ljudskog uma,
i da od toga treba napraviti otklon
Renesansa revitalizovala ne samo lepotu čulnosti nego i razumski princip
Tri ključne vrednosne kategorije hrišćanstva: vera, nada i ljubav

Hrišćanska misao nastaje pod ogromnim uticajem Pitagorejaca, Platona i teorije

metempsihoze – snaga duše (vitalni princip) u odnosu na telo (ostiga u ljušturi). Veoma
je bitan stoički momenat askeze (duhovne i telesne). Splet filozofske misli. Suština
sukoba filozofije i religije je odnos prema racionalnoj misli. Plotin je veza između
hrišćanstva i filozofije. Treba se osloboditi okova telesnosti i racionalnosti.

Etika je zanimljivo koncipirana.

Filozofski najznačajnije Jevanđelje po Jovanu, vidi se filozofska podloga hrišćanske
religije. Počinje rečenicom: „U početku beše reč“. U grčkom originalu, „U početku beše
logos“. Logos mnogo snažnije nego „reč“ – princip, zakon koji se može rečima iskazati,
može se formulisati jezikom. Polisemično. Jevanđelje po Jovanu takođe bitno zbog novog
etičkog filozofskog sistema koje je proklamovalo hrišćanstvo.

Stari zavet ima etički princip retribucije (oko za oko, zub za zub).
Etika milosrđa Novog zaveta (ko tebe kamenom, ti njega hlebom)
Čvrsta logička pozadina ove ideje – u nekom trenutku u vremenu treba da se isključi
postojanje zla iz sveta i da hrišćani treba da rade na tome da nestane zlo i da zavlada
samo dobro. Ako na zlo uzvraćam zlim, to se neće desiti. Ugušiti zlo, samo ako na zlo
uzvraćaš dobrim. Specifična hrišćanska etika filozofski novum. Ako svako od nas na zlo
uzvraća dobrim, postoji šansa da će u jednom trenutku zlo nestati.
26
Periodizacija

Prvi period:
PATRISTIKA = ety. PATRES – crkveni oci jer su svi značajni mislioci ujedno bili i crkveni
oci.
Od javljanja hrišćanstva i pojave filozofije u znaku hrišćanstva, od I do IV/V veka –
Pokušaj da se filozofskim sredstvima opravda hrišćanska religija, da se da filozofski
dignitet hrišćanskoj religiji.

Najbitniji: Sv. Agustin (Aurelije), moćan, značajan i kao estetičar i Vasilije Veliki

U tom prvom periodu patristike, negde oko II veka, podela mislioca na GNOSTIKE i
APOLOGETE.

Apologeti
Apologia = gr. odbrana – apologeti brane veru od spoznaje, religiju od filozofije, brane
po principu „napad je najbolja odbrana“, odbrana vere se manifestuje kao napad na
filozofsku, diskurzivnu misao. Suštinski razlog: diskurzivnost i racionalnost filozofije.
Religija podrazumeva istinu koja dolazi odozgo, nema individualnog napora do dolaska
do istine kao u filozofiji (hibris).
Najznačajniji i najgrlatiji apologet rimski filozof – TERTULIAN – veliki mrzitelj umetnos,
zvao ih đavoljovim slugama. Jedan od najsnažnijih kritičara, mrzitelja lepote i umetnosti.
Zabeleženi ozbiljni napadi na um i fil. Floskula „Verujem zato što je apsurdno“

Gnostici
Gnosis = gr. znanje – gnostici se zalažu za princip znanja. Profilozofska misao. Oni su
atipična pojava za hrišćanstvo. Smatraju da je znanje i dolazak do istine velika vrednost,
viša sposobnost od vere, dovešće nas do prave istine.

Ofiti – Ofit (gr.) = zmija. Sekta u krilu gnostika. Profilozofski nastrojeni (ultra). O njima
se jako malo zna. Jača struja u krilu gnostika. Smatraju da je najznačajniji lik u bibliji
zmija koja je ponudila jabuku spoznaje i da je vredno zbog toga biti izgnan iz raja. Anti-
hrišćanski motiv, saznajni. Vrlo brzo su proglašeni kao jeretici. II/III vek.
To je ključni filozofski motiv Geteovog Fausta. (neću da se zaustavim na trenutku koji mi
donosi najveću sreću, hoću daa saznam drugo, da idem dalje; zmija daje ono što je
suština)

27
Drugi period: SHOLASTIKA. Od latinske reči shola – škola. Od V veka do renesanse.
Deli se na ranu (od7. do 13. veka), visoku (13. vek) i poznu (14. vek, kreće
kvatroćento).

Pravi se distinkcija u odnosu na antiku. Filozofija se tada tretirala kao isključivo školska
učenost, ne prodire u život. U antičkoj Grčkoj, filozofija bila način života. Kao način
razmišljanja u filozofiji je ezoterična, teško se prodire u to, i vrlo komplikovana
sholastička filozofska misao, ima ograničen broj teoloških tema koje se razmatraju
filozofskim sredstvima (Hristova priroda, itd).

Pežorativnu konotaciju sholastici dala renesansa, da je to mrtvo filozofsko tkivo.

Mane: Minorne teme, a veliki trud. Uska struka, nedustupno bilo kome van te uske
struke. To joj zamera renesansa. Zatvoreno, preuskostručno. Obrazovan čovek može da
čita i razume bilo koju teoriju ukoliko je ona dobro napisana (egzoterično).

Kvaliteti: vrlo precizna i analitička, majstori distinkcije, u sholastici sjajni analitičari i

majstori pojmovno-terminoloških distinkcija (Vladislav Tatarkijević). Preciznost logičke
analize. Sofisticiran, visok nivo teorijskog izvođenja. Precizni, sistematički, dosledni...

Intelektualno poštenje – karakteristika visoke sholastike. Jako retko među

teoretičarima. Intelektualno nepoštenje je kada se u nekom sporu, kada imamo dva
argumentativna hoda suprotstavljena, da bi pobedili u debati, najčešće obrazovani ljudi
(jako dobar retorski efekat) istrgnu iz konteksta premise svog protivnika i ubacite ih u
nešto u šta on nije želeo, dakle početno nerazumevanje (lažno, prave se ludi) i onda
gađate to što on ustvari i nije hteo da kaže.
Toma Akvinski – čovek koji ima izuzetno intelektualno poštenje (retko, teško;
suprotstavljeni argumentativni hod)– karakteristika visoke sholastike. Komplikovano i
naporno.

28
Estetika u znaku hrišćanstva

Platon ima oštru podelu za lepo i za umetnost. Kod platona lepota ima veoma značajnu
poziciju u čitavom filozofskom sistemu, jedna od najznačajnijih ideja. Umetnost
kritikuje. Aristotel umetnost tretira kao rodno mesto lepote. U hrišćanskoj filozofiji
ponovo imamo podelu na lepo i na umetnost, drugačiji tretman (neki mnogo vole lepotu,
ali oštro kritikuju umetnost).

U znaku hrićanstva – načelno postoji negativan stav prema lepoti/umetnosti, ili bar
ambivalentan. Velika većina odbacuje lepotu i umetnost, mali broj se zalaže.
Duboko ambivalentan odnos prema lepoti.
- Razlozi protiv: Lepota je nešto što hrišćanska misao odbacuje → psihagoška
moć; obraća se čulima i zavodi čula, navodi na greh, zanosi, otklon i prema lepoti
prirode (posebno se misli na ljudsku lepotu, ali se misli i na prirodu). Veoma
slično Platonovom razmišljanju. Takođe, lepota kao nešto o čemu se razmišlja,
otvara se razumu jer onda to hrani hibris. Lepota je potpuno nepoželjna.
- Razlozi za: Lepota je božije delo, i priroda i lepota prirode su božije delo. Ako se
ne divimo tome, kao da se divimo delu tvorca. Bog je sigurno stvorio lepotu s
nekim razlogom.

Mali broj mislilaca se uopšte bavio estetikom, ali dvojica velikana srednjevekovne
hrišćanske filozofije su se ozbiljno bavili estetičkom problematikom: Sv. Agustin i
Toma Akvinski.

29
Značajna imena (hronološki):

PATRISTIKA
Vasilije iz Cezareje ili Vasilije Veliki.

Patristika, IV vek
Snažan estetički kapacitete, veoma zainteresovan za fenomen lepote.
On kritikuje Plotinovu kritiku pitagorejske teorije lepote pokušavajući ponovo da
revitalizuje pitagorejsku teoriju lepote. Smatra da je ta definicija odlična ali je treba
tumačiti malo drugačije: ne moramo je tumačiti kao sklad delova jedne celine. Ako
imamo proste entitete, onda možemo da govorimo o skladu, harmoniji tog entiteta sa
pogledom/svešću posmatrača. Kad su složeni, govorimo o skladu delova u celini.
Harmonija opstaje kao ključni termin koji određuje lepotu. On objedinjava Plotinovo i
Pitagorejsko razmišljanje.
Pokušavajući da revitalizuje pitagorejski način razmišljanja, zadaje dublji udarac
Pitagorejcima od Plotina. On urušava princip objektivizma lepote koji su imali
Pitagorejci. On zapravo razmišlja na terenu euritmije. Hteo je da odbrani Pitagorejsku
teoriju, ali ju je nenamerno napao još više.
Čuveno Aristotelovo pitanje: Da li je lepota kvalitet ili relacija? ; Vasilije – relacija. Jedan
od prvih relacionista. Moderan način razmišljanja – potreban kontakt sa svešću
posmatrača da bismo došli do fenomena lepote. Savremeni estetičari tretiraju Vasilija
kao preteču novog načina razmišljanja. Najavljuje nadolazeći relacionizm.
Odnos predmeta prema svetu, lepota ne počiva u samom predmetu – implikacija.

Pseudodionizije Areopagita
„Spis o božanskim imenima“ → Uveo neoplatonizam i Plotinovu filozofiju (positovećuje
se lepota sa svetlošću)u srednji vek, odnosno hrišćanstvo. Direktan uticaj na teoriju i
praksu: uticalo na Opata Sižea i stvaranje gotike. Estetička teorija u znaku hrišćanstva
imala veliki uticaj na umetničku praksu tog perioda (mozaici, gotika). Mali broj
estetičkih teorija je imala tu snagu da utiče na umetničku praksu.
Dionizije Aeropagita – prvi rukopoloženi na Aeropagu atinski hrišćanski episkop.
Značajan kao mislioc.
Pseudodionizije govori o lepoti kao o jednom od božanskih imena/atributa – određuje
lepotu → kombinuje antičku tradiciju i neoplatonizam.
Lepotu određuje kao simetriju, harmoniju (pitagorejci) i svetlost i sjaj (Plotin). Nešto što
blista, prosvetljava.
Uvodi starogrčki termin AGLAIA = sjajna, bistava svetlost. Na latinski se prevodi
spektrom termina; preciznost – nekoliko termina a svi termini znače sjajna svetlost ali
različita količina sjaja i blistavosti u toj svetlosti: LUX (blistava, sjajna svetlost), LUMEN
(više svetlost nego sjaj), SPLENDOR (bljesak, sjaj, ima u sebi svetlost), ILUMINO (više
svetlosti nego sjaja), ILUSTRO (akcentuje bljesak), CLARITAS (11označava jasnoću,
prosvetljuje i donosi jasnoću). Sinonimi za lepotu – svetlost, sjaj, jasnoća

30
Aurelije (Sveti) Avgustin
Najznačajniji u periodu patristike, IV vek
Vrlo buran život do 33. Godine. Prvo bio odan čulnim zadovoljstvima a onda to
odbacuje, potpuno prihvata hrišćansku askezu u 33. godini i nudi ideal hrišćanskog
modela življenja, totalni asketizam. Potpuni preokret, otklon od svih zadovoljstva.
Bio je značajan patres, biskup u Hipou, Afrika. Vrlo značajan kao teoretičar.

Razmišlja u tradiciji Pitagorejca i Platona, vrlo filozofski obrazovan.

Prvi mislilac koji uvodi linearnu koncepciju vremena u filozofiju (za razliku od do
tada važeće ciklične). Antička grčka koncepcija vremena je bila ciklična, misli se da se
vreme kreće kružno i da nema napretka i promena, uvek se vraćate u jednu tačku. Taj
način mišljenja obeležio i filozofiju ali i svakodnevni život, duh vremena. Večno vraćanje
istom, nema pomaka. Takav način razmišljanja imaju Niče, pretsokratovci.
Kreće nova percepcija vremena: linearno vreme – postoji putanja gde se mogu naslutiti
neki početak i neki kraj. Nameće se ideja progresa, napretka. Kroz vreme se nešto menja
i to nabolje (Šopenhauer – linerano vreme, ali na lošije). Samim prohodom kroz vreme
se nešto dobija i kreće se nabolje.
18. vek uveo ideju progresa kroz vreme na velika vrata, ali je to mislio i Avgustin;
poglavlje De civitate Dei – Država božija, u jednom trenutku će biti bolje, napredak.

Avgustin jedan od retkih hrišćanskih mislioca, patresa, koji je vrlo držao do lepote i
umetnosti i branio ih, bio osetljiv na lepotu i sve što je lepo. Za to vreme je to bilo
izuzetno hrabro. Branio čak i glumce.
Bog, tvorac prirode i lepote prirode – ovu ideju hrabro zaoštrava u još jači argument:
lepota prirode je upravo dokaz da je priroda božije delo, lepota ovog sveta je dokaz da ju
je stvorilo neko više biće.

Estetička teudiceja: Klasičan problem teodiceje („otkud zlo u svetu?“) sad transponovan
na teren estetike. U njegovom argumentu o dokazu otvara se implicitno pitanje: otkud
onda ružnoća? Kako objasniti ružnoću? Avgustin se hvata u koštac i daje dva argumenta
– logička objašnjenja ružnoće u svetu:
1. Argument odnosa delova u celini. Celina je lepa, a ružnoću vidimo kad
istrgnemo nešto iz konteksta, a samo bog može da vidi sve celine. Kad bi imao
uvid u celinu, čoveku bi bilo lepo. Nema ružnoće, ali nemamo tu percepciju,
izvađeno iz konteksta pa nam se čini da je ružno a nije. Primer: ne može vojnik
znati celu strategiju kretanje već radi šta mu se kaže. Ružnoće nema.
2. Argument kontrasta. Filozofski jači argument, ali kontradiktoran sa prvim. Da
ne percipiramo ružnoću ne bi percipirali ni lepotu. Nužna ružnoća za egzistenciju
lepote. Da nema ružnoće, gnoseološki i ontološki ne bi videli lepotu. Bez ružnoće
ne bi bilo lepote. Ružnoća je nužna da bi prepoznali lepotu.

31
Avgustin bitan za estetičku teoriju, bavi se pitanjem logičkog statusa lepote koje je
otvorio Aristotel – „Da li je lepota relacija ili kvalitet?“; Aristotel odgovara kvalitet.
Avgustinovo pitanje: „da li su stvari lepe zato što se dopadaju ili se dopadaju zato što su
lepe?“. Nadovezuje se na Aristotela, drugačije postavlja pitanje. Subjekt/Objekt problem.
Ima ozbiljnu filozofsku težinu. Avgustin odgovara tradicionalistički, ostaje objektivista
(pitagorejski), čvrsto stoji iza svog odgovora – dopadaju se zato što su lepe. One
poseduju lepotu kao sebi imanentno svojstvo. Pitagorejski, tradicionalistički odgovor.

Kad je u razmišljanje o lepoti, Avgustin čvrsto matematički, pitagorejski, geometrijski

nastrojen. Simetria, harmonia. Lepota kao objektivno svojstvo predmeta.
Napravio skalu, hijerarhiju lepih geometrijskih oblika, po kriterijumu jednostavnosti,
koherentnosti i sličnosti sa samim sobom – krug najlepši (sve tačke jednako udaljene od
centra), kvadrat, jednakostranični trougao, jednakokraki trougao, itd. Najlepše je ono
što ima najmanje nejednakosti sa samim sobom ('najjednakije').
Avgustin izdvaja tzv. viša čula (pogled, sluh) koja osećaju lepotu, imaju kontakt s
lepotom. Ostalim čulima ne možemo stići do lepote. Izdvaja ih jer imaju uvid u celinu
predmeta za razliku od ostalih. Lepota se otvara čulima ali se da i razumom shvatiti i
matematički je obračunljiva. Sličnost predmeta samom sebi.

Kod Avgustina važno – on insistira, pošto je hrišćanski teolog, patres (danak duhu
hrišćanstva, duhu vremena i razmišljanju u tom vremenu) da iako nam je lepota data od
boga, ona je samo veo i simbol i mi moramo da prohodimo kroz to. Insistira na tome da
ne smemo zastajati na slici (Nikolaj Hartman, 19. vek), opasno vezati se za lepotu slike.
„Jao onima koji umesto tebe vole tvoje nagoveštaje i gube se među tragovima“. Da čovek
ne zaboravi da su to božji tragovi i sve to njegovo delo. Da stalno mišlju prohodimo kao
bogu. Vidi se jasno previranje čoveka koji voli lepotu a koji se istovremeno, kao jedan
teolog plaši psihagoške moći lepote.

Odnos prema umetnosti, kao i lepoti, duboko ambivalentan. Velika većina mislilaca
protiv umetnosti jer:
1. Umetnost je APATE – iluzija, umetnost nas laže (naročito animozitet prema
glumcima)
2. Umetnost zanosi čula, opasna za hrišćansku dušu, ima jaku psihagošku moć
(posebno slike)
Drugi mislioci (kao npr. katolici) smatraju da je umetnost moćno sredstvo da se duše
vernika privuku bogu (zapad imao taj utilitarni odnos). Naročito slike i skulptura –
biblia pauperum
Umetnik izvršava božji nalog i ne sme biti toliko ohol da sebe smatra slobodnim
stvaraocem, ne sme imati hibrisa. Bog ga koristi kao sredstvo. Umetnik slobodan
stvaralac i sličan bogu (alter deos) – tek u renesansi.

32
Tertulian
Jedan od najoštrijih kritičara umetnosti.
Jedan od najznačajnijih i najgrubljih rimskih apologeta (apologeti – oni koji brane veru u
odnosu na razum; apologia=napad). Braneći veru bili veoma oštri u napadima na
filozofe.
Tertulian oštro vređa, grlat. Filozofiju i filozofe legitimiše kao da su nedostatni, da
nemaju vrednost, to što ima na stotine različitih mišljenja koja se konstantno
sukobljavaju. Mnogo ružnih reči je rekao za filozofe: da su trgovci slavom, da su puni
hibrisa, oholosti...
Apologeti pristupaju s visine, smatraju da su oni primili istinu koja je data sa neba od
boga koja je zajednička, a filozofi individualno mukotrpno pokušavaju da dođu do nekih
malih istina i to je po Tartulianovom mišljenju potpuni promašaj. Filozofija se upravo
time legitimiše da nema pravo na istinu, zato što ima različitih pozicija i što se one
uglavnom sukobljavaju. Religija, istina objave je moćnija zato što je objavljena svima
jednako i svi dolazimo do jedne jednake istine.

Čuven po svom stavu – credo quia apsurdom est – verujem jer apsurdno.
Sažetak njegova tri stava: „Sin božiji je raspet. Ne stidimo se toga jer je to sramota. Sin
božiji je umro. Verujemo u to jer je besmisleno. A sahranjen vaskrsnuo je, to je istinito
jer je nemoguće.“
Tvrdio da postoje dve razine mišljenja: ljudska (niža razina i niža logika zaključivanja) i
istina vere (viši nivo poimanja). Apsdurd legitimiše. Baš zato što je malom ljudskom
umu sramota, besmisleno i nemoguće – suprotno je. Čovekova svest ne može stići na
višu razinu i ne može to da shvati.

Tartulijan je bio veliki protivnik umetnosti.

U hrišćanskoj misli postoji ambivalencija prema umetnosti, kao i prema lepoti.

Dva tabora:
1) Umetnost, baš zato što ima psihagošku moć (čula i razum), jedna grupa smatra
ima jako dobru funkciju, da može privesti dušu bogu (skulpture na katedralama,
biblia pauperum). Religija umotana u veo umetnosti. Sve je u funkciji
Augustinovog stava: umetnost samo kao medijum privlačenja bogu.

2) Oštra kritika umetnosti kao apatetičku, iluzionističku, koja laže, psihagoška moć
(zavodi na greh; po definiciji loša). Smatraju da apate u iluzija nikako ne mogu da
se brane.

Gorgija → apatetička odbrana umetnosti. Opravdana obmana zato što je dobra namera.
Tartulijan smtra da je svaka obmana po definiciji loše namere.
33
Od svih umetnosti, Tartulijan najviše kritikuje pozorišnu umetnost i glumce. Silno
kritikuje i grdi glumce jer prikazuju nedostojne strasti – to je po njegovom mišljenju
najstrašnije u pozorištu. Takođe mrzi i kritikuje glumce muškarce koji igraju žene...
„Zaštitnici pozorišne umetnosti su Bahus i Venera (Dionis i Afrodita), ujarmljeni đavoli
strasti i požude“.
Umetnost budi strast i požudu (platonički, zalivanje afekata i požuda).
Svaka umetnost je apate – laž, prevara. Odbacuje pozorište, glumačku umatnost,
glumce koji lažu, ali umetnost načelno jer razdražuje čula kod čoveka, budi strasti i
požudu.

Umetnost probao da brani Aurelije Avgustin – nije branio samo lepotu već i umetnost.
Aurelije Avgustin je jedini patres koji je branio i glumce. Avgusti je bio veliki logičar.
Avgustinova odbrana umetnosti: ide u smeru da dokaže da nije hotimična laž.
Uumetnik nema nameru da nas prevari. Obmana podrazumeva NAMERU. Glumac ne
pokušava da nas ubedi da stvarno jeste Hektor. Izvanredno rezonovanje. Mora biti lažan
Hektor da bi bio istinski glumac. Da bi postigao suštinu i istinu svog postojanja, da bi bio
istinski glumac, eidos, mora biti lažan neko drugi.
Značajno mesto: Unikatna odbrana glumca i pozorišne umetnosti u istoriji hrišćanske
misli o umetnosti. Zanimljivo jer anticipira čuvenu etičku poziciju izuzetno značajnog
mislioca Pjer Abelara – Glumac nema nameru da nas zavara.
Pjer Abelar – rana sholastika, otac hrišćanske prosvešćenosti; jedan od najhrabrijih
mislioca ikada – imao je petlju da se suprotstavi papama, govorio da moraju da zasluže
autoritet I poštovanje a ne da ga dobijaju na institucijalnom nivou. Smatraju ga ocem
etike u krilu hrišćanske filozofije. Napravio je značajan proboj u hrišćanskoj etici.
Čuveno geslo hrišćanske etike: greh se locira u želju (ko pogleda tuđu ženu, već je učinio
preljubu u svom srcu). Greh je u želji. Tvrda struja pre Abelara. Abelar pravi izvanredan
etički pomak, on je dislocirao greh iz želje i premestio ga u nameru (udarite nekog
kolima ako vam izleti na ulicu – niste krivi, niste to nameravali). Abelar nalazi zlatnu
sredinu između želje i dela – namera. Kad se ljudska svest, duša, odluči da sprovede
želju u delo. Namera je sedište greha. To važi do danas.

Gluma – najosuđivanija umetnost.

Po Avgustinovom mišljenju jako važno – umetnost dobro sredstvo za dobar cilj: strast i
iluzija služe da bi privele duše vernika bogu. Međutim, kao kad je lepota prirode u
pitanju, opet ne smemo zastati na slici i zaljubiti se u taj veo. Moramo držati u svesti da
je svrha i namera umetničkog dela da slavi boga. Isti status lepote i umetnosti.

34
PERIOD SHOLASTIKE
Od 8. veka do renesanse, posle patristike
Sholastika u estetici insistira na značaju ključne estetičke kategorije – svetlost i sjaj kao
prizma kroz koju se posmatra i razume lepota. Tekovina neoplatonizma + Areopagita
koji uvlači neoplatonizam u srž hrišćanstva, pravi se fuzija.
Moćni uticaj Areopagita i neoplatonizma – opat Siže i gotika
Pojam svetlosti i sjaja veoma zastupljen u umetnosti – zlatni mozaici. Ideja da se lepota,
kao božja promisao i delatnost poistivećuje sa sjajem i blistavošću. Gotika: Opat Siže,
prodor prelomljenog luka, svetlosti, vitroi, vitraži, blistava, sjajna svetlost koja probija
kroz vitraže.... Teorija mnogo utiče na praksu.

Svetlost i sjaj kao estetičke kategorije u sholastici, imaju tri ključne konotacije u
sholastici, tri razloga što su prepoznati kao sinonimi za lepotu:
1. Svetlost i sjaj očaravaju čula, psihagoška moć
2. Svetlost i sjaj kao zračenje stvaralačke energije tvorca, emanacija stvaralačke
energije boga, oblikuju svemir (možda najvažnije) – Plotinovo Jedno, slično i
hrišćani tretiraju boga
3. Lepota, svetlost i sjaj imaju gnoseološku funkciju, olakšavaju saznanje, spoznaju.
Sve što se spoznaje, svetlo, jasno i blistavo lako se spoznaje – ključ saznanja su
svetlost, blistavost i jasnoća. Ono što nam je dato u svetlosti se lako spoznaje
(Toma Akvinski)

Rene Dekart , 17. Veku, čuveni francuski mislilac. Latinsko ime: Renatus Cartezius. Sve
do 18. veka su se naučna dela pisala na latinskom jeziku i svi viđeni mislioci su imali
svoje latinsko ime da ne bi bilo diskrepance.
Njegov čuveni kriterijum istine koji proističe iz sholastičke estetike – sve je istina što se
spoznaje JASNO i RAZGOVETNO (clare e distincte). Claritas – kao estetička kategorija
perioda sholastike iz srednjeg veka je došla sa Dekartom na velika vrata novog veka.
Dekart je bio jezuitski đak (najzatvoreniji ili najmističniji red katoličkih kaludjera) i on
je ustvari temeje sholastičke misli pokupio kroz svoje školovanje.

35
IKONOBORSTVO
U srednjem veku zanimljiv fenomen – ikonoborstvo (8. vek) – pitanje koje se otvorilo u
hrišćanstvu: da li slikati/vajati ili je to zabranjeno iz samog duha vere
Stari zavet zabranjuje pravljenje idola, Mojsije zabranio. Mojsijevo zlatno tele. Svetogrđe
je slikati svece, uništava se suština.
Novi zavet prihvata ideju da ako slikamo/oblikujemo svete likove skrnavimo njihovu
sakralnu suštinu. Jaka potreba ljudske svesti je da vizualizuje, da slika/oblikuje/vaja.
Islam. Utilitarni princip, cilj.
S druge strane, prikaz tih likova bi likova bi bilo jako moćno sredstvo privlačenja duša
bogu (zbog snage vizuelnog, jaka psihagoška moć slike i njeno čarobno dejstvo na
ljudsku dušu – biblia pauperum).
Napet odnos u hrišćanstvu – slikati ili ne? Podela na ikonoborce (ikonomasi,
ikonoklasti) s jedne strane i ikonofile – podeljen korpus mislećih ljudi u 8. veku.
Ikonoboboračke raspre prodrle i do naroda (ulične tuče).

Ključni argumenti ikonofila – sam Isus dozvolio Luki da naslika njegov portret. Ako on
nije zabranio što bi mi?
Ikonoboračka struja u jednom trenutku toliko snažna da se 726. godine u Vizantiji
carskim ediktom za vreme Lava III, zabranjuje slikanje ikona – ta zabrana na snazi više
od 100 godina, ukinuta 843. U tom vremenu ojačala struja ikonofila (svatili da je manje
ljudi privučeno hrišćanstvu i da hrišćanska religija time gubi). 843. pobeđuju ikonofili.
Na Vaseljenskom saboru – okupljanja velikih hrišćanskih umova, hristološke rasprave,
rasprave o Hristovoj prirodi goruće teme; ikonofili duguju pobedu argumentaciji
Jovana Damaskina i Teodora Studita – argumentacija da se može slikati sakralni lik
(Hrista, Bogorodice) jer bog, Hrist, ima ličnost – on je na sebe uzeo ljudski lik – IPOSTAS
(dvojstvo Hristove prirode – i božanstvo i ipostas). Slikanjem čulnog tela ne skrnavimo
njegovu sakralnu suštinu.
Vaseljenski sabor – dolazi se do istinitih zaključaka glasanjem. Glasanje istine (apsurd).
Slobodno raspravljanje o gorućim temama i onda se glasalo. Ono što većina izglasa je
smatra istinom – DOGMA – odluka Vaseljenskog sabora. Zvanična istina hrišćanskog
sabora. Posle glasanja, postojala zabrana mišljenja i govora drugačijih od dogme. Dogma
– ety. gr. odluka. Kad je istina izglasana, to je to. Sve što se nakon glasanja dugačije kaže
– tretira se kao jeres (mišljenja o verskim dogmama, koja se razlikuju od zvaničnog
učenja crkve).
Zanimljivo jer počinje na najvišem nivou sa Vaseljenskim saborom, carskim ediktom se
zabranjuje, a u narod prodire do nivoa uličnih tuča i obračuna. Uzdrmalo sve.

Više od 100 godina traje zabrana. Trijumfalna pobeda ikonofila. Jovana Damaskina i
Teodora Studita – argumentacija da slikanjem čulnog tela ne skrnavimo njegovu
sakralnu suštinu.

36
Albert Veliki
Bio učitelj Tome Akvinskog (12., 13. vek), bitan za davanje teorijskog digniteta
kategoriji svetlosti u sholastici.
Albert Veliki daje interesantno određenje lepote – pravi fuziju između neoplatoničkog i
starog antičkog pitagorejskog određenja lepote. Napravio je amalgam imeđu simetrie i
sjaja.
Kaže: Lepota je sjaj forme koja sija nad harmoničnim delovima materije (tako
postigunuta forma koja ima osobinu da blista – zato lepo).
To će postati temelj u hrišćanskoj estetici za razumevanje lepote.
Estetička teorija lepote direktno utiče na umetničku praksu u tom trenutku, ima tih
momenata (Pitagorejci, rimski i hrišćanski mozaici koji su prešli iz mermernih tesera
prirodne boje u folijice od zlata i blistave stakliće, iluminirani rukopisi. Što je nešto
blistavije, to je lepše)

Toma Akvinski
Toma Akvinski, Sveti Toma – Jedan od najvećih mislilaca u periodu hrišćanstva, najveći
mislilac sholastike (više sholastike), 13. vek
Albert Veliki mu je bio učitelj.
Toma se tretira kao temelj katoličanstva. Njegovi stavovi se uzimaju kao osnova.
Izuzetan analitčar, analiza argumenata, pro i contra, minuciozna sholastička analiza,
vrlo precizan, vrlo opširno razlaganje na ponekad minorne teme što se ponekad
tretiralo kao negativna strana sholastike. Tipičan sholastičar.
Toma ima intelektualno poštenje a to je retko, to je uočio Bertrand Rasel. Toma navodi
uvek pošteno protivnički argument koji hoće da obori, bez istrzanja iz konteksta, bez
izvrtavanja konotacije.

Toma se beskrajno divio Aristotelu. Kad izloži svoje argumente, zaključak je uvek bio
Magister dixit (i učitelj je tako rekao, misleći na Aristotela). Na velika vrata uvodi
Aristotela u evropsku filozofiju. Pre Tome, Aristotel je bio prisutan preko arapske
sholastike. Imamo kontakt između dve sholastike: islamske (arapske) i hrišćanske
(evropske).
Tomino učenje u XIX veku zvanično prisvojila katoločka crkva kao zvanično učenje
katoličke crkve. On je prilagodio Aristotelovu Metafiziku savršeno hrišćanskoj teologiji.
U tom trenutku, Aristotel nije poznat direktno Tomi, on do Aristotela dolazi preko
čuvenih arapskih filozofa koji su ga čitali i tumačili, preko arapske sholastike
(kompatabilna sa hrišćanskom). Avicena (Ibn-Sina) i Averoes (Ibn-Rušt) – veliki umovi.
Čitajući njih, Toma usvaja Aristotelov korpus. Tek padom Carigrada poplava
oduševljenja za antička spisa.

37
Čuvena Tomina floskula: Filozofija je sluškinja (pomoćnica) teologije. Filozofija
pomaže teologiji da diskurzvnim putem dokaže one istine koje se objavljaju odozgo.
Prilagođava se ljudskom načinu poimanja tih stvari i diskurzivnim putevima pokušava
da dokaže. U to vreme, Toma rekavši da je filozofija sluškinja, odnosno pomoćnica
teologije (duh vremena), on daje dignitet filozofiji, favoritizuje je. Filozofija je potrebna
filozofiji. Odbrana filozofije. Ali teologija je idalje viša od filozofije.

Dve istine: istina teologije i istina filozofije. Toma je bitan po tom učenju. Kompatibilno s
Tertulijanom, s tim da on prezire filozofski način dolaska do istine.

Tomina ontologija je čist aristotelizam. Odlično prilagođeno hrišćanstvu.

Odnos materije (potencija, dinamis) i forme kod Aristotela – prihvatajući elementarno iz
Aristotelove Metafizike, Toma preformulisao da bi ostavio mesta za dejstvo boga.
Aristotelova teorija uzroka: 4 osnovna uzroka, aitia (=uzrok): materija, forma, svrha i
entelehia. Smatra da je suština ljudske spoznaje traženje uzroka. Ako znam uzrok –
znam sve. Ključan odnos između materije i forme. Materija tek mogućnost za biće. Kad
joj pristupi forma, zaista jeste. Skok iz mogućeg u stvarno.
Uvodi dva nova termina: esencija i egzistencija.
Preformulisao: po njegovom mišljenju su i materija i forma esencija, tek mogućnost (ne
aristotelovski primer da je telesnost materija, a duša forma) a da bi ta mogućnost
postala stvarnost – šta je kod Aristotela forma, kod Tome je bog, božija volja. Božija
volja je da mogućnost postane stvarnost, da pretvori ono što je samo mogućnost u
stvarnost (da se čovek rodi, i telesnost i duh).

Prilagođavanje Metafizike duhu hrišćanstva. „Filozofija ancila teologije“ – njegova

poznata floskula, ancila = sluškinja, hteo da kaže pomoćnica, osnovno značenje. U
hrišćanskoj hijerarhiji vrednosti, filozofija je niže pozicionirana od teologije ali pomaže
teologiji, diskurzivnom argumentacijom objašnjava ljudskom razumu velike istine koje
nam teologija daje na veru. Suštnski božji doprinos ontologiji kod Tome, tu je razlika
kod Aristotela koji ne ostavlja prostor za boga.

Neverovatan spoj Aristotelove Metafizike i hrišćanstva, savršen filozofski amalgamgam.

38
Tomina estetika
Interesuje ga problem lepote i umetnosti. Jedan od retkih koji se time bavi.
Poznat kao neko ko je preformulisao način razmišljanja o lepoti u sholastičkoj filozofiji.

Tomino određenje lepote je značajno: „Lepe su one stvari koje se dopadaju kada ih
gledamo“ – prelazak sa objektivističkog na relacionizam (implikacija – nema lepote ako
nema recepcije). Upućuje na pogled i svest posmatrača kao na sedište doživljaja lepote.
Prvi put ozbiljan otklon od Avgustina (objektivizam). Nije se ovome preterano posvetio..

Takođe zanimljivo razmišljanje. Na pragu Aristotela. On prepoznaje doživljaj lepote kod

čoveka kao diferenciu specifiku ljudskosti.
Toma to naglašava. Čovek je jedino biće koje ume da se divi lepoti, ono što čoveka
odvaja od ostalih životinja Primer: lav trči za plenom ali se ne divi njegovoj lepoti.
Zanimljivo u smislu filozofske antropologije jer estetski odnos tretira kao ključno
ljudsko.
Anticipacija velike ideje moderne estetike. Suština estetskog doživljaja je
nezainteresovanost, u smislu nemanja želje za posedovanjem (proždiranjem).

Insistira na pojmu claritas (jasnoća). Zahvaljujući njemu, claritas postaje jedna od

bitnih estetičkih kategorija u sholastici. Insistira na tome da claritas, jasnoća, svetlost,
sjaj olakšavaju saznanje. Na pravi način se spoznaju stvari ako se lepo, lako i jasno
spoznaju. Ono što je blistavo i jasno se lako spoznaje. Suština spoznaje je claritas (hod
ka Dekartu – clare et distincte; nema istine ako se ona ne ukazuje jasno i razgovetno).
Ako je smušeno i nejasno – daleko je od istine.

U gnoseološkoj ravni, u ravni spoznaje lepote, Toma uočava bitnu osobinu načina
spoznaje lepote – neposrednost.
Neposrednost opažaja – lepota se opaža neposredno. Čim pogledam vidim da li je lepo
ili ne – neposrednost dejstva.
Neposrednost vremena – neposrednost kao nezavisna od razuma i neposrednost kao
nezavisnost od volje.
Neposrednost je krucijalna. Nikakav dokaz, argumentacija, diskurzivni hod ne utiče na
našu spoznaju lepote. Dok ne vidimo, ne spoznamo sami, ništa to ne vredi i ne može
dokazati da je nešto lepo.
Lepota se ljudskoj svesti ukazuje neposredno. Vidim, čujem – imam doživljaj.

39
Izdvaja viša čula i Aurelije Avgustin.
Vid i sluh
Estetska čula, receptori lepote. Tradicionalno se spatraju za specifično estetska čula
Smatra da su viša čula jer su povezana sa razumom za razliku od ostalih čula. Blisko
povezana sa razumom. Saznajna čula, jak gnoseološki kapacitet. Mogućnost spoznaje
lepote. (čulo ukusa npr - hrana ne može biti lepa (ukus)).
Avgustin daje drugačiju argumentaciju: viša su zato što nam ona jedina daju uvid u
celinu predmeta. Ostala čula nam daju uvid u samo jedan segment, jednu dimenziju
predmeta. Vid i sluh su obuhvatniji.
Različita argumentacija, ista poenta.

Toma je Aristotelovac koji izučava njegova dela preko arapske sholastike, ali nema
„Poetiku“ u tom korpusu, Toma nije imao prilike da je čita, nije mu poznata njegova
estetička tematika.
Kako Toma promišlja iste teme bez čitanja „Poetike“?
Toma smatra, isto kao i Aristotel, da je ključna estetska kategorija mimezis.
Kod Tome osvrt na mimezis, gotovo isto kao Aristotel kaže „Savršeno podražavanje je
lepo čak iako je predmet koji se podražava ružan“ – Aristotelovski (leševi, dva različita
prostora: estetski prostor i realni).

Kod Tome poezija nisko pozicionirana, najniža među svim naukama (za razliku od
Aristotela, izdao; duh vremena + teolog).
Toma za poeziju kaže da je nebitna i nekorisna – Niti iz boga proizlazi ili se na njega
odnosi.
Po Tominom mišljenju, sve što proizilazi iz ljudskog uma nije bitno/korisno kao ono što
iz boga proizilazi.

40
Renesansa

Zvanično počinje 1453. padom Carigrada u turske ruke. Bitno za filozofske tokove.
Tad učeni Grci beže u Evropu, najviše u Italiju, sa antičkim spisima, na zapad.
Aristotel preko arapske sholastike, Toma približava Aristotela, kružni put pre toga. Sad
direktan transfer, sad kreće fanatično da se prevodi, čita i analizira.

Rinešita = „preporod“, italijanski termin – Đorđo Vazari, arhitekta, prvi upotrebio

termin. Jedina epoha koja je uspela sama sebi da da ime, uglavnom se to desi post
festum. Vazari 1550. godine dao termin, fakat renesansa.
Preporod – misli se na preporod interesovanja za kompletnu antičku kulturu, ali i
preporod kompletnog principa ljudskosti.
Renesansa je revitalizacija kompletne ljudskosti: vraćanje ljudskoj čulnosti ali i vraćanje
ljudskom razumu.

Renesansni humanista. Humaniora – sve ono što su plemenita ljudska dela, što je
stvorio plemeniti ljudski duh – umetnost, književnost, filozofija. Humanističke i
prirodne nauke. Humanista – onaj koji ima dobro obrazovanje iz te oblasti
Renesansa uspostavila novu kulturnu paradigmu koja je obeležila renesansu – huomo
universale – da čovek razvije sve svoje sposobnosti i mogućnosti i darove koje mu je
dala priroda. Svaki čovek sebe da usavršava, da ceo spektar svojih sposobnosti razvije
do maksimuma. Danas obrnut kulturni model.

Pojam „ljudskosti“ postaje svetinja u renesansi. Divljenje ljudskoj telesnosti, čulnosti i

razumu. (Plotin – čovek treba da se oslobodi okova telesnosti i razuma).
Renesansa se vraća celokupnoj ljudskosti, odnosno antici.
U antici imamo dva načina promišljanja čovekovog odnosa duše prema telu: orfičko-
pitagorejski (duša je dominantna – nosi atribute vitalnosti, ostriga u ljušturi) i
homerski odnos (telo, odnosno čulo je bitno, nosilac vitalnosti). Renesansa je šarolika
epoha, obe dimenzije su žive u renesansi.
Orgičko-pitagorejska tradicija je sve vreme prisutna (antika, hrišćanstvo). Renesansa u
igru vraća i homersku tradiciju.

Preokret u renesansi: Rana renesansa na severu Italije, Mantenjin šurak, Đovani Belini –
Franja Asiški se divi prirodi – Bitan filozofski momenat. Slika je od ogromnog filozofskog
značaja. Preokret. Srednji vek zabranjuje divljenje lepoti, telesnosti, ljudskoj čulnosti,
prirodi.
41
Promišljanje lepote i umetnosti

Vraćanje antici. Dve bitne struje: pitagorejsku i neoplatoničku. Pod uticajem filozofije
antičke grčke estetike – vrlo živo i aktuelno pitanje određenja lepote i umetnosti.
Renesansa vraća na scenu ponovo staro pitagorejsko određenje lepote kao simetrije i
harmonije

Sociološki momenat: U renesansi se likovni umetnik uzdiže na status naučnika, nisu više
zanatlije.
U ranoj renesansi se još uvek tretiraju kao zanatlije – sva velika imena svoje karijere
započinju u majstorskim radionicama, većinu pamtimo po nadimcima; do kraja
renesanse, za dva veka, umetnici uspevaju da isteraju svoje i dobiju status naučnika.
Argumenti: Nemoguće da budete umetnik ako niste obrazovani – linearno matematička
perspektiva, medicina, ozbiljno poznavanje anatomije.

Visoke škole za likovne umetnike sa teorijskim korpusom – kraj 16. Veka.

Renesansa relativno slaba kad je u pitanju teorijska misao, ali moćna u umetničkoj
produkciji. Načelno, renesansna estetika nije toliko spekulativna, duboka, vrlo često
teoretičari porede epohu renesanse sa epohom helenizma → snažna umetnička
produkcija i široka, raznolika misao o umetnosti, ali bez dubokih filozofskih sistema.
Mnogo se promišlja o lepoti i umetnosti, ali nije visoko spekulativno.

Prvi put u renesansi počinje ozbiljno da se ulaže u umetnost. Likovna umetnička dela
postaju predmeti ulaganja kapitala. Od tada do danas, to je nešto što najbolje može da
sačuva novac – najsigurnije ulaganje.
Izazvano silnom ekonomskom krizom, ulaganje kapitala bilo nestabilno (nekretnine,
zlato). Renesansa iznedrila novi model ulaganja – u umetnička dela.
Ovo je takođe pomoglo u dizanju statusa umetnika.

Kolekcionarstvo u renesansi → pomama za kolekcionranjem umetničkih dela. Odlika

renesanse.

42
Pojmovno objedinjavanje umetnosti
Za estetiku bitno – pojmovno objedinjavanje umetnosti kao takvih, poezija i likovne
umetnosti.
Renesansa je jako važna teorijski zbog fuzionisanja oblasti umetnosti – povezivanje
likovnosti i poezije. Uviđanje sličnosti i definitivno

Lodoviko Dolče – slikarstvo i poezija su kao braća (quasi fratelli).

Lodoviko Dolće je bio renesansni humanista, teoretičar umetnosti, estetičar. Ne razvija
dalje ovu tezu. Do definitivnog povezivanja i distingviranja likovnosti i poezije dolazi u
18. Veku sa Lesingom. On će distingvirati šta je kome njegov zaseban estetski prostor i
čija su koja sredstva. Ovo je naslut tog bratstva, naslućivanja.

Teorijski bitno, dolazi do pojmovnog ujedinjavanja likovnih umetnosti:

1. Slikarstvo, 2. Vajarstvo i 3. Arhitektura.
Vazari daje famozni termin koji objedinjuje te tri umetnosti, ARTI DEL DISEGNO.
Tražio šta im je zajedničko – crtačke umetnosti, zajednički imenilac. Svi moraju da znaju
dobro da crtaju

Pojam „skulptor“ se definiše u renesansi za prethodno postojećih pet pojmova za

vajara. Danas sve ljude koji oblikuju bilo koju materiju nazivamo skulptorima, odnosno
vajarima zato što polazimo od principa formiranja, modelovanja. Po predrenesansnoj
logici, polazi se od materijala kojim se radi:

1. STATUARII rade u kamenu

2. SKULPTORES rade u drvetu
3. CALEATORES rade u metalu
4. ENCAUSTI rade u vosku
5. FICTORES rade u glini, terakoti

Renesansa objedinjuje sve u termin skulptor.

Ostaje skulptor kao termin za vajara.
Od renesanse smo nasledili objedinjavanje pojmova.
43
Leone Batista Alberti

Značajan kao teoretičar lepote. Jedan od najvećih imena arhitekture svih vremena. Pravi
homo universale renesanse.
Imao je interesantnu karijeru. Tek je u 40im godinama počeo da se bavi arhitekturom.
Pre toga se bavio humanističim naukama, teoretičar. Tek tada počinje da projektuje.

Alberti – „Rasprava o arhitekturi“. Zalagao se za to da hrišćanska crkva ne treba da

ima bazilikalan oblik jer je bazilika originalno bila svetovna, a ne sakralna građevina.
Raskrstio je sa bazilikama, grade se crkve sa centralnom osnovom. Hrišćanska crkva
treba da bude sa centralnm osnovom, sa kupolom, svetlost ulazi kroz kupolu u utrobu
crkve i treba da nas direktno poveže sa božjom mišlju, promišlju, milošću.
Bazilika nije nužni sakralni kroj hrišćanske bogomolje, već je bila jedna istorijska
iznudica. Hrišćanski su adaptirali svetovnu građevinu, helenističu sudnicu zato što je
bila najveća.
Alberti to vrlo smelo iznosi tada. U to vreme, reći (napisati) tako nešto se smatralo
svetogrđem. Nekim čudom ga nisu ubili. Crkva s centralnom osnovom od tad postaje
trend.

Alberti, kao teoretičar lepote, vraća u renesansu i renesansa sve vreme odiše time –
estetiku simetrije i harmonije.
On insistira na principu simetrije, sklada i proporcije i malo maštovitijem određenju
lepote – sklad, ali i uigranost delova nekog predmeta, podrazumeva dinamiku,
zajedničku igru. Govori o „sazvučju“, saglasju delova koji čine lepotu. Uigrana jedna
celina. Igra se starim Pitagorejskim terminima.

Renesansna arhitektura – čist zid, sklanjanje skulpturskog opusa, insistira se na

stabilnosti, skladu, eleganciji, mirnoj simetriji i harmoniji; ta vrsta antičke lepote
ponovo ulazi u Evropu.
Renesansna estetika nije preterano spekultivna i duboka i vrlo često estetičari
renesansu porede sa epohom helenizma – snažna umetnička produkcija, široka i
raznovrsna misao o lepoti i umetnosti, promišljanja a ne visoke i duboke spekulacije.

Alberti značajan i kao teoretičar umetnosti – smatra da umetnici treba da otkriju zakone
kojih se priroda drži. Smatra da je umetnik negde naučnik (anatomija, matematočka,
linearna perspektiva).
On smatra da umetnik nije slobodan u svom stvaralaštvu nego da umetničkom
produkcijom upravlja nužnost. Prati nužni zakon, suštinsku logiku zbivanja, njime
upravlja nužnost, princip nužnosti.
44
Leonardo da Vinči

Jedan od najznačajnijih teoretičara umetnosti – veliki majstor, ali i teoretičar.

Najznačajnije delo je „Traktat o slikarstvu“.

Teorijski neverovatno osvešćen (kjaroskuro, portreti). On je prvi teoretičar koji smatra
da je slikarstvo najviša od svih umetnosti. Ne samo od drugih arti del disegno već i od
poezije.
Interesantna argumentacija – filozofski, estetički argumenti ali i detinjasto svađalački
argumenti:
1. Slikarstvo ima privilegiju da se obraća najplemenitijem čulu (čulu vida) i ima tu
prednost da je čulo vida jednako kod svih ljudi, nebitno gde se geografski nalaze
kroz vreme dok je poeziji potrebno prevođenje, to je nemoć poezije u odnosu na
slikarstvo. Ignoriše skulpturu.
2. Kaže da je slikarstvo originalno u potpunosti dok je u književnosti kopija isto što
i orginal. U skulpturi je odliv isto što i original. Sokratska „zatvorena knjiga“,
platonički
3. Lepota smrtnih stvari prolazi ali lepota umetnosti je večna (slikar hvata taj
trenutak čulne, fizičke lepote i ovekovečuje trenutak koji je u prirodi prolazan)
4. Slikari se manje fizički naprežu od vajara
5. Slikar može da radi lepo obučen za razliku od skulptora. On je baš bio dendi,
držao do odeće
6. Ističe da je suština slikarske umetnosti mimezis, koji tumači aristotelovski –
umetnik podražava prirodu ali insistira na tome da je suština da umetnik
podražava skrivene zakone prirode i da ih da ljudima na videlo. Da spozna te
zakone i ponudi ih pogledu i otvori ga ljudskom oku – veličanstvena misija
umetnika. Suština podražavanja fizis, natura naturans. Kjaroskuro – uklonio
konturu, onako kako je u prirodi on tako slika. Umetnik podražavajući tako
proizvodi drugu stvarnost – višu, lepšu, zato što je suština vizuelizovana, suština
izvučena na videlo. Novi estetski prostor gde je umetnik stvaralac i gospodar te
nove stvarnosti i njen gospod bog. Divinizacija umetnika. Kad je portret u
pitanju, isto suština da izvuče suštinu na videlo – namera ljudske duše, ono
čemu stremi.

Aristotelovsko određenje lepote – prebivanje opštosti u pojedinačnom. Leonardov

odnos prema individualnom portretu žena – svaki da prikaže opšte ženstvenosti,
princip majčinske nežnosti. Ž enstvenost kao takva, kakvu je Leonardo doživljava
Problem perspektive: dao način razumevanja vizuelnog sveta – istina stvari – jedna
osoba u jednom trenutku iz jednog ugla. Platon više voleo egipatski pogled sa ivice

45
kocke. Novi doživljaj istine u renesansi, povratak antičkom grčkom iluzionističkom
principu.

Platonička akademija osnovana u Firenci bitan novitet. Polovina XV veka – osnovana

tako što je jedan od učenih izbeglica iz Vizantije, Grk, Georgios Gemistos – Pleton
(Pliton), razgovarao sa Kozimom Medičijem, tadašnjim šefom Firence. Tražio podršku
za osnivanje Akademije – oživljavanje i Platona i Plotina i njihovih ideja. Renesansni
neoplatonizam je oživljavanje ne samo Platona već i Plotina (dupli neoplatonizam)
Pleton okupio ozbiljno jezgro italijanskih humanista (imaju latinizovana imena jer su
diskusije i rasprave bile na latinskom, jeziku filozofije i nauke):
 Marsilio Fićino (Marsilius Ficinus)
 Anjolo Ambrođini (Poliziano)
 Grof Đovani Piko de la Mirandola
 Lorenzo Veličanstveni
 Mikelanđelo Buonaroti
Neoplatonička akademija – nije bila škola u klasičnom smislu te reči, nisu se držala
predavanja, već želja u renesansi da filozofija postane deo svakodnevnog života, da ne
bude više sholastike već da se organizuju razgovori kao platoničke gozbe. Jelo, piće i
organizovani razgovori o određenoj temi – okupljanja ljubitelja i Platona i Plotina, sa
domaćim zadacima – nešto da prevedu ili pročitaju i onda diskutuju, kritikuju i
komentarišu
Fićino najbitniji u filozofskom smislu – smatrao se prevodiocem i tumačem Platona i
Plotina. Nije imao autohtonih ambicija, baš kao ni Plotin, ali ipak je dao svog autohtonog.
Ključne teme koje preuzima renesansni neoplatonizam iz prethodnog neoplatonizma (i
od Platona) – problem odnosa duha i tela. Platonova metafora duše u ljušturi ostrige
dobila novu konotaciju u hrišćanstvu – hrišćanstvo gleda na telo kao na tamnicu duše
(Mikelanđelovi robovi). Goruća tema večiti i nužni sukob tela i duše, dva principa od
koje je satkan čovek. Duša kao moćni princip koji perzistira i telo koje je prolazno i
pritiska dušu. Zbog hrišćanstva ovaj sukob u renesansi. Hrišćanstvom natopljen
neoplatonizam u renesansi.Takođe goruće teme u renesansi:
1. Problem lepote (čulne/fizičke i duhovne)
2. Problem ljubavi (čulne/fizičke i duhovne)

VIII
Bitno: odnos duše i tela
Ključna tema kod Mikelanđela – neoplatonička
Amorfna materija krije u sebi lik koji skulptor oslobađa

46
Lik zarobljen u amorfnom kamenu, duša zarobljena u telu, duša okovana telom, porađa
oblik iz kamena, transponuje se na odnos između duše i tela
Odnos prema lepoti preovlađuje i u renesansnom neoplatonizmu
Telesna lepota – putokaz ka duhovnoj lepoti, sprovešće nas duhovnoj lepoti
Leonardo – telesna lepota jako brzo propada, duhovna je večna i zato kvalitetnija, ima
ontološku vrednost i traje
Transponovano i na ljubav – duhovna traje, fizička, čulna ljubav vodi do duhovne i brzo
se potroši i ugasi
Određenje lepote – Fićino – „Lepo je sila (odjek Platona u „Gozbi“, vuče najviše,
stadijumi) koja um ili čula priziva i opčinjava“ – ima psihagošku moć
Neoplatonička u renesansi nije samo za učene ljude već je prodrlo u narod, kao način
razmišljanja. Renesansa otkrila Aristotelovu „Poetiku“ – do tad nije bila poznata u Italiji.
Prevodi se (Lorenco Vala na latinski, Bernardo Senji na italijanski)
Novi problem u renesansnoj estetici – aktuelan ključan estetički pojam mimezis. Otvara
se i druga konotacija pojma mimezis koja proizilazi iz njihovog odnosa prema
antičkoj kulturi (renesansa revitalizacija antike): podražavanje antike, podražavanje
dela starih majstora, pesnici pišu kao Horacije i Vergilije (ovaj trend je novum).
Negativna strana ovoga je što se počelo, do apsurda, doslovno podražavati (kad je
predstava puna klišea, publika je gađala paradajzom, jajima i krastavcima). Bukvalno
podražavanje postalo moderno
Da li podražavati (doslovno) ili ne?
Plejada humanista koji su smatrali da je bolje podražavati Horacija i Vergilija nego
prirodu. Ambrođini i Piko dela Mirandola se bune i kreću da se bore protiv doslovnog
podražavanja antike. Ambrođini: „Ne možete dobro da trčite ako stavljate noge u
tragove tuđih stopala, tako ne možete biti dobar pesnik ako podražavate stare majstore“
Još jedan gorući spor – između hedonista i moralista – na temu cilja i funkcije
pesništva – čemu poezija? (šire i umetnost) (stvara „Poetika“)
Renesansni mislioci se dele u dva tabora:
1. Jedni smatraju da je cilj/svrha pesništva (i uopšte umetnosti) pedagoška i
moralna pouka: MORALISTI
2. Drugi zastupali tezu da je jedina svrha poezije (i umetnosti) da donosi
zadovoljstvo recipijentu – HEDONISTI
Hedonisti se smatraju bliži današnjem mišljenju, bliži onome što je autonomija u
estetici (autonomno tretiranje umetnosti podrazumeva da je umetnost nešto što je
samo sebi svrha i cilj, nema svrhu izvan sebe). Davanje vrhunskog digniteta
umetničkom delu, odlike živog bića, podizanje umetničkog dela na pijedestal živog
organizma, postoji samo za sebe. Ne postoji za drugi cilj.
Oba zastupaju HETERONOMIJU u estetici – da umetnost postoji zbog nečeg drugog, da
ima svrhu izvan sebe. I moralisti i hedonisti to zastupaju, smatraju da je nešto drugo

47
svrha umetnosti. Ali velika većina teoretičara smatra da su hedonisti bliži autonomnom
tretiranju umetnosti jer je njihova teza na korak do teze da nema svrhu van sebe

Vinćenzo Mađi – istaknut moralista tog vremena, zalaže se za moralno-pedagošku

funkciju književnosti. Interesantan jer jedan od onih koji ne razumeju pojam katarze
kod Aristotela. Tvrdi da je nemoguće da je cilj tragedije pročišćenje od afekata sažaljenja
i straha jer bi u tom slučaju tragedija pripremala ljude za zločin. Smatrao da je došlo do
greške u tumačenju jer bi u tom slučaju tragedija pripremala ljude za zločin – katarza,
čišćenje od afekata sažaljenja i straha pa postanemo imuni i spremni smo da počinimo
zločin.

Lodoviko Kastelvetro – istaknut hedonista, teza da poezija ima za cilj samo da zabavi i
osveži dušu. Smatra da to uživanje nije sredstvo za neku drugu svrhu i ne vodi nužno do
moralnog preokreta u čoveku i da će ga učiti vrlini. Nije pristalica doslovnog
podražavanja. Po njegovom mišljenju, pesnik mora da stvara nešto sasvim novo,
„izvorno“ i potpuno različito. On je „krivac“ za tri jedinstva radnje Aristotela, od toga tri
jedinstva napravio dogmu. Aristotel pominje jedinstvo vrmeena – ne bi bilo loše – ali
zbog jedinstva radnje. Smatra da je dobro ali ne i nužno. Nije pominjao jedinstvo mesta,
to treće jedinstvo je dodao Julijus Ćezare Skaliđero, misleći da tumači Aristotela.

Bernardo Taso (otac Torkvata Tasa) – hedonista ali veliki kritičar hedonizma epohe, da
je sišao u razvrat i raskalašnost i da je hedonizam pojeo dušu renesansnog čoveka. Kao
estetičar hedonista. Suštinski cilj poezije da donese zadovoljstvo i da je to uživanje koje
donosi poezija potrebnije i da se teže dostiže od moralne poruke

Misilac koji prevazilazi sporove hedonista i moralista je humanista i lekar Đirolamo

Frakastoro (i danas postoji porodica) – smatra da je to svođenje poezije na pouku ili
zadovoljstvo minimizovanje značenja poezije, da je to malo, da je misija pesnika dosta
veća i sakralna jer, kako on to vidi, pesnik podražava božansku harmoniju i predstavlja
je recipijentu. Po njegovom mišljenju mimezis – pesnik, kad podražava, ne podražava
(pod uticajem Plotina i Platona) stvari kakve jesu sa svojim nedostacima već eidos i
podražava stvari kakve treba da budu (eidos a ne naturu naturatu). Ima božansku moć
jer nam prenosi te eidose, sporovi minorni

Julijus Ćezare Skaliđero (latinizovano ime Skaliger) – jako uvažava, citira i analizira
Aristotela i njegovu Poetiku. Pogrešno tumači pojam mimezisa kod Aristotela, razume
ga platonički – mimezis puko kopiranje, ali prirode, nature naturate (ne dela zanatlija).
Pošto je loše razumeo sam pojam mimezisa, a vrlo je uman i inteligentan, tvrdi da
mimezis ne može biti suština poezije. On kaže da je pesnik mnogo značajniji nego puki
imitator – on je alter deus (drugi bog), on je stvaralac nove prirode. Platoničko, ali
Plotinovo. Suštinski neoplatoničko – sakralnost umetnika. „Štaviše daje lepšu sliku od
postojeće“ – implikacija da je moćniji umetnik od boga, konotacija i kod Plotina. Drugi
bog, stvaralac druge prirode koji štaviše daje lepšu sliku od postojeće. Renesansa će
48
divinizovati umetnika – podražava eidose, suštinu, stvara nešto novo, nadograđuje ono
što je bog napravio – alter deus, čuvena renesansna floskula. Uveo pojam koji se odnosi
na stvaralački proces umetnika – pojam TREZNOG PIJANSTVA (mania je pijanstvo a
trezno znači da se ipak drži pod kontrolom . Skaliđero potpuno ignoriše katarzu – „reč
koja u Poetici ničemu ne služi“
Spor između pristalica Aristotela i mrzitelja Aristotela (ne lično nego protiv nametnutog
autoriteta). On je autoritet još od srednjeg veka – prvo Metafizika pa Poetika – bilo im je
dosta, on je postao simbol autoriteta u teoriji – „daj da mislimo svojom glavom“

Anti-Aristotelovac Pietro Aretino – renesansni humanista, nema neko obrazovanje,

protivnik pukog učenjaštva, bio inteligentan, besni protiv knjiških moljaca. Smatrao da
poštovanje pravila neće doneti dobru književnost, načelno futurista. Jedan od glavnih
likova oko Strašnog suda – bio jedan od najtvrđih likova, bio protiv golotinje na
Strašnom sudu, oportunista

Filozof Frančesko Patrici (Franciskus Patricius) – Franjo Petrić, poreklom sa otoka

Cres. Veslao na galiji (galiot), bio student, profesor u Padovi. Protiv Aristotela i
autoriteta. Insistira na tome da je pesništvo je dar i nesvesna radnja, ne može da se
nauči, nema diskurzije. Argument: više od 900 godina posle rođenja poezije u Grčkoj
rodila se misao o njoj – teorijska analiza tek posle poezije same. Smatrao da je pesnik
stvaralac nečeg novog i originalnog – „Poezija je stvaranje onoga što prethodno nije
postojalo“

Đordano Bruno (rodom iz Napulja, oštrog jezika) – živ spaljen na trgu Campo del Fiori.
Optužila ga inkvizicija. Izašao sa tezom da je kosmos beskonačan, protivilo se
hrišćanskoj teologiji. Bitno da je zemlja u centru univerzuma zbog rođenja Hrista.
Udarilo u suštinske dogme. Na početku bio za pravljenje kompromisa, hteo da povuče,
ali to su ga više mučili postao je tvrđi u ubeđenju (spaljivanje jedini način da ubijete
čoveka bez prolivanja krvi – KAZUISTIKA, po svetom pismu – učeni i inteligentni ljudi
bili zaduženi da prilagođavaju stvari po slovu – ne duhu – svetog pisma. Sveto pismo
zabranjuje prolivanje krvi – zato se spaljuje čovek). Jedan od boraca protiv autoriteta i
Aristotela kao predstavnika autoriteta. Besni protiv knjiških moljaca, kaže da su:
„Majmuni, crvi i bestije“. „Koliko vrsta ljudskog osećanja postoji, toliko postoji i vrsta
pesnika“. Poezija ne proizilazi iz pravila već pravila već pravila iz poezije. Koliko ima
pravih pesnika toliko ima i rodova poezije – svaki dobar pesnik, novi pesnički rod

IX
U ontologiji i gnoseologiji – prešlo se sa objektivizma na subjektivističke pozicije u
filozofiji, obrnuo se način mišljenja

49
Polazilo se od Pitagorejaca – lepota objektivno svojstvo predmeta. Posle 17. veka kad je
bio taj obrt u gnoseologiji i ontologiji, reperkusija i na estetiku. Lepota počinje da se
posmatra kao ili doživljaj subjektivne svesti ili nešto što se zbiva kao fenomen
između objekta i recipijenta. Bitan kontakt predmeta sa svešću. Bez subjektivne svesti
ne možemo da govorimo o estetskom fenomenu.

Čovek koji je napravio obrt – Rene Dekart (Renatus Cartesius) – pripada

racionalističkom pravcu u gnoseoligiji. Racionalizam 17. veka. Čuvena Dekartova
floskula – cogito ergo sum. Pisao na latinskom. Osnovna namera – da dođe do istinitog
saznanja – kako se uveriti da je neko saznanje istinito. Polazi od metodske skepse
(metodske sumnje) – sumnja kao početna pozicija, da se posumnja u sve i videti da li
postoji nešto u šta možemo biti sigurni. Da posumnjam u sve, pravim otklon od svega.
Sve što osećam – obmana. Možda sanjam. Možda zlo božanstvo obmanjuje. Sve što
oseća, čuje problematizovano. Da li ima nešto u šta se može biti siguran? Jedino izvesno
da se sumnja. Dok sumnjam, mislim. A dok misli, može biti siguran da postoji. Dekart
egzistenciju izvlači iz misaonog toka tj. svesti. To je taj ključni obrt. Antika išla od svesti
ka predmetu – prvo nešto jeste pa ga svest saznaje. Prvo ontologija pa gnoseologija.
Ključni obrt – polazi se od svesti ka predmetu, svest ontološki primarna. Dekartova
ontologija se zasniva na tom stavu. Postoje dve suštine svega što jeste, dve supstance
(nesvodive i nema zajedničkih stvari između njih):
- Svest, subjektivna
- Materija, koja je svesti suprotstavljena, materija – sve ono što nije svest, sve ono
što zauzima prostor

KARTEZIJANSKI JAZ – nepremostivi jaz između svesti i materije. Problem duše i tela.
Dekart značajan kao naučnik, fizičar, veliki matematičar koji je spojio geometriju i
algebru (analitička geometrija). Nije se bavio estetikom, ali interesantno kako se
osvrnuo na problem lepote. O tome nije pisao ali je ostalo privatno pismo opatu
Marsenu. Mersen ga pita da nešto kaže o problemu lepote jer o tome nije pisao. U
odgovoru Dekart anticipira buduće viđenje lepote: „Lepo i dopadanje lepog ne mogu biti
predmet nauke. Lepo ne označava ništa sem našeg odnosa prema predmetu“ – zašto se
nije bavio lepotom. Uvodi i ustanovljava relacionizam
Njegov naslednih u evropskoj filozofiji 17. veka i kritičar Dekarta u ontologiji: Baruh
Spinoza – Sefard, porodica pobegla od progona iz Portugala u Holandiju. Moralna
gromada. Još kao dečak prepoznat kao inteligentan, hteli su da bude rabin. Učiteljima
rabinima postavlja nezgodna pitanja. Više ga ne žele, ekskomunikacija. Spinoza
pokazuje čvrstinu karaktera. Neki bračni par ga primio kao podstanara. Zbog jevejskog
obrazovanja naučio zanat (to se radi u jevrejskom obrazovanju da bi bili osposobljeni).
Izučio optički zanat, bio optičar. Umro mlad, u 42. godini, od tuberkuloze. Izdržavao se
tako što je brusio optička sočiva. Bio naslednik Dekarta u filozofiji i njegov kritičar u
ontologiji. Pozvan da predaje na univerzitetu u Lajdenu. On odbija, ne želi da radi neki
posao kojim će njegov način mišljenja da bude ograničen, ostaje da brusi sočiva. Njegova
ontologija – pokušava da premosti kartezijanski jaz. Po njegovom mišljenju postoji
jedna supstanca – bog ili priroda – koja ima dva atributa kao dve strane medalje:
50
protežnost (zauzimanje prostora) i misaonost (svest). Ima sjajan doprinos političkoj
filozofiji (Tractatus teologico politicus, Teološko politički traktat). Smatra se kao neko
ko je sa Lokom proklamovao politički liberalizam, jedan od prvih koji razmišlja na taj
način. Ne bavi se estetikom, kao Dekart (jeste etikom najznačajnije delo mu se zove
Etika), lepotu pominje u privatnoj prepisci sa Bokselom. Boksel isto pita šta misli o
lepoti. Spinoza odgovara: „Stvari same po sebi nisu ni lepe ni ružne. Lepota nije osobina
predmeta nego reakcija čoveka koji posmatra. Kad bismo bili drugačije sazdani ružne
stvari bile bi za nas lepe a lepe ružne.“ Nije znao Dekartov odgovor. Istražuje se kako
reaguje subjektivna svest na predmet, prostor relacije između svesti i predmeta, lepota
nije svojstvo predmeta, od 17. veka na dalje. Bez subjektove svesti ne možemo da
govorimo o lepoti.

18. vek je vek prosvećenosti/prosvetljenosti u filozofiji. Bitna karakteristika filozofije

prosvećenosti 18. je bezgranična vera u moć ljudskog uma. Vera u napredak čoveka
kroz istoriju zahvaljujući njegovom umu (linearni pogled na vreme)
Vek prosvećenosti je vreme rađanja estetike kao filozofske discipline. Rađa se na dve
lokacije u Evropi: zvanično sa Baumgartenom u Nemačkoj, nezvanično, suštinski u
Engleskoj gde je rodonačelnik bio Lord Šaftsberi. Njegova estetička pozicija iznedrila
kategoriju nezainteresovanosti – stav da je doživljaj lepote suštinski i po definiciji
nezaintersovan, podrazumeva nezainteresovan stav posmatrača. Mora biti distanciran
od fizičkih želja (jabuka – glad, osoba – seksualna želja). Jedan od aksioma moderne
estetike – nezainteresovanost uslov za estetski doživljaj. Nisu estetski predmeti ako ih
žele naša čula (nagonski i lukrativni, bilo kakav interes ne sme postojati da bi
procenjivali lepotu)

Dvojica bitnih nemačkih estetičara: Johan Joakim Vinkelman (osnovao istoriju

umetnosti kao nauku) i Gothold Efrem Lesing (Hamburška dramaturgija)

Vinkelman zaslužan za proučavanje dela likovne umetnosti iz Antike u 18. veku, lično
učestvovao u otkopavanju Pompeja i Herkuleanuma. Prisutan kad je otkopana grupa
Laokoon. Ubijen od strane rimskih razbojnika, u to vreme se krili po katakombama u
Rimu. Otac istorije umetnosti kao nauke. Pristupio proučavanju likovnih umetnosti kroz
prizmu razvoja stilova (rani, zreli, kasni) – svaki stil u sebi ima ta tri ključna elementa,
princip biološkog razvoja – detinjstvo, zrelost, starost. Zaslužan za to što je Evropa 18.
veka počela da voli likovnu umetnost Grka i Rimljana. Čovek koji je „sahranio“ barok.
Nije ga voleo. Zahvaljujući njemu, vladala predrasuda da barok kao stil nema vrednost
jer se suviše oslanja na patos. Verovanje u 18. i u delu 19. veka, suviše baziran na
emocijama. Loš, neumetnički stil. Bio je uticajan. Smatrao da je barok snažna deklinacija
renesansne umetnosti. Obožavalac antičke kulture u celini – smatrao da su njene ključne
vrednosti, duhovnosti (video kao specifično antičko smatranje lepote):
- Plemenita jednostavnost
- Mirna veličina

51
Taj način prikazivanja karakteriše sva remek dela antičke likovne umetnosti
„Kao što dubina mora ostaje uvek mirna ma koliko da besni površina, tako isto izraz na
figurama Grka pokazuje mir i pokazuje pred svim strastima staloženu dušu.“ Za razliku
od omraženog Berninija, plemeniti Grk ne prikazao preterani afekat, emociju
„Pri najžešćim patnjama ostaje mirna veličina na licu“ – uzima Laokoona kao primer za
analizu i analizira to delo kroz ovu prizmu. Koncipirana grupa tako da on ima grimasu
patnje ali mu je lice mirno. Po Vinkelmanu se patnja i bol vide u napetom napetim
mišićima tela i napetim žilama tela, ali lice ostaje dostojanstveno
Vinkelman moćan i uticajan u 18. veku, obeležio način razmišljanja o umetnosti, uticao
na otpor prema baroku, obeležio svoj vek
Za razliku od Grka, on rimski duh vidi drugačije: „(Laokoon) Ne podiže nikakvu strašnu
dreku kao što Vergilije opeva svog Laokoona“ – rimski duh po njegovom mišljenju
drugačiji od grčkog, kulturološka razlika
Vergilije pisac. Agesander, Polidor i Atenador vajari. Posmatra poeziju i likovnu
umetnost kroz istu prizmu.
Njegov veliki protivnik, Lesing, piše čuveno delo „Laokoon“ – napisano kao replika
Vinkelmanu, kritika Vinkelmana i njegove teorije. Smatra da Vinkelman nije u pravu.
Činjenica da se Laokoon ne dere i da ne pokazuje preterane grimase se ne može
objasniti sa one dve ključne vrednosti, nije suština grčkog duha plemenita jednostavnost
i mirna veličina, obara tezu. Uzima kao početak svoje analize: analizira Homerovu
Ilijadu – Vinkelman nije u pravu kada kaže da ponosni Grk ne diže toliko veliku dreku –
veliki junaci kukaju i deru se, Lesing ukazuje na to (veliki junaci će pokazati afekat. Ares,
bog rata, se takođe dere kad oseti bol, isto se drala i Afrodita). Lesing izvodi sjajnu
hermeneutičku analizu – razlika između kulturnih Grka (nemaju problem da pokažu
emociju, bol, strah, tugu) i varvara Trojanaca (oni prikazani kao oni što ne dižu dreku i
ne pokazuju emociju). Analizirajući Ilijadu, kaže da je razlika između kulturnih Grka i
varvara Trojanaca. Kulturni Grk nema problem sa pokazivanjem emocija (strah, bol,
tuga). Trojanci prikazani kao oni koji to kriju. Lesing kaže „Mi ne smemo da nasedamo
na predrasude koje mi imamo od svojih praotaca i od našeg etosa koji smo nasledili da
nikada ne smemo da pokazujemo strah, bol i tugu.“ Lesing skreće pažnju na to da ne
smeju da pripisuju svoje predrasude i način na koji su vaspitani. Kaže da ne smeju da
zaborave da su oni potomci varvara i da je otklon pokazivanju emocija varvarski način.
Ukazuje na to da posle bitke Prijam zabranjuje svojim ljudima da plaču dok sahranjuju
mrtve dok Agamemnon ne daje takvu naredbu svojima (Ahil plače nad Patroklom).
Lesingov zaključak: varvarima potrebno da uguše u sebi svaku čovečnost da bi bili
hrabri u boju a Grci mogu i da pokazuju emociju i da budu hrabri, ne guši jedno drugo.
Za to potrebna veća snaga. Lesing skreće pažnju i na to da Trojanci idu u boj uz dreku i
viku da bi se ohrabrili a Ahejci ne jer im to nije potrebno, taj veštački motiv za hrabrost.
Suština njegove kritike Vinkelmana: suštinska razlika između likovne umetnosti i
poezije/književnosti – odvojio ta estetska dva prostora i analizira i jedan i drugi. Njegov
odgovor na pitanje zašto Laokoon ne viče: suštinska razlika između literature i
likovnosti. U sledećem potezu analizira primere slikarstva antičke Grčke i analizira
razne primere. Dokaz će voditi tako da Laokoon ne viče zato što je to delo likovne
umetnosti i zbog karakteristika likovnog estetskog prostora. Majstorima iz estetskih
razloga nije bilo dozvoljeno da prikazuju ružnu grimasu na licu.
52
X
Sam zakon likovnih umetnosti uslovljava ovakvu koncepciju Laokoona. Grci izvanredno
estetičan narod, zbog zakona lepote nisu dozvoljavali da se na licuima vide pretarane,
barnokne grimase jer je to ružno (u zamrznutom trenutku koji traje večnost), ne žele iz
estetskih razloga da uhvate taj grč
Zakon Helenodika, zakon Olimpijskih sudija – bez individualnih portreta. Olimpijski
pobednik će dobiti bistu samo ako je šampion tri puta zaredom (to se desilo samo
jednom). Tebanski zakon protiv karikature (i dobre i loše), Tebanci su to zabranili.
((*Iva) Karikatura dobra ako uhvati mentalni sklop – Luj u obliku kruške))
Lesing kaže da Grci ne vole ružnoću i lica sa ružnim grčem, tad je iskrenuto lice. Nije se
mnogo sačuvalo od grčkog slikarstva sem slikane grnčarije ali su mnogo pisali o tome i
sačuvali su se spisi o grčkom slikarstvu. Lesing pominje seriju slika tadašnjih umetnika.
Pominje Timantovu sliku „Ž rtvovanje Ifigenije“ (žrtvovana, trenutak kada treba da
počne Trojanski rat. Proročanstvo kaže da će pohod biti uspešan ako Agamemnon
žrtvuje ćerku Ifigeniju. Klitemnestra ga zato prevari sa bratom. Prikazani različiti
stupnjevi bola kod različitih ljudi ali ne vidimo Agamemnonovo lice, vrhunac bola
skriven). Pominje takođe i Timomahovu Medeu – sliku. Bila varvarka, pomogla Jasonu
koji je išao po zlatno runo. Medea, ćerka varvarskog kralja u Kohidi, se zaljubi u Jasona i
odluči da ukrade zlatno runo od oca. Jason pristane na njenu želju da je oženi, odvede je
kući, imaju dva sina. Jason se zaljubljuje u drugu i hoće da napusti Medeu. Ona se
ogrešila o oca i brata koji je ubijen. Ona se izbezumi od njegove preljube i hoće da mu se
osveti tako da ubije njihovu zajedničku decu. Timomah izabrao trenutak kada se Medea
lomi između ljubomore/želje za osvetom i ljubavi prema deci. Kada se odluči se za čin a
ne sam čin. Pominje i sliku koja je bila debakl u kojoj Medea kolje decu. Bitan je trenutak
koji bira umetnik i tu mu se vidi talenat. Pominje i besnog Ajanta. Imao napade gneva
koji se nisu mogli kontrolisati, ehejski heroj. Izvršiće samoubistvo jer ga užasava
nedostatak samokontrole. Timomah bira post festum trenutak kad dolazi trenutak kad
se on osvesti, Ajant prikazan kako sedi očajan na obali, vidi šta je uradio i odlučuje da se
ubije. „Vidimo buru po olupinama koje je ostavila iza sebe“. Prikazan Laokoon tako da
ne viče jer je izabran trenutak koji prethodi najvećoj patnji. Likovni umetnik nema
vreme kao medijum nego ima samo jedan trenutak u vremenu.
Pravi način da se taj problem prevaziđe, po Lesingu: „Plodni trenutak“ koji umetnik
bira, ima snagu da sažme vreme u sebi, ima moć da ukaže na ono što je bilo i što će biti
„Plodni“ trenutak jer mašti ostavlja mogućnost da ona dovrši u recepciji umetničkog
dela, ne vezuje mašti krila. Trenutak ili pre ili posle, nikad ne sme biti vrhunski
momenat. U 18. veku – mašta je segment ljudske svesti koji je zadužen za percepciju
lepog. Ako se prikaže trenutak najveće Laokoonove patnje, mašta nema kud da napravi
korak dalje. Mi treba da ko-kreiramo u percepciji. „Ako Laokoon uzdiše, mašta ga može
čuti da viče, ali ako on viče ona od te predstave ne može dalje. Odnosno može ali videće
junaka u snošljivijem stanju – ili ječi ili je već mrtav.“ U percepciji, po Lesingu, idemo
naniže

53
Umetnički talenat se vidi u izboru plodnog trenutka (Mantenja, Vode Jakova na
pogubljenje, Mikelanđelovo Stvaranje Adama). „Likovni umetnik ima kao medium telo u
prostoru“, a ulazi, malo krade medijum vremena plodnim trenutkom
Po Lesingu, plodni trenutak vrhunski zahtev likovnih umetnosti, suštinski zahtev
likovnosti
Lesingova implikacija da je čovekova svest aktivna, da dejstvuje u procesu percepcije
Za razliku od likovnog umetnika, pesnik (književik) nema telo u prostoru već radnju u
vremenu. Pisac ima vreme kao medium, njemu je cilj prikazivanje radnje u vremenu
Kao što slikar ima telo u prostoru a krade vreme plodnim trenutkom, pisac opisuje telo
u prostoru koristeći DINAMIČAN OPIS. Da bi dočarao telo u prostoru ne sme, po
Lesingu, da crta tj. opisuje. Poziva se na Homera – Ahilov štit provučen kroz radnju. Nije
opisan. Vidimo Hefesta kako ga kuje. Deo po deo štita se iskiva u svesti čitaoca, živ
utisak štita. Navodi kao sjajan primer dinamičkog opisa Homerov opis Helene – provodi
je kroz radnju. Kako mi kao čitaoci dobijemo utisak o tome da je Helena lepa? Provlači
kroz radnju. Ona „kriva“ za Trojanski rat, povod. Ona izlazi na bedeme Troje pod velom,
tu stoje neki starci. Suština da se vidi kako deluje na ljude. Starci pametno i namerno
izabrani. U trenutku kad podiže veo ostaju bez daha dok je posmatraju. Kažu da nije ni
čudo što toliko ljudi gine zbog nje, ljudski je razumeti. Slikar koji je probao likovno da
predstavi trenutak stavio zamuljenu žensku figuru pod velom i vidimo grupu požudnih
staraca koji blenu u tu figuru. Ključ u razlici između estetskih prostora. Fenomenalno
kod Homera, odvratno na slici. „Slikar i pisac su kao dva dobra suseda, svako ima svoj
teren i ne dopušta se upad u centralni deo terena ali dopuštaju kretanje po međi.
Plodnim trenutkom ulazimo u vreme a dinamičnim opisom uvlači se u radnju u
vremenu telo u prostoru“

Konrad Fidler
Veliki nemački savremeni estetičar, XX vek
Osnivač pravca FORMALISTIČKA ESTETIKA (ili estetika čiste vizuelnosti – on se
fokusirao na likovne umetnosti ali ne mora da se odnosi samo na likovne umetnosti.
Estetičari se uglavnom fokusiraju na jednu ili dve oblasti
Plejada mislilaca koji se nadovezuju na Kantovu teoriju saznanja (ne na Kantovu
estetiku). Fidler se oslanja na Kantovu distinkciju između tri načina na koji se ljudska
svest odnosi prema spoljašnjosti:
1. Oset
2. Opažaj
3. Pojam
Oset – pasivan odnos naše svesti prema spoljašnjosti, ne saznajemo ništa osetom.
Pojedinačan je (ubod igle u prst), ali se ne saznaje celina, pojedinačan doživljaj istrgnuit
iz konteksta. Samo prima jedan pojedinačan utisak i o predmetu ne zna ništa, nije
spoznaja

54
Opažaj – saznajni, aktivan odnos naše svesti prema iskustvu, saznanje o iskustvu.
Kompleksan, imamo celinu predmeta u opažaju. Amalgam dejstva ljudske svesti i onoga
što dolazi iz spoljašnjosti. Svest aktivna u procesu. Donosi saznanje za razliku od oseta.
Po Fidleru, koncentriše se na spoljašnje stanje pojave. Saznajemo spoljašnje stanje
neke pojave.
Pojam – takođe aktivan, saznajni odnos naše svesti prema spoljašnjosti. Razlika
između pojma i opažaja: pojam se fokusira na unutrašnju, kauzalnu povezanost pojava

Razlika između Fidlera i Kanta – POJAM viši od OPAŽ AJA kod Kanta, kod Fidlera se
zalaže za punu saznajnu ravnopravnost opažaja i pojma (opažajnog umetničkog
saznanja i pojmovno naučničkog saznanja)

Kritikuje Sokrata. Po Sokratu, suština svih nas je ono što je svima opšte i zajediničko a
ne naše individualne razlike. „Sokrat negde krivac što su sveukupna evropska filozofija i
nauka pod čizmom sokratskog načina razmišljanja da je suština opšte“. Po Fidleru, ta
logika odvela jednim, isključivim smerom razvoj sveukupne evropske filozofije i Sokrat
je krivac što se kroz celu istoriju evropske kulture hronično zanemaruju opažaj i
opažajno saznanje. Kritikuje koncepciju evropskog obrazovanja što se forsira pojmovna
spoznajan a štetu opažajne (jabuke u matematičkim zadacima – matematički zadaci
ponude jabuke, mi se zakačimo za sliku tih jabuka, ali nas teraju da se sconcentrišemo
pojmovno, na unutrašnju kauzalnu vežbu, na pojam zbira. Da skloniš sliku i da se
skoncentrišeš na zbir) Sveukupan proces obrazovanja da tera ljudsku svest da ignoriše
opažaj i da se fokusira na pojam. Šematizam – pojam uopštavanja. Opažanje je bitno za
ljudsku svest, treba negovati zastajanje uz opažaj. Opažajno nepravično zanemareno.

XI
Sličnost sa Kantom kod Fidlera je u tome što je oset tretiran kao pasivan. Nešto što se
dešava jednom čulu, nemamo uvid u celinu predmeta, i time ne kontrolišemo haos
spoljašnjih utisaka. Svest nije angažovana i nemamo spoznaju. Aktivan odnos
podrazumeva opažaj i pojam.
Fidlerova teza da su pojam i opažaj potpuno ravnopravni. Fidler izlazi sa tezom da su,
kroz istoriju, u procesu ovladavanja spoljašnjošću potpuno ravnopravni naučnik i
umetnik. On se fokusira uglavnom na likovne umetnosti. Kad je u pitanju ovladavanje
spoljašnjošću/stvarnosti, ravnopravni ali različitim u kolosecima:
- POJMOVNO OVLADAVANJE STVARNOŠĆU – naučnik
- OPAŽAJNO OVLADAVANJE STVARNOŠĆU – umetnik
Njegova estetika je racionalistička. Ne postoji „to nešto“ tako kako jestepre odnosa naše
svesti prema tome nego u odnosu subjektivne svesti se konstituiše stvaralačka
spoznaja
On protivnik pojma mimezisa. Umetnik ne podražava već stvaralački saznaje, po
njegovom mišljenju.
55
„Nije priroda potrebna umetniku da bi je podražavao nego je umetnik potreban prirodi“
da je zahvati i tumači i da je negde i proizvede u svom stvaralačkom saznanju.
Po njegovom mišljenju, svaki veliki, talentovani likovni umetnik stvaralački
saznaje/tumači/otvara novu dimenziju prirode. Kod Fidlera imamo pomak u istoriji
umetnosti. Kjaroskuro je dobar primer za Fidlera, otkriva novu dimenziju stvarnosti.
Svaki umetnik daje novu dimenziju stvarnosti. Isto to kad je nauka u pitanju –
matematika Euklida drugačija od Ajnštajnove. I Ajnštajn i Njutn nekompatabilni ali oba
rade, naučno dokazani. Svaki novi uvid – nova dimenzija
Iz Fidlera izlazi plejada mislilaca – formalistička estetika (estetika čiste vizuelnosti,
vizibilizam). Fidler otac tog pokreta.

Najznačajnihi vizibilista (sa ili posle Fidlera) – Hajnrih Velflin. Savremenik, Nemac.
Vinkelman sahranio barok, Velflin ga rehabilitovao. Po Vinkelmanu barok neukusan,
previše patosa, izobličeno i dekadentno u odnosu na renesansu. Kod Velflina potupna
rehabilitacija. Napraviće EON – operativnu kategoriju kao oruđe razmišljanja o
prethodnim periodima. Barokno kao odredbeni pojam, kao oruđe razmišljanja o
prethodnim epohama i razumevanja prethodnih epoha. Posle Velflina, barokno možemo
da koristimo kao operativan pojam (što istoričari umetnosti ne vole). Pod uticajem
Fidlera, prihvatao ideju o opažaju i aktivnoj ljudskoj svesti ali je bio i pod uticajem
Jakoba Burkharta (kulturolog, ozbiljan poznavalac renesanse, pravi zanimljive analize
Njegova teza da je „renesansa kolevka modernosti“ zbog ideje o sopstvu, o ličnom
identitetu. Kaže da je renesansa prva iznedrila ideju sopstva i dokumentuje to poplavom
ego – dokumenata: portreti, biografije. Veliko pitanje „ko sam ja, lično ja“). Od njegovih
analiza renesansne umetnosti polazi Velflin. Takođe na njega utiče Vilhelm Diltaj,
tvorac pravca hermeneutike u filozofiji (hermeneuo – tumačim, tumačeća metoda).
Hermeneutika je filozofski pravac koji se vezuje, kod Diltaja, za prepoznavanje
posebnog mesta humanističkih nauka u opštem korpusu znanja. Prepoznaje specifičnost
metoda humanističkih nauka koje su tumačeće. Zalaže se za ravnopravnost
humanističkih i prirodnih predmeta. Diltaj tumačio umetnost i umetničke forme kao
forme civilizacije. Smatrao da mi proučavajući umetnost jedne epohe ne proučavamo
samo stilske karakteristike nego ulazimo u duh epohe. Gemut – duh vremena. Velflin
izlazi sa svojom analizom „Osnovni pojmovi istorije umetnosti“ (takođe „Renesansa i
barok“ – polazi od te ključne analize odnosa renesanse i baroka i načina na koji je
renesansa skliznula u barok). Uočava ključne karakteristike i ključne razlike između
renesanse i baroka. Polazeći od Fidlera i njegovog pojma opažaja, on istorizuje Fidlerov
opažaj. Smatra da se opažajna snaga kod čoveka menja kroz vreme, istoriju – postoje
dva pola ukusa, dva načina razmišljanja i smenjuju se. Naziva ih BILDFORMEN
(gradivne, stvaralačke forme) – način viđenja stvari. Naziva ih klasično i barokno.
Kako ljudska svesti vidi stvarnost i šta joj se dopada u jednom periodu. Ta dva načina se
smenjuju.
Nalazi pet ključnih karakteristika i jednog i drugog. Analizira skliz renesanse u barokno
(uglavnom misli na ranu renesansu, njegova teza da su se simptomi baroka su se javili u
visokoj renesansi – kjaroskuro i Ticijanovo otvaranje poteza kičice oku posmatrača)
1. Prelazak linearnog u slikarsko – kao da možete makazama da isečete
(Botičeli), kjaroskuro kod Leonarda
56
 2. Vizije površine u vizije dubine (barokne slike vuku pogled dublje)
3. Jasno u nejasno (bez aksiološkog određenja, barok zamućeniji, preciznije u
renesansi)
4. Ritmično, ravnomerno predstavljanje u predstavljanje fokusirano u jednu
tačku (barok vuče pogled u jednu tačku). Peruđino, predaja ključeva
5. Najbitnije: iz zatvorene u otvorenu formu (ranorenesansna slika zatvorena,
spakovana u konturi. Barok nema konturu i slika se otvara ka recipijentu, kao da
probija rad i curi iz njega). Pojam „otvorene forme“
Ove dve bildforme transponovane na celokupnu istoriju umetnosti i prepoznaje klasične
i barokne periode u celoj istoriji. Klasični periodi: antička Grčka, antički Rim, romanika,
romantizam. Barokni periodi: helenizam, gotika, impresionizam. Ne objašnjava zašto
dolazi do smene ove dve bildforme.

RODŽER FRAJ (Engleska). Postoji specifični estetski opažaj za koji je sposobna ljudska
svest. Aktivni estetski opažaj za koji je sposobna ljudska svest. Pokušava da odredi
kakav je to estetski opažaj, karakteristike i kako se razlikuje od običnog. Tvrdi da čovek
u stadijumu deteta ima plodan, moćni estetski opažaj natopljen emocijama. Kaže da se,
sa odrastanjem, učimo da opažamo samo ono nužno – UTILITARNA STENOGRAFIJA
STVARI. Odrastanjem, da bi opstali, se vežbamo da opažamo ono što nam je nužno za
preživljavanje. Princip sazrevanja. Estetski opažaj je neutilitaran, podrazumeva
kontemplativnu, nezainteresovanu viziju. On nas smiri, izbaci u drugi stav
(antiutilitarni). Kod estetskog opažaja odraslog čoveka opstaje u tom sjaju i bogatsvtu
ali nema taj egoističan momenat koji deca imaju, nemaju taj momenat želje
posedovanja. Kao i dečji opažaj – natopljen emocijom, blistav, sjajan, ima estetski naboj.
Novo u estetskom u odnosu na dečje je nezainteresovan, distanciran stav lišen egoizma

ANRI FOSION – francuski estetičar, istoričar i teoretičar arhitekture (napisao „Ž ivot

formi“). Ima čudnu, ambivalentnu osnovnu tezu: Dobra forma je nešto što je po
njegovom mišljenju suštinsko u umetnosti. Princip estetske forme tretira kao živi
organizam, nije sredstvo za neki drugi cilj, ima vrednost živog organizma, sama sebi
cilj/svrha. Ž ive forme kao što žive organizmi. Izlazi sa jednom neobičnom tezom: forma
je ključ ali je forma suštinski uslovljena materijom. Insistira na vezi materije i forme.
Određuje umetnički postupak kao pokušaj otrzanja forme od materije ujedno od
materije koja tu formu i podržava i održava. Ali se ne može otrgnuti forma od materije,
materija je neophodna da formu podrži i održi. Pokušaj otrzanja forme od materije, s
druge strane priljubljenost forme uz materiju. Teza da svaka materija u sebi nosi svoju
određenu formu. Iz materije izlazi forma. Svaka materija nosi u sebi određenu sudbinu,
ima već određenu formu ka sebi i ide ka njoj. Iz materije treba izvući tu formu koja joj je
data. Ne može is svake materije da se izvuče svaka forma, postoji međusobna
uslovljenost. Materija vuče ka određenom principu formiranja. Zapremina prostora
potpuno drugačija u različitim materijama (po Fosionu, materija utiče na percepciju
zapremine prostora). Kao što je Dekart odredio materiju prostorom (ono što zauzima
prostor), Fosion iz materije određuje prostor. Različita materija, različita percepcija
prostora. Svaka materija traži sebi adekvatnu formu. Donatelova Marija Magdalena od
57
drveta, Gerovo raspeće. Unutrašnji apetit materije prema formi – Aristotelova entelehia.
On daje primer crteža i uslovljenosti crteža određenom materijom. „Koliko različito ako
napravite tušem, sangvinom, grafitom ili belom kredom“ – ista kompozicija, a biće
potpuno drugačije. Međuuslovljenost materije i forme

XII
Fenomenologija
Edmund Huserl – nemački Jevrejin, filozof i matematičar, osnivač fenomenologije
Osnovna ideja fenomenologije: do suštine nekog entiteta se dolazi analizom načina na
koji se on pojavljuje u svesti.
Kapitalno delo: „Estetika“ – Nikolaj Hartman. Najznačajnija ličnost fenomenološke
orijentacije u estetici, savremeni filozof, kompletan filozofski sistem što je retko. Ima i
ontologiju i gnoseologiju i etiku i estetiku. Estetika je posebno zahtevna her
podrazumeva i znanje iz teorije umetnosti (bar jedne). Hartman zna i književnost, i
likovnost i muzikologiju, ima senzibilitet za umetnost. Pisao u Berlinu ’45 za vreme
bombardovanja Berlina. Knjiga nije završena ali se to ne oseća. Estetičar koji je vratio
prirodno lepo i ljudski lepo u oblast estetičkog razmatranja (Hegel je to izbacio,
zasnovao „filozofija umetnosti“, da se teorijska misao bavi samo umetnošću kao
duhovnim ljudskim produktom a da prirodno i ljudski lepo nisu relevantni). Hartman
smatrao da je relevantno sve ono što dotiče ljudsku svest kao lepota. Zanimljiv zbog
kompletnog pristupa estetičkoj analizi, jedan od retkih mislilaca koji se bavi i estetskim
aktom i esteskim premetom podjednako.
Počinje analizom estetskog akta. Tu pod uticajem Geštalt psihologije (prvo opažamo
celinu pa delove, revolucija u teoriji percepcije), celina ono što se suštinski prvo
opaža
Hartman konstatuje da u ljudskom opažanju postoji fenomen „gledanja kroz“ – kad
posmatramo nešto, uvek saopažamo i atmosferu. Prodiremo u duhovna svojstva tog
nečega što gledamo u našoj percepciji:
- Niži opažaj (čisto čulni)
- Viši opažaj (odnosi se na onaj duhovni sadržaj koji je vezan za niži opažaj,
nadogradnja niže)
„Gledanje kroz“ naročito snažno u detinjstvu, po Hartmanu. Tokom života se gubi,
pobegnemo od tog prvobitnog stava. Naša percepcija je kasnije određena nečim što on
naziva: „praktična selektiranost perceptivnog polja“. Pratimo ono što nam treba
Da analizira pravi estetski opažaj – Hartmanov cilj. Smatra da u estetskom opažaju
postoji povratak prvobitnom stavu jačeg fenomena gledanja kroz i da bi se uspostavio
estetski opažaj, potrebno da čovek bude nezainteresovan posmatrač, da bude
neopterećen praktičnim interesom

Kategorija nezainteresovanosti (Šaftsberi)

58
Dva čoveka posmatraju isti pejzaž, potencijalni kupac i nezainteresovani čovek. Gledaju
različito, dva različita pogleda.
Hartman smatra da je platforma nezainteresovanosti prvo određenje estetskog
doživljaja i zanemarivanje PSPP, ali za razliku od dečjeg estetskog posmatranja ili
svakodnevnog estetskog opažaja gde saopažamo stvari, estetski opažaj karaktetiše
fenomen „zastajanja na slici“. Diferencia specifica opažaja upravo zastajanje, tj
vezivanje nižeg, čulnog za viši duhovni – taj momenat zastajanja na slici je ključ
estetskog opažaja. Vidite ono „kako“ i „zašto“
Hartman pristupa analizi estetskog predmeta, kompatabilnoa sa analizom estetskog
akta
Sastoji se iz dva segmenta:
1. Prednjeg plana (čulno dostupno, objektivno postoji. U Rodenovom „Misliocu“,
oblikovana bronza) – fordergrund
2. Pozadine (duhovni sadržaj estetskog predmeta, ono šta vidimo u bronzi. Ne
postoji objektivno već subjektivno. Da bi postojala, potrebna je svest subjekta
koji posmatra, nema je bez prednjeg plana ali ni bez svesti. ) – hintergrund
Po Hartmanu, hintergrund je IREALAN – da bi pobegao od termina realno i nerealno
Niži čulni opažaj se vezuje za prednji plan, viši za pozadinu
Daje zanimljivu analizu umetničkog dela/artefakta. Smatra da je umetničko delo
ontološki fenomen, posebni oblik postojanja koji Hartman naziva: „OBJEKTIVACIJA“ –
objektivirani duh
Njegov ontološki sistem podrazumeva da podrazumeva postoje četiri ontička, osnovna
sloja bića, u prirodi
1. Sloj neorganske/mrtve materije
2. Sloj organske/žive materije
3. Sloj duševnog (afekcije, emocije, osećanja – nešto svojstveno i životinjama i
ljudima)
4. Duhovni sloj (ljudski produkt, umetnost, moral, pravni sistem)
U prirodi nema preskakanja slojeva. U svetu ljudske duhovne produkcije postoji
ontološki fenomen gde postoji preskakanje slojeva (objektivacija). Duhovni sadržaj se
direktno i neposredno vezuje za mrtvu materiju. Direktno vezivanje duhovnog sa
neorganskom materijom

Nije svaka objektivacija umetničko delo

Dve vrste objektivacije:
1. Konvencionalna: vezivanje duhovnog sadržaja za materiju pitanje konvencije
dogovora Njegov primer je jezik gde se smisao vezuje za određeni zvuk ili znak.

59
 (Ivin primer: novčanica. Duhovni sadržaj, kupovna moć, vezan za parče
papira/metala)
2. Umetnička: umetičko delo nije konvencija već je duhovni sadržaj čvrsto vezan
i uslovljen načinom oblikovanja mrtve materije a nismo se dogovorili.
Način oblikovanja krucijalan i odatle dobijamo duhovno
Hartman ulazi u analizu pozadine – po njegovom mišljenju se raslojava u niz slojeva.
Prednji plan je jedan a hintergrund se raslojava u svesti subjekta u niz slojeva.
Broj slojeva u zavisnosti od kvaliteta
Hartman izlazi sa tezom da postoje dva suštinska principa:
1. Zakon fundiranosti/utemeljenosti
2. Zakon transparentnosti
Zakon fundiranosti je kompatabilan sa njegovom ontologijom, svaki sloj
utemeljen na prethodnim. Svaki niži sloj je transparentan za onaj viši, pušta da se
pokaže onaj sledeći. Svaki sledeći sloj se temelji na prethodnim. Zakon
transparentnosti: način oblikovanja nižih slojeva pusti da se formira viši
Hartman: fenomenološka analiza Rembrantovog autoportreta
Prednji plan: ono što je realno dato, mrlje boje na platnu, u potpuno
dvodimenzionalnom poretku. Tu još spada svetlost koja realno pada na sliku
Hintergrund: kroz prednji plan se pojavljuje prvi sloj pozadine – trodimenzionalna
prostornost (slika je barokna) i druga irealna svetlost sa svojim vidljivim ili nevidljivim
izvorom, kao i stvarni oblik prikazane figure. Drugi sloj: sloj pokreta, žive telesnosti.
Ono što vidimo (mimika, gestovi, živo ljudsko biće kako je slikano), život, dinamika lika,
životnost same ličnosti. Treći sloj – pojavljuje se čovek sa svojom duševnošću,
karakter,pojavljuje se nešto od borbe, uspeha i neuspeha čovekogov, unutrašnja
sudbina, sudbina ukoliko je uslovljena sopstvenom ličnošću. To dobar autoportret može
da ponedi. Kod Rembranta se otvaraju još dva sloja od snage umetnika. Svaki utemeljen
na nižem, niži transparentni. Četvrti sloj: pojavljuje se individualna ideja čoveka, eidos,
idealna suština našeg lika, čemu on stremi. „U čoveku kakav jeste može se pojaviti čovek
kakav on doduše nije ali kakav bi trebalo da bude po svojoj suštini i svojoj ideji.“ Peti
sloj: nešto ljudski opšte što svako ko sagleda oseća i kao svoje, pogled na život. Po
Hartmanu, manje moćni umetnik stiže do manje slojeva. Velikani do ovih poslednjih.
Po Hartmanu, slikarstvo nudi mogućnost za više slojeva od skulpture – skulptura ima
mogućnost četiri sloja. Diskobolos: mrtva maerija, parče kamena u prednjem planu. U
drugom planu vidimo pokret, dinamiku. Takođe savidimo prostor. Treći sloj – bacač
diska kao takav, paradigmatski
Književnost ima mogućnost za dosta slojeva i ima specifičan status – dvostruka
objektivacija jer je jezik već sam po sebi objektivacija (konvencionalna) – a književnost
je umetnička objektivacija. Kad jezik postaje materijal oblikovanja i kad nije više
konvencija nego umetničkog oblikovanja.
Hartmanova analiza pojma ISTINE u umetnosti

60
Š ta je umetnička istina?
Tradicionalna podela umetnosti:
1. Prikazivačke (književnost, slikarstvo, skulptura)
2. Neprikazivačke (arhitektura, muzika)
Hartman koristi tu podelu. Nadovezuje se na Aristotelovu misao da ne mora slikar da
naslika konjsku nogu pravilno da bi to u umetničkom smislu bilo dobro. Teza mu je da
zahtev u umetnosti nikako nije istina svakodnevne stvarnosti tj istina fakticiteta.
Umetnost ne traži to doslovno podražavanje fakticiteta. „Pogrešan zahtev za istinu“,
prepisati svakodnevnicu. Pravi zahtev za istinu u prikazivačkim umetnostima – zahtev
za životnom istinom. Primer Bernarda Šoa, „Jovanka Orleanka“. Pisac podražava ono
što je načelno i ljudski bitno. Nije potrebna istina fakticiteta sa detaljima iz njenog života
nego podražava ono što je načelno i ljudski bitno. Da bi lik bio životno istinit ubedljiv,
nešto oduzima a nešto dodaje. Tako dobijamo životno istinite likove.
Kod njega originalan i zanimljiv pojam – smatra da pored zahteva za životnom istinom
postoji i nešto što naziva SUŠTINSKA ISTINA – tu čak imamo otklon od životne istine,
donekle u diskrepanci sa životnom istinom, životno malo neubedljivo. Primer: Servantes
i Don Kihot koji su životno neubedljivi, takvi ljudi ne postoje. Određene, kjlučne osobine
ljudskoe svesti je iskristalisao do tog nivoa gde se to ne dešava u stvarnosti-
paradigmatski likovi, odgovaraju zahtevu za suštinskom istinom koji je u blagoj
diskrepanci sa životnom. Deluju životno neubedljivo ali su toliko moćni i očaravajući da
nas ubeđuju nekom istinom. Ivin primer: Šekspir. Ričard III isprosi ledi Anu pored
mrtvog svekra, ubio joj muža. Scena životno neubedljiva, da se žena uda za ubicu
muža/svekra tako brzo i lako. Ričard joj se otvara na taj način da je ta zlodela uradio iz
ljubavi prema njoj, nudi joj mač da ga probode. Dotiče ono što je suština ljubavnog
odnosa. „Učini ono što inače ne bi“, stegao. Krucijalne osobine ljudske svesti.
Hartmanov pojam koji vezuje za neprikazivačke umetnosti, za arhitekturu i muziku –
IMANENTNA ISTINA – smatra da u neprikazivačkim umetnostima postoji zahtev za
istinom. Nju karakteriše koherentnost i celovitost jednog dela. Koherentno dosledno
samo sebi. Kad vidimo raskošnu palatu, uđemo unutra i vidimo da je podeljena na sitne,
jeftine stančiće za iznajmljivanje – zgrada laže, diskrepanca, lažna arhitektura. Primer za
muziku: kad postoji diskrepanca između suštinske kompozicije i orkestracije.
Jednostavne kompozicije za orkestar – preskakanje imanentne istine. Da bude dosledna
sama sebi.

61