1.3.

ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ КОНФЛИКАТА У ШКОЛИ

1.3.1. Појам , настанак и структура конфликта

Ако узмемо у обзир да је конфликт свака ситуација у којој се двије или више
особа или групе људи суоче са чињеницом да имају различите потребе, жеље,
интересе, очекивања и ставове који се наизглед не могу ускладити, постаје очигледно
колика је огромна разноврсност конфликата и начина понашања у њима.
Постоји велики број конфликата и њихових класификација. Они су различити
по предмету (од дјечијих до државних граница), по обиму (од интерперсоналних,
групних до међународних) и по посљедицама (од баналних до фаталних), ипак имају
неколико заједничких обиљежја:
1. Kонфликти су нужна посљедица чињеница да различити људи и различите
групе (са различитим интересима, потребама, ставовима) живе заједно и да су
упућени једни на друге. Према томе конфликти, по себи нису ни добри ни лоши, они
могу бити извор промјена и развоја, а исто тако и уништавања и разарања. Њихов ток
ће бити конструктиван у зависности од тога шта урадимо са њима.
2. Наше понашање у конфликтима биће детерминисано и нашим биолошким
бићем, за које је очување властитог интегритета врхунска вриједност. Отуда сваки
напад на интегритет (па макар и имплицитан, као што је оптуживање, окривљивање,
осрамоћење, итд.) изазива неминовно одбрамбену реакцију, најчешће у виду
противнапада.
3. Наше виђење конфликта, као и друге стране у сукобу и нашег понашања у
сукобу није директно и непосредно, већ посредовано културом.
За потребе анализе конфликта у педагошкој комуникацији дефиниција
Ненада Сузића је довољна као полазиште. „Конфликт је отворени или латентни сукоб
између двије или више особа које имају различите интересе и изражена неслагања
око реализације одређених циљева и активности“ (Suzić, 2005, стр. 350).
Из ове дефиниције можемо закључити да конфликт поред тога што је отворен
може бити и латентни сукоб (двије трећине комуникације се одвија невербално).

58
 Човјек може бити у конфликту са другом особом или групом, а да не искаже
своје ставове и емоције, да се једноставно повуче, изолује или напусти мјесто
конфликта. Такође стране у сукобу не морају имати међузависне циљеве, већ
различите интересе. Што значи да међузависни циљеви могу, али не морају, бити
извор конфикта. Иста ствар је и са недовољним ресурсима за остваривање циљева
као извора конфликата.

Структура конфликта

У основи конфликата су ставови, емоције и вриједности личности. Млади

људи често имају ставове који их воде директно у конфликт. Емоције у доба
адолесценције су веома јаке и тешко их је контролисати.
Млади људи полако улазе у свијет одраслих и желе се ослободити ауторитета,
родитеља, наставника и других ауторитета. Пошто им свијет није онакав какав они
желе да буде, долазе у конфликт са њим. Тај конфликт може да резултира бијегом у
дрогу, делинквенцију. Када им у школи покушамо објаснити подлогу њиховог
понашања и да је суштина да пођу од себе, дјеца врло брзо схватају и мијењају своје
понашање. Понашање људи пред конфликтом је под утицајем двије важне силе или
процјене важности два важна фактора. С једне стране, ријеч је о важности предмета
сукоба, односно онога око чега и због чега смо се сукобили. С друге стране, наше
понашање је одређено и тиме како процјењујемо особу или групу с којом смо у
сукобу, то јесте у којој нам је мјери стало до трајнијих односа с њом (значајности те
особе за нас). Обjе ове процјене, процјена важности предмета сукоба и процјена
важности значаја друге стране у сукобу, одигравају се истовремено, те ће наше
понашање бите одређено њиховим укрштеним дејством.
Структуру конфликта одређује и анализа друге стране у конфликту, тј. његова
процјена значаја нас и значаја предмета сукоба за њега. Отуда и најчешћи извор
озбиљних сукоба: ако обје стране сматрају другу страну мање значајном од предмета
сукоба, обје се одлучују да играју на побједу. Тада добијамо праву конфликтну
ситуацију, стање у којем обје стране са подједнаком енергијом одмјеравају своје
снаге и обје теже да надвладају ону другу и предмет сукоба приграбе за себе.

59
 Конфликти су веома значајни у развоју личности. Они немају само негативан
утицај. Ми бисмо истакли неке предности конфликата.
Предности конфликата:
1) производе боље разумијевање људи и проблема на којима група ради,
2) појачавају интеракцију и мотивацију,
3) могу помоћи доношењу бољих одлука и
4) резултирају бољом кохезијом у групи (Suzić, 2006, стр. 80).
Боље разумијевање људи и проблема је ефект који прати скоро сваки конфликт.
Многи људи, када се неко са њима не слаже, са њиховим идејама и приједлозима,
тумаче то као неслагање са њиховом личности. Да би се конфликт успјешно ријешио,
неопходно је одвојити људе од проблема. Веома је важно да ако се неко са нама не
слаже да то јасно искаже, јер прикривајући своје мишљење развија се неповјерење.
Често неслагање прате бурне емоције. Познато је да млади људи лакше искажу
емоције него одрасли, зато је дјетинство идеално доба за учење рјешавања
конфликата.
Појачана интеракција и мотивација као резултат конфликата доприноси
ефикасној педагошкој комуникацији. У одјељењу гдје ученици активно учествују у
конфликту можемо очекивати појачану активност ученика, заинтересованост,
емоционалну побуђеност и веома висок ниво мотивације. „Резоновање и емоције
појединца резултирају понашањем које води ка интеракцији ако постоји адекватан
ниво конфликата, ако тај конфликт није ни преслаб, ни прејак“ (Suzić, 2005, стр. 353).
Доношење одлука у групи је квалитетније ако чланови групе знају сукобљавати
своје различите ставове, емоције и наћи оптимално рјешење проблема. „Конфликт
омогућује да се при доношењу одлука открију рупе у резоновању, чињенице које су
пропуштене или импликације које су игнорисане“ (ibidem, стр. 353).
Боља кохезија између чланова групе као резултат конфликата. Када се
разријеши конфликт између чланова групе, сваки појединац ће слободно износити
своје идеје, емоције, потребе. У сваком случају, конфликти доприносе вишем нивоу
кохезије у групи и способност да се евентуални конфликт поднесе, без осјећаја
одбачености у групи и осјећаја мање вриједности (Suzić, 2006).

60
 С обзиром да смо размотрили позитивне ефекте конфликата, нужно је указати
да конфликти имају и штетне посљедице.
Негативни ефекти конфликата:
1) неугодне емоције
2) повреда личности и смањење кохезије
3) подјела и разбијање групе (ibidem, стр. 82).
Неугодне емоције се јављају када појединац није способан да се носи са
конфликтом. У таквим ситуацијама се појединац осјећа повријеђеним, мање
вриједним. Зато наставник никада у одјељењу не треба да прелази преко конфликата
који изазивају лоше емоције. Ако ученици нису способни да разријеше конфликт,
неопходно је да траже помоћ одраслих, наставника, педагога, родитеља који ће
помоћи у разрјешењу проблема и повријеђеним појединцима пружити сатисфакцију.
Повреда личности и смањење кохезије „настаје када конфликт траје предуго и
када се у конфликту са предмета сукоба прелази на напад личности. Ако ученик
осјећа да група не цијени његово мишљење и његов допринос, он неће бити
заинтересован за рад у таквој групи, а посебно ако да свој допринос, а остали
чланови почну да га вријеђају нападом на личност“ (Suzić, 2005, стр. 354). Веома је
важно да се конфликт усмјерава на проблем, а не на особу. Уколико појединац или
чланови групе нису способни да преусмјере конфликт, дужност је наставника да
интервенише и покуша да ублажи или ријеши конфликт. Ако конфликт дуго траје и
ништа се не предузима што би водило ка његовом разрјешењу, онда може да остави
негативне посљедице широких размјера.
Подјела и разбијање групе је крајњи негативни ефекат конфликта. Настаје
када чланови групе сматрају да их остали не воле, да не припадају тој групи. Ланац
осипања групе је кренуо у вези са емоцијама, а основни проблем је скретање са
проблема на личност. Дјеца често нису способна да се носе са овим конфликтима, те
је дужност наставника, да прати, усмерава и утиче на разрјешење ових конфликта.

61