ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА МЕДИКА

БЕОГРАД

СЕМИНАРСКИ РАД: МИКРОБИОЛОГИЈА

Вируси

Ментор: Студент:

Проф. др Миленко Будимчић Симић Јована

Број индекса: 215-002/20

Београд, децембар , 2020.

Садржај

1. Увод 2
2. Дефиниција и особине вируса 3
3. Грађа и хемијски састав вируса 3
4. Подела 4
5. Тропизам вируса 5
6. Животни циклус вируса 6
7. Последице вирусне инфекције 8
8. Болести изазване вирусима и одбрамбени механизам ћелија 8
9. Субвирусне честице 9
10. ХИВ вирус 9
11. Закључак 11
12. Литература 14

1
 Увод

Вируси су мали инфективни агенси који се састоје од нуклеинских киселине (ДНК или
РНК) обмотаних протеинским омотачем. Реч вирус потиче од латинске речи virus што
значи отров. Вируси живе искључиво као паразити то јест немају свој метаболизам него
користе метаболизам домаћина за синтезу и склапање својих репликација.

Животни циклус вируса је веома једноставан. Вирус улази у организам и проналази

погодне ћелије. Након тога он улази у њу путем увртања мембране ћелија и ослобађа
свој генетски материјал ДНК или РНК. Генетски материјал вируса улази у једро ћелије
домаћина и користи ензиме домаћина за синтезу мРНА која преко ћелијских рибозома
управља синтезом нових елемената за изградњу нових вируса. Ти протеински елементи
се смештају на површину ћелије. Репликовани вирусни генетски материјал излази из
једра ћелије домаћина и одлази до површине ћелије где уз помоћ већ изграђених
протеинских елемената настаје хиљаде нових вируса.

2
 Дефиниција и особине вируса

Вируси су ацелуларни (нећелијски), ултрамикроскопски организми који немају

могућност размножавања ван ћелије домаћина. Изван ћелије домаћина они не показјују
особине живих бића. Имају могућност кристализације и као такви задржавају
способност инфекције ћелије.

Зрела вирусна , ванћелијска честица способна да инфицира ћелију назива се вирион.

Уласком у ћелију вирион постаје активан вирус. Вирус у ћелији преузима контролу над
молекуларним апаратом домаћина и почиње да га користи за сопствено размножавање.
Ћелије домаћина тада ствара делове вируса, а не материје које су јој потребне за
нормалан рад. Због тога у домаћину долази до патолошког стања (болести) , па се
вируси сматрају облигантним унутарћелијским паразитима. (лат. obligatan – обавезан)

Величина вируса се креће од 10 до 300 нм (1нм=0,000001мм) тако да се могу видети

само под електронским микроскопом.

За вирусе се може рећи да су између живог и неживог света. Присуство нуклеинске

киселине и способности да мутира (мења) чини да се вируси прилагођавају променама
у спољашњој средини као и присуство протеина. Све ово су одлике живих бића. С
друге стране , у односу на живи свет , вируси немају ћелијску грађу (ацелуларни су) као
ни способност обављања метаболизма. Како им све то недостаје могу се размножавати
само унутар ћелије.

Грађа и хемијски састав вируса

Вируси су најчешће су грађени од само две компоненте: нуклеинске киселине и

протеина (слика 1) . Само неки вируси могу да имају додатни омотач од липида
(пореклом од ћелијске мембране домажине) и гликопротеина (слика 2).

слика 1

3
 слика 2

Нуклеинска киселина је или ДНК или РНК , при чему оба типа могу бити и
једноланчане и дволанчане. Нуклеинска киселина чини вирусни геном (скуп свих гена),
кога чини једна копија гена. Због тога се вируси могу сматрати хаплоидним. Вирусни
геном може да садржи од неколико гена до неколико стотина гена.

Капсид је омотач изграђен од протеина који обавија нуклеинску киселину. Састоји се

од једнаких протеинских јединица – капсомера. Протеини капсида имају својства
антигена. Капсид има више улога:

 штити нуклеинску киселину од разарајућег дејства ензима домаћина,

 омогућава преношење нуклеинска киселине од једне до друге ћелије домаћина,
 реактивне групе у капсиду омогућавају да се вирус веже за рецепторе (осетљива
места) на ћелији домаћина.

Вируси могу , поред наведених једињења, садржати и ензиме који им омогућавају да

нападају ћелију као и ензиме за размножавање у тој ћелији.

Подела

Вируси се класификују у зависности од тога коју нуклеинску киселину садрже, затим

на основу симетрије капсида , величиnе, присуства или одсуства додатног омотача.

Према нуклеинској киселини коју садрже деле се на :

 ДНК вирусе и
 РНК вирусе.

4
За све до сада познате РНК вирусе утврђено је да се размножавају у цитоплазми ћелије
домаћина. ДНК вируси, са неколико изузетака, размножавају се у једру ћелије
домаћина. ДНК вируси су нпр. херпесвируси (изазивају оралне и гениталне инфекције,
мононуклеозу и др.) и аденовируси (изазивају респираторне и цревне инфекције). РНК
вируси су ретровируси (изазивачи СИДЕ), вируси изазивачи рубеола, заушака, беснила
и др.

Тропизам вируса (специфичност)

Вируси показују сличност у препознавању и везивању за рецепторе на ћелији

домаћина. То одређује њихову способност да инфицирају одређене ћелије ли организме
, што се назива тропизам. Анимални (животињски) вируси инфицирају животиње,
биљни вируси биљке , а бактериофаги бактерије.

Бактериофаги (фаги) су вируси који инфицирају бактерије и у њима паразитирају.

Фаги могу имати дволанчану ДНК (ређе једноланчану) или могу имати једноланчану
РНК. Најбоље су изучени фаги који нападају бактерију ешерихију.

Изграђени су од главе, репа и плочице са пипцима (слика 3). Главу фага чине
нуклеинска киселина и капсид. Реп садржи ензиме који разлажу ћелијски зид бактерије
чиме омогућавају улазак фага у бактерију. Плочица фага служи за причвршћивање фага
за бактеријску ћелију.

слика 3

5
 Животни циклус вируса

Вируси се размножавају на начин који је јединствен у живом свету па се назива

умножавање. Ћелија домаћина, по уласку вируса у њу, производи неколико десетина до
неколико стотина вирусних нуклеинских киселина и на хиљаде протеинских
капсомера, а након тога се ови делови спајају у већи број вирусних честица.

Основне фазе животног циклуса вируса су:

 адсорпција,
 пенетрација,
 декапсидација,
 синтеза делова вируса,
 сазревање и ослобађање вириона.

Адсорпција (припајање) је везивање вируса за површину ћелије домаћина. Припајање

омогућују реактивне грипе капсида, помоћу којих вирус проналази осетљиво место
(рецептор) на површини ћелије домаћина и веже се за њега. Тај рецептор је обично
протеин. Ћелија која нема рецептор за неки вирус не може тим вирусом ни да буде
заражена.

Пенетрација (продирање) је улазак вируса у ћелију. Врши се на различите начине, у

зависности од природе самог вируса. Бактериофаг ензимима разлаже зид бактерије,
правећи отвор кроз који затим убацује своју нуклеинску киселину (као убризгавање
течности шприцом за инјекције). Вируси без додатног омотача улазе пиноцитозом. Код
вируса са додатним омотачем пенетрација се врши тако што се додатни омотач стапа са
ћелијском мембраном , а остатак вируса (нуклеокапсид) се убаци у ћелију. (слика 4)

6
 слика 4

Декапсидација (губљење капсида) се врши по уласку вируса у ћелију. Ензими ћелије

домаћина разлажу капсид, а вирусна нуклеинска киселина се ослобађа омотача. У овој
фази се не може утврдити присуство вируса у ћелији.

Синтеза вирусних компоненти обавља се у домаћину тако што вирусна нуклеинска

киселина усмерава метаболизам домаћина у своју корист. Ћелија обавља репликацију
ДНК (или РНК) која обезбеђује синтезу протеина вируса.

Сазревање вируса је стварање нуклеокапсида комбиновањем нуклеинске киселине и

протеина. Неки вируси , попут бактериофага, прво награде капсид па га затим „напуне“
нуклеинском киселином. Други, пак, прво формирају геном па око њега граде капсид.

Ослобађање вириона из ћелије домаћина може се вршити на разне начине:

 разлагањем (лизом) ћелије што доводи до смрти ћелије,

 егзоцитозом- при којој вирус од мембране понесе један део као додатни омотач.

Ова последња фаза може да изостане код неких ДНК вируса. Такви вируси уграде своју
ДНК или РНК домаћина и деобом се преносе на потомачке ћелије (вирусна ДНК се
репликује заједно са ДНК домаћина). Називају се провируси ( латентни- мирујући
вируси). Уграђени у ДНК домаћина , провируси губе способност инфекције, али се у
одређеним условима ( повишена телесна температура, пад имунитета и др.) или
спонтано могу активирати.

7
Неке бактерије које у својој ДНК садрже провирус ( у бактерији се она назива профаг)
су од великог значаја у хуманој медицини. Тако , на пример , бактерија која изазива
дифтерију може да ствара отров само ако је у њену ДНК уграђен одређени профаг. Тај
профаг садржи ген који одређује синтезу отрова.

Последице вирусне инфекције

Последице вирусне инфекције могу бити:

 смрт ћелије,
 трансформација ћелије или
 латентна инфекција.

Трансформација ћелија представља њен неограничен раст и ненормалне деобе које

изазивају канцер (рак), а сами вируси називају се онкогени вируси.

При латентној инфекцији вирус не доводи до промена иако је присутна у ћелији

домаћина. Пример латентне инфекције су херпес вируси који изазивају ране (осип) на
кожи, венеричне болести, мононуклеозу и друго.

Болести изазване вирусима и одбрамбени механизам ћелије

Многа обољења су изазвана вирусима: кијавица, грип, беснило, варичела, рубеола,

појава брадавица, мононуклеоза („болест пољупца“), жута грозница, заушке, велике
богиње (вариоле) и друге.

Неке еукариотске ћелије инфициране вирусом имају способност стварања протеина

званог интерферон. Овај протеин спречава то јест блокира репликацију вируса.
Интерферон се ослобађа из инфицираних ћелија и веома добро штити суседне ћелије.
Стварање интерферона назива се интерференција (ометање вируса). Интерферон,
произведен као одговор на једну вирусну инфекцију, пружа ћелији заштиту од
наредних инфекција, чак и од других различитих врста вируса.

Вакцине (које се користе у покретању одбрамбених механизама ћелије против

вируса)обично садрже мртве вирусе или вирусну нуклеинску киселину које покрећу
производњу интерферона.

8
Пре 1980. године интерферон се издвајао из хуманих (људских) ћелија што је било
скупо, а данас се производи генетичким инжењерингом, што је знантно јефтиније.
Овим начином се људски ген за интерферон угради у геном бактерија које тада
производе тај протеин.

Субвирусне честице

Субвирусне честице су једноставније грађе и ситнији од самих вируса. Њихова природа

још увек није довољно позната. У ове честице убрајају се вирусни сателити, вироиди и
приони.

Вирусни сателити имају непотпун геном па се могу умножавати само у присуству

неког другог вируса названог вирус помагач.

Вироиди су грађени само од једног кратког ланца РНК , без капсида. До сада су
узроковали само обољења биљака.

Пириони се састоје само од протеина и изазивају пропадање нервног ткива код људи и
животиња. Код људи се сматрају узрочницима Кројцфелд-Јакобовог и куру обољења.
Куру обољење се јавља у неким племенима Нове Гвинеје која, као погребну
церемонију, практикују да ближи рођаци једу мозак преминуле, оболеле особе.
Обољења, чији су узрочници приони, су још увек недовољно објашњени. Истовремено
су и јединствени у томе што су и инфективна (узрочник је прионски протеин, који се
преноси са оболеле на здраву особу) и наследна (да би се болест испољила неопходно
је да заражена особа има прионски ген). Код животиња приони су данас актуелни по
болести „лудих крава“.

ХИВ вирус

Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ- скраћеница од енгл. Human

Immunodeficiency) је ретровирус који изазива онеспособљавање великог дела имунског
система и доводи до различитих патолошких стања која се заједничким именом
називају синдром стечене имунодефицијенције ( АИДС , од енгл. Acquired Immune
Deficiency Syndrome) што га чини једним од најпатогенијих микроорганизама.(слика 5)

ХИВ вирус првенствено напада ћелије имунског система па се болест манифестује

смањеном способношћу организма да се избори са инфективним болестима изазваним

9
другим вирусима, бактеријама, гљивицама и протозоама као и са развојем малигних
тумора. Упоредно са смањењем броја ћелија имунског система расте број партикула
ХИВ вируса у крви. У довољној количини ХИВ вирус се налази у крви, семеној и
вагиналној течности, као и у мајчином млеку, па се преноси незаштићеним сексуалним
контактом, преко заражене крви и са мајке на дете током порођаја или дојења.

ХИВ вирус припада РНК вирусима, величине око 100нм , са геометријски правом
структуром. Међу РНК вирусима он припада такозваним ретровирусима који имају
једноланчану РНК, обавијену капсидом и додатним омотачем. Сматра се да овај вирус
може провести у латентном (мирујућем) стању у домаћину дужи низ година пре него
што изазове болест.

Важно је напоменути да не оболи свака особа заражена ХИВ вирусом као и то да је

свака заражена особа резервоар заразе и да може преносити вирус на друге особе.

слика 5

10
 Закључак

Вируси су мали инфективни агенси који се састоје од нуклеинских киселина (ДНК или
РНК) обмотаних протеинским омотачем (капсид). Могу да се размножавају једино у
ћелији домаћина. Непрестано су присутни у свакодневици као појам сталне , а често и
озбиљне претње здрављу не само код људи већ и код других оганизама – биљака,
животиња, бактерија. Вируси који нападају бактерије називају се бактериофаги. Вируси
су изграђени од две компоненте , а то су нуклеинска киселина ДНК или РНК и
протеинског омотача, само поједини вируси садрже и трећу компоненту то јест додатни
омотач од липида и гликопортеина. Иако поседују генетички материја они се не
сматрају живим организмима. Вируси нису способни да расту, синтетишу своје
протеине нити да обављају метаболичке процесе.

Животни век вируса састоји се из неколико фаза: адсорпције (припајање), пенетрација

(продирање), декапсидациј, синтезе делова вируса и сазревања и ослобађања вириона.
Вирион је зрела вирусна честица способна да инфицира ћелију домаћина.

Вируси се класификују према нуклеинској киселини коју поседују тако да се деле на

ДНК вирусе и РНК вирусе.

Последице вирусне инфекције могу бити : смрт ћелије, трансформација ћелије или
латентна инфекција.

Интерферон је протеин који спречава то јест блокира репликацију вируса и њега могу
да стварају само поједине еукариотске ћелије заражене вирусом. Он се ослобађа из
инфицираних ћелија и веома добро штити суседне ћелије. Стварање овог протеина
назива се интерференција.

Субвирусне честице су ситније од вируса и једноставније грађе. У ове честице убрајају

се вирусни сателити, вироиди и приони. Вирусни сателити имају непотпун геном па се
могу размножавати само у присуству вируса помагача. Вироиди су грађени од једног
кратког ланца РНК , без капсида. Приони се састоје од протеинаи и изазивају
пропадање нервног ткива код људи и животиња.

Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) је ретровирус који изазива онеспособљавање

великог дела имунског система и на тај начин долази до различитих патолошких стања
која се заједничким именом називају синдром стечене имунодефицијенције (АИДС) па

11
је зато један од најпатогенијих микроорганизама. Важно је знати да од ХИВ вируса не
оболи свака заражена особа и да је свака заражена особа резервоар заразе и да може да
пренесе вирус на друге особе.

12
 Литература

 Диклић Вера: Прионска обољења ЦНС, Београд

 Џоунс С. Ван Лун Б. (2002): Генетика за почетнике, Хинаки, Београд
 Крстић Љ. (2003): Човек и микроби, Издавачка кућа Драганић, Београд
 Павловић Д. :Прионске болести, Београд
 Шербан Нада (2001): Ћелија-структуре и облици, ЗУНС, Београд
 Радуловић Ш. (1998): Микоробиологија са епидемиологијом, ЗУНС, Београд
 Радли М. (2001): Геном, Плато, Београд

13