ЕДИЦИЈА:

СРБИЈА И БАЛКАН

Џон Фостер Фрејзер

Слике са Балкана

За издавача:
Нада Вељић, директор

Уредник:
Дејан Ацовић

Лектура и коректура:
Слободан Николић

Графичко-ликовно уређење:
Данко Крстовић

Штампа:
НБС граф, Горњи Милановац
Џон Фостер Фрејзер

Слике са Балкана

С енглеског превела
Катарина Ристановић Ацовић

Библиотека „Браћа Настасијевић“

Горњи Милановац,
2021.
Изворник:

John Foster Fraser

Pictures from the Balkans

Cassell and Comp, London, 1906.

John Foster Fraser
National Portrait Gallery, London
УВОД
Xxx

Веома често се у различитим наративима о Балкану и његовим становницима –

тој хетерогеној смеси различитих националности и вероисповести, у челичном стиску
две велике империје, Аустроугарске и Османске – могла пронаћи констатација да се
силаском са Оријент експреса у Београду ступа у један другачији свет у којем отказују
уобичајени параметри које има у виду западњак различитог образовања, социјалног
порекла или погледа на свет. Откако је немачки географ Јохан Аугуст Цојне (Johann
August Zeune) увео појам Балканско полуострво (Balkanhalbeiland) у географски
појмовник, који је постепено потиснуо раније називе овог простора као што су Илирија,
Румелија или Европска Турска, тако називајући југоисточни део европске копнене
масе, омеђен Црним и Јадранским морем, он је са свим својим ограничењима и
непрецизностима постао комплексни извор за креацију Другог, као и за његово
јукстапонирање са цивилизацијским модалитетима запада, у којима су се нарочито
истицали рационалност, прогресивност и чврсте друштвене норме и вредности. Сам
енглески језик је од појма Балкан начинио један од најснажнијих географских
пејоратива који је и данас у употреби. Путописна књижевност, поред новинарских
изражајних облика, као уређени интертекстуални систем процена, слика и мотива, сама
креира и контекст и садржај, па је стога, заправо, главни извор за процену образаца
перцепције Балкана (западних) Европљана. Што се британских путника тиче, они у
већем броју долазе на Балкан у викторијанском раздобљу, управо у периоду када су
идеали који су обликовали западноевропску културу очврсли и били утврђени у
процесу муњевите модернизације. Стога су Други и Другост, у поменутој
јукстапозицији, чинили веома важан део у процесу колонијалног формирања вредносне
оцене запада као супериорног простора, како политички тако и културно. Унутар веома
разноликог британског путописног жанра и његових дискурзивних облика, Балкан се
испостављао као зона непојмљивог дивљаштва и насиља, у којој се сама по себи намеће
„чињеница“ о културној и свакој другој супериорности Британије, потом део Европе,
ипак, којем треба времена и труда да се укључи у пантеон европских вредности те
њеног развоја у свим областима друштвеног живота, и коначно „органска“ и
безвремена оаза изворних облика живота у функцији прибежишта од захуктале
модерности запада која је у неким круговима почела да изазива забринутост, нелагоду
и контроверзе. Све напред наведено, као и пожељна упознатост са ставовима које о
читавој теми односа на релацији југоисток-запад Европе, у некој врсти теоријске
припреме, Едварда Саида и Марије Тодорове1, да поменемо само најеминентније,
корисне су претпоставке за приступање једном делу путописног опуса британског
аутора Џона Фостера Фрејзера, кога овом приликом представљамо у преводу на наш
језик.

1
Едвард Саид, Оријентализам, прев. Д. Гојковић, Библиотека XX век, Београд, 2008(2.); Марија
Тодорова, Имагинарни Балкан, прев. Д. Старчевић и А. Бајазетов Вучен, Библиотека XX век, Београд,
2006. Однос британске белетристике и Балкана на веома инвентиван начин представљен је у студији
Весне Голдсворти, Измишљање Руританије – Империјализам маште, прев. В. Игњатовић, С.
Симоновић, Геопоетика, Београд, 2000.
 Џ о н Ф о с т е р Фрејзер (John Foster Fraser) британски је новинар, публициста и
путописац шкотског порекла. Рођен је 13. јуна 1868. године у Единбургу. Овог
свештеничког сина од ране младости красио је немиран дух и стална потрага за
различитостима (search of variety), како је наведено у некрологу који је изашао у листу
Glasgow Herald, 8. јуна 1936, дан након његове смрти у Лондону. Новинарски занат
пекао је у Манчестеру и Шефилду, а најдуже се задржао као дописник листа The
Yorkshire Post. Био је специјалиста за репортаже, а једна од примећенијих била је она са
погребне церемоније дуговечне краљице Викторије. Новинарску каријеру окончао је
као дописник медијске групе Allied Newspapers ltd. и као специјални парламентарни
извештач. Један је од оних Шкотланђана који су волели да истичу своје порекло, те је
тако био начелник Удружења шкотских кланова у Лондону (Scottish Clans Associations
of London), и члан већа за западни Хајленд (West Highland). Иако није учествовао у
Великом рату, краљ Џорџ V, током церемоније прославе свог рођендана, именовао га је
витезом 1917. године, у основном звању Knight Bachelor; ова веома стара титула коју
додељује монарх, датира још из XIII века и владавине краља Хенрија III, намењена је
заслужним грађанима Велике Британије. Све време своје богате новинарске каријере,
на предасима између путовања, држао је веома посећена предавања у Британији и
Америци.
Фрејзеров путописни опус веома је разнолик и обиман. Још 1897, појавио се
његов путопис из Египта у којем је посебно обратио пажњу на хеленистичко наслеђе
ове древне земље (The Dancer of Koom Ombo). Након овога Фрејзер се на бициклу
отиснуо на пут око света и тако био претеча неких модерних трендова. Са двојицом
пријатеља, Семјуелом Едвардом Ланом (Samuel Edward Lunn) и Франсисом Хербертом
Лоом (Francis Herbert Lowe), на бициклима марке rover, прешао је више од 19.000
миља; на путовању које је потрајало 774 дана, њих тројица обишли су 19 земаља на три
континента. Ово надасве занимљиво и узбудљиво искуство сажео је у књизи Round the
World on a Wheel (1899), која се и данас чита и представља путописни класик своје
врсте. На почетку новог века Фрејзер се нашао у САД (America at Work, 1903), потом у
Сибиру и Манџурији (The Real Siberia, Together with an Account of a Dash through
Manchuria, 1904), те Канади (Canada as It is, 1905). Након путничког и списатељског
искуства на Балкану, о којем ћемо нешто касније говорити, Фрејзер путује у Русију
(Red Russia, 1907), Аустралију (Australia, the Making of a Nation, 1912), Северну Африку
(The Land of Veiled Women: Some Wanderings in Algeria, Tunisia and Morocco, 1913), и
Јужну Америку (Panama and what it means, 1913; The Amazing Argentine, 1914), у којој
га затиче почетак Великог рата. До тада невиђено ратно искуство надахнуло је књигу-
споменицу Deeds that Never Die: Stories of Heroism in the Great War, објављену 1914.
године. Његова публицистичка дела, махом са темом Велике Британије и њеном месту
у свету, обухватају списе Quaint Subjects of the King, 1909, The British Empire and What it
Means, 1910. године. Текстови са предавања која је држао у Британији и Америци
такође су сабрани у монографијама; на пример, циклус о Русији: Russia of Today из
1915. године. Превођен је на француски и немачки језик.
Thoroughness characterises everything which Mr Foster Fraser undertakes, каже се у
приказу једне од његових књига (Red Russia из 1907). Темељност, што ће рећи опсежна
теоријска припрема, видљива је у сваком његовом тексту и она иде руку под руку са
дискретно наглашеним класичним образовањем, делом стандардног британског
образовног курикулума, намењеног вишим класама. Када се свему томе придодају
конкретне околности путовања, понекад у веома тешким условима, у којима се кале
прави путници, и читав низ разноликих сусрета, занимљивих, понекад и опасних
авантура, укупни резултат јесте сасвим посебно читалачко искуство. Суверено владање
енглеским језиком и његовим изражајним могућностима Фрејзеровом делу, заједно са
још неколицином овако надарених аутора, пружају особену књижевну ауру и арому и
одводе га у гранична подручја (добре) белетристике, узбудљивог и садржајног штива
које се не заснива на фикцији него на стварним људима, пределима и околностима.
Иако су га красили лична храброст и богато путничко искуство, што је, наравно, веома
пожељно за авантуристе од заната, никада не пропушта прилику за фине дозе
аутоироније и интроспекције.
Фрејзеров наратив о Балкану, под називом Pictures from the Balkans – Слике са
Балкана, објављен је 1906. године. У њему је сабрао искуства са дугог и опсежног
путовања кроз Македонију, Србију, европски део Турске, Албанију и Бугарску. Да ли
се Балкан неизоставно морао наћи на „списку“ овог неуморног путника или је имао
неке конкретне пориве и није од већег значаја, премда се на неколиким местима могу
назрети трагови званичног протокола, као у случају посете српској Скупштини или
појединим османским званичницима. Наратив нас директно уводи у неуралгичну и
насиљем испуњену атмосферу Балкана с почетка XX века 2, посебно у области
Македоније, која није једном апострофирана као епитома читаве области са „вишком“
историје, и у којој су се, сурово и безобзирно, сукобљавали интереси како балканских
народа, тако и великих сила.3 Народе Балкана Фрејзер, у традиционалном британском
маниру, сагледава са висине и са очекиваним супериорним ставом. Исказује своју
сумњичавост у погледу тога да ли су способни да сами управљају својим државама – то
ће донекле признати Бугарима, које је одабрао као pet nation, у смислу како је појам
одредила Марија Тодорова4, и уопште узев забринут је за будућност читавог „региона“,
како се то данас каже. И поред овог, да га тако дефинишемо, начелног става, Фрејзер
спада у оне путнике који поседују сензибилитет за појединости, познају историјску и
културолошку позадину и кадри су да у конкретним околностима, понекад нејасним
или чак апсурдним, разазнају оно што је важно и да то нагласе. Својим однегованим
енглеским педантно нас обавештава о свим околностима путовања – добрим и лошим –
упознаје нас са личностима које су му привукле пажњу или са којима је био у контакту
и извештава о трошковима изнајмљивања коња, преноћишта или исхране, израженим у
динарима, лирама, шилинзима или турским меџидијама. 5
2
У непрегледној и разноликој библиографији Балкана поменимо, овом приликом, као поуздани водич
дело Лефтена Ставријаноса, Балкан после 1453. године, прев. В. Костић, Equilibrium, Београд, 2005.
3
И Ребека Вест, ауторка још једног класичног путописа, каже: Насиље је заиста било све што сам знала
о Балкану; све што сам знала о Јужним Словенима; Rebecca West, Black Lamb and Grey Falcon: A Journey
through Yugoslavia, 1940. Српски превод (А. Селић): Црно јагње и сиви соко: путовање кроз Југославију,
Mono&manana, Београд, 2004.
4
„Љубимци међу народима Балкана“. За Херберта Вивијана (Vivian) то су били Срби а Мери Дарам
(Mary Edith Durham) одабрала је Албанце.
5
У Фрејзеровој транскрипцији: medjedeh. Турски сребрни новац вредности 20 пјастера и тежине 24,055 г.
Иначе се у свом наративу труди да користи локалне изразе и појмове у изворном облику или
 Добар путописни наратив подразумева избалансираност између саставних
елемената његових. Фрејзер у великој мери успева да начини скоро „класичну“
сразмеру ових елемената и да начини штиво читљиво и данас, и након свих искустава
које су прикупили народи и појединци који живе на овом простору. Његови описи живи
су и пластични, може се догодити да вам се озноје дланови када читате опис пута кроз
врлети Албаније, на пример. Присутни су стишани хумор и иронија, што додатно
„омекшава“ тврди супериорни британски став. Повремено вајкање на услове смештаја
и исхране те недостатак, заправо потпуно одсуство, Британцима толико драгог
комфора, које дели и са другим представницима жанра, само је једна од наративних
јукстапозиција и показатељ тога колико се исток разликује од запада у
цивилизацијском смислу и животним условима. С друге стране, ова једноставност, да
не кажемо сировост живота, аутору ће пружити прилику за неколика духовна уздизања
у којима ће се врева метрополе из које је дошао, Лондона, чинити као сан. Коначно,
галантни Шкотланђанин ће у бројним приликама обратити пажњу на жене Балкана –
српске сељанке, берачице ружа у Бугарској, Гркиње и Јеврејке у Солуну, Албанке,
Туркиње. Детаљно ће описати њихову живописну ношњу, посебно код младих, али и
њихов стварни друштвени положај и место.
Пошто овај кратки увод у Фрејзеров наратив о Балкану не пледира на потпуност,
већ само намерава да пружи најосновније смернице за самостални читалачки доживљај,
напоменимо да одељак о Србији заузима главе од II до V. Он у пуној мери епитомизира
Фрејзеров балканистички наратив: ради се о земљи славне прошлости у којој су
подједнако расподељени витештво и суровост, са становништвом које је још увек одано
традиционалним и егалитарним установама и руководи се једноставним моралним
обавезама; земља чини напоре да се модернизује, дакако у западном смислу, међутим,
политичка конфузија и разапетост између жељеног и остваривог стоје joj на путу;
напослетку, спољнополитичка ситуација такође чини реметилачки фактор. Ова општа
схема конкретизована је у веома живим приказима; искрцавши се са Оријент експреса
у Београду, непосредно након Мајског преврата и крунисања Петра Карађорђевића,
Фрејзера дочекује још увек загушљива атмосфера завере. Политички живот оцртан је у
благом иронијом обојеној сцени заседања српске Скупштине, а стварни живот обичног
света представљен је у опису српског села, те привредних прилика Србије. Премда
хвали демократичност Срба (The Serb is democratic), ипак констатује да су Срби у
стварности реликти средњовековног раздобља (the Serb is really a relic of the mediaeval
age). Приповедачки климакс у опису Србије догађа се током ауторовог боравка у
Студеници (глава V: A Monastic retreat). Оаза мира и спокојства, једноставна и темељна
вера простог света, кога још није обузео скептицизам, и студеничких монаха, раскошна
природа и обиље плодова земље на путника делују умирујуће, он на тренутак
заборавља и то одакле је дошао и немирну стварност Балкана којом се тако аналитично
бави. Наравно, Британац не би био Британац када би пропустио прилику да
исприповеда трагикомичну анегдоту о хајдуку и његовој (изневереној) вери у ножни
палац Стефана Првовенчаног, као амајлији против пушчаних зрна којима је изложен
због „природе посла.“

транскрипцији.
 На крају, рецимо и то да су Слике са Балкана слике и уистину. Фрејзер је један
од путописаца који је са собом кроз све изазове путовања носио кабасту фотографску
опрему, тако да је енглески изворник илустрован његовим сопственим фотографијама
које, у избору, доносимо у одељку Галерија. Превод на наш језик рађен је према
издању: John Foster Fraser, Pictures from the Balkans, Cassell and Comp, London, 1906.