Maraton srpskih junaka

Ljubomir Tešić | 27. septembar 2008.

 Po probijanju fronta, vojnici krenuli u osvajanje slobode. Ivan Miloševi?: Svaku stopu
ove zemlje smo po sto puta krvlju zalili

 KAD je probijen Solunski front posle mnogih bitaka na Kožufu i Kajmakčalanu, iako fizički potpuno
iscrpljen i izmučen mnogim nedaćama koje je doneo strašni svetski rat, srpski vojnik je, u žestokom i
neviđenom jurišu, krenuo sa juga, dolinom Vardara, visovima i poljima, klancima i čukama, raznim
prečicama za koje je samo on, u instinktu za održanjem, znao - prema severu, „tamo daleko“, kako se
pevalo u nostalgičnoj pesmi, gde mu se nalazio rodni kraj, „mila Srbija“.
Jedan francuski oficir u svojim sećanjima je zapisao:
„Bio je to neviđeni maraton francuske konjice i srpskog pešaka, u kome je pobedio srpski pešak.“
Šta ga je to tako, posle proboja fronta, teralo prema severu?
Srpski vojnik je krenuo u žestok juriš ne samo da iz otadžbine protera neprijatelja, nego da što pre, posle
četvorogodišnjih patnji, stigne do svoga doma, svoje porodice i dobro znanih, a tako dragih slika
zemaljskog šara koje je stalno nosio u sebi - sela, palanke ili grada; svoga gaja, šljivika ili svoje ulice, a
iznad svega svojih najbližih ukućana - šta je bilo sa njima pod mrskom okupacijom i da li su patnje i
zlostavljanja preživeli.
Hroničari „juriša posle juriša“ zapisali su i ovo:
„Bio je to sa juga Balkana prema severu nezapamćen stampedo, nezaustavljiva bujica ljudskih tela, koja
juriša pretičući jedna drugu. U srpskom vojniku se probudila nepoznata i neiscrpna snaga, i srpski pešak je
na svakom mestu preticao francusku konjicu, i svaku vrstu tadašnje prevozne tehnike; u malim i velikim
tokovima, poput bujice koju ništa nije moglo zaustaviti, srpska pešadija je sukala dolinom Vardara i
Morave...“
I Francuski oficiri su se divili i čudili snazi koju je posedovao srpski vojnik u završnoj ofanzivi, u proboju i,
naročito, posle proboja Solunskog fronta kada je nezaustavljiva sila krenula sa juga na sever. U jednom
dnevniku stoji i ova ocena:
„Srpski vojnik je porodičan i osetljiv na rodni kraj, zavičajno nebo i zemlju. Pored neizmernih muka kroz
koje je prošao u ovom ratu, njega je stalno mučila još jedna, za njega, takođe, velika i neizmerna mora, koja
se zove - nostalgija - malo poznata ili nepoznata u našem Zapadnom svetu...“
A, upravo nostalgija u završnici velikog rata bila je snaga koja je srpskog vojnika podstakla i dala mu
nadahnuće da ogromno rastojanje - u punoj ratnoj opremi, u neprestanom, danonoćnom i brzom kretanju -
pređe od juga do „Srbije mile“ - da što pre dođe do najdražih i najmilijih - roditelja, braće i sestara, žena i
dece - sela, njiva i šljivika od kojih je bio neumitnošću odvojen pune četiri godine, a neki i po sedam
godina - od početka Prvog i Drugog balkanskog, pa do kraja Prvog svetskog rata.
Kada je obeležavana desetogodišnjica (1928), pa dvadesetogodišnjica (1938) proboja Solunskog fronta i
kraja najstrašnijeg rata koga je ikada svet do tada zapamtio - još živi srpski vojnici, sa svežim sećanjem, u
različitim anketama, zamoljeni su, pored ostalog, da svedoče i o tome kako su stigli domu svome i u
kakvom su ga stanju zatekli; kakav je susret bio sa najrođenijima i najdražima.
Autentične priče o povratku ratnika posle proboja Solunskog fronta stizale su sa svih strana. Kaligrafije
čitljive i nečitljive, ali reči istinite i uverljive, pisane srcem i uspomenama koje se do kraja života nisu
mogle izbrisati i zaboraviti.
ČEŽNjA za zavičajem, najmilijima i otadžbinom izražena je i kroz pesmu „Tamo daleko“ - najpopularniju
i najčešće pevanu u dalekoj tuđini - pojedinačno i kolektivno.
Evo, najpre, nekoliko detalja iz sećanja Ivana Miloševića, koji je bio redov Moravske divizije.
„... Rođen sam u mačvanskom Prnjavoru. Baš smo žnjeli žito u velikoj mobi - godina je bila berićetna i
obećavala dobar rod koji ćemo, nadali smo se, jesti u miru i zdravlju iz punih ambara - kada su predveče
odjeknula zvona na našoj seoskoj crkvi i kada se selom poneo glas:

POČINjE veliki rat. Na našu otadžbinu, da nas zatru i unište naše domove, familije,
voćnjake, njive - krenula je velika i moćna austrijska carevina. Iste večeri je po selu
prošao dobošar i na svakom ćošku i u zaseoku mnogo puta, već promuklim glasom,
objavio: „Braćo Srblji, braćo vojnici, odmah krenite na svoja ratna odredišta da branimo
otadžbinu od mrskog zlotvora, koji hoće da nas zatre...“
Iz sećanja Ivana Miloševića navodimo i ovo:
„... U rat smo pošli odmah, prošli kroz velike i strašne muke, stradanja i izgibenija. Ja
sam se iz velike vojske vratio 1919, s proleća, i to su bili najteži dani u mome životu. Sve
izgorelo, rodno selo - Prnjavor - u zgarištu, nagorele ruševine. Na spaljenom ognjištu
našao sam samo brata od strica, Mihajila. Žena mi je umrla od gladi, a ćerka od šesnaest
godina na materinom grobu presvisla od tuge, gladi i iznemoglosti... Kuća, šljivik, ograda
- sve sravnjeno sa zemljom i zatrto. Kada smo se na zatrtom ognjištu sreli Mihajilo i ja
zaplakali smo kao siročići. Rat sam i izgibenija prošao, ali suzu lako nisam puštao. A,
sada srce više nisam mogao da stežem... Iz naše kuće u veliku vojnu krenulo je petorica
braće, a vratila se samo nas dvojica - Mihajilo i ja. On mi je tada rekao:
- Evo, Ivane, od naše prepune zadružne kuće i prepunih ambara nije ostalo ništa.
I Mihajilo još glasnije zajeca, jer su mu neprijatelji ubili tri maloletna sina...
Ivan Milošević drhtavom rukom i jedva čitljivom kaligrafijom u svom sećanju je dopisao
i ovo:
„I tako se sve završi. To je nama nemilosrdni rat doneo. Svaku stopu ove zemlje mi smo
po sto puta krvlju zalili. A to znaju da cene samo oni koji su ratovali, gubili glave i
vraćali se na pusta zgarišta svojih domova i zatrtih i podeljenih familija...“

*****

POVODOM 90. godišnjice proboja Solunskog fronta, započinjemo feljton o toj epopeji
srpskih junaka u Prvom svetskom ratu iz pera nedavno preminulog književnika i
publiciste i novinara Ljubomira Tešića (1935-2008).
Osim na novinskim stranama kao feljtonista, Tešić je ostavio neizbrisiv trag kao
pripovedač. Objavio je više od 300 pripovedaka, a jedna je uvršćena u antologiju svetske
pripovetke.

Jedna sveća – zgarištu

Ljubomir Tešić | 28. septembar 2008.

Po povratku, Milan Ga?i? zapalio sve?e - majci, ocu i trojici bra?e. Šifrovano pismo o
tragi?noj sudbini Ga?i?a Milanu stiglo preko bugarskih vojnika

U kratkoj biografiji Milana Gačića, koja stoji uz svedočenje piše: „Rođen sam u Ljuboviji. Bio sam redov
17. puka. U rat sam krenuo među prvim borcima, čim je dobošar javio da se ide na zborno mesto. Iz rata
sam izneo samo goli život. Izgubio sam sve - i familiju i imanje - zbog čega čovek ima volju da živi...“
Tri Milanova brata poginula su na frontu, majka presvisla od tuge, otac poginuo u Ljuboviji, braneći od
okupatora kućni prag, a dva strica, za čije se grobove i ne zna, izgubila su glavu na obroncima Cera. Kada
su Švabe ušle u Ljuboviju - kuću Gačićevu i celokupno imanje - u pepeo pretvorili.
Ovako još priča Milan Gačić:
„Na rodno ognjište, u Ljuboviji, kući sam došao tek nekoliko meseci po proboju Solunskog fronta i
završetka velike vojne. Ranije nisam išao, jer je u meni čežnja bila ubijena. Znao sam da su mi ubili i oca i
majku. Pisali su mi iz Srbije, a pismo je, preko Ženeve i Crvenog krsta, stiglo Bugarima, na njihovu stranu,
oni su, preko linije fronta, na našu stranu, pismo prebacili pomoću luka i strele. Bilo je to na Oštroj Čuki.
Pisao mi neki Sreten Trlajić:
- Dragi Milane, pisao je zavijeno, ali tako da ja mogu da razumem - mogu ti javiti da ti je otac otišao kod
Borislava, a majka ti je otišla kod Pelagije. I brat ti je otišao za njima... Nemoj da se sekiraš, kuća ti je u
redu, kao što je i moja bila u staroj Ljuboviji...
... I sve mi je bilo jasno. Pisalo se šifrovano i zavijeno. Znao sam da je Pelagija umrla, a otac Borislav
izgubio glavu. I brat više nije bio među živima. Kuća Sretena Trlajića bila je ranije izgorela, pa sam znao
da je istu sudbinu doživela i moja... Stegao sam srce. U sebi sam kukao, ali niko da ne primeti. Mozak je
otupeo, živci se iskidali. Čekao sam i ja da poginem svakog trena, ali nisam poginuo. Ostao sam sam na
svetu, sam bez igde ikoga. Kada je Solunski front probijen, u opštoj trci sam krenuo i ja u rodni kraj, ali
onda sam usporio: čemu ću i kuda kada više nemam ni familije, ni doma svoga? Stigao sam tek posle
nekoliko meseci. Uzeo sam sveće. Odem na groblje. Jednu pripalim za majku, a četiri druge za tri brata i
oca, za čije se grobove ne zna... Onda sam došao na zgarište doma. Dugo sam tu plakao, a zatim na ognjištu
zapalio jednu sveću... Od tada više nisam svraćao u Ljuboviju, jer mi je bilo teško, sve me je to podsećalo
na mladost i nesreću koju nam je donela velika vojna... Otišao sam u veliki, beli svet, trbuhom za kruhom,
samo nesreću i rat da zaboravim, ali nikako da - zaboravim...“
„Prekrstim se Bogu i našim svetiteljima...“
„Baš sam kosio livadu sa malim zakašnjenjem“, svedočio je Ivan Filipović, sa Uba, redov Drugog
artiljerijskog puka, Drinske divizije, „kada je u punom galopu došao konjanik pred opštinu, u Ubu, snažno
zalupao u bubanj i objavio okupljenom i preplašenom narodu hitnu mobilizaciju. Ugrožena otadžbina:
počinje, posle samo godinu dana mira, novi rat. Nastala je opšta pometnja. Rat 1912, pa novi 1913, nije bila
minula ni puna godina i miru, a glas stiže o početku novog rata... Narod ostavio sve zemljodelačke poslove
i mi se brzo opremili i krenuli na zborna mesta, u vojnu. Moja žena pala po meni, pa plače i nariče kao da
sam već poginuo:
- Zar mi, crne, opet da vas ispraćamo žive i dočekujemo u mrtvačkim sanducima, da opet u našim
domovima, sa nejačkom decom, ostajemo vez muških glava.
A ja joj onda kažem:
- Tako Srbljima, valjda pisano, sudbina nam, valjda, dodelila da ratom izvojujemo da nam deca u miru i
slobodi žive...
Ali, nije bilo vremena za plač i priče. Uzjahao sam na konja, Zekonju, koji je do tada orao i vukao kola, i
punim kasom odjurio na svoje zborno mesto kao i u toliko prethodnih ratova...
... Za vreme proboja Solunskog fronta iz topa sam pucao sa čuke Sokolac. Onda smo neprijatelja potisli
prema Gornjem Milanovcu, pa preko Krive Reke. Slomili smo svaki njegov otpor, a onda krenuli u juriš
koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj.
Rovovsko oružje više nije upotrebljavano. Topa više nigde nismo ispalili. Hajde, samo napred i napred, za
mrskim neprijateljem koji bezglavo beži. Za tren smo u Leskovcu, pa Prokuplju, Kruševcu, Kragujevcu,
Mionici, Topoli... Hvatali smo svuda prečice, koje smo dobro znali...
... Domu svome iz velike vojne stigao sam uoči Mitrovdana. Kada sam došao na Ub, pred kafanom,
uzbuđen i uzdrhtao od velike želje, sretnem neke poznanike. Jedna žena otrča brzo, koliko su je noge
nosile, i javi mome ocu da sam živ i zdrav stigao iz strašne vojne. Starac me, s naporom, poznao. Meni na
glavi šlem i ona francuska uniforma, mršav i usukan, pa čovek ne veruje da sam mu sin. Ličim mu na
okupatora. Deca me ljube, žena od radosti plače. Majka mi je već bila umrla... Kod kuće - jad i beda. Rat
sve zatro i opustio. Teška sirotinja. Iznemogao, otac jedva stoji na nogama. Nije imao ko da obdelava
zemlju... Zbacio sam sa sebe uniformu, bacio pušku, prekrstio se Bogu i našim svetiteljima što je sudba
htela da iz vojne živu glavu iznesem, pa se uhvatim motike, i počnem da radim...
U svome sećanju, ruka Ivana Filipovića je dopisala na komadu hartije i ove reči:
„... I tako ću, u miru i slobodi, nadam se, i milom Bogu, raditi do kraja svoga života...“
Ali se i ovoga puta izjalovila nada zemljodelca i redova Ivana: samo tri godine posle pisanja ovih reči,
počela je „nova vojna“ - još strašnije krvoproliće - Drugi svetski rat...

Posedeo od strahota
Ljubomir Tešić | 29. septembar 2008.

Narod u ritama, gladan i promrzao, grejao se vatricama pored koliba. Majka na umoru
ipak sa?ekala mnogo puta oplakanog sina Milivoja

U Srbiji ima četrnaest sila koja se zovu Kamenica. Selo o kome je ovde reč odnosi se na užičku Kamenicu.
U njemu je rođen Miloje Petrović. Ratovao je u Drinskom artiljerijskom puku: Sve vreme velike vojne
punio je granatama ždrela topova...
Ovako svedoči Milivoje Petrović kako se, posle proboja Solunskog fronta, vratio domu svome i šta je u
Kamenici zatekao:
"U selo sam se vratio tek 1920. Ranije se nije moglo. Ratne obaveze nisu dale. Molio sam svoje starešine.
Govorio sam im: želja me strašna mori. Od želje za kućom i selom ću da presvisnem. Pripravnost je još
trajala. Koškali smo se posle rata oko granica. Svako je sebi grabio što više. Naročito je koškanja bilo oko
nas i Mađara... Baš smo bili u Oseku kada sam od oficira dobio objavu da idem kući. Nisam hteo preko
Baranje. Otuda se još pucalo. Krenuo sam na sam dan našeg pravoslavnog Božića. Ostavio sam pustare i
salaše oko Oseka i uputio se na jug, domu svome, za kojim sam toliko godina, danonoćno, čeznuo... Išao
sam sve pešice. Najpre prođem Rumu, pa Šabac, a onda se dočepam Valjeva. Poznate mi sve staze i
prečice. Onda se dočepam Bukova između Maljena i Povlena. Idem dolinom Gradca...
"... Upravo se zora hvatala kada sam u rodnom selu Kamenici prekoračio kućni prag. Sve bilo je više nego
pustoš. Prva me srela snaja. Poranila da radne po opustelom i sasvim upropašćenom domaćinstvu. Kada me
videla - skamenila se. Nije znala šta da kaže. Nije mogla i umela da se raduje, a mene nešto strašno steglo u
grudima, kao srce će iz njih da iskoči... Otvorio sam vrata i jednim pogledom hteo sve da obuhvatim i
uverim se da li su svi živi i zdravi.
"... Pre nedelju dana umrla su dva sinovca od posledica tek minulog rata, a iz bolesničke postelje, majka na
umoru, pružila je dve mršave staračke ruke da me zagrli. Kazala je:
- Joj, Milivoje, slavo moja, samo da si nam živ iz one strašne vojne došao. Toliko sam puta za tobom
pustila suzu, oplakala te i ožalila. Mnogo puta su u selo stizale najcrnje vesti, pa sam ti i sveću palila.
"I suze su je zagušile dok su koščate ruke milovale moju kosu. Bio sam još mlad, neoženjen, a posedeo sam
vrlo brzo i vrlo rano, od ratnih strahota kroz koje sam prošao..."
U svom sećanju Milivoje je napisao: "Molim se Bogu da se ovo zlo nikada više nama i svim našim
potomcima ne dogodi."

Selo opustelo

DVOJICA drugova iz detinjstva, đakovanja i mladosti imala su istu sudbinu - Luka

Perović i Boža Toković. Još kao čobančići zajedno su čuvali stada na osunčanim i
travnatim proplancima iznad Tulara. Drugovali su celog života. Zajedno su delili svaku
mladalačku radost i tugu. U ratu su delili istu nevolju.
Lukino selo Mala Brajina bezmalo se naslanja na rodno selo Božino - Gubavce.
I u veliku vojni - otadžbinu da brane - Luka i Boža krenuli su istog dana kao ispisnici i
istopozivci. Bili su u Prvom pešadijskom puku koji je formiran na području Niša. Prošli
su kroz mnoga smrtna iskušenja i njihove ratne priče su duge, uzbudljive i potresne, a o
povratku svome domu, u jesen 1918. godine, prvo kazuje Luka:
"Kada sam došao u Malu Brajinu, trčeći s juga, gonjen neodoljivom željom da vidim
rodno selo i ukućane, odmah me tuga uhvatila: nisam zatekao ni kuće, ni štale, ni senika,
ni šljivika, ni ograde. Suze mi udare na oči. U plaču se počnem gušiti. S mukom počnem
da dozivam: - Hej, ima li igde ikog živog?
"Iz jedne krovinjare, iz šumarka, sklonjen od pogleda, pojavi se moj ostareli stric, sav u
krpama, nalik na prosjaka. Sedeo je u kolibi i drhtao. Pored njega vatrica koja dogoreva.
Poljubim se s njim, a on zaplaka. Uzbuđen, u suzama, pitam ga:
- Striče, gde su moji?
"A on ispruži ruku i u šumi pokaza jednu još manju kolibu i s naporom, zagrcnuto, reče:
- Eno ih tamo, vojače moj, u jadu i nesreći, kao što sam i sam u jadu i nesreći... Bugari i
Švabe sve popalili i zatrli, a mnogu čeljad poklali, pobili i povešali...
"I priđem tamo, i dugo, u zagrljaju oca i majke, jecam, jecam. Čovek da ima gvozdeno
srce i čelične živce nije mogao da ne zaplače..."

Život u kaci

NjEGOV ispisnik i nerazdvojni drug u miru i ratu, Boža Toković se povratka domu
svome seća:
"... Posle proboja fronta, u najvećoj žurbi, dođem do svojih Gubavaca. Trčao sam bez
odmora, bez počinka, danonoćno. I, kada se pojavim na sledećem brdu, preda mnom puče
poznat predeo, znan i drag vidik. U prostoru tražim selo, rodnu kuću, ali kakvo
razočaranje: vidim samo zgarišta, zgarišta, zgarišta... S naporom priđem našoj kući. Sve
spaljeno i uništeno. Gušim se u suzama. Ovde je nekada bila naša seljačka kuća, ambari,
štale, šljivici, a sada - pustoš. Sve obuzeo korov, perunika i štavalj... u Cerovom gaju,
iznad kućnog ognjišta, stoji mala krovinjara, travom, lišćem i paprati pokrivena. Iz kolibe
se pojave žena i devojčica, nalik su na prosjakinje - gole i bose, u ritama. Dugo me
gledaju, ali ne prepoznaju u francuskoj vojnoj uniformi i sa šlemom na glavi. Tek u neko
doba žena gurnu devojčicu ispred sebe i kriknu:
- Eno ti, iz vojne, došao otac Božo...
"... I moja žena zaplaka, a golo dete, mršavo i jadno, pobeže ispred mene, svog rođenog
oca. A malo dalje, pod velikim cerom, stoji, takođe u jadu i krpama, četvero moje
uzdrhtale dečice. Šćućurilo se jedno uz drugo. Liče na bespomoćne ptice u gnezdu.
Cvileli su od gladi. Nigde ništa. Jedna oborena kaca za džibru ili kiseli kupus - zamenila
im kuću. Tu su, u toj kaci, spavali. Deca unutra, a žena pred kacom...
"... Bugari, Švabe, a naročito Arnauti ih opljačkali i u kosti im ulili veliki strah."
Iz Božinog sećanja navodimo još samo dve rečenice:
"Tako su mi dani povratka iz vojne u životu bili teži nego sama vojna. Zasukao sam
rukave i počeo da kućim, sve iz početka..."
"Nikada se više nisam nasmejao..."

Deca bežala od očeva

Ljubomir Tešić | 30. septembar 2008.

Rat je ostavio neizbrisiv trag i Milan se nikada više nije nasmejao. Dvoje dece Marka
Baji?a umrlo u logoru, a dvoje propalo od bede

KADA je objavljena mobilizacija i dignuti Srbi da brane ognjišta od onih koji su krvoločno krenuli na njih
da ih zatru i unište na njihovim vekovnim ognjištima, Milan Savić je imao samo devetnaest godina - još,
tako reći, golobrado seljače, rano se oženio i već dobio sina koga je ljuljao u kolevci. Ali, rat nije imao za
sve to ni milosti ni obzira. Iz svog sela Sedlare preko Valjeva, Milan je krenuo kao regrut na front, jer su
Austrijanci već jurišali na zemlju Srbiju preko Drine. Regrut je, bez i jednog dana obuke, ušao u rov...
A kako je izgledao Savićev povratak, posle četvorogodišnjeg smrtnog iskušenja, domu svome?
„Probijemo Solunski front“, svedočio je regrut „Drinske divizije“, i nije bilo te sile koja je mogla da nas
zaustavi da ne krenemo u Srbiju da vidimo svoje familije i svoj rodni kraj posle toliko pretrpljenih muka.
Išli smo kao opijeni - sve dublje, sve brže i sve dalje. Nismo znali ni za kakav strah. Pred Beogradom smo
razbili poslednje okupatorske bande, pa smo tek onda krenuli kućama... To nije bio običan hod. To je bio
juriš, trčanje, bez odmora i predaha. Što pre da stignemo do naših najdražih. Mnogo puta sam mislio na
sina koji je ostao u kolevci... Išao sam svome selu Sedlare, jednako uzbuđen. Nisam više bio ni mlad. Moje
lice su izbrazdale duge i teške ratne patnje i zli dusi. Kosa potpuno seda u 23. godini... U selo sam ušao
tužan. Iz daleka sam video: plot i ograda oko kuće - porušeni. Ovaca u toru nije bilo, a kuća srušena i
opustela. Moja žena je istrčala pred mene i povikala, u suzama:
- Hvala Bogu kada si se živ vratio. A mi čuli da si kosti ostavio na Kajmakčalanu, pa smo te odavno ožalili
i oplakali i za sve naše slave i svece za pokoj ti duše sveće palili...

Majčine suze

I dugo smo, zagrljeni, jecali... Dete koje sam ostavio u kolevci, bežalo je od mene i nikako se nije moglo
privići da ima oca bez koga je pune četiri godine rastao... I nisam mogao da se radujem: najlepši dani moje
mladosti za mene su ostali najbolnije uspomene. Rat je ostavio neizbrisivi trag u mojoj duši i ja se više
nikada nisam nasmejao...
Pravo mu je ime bilo Dragutin, a po dedi, iz ljubavi i poštovanja, zvali su ga Stojko, prezivao se Stevanović
- Stojković, selo Kutlež, okružje Leskovačko.
Dragutin, odnosno Stojko i njegov brat Dimitrije bili su u istoj desetini, a divizija se zvala Moravska. U
vojnu su krenuli uoči svetog Arhangela, kada su na svim seoskim crkvama dugo i zloslutno zvonila zvona
koja su objavljivala početak velike vojne i dizanje Srba na oružje da se brani otadžbina od neprijatelja koji
je dolazio sa severa.
Kada se vojna završila neposredno posle proboja Solunskog fronta, ostalo je sećanje ovog redova iz
Moravske divizije:
„Ja sam odmah krenuo kući. Ne znam šta me je to tako snažno nosilo? Činilo se da imam krila. Nisam znao
ni za umor, ni za nesanicu, samo što pre da se stigne do Kutleža. Sudbina je htela, posle mnogih ranjavanja
i smrtnih iskušenja, da preživimo veliko ratno zlo...
...Kod kuće sam našao oca i majku, u suzama i čekanju da se živi sinovi vrate iz vojne. Svoju ženu
Milosavu nisam zatekao. U ratu je umrla, dok su moga najmlađeg brata Milana, Bugari ubili. Osvetio sam
ga pošteno... Bog da mu dušu prosti. Brat Dimitrije bio je brži u jurišu prema kući i uspeo je, gotovo trčeći,
da stigne dva dana pre mene. Pred sam proboj Solunskog fronta razdvojili smo se, a dotle smo bili u istoj
desetini, vazda rame uz rame... I kod kuće nastade plač, cviljenje, ridanje, pa celivanje. A, od domaćinstva,
nekada bogatog, nije ostalo, tako reći, ništa: sve popaljeno, razoreno i razvučeno. Ali, šta se moglo - vojna
je bila strašna. Hvala Bogu i svim svetiteljima da se ostalo živo...
Tako, zasučemo rukave i u slozi, Dimitrije i ja i ostareli otac, koliko je mogao, počnemo da kućimo i
stičemo sve od početka...
...Moja majka Stamena, ostarela i izmršavela, neprekidno je, i noću i danju, bila u suzama. Mi, sinovi, smo
je smirivali, a ona nam je ovako odgovorila:
- Deco moja, sinovi moja, četiri godine vojne su prošle, a ja nisam plakala za vama. Srce sam stezala i suze
nisu kvasile moje lice, pa me pustite sada da se dobro isplačem. U meni je reka suza...

Razoreni dom

PODNAREDNIK Marko Bajić u rat je stupio tako reći sa svoga kućnog praga. Kada je front išao preko
Suvobora, pridružio se srpskoj vojsci. Prvo je pripadao Četvrtom, a zatim Šestom puku; prošao je kroz
mnoge bitke i velika smrtna iskušenja. Iz rata je doneo mnoge rane na sebi i odlikovanja, a među njima i
ono najveće - „Karađorđevu zvezdu.“
Bajić je svoj povratak domu svome ovako zapamtio i opisao:
„Demobilisao sam se tek početkom januara devetnaeste. Služba nije dala da kući krenem ranije. Naš puk je
bio u Pečuju. Još smo se, zbog granica, sa Mađarima, gledali preko nišana. Molim i preklinjem svoje
starešine da ću presvisnuti od velike želje za kućom i mojim ukućanima na koje mislim i u snu i u javi.
Najzad dobijem objavu i skinem uniformu. Sa severa sam krenuo u zoru. Posle dva dana i dve noći razne
vožnje, a najviše pešačenja, kući sam, u selo na Suvoboru, stigao u devet uveče. Nosio sam ćebe i šinjel, jer
beše velika studen. Kucnem na prozor. Žena me poznala po glasu. U radosti je kriknula:
- Evo, moj Marko iz vojne najzad stigao!“ I grunula u plač i ridanje. I ja nisam mogao suzama odoleti...
...A našao sam ih nesrećne, u jednoj sobici, u pop Milinoj kući. Dva detenceta, kao dva šteneta, zbila se
između nekih sanduka i garavog šporeta, pa se greju. Šćućurili se i sve se tresu od studeni i straha. Veće
sam ih ostavio odlazeći u rat nego što sam ih, posle četiri godine, našao. Načisto propala od gladi i bede.
Žena sa sebe skinula one rite, pa ih pokrila, a ona ostala gola, takođe, od zime cvokoće zubima...
Kroz plač, brišući suze, pitam ženu gde je drugo dvoje dece. Odlazeći u vojnu, kod kuće sam ostavio
četvoro. I ona, jednako se gušeći, ispriča kako su ih okupatori oterali u logor u Švabiju ili Mađarsku i tamo
su deca, od gladi i boleština, pomrla. Nikada im za grob nismo saznali... Stegao sam srce i zasukao rukave.
Počeo sam da radim naše zemlodelačke poslove. I u bedi se moralo živeti, a nadežda da će biti bolje nikada
me nije napuštala...

Živ čovek sve izdrži

Ljubomir Tešić | 01. oktobar 2008.

Ljudi su bez straha srljali u smrt, željni da vide slobodnu otadžbinu. Milan sa 64 rane po?
eo je da podiže sina jedinca

Kao i Milan Bajić, i Svetislav Nikolić je u svoje rodno Sevojno stigao sa „Karađorđevom zvezdom“ u
reveru vojničke bluze. Stigao je odmah, posle proboja Solunskog fronta, takoreći, među prvima.
Jedva čitljivim rukopisom, uzbuđen, u francuskom vojačkom odelu, opisao je kako je dočekan od
suseljana. Mole me i traže da im pričam kako je bilo u velikoj vojni, a ja sam, uzbuđen i u suzama,
odmahnuo rukom i kazao:- Braćo Srblji, Bog da sačuva svakoga od onog jada i patnje.“ I više nisam mogao
da govorim od velikog uzbuđenja...
Kasnije, kada se primirio i kada su prestala ona prva uzbuđenja, Svetislav ovo ispriča:
„Vratio sam se sa prvim srpskim vojnicima koji su stigli u oslobođenu otadžbinu. Moji sinčići, Živadin i
Živorad, veoma su se uplašili kada su me videli. Na meni šinjel, na nogama kamašne, na glavi francuski
šlem. Kakvo je pred njima ovo čudovište koje liči na Švabe koje su četiri godine za narod bili strah i trepet.
Bio sam izmučen, zarastao u bradu, umoran i neispavan, u danonoćnom hodu da što pre stignem domu
svome i vidim svoje najdraže i najmilije: da čujem, posle četiri ratne godine, novosti o njima...
... I gle, moji uplašeni sinovi, Živan i Živorad, počeli su da beže po opusteloj avliji i nariču i plaču iz sveg
glasa. Niko da ih uteši. Mislili su da sam ja Švaba koji je došao ponovo da ih muči i kinji. Kroz suze sam
dečici govorio: - “Ne plačite, sinovi moji, ja sam vaš otac Svetislav, a ne Švaba...“
Stigao u strahu

Sinovi su i dalje nepoverljivo bežali od oca i još glasnije vrištali. Tek kada je njihova majka Kata, moja
žena, pala, u suzama, na moje grudi, trčeći iz šljivika, tek su se tada Živan i Živorad uverili da sam im otac
Svetislav. Onda su, uzbuđeni i radosni, počeli da se motaju i privijaju uz moje noge uvijene u kamašne...
Cvileli su sada, ne od straha nego od radosti i sreće...
... Eto tako, ja, živi rab božji, kao i svi zemlodelci, svijem se kući i porodici i počnem na razorenom
ognjištu da se kućim takoreći od ničega. Još sam imao kravu Šarulju kojoj hvala i koja nas je hranila. I
hvala Bogu i sudbini što sam ostao živ u onom ratnom paklu...
Na svoje saćanje Svetislavljeva ruka je još dopisala: „Amen!“
„Živ čovek sve muke izdrži...“
To su reči redova Moravske divizije, Milana Mikašinovića, iz Kosova Polja, koji je na pitanje o povratku
domu svome, ovako odgovorio 1928. godine:
„Probijemo u jurišu Solunski front. Ginulo se, u snoplju. Čete se proređivale. Bez straha su ljudi srljali u
smrt. Nisu više ni na šta mislili, jer su hteli što pre da vide slobodnu otadžbinu i one najmilije i najdraže
koji su ostali u njoj...
... Toliko smo bili umorni da se više nismo mogli radovati. Ja sam stigao prvo u Prištinu, pa odatle u svoje
rodno selo Običići. Cik zore me je stigao na samom domaku kuće. U daljini sam prepoznao šumicu... video
svoj cerovi gaj... To je bila moja rodna planina...
... Primičem se, u strahu. Korak usporavam. Plašim se najcrnje istine: da li su moji ukućani živi? Oprezno
se primičem šljiviku i ogradi. Šta se ovde sve dešavalo za vreme četvorogodišnjeg vojevanja?
Otac mi nije bio živ. Ubili ga arnautski dušmani... Ni žena mi nije bila živa. Umrla od gladi i arnautskog
nasilja... U životu je, ko zna kako i na koji način, sasvim slučajno, ostao moj sinčić Boriša. S mukom sam
ga pripitomio i uverio da sam ja njegov otac Milan Vukašinović... Sa šezdeset i četiri rane trebalo je
nastaviti novu borbu: ugađati zemlji hraniteljici i dizati sina jedinca....“
I ono što je rekao na početku svog svedočenja, junak ove povesti, redov Moravske divizije, ponovio je i na
kraju:“I bogu hvala: živ čovek sve muke izdrži!“
RATOVAO je u oba balkanska rata. Tek što je malo predahnuo i uho navikao na seoski mir i tišinu, stiže
poziv za novu vojnu. Tako je seljak, Živojin Milovanović, ponovo uzeo pušku i krenuo iz Tulara. Istakao se
u ratu i već prve godine na svojim ramenima poneo je epolete srpskog oficira.
Posle četiri godine krvavog rata, Živojin je povratak domu svome doživeo jedne oktobarske noći
devetstotina osamnaeste.
„Žudnja me velika morila“, svedočio je Milovanović.“ Žudnja za kućom i ukućanima, i rodnim selom
Konjušom. Najzad sam stigao kući i to je u mome životu veliki i nezaboravni dan. Stigao posle pakla - živ!

Čitav iz pakla

U Prokuplju sam sreo nekog poznanika, trgovca Stevu, pa ga pitam: - Znaš li kako su moji? A on reče: -
Ništa nisam čuo, bogami, ali vele da su Bugari čudan zulum napravili u vašem kraju. Mnoge kuće su u
Tularima popalili...
Tada se u razgovor umeša i jedan seljak od Medveđe. On veli: - Brate Živojine, primi moje saučešće. Pre
nedelju dana ti je umrla žena. Namučila se, sirota, ko niko... - Bilo mi je veoma teško...
Brzo sam u čaršiji našao konja i galopom odjurio u Tulare. Prvi me sin ugledao. Odmah me poznao. Bio je
poodrastao. Uzeo je osamnaestu. Ličio je mnogo na mene. Povika, sav u suzama: - Oče, da li si ti to? - I
savi se oko mene i poče da me celiva i grli. A ja rekoh: - Ja sam, sine Ljubomire. - I suze ne mogu da
sakrijem...
... Zatim sam video: od kuće ide baba Persa, ali ništa ne govori. Tri puta je dozivam, ali ona, kao da je
poremetila um, ne sme da mi priđe. Tek kada iz kuće istrča snaja i reče: - Baba Perso, pa ono nije Bugarin!
Ono je naš Žika! - Persa mi tek tada priđe. I dok se grlimo i ljubimo, obliveni suzama radosnicama, ja
pokušavam sve da okrenem na šalu pa velim: - Bre, Ljubomire, sine, da li si se oženio? - A baba Persa
odgovara: - Mi ga gonimo da se oženi, a on neće, dok mu se, veli, otac iz velike vojne ne vrati...
... A uveče, čitavo selo se sjatilo oko mene. Pitaju za ovog i onog. Gde je ko stradao. Na kojoj je čuki
ostavio svoje kosti. Pa kako je tekla borba na Solunskom frontu gde smo u rovovima ležali mesecima, a ja
ne mogu da pričam. Uzbuđen sam. Srce mi se od čudne tuge steglo, a jezik zavezao, pa samo velim: -
Nemojte sada! Ima vremena, pričaću vam o našim mukama strašnim...
„Na Eminovim Vodama, u krvi...“
„Kada sam se malo pribrao i predahnuo“, sećao se svoga povratka kući Živojin Milovanović, „odnekuda, iz
polja, dotrčala je i moja ćerka Malina. Obesi mi se o vrat. S glave mi zbaci francuski šlem i poče da me
ljubi, a ja sam mislio u sebi: Siroto moje dete, plače za majkom...
I ja počeh ćerku Malinu da tešim: - Ne plači, ćero moja, to je Božja volja što si ostala bez matere, a ja bez
žene, kućenice i domaćice. Evo, tata ti se živ vratio, baba ti je živa, brat ti je živ. Neka Bog prosti dušu
tvojoj dobroj majci. - A suze mi se stvrdle u očima. Tako nisam plakao ni u najtežim trenucima kada smo
sahranjivali naše poginule drugove na Kajmakčalanu i prelazu preko Albanije. Ali, nisam bio još ni
izgovorio te reči, kad pogledah: odnekuda, iza kuće, ide moja žena Rada i nosi u naručju najmlađeg sina
Stanislava. Bilo mu sedam godina. Rodio se uz balkanske ratove. Ide, smeje se nama, i veli: Nemoj da
karaš dete. Nije te videla toliko godina... A ja, trčeći joj u zagrljaj, vičem: - Pa ti si živa, ako Boga znaš! A
ja te već oplakao i ožalio. Jedan seljak mi u Prokuplju kazao i saučešće izjavio...
... A za svoju majku ne smem ni da pitam. Čim se ne pojavljuje, znači da nije među živima. Kad malo
prođe, evo ti i nje. Ostarela, onemoćala, jedva se kreće. Kada je na mojim grudima videla „Karađorđevu
zvezdu“, pa me upita: - Junače moj, gde si, i za koje zasluge to odličije veliko dobio? - A ja svima kažem: -
Tamo na Eminovim Vodama, u onoj krvi i nesreći...
I tu stanem. Od velikog uzbuđenja i suza više ne mogu da pričam o strašnoj vojni, strašnijoj od one dve
balkanske vojne...

Brata nije prepoznao

Ljubomir Tešić | 02. oktobar 2008

Ne zna se ko je od okupatora bio krvolo?niji posle poraza na Ceru. Španska groznica u

Sevojnu satrla ono malo naroda što je preživelo švapski teror

SEDAMNAESTIM pešadijskim pukom komandovao je Aleksa Stojišić. U prvoj četi Četvrtog bataljona
služio je Strahinja Rogić. Bio je još đak, a već je bio podoficir. Rodom je iz Užica. Prošao je sve
oslobodilačke ratove - i one balkanske, i ovaj veliki, svetski...
U vojnikovanju Rogićevom bilo je mnogo bitaka, ali najkrvavija i najstrašnija bila je ona koja se odigrala
na Babinoj glavi. U toj bici njegova četa je bila prepolovljena.
U Užice, rodni kraj, Strahinja Rogić se vratio sa "Karađorđevom zvezdom" u vojničkoj bluzi. U varoš na
Đetinji stigao je decembra osamnaeste. U sećanju mu je ovako ostao povratak domu svome:
"Javio sam mojima da dolazim i molio da me brat sačeka kolima, zaprežnim, u Požegi. Kad tamo - brata
nema. Opet pođem peške prema Užicu. Usput sretnem jednog seljaka - tera na kolima drva. Sednem sa
svojim vojničkim prtljagom na kola i klatim se satima. Mimo nas prođe u zaprezi jedan mladić. Učinio mi
se poznat, ali on gleda u mene i ne javlja se. Tako sam se mimoišao sa bratom Desimirom. Tek me posle,
na pola puta prema Sevojnu, sustigao. Pita me: - Da li si ti to, Strahinja? - Jesam, kazao sam. A ko si ti? -
Zar me ne poznaješ?
"I obojica se bacismo jedan drugom u zagrljaj. I zaplakasmo, a kada se pribrasmo, Desimir reče: - Znaš da
nam je majka bolesna. I Bože daj da je kod kuće zateknemo živu..."
Sreća uz badnjak
TO je bilo na Badnji dan. Usput mi Desimir kazuje kako su ih Švabe, Mađari i Austrijanci mučili. Ne zna
se, veli, koji su bili krvoločniji posle poraza na Ceru. Otac je bio predsednik opštine, pa su ga internirali u
logor... Baš tada, u razgovoru, stižemo kući. Desimir se sakrio iza tarabe, a ja pošao unutra. Gledam: avlija
razrivena. Voće iskidano i posečeno. Sve zaraslo u korov... Zakucao sam na vrata. Javi mi se otac: - Ko je?
- a ja sam odgovorio: - Vojnik! Da li bih mogao da prenoćim. Ja sam iz sela Duba, od Bajine Bašte.
Vraćam se sa Solunskog fronta...
"Vatra pucketa na ognjištu. Oni priložili badnjak, a otac se radosno smeje, pa veli: - Veselice moja, zar ne
poznaješ svoga sina Strahinju? Najzad je, živ i zdrav, došao kući.
"Tada moja majka skoči iz postelje u kojoj je bolovala. Kada me vide, zagrcnu se i reče: - Ne mogu da ga
prepoznam. Na glavi mu šlem. Na njemu francuska uniforma. Mršav i propao. Nikako da ga poznam.
"Tek kada moja majka ugleda i brata Desimira, onda briznu u plač i veliko ridanje.
"Došla sestra sa decom. Sakupili se ljudi iz komšiluka. Cele noći smo pričali o strašnoj vojni.
"Moju majku je okrepio i izlečio moj povratak, pa skočila iz posetelje - kuva, sprema i ugađa mi. Da me
okrepi i u život vrati.
"Od naših suseda, posle proboja Solunskog fronta, još niko nije bio stigao domu svome. Došao u našu kuću
sve sam ženski svet. Mnoge žene su u crnini. Saznale za velika izgubenija u kojima su i njihovi najmiliji
stradali. Sada me majke pitaju za sinove, žene za muževe, sestre za braću: gde su, da li su preživeli i
Solunski front i kada će kući svojoj doći. A ja ćutim - ničiju nadu neću da ubijam...
"... Eto, tako je to bilo. A posle? Posle su počele, kada smo se malo okrepili i živce smirili i ojačali, prave
priče o velikoj vojni koju je srpska vojska izdržala...
"Kao da mi neko iz grudi kida srce..."
Niko da dočeka
I Stojan Erić je Era; rođen je u Sevojnu, a bio je ćata u Trećem prekobrojnom puku.
Krenemo u rat, na brzinu", sećao se Stojan. "Ispratila nas je, po starom običaju, preglasna kuknjava žena.
Idem i ja. Suze me mnoge ispratile. I što idem dalje, što se dalje odmičem od doma svoga - oko srca mi sve
teže. Nisam plašljiv, ali sam znao da se domu svome nećemo lako i brzo vratiti. Posebno mi je krivo bilo
što sam ćata u četi. Nikada pero nisam mnogo voleo. Puške pucaju, a ja - ćatišem. I veli meni komandir: - I
ti si, Stojane, neki čudan čovek. Što se stidiš svoga ćatisanja. Nije sramota ni s perom u ruci raditi za
otadžbinu. - A ja mu odgovorim: - Ama nije sramota, gospodine kapetane, ali opet bih više voleo da sam u
rovu sa drugovima... - I kapetan mi dozvoli da ostavim pero i latim se oružja.
"... I tako, sa oružjem, celo vreme rata, kroz najveće i najstrašnije bitke...
"A pred očima i u srcu jednako mi: kuća pod bregom, smežurano lice ostarele majke, lice moje žene Rajke.
Pred sam kraj rata bio sam ranjen u glavu na Solunskom frontu, ali nisam mogao da dočekam da mi rane
zacele. Želja za domom i najdražim u njemu bila je jača od svega..."
I, posle proboja fronta, Stojan Erić je, sa zavojima na glavi, uz napor, krenuo domu svome, u užički kraj:
"Glava mi u ranama i belim zavojima, ali želja ratnika koji se iz rata vraća domu svome bila je jača od
svega na svetu. Samo me je smrt mogla sprečiti da ne krenem dolinom Zapadne Morave.
"... Nekako stignem nadomak rodnog sela. U tom trenutku me bio obuzeo neizrecivi nemir. Od uzbuđenja
kao da mi neko iz grudi kida srce. A selo - tužna slika: opustelo, popaljeno - kao da je preko njega prešla
najstrašnija oluja i požar. Pitao sam se: zar niko nije ostao živ da dočeka ratnika koji se vraća iz rata?
"I, brzo sam se uverio: nije imao ko. Španska groznica je satrla ono malo naroda u selu što je preživeo
švapski teror, zlostavljanje i izgibenije.
"U mom Sevojnu, tek u pokojoj kući javljao se poneko živ, ali je još sve bilo u krevetu, u groznici, bolesno.
Po kućama lom. Bolesnici jaukali od tifusa i "španske groznice". Hteo sam, poput ranjene zveri, da
jauknem na kućnom pragu. Osetio sam kako se u meni ruši nešto strašno i neizrecivo...
"... Izašao sam pred kuću, seo na prag, zagledao se u daljinu: naše lepe hrastove šume iznad sela više nije
bilo. Breg je stajao golcijat kao ćelava glava. Sve je Švaba posekao i popalio, jer se naročito bojao šume.
Opet sam se okretao naokolo i činilo mi se da mi neko iz grudi još jače pokušava da iščupa srce...
Moja je kuća nekada bila puna čeljadi i punih ambara, dobrostojeće, bogato seljačko domaćinstvo. A sada -
čemer, tuga i jad: sve raskućeno i razvučeno. Ni čeljadi, ni ambara... Ustao sam s praga i u kuću više nisam
smeo da uđem od velike žalosti. Krenuo sam da obiđem njive i livade. Sve pusto i zaraslo u korov, a onda
sam okrenuo prema seoskom groblju. Bilo je gusto i prenaseljeno. Sve same nove i još sveže grobnice i na
brzinu izdeljane i nakrivljene krstače...
"... Po groblju sam se dugo spoticao. Klecao. Tražio sam nešto...
Eto, posle proboja Solunskog fronta u takvo sam selo došao i na takvo ognjište. Prekrstio sam se, upalio
deset sveća za svoje najmilije i s božjom pomoći zasukao rukave i počeo da obdelavam zemlju. Druge nije
bilo. Nabavio sam u Užicu dva mršava vola. Plug su vukla i pomagala mi da se skućim i sve počnem od
početka, a moja ruka je bila veoma umorna od tek minulog velikog rata..."

Sveća živom sinu

Ljubomir Tešić | 03. oktobar 2008.

Rat je sve rasto?io - otac umro, dva brata poginula, tre?i ostao invalid, a Milija ?ati?
stigao sav u ranama. Usiljenim maršom išlo se posle proboja u zavi?aj

KOD Bele Crkve ima jedno selo. Zove se - Koran. U njemu je rođen Milija Ćatić. U ratu je bio kaplar. Iz
njega se vratio sa četrdeset rana i „Karađorđevom zvezdom“ na grudima.
Čujmo njegovu potresnu priču o povratku ratnika iz „velike vojne“, kako je srpski zemlodelci u svojim
uspomenama nazivaju:
„Stigao sam u rodni kraj pred sam uskrs, devetnaeste. Služba nije dala da dođem ranije. Baš je kod Bele
Crkve bio prvi posleratni vašar, skroman i u sirotluku. Tu me je zateklo jutro. Teško se išlo, ali se
neprekidno, i danju i noću, prečicama, išlo samo što pre da se stigne. Među seljanima, na vašaru, bio je i
moj brat Dimitrije. Jedva sam ga prepoznao. Koračao je sa invalidskim štakama ispod pazuha. Granata mu,
kazao je, odsekla nogu do kolena tamo u jednoj od mnogih borbi na obali Drine. Nas dva brata smo se
zagrlila, poljubila i - preglasno zaplakala.
Onda smo se malo primirili. Kroz suze mi je rekao brat Dimitrije: - Naša braća Grujica i Zdravko su
poginula, a evo, ja sam se, iz rata, vratio bez noge. Gde su im grobovi? Ne zna se. Možda na Kajmakčalanu
ili Kožufu...
I dok sam sa bratom Dimitrijem na vašaru prepričavao strašne događaje o tek minulom ratu - ko je preživeo
a ko nije - neki dečaci su nas prepoznali i otrčali našoj kući, u Koran, i javili mojoj ostareloj majci da joj se,
pored Dimitrija bez noge, iz rata vratio, živ, i sin Milija. Zbunjena i zabrađena u crnu maramu žaleći dva
svoja najstarija sina, starica je brzo naputila kuću i potrčala mi u susret krivudavim seoskim sokacima. Sreli
smo se pred samim ulazom u zaseok.

Evo tvog groba

KADA me moja majka iz daleka ugledala, od silnog uzbuđenja pala je u nesvest. Dok sam ja krvario na
frontovima, do nje, u selo, stigla je šesnaeste vest da sam poginuo. Nesrećna moja majka i podušje mi je
davala, i na praznom grobu, vazda voštanice palila. Ja sam bio njen najmlađi sin i mene je najviše mazila i
pazila.
... Kada smo prošli pored groblja, brat Dimitrije je zastao, poveo me alejom i kazao: - Brate Milija, ovo je
tvoj grob...“ - Još sveća grobnica. U zemlju pobodena drvena krstača; nečija ruka upisala: „Milija Ćatić,
kaplar, ovde počiva. Nek mu je laka zemljica, rabu božjem. Amen.“
... Kada se moja majka povratila iz nesvestice, nije verovala da sam to ja, Milija, živ došao iz vojne. Da li
sanja ili joj se samo priviđa? Dugo me pipala i ljubila kako to samo majke mogu i umeju.
Onda smo zajedno oplakali naše mile i drage koji se nikada iz velikog stradanja nisu vratili. Znao sam da su
ostali tamo, na kajmakčalanskom visu, na samoj kapiji drage nam otadžbine. Nju su branili i voleli...
... A naša kuća - teška sirotinja. Rat je sve rastočio i razorio. Otac je umro, dva brata poginula, a Dimitrije
na štakama, težak invalid bez noge. Ja sam na telu imao bezbroj rana i na grudima tri odličja: „Karađorđevu
zvezdu“, „Ruski krst sv. Đorđa“ i „Obilićevu zlatnu medalju za hrabrost“... Pred kućom, u avliji, našao sam
samo jednu junicu i dve kokoške. Ambari su bili prazni, njive zapuštene i neuzorane. Tako je izgledao moj
povrat u Koran posle proboja Solunskog fronta.
Ranko Stojanović, podnarednik, ratovao je u Trećoj četi Devetnaestog pešadijskog puka. Mnogo smrtnih
iskušenja; zamršen i težak ratnički put. Ranko je u vojnu otišao čim je dobio poziv, u leto 1914. Krenuo je,
uz kuknjavu žena, iz rodnog sela Bogdanja kod Trstenika i tačno na vreme se javio na ratno odredište, a iz
rata se vratio na Tucindan 1918. Posle proboja Solunskog fronta, iz Debra je svedok ove potresne ispovesti,
Ranko, krenuo još sa dva druga, zemljaka iz kruševačkog kraja.
„To je bio najbrži i najuporniji usiljeni marš koji smo izdržali“ - sećao se Ranko. - Gonilo nas nešto snažno
i neizmerno što se ne može iskazati i opisati da što pre dođemo kućama i najdražim svojim familijama.
Podne je bilo minulo kada smo izašli na Belučko Brdo. Bilo je hladno. Retke i krupne pahuljice lepršale su
iz neba i zadržavale se na našim dugačkim francuskim šinjelima. Odozgo, sa brda, pred nama je pukao
širok vidik na Trstenik i dolinu Zapadne Morave...
... Na Belučkom Brdu smo zastali kao pred kakvom za nas najsvetijom bogomoljom. U isti mah smo sa
glava poskidali vojničke šlemove, prekrstili se i bacili na zemlju i počeli da je celivamo i suzama
natapamo... Bila je ovo naša, dobro znana, rodna zemlja. Tada sam, uzbuđen, kazao svojim drugovima: -
Hvala Bogu, vratili smo se živi iz onog strašnog pakla. Eno ga Trstenik, a ono tamo je moje selo
Bogdanje...
Sa Velučkog Brda, kao da smo krilati, sjurili smo se u selo Veluče. Seljaci su nas prepoznali, zaustavljali,
častili jelom i pićem i zapitkivali o ovom ili onom, a nama se tako žurilo da što pre stignemo svojim
najmilijim...

Srećo jedina

IZA Veluče sam se rastao sa svoja dva druga. Svak je krenuo prečicom domu svome. Ja sam udario preko
njiva i livada, pored gajeva. Stigao sam do Lopeša. Uz put sretnem seljaka: upregao u tarnice dve mršave
kravice pa iz šume vuče drva. Odmah me prepoznao. - Da li si ti to, Ranko? - Kazao sam: - ja sam, vraćam
se sa Solunskog fronta. A koji si ti? - Seljak je odgovorio: - Ja sam Vita Kokin. Ajde, sedi u tarnice da te
povezem do Trstenika...
„Bože, sada neka bude volja tvoja...“
„Ni u Trsteniku se nisam dugo zadržao“, svedočio je Ranko Stojanović o svom povratku kući. „Vuklo me
nešto neodoljivo da što pre stignem u Bogdanje. Uz put sam, samo da ga pozdravim, svratio do svoga
prijatelja Momira. Kuća mu prva na ulazu u selo...
... Prva je pred mene istrčala moja stara majka. Trčala je kao krilata meni u susret raširenih ruku. U suzama,
povikao sam: - Majko moja mila, poznaješ li me? - A starica, zabrađena u šamiju, nije umela, od velikog
uzbuđenja, da govori. Od radosti jezik joj se zavezao i noge odsekle. Jednostavno je, u jednom trenu, sela
na sred kaldrme. Tek je posle uspela, jednako se gušeći u suzama radosnicama, da progovori:
- Sine moj, srećo moja jedina...
Prišao sam joj, takođe, veoma uzbuđen i u suzama, uzeo za mršavu ruku i nežno kazao: - Dig se, majko
moja. - I podignem je sa kaldrme.
... A baš je u tom trenutku naišao i stric Đoka, pa se za tren oko mene iskupi celo selo. Moja žena, sa
detetom u naručju, sačekala me pred kućom. Ja sam u rat otišao tačno šesnaest dana posle venčanja. I svoje
rođeno dete nisam video u četiri godine krvave vojne. Poljubio sam ženu i dete, a zatim sam, ulazeći u dom
svoj, zastao i pobožno se prekrstio i prošaputao: - Bože, sada neka bude volja Tvoja... Ne želim da umrem.
Imam za koga i rašta i dalje da živim...
Već sledećeg dana povratnik iz rata, podnarednik Ranko, zasukao je rukave i počeo iz pepela da diže i
obnavlja dom i ugađa plodnoj pomoravskoj zemlji koja je toliko čekala na vredne ruke da hrani i nahrani
mnoga gladna usta.

Vaskrsao iz mrtvih
Ljubomir Tešić | 04. oktobar 2008.

Lazar nikada nije osetio takav strah, kao na povratku u Kova?evce. ?ak je i pse rat bio
istrebio, a ljudi su zebli u nemaštini

I OBREN Đorđević je bio podnarednik. Borio se u redovima Drugog pešadijskog puka. Iz “velike vojne”
kući se vratio sa sedamnaest teških rana koje je preboleo i “Karađorđevom zvezdom” na grudima.
U rodno selo Parunovac (Kruševac) Obren se vratio vrlo kasno, posle proboja Solunskog fronta, ali ne zato
što nije želeo nego zato što su ga sprečavale otadžbinske obaveze. On je 1928. godine svedočio:
“Na Solunskom frontu sam učestvovao gotovo u svim borbama, a kada smo, jednom, pred opšti juriš, upali
u bugarske rovove kod Sokolca, Bugari me raniše bombom. Iz tih rovova izneo sam trinaest rana i život mi
je visio o koncu. Tu zamalo da zauvek ostavim svoje kosti. Sećam se da nam je komandovao Milutin Pešić
i to beše na kamenjaru kod Veternika. Naš puk tu, bogami, dobro poteže...
...Demobilizacija me zatekla u Temišvaru, u štabu divizije. Granice se u Banatu krojile, bilo natezanja. Tek
sam posle krenuo u svoje selo. Dobio sam odsustvo. Uniformu još ne skidam, jer sam odlučio da postanem
profesionalni vojnik.
I, najzad, dođem u Parunovac, ali, gle čuda! - majka me ne može prepoznati. Gleda me s nevericom i sve
beži od mene. Ne mogu, veli, da verujem da je to moj Obren. Imao sam veliku bradu, veću nego pokojni
Nikola Pašić. Godinama se nisam ni šišao, ni brijao. Nije mi ni na um padalo.
Moja majka ne veruje da sam to ja, pa me pita: - A, junače, bogati, da li poznaješ moga Obrena? Da li je
preživeo ovo zlo od rata? - A ja kažem: - Ama, majko moja, pa ja sam tvoj Obren. - A ona odgovara: - A,
jok, sinko, poznajem ja dobro svoje dete...
I nikako da je ubedim da sam ja sin Obren.
Ali, gle nove nevolje: nije me prepoznala ni moja žena. Nije to Obren, šapuće i vrti glavom, sklanjajući se u
šljiviku.
Kada sam ušao u svoj rodni dom, zatičem oca: sedi pored vatre i ugarkom pali lulu duvana. I on se, takođe,
dugo kolebao: ko sam? Da li sam sin Obren?
Tek kada sam oca poljubio u ruku i progovorio, od radosti je skočio iz stolice i bacio mi se u zagrljaj. On,
siromah, pričao mi je kasnije, mislio da sam kakav Nemac, sa šlemom na glavi, koji se, iako je rat završen,
krije po planinama i ne predaje se.
...Nisu me prepoznale ni sestre. Morao sam odmah da se obrijem, kosu skratim i uljudim... Tako je bilo sa
mojim povratkom. I to su mi u životu bili najuzbudljiviji trenuci radosti i bola...”

Strah od istine

ČIM je prva mobilizacija sprovedena u Srbiji, u leto 1914. godine, Lazar Čonkić je prvi stigao na odredište
iz rodnog Kovačevca. Bio je artiljerac. Od tada, o Lazaru se godinama ništa nije znalo. U Kovačevcima se
dugo kazivalo kako je poginuo na Kosmaju, a neki su, opet, šesnaeste, tvrdili kako se udavio u Dunavu.
A onda se Lazar Čonkić, kao da vaskrsava iz mrtvih, kada je već od ukućana bio ožaljen i oplakan, vratio u
rodne Kovačevce. On je kazivao:
“Stigao sam jedne kišne noći tačno četiri godine i tri meseca posle odlaska u rat. Više i ne znam gde sve
nisam vojevao i to je duga i zamršena priča. Drumovi su bili mračni i kaljavi, a moji Kovačevci sasvim
pusti, u zgarištu, zatrveni. Idem, idem, oprezno, ali niotkuda glasa. Nigde žive duše. Čak i pse rat istrebio i
zatro. Nema ni njihova laveža iza srušenih taraba...
...U iscepanom šinjelu koji sam proneo kroz sve bitke Solunskog fronta, pokisao i zamoren, lagano sam se
kretao kroz selo, u kome sam se rodio, odrastao i zametnuo svoje kućno ognjište. Poznavao sam svaku
kapiju, svako drvo i tarabu, ali nikada, u ratu, nisam osetio takav strah i takvu zebnju kao ove mrkle jesenje
noći vraćajući se sa fronta. Plašio sam se da me neko ne ubije misleći da sam kakav Švaba sa kacigom na
glavi koji se krije po Srbiji iako je rat okončan.
I sve vreme mi je u mislima bilo pitanje: Šta je sa mojima?
Da li su mi živa deca? Da li se moj kućni krov održao u ovoj ratnoj nesreći i izgibeniju? Švapske horde su
harale i pljačkale svuda gde su prolazile.
Dolazeći kući iz rata, posle proboja Solunskog fronta, ja sam se najviše plašio - crne istine. A ona je: da mi
je sve pobijeno i zauvek zatrto!
Idući, u sebi sam šaputao u pomrčini: - Eno, ono je kuća, a iza nje Stanojeva livada. Ali, ne, neću još svome
domu, mislio sam... Prvo ću svratiti kod rođaka Radisava Boškovića, da izdalje čujem šta se sve u selu
događalo za ove četiri godine...
...I zakoračio sam prema Radosavljevom prozoru i zakucao u staklo. Iznutra se začuo glas: - Ko je? - Ja
sam kazao: brate Radisave, otvori. Naši smo...

Čije je ovo dete

RADISAV se sasvim iznenadio kada je u pomrčini ugledao svoga rođaka Lazara Čonkića.
“Pokušao sam, već u prvom trenutku, da iz njegovih očiju pročitam pravu istinu o mojima”, nastavlja svoju
priču redov Dunavske divizije. “Kazao sam: - Brzo, Radisave, govori šta ima novo u selu. Da li je sve živo
i zdravo u mome domu? - A on je rekao: Jeste, sva je nekako, uz mnogo patnje, preživelo švapsku
okupaciju i logore, ali nije zdravo. Rat nas je strašno osiromašio, nemamo, tako reći, nigde ništa...”
Ja sam tada odgovorio: “Važno je da se ostalo živo, a živa glava će opet sve steći i postići”.
Već me neko video i prepoznao, i brzo, prečicom, preko šljivika, otrčao i javio mojima da se iz velike vojne
vraćam živ i zdrav. Uskoro vidim: sva u crnini, oblivena suzama, u susret mi trči stara majka i pita: - Je li,
sine Lazare, što se nikada kući nisi javio iz vojne. Mnogo puta smo čuli da više nisi među živima, pa smo te
ožalili i oplakali i suzama te zalili...
A ja joj na to odgovorim: “E, majko, moja, kako da vam se javim? Da sam na ramenu imao trista a ne jednu
glavu, mislio sam da iz onih paklenih muka od 1914. pa do 1918. do proboja Solunskog fronta i kraja rata
nijednu neću moći da iznesem živu. Pa što uzalud da vas varam da sam živ kada nikada nisam znao da li ću
se vratiti ili ostati tamo odakle nema povratka...”
U tom trenutku jedan dečak uđe u sobu i pristupi mi da mi celiva ruku, a ja upitam: čije je ovo dete? - A
žena kaže: - Bog s tobom, Lazare! To je tvoj sin Voja! - onda sam rekao: - E, neka si mi, sine, živ i zdrav.
Dođi da se sada, na kraju vojne, upoznamo: ja sam tvoj otac Lazar...
... I više od velikog uzbuđenja nisam mogao da izdržim: u mojim očima zablistaše suze i poče nešto
neizrecivo bolno da mi se steže u grudima. Hteo sam da se izjecam i isplačem od nekog prigušenog
osećanja koji nisam mogao da objasnim...
... Odavno više nisam umeo da se radujem. Jednako su mi pred očima bile one slike sa čuka Kajmakčalana
u kojima su ljudi padali kao klasje žita kada se kosi... Sada sam netremice, u čudu, gledao svoga sinčića
Voju koga nisam mogao, posle četiri godine rata i patnje, da prepoznam. Uhvatio sam ga za ručicu, stegao,
a zatim poveo naokolo, po avliji, šljiviku i livadi, govoreći: - Evo, vratio sam se, sine moj Vojo...”

Četiri strašne oluje

Ljubomir Tešić | 05. oktobar 2008.

Ku?a Pavlovi?a, uvek puna radosti i imetka, li?ila je na zemunicu. U o?ima su nosili sliku
žetve 1914, mobilizacije i ispra?aja u suzama

OTAC i sin, Stevan i Savo Pavlović prošli su kroz sve srpske oslobodilačke ratove: turske, pa balkanske,
onda veliki, svetski. Kada se završio Drugi balkanski rat 1913. godine, otac je rekao sinu: - E, vala smo,
sine Savo, dosta ratovali. Sada je vreme da pogledamo u slobodi i svoju kuću i da se malo u miru
odmorimo. Da ambare napunimo...
Ali su nadanja u Pavlovićevoj kući, da je konačno došao dug i trajan mir, bila vrlo kratka. Baš su, u velikoj
mobi, žnjeli žito, kada su crkvena zvona objavila sveopštu mobilizaciju u Srbiji koja se diže na oružje
slobodu da brani. Iste večeri, seoski pozivar Savi je doneo poziv da se hitno javi na ratno odredište.
I, odmah je, zaprćen telećakom, čuturom, ratnom odećom i oružjem, gotovo trčeći, krenuo Sava Pavlović. I
ratovao je iz rova u rob, iz borbe u borbu. I, kako su kasnije svedočili njegovi drugovi: uvek prvi među
najhrabrijima!
Iz Pavlovićeve kuće su u veliku vojnu otišla tri brata. Sava se seća: - Ispratile su nas suze baka, majki i
žena. Kada smo se malo udaljili od sela, zagrlili smo se i zapevali: „Oj, Moravo, moje selo ravno...“
„I četiri godine su protutnjale kao četiri strašne oluje“, kaže u svome sećanju Sava Pavlović. „Sve vreme
rata sam mislio na svoj rodni kraj i likove dragih ukućana, ali mi se ta želja nije ostvarila sve dok nismo
probili Solunski front i nezadrživo krenuli na sever. Hteo sam da vidim ostarele roditelje i pod očinskim
krovom da, konačno, pronađem trajan mir. U sebi sam uvek nosio i sliku one naše žetve leta gospodnjeg
1914, mobilizacije i našeg ispraćaja. Želja mi je dušu razjedala samo da vidim svoje selo i svoje ukućane.
Kada smo front probili, čini mi se da smo krila dobili. U trčanju smo se, takoreći, preticali. Hteo sam što
pre da stignem na kućni prag svoga rodnog sela Jelovnika...“

Slutio nesreću

U nastavku svedočenja o povratku srpskog vojnika iz rata, Savo je napisao i ovo:

„I, hvala Bogu, dočekao sam i taj dan. Kada smo stigli do Čačka, sa još svoja dva druga, okrenuli smo
prema planini Rudnik, iza koje je moj rodni Jelovnik. Usput sam sreo svoga poznanika Dragoljuba
Nikolića. I on se vraćao iz velike vojne... Pešačili smo cele noći. Sunce se još nije ni pomolilo sa istoka
kada smo stigli do Gavrilovića kuća. Stari Gavrilović istrča pred nas, pa svojim očima ne veruje da smo to
mi, srpski ratnici i junaci, koji se vraćaju i, posle toliko vremena i pretrpljenih muka, donose slobodu. Kod
njega smo popili po čašu rakije...
„... Ulazeći u rodni Jelovik, dvaput sam opalio iz karabina. Onda pred nas istrča Bogdana, žena Đorđa
Nikolića. Ona se izljubi i izgrli sa nama, posle, bojažljivo, pogleda u mene i oči joj se ovlažiše suzama.
Slutio sam neku nesreću. Upitao sam uzbuđeno: - Kako su ukućani u mome domu? - Ona kaže: - Dobro su,
ali, nažalost, nisu svi na broju... - Pitam dalje: - Odlazeći u vojnu ostavio sam punu kuću čeljadi. Kaži mi
koga sam izgubio? - A Bogdana reče: - Brat Živomir ti je poginuo tamo negde na bugarskim kosama, a
Milutina su zarobili i mučili, pa je, kazivalo se ovde pod Rudnikom, na mukama, u švapskom ili
mađarskom, ropstvu i umro...
„I sada sam prvi put zaplakao od kada sam otišao od kuće u rat“, sećao se Sava Pavlović. „Pokušao sam od
starih roditelja da sakrijem suze. Stegao sam pesnice i lagano ušao u kuću, a ona - sva čađava i nekako
smanjena. U kući sam zatekao samo snaju, u crnini, udovicu. Otac i majka, ostareli, bili su na radu, negde u
polju, pa se vratili i čeprkali po avliji.“

Usahnule i reči

ULAZEĆI, nazvao sam, po običaju, Boga, ali nisam, posle, umeo nijednu reč da progovorim. Dođe u kuću
i druga snaja, takođe u crnini, Darinka, žena pokojnog Milutina, koji je, kao što sam čuo, umro negde u
ratnom zarobljeništvu. Ona je htela da mi priđe i da se poljubi, ali nije mogla - suze je obliše - rukama
prekri lice i pobeže, ridajući, iza kuće. Dugo sam slušao: skrivena u bunjištu, negde je bolno jecala i taj
jecaj me je naročito potresao...
„Kuća u kojoj je pre početka rata bilo toliko radosti i imetka, sad mi je ličila na hladnu i napuštenu ratničku
zemunicu.
Majka mi je, takođe jednako plačući, uporno ponavljala: - Živomira i Milutina više nemamo. Za kosti im se
ne zna u tuđini. I, kao što vidiš, sasvim smo osiroteli. Ali, Savo, sine, budi nam ti živ i zdrav, pa će svega
Bog dati...
„... Te noći sam opet sanjao rat, proboj Solunskog fronta, juriše. I taj me san dugo, nikada, nije napuštao.
Pitali su me ukućani, a naročito majka koja je bdela nad mojim snom, zašto tako nemirno spavam, a ja sam
ćutao. To nije moglo lako i jednostavno da se objasni.
„... Onda sam zasukao rukave i bacio se na posao. Počeo sam da obnavljam kuću. Kao crv Božji, radio sam
od zore do mraka: u zabranu sekao šumu i podizao štalu, podziđivao pragove, tesao nove proštace, orao
njivu Medušu, kopao. I znao sam: živeti se mora i rane ratne zaceliti se moraju. Vreme će učiniti svoje...“

Govorilo samo srce

Ljubomir Tešić | 06. oktobar 2008.

Golgotu dugu sedam godina prošao je Radosav Topalovi?. Okupatori su sve pokupili, ni
ekser u ku?i nisu ostavili

U selo Preljinu, drugog dana po novoj 1919. godini, na konju je stigao neobičan putnik. Bio je to Radosav
Topalović, borac Petog kadrovskog puka Drinske divizije. Ovaj vojnik je prešao sve golgote ove slavne
srpske jedinice i na kraju rata, posle proboja Solunskog fronta, dobio čin potporučnika. Domu svome iz rata
se vratio tačno posle sedam godina. Prošao je sva stradanja u dva balkanska i velikom svetskom. Vojnička
služba i služenje otadžbini nije znala za sentimentalnosti i lične želje.
U svojoj uspomeni na kraj rata i povratak domu svome Radosav je napisao i ovo:
“A želja je bilo neizmerno mnogo. One su me gonile da žurim prema Preljini. Udarim na konju preko
Zvornika, Valjeva, pa preko Suvobora i Čačka, meni dobro znanim putevima i stazama. Najzad sam stigao
u svoju dragu Preljinu. Jahao sam na konju dva dana i jednu noć. Bez odmora. Samo sam ponekada puštao
konja da malo predahne, i negde, uz put, kod kakvog seljaka, pojede šaku sena... Oko sedam ujutru ujahao
sam u rodno selo. Jutro je bilo hladno, ali tiho, tihano. Po snegu sam video trag nečijih stopa, a bela prtina
vodila je pravo kući Topalovića. Ovaj trag me obradovao, jer je govorio da tamo, u mome domu, ima, na
moju sreću, i živih. Čiji li su ovo tragovi?

Tragovi u snegu

Škripalo je pod kopitama konja, sećao se Radosav Topalović. Iz krovova oniskih seljačkih kuća, koji su bili
pokriveni debelim naslagama snega, izbijao je pramen plavog dima i gubio se u hladnom pokrovu niskog
neba. Lagano sam se orijentisao i snalazio. Vraćam se domu svome posle punih sedam godina ratovanja...
Obuzela su me čudna osećanja. Nisam verovao da je ovo stvarnost i da, posle toliko smrtnih iskušenja u
kojima mi je glava svaki put bila u torbi, opet, živ, dolazim u svoju dragu Preljinu. Da li je moguće da opet
vidim stare zabrane, kuće i kolibe?
Onda sam zaustavio konja i glasno rekao: - Ovde si vojniče Radosave. Ovo je tvoj dom... - I skočio sam sa
konja koji je počeo da frkće. Odmah sam zapazio: okolo kuće nema ograde. Sve tarabe i plotovi
polomljeni, a lepi, veliki šljivik, ponos nas Topalovića, bio je, do jednog stabla, isečen. Ostali samo panjevi
koji su žalosno virili iz snežnog nanosa.
Zatim sam viknuo, a glas mi je, od prevelikog uzbuđenja, podrhtavao: - Ej, domaćini, ima li koga? - Čuše
se glasovi iz kuće: - Ima, ima... - I prvo istrča čopor dece. Ova lica su mi bila strana i nepoznata. Samo sam
u licu jedne devojčice poznao svoju najstariju ćerku... I gledam ih, u suzama: sve golo, boso, jadno i
zapušteno. Deca skakuću, bosonoga i promrzla, oko mene i konja i pitaju se: ko je ovaj nepoznati putnik na
konju, u vojničkoj uniformi?
“Joj, Bože, kazao sam preglasno, kako ovo sve sada izgleda, a kada sam, 1912. krenuo u vojnu, kuća je bila
u veselju i radosti, puna svega i svačega, a sada - deca gola, bosa, gladna i jadna. Dom sasvim opusteo i
zapušten...
... Uhvatio sam hladnu rukicu devojčice Biljane, privukao je sebi, poljubio i upitao: - Ćero moja, poznaješ li
me? Ja sam tvoj tata Radosav. - I nisam mogao odoleti: lice mi orosiše suze. I sva deca, u čoporu,
zagrcnuše i zaridaše. Plač je zagušio svaku reč. Jer se dobro zna: kada srce govori, usta ćute...

Očeva sreća

Zatim sam se sagao i ušao u kuću. Kraj ognjišta sam zatekao starog oca. Čiča obnevideo i potpuno oslepeo.
- Oče, oče - kazao sam, prišao mu, uzeo njegovu staračku ruku i poljubio je. Onda sam čuo, kako,
uzbuđeno, kaže: - Joj, da li si ti to, sine Radosave? Da li je moguće da si preživeo tri strašne vojne koje su
na Srbiju legle i živ se kući vratio? - Jeste, ja sam, oco, vratio sam se živ posle sedam godina ratovanja...
... Dobro sam zapamtio kad je moj otac izgovorio ove reči:
- E, srećno mi ovo jutro, sine Radosave. Sada više ne žalim umreti... - I starac je hteo još nešto da kaže,
kakav je krvavi boj bio na Kožufu i Kajmakčalanu, o čemu su oni već slušali mnoga svedočenja, ali mu
usne zadrhtaše i reči se na njima slediše, a iz njegovih slepih očiju kanuše dve krupne suze...
I saznam: Pranjani prepolovljeni i zapusteli. Mnoge kuće i brojna domaćinstva sasvim zatrta. Zatro ih rat i
velika izgibenija koja je neprijatelj doneo. Kada sam kretao u tri vojne sve je iza mene ostalo drugačije.
Domaćinski koševi i ambari bili puni žita. Domovi puni vesele i zdrave čeljadi... A tako je bilo i u mojoj
kući. A sada? Sada sam u našoj avliji našao samo jednu junicu i šest kokošaka bez petla. Ali, i to je
slučajno ostalo, jer je neprijatelj odnosio sve našta je naišao.
... A ipak: živeti se moralo. Život se nastavljao. Tri rata sam preživeo. Sada sam počinjao četvrti - onaj koji
se zvao: borba za život! Zasadio sam u proleće novi voćnjak. Kupio plug i dva vola. Okupatori su u ratu
sve pokupili i od gvožđa oružje lili da nas sa njim tuku. U kući nisu ostavili ni eksera...

Visoka cena rata

Ljubomir Tešić | 07. oktobar 2008.

Sima Markovi? iz Blaznave kod ku?e nije zatekao oca, majku, ženu, brata i dvoje dece,
ali se moralo dalje. Švabe su zatrle ?itav kraj, pa je i manastir opusteo

I svedočenje Sime Markovića je potresno i uzbudljivo, a napisano je i izgovoreno iz srca, iskreno:

"U onaj veliki rat sa carem ili ćesarom Franjom Jozefom ja sam iz svoga rodnog sela Blaznave, sa padina
planine Rudnik, kao podnarednik, u rat stupio odmah, bez čekanja i oklevanja. Uz onaj bugarski rat bio sam
proizveden za podoficira. Bio sam nišandžija Prve poljske baterije brzometnog diviziona Šumadijsske
divizije drugog poziva. Nosilac sam "Karađorđeve zvezde", a odličje sam dobio na predlog svih vojnika
moje jedinice, jer su ocenili da sam najhrabriji...
... U ratu sam zadobio sedam rana od šrapnela, a četiri na Solunskom frontu, mesecima ležeći u rovu i
puneći top granatama. Svaki put sam rane iscelio i stajao uz svoj top. I tako, sve do proboja Solunskog
fronta, a moj najsrećniji dan je bio kada smo sa Kajmakčalana potisli Austrijance, Nemce i Bugare i krenuli
u nezaustavljivi juriš prema severu, našoj dragoj Srbiji. Kažem da tu nije bilo više sile koja je mogla da
zaustavi taj juriš. Borili bi se i golim šakama samo da stignemo u našu ratom izmrcvarenu otadžbinu koju
smo u tuđini toliko sanjali i priželjkivali. Nije ni umora, ni odmora. Samo napred i napred, što brže, što
pre...
Gotovo sam trčao sve do Čačka. Odatle krenem kući sa još dvojicom drugova, nekim Anđelkom
Nedeljkovićem i Milivojem Stefanovićem iz Stragara podno Rudnika. Ja sam nosio austrijski karabin, neka
mi se nađe, zlu ne bilo, za svaki slučaj... U Milanovcu nas uhvati noć. Tu večeramo u nekoj meani,
napunimo čuturice rakijom, a u torbama smo imali tvrdog hleba i pekmeza još sa Solunskog fronta. Preko
planine dođemo u Majdan, a dalje ne znamo puta... Stefanović, vidim, poče da zastaje. Hajde da ga
sačekamo. Hladno, kiša, nesreća... Kad eno ga on - jedva ide. Veli nam: - Braćo moja, smrklo mi se nešto
pred očima - Šta da radimo? Naložimo vatru pod jednom bukvom. Uzmemo malo rakijice, leba i pekmeza i
- Bog te veselio! Odmarali smo se jedno dva sata dok Stefanović malo dođe sebi...

Kuća ogluvela

ZAJEDNO smo išli još par kilometara, a onda, kod jednog bukovog panja, toga se dobro
sećam, rastanemo se. Ja sam nastavim put, a staza zarasla, izgubila se, jer njome nikom,
godinama, nije gazio. Zalutam pa se opet vratim do onog bukovog panja. S mukom sam
se na obroncima, nakada, dobro znane planine, snašao. A kada sam stigao gore do
manastira, počnem da dozivam, ali kraj opusteo - niko mi se ne odaziva. To me još više
uplaši. Da okupatori za vreme rata nisu pomorili i istrebili čitav kraj?
"I manastir gluv - nigde žive duše. I njega Švabe zatrle.
I onda udarim preko nekih zapuštenih vinograda, a zatim kroz državnu šumu. Najednom,
iza mojih leđa, neko opali četiri metka. Pomislio sam u sebi: - Vidi zla! Prošao sam tolike
frontove i golgote, preživeo proboj Solunskog fronta, pa zar sada, na domaku doma
svoga, glavu da izgubim. I sa puškom na gotovs, kroz šumu, oprezno, nastavim put...
Kada sam pošao u veliku vojnu, kod kuće sam ostavio majku, ženu i dvoje maloletne
dečice i brata koji je, zbog teške bolesti, vraćen s fronta.
I primaknem se kući: gluva noć i prohladna novembarska kiša, pa me sve jeza podilazi na
kakvo ću tužno ili veselo saznanje naići, jer o svojima, gotovo sve vreme rata, ništa nisam
čuo...
Stanem pod prozor i čujem: neko unutra kuka, a do zore je bilo još čitav sat. Zakucam na
vrata, ali niko se ne odaziva. Utišala se i ona kuknjava. Viknem nekoliko puta: - Otvorite!
- Ali se vrata ne otvaraju. Oko srca mi je bilo još teže. Probio me hladan znoj. Šta ću?
Gde ću?

Strah od nepoznatog

ODEM do stričeve kuće, ali, gle čuda! I oni se uplašili, pa niko neće da otvori. Najzad se
javi jedan ženski glas: - Putniče, ko si i šta hoćeš? - A ja odgovorim: - Ja sam, Sima koji
se vraća iz velike vojne domu svome...
Bila je to strina Dragojla. Prepoznala mi glas. Čujem je: - Da li si ti to, pisaru? - Tako su
me zvali, jer sam bio pismen. Izučio sam osnovnu školu pod Rudnikom. Kazao sam: - Ja
sam, pisar. A šta je ovo kod moje kuće. Zašto se kuka? - Strina reče: - Uđi da ti sve
kažem.
Uđem. Izljubismo se i pozdravismo, i ona reče: - To kuka i nariče snaja Milesija, jer ti je
skoro brat umro...
I poče da mi priča velike nevolje koje su preživeli za vreme švapske okupacije... Već se
bilo razdanilo i ja sam krenuo svome domu. Tamo sam našao samo snaju Milesiju i
mlađeg brata koji me nije poznao.
I tužno saznanje: moja majka je umrla, moja žena je umrla, pomrlo je i oboje moje dece, i
brat je umro, i moj otac je umro. I sve, sve se izmenilo za vreme četiri ratne godine...
U svom potresnom sećanju Simo Marković je dopisao i ovo:
"Tako sam, braćo i sestre, platio rat i stekao najveće odlikovanje koje nosi ime našeg
slavnog vožda Karađorđa. Ali, hvala Bogu, tako se moralo, jer je to sloboda otadžbine od
nas tražila..."
(KRAJ)