Ф. М.

Достојевски

БЕДНИ ЉУДИ

Наслов оригинала:

Бедные люди
Ф. М. Достевский
1846.

Превео са руског:
Др Милосав БАБОВИЋ

ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ »РАД«

БЕОГРАД 1962.

MMXV
 О, брате, и ти наши приповедачи! Неће да ти напишу нешто корисно, пријатно, па да се човек
топи у сласти кад чита, него копају испод земље оно најцрње! ... Ја бих им забранио да пишу! Па на
шта то личи: читаш ... и нехотице се замислиш — и онда ти свакојаке глупости падну на памет. Лепо
бих им забранио да пишу: баш бих им сасвим забранио!

Кнез В. Ф. Одојевски
 8. априла

Најмилија моја Варвара Алексејевна!

Јуче сам био срећан, пресрећан — неизмерно срећан! Ви сте ме макар и једном у животу
послушали, јогунице једна! Увече, око осам сати, пробудим се (ви знате, мила моја, да волим да
одспавам сат-два после рада), узмем свећу, спремим хартију, зарежем перо, одједном случајно
бацим поглед — верујте, срце ми заигра! Значи, ви сте ипак разумели шта сам хтео, шта ми је
срдашце желело! Видим — крајичак завесице на вашем прозору је савијен и закачен за саксију са
здравцем, тачно, тачно како сам вам пре помињао; тада ми се учини да је и лишће ваше промакло
поред прозора, да сте и ви према мени из собице ваше гледали, да сте и ви о мени мислили! А како
ми је било криво, душице, што мило лишће ваше нисам могао добро да видим! А било је време кад
смо и ми јасно видели, мила моја. Старост није радост, рођена! Ето, и сад ми све нешто игра пред
очима; чим порадиш увече, напишеш нешто, ујутру ти очи поцрвене и сузе теку — тако да ме чак
буде стид од света. Али ипак, у мојој је машти заблистао ваш осмех, анђелчићу мој, ваш благ,
љупки осмех; и у срцу ми је било исто осећање као оно онда кад сам вас пољубио, Варињка —
сећате ли се, анђелчићу? Знате ли, душо моја, чак ми се учинило да сте ми тамо прстићем
запретили? Је ли тако, враголанко? Свакако све то подробније опишите у вашем писму.
А како вам се чини наша досетка у погледу ваше завесице, Варињка? Дивно, зар не? Радим ли,
идем ли да спавам, пробудим ли се, и ја знам да и ви тамо на мене мислите, да ме се сећате, да сте
и ви здрави и весели. Ако спустите завесу — значи, збогом, Макаре Алексејевичу, време је да се
спава! Ако подигнете — значи, добро јутро, Макаре Алексејевичу, како сте спавали, или — како је
ваше здравље, Макаре Алексејевичу? А што се мене тиче, ја сам, хвала створитељу, здрава и весела!
Видите ли, душице моја, како је то весто смишљено; ту нам ни писма нису потребна? Јелте да је
досетљиво? А досетка је моја! Па зар нисам мајстор у тим стварима, Варвара Алексејевна? Јављам
вам, мила моја Варвара Алексејевна, да сам ноћас добро спавао, и против очекивања, чиме сам
веома задовољан; премда ти се у новим становима, тек што се доселиш, никад не спава; све некако
није потаман! Устао сам данас чио као соко, мили ми се да живим. Како је лепо данас јутро, рођена!
Код нас су отворили прозорче; сунашце сија, птичице цвркућу, ваздух одише пролећним мирисима,
и сва је природа оживела — но, и све остало је томе одговарало; све као што треба да буде у
пролеће. Данас сам чак и сањарио доста пријатно, и то све о вама, Варињка. Упоредио сам , вас са
птичицом небеском, створеном људима на радост а природи за украс. Сместа сам помислио,
Варињка, да и ми, људи који живимо у бризи и силном немиру, морамо завидети безбрижној и
невиној срећи небеских птица — но и остало све тако исто, томе слично; то јест, ја сам све таква
удаљена поређења правио. Имам једну књигу, Варињка, у којој је исто све то веома потанко описано.
Ја то стога пишем, што сањарења бивају разна, мила моја. А сад је, ето, пролеће, па и мисли долазе
све тако пријатне, живе, занимљиве, и сањарења су некако нежна: све је ружичасто. Зато сам то све
и написао; а, уосталом, све сам то узео из књиге. У њој писац исказује такву исту жељу у стиховима
и пише — Зашто нисам птица, птица грабљивица!
Па и тако даље. Тамо има још и других мисли, али нека их! Него, куд сте то јутрос ишли,
Варвара Алексејевна? Ја се још ни у канцеларију нисам спремао, а ви сте, баш као права птичица
пролећна, прхнули из собе, па преко дворишта прошли тако весело. Како сам се радовао гледајући
вас! Ах, Варињка, Варињка! не тугујте; сузама се туга не може олакшати; то ја знам, мила моја — то
из искуства знам. Сад сте тако мирни, а и здравље вам се мало поправило. А како ваша Федора? Ах,
како је то добра жена! Ви ми, Варињка, напишите како са њом сад тамо живите, јесте ли потпуно
задовољни? Федора је, истина, мало џандрљива; али ви се на то не осврћите, Варињка. Нека је! Она
је тако добра. Ја сам вам већ писао о нашој Терези — и она је добра и поуздана жена. А колико сам
страховао због наших писама! Како ли ћемо их слати? Кад оно као да нам је сам бог на срећу
послао Терезу. То вам је жена добра, кротка, ћутљива. Али наша газдарица је просто бездушна.
Сатире је радом као неку стару крпу!
 Али, у какву сам јазбину доспео, Варвара Алексејевна! И то ми је стан! Пре сам живео као неки
глуваћ, знате и сами: — мирно, тихо; код мене се и мува могла чути кад пролети. А овде граја, вика,
галама! Та ви још и не знате како је овде код мене. Замислите, на пример, један дуг ходник, потпуно
мрачан и прљав. С његове десне стране је шлеп зид, а с леве све врата па врата, као хотелске собе, све
се тако у реду протежу. Ето, та одељења се издају под најам, а у сваком је по једна собица; живе у
једној и по двоје, и по троје. Реда не тражите — прави Нојев ковчег! Уосталом, људи су, изгледа,
добри, све неки образовани, школовани. Ту је један чиновник (он негде ради у литерарној струци),
човек начитан: и о Хомеру и о Брамбеусу, и о разним тамо њиховим писцима прича, о свему прича
— паметан човек!
И два официра овде станују — непрестано се картају. Један поручник корвете станује ту, и Енглез
учитељ. — Него, чекајте, мила моја, мало ћу вас забавити; описаћу вам их у идућем писму
сатирички, то јест такви су они сами по себи, са свим појединостима. Газдарица наша, врло мала и
прљава старица, по цео дан иде у папучама и у шлафроку, и читав дан само Терезу грди. Ја станујем
у кујни или, тачније речено, ево како: овде поред кујне има једна соба (а наша кујна је, морам вам,
приметити, чиста, светла, веома лепа), омања собица, скроман један кутак... то јест, још боље
речено, кујна велика, са три прозора, па према попречном зиду има преграду, тако да му дође као
још једна соба, одељење прекобројно; све пространо, удобно, има и прозор, и све; једном речју,
потпуно удобно. Но, ето, то вам је мој кутак. Али зато немојте мислити, рођена, да ту има нешто
друго и да то има некакав тајанствен смисао; да је то, на пример, кујна! — то јест ја, истина, баш у
тој истој соби иза преграде станујем, али ништа не мари; ја од свих засебно, скромно живим,
сасвим повучено живим. Наместио сам постељу, сто, орман, две столичице и икону сам обесио.
Истина, има и бољих станова, можда их има и далеко бољих, али удобност вам је најглавнија ствар;
јер ја то све због удобности, и не мислите да је то због нечег другог. Ваше прозорче је прекопута
моје собе, преко дворишта; а двориште је уско, у пролазу могу да вас видим — ипак ми је, јаднику,
пријатније, а и јефтиније. Овде код нас најгора соба са храном стаје 25 рубаља у асигнацијама. Није
за мој џеп! А мој стан стаје седам рубаља у асигнацијама и храна пет рубаља у сребру, што чини 24
и по, а пре сам плаћао тачно 30, али зато сам се морао много чега одрицати: чај нисам увек пио, а
сад сам, ето, уштедео и за чај и за шећер. Оно, знате, рођена моја, не пити чај — то је некако
срамота; овде је све имућан свет, па ме је зато срамота. Због света га и пијем, Варињка, реда ради,
због тона; а што се мене тиче — свеједно ми је, нисам пробирач. Сад додајте још и за џепарац — ипак
човеку нешто затреба — па чизмице неке, оделце, зар може много да ми преостане? Ето вам читаве
моје плате. Али ја се не буним и задовољан сам. Мени је довољно. Ево већ неколико година ми је
довољно; а добијам и награде понекад. А сад збогом, анђелчићу мој. Купио сам вам две саксије са
здравцем и геранијумом — није скупо. А ви можда и резеду волите? Има и резеде, само ми
напишите; али знате, све ми то што подробније напишите. Него ви немојте ништа да мислите и
бринете, рођена моја, због мене што сам такву собу узео. Не, на то ме је удобност нагнала, само ме
је удобност довела у искушење. Јер ја, рођена моја, новац скупљам — на страну остављам; имам ја
парицу. Не обраћајте пажњу на то што сам тако смеран да би ме, изгледа, и мува крилом оборила.
Не, рођена моја, ја не заборављам себе, и карактера сам сасвим таквог како доликује човеку чврстог
и спокојног духа. Збогом, збогом, анђелчићу мој! Расписао сам се јутрос — готово два табака, а
одавно је већ време да идем у канцеларију. Љубим вам прстиће, рођена моја, и остајем ваш
најпокорнији слуга и највернији пријатељ МАКАР ДЈЕВУШКИН

P. S.

Једно вас молим: одговорите ми, анђелчићу мој, што је могуће подробније. Уз ово вам шаљем,
Варињка, фунту бомбона; па у здравље их поједите, и ако бога знате за мене не брините и не
замерите ми. Е, а сад збогом, рођена.

П. Г. Макаре Алексејевичу!
 Априла 8.

Знате ли да ћу, најзад, морати сасвим да се посвађам с вама! Кунем вам се, добри Макаре
Алексејевичу, да ми је чак тешко да примам ваше поклоне. Знам шта вас стају, колико се одричете
и лишавате онога што вам је најпотребније. Колико сам вам пута говорила да ми не треба ништа,
баш ништа, да нисам кадра да вам вратим и она доброчинства којима сте ме досад обасипали. И
шта ће ми те саксије? Добро, здравац још којекако, али зашто геранијум? Довољно је неопрезно
рећи само једну реч, као рецимо о том геранијуму, а ви га одмах купите. А сигурно је скупо? Какви
су му дивни цветови! Угасито црвени са крстићима. Где ли сте то нашли тако леп геранијум?
Ставила сам га насред прозора, на највидније место; на под ћу ставити клупу, а на клупу ћу још
ставити цвећа; само чекајте док се и ја мало обогатим! Федора не може довољно да се нарадује; код
нас је сад прави рај у соби — чисто, светио! Добро, а зашто ове бомбоне? И, бога ми, одмах сам по
писму погодила да код вас нешто није у реду: — и рај, и пролеће, и мириси се разлежу, и птичице
цвркућу! Шта ли је ово, рекох? Да нема ту и стихова? Јер, бога ми, само још стихови недостају у
вашем писму, Макаре Алексејевичу! И осећања нежна, и сањарења у ружичастој боји — све је ту! На
завесу нисам ни мислила; мора да се сама закачила кад сам саксије премештала; ето вам!
Ах, Макаре Алексејевичу! Ма шта ви причали, ма како срачунавали своје приходе да бисте ме
преварили, да бисте ми показали како све своје приходе трошите само на себе, од мене ништа
нећете затајити и сакрити. Јасно је да ви због мене откидате себи од уста. Зашто вам је, на пример,
пало на памет да узмете такав стан? Та ту вам сметају, узнемирују вас; тескобно вам је и неудобно.
Ви волите самоћу, а чега ту све нема око вас! А ви бисте могли далеко боље живе ти с обзиром на
вашу плату. Федора каже да сте раније кудикамо боље живели но сад. Па зар сте ви тако сав свој
живот провели, у самоћи, у оскудици, без радости, без пријатељског срдачног разговора, узимајући
под најам ћошкове код туђих људи? Ах, добри пријатељу, како вас жалим! Па бар здравље своје
чувајте, Макаре Алексејевичу! Кажете да вам вид слаби, па бар немојте писати при свеци; што
пишете? Ваша ревност у служби је сигурно и без тога позната вашим старешинама.
Још једном вас преклињем, не трошите на мене толики новац. Знам да ме волите, али ни ви
сами нисте богати... И ја сам данас радосна устала. Било ми је тако лепо; Федора је већ увелико
радила, а и мени је посао нашла. Тако сам се обрадовала; само сам отишла да набавим свилу, па сам
се одмах латила посла. Целог јутра ми је било тако лако око срца, била сам тако весела! А сад опет
све неке црне мисли, тужна сам, тишти ме нешто на срцу.
Ах, шта ли ће бити са мном, каква ли ће бити моја судбина! Тешко ми је што сам у таквој
неизвесности, што немам никакве будућности, што не могу ни да претпоставим шта ће са мном
бити. У прошлост ми је страшно и погледати. Тамо је све тако тужно да ми се срце чепа кад само
помислим. Док сам жива, тужићу се на зле људе који су ме упропастили!
Смркава се. Време је да се латим посла. Хтела бих о много чему да вам пишем, али немам
времена, посао је везан за рок. Треба да пожурим. Наравно, писма су лепа ствар; поред њих ипак
није тако досадно. А зашто који пут не свратите код нас? Зашто, Макаре Алексејевичу? Та сад вам је
близу, а и времена вам понекад слободног преостане. Свратите, молим вас! Видела сам вашу Терезу.
Она је, изгледа, болесна; жао ми је било ње; дала сам јој двадесет копејки. Дај Умало што не
заборавих: свакако ми напишите све, што је могуће опширније, о свом живовању. Какви су то људи
око вас и живите ли добро с њима? Много бих хтела да све то знам. Пазите, свакако ми напишите!
А данас ћу већ намерно онај крајичак завесе завити. Лежите раније; синоћ сам до поноћи видела
код вас светлост. А сад збогом. Данас ми је и тешко, и досадно, и тужно! Такав је ваљда дан! Збогом.

Ваша ВАРВАРА ДОБРОСЈОЛОВА

Априла 8.

Поштована госпођице Варвара Алексејевна!

 Да, драга моја, да, рођена моја, ваљда ми је, јаднику, данас такав дан судбина доделила. Да,
нашалили сте се са мном, старцем, Варвара Алексејевна! Уосталом, сам сам крив, за све сам крив!
Ко ме је терао да се под старост, са чуперком косе на глави, упуштам у авантуре и у
двосмислености... И још ћу вам рећи, рођена, чудан је понекад човек, врло чудан. И, господе боже!
о чему само не започне разговор и куд све не одлута! А шта изађе из тога, шта произлази из тога? Па
баш ништа не произлази, или изађу такве бесмислице да бог сачува! Ја се, рођена, не љутим, него
тако — тешко ми је само да се сећам свега, и тешко ми је што сам вам писао тако у фигурама и
глупо. Па и у канцеларију сам данас дошао као неки кицош и фићфирић; сјај ми је некакав био у
срцу. У души ми је, без икаквог разлога, био прави празник; све ми се милило! Латих се аката са
великом ревношћу — али шта изађе после из тога! Јер после кад боље погледах, све некако бесе као
и пре — и јадно, и суморно. Све оне исте мрље од мастила, све исти столови и акта, а и ја сам исти,
онакав какав сам био, потпуно сам такав исти и остао — па шта ми је требало да на Пегазу јашем? И
откуд све то? Зато што је сунце извирило и небо се заплавило! Зар отуд? И какви мириси, кад чега
све нема у нашем дворишту испод прозора! Значи, све се то мени из глупости учинило. Јер, дешава
се да човек тако залута у својим рођеним осећањима, па наприча бесмислице. А то ни од чега
другог не долази но од сувишне глупе ватрености срца. Кући нисам дошао, него сам се довукао; без
икаквог разлога ме је заболела глава. Тако вам је то увек — једно друго вуче. (Мора бити да су ми
леђа назебла.) Обрадовао сам се, будала будаласта, пролећу, па пошао у танком шињелу. И у мојим
осећањима сте се преварили, рођена моја! Њихов излив сте сасвим погрешно разумели. Само ме је
очинска љубав одушевљавала, једино чиста очинска љубав, Варвара Алексејевна. Јер ја вама
замењујем рођеног оца, зато што сте јадно сироче. То вам искрено говорим, од срца, по родбински.
Јер како било да било, ја сам вам бар далеки рођак; иако сам вам, што каже пословица, девете
пећке жарило, ипак сам вам род, и сада најближи рођак и заштитник. Јер тамо где сте понајпре
имали право да тражите заштиту и одбрану нашли сте издајство и увреду. А што се тиче стихова,
рећи ћу вам, рођена, да мени не личи да се у овим годинама вежбам у састављању стихова Стихови
су глупост! Због стихова и у школама сада децу туку... ето, шта је, рођена моја.
Шта ми ви то пишете, Варвара Алексејевна, о удобностима, о миру и о разним стварима? Рођена
моја, ја нисам ни мрзовољан, ни пробирач — никада нисам боље живео него сада. Па зашто онда под
старе дане да извољевам; сит сам, одевен, обувен; па што да смишљам и измишљам! Нисам
грофовског рода! Отац ми није био племић и са свом својом породицом био је по приходима
још сиромашнији од мене. Нисам ја маза! Уосталом, ако ћемо право да говоримо, у мом старом
стану ми је све било кудикамо боље: слободнији сам тамо био, рођена моја... Наравно, и овај ми је
стан добар, чак је у нечему и пријатније, па, ако хоћете, и разноврсније; ја против тога ништа не
велим, али ипак ми је старог мог стана жао. Ми стари, то јест у годинама људи, на старе се ствари
као на нешто рођено навикнемо. Тај ми је станчић, знате; био тако мали; зидови су били... него
зашто о њима говорити! — зидови су били као и сви зидови, није ствар у њима, него успомене на
сву моју прошлост изазивају сету у мени. Чудна ствар, тешко ми је, а успомене ипак као да су
пријатне. Чак и што је р ђаво било, на што сам се понекад и љутио, и то се у сећању некако
пречишћава од ружног и јавља се у мојој машти као нешто привлачно. Мирно смо живели, Варињка,
ја и моја газдарица, покојна старица. Ето, и те старице се сад сећам са тугом у срцу. Добра је то
била жена и није ми много наплаћивала за стан. Обично је плела од разних парчади покриваче
неким врло великим иглама; само се с тим бавила. Свецу смо заједничку имали, па смо за истим
столом и радили. Имала је унучицу Машу — сећам је се још као детета — сад ће већ бити девојче од
око тринаест година. Била је тако несташна, весела, стално нас је засмејавала; ето, тако смо нас
троје живели. Тако, у дуго зимско вече седнемо за округли сто, попијемо чај, па се онда и
прихватимо посла. А старица, да Маши не би било досадно и да не буде несташна, почне, тако, да
прича приче. И какве су само то приче биле! Не само дете, већ и разборит и паметан човек не може
сит да их се наслуша, шта има! И ја сам, често, запалим своју лулу, па се тако занесем да заборавим
и на посао. А дете, та враголанка наша, тек се замисли; наслони се руменим обрашчићем на ручицу,
своја лепа усташца отвори, па чим буде каква страшна прича, -а она се одмах сва припије уз
старицу. А ми смо је са уживањем посматрали; и не приметимо да је свеца изгорела, не чујемо
понекад како напољу бесни мећава и брише вејавица. Лепо смо живели, Варињка; и тако смо скоро
читавих двадесет година заједно проживели. Али шта сам се ја ту запричао! Вама се, можда, таква
тема не допада, а ни мени није тако лако да се сећам тога — нарочито сада. Сумрак је. Тереза нешто
послује; мене глава боли, а и леђа ме мало боле, па су ми и мисли некако чудне, као да ме и оне
боле; тужан сам данас, Варињка! А шта ми ви то пишете, рођена моја? Како да дођем код вас? Шта
би на то, мила моја, људи рекли?
Јер морао бих преко дворишта прећи, наши би приметили, распитивали би се — почело би да се
прича, разнеле би се сплетке, и читавој ствари би дали други смисао. Не, анђелчићу мој, боље ће
бити да вас сутра на бденију видим; то ће бити разборитије и за нас обоје безопасније. И не
замерите ми, рођена, што сам вам овакво писмо написао. Кад сам га прочитао, видео сам да је
читаво некако неповезано. Ја сам, Варињка, стар, нешколован човек; у младости нисам учио, а сад
ми у главу ништа не би ишло и кад бих почео поново да учим. Признајем, рођена, да нисам мајстор
у описима и знам и без туђег указивања и подсмевања да чим хоћу да напишем нешто сложеније —
да ћу глупости натрабуњати. Видео сам вас данас на прозору, видео сам како сте завесу спустили.
Збогом, збогом, нека вас господ чува! Збогом, Варвара Алексејевна.

Ваш несебични пријатељ МАКАР ДЈЕВУШКИН

P. S. Ја, рођена моја, сатире ни о коме сад не пишем. Престар сам, драга моја, Варвара
Алексејевна, да се напразно церим! И мени ће се наругати ако друге почнем да исмевам. Знате, по
оној руској пословици — ко, вели, другом јаму копа, тај ће... и сам у њу...

Априла 9.

Поштовани господине Макаре Алексејевичу!

Па како вас није стид, пријатељу и добротвору мој, Макаре Алексејевичу, да се тако ражалостите
и да будете ћудљиви. Зар сте се увредили! Ах, често сам неопрезна, али нисам ни помислила да
ћете моје реци примити као заједљиву шалу. Будите уверени да се никад нећу усудити да се ругам
вашим годинама и вашем карактеру. А све се то десило због моје лакомислености, а још више зато
што ми је страшно досадно; а шта све човек неће учинити из досаде? Ја сам, опет, мислила да сте
баш ви у свом писму хтели да се мало нашалите. Страшно ми је било жао кад сам видела да сте
незадовољни са мном. Не, добри пријатељу и добротвору мој, варате се ако мислите да сам
безосећајна и неблагодарна. Ја у свом срцу умем да оценим све што сте за мене учинили,
заштитивши ме од рђавих људи, од њихових гоњења и мржње. Увек ћу се молити богу за вас и ако
моја молитва може да стигне до бога и небо је услиши, бићете срећни.
Данас се врло рђаво осећам. Час сам у ватри, час у грозници. Федора се јако боји за мене.
Грешите, Макар е Алексејевичу, што се устручавате да дођете к нама, Шта се то других тиче!? Ми се
познајемо, и готово!... Збогом, Макаре Алексејевичу. Сад више немам о чему да пишем, а и не могу:
веома се лоше осећам. Молим вас још једном да се не љутите на мене и да будете уверени у исто
свагдашње поштовање и исту оданост, са којима остајем ваша најоданија и најпокорнија службеница
ВАРВАРА ДОБРОСЈОЛОВА

Априла 12.

Поштована госпођице Варвара Алексејевна!

Ах, рођена моја, шта је то с вама?! Па ви ме, ето, сваког пута тако плашите. Пишем вам у сваком
писму да се чувате, да се утопљавате, да не излазите напоље кад је ружно време, да будете на сваком
кораку опрезни, а ви ме, анђелчићу мој, уопште не слушате. Ах, мила моја, па ви сте право дете! Та
ви сте слаби, као сламчица сте слаби, знам ја то. Нека само дуне неки ветрић, и ви већ куњате. А
кад је тако, треба се чувати,, старати се о себи, избегавати опасности, и пријатеље своје не бацати у
тугу и бригу.
Изражавате жељу, рођена, да дознате све појединости о мом животу и о свему што је око мене.
Са радошћу журим да испуним вашу жељу, мила моја. Почећу од почетка, рођена: биће доследније.
Прво, у нашој су кући на главном улазу степенице сасвим приличне; нарочито парадне — чисте,
светле, широке, све само ливено гвожђе и махагони. Али зато не питајте за споредне: вијугаве,
влажне, прљаве, поломљени степеници, а зидови су тако масни да се рука лепи кад се човек одупре.
На сваком одморишту налазе се сандуци, столице и поломљени ормани, повешане крпе, прозори
поразбијани; корита стоје са свакојаком нечистоћом, прљавштином, ђубретом, љускама од јаја и
рибљим менурима; смрди... једном речју, не ваља.
Већ сам вам описивао распоред соба; он је, нема говора, згодан, то је истина, али је некако у
њима загушљиво, то јест не да нешто смрди, него се осећа, како бих се изразио, неки помало
натруо, оштро-сладуњав задах. У први мах је утисак непријатан, али све то није страшно; треба
човек да проведе само два минута код нас, и одмах то прође, па се не осети кад је све то прошло,
зато што човек и сам почне некако лоше да мирише, и одело почне да заудара, и руке заударају, и
све заудара, па се човек и навикне. Зато код нас штиглици брзо угину. Поручник корвете већ петог
купује — не могу да живе у нашем ваздуху, па то ти је. Кухиња нам је велика, пространа, све тла.
Истина, у јутру се помало дими кад прже рибу или говедину, а и испрскају и исполивају на све
стране, али је зато увече прави рај. Код нас у кухињи увек виси на конопцу старо рубље, а како моја
соба није далеко, то јест скоро је сасвим уз кухињу, то ми мирис рубља мало смета; али ништа за
то, мало ћу да поживим, па ћу се и навикнути.
Од раног јутра, Варињка, почиње код нас гунгула; свет устаје, хода, лупа — то се дижу сви они
којима је то потребно, ко је у служби или просто ко сам хоће; сви почињу чај да пију. Самовари су
већином газдаричини, мало их је, тако да ми сви чекамо на ред; а ко хоће са својим чај ником
преко реда, томе добро натрљамо уши. Тако су и мене први пут ухватили, те... уосталом, зашто
писати! Ту сам се и упознао са свима. Са поручником корвете сам се прво упознао; некако је
отворен, све ми је испричао: о оцу, о мајци, о сестри која је удата за тулског члана суда и о граду
Кронштату. Обећао ми је да ће ми у свему бити покровитељ, и одмах ме позвао на чај. Пронашао
сам га у оној истој соби где код нас обично играју карте. Тамо су ми дали чаја и хтели на силу бога
да се коцкам с њима. Да ли су ми се ругали или нису — не знам; тек они су читаве ноћи играли, и
кад сам ушао, још увек су се картали. Креда, карте и толико дима у целој соби да је пекло за очи.
Нисам хтео да играм и одмах су ми приметили да о филозофији говорим. После више нико није ни
говорио са мном за све време: а мени је то, часна реч, и мило било. Нећу више к њима никад: то је
коцка, права коцка! И код чиновника литерарне струке се исто увече скупљају. Али, код овог је
добро, скромно, наивно и деликатно; све је некако фино.
Е, Варињка, поменућу вам још узгред да је наша газдарица више но одвратна жена, и усто права
вештица. Видели сте Терезу? Како она изгледа? Мршава као очерупано, кржљаво пиле. У кући је
свега двоје служинчади: Тереза и Фалдони, газдин слуга. Не знам, можда он има и неко друго име,
али он се и на ово одазива; сви га тако зову. Он је риђ, нека њушка, ћорав, прћаста носа, грубијан:
непрестано се свађа с Терезом, само што се не потуку. Уопште речено, ја овде не живим баш сасвим
добро... А да заспимо ноћу сви у исти мах и да се умиримо — то се никад не дешава. Вечито се
негде седи и игра, а понекад се и такве ствари дешавају да је просто срамота и причати. Ја сам се
сад већ ипак. навикао, али се чудим како могу породични људи да се саживе с таквим паклом.
Читава породица некаквих сиромаха изнајмила је код наше газдарице собу; само, она се не налази с
осталим собама, већ је с друге стране, у углу, одвојена. Повучен свет! Нико не зна ни да су живи.
Станују у једној собици коју су преградили преградом. Он је некакав чиновник без места: отпуштен
је пре седам година због нечег. Презиме му је Горшков; сед, омален, иде у таквом измашћеном и
излизаном оделу да је просто жалост гледати га; кудикамо је горе од мога! Тако је јадан, слабуњав
(сретнем га по који пут у ходнику); коленца му дрхте, руке дрхте, глава дрхти; ваљда од неке
болести, ко би га знао; бојажљив је, од сваког се плаши, све се склања у страну кад иде; оно, и ја сам
понекад стидљив, али он је још много више. Има и породицу — жену и троје деце. Најстарији, дечак,
исти отац, слаб је као и овај. Жена је некад морала бити лепа, то јој се још и сад види; иде,
сиротица, у таквим бедним ритама. Они су се, како сам чуо, задужили код газдарице и она према
њима није баш најљубазнија. А чуо сам да и сам Горшков има некаквих неприлика због којих је и
службу изгубио... да ли је посреди нека парница, или неки судски процес, или је он под неком
истрагом, не бих вам умео тачно рећи. Сиротиња су велика, грдна су сиротиња — господе боже! У
њиховој је соби увек мир и тишина, као да у њој нико не живи. Чак се и деца не чују. И никад се не
дешава да се деца разиграју, покошкају, а то је већ рђав знак. Једном ми се увече десило да прођем
поред њихових врата; баш некако у то доба је у целој кући владала тишина, како обично не бива;
чујем јецање, затим шапат, па опет јецање, баш као да неко плаче, али тако тихо, тако жалосно да ми
се срце цепало, и после ме ћелу ноћ мисао на те јаднике није напуштала, тако да никако нисам
могао ни заспати као што треба.
Е, збогом, Варињка, пријатељице моја најмилија! Описао сам вам све како сам умео. Данас читав
дан само о вама мислим. Срце ми се због вас, рођена моја, искидало. Јер, душице моја, ето, ја знам
да ви немате топлог прсника. Та петроградска пролећа, ветрови, па кишице са снегом — то ми је
смрт, Варињка! Таква чистоћа, ваздуха — да ме бог сачува! Не замерите ми, душице, на писању;
нема ту стила, Варињка, нема ни трага од стила. Да је бар макар какав. Пишем шта ми прво на
памет падне, само да вас чим било развеселим. А друга би ствар, рецимо, била да сам учио некако;
а јадно ми моје учење! Чак ни за најјефтиније паре нисам учио.

Ваш стари и верни пријатељ.

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Априла 25.

П. Г. Макаре Алексејевичу!

Данас сам срела своју сестру од тетке, Шашу! Грозно! И она ће, јадница, пропасти! А чула сам са
стране да се Ана Фјодоровна непрестано о мени распитује. Изгледа да она неће никад престати да ме
прогони. Вели да хоће да ми опрости и да заборави све што је раније било и да ће свакако лично
доћи да ме посети. Каже да ми ви уопште и нисте никакав рођак, да ми је она ближа рођака, да ви
немате никаквог права да се мешате у наше родбинске односе и да је за мене срамота и непристојно
да живим од ваше милостиње и да ме ви издржавате. Грди ме, каже да сам незахвална!... каже да
сам заборавила њено гостопримство, да је она мене и маму можда спасла да не умремо од глади, да
нас је она појила и хранила и више од две и по године на нас новац трошила и да нам је, поврх свега
тога, још и дуг опростила. Чак ни мајчицу није поштедела! А кад би знала само јадна мајчица шта су
са мном учинили! То само бог зна!... Ана Фјодоровна вели да ја, због своје глупости, нисам умела да
сачувам своју срећу, да ме је она сама на ту срећу упућивала, да за све остало није крива, већ да ја
сама нисам била кадра, или можда нисам ни хтела, да браним своју част. А ко је ту, благи боже,
крив? Она каже да је господин Биков потпуно у праву и да се он тек неће оженити ма каквом која...
него зашто о томе писати. Страшно је то слушати такву неистину, Макаре Алексејевичу! Не знам
шта се са мном сад збива. Дрхтим, плачем, јецам; ово сам вам писмо читава два сата писала.
Мислила сам да ће она, ако ништа друго, бар признати своју кривицу преда мном; а међутим, гле
шта испаде! — Преклињем вас, не узнемиравајте се, пријатељу мој, заштитнице мој једини! Федора
све преувеличава; нисам болесна. Само сам јуче мало назебла кад сам ишла на Волково мајци на
парастос. Зашто нисте пошли заједно са мном; — толико сам вас молила. Ах, јадна, јадна моја
мајчица, кад би устала из гроба, кад би само знала, кад би видела шта су они од мене учинили...

В. Д.

Маја 20.
 Варињка, мила моја!

Шаљем вам, душице, мало грожђа; кажу да је то добро за оне који прездрављују, а и лекар то
препоручује за гашење жеђи, дакле, само за гашење жеђи. Недавно сте и суво грожђе пожелели,
рођена; па, ето, сад вам шаљем. Имате ли, душице, апетит? — ето, то је главно. Уосталом, хвала богу
што је све прошло и свршило се, и што се наше недаће такође ближе крају. Захвалимо небу! А што
се књига тиче, до данас их још нигде нисам могао набавити. Има овде, кажу, једна добра књига и
врло високим стилом написана; кажу да је добра, ја сам је нисам читао, али је овде много хвале.
Замолио сам је за себе; обећали су да ће ми је доставити. Само, да ли ћете то хтети читати? Јер ви
сте ми у том погледу прави пробирач; тешко је угодити вашем укусу, знам вас већ, мила моја; ви,
јамачно, само стихове хоћете, уздисања, љубави — па лепо, и стихове ћу вам набавити, све ћу вам
набавити; имам негде једну свеску с преписима.
Ја вам живим добро. Ви се, рођена, за мене не брините, молим вас. А оно што вам је Федора за
мене напричала, све су то глупости; реците јој да је лагала, свакако јој, сплеткашици, то реците!...
Свој нови мундир уопште нисам продавао. А и зашто, реците и сами, зашто бих га продавао? Кажу,
ето, да ћу добити четрдесет рубаља у сребру награде, па због чега онда да продајем? Ви се, рођена,
не узнемиравајте: она је подозрива, та Федора, да, она је подозрива. Још те како ћемо лепо удесити
свој живот, мила моја! Само, анђелчићу мој, оздравите, тако вам бога, оздравите, немојте
ожалостити старца. А ко вам је то, опет, казао да сам омршавео? Клевета, опет клевета! Здрав-
здравцат сам и тако сам се угојио да ме је чисто пред самим собом стид, сит сам и више него
задовољан: још само ви да ми оздравите! Но, а сад збогом, анђелчићу мој; љубим вам ваше прстиће
и остајем ваш вечити и највернији пријатељ

МАКАР ДЈЕВУШКИН

P. S.

Ах, душице моја, шта сте то, опет, сад почели писати?... Шта вам све још неће пасти на ум! Па
како да вам тако често долазим, рођена, како? Питам вас. Зар да се користим ноћним мраком; али
сад чак и ноћи тако рећи нема: такво је време. Ја вас већ ионако, рођена моја, анђелчићу, за све
време ваше болести, за време вашег бунила, нисам напуштао; и, право да вам кажем, још ми ни сад
није јасно како сам све то удешавао; а после сам престао да долазим, јер свет постаде радознао и
поче се распитивати. А овде су се већ и без тога разне сплетке почеле ширити. Ја се уздам у Терезу;
она није брбљива; али, ипак, размислите и сами, рођена, шта би било кад би они све о нама
дознали? Шта би помислили и шта би онда рекли! — Зато ви стегните срце, рођена, па причекајте
док не оздравите; а онда ћемо већ негде ван куће састанак заказати.

Јуна 1.

Драги Макаре Алексејевичу!

Необично бих желела да вам учиним нешто по вољи и пријатно и узвратим за сву вашу бригу и
старања око мене, за сву вашу љубав према мени, па сам се ресила, напослетку, да претурим цео
свој орман, мада то иначе мрзим да радим, и да пронађем своју свеску, коју вам, ево, сад шаљем.
Започела сам је још у срећна времена! Ви сте се често радознало распитивали о мом некадашњем
животу, о мајци, о Покровском, о мом животу код Ане Фјодоровне и, напослетку, о недавним
недаћама мојим, и тако сте нестрпљиво желели да прочитате ту свеску у којој ми је пало на ум, бог
би знао зашто, да прибележим неке тренутке из свог живота, па сам уверена да ћу вам причинити
велико задовољство овом пошиљком. Мени је некако било тешко да поново читам те редове.
Изгледа ми да сам двапут старија од оног времена кад сам у тим белешкама написала последњи ред.
Све је то писано са великим прекидима. Збогом, Макаре Алексејевичу! Страшно ми је сада досадно
и често ме мучи несаница. Ужасно досадно опорављање!

В. Д.
 I

Било ми је свега четрнаест година кад је отац умро. Моје детињство је било најсрећније доба мог
живота. Није започело овде, већ далеко одавде, у провинцији, у забаченом крају. Отац је био
управитељ огромног имања кнеза П. у Т. губернији. Живели смо у једном кнежевом селу, и живели
смо мирно, нечујно, срећно... Била сам тако живахна девојчица; једино ми је било да трчим по
пољима, по шумарцима, по врту, а о мени се нико није ни бринуо. Отац је стално био заузет
пословима, а мајка се бавила домаћинством; мене нико ничему није учио, а мени је то било мило.
Тако у рано јутро побегнем или на рибњак, или у шумарак, или на ливаду, или жетеоцима — и не
мари што сунце пржи, или што, трчећи тамо-амо, одлутам ко зна колико далеко од села, изгребем
се о жбуње, исцепам хаљину; код куће ме после грде, а мени је баш сасвим свеједно.
И чини ми се да бих била тако срећна да сам могла целог свог живота остати на селу и живети
увек на истом месту. Међутим, морала сам још као дете да напустим родно место. Имала сам свега
дванаест година кад смо прешли у Петроград. Ах, са колико се туге сећам нашег жалосног
спремања! И како сам плакала кад сам се опраштала са свим оним што ми је било толико драго.
Сећам се да сам се обиснула оцу око врата и плачући га преклињала да макар још само мало
останемо на селу. Отац је викнуо на мене, мати је плакала; говорили су да тако мора бити, да
послови то захтевају.-Стари кнез П. је умро. Наследници су отпустили оца. Отац је имао нешто
новаца, који је уложио у послове неких приватника у Петрограду. Надајући се да ће поправити своје
прилике, сматрао је да је неопходно да сам буде на лицу места. Све сам то после сазнала од мајке.
Овде смо се настанили у Петроградском кварту и проживели на истом месту до очеве смрти.
Како ми је тешко било да се навикнем на нови живот! Дошли смо у Петроград у јесен. Кад смо
напуштали село, дан је био тако светао, топао, ведар; пољски радови су се примицали крају; на
гумнима су већ били нагомилани огромни стогови жита и скупљала су се читава јата птица које су
грајале; све је било тако светио и весело: а овде, кад смо улазили у град, киша, влажна јесења
првомразица, ружно време, лапавица и гомила нових непознатих лица, негостољубивих,
незадовољних, љутих! Некако смо се сместили. Сећам се, сви су били тако ужурбани, стално су
били запослени, уређивало се ново домаћинство. Отац никад није био код куће, мати ни тренутка
није имала одмора — на мене су потпуно заборавили. Била сам тако тужна кад сам устајала оног
јутра после прве ноћи у нашем новом стану. Прозори су гледали у некакву жуту тарабу. Улица је
стално била блатњава... Пролазници су били ретки и сви добро умотавани, свима је било хладно.
А код наше куће по читаве дане су владале ужасна туга и досада. Скоро никакве родбине и
познаника нисмо имали. Са Аном Фјодоровном је отац био у свађи. (Био јој је нешто дужан.)
Долазили су нам доста често људи ради послова. Обично су се препирали, лармали, викали. После
сваке такве посете отац би био врло незадовољан, љут; по читаве сате ходао би из ћошка у ћошак,
намрштен, и ни с ким не би ни реци проговорио. Мати тада није смела ни да проговори с њим,
ћутала је. Ја бих онда села негде у ћошак с књигом — тихо, нечујно, не усуђујући се ни да се
макнем.
Три месеца по нашем доласку у Петроград мене су дали у пансионат. Баш ми је било тешко у
почетку међу туђим људима! Све је било тако непријатно, хладно; гувернанте неке крешталице,
девојчице подсмешљиве, а ја дивљакуша. Па строгост, велики захтеви! За све унапред одређено
време, заједнички оброци, досадни наставници — све ме је то у почетку искидало, измучило. Тамо
нисам могла ни да спавам. Плачем, тако, по читаву ноћ, дугачку, досадну, хладну ноћ. Увече сви
понављају или уче, а ја вежбам конверзацију или учим реци, не смем ни да се макнем, а овамо
непрестано мислим о нашем домаћем кутку, о оцу, мајци, старици-дадиљи и Q њеним причама... па
ми, боже, дође тако тешко! И оне најнезнатније стварчице код куће се са задовољством сетиш!
Мислим и размишљам: како би, ето, дивно било да сам сад нешто код куће! Седела бих у нашој
малој собици, поред самовара, заједно са својима; било би тако топло, пријатно, присно. Како бих,
мислим, загрлила мајку, снажно и топло-топло! Мислим, мислим, па тихо заплачем од туге,
угушујући у грудима сузе, а реци ми не улазе у главу. За сутра лекцију не научим; читаву ноћ
сањам наставника, васпитачицу, девојчице; читаву ноћ бубам у сну лекције, а сутрадан ништа не
знам. Клечим, добијем само једно јело. Била сам тако тужна, снуждена. У почетку су ми се све
девојчице ругале, задиркивале ме, збуњивале ме кад сам одговарала лекцију, штипале ме кад смо
ишле у реду на ручак или на ужину, жалиле се на мене без икаквог разлога гувернанти. Али зато
какав рај кад дође дадиља по мене у суботу увече. Обиснем јој се, старици мојој, о врат од силне
радости. А она ме обуче, утопли, једва стиже уз пут да иде напоредо са мном, а ја стално брбљам,
брбљам, причам. Кући дођем весела, радосна, снажно све моје загрлим, као да их десет година
нисам видела. Отпочну причања, разговори, наклапања; са свима се поздрављам, смејем, кикоћем,
трчим, скачем.
Отац поведе озбиљан разговор о мом учењу, о нашим наставницима, о француском језику, о
Ломондовој граматици — и сви будемо тако расположени, тако задовољни. И сад ми је пријатно кад
се сетим тих тренутака. Трудила сам се што сам више могла да учим и да угодим оцу.
Видела сам да је и последњу пару на мене трошио, а сам бог зна колико се мучио. Сваким даном
је постајао све туробнији, незадовољнији, љући, нарав му се сасвим изменила; послови су ишли
лоше, дугова је било на све стране.
Мати ни плакати није смела, реци једне није смела прозборити само да не наљути оца; разболе
се просто; стално је мршавела, мршавела, и поче ружно да кашље. Дођем, тако, из пансионата, а све
само тужна лица; мати кришом плаче, отац се љути. Почну пребацивања, прекори. Отац почне
говорити да му не пружам никакво задовољство, никакву утеху; да се они мене ради и
најпотребнијег лишавају, а ја досада француски не говорим; једном речју, сви неуспеси, све невоље,
све се обарало на мене и мајку. А како је могао да мучи јадну мајку? Кад сам је гледала, срце ми се
цепало; образи јој беху упали, очи усахле, лице јој је добило сушичаву боју. Ја сам извлачила
највише од свих. Почињало је увек због ситница, а после је испадало свашта; често чак нисам ни
схватала о чему је реч. И шта се све онда није говорило, шта се све није пребацивало!... И француски
језик, и да сам страшна глупача, и да је сопственица нашег пансионата жена лења и глупа; да се она
о нашем владању не стара; да отац још никако не може место да нађе, и да је Ломондова граматика
лоша, а да је Запољскова много боља; да су на мене улудо потрошили велики новац; да сам ја,
очевидно, безосећајна, да сам од камена — једном речју, ја сам се, сирота, из петних жила упињала,
бубајући напамет конверзацију и реци, а за све сам била крива, за све сам морала да одговарам! И
то није било због тога што ме отац није волео; та он је мене и мајку обожавао. Не, нарав му је била
таква.
Бриге, јед, неуспеси, измучили су јадног оца до краја; постао је неповерљив, жучан; често је
долазио до очајања, није више водио рачуна о свом здрављу, назебао је и одједном се разболео, није
дуго патио и преминуо је тако изненада, тако нагло, да смо сви ми неколико дана били ван себе од
ударца. Мајка као да је отупела; чак сам страховала за њен разум. Тек што је отац очи склопио, а
повериоци, као испод, земље, насрнуше у гомили. Дадосмо све што смо имали. Наша кућица у
Петроградском кварту, коју је отац купио пола године после нашег доласка у Петроград, била је
такође продата. Не знам како су уредили остало, тек ми смо остали без крова, без уточишта, без
парчета хлеба. Мати је патила од тешке болести која ју је исцрпљивала, нисмо се могле саме
прехранити, нисмо имале од чега да живимо, пред нама је била пропаст. Тада сам тек била
напунила четрнаест година. Ето, тада нас је и посетила Ана Фјодоровна. Стално је говорила да је
спахиница и да нам пада некакав род. Мати је исто говорила да нам је рођака, само врло далека. Док
бесе жив отац, она нам никад није долазила. Дошла је са сузама у очима, говорила је да саосећа с
нама, да нас веома жали због нашег губитка, због нашег очајног положаја, додала је да је отац сам за
то крив: да је живео преко средстава, да је много хтео и да се сувише у своју снагу уздао. Изразила
је жељу да се с нама зближи, предложила нам да заборавимо међусобне непријатности; а кад је
мати рекла да према њој никад није била лоше расположена, она се расплакала, повела мајку у
цркву и дала да се одржи помен за покој душе драгог браце (тако је назвала покојног оца). После
тога се свечано измирила с мајком.
После дугачких увода и упозоравања, Ана Фјодоровна нас је, изложивши у јарким бојама наше
јадно стање, напуштеност, безнадежност и беспомоћност, позвала, како се она сама изразила, да се
код ње склонимо. Мајка је захвалила, али дуго није могла да се одлучи; но пошто другог излаза није
било и ништа се друго није могло учинити, она најзад изјави Ани Фјодоровној да њену понуду
примамо са захвалношћу. Сећам се, као да је јуче било, оног јутра кад смо се из Петроградског
кварта преселиле на Васиљевско острво. Било је јесење јутро, ведро, суво, мразовито. Мајка је
плакала; мени је било ужасно тешко; груди су ми се кидале, душу ми је притискао терет неке
неизрециве, огромне туге... Била су то тешка времена.
 II

У почетку, док се ми, то јест ја и мајка, нисмо привикле на ново место, обема нам је било
некако мучно и тешко код Ане Фјодоровне. Ана Фјодоровна је становала у сопственој кући, на
шестој линији. У кући је било свега пет соба за становање, од којих је три заузимала Ана Фјодоровна
и моја сестра од тетке, Шаша, која је код ње одрасла — дете, сироче без оца и мајке. Затим смо у
једној соби становале ми и, најзад, у последњој соби, која се налазила поред наше, становао је један
сиромашан студент, Покровски, као самац код Ане Фјодоровне. Ана Фјодоровна је живела врло
добро, имућније но што се то могло претпостављати; али њен иметак је био загонетан, исто као и
њени послови. Она је увек била ужурбана, увек забринута, излазила је по неколико пута на дан; али
шта је радила, о чему се бринула и због чега се бринула, то никако нисам могла да погодим. Имала
је много познаника, и то различитих. Непрестано су јој долазили гости, и то све бог те питај какви
људи, увек због некаквих послова, и то на тренутак. Мати ме је увек одводила у нашу собу чим би
зазвонило звонце. Ана Фјодоровна се због тога страшно љутила на мајку и стално је понављала да
смо ми ису више поносне, много више но што би смеле бити с обзиром на свој положај, па бар да
имамо чиме да се поносимо, и тако читаве сате није престајала да прича. Тада нисам схватала
зашто нам пребацује понос; исто тако тек ми је сад јасно, или, ако ништа друго, бар нагађам зашто
се мајка толико ломила да пређе код Ане Фјодоровне. Зла жена је била Ана Фјодоровна, она нас је
непрекидно мучила. До дана данашњег је за мене остала тајна зашто нас је управо позвала к себи.
Она је у почетку била прилично љубазна према нама, а доцније је потпуно испољила свој прави
карактер, кад је видела да смо сасвим беспомоћне и да немамо куд. Доцније, она је према мени
постала врло љубазна, чак некако грубо љубазна, до ласкања; али испочетка сам и ја трпела исто као
и мати. Непрестано нам је пребацивала; стално су јој била пуна уста приче о њеним
доброчинствима. Страним људима нас је представљала као своје сиромашне рођаке, удовицу и
сироче без игде ичега, које је она из милости, из хришћанске љубави, примила к себи. За столом је
сваки залогај који смо устима приносиле пратила погледом, а ако нисмо јеле, онда је опет почињала
стара песма: одвратно нам је, вели; не замерите, што имам, то и нудим; као да би код нас самих
било боље. Оца је непрестано грдила; говорила је да је хтео да буде бољи од свих, али је испало
обратно; оставио, вели, жену и кћер да се потуцају по белом свету, и да се није нашла рођака-
добротворка, хришћанска душа, срце сажаљиво, бог свети зна, можда би насред улице од глади
скапале. Шта све није говорила! Није било толико горко колико одвратно слушати је. Мати је
свакодневно плакала, здравље јој се из дана у дан погоршавало, она је на очиглед венула, а ипак је са
мном од јутра до мрака радила; примале смо поруџбине, шиле, што се ни најмање није свиђало Ани
Фјодоровној; она је непрестано говорила да њена кућа није помодна радња. Али морале смо се
одевати; требало је остављати на страну за непредвиђене случајеве; било је неопходно потребно да
имамо свог новца. Ми смо за сваки случај штеделе, надале смо се да ћемо доцније моћи отићи
некуд одавде. Али мама је и оно мало здравља изгубила при раду: сваким даном је постајала све
слабија. Болест јој је, као црв, на очиглед подгризала живот и водила је у смрт. Ја сам све гледала,
све сам осећала, све препатила, све се то дешавало пред мојим очима!
Пролазио је дан за даном и сваки је личио на претходни. Живеле смо повучено, као да нисмо у
граду. Ана Фјодоровна се постепено примиривала, и то утолико више уколико је постајала потпуно
свесна своје моћи над нама. Међутим, њој никада нико није мислио да противуречи. Ми смо у
својој соби биле одељене од њене половине ходником, а поред нас, као што сам већ поменула,
становао је Покровски. Он је Саши давао часове из француског и немачког језика, историје и
географије — из свих наука, како је говорила Ана Фјодоровна, и зато је добијао од ње стан и храну.
Шаша је била ванредно бистра девојчица, премда жустра и враго-ланка; тада јој је било око тринаест
година. Ана Фјодоровна је приметила мами да не би било лоше да и ја почнем да учим, јер ме у
пансионату нису свему научили. Мати је са задовољством пристала, и тако сам целе године учила
заједно са Сашом код Покровског.
Покровски је био сиромашан, веома сиромашан младић; његово здравље му није дозвољавало да
стално учи и ми смо га само онако, по навици, називали студентом. Живео је скромно, повучено,
тихо, да га просто нисмо ни чуле из наше собе. На изглед је био врло чудноват; тако је неспретно
ишао, тако се не весто поздрављао, тако је чудно говорио, да у почетку нисам могла да га погледам
а да се не смејем. Шаша га је стално исмејавала, нарочито за време часа. А поврх свега био је
раздражљив, увек се љутио, за најмању ситницу се нервирао, викао на нас, жалио се на нас и често
је, не довршивши час, љут одлазио у своју собу. А тамо је седео читаве дане за књигом. Имао је
много књига, и то све неке скупе, ретке књиге. Он је још негде давао часове, имао је још некакве
приходе, тако да чим накупи нешто новаца, он одмах оде да купује књиге.
С временом сам га упознала боље, ближе. Био је ванредно добар, достојан поштовања човек,
бољи од свих оних које сам дотле сретала. Мајка га је много поштовала. Доцније је и мени постао
најбољи пријатељ — разуме се, после мајке.
У почетку сам му и ја — већ велика девојка — са Сашом правила пакости, и често смо нас две по
читаве сате смишљале како да га наљутимо и изведемо из стрпљења. Он се на необично смешан
начин љутио, а нас је то много забављало. (Сад ме је стид чак и да се сећам свега тога.) Једном смо
га нечим скоро до суза разједиле и јасно сам чула како је прошапутао: »Зла деца«. Ја сам се
наједанпут збунила; постидела сам се и би ми горко и жао "њега. Сећам се да сам поцрвенела до
ушију и скоро са сузама у очима почела да га молим да се умири и да се не вређа због наших
глупих несташлука, али он је затворио књигу, није довршио час и отишао је у своју собу. Цео тај дан
сам се измучила кајући се. Помисао да смо га ми, деца, својом окрутношћу довеле до суза, била ми
је неиздржљива. Ми смо, значи, чекале његове сузе. Ми смо, дакле, баш њих и хтеле; према томе,
пошло нам је за руком да га изведемо из последњих граница стрпљења; дакле, ми смо силом
приморале тог јадника и сиромаха да се сети своје зле судбине! Ћеле ноћи нисам спавала од муке,
од туге, од кајања. Кажу да кајање олакшава души — напротив! Не знам како се моме кајању
придружила и сујета. Нисам хтела да ме сматра дететом. Тада ми је већ било петнаест година.
Од тог дана сам почела да мучим своју машту стварајући хиљаду планова на који начин да
одједном натерам Покровског да измени своје мишљење о мени. Али ја сам била понекад стидљива
и збуњена; у тадашњем свом положају нисам ни на шта могла да се одлучим и ограничила сам се
само на маштање (бог те пита какво маштање!). Ипак сам престала да учествујем у Сашиним
несташлуцима; он је престао да се љути на нас; али мојој сујети то није било довољно.
Сад ћу рећи неколико реци о једном најчуднијем, најинтересантнијем и најјаднијем од свих
људи које сам икад у животу срела. Помињем њега сада, баш на овом месту мојих бележака, зато
што до тог времена скоро никакву пажњу нисам ни обраћала на њега; у толикој мери ми је све што
се тицало Покровског постало одједном занимљиво.
У нашу кућу долазио је понекад један старчић, умрљан, рђаво обучен, мали, сед, здепаст,
неспретан, једном речју, необично чудан човек. На први поглед остављао је утисак као да се нечег
стиди, као да га је самог себе срамота. И због тога се он увек некако кострешио, пренемагао;
гримасе и покрети били су му такви да се могло, готово не погрешивши, закључити да он није
нормалан. Дође, тако, код нас, па стоји у трему пред стакленим вратима и не срне да уђе у кућу.
Прође ли неко од нас — ја или Шаша, или неко од слугу за кога је знао да му је наклоњен — он
одмах почне махати руком, призивати к себи, давати разне знаке, и тек кад му климнеш главом и
позовеш га — уговорени знак да у кући нема страних људи и да може слободно да уђе ако хоће —
тек тада би старчић полагацко отварао врата, радосно се смешио, трљао руке од задовољства и на
врховима прстију одлазио у собу Покровског. То је био његов отац.
Доцније сам подробно сазнала ћелу историју тог јадног старца. Он је некад негде радио, није
имао никаквих способности и имао је последње, најнезнатније место у служби. Кад му је умрла
његова прва жена (мајка студента Покровског), наумио је да се ожени по други пут, па се оженио
грађанком. Доласком нове жене све пође суноврат; нису могли од ње да живе; свима је притегла
дизгине. Студент Покровски је био тада још дете, било му је око десет година. Маћеха га је омрзла.
Али маломе Покровском се осмехнула судбина; спахија Биков, који је познавао чиновника
Покровског и био некад његов добротвор, узео је дете под своје покровитељство и дао га у некакву
школу. А заинтересовао се за дете зато што је познавао његову покојну мајку која је још као девојка
била под покровитељством Ане Фјодоровне, и коју је ова удала за чиновника Покровског. Господин
Биков, пријатељ и близак познаник Ане Фјодоровне, надахнут великодушношћу, дао је невести пет
хиљада рубаља мираза. Где је отишао тај новац — бог свети зна. Тако ми је о свему томе причала
Ана Фјодоровна; сам пак студент Покровски никада није волео да говори о својим породичним
приликама. Кажу да је његова мати била врло лепа, и изгледа ми врло чудно што се тако рђаво
удала, за таквог безначајног човека...
Умрла је још млада, четири године после удаје. Из школе млади Покровски пређе у неку
гимназију, а затим на универзитет. Господин Биков, који је врло често долазио у Петроград, не
остави ни тада свог штићеника. Због веома слабог здравља, Покровски није могао да продужи своје
студије на универзитету. Господин Биков га је упознао са Аном Фјодоровном, лично га препоручио,
и тако је млади Покровски добио издржавање, под условом да подучава Шашу у свему за шта би се
указала потреба.
Старац Покровски, пак, од муке због окрутности своје жене, одаде се најгорем пороку, и скоро
се никако није трезнио. Жена га је тукла, отерала га је да живи у кујни и дотле га довела да се он
најзад навикао на батине и рђаво поступање; није се ни жалио. Он још није био тако стар, али од
рђавих наклоности бесе већ скоро сасвим излапео. Једини знак човечанских благородних осећања у
њему била је његова неограничена љубав према сину. Говорило се да су млади Покровски и покојна
његова мати личили једно на друго као две капи воде. Да ли су успомене на прву, добру жену
пробудиле у срцу пропалог старца такву неизмерну љубав према сину? Старац више ни о чему
другом није знао да говори до о свом сину, и редовно га је двапут недељно посећивао. Чешће, пак,
није смео да долази, јер млади Покровски никако није трпео очеве посете. Од свих његових
недостатака, без сумње, први и најглавнији било је непоштовање према оцу. Уосталом, сам старац је
умео да буде најнесносније биће на свету. Прво, био је ужасно радознао, а друго, својим
разговорима и запиткивањима, без икакве садржине и смисла, он је непрестано сметао сину да ради
и, напослетку, долазио је понекад и пијан. Син је постепено одвикавао старца од порока, од
радозналости и непрекидног брбљања, и довео га, најзад, дотле да га је овај слушао у свему, као
пророка, и није смео да отвори уста без његове дозволе.
Сиромах старац није могао да се надиви и нарадује своме Пећињки (тако је звао свог сина). Кад
му је долазио у посету, увек је имао некакав забринут, бојажљив израз, вероватно због неизвесности
како ће га син дочекати; обично се дуго не би одлучио да уђе и ако бих се ја ту нашла, он се онда по
читавих двадесет минута распитивао — шта је, како је Пећињка? Је ли здрав? Како је расположен и
да није случајно, заузет каквим важним послом? Шта у ствари ради? Да ли пише, чита или се дао у
каква размишљања? А кад бих га ја ободрила и довољно умирила, старац би се тада напослетку
одлучио да уђе и једва чујно би, с неописаном опрезношћу, отворио врата, протурио прво само
главу, а ако би видео да се син не љути и да му је климнуо главом, онда би тихо улазио у собу,
скидао свој шињел, шешир, који је вечито био изгужван, подеран, с откинутим ободом, све је вешао
о куку, све је радио тихо, нечујно; затим би сео опрезно негде на столицу и није скидао очију са
сина, хватао је сваки његов покрет, трудећи се да предвиди расположење свога Пећињке. Ако је син
ма и најмање био нерасположен, а старац то приметио, он би сместа устао са столице и објашњавао
— »ја сам само онако дошао. Пећињка, на часак. Ја сам, знаш, далеко ишао, пролазио овуда, па
свратио да се мало одморим«. А затим би, без иједне реци, покорно узимао свој шињел, шешир,
опет би лагано отварао врата и одлазио, усиљено се смешећи, да само прикрије на врелу тугу у
души и да је не искаже сину.
А кад би се десило да га син прими лепо, онда би старац био ван себе од радости. Тада му се
задовољство огледало на лицу, гестовима и покретима. Ако би син почео с њим да разговара, старац
би се тада увек мало издигао са столице и одговарао тихо, са ропском покорношћу, скоро са
страхопоштовањем, трудећи се увек да употребљава биране, то јест најсмешније изразе. Али
красноречиве му није лежала: увек би се ушепртљао и уплашио, тако да просто није знао куда руке
да стави, куда сам да се дене, а после би још дуго сам за себе шапутао одговор, као да би хтео да се
поправи. А ако би му успевало да добро одговори, старац би се онда стао дотеривати, поправљао би
прслук, посу, фрак, и изглед би му био пун достојанства. Дешавало се да се толико ободри, да
толико далеко оде у својој смелости да је полагано устајао са столице, прилазио полици с књигама,
узимао неку књигу, и чак одмах и читао штогод, ма каква књига била. Све је то радио с притворном
равнодушношћу и хладнокрвношћу, баш као да је он увек могао тако да газдује са синовљевим
књигама, као да му није необично што је син тако љубазан према њему. Али ја сам имала прилике
једном да видим како се сиромах уплашио кад га је Покровски замолио да не дира књиге. Он се
сплео, ужурбао, ставио књигу наопако, затим је хтео да исправи грешку, преврнуо је и наместио
леђима ка зиду, смешио се, црвенео, и није знао чиме да заглади свој преступ. Покровски је својим
саветима одвикавао старца од рђавих склоности, и чим би га трипут узастопце видео трезног, првом
приликом би му дао, при праштању, по двадесет и пет копејки, по пола рубље или више. А понекад
би му купио чизме, посу или прсник. Зато је старац у новој одећи био поносан као петао. Понекад је
свраћао код нас. Доносио је мени и Саши петлиће од шећерлеме, јабуке, и онда непрестано причао
с нама о Пећињки. Молио нас је да учимо приљежно, да будемо послушне, говорио је да је Пећињка
добар син, примеран син, и поврх свега учени син. Том приликом би нам тако смешно намигивао
левим оком, тако се занимљиво кривио, да се ми нисмо могле уздржати од смеха, већ би му се од
срца насмејале. Мама га је необично волела. Али старац је мрзео Ану Фјодоровну, премда је пред
њом био мањи од макова зрна.
Ускоро сам престала да учим код Покровског. Он је и даље гледао на мене као на дете, несташну
девојчицу, исто као и на Шашу. Мени је то било врло тешко, јер сам се трудила свим силама да
загладим своје некадашње понашање. Али он то није запажао. То ме је све више и више
раздраживало. Са Покровским скоро никад нисам говорила ван часа, а нисам ни могла. Црвенела
сам, збуњивала се, а затим бих гдегод у кутку плакала од једа.
Ни сама не знам како би се све то завршило да нашем зближењу није помогла једна чудна
околност. Једне вечери, кад је мати седела код Ане Фјодоровне, лагано сам ушла у собу Покровског.
Знала сам да није код куће и стварно не знам зашто ми је пало на памет да уђем у његову собу.
Дотада још никад тамо нисам ни привирила, иако смо већ више од годину дана становали поред
њега. Срце ми је тога пута тако јако куцало, тако јако да је хтело, чини ми се, из груди да искочи.
Погледала сам око себе с неком нарочитом радозналошћу. Соба му је била веома лоше уређена;
скоро никаквог реда није било. На зидовима је било прикуцано пет дугих полица са књигама. На
столу и на столицама су стајале хартије. Све књиге и хартије! Дошла ми је чудна мисао и у исти
мах мноме је овладало неко непријатно, мучно осећање. Чинило ми се да њему није било довољно
моје пријатељство, моје срце пуно љубави. Он је био учен, а ја глупа; ништа нисам знала, ништа
нисам читала, ни једну књигу... И ту сам бацила поглед пун зависти на дугачке полице које су се
угибале под књигама. Обузео ме је јед, туга, неки бес. Зажелела сам и одмах се решила да прочитам
његове књиге, све до последње, и то што пре. Не знам, можда сам мислила да ћу, пошто научим све
оно што и он зна, бити достојнија његовог пријатељства. Прискочила сам првој полици; не мислећи,
не заустављајући се, зграбила сам прву књигу која ми је дошла до руке, прашњаву и стару, и,
црвенећи, бледећи, дрхтећи од узбуђења и страха, одвукла сам украдену књигу у своју собу,
наумивши да је прочитам ноћу, поред ноћног кандила, кад мати заспи.
Али како ми је било криво кад сам, ушавши у нашу собу, журно отворила књигу и опазила неко
старо, полуиструлело, изгрижено од црва, латинско дело. Пошла сам натраг не губећи времена. Тек
што сам хтела да вратим књигу на своје место, у ходнику се зачу некакав шум и нечији блиски
кораци. Ја сам се ужурбала, пожурила, али несносна књига је била тако чврсто углављена у реду да
су се, пошто сам је извукла, све остале размакле саме од себе и разместиле тако чврсто да за
извађеног друга није више било места. Нисам имала довољно снаге да књигу угурани. Ипак сам
гурнула књиге што сам могла јаче. Зарђали клин за који је била причвршћена полица и који је,
изгледа, нарочито чекао баш тај тренутак да се сломије — сломи се. Полица је полетела једним
крајем наниже. Књиге су с треском попадале по поду. Врата су се отворила и Покровски је ушао у
собу.
Треба напоменути да је он страховито мрзео да неко располаже његовим стварима. И тешко
ономе ко би се дотакао његових књига! Можете сами замислити мој страх кад су се књиге, мале,
велике,, свих могућих формата, свих могућих величина и дебљина, сручиле са полице, кад су
полетеле, почеле да скачу под столом, под столицама, по целој соби. Ја сам, истина, хтела да
бежим, али је било доцкан. Свршено је, мислим, свршено је! Пропала сам, пропала! Чиним
лудорије, несташлуке као да ми је десет година; глупа сам девојчица! Велика сам будала!
Покровски се ужасно наљутио. »Ето, само је још то требало!« повика он. »Па зар вас није срамота да
правите такве глупости!... Хоћете ли се икада уразумити?« па ту поче журно да скупља књиге. Ја
сам се, сиротица, сагла да му помогнем. »Није потребно, није потребно« повика он. »Боље бисте
урадили да не долазите тамо где вас нико не позива«. Али ипак мало утишан мојим покорним
покретом, он је наставио тише дојучерашњим, наставничким тоном, користећи се недавним правом
наставника: »Кад ћете се већ једном уозбиљити и опаметити? Та погледајте се само, ви нисте више
дете, нисте мала девојчица, па вама је већ петнаест година!« И ту ме је он, вероватно желећи да
провери да ли ја баш заиста нисам више мала, погледао и поцрвенео до ушију. Ја нисам разумела;
стајала сам пред њим и запрепашћено га посматрала нетремице. Он се придигао, пришао ми збуњен,
страшно се смео, почео нешто да говори, због нечег се, изгледа, извињавао, можда због тога што је
тек сад запазио да сам тако велика девојка. Најзад сам схватила. Не сећам се шта се тада са мном
догодило; збунила сам се, изгубила, поцрвенела више него и сам Покровски, покрила лице рукама и
истрчала из собе.
Нисам знала шта сада да радим, куд да се денем од стида. Већ само то што ме је затекао у својој
соби! Читава три дана нисам смела ни да га погледам. Црвенела сам до суза. Најчудније,
најсмешније мисли су ми се вртеле по глави. Једна од њих, најлуђа, била је да одем до њега, да се с
њим објасним, да му све признам, отворено испричам и да га уверим да нисам поступила као глупа
девојчица већ с најбољом намером. Већ сам се била сасвим решила да одем, али, хвала богу, нисам
имала довољно смелости. Замишљам шта би све учинила! Чак ме је и сад још стид кад се свега тога
сетим.
Неколико дана после тога мати се одједном тешко разболела. Већ два дана није устајала из
постеље, а трећу ноћ је била у ватри и бунилу. Ја већ нисам спавала једну ноћ, негујући мајку,
седела сам поред њене постеље, додавала јој да пије и давала јој у одређено време лекове. Друге
ноћи сам потпуно изнемогла. Сан ме је повремено савлађивао, пред очима ми је све било зелено, у
глави ми се вртело, и сваког тренутка могла сам да паднем од умора, али слабо јецање мајке ме је
будило, ја сам се трзала, будила се на тренутак, а затим ме је опет савлађивао сан. Мучила сам се.
Не знам — не могу да се сетим — али некакав страшан сан, некакво ужасно привиђење је
посетило моју растројену главу у мучном тренутку борбе сна са бдењем. Пробудила сам се обузета
ужасом... У соби је било мрачно, жижак се гасио, светлосне траке су час обасјавале целу собу, час
једва дрхтале на зиду, час потпуно ушчезавале. Нечег сам се уплашила, обузела ме је нека страва;
машта ми је била узбуђена ужасним сном; туга ми је стегла срце... Скочила сам са столице и
нехотице узвикнула од некаквог мучног, страшно тешког осећања. У том тренутку врата су се
отворила и Покровски је ушао у нашу собу.
Сећам се само да сам се освестила на његовим рукама. Он ме је пажљиво посадио у наслоњачу,
додао ми чашу вође и засуо питањима. Не сећам се шта сам му одговарала. »Ви сте болесни, ви сте
и сами врло болесни«, рече он, узевши ме за руку: »у ватри сте, ви себе упропашћујете, своје
здравље не чувате; умирите се, лежите, заспите. Пробудићу вас кроз два сата, умирите се мало.
Лежите само, лежите!« наставио је, не дајући ми времена да му противуречим. Умор ми је одузео
последњу снагу; очи су ми се од слабости саме затварале. Прилегла сам у наслоњачу, решила се да
одспавам само пола сата, и преспавала до јутра. Покровски ме је пробудио тек онда кад је требало
да дам мајци лек.
Идућег дана када сам се, одморивши се мало преко дана, спремила да опет седим у наслоњачи
поред мајчине постеље и чврсто се овог пута решила да не заспим, Покровски око једанаест сати
закуца на врата наше собе. Ја сам отворила. »Вама је досадно да седите сами«, рече ми он; »ево вам
књиге; узмите; ипак вам неће бити тако досадно«. Узела сам; не сећам се каква је то била књига;
једва да сам је и погледала, премда ћелу ноћ ока нисам склопила. Чудно унутрашње узбуђење ми
није давало да спавам. Нисам могла да се скрасим на једном месту; неколико пута сам устајала с
наслоњаче и почињала да ходам по соби. Неко унутрашње задовољство се разливало по читавом
мом бићу. Мени је тако годила пажња Покровског. Поносила сам се његовом бригом и старањем о
мени. Мислила сам и маштала читаве ноћи. Покровски више није долазио; уосталом, знала сам да
он неће доћи и само сам нагађала шта 6е бити идуће вечери.
Следеће вечери, кад су већ сви у кући легли, Покровски је отворио своја врата и почео, стојећи
на прагу своје собе, да разговара са мном. Ја се сад више не сећам ни једне једине реци од свега оног
што смо тад причали; сећам се само да сам се стидела, збуњивала, љутила на себе, и да сам с
нестрпљењем очекивала свршетак разговора, премда сам га свом снагом желела, читав дан о њему
маштала и састављала своја питања и одговоре... То вече бесе стварни почетак нашег пријатељства.
За ћело време болести моје мајке сваке смо ноћи проводили по неколико часова заједно. Постепено
сам победила своју стидљивост, иако сам се после сваког нашег разговора због нечег љутила на себе.
Међутим, ја сам с потајном радошћу и с гордим задовољством видела да је он због мене заборављао
своје несносне књиге. Случајно, од шале, повео се једном разговор о њиховом паду с полице.
Тренутак је био необичан, ја сам некако сувише била отворена и искрена, ватреност, чудновато
одушевљење су ме занели, и ја сам му све признала... да сам хтела да учим, да нешто знам, да ми је
било криво што ме сматрају девојчицом, дететом... Понављам да сам била у врло чудном
расположењу; срце ми је било меко, очи пуне суза, ништа нисам сакрила, испричала сам све, све, —
о свом пријатељству према њему, о жељи да га волим, да у срцу заједно с њим живим, да га тешим,
умирујем. Он ме је погледао некако чудно, збуњено, запрепашћено, и ни реци ми није рекао.
Осетила сам одједном страшан бол, тугу. Учинило ми се да ме он не разуме, да ми се он, можда,
руга. И одједном сам, као мало дете, заплакала, заридала, нисам могла да се савладам; као да сам
добила неки напад. Он ме је ухватио за руке, љубио их, притискивао их себи на груди, умиривао
ме, тешио; био је јако тронут; не сећам се шта ми је говорио, само знам да сам и плакала и смејала
се, и поново плакала, црвенела, и нисам могла ни једне реци од радости да проговорим. Уосталом, и
поред мог узбуђења, приметила сам да су код Покровског ипак остале извесна збуњеност и
усиљеност. Изгледало је као да није могао довољно да се начуди мом заносу, мом одушевљењу, том
тако изненадном, ватреном, пламеном пријатељству. Можда му је то у почетку било само
интересантно; касније је његова неодлучност нестала и он је с исто тако простим, искреним
осећањем као и ја примао моју оданост према њему, моје умиљате реци; моју пажњу, и одговарао на
све то исто таквом пажњом, исто тако другарски и љубазно, као мој искрени пријатељ, као мој
рођени брат. Око срца ми је било тако топло, тако пријатно!... Ништа нисам крила ни тајила; он је
све то примећивао и сваким даном се све више и више везивао за мене.
И, заиста, не сећам се о чему све нас двоје нисмо разговарали за време тих мучних и уједно
дивних часова наших састанака, ноћу, поред дрхтаве светлости жишка, скоро поред саме постеље
моје јадне, болесне мајке... О свему што би нам на ум пало, што се са срца откидало, што је само од
себе на језик долазило — и били смо готово срећни... Ох, то је било и тужно и радосно време — све
у исти мах; мене сад обузме и туга и радост кад се сетим тог времена. Успомене, биле оне радосне
или горке, увек су мучне; тако је бар код мене; али и то мучење је слатко. И кад ти на срцу буде
тешко, кад га обузму бол, мучење, туга, тада га успомене освежавају и оживљавају, као што капљице
росе у влажно вече после врелог дана, освежавају и оживљавају јадни, усахнули цвет, сав спржен од
дневне јаре.
Мајка је прездрављала, а ја сам и даље седела ноћу поред њене постеље. Покровски ми је често
давао књиге; у почетку сам их читала само да не заспим, затим с више пажње, а напослетку
похлепно; пређа мном се изненада указало пуно новог, мени дотле непознатог, неизвесног. Нове
мисли, нови утисци су нагло, као бујица, преплавили моје срце. И уколико сам са више узбуђења,
више збуњености и труда примала нове утиске, утолико су ми они били милији, утолико су
сладосније потресали моју душу. Сви су се ти утисци нагло, одједном, згрнули у мом срцу, не
дајући му да предахне. Некакав чудан хаос почео је да узбуђује ћело моје биће. Али то духовно
насиље није могло и није било кадро да ме сасвим растроји. Била сам исувише јаке маште, и то ме
је спасио.
Кад је мајка оздравила, наши вечерњи састанци и дуги разговори су престали; полазило нам је
понекад за руком да измењамо неколико реци, често врло празних и безначајних, али ја сам волела
да свему придајем известан значај, извесну нарочиту вредност. Мој живот је био пун, била сам
срећна, мирна, смирено срећна. Тако је протекло неколико недеља...
Једном нам некако дође старац Покровски. Дуго је ћеретао с нама, био веселији но обично,
бодрији, разговорнији; смејао се, збијао шалу на свој начин и, напослетку, разрешио загонетку своје
усхићености саопштивши нам да ће равно кроз недељу дана бити рођендан његовог Пећињке и да
ће поводом тог догађаја неизоставно доћи код сина; да ће обући нов прсник и да је жена обећала да
ће му купити нове чизме. Једном речју, старац је био савршено срећан и причао је о свему што би
му на ум пало.
Његов рођендан! Тај рођендан ми није давао мира ни дању ни ноћу. Ја сам неизоставно одлучила
да подсетим Покровског на своје пријатељство и да му нешто поклоним. Али шта? Напослетку,
смислила сам да му поклоним књиге. Знала сам да је желео да има целокупна дела Пушкинова,
последње издање, и решила сам се да купим Пушкина. Имала сам тридесет рубаља свог новца, које
сам зарадила ручним радом. Тај новац сам одвојила да купим нову хаљину. Одмах сам послала
нашу куварицу, старицу Матрјону, да се распита шта стају целокупна Пушкинова дела. Авај! Цена
свих једанаест књига, заједно с трошковима око повеза, била је бар шездесет рубаља. Одакле да
узмем толики новац? Мислила сам, мислила и нисам знала на шта да се решим. Од мајке нисам
хтела да тражим. Наравно, она би ми свакако помогла, али тада би ћела кућа дознала за наш
поклон; и, осим тога, тај би се поклон претворио у захвалност, у плаћање Покровском за труд у току
ћеле године, А ја сам хтела да поклон буде лично мој, кришом од свих осталих. А за његов труд око
мене хтела сам да му довека будем дужна, без икаквог другог плаћања, осим мог пријатељства.
Напослетку, досетила сам се како да изађем из незгоде.
Знала сам да се код антиквара на Гостинском двору књига понекад може добити упола цене,
само ако се човек мало погађа, и то често сасвим лепо очувана и скоро сасвим нова. Наумила сам
да свакако одем на Гостински двор. Тако је и било. Идућег дана су искрснуле неке потребе и нама и
Ани Фјодоровној. Мајци није било баш најбоље, Ана Фјодоровна се, као наручено, нешто разлењила,
тако да су све куповине пале мени у део, и ја сам се упутила заједно с Матрјоном.
На моју срећу, врло брзо сам нашла Пушкина, и то у врло лепом повезу. Почела сам да се
погађам. У почетку су тражили више него у књижари; али затим, уосталом не без муке, одлазећи
неколико пута, довела сам антиквара дотле да спусти цену и да ограничи своје тражење само на
десет рубаља у сребру. Како ми је мило било да се погађам!... Сирота Матрјона није схватала шта се
са мном догађа и зашто ми је пало на памет да купујем толике књиге. Али ужаса! Цео мој иметак је
износио тридесет рубаља у асигнацијама, а трговац никако није хтео да прода јефтиније.
Напослетку сам почела да молим и преклињем, и на крају сам измолила. Он је попустио, али само
за две и по рубље и заклео се да и ту уступку чини само мене ради, јер сам тако добра госпођица, и
да он икоме другом никако не би попустио. Недостајало ми је две и по рубље! Замало нисам
заплакала од муке. Али помогла ми је у невољи једна најнеочекиванија околност.
Недалеко од мене, поред другог стола са књигама, спазила сам старца Покровског. Око њега се
скупило четири или пет антиквара; они су га сасвим збунили и потпуно смели. Сваки од њих му је
нудио своју робу, л шта му већ све нису нудили и шта он све није хтео да купи. Јадни странац је
стајао међу њима као изгубљен и није знао чега да се лати од свега оног што су му нудили. Пришла
сам му и запитала га шта он 'ту ради. Странац ми се необично обрадовао; он ме је лудо волео,
можда Исто онолико колико и Пећињку.
»Па, ето, књиге купујем, Варвара Алексејевна« одговорио ми је он »Пећињки купујем књиге. Ето,
скоро му је рођендан, а он воли књиге, па их, ето, купујем за њега«... Старац се ионако увек смешно
изражавао, а сад је поред тога био страховито збуњен. Чега се год маши, све је по рубљу у сребру,
две рубље, три рубље у сребру; сада већ велике књиге није ни гледао, него их је само завидљиво
посматрао, превртао прстима странице, вртео их у рукама и опет стављао на место. »Не, не, то је
скупо«, говорио је полугласно »него одавде ако не буде штогод« и ту би онда почињао да преврће
танке свешчице, песмарице, алманахе; то је све било врло јевтино. »Ама зашто све то купујете?«
запитала сам га »све то ништа не вреди«. »О, не, не«, одговарао је »погледајте само какве су то дивне
књиге; изванредних књига ту има!« И последње реци је тако жалосно отегнуо певајући да ми се
учинило да ће сад заплакати од муке што су дивне књиге скупе, и да ће сад канути суза с његових
бледих образа на црвени нос. Запитала сам га да ли има много новаца. »Ево вам« и ту јадник извади
сав свој новац, замотан у прљаву новинску хартију, »ево пола рубље, ево 20 копејки у сребру,
двадесет копејки у бакру«. Ја сам га одмах одвукла мом антиквару. »Ево где читавих једанаест
књига стају свега тридесет две и по рубље; ја имам тридесет; дајте још две и по, па ћемо купити све
те књиге и поклонићемо их заједно«. Старац се избезумио од радости, изручио сав свој новац, а
антиквар је натоварио на њега ћелу нашу заједничку библиотеку. Мој старчић наби све џепове
књигама, узе их у обе руке, под мишке, и све их однесе кући, обећавши ми да ће их идућег дана
кришом код мене донети. Сутрадан је старац дошао код сина, поседео код њега као обично
неколико тренутака, затим свратио код нас и сео поред мене с до немогућности комичним
тајанственим изгледом. У почетку с осмехом, трљајући руке од гордог задовољства што је посвећен
у једну тајну, он ми саопшти да су све књиге најнеприметније пренете код нас и да се налазе у
једном углу у кухињи, под Матрјониним надзором. Затим је разговор сасвим природно прешао на
очекивани празник; онда је старац почео нашироко и надугачко да прича о томе на који ћемо му
начин дар дати, и што се више удубљивао у тај предмет, што је више п њему говорио, све ми је
јасније и јасније постајало да он има нешто на души о чему не може, не срне, чак се и боји да се
изрази. Ја сам само чекала и ћутала. Потајна радост, потајно задовољство, све оно што сам дотад
лако могла да читам у његовим чудним покретима, гримасама, намигивањима левим оком,
ишчезло је. Он је сваког тренутка постајао све немирнији и тужнији; напослетку није издржао.
»Чујте«, поче он бојажљиво, полугласно: »чујте, Варвара Алексејевна... знате ли шта, Варвара
Алексејевна?... старац је био страховито збуњен. Видите: ви, кад дође његов рођендан, узмите десет
књига и поклоните му их сами, то јест лично, са своје стране; а ја ћу тада узети само једанаесту и
такође ћу му је сам поклонити, то јест лично, са своје стране. И тако ћете, видите ли, и ви имати
нешто да му поклоните, а и ја ћу имати нешто да му по--клоним.«,Ту се старац опет збуни и ућута.
Погледала сам га; он је бојажљиво очекивао моју одлуку. »А зашто нећете, Захаре Петровичу, да му
поклонимо заједно?« »Па тако, Варвара Алексејевна, тако, ето тако... то јест, ја сам овај...« — једном
речју, старац се збунио, поцрвенео, запетљао у својој реченици и није умео да се макне даље.
»Видите ли«, објаснио је напослетку, »ја, Варвара Алексејевна, понекад погрешим... то јест хоћу
да вам саопштим да ја скоро стално грешим и увек грешим... онога се што не ваља придржавам... то
јест, знате, тако напољу стегне каква цича, такође десе се понекад разне непријатности, или те стегне
туга или се штогод рђаво догоди, а ја се, ето, онда не уздржим, него погрешим, и попијем коју
више. Петруши је то веома непријатно. Он се, Варвара Алексејевна, видите, тада љути, грди ме и
придике ми разне држи. Е, зато бих ја баш и хтео сад да му покажем поклоном својим да се
исправљам и да почињем лепо да се владам. Да сам, ето, штедео да бих му књигу купио, да сам дуго
штедео пошто ја новаца скоро никад немам, и једино што ми Петруша каткад да. Зна он то. Значи,
он ће видети употребу мог новца и дознаће да све то само њега ради чиним.«
Мени је било ужасно жао старца. Нисам дуго размишљала. Старац ме је узнемирено посматрао.
»Знате шта, Захаре Петровичу«, рекох ја; »поклоните му их све!« »Како све? То јест све књиге?« »Па
наравно, све књиге«. »И то са своје стране?« »Да, са своје«. »Само са своје? То јест у своје име?«
»Па да, у своје име«... Ја сам се, изгледа, сасвим јасно изражавала, али старац врло дуго није
могао да ме разуме.
»Па да«, говорио је он замисливши се, »да! То ће бити врло добро, то би било необично добро,
само шта ћете ви, Варвара Алексејевна?« »Па ја му нећу никакав поклон дати«. »Шта!« повикао је
старац, скоро уплашен, »дакле, ви Пећињки ништа нећете поклонити, значи ви ништа нећете да му
поклоните?« Старац се уплашио; тог тренутка је, изгледа, био спреман да се одрекне свог предлога
само да бих и ја могла нешто да поклоним његовом сину. Добричина је био тај старац! Уверила сам
га да би мени било мило да дам какав поклон, али да нећу да му ускраћујем задовољство. »Ако се
ваш син обрадује«, додала сам, »и ако се и ви будете радовали, онда ћу се и ја радовати, јер ће ми
потајно, у мом срцу, бити исто онако као да сам ја лично поклонила«. То старца потпуно умири. Он
остаде код нас још два сата, али за све то време није могао никако да се скраси, устајао је, мувао се,
галамио, измотавао се са Сашом, кришом ме Ијубио, за руку ме штипао и иза леђа правио гримасе
Ани Фјодоровној. Ана Фјодоровна га је напослетку истерала из куће. Једном речју, старац се од
усхићења толико разиграо као, можда, још никад у животу.
На дан свечаности он се појавио тачно у једанаест сати, право са службе божје, у брижљиво
искрпљеном фраку и, заиста, у новом прснику и новим чизмама. У обема рукама држао је по
свежањ књига. Ми смо сви тада седели у салону код Ане Фјодоровне и пили кафу (била је недеља).
Старац је почео, чини ми се, тиме да је Пушкин био врло добар песник; затим, запињући и
збуњујући се, пређе наједном на то да се треба добро владати и, ако се човек добро не влада, онда то
значи да греши; да рђаве наклоности упропашћују и уништавају човека; наведе даље неколико
злокобних примера неуздржиљивости и закључи тиме да се он од извесног времена савршено
поправио и да се сад примерно влада. Да је он и раније осећао правичност синових поука, да је он то
већ врло одавно осећао и све у срце слагао, али да је сад стварно почео да се уздржава. Као доказ за
то он поклања књиге купљене новцем уштеђеним у току дугог времена.
Нисам могла да се уздржим од суза и смеха слушајући јадног старца; значи, умео је да лаже кад
је потребно! Књиге смо однели у собу Покровског и ставили их на полицу. Покровски је одмах
схватио истину. Старца су позвали на ручак. Тог дана смо сви били радосни. После ручка играли
смо фоте, картали се; Шаша је била несташна, а и ја нисам изостајала иза ње. Покровски је био
према мени пажљив и стално је тражио ,погодан тренутак да са мном разговара насамо, али му
нисам пружала прилике. То је био најлепши дан за читаве четири године мог живота.
А сад ће доћи све саме тужне, тешке успомене; почеће повест о мојим црним данима. Ето зашто
ће можда моје перо почети да се креће спорије и као да отказује послушност да даље пише. Ето
зашто сам ја, можда, тако ревносно и с таквом љубављу пребирала у свом памћењу и најмање
подробности свог кратког живовања у срећне моје дане. Ти дани су потрајали тако кратко; њих је
заменио јад, црни, дубоки јад, чији крај само бог једини зна.
Моје несреће су отпочеле с болешћу и смрћу Покровског.
Он се разболео два месеца после последњих догађаја које сам овде описала. За та два месеца он
се неуморно трудио да себи омогући опстанак, јер дотад није имао некакво одређено запошљење.
Као и све туберкулозне болеснике, њега до последњег дана није напуштала нада да ће још врло дуго
живети. Требало је да постане негде наставник; али он је према том послу осећао одвратност.
Државну службу није могао да прихвати због слабог здравља. Поред тога, морао би дуго да чека на
прву плату. Укратко, Покровски је свуда наилазио само на неуспехе; нарав му је постајала све гора.
Здравље му се погоршавало, али он то није примећивао. Наступала је јесен. Сваког дана је излазио у
свом лаком шињелу да трчкара због својих послова, да моли и богоради негде за какво место, због
чега се у себи кидао; ноге су му редовно биле скроз мокре, киснуо је на киши и, најзад, пао у
постељу, из које више није устао... Умро је у дубоку јесен, крајем месеца октобра.
Ја скоро никако нисам напуштала његову собу за све време његове болести, неговала сам га и
дворила. Често нисам спавала по читаве ноћи. Ретко кад је био при свести, често је бунцао; говорио
је богзна о чему, о свом запошљењу, о својим књигама, о мени, о оцу... И тада сам дознала много
штошта о његовим личним приликама што раније нисам знала и што чак нисам ни нагађала. У
почетку његове болести сви наши су ме некако чудно гледали; Ана Фјодоровна је климала главом.
Али ја сам свима гледала право у очи, и они ме више нису осуђивали што се толико заузимам око
Покровског — бар мати не. Некад би ме Покровски препознао, али то се дешавало ретко. Скоро све
време је био у бунилу. Понекад је по читаве ноћи разговарао с неким дуго-дуго, нејасно, мрачно, и
његов промукли глас је потмуло одјекивао у његовој тескобној соби, као у гробу; мене је тада
обузимао страх. Нарочито је последње ноћи био као у неком наступу; страховито се мучио, туговао
је; његово јецање ми је раздирало душу. Сви су у кући били у неком страху. Ана Фјодоровна се
непрекидно молила да му бог што пре прими душу. Позвали су лекара. Лекар је рекао да ће
болесник свакако пред јутро умрети.
Старац Покровски је провео ћелу ноћ у ходнику, поред самих врата синове собе, ту су му
прострли некакву асуру. Сваки час је улазио у собу; страшно је било гледати га. Он је био тако
убијен тугом да је изгледао потпуно неосетљив и туп. Глава му се тресла од страха. И сам је дрхтао
целим телом и непрестано шапутао нешто за себе, нешто је сам са собом разговарао. Чинило ми се
да ће полудети од туге.
Пред свануће, старац је, уморан од душевног бола, заспао на својој асурици као убијен. Око осам
сати син је почео да издише; пробудила сам оца. Покровски је био потпуно свестан и опростио се са
свима нама. Чудна ствар! Нисам могла да плачем, али душа ми се кидала.
Али највише су ме искидали и измучили његови последњи тренуци. Он је без престанка нешто
молио, дуго-дуго, својим утрнулим језиком, а ја ништа нисам могла да разаберем из његових речи.
Срце ми се цепало од бола! Читав један сат је провео у том немиру, све је за нечим чезнуо, хтео је да
својим охладнелим рукама да некакав знак, а онда је опет почињао да моли жалосним, промуклим,
потмулим гласом; али његове реци су биле само звучи без везе, и ја опет нисам ништа могла да
схватим. Доводила сам му све укућане, давала му да пије; али он је стално тужно климао главом.
Најзад сам схватила шта је хтео. Молио је да се дигну завесе с прозора и да се отворе капци.
Сигурно је желео да последњи пут види дан, светлост божју, сунце. Дигла сам завесу, али дан који се
рађао био је тужан и невесео као самртников јадни живот који се гасио. Сунца није било. Облаци су
застрли небо магловитом копреном; било је кишовито, натмурено, тужно. Ситна киша је ударала у
прозоре и запљускивала их млазевима хладне, прљаве воде; било је мутно и мрачно. У собу су слабо
продирали зраци бледог дана и једва надвлађивали дрхтаву светлост кандила које је горело пред
иконом. Самртник ме је погледао тужно-претужно и климнуо главом. Минут доцније је издахнуо.
Бригу око сахране узела је на себе сама Ана Фјодоровна. Купили су што је могуће простији
мртвачки сандук и најмили таљигаше. Ради покрића трошкова, Ана Фјодоровна је приграбила све
књиге и ствари покојникове. Старац се с њом свађао, викао, отео јој књига колико је могао, напунио
њима све џепове, набио их у шешир, где је стигао, мајао се с њима сва три дана, чак се ни онда кад
је требало у цркву ићи није растајао од њих. Читава та три дана је био као луд, пошашавео, и с
неком чудном брижљивошћу је непрестано нешто радио око одра; час поправљао венчић на
покојнику, час припаљивао или скидао свеце. Било је очевидно да му се мисли ни на чему нису
могле зауставити. Ни мати, ни Ана Фјодоровна нису биле у цркви на опелу. Мајка је била болесна, а
Ана Фјодоровна се већ сасвим спремила да пође, али се посвађала са старцем Покровским и остала.
Били смо само ја и старац. За време службе мене је обузео некакав страх — баш као неко
предосећање будућности. Једва сам могла да одстојим у цркви. Напослетку су затворили сандук,
закуцали га, ставили на таљиге и повезли. Пратила сам га само до краја улице. Таљигаш је потерао
касом. Старац је трчао за њим и гласно плакао; плач му је дрхтао и прекидао се од трчања. Пао му
је, јаднику, шешир, а он се и не заустави да га подигне. Глава му је кисла, почињао је ветар;
измрзлица је секла и штипала лице. Старац, изгледа, није примећивао невреме и плачући
претрчавао је с једне стране таљига на другу. Скутови његовог старог капута лепршали су на ветру
као крила. Из свих џепова су му штрцале књиге; у рукама му је била нека огромна књига коју је
чврсто држао. Пролазници су скидали капе и крстили се. Неки су се заустављали и чудили јадном
старцу. Књиге су му сваки час испадале из џепова у блато. Заустављали су га и показивали му шта је
изгубио, он их је подизао и опет трчао да стигне таљиге са сандуком. На углу улице придружи му се
да прати покојника некаква старица. Таљиге су, најзад, скренуле за угао и изгубиле ми се из вида.
Отишла сам кући. Бацила сам се, савладана неописивом тугом, на мамине груди. Стезала сам је из
све снаге у свом загрљају, љубила сам је и, грцајући, плакала, бојажљиво се приљубљујући уз њу, као
трудећи се да задржим у свом загрљају последњег свог пријатеља и да га не дам смрти... Али смрт
се већ беше наднела над јадном мајком...
 Јуна 11.

Како сам вам захвална за јучерашњу шетњу на острва, Макаре Алексејевичу! Како је тамо свеже,
пријатно, какво је тамо зеленило! Ја већ тако давно нисам видела зеленило; док сам била болесна,
мени се све чинило да морам умрети и да ћу свакако умрети — па сад сами оцените шта сам све
јуче морала осећати, како осећати! Не љутите се на мене што сам јуче била тако тужна; осећала
сам се необично добро, врло лака, али сам у најлепшим часовима увек због нечег тужна. А што сам
плакала, то није ништа, ја и сама не знам зашто стално плачем. Осећам се болно, раздражљиво; моји
су утисци болесни. Ведро, бледо небо, сунчев залазак, вечерње затишје — све то, — ни сама не знам
— али јуче сам била некако расположена да све утиске примам тешко и мучно, тако да ми се срце
препунило и душа тражила сузе. Али зашто вам све ово пишем? Све то срцу изгледа тешко, а
препричавати је још теже. Али ви ћете ме, можда, и разумети. И тужно и смешно! Како сте, заиста,
добри, Макаре Алексејевичу! Јуче сте ми непрестано загледали у очи да би у њима прочитали оно
што осећам и усхићивали сте се мојим одушевљењем. Био то жбунић, дрворед, трака воде — а ви
већ ту, стојите тако преда мном, дотерујући се и непрестанце ми у очи загледате, баш као да сте ми
своја добра показивали. То доказује да имате добро срце, Макаре, Алексејевичу. Зато вас ја и волим.
Е сад, збогом. Данас сам опет болесна: јуче сам ноге наквасила и зато назебла; Федора је исто нешто
болесна, тако да сад обе куњамо.
Не заборављајте ме, тј. дођите нам чешће.

Ваша В. Д.

Јуна 12.

Мила моја Варвара Алексејевна!

А ја сам, видите ли, рођена, мислио да ћете ми ћелу јучерашњицу у стиховима описати, а оно
код вас од свега испаде само један обичан листић. Ја то стога говорим што сте ви, мада сте и мало у
листу вашем написали, ипак необично лепо и слатко описали. И природа, и разне сеоске слике, и
све остало о осећањима — једном речју, све сте то врло лепо описали. А ја вам, ето, немам талента.
Макар десет страница нажврљао, никад ништа не испадне, ништа не опишем. Већ сам покушавао.
Пишете ми, рођена моја, да сам ја човек добар, без злобе, неспособан да ближњег увредим, и да
благост господњу, у природи испољавану, поимам, и разне ми, напослетку, похвале одајете. Све је то
истина, мила моја, све је то сушта истина; ја сам и стварно такав као што ви велите, и сам ја то
знам; али кад прочитам то како ви пишете, човеку и нехотице наиђе нека милина око срца, а затим
разна тегобна расуђивања дођу. А ето, чујте ме, душо, нешто ћу вам, рођена моја, испричати.
Почећу од тога да ми је било свега седамнаест година кад сам ступио у службу, и ево већ ће
скоро тридесет година избити мојој службеној делатности. Нема шта, износио сам доста
униформи; одрастао сам, опаметио се, људи сам се нагледао; и проживео сам, може се рећи,
проживео сам на свету, тако да су ме једном чак хтели предложити за одликовање крстом. Ви,
можда, не верујете, али ја вас, заиста, не лажем. Али шта ћете, рођена, нашли су се рђави људи да
ми и то покваре. А рећи ћу вам, рођена моја, да ја, иако сам непросвећен човек, можда и глуп
човек, имам срце исто онако као и други. А, знате ли, Варињка, шта су ми зли људи учинили?
Стидно је и рећи шта су све учинили; запитаћете — зашто су учинили? Зато што сам повучен, зато
што сам тих, зато што сам добар!
Нисам им се свидео, па ме, ето, узеше на зуб! Почело је тиме што »ви, веле, Макаре
Алекшејевичу, ово и оно«; а затим »да, веле, Макара Алексејевича и не питајте«. А сад су завршили
тиме да »па, наравно, то је Макара Алексејевича масло!« Ето, рођена, видите ли какав су ток ствари
узеле; све на Макара Алексејевича; ништа боље нису ни знали но да Макара Алексејевича уведу у
пословицу у ћелом нашем надлештву. И није им доста што су од мене пословицу начинили и мал'те
не и псовку направили, већ се и на чизме, мундир, косу, лице моје окомише: све им се не свиђа, све
треба поправити! И све се то од незапамћених времена сваког божјег дана понавља. Навикао сам, јер
се на све навикавам, зато што сам миран човек, зато што сам мали човек; али, ипак, зашто све то?
Шта сам коме нажао учинио? Да нисам коме чин уграбио, шта ли? Или сам пред претпостављенима
кога оцрнио? Да нисам награду пре реда измолио? Да нисам коме увраћао несрећу? Душу бисте
огрешили кад бисте и помислили тако нешто, рођена! Откуд бих ја тако што? Само погледајте,
мила моја, имам ли ја способности потребних за лукавство и частољубље? Па зашто онда све те
напасти на мене да наиђу, боже ме прости? Јер ви, ето, сматрате да сам ја човек достојан, а ви сте,
рођена моја, од њих свих кудикамо бољи. Јер која је највећа грађанска врлина? Изразили су се
ономад у приватном разговору Јевстафије Иванович да је најважнија грађанска врлина — новац
умети намлатити. Говорили су у шали'(знам да је у шали), а наравоученије је то — да никоме не
треба бити на терету, а ја никоме на терету нисам? Имам своје парче хлеба; истина, парче просто,
понекад чак и тврдо; али оно је ту, радом стечено, по закону и беспрекорно употребљено. Но, шта
могу да радим! Јер ја, ето, и сам знам да тиме што преписујем не радим богзна шта; али ја се ипак
тиме поносим: ја радим, ја зној проливам. И шта има ту тако страшног што преписујем! Или је,
можда, преписивати грех, шта, ли? »Он, веле, преписује!« »То, веле, чиновник пацов преписује!« Па
чега има ту тако нечасног? Рукопис је тако читак, леп, пријатан за око, и само његово превасходство
су задовољни; ја за њих најважнија акта преписујем. Оно, истина, стила немам, ја то и сам знам да га
немам, проклетог; зато ни у служби нисам напредовао, па, ето, и вама сад, рођена моја, пишем
просто, једноставно, онако како ми мисао у срце долази... Све ја то знам; али ако ћемо право, кад би
сви почели да пишу, ко би онда преписивао? Ето, то вас ја питам, рођена, и молим вас да ми на то
одговорите. Мени је сад, ето, јасно да сам потребан, да сам неопходан, и да не треба човека узалуд
само збуњивати. Уосталом, нека сам и пацов, ако су већ сличност пронашли! Али и пацов је тај
потребан, пацов тај користи доноси, пацова тог држе, пацову том се даје награда — ето вам, какав је
пацов! Уосталом, доста о тој теми, рођена моја, јер ја нисам о томе хтео говорити, само се, ето,
мало загрејах. Ипак је пријатно с времена на време одати себи праведно признање. Збогом остајте,
рођена моја, мила моја, утешитељко моја предобра! Навратићу, свакако ћу до вас навратити,
посетићу вас, душице!
А ви се дотле не досађујте. Књигу ћу вам донети. Е па збогом, Варињка.

Вама искрено наклоњен

МАКАР ДЈЕВУШКИН

П.Г. Макаре Алексејевичу!

Јуна 20.

Пишем вам на брзу руку, журим, наручени посао довршавам. Ево, у чему је ствар: указала се
згодна прилика за куповину. Федора вели да има на продају код неког њеног познаника једна
службена униформа, прописна, потпуно нова, доње рубље, прслук и чиновничка капа, и, каже, све је
врло јефтино; па би, ето, ви могли да купите. Јер ви сад нисте у оскудици, и новаца имате; сами
кажете да имате. Хајде, пријатељу, не шкртарите; све вам је то потребно. А погледајте се, какво
старо одело носите. Срамота! Све сама закрпа. Ново немате; ја то знам, иако тврдите да имате. Бог
свети зна куд сте га дели. Послушајте ме, дакле и, молим вас, купите га. Учините то мене ради; ако
ме волите, ви ћете га купити.
Послали сте ми рубље на поклон; ама чујте, Макаре Алексејевичу, ви се упропашћујете. Зар је то
шала, колико сте на мене потрошили, силан новац сте дали! Ах, како волите да траћите новац!
Мени није потребно; све је то било савршено излишно. Знам, уверена сам да ме волите; заиста,
потпуно је непотребно подсећати ме на то поклонима; а тешко ми је да их од вас примам; знам
колико вас све то стаје. Једном за свагда — доста! Јесте ли чули? Молим вас, преклињем вас.
Молите ме, Макаре Алексејевичу, да вам пошаљем наставак својих бележака; желите да их
довршим. Не знам како је испало и то што сам написала. Али сад не бих имала снаге да говорим о
својој прошлости; нећу ни да мислим о њој; страх ме обузима од тих успомена. Најтеже ми је од
свега да говорим о јадној мојој мајци, која је своје јадно дете оставила на милост и немилост оним
чудовиштима. Срце ми се чепа при самој помисли на то. Све је то још тако свеже; не само да се
нисам умирила већ нисам успела ни да се приберем, иако је већ прошло више од годину дана. Али
ви све знате!
Говорила сам вам шта сада мисли Ана Фјодоровна; она ме оптужује да сам незахвална и одбија
сваку оптужбу да је саучествовала са господином Биковом! Зове ме код себе; каже да просјачим, да
сам рђа вини путем пошла. Вели, да ће, ако се вратим к њој, узети на себе да удеси ћелу ствар са
господином Биковом и да га примора да поправи своју кривицу преда мном. Она каже да г. Биков
хоће да ми да мираз. Нека иде с милим богом! Мени је добро и овде с вама, код моје добре Федоре,
која ме својом оданошћу подсећа на покојну моју дадиљу. Ви ме, премда сте ми далек рођак,
својим именом штитите. А њих ја не знам; заборавићу их ако будем могла, шта хоће они још од
мене? Федора вели да су то све сплетке, да ће ме они, напослетку оставити на миру. Дао бог!

В. Д.

Јуна 21.

Мила моја рођена!

Хоћу да пишем, а не знам одакле да почнем. Зар није, мила моја, некако чудно што нас двоје сад
овако живимо! Ја то стога велим што још никад своје дане у оваквој радости нисам проводио.
Просто као да ме је господ кућицом и породицом благословио! Дете моје, лепотице! Ама шта ви то
причате о неке четири кошуљице што сам вам их послао. Па потребне су вам биле — од Федоре сам
дознао. Та за мене је, мила моја, нарочита срећа да вама нечим угодим; па то је моје задовољство, и
ви мене, рођена, оставите; не дирајте ме и не противречите ми. Овако нешто ми се никад још није
догодило, мила моја. Ја сам, ето, у свет сад ушао. Прво, живим двоструко, јер ви живите, ето, врло
близу мене и мени на утеху; а друго, позвао ме је данас на чај један укућанин, мој сусед Ратазјајев,
онај исти чиновник код кога се књижевне вечери одржавају. Данас је скуп; литературу ћемо читати.
Ето тако је сад, мила моја, код мене! Но, а сад збогом. Све сам ово без икаквог одређеног циља
написао и једино ради тога да бих вас обавестио о свом срећном животу. Наредили сте, душице,
преко Терезе да вам је потребна свилица у боји за ваш вез: купићу, рођена, купићу и свилице ћу
купити. Сутра ћу имати задовољство да ваше жеље у потпуности задовољим.
Већ знам и где то треба купити. А сад остајем ваш искрени пријатељ

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Јуна 22.

П. Г. Варвара Алексејевна! Извештавам вас, рођена моја, да се код нас у стану догодио један врло
жалостан догађај, заиста, заиста жаљења достојан! Јутрос је око пет часова умро Горшковљев
малишан. Не знамо само шта је било, шарлах, шта ли, бог би га знао! Посетио сам те Горшкове. Ех,
рођена, ту беду да видите! Па какав је само неред! Али није ни чудо: ћела породица станује у једној
соби, само су преградама неким, пристојности ради, раздвојени. И мртвачки сандучић је већ тамо
— прост, али прилично леп сандучић; готов су купили, дечаку је било девет година; много је, веле,
обећавао. А тешко их је гледати, Варињка! Мајка не плаче, али тако је тужна, јадна. Њима је можда
и лакше што им је, ето, већ један мање на врату; а још двоје им је остало; одојче и мала девојчица,
тако, биће јој нешто више од шест година. И какво је то опет задовољство гледати како се мучи
дете, и то још рођено дете, а немати чиме да му се помогне! Отац' седи у старом, умашћеном
фраку, на изломљеној столици. Сузе му теку, али можда и не од туге, него онако, по навици, очи му
се гној е. Тако је чудан! Само поцрвени кад с њим почнеш да говориш, збуни се и не зна шта да
одговори. Мала девојчица, ћерчица, стоји наслонивши се на мртвачки сандук, и тако је, сиротица,
тужна, замишљена! А ја не волим, мила Варињка, кад се дете замисли; непријатно је гледати!
Некаква лутка од крпа лежи поред ње на поду — не игра се; у устима прстић држи; стоји тако, ни да
се помакне. Газдарица јој је бомбону дала; она ју је узела, али није јела. Жалосно, Варињка — зар не!

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Јуна 25.

Драги Макаре Алексејевичу!

Враћам вам вашу књигу. Та то је до зла бога лоша књига! Чак је ни у руке човек не може узети. И
где сте само пронашли такву драгоценост? Најозбиљније, зар се вама допадају такве књиге, Макаре
Алексејевичу? Мени су, ето, обећали да ће ми ових дана набавити нешто за читање. Могу и вама,
дати ако хоћете. А сад, до виђења. Заиста, немам времена дуже да вам пишем.

В. Д.

Јуна 26.

Мила Варињка!

Ствар је у томе што стварно нисам читао ту књижицу, рођена. Истина, прочитао сам неколико
страница, видим — неке бургије, само ради смеха написано, да се људи насмеју; но, мислим, мора
да је и заиста весела; можда ће се, велим, и Варињки допасти; тако сам узео и послао вам је.
А Ратазјајев ми је, ето, обећао да ће ми дати нешто заиста литерарно за читање, тада ћете имати
књига, мила моја. Јер Ратазјајев се разуме; и сам пише, и то још како пише! Перо му је тако смело и
стила 'има огромно много, то јест у свакој реци, ма и најнезначајнијој, у најобичнијој реци, коју
бих, рецимо, и ја кадгод Фалдонију или Терези рекао, ето, код њега и ту има стила. Ја и на вечерње
скупове код њега одлазим. Пушимо дуван, а он нам чита, до пет сати нам чита, а ми непрестано
слушамо. Просто посластица, а не литература! Дивота једна, цвеће, једном речју цвеће; на свакој
страници букет да начиниш! Он је тако предусретљив, добар, љубазан. А шта сам ја према њему,
шта? — Ништа. Он је угледан човек, а шта сам ја? — Просто не постојим; а он је и мени пријатељски
наклоњен. Понешто му преписујем. Само не мислите, Варињка, да је то нека подвала и да је он мени
наклоњен зато што преписујем. Сплеткама не верујте, рођена, подлим сплеткама не верујте! Не, ја то
сам, по својој вољи, ради његовог задовољства чиним, а што је он мени наклоњен, то он само због
мог задовољства чини. А ја деликатност поступка схватам, рођена. Он је добар, врло добар човек и
писац да му нема пара.
А лепа је ствар књижевност, Варињка, веома лепа; то сам пре три дана од њих дознао. Дубока
ствар! Људско срце окрепљује, поучава и — још много штошта је о свему томе у књигама код њих
написано. Веома лепо написано! Књижевност — то је слика, то јест у извесном смислу слика и
огледало; израз страсти, критика веома префињена, поука са наравоученијем и докуменат. Све сам
то код њих похватао. Отворено ћу вам, рођена, рећи: седим, тако, међу њима, слушам (исто као и
они на лулу пушим), али кад почну да се препиру и да споре о разним материјама, онда се ту просто
осећам немоћан; ту вам, рођена, ја и ви можемо само признати да смо немоћни. Ту ја онда просто
савршен глупак испадам, самог се себе стидим, тако да ћело вече тражим како бих у општу
материју макар и најмању речцу убацио, али те најмање речце као за пакост нема па нема! И онда
самог себе, Варињка, жалим што нисам то, што нисам такав; што сам, према пословици, оматорео,
а памети нисам стекао. Јер шта сад у слободном времену радим? Спавам, будала будаласта. А место
тог непотребног спавања, могао бих и нешто пријатно радити; рецимо, шести и штогод написати. И
себи корист и другом добро. Погледајте, рођена, само колико они зарађују, нека им бог опрости!
Ето, рецимо, исти тај Ратазјајев, — колико зарађује! А шта је њему да табак напише? Та он је
понеког дана и по пет табака написао, а по триста рубаља, вели, од табака добија. Анегдотица тамо
каква, или нешто занимљиво — пет стотина, хоћеш-нећеш, цркни-пукни, али дај! А ако нећеш, ми
ћемо идућег пута и хиљаду у џеп стрпати! Шта велите, Варвара Алексејевна? И шта? Има вам тамо
код њега и свеска стихова, а стихови све неки кратки, седам хиљада, рођена, седам хиљада тражи,
замислите. Па то је читаво непокретно имање, кућа капитална! Вели, дају му пет хиљада, а он неће.
Ја му саветујем, велим му — узмите, пријатељу, тих пет хиљада од њих, па им онда пљуните —
новац је то, пет хиљада! — Не, вели, и седам ће дати, лопови. — Досетљив је, нема шта! Уосталом,
рођена, кад смо већ на то дошли, ја ћу вам, ето, исписати из Италијанских страсти једно местанце.
Тако се зове једно његово дело. Прочитајте, Варињка, па судите сами.
»...Владимир је уздрхтао, и страсти јаросно ускипеше у њему и крв му узавре...
— Грофице — повика он — грофице! Знате ли ви како је ужасна та страст, како је безгранично то
безумље? Не, моја ме маштања нису обмањивала!
Ја волим, волим страсно, необуздано, безумно! Сва крв твог мужа неће угушити бесни и
узаврели занос душе моје! Ништавне препреке неће зауставити свераздирући, паклени огањ који
сажиже моје измучене, паћеничке груди. О Зинаида, Зинаида!...
— Владимире!... прошапта грофица изван себе, клонувши му на раме.-
— Зинаида! — повика усхићени Смељски.
Из његових груди се зачу уздах. Пожар запламса јарким пламеном на олтару љубави и запара
груди несрећних паћеника.
— Владимире!... — шапутала је у заносу грофица. Груди су јој се надимале, образи пламтели, очи
гореле...
Нови, ужасни брак је био остварен!
Пола сата доцније ушао је стари гроф у будоар своје жене.
— Је ли, душице, да наредим да за драгог госта донесу самовар? — рече он, милујући жену по
образу.«
Ето, питам сад ја вас, рођена, после тога — како вам се свиђа, а? Истина, мало је слободно, о
томе нема спора, али је зато лепо. Што је лепо — лепо је! Још ћу вам, дозволите, један одломак из
приповетке Јермак и Зулејка исписати.
Замислите, рођена, да је козак Јермак, дивљи и страшни завојевач Сибира, заљубљен у Зулејку,
кћер сибирског цара Кучума, коју је заробио. Догађај је, као што видите, узет из самог доба Ивана
Грозног. Ево разговора између Јермака и Зулејке:
— Ти ме волиш, Зулејка! О, понови, понови!...
— Волим те, Јермаче — прошапута Зулејка. — Небо и земљо, захваљујем вам! Срећан сам!... Дали
сте ми све, све оно чему је још од дечачких година тежио узнемирени дух мој. Ето куда си ме
водила, звездо моја водиљо, ето због чега си ме довела овде, иза Каменог Појаса! Показаћу читавом
свету моју Зулејку и људи, побеснела чудовишта, неће смети да ме оптуже! О, ако су им појмљиве
те тајне патње њене нежне душе, ако су способни да виде читаву поему у једној сузи моје Зулејке! О,
дај да ти пољупцима обришем ту сузу, дај да је попијем, ту небеску сузу... надземаљска!
— Јермаче — рече Зулејка — свет је зао, људи су неправични! Они ће нас гонити, они ће нас
осудити, мили мој Јермаче! Шта ће радити јадна девојка, која је одрасла усред родних снегова
Сибира, у јурти оца свога, у вашем хладном, леденом, бездушном, себичном свету? Људи ме неће
разумети, жељени мој, вољени мој!
 — Тада ће се козачка сабља надвити над њима и фијукнуће! — узвикну Јермак, дивље колутајући
очима«.
И, Варињка, како је било Јермаку кад је дознао да је његова Зулејка заклана. Слепи старац Кучум,
користећи се ноћном тамом, прикрао се у одсуству Јермаковом у његов шатор и заклао кћер своју,
желећи да нанесе смртни ударац Јермаку, који га је лишио жезла и круне.
— Слатко ми је да точим гвожђе о камен! — узвикну Јермак у дивљој разјарености, оштрећи свој
мач о чаробни камен. — Крви ми њихове треба, крви њихове! Њих треба сећи, сећи, сећи!!!«
И после свега тога, немајући снаге да преживи своју Зулејку, Јермак скаче у Иртиш, и тиме се
све свршава.
А ево вам, на пример, једног малог одломка шаљивоописне врсте, управо ради смејања
написаног:
»Знате ли Ивана Прокофјевича Жутотрбу? То је онај што је ујео за ногу Прокофија Ивановича.
Иван Прокофјевич је човек опоре нарави, али зато ретких врлина; насупрот томе, Прокофије Ивано
виц много воли ротквице с медом. Ето, док га је још знала Пелагија Антоновна... А знате ли Пелагију
Антоновну? То је она што стално облачи сукњу с наличја.«
Та то је да човек пукне од смеха, Варињка, просто да пукне! Ваљали смо се од смеха кад нам је
то читао. Обешењак је велики, боже му прости! Уосталом, рођена, ако то и није баш богзна како
дубоко, и чак је и сувише весело, ипак је невино, без и најмање слободоумности и либералних
идеја. Потребно је, рођена, приметити да је Ратазјајев врло доброг владања, и зато изврстан писац,
ни налик на остале писце.
Него шта би било у самој ствари, дође тако по неки пут човеку мисао у главу... рецимо, кад бих
ја штогод написао; но, шта би онда било? Ето, на пример, претпоставимо да тек наједном, онако без
разлога, угледа свет књижица под насловом — Стихови Макара Дјевушкина! Шта бисте онда,
анђелчићу мој, на то рекли? Како би се то вама чинило и како бисте на тако нешто 'гледали? Сто се
мене, рођена, тиче, рећи ћу вам да ја, кад би моја књига изишла на свет, нипошто не бих смео ни
привирити на Невски Проспект. Јер како би то изгледало када би свако рекао да, ево, вели, иде
писац литературе и поета Дјевушкин, и да је, ето, то баш главом сам Дјевушкин! Шта бих ја тада,
рецимо, са својини чизмама радио? Јер оне су код мене, узгред да вам напоменем, рођена, скоро
увек искрпљене, а и потпетице су, ако ћемо по души, понеки пут врло непристојно искривљене. И
шта би онда било кад би сви дознали да су чизме писца Дјевушкина све у закрпама! Кад би тамо
нека контеса-маркиза рецимо чула за то, шта би, душице, рекла? Њој то, можда, и не би пало у очи:
јер, по мом мишљењу, контесе се за чизме не интересују, и то још за чиновничке чизме (пошто има
чизама и чизама), али њој би све испричали, њени би ме пријатељи издали. Ево, на пример,
Ратазјајев би први издао; он код грофице В. одлази; вели да одлази увек код ње, и то без
устручавања одлази. Каже, душице, тако је литерарна, каже, права дама. Обешењак је тај Ратазјајев!
Него доста, уосталом, о тој материји. Све ја то онако, из лудорије пишем, анђелчићу мој, да бих
вас мало разонодио. Збогом, мила моја. Много сам вам ту насрочио, али то је у ствари зато што сам
данас необично добро расположен. Ручали смо данас сви заједно код Ратазјајева па (спадала су они
велика, рођена!) пустише у саобраћај сект некакав,... него, што да вам о томе пишем! Само,
припазите се ви, Варињка, и не измислите нешто о мени. Јер ја сам све то тек онако! Књиге ћу
послати, свакако ћу послати... Иде овде од руке до руке једно Пол-де-Коково дело, само што ви
Пол-де-Кока нећете добити... Не, не, није за вас Пол-де-Кок. Причају за њега, рођена, да он код свих
петроградских критичара изазива Благородно негодовање.
Шаљем вам фунту бомбона, нарочито сам за вас купио. Поједите, душице, и при свакој ме се
бомбони сетите. Само киселе немојте гристи зубима, већ их само шишајте, иначе ће вас зубићи
заболети. Ви, можда, и ушећерене поморанџине коре волите? Пишите ми само. А сад збогом,
збогом. Нека вас Христос чува, мила моја. А ја увек остајем ваш највернији пријатељ

МАКАР ДЈЕВУШКИН
 Поштовани господине Макаре Алексејевичу!

Јуна 27.

Федора вели да би се, ако само хоћу, извесни људи врло радо сажалили на мој положај и да би
ми израдили врло добро место у једној кући за гувернанту. Шта о томе мислите, пријатељу мој, —
да одем или не? Наравно, онда вам не бих била на терету, а и место је, изгледа, врло добро. Али, с
друге стране, некако је мучно ићи у непознату кућу. То су неке спахије. Почеће се о мени
распитивати, почеће радознало да запиткују — а шта онда да им кажем? А поред тога, ја сам такав
особењак, дивљакуша; тешко се од добро познатог кутка растајем; некако је ипак боље тамо где се
човек навикне, макар и тешко било, ипак је боље. А поред тога, морала бих отпутовати одавде; и ко
зна какав ће ми посао бити, можда ће ми дати само децу да чувам. А и људи су неки чудни; већ
трећу гувернанту за ове две године мењају. Посаветујте ме, Макаре Алексејевичу, тако вам свега на
свету, да ли да идем или не? И зашто никад не дођете код мене? Само ретко свратите на који минут.
Виђамо се готово једино недељом на служби. Какав сте ви некакав особењак! Ништа нисте од мене
бољи! А ја сам вам скоро род! Не волите ви мене, Макаре Алексејевичу, а мене понекад, кад сам
сама, велика туга обузме. Понеки пут, нарочито предвече, седим тако сама-самцата. Федора оде
некуд, а ја седим, мислим и премишљам, сетим се свега 'што је било, и радосног и тужног, све ми
излази пред очи, све се појављује као из магле. Позната ми се лица јављају (почињем већ скоро на
јави да их видим), — мајку понајчешће видим... А снови моји тек какви су! Осећам да ми је здравље
упропашћено; тако сам слаба; ето и данас, кад сам јутрос устала из постеље, позлило ми је; и поврх
свега тога још страшно кашљем! Осећам, знам да ћу скоро умрети. А ко ће ме сахранити? Ко ће за
мојим ковчегом поћи? И ко ли ће за мном зажалити?... И, ето, мораћу можда у туђем месту
умрети, у туђој кући, у туђем куту!... Ох, боже мој, како је тужно живети, Макаре Алексејевичу!...
А што ме ви, пријатељу мој, стално бомбонама храните? Заиста не знам откуд вама толико новаца?
Ах, пријатељу мој, чувајте новац, тако вам бога, чувајте га. Федора продаје ћилим који сам
израдила;. добија педесет рубаља у асигнацијама. То је врло добро; мислила сам да ћу мање добити.
Федори ћу дати рубљу и по, а себи ћу хаљину сашити, сасвим нешто једноставно и топло. А вама ћу
направити прсник, сама ћу га сашити, и тканину ћу добру изабрати.
Федора ми је набавила књигу — Бјелкинове приче; шаљем вам је да је прочитате, ако хоћете.
Само је немојте, молим вас, испрљати и дуго задржати; књига је туђа. То је Пушкиново дело. Пре
две године сам читала те приче заједно с мајком, па ми је сада било тако тешко да поново читам.
Ако имате неке књиге, пошаљите ми их, само не ако сте их од Ратазјајева добили. Он ће вероватно
дати своја дела, ако је нешто некад наштампао. И како вам се само могу његова дела допадати,
Макаре Алексејевичу? Такве глупости... А сад збогом! Како сам се распричала! Кад ме обузме туга,
онда волим да брбљам па било о чему. То ми је лек! Одмах ми буде лакше, а нарочито ако искажем
све што ми је на срцу. Збогом, збогом, пријатељу мој!

Ваша В. Д.

Јуна 28.

Мила Варвара Алексејевна!

Доста с туговањем! И како вас само није стид! Ама доста, анђелчићу мој; како вам такве мисли
долазе на памет? Ви нисте болесни, душице, уопште нисте болесни; ви цветате, заиста цветате; мало
сте бледуњави, али ипак цветате. И какви су вам то опет снови и привиђења! Срамота, драга моја,
доста; маните се тих снова, просто их се мани те. Зашто ја добро спавам? И зашто се мени ништа не
привида? Та погледајте ме само, рођена! Живим лепо, спавам мирно, здрав сам, јунак над јунацима,
милина ме погледати. Доста, доста, душице, срамота је. Опаметите се. Знам ја вашу главицу,
рођена, наиђе ли штогод, а ви одмах маштате и тугујете због нечег! Мене ради, престаните, душице.
У туђу кућу да идете? Никад! Не, не и не! И како вам то само падне на памет, шта вас то ухвати? И
још у другом месту! Не, рођена, нећу дозволити и противим се свим силама против такве намере.
Стари ћу свој фрак продати, у кошуљи ћу улицама ићи, али ви нећете оскудицу трпети. Не,
Варињка, не; знам вас добро! Све су то лудорије, чисте лудорије! А ћела је истина да је за све то
само Федора крива: она је, види се, глупа жена, па вам је напунила главу. Него, ви њој, рођена, не
верујте. И ви, можда, све још ни не знате?... Она је жена глупа, џандрљива, свађалица; она је и мужа
свог покојног на онај свет отпремила. Или вас је она, можда, чиме наједила? Не, не, рођена, ни за
шта на свету! И шта бих ја тада, шта да радим? Не, Варињка, душице, избите то себи из главе. Шта
вам овде код нас недостаје? Ми вас толико волимо, ви нас волите, онда живите мирно; шијте или
читајте, а, уосталом, немојте ни сити, свеједно, само останите поред нас. Јер, просудите сами, на
шта би то личило?... Ето, ја ћу вам књиге набавити, а затим ћемо опет негде да прошетамо. Само
престаните, рођена, престаните, приберите се и лудорије такве више не правите! Доћи ћу вам, и то
ускоро, само искрено и отворено признање моје примите: није лепо, душице, није лепо! Ја сам,
наравно, човек необразован, и сам знам да сам необразован, да нисам добио довољно образовање
због сиромаштва, али ја уопште и нећу о томе да говорим, и није ту о мени реч, већ ћу се за
Ратазјајева заузети, а ви како хоћете. Он је мој пријатељ и стога ћу се за њега и заузети. Он лепо
пише, врло, врло лепо, и опет врло лепо пише. Не слажем се и никако се с вама не могу сложити.
Пише китњасто, испрекидано, с фигурама, разних мисли има; врло лепо! Ви сте, можда, без
осећања читали, Варињка, или сте били нерасположени кад сте читали, на Федору сте се због нечега
наљутили, или вам се нешто непријатно догодило. Не, прочитајте то с осећањем, лепше, кад сте
задовољни и весели и у пријатном расположењу, ето, рецимо, кад бомбону у устима држите, ето
тада прочитајте! Ја не оспоравам (ко би то могао оспоравати), има и бољих писаца од Ратазјајева,
има их чак и много бољих, али и они су добри, и Ратазјајев је добар; они пишу лепо, и он пише
лепо. Он је за себе, и он вам нешто пише, и врло му је то паметно што пише. А сад, збогом, рођена;
не могу више да пишем, морам да журим, имам посла. А ви гледајте, рођена, душо моја најмилија,
да се умирите и нека је господ уз вас, а ја остајем ваш верни пријатељ

МАКАР ДЈЕВУСКИН

P. S.

Хвала за књигу, рођена моја; прочитаћемо и Пушкина, а данас ћу, увече, свакако свратити до
вас.

Јула 1.

Драги мој Макаре Алексејевичу!

Не, пријатељу мој, не, нема мени живота међу вама. Размислила сам и видела да врло рђаво
поступам што одбијам тако повољно место. Тамо ћу имати бар обезбеђену кору хлеба; трудићу се,
придобићу те непознате људе, чак ћу се потрудити да променим и своју нарав, ако то буде
потребно. Оно, истина, боли и тешко је живети међу туђинцима, тражити туђу милост, повлачити
се у себе и присиљавати се, али бог ће ми помоћи. Јер нећу ваљда цео свој век бити особењак. Са
мном су се већ догађале такве ствари. Сећам се док сам још била мала и у пансионат одлазила.
Дешавало се да недељом по цео дан код куће правим несташлуке, скачем, мати ме понеки пут и
изгрди, али мени опет ништа, лако ми је на срцу, у души светио. Почне се спуштати вече, и туга ме
савлада безгранична: у девет сати треба натраг у пансионат, а тамо је све туђе, хладно, строго,
васпитачице су понедељником тако љуте, па ме стегне нешто око срца, дође ми да плачем; завучем
се у какав кутак, па, онако сама-самцата, кришом отплачем, кријем сузе — јер ће рећи да сам лења;
а ја сасвим из другог разлога плачем, а не зато што морам да учим. — И шта? Навикла сам се, и
доцније, кад сам излазила из пансионата, опет сам плакала опраштајући се с другарицама.
Уосталом, рђаво поступам што живим на терет вама обома. Та мисао је за мене право мучење. Ја
вам о свему овом говорим отворено, зато што сам навикла да према вама увек будем искрена. Зар
не видим како Федора устаје сваког дана пре зоре, лаћа се одмах прања рубља и ради до мркла
мрака? А старе кости воле одмор. И зар не видим да се ви због мене упропашћујете, и последњу
копејку трошите, и то за мене. Није то за ваша средства, пријатељу мој! Пишете да ћете и последње
продати, али мене у беди нећете оставити. Верујем, пријатељу мој, верујем у ваше добро срце, али
ви то сад тако кажете. Сад имате новац који нисте очекивали, добили сте новчану награду; али
после, шта ће бити после? Ви и сами знате, ја сам увек болесна; не могу да радим онолико колико
ви, премда бих била врло срећна кад бих то могла, а и посла нема увек. И шта ми, дакле, преостаје?
Да пресвиснем од муке гледајући вас обоје, драги моји пријатељи. Како бих могла да будем вама и
од најмање користи? И што сам вам ја, пријатељу мој, тако неопходна? Какво сам вам добро
учинила? Ја сам вам само одана свом својом душом, волим вас необично, јако, свим срцем, али —
горка је судбина моја! — ја умем да волим и могу воле ти, али само волети а не и добро чинити и за
ваша вам доброчинства платити. Не задржавајте ме више, размислите и реците ми своје последње
мишљење. У очекивању остаје и воли вас В. Д.

Јула 1.

Лудорија, лудорија, Варињка, просто лудорија! Да вас пусти човек тако, до каквих мисли само
не бисте својом главицом дошли. И опет није тако и није тако! Сад видим да је све то лудорија. Ама
шта вам, рођена, недостаје код нас, реците ми само то! Волимо вас, ви нас волите, сви смо
задовољни и срећни — па шта ћете више? А шта ћете радити код туђих људи? Јер ви, сигурно, још
не знате шта је то туђин... Не, извол'те мене питати, па ћу вам рећи шта је туђин. Знам га ја, рођена,
врло га добро знам, јео сам његов хлеб. Жао је он, Варињка, зао је, та тако је зао да твоје срце неће
издржати, толико ће га измучити прекорима, претњом и ружним погледом. Код нас вам је топло,
угодно, баш као да сте се у гнездашце сместили. А и нас како без главе да оставите, шта ћемо
радити без вас? Шта ћу ја, старац, тада да радим? Зар нам ви нисте потребни? Ни од какве нам
користи нисте? Како нисте корисни? Не, ви, рођена, сами промислите, како да нисте корисни? Ви
сте ми, Варињка, врло корисни. Ви тако благотворан утицај имате... Ето, сад о вама мислим и весео
сам... Понеки пут вам писмо напишем и,сва осећања у њему изложим, на шта од вас подробан
одговор доби јам. Хаљина сам вам накуповао, шешир направио; дође од вас каква порука, а ја и
поруку... Ама како да нисте корисни? И шта ћу сам да радим у старости, шта ћу моћи да радим? Ви
можда на то нисте ни помислили, Варињка; ето, баш о томе размислите — шта ће он без мене да
ради? Навикао сам на вас, рођена моја. Јер, иначе, Шта ће из тога бити? Отићи ћу до Неве и
свршена ствар. Не, збиља, то ће се, Варињка, десити, јер шта ми друго преостаје да радим без вас!
Ах, душице моја, Варињка! Хоћете, очигледно, да ме рабаџија на Волковско гробље одвезе; да ме
само каква убога старица-просјакиња до гроба испрати, да ме тамо песком заспу, па да оду, а мене
самог оставе. Грехота је, рођена, грехота! Заиста грехота, тако ми бога, грехога! Враћам вам вашу
књигу, мила моја Варињка, и ако ме, мила моја, запитате за мишљење поводом ваше књиге, рећи ћу
да ми се још никад у животу није десило да тако дивну књигу прочитам. Питам ја сад самог себе,
рођена, како сам само могао живети до данас као будала, боже ме прости? Шта сам радио? Из које
сам шуме дошао? Јер ја ништа не знам, рођена, баш ништа не знам! Сасвим ништа не знам! Без
околишења ћу вам Варињка рећи, ја сам човек необразован; досад сам читао мало, врло сам мало
читао, то јест скоро ништа. Слику човекову, паметно дело, читао сам; Дечака који свира разне
стварчице са звонцима сам читао и Ибикове ждралове — ето то је све, и више ништа никада нисам
читао. Сад сам Станичног надзорника овде у вашој књизи прочитао; и, ето, рећи ћу вам, рођена,
дешава се тако да живи човек а ни не зна да му је пред носом књига у којој му је цео живот до
најмањих подробности изложен. Па чак и оно што ти је раније загонетно било, то, ето, овде почнеш
ли само читати такву књигу, а ти се сам свега мало-помало сетиш, и све испиташ и растумачиш. И,
напослетку, ево због чега сам још заволео вашу књигу: понеки спис, рецимо, читаш, читаш, па
понеки пут да се убијеш — тако је весто и лукаво да ти се чини баш као да ништа не разумеш. Ја, на
пример > ја сам туп, по природи сам својој туп, па услед тога не могу да читам сувише озбиљна
дела; а ово читам баш као да сам сам написао; баш као да је моје сопствено срце, какво је да је, узео,
изврнуо пред људима на наличје, па га описао у свој његовој подробности, — ето како је! Јер ствар је
проста, богами; шта ту има! Не, озбиљно, и ја бих тако написао; зашто да не бих! Та ја осећам то
исто, потпуно онако као и у књизи, а и сам сам се у таквим околностима понекад налазио, као на
пример тај Самсон Вирин, јадник. И колико ли их само међу нама има таквих Самсона Вирина,
таквих истих добрих јадника! И како је само све то весто описано! Замало се нисам расплакао,
рођена, кад сам прочитао да се пропио, грешник, тако да је разум изгубио, постао огорчен и да
спава по цео дан под овчијим кожухом, а јад свој грејаном ракијицом залива, и жалостиво плаче,
прљавим крајичком капута очи утирући кад се сети заблуделе овчице своје, ћерке Дуњаше! Не, то је
природно! Прочитајте само: то је природно! То живи! Ја сам то сам гледао; све то око мене живи;
узмите, ето Терезу — али нашто ићи тако далеко! Ето, на пример, наш јадни чиновник, он је, ето,
можда исти такав Самсон Вирин, само има друго презиме, Горшков. Јер ствар је та општа; рођена, и
може се и вама и мени десити.
И гроф што на Невском проспекту или у Набережној живи, и он ће бити исто то, а изгледаће
само да је друкчији јер је код њих све на свој начин, по вишем тону, али и он ће бити то исто, све се
може десити, и мени се то исто може десити: Ето, како је све то, рођена, а ви још хоћете да одете
од нас: та у грех могу, Варињка, упасти. И себе и мене можете упропастити, рођена моја. Ах,
премила моја, избаците, тако вам бога, све те необуздане мисли из главице и не мучите ме узалуд.
Ама како ћете се ви, птичице моја слабашна, нејака, како ћете себе саму исхранити, од пропасти се
сачувати,. од разбојника се заштити! Доста већ, Варињка, поправите се; глупе савете и наговарања не
слушајте, а књигу своју још једном прочитајте, пажљиво прочитајте; од. користи ће вам то бити.
Говорио сам Ратазјајеву о Старичином надзорнику. Рекао ми је да је то све старо и да су сад у моди
књиге са сличицама и с разним описима; ја, истина, нисам ни разабрао баш добро шта ми је тамо
напричао. Закључио је да је Пушкин добар, и да је он свету Русију прославио, и много је још
штошта о њему говорио. Заиста, ствар врло добра, Варињка, врло добра; прочитајте дер ту књижицу
још једном пажљиво, послушајте моје савете, и слушањем својим мене, старца, усрећите. А тада ће
вас сам господ наградити, рођена моја, свакако ће вас наградити.

Ваш искрени пријатељ

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Јула 6.

П. Г. Макаре Алексејевичу!

Данас ми је Федора донела петнаест рубља у сребру. Како се, сиротица, радовала кад сам јој дала
три сребрне рубље! Пишем вам на брзу руку.
Сад вам кројим прслук, диван је материјал, жућкаст са цветићима. Шаљем вам једну књигу; ту
су све разне приче; неке сам прочитала, прочитајте једну од њих под насловом Шињел. Наговарате
ме да пођем с вама у позориште; а да не буде то скупо? Сем да одемо негде на галерију. Ја већ врло
давно нисам била у позоришту, заиста, већ и не памтим кад. Само се све бојим да не буде скупа та
наша замисао? Федора само одмахује главом. Она вели да сте почели да живите како вам средства
не дозвољавају; то, уосталом, и сама видим; колико ли сте на мене само потрошили? Пазите,
пријатељу мој, да не буде после несреће. Јер Федора ми је већ ионако говорила о некаквим
гласовима — да сте ви, изгледа, дошли у сукоб с вашом газдарицом због неплаћања; много се за вас
бојим. Него, збогом, журим. Имам нешто мало посла, мењам пантљике на шеширу.

В. Д.
 П.С.

Знате, ако пођемо у позориште, онда ћу ставити нови шеширић и огрнућу црни плашт. Хоће ли
то бити лепо?

Јула 7.

П. Г. Варвара Алексејевна!

...Ја још увек о оном јучерашњем. Да, рођена, и наш је, во времја оно, лудило хватало. Зацопао
сам се у ту глумицу, до ушију се зацопао, — али то још ништа не би било, већ је најчудније то што је
скоро никако нисам ни виђао, а у позоришту сам свега једном био, па ипак сам се зацопао. У то
доба је живело поред мене, зид нас је само раздвајао, петоро младих обесних људи. Спријатељио
сам се с њима, спријатељио сам се случајно, премда сам се увек држао од њих на пристојном
одстојању. И, да не бих заостао, ја сам им у свему повлађивао.
Чуда су ми напричали о тој глумици! Свако вече, има ли само представе, цело је друштво — за
насушне потребе никад' ни паре нису имали — цело је друштво одлазило у позориште, на галерију,
па пљескају ли, пљескају, и изазивају без краја ту глумицу — просто лудују! А после не дају ти да
спаваш; читаву боговетну ноћ о њој говоре, сваки је својом Гласом назива, сви су само у њу
заљубљени, свима иста канаринка у срцу. Тако су и мене, незаштићеног, распалили; а тада сам још
сасвим млад био. Ни сам не знам како сам се нашао с њима у позоришту на четвртој галерији. Што
се гледања тиче, видео сам само крајичак од завесе, али сам зато све чуо. Глумица је стварно имала
ванредан глас: звонак, славујски, меден! Руке су нам од пљескања отпале, промукли смо од викања,
једном речју, замало што нас не истераше, а једног су, стварно, избацили. Дошао сам кући као да
сам у бунилу био Л У џепу ми још свега једна сребрна рубља, а до плате је још добрих десет дана
остало. И шта мислите шта је било, рођена? Идућег дана, пре него што ћу отићи на дужност,
свратио сам парфимеру-Французу, купио некакве мирисе, и сапуна миришљавог за сав свој капитал
— и сам не знам зашто сам све то накуповао. Ни ручао нисам код куће, све сам испод њених
прозора шетао. Становала је на Невском. на четвртом спрату. Дођем кући, одморим се који
тренутак, и опет пођем на Невски, само да испод њених прозора прођем; месец и по дана сам тако
ишао, јурио за њом; фијакер с добрим коњима сам сваки час узимао и возио се испод њених
прозора; све сам потрошио, задужио се, а после престао да је волим: досадило ми је! Ево, рођена,
шта све једна глумица може да учини .од пристојног човека! Уосталом, младачак, младачак сам био
тада!...

М. Д.

Јула 8.

Поштована госпођице моја Варвара Алексејевна!

Вашу књигу, примљену 6. овог месеца, журим да вам вратим и, уједно с тим, журим да се у
овом писму с вама објасним. Ружно је, рођена, ружно је што сте ме дотле довели. Дозволите,
рођена: свако је звање Свевишњи људској судбини одредио. Једноме је одређено да носи генералске
еполете, другоме да буде титуларни саветник*; овоме да заповеда, ономе да се без роптања и у
страху покорава. Све је то према способности човека срачунато; неко је способан за ово, други за
оно, а способности је сам бог дао. Ја сам већ око тридесет година у служби; служим беспрекорно,
владања сам трезвеног, код мене никад пропуст није примећен. Као грађанин, сматрам себе, и
свестан сам тога, човеком који има своје недостатке, али упоредо с тим и врлине. Претпостављени
ме поштују, чак и само његово превасходство су са мном јако задовољни; и премда ми они досад
никаквих нарочитих знакова благонаклоности нису показивали, ипак знам да су они задовољни.
Седу сам косу дочекао; греха великог немам. Наравно, ко у ситницама није грешио? Сви смо
грешни, и чак сте и ви, рођена, грешни! Али у великим преступима и неваљалствима никад нисам
био примећен, рецимо, да сам нешто против закона радио, или у рушењу друштвеног мира
учествовао, у томе никад нисам био запажен и тако нечег није било; чак и орден умало нисам
добио — него доста о томе! Све би то требало, рођена, и ви по савести да знате, а и он би требало да
зна. Кад се већ подухватио да описује, требало би све да му је познато. Не, ја тако нешто, рођена,
нисам од вас очекивао, не, Варињка! Баш од вас сам се томе најмање надао.
Шта! Дакле, после свега тога, значи, човек не може на миру живети чак ни у свом куту —
живети другоме воду не мутећи, према пословици, никог не дирајући, у страху господњем,
познајући себе самог, а да те не задену, да се и у твоју јазбину не увуку и не почну загледати: Дед,
веле, да видимо како ти то живиш код своје куће, и да ли имаш добар прсник, и имаш ли доста
доњег рубља; имаш ли чизме, и чиме су ти подшивене; шта једеш, шта пијеш, шта преписујеш?... Па
шта ту има, рођена, ако ја, где је калдрма искварена, прођем некад на прстима и што чувам чизме?
Зашто писати о другоме како он, ето, понекад оскудева, па и чај не пије? И баш као да цео свет мора
обавезно да пије чај! И зар ја сваком гледам у уста — какав ли залогај жваће? Кога сам увредио на
тај начин? Не, рођена, зашто друге вређати кад те нико не дира! И ето вам сад примера, Варвара
Алексејевна, шта значи оно: служиш, служиш ревносно, свесрдно, него шта! — и сами
претпостављени те поштују (како било да било, тек они ме поштују) — а нађе се тек неко пред
самим носом твојим па ти, без икаквог видног разлога, ни кривом ни дужном, састави пасквилу.
Наравно, истина је да се човек понекад понови, радује се, не спава и радује се, и нове чизме, на
пример, са таквим сладострашћем навлачи; то је истина, ја сам то осећао, јер врло је пријатно
видети своју ногу у финој, кицошкој чизми — то је верно описано! Али ја се ипак искрено чудим
како су те Фјодор Фјодорович такву књигу пустили да промакне и нису себе бранили. Истина, он је
још млад достојанственик, и воли понекад да се развиче; али, зашто и да се не развиче? И зашто да
не изгрди, ако нас треба изгрдити? А после, рецимо, потребно је, на пример, и онако, тона ради,
извикати се, па лепо, може се и тона ради; треба се навићи, треба казном запретити зато што — нека
то остане међу нама, Варињка — с потчињеним ништа не можеш учинити док му не запретиш; сви
они гледају само на списку да се вође, ја сам, вели, ето ту и ту, а с посла се извуче као тарана из
лонца. А пошто разних чинова има и пошто сваки чин изискује савршено њему одговарајући укор,
то је потпуно природно да после тога и тон укора буде различит према чину; то је природно! Та на
томе и свет стоји, рођена, што ми сви један другом тон намећемо и што сви један другог
укоравамо. Без те предострожности нити би свет могао постојати, нити би било реда и поретка.
Заиста се чудим како је Фјодор Фјодорович такву увреду пропустио, не обративши на њу пажњу.
А чему писати све то? И зашто је то потребно? Хоће ли ми ко од читалаца зато шињел
направити, шта ли? Или ће ми, ваљда, чизме нове купити? Не, Варињка, прочитаће, па ће још и
наставак тражити. Крије се човек некад, крије, склања се због оног што није ни учинио; понекад ни
нос не срне да помоли — ма где било, јер се сплетака боји и јер ће ти из свега што је на овоме свету,
из свега ће ти пасквилу направити — и ето већ је читав грађански и породични живот твој у
литературу стављен, све је наштампано, прочитано, исмејано, претресено! Та онда се више ни на
улицу не смеш појавити, јер ту је све тако образложено да ће нас сад већ и по самом ходу на улици
познати. Било би још и које-како да се бар пред крај поправио, да је бар мало ублажио, да је, на
пример, ставио после оне тачке кад су му сипали исцепкану хартију на главу: да је он и поред свега
тога био исправан, добар грађанин, и да такво опхођење од својих другова није заслужио, пред
претпостављенима је био покоран и послушан (ту би могао некакав пример навести), никоме зла
није желео, у бога је веровао и умро (ако му је баш стало да он неизоставно умре) оплакан. А још
понајбоље би било и не пустити га, јадника, да умре, већ учинити тако да се његов шињел нађе, да
га тај генерал, дознавши подробније о његовој исправности, позове к себи у канцеларију, унапреди
чином и одреди му добру плату; на тај, би начин, видите ли, овако било: зло би било кажњено, а
врлина би победила и чиновници-другови морали би носеве покуњити. Ја бих, на пример, тако
урадио; а чега ту код њега има нарочитог, чега доброг? Тек онако, празан један пример из
свакодневног, простог живота. И како сте се само решили да ми пошаљете такву књигу, рођена
моја? Па то је, Варињка, злонамерна књига; то је просто неистинито, јер је уопште немогуће да
постоји такав чиновник. Јер после нечег таквог се мора жалити, Варињка, формално жалити.
Ваш најпокорнији слуга МАКАР ДЈЕВУШКИН

Јула 27.

П. Г. Макаре Алексејевичу!

Последњи догађаји и писма ваша уплашили су ме, поразили и ставили у недоумицу, а Федорина
причања су ми све објаснила. Па зашто је требало толико очајавати и наједаред пасти у такав понор
у какав сте ви, Макаре Алексејевичу, пали?
Ваша објашњења ме нимало нису задовољила. Видите сад да ли сам била у праву кад сам
онолико настојала да примим оно добро место које су ми нудили? А поред свега тога, последњи
догађај који ми се десио озбиљно ме плаши. Ви велите да вас је ваша љубав према мени
приморавала да се кријете од мене. Увиђала сам да сте ме много обавезали још онда кад сте ме
уверавали да на мене трошите само ваш резервни новац, који се, као што сте говорили, налази за
сваки случај у штедионици. Сад пак, кад сам дознала да уопште никакав новац нисте ни имали, да
сте се ви, случајно дознавши за мој бедан положај и сажаливши се нада мном, одлучили да
утрошите своју плату, изузевши је унапред, и да сте чак и одело своје продали кад сам била
болесна, сад сам ја, дознавши за све то, стављена у тако мучан положај да још увек не знам како све
то да примим и шта све да мислим. Ах, Макаре Алексејевичу! требало је да се зауставите на првим
свој им доброчинствима, изазваним вашом болећивошћу и родбинском љубављу, а не да доцније,
чак и улудо, новац траћите на непотребне ствари. Ви сте наше пријатељство издали, Макаре
Алексејевичу, јер нисте према мени били искрени, и сад кад видим да вам је и последњи новац
отишао на моје хаљине, на бомбоне, на шетње, на позориште и на књиге, ја за све то сад скупо
плаћам жаљењем због своје неопростиве лакомислености (јер ја сам од вас примала све не бринући
се за вас самог); и све оно чиме сте хтели да ми причините задовољство претворило се сад за мене у
тугу, а за собом оставило само бескорисно жаљење. Примећивала сам у последње време ваше
нерасположење и, премда сам и сама очекивала нешто тужно, ипак оно што се десило нисам могла
ни сањати. Шта! зар сте до тог степена могли пасти духом, Макаре Алексејевичу? Шта ће о вама сад
помислити, шта ће за вас сад рећи сви они који вас познају? Ви, кога смо ја и сви остали поштовали
због доброте душе, скромности и разборитости, ви сте сад наједном пали у тако одвратан порок,
који код вас, изгледа, досад још никад није био примећен. Како је мени било кад ми је Федора
причала да су . вас нашли на улици пијаног и да вас је полиција довела у стан! Скаменила сам се од
запрепашћења иако сам очекивала нешто необично, јер читава четири дана није од вас било ни
трага ни гласа. Али да ли сте помислили, Макаре Алексејевичу, шта ће рећи ваши претпостављени
кад сазнају за прави узрок вашег одсуства? Велите да вам се сви подсмевају, да су сви дознали о
нашој вези и да ме ваши суседи помињу у својим шалама. Не обраћајте пажњу на то, Макаре
Алексејевичу и, тако вам свега на свету, умирите се. Плаши ме и ваша историја с тим официрима;
и о њој сам нешто начула. Објасните ми шта то све значи? Пишете ми да сте се бојали да својим
признањем не изгубите моје пријатељство, да сте били у очајању не знајући чиме да ми помогнете у
мојој болести, да сте све продали да бисте ми помогли и да ме не бисте пустили у болницу, да сте
се задужили колико вам је год било могуће и да имате сваког дана непријатности с газдарицом —
али, кријући све то од мене, изабрали сте оно што је најгоре. Јер ја сам, ето, сад све дознала. Било
вам је незгодно да ме доведете у положај да самој себи признам како сам била узрок вашег
несрећног положаја, а сад сте ми, ето, двоструко више нанели бола својим владањем. Све ме је то
запрепастило, Макаре Алексејевичу. Ах, пријатељу мој! Несрећа је заразна болест. Несрећан и
сиромах морају да се клоне један другог, да се не би још више заразили. Донела сам вам такву
несрећу, какву ви раније, у свом скромном и усамљеном животу, никад нисте имали. Све ме то
мучи и убија.
Напишите ми сад све отворено шта је с вама било и како сте се одлучили на такав поступак.
Умирите ме, ако је могуће. То што вам сад пишем о мом миру није самољубље, већ моје
пријатељство и моја љубав према вама, који се ничим не могу изгладити из мог срца. Збогом. Ваш
одговор чекам с нестрпљењем. Рђаво сте о мени мислили, Макаре Алексејевичу.

Срдачно вас воли ВАРВАРА ДОБРОСЈОЛОВА

Јула 28.

Премила моја Варвара Алексејевна!

Сад кад је већ све свршено и кад све мало помало долази у свој пређашњи положај, ево шта ћу
вам рећи, рођена; ви се узнемирујете око тога шта ће свет о мени мислити, на шта журим да вам
саопштим, Варвара Алексејевна, да је мени моја амбиција дража од свега. Због чега и стављајући
вам до знања невоље моје и све оне нереде извештавам вас да од мојих претпостављених још нико
ништа не зна, а неће ни знати, тако да ће и даље гајити према мени поштовање као и раније. Једног
се само бојим: сплетака се бојим. Код нас у кући газдарица само виче, а сад кад сам, јој помоћу
ваших десет рубаља отплатио један део дуга, само . гунђа и ништа више. Што се, пак, тиче осталих,
ни они нису рђави; од њих само новац на зајам не треба тражити, па ни они нису рђави. А на крају
својих објашњења рећи ћу вам, рођена, да ваше поштовање према мени ценим више од свега на
свету и тиме се тешим у свим својим привременим нередима. Хвала богу што су први ударац и
први потреси минули и што ви све то нисте схватили као моје вероломство и не сматрате ме
егоистом због тога што сам вас уз себе држао и обмањивао вас, пошто нисам био у стању с вама да
се растанем и што сам вас волео као свог анђелчића. Свесрдно сам се латио службе и опет сам
почео дужност своју исправно да вршим. Јевстафије Иванович није ни једне, речце рекао кад сам
јуче поред њега прошао. Нећу крити од вас, рођена, да ме дугови моји и лоше стање моје гардеробе
убијају, али то ипак није страшно и због тога умољавам вас опет — немојте очајавати, рођена.
Шаљете ми опет пола рубље, Варињка, и то ме је пола рубље право у срце погодило. Дакле, дотле је
сад дошло, дакле, ето како је сад! То јест не да ја, матора будала, вама, анђелчићу, помажем, већ ви,
сиротица моја јадна, мени! Добро је урадила Федора што је набавила новаца. Засад немам никаквих
нада, рођена, да ћу нешто добити, а појаве ли се било какве наде, одмах ћу вам све подробно
описати. Али сплетке, сплетке ме узнемирују више од свега. Збогом, анђелчићу мој. Љубим вам
ручицу и преклињем вас да оздравите. Не пишем подробно зато што журим на дужност, јер трудом
и приљежношћу хоћу све своје кривице и пропусте у служби да загладим; а даље извештавање о
свим збивањима и догађајима с официрима остављам за вече.
Поштује вас и искрено воли

МАКАР ДЈЕВУШКИН
,
Јула 28.

Мила Варињка!

Ех, Варињка, Варињка! Ето, сад је баш на вашој страни грех, и на савести ће вашој остати. Својим
писамцетом сте ме потпуно збунили и забринули, и тек сад, пошто сам натенане у унутрашњост
свога срца проникао, видео сам да сам био у праву, да сам био потпуно у праву. Не говорим о свом
разврату (манимо га се, рођена, манимо га се!), већ о томе да вас волим и да од мене нимало није
било неразумно што вас волим, нимало неразумно. Јер ви, рођена, ништа не знате. А кад бисте само
знали због чега је све то, због чега морам да вас волим, друкчије бисте онда говорили. Све то ви
говорите само разумом, а ја сам уверен да вам је у срцу сасвим другачије.
 Рођена моја, ја сам не знам, нити се сећам добро шта сам све са официрима имао. Потребно је
да вас упозорим, анђелчићу мој, да сам до тог времена био у ужасној забуни. Замислите да сам већ
читав један месец, тако рећи, о кончићу висио. Положај је био више но очајан. Пред вама сам то
тајио, а и код куће такође, али газдарица је дигла вику и грају. Мени самом би то било потпуно
свеједно. Нека је, нека праска, зла жена, али једно што је срамота, а друго, што је она, бог би је знао
како, дознала за нашу везу, па је такве ствари о њој по кући викала да сам се скаменио и уши
запушио. Али ствар је у томе што други уши нису запушили, већ, напротив, још их боље
наоштрили. Још и сад, рођена, не знам куд да се денем...
И ето, анђелчићу мој, све то, цео тај скуп свакојаких невоља ме је и дотукао коначно. Наједном
чудне ствари од Федоре чујем: да вам се у кућу јавио недостојни молилац и да вас је увредио
недостојним предлогом; да вас је увредио, дубоко увредио, ја то по себи судим, рођена, јер сам се 1
ја дубоко увредио. И ето, ту ме је снага издала, анђелчићу мој; ту сам и клонуо, ту сам се изгубио и
потпуно пропао. Ја сам, друже мој Варињка, истрчао у некаквом бесу нечувеном, хтео сам да одем к
њему, развратнику; већ нисам ни сам знао шта сам све хтео да урадим, јер ја нећу да вас, анђелчићу
мој, вређају! Но, тешко ми је било! А баш је у то време киша нека падала, лапавица, тегоба је нека
била страшна!... Већ сам скоро хтео да се вратим... И ту сам пао, рођена. Јемељу сам срео, Јемељана
Илича; он је чиновник, то јест био је чиновник, а сад већ више није чиновник, зато што су га од нас
отпустили. Не знам од чега живи и како саставља крај с крајем; тако пођох с њим. Тада, него, шта је
вама, Варињка, та зар је пријатно о невољама свога друга читати, јад његов и повест искушења која је
претрпео? Трећег дана увече, то ме је већ Јемеља наговорио, упутио сам се њему, официру. Адресу
сам од нашег настојника куће дознао. Ја сам, рођена, кад о томе говоримо, тог фићфирића већ
одавно на око узео; пратио сам га док је још код нас становао. Сад видим да сам нешто ружно
учинио, јер нисам био сасвим трезан кад су ме код њега пријавили. Ја се, Варињка, ако ћемо по
души, ничега не сећам; сећам се само да је код њега било много официра, или се то код мене све
удвостручило — бог свети зна. Такође се не сећам ни шта сам говорио, само знам да сам много у
свом благородном негодовању говорио. Но, а тада су ме истерали, тада су ме низ степенице бацили,
то јест није баш да су ме бацили, него су ме само, онако, изгурали. Знате већ, Варињка, како сам се
вратио; ето, то је све. Наравно, морално сам пао, и частољубље моје је пострадале; али то нико не
зна, од страних нико, осим вас, не зна; а у таквом случају, то је сасвим свеједно, како да ништа није
ни било. Можда је то баш и тако, Варињка, шта ви мислите? А оно што ми је потпуно добро познато
то је да се прошле године код нас Аксентије Осипович на такав исти начин одважио на личност
Петра Петровича, али то у тајности, он је то у тајности учинио. Позвао га је у вратареву собу, ја сам
све то кроз пукотину гледао. А тамо га је већ онако како следује и удесио, али на благородан начин,
јер то нико није видео осим мене. Но, а ја ништа, то јест хоћу да кажем да ником ни реци о томе
нисам говорио. Но, а после тога Петар Петрович и Аксентије Осипович — као да ништа није ни
било. Петар Петрович је, знате, тако амбициозан, па никоме није ни рекао, те се они сад и
поздрављају и рукују. Ја не спорим, ја, Варињка, вама не смем спорити, ја сам врло ниско пао и, што
је страсније од свега, у сопственим сам очима својим пао, али то већ мора да ми је тако још од
рођења суђено, то је, јамачно, судбина, а од судбине нећеш побећи, то и сами знате. Ето вам, дакле,
подробног објашњења несрећа мојих и невоља, Варињка, ето — све је то тако да не би требало ни
читати, све вам је исто. Ја баш нисам најздравији, рођена моја, и осећања су ми се потпуно
умртвила. Из тог разлога сад, уверавајући вас у своју приврженост, љубав и поштовање, остајем,
поштована и милостива госпођице моја, Варвара Алексејевна, најпокорнији ваш слуга МАКАР
ДЈЕВУШКИН

Јула 29.

Поштовани господине Макаре Алексејевичу!

Прочитала сам оба ваша писма и — просто сам се запрепастила! Чујте, пријатељу мој, ви или
преда мном нешто кријете и написали сте ми само један део свих ваших непријатности, или...
озбиљно, Макаре Алексејевичу, ваша писма још носе обележје некаквог растројства... Дођите до
мене, тако вам бога, дођите данас и, чујте, дођите нам просто на ручак. Мени није сасвим јасно како
ви тамо живите и како сте се с газдарицом нагодили. О свему томе ми ништа не пишете и као да
намерно о томе ћутите. Дакле, довиђења, пријатељу мој; неизоставно нам данас дођите, а понајбоље
бисте још учинили кад бисте нам сваког дана долазили на ручак. Федора кува врло добро. Збогом.

Ваша ВАРВАРА ДОБРОСЈОЛОВА

Августа 1.

Драга моја Варвара Алексејевна!

Мило вам је, рођена, што вам је бог пружио прилику да од своје стране добро добрим платите и
мени се захвалите. Ја у то верујем, Варињка, и у анђеоску доброту срца вашег верујем, а не
прекоревам вас, само ми не пребацујте, као оно пре, да сам се под старост пропио. Сагрешио сам,
шта сад да радим! — ако баш неизоставно хоћете да у томе видите грех. Само мени је, драга моја,
тешко-претешко да тако нешто слушам од вас! А ви се на мене не љутите што тако говорим. У
грудима је мојим, рођена, све болно осетљиво. Сиромашни људи су ћудљиви; тако је то сама
природа удесила. То сам и раније осећао, а сад сам још јаче осетио. Сиромах човек много тражи; он
и на свет божји другачије гледа, и на сваког пролазника испод ока мотри, а око себе збуњене
погледе баца, ослушкује сваку реч — да не говоре штогод о њему? А зашто је, рећи ће они, услед
чега је он тако неугледан и шта он заправо осећа? И дед' да видимо какав ће бити с ове стране, а
какав ће бити с оне стране? И сваком је, Варињка, познато да је сиромах човек гори од пачавре и да
нико према њему никаквог поштовања гајити не може, ма шта они тамо писали! они, та шкрабала,
ма шта писали! — увек ће сиромах бити онако како му је одувек и било. А због чега ће увек тако по
старом бити? Па због тога што код сиромаха човека, по њиховом мишљењу, све мора бити
покривено; у њега ништа не срне бити свето, нити он срне имати и најмање амбиције, никако. Ето,
ономад прича Јемеља да су негде за њега купили неке прилоге, па је, вели, за сваки потрошени грош
морао званично рачуне полагати. Мислили су да му своје грошеве поклањају, а оно није; платили су
зато што су им сиромаха човека показивали. Данас вам се, рођена, и доброчинства некако чудно
чине; а можда су се тако одувек чинила, ко му га зна! Или не уме ју да чине доброчинства, или су
се већ у томе много извештили — једно од та два. Ви, можда, то нисте ни знали, али, ето, тако је. О
другим стварима морам да ћутим, а у ово се богами разумем. И зашто сиромах човек зна све то и
мисли све о таквим стварима? Зашто? —ето како: из искуства. Отуд, на пример, што зна да поред
њега иде какав госпођин, који се можда упутио у какав ресторан и говори сам са собом: шта ће, ето,
вели, та гоља писарска, шта ће тај данас ручати? Ја ћу данас соте-папијот, а он ће можда само кашу,
па још без масла! А шта се њега тиче што ћу ја кашу без масла јести! Има таквих људи, Варињка,
има, који само о томе и мисле. Па иду, пасквиланти дрски, и гледају да ли стајеш читавим
стопалом на камен или само на прсте; да ли том и том чиновнику тог и тог надлештва, титуларном
саветнику, вире голи прсти из ципеле, да ли су му лактови поцепани — па ти после све то описују и
штампају такве гадости... А шта се тебе тиче што су моји лактови поцепани? Ако ми опростите,
Варињка, што се грубо изражавам, рећи ћу вам да сиромах човек у том погледу осећа исти онакав
стид као што је ваш девојачки. Ето, ви се нећете — опростите ми и за ову просту реч — хтети
свлачити пред целим светом; е, тако исто и сиромах човек не воли да се завирује у његову јазбину и
да му се износе пред свет његови породични односи. Па онда, шта му је требало, Варињка, да вређа
мене заједно с непријатељима мојим, који посежу на част и амбицију поштеног човека!
И данас,сам вам у надлештву седео као какав медведић или какав очерупан врабац и умало што
нисам од стида због себе самог у земљу пропао. Стид ме је било, Варињка! Како да не буде човека
срамота кад ти кроз одело вире голи лактови, а дугмад о концу ландара! А на мени, као за пакост,
баш ништа није било као што треба. И преко воље клоне човек духом. Помислите само, сам Степан
Карлович је почео данас пословно са мном да говори; говорио, говорио, и као узгредно тек додао:
»Боже, боже, брате Макаре Алексејевичу!« па није ни изговорио оно друго што је мислио, али ја сам
и сам све погодио и тако поцрвенео да ми је чак и моја ћела поцрвенела. Оно у ствари није ништа
нарочито, али ме опет узнемирује и наводи на тешке мисли. Да нису што дознали? А, сачувај боже,
ако су нешто дознали! Признајем, сумњам, много сумњам на једног човека. Јер ти гадови су кадри
свашта учинити! Издаће те! Сав твој приватни живот ће за грош издати; њима није ништа свето.
Сад знам чије је то масло: то је Ратазјајевљево масло. Познаје он неког из нашег надлештва, па му
је онако, у "разговору, све лепо испричао, па још мало и додао; или је можда у свом надлештву
причао, па је отуд изашло и дошло до нас. А код нас у стану знају сви све до најмање ситнице, и на
ваш прозор прстом показују; ја то већ знам да показују. И кад сам јуче пошао к вама на ручак, сви су
провиривали из прозора, а газдарица је рекла да се, вели, ђаво спанђао с новорођенчетом, па после је
и вас назвала ружно. Али све то није ништа према гнусној намери Ратазјајева да стави мене и вас у
своју литературу и нас у финој сатири опише; то је он лично рекао, а мени су наши добри људи
испричали. Ја већ не могу ни о чему да мислим, рођена, нити да се на нешто одлучим. Треба
признати, наљутили смо господа бога, анђелчићу мој! Ви сте ми, рођена, хтели неку књигу да
пошаљете да ми не буде досадно. Нека и књига иде с милим богом, рођена! Шта је књига? То је
глупост са лицима! И романи су бесмислице и ради ћаскања су написани, да их чита беспослен
свет. Верујте ми, рођена, верујте моме дугогодишњем искуству. И ако вас ти тамо збуне неким
Шекспиром, веле, ето видиш, у књижевности постоји Шекспир, и Шекспир је глупост, кажем вам:
све је то чиста глупост, сачињено све ради пасквила.

Ваш МАКАР ДЈЕВУШКИН

Августа 2.

П. Г. Макаре Алексејевичу!

Немојте се бринути ни о чему; даће господ бог па ће се све уредити. Федора је прибавила читаву
гомилу посла и за мене и за себе и обе смо се од свег срца латиле рада; можда ћемо све опет у ред
довести. Она, вели, наслућује да су све моје последње непријатности познате Ани Фјодоровној; али
сад ми је свеједно. Данас сам необично весела. Хоћете да узајмите новаца, сачувај боже! После се
никад нећете извући из беде кад дође да се враћа. Боље је да се с нама зближите, да долазите к нама
што чешће и да не обраћате пажњу на вашу газдарицу. Што се пак тиче осталих ваших непријатеља
и злотвора, уверена сам да се само бадава мучите узалудним сумњама, Макаре Алексејевичу!
Припазите мало; зар вам нисам рекла последњи пут да вам је стил веома рогобатан. А сад збогом,
до виђења. Очекујем вас; свакако дођите.

Ваша В. Д.

Августа 3.

Анђелчићу мој, Варвара Алексејевна!

Хитам да вам саопштим, животе мој, да се код мене неке нађе појављују. Но дозволите ми,
ћерчице моја, пишете ми, анђелчићу, да не узајмим? Мила моја, не иде без тога; ето већ и мени
није баш најбоље; а и вама, сваки час, може нешто да се деси јер сте слабачки; ето, пишем вам зато
јер свакако морам да позајмим. А сад да наставим.
Приметићу вам, Варвара Алексејевна, да сад у надлештву седим до Јемељана Ивановича. То није
онај Јемељан кога ви познајете. Овај је, као и ја, титуларни саветник, и нас двојица смо у свем
нашем надлештву готово најстарији чиновници, староседеоци. То вам је добра душа,
некористољубива, али је велика ћуталица и изгледа као прави медвед. Али зато је мајстор у послу,
има прави енглески рукопис и, да вам истину кажем, не пише горе од мене — честит човек! Никада
се досада нисмо нарочито зближавали, само онако по обичају: добар дан и збогом; или ако ми је
кад затребао ножић, тада бих затражио — дајте ми, велим, Јемељане Ивановичу, ножић — једном
речју, било је само оно што заједнички живот собом доноси. Али данас дође он па ми каже: Зашто
сте се ви, Макаре Алексејевичу, вели, тако замислили? Видим одмах да ми човек добро жели и
поверио сам му се — рекох: тако и тако, Јемељане Ивановичу, тј. нисам му казао све; не бих ја то,
сачувај боже, никад казао, јер немам смелости да кажем, него сам му понешто рекао, да сам, тако
рећи, у неприлици, и томе слично. »Па узајмите, брате«, вели Јемељан Иванович; »узајмите; па
макар од Петра Петровича узајмите, он даје под интерес; и ја сам од њега узајмио; а интерес
наплаћује пристојан; који неће упропастити човека«. Е, Варињка, заиграло ми је срце у грудима.
Мислим, мислим, хоће ли га умудрити господ да ми узајми, исти тај Петар Петрович добротвор.
Па већ рачунам како бих тад и газдарици дуг исплатио, и вама бих помогао, а и ја бих се сав
искрпио. Јер овако ме је срамота, непријатно ми је и на месту своме да седим, а да и не помињем
што се церекала око мене већ подсмевају, нека их! А прође више пута и његово превасходство поред
нашег стола, па ће, сачувај боже, да баце поглед на мене и да опазе како сам непристојно одевен. Јер
код њих је главно — чистоћа и уредност. Они ми, додуше, неће ништа рећи, али ја бих умро од
срамоте — ето шта би било. Због тога сам се ја, охрабривши се и сакривши свој стид у поцепани
џеп, упутио Петру Петровичу и пун наде и ни жив ни мртав од очекивања — све заједно. И шта је
било, Варињка — све се глупо свршило! Имао је нешто посла са Феодосијем Ивановичем. Пришао
сам му са стране, повукао га за руку и рекао: Петре Петровичу, Петре Петровичу! Он се окренуо, а
ја наставих: таква, рекох, и таква ствар; тридесет рубља итд. У почетку ме изгледа није разумео, а
кад сам му об јасно све, он се само насрне ја, ништа није рекао, ућутао. Опет ја њему онако исто. А
он мени:
Имате ли какве залоге? А сам се загњурио у своја акта, пише, а мене и не гледа. Ја сам се мало
ушепртљио. Не, рекох, Петре Петровичу, немам залоге, па му објашњавам да ћу му чим примим
плату одмах вратити, зацело ћу, рекох вратити; то ће ми, рекох, бити прва брига. У тај мах га је
неко позвао, ја сам га сачекао, он се вратио и почео да зарезује перо, а мене као да и не опажа. А ја
опет своје рекох: зар не бисте, рекох, некако, Петре Петровичу, могли? Он ћути као и да не чује, а ја
стојим, стојим и мислим — покушаћу још последњи пут, па га опет повучем за рукав. Али он ни
реци не прослови, зареза перо и поче да пише; ја се тада уклоних. Они су вам, видите ли, рођена,
можда- све честити људи, али су горди, много су горди; шта се то мене тиче. Далеко смо ми од
њих, Варињка. Зато сам вам и написао све то. И Јемељан Иванович се насмејао, климнуо главом,
али ми је дао наде, драги. Честит је човек тај Јемељан Иванович. Обећао ми је да ће ме препоручити
једном човеку; тај човек, Варињка, станује у Виборшком крају и даје под интерес — неки,чиновник
четрнаесте класе. Јемељан Иванович вели да ће тај свакако дати; а сутра, анђелчићу, да одем — а?
Шта мислите? Јер зло ако се не узајми. Газдарица ме скоро тера из стана и никако не пристаје да ми
даље даје храну. Па и чизме су ми сасвим лоше, дугмади немани... да, да, и зар је то све што ми
недостаје! А шта ћемо ако неко од старешина опази такву неуредност? Зло, Варињка, зло; просто
зло!

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Августа 4.

Драги Макаре Алексејевичу

Ако бога знате, Макаре Алексејевичу, узајмите што пре нешто новаца; ја не бих у вашим
садашњим приликама ни за бога тражила од вас помоћи, али кад бисте знали како ми је сада. У
свом стану никако не можемо остати. Мени су се догодиле страшне непријатности, и кад бисте
само знали како сам сада нерасположена и узбуђена! Замислите само, пријатељу мој: јутрос нам
улази неки непознат човек, већ у годинама, скоро старац, с орденима. Ја сам се запрепастила, не
схватајући шта ће тај човек код нас. Федора је у то време била отишла у дућан. Почео је да ме
испитује како живим и шта радим, па, и не сачекавши одговор, рече ми да је он ујак оног официра;
да се он јако љути на свог нећака што се онако рђаво понашао и што нас је осрамотио у читавој
кући; казао ми је да је тај његов нећак балавац и ветропир и да је он спреман да ме узме у заштиту.
Посаветовао ми је да не слушам што ми говоре млађи људи; додао је да ме жали као да ми је отац,
да гаји према мени родитељска осећања и да је спреман да ми у свему помаже. Ја сам само
руменела и нисам знала шта да мислим, али се нисам журила да му се захвалим. Узео ме је силом
за руку, помиловао ме по образу и рекао ми да сам врло лепа и да је њему особито мило што имам
јамице на образима (бог би знао шта је све причао) и најзад је хтео да ме пољуби, говорећи да је он
већ старац (а био је тако одвратан!). У тај мах је ушла Федора. Он се мало збунио, па опет поче да
прича како гаји према мени поштовање због моје скромности и доброг понашања и да би му
особито мило било да га се не туђим. Затим је позвао Федору на страну и хтео да јој да нешто
новаца под неким чудним изговором. Федора, разуме се, није примила. Најзад је пошао кући;
поновио је још једном све што ми је говорио; рекао је да ће доћи још једном и да ће ми минђуше
донети (изгледа да је и сам био врло збуњен). Саветовао ми је да променим стан и препоручивао ми
један красан стан, који је имао у виду, а који ме, вели, ништа не би коштао.
Рекао ми је да сам му се врло допала зато што сам честита и разборита девојка; саветовао ми је
да се чувам развратне омладине и, напослетку, изјавио да познаје Ану Фјодоровну и да га је Ана
Фјодоровна замолила да ми каже да ће и она доћи ових дана код мене. Тад сам све разумела. Не
знам ни сама како ми је тада било. Први пут сам се у животу нашла у таквом положају. Била сам
ван себе; страшно сам га нагрдила. Федора ми је помогла и скоро га истерала из стана. Закључили
смо да је све то масло Ане Фјодоровне; како би и откуд иначе он знао за нас.
А сад се вама обраћам, Макаре Алексејевичу, и молим вас да ми помогнете! Не остављате ме,
ако бога знате, у оваквом положају! Узајмите, молим вас, макар колико-толико пара, набавите
новац, јер се друкчије не можемо иселити одавде, а овде више никако остати не можемо: и Федора
то саветује. Треба нам најмање двадесет и пет рубаља. Ја ћу вам вратити тај новац; зарадићу га; ових
дана наћи ће ми Федора опет посла, па ако вас буду збуњивале велике камате, не обраћајте пажњу
на то и пристани те на све. Све ћу вам вратити, само ме; тако вам бога, не остављајте без помоћи.
Врло ми је тешко што морам да вас узнемирујем сада кад сте и сами у тако тешким приликама,
али ви сте моја једина нада. Збогом, Макаре Алексејевичу; размислите о мени, и нек вам бог да да
успете!

В. Д.

Августа 4.

Премила моја Варвара Алексејевна!

Ето, ти ме изненадни ударци и потресају! Управо такве страшне невоље и убијају мој морал!
Поред тога што олош, ти разни чанколизи и старкеље одвратне, вас, мога анђелчића, хоће да оборе
на болесничку постељу, поред свега тога они и мене, чанколизи једни, хоће да упропасте. И
упропастиће ме, кунем вам се, упропастиће ме! Јер сад бих, ево, више волео да умрем него вама да
не помогнем! Ако вам не помогнем, то је смрт, права смрт, Варињка; а ако вам помогнем, тада ћете
ми одлетети као птичица из гнезда коју се спремају ове совуљаге, грабљиве птице да рашчупају. То
ме и мучи, рођена! Па и ви, Варињка, како сте окрутни! Шта је то с вама? Вас муче, вас вређају, ви,
причице моја, патите, и још тугујете што ме морате узнемирити, и још ми обећавате да ћете то
зарадити, то јест управо убити то мало здравља, само да ми платите на време. Та помислите само,
Варињка, шта ви то говорите! Зашто да шијете, зашто да радите, да мучите бригом ту своју сироту
главицу, да кварите те своје лепе очице и да убијате своје здравље?! Ах, Варињка, Варињка! Видите
ли, мила моја, ја ни за шта нисам, и сам знам да ни за шта нисам; али учинићу да нешто вредим.
Све ћу ја савладати, наћи ћу посао са стране, преписиваћу разне списе разним литераторима; отићи
ћу до њих, сам ћу отићи, наметнућу им се за посао. Јер они, рођена, траже добре преписиваче, знам
да они траже, а нећу вам дати да се исцрпљујете. Нећу вам дати да извршите такву убитачну
намеру. Ја ћу, анђелчићу мој, свакако узајмити, и пре ћу умрети него што нећу узајмити. И пишете
ми, мила моја, да се не плашим велике камате — па и нећу се уплашити, рођена, нећу се уплашити,
ничега се сада нећу уплашити. Тражићу, рођена, четрдесет рубаља у асигнацијама; то неће бити
много, Варињка, зар не? Хоће ли ми неко одмах поверити четрдесет рубаља? То јест хоћу да вас
питам, да ли ме сматрате способним да на први поглед улијем веру и поверење? Да ли се по лицу,
на први поглед, може о мени стећи повољан утисак? Сетите се, анђелчићу, да ли изгледам као човек
који улива поверење? Шта мислите? Знате ли да ме је просто страх, као да сам болестан, просто као
да сам болестан! Од тих четрдесет рубаља оставићу за вас двадесет и пет, Варињка; две у сребру за
газдарицу — а што остане, то ћу оставити за личне потребе. Видите, газдарици би требало дати и
више, чак бих морао. Али узмите све у обзир, рођена, срачунајте све моје потребе, па ћете виде ти
да се не може више дати — а онда је, дабоме, глупо о томе и говорити, боље је и не помињати. За
рубљу у сребру купићу чизме; просто не знам хоћу ли моћи сутра у овим старим да се појавим у
канцеларији. Била би ми потребна и једна марама, јер ће старој бити већ годину дана; али пошто
сте ми обећали да ћете ми од старе ваше кецељице скројити не само мараму него и тврде груди, то
нећу ни да мислим на мараму. Значи, чизме и мараму имам. Али дугмад, драга моја! Јер морате и
сами признати, мила моја, да без дугмади не могу — а већ ми је половина поотпадала. Сав дрхтим
кад помислим да би његово превасходство могли приметити такву неуредност па рећи — шта рећи?
Та ја, рођена, не бих ни чуо шта би они казали; јер бих умро, умро, — ама на месту бих тамо
умро, лепо бих потегао, па умро од стида, од помисли само! Ох, рођена! Тако ми остаје. од свих
тих најпречих ствари још свега три рубље.
То ми је за трошак и за по фунтице дувана, јер, анђелчићу мој, ја вам без дувана не могу живети,
а ево већ је девети дан како дим нисам повукао. Истину 'да вам кажем, то бих могао купити, да
вама ништа и не помињем, али нећу. Јер, ето, ви сте сада у невољи, немате ни што вам је
најнужније, а ја се овде сладим разним уживањима; па вам зато све то и говорим да ме савест не
гризе. Отворено вам признајем, Варињка, сада сам у врло жалосном положају, тј. никада се овако
нешто није са мном догађало. Газдарица ме презире, нико ме не поштује. Оскудица да гора бити не
може, дугови; а у надлештву, где ми ни раније није ишло сјајно међу другим чиновницима, сада,
рођена, и да не помињем. Ја кријем, брижљиво од свих све кријем, и сам се кријем, и кад улазим у
канцеларију идем некако сасвим бојажљиво, од сваког се склањам. И само вама имам моралне
снаге да то признам... А шта ћемо ако ми онај не дадне? Но не, боље је, Варињка , да и не мислим на
то и да не убијам душу пре времена таквим мислима. Зато вам и пишем да вас опоменем да ни ви
не мислите на то и да се не мучите злим мислима. Ах, боже мој, шта ли ће бити од вас тада? Оно,
истина, ви се тада нећете преселити из тога стана, и ја ћу остати уз вас — али не, нећу се тада ни
враћати, просто ћу пропасти, нестати. Гле, ја се овде, расписао, а треба да се обријем; ипак је то
лепше, а што човек лепше изгледа, увек ће више успети. Но, дај боже! Помолићу се богу, па на пут!

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Августа 5.

Драги Макаре Алексејевичу

Не очајавајте бар ви, побогу! И тако је већ доста невоље. Шаљем вам тридесет копејки у сребру;
више не могу никако. Купите што вам је најпотребније, тек да до сутра некако прози вите. И ми већ
немамо скоро ништа, а сутра већ не знам шта ће бити. Тешко ми је, Макаре Алексејевичу! Али не
жалостите се; нисмо успели, па шта можемо! Федора вели да то још није ништа страшно и да
можемо још овде остати неко "време; јер кад бисмо се и преселили, опет не бисмо много урадили:
наћи ће они нас свуда ако хоће. Само некако није пријатно сад овде остати. 'Да ми није овог терета
на срцу, писала бих вам о једној ствари.
 Како имате чудну нарав, Макаре Алексејевичу! Све сувише примате срцу; зато ћете увек бити
најнесрећнији Човек. Ја пажљиво читани сва ваша писма, па видим да се ви у сваком писму толико
бринете и мучите због мене, као што се никада о себи нисте бринули. Сви ће, наравно, рећи да
имате добро срце, али ја кажем да је оно и сувише добро. Ево вам пријатељског савета, Макаре
Алексејевичу. Ја сам вам захвална, врло захвална за све што сте за мене учинили, и ја то веома јако
осећам, али помислите како је мени кад видим да ви и данас, после свих ваших невоља, чији сам ја,
макар и против своје воље, била узрок, још само за мене живите: за моје радости, за моје жалости,
за моје срце. Кад човек тако прима све туђе срцу и свачију несрећу тако дубоко осећа — онда није
ни чудо што је најнесрећнији човек. Данас, кад сте дошли к мени из надлештва, просто сам се
уплашила кад сам вас видела. Тако сте били бледи, преплашени и очајни: готово сте се изобличили
— и све зато што сте се бојали да ми саопштите о свом неуспеху, бојали сте се да ме не -ожалостите,
да ме не уплашите, а кад сте видели како се ја умало нисам засмејала, вама као да је потпуно
лакнуло на срцу. Макаре Алексејевичу, не жалостите се, не очајавајте, будите разумнији, молим вас
и преклињем. Видећете да ће све бити добро, да ће све кренути набоље; а овако ће вам тешко бити
да живите ако се увек будете кидали и мучили због туђих невоља. Збогом, пријатељу драги,
преклињем вас, не брините се одвећ за мене.

В. Д.

Августа 5.

Мила моја Варињка!

Добро, анђелчићу мој, добро! Велите да то баш и није таква несрећа што нисам набавио новац. Е
па лепо, сада сам умирен, срећан сам вама за вољу. Штавише, баш ми је мило што ћете остати у
том стану и мене, старца нећете оставити. Па ако ћу све да вам кажем, срце ми је било препуно
радости кад сам видео како сте лепо о мени у свом писму написали и како сте одали хвалу мојим
осећањима. Не говорим то из какве гордости, него зато "што видим како ме волите кад се због мог
срца тако узнемирујете. Е па добро, само чему говорити сада о мом срцу! Срце је нешто за себе —
али ви наређујете, рођена, да не будем малодушан. И ја тако велим, анђелчићу мој, да није потребна
та малодушност; али поред свега тога, реците ми и сами, рођена моја, како ћу сутра без чизама у
надлештво? Е, то је оно. рођена; а таква мисао може да убије човека, потпуно да га убије. И треба да
знате, рођена моја, да се ја не жалостим због себе, нити патим због себе; мени је сасвим свеједно,
могу ја и по цичи зими да идем без шињела и без чизама; ја ћу претрпети и све поднети, није то
мени ништа, јер ја сам човек једноставан и мали. Али шта ће свет рећи? Непријатељи моји, ти зли
језици ће одмах дићи буку како ја идем без шињела. Јер човек због других мора и шињел да носи, и
другима за љубав да иде у чизмама. У том случају су ми, рођена, душо моја, чизме само потребне
да очувам част и добро име, јер у издераним чизмама ће пропасти обоје. Верујте, рођена, искуству
мом дугогодишњем верујте; верујте мени, старцу, који познајем свет и људе, а не којекаквим
пискаралима и шкрабалима. Него ја вам још нисам ни причао у детаље, рођена, шта је то данас у
ствари било, колико сам се данас напатио. Толико сам данас препатио, толику душевну борбу
поднео за једно јутро колико би другом и за годину дана било много. Ево, " дакле, како је било:
пошао сам, прво, рано изјутра да нађем њега код куће, и да стигнем још на дужност. А јутрос је
падала добра киша па се тако раскаљало! Ја се, мила моја, замотао у шињел, идем, идем, па све
мислим: господе, опрости ми, велим, моје грехе и испуни ми што желим. Прођем поред С- ске
цркве, прекрстим се и покајем се за све грехе своје, и сетим се да је недостојно преговарати с
господом богом. Удубим се у себе самог и нисам хтео ни на кога да гледам; тако сам ишао не
гледајући куд идем. Улице су биле пусте, па ако кога и сретнеш, сви су некако заузети, љути,
забринути; а није ни чудо: тако рано и по таквом времену не иде нико шетње ради! Гомила
искаљаних радника наиђе према мени; страшно су ме гурале сељачине. Некако опет изгубих
смелост, дође ми некако тешко, више нисам хтео ни да мислим о парама — сад било како било,
рекох!
 Баш код Воскресенског моста отпаде ми један ђон; тако ни сам не знам на чему сам ишао даље.
Ту се сретнем с нашим писарем Јермолајевом, истегао се, стао, па ме тако прати очима као да чека
хоћу ли му пружити нешто за ракију. Ех, брате, помислим, каква те ракија сад спопала! Заморио
сам се страшно; станем па се мало одморим и пођем опет даље. Хотимице сам тражио нешто на
чему бих мисли могао зауставити, да се разонодим и да се охрабрим; али, шта ћеш, кад нисам
могао мисли ни на чему зауставити, а осим тога сам се тако искаљао да ме је било самог себе стид.
Угледах, најзад, издалека жуту дрвену кућу, с међуспратом у облику белведера. Е, помислим, то ће
бити; тако ми је Јемељан Иванович говорио да изгледа Марковљева кућа (Марков је тај што даје
новац под интерес). Одмах сам знао да је то Марковљева кућа, али опет запитам стражара — чија је
ово, брате, кућа? А стражар, неки грубијан, рече зловољно, као да се на некога љути; реци процеди
кроз зубе: то је Марковљева кућа. Сви су ти стражари тако безосећајни. А најпосле, шта се мене
тиче стражар. И све је оставило рђав и непријатан утисак, једном речју, све се гомилало; увек
пронађеш нешто налик на свој положај, и то се увек дешава. Трипут сам пролазио поред куће и што
више идем, то ми све теже бива и, мислим, неће дати, ни по коју цену неће дати! Човек ме не
познаје, ствар је тугаљива, а и на изглед нисам ништа. Уосталом, мислим, како год судбина одлучи.
Покушаћу, да се после не кајем, неће ме ваљда појести ако покушам, па отворих тихо врата. Али ево
ти сад нове несреће. Прилепила се за мене нека гадна, глупа псина; па лаје, из коже да искочи! И ето
вам, рођена, какви обични и ситни случајеви могу и да разбесне човека, и да га уплаше, и да му
одузму сву ону одважност што је дотле прикупио. Тако сам ушао у кућу ни жив ни мртав, и то
одмах опет на невољу: нисам ни опазио у мраку да стоји нешто доле на прагу и спотакох се о једну
жену, а жена је баш разли вала млеко из музлице у лонце, и све је млеко просула. Зацика и
развриска се глупа жена. »Куда те, вели, ђаво носи, шта тражиш?« и поче да кука на сав глас. Ја то
примећујем, рођена, због тога што се мени увек нешто слично дешава приликом таквих послова;
баш мора да ми је тако суђено; увек морам да се закачим за нешто. На ту вику провири однекуд
нека матора вештица, Финкиња, домаћица, а ја право к њој. »Станује ли овде, рекох, Марков?« »Не
станује«, вели. Стаде мало, па ме добро одмери. »А шта ће вам он?« Објашњавам јој да је таква и
таква ствар, Јемељан Иванович, рекох, и остало; »имао бих неки посао да свршим«. Баба дозва
ћерку, дође и ћерка, већ одрасла девојчица, босонога, »позови оца, он је горе код станара, извор те«.
Уђем унутра. Соба је доста лепа, на зидовима висе слике, све портрети неких генерала, ту је и диван,
округао сто, резеда и здравац. Мислим у себи, боже, мислим, да ли би било боље да се чистим
одавде док сам читав. Да одем или не? И верујте ми, рођена, већ сам хтео да побегнем. Боље, рекох,
да дођем сутра, и време ће бити лепше, и мало ћу се смирити. А данас сам им ето просуо и млеко,
а и они генерали са зида ме гледају тако љуто...
Већ сам пошао вратима, а ето ти њега — сед већ човек, лукавих очију, у измашћеном халату,
опасан канапом. Пита ме што сам дошао. А ја њему кажем таква и таква ствар, ето Јемељан
Иванович, четрдесет рубаља, рекох; ствар је таква, али не изговорих до краја. Из очију сам му
прочитао да је ствар пропала. »Немам ја, вели, новаца. А имате ли, вели, какву залогу?« Почео сам
му објашњавати да, велим, немам залоге и да Јемељан Иванович, једном речју, објашњавати му да
ми је нужно. Саслушао је све »не, вели, какав Јемељан Иванович! Ја пара немам«. Е, мислим, сад
што је то је. Знао сам све то, предосећао; просто, Варињка, лакше би ми било да се земља отворила
пода мном. Спопаде ме нека језа; ноге ми се укочише, а по леђима ме жмарци подиђоше. Гледам ја
њега, гледа он мене, и само што ми не каже — иди ти, брате, нема овде шта да чекаш. И тако ме
гледа да бих у земљу пропао да ми се то на другом неком месту десило. »А зашто вам је потребан
тај новац?« (Ето вам, рођена, шта ме је питао!) Већ сам био отворио уста, тек да не стојим бадава;
али он већ и не слуша. »Не, не, вели; немам новаца. Дао бих вам, вели, драге воље.« Још сам ја њему
ту тумачио, тумачио. Вратићу вам, велим, на време ћу вам вратити, чак ћу вам и пре рока вратити,
и интерес ћу платити, узмите колики хоћете, а вратићу вам, тако ми бога.
Ја сам се у том тренутку, рођена, вас сетио, свих ваших невоља и потреба сам се сетио, вашег
гроша сам се сетио. »Не, вели ми онај, какав интерес, него неку залогу ако имате! А немам ни
новаца, тако ми бога, немам; дао бих, и то врло радо.« И закле се, разбојник!
Али ту вам сад већ не знам, рођена моја, ни како сам изашао, ни како сам прошао Виборшки
крај, ни како сам се нашао на -Воскресенском мосту. Страшно сам се уморио; прозебао сам и
дрхтао као прут — и тек сам око десет часова стигао у надлештво. Хтео сам мало да се очистим од
блата, али ми послужитељ Снегирјов рече да не могу, да ћу покварити четку, а четка је, вели,
господине, државна. Ето вам, рођена, какви су они сад према мени, тако да сам код те господе
готово гори од крпе о коју се ноге бришу. Ето шта мене убија, Варињка. Не убија мене новац, него та
свакодневна узнемиравања, све то шапутање, осмеси и шале. Њихово превасходство могу тек
наједаред да искажу своје мишљење о мени — ах, рођена, прошла су моја златна времена! Данас сам
прочитао сва ваша писма. Тешко ми је, мила моја! Збогом, рођена, нека вас чува господ!

М. ДЈЕВУШКИН

P. S.

Ту своју невољу хтео сам да вам, рођена, опишем пола у шали, али изгледа да ми шала не иде од
руке. Вама сам хтео да угодим. Свратићу до вас, рођена, свакако ћу свратити, сутра ћу свратити.

Августа 11.

Варвара Алексејевна!

Мила моја, рођена! Пропао сам, пропали смо обоје, заједно, дефинитивно смо пропали! Мој
углед и моја амбиција — све је упрљано, све је изгубљено! Пропао сам, и ви сте пропали, рођена, ви
сте заједно са мном заувек пропали! Ја, ја сам вас у ту погибију довео! Гоне ме, рођена, презиру ме
и подсмевају ми се, а газдарица је почела просто да ме грди. Викала је данас на мене, викала, и
пребацивала ми, пребацивала као да сам нико и ништа. А увече је код Ратазјајева неко од њих почео
наглас да чита једно моје писмо које сам вам почео био писати, па ми је случајно испало из џепа.
Мила моја, да знате како су се смејали. Називали су нас свакојако, и смејали се као луди, издајници
једни! Ушао сам код њих и ухватио Ратазјајева у вероломству; рекао сам му да је издајник! А
Ратазјајев ми је одговорио да сам баш ја издајник и да се бавим разним освајањима срдаца. Ви сте
се, каже, крили од нас. Ви сте, вели, Ловелас! И сад ме сви зову Ловелас, и сад овде немам другог
имена. Чујете ли, анђелчичу мој, чујете ли: они сад све знају, све им је познато; и о вама, рођена
моја, знају, и све шта је и како је код вас, све знају. Па шта више и Фалдони се придружио њима.
Шаљем га данас у касапницу да ми донесе нешто. Неће да иде па бог, има посла — каже. »Али ти
мораш« рекох му. »Богме не морам, вели он; ви мојој газдарици не плаћате, па ни ја немам обавеза
према вама.« Нисам могао отрпети такву увреду од необразованог сељака и рекох му да је будала; а
он мени: »будала ми казао«. Помислим: опио се ваљда кад срне тако нешто да ми каже и велим му
ти си, рекох, пијан, сељачино једна! А он мени: »ви сте ме ваљда частили! Немате ни сами да
попијете чашицу, сами морате да богорадите тамо од неке да вам пружи марјас«, па је онда додао:
»и још је, вели, неки господин!« Ето вам, рођена, докле смо дотерали. Срамота ме је и да живим,
Варињка! Као да сам проклет, гори сам од протуве из бела света. Тешке ли невоље! Пропао сам,
сасвим сам пропао! Заувек сам пропао!

М. Д.

Августа 13.

Драги Макаре Алексејевичу!

Нас стално прати несрећа и несрећа; не знам већ ни сама шта да радим! Шта ли ће сад бити, а и
ја имам мало нађе. Јутрос сам испекла леву руку о пеглу. Испустила сам је случајно, па сам се
ударила и испекла, све у исто време. Не могу никако да радим, а Федора је нешто слаба већ трећи
дан. Налазим се у врло мучном стању. Шаљем вам тридесет копејки у сребру; то нам је готово сав
последњи новац, а бог ми је сведок како бих вам радо помогла у вашој невољи. Тако ми је тешко да
бих могла да заплачем. Збогом, пријатељу мој! Много бисте ме утешили кад бисте нам дошли
данас.

В. Д.

Августа 14.

Шта је то с вама, Макаре Алексејевичу? Зар вас заиста бога није страх?
Хоћете баш да због вас полудим. Зар вас није стид? Сами себе упропашћујете! Помислите само
на свој углед! Та ви сте човек поштен, племенит, амбициозан — па шта ћете, наопако, ако то сви
дознају? Та ви ћете од стида морати умрети! И зар вам није жао ваших седих власи? Зар се ви бога
не бојите! Федора каже да вам неће више помагати, а нећу вам ни ја више давати новаца. До чега сте
ме довели, Макаре Алексејевичу! Ви ваљда мислите да мени то није ништа што се ви тако ружно
понашате. Ви још не знате колико ја трпим због вас. Не смем да прођем нашим степеницама. Сви ме
гледају, показују прстом на мене и говоре тако страшне ствари. Просто кажу да сам се с пијаницом
везала. Како је мени да то чујем! Кад вас до везу, сви станари показују с презрењем на вас па кажу:
гле, довели оног чиновника. А мене је због вас страшно срамота. Кунем вам се да ћу се одселити
одавде. Отићи ћу некуд у служавке или праље, само нећу остати овде. Писала сам вам да дођете к
мени, па нисте дошли. Дакле, за вас нису ништа моје сузе и моје молбе, Макаре Алексејевичу! И
откуда вам новац? Ако бога знате, пазите на себе! Та пропашћете, сасвим ћете пропасти. И срамота
је! Јуче није хтела газдарица ни да вас пусти у кућу, па сте морали ноћити у трему — све ја то знам.
Само кад бисте знали како ми је било тешко кад сам дознала све то. Дођите к мени, биће вам
пријатно код нас; заједно ћемо читати и сећати се прошлости. Федора ће нам причати о својим
путовањима на света места. Ако ме волите, мили, не упропашћујте се, и мене не упропашћујте. Та ја
само за вас и живим и ради вас и остајем уз вас. Узмите се у памет сада. Будите племенит човек,
чврст у несрећи. Не заборавите да сиротиња није грех. Па и зашто да човек очајава кад је све ово
само пролазно! Даће бог, па ће се све поправити, само се ви сада одржите. Шаљем вам двадесет
копејки; купите дувана или што год зажелите, само не трошите на рђаве ствари, ако бога знате.
Дођите нам, свакако дођите. Ви ћете се сад можда као и пре стиде ти; али немојте се стидети: то је
лажан стид. Само се искрено покајте. Уздајте се у бога. Он ће учинити да све буде боље.

В. Д.

Августа 19.

Варвара Алексејевна, рођена моја!

Стид ме је, мила моја, Варвара Алексејевна, много ме је стид. Уосталом, шта је ту. баш тако
страшно? Зашто не би човек мало развеселио своје срце? Тада ја и не мислим на своје ђонове; јер
ђон је глупост, и увек остаје прост, ништаван, каљав ђон. Па и те чизме, и то је глупост! И грчки
мудраци су ишли без чизама — па зашто онда неко од нас треба да се петља са таквом бедном
ствари? Зашто да ме вређају и презиру? Ех, рођена, рођена, баш сте нашли о чему ћете писати! А
Федори реците да је она жена пргава, џандрљива, свађалица — уз то и глупа, неизрециво глупа жена.
А што се тиче мојих седих власи, и у томе се варате, рођена моја, јер ја нисам баш тако стар као
што ви мислите. Поздравља вас Јемеља. Пишете ми да сте се жалостили и да сте плакали, а ја вам
пишем да сам и ја био тужан и да сам плакао. На крају, желим вам среће и здравља, а што се мене
тиче, такође сам здрав и задовољан и остајем, анђелчићу мој, ваш пријатељ МАКАР ДЈЕВУШКИН
 Августа 21.

Поштована госпођице и драга пријатељице Варвара Алексејевна!

Осећам да сам крив, осећам да сам згрешио пред вама; али чини ми се да није никаква корист
од тога што1 све то осећам, ма шта ви говорили. Осећао сам то и пре него што сам погрешио, али
сам, ето, клонуо духом, свестан кривице сам клонуо. Рођена моја, ја нисам зао, нити сам окрутан; а
да би се мучило ваше срце, треба бити, мила моја, ни мање ни више него — крвожедни тигар. А ви
знате и сами да је моје срце као у јагњета и да ја никако нисам у стању да будем крвожедан, и стога,
анђелчићу мој, нисам баш сасвим крив за свој преступ, као што ни срце ни мисли моје нису криви,
па тако и не знам ко је крив. Замршена је то ствар, рођена! Прво сте ми послали тридесет копејки у
сребру, а после двадесет; срце ми се цепало кад сам гледао тај -ваш сиротињски новац. Сами сте
испекли руку, још мало па ћете и гладовати, а пишете ми да купим дувана. Шта је требало да
учиним тада! Или да вас, сиротицу, почнем да пљачкам као какав разбојник, не обазирући се на
савест? Ето, ту сам клонуо духом, рођена, тј. у почетку, осећајући и против своје воље да нисам ни
за шта, да нисам много бољи од свог ђона почео сам сматрати да је неумесно да мислим о себи као
о неком који нешто значи, па сам, напротив, самог себе почео сматрати нечим неумесним, тј. у
неком степену непристојним... Е, а чим сам престао поштовати самог себе, чим сам се предао
оспоравању својих врлина и свога достојанства — онда је ту готова пропаст, сигуран пад! Тако је то
већ одредила судбина, и ја ту ништа нисам крив. Прво сам одлазио само да се мало освежим. Али
ту се све скупило: и природа је била некако суморна, и време хладно, и киша — а ту се десио и
Јемеља. Он је, Варињка, већ заложио све што је имао, све је код њега већ отишло куд не треба; и кад
сам га срео, већ два дана није ни залогаја окусио, те је већ хтео да заложи и оно што се никад не
залаже, нити игде има таквих залога.
И, ето, Варињка, попустио сам више из сажаљења према човечанству него из сопствене жеље.
Ето, дакле, како је дошло до тог мог греха, рођена. Да сте нас видели како смо обојица плакали! Вас
смо помињали. Он је предобар, врло добар човек и врло мека срца. И ја сам, рођена, све то осећам;
и стога ми се и дешавају такве ствари, јер све то осећам. Ја знам, мила моја, колико вам дугујем!
Јер откад сам вас упознао, ја сам, пре свега, и самога себе почео боље познавати, и почео сам вас
волети.' А пре вас био сам, анђелчићу мој, усамљен и као да сам спавао, а не живео на овоме свету.
Они злотвори моји говорили су да ми је и појава никаква, и гадили су ме се, па сам се почео и сам
на себе гадити; говорили су да сам глуп, па сам и сам почео мислити да сам глуп; а кад сте се ви
појавили, ви сте ми осветлили мој тамни живот, тако да су се осветлили и моје срце и душа, и ја_
нађох душевни мир и сазнадох да нисам гори од других; да ја само тако ничим не блистам, немам
углађености ни тона, али да сам ипак зато човек, и срцем и мислима човек. Е, а сад, осетивши да
ме судбина гони и да сам се, понижен од ње, предао оспоравању свог сопственог достојанства, ја
сам, притиснут својим невољама, клонуо духом. Па пошто сад све знате, рођена, плачући вас
молим да ме више не испитујете о тој ствари, јер ми се срце чепа и бива ми тешко и мучно. .
Уверавам вас, мила моја, да вас дубоко поштујем и остајем ваш верни МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 3.

Последње писмо нисам довршила, Макаре Алексејевичу, јер ми је тешко било писати. Код мене
понекад наиђу такви тренуци кад волим да сам сама, да се сама предам тузи, сама да очајавам, ни с
ким да не делим — и такви тренуци наилазе код мене све чешће и чешће. У успоменама мојим има
нешто необјашњиво за мене, што ме тако неразумно, тако јако занесе да по неколико часова не
осећам ништа према свему што је око мене, и заборављам све, све на свету. И нема утиска о мом
садашњем животу — био он пријатан, тужан, тежак — који ме не би подсећао на нешто томе слично
из моје прошлости, и најчешће из мог детињства, из мог златног детињства! Али после таквих
тренутака увек ми је тешко. Ја некако слабим, маштања ме изнуре, а здравље ми је ионако све горе
и горе.
Али данашње свеже, јасно, ведро јутро, каквих овде има мало у јесен, оживело ме је и радосно
сам га поздравила. Дакле, дошла је јесен! Боже, како сам волела јесен у селу! Била сам још дете, али
сам и тада много осећала.' Јесење вече сам још више волела него јутро. Сећам се, одмах до наше
куће, под брдом, било је језеро. То језеро — као да га сад гледам .— то језеро је тако широко, светио,
чисто као кристал! Понекад, кад је вече тихо, језеро је мирно; на дрвећу што је расло на обали ни да
сушне што; вода непомична — као огледало. Свеже! Хладно! Роса пада на траву, у сеоским кућама
по обали почињу да се пале ватре, стада се догоне, а ја тада тек шмугнем лагано из куће да погледам
своје језеро, па се тако, понекад, загледам. Рибари запалили негде гомилу суварака баш крај воде, а
светлост се разлива по води у недоглед.
Небо је тако хладно, плаво, а по ивицама пуно црвених, огњених зрака; и ти зраци постају све
блеђи и блеђи. Излази месец. Ваздух је тако звонак: прхне ли само поплашена птица, савије ли се
трска од лаког поветарца или праћакне ли се негде каква риба у води — све се тада чује. Над плавом
водом диже се бела пара, фина, прозрачна. Даљина је све тамнија, све као да тоне у магли, а у
близини је све тако оштро оцртано, као длетом исечено — и чамац, и обала, и острвца. Буре неко,
бачено, заборављено, крај саме обале, једва се љуља на води; врбова грана с пожутелим лишћем
заплиће се у тршћаку — одоцнели галеб полети, па час гњурне у хладну воду, час опет полети увис и
утоне у магли. А ја се предам свему томе, гледам и слушам — невероватно лепо ми је било. А била
сам још мала, дете!...
Тако сам волела јесен, позну јесен, кад већ пожању жито и доврше Све послове, кад већ по
кућама почну села и кад већ сви чекају зиму. Тада све постане тамније, небо се црни од облака,
жуто лишће4 пада по путањама крај оголеле шуме; а шума се плави, црни — нарочито увече кад се
спусти влажна магла, а дрвеће се назире из магле као неки горостаси, као наказна и страшна
привиђења. Закасним, понекад, шетајући се, заостанем за осталима, идем сама и журим — па ме
нека језа хвата!
Дрхтим као прут; сад ће, мислим, неко страшан да извири из те дупље. Међутим, ветар пролети
кроз шуму, проструји, зафијуче и завије тако жалосно, откине читаву хрпу лишћа са увелих
гранчица, узвитла их у ваздуху, и за њима у дугом, широком и бучном јату, с дивљим, продорним
криком пролете птице, тако да небо потамни и ништа се од њих не види. Буде ми страшно и
изгледа ми као да чујем некога; нечији глас као да ми шапће: бежи, бежи, дете, не задржавај се;
страшно ће овде сад бити, бежи дете! — ужас ме спопадне и ја бежим, бежим, док се сва не задувам.
Као без душе долетим кући. Ту опет све живо, весело; даду свој деци посла: да комишамо грах или
мак. Сирова дрва цврче у пећи; мати радосно прати наш весео посао; стара дадиља Уљана прича нам
нешто о старим временима или страшне приче о вештицама и мртвацима. Ми, деца, све се тискамо
једно уз .друго, а свима нам је осмех на уснама. Кад наједном, сви ућутимо...
Охо! Неки шум! Као да неко куца! Ништа није било; то зврји вретено старе Фроловне. Боже, што
смо се слатко смејали! А после сву ноћ не можемо да заспимо од страха: све неки страшни снови.
Пробудим се тако, па не смем ни да се макнем и до зоре дрхтим под јорганом. Ујутру устанем
свеза, као цветак. Погледам кроз прозор: а мраз се осуо по читавом пољу; танко, јесење иње
попадало по голом грању; преко језера се превукао лед, танак као лист; диже се бела пара над
језером; кликћу веселе птице. Сунце баца јарку светлост, а зраци као стакло разбијају танки лед. Све
је светио, ведро, весело! У пећи опет цакће ватра. Седнемо сви крај самовара, а у прозоре гледа
ноћас, сав прозебао, наш црни пас Полкан и задовољно маше репом. Сељак прође мимо наших
прозора на добром коњићу у шуму по дрва. Сви су тако задовољни, тако весели!.. Ах, како је златно
било моје детињство!..
Ево, расплакала сам се као дете. заносећи се својим успоменама. Тако живо, тако живо сам се
свега сетила; тако ми је, јасно изашла пред очи сва прошлост — а садашњост је тако мутна, тако
тамна!.. Како ће се то свршити, како ли ће се све ово свршити?.. Знате ли да сам некако убеђена,
некако уверена да ћу умрети ове јесени. Ја сам врло, врло болесна. Често мислим да ћу умрети; али
ми се ипак не умире тако — не бих хтела да лежим у овој земљи. Можда ћу опет пасти у постељу,
као и ономад, пролетос, а још се нисам ни опоравила. Ето, и сад ми је врло тешко. Федора је данас
отишла некуд на цео дан, па седим сама. А од неко доба се бојим да седим сама; све ми се чини да
још неког има у соби и да говори са мном. То бива нарочито онда када се нешто замислим, па се
тек тако наједном тргнем — па ме буде страх. Ето зашто вам тако дуго писмо пишем; јер кад
пишем, прође ме то. Збогом; завршавам писмо, јер немам ни хартије ни времена. Од новца што сам
добила за моје хаљине и за шешир остала ми је само још једна рубља у сребру. Дали сте, кажете,
газдарици две рубље; то је врло добро: бар ће сад ућутати за неко време.
Поправите некако одело. Збогом; тако сам уморна; не знам зашто постајем тако слаба; и
најмањи посао ме замара. Ако се нађе какав посао — како ћу га радити? Ето, то ме и убија.

В. Д.

Септембра 5.

Мила моја Варињка!

Данас сам, анђелчићу мој, много утисака примио. Прво, цео дан ме је болела глава. Да бих се
мало освежио, отишао сам да се мало прошетам поред Фонтанке. Вече је било тако тамно, влажно.
Сад се већ после пет сати смркне — ето, као сад. Киша није падала, али је зато била магла, која
ништа није била боља од добре кише. По небу су се вијали облаци као дуго, широко прамење. Света
је било необично много на обали; а све неки људи са страшним лицима која изазивају тугу; пијани
сељаци, сељанке-Финкиње, прћастог носа, у чизмама и гологлаве, радници, кочијаши, понеки од
моје струке, дечаци; некакав браварски шегрт у старој пругастој кецељи, сав испијен, изнурен, лица
умусаног од машинског уља, са бравом у руци; хват висок ислужени војник — ето какав је свет био
на кеју. Доба дана било је, изгледа, такво да другог света није ни могло бити. Фонтанка је пловни
канал. Барки има тако много да чисто не знаш где могу све да стану. На калдрми седе жене, с
мокрим медењацима и трулим јабукама — и то све неке прљаве, мокре жене. Досадно је шетати
поред те Фонтанке! Под ногама ти мокар гранит, са стране куће, високе, црне, чађаве; под ногама
магла, над главом опет магла. Тако је тужно, тако мрачно вече било данас.
Кад сам скренуо у Горохову, већ се сасвим смркло и почели су да пале лампе. Већ одавно нисам
био у Гороховој — није било прилике. Жива улица! Какве радње, дућани богати, све ти ту блешти и
гори: материјали, цвеће под стаклима, разни шешири с тракама, Мислиш: све је то изложено тек
онако, ради параде; не, брате! — има људи који све то купују и поклањају својим женама. Богата
улица! Немачких пекара има врло много у њој, и то мора да је све врло имућан свет. Па колико
само кола пролети сваког тренутка, како се само не провали она калдрма! Све саме луксузне кочије,
стакла као огледала, изнутра свила и сомот; господски лакеји са еполетама и шпадама. Загледао
сам у свака кола, све саме госпође седе, тако лепо обучене — можда су и кнегиње и грофице. Било
је, вероватно, такво доба када сви журе на бал или неки скуп. Волео бих да видим неку кнегињу или
уопште велику госпођу изблиза. То мора да је красота. То нисам никада видео, сем само овако, као
сад, кад погледам у кочије. Сетио сам се вас тада. Ах, мила моја, рођена моја, кад се сада вас се
тим, срце ми се чепа! Зашто сте ви, Варињка, тако несрећни? Анђелчићу мој, по чему сте ви гори од
других? Ја видим да сте ви и добра, и лепа, и образована. Зашто вам тако зла срећа пада у део?
Зашто се стално дешава да, ето, честит човек пропада, а другом срећа и сама долази? Знам, знам,
рођена, да није лепо тако мислити, да је то слободоумност. Али искрено да кажемо и по правди:
зашто је неком судбина још у мајчиној утроби одредила да буде срећан, а други из дома за нахочад
излази на божји свет? Па тако то и бива да Иванушки-будалици често срећа падне у део. Ти си сад,
рецимо, Иванушка-будалица, претурај по дедовском благу, једи, пиј и весели се — а ти тамо,
несретнице, облизуј се само. Ти си, брајко, веле, за то и створен; за друго ниси. Грешно је, рођена,
дабоме да је грешно тако мислити, али шта ћеш кад ти се ту грех и сам увлачи у душу. И ви бисте
се, мила, рођена моја, могли возити у таквим кочијама! За вашим благонаклоним погледом
уздисали би генерали — а не овакви као ја; и не бисте ишли у изношеној хаљини од платна, него у
свили и у злату. Не бисте били мршави и слаби као што сте сад, него као лутка од шећера, свеза,
румена и пуна. А ја бих тада био срећан да само са улице погледам у ваше јарко осветљене прозоре,
само вашу сенку да видим; само кад бих помислио да сте ви, птичице моја златна, срећни и
задовољни, био бих весео. А гле шта је сад? Није доста што су вас упропастили рђави људи, него вас
ето, још и нека хуља, пропалица, вређа. Намести онај свој фрак и погледа вас кроз златан лорњон,
бестидник, па мисли да срне што год хоће; а ви морате да снисходљиво слушате његове непристојне
речи. Доста с тим, зар не, драга моја? А откуд све то? Отуда што сте сироче, отуда што сте без
заштите, отуда што немате уза се јаког пријатеља који би вам био поуздани ослонац. И какав је то
човек, какви су то људи за које није ништа увредити сироче? То су некакви гадови, а не људи;
просто гадови! Само се сматрају за људе, али у ствари нису, у то сам уверен. Ето, такви су то људи!
А по мом мишљењу, рођена моја, онај верглаш кога сам данас срео у Гороховој заслужује више
поштовања него сви они. Истина, он сиромах цео божји дан хода, мучи се, чека јадну, плесниву
парицу да би се прехранио, али је зато сам свој господар, сам себе храни. Он неће да проси
милостињу; зато се труди да другога развесели, као навијена машина — ето, вели, колико могу, ја ћу
вам причињавати задовољство. Просјак, просјак је он, додуше, просјак, али је зато племенит просјак.
Он је уморан, назебао, а непрестано се труди — на свој начин — али се ипак труди. И има много
поштених људи, рођена, који, иако зарађују мало због мале корисности свог рада, ипак се никоме
не клањају и ни од кога не просе кору хлеба. Па ето, и ја сам исти такав као и тај верглаш, то јест
нисам баш као он, и никако нисам као он, али у свом, у благородном, у племићком смислу, исто
сам што и он. И ја се трудим колико ми снага моја допушта, колико могу, тако рећи. Ја не дајем
нешто велико од себе, па, као што се каже: чега нема ни цар га неће.
О том верглашу сам вам зато толико говорио што сам данас осетио двоструко своју сиротињу.
Застао сам да видим тог верглаша. Падале су ми свакакве мисли на памет — па да их разагнам,
зауставио сам се да га видим. Стојим ја, стоје кочијаши, нека девојка и још нека мала девојчица, сва
мусава. Верглаш се наместио пред нечијим прозорима. Мало даље, по страни, опазим детенце,
дечачића тако од десет година; био би лепо дете, али изгледа некако болестан и слаб. На њему само
кошуљица и још нешто, мал'те не бос; зинуо и слуша музику. Што ти је дете! Загледао се како код
Немца играју оне лутке, а њему се самом скочаниле и руке и ноге од зиме, дрхти и гризе крај од
рукава. Видим да у руци држи неку хартијицу. Прође један господин, па баци верглашу неки
новчић; новчић је пао право у онај сандучић са преградицом где је приказан Француз који игра са
дамама. Тек што је звекнуо новчић, трже се мој дечко, плашљиво се окрете унаоколо, па, изгледа,
помисли да сам ја дао новац. Притрчи к мени. Ручице му дрхте, гласић му дрхти; пружи ми
хартијицу и рече: погледајте цедуљицу! Отворим цедуљу — кад тамо, знао сам већ унапред:
добротвори моји, вели, деци умире мати; троје деце гладује, помозите нам сада; а кад умрем, због
тога што нисте заборавили птичице моје, нећу ни ја вас, добротворе моје, заборавити на ономе
свету Ствар јасна, обична и свакодневна, али шта да им дам! И не дадох му ништа. А како ми је
било жао! Бедни дечачић, сав помодрео од зиме, можда и гладан, и не лаже, заиста не лаже, знам ја
то. Само је гадно што те жалосне мајке не чувају ту децу, него их шаљу полуголе с цедуљама на
такву хладноћу. Можда она, нека глупа жена, карактера нема, можда нема ко да се за њу поштара, и
она тако скрстила ноге па чека; а можда је стварно болесна. Али ипак морала је да се обрати тамо
где треба; уосталом, можда је она и просто варалица, нарочито шаље гладно, слабо дете да обмањује
свет. Хвата свет тобоже на своју болест. И шта ће научити то јадно дете из тих цедуљица? Само му
срце постаје огорчено; иде он, трчи, моли. Свет пролази, нема времена да се зауставља. Срца су им
од камена; реци су им грубе: »Торњај се! Чисти се! Претвараш се!« Ето шта он чује од свих, и срце
детиње постаје неосетљиво, и дрхти узалуд на зими јадни, застрашени дечак, . као птице кад
испадне из разрушеног гнезда. Зебу му руке и ноге; једва дише.
Кад погледаш, он ево већ и кашље; док се осврнеш, а болест, као нечисти гад, увуче му се у
груди, а кад погледаш и смрт се већ наднела над њим, негде у смрдљивом подземљу, без неге, без
помоћи — то је, ето, сав његов живот! Ето какав живот бива! Ох, Варињка, срце ме боли кад чујем
да неко проси, а ја пролазим, па му ништа не дам, већ му само кажем: »Бог ће ти дати!« Понеко
прошење још и како тако. (Јер и прошења могу бити различита, рођена моја.) Понеко је дуго,
отегнуто, напамет научено, право просјачке. Томе још и није тако тешко не дати, то је давнашњи
просјак, стари по занату просјак, тај је навикао, мислиш, на то да му не даш, он ће некако већ
протаворити. А нека прошња је ненавикнута, груба, страшна — као, ето, та данашња. Кад сам од
дечка цедуљицу узео, неки је тамо код плота стајао, није од свих ни просио, па ми каже: »Дај ми,
господине, грош, тако ти бога!« и то таквим неким испрекиданим, грубим гласом да сам сав
уздрхтао од неког страшног осећања, а грош му нисам дао: нисам имао. А још богат свет не воли да
се ти јадници на злу судбину наглас жале — они досађују, они су, веле, насртљиви! Па, наравно,
сиротиња је увек насртљива; њихови гладни јауци не дају им да спавају!
Отворено да вам кажем, рођена моја, почео сам све ово да вам описујем, с једне стране зато да
срцу олакшам, али скоро више зато да вам образац лепог стила својих састава покажем. Јер свакако
и ви сами, рођена, увиђате да се у последње време почео формирати мој стил. А сад ме је таква туга
обузела да сам почео сам својим мислима до дубине душе да саосећам, мада сам добро знам,
рођена, да тим саосећањем нећу ништа постићи; ипак некако одам себи признање. И заиста, мила
моја, човек често самог себе без икаквог разлога уништава, не цени себе ни колико пребијену пару,
ниже од сваке последње иверке се сортира. И ако ћемо да говоримо у поређењима, можда се то због
тога дешава што сам и ја сам заплашен и прогањан исто онако као и онај јадни дечак што је од мене
милостињу просио. Сад ћу вам углавном фигуративно говорити, рођена; ето, слушајте ме: дешава
ми се, рођена моја, кад рано јутром журим у надлештво да се загледам у град како се он тамо буди,
устаје, дими, ври, грми — па се некад пред тим призором осетим тако мален као да сам од кога
зврчку по Ијубопитљивом носу свом добио, и онда продужим пут тихо, мањи од макова зрна се
осетим, и на све само руком одмахујем. Али, погледајте сада шта се у тим великим, црним,
почађалим кућеринама дешава, уђите у суштину свега тога, па сами пресудите да ли сам у праву
био кад сам себе без икаквог разлога тако ниско спуштао и у недостојну забуну довео. Не губите из
вида, Варињка, да све ово фигуративно говорим, не у буквалном смислу. Па погледајмо шта има
тамо у тим кућеринама? Тамо се у некаквом задимљеном углу, у некаквом влажном ћумезу, који се
силом прилика сматра као стан, пробудио неки занатлија; а сањао је, може се рећи, ћеле ноћи
чизме, које је јуче случајно поткратио, као да баш такве тричарије треба човек да сања! Да, али он је
занатлија, он је обућар: њему се не може замерити ако стално о свом послу мисли. Њему тамо деца
вриште и жена му је гладна. А не устају само обућари тако, рођена моја. Да је само то, ни по јада, не
би вредело ни писати о томе, али, ево, каква околност може да се појави сад, рођена: ту, у истој
кући, можда само спрат више или ниже, у позлаћеним дворанама, можда су те исте чизме долазиле
у сну и најбогатијој особи, то јест друга врста чизама, другог фазона, али ипак чизме, јер у смислу
који овде подразумевам, рођена, сви ми, мила моја, 'испадамо помало обућари. И све то још не би
било ништа, али је страшно то што поред те богате особе нема никог, нема човека који би јој на уво
шапнуо — »немој све о том једном да мислиш, доста си мислио само о себи, доста си само за себе
живео; па ти, забога, ниси обућар, деца су ти здрава, жена не плаче за комадом хлеба, погледај око
себе, пријатељу, па ћеш можда наћи благороднији предмет о коме ћеш се бринути место да стално
мислиш на своје чизме!« Ето шта сам хтео на посредан начин да вам кажем, Варињка. То је можда и
сувише слободоумна мисао, рођена моја, али та мисао ми понекад дође у главу и онда ми и
нехотице избије из срца ватреном реци. И ето зато кажем да грешим кад себе не ценим ни колико
грош, кад се плашим треска и грмљавине! Завршићу тиме, рођена, да ћете, можда, помислити да је
ово што вам говорим клевета или да сам -просто запао у рђаво расположење, или да сам све ово из
неке књиге преписао? Не, мила моја, разуверите се — није то: клевете се гнушам, нисам рђаво
расположен, и ни из какве књиге ништа нисам преписивао — ето, тако вам је то!
Дошао сам у тужном душевном расположењу кући, сео за сто, скувао воду у чајнику, па се
спремио да попијем чашицу-две чаја. Одједном видим: улази код мене Горшков, наш сиромашни
станар. Још сам изјутра приметио да се он непрестано око осталих станара шуња и да је хтео да ми
приђе. А узгред да вам кажем, рођена, они живе кудикамо горе од мене. Кудикамо! Жена, деца! —
Тако да кад бих ја био Горшков, просто не знам шта бих учинио да сам на његовом месту! Дакле,
уђе ти мој Горшков, поздрави се, суза му као и увек цури из ока, лупа потпетице једну о другу, а ни
реци не може да прослови. Посадих га на столицу, била је, додуше, сломљена, али немам друге.
Понудим га чајем. Он се нећкао, дуго се нећкао, најзад ипак узе чашу. Хтеде већ да га без шећера
попије, поче опет да се нећка кад сам почео да га уверавам да треба да узме шећер; дуго се
препирао, одбијао,-и на једвите јаде ставио у чашу најмање парченце, па почео да ме убеђује како је
чај необично сладак. Ех, до каквог понижења доводи људе беда! »Но, шта је, брате, јесте хтели
нешто?« упитам га. »Па, ето, каже, тако и тако, добротвору мој, Макаре Алексејевичу, покажите
милосрђе божје, помозите несрећну породицу; имам децу, жену, немамо шта да једемо; а
помислите како је мени, оуу!« Ја таман заустих да му нешто кажем, али ме он прекиде: »Ја се, вели,
Макаре Алексејевичу, свих овде бојим, то јест не да се бојим, него ми је, онако незгодно; сви су они
неки горди и разметљиви људи. Ја вас, каже, брате и добротвору мој, не бих ни узнемиривао: знам
да сте и ви сами имали непријатности; знам и то да ми не можете много дати, али дајте ми макар
најмању маленкост на зајам; и зато сам се, каже, и усудио да вас замолим што знам ваше добро
срце, знам да сте и сами једва крај с крајем састављали, да сте и ви у невољи и да ваше срце стога и
осећа сажаљење.« На крају је завршио тиме што, вели, опростите моју дрскост и моју неучтивост,
Макаре Алексејевичу. Ја сам му одговорио да бих му учинио од свег срца радо, али немам ништа,
ама баш ништа. »Брате, Макаре Алексејевичу« рече он мени »ја вам много и не тражим, али видите,
ствар стоји тако и тако (ту он сав поцрвене) жена, деца, све је то гладно, макар само неколико
гроша.« Е, ту ме је срце страшно заболело. Колико су, помислим, ови јаднији од мене! А мени је
остало још свега двадесет копејки, и са њима сам рачунао: мислио сам да их сутра на своје
најнужније потребе утрошим. »Не, рекох, драги мој, не могу, ето тако и тако вам је код мене.«
»Брате, Макаре Алексејевичу, дајте ми макар и најмање, каже, макар само десет копејки.« Шта сам
знао да радим — извадим из сандука својих последњих двадесет копејки, па му их дам, опет је и то
добро дело! Боже, каква сиротиња! Упустио сам се с њим у разговор: па како сте ви то, брате, у
такву невољу запали, а и поред такве сиротиње плаћате за собу пет рубаља у сребру месечно? Он ми
објасни да је собу узео још пре пола године и да је кирију платио за три месеца унапред, а после су
се околности тако стекле да није могао, сиромах, ни тамо ни амо. Надао се да ће се његова ствар за
то време окончати. А та његова ствар је врло непријатна. Он, Варињка, видите ли, одговара због
нечег пред судом. Парничи се с некаквим трговцем који је нешто подвалио држави приликом
лиферације; превара је откривена, трговца су извели пред суд, а он у свој разбојнички посао увукао
и Горшкова, који се некако такође нашао. У ствари, Горшкову се може пребацити само то да је био
нехатан, да није био много обазрив, да није штитио државне интересе. А та се ствар отеже већ
годинама: стално се појављују неке препреке против Горшкова. »Што се тиче непоштења за које ме
оптужују, каже ми Горшков, невин сам, нимало нисам крив, у погледу подвала и пљачки сам
невин.« Али све га је то ипак окаљало; отпустили су га из службе и, мада нису нашли да на њему
лежи главна кривица, он ипак не може да добије од трговца неку знатну суму новаца која му следује
пре него што се његова невиност коначно пред судом не докаже, јер му је суд још оспорава. Ја му
верујем, али суд му на реч не верује; та његова ствар је таква да је сва из чворова и зачкољица
сачињена, и ни за сто година се не може распетљати. Чим је мало расплету, а трговац пронађе још
коју зачкољицу, па још коју. Од срца жалим Горшкова, рођена моја, искрено га жалим. Човек нема
службе; пошто је изгубио поверење, нико неће да га прими; што су имали нешто залихе, појели су;
ствар је замршена, а, међутим, требало је живети; а још, не знам ни сам зашто, потпуно у невреме,
родило се и дете — нов трошак; син му се разболи — трошак, умре — трошак; жена му је болесна; он
је болестан од неке застареле болести: једном речју, настрадао је, потпуно настрадао. Он се,
уосталом, нада да ће се ових дана његова ствар ресити у његову корист и да сад већ у то ни најмање
сумње не може бити. Зао ми га је, жао, веома жао, рођена! Ја сам га пригрлио. Јер он је изгубљен,
заплашен човек; жељан је лепе реци, па сам га мало утешио. А сад збогом, рођена, нека вас бог чува,
будите ми здрави. Мила моја! Кад помислим на вас, мени је као да мелем превијем на своју
болесну душу и, мада због вас патим, за вас ми је и патња лака. Ваш истински пријатељ МАКАР
ДЈЕВУШКИН

Септембра 9.

Мила Варвара Алексејевна!

. -
Пишем вам ван себе. Сав сам узрујан због страшног догађаја. Све ми се у глави врти. Осећам да
се све око мене окреће. Ах, рођена моја, да знате шта ћу вам сад испричати! А ми то нисмо ни
предосећали. Не, не верујем да нисам предосећао; не, ја сам све то предосећао. Све је то моје срце
још раније осећало! Чак сам ономад нешто слично и сањао.
Ето шта се десило! Испричаћу вам без стила, онако како ће ми бог на душу ставити. Отишао
сам данас у надлештво. Дошао сам, седим, пишем. А треба да знате, мила моја, да сам и јуче такође
писао. Дакле, тако, прилази ми јуче Тимофеј Иванович, па ми лично изволева наредити »ево, вели,
један акт, важан, хитан. Препишите, вели, Макаре Алексејевичу, што чистије, брзо и пажљиво, данас
треба да иде на потпис.« А треба да вам приметим, анђелчићу мој, да сам јуче био уопште рђаво
расположен, ништа ми се није милило да погледам; наишла на мене тако нека туга па ме
очемерила. Око срца ми хладно, на души мрачно; све сте ми ви били у сећању, сирота моја душице.
Прихватих се преписивања. Преписао сам чисто, лепо, само ни сам не могу да будем паметан: је ли
ми сам ђаво погрешно повео руку, или ми је неким тајним усудом тако одређено било, или је
просто морало тако бити, тек препустих читав један ред и због тога испаде неки смисао —
будибокснама какав — просто никаквог смисла није било. Јуче задоцнише с тим актом, па га
дадоше на потпис његовом превасходству тек данас. Ја, као да ништа није ни било, долазим данас у
обично време и седам поред Јемељана Ивановича. Треба да вам кажем, рођена, да сам одскора
почео двапут више него раније да се збуњујем и стидим. У последње време просто никог нисам смео
да погледам. Чим коме зашкрипи столица — а ја ни жив ни мртав. И данас сам се баш ето тако
погнуо, утишао, увукао у себе као јеж, тако да је Јефим Акимович (такво задиркивало каквог још
свет није видео) рекао да га сви морају чути: »зашто, вели, ви, Макаре Алексејевичу, седите данас
тако као неко у-у-у?« па усто начини такву гримасу да се сви, колико их је год било близу њега и
мене, поваљаше од смеха, и то, наравно, на мој рачун. Па све даље и даље одоше у исмејавању.
Запушио сам уши, затворио очи, згурио се, не мичем се. Ја тако увек, брже ме оставе на миру.
Одједном чујем галаму, трку, узбуну; слушам — да ме не варају моје уши! Зову ме, траже ме, треба
им Дјевушкин. Задрхтало ми је срце у грудима, а ни сам не знам зашто сам се уплашио; само знам
да сам се уплашио толико као никад у животу. Прирастох за столицу, као да ништа није .ни било,
као да ме се то ништа не тиче. Али опет су почели, све ближе и ближе. Ево их већ над самим мојим
увом; веле, тражи се Дјевушкин! Дјевушкин! Гђе је Дјевушкин? Дижем очи, а преда_ мном
Јевстафије Иванович; каже: »Макаре Алексејевичу, брже к његовом превасходству, али брзо! Чудо
сте од оног акта направили!« Само је толико рекао, али довољно је било, зар не, рођена, да је тиме
било довољно речено? Премро сам, следио се, не осећам ништа, идем — а просто нисам ни жив ни
мртав. Воде ме кроз једну собу, кроз другу собу, кроз трећу собу, у кабинет — стигао сам! Да вам
поуздано кажем о чему сам тада мислио — то не бих могао. Видим, стоји његово превасходство, а
око њега сви они. Ја се, чини ми се, и не поздравих, заборавио сам. Тако сам се збунио да су ми се и
усне тресле и ноге ми дрхтале. А и било је зашто, рођена. Прво, срамота ме; бацио сам поглед
удесно на огледало — од онога што сам тамо видео, чудим се само како нисам шенуо памећу. А
друго, увек сам се држао тако као да ме и нема на свету. Тако да ја сумњам да су његово
превасходство и знали да ја постојим. Можда су само онако, узгред, чули да има код њих у
надлештву неки Дјевушкин, али у то никада нису поближе улазили. ""
Почеше љутито: »Ама, како ви то, господине! Куд гледате кад радите? Ово је важан акт, хитно
потребан, а ви га кварите. И како ви то дозвољавате?« — ту су се његово превасходство обратили
Јевстафију Ивановичу. Ја само чијем како до мене допиру звучи реци: »Немарност! Небрижљивост!
Доводите ме у непријатан положај!« — Ја као отворих уста у некој намери. Хтедох да замолим да ме
извине, али не могох. Да бежим — нисам смео да покушам, и онда... онда се, рођена, десило тако
нешто да ја и сад једва држим перо од стида. Моје дугме — нека га ђаво носи — дугме које ми је
висило о кончићу — одједном се откиде, одскочи, поче да скакуће (очевидно сам га случајно негде
закачио), зазвони, откротрља се, па право, ни -тамо ни овамо, проклето, право пред ноге његовог
превасходства, и то још усред свеопштег ћутања! И то је, ето, било све моје оправдање, све
извињење, сав одговор, све што сам хтео рећи његовом превасходству! Последице су биле ужасне!
Његово превасходство су одмах обратили пажњу на моју појаву и на моје одело. Сетих се шта сам
видео у огледалу, па се бацих у потеру за дугметом! Баш сам био будала! Сагнух се, хоћу да
дохватим дугме — оно се котрља, врти се, не могу да га ухватим, једном речју, показах се и у
погледу спретности. Ту осетих да ме већ и последња снага напушта и да је већ све, све изгубљено!
Сав углед је изгубљен, цео човек пропао! Уз то још без разлога у оба ува чујем и Терезу, и Фалдонија,
и све ми звони. Најзад, дограбих дугме, дигох се, исправих се, па кад сам већ будала, бар да сам
мирно стајао, да сам држао руке уз лампасе. Али ја не. Почех да намештам дугме на прекинуте
кончиће, као да ће оно тако да стоји; и још се осмехујем, још се осмехујем. Његово превасходство
су се најпре у страну окренули, затим опет погледали на мене — чујем, говоре Јевстафију
Ивановичу. »Али како то?.. Погледајте га само како изгледа!.. Како то он?.. Шта је с њим?..«. Ах,
рођена моја, шта да вам кажем — како то он? шта је с њим? показах се у правом смислу реци,
показах се! Чујем, Јевстафије Иванович говори: »није примећено, ништа код њега није примећено,
владања је примерног, има довољно плате, колико му следује...« »Али помозите му некако, кажу
његово превасходство. Дајте му новаца унапред...« »Па узео је, рекоше, узео је, за толико времена је
узео унапред. Очевидно да је у таквим приликама, а владања је доброг и није примећен, никад није
примећен.« Ја сам, анђелчићу мој, горео, у пакленом огњу сам горео! Умирао сам! »Ништа, кажу
његово превасходство гласно, онда нека се ово поново што пре препише; Дјевушкине, приђите
овамо, препишите ово поново, без грешке и чујте...« ту се његово превасходство окретоше другима,
издадоше разна наређења и сви се разиђоше. Тек што су они отишли, а његово превасходство журно
извуку новчаник и из њега стотину рубаља, »ево, кажу они, колико могу, сматрајте како хоћете,
узмите...« и тутну ми их у руку. Ја, анђеле мој, уздрхтах, сва ми се душа потресе; не знам шта је
било са мном; хтедох да им дохватим руку. А он сав поцрвене, мила моја, а ово ни за трунчицу не
претерујем, рођена моја, узе руку моју недостојну, па је стеже, просто је тако узе па је стеже као
себи равном, као што би генералу. »Сад можете ићи, рече... толико могу.. Немојте правити нове
грешке, а ову ћемо да заборавимо.« Сад, рођена, ево како сам одлучио; вас и Федору молим, а кад
бих имао деце и њима бих наложио да се богу моле, то јест ево како: ма се за рођеног оца не
молили, али за његово превасходство да се моле, свакодневно и вечно да се моле! Нешто ћу вам
рећи, рођена, и то вам свечано говорим, слушајте ме, рођена, добро, кунем вам се да ма како да сам
пропадао од бола душевног у тешке дане наших несрећа гледајући вас, ваше јаде, и себе, своје
понижење и своју неспособност, без обзира на све то, кунем вас се, нису ми тих сто рубаља тако
драги колико то што су ми његово превасходство лично, мени простаку, пијаници, руку моју
недостојну изволели стегнути. Тиме су ме у живот повратили. Тим поступком су дух мој васкрсли,
живот су ми за навек слађим учинили, и чврсто сам убеђен да, ма колико да сам пред Свевишњим
грешан, моја молитва за срећу и благостање његовог превасходства ће допрети до престола
његовог!...
Рођена! Сад сам у ужасном душевном растројству, у ужасном узбуђењу! Срце ми лупа, хоће да
ми искочи из груди. И као да сам некако сав ослабио. Шаљем вам 45 рубаља, 20 рубаља ћу дати
газдарици, 35 ћу себи оставити. За 20 ћу одело поправити, а 15 ћу оставити за свакодневне
трошкове. И тек су сад сви ти јутрошњи догађаји потресли цело моје биће. Сад ћу мало прилећи. Ја
сам, уосталом, миран, сасвим миран. Само ми је душа ломна и осећам да ми тако у дубини душа
дрхти, трепери, покреће се. Доћи ћу до вас; а сад сам просто опијен од свих тих осећања... Бог све
види, драга моја, рођена, душо најмилија!

Ваш одани пријатељ МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 10.

Драги мој Макаре Алексејевичу!

Неописиво се радујем вашој срећи и умем да ценим врлине вашег претпостављеног, драги
пријатељу. Тако ћете и ви сад моћи да се одморите од својих јада! Али само, за бога милога,
немојте опет улудо трошити новац. Живите мирно, што се год може скромније, и још од данас
почните да редовно бар нешто остављате на страну, да вас не би опет несрећа затекла изненада. Због
нас се, тако вам бога, немојте узнемиравати! Ја и Федора ћемо се већ некако провући. И зашто сте
нам толики новац послали, Макаре Алексејевичу! Нама он уопште није потребан. Ми смо задовољне
и оним што имамо. Истина, нама ће ускоро бити потребан новац када се будемо селиле одавде, али
Федора се нада да ће добити неки давнашњи, стари дуг. Уосталом, задржавам двадесет рубаља за
неопходне потребе. Остатак вам враћам. Чувајте новац, Макаре Алексејевичу, молим вас. Збогом.
Живите сад мирно, будите здрави и весели. Писала бих вам и више, али се осећам страшно уморна,
јуче целог дана нисам устајала из постеље. Добро сте урадили што сте ми обећали да ћете
навратити. Обиђите ме, Макаре Алексејевичу, молим вас.
 В. Д.

Септембар 11.

Мила моја Варвара Алексејевна! Преклињем вас, рођена моја, немојте се сада са мном растајати,
сада кад сам савршено срећан и свим задовољан. Мила моја! Немојте слушати Федору, а ја ћу
чинити све што год хоћете; понашаћу се примерно, већ из самог поштовања према његовом
превасходству ћу се владати добро и пажљиво. Ми ћемо опет писати једно другом срећна писма,
повераваћемо једно другом своје мисли, своје радости, своје бриге, ако буде било брига; живећемо
заједно сложно и срећно. Бавићемо се литературом... анђелчићу мој! У мојој судбини се све
променило, и то се све набоље променило. Газдарица је постала попустљивија, Тереза паметнија, чак
је и Фалдони постао некако окретан. Са Ратазјајевом сам се помирио. Отишао сам у оној радости
први код њега. Ипак је он добар момак, рођена, а оно што су о њему рђаво говорили, то је све
којешта. Сад сам утврдио да је све то била гнусна клевета. Њему ни на ум није падало да нас
описује; то ми је лично рекао. Читао ми је своје ново дело. А што ме је онда назвао Ловеласом, па то
уопште није погрда нити неки непристојан назив: сад ми је објаснио. Та је реч узета из страног
језика и значи окретан човек, а. ако ћемо мало финије да се изразимо, литерарније, онда значи:
момак од ока — ето! а не будибокснама шта. То је била наивна шала, анђелчићу мој! А ја сам се,
незналица, као будала увредио. Али ја сам му се извинио... А и време је данас дивно, Варињка, баш
је лепо. Додуше, јутрос је било мало сувомразице, као да је на сито сејана.
Али не мари! Зато је ваздух постао мало свежији. Ишао сам да купим чизме и купио сам
изванредне. Прошетао сам Невским проспектом. »Пчелу«[1] сам прочитао. Ах, да! Умало нисам
заборавио главно да вам испричам:
Дакле, слушајте:
Јутрос сам разговарао са Јемељаном Ивановичем и Аксентијем Михајловичем о његовом
превасходству. Да, Варињка, они се нису само према мени показали тако милостиво. Они нису само
моји добротвори, већ су по свом добром срцу надалеко чувени. Из многих места му се хвале шаљу
и сузе захвалности лију. Код њих је одгајено једно сироче.
Изволели су је удомити: удали су је за угледног човека, за једног чиновника који је био лични
секретар његовог превасходства. Сина неке удовице су наместили у неку канцеларију, и много су
још разних доброчинстава починили. Ја сам, мила моја, сматрао за потребно да и ја свој прилог
дам, па сам свима испричао поступак његовог превасходства; све сам им испричао и ништа нисам
утајио. Прешао сам преко своје стидљивости. Јер шта имам ту да се стидим, и какве амбиције смем
да гајим кад се такве ствари дешавају! И тако, на сав глас — нека буду славна дела његовог
превасходства! Говорио сам са заносом, ватрено сам говорио и нисам црвенео, напротив, био сам
горд што могу тако нешто да испричам.
О свему сам испричао (само сам о вама мудро прећутао, рођена); и о мојој газдарици, и о
Фалдонију, и о Ратазјајеву, и о чизмама, и о Маркову, — све сам испричао. Понеко се тамо
смејуцкао, морам признати, сви су се помало смејуцкали. Само, то су они сигурно на мојој појави
нешто смешно нашли, или су се смејали мојим чизмама — тако ће и бити, чизмама. Јер то никако
нису могли чинити из неке зле намере. Знам ја то, то је младост, или зато што су они сви богати
људи, но са злом, рђавом намером они мој говор никако нису могли исмејавати. То јест нешто на
рачун његовог превасходства — то никако нису могли учинити. Зар није тако, Варињка?
Ја још све досад не могу некако да се приберем, рођена. Сви ти догађаји су ме тако збунили!
Имате ли дрва? Немојте да ми назебете, Варињка; лако човек назебе. Ох, рођена моја, ви ме својим
тужним мислима убијате. Стално молим бога, ох, још како га молим за вас. рођена! На пример,
имате ли вунене чарапе или топле хаљине. Пазите, мила моја. Ако вам нешто затреба, молим вас
као бога немојте мене, старца, вређати. Просто напросто, дођите к мени. Сад су зла времена
прошла. За мене ништа не брините. Пред нама је све тако светио, лепо!
А жалосно је било време, Варињка! Но сад — свеједно, прошло је. Кад прођу године, можда ћемо
и за овим временом уздахнути. Сећам се својих младих дана. Како! Често ни копејке нисам имао.
Зима ми је, гладан сам, али весео, па то ти је. изјутра се прошетам по Невском, сретнем неко
лепушкасто лице, па сам целог дана срећан. Дивно је то, дивно време било, рођена! Леп је овај
живот, Варињка! Нарочито у Петрограду. Ја сам се јуче, сав у сузама, кајао пред господом богом да
ми опрости све грехе моје из тог тужног времена: роптање, либералне мисли, разврат и коцку. Вас
сам са ганутошћу помињао у молитви. Ви сте ме једини, анђелчићу, храбрили, ви сте ме једини
тешили, давали ми благе савете и поуке. Ја то, рођена, никад заборавити не могу. Писма сам ваша
данас сва изљубио, мила моја! А сад збогом, рођена. Има, кажу, овде негде близу трговина одела.
Свратићу мало и тамо. Збогом, анђелчићу! Збогом!

Ваш, свом душом својом одани, МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 15.

Поштовани господине Макаре Алексејевичу!

Страшно сам сва узбуђена. Чујте само шта нам се десило. Предосећам нешто судбоносно. Ево,
па просудите сами, најмилији мој пријатељу: господин Биков је у Петрограду. Федора га је срела. Он
се возио, наредио је да стану кола, пришао је Федори сам, па се почео распитивати где станује. Она
му испочетка није рекла. Затим јој он рече, осмехујући се, да он зна ко код ње станује. (Очевидно
му је Ана Фјодоровна све испричала.) Тада Федора није издржала, него му је одмах ту, на улици,
почела да пребацује и да га кори; рече му да је неморалан човек, да је он узрок свим мојим
несрећама. Он је одговорио да кад човек нема ни паре, онда је природно што је несрећан. Федора му
је рекла да бих ја била у стању да се својим радом издржавам, да бих се могла удати, а ако и не, оно
бих нашла неко место, а да је сад моја срећа за навек изгубљена и да сам још уз то и болесна и да ћу
скоро умрети.
На то је он приметио да сам још сувише млада, да сам још увек усијана глава, и да су наше
врлине избледеле (његове речи). Ја и Федора смо мислиле да он не зна где станујемо, кад наједном,
јуче, тек што сам изишла да купујем у Гостински двор, ето њега у нашу собу: изгледа да није хтео да
мене затекне код куће. Дуго се код Федоре распитивао о нашем животу, све је нешто разгледао по
нашем стану; гледао је и мој рад, најзад запита: а какав је то чиновник што познаје вас? У тај мах сте
ви прешли преко дворишта; Федора му је показала на вас; он је погледао и осмехнуо се. Федора га је
молила да оде, рекла му је да сам ја ионако скоро болесна од јада и да ће ми бити врло непријатно
ако га видим код нас. Он је прећутао; рекао је да је дошао онако, јер није имао друга посла, и хтео је
да да Федори 25 рубаља; она, разуме се, није примила. Шта би то могло да значи? Зашто је он то
долазио код нас? Не могу да разумем како он све о нама зна. Губим се у претпоставкама. Федора
каже да Аксиња, њена заова која долази код нас, познаје праљу Настасју, а Настасјин брат од тетке је
послужитељ у надлештву где служи један познаник сестрића Ане Фјодоровне! Да није тако некако
дошла сплетка?
Уосталом, врло је вероватно да се Федора и вара; просто не знамо шта да мислимо. Да не дође
опет! Сама помисао на то ме ужасава! Кад ми је Федора све ово јуче испричала, толико сам се
уплашила да умало у несвест нисам пала од страха. И шта хоће они још од мене? Нећу више да
знам за њих! Шта им је стало до мене, сиротице? Ах, да знате у каквом сам сад страху: стално
мислим да ће сваког тренутка ући Биков. Шта ће са мном бити! Шта ми судбина још спрема? Тако
вам бога, Макаре Алексејевичу, дођите одмах до мене. Дођите, преклињем вас, дођите.

В. Д.

Септембра 18.

Рођена моја Варвара Алексејевна!

 Данас се код нас у стану десио жалостан, потпуно необјашњив и неочекиван догађај. Јадни наш
Горшков (то вам прво напомињем, рођена) сасвим је ослобођен оптужбе. Пресуда је већ давно
изречена, а данас је само ишао да му се званично саопшти. Ствар се свршила врло срећно по њега.
За оно што су га оптуживали — за немарност и непажљивост — потпуно је ослобођен одговорности.
Пресуђено, је да се од трговца наплати у корист Горшкова знатна сума новца, тако да су му се и
материјалне прилике веома поправиле, а и са части су му мрље скинуте, и све је постало боље,
једном речју, испало је најпотпуније испуњење свих жеља. Око три сата се Горшков вратио кући. Сав
се у лицу променио, блед као крпа, усне му дрхте, а он се само осмехује, изгрлио жену, децу. Ми
смо сви у гомили отишли да му честитамо. Био је веома дирнут нашим поступком, клањао се на
све стране, стезао нам руку сваком по неколико пута. Мени се чак учинило да је некако порастао, и
испрсио се, и да више чак ни сузе нема у очима. Сиромах, био је тако узбуђен. Никако није могао
да се смири на једном месту; узимао је у руке све што му је било на дохвату, па одмах опет
остављао, непрестано се осмехивао и клањао, седао, устајао, па опет седао, говорио је бог-те-пита
шта — тек каже: »Част, моја част, добар глас, деца моја« — и како је он то говорио! Чак је и заплакао.
И ми други смо скоро сви заплакали. Ратазјајев га је, очевидно, хтео да охрабри, па ће тек рећи —
»Шта је, брате, част кад је човек гладан; паре, пријатељу, паре су главно; ето, за то ви бога хвалите!«
— и потапшао га је по рамену. Мени се учинило да се Горшков увредио; то јест не баш да је отворено
показао своје незадовољство, него је само Ратазјајева некако чудно погледао и руку му са свог
рамена скинуо. А некада се то нипошто не би могло десити, рођена! Уосталом, природа има разних.
Ево ја, на пример, ја се у таквој радости не бих понео, јер, зар не, рођена, понекад се човек некоме и
без потребе поклони и понизи се, а све само из претеране доброте душевне и због излишне мекоће
срца... него, уосталом, сад није о мени реч! »Да, каже Горшков, и новац је важан, хвала богу, хвала
богу!..« и после је стално, за све време што смо код њега провели, понављао: »хвала богу! хвала
богу!..« Његова жена наручи мало финији и обилнији ручак. Наша газдарица им је лично тог дана
кувала. Наша газдарица је донекле добра жена. А до ручка Горшков никако није могао да се скраси
на једном месту. Свима је залазио у собу, звали га или не. Просто онако уђе, осмехне се, седне на
столицу, каже понешто, или не каже ништа — па оде. Код поручника корвете је чак и карте узео;
узели су га као четвртог. Он одигра мало, одигра, направи неку глупост у игри, па напусти игру.
»Не, каже, ја сам то хтео само онако, ја сам, каже, хтео само онако«, па оде од њих. Мене је срео у
ходнику, узео ме за обе руке, загледао ми се право у очи, само некако чудно; стегао ми је руку па
отишао даље, а све се смеши, само се некако тешко, чудно смешио, као, да је мртав. Жена му је
плакала од радости; све је некако било весело код њих, као да је празник. Свршили су са ручком
брзо. А после ручка рече жени: »Чујте, душице, ја ћу мало да прилегнем« па леже на постељу.
Зовнуо је ћерчицу, ставио јој руку на главицу, па је тако дуго миловао дете по глави. Затим се опет
окренуо жени: »А шта нам ради Пећињка? Пеца наш, каже, Пећињка?« Жена се прекрсти, па му рече
да је Пећињка умро. »Да, да, знам, све знам, Пећињка је сад у царству небеском.« Жена виде да он
није сасвим при себи, да га је догађај сасвим потресао, па ће му тек рећи: »Добро би било, душо, да
мало одспавате«. »Да, добро, одмах ћу... само мало«, он се ту окрете, тако је мало лежао, па се опет
окрете према жени, хтеде нешто да јој каже. Жена није чула, него га упита: »Шта, рођени?« А он није
одговарао. Она је почекала мало — па помисли: добро је, заспао је, па оде на часак газдарици. Кроз
један сат се врати — види: муж јој се није пробудио, лежи, ни да се макне. Она помисли да спава, па
поче нешто да ради. Прича да је једно по сата тако радила и толико се удубила у нека размишљања
да се више не сећа о чему је све мислила, тек да је на мужа сасвим заборавила. Одједанпут се
пренула од неког немирног осећања, а пре свега ју је запрепастила гробна тишина која је владала у
соби. Она погледа на постељу и виде да јој муж лежи стално у истом положају. Приђе му, скиде
покривач с њега и погледа — а он се већ охладио, умро је, рођена, умро је Горшков, напрасно је
умро, као да га је гром убио. А од чега је умро — то ће сам бог знати. Мене је то тако погодило да
још ни сад не могу да се приберем. Просто ми не иде у главу да човек може тако просто да умре. Е
јадник, несрећни Горшков! Ах, судбина, каква судбина! Жена -му је сва у сузама, преплашена.
Девојчица се завукла некуд у ћошак. Код њих је сад тамо таква забуна, мораће да се врши
одбукција... али то не знам баш поуздано. Само, жао ми их је, ох, како ми је жао! Тужно је то кад се
човек сети да се не зна ни дан ни сат... Гине тако човек ни за шта...
 Ваш МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 19.

Поштована госпођице Варвара Алексејевна!

Журим да вас известим, драга моја, да ми је Ратазјајев нашао посла код једног писца. Долазио је
к њему некакав господин, донео му огроман, дебео рукопис — хвала богу, биће много посла. Само је
тако нечитко писано да просто не знам с ког краја да почнем; а траже што брже. Некако је све тако
писано да се скоро ништа не може разумети... Погодили смо се по 40 копејки од табака. Све вам ово
пишем зато да вас известим, рођена моја, да, ето, сад имам непредвиђену зараду. — А сад збогом,
рођена. Одмах ћу сад на посао.

Ваш верни пријатељ МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 23.

Драги мој пријатељу Макаре Алексејевичу!

Ја вам, мој пријатељу, већ три дана ништа нисам писала а имала сам много, врло много брига,
много немирних часова.
Прекјуче ми је долазио Биков. Затекао ме је саму, Федора је била некуд отишла. Отворила сам
му врата и тако сам се уплашила кад сам га видела да се нисам могла с места помаћи. Осећала сам
како сам пребледела. Ушао је, по свом обичају, гласно се смејући, узео столицу и сео. Дуго нисам
могла да се приберем, најзад сам села у угао за посао. Убрзо је престао да се смеје. Изгледа да га је
пренеразио мој изглед. Тако сам у последње време омршавела; образи и очи су ми упали, а усто сам
била бледа као крпа... Заиста, ко ме је знао, пре годину дана, тешко би ме сад познао. Он ме је дуго
и нетремице посматрао; најзад се опет развеселио. Рече ми нешто; не сећам се шта сам му
одговорила, тек он се опет засмеја. Седео је код мене читав сат; дуго је разговарао са мном;
распитивао се о свему и свачему. Најзад, пре него што ће отићи, узео ме је за руку и рекао (пишем
вам тачно од реци до реци): »Варвара Алексејевна! Међу нама буди речено, Ана Фјодоровна, ваша
рођака, а моја блиска познаница и пријатељица, врло је подла жена.« (Ту ју је он назвао још и једним
непристојним именом.) »Навела је на рђав пут и вашу сестру од стрица, а и вас је упропастила. У
том случају сам се и ја показао као подлац, али шта ћемо сад, то се често дешава.« Ту се он засмејао
од све снаге. Онда је рекао да он није баш велики мајстор у красноречивости и да је он главно што је
требало објаснити и што су му његове дужности благородства налагале да не прећути већ објаснио,
и да сад укратко прелази на остало. Ту ми је саопштио да тражи моју руку, да сматра својом
дужношћу да ми врати моју част, да је он богат, да ће ме после свадбе одвести у своје степско село,
да хоће тамо да лови зечеве; да у Петроград више никад неће доћи, зато што му је Петроград мрзак,
да има у Петрограду, како се сам изразио, неваљалог синовца кога се заклео да ће лишити
наследства и да баш због тога, то јест, у жељи да добије законите наследнике, тражи моју руку, да је
то главни узрок његове просидбе. Затим је приметио да живим врло сиротињски, да није никакво
чудо што сам се разболела кад живим у таквом ћумезу и прорекао ми је неминовну смрт ако само
још и месец дана овако даље будем живела; рекао је да су у Петрограду станови грозни и, најзад,
упитао ме да ми случајно нешто није потребно.
Била, сам тако запрепашћена том његовом просидбом да, не знам ни сама зашто, заплаках. Он је
схватио моје сузе као знак захвалности, па ми рече да је он увек био уверен да сам ја добра,
осетљива и образована девојка, али да се на овај корак, уосталом, решио тек пошто се претходно
распитао о моме садашњем владању. Ту се он даље распитивао о вама, рекао је да је о свему чуо, да
сте ви племенит човек, да он са своје стране неће да вам остане дужан и пита хоће ли вам бити
доста 500 рубаља за све што сте за мене учинили.
А кад сам му објаснила да сте ви за мене толико учинили да се то никаквим новцем не може
платити, он ми је одговорио да су то глупости, да су то све романи, да сам још млада и да песме
читам, да романи упропашћују младе девојке, да књиге само кваре морал и да он књиге очима не
може да види; посаветовао ми је да судим о људима тек кад дођем у његове године; »тек ћете тада«,
додаде он, »упознати људе«. Затим ми је рекао да добро размислим о његовим предлозима, да ће
му бити врло неугодно ако такав важан корак учиним непромишљено, додаде да неискусну младост
упропашћују непромишљеност и занос, али да он необично жели да од мене добије повољан одговор
и да ће он, у случају неповољног одговора, морати да се жени у Москви трговкињом, јер, како он
рече, заклео сам се да оног пропалицу синовца лишим наследства. Силом ми је оставио на ђерђеву
пет стотина рубаља, како рече, за бомбоне; рекао је да ћу се на селу угојити као крофна, да ћу
уживати код њега као бубрег у лоју, да он сад има страшно много посла, да цео дан јури због тих
својих послова и да је сад свратио к мени на часак, између два пословна састанка. Потом се опрости
и оде. Дуго сам мислила, много сам премишљала, мучила сам се при том размишљању, пријатељу
мој, и најзад сам се решила. Пријатељу мој, удаћу се за њега, морам пристати на његов предлог. И
ако ме ико може спасти моје срамоте, вратити ми часно име, извући ме из беде и спасти од
оскудице и несреће у будућности, то је само он. Јер шта могу очекивати од будућности, каквој се
судбини могу надати? Федора каже да не треба бежати од своје среће; каже — ако ово није срећа,
шта је онда срећа? Ја бар не видим другог излаза за себе, једини пријатељу мој. Шта да радим?
Радом сам и тако упропастила здравље — стално не могу радити. Да идем у какву службу? Та ја ћу
од туге умрети, и никоме нећу угодити. По природи сам болешљива, и због тога ћу увек бити само
другима на терету. Врло добро знам да и сад не идем у рај — али шта да радим, пријатељу мој, шта
да радим? Постоји ли за мене избор?
Нисам тражила савета од вас. Хтела сам сама да размислим. Одлука коју сте сад прочитали
коначна је и ја ћу је сместа саопштити Бикову, који ме ионако прогони да се што пре коначно
одлучим. Рекао ми је да га послови неће чекати, да мора ићи, и да их не може одлагати због
ситница. Бог зна хоћу Х бити срећна; моја судбина је у његовој светој, неизрецивој власти, али ја
сам се решила. Кажу да је Биков добар човек: он ће ме поштовати, можда ћу и ја њега поштовати.
Може ли се нешто више и очекивати од нашег брака?
Извештавам вас о свему, Макаре Алексејевичу. Уверена сам да ћете разумети све моје
нерасположење. Немојте ме наговарати да изменим одлуку. Напори ће вам бити узалудни.
Процените у свом срцу све што ме је нагнало да тако поступим. Испочетка сам се јако узбуђивала, а
сад сам мирнија. Шта ме очекује — не знам. Нека буде шта буде; како бог досуди!.. Дошао је Биков;
шаљем писмо недовршено. Много сам још хтела да вам кажем. Биков је већ овде!

В. Д.

Септембра 23.

Мила моја Варвара Алексејевна!

Рођена, журим да вам одговорим; драга моја, журим да вам изјавим да сам запрепашћен. Све ми
то некако није јасно... Јуче смо сахранили Горшкова. Да, тако је, Варињка, тако је; Биков је поступио
племенито; само, видите ли, рођена моја, значи ви пристајете. Наравно, у свему томе је воља божја,
тако је то неизоставно и мора бити тако; то јест свакако мора бити воља божја; и провиђење творца
небеског је благо и недокучиво, и судбина такође, и она је исто таква. Федора се такође много брине
због вас. Наравно, ви ћете сад бити срећни, рођена, живећете у благостању, мила моја, драга моја,
најлепша моја, анђелчићу мој, само ето, видите ли, Варињка, како то тако брзо?;. Да, послови... г-н
Биков има посла, наравно, ко је данас без посла, па и он га може имати... видео сам га кад је
одлазио од вас. Угледан, угледан човек; чак врло угледан човек. Само све то некако није оно што би
требало да буде, није ствар у томе што је он угледан Човек, него некако сам сад збуњен и не могу да
се приберем. И како ћемо сад једно другом писати писма? А ја, а ја, како ћу сам остати. Ја,
анђелчићу мој, све процењујем, све процењујем, као што сте ми писали, све у свом срцу
процењујем, све те разлоге. Већ сам завршавао препис двадесетог табака кад, ето, наиђоше ти
догађаји! Рођена, па ви, ето, одлазите, значи, морате још много штошта покуповати; ципеле разне,
хаљиницу, а ја баш знам један дућан у Гороховој улици; сећате ли се како сам вам га стално
описивао. Ама не! Ма шта је то с вама, рођена, шта сте наумили? Та ви не можете сад отићи, то је
савршено немогуће, никако није могуће. Јер ви морате сад много ствари куповати, па морате
набавити кола. Осим тога, сад је и време ружно; погледајте само, киша пада као из кабла, а још тако
мокра киша, и још... још то што ће вам бити хладно, анђелчићу мој; срцу вашем ће бити хладно.
Јер, ето, ви се бојите туђина, а ипак одлазите. А ја, коме ћу и с ким ћу овде остати? Да! Федора,
ето, каже да вас очекује велика срећа... али она је тако непромишљена жена и хоће да ме упропасти.
Хоћете ли доћи данас на бденије, мила моја? Пошао бих да вас видим. Оно, истина је, рођена моја,
права је истина да сте ви образована девојка, честита и осетљива, само опет — боље нека се он
ожени трговкињом! Како ви мислите, рођена? Нека га, нека се жени трговкињом! Ја ћу, Варињка,
душице, чим се смркне тркнути до вас на часак. Сад се рано смркава, па ћу навратити. Ја ћу, мила
моја, предвече свакако свратити до вас на часак. Јер ви сад чекате Бикова, а чим он оде, онда ћу ја...
Причекајте ме, рођена, ја ћу свратити...

МАКАР ДЈЕВУСКИН

Септембра 27.

Пријатељу мој Макаре Алексејевичу!

Господин Биков је рекао да свакако морам имати три туцета кошуља од холандског платна. Зато
се морају што брже наћи шваље за два туцета, јер времена имамо веома мало. Господин Биков се
љути; каже да око тих крпа има страшно много кубуре. Наше венчање је кроз пет дана, а сутрадан
по свадби путујемо. Господин Биков жури, каже да не вреди због којекаквих глупости губити много
времена. Мене су ово трчкарање и бриге страшно уморили и једва се на ногама држим. Имам још
страшно много посла, а, богами, боље би било кад свега овог уопште не би било. Још нешто:
недостаје нам још свилених и кончаних чипака, све то треба још купити, пошто господин Биков
каже да он неће да му жена иде као куварица и да ја свакако морам »убрисати нос свим
спахиницама тамо«. То су његове реци. Дакле ето, Макаре Алексејевичу, молим вас обратите се
мадам Сифон у Гороховој улици, па је замолите, прво, да нам пошаље шваље и, друго, да се и сама
потруди до нас. Данас сам болесна. У новом стану је тако хладно, а осим тога је и ужасан неред.
Тетка господина Бикова једва дише од старости. Плашим се да не умре пре нашег одласка, али
господин Биков каже да то није ништа, да ће доћи к себи. Код нас у кући је ужасан неред. Господин
Биков не станује са нама, па се сва послуга разбежи, бог-те-пита куда. Дешава се да нас само Федора
послужује, а собара господина Бикова, који треба да се брине о свему, нема већ трећи дан, бог би га
знао куд је одлутао. Господин Биков свраћа свако јутро, стално се љути и јуче је истукао настојника
куће, због чега је имао неприлике са полицијом... Нисам имала по коме ни писмо да вам пошаљем.
Ово вам шаљем поштом. Да! умало што нисам заборавила најважнију ствар. Реците мадам Сифон
да свилене чипке промени према оном како смо се јуче договориле и да свакако опет дође до мене
да ми покаже нови избор. И реците јој још то да сам се предомислила што се тиче азура, имам
једну нову мустру. Још нешто: монограме на марамама ће ми радити тамбуром, хоћете ли
запамтити? Тамбур, а не глат. Пазите, немојте случајно да заборавите, тамбур!
Опет, умало што не заборавих! Реците јој, молим вас, да листиће на пелерини ради пуним
везом, лозице и трње у кордонском боду, а затим да оковратник опшије чипком или широком
пантљиком. Молим вас, Макаре Алексејевичу, реците јој све то.
 Ваша В. Д.

P. S.

Веома ми је непријатно што вас непрекидно мучим својим поруџбинама. Ето и прекјуче сте
целог дана трчкарали. Али шта да се ради! Код нас код куће је страшан неред, а ја сам болесна. Али
не љутите се на мене, Макаре Алексејевичу. Тако ми је тешко на души! Ах, шта ће то бити, шта ће
то бити, пријатељу мој, мили мој, добри мој Макаре Алексејевичу! Бојим се и да бацим поглед на
своју будућност. Непрестано нешто предосећам и живим као у некој магли.

P. S.

Тако вам бога, пријатељу мој, немојте заборавити нешто од оног што сам вам малочас говорила,
ове се бојим да случајно не погрешите.
Запамтите, тамбур, а не глат.

В. Д.

Септембра 27.

Поштована госпођице Варвара Алексејевна!

Све ваше поруџбине извршио сам савесно. Мадам Сифон каже да је и сама мислила да везе
тамбур; каже да је то лепше, како ли — сад се већ не сећам, нисам баш добро разумео. И онда сте ви
тамо још говорили о некој пантљици, она је и о пантљици говорила. Само сам вам ја, душо моја,
заборавио шта ми је о пантљици казала. Сећам се 'само да је врло много причала; гадна нека жена. И
шта оно још беше? Него све ће вам то она сама рећи. Ја сам вам се, мила моја, сасвим изгубио.
Данас нисам ни у канцеларију ишао. А ви, рођена моја, без разлога очајавате. Спреман сам све радње
да обиђем само ви да се не бринете. Пишете да се бојите да погледате у будућност. Али, ето, данас
ћете у седам сати све дознати. Мадам Сифон ће лично код вас доћи. Дакле, ето, не очајавајте;
надајте се, рођена, даће бог па ће све бити најбоље — ето. Ах да, а оне пантљике проклете — ех, ето,
баш ми је та пантљика — пантљика! Свратио бих до вас, анђелчићу, свратио бих, свакако бих
свратио; ја сам ионако двапут долазио до ваше капије. Али стално је Биков, управо хоћу да кажем
да је господин Биков увек тако љут, е па, ето, зато и није, онако... Али сад, шта вреди!

МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 28.

Поштовани господине Макаре Алексејевичу!

Као бога вас молим идите одмах до златара. Кажите му да минђуше са бисером и смарагдима
не треба да прави. Господин Биков каже да је то сувише раскошно и да је то прескупо. Он се љути;
каже да га ионако цела ствар много кошта и да га пљачкамо, а јуче је рекао да је раније знао да ће
трошкови бити толики, не би ништа ни започињао. Каже да ћемо отпутовати одмах по венчању, да
гостију неће бити, и да се ја не надам да ћу се вртети и играти, и да сад није време за то. Ето, тако
он говори! А сам ми је бог сведок да мени ништа од свега тога није ни потребно! Господин Биков је
све то сам наручио. Не смем ништа да му противречим: он је тако пргав. Шта ли ће бити са мном?

В. Д.

Септембра 28.

Мила моја Варвара Алексејевна!

Ја — управо златар каже — добро; а ја сам хтео испочетка о себи да кажем да сам се разболео и
да не могу да устанем из постеље. Ето, сад баш кад има толико хитног, неодложног посла, ухватио
ме овај назеб, ђаво да га носи! У исто време обавештавам вас да су као круна мојих несрећа и
његово превасходство изволели бити строги, и да су се на Јемељана Ивановича много љутили и
викали, и на крају крајева се сасвим измучили, јадни! Ето, о свему томе вас обавештавам. И још
нешто сам хтео да вам напишем, само се бојим да вас не замарам. Јер ја сам, рођена, глуп, прост
човек, пишем шта ми прво падне на памет, па ћете можда у томе понешто и онако — како да кажем,
него не вреди ни говорити!

Ваш МАКАР ДЈЕВУШКИН

Септембра 29.

Варвара Алексејевна, рођена моја!

Данас сам, душо моја, видео Федору. Рече ми да ћете се већ сутра венчати, да прекостура већ
путујете и да господин Биков већ погађа кола. Односно његовог превасходства већ сам вас
обавестио, мила моја. И онда још нешто: рачуне из трговине у Гороховој улици сам проверио; све је
тачно, само је веома скупо. Али само зашто се господин Биков на вас љути? Него, нека вам је са
срећом, рођена! Ја се радујем: да, ја ћу се радовати ако будете срећни. Дошао бих у цркву, душо,
али не могу, боле ме крста. И још се све бринем о нашим писмима: јер, ето, ко ће сад да нам их
носи, мила моја? Да! А Федору сте, рођена моја, царски наградили; добро сте дело учинили,
пријатељице моја, то је врло лепо што сте учинили. Добро дело! А за свако добро дело ће вас господ
благословити. Добра дела не остају без награде, а врлина ће увек бити овенчана венцем божје
правичности, пре или после. Мила моја! Хтео бих много да вам напишем; ето тако, сваког часа,
сваког минута, стално бих писао, стално бих писао!
Код мене је још једна ваша књига остала, Бјелкинове приче. Немојте ми њу, мила моја, узети.
Поклоните ми је, душо моја. То није зато што је мени много стало да је читам. Али и сами знате,
рођена, долази зима; вечери ће бити дуге; биће ми тешко, па онда бих то читао. Ја ћу се, рођена,
преселити из мог стана у ваш некадашњи стан, становаћу код Федоре. Ја се с том поштеном женом
сада ни по коју цену нећу растати; осим тога, она је тако вредна. Јуче сам подробно разгледао ваш
опустели стан. Како је био тамо онај ваш ђерђев, и на њему вез, тако је све и остало нетакнуто; стоји
у углу. Гледао сам ваш вез. Остале су још и разне крпице. На једно моје писмо почели сте били да
намотавате конац. У сточићу сам нашао лист хартије и на хартији написано — »Поштовани
господине Макаре Алексејевичу, журим« — и ништа више. Види се да вас је неко прекинуо на
најзанимљивијем месту. У углу, иза паравана, стоји ваш кревет... Душо моја!!!! Е па збогом, збогом;
тако вам бога, одговорите ми нешто на ово моје писамце што пре.

МАКАР ДЈЕВУШКИН
 Септембра 30.

Најмилији мој пријатељу Макаре Алексејевичу!

Готово је! Коцка је пала; не знам само каква ми је судбина, али ја се вољи господњој покоравам.
Сутра одлазимо. Опраштам се с вама последњи пут... најмилији мој, пријатељу мој, добротворе мој,
рођени мој! Немојте туговати за мном, живите срећно, сећате ме се, и нека сиђе на вас благослов
божји! Често ћу вас се сећати у мислима својим, у молитвама својим. Дакле, сврши се и то! Из
своје прошлости ћу понети мало веселих успомена у свој нови живот; утолико ће ми драгоценије
бити сећање на вас, утолико ћете драгоценији бити мом срцу; ви сте ми једини пријатељ; једини сте
ме ви волели овде. Јер ја сам све видела, знала сам како сте ме волели! Ви сте били срећни због
једног мог осмеха, од једног ретка из мог писма. Сада ћете морати да се одвикнете од мене! Како
ћете сад сами остати! С ким ћете сад остати, добри, најмилији, једини пријатељу мој! Остављам
вам књигу, ђерђев, започето писмо; кад будете гледали на те започете ретке, онда у мислима читајте
даље све оно што бисте желели да чујете или прочитате од мене, све што вам ја не бих сама
написала; а шта вам ја сад све не бих написала! Сећајте се ваше јадне Варињке, која вас је тако много
волела. Сва ваша писма остала су у орману код Федоре, у горњој фиоци. Пишете да сте болесни, а
мене господин Биков данас никуд не пушта. Ја ћу вам писати, пријатељу мој, обећавам вам; али
само бог зна шта се све може догодити. А сад се морамо опростити за навек, пријатељу мој, мили
мој, рођени мој, за навек!... Ох, како бих вас сад загрлила! Збогом, пријатељу мој, збогом, збогом...
Живите срећно; будите здрави. Увек ћу се молити богу за вас. О, како ми је тешко, како нешто
притискује сву моју душу. Господин Биков ме зове.
Збогом! Вечно ће вас волети В.

P. S.

Душа ми је тако пуна, тако пуна сада суза... Сузе ме гуше и кидају ме! Збогом! Боже, како је
тешко!
Сећајте се, сећајте се ваше јадне Варињке!

Рођена, Варињка, душо моја, најмилија моја!

Вас одводе, ви путујете! Да, боље би било да су ми срце из груди ишчупали, него што су ми вас
отели!
Ма шта ви то чините! — ето, ви плачете, а одлазите?! Па ја сам сад добио од вас писмо, све
покапано сузама. Значи, вама се не одлази; значи, вас силом одводе, значи, вама је жао мене, значи,
ви ме волите! Па како ћете, с ким ћете сада бити! Тамо ће вашем срцу бити тужно, болно и хладно.
Туга ће га изгристи, жалост ће га искидати. Тамо ћете умрети, тамо ће вас у влажну земљу
положити; тамо неће имати ко сузу да пусти за вама! Г-н Биков ће стално зечеве ловити... Ах, мила,
мила моја! На шта сте се то одлучили, како сте се на такав корак могли одлучити? Шта сте
учинили, шта сте учинили, шта сте од себе учинили? Па вас ће тамо у гроб отерати; они ће вас
тамо, анђелчићу, убити.
Јер ви сте, рођена, слаби као перце! И где сам само ја био! Шта сам ту, будала, гледао! Видим,
дете бунца, детета просто глава боли! Уместо да ту поступим једноставно — а ја ни малим прстом да
макнем! Будала над будалама, нити шта мислим, нити шта видим, баш као да сам све што треба
учинио, као да ме се ништа не тиче; и још сам, јурио због оних пантљика!.. Не, Варињка, ја ћу
устати; ја ћу још сутра, може бити, оздравити и онда ћу устати!.. Ја ћу се, рођена, под точкове
бацити; нећу дозволити да отпутујете! Не, збиља, шта се то дешава у ствари? С којим правом се све
то чини? Ја идем с вама; за вашим ћу колима трчати, ако ме не примите, и трчаћу што игда могу,
док не скапам. А знате ли ви шта је тамо, куда путујете, рођена? Ви то можда и не знате, — питајте
онда мене! Тамо је степа, рођена моја, тамо је степа, чиста гола степа, то је оно; гола, ето, као овај
мој длан! Тамо живе сељанка безосећајна и сељак необразован, пијаница живи. Тамо је сад лишће са
дрвећа опало, тамо су кише, тамо је хладно — а ви тамо идете! Сад господин Биков има тамо посла:
он ће тамо бити са зечевима; али шта ћете ви? Ви хоћете да будете спахиница, рођена? Е,
анђелчићу мој! Погледајте се само: зар ви личите на спахиницу?... Како тако нешто може бити,
Варињка! Коме ћу писма писати, рођена? Ето, промислите, мила моја, ето, коме ће он писма
писати? Кога ћу ја рођеном називати? Кога ћу каквим љубазним именом називати? Где ћу вас после
наћи, анђелчићу мој? Умрећу, Варињка, умрећу сигурно; моје срце не може поднети толику
несрећу! Ја сам вас као светлост божју волео, волео сам вас као рођену кћер, све сам на вама волео,
мила, рођена моја! И само сам ради вас и живео! И радио сам, и акта преписивао, и ишао, и шетао
и запажања своја на хартију преносио у облику пријатељских писама, све само зато што сте ви,
мила моја, овде, преко пута, у суседству живели. Ви можда то и нисте знали, али све је то било баш
тако. Па чујте ме сад, рођена, и просудите, душо моја мила, како то може да буде да нас оставите?
Рођена моја, па ви не можете да отпутујете, то је немогуће, то је потпуно немогуће! Јер, ето, киша
пада, а ви сте слаби, ви ћете назепсти. Ваша кола ће прокиснути; свакако ће прокиснути; она ће се
сломити чим из града изиђете, морају се сломити. Јер овде се у Петрограду праве врло рђава кола!
Ја и те коларе све знам; они гледају само на спољашност; направе тако некакву играчку; али то није
јако! Могу се заклети да не раде трајна кола. Ја ћу, мила моја, пасти на колена пред господином
Биковом, ја ћу му доказати, све ћу му доказати! И ви му, рођена, докажите; докажите му
разлозима! Реците му да остајете и да не можете путовати!... Ах, зашто се само није у Москви
трговкињом оженио. Лепо се могао њоме оженити! Њему је трговкиња боља, њему би она много
боље пристајала; знам већ због чега! А ја бих вас овде код себе чувао. Па шта је он вама, рођена, тај
Биков? Због чега је он вама тако изненада драг постао? Да није то, можда, зато што вам стално
пантљике купује, да није можда због тога? Па шта ће вам пантљика? Чему пантљика! Па то су,
рођена, глупости! Ту је у питању, рођена, људски живот, а та пантљика је, мила моја, крпа; крпа,
мила моја, и ништа више! Па ето, ако је баш до тога, ја ћу вам и сам, чим примим плату,
накуповати пантљика; накуповаћу вам, рођена. Имам једну познату радњу; ето, само да дочекам
плату, анђелчићу мој, Варињка! Ах, господе, господе! Дакле, ви свакако путујете са господином
Биковом у степу, за навек путујете! Ах, мила моја!... Не, ви ми још напишите, још једно писамце ми
напишите о свему, и кад одете, и оданде ми напишите писмо. Јер то ће, анђеле мој небески, бити
последње писмо; а у ствари никако не може бити да оно буде заиста последње! Јер зашто то, тако,
наједном, неизоставно последње! Не, не, ја ћу вама писати, пишите и ви мени... Ето, почео сам већ и
стил да добијам! Ах рођена моја, зар ми је сад до стила! Ја сад, ето, не знам шта пишем, никако не
знам, ништа не знам нити поново читам, нити стил исправљам, само пишем да бих вам написао, да
бих вам написао што више... Душице моја, рођена моја, мила моја!
 »Част и слава млађом песнику чија муза воли људе из подземља и са мансарда и говори
становницима позлаћених двораца — та ово су људи, браћа ваша«.

Бјелински
 О делу

Прво дело Достојевског, »Бедни људи«, имало је необичну судбину. Вест о његовом настанку
облетела је Петроград много пре његове појаве. Чекали су га с нестрпљењем. Читали су га надушак у
престоницама и у провинцији. Незнаном инжењерском поручнику у оставци, (који је мучен
сиротињом обијао прагове редакција с фељтонима и преводима, то дело је донело славу
најдаровитијег Гогољевог наследника. Великог Висариона Бјелинског, строгог и шкртог на похвалу,
оно је побудило да с радошћу напише: »Мора се признати да су Бедни људи за деби — необично
дело и да нико од руских писаца није тако почињао књижевну каријеру«. У току две деценије
стваралаштва, после робије, Достојевски ће се винути у недогледне мије, створиће Мртви дом,
Злочин и казну, Идиота и Браћу Карамазове, али ни једно од поменутих дела није дочекано с тако
једнодушним похвалама као Бедни људи. »Изузев људи потпуно неспособних да схвате и осете
поезију — писао је Бјелински — и можда двојице, тројице пискарала који су се уплашили за себе,
сви се слажу с тим да је ову приповест стварао необичан таленат.« Име Достојевског постало је
најкрупнија тема рубрика критике свих руских књижевних часописа. На проблематици коју су
Бушкин и Гогољ тек начели Достојевски је створио први социјални роман у руској књижевности.
Бедни људи су били крупна победа руске реалистичке књижевне школе и блага вест да се појавио
необичан таленат — велика писац земље руске.
У својим Успоменама Д. В. Григорович је писао: »Кад сам почео да станујем са Достојевским, он
је тек био завршио превод Балзаковог романа Eugenie Grandet. По цео дан и до касно у ноћ
Достојевски је седео за писаћим столом. Ни речи није говорио о томе шта пише. На моја питања
одговарао је нерадо и шкрто. Знајући његову затвореност, престао сам да га запиткујем. Могао сам
само да видим масу исписаних листова.« Септембра 1844. Достојевски је писао брату: »Завршавам
роман обима Eugenie Grandet.« У ствари, тек је у новембру завршио прву редакцију. У децембру је
почео да прерађује дело. Али како ни тада није био задовољан, он се у фебруару 1845. поново
вратио тексту да, како сам каже, »глача, прецртава и умеће«. Половином марта био је готов.
»Романом сам сасвим задовољан, писао је брату. То је складно и озбиљно урађено дело.« Међутим,
из преписке тог периода види се јасно да га мучи жеђ савршенства, да му пред очима стално лебде
Пушкин и Рафаел. Стрепећи за успех дела, он га и по трећи пут прерађује. Ову чињеницу је
неопходно истаћи да би се обеснажила позната легенда по којој се Достојевски немарно односио
према форми уметничког дела. Он, доиста, никад није могао да пише без журбе и брига, као
Тургењев, Гончаров и Лав Толстој. Књижевно дело је увек за њега било — хлеб. »Ако роман не успе,
ја ћу се можда обесити«, казао је он у једном свом писму и ово страшно признање баца светлост на
атмосферу у којој су стварани Бедни људи. Међутим, бројне прераде првог романа сведоче колико
је Достојевски ценио уметничку форму дела, колико је био строг судија према себи и како је
брижљиво испитивао носивост сваког написаног ретка. Њему је чак и самом дојадило да прерађује
и у писму од четвртог маја 1845. жали се брату: »Мој роман, од кога се никако не могу одвојити,
задао ми је толико труда. Али сад је све готово и ова прерада је последња. Заклео сам се да га више
нећу узети у руке.«
Тако је настала прва његова књига о несрећним људима, чија ће га судбина инспирисати и
мучити до гроба.
Кад је завршио роман, Достојевски се нашао на муци, јер није знао како да га објави. Познанства
у књижевном свету није имао. Знао је ближе једино приповедача Григоровича, али он је и сам тек
почињао књижевну делатност. Његовим посредовањем предао је рукопис песнику Њекрасову, који је
прикупљао прилоге за планирани алманах Петроградски зборник. Достојевски сам признаје да се
»прибојавао књижевне групе око Отаџбинских записа«, а нарочито »помамног« Висариона
Бјелинског. »Исмејаће он моје Бедне људе,« стрепео је. Међутим, доживео је изненађење о коме није
ни сањао! Сутрадан по предаји рукописа код Достојевског су банули пре зоре ненадни гости. То бело
петроградско свитање он је, већ као славан писац, назвао »најсрећнијиим тренутком у свом животу.«
Тај одломак успомена, објављен у Пишчевом дневнику, заслужује да се наведе, утолико пре што је
немогуће пренети његову узбудљиву лепоту. »Увече оног истог дана кад сам предао рукопис Бедни
људи отишао сам код једног старог друга. Вратио сам се кући тек око четири сата, по белој
петроградској ноћи, видљивој као дан. Било је дивно и топло време. Кад сам ушао у стан, нисам
легао да спавам, отворио сам прозор и сео крај њега. Одједном се зачуло звонце које ме је
невероватно зачудило и гле, — Григорович и Њекрасов ме грле, усхићени — само што не плачу! Они
су се синоћ рано вратили кући, узели мој рукопис и почели да читају: једно десет страна и видеће
се колико вреди. Али кад су прочитали десет страна, одлучили су да прочитају још десет и тако су
преседели до зоре, читајући наглас и смењујући се кад би се један уморио. Чита он о смрти
студента Покровског — причао ми је касније Григорович — одједном, на оном месту где стари отац
трчи за мртвачким сандуком, Њекрасову глас задрхта, прекиде се, једном, други пут и он најзад не
издржа, лупи шаком по рукопису: Ах, ђаво да га носи— то јест тебе — и тако смо провели ћелу ноћ.
Кад су завршили читање (седам штампарских табака), одлучили су да одмах дођу к мени: шта мани
ако спава, пробудићемо га, ово је важније, од сна.«
Сутрадан је Њекрасов однео рукопис Бедни људи Бјелинском и, дајући одушка свом усхићењу,
још с прага по викао: Појавио се нови Гогољ! Бјелински је, додуше, скептично примио и његово
одушевљење, и рукопис, али кад је прочитао, био је по рецима Њекрасова »веома узбуђен.« О томе
сведочи и нестрпљиви захтев великог критичара: »Доведите га одмах.«
»И сутрадан су ме одвели к њему — наставља Достојевски. Дочекао ме је веома уздржљиво, али
није прошло ни минут, све се променило. Почео је да говори ватрено и очи су му гореле: Та знате ли
ви шта сте написали? — питао ме је неколико пута. »Ви сте једино непосредним осећањем, као
уметник, ово могли написати; али да ли сте свесни страшне истине коју сте нам открили и
показали? Не може бити да сте ви са ваших двадесет година то већ схватили. Ми публицисти и
критичари настојимо да објаснимо ствари анализом, а ви као уметник, једним потезом, сликом,
одмах покажете ћелу суштину, и то тако опипљиво да је и најпростијем читаоцу све разумљиво. Ето
у чему је тајна и истина уметности. То је служење уметника истини! Вама је истина откривена као
уметнику, дата као таленат, цените свој дар, останите му верни и бићете велики писац.«
Средином јануара 1846. године »Бедни људи« су објављени у Њекрасовљевом »Петроградском
зборнику.«
Познате речи Достојевског »сви смо ми изашли из Гогољевог Шињела« углавном су тумачене
као ауторово признање Гогољевог утицаја на Бедне људе. Међутим, једино се може говорити о
тематској сродности — Достојевски је хтео да истакне Гогољеву заслугу што је Шињелом увео
малог, пониженог човека у литературу и тиме открио неисцрпно врело тема целој плејади руских
реалисте — а никако да је он од Гогоља научио да пише. Напротив, он се као уметник развијао у
извесном отпору према Гогољу. И јунак Бедних људи, Дјевушкин стваран је, ако не као апсолутна
негација Башмачкина, оно свакако као озбиљан приговор Гогољевом схватању човека и његовом
стваралачком методу. Гогољев Башмачкин се »родио у мундиру чиновника са дна лествице и са
ћелом на глави«, не уме у акту глаголске облике првог лица да замени трећим, обично је »пролазио
испод прозора баш онда кад су избацивали ђубре и вечито је носио на шеширу коре од диња и
лубеница и друго смеће.« »Никада у животу није обратио пажњу на оно што се дешава око њега.«
Кад се врати из канцеларије, »одмах седа за сто и једе шаи и и комад говедине, не осећајући каквог
је укуса.« »Кад би опазио да му се трбух надуо, устао би.« »Није знао ни за какву забаву.« И кад би
се написао до миле воље — легао би да спава »смешкајући се при помисли шта ли ће му сутра
судбина послати да преписује.« Ето, то је знаменити Гогољев Башмачкин.
 Није ли у праву Дјевушкин кад у писму Варји увређено каже: »Па то је просто невероватно, јер је
немогуће да постоји такав чиновник«! И, доиста, понесен жељом да пред великом поротом
читалачке Русије оптужи кривце за чемерну судбину Башмачкинову, велики сатиричар је заборавио
да очува људске димензије свог јунака — патника. Он је од њега створио неко биће сродније роботу
него људској души.
Достојевски је, напротив, духовно оплеменио малог човека, обогатио његову личност свешћу о
свом месту у животу и читавом скалом осећања: доброте, љубави, жртвовања и бола. лако је његова
судбина дата на социјалном плану и његова патња мотивисана социјалним положајем, Дјевушкин
није искључиво физичка патња од сиротиње, напротив, страдање је пројицирано и на психу
јунакову. Док је Башмачкинов сав духовни живот сведен на сан о шињелу, Дјевушкинов сан је
вољена несрећна девојка, и по томе је човечнији и узвишенији. Сва његова несрећа не извире из
његовог сиромаштва. Богатство га не би сасвим усрећило, јер Варја може волети њега старца само
као добротвора, а Дјевушкин чезне за другачијом љубављу. Достојевски је, дакле, градио лик не
само на објективним већ и на субјективним координатама. Отуда је Дјевушкинов лик уверљивији и
хуманији од Башмачкиновог. Ово јасно указује крупну разлику између ђака и учитеља у концепцији
човека и методу стварања књижевног лика.
Ма како то чудно изгледало, Бедни људи су према осталом стваралаштву Достојевског што и
зрно према класу. Они носе у себи, као семе клицу, све особине Достојевског уметника и мислиоца.
Песник понижених и увређених показао је свом снагом страдање људско и све посекотине које на
души остављају немаштина и неправда. Он је већ у првом делу поставио низ проклетих питања над
чијим ће се решењима мучити доживотно. Од њих су најкрупнија два: о друштвеној
неравноправности и о деци — патницима. А даље се нижу мучна размишљања о вери и неверовању,
смирености и насиљу, спашавању палих, случајној породици, о закаснелој љубави старца и кротким
девојкама, љубави, мржњи, чак је и семе буне посејано.
Дјевушкин је, додуше, немушто промуцао оно што ће громовито објаснити Раскољников и Иван
Карамазов. У једном писму Варји он је упоредио беду и тугу Фонтанке, њене излокане калдрме без
фењера, њене покисле продавачице мокрих медењака и трулих јабука, пијане и измучене раднике,
гладне проститутке, иритаве шегрте и инвалиде-просјаке, њене магле, дим, смрад и блато, са
Гороховом улицом, чистом, пуном светлости и цвећа у излозима богатих дућана, са луксузним
кочијама у којима се возе кнегиње и грофице у пратњи официра са златним еполетама. Туда се
пролази кад се иде на балове, на (концерте и позоришне представе — ту почиње један нови свет,
Фонтанки и Дјевушкину далек и незнан. И смерни јунак поставља болно питање: »Зашто се стално
дешава да честит човек пропада, а другом срећа сама долази? Знам, знам, драга моја, да је ово
слободоумље али да кажемо искрено и по души: зашто је судбина неком још у материној утроби
објавила да ће бити срећан, а други на свет божји долази из сиротишта? И тако се дешава да срећа
западне. Ти Иванушка, не вади руке из дедове кесе, пиј, једи, весели се — а ти тамо гледај и облизуј
се. Ниси за друго! Грешно је, драга Варењка, овако мислити, али ето, грех се и нехотице увлачи у
душу.«
Још су теже речи Достојевског о малим патницима. Њихова страдања узбуркају читаочеву душу
као ветрови море. Убијени јадом немаштине, они не знају за несташлук, игру и смех. »А то је рђав
знак, Варја, кад се дечица не играју.« Живе она тихо, као ја да не живе, да само кад се дубоко у ноћ
утиша све у »нојевом ковчегу«, чује се њихово пригушено јецање, шапат и опет тихи плач, узапћен
стидом да други не чују како од глади не могу ока да склопе. А кад их глад и друге недаће истерају
на улицу — мрзну се на леденој петроградској калдрми, играју уз вергл и моле за милостињу. А није
свеједно ко каже: »Уделите за душе божје.« Кад то говори детињи глас, онда реци падају, на душу
као жеравица д трују мржњом. Свет неправди неминовно тада* своје непријатеље. Јер доброти тешко
пада њена немоћ што мора да прође поред болова и невоља ближњих немо — као Дјевушкин празног
џепа поред испружене детиње промрзле ручице која је чекала милостињу. Јер сузе малих
страдалника морају уродити осветом. То је оно семе из кога је израсла буна Ивана Карамазова.
Бедни људи су исто толико студија о души несрећника овог света колико и роман. Њихови
јунаци таворе сатерани на ивицу друма животног где постаје нормално осећање: живети као да те
нема међу живима. Ћела атмосфера ове тужне књиге одише »немаштином тврђом од камена«:
станови су подруми, мансарде, ћумези — »нојев ковчег.« Људима век пролази иза паравана, поред
раширеног мокрог веша. Ваздух је такав да штиглици цркавају у кавезима. Плата се крчми на
залогаје. Одела су рите и закрпе, поцепана колена и лактови. Нико од јунака нема читаве ципеле.
Може се у немаштини и дотле дотерати да се ни откинута дугмад не могу купити! А ако кап
радости ненадно кане, само се јаче осети горчина свакодневне судбине. Па, ипак, све то није оно
најгоре. Страшно је то што сиротиња унаказује душу горе него рита и закрпе тело. Јер нема те силе
душевне која ће одолети закрпи, а да се не згрчи и не пожели да пропадне у земљу. Од њих настаје
страх нећеш ли постати предмет смеха и поруге, жеља да се уситниш, да постанеш мрав и трунка, —
да живиш као да те нема на свету. Чак се укорени бојазан и да се пожалиш: »Јер богати не воле да се
сиромаси туже на своју злу судбину, јер узнемиравају, досађују њихови јауци, сметају блаженом
сну.«
Али, ови, јадима убијени, понижени и увређени, одстрадали су своју душевну и моралну
узвишеност над својим господарима, јер »какви су то људи којима није ништа увредити сироту? То
су гадови, а не људи, просто гадови«, каже смирени Дјевушкин у наступу гнева.
Таква је слика света затрептала пред очима јадног преписивача Дјевушкина, пред зеницама
оболелим од вечног мравињака слова.
Ова књига је суза и проклетство песниковом свету у коме има и мора бити јадника. Где богатим
Биковљевима није тешко да подлост заодену одором племенитости, а сиротињу, љути и племенити
бод Горштова и Покровских понизе. У коме господаре људи којима није ништа увредити сироту, где
се деца стиде својих родитеља и сузе недужних патника теку потоцима — свету у коме понижени и
увређени немају куд и морају да се смире пред виновницима своје невоље. »Бедни људи« дуже од
једног века казују читаоцу болећиву поруку: »Не мисли само о себи и не живи само за себе! Осврни
се и погледај, нађи племенит и достојан објекат својих брига и мисли!« Они су жеђ за животом у
коме неће бити ни помена од набројених, небројених невоља. И будући да је Достојевски већ на
самом почетку свог књижевног стварања, у самотним ноћима, обузет песничким заносом, чуо јецаје
свих понижених и увређених; да је његово срце упило свељудски бол, био је најнесрећнији међу
несрећницима. И отуда је његова буна највећа међу бунама против зла у животу.

Др Милосав БАБОВИЋ
[1] »Severna pčela« — list koji je u Petrogradu izdavao F. Bulgarin. Prim. prev.