Читањем беседа Гаврила Стефановића Венцловића и мало дубљим размишљањем схватио сам

колики је он имао значај у просвећивању,о ширењу свести.Опазио сам да се људи годинама нису
променили да и даље поседују исте особине које и Гаврил описује.Идаље су љубоморни,
материјално им је далеко испред духовног и рекао бих донекле ограничени.Гаврил иако је и сам
био члан цркве у више је наврата осуђивао цркву, заправо не цркву већ вернике који су себе
сматрали хришћанима иако то нису показивали.Беседе су директне,оштре са јасном поентом.

Гаврил говори о човечијој пакости која превлада, која је неумољива ако је човек“гаји“.Говори о
томе како човек сам има право избора да изабере добро и зло.Говори о човековој пролазности, о
коначности односно бесконачности уколико човек остави нешто иза себе.То нешто нису
материјалне ствари, нису њихова достигнућа већ оно што су они заправо били,
духовно.Фасцинанто ми је то да се људи скоро употпуности нису променили да и даље бирају као
што је Гаврил рекао широк пут уместо мањег. Мислим да је то због тога што се плаше одрицања,
промене, труда већ желе живети раскошно шта год да они подразумевају под тим. Заправо немају
жељу за успехом или су само заслепљени лагодним животом иако то није и мисле да су остварени
људи.Они немају циљ и то је главни разлог зашто не раде на себи, мисле да су испуњени, его
превлада над њима. За њих је остварење бити богат, материјално им је све што желе, и то Гаврил
и описује, да је заправо мало људи који су духовно испуњени. Опредељење између две крајности
дефинише човека, оно је пресудно.Људи немају јасно мишљење о себи. Нису доследни. Човек
суди другима не гледајући себе и своје поступке какви год они били. Идаље би издали своје
најрођеније за одређену своту новца , идаље су љубоморни. Гаврил спомиње како и крштени као
и некрштени верују у паганске обичаје, а идаље се сматрају хришћанима. Родитељи су децу учили
погрешним вредностима, превише су били брижни што је лоше утицало на њих нису их учили
пословима, да уче већ су их штедели свега тога јер су и они били такви, нерадници и ограничени
људи. „Пут до пакла је поплочан добрим намерама.“Данас су родитељи такође превише брижни
према деци мада сматрам да су се времена ипак мало променила и да родитељи децу изводе на
прав пут иако их пазе исто као и децу некада. И данас као и пре људи не одлазе у цркве, не посте а
ипак се сматрају хришћанима, ипак се то мало променило и другачије је него некада, људи мање
верују у паганске обичаје, мање су грешни него пре. Људи су себични као што Венцловић каже
боје се помоћи неком да им тај неко не тражи опет помоћ. Људи не читају због превише обавеза,
недостатка времена и сматрају да су књиге само за ђаке и свештенике да је то њима губљење
времена. Нису знали ништа о Богу а ипак су веровали у њега.Људи и данас слабо читају, ипак
доста више него тада главни разлог је то што мисле да је то губљење времена и несхватају да ће
им та књига можда помоћи да схвате ко су.Људи и данас сами не познају добољно себе
проналазе се у нечем за шта нису предвиђени лутају не знајући шта да раде са собом.Неостварени
су, иако они мисле да јесу и мисле да немају шта више учити. Главна разлика између успешног и
просечног човека је та што успешни увек желе да уче, да напредују док просечни мисле да знају
све и обраћају више пажњу на туђе животе занемарујући свој.Људи требају бити фокусирани на
своје поступке, на свој живот.Живот је један и нема времена фокусирати се на туђе животе и
трагати за нечим што те не испуњује.
Тад као и сад људи не схватају да успех не чини новац нити било шта опипљиво, материјално већ
да је успех бити духовно испуњен. Сви смо ми људи пролазни али остаје траг, све је на нама хоће
ли тај траг бити неизбрисив или скроз неприметан, да ли ћемо успети не зависи ни од било кога
другог већ од нас.