Дезоксирибонуклеинска киселина 

(ДНК) нуклеинска је киселина која садржи упутства за

развој и правилно функционисање свих живих организама. Заједно са РНК и протеинима,
ДНК је један од три главна типа макромолекула који су есенцијални за све познате
форме живота. Сва жива бића свој генетички материјал носе у облику ДНК, са изузетком
неких вируса који имају рибонуклеинску киселину (РНК). ДНК има веома важну улогу не
само у преносу генетичких информација са једне на другу генерацију, већ садржи и
упутства за грађење неопходних ћелијских органела, протеина и РНК молекула. ДНК
сегмент који преноси ова важна упутства се назива ген.[1]
У еукариотима, организмима као што су животиње, биљке, гљиве и протисте, највећи број
ДНК молекула се налази у једру ћелије, а мањи број је у органелама, као што
су митохондрије или хлоропласти.[2] У прокариотима (нпр. бактеријама) ДНК се налази
у цитоплазми ћелије. За разлику од ензима, ДНК молекул не утиче директно на друге
молекуле, већ различити ензими сарађују са ДНК и реализују информације било у облику
РНК молекула или у облику протеина. Овакав однос је део централне догме молекуларне
биологије.[3]
Ћелије садрже ДНК организован у дуге структуре које се зову хромозоми. Током припреме
за ћелијску деобу хромозоми се дуплирају процесом репликације ДНК, тако да свака од
новонасталих ћелија има комплетан сет хромозома. У
хромозомима, хроматински протеини, као што су хистони, организују ДНК на такав начин
да молекул постаје веома компактан и може да стане у ћелије које су на хиљаде пута
мање од расплетених ДНК молекула. Ове компактне структуре условљавају интеракције
између ДНК и других протеина, и помажу у контролисању делова ДНК који се транскрибују.
[4]

ДНК је дугачак полимер, састављен од мањих јединица које се називају нуклеотиди. ДНК

се састоји од два полимерна ланца који имају антипаралелну оријентацију.
Међусобно повезани нуклеотиди чине скелет ДНК молекула формиран
од шећера дезоксирибозе и фосфатних група. Овај скелет такође садржи четири
различите нуклеобазе, везане за дезоксирибозу. Редослед ове четири базе је основа
кодирања генетичког материјала. Информација се чита користећи генетички код, којим се
специфицира секвенца аминокиселина у протеинима. Код се чита копирањем делова ДНК
у молекуле РНК у процесу који се назива транскрипција.