Маја Деретић

Основне академске студије Политикологија

Факултет политичких наука, Београд
Број индекса:

Да ли црква треба да плаћа порез?

Мај, 2022
 Питање успостављања законом регулисаног односа између пореске политике
државе и институција организоване религије је изузетно комплексно. Начин на који је ова
област уређена у сваком појединачном правном и економском систему зависи од
многоструких фактора као што су степен утицаја доминантне конфесије на државне
институције (или степен секуларизације друштва), препозната традиција пореске
политике у домену организоване религије, проценат верујућих грађана, друштвено-
историјски контекст, просечна висина зарада и други.

Одлуке о националној пореској политици према институцијама организоване

религије су тесно повезане са проблемом финансирања религиозних установа. С обзиром
да је кроз историју организована религија у многим друштвима препозната као склоп
институција које континуирано раде у корист одржавања јавног добра, истиче се потреба
да се специфичним мерама на нивоу државе омогући њихов економски опстанак у
условима савременог финансијског система. Иако се секуларизација друштва, односно
раздвајање цркве и државе, посматра као један од носећих стубова западног модела
либералне демократије, очигледно је да земље са обе стране Атлантика и даље остварују
одређен степен сарадње са представницима организоване религије. Реч је подједнако о
представницима доминатних религија у датим националним границама, али и о
припадницима мањинских конфесија који се боре да превазиђу донекле маргинализован
положај и очувају колективан индентитет и људска права верника који овим конфесијама
припадају. Одговорност је државе да омогући успостављање услова у којима ће
институционалне религије неометано мођи да обављају своје обреде и да ступају у
контакте са верницима. Неизоставни елементи ових процеса су (покретна и непокретна)
имовина цркве и запослени у цркви. У оба случаја од пресудног је значаја обезбедити
изворе финасирања који би омогућили како одржавање конкретних богомоља као
физичких здања, тако и редовну исплату зарада запосленима.

Државе проблему пореза као средства финансирања приступају на различите

начине, а у западним либералним демократијама се издвајају два вида решења:
 1) Ослобађање црквених организација од плаћања пореза на имовину, што у
правно-економском систему донекле изједначава институције организоване
религије са хуманитарним организацијама, и уопште са организацијама
непрофитног типа – карактеристично за САД и Канаду.
2) Увођење посебног ,,црквеног“ пореза који плаћају искључиво регистровани
чланови појединачних црквених организација – карактерично за земље Западне
Европе;

По својој природи црква јесте непрофитна организација, с обзиром да - упркос

приходима којима може располагати и који могу превазилазити трошкове на месечном
или годишњем нивоу - не постоји један власник или друштво деоничара које може
одлучивати о алокацији стеченог профита, односно уживати у њему1. У САД традиција
изузимања верских организација из наплате пореза сеже далеко у прошлост. Оваква
пореска политика је први пут знанично кодификована у федералном закону 1894. године,
и на снази је све до данас. Изузимање црквених организација од плаћања пореза на
имовину признато је у свих педесет федералних држава и у Дистрикту Колумбија, док се
индивидуалне донације цркви одбијају од укупног пореског задужења доброчинитеља 2. Са
друге стране, сви запослени у црквеним организацијама у САД, укључујући и свештенике,
плаћају порез на лични доходак3. Изостанак опорезивања религијских организација у САД
се, међутим, не одвија без контроверзи, већ постоје и мишљења према којима ова
традиција доводи под сумњу раздвајање цркве и државе.

Пропоненти пореских олакшица цркви (термином црква се у званичним правним

документима САД-а и у овом раду подразумевају све богомоље организованих религија
попут храмова, синагога и џамија) истичу да се одвајање цркве од државе остварује
управо захваљујући овој традицији, јер она спречава дубље задирање државе у финансије
црквених организација. Истовремено, они истичу некомпатибилност другачије пореске
политике са поштовањем људских права на слободу вероисповести. Уколико црква која је
приморана да плаћа порез на имовину из неког разлога не успе да измири своје пореске

1
https://taxfoundation.org/church-taxes/
2
https://churchesandtaxes.procon.org/
3
https://taxfoundation.org/church-taxes/
обавезе, држава би била приморана да тој цркви ограничи деловање, или да је чак у
потпуности затвори. Санкције ове врсте би стога озбиљно угрозиле одржавање верских
обреда и остваривање других верских слобода која су припадницима цркве загарантована
Уставом и законима. Самим тим, опорезивање цркве би било контрапродуктивно. Као што
је већ наведено, цркве се у доминантном јавном дикурсу, сматрају организацијама које
доприносе јавном добру, што се између осталог огледа и у њиховом раду на оснивању и
одржавању народних кухиња, помоћи бескућницима, ветеранима и другим рањивим
групацијама становништва. Према овим мишљењима, цркве доприносе добробити
најсиромашнијих слојева становништва, те су самим тим ,,зарадиле“ изузеће од пореза, јер
преузимају на себе пружање дела услуга за које су задужене државне социјалне службе.
Стога, опорезивање цркве би најпре утицало на погоршање положаја насиромашнијих
слојева друштва који се ослањају на помоћ црквених добротоворних организација.
Напослетку, плаћање ,,црквеног“ пореза од стране појединачних верника који већ пуне
државни буџет кроз порез на лични доходак довело би до појаве дуплог опорезивања, што
је према мишљењима заговорника постојећих пореских олакшица црквама у САД у
потпуности неприхватљиво4.

Оно што се одмах да приметити је да начин на који је велики део европских држава
решио питање финансирања цркава није у сагласности са постојећом традицијом пореске
политике према црквама у САД. Наизглед се чини да се увођење ,,црквеног“ пореза који
би био стављан на терет појединачним грађанима-верницима коси са базичним
принципима америчког друштва, али постоје и другачија мишљења. Постоје дилеме око
тога да ли пореске олакшице црквама стварају неравноправност између грађана који не
припадају ниједној од организованих религија и верника, јер први остварују право на
јавно финансирање, а други не. Пореске олакшице које се одобравају црквама доводе до
ситуације у којој су сви порески обвезници приморани да надокнађују буџетски дефицит
који је настао као последица неопорезивања цркве. Чак и порески обвезници који су
атеисти или који се противе појединим учењима организованих религија су приморани да
учествују у њиховом финансирању. Противници пореских олакшицама црквама такође
истичу да је њихов примарни циљ обављање религијских обреда, а не пружање услуга и

4
https://churchesandtaxes.procon.org/
помоћи обесправљенима и угроженима. Самим тим, оне не могу бити сврстане у исти кош
са непрофитним организацијама којима су хуманитарне активности примарна делатност 5.
Иако се цркве често упуштају у организовање добротворних акција може се даље
дискутовати и о могућности цркве, као институције која се заснива на религијском
опредељењу њених припадника, да спроводи своје добротоворне активности неутрално и
без предрасуда. С обзиром да религија често обухвата и уврежене ставове о
прихватљивим и неприхватљивим понашањима, не може се са сигурношћу тврдити да ће
добротворне акције од стране цркве бити спроведене без дискриминативног опхођења
према појединим друштвеним групама. Самим тим, није легитимно тврдити да су пореске
олакшице цркви спроведене зарад остваривања општег добра, јер цркве не функционишу
на исти начин на који функционишу државне службе, и често се воде сопственим
интересима, промовишући поглед на свет обојен верским осећањима. Још једна замерка
пореској политици САД се односи на омогућавање брзог и неконтролисаног богаћења
појединих представника цркава, што је замерка која се често може чути и у Србији, и то
највише кад је реч о великодостојницима СПЦ.

Са друге стране, плаћање ,,црквеног“ пореза у европским државама је

добровољног карактера, што значи да је резултат регистрације у одређеној верској
заједници. Дерегистрацијом и индивидуалним изласком из те верске заједнице престаје и
обавеза плаћања ,,црквеног“ пореза. ,,Црквени“ порез у овом облику постоји у шест
европских држава: Аустрији, Данској, Немачкој, Швајцарској, Шведској и Финској. У
већини држава он је након регистрације обавезан само за припаднике доминантне
хришћанске религије, тј. за припаднике протестантизма и католичанства. Према
истраживању из 2017. године проценат грађана који тврде да плаћају ,,црквени“ порез се
креће од 68% (Шведска) до 80% (Данска), међутим, ови проценти су у реалности ипак
нешто другачији, барем када је реч о Немачкој и Аустрији. Наиме, док према
резултатима наведеног истраживања у обе ове земље око 70% испитаника тврди да
плаћа ,,црквени“ порез, званични подаци показују да је заправо тај број ближи 25% од
укупне одрасле популације6. Без обзира на несугласице које се јављају између резултата

5
https://churchesandtaxes.procon.org/
6
https://www.pewresearch.org/fact-tank/2019/04/30/key-takeaways-from-our-new-report-about-church-taxes-
in-western-europe/
истраживања и званичних статистичких података пореских система Немачке и Аустрије,
јасно је да је плаћање ,,црквеног“ пореза од стране већине грађана ових земаља
препознато као легитимна инвестиција. Мора се узети у обзир чињеница да у преосталим
земљама које су обухваћене истраживањем број атеиста расте брже него што опада број
грађана који плаћају ,,црквени“ порез, али и чињеница да мали проценат испитаника који
тренутно плаћају порез наводи да планира да престане то радити у ближој или даљој
будућности7. У Шведској нешто мање од 70% грађана плаћа ,,црквени“ порез, док се
истовремено нешто више од 50% становништва противи већем утицају религије на
политику и државне институције уопште8.
Опстанак ,,црквеног“ пореза у убрзано секуларизованим друштвима одвија се
између осталог и захваљујући широко раширеној традицији и повезаности хришћанства
са културно-историјским добрима у овим земљама. Средства сакупљена кроз наплаћивање
,,црквеног“ пореза у великој мери се троше на одржавање културно-историјских добара
која су истовремено богомоље у којима се одржавају религијски обреди. Већина грађана
на хришћанске цркве и храмове гледа као на значајне елементе националног идентитета,
чије очување је значајно за историјску науку, али и за привлачење значајног броја туриста.
Постоји и практичан разлог плаћања пореза, јер је припадницима цркве дозвољено да се
сахрањују на црквеним гробљима, што умногоме смањује погребне трошкове 9. Који год
да су лични разлози иза одлуке о плаћању пореза за цркву, намеће се закључак да је у
наведеним европским друштвима отпор постојећем решењу финансирања црквених
организација минималан. Иако су се издвојиле одређене теорије према којима је постојање
,,црквеног“ пореза изазвало интензивирање појаве атеизма у европским друштвима, три
државе у којима је примећен најстрмији пад у идентификацији са хришћанском
религијом, Холандија, Норвешка и Белгија, не познају институцију ,,црквеног“ пореза 10.

Решење проблема опорезивања цркве у Србији је далеко ближе америчком него

европском моделу. Међутим, док су црквене организације у САД ослобођење плаћања
7
https://www.pewresearch.org/fact-tank/2019/04/30/key-takeaways-from-our-new-report-about-church-taxes-
in-western-europe/
8
https://www.christianitytoday.com/news/2019/april/church-tax-europe-germany-sweden-switzerland-austria-
pew.html
9
https://www.baptistpress.com/resource-library/news/europeans-will-pay-church-tax-wont-attend-church/
10
https://www.pewresearch.org/religion/2019/04/30/in-western-european-countries-with-church-taxes-support-
for-the-tradition-remains-strong/
пореза на имовину у целости, у Србији је то регулисано тако што су религијске
организације ослобођене пореза на имовину за зграде у којима се обављају богослужења и
други религијски обреди, док друга непокретна имовина и даље мора бити опорезована
(зграде попут конака, кућа, пољопривредних добара итд.). Законско решење се ипак не
спроводи у реалности, јер верске организације у највећем броју случајевима не плаћају
порез на имовину, док са друге стране државне институције то толеришу. Овакав однос
цркве према држави је последица специфичног историјског контекста, јер се све
традиционалне верске организације, а пре свих Српска православна црква, сматрају
оштећеном страном у процесима национализације који су наступили након Другог
светског рата и успостављања комунистичког режима. С обзиром да су тада верске
организације изгубиле велики део непокретне имовине који никада није враћен у њихов
посед, представници верских организација у Србији делују са уверењем, неки
експлицитно, а други прећутно11, да је одбијање плаћања пореза једна форма протеста због
неодговарајуће спроведених процеса денационализације у времену транзиције. Држава не
одговара санкцијама на овакве тенденције, већ се у многим локалним самоуправама
верске организације и не заводе као порески обвезници, што значи да њихов порески дуг
према држави de facto и не постоји.

С обзиром да су верске организације у Србији ослобођене плаћања пореза на

непокретну имовину у којој се обављају богослужења, одстрањен је потенцијални ризик
по демократске принципе организације друштва и поштовање људских права на слободу
вероисповести који са собом носи опорезивање целокупне црквене имовине, о чему је
било речи раније у раду. Но, неплаћање пореза на преосталу црквену непокретну имовину
има негативне последице по државни буџет и непотребно га исцрпљује. Иако црквене
организације не испуњавају своје законом прописане обавезе, СПЦ је и даље један од
најчешћих прималаца државне помоћи. Само у 2019. години СПЦ је у шест наврата
примила финансијску помоћ од државе која се мерила у милионима евра 12. С обзиром да
је у тренутним условима готово немогуће испунити захтеве СПЦ и других верских
организација о враћању њихове имовине на стање од 1945. године, поставља се питање на
који се начин може премостити настали проблем на корист пореских обвезника Републике
11
https://www.politika.rs/sr/clanak/376145/Crkve-u-porez-ne-veruju
12
https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-50287978
Србије. Тренутно стање омогућава привилегован положај СПЦ међу традиционалним
верским организацијама присутним на територији Србије, и то првенствено због
неконтролисаног и непредвиђеног распоређивања буџетских средстава од стране органа
извршне власти. Самим тим, порески обвезници који су атеисти, или који припадају
другим религијским организацијама су приморани да делом финансирају СПЦ. Једна од
опција би било и институционално решење увођења ,,црквеног“ пореза које би плаћали
првенствено регистровани верници СПЦ, по узору на европске земље које углавном
опорезују само протестанте и католике. Ова мера би допринела ефикаснијој контроли
грађана над висином средстава из државног буџета намењених СПЦ.

Међутим, Србија је једна од држава у Европи са најизраженијом друштвеном

неједнакошћу и са највишим процентом становништва који живи у условима општег
сиромаштва. У оваквим условима је изузетно тешко спровести пореску реформу која би
додатно оптеретила најсиромашније слојеве становништва. Увођење ,,црквеног“ пореза би
самим тим могло довести до раздора између СПЦ и њених верника. Све државе у којима
се наплаћивање ,,црквеног“ пореза одвија без противљења значајнијег броја грађана имају
изузетно висок животни стандард и просечне месечне зараде. Са друге стране, држава би у
овом случају и даље била одговорна да финансијски потпомаже друге верске организације
на територији Србије. Није могуће тачно предвидети који проценат православних грађана
би се одлучило за плаћање ,,црквеног“ пореза, па самим тим није ни могуће утврдити да
ли би држава морала да одвоји додатна средства за одржавање православних храмова и
богомоља који припадају националној културно-историјској баштини и чије очување је у
јавном интересу.

Из свега наведеног се може доћи до следећих закључака:

1) Постоје многи аргументи за и против опорезивања верских организација, а

начин решавања ове дилеме умногоме зависи од националног контекста и
присутних традиција.
2) Опорезивање непокретне имовине верских организација у којима се одигравају
верски обреди представљало би атак на слободу вероисповести, и стога оно не
сме бити посматрано као легитимна опција у демократским друштвима.
3) Тренутна пореска политика Републике Србије омогућује привилегован положај
СПЦ и спречава грађане да успоставе контролу над буџетским средствима која
се троше на финансирање ове верске организације.
4) Потребно је пронаћи решење које би омогућило одржавање културно-
историјских споменика од јавног значаја и неометано уживање слободе
вероисповести свих верника, међутим, увођење ,,црквеног“ пореза би
највероватније довело до контраефекта.
 Литература (према редоследу навођења)

https://taxfoundation.org/church-taxes/ (приступљено 07.05.2022)

https://churchesandtaxes.procon.org/ (приступљено 07.05.2022)

https://www.politika.rs/sr/clanak/376145/Crkve-u-porez-ne-veruju (приступљено 07.05.2022)

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-50287978 (приступљено 07.05.2022)

https://www.pewresearch.org/fact-tank/2019/04/30/key-takeaways-from-our-new-report-about-
church-taxes-in-western-europe/ (приступљено 07.05.2022)

https://www.christianitytoday.com/news/2019/april/church-tax-europe-germany-sweden-switzerland-
austria-pew.html (приступљено 07.05.2022)

https://www.baptistpress.com/resource-library/news/europeans-will-pay-church-tax-wont-attend-
church/ (приступљено 07.05.2022)

https://www.pewresearch.org/religion/2019/04/30/in-western-european-countries-with-church-taxes-
support-for-the-tradition-remains-strong/ (приступљено 07.05.2022)