https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2232-9641/2015/2232-96411510161V.

pdf
Национализам представља један од најзначајнијих фактора који обликују међународну
политику у савременом свету. Заједно са религијом, овај феномен потенцира значај
културе и националног идентитета насупрот „материјалним“ факторима који се често
сматрају одлучујућим у глобалној политици. Национализам, као етничка и политичка
идеологија, међусобно повезује и обједињује феномене нације, националног идентитета
и државе, формулише и усмерава њихове заједничке активности, са циљем да заштити
примарне националне интересе одређеног народа. Moћ национализма у великој мери
произилази из тога што ова идеологија припадницима одређене нације пружа
историјске хероје, митове о пореклу, визије јединства и сигурности идентитета; 2 она,
стога, испуњава једну од основних људских потреба – потребу за сигурношћу.
Национални идентитет пружа појединцима смисао и суштину, стога им помажући да се
изборе са, често контрадикторним, осећањима и искуствима са којима се суочавају у
свом свакодневном животу. Национална припадност је основни начин стварања
заједништва и реда из оног што би иначе био хаос.

ФЕНОМЕН НАЦИОНАЛИЗМА
Један од најзначајнијих савремених друштвених феномена, произишао из концепта
нације, јесте идеологија национализма без које националне заједнице не би имале своју
политичку свест ни начин деловања, односно, другим речима, без које би се нације
свеле на ниво етничких група. Иако је велики број утицајних политиколога шездесетих
и седамдесетих година прошлог века предвиђао крај доминације емоционалних
политичких мотиватора, као што су религија и етницитет, у светској политици, чврсто
верујући да ће технолошки развој, постављајући економске интересе појединаца и
друштава на прво место, постепено маргинализивати утицај религије и национализма,
крај XX века донео је религијски и национални препород на глобалном нивоу,
стварајући нестабилност у комплексном, мултикултуралном свету. Као што примећује
Ненад Кецмановић, „реалне социјално историјске тенденције педесетих и шездесетих
година прошлог вијека, баш као и глобализација и европеизација осамдесетих и
деведесетих, објективно су упућивале на процјене да ће планетарно ширење
капиталистичке економије, технологије, тржишта и комуникација све више
релативизовати значај етницитета, те да ће поријекло, традиција, језик, сјећања итд.
различитих мањинских група које живе у оквиру националне државе
бити растворени у за све важећим либералним начелима индивидуалних грађанских
права и обавеза. Та тенденција замјене анахроних патријархално-феудалних идентитета
модерним либералнодемократским нормама и лојалностима чак је имала симетрично
идеолошко упориште на Истоку. Совјетски концепт „социјалистичке нације“ био је на
одређен начин пандан америчком „мелтинг поту“. Бројне етно-културне мањине диљем
Европе и Америке су бар дио свога изворног идентитета утопиле у већинско окружење
путем акултурације и асимилације, и очекивло се да ће узор бивших метропола
инспирисати пацификацију племенских тензија и у постколонијалним земљама трећег
свијета“.16 Међутим, закључује аутор, дошло је до потпуно супротног процеса у којем
су „импулси етнификације политичког живота кренули смјером од периферије ка
центру па су пробуђени регионални идентитети с обода западне цивилизације оживјели
сепаратистичке покрете, Баска и Каталонаца у Шпанији, сјеверних Ираца и Велшана у
Британији, Корзиканаца у Француској, Фламенаца у Белгији...Посљедња деценија XX
вијека је у ову повратну спрегу између првог и трећег свијета укључила и други свијет
када је „лавина суверенизације“ (Григориј Јавлински) захватила најприје регионалну
заједницу социјалистичких земаља, па затим и све социјалистичке федерације, те
напослијетку и све етнички сложене националне државе. А сви покушаји да се ова
ланчана реакција умножавања дијељењем заустави у посљедњој карици не дају
резултате ни у Закавказју једнако као ни у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини,
Македонији...напросто зато што је то, изгледа, с демократском плурализацијом постао
неминован процес који слабије или јаче лупа и на многа друга позната врата или тек
само тихо куца на бројна, за сада још непозната, која ће глобализација демократије
нагло отворити и баук етницитета проширити, не само Европом“.
----- 16 Ненад Кецмановић, Домети демократије, ФПН, Београд, 2005, стр. 208
Национализам представља комплексан политички и друштвени феномен, моћну
комбинацију идеологије, осећања и принципа, која се уздиже изнад политичких и
државних граница у својој намери да заштити групни културни идентитет и осигура
опстанак своје кључне компоненте, нације. Огромна и импресивна моћ национализма
може да буде позитивна и уједињујућа, али и деструктивна и дестабилизујућа
истовремено, у зависности од тога са које се стране посматра и, често супротстављених,
интереса различитих националних група, с обзиром на чињеницу да национализам као
политички покрет углавном има за циљ остваривање интереса једне нације на рачун
друге. Динамичан утицај и моћ овог комплексног феномена нагнали су многобројне
научнике из различитих области да анализирају и покушају да објасне његову природу
и карактеристике. Истраживање самог национализма не може да се ограничи само на
једно поље науке с обзиром на то да припада различитим областима, првенствено
политикологији, историји, филозофији, социологији, психологији, антропологији и
религији. Сама национална идеологија такође може да има различите форме –
религијску, конзервативну, либералну, фашистичку, комунистичку, културну,
протекционистичку, интеграционистичку, сепаратистичку, иредентистичку, пан, тако
да је највише што поједини теоретичари могу да ураде то да се баве изучавањем
појединих врста национализма.
Иако је национализам комплексан феномен, његову суштину је релативно лако
дефинисати. Национализам је политичка доктрина изграђена на основу три основне
тврдње. Као прво, постоји нација са посебним и јасно израженим карактером. Друго,
интереси и вредности нације имају приоритет у односу на све друге интересе и
вредности. Треће, нација мора да буде што је могуће више независна што обично
захтева стицање барем политичког суверенитета. (John Breuilly)
Национализам, односно љубав према нацији, и патриотизам, љубав према држави,
наизглед једноставни и лако разумљиви концепти, уједно се налазе међу
најконтраверзнијим политиколошким терминима због низа контраверзних појава које
се асоцирају са њима. Шта је заправо значење патриотизма? Једна од најшире
распрострањених дефиниција овог феномена гласи: „љубав према сопственој држави“
која углавном укључује и „љубав према нацији или националности људи који у тој
држави живе“, нарочито ако се њено већинско становништво састоји од једне
етнонационалне, расне или језичке групе. С обзиром на то да се љубав према објектима
афекције, као што је нечија домовина, углавном сматра врлином, разумљиво је због
чега владе широм света уче своје грађане да је љубав према земљи морална обавеза –
она ствара осећај припадности политичкој заједници. Национализам, стога, подстиче
унутрашњу хармонију и политичку стабилност, и самим тим позитивно доприноси
грађанској солидарности и унутрашњем миру. Критичари овог феномена, међутим,
истичу да он може да буде потенцијално опасан у својој екстремној форми.
„Суперпатриоте“, упозоравају они, су ултранационалисти који свој патриотизам мере
степеном мржње и непријатељства према другим нацијама, као и слепим одобравањем
сваке политичке одлуке и активности свог сопственог народа. 20 Велики број
савремених конфликата, наглашавају критичари национализма, потхрањују
националистичка осећања којима се подстиче „ратна грoзница“, праћена отвореним
непријатељством и презиром према карикатуралном имиџу непријатеља
Заједно са антагонистичким осећањима према припадницима „непријатељских“ нација,
један од основних проблема произишао из националистичке идеологије јесте њена
идеја о неопходности највишег степена политичког суверенитета. Наиме, сан
националиста о стварању њихове сопствене националне државе често подстиче
дезинтеграцију већ постојећих држава, што вероватно представља и
најпроблематичније питање везано за национализам. Жеља нације да има своју државу
је природна; како се истиче у „Четрнаест тачака Вудроа Вилсона“ (Woodrow Wilson's
Fourteen Points), право је сваке нације да буде господар своје сопствене судбине, да
влада над самом собом и има своју националну територију. 22 Овај концепт, међутим,
ставља многе постојеће мултиетничке државе у ризичну ситуацију, с обзиром на то да
је цепање међународно признатих држава ретко могуће без сукоба и насиља.
Симбиотска веза између национализма и рата представља тему великог броја
истаживања у областима политичког насиља и националних идеологија. Међусобна
повезаност национализма и рата огледа се у чињеници да национализам пружа
легитимитет рату и изборима који се у њему праве, док рат представља конститутивни
елемент колективног идентитета. 23 Иако би било екстремно и неистинито тврдити да
национализам, сам по себи, директно изазива насиље, тачно је да он олакшава
мобилизацију заједнице на етничкој основи и мотивише људе у периодима криза и
конфликата. Национализам је, наиме, могуће посматрати кроз шири аспект.
етноцентричне оријентације. Као и друге форме етноцентризма и он се темељи на
ригидној и прожимајућој разлици између припадајуће и неприпадајуће групе. С
обзиром на то да етноцентричне идеје наглашавају и фокусирају се на разлике између
етничких заједница и нација, често истичући наводну супериорност или угроженост
одређене нације, оне самим тим ефективно рационализују веровање у неизбежност
рата. 24 Различити националистички пројекти широм света често су настајали из
дуготрајних борби свим расположивим средствима за аутономију или независност. У
случајевима када су њихове аспирације константно потискиване и ултимативно
незадовољене, националистичке групе су расле, трансформисале се и јачале,
претварајући се у динамичне, опасне и моћне политичке покрете. Управо у таквим
ситуацијама националистичке борбе експлодирале су у екстремно насилне конфликте и
ратове.

ZA ZAKLJUČAK
Као што је већ истакнуто, без обзира на предвиђања појединих социолога и
политиколога из педесетих, шездесетих и седамдесетих година XX века о тренду
опадања утицаја етницитета, културе и религије на државу и друштво генерално,
локална и међународна политичка сцена од осамдесетих година, а нарочито након
завршетка хладног рата, показала је и наставља да показује управо супротне тенденције
– национализам и религија, у различитим облицима, и даље представљају факторе који,
у великој мери, обликују међународне односе и врше утицај на њих, а у појединим
случајевима чак имају превласт над економијом и геополитиком. 39 Из тог разлога
нација, као и сви феномени произишли из ње - национални идентитет, држава и
идеологија, остају предмети истраживања од суштинског значаја за модерне друштвене
науке, као и за глобалну политичку сцену. Моћ национализма, у великој мери,
произилази из чињенице да је он и етнички/културни и политички феномен. Као
етнички и културни феномен, национализам омогућава идентификацију појединаца са
широм етничком односно националном групом, при томе прелазећи просторне и
временске границе, чиме припадници одређене нације могу да испуне неке од основних
људских потреба – потребу за сигурношћу и потребу за припадношћу. Са друге стране,
као политичка идеологија са јаком емоционалном компонентом, национализам има
велики мобилизаторски потенцијал, што је нарочито значајно у кризним периодима, без
обзира на то да ли се ради о политичким, безбедносним или економским кризама.
Политичке елите, уз помоћ национализма, најбрже и најлакше могу да окупе већину
припадника одређене нације око јединственог политичког, друштвеног и националног
циља, што је од суштинске важности за стабилност, просперитет и, на крају крајева,
сам опстанак националних држава.

Teorija nacionalizma? Smitova kritika konstruktivizma dovela je do rasprave izmeñu

konstruktivista i „etnosimbolista” kojima poput Smita pripada i Džordž Mos. Kao i Smita,
Mosa zanima uloga simbola i mitova u prihvatanju nacionalne ideje većeg broja ljudi. Ova
rasprava koja nakon više od dvadeset godina nije jasno rešena u korist nijedne od dve strane
uglavnom je utihnula, zato što se svaki autor bavio različitim pitanjima, samo pominjući
odreñene aspekte koje kritikuje. Činjenice da različiti teoretičari predmet svog istraživanja
postavljaju na sasvim različite načine i da nikada nemaju istu kombinaciju problema kojima
se bave, onemogućavaju jednu „metateoretsku debatu” (Tambini, 1998). Proučavanje
nacionalizma ne postavlja jasna pitanja već se kreće oko nekoliko centralnih problemskih
kompleksa: 1. Problem epohe nacija 2. Problem sadržaja diskursa nacionalizma 3. Problem
nacionalizma i političke mobilizacije 4. Problem nacionalizacije „masa” Za prvi problem
vezuje se pitanje: kada i zašto baš tada dolazi do nastanka nacije? Moguća objašnjenja su
funkcionalistička i odnose se na industrijalizaciju, modernizaciju, veću mobilnost i
komunikaciju, procese koji tek u devetnaestom veku stvaraju uslove za razvoj nacije. Ono što
se time ne objašnjava jesu pojave nacionalizma u sredinama u kojima je modernizacija
prethodila nacionalnoj ideji. Drugi problemski kompleks pokušava da objasni sam sadržaj
nacionalnih ideja, odnosno nastanak nacionalne doktrine. Osnovna pitanja u ovom kontekstu
su: (1) da li se prilikom izmišljanja/ roñenja/ buñenja nacije koriste racionalno odabrani
simboli ili postoje jasni, unapred utvrñeni kulturni sadržaji i (2) šta čini diskurs nacionalizma.
Kad je reč o nastanku nacije i nacionalizma odgovori se kreću od kontekstualnog objašnjenja
da je razlog za nastanak moderne nacije industrijalizacija, pa sve do objašnjenja da su
nemački filozofi 19. veka služili kao uzor u stvaranju drugih nacionalizama. Treći kompleks
pokušava da objasni koji su motivi elita da mobilišu sve veći broj ljudi nacionalnim idejama.
Jedan odgovor bi mogao biti, da je u pitanju racionalni izbor, tj. jasni politički interesi
pojedinih aktera. To, meñutim, ne daje odgovor na pitanje koje pripada četvrtom bloku
problema, a to je: zašto „masa” pristaje da bude mobilisana. Zašto i na koji način veći broj
ljudi prihvata jednu takvu ideju i identifikuje se sa njom. Moguća objašnjenja su u vezi sa
osećanjem pripadnosti jednoj zajednici, a sam osećaj pripadnosti moguće je stvoriti ili jačati
npr. obrazovanjem. Kroz obrazovanje koje Programski koncipira država prenose se i odreñena
učenja o naciji. Postoje naravno i stavovi da ta kolektivna svest etnije postoji i mimo
obrazovanja, te može dovesti to tzv. collective action. Svest o pripadnosti etniji može dakle
dovesti do političkog nacionalizma. Jedno drugo objašnjenje bi bilo da pojačana mobilnost i
društvena komunikacija u modernim industrijskim društvima vode do „sticanja svesti o
pripadnosti” odreñenoj naciji, tj. do tzv. kulturne homogenizacije (Deutsch). Interesantno je
da većina pomenutih autora, iako pokušava da odgovori na većinu ovih pitanja, ostaje
dosledna u isticanju pojedinih aspekata koji možda samo u kombinaciji sa pitanjima ličnog,
kolektivnog identita, ličnih interesa i drugim elementima „nacionalne identifikacije” mogu da
izvan konkretnog istorijskog konteksta daju odgovor na pitanje: zašto nacija kao ideja ima
sposobnost da mobiliše tako veliki broj ljudi, odnosno zašto je čak i danas toliko veliki broj
ljudi spreman čak i da se žrtvuje i ako treba umre za naciju. U tom smislu bi možda trebalo
ispitati odreñene vrednosti koje su za pojedinca od velikog značaja kao čast, hrabrost,
društveno priznanje i si. Broj radova koji pokušavaju da objasne ove procese prevazilazi obim
ovog rada, ali vredi pomenuti studije autora kao što su Šef (1994), Grinfeld (1992) ili Kalhun
(1993, 1997). Teorijski radovi o nacionalizmu danas se generalno vrlo kritički odnose prema
različitim teorijskim pozicijama.

https://www.kcns.org.rs/agora/nacija-i-

nacionalizam/
Нација и национализам
25/10/2019

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф

У последњих две стотине година, нација се сматра највише одговарајућом јединицом

политичке власти. Тако се и међународно право у највећој мери заснива на
претпоставци да нације, попут појединаца, поседују неотуђива права, а посебно
право на политичку независност и самоопредељење. Међутим, нигде се значај нације
не исказује на тако очигледан начин као у снази национализма као политичке
доктрине. Он је по много чему засенио темељитије и систематичније политичке
идеологије, и допринео избијању ратова и револуција. Проузроковао је и настанак
нових држава, распад империја и мењање граница. Истовремено је коришћен за
промену режима, као и за њихово оснаживање. Концепт националне државе, као циљ
коме су генерације националиста тежиле, у једном периоду пролазио је кроз кризу,
док га последњи догађаји у свету поново оживљавају кроз концепт „суверенизма“.

Већина спорова који се односе на појаву национализма могу се приписати

супротстављеним гледиштима о томе шта чини нацију. Назив „нација“ се углавном
непрецизно употребљава и често се меша са терминима као што су држава, земља,
етничка група или раса. На пример, Уједињене нације су погрешно назване, пошто је
то организација држава, а не нација. Која су онда значајна обележја нација?

Тешкоћа са дефинисањем појма „нација“ проистиче из околности да све оне имају

објективна и субјективна обележја, мешавину културних и политичких особина. На
основу објективних показатеља, нације су творевине културе: групе људи који
говоре исти језик, имају исту веру и заједничку историју.

Међутим, нације се једино субјективно могу коначно одредити. У крајњем исходу,

оне су психополитичке творевине. Оно чиме се нације разликују од других група,
односно колективитета, јесте то што њени припадници себе сматрају нацијом. То
значи да нација себе посматра као посебну политичку заједницу.

Ако бисмо, пак, желели да на један уопштен начин дефинишемо и одредимо појам
нације, онда би се то могло учинити на следећи начин – нације представљају сложене
појаве на које утиче збир културних, политичких и психолошких чинилаца.

Културно, нација је група људи који су повезани заједничким језиком, вером,

историјом и традицијом, иако нације одликује културна разноликост.
Политички, нација је група људи који себе доживљавају као природну политичку
заједницу. Иако се то обично изражава кроз жељу за успостављање и очување
државе, може, такође, да добије и облик грађанске свести.

Психолошки, нација је група људи које одликује међусобна оданост, односно

приврженост у виду патриотизма. Међутим, за ту повезаност није услов припадност
нацији, јер и они који немају национални понос могу сматрати да јој припадају.

Из све ове неодређености и вишезначности појма нације, природно је да и појам

национализма у себи носи исту ту вишезначност.

Национализам

О карактеру национализма води се велики спор. На једној страни, на национализам

се гледа као на напредну и ослобађајућу снагу која пружа наду у национално
јединство или независност. Са друге стране, упозорава се да он може да буде
ирационална доктрина која даје могућност политичким вођама да у име нације воде
политику војног ширења и рата. И заиста, национализам показује све знаке да је
политички пандан синдрома подељене личности. У различитим периодима био је и
прогресиван и назадан, демократски и ауторитаран, ослобађајући и потчињавајући,
левичарски и десничарски.

Из тог разлога, вероватно га је боље посматрати не као јединствену политичку

појаву, већ као низ национализама, односно скуп традиција којима је заједничко
макар једно обележје – свака на свој начин признаје централни политички значај
нације.

Из тог разлога, приказаћемо неколико најкарактеристичнијих типова, тј. облика у

којима се национализам манифестује.

 Либерални национализам

Либерални национализам се сматра класичним обликом европског национализма.

Потиче од Француске револуције и садржи велики број њених вредности. Наиме, у
континенталној Европи 19. века, бити националиста, значило је бити либерал. 
Револуције из 1848. године подстакле су борбу за националну независност и
уједињење са захтевом за ограниченом и уставном владом.

Значајни представници овог облика национализма били су Ђузепе Мацини у Италији

и Симон Боливар у Латинској Америци. У 20. веку, либерални национализам је
вероватно најјасније изражен у „Четрнаест тачака“ америчког председника Вудро
Вилсона, на којима је Версајским уговором установљена нова „архитектура“ света
после Великог рата.

dodatak:

https://www.ips.ac.rs/publications/liberalni-nacionalizam-u-potrazi-za-izgubljenim-
identitetom/
Dискурс либералног национализма покушава да пружи одговор на проблеме света у
коме је процес мондијализације довео до јачања етничке свести као одговора на
тенденцију културне хегемоније према западној матрици и културном обрасцу.
Кимлика апострофира илузије о супрематији либерализма ставом да су заблуде по
којима ће доћи до јачања либералне демократије из пепела комунизма потиснуте
питањима етницитета и национализма.

Један од кључних аргумената либералних националиста у њиховој одбрани

национализма је да национална осећања која повезују историју и порекло играју
кључну улогу у смислу живота појединца. Такође, она омогућавају друштвени оквир за
функционисање либералне државе, а посебно демократских инстит

 Конзервативни национализам

Занимљиво је да се овај облик национализма историјски јавља после либералног. Још

је занимљивије да конзервативни кругови на појаву национализма у први мах нису
гледали благонаклоно. Међутим, временом конзервативне идеје прилично успешно
национализам „грле“ и примењују у политичкој пракси.

 Експанзионистички национализам

Овај вид национализма карактеришу агресивност и милитаризам. Како му и

одредница каже, обично је покретач ратова и друштвених сукоба. Истиче највиши
значај нације на веома некритички начин. Шовинизам је крајњи облик овог вида
национализма.

 Антиколонијални национализам

Ово је облик национализма који се у највећој мери манифестовао после  Другог

светског рата, у периоду када су се земље „трећег света“ ослобађале од колонијалног
ропства.

Ovo pitanje obradio je i cenjeni sociolog Kišjuhas u svom nedavnom članku posvećenom naciji
kao tvorevini ljudskog uma, te su u tom smislu nesporni zaključci da su nacije, kao i države ili
zakoni, plodovi ljudskog uma, da ne postoji podela na izmišljene i prirodne nacije, jer su, kako
Kišjuhas navodi, sve nacije izmišljene.

Međutim, odgovor koji daje da je nacionalizam kao ideologija i politički pokret (uz državu)
stvorio nacije zahteva podrobniju analizu, ostavljajući po strani i druga značenja ovog pojma
poput stanja svesti, simbolike nacije ili osećanja (Brejli, Hejz, Konor).

Pojam nacije stariji je od nacionalizma i potiče od latinskog nasci iliti roditi se, odnosno nacio
koje se može odnositi kako od koga je neko rođen, u smislu potomstva, tako i na mesto gde je
neko rođen.
U tom smislu je nacija identitetski pojam, konkurentan sa pojmom narod i često se koriste kao
sinonimi.

Zernato je u svom značajnom radu Nation: The History of a Word o semantici reči nacija, ukazao
na promenu njenog značenja kroz vekove.

U vreme starog Rima imala je pežorativno značenje, označavajući strance koji dolaze iz iste
geografske regije (poput starogrčke ta ethne, ili jevrejske amamim), staleški ispod rimskih
građana, dok su Rimljani koristili za sebe reč populus (narod).

Tako se npr. Ciceron odnosio prema Jevrejima ili Sirijcima kao nacijama stvorenim da služe
(nationes natae servituti).

Grupisanje pojedinaca po nacijama i u smislu samoodređivanja, prema teritorijalnoj ili jezičkoj

pripadnosti, pojavljuje se u ranom srednjem veku kad se natio villae koristi za određivanje
srodstva u okviru sela, a kasnije na srednjovekovnim evropskim univerzitetima, gde se studenti
organizuju u zajednice (nacije) prema jezičkom poreklu.

Tako je na univerzitetu u Parizu francuska nacija obuhvatala studente sa francuskog, italijanskog i

španskog, a germanska sa nemačkog i engleskog govornog područja.

Korišćenjem na univerzitetima postepeno je nestajao pežorativni atribut ove reči, a pridodat je

prizvuk elitizma.

Prema uzoru formiranja nationes na univerzitetima, dolazi do formiranja nacija u okviru crkvenih
saveta katoličke crkve u XIII i XIV veku.

Predstavnici pojedinih zemalja su grupisani kao nacije zastupajući interese lokalne feudalne i
crkvene aristokratije određene teritorije.
Ovaj elitistički način konstituisanja nacija očigledan je na primeru koji navodi Monteskije u
njegovom Duhu zakona: „Od prve dve rase sastavljena je nacija, to jest gospodari i biskupi, a
obični ljudi nisu je bili deo.“

Tako su na Ekumenskom savetu u Konstanci 1414-1418, učesnici bili grupisani po nacijama, te je

nemačka (germanska) nacija obuhvatala Nemce, Mađare, Poljake, Čehe (Bohemians) i
Skandinavce, a Englezi i Francuzi su bili u okviru iste nacije.

Postoje i zapisi o korišćenju nacije kao etničke odrednice u XII i XIV veku, te se Velšani pominju
kao nacija u opisu Bernarda, normanskog biskupa, upućenog papi oko 1140, kao i u Deklaraciji iz
Arbroatha iz 1320. godine, u kom se aristokrate identifikuju kao pripadnici škotske nacije uz
druge nacije: Jevreje, Grke, Britance, Pikte, Norvežane, Engleze…

U kasnom XV veku u Engleskoj se termini nation (natio), zemlja i narod (populo) koriste mahom
kao sinonimi, a istovremeno se koristi termin plebs ili common people za one ljude koji ne čine
deo nacije, za koji su važile pežorativne kvalifikacije „beda i siromaštvo omekšavaju karakter
ljudi“ (Tomas Mor).

Tokom XVI i XVII veka ovaj pojam proširio se na čitav narod u smislu zajednice mišljenja dajući
mu humanističko shvatanje zajednice slobodnih i jednakih ljudskih bića i razuma kao osnovne
osobine čoveka, te je nacionalnost pravo čoveka po osnovu činjenice da je ljudsko biće (Grinfild).

U Francuskoj XV veka nacija je imala svoju funkciju i u sistemu državne vlasti i uređenja, te je
kralj okupljao na savet aristokrate, crkvene velikodostojnike i građanstvo organizovanih u šest
nacija, a u XVIII veku korišćen je termin narod francuskih nacija.

Ovaj aspekt državnosti primetan je i u aktu o miru iz Satu Mara 1711. godine, koji su potpisali s
jedne strane Habsburška dinastija, a sa druge Mađarska nacija pod kojom su se podrazumevali
baroni, prelati i aristokrate Mađarske.

Dakle pojam kojim je jedna kulturna zajednica, Rimljani, označavala druge, tokom perioda od
skoro hiljadu pet stotina godina, delimično je promenio i proširio svoje značenje, obuhvativši
pored određivanja i samoodređivanje pripadnosti određenoj kulturnoj zajednici, dajući mu jednu
aristokratsku crtu, kao i politički princip organizovanja društva.
Emancipatorski značaj pojma nacije, shvaćene u kantovskom smislu prosvetiteljske emancipacije
pojedinca i njegovog značaja kao ljudskog bića, a ne kao podanika, je jedan od faktora koji su
doprineli njegovoj popularnosti, masovnoj upotrebi i identifikaciji, uz tehnološka otkrića i razvoj
privrede (Anderson), industrijalizaciju (Gelner), te burnih događaja poput ratova i sukoba
(Hačinson).

Nacionalizam s druge strane, kao pojam, jeste isključivo moderni fenomen.

Smit smešta nastanak ovog pojma pred kraj XVIII veka (Johan Gotfrid Herder, nemački filozof i
Abbe’ Ogisten Baruel, francuski kontrarevolucionarni sveštenik), a u Engleskoj u 1836. godinu,
kad je prvi put korišćen u teološkom smislu, kao doktrina božanski izabranih nacija.

Keduri smatra da je Fihte taj koji je, zloupotrebljavajući Kanta, najzaslužniji za formulisanje
nacionalizma kao partikularističke ideologije.

Istorijski posmatrajući nacija nije pojmovno monopol jedne ideologije, niti se proces stvaranja
država-nacija u XIX veku može smatrati posledicom jedne ideologije, makar to bila i ona koja je
taj pojam ugradila u svoj naziv, nacionalizam.

Nacija nije samo kategorija nacionalističke prakse (Smit), već i liberalizma i socijalizma, koji
hronološki prethode nacionalizmu, ali ovi naciji ne daju značaj ključne vrednosti, stava oko kojeg
nema pogovora, jer su za prvu sloboda pojedinca, a za drugu jednakost ljudskih bića te vrednosti
(Vinsent, Fridan).

Međutim, za nacionalizam, ključni pojam, stav i vrednost oko koga nema pogovora jeste nacija.

Nacionalizam kao ideologija je strukturno nesposoban da se nosi sa značajnim društvenim i

političkim temama, te često i nije odvojena ideologija već popunjava mejstrim ideologije poput
liberalizma, socijalizma i konzervativizma (Smit).

Anderson smatra da nacionalizam karakterišu sledeći paradoksi: istovremena modernost i starost

nacije, univerzalnost nacionalnosti spram njihovog nepopravljivog partikularizma, politička snaga
spram filozofskog siromaštva i nekoherentnosti.
Bauman je u tom smislu istakao da je nacionalizam primer primene maksime deux poids, deux
mesures (dvostrukih standarda), a Tili da su nacionalisti preduzetnici nacije.

Ortega i Gaset ističe da je formiranje nacija prethodilo nacionalizmu kao ideologiji, te predlaže
drugačiji pristup od statičnog, plebiscitarnovog pristupa Renana.

Nacija kao projekat budućnosti ne zahteva prošlost, „ovu zahtevaju filolozi“, koja je samo jedno
od sredstava kojim se učvršćuje projekat budućnosti, a nacionalizam je ekskluzivnost i
superiornost koja dolazi nakon formiranja nacija, patologija istorijskog procesa (Nern).

Ortega i Gaset na primeru procesa formiranja nacija u Latinskoj Americi, koji su predvodile
španske aristokrate poput Bolivara, uočava proces etnogeneze, u kom se vidi da zajednička
prošlost, zajednički jezik, isto poreklo nisu dovoljni da opstane jedna nacija, iz razloga što nije
postojao uverljiv zajednički projekat budućnosti.

Tvrdnja da je nacionalizam kao ideologija doveo do formiranja nacije, nehotice ima efekat
učvršćivanja ove ideologije koja naciji, umesto liberalnog instrumenta emancipacije pojedinca,
daje značaj kojim se podjarmljuje pojedinac, pretpostavljajući nekakvu kolektivnu emancipaciju
ličnoj.

Ovaj značaj nacije u nacionalizmu lapidarno su definisali nemački nacionalisti XX veka, tezom da
ako drugi narodi imaju pravo na samoopredeljenje, onda to pravo ima i nemački narod,
istovremeno potpuno eliminišući jednakost ljudi i pravo na samoopredeljenje pojedinca kao
univerzalnu moralnu osnovu tog prava na primeru Jevreja.

Nacionalizam krije u sebi ne toliko stvaralački potencijal organizovanja ljudi u zajednice, koliko
uništavajuću, mističnu moć (Mose, Kon), da ono što druge ideologije osmisle iskoristi radi
ostvarenja svoje dogme po kojoj pojedinac živi isključivo za naciju koja jeste ili treba da bude
dominantna, ako ne i vrhovna među ostalim nacijama, i ima pravo da preduzme agresivne akcije
radi ostvarenja tog cilja (Šafer).

https://jugpress.com/nacija-i-nacionalizam-2-kratka-istorija-nacionalistickih-
ideja/
Pojam nacije i nacionalizma

Razmatrati pojmove o kojima širi društveni auditorijum svakodnevno govori,

ili koje upotrebljava kako bi objasnio neku pojavu, proces ili ponašanje, nije lak
zadatak. Težina tog poduhvata je diktirana kompleksnošću politikih fenomena:
njihovom višeslojnošću, mnogostrukim izvorištima, diverzitetom njihovih
pojavnih oblika, ali i raznolikošću njihove percepcije u različitim društvenim
sredinama. Sve navedeno je karakteristika pojmovnog određenja nacije i
nacionalizma, ali i pored toga, u tom nastojanju treba istrajati.

Nacionalizam, kako se uobičajeno doživljava i tumači, predstavlja ljubav prema

svom narodu ili, ređe, ljubav prema svojoj državi. Ovako bi izgledala definicija
koju bi predočio najveći broj ljudi. Na osnovu ove jednostavne konstatacije,
možemo uočiti ta dva važna elementa – narod i afirmativni emotivni odnos
prema njemu. Ovako doživljeni nacionalizam, kako navode promoteri ovog
tumačenja, ne predstavlja pretnju po druge narode, jer ne podrazumeva
mržnju prema njima, već isključivo, okrenutost svom narodu i ljubav prema
svim njegovim konstitutivnim elementima. Ekstremna verzija nacionalizma,
koja baštini netrpeljivost prema drugim narodima, jeste šovinizam, od kojeg se
nacionalizam, kako navode, nedvosmisleno razlikuje u svojim kvalitativnim
karakteristikama.

Ovakvo, široko rasprostranjeno tumačenje nacionalizma se temelji na

identiteskoj logici, koja svoje korene ima u učenjima starih Grka, a naročito,
Aristotela. Ovakva logika ima linearan tok, jer smo mi, ono (što mislimo) da
jesmo, i po tome se razlikujemo od onoga što nismo. Za razliku od nje, na
Dalekom istoku se pod uticajem taoizma, razvila paradoksalna logika, koja ima
skokovit tok argumentacije, i po kojoj, jesmo, čak i ono šta verujemo da nismo,
i obratno.

Elem, problem sa određenjem nacionalizma preko identitetske logike je u tome

što ona počiva na pretpostavci o postojanju drugog identiteta, u odnosu na koji
mi formiramo vlastito viđenje svog identiteta. Zbog čega je to problematično?
Problematično je zbog toga što je nacionalizam kategorija u kojoj je, kako će se
pokazati, ogromna uloga emotivnog inputa, pa se postavlja pitanje da li je
moguće u potpunosti isključiti negativne emocije prema onome što nismo, jer,
čemu potreba za diferenciranjem, ukoliko smo saglasni sa svim
karakteristikama tog drugog identiteta? Na temelju te primedbe, niče sumnja
da su u svom rudimentarnom obliku, nacionalizam i šovinizam sličniji nego što
su pobornici nacionalizma spremni da prihvate.

Među teoretičarima nacionalizma je uvažavana definicija koju nudi Ernest

Gelner (a koju prihvata i Hobsbaum), po kome nacionalizam “predstavlja
prvenstveno jedan politički princip koji podrazumeva da političko i nacionalno
jedinstvo treba da bude kongruentno (podudarno)”. Gelner nacionalizam
predstavlja kao sentiment, koji se može najbolje definisati putem ovog
principa. Nacionalistički sentiment može biti narušen ukoliko politička granica
države ne obuhvata sve članove nacije, ili ukoliko nacija i nema državu, a
naročito, ukoliko je vladajući sloj u državi druge nacionalnosti. Elaborirajući
ovaj princip, Gelner navodi da nacionalistički sentiment nije benigna pojava,
kako se može činiti, već da vrlo često postoji tendencija jedne nacije da
favorizuje svoje interese nauštrb drugih nacija, što po pravilu, izaziva tenziju.
Sa druge strane, postoji realna mogućnost da nacionalistička žarišta u
značajnoj meri nadmaše broj država, koje realno i efektno mogu da
funkcionišu. Vratićemo se ovoj temi kasnije u toku rada. Suštinski, Gelner
nacionalizam vidi kao načelo, koje zahteva da etničke i političke granice budu
komplementarne, odnosno, da ne presecaju jedna drugu. Političke granice su
granice države, koju Gelner određuje definicijom Maksa Vebera (kao institucije
koja ima monopol fizičkog nasilja), a koju možemo posmatrati i kao političku
zajednicu koja svoju suverenu vlast sprovodi na granicama omeđenoj teritoriji
i ljudima koji tu žive.

Smatram da je osvrt na Gelnerovu definiciju nacionalizma dovoljan, jer u njoj,

pomenuti teoretičar sublimira etnički i politički momenat, kao krucijalne
determinante u nacionalizmu. Sada je važno raščivijati pojam nacije, koji je, u
teorijskom smislu, još složeniji i kontroverzniji od pojma nacionalizma.

Definisanje nacije nosi sa sobom nekoliko problema. Prvi problem je često (i

pogrešno) poistovećivanje nacije i države, s jedne strane, a sa druge, tumačenje
nacionalnosti kao kategorije koja vodi poreklo “otkad je sveta i veka”, odnosno,
kao fenomena koji u istorijski diskurs ima zacementirano mesto. Odnos države
i nacije će podrobnije biti razmatran nešto kasnije, dok je na ovom mestu
važno uočiti finese u kontekstualizaciji nacije.

Kada da prikaže složenost pojmovnog određenja nacije, Hobsbaum polazi od

važnosti „činjenica“ i percepcije. Zbog toga, on navodi objektivne i subjektivne
definicije nacije.

Objektivne definicije pokušavaju da nacijom proglase one grupe koje

zadovoljavaju neke zajedničke kriterijume – jezik, etnicitet, istoriju, kulturno
nasleđe ili nešto treće, uzeto pojedinačno ili u kombinaciji. Problem ovih
definicija jeste u tome što one obuhvataju samo one grupe koje zaista imaju te
karakteristike, mada je i kod tih grupa to diskutabilno. Naročito problematično
izvorište nacionalnosti koje možemo uočiti u ovakvim definicijama, jeste
etnicitet, jer je vrlo nezahvalno svrstavati nekog u određeni nacionalni okvir,
samo na osnovu pretpostavke da su svi njegovi preci bili “čistokrvni”. Tipičan
primer objektivne definicije nacija jeste vrlo uticajna definicija Josifa Staljina,
koji je nacije odredio kao istorijski formiranu, stabilnu zajednicu ljudi, poniklu
na bazi zajednice jezika, teritorije, ekonomskog života i psihičke konstitucije,
koja se ispoljava u zajednici kulture.

Subjektivne definicije, bilo na nivou grupa ili individualaca, podrazumevaju da

određenje nacionalnosti počiva na izboru pojedinca ili grupe da pripadaju
određenom narodu, odnosno da se sa njim identifikuju i da sebe tretiraju i za
sebe govore da su pripadnici tog naroda. Pokušaji plasiranja ideje o tome da na
bazi subjektivne volje počiva nečija nacionalnost, prisutni su, prema
Hobsbaumu, od šezdesetih godina naovamo. On navodi da ni ova definicija ne
zadovoljava, iako, kao i prethodna, ume da zavede ljude.  

 Gelner naciju određuje uz pomoć dve definicije, kako bi prikazao varijabilnost

nacionalnosti, jer za njega „dva čoveka su iste nacionalnosti ako i samo ako
imaju zajedničku kulturu, pri čemu kultura znači sistem ideja, znakova,
asocijacija i komuniciranja“, s jedne, a sa druge strane, važno je i međusobno
priznavanje ljudi da su deo jednog istog nacionalnog bića – onoga trenutka
kada se artefakti ubeđenja, pretoče u priznavanje uzajamnih prava i obaveza.
Dakle, za Gelnera, važno je kulturalno i voluntarističko dimenzionisanje nacije,
što je i šire elaborirao kroz analizu kulturnog ambijenta zajednica na različitim
stupnjevima razvoja.

Ideja ovog dela rasprave je bila da se čitaocu daju najsažetije moguće smernice
u određenju pojma nacije i nacionalizma, što je postignuto kroz razlaganje
uobičajenih određenja, kojima pribegava najveći broj ljudi, s jedne, i teorijskih
pogleda na ove složene političke fenomene, sa druge strane.

Nacionalizam, dakle, predstavlja političko načelo koje zahteva da granice u

kojima žive pripadnici određenog naroda, budu i granice države, kao krovne
društvene institucije. U funkcionalnom smislu, nacionalizam ima trojaki značaj
– objašnjava zajedničko poreklo grupe, određuje ideale kojima treba težiti
(nacionalne ciljeve), i daje osećaj identiteta društvenoj grupi. Težeći da sve
pobrojano ostvari, nacionalizam se ispomaže simbolima, mitovima, legendama
i drugim sličnim aparatom, koji treba da doprinese homogenizaciji društvenog
entiteta. Formiranje kolektivnog identiteta je primarna posledica delovanja
nacionalizma, i upravo je kolektivni identitet, česta inspiracija za partikularne
identitete da svoj život predaju za više dobro. U tome leži objašnjenje zbog čega
nacionalizam, intenzivnije od bilo koje druge ideologije, ima sposobnost da
izvrši mobilizaciju stanovništva zarad sopstvenih ciljeva.

Nacije, koje, kako će se videti, nastaju kao logična posledica delovanja

nacionalizma, možemo objasniti u najkraćem, kao vrstu društvenih zajednica,
koje imaju političku svest o sebi – o svom poreklu, jeziku, kulturi, istoriji,
običajima, ukratko, o svom identitetu. Čvrstina nacionalnog uverenja ne zavisi
od realne čvrstine pobrojanih indikatora nacionalnosti, već od verovanja u
njihovu čvrstinu. O tome će još biti reči.

Fenomenologija nacije i nacionalizma, je više nego bilo koji drugi deo

političkog spektra, podložna emotivnom reagovanju, percepciji, i vrlo često,
krivotvorenju i relativizaciji. Istorija dvadesetog i dvadeset i prvog veka je puna
takvih primera.  

Navedena, gotovo enciklopedijska određenja ovih maglovitih političkih

pojmova, je bila neophodna, kako bi se znalo na šta se misli, kada se govori o
ovim fenomenima. Kako bi se stekla kompletnija slika o važnosti elaboracije
ove, izuzetno složene oblasti, neophodno je upoznati se sa istorijskim
diskursom, koji je omogućio stvaranje ideja koje u svom rudimentarnom
obliku, nisu bile nacionalističke, ali su bile značajan katalizator promena u
političkoj teoriji i praksi, što je neminovno dovelo do konstituisanja
nacionalizma u savremenom smislu.

To će biti naredna etapa na ovom putovanju.

Istraživači nacionalizma su, manje-više, saglasni, da se ova ideja (koja je u

međuvremenu prerasla u ideologiju), svoje uporište ima u teorijskom radu
intelektualaca, koji je vremenom, postao nešto o čemu su razmišljali, i šta su
na kraju i prihvatili oni koji se nalaze bliže dnu hijerarhijske lestvice.

Nacionalizam dolazi pre nacija, jer on predstavlja intelektualnu i emocionalnu

prethodnicu za formiranje nacionalne svesti. Ideje su razrađivali teoretičari i
filozofi, dok su narodne mase na njih reagovale na određeni način.

Hobsbaum navodi se upravo nacionalna svest nejednako razvijala između

različitih društvenih grupa i regiona, te da su istu, najsporije i najkasnije
primile „narodne mase“ – radnici, seljaci, sluge, iako će iste ove kategorije na
nju najemotivnije reagovati.

Nacionalizam je, istorijski gledano, noviji fenomen, koji je nastao u

osamnaestom veku, i koji je svoje konstituisanje kao “vrhovna politička
vrednost”, doživeo u devetnaestom veku, nakon Francuske buržoaske
revolucije, kao istorijskog događaja od najvećeg značaja za lansiranje
nacionalističkih ideja u politički etar Evrope. Ustanci u Irskoj, Otomanskom
carstvu, kao i u drugim delovima sveta, to, između ostalog, potvrđuju.
Uostalom, neki veruju da je baš u doba Revolucije, prvi put upotrebljen termin
“nacionalizam”, i to od strane antijakobističkog sveštenika Ogista Barijele.

Stvaranje nacionalne skupštine u doba revolucije, te identifikacija nacije kao

nosioca suvereniteta, bila je moguća, između ostalog i zbog administrativno-
birokratskih stvari koje su bila posledica prethodne apsolutne monarhije, koja
je uspostavila uređene granice, uvela jedinstveni jezik i samim tim umanjila
raznorodnost i lokalizam feudalne vlasti. Slom feudalizma i lokalizma bio je
nužan za rađanje nacionalističkih ideja, te se zbog toga ponekad apsolutizam
smatra kolevkom nacionalizma.

Hobsbaum je savremenost pojma “nacionalizam”, dokazao temeljnim

istraživanjem rečnika različitih jezika, došavši do zaključka da do kasnog
devetnaestog veka, rečnici Španije, Holandije, Velike Britanije i mnogih drugih
zemalja, uopšte nisu prepoznavalili pojam nacionalizma na način na koji ga
danas tumačimo.

Kako bilo, izvesno je da je nacionalistička teorija u izvesnom obliku, postojala u

devetnaestom veku, i da je inspirisala ljude da svoje postupanje usklade sa
njenim smernicama.

Nacionalističke ideje su svoje finalno dimenzionisanje doživele nakon što su

napustile biblioteke i radne stolove filozofa i političkih teoretičara, i počele da
traže svoj put među širim narodnim masama, menjajući njihovo
kvintesencijalno viđenje sebe, svoje zajednice i sveta u kome žive. Na tom putu,
nacionalizam je naišao na još jednog, starijeg činioca politike, koji je, isprva,
bio sumnjičav prema dometima svog mlađeg brata.

Državi je pripalo pravo da, na konstruktivan ili dekonstruktivan način, zapečati

sudbinu nacionalizma.

Epilog tog sudara će svoje lice pokazati u narednoj fazi ovog putovanja.

Nastaviće se…

 Aleksandar Stojanović

Nacionalizam i država

Kako je rečeno, druga polovina osamnaestog veka je prošla u bujanju proto-

nacionalističkih ideja, što je potpuno novu dimenziju dobilo tokom i nakon
Francuske revolucije, koja je počela 1789. godine. „Veliki preobražaj“, koji je
počeo sa Rusoom, a završio se sa Hegelom, pokazao je zaokret u odnosu prema
lokalnoj zajednici. Međutim, afirmativni odnos prema zajednici, u tom
trenutku, nije značio i afirmativni odnos prema državi.

Države su na početku, na širenje nacionalističkih ideja, gledale sa velikom

dozom podozrenja. Nisu bile sigurne u put kojim će, nacionalizmom zadojene
mase, krenuti, a dešavanja iz nedavno završene Francuske revolucije su im na
kardinalno jasan način ukazivala šta je nekontrolisani narod u stanju da učini.
Zbog toga, političke elite su među pobornike ovog novog talasa slale svoje
snage – obaveštajce, da o njihovim namerama prikupe podatke, policiju, da
hapsi radikalne vođe, i sudije, da izgrednike valjano sankcionišu. Međutim,
vremenom je došlo do zaokreta. Shvatajući veliki manipulativni potencijal
nacionalističkih ideja, države su počele da prisvajaju neke elemente,
inkorporirajući sebe u celu priču o ljubavi prema zajednici, narodu i kulturi.
To, svojevrsno, „skretanje vode na svoju vodenicu“, državala je sprovela,
služeći se različitim mehanizmima.

Želeći da stekne postojanu kontrolu nad građanima, država je išla dvema

stazama. S jedne strane, ona je koristila svoj monopol fizičke sile, usmeravajući
ga protiv nepokornih (u ovom periodu dolazi do intenzivnog formiranja
policijskih organizacija, kao i obaveštajnih i bezbednosnih službi). Sa druge
strane, država je htela da od svojih građana stekne i pristanak na svoje vođstvo,
a da to ne bude gruba prinuda. Pristanak širih narodnih masa je obezbeđen
državnim obrazovanjem, socijalnim davanjima, i drugim uslugama, kojima je
pokazana državna briga za stanovništvo. U propagandnom smislu, država
aktivno organizuje skupove i javne smotre.

Upravo je to trenutak kada počinje simbioza države i nacionalizma. Aktivna

uloga države u planiranju, organizovanju i sprovođenju, dotad, nekontrolisanih
i stihijskih skupova, na kojima su se intonirale himne i vijorile zastave, znači i
svojevrsnu instrumentalizaciju nacionalizma od strane države. Sprovode se
marševi, drže se govori, pevaju patriotske pesme, kojima se veliča snaga i duh
naroda, ali i države, sve to, dobrano zaliveno vinom i praćeno muzikom.
Počinje se sa praksom obeležavanja datuma važnih za „nacionalnu istoriju“
(dan državnosti, nezavisnosti, oslobođenja, pobede, zločina), sve u cilju
nacionalne homogenizacije, uz promovisanje države kao „pastira stada“. Niko
u organizovanju ovakvih masovnih okupljanja, nije bio uspešniji od
komunističkih, a naročito, fašističkih režima.

Osim u organizovanju smotri, intoniranju himni i proslave slavnih dana,

država je aktivno nastupala i u drugim oblastima. Posvetila se preuzimanju
kontrole i nad drugim granama svakodnevnog ljudskog života – vrlo brzo je
širom Evrope bilo moguće određeni način odevanja, kulinarske specijalitete, ili
muziku, bilo moguće prepoznati kao francusku, englesku, rusku ili drugu,
umesto kao đakoniju ili ariju tog i tog majstora kulinarstva ili muzičkih
instrumenata.

Sport je, takođe, bio sfera interesovanja države. On je od zabave za široke

narodne mase, u kojoj su učestvovali rimski gladijatori ili trkači dvokolica, koji
su nastupali pod svojim imenom i koji su bili odgovorni bogu sreće i svojoj
ćudi, postao bojište na kojem se, svakodnevno, vode bitke predstavnika
različitih nacija, bojeći na taj način ovu pojavu nijansama koje su
prepoznatljive i danas.

Koristeći nuspojave industrijske revolucije, koja je označila nicanje fabrika,

razvoj železnice i brodogradnje, praćena masovnim migracijama radnika,
daleko od svojih rodnih mesta, država je kombinacijom „tvrdih i mekih“
metoda, stekla kontrolu i nad njima. Obrazovni sistem, poslovi, socijalno
osiguranje, a kad treba, policija, sudovi i zatvorske ustanove, sprovodili su
preventivne i represivne mere prema svima onima koji su (ili bi) postupali na
način inkompatibilan sa državnim interesima. To je dobilo potpuno drugu
dimenziju u nacističkoj Nemačkoj, čemu svedoči Gebelsova izjava „da su ljudi,
od državne kontrole, slobodni jedino u snovima“.

Kombinacija svih navedenih atributa, podgrejana jakom nacionalističkom

propagandom i nužnim emotivnim nabojem, lansirala je države i svet u
sumornu budućnost sukoba i zločina. Nigde se podložnost ljudskog intelekta
„velelepnim“ idejama o nacionalnoj superiornosti, nije strašnije
materijalizovala, nego na primeru fašističkih režima Nemačke, Italije i Japana.

Brak države i nacionalizma je bio generator nastanka takvog stanja. Dok je

sudar partikularnih nacionalističkih ideja u osamnaestom veku rezultovao
žustrim filozofskim raspravama u svećama osvetljenim bibliotekama, u
dvadesetom veku, isti takav sukob divergentnih (a u svojoj supstanci,
istovetnih) ideja, je doveo do dva svetska rata i najvećih oružanih stradanja u
istoriji. Savez državne sile i prijemčivih misli o superiornom identitetu, izrodio
je neka od najvećih zala znanih čoveku.

I dok je Marks o državi govorio kao o izvršnom komitetu vladajuće klase, a

Volter o nacionalizmu pisao da je poslednje pribežište budala, i jedno i drugo
su, uprkos oštrim kritikama društvenih mislilaca, nadživeli oponente i svoj put
su nastavili do današnjih dana.

Postavlja se pitanje, kakva je budućnost nacionalizma u savremenom,

globalizovanom svetu? Da li je potencijal za zlo, sahranjen u ruševinama svih
ratova devetnaestog i dvadesetog veka? Ili su, možda, na delu retrogradni
trendovi koji nas vraćaju u dane koje smo hteli da iz ličnog i kolektivnog
sećanja, izbrišemo?

Odgovor na to i neka druga pitanja će biti dat u narednoj fazi ove istorijske
epopeje.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Nacionalizam u hladnoratovskom periodu

Put koji smo do sada prešli, logički i sadržinski je koherentan. Najpre, bilo je reči o
fenomenologiji nacije i nacionalizma u ontološkom smislu – pružen je uvid u neka
razmišljanja o ovim političkim pojavama. Njihovo određenje je ostvareno prikazom teorijskih
postavki Ernesta Gelnera, Erika Hobsbauma i Benedikta Andersona, ali i „zdravorazumskim“
tumačenjem ovih pojava, koje je prisutno u govoru i razmišljanjima širih društvenih grupa.
Ukazano je na mogućnost učešća subjektivnih i objektivnih parametara u određivanju
pripadnosti određenoj naciji. Kako je prihvaćena Gelnerova definicija nacionalizma, po kome
„nacionalizam predstavlja princip po kome politička i etnička granica treba da budu
kongruentne“, ona je predstavljala polaznu osnovu za teorijsko razlučivanje pojma
nacionalizma sa pojmom šovinizma. U tom nastojanju, objašnjavajući prirodu identitetske
logike, na kojoj počivaju sve nacionalističke ideje, došlo se do zaključka da u rudimentarnim
aspektima, postoji ogromna podudarnost nacionalizma i nacional-šovinizma.
Prvi deo rada je poslužio kao svojevrsno „čišćenje terena“ – definisani su pojmovi nacije i
nacionalizma, objašnjene su njihove osnovne karakteristike i funkcije, te su time stvoreni
uslovi za dalje poniranje u ovu zanimljivu problematiku. To je učinjeno u drugom delu eseja,
kada je pisano o istoriji nacionalističkih ideja i putu koji su te ideje prešle tokom osamnaestog
i devetnaestog veka. Istaknuta je teza da nacionalizam formira nacije, a ne obrnuto. To je
detaljno elaborirano kroz prikaz značaja intelektualnog pokreta, koji je počeo sa Rusoom, a
završio se sa Hegelom. Posmatrano je i istorijski kontekstualizovano rađanje ideja o ljubavi
prema zajednici i intrinsičnim vrednostima matične društvene grupe. Ukazano je da je na tom
putu, ogroman uticaj imalo prosvetiteljstvo, kao kulturni, književni i širi društveni pokret, u
kome je centralno mesto zauzimala racionalnost ljudskih bića, po čemu su ona, jednaka.

Nakon što je, ukratko, prikazana nit koja je u supstancijalnom smislu povezivala stavove
Rusoa, Baltazara, Herdera, Šilera i Fihtea, istaknuta je potreba kontektualizacije društvene
teorije tog vremena, sa političkom praksom koja je dominirala u tim danima, a u kojima je
najmarkantniji faktor bio jedan drugi Levijatan politike – država.

Upravo je treći deo eseja doneo priču o odnosu nacionalističkih ideja, a kasnije, nacionalizma,
i države. Ta staza je počela formalno-pravnim određenjem karakteristika i funkcija države.
Dalje, istaknut je Vestfalski mir iz 1648. godine, kao vrlo važan datum u razvoju savremenih
suverenih država, a nakon preglednog upoznavanja sa onim šta država predstavlja u
formalnom smislu, pisano je međuuticaju filozofskih, istorijskih, organizacionih, ekonomskih
i tehnoloških pretpostavki na formiranje države kakvu znamo danas.

Kada je, u mikromeri, objašnjen put kojim je strukturalna strana države išla tokom istorije,
naglašena je tačka sudara države kao krovne društvene organizacije i nacionalizma, koji je u
devetnaestom veku figurirao kao dominantan ideološki obrazac. Taj odnos je, najpre, bio u
formi kolizije, a posle izvesnog vremena, amortizacije. Država je počela da prihvata vrednosti
nacionalizma i da se njima koristi. Ta instrumentalizacija, njen tok i domet, je prikazana kao
kombinatorika mekih i tvrdih metoda, putem kojih je od naroda postignut pristanak, a ne
samo gruba prinuda. Rečeno je, na kraju trećeg dela, da je brak nacionalizma i države izrodio
neka od najvećih zala znanih čoveku. Takođe, postavljeno je pitanje o budućnosti
nacionalizma u savremenom svetu, kojim dominira globalizacija. Vispreni čitalac je, takođe,
mogao da primetu da je u rečima kojima se služio pisac, postojojala određena zlogukost i
pesimizam koji nije bilo naročito teško otkriti. Kako drugačije tretirati konstataciju da, u
savremenom svetu, postoje određeni retrogradni trendovi, koja nas, postupno, vraćaju na dane
koje, kao pojedinci i civilizacija, želimo da zaboravimo. O čemu je zapravo reč?

Savremeni svet

Razumeti pravac kojim ide nacionalizam u savremenom svetu, pretpostavlja njegovo bazično
razumevanje kao takvog. Naravno, društvena stvarnost je nepresušna inspiracija za tumačenja
različitog zahvata, a tome su naročito podložna svetska dešavanja i događaji od istorijske
važnosti. Stvarnost je dinamička kategorija, i postoji čitav spektar analitičkih nivoa njenog
razmatranja. Za potrebe ovog preglednog rada, koji nije pisan u svrhu njegove naučne i
akademske validacije, smatram da je najsvrisishodnije analizirati neke determinante koje
pisac smatra važnim, na osnovu njegovog sopstvenog percipiranja aktuelnih ideoloških,
ekonomskih i geopolitičkih trendova u savremenom svetu, bez namere da se pristupi
taksativnom nabrajanju svih društvenih varijabli koje donose kreiranju savremenog sveta.
Dakle, biće spomenuti samo neki indikatori. Pre toga, potrebno je vremenski ograničiti
posmatrani period koji je opravdano okarakterisati kao „savremeni svet“. Pod njime
podrazumevam razdoblje od kraja Drugog svetskog rata do danas.

Kako je u radu već istaknuto, izbijanju svetskih ratova je u velikoj meri kumovao pozadinski
proces simbioze države i nacionalizma, koji se, različitim intenzitetom i geografskom
distribucijom, odvijao tokom devetnaestog veka. Uporedo sa povezivanjem nacionalizma i
države, u „naučnim“ krugovima su sve čvršće utemeljenje dobijale rasističke i socijal-
darvinističke teorije o jakim i slabim narodima, čime je odstranjivanju nejakih, data „naučna“
legitimnost. Uostalom, rasna pripadnost je postao još jedan indikator nacionalnosti, koji su
rado koristili britanski kolonizatori, a naročito, fašistički režimi. Vrhunac ludila je ostvaren
usponom Adolfa Hitlera i Benita Musolinija u Nemačkoj i Italiji i njihova uloga u istorijskom
stradanju 1939-1945.

„Firer“ i „Duče“ su svoja uverenja dovela do nivoa verskog principa, a njihov nacionalizam se
vrlo lako prelio u fašističku odoru netrpeljivosti, progona, mučenja i ubijanja drugih naroda
zbog svoje, inferiorne nacionalne pripadnosti. Ta je neslavna epizoda, čitaocima poznata.

Poznato je i to da su političke vođe Amerike, Britanije i Sovjetskog Saveza, Ruzvelt, Čerčil i

Staljin, zakopavajući sekire međusobne netrpeljivosti i ideološke nepodudarnosti, usmeravale
tok rata i oblikovanja posleratnog sveta. A taj posleratni svet je, posle „spuštanja Gvozdene
zavese“, imao bipolarnu planetarnu konstrukciju. Tinjajući animozitet i borba za moći Istoka,
na čelu sa Sovjetskim Savezom i Varšavskim ugovorom, i Zapada, sa SAD-om i NATO-om,
determinisao je sva dešavanja u svetu tokom više od četrdeset godina.

Negativan naboj je eskalirao u više posredničkih ratova, na geopolitički vrlo važnim

prostorima rubnog pojasa Azije – u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu. Svet je, prema nekim
scenarijima, bio na ivici apokalipse tokom Kubanske raketne krize 1962. godine, zbog
mogućnosti da tada aktuelna trka u naoružanju, doživi praktičnu validaciju.

Razvijanje sve sofisticiranijeg i desktruktivnijeg oružja, permanentna borba za kontrolu

strateški važnih pravaca i tački (ili pojaseva) koji u geopolitičkoj teoriji figuriraju kao ključna
mesta, animozitet na osnovu kulturnih vrednosti i tobožnje intelektualne superiornosti jedne
strane u odnosu na drugu, sve su to atributi koje je posedovao svet bipolarizma. Navedeni
momenti su, u većoj ili manjoj meri, diktirani i različitim odnosima prema ekonomiji na
Istoku i Zapadu. Kapitalistički i komunistički ekonomski sistemi su uticali na sve druge
aspekte života, na perfidan, ali sveprožimajući način – od strukture državne uprave, vojske,
obrazovanja, do položaja crkve i svakodnevnog života pojedinca i njegovog poimanja dobrog
i lošeg, pri čemu je dobro, samo ono što pripada vlastitom kulturnom i ideološkom korpusu, a
loše, logično, sve ono što pripada ili gravitira drugoj strani.

Sa stanovišta ovog rada, u genealogiji hladnoratovskog sveta, važna su dva detalja, koji su
doprineli da nacionalizam funkcioniše na način na koji je to primetno danas. Najpre, tu je
Pinočeova revolucija u Čileu 1973. godine, direktno podržana od strane Amerike, kako bi se,
s jedne strane, sklonio pro-komunistički režim Salvadora Aljendea, a sa druge strane, kako bi
se eksperimentalno sprovela primena neoliberalno-kapitalističkih načela u tržišnim tokovima i
njihovoj (dez)organizaciji. Nakon dešavanja u ovoj južnoameričkoj zemlji, trasiranje i
praktično verifikovanje neoliberalnih ideja Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana,
nastavljeno je i u moćnim državama zapada, u Americi, pod Ronaldom Reganom, i Britaniji,
u vreme „Čelične lejdi“, Margaret Tačer. Nakon sloma Sovjetskog Saveza i definitivnog kraja
planetarnoj podeljenosti na dva bloga, neoliberalni koncept je zaživeo i proširio se u najvećem
broju zemalja sveta.

Postavlja se pitanje, zbog čega je to, sa aspekta stanja i perspektiva nacionalizma u 21. veku,
važan detalj? Odgovor na to pitanje leži u inherentnoj prirodi neoliberalne doktrine, čiju
središnju tezu je, na vrlo brutalan način, istakla nekadašnja britanska premijerka Margaret
Tačer. „Ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice“ – glasila je čuvena izjava
„Čelične lejdi“, kojom je pokušala da legitimizuje svoje aktivnosti usmerene protiv radničkih
sindikata i radničke klase, a u cilju čvršćeg pozicioniranja krupnog kapitala. Sličan ton se i
danas može detektovati u sredstvima masovnog informisanja širom sveta, a ideja o ljudskom
društvu kao prostom skupu atomističkih individua je počela da prima korene i u bivšim
socijalističkim republikama, a kamoli u zemljama Zapada, u kojima ljudi ni ne znaju za drugi
put. Neoliberalizam je pokušao da ubedi svet da je sloboda vrhovna vrednost, i da je po toj
osnovi, postojeće društveno i ekonomsko uređenje vrhovno dobro, pošto, navodno, živimo u
slobodnom svetu. Slobodan svet pojedinaca, kojima društvo predstavlja najobičniju stegu i
barijeru za beskonačni napredak, napredak koji se meri uspehom na tržištu, odnosno, novcem.

U tome leži sva tragedija našeg doba. Odsustvo solidarnosti među ljudima, otuđenost,
nedostatak empatije, pa čak i otvorena mržnja prema „gubitnicima tržišne utakmice“ – sve su
to jasne faze u društvenom propadanju savremene civilizacije, i njih je relativno lako spoznati.
Pa ipak, koliko god su neoliberali insistirali na tome da su klase, a samim tim i klasna svest,
najobičnija glupost koju sa olakšanjem treba odbaciti, ipak im je bilo potrebno sredstvo kojim
će ljude mobilisati u ostvarenju vlastitih interesa.

Na tom mestu, počinje kohabitacija neoliberalnih i nacionalističkih ideja, koja naročito uzima
maha nakon pada Berlinskog zida, a nastaviće da to čini i dalje. S jedne strane, neoliberali,
koji, suštinski, predstavljaju gurue rekonstituisanja moći krupnog kapitala i oligarhije, zgrću
sve veća novčana sredstva, a sa druge strane, posredstvom nacionalizma, pokušavaju da
pacifikuju potlačene, skrajnute i obezvređene narodne mase, šireći među njima mržnju prema
svemu što ima prizvuk tekovina političke levice, ne daj bože, komunizma. Tome smo svedoci
u ovim vremenima.

Kako drugačije objasniti nepobitnu činjenicu da su socijalne nejednakosti, kako na

globalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou, sve veće, i što se ljudi, umesto protiv
vladajuće finansijsko-političke garniture, bune protiv drugih nacija, do jučerašnjih komšija, a
današnjih smrtnih neprijatelja? Ponižena duha, uništenog čojstva, obezvređenog rada i sa
sumornom perspektivom kulučenja za tuđ račun, ljudi duboko u sebi osećaju da sa ovim
svetom nešto nije kako treba. Problem retko traže u sebi, još ređe u tržišnim principima
neoliberalnog kapitalizma, ali zato, vrlo lako krivce vide u drugim narodima i njihovoj
kulturnoj, verskoj i svakoj drugoj različitosti. Zbog takvog odvijanja stvari, imamo da
zahvalimo partnerstvu neoliberalizma i nacionalizma, koje je počelo spontano, ali koje će se
nastaviti sa vrlo jasnom namerom i sa jasnim interesom.

Drugi bitan momenat koji je u velikoj meri doprineo jačanju nacionalizma još u vreme
Hladnog rata, nesumnjivo jeste postavljanje Karola Jozefa Vojtile za poglavara Rimokatoličke
crkve, 1978. godine. Papa Jovan Pavle Drugi, kako mu je svešteno ime, je igrao vrlo bitnu
ulogu u evociranju nacionalističkih osećaja u istočnoj Evropi, a naročito, u Poljskoj (pošto je
rodom Poljak). Svojim autoritetom i govorima u kojima nije bilo lepih reči za relikte
Gvozdene zavese, ljude je terao na razmišljanje o suštini hrišćanstva, igrajući sličnu ulogu u
jačanju nacionalizma, kao što je to, par vekova ranije, činio Fihte u svojim vatrenim
predstavama.

Značaj lika i dela pape u ovom kontekstu je veliki, iz prostog razloga što, kako je već u toku
rada istaknuto, u mnogim delovima sveta (i u Srbiji), determinanta nacionalnosti predstavlja i
versko opredeljenje. Koliko god to onome ko se ozbiljno bavi istraživanjem ovih fenomena
deluje besmisleno, objektivna stvarnost je takva da vera i nacionalizam idu ruku pod ruku u
mnogim krajevima sveta, i to su mnogi vlastodršci, domaći ili strani, znali ili znaju da
iskoriste za svoje ciljeve. Primer pape Jovana Pavla Drugog je najbolji dokaz u prilog tome. O
ratnim dešavanjima na tlu bivše Jugoslavije i o uticaju hrišćanskih i muslimanskih verskih
poglavara na dodatno raspirivanje mržnje i netrpeljivosti prema „onim drugim“, ne treba puno
trošiti reči. I dan – danas, trideset godina nakon rata, može se čuti zloslutno klasifikovanje
ljudi na osnovu njihovog verskog opredeljenja, koje je „nedvosmisleni pokazatelj“ njihove
nacionalne pripadnosti. Mislim da će svaki čitalac, koji je na ovo istorijsko putovanje pošao
otvorenog uma i čistog srca, odmah razumeti o kakvoj se opasnoj besmislici radi.

Svakako, ne treba steći utisak da su ljudi širom socijalističkog lagera, bili prosto
izmanipulisani, te da su neoliberalni promoteri jednostavno uspeli da kontrolišu njihovu
percepciju. Činjenica je da su socijalistički sistemi imali dosta manjkavosti, koji su bili, pre
svega, ekonomske prirode, te da je bilo samo pitanje trenutka kada će akumulirano
nezadovoljstvo eskalirati. Ako se tome doda vrlo problematično istorijsko zaleđe naroda koji
su živeli u tvorevinama gde su „granice tu da spajaju, a ne da razdvajaju“ (kao što je bio
slučaj u Jugoslaviji), a koje je (zaleđe) i samo bilo posledica procesa o kojima je bilo reči u
prethodnom delu eseja, onda se dobija jedna vrlo nestabilna materija sa eksplozivnim
potencijalom.

Kako bilo, istorijska pozicija nacionalizma se nije utopila u hladnoratovsko nadmetanje

velikih sila, iako je, u nekim delovima sveta, ona, makar formalno, bila suspendovana na
period od par decenija.

Upravo je dekomponovanje Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, kao i drugih

socijalističkih zemalja, koje se odigralo krajem osamdesetih i početkom devedesetih,
odškrinulo vrata svetu unipolarizma i „Novog svetskog poretka“. Sjedinjene Američke
Države su izašle kao pobednik u borbi „atlantske anakonde i evroazijskog medveda“, i vrlo
brzo su počele da oblikuju svet po svojim merilima. Samu ideju „Novog svetskog poretka“ je,
uostalom, vrlo brzo nakon Gorbačove predaje, počeo da promoviše ondašnji američki
predsednik Džorž Buš Stariji. Počelo je američko doba i pojava i procesa koji su svojevrsni
derivati takve distribucije moći u planetarnom geopolitičkom poretku.

Jedan od takvih procesa je i globalizacija – planetarna povezanost i međuzavisnost

naddržavnih, državnih, privrednih i drugih subjekata, po najrazličitijim osnovama. Ideja je, u
duhu neoliberalnog kapitalizma, bila i ostala, da granice nacionalnih država, u određenoj
meri, treba suspendovati, i da teritorije zemalja treba iskoristiti kao neomeđeno korito reke
kapitala: roba, usluga i ljudi. Definitivno, zakoračili smo u svet koji znamo i danas.

U isti taj svet, samopouzdanim korakom dvovekovnog političkog veterana, zakoračio je i

nacionalizam. Treba nešto više reći i o tome.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović
Vreme globalizacije
Separatizam

Kada je u vreme Versajskog mira, tadašnji američki predsednik Vudrou Vilson, inicirao ideju
o pravu naroda da odlučuje u čijim će granicama živeti, otvorena je separatistička Pandorina
kutija. Vrlo brzo, u godinama koje su razdvajale dva velika rata, kolonijalni svet je pao na
kolena, stvaranjem novih, suverenih država na teritorijama nekadašnjih carstava. Sličan,
premda slabiji, trend je nastavljen i nakon Drugog svetskog rata, formiranjem novih zemalja,
pre svega, u Africi. Kako je dvadeseti vek išao svojim tokom, separatističke težnje su u
mnogim delovima sveta postale nova stvarnost, i nešto na šta se mora računati.

Pravo naroda na samoopredeljenje, kao novije pravo, počelo je da odnosi prevagu u mnogim
krajevima, nauštrb starog, vestfalskog, o nepovredivosti granica i pravu država na suverenitet
i integritet. Dominantni motiv najvećeg broja separatističkih pokreta je stvaranje zasebne
suverene države, kao i zahtev za pripajanjem nekoj drugoj susednoj zemlji. U korenu tih
intencija je bio i ostao nacionalizam sa svojim raznovrsnim indikatorima – separatističke
organizacije su na temelju verske, jezičke, kulturne ili druge osobenosti, zahtevali zasebnu
državu u kojoj bi, gelnerovski, „političke i etničke granice bile kongruentne“.

Takvi zahtevi, različitim intenzitetom i učestalošću, pojavljuju se širom sveta – u Kanadi

(Kvebek), Velikoj Britaniji (Irska, Škotska), Francuskoj (Korzika), Španiji (Katalonija i
Andaluzija), Srbiji (Kosovo), kao i u Gruziji, Azerbejdžanu, Rusiji, Kini, Šri Lanci, Indiji i
mnogim drugim zemljama.

Često se dešava da separatistički zahtevi preuzmu odoru terorizma (ili borbe za oslobođenje,
zavisno od perspektive) – onoga trenutka kada se asimetrična borba sa zvaničnom vlašću, sa
zelenog stola, prenese na ulicu. Toga smo svi svesni u ovim danima, a trendovi su takvi, da će
budućnost takođe biti oivičena „krvavim granicama“.

Mimo eskalacije nacionalističkog sentimenta u formi neke vrste konkretnog teritorijalnog

zahteva, krvnu sliku nacionalizma unutar države i društva, treba posmatrati i u kontekstu
prisutnosti i legitimiteta radikalnih desničarskih organizacija. Ni po toj osnovi, stanje u
mnogim zemljama nije obećavajuće – stranke desnog centra su diljem zapadnog sveta vrlo
važan faktor u kreiranju državne politike i društvene klime, a ako se izvuče makar jedan
koristan zaključak iz ove serije eseja, onda on glasi da to može predstavljati problem po više
osnova.

Aktuelizacija mekih pretnji bezbednosti, poput migracija i epidemija, u kombinaciji sa jasno

uočljivim društvenim disproporcijama u pogledu raspodele društvenog bogatstva, podgrejani
nacionalističkom retorikom – sve to može, i već predstavlja pretnju bezbednosti ljudi, grupa,
pa i država. Masovne migracije koje su na delu poslednjih godina, kao i pandemija
koronavirusa, koja još uvek nije rekla svoju završnu reč, uporno promovisanu ideju o
„svetskoj solidarnosti“, stavljaju na ozbiljan test. Prvi rezultati nisu naročito ohrabrujući.

Ksenofobija i fašizam se vraćaju na velika vrata u svet dvadeset i prvog veka, a etnocentrizam
polako, ali sigurno, gura pod tepih izlizane floskule o mirnom suživotu svih zemalja sveta.
Arogancija najmoćnijih društvenih struktura na Istoku i Zapadu, beda „siromašnog Juga“, koji
počinje da se širi u obliku evidentne klasne polarizacije u svim zemljama sveta,
sveprožimajuća netolerancija, otuđenost, usamljenost i besmisao mnogih pojava današnjice –
sve te pojave različitog nivoa, mogu uticati i uticaće na svet sutrašnjice.

Zaključak

Na osnovu svega što je u ovoj raspravi rečeno, jednostavan i kratak zaključak, nije lako
doneti. Nacionalizam, sa nacijama, kao svojim proizvodom, deo je političke stvarnosti,
praktično, od dana Francuske revolucije, iako su koreni za njegovu afirmaciju, postavljeni i
pre toga, zahvaljujući spletu istorijskih okolnosti, koje su stimulativno delovale na društevene
mislioce i teoretičare, o kojima je već bilo reči. Na svom putu da postane ono što predstavlja
danas, nacionalizam se susreo sa državom, političkim entitetom koji je do devetnaestog veka,
već imao zacementiranu poziciju u društvenoj stvarnosti. Kohabitacija nacionalizma i države,
koja je usledila nakon inicijalnog perioda nepoverenja, kvalitativno je promenila obe strane,
stvarajući na taj način političku leguru koja je promenila tok istorije.

Kada govorimo o nacionalizmu u savremenom dobu, ovo pitanje treba posmatrati kroz
kontekst savremenih globalnih pomeranja u domenu privrede, bezbednosti, telekomunikacija,
ali i kulture – kontekst, čiji su temelji postavljeni još u vreme hladnoratovskog nadmetanja, ali
koji je zaživeo intenzivnije i sveobuhvatnije nakon pada Berlinskog zida.

Globalizacija je promenila svačije živote, u većoj ili manjoj meri, pa je tako uticala i na
razvojni put nacionalizma i na njegovu adaptaciju postojećim uslovima. Kao proces u čijoj
osnovi leže neoliberalne ideje tržišnog povezivanja i deregulacije, globalizacija, otkriva
ambivalentnu prirodu pozicije nacionalizma u savremenom svetu – s jedne strane, računajući
na veliki mobilizatorski potencijal nacionalističkih ideja, neoliberali od njih ne odustaju, te ih
uporno, ruku pod ruku, sa globalističkim, plasiraju svetskom javnom mnjenju, a sa druge
strane, anti-globalisti, koji vrlo lako postanu (ili ostanu) i tvrdi nacionalisti, nacionalizam vide
kao idejni obrazac na čijem temelju treba graditi tvrđavu protivljenja globalizmu. Iz te
paradoksalne pozicije koju nacionalizam zauzima danas, proizilazi i još veća konfuzija u
elaboraciji argumenata na koje se pozivaju nacionalisti u svojoj retorici, koja i inače nije bila
čvrsto utemeljena. To je ono na šta ukazuje teorija. Šta na to sve ima da kaže praksa?

Savremena društvena stvarnost je takva da u sebi inkorporira vrednosni sistem dominantnog

ideološkog obrasca, kombinovan sa inherentnim karakteristikama regionalnih, nacionalnih i
lokalnih zajednica – bilo oni kulturološke, verske ili neke druge prirode. Ono što se javlja kao
najmanji zajednički sadržilac svih tih zasebnih slučajeva, jeste, s jedne strane, komodifikacija
svakog aspekta života (sve ima svoju tržišnu vrednost), sve izraženiji socijalni jaz između
bogate manjine i siromašne većine, i sa druge strane, vrlo izražena deprivacija životnog smisla
za ogroman broj ljudi. Mnogima je postalo jasno da novac ne može da bude jedini cilj u
životu, makar ne u onoj meri koja je potrebna da čovekovu dušu, um i telo, holistički, ispuni
zadovoljstvom.

Upravo na tragu besmisla nemilosrdne trke za ostvarivanje profita, tokom koje zaboravljamo i
na same sebe, a kamoli na druge, rađa se famozna pojava društvene otuđenosti, kao tangenta
koja veže svaku tačku planetarne neoliberalne kružnice. Ima puno dokaza za ovu tvrdnju.

Na tragu akumuliranog nezadovoljstva zbog sveta koji je postavljen na nepravednim

principima, otuđeni, sluđeni i izgubljeni pojedinac, u našem dobu, traži utehu, smisao, ili put.
Put za kanalisanje nataloženog nezadovoljstva koje je, što endogene, što egzogene prirode, ali
koje nesavladivom žestinom prodire kroz sve društvene pore, a u budućnosti, to će činiti još
intenzivnije.

Na tom mestu se rađa šansa da prijemčive ideje nacionalizma nastave svoj rast i svoju
horizontalnu proliferaciju. Taj proces će se nastaviti i u budućnosti, sve do one tačke kada će
implodirati ili eksplodirati. Implodirati, jer postoji šansa da se uruši iznutra. Eksplodirati, na
način suviše strašan da bi se spominjao.

Savremena civilizacija je obeležena sve izraženijim podelama. Sve većem broju ljudi postaje
jasno da su međunarodni, regionalni, nacionalni, politički, ekonomski i bezbednosni sistemi,
truli, i da se principi po kojima funkcionišu, moraju menjati. Naravno, tu su i oni prvi,
povlašćeni i uticajni, kojima promena distribucije moći u vremenu i prostoru, nikako ne
odgovara. Na međi tih dveju volja, biće izgrađena budućnost. Psihologija nas uči da kad se
sudare dve jake volje, dolazi do varničenja.

Ko može kontrolisati i artikulisati nataloženi bes? Odgovor na to pitanje pruža više od dvesta
godina duga istorija jedne šokantne političke konstante. Nacionalizma.

Aleksandar Stojanović