UNIVERZITET U NIŠU

Mašinski fakultet

Predmet:
Tehnološko i poslovno predviđanje
Seminarski rad na temu:
Dobijanje CE znaka za određeni proizvod

Predmetni profesor: Student:

prof. dr Miodrag Manić Stešević Milena 998M

1
Sadržaj:
1.Uvod i osnovni pojmovi.............................................................................................3
2.Poslovni i proizvodni sistemi.....................................................................................4
2.1.Poslovni sistem..................................................................................................4
2.2.Proizvodni sistem...............................................................................................5
3.Proizvodnja i njen značaj...........................................................................................5
4.Tehnologija, definicija, razvoj i uticaj na društveni razvoj..........................................7
5.Životni ciklusi proizvoda i tehnologija......................................................................10
6.Planiranje i predviđanje...........................................................................................15
7.Ciljevi tehnološkog predviđanja...............................................................................18
8.Transfer tehnologije.................................................................................................19
9.Opis rada.................................................................................................................20
9.1.Novi pristup......................................................................................................20
9.2.Globalni pristup................................................................................................21
10.Osnovni principi funkcionisanja unutrašnjeg tržišta evropske unije (EU).............21
10.1.Zakonski akti EU............................................................................................22
10.2.Koncepti starog, novog i globalnog pristupa..................................................23
11.Harmonizovani standardi.......................................................................................25
11.1.Ocenjivanje usaglašenosti..............................................................................28
11.2.Tehnički dosije (tehnički fajl, tehnička dokumentacija)...................................33
11.3.Notifikovana tela i osiguranje kvaliteta...........................................................34
12.CE označavanje....................................................................................................36
12.1.Nadzor nad tržištem.......................................................................................38
12.2.Nacionalni organi vlasti..................................................................................43
13.Postupak stavljanja CE znaka na proizvod...........................................................44
14.Zaključak...............................................................................................................46
15.Literatura:..............................................................................................................47

2
 1.Uvod i osnovni pojmovi

U naučnoj teoriji XX veka sve češće se primenjuje pojam sistematskog

istraživanja kao posrednog naučnog metodološkog pristupa. Sistematski pristup u
osnovi akcenat daje analizi sveobuhvatnih integrativnih svojstava objekata. Krajem
40-tih i 50-tih godina ovoga veka ideja sistematskih pristupa i osnove za formiranje
opšte teorije sistema vezuje se za ime Ludviga Bertolantija. Prve njegove publikacije
iz opšte teorije sistema javljaju se sa pojavom radova Noberta Vinera iz oblasti
kibernetike. Tumačenje povratne sprege kao princip veze i regulacije koji je
zajednički za mašine, čoveka i žive organizme, tj. za tehnološke, biološke i društvene
sisteme, poslužio je kao osnova za naučno proučavanje u oblasti upravljanja.

Saznanjem da je sistem regulacije u principu istovetan kod svih sistema dovodi do

toga da se formira nova naučna oblast koju je Vener nazvao kibernetika ili regulacija i
komuniciranje u živom organizmu i mašini. Sistematski pristup predstavlja opšti
metodološki pravac u cilju analize i razrade specifičnih metodoloških pristupa
teoriskog realizovanja i saznanja celinama objekta kao sistema. Opšta teorija
sistema proistekla je iz potrebe razvoja posebnih naučnih disciplina kao što su:
kibernetika, teorija informacija, teorija upravljanja, izgrađujući nov metodološki pristup
u biologiji, ekonomiji i tehnici. U tim naukama prvi put se javljaju i definicije sistema,
zato su neujednačene definicije pojma sistema. Postoji veliki broj definicija sistema.

Današnji tehnološki razvoj i globalna konkurencija zahteva od organizacija da

predstave nove proizvode ili da postojeće unaprede kako bi preživele. Brzi tehnološki
razvoj u oblasti visoke tehnologije takođe otežava konkurentnost zbog toga što je
tehnološki napredak skratio životni ciklus mnogih proizvoda. Od velike važnosti za
organizaciju je da predoseti kada je vreme za prelazak sa postojeće na novu
tehnologiju. Prvi korak u donošenju poslovnih odluka u procesu odlučivanja treba da
bude predviđanje. Preduzeća teže ka tome da budu prva u svojoj oblasti poslovanja
koja će prihvatiti novu tehnologiju i optimalno je iskoristiti, i time sebi stvoriti bolju
tržišnu poziciju u odnosu na konkurenciju. Uslov za efikasno upravljanje dinamikom
tehnoloških inovacija je smanjenje poslovne neizvesnosti i jasnije sagledavanje
odnosa između uticajnih faktora.

Promene koje su za rezultat dale pojavu informacionih tehnologija i savremene

proizvodne tehnologije povećale su potrebu za primenom tehnološkog predviđanja.
Tehnologija se posmatra kao sredstvo za postizanje konkurentske prednosti i za
identifikovanje i pronalaženje odgovarajućih poslovnih niša. Tehnologija je jedan od
najvažnijih elemenata i omogućava kompanijama da dođu do značajnog prihoda u
konkurentnom okruženju. Čak i kada kompanija dominira na tržištu na osnovu
tehnoloških prednosti koje poseduje, trebalo bi da nastavi sa razvojem tehnologije,
kako bi i dalje pružala dominantne usluge ili proizvode, usvajajući tehnološke
promene iz okruženja. Stoga, kompanije koje se nalaze u konkurentnom okruženju i
zahtevaju razvoj novih proizvoda ili usluga, moraju stalno da prikupljaju informacije o
novim tehnologijama.

3
 2.Poslovni i proizvodni sistemi

2.1.Poslovni sistem

Poslovni sistem predstavlja skup delova proizvodnog sistema i ostalih poslovno

orijentisanih podsistema kao što su:

- Upravljanje poslovnim sistemom i rukovođenje

- Marketing i prodaja
- Razvoj i školovanje kadrova
- Upravljanje novčanim tokovima
- Integralna sistemska podrška
- Opšti poslovi I drugo.

Poslovni sistem predstavlja veoma složen ali jedinstven dinamički sistem koji se
ponaša u skladu sa uticajem okoline I objedinjava dejstvo mehanizma tržišta,
istraživačkog rada, proizvodnje, finansiranja, upravljanja i kontrole. To ga čini
složenim a stalne promene datih uticaja posebno dinamičkih. Proces rada poslovnog
sistema u opštem slučaju nazivamo poslovnim proces. Na slici broj 1. dat je prikaz
odnosa poslovnog, prozvodnog, tehnološkog i obradnog sistema.

slika 1. Odnos poslovnog,

prozvodnog,tehnološkog i obradnog
sistema

4
Poslovni sistem u organizacionom smislu postoji u okviru organizacije, preduzeća.
Poslovni sistem, pored proizvodnog sistema, sadrži u sebi i sistem nabavke, prodaje
itd. Karakter proizvodnog sistema, određuje tehnološki sistem čiji je osnovni smisao u
obradi, transformaciji materijala iz jednog oblika u drugi, od manjih ka višim
upotrebnim vrednostima.

Hijerarhijska struktura poslovnog sistema stvara mogućnost za adekvatnije

upravljanje organizacijom koja predstavlja sistem sastavljen od podsistema koji su
poređani hijerarhijski. Poslovni sistem je definisan okruženjem.

Zajedničke karakteristike su:

-vertikalni raspored
-podređene i nadređene jedinice
-uspeh sistema u celini

2.2.Proizvodni sistem

Proizvodni sistem predstavlja skup osnovnih tehnoloških sistema i ostalih tehničkih

određenih informacionih i energetskih struktura I karaktera ljudskog rada, sa ciljem
podizanja vrednosti polaznom materijalu u smislu dobijanja gotovog proizvoda.
Sastoji se od elemenata u kojima započinje definisanje koncepcije proizvoda, da bi
se završio sa elementima u kojima se dobija gotov proizvod spreman za tržište.
Preduzeće, pogon ili fabrika mogu biti određen proizvodni sistem, zavisno od nivoa
aktivnosti koji se u njima izvode. Proces rada proizvodnog sistema nazivamo
proizvodnim procesom.

Sistemi koji služe za ostvarivanje ciljeva proizvodnje nazivaju se proizvodni sistemi.

To je skup različitih elemenata uvezanih tako da kao celina mogu dati bolji rezultat
proizvodnje nego što bi ih dali njegovi delovi samostalno. Teško je napraviti granicu
bilo kojeg proizvodnog sistema jer je, u principu, svaki sistem sastavljen od
podsistema ali je istovremeno i deo nekog većeg sistema. Proizvodni sistem
obuhvata skup tehnoloških sistema i drugih tehničkih, informacionih i energetskih
struktura koji na određen način obezbeđuju izvršavanje postavljenih ciljeva
proizvodnog procesa.

3.Proizvodnja i njen značaj

Proizvodnja je svrsishodna ljudska delatnost u kojoj se određeni skup resursa-inputa,

transformiše u određene proizvode autpute koji služe zadovoljenju ljudskih potreba.
Autputi ili proizvodi mogu biti materijalne prirode, a mogu biti i raznovrsne usluge
namenjene određenoj grupi korisnika. Proizvodnja predstavlja najvažniju fazu u
procesu društvene reprodukcije, jer je ona materijalna osnova za funkcionisanje
ostalih društvenih procesa i aktivnosti. Sama proizvodnja se realizuje kroz brojne
tehnološke procese. Proces proizvodnje predstavlja jedan dinamički sistem u kome
5
postoji kretanje materijala (materijalni tokovi) i kretanje informacija (informacioni
tokovi). Kod složenijih proizvodnih sistema ovi tokovi mogu biti veoma složeni, pa
zahtevaju određene sisteme za njihovo upravljanje. Ovom problematikom se bavi u
okviru menadžment aktivnosti disciplina: menadžment proizvodnje. Sistem
upravljanja proizvodnjom funkcioniše na principu povratne sprege, na taj način što se
vrši ocena kvaliteta finalnog proizvoda, u kojoj meri ona zadovoljava planirane
vrednosti. Ako postoji odstupanje, onda se na osnovu dobijenih informacija vrši
korekcija polaznih elemenata ( materijal, tehnloški proces i drugo ) da bi se dobio
željeni rezultat.

Proizvodnja je večiti proces prisvajanja, prerade i oblikovanja predmeta prirode koji

vrši čovek da bi obezbedio materijalne uslove života i na taj način zadovoljio potrebe
pojedinaca, društvenih grupa i širih zajednica. Između čoveka i materijalne prirode
stoji stalno jedinstvo i borba suprotnih tendencija. Čovek kao društveno biće ne bi
mogao da se održi i postane ono što jeste, da nije celishodno koristio sve uslove koje
mu, za održanje života, pruža priroda.Opredeljen saznanjem da samo proizvodnjom
materijalnih dobara može da održi svoju vrstu, čovek nužno dolazi u svakodnevne
odnose s prirodom, prilagođava je, daje joj posebno oblike i pogodne forme za
korišćenje, čini je upotrebljivom i korisnom, a to sve je u okviru određenog
društvenog oblika i njegovim posredstvom. U nastojanjima da prilagcdi prirodu svojim
potrebama i tako održi i reprodukuje svoj život, čovek je nailazio i danas nailazi na
mnoge teškoće.

Priroda je večito pružala otpor, krila u sebi tajne, i time iznova stimulisala čoveka na
nove akcije. No, proizvodnja nije samo odnos čoveka i prirode. Ona je, u isto vreme, i
odnos među proizvođačima čije se ekonomsko povezivanje ostvaruje prisvajanjem i
prilagođavanjem prirode potrebama ljudi.

Proizvodnja se, dalje, može shvatiti kao proizvodnja u širem, odnosno užem smislu.
U užem značenju proizvodnja je proces proizvodne aktivnosti u kojem se direktno
ostvaruje proces trošenja rada. Proizvodnja se, u ovom slučaju, svodi na onu
aktivnost ljudi u kojoj se realno ostvaruje objedinjavanje i uzajamno kombinovanje
materijalnih i subjektivnih činilaca proizvodnje i ovi dovode u aktivan odnos trošenja
gde se vodi proces rada, prerađuju predmeti prirode i daje im se posebna forma
pogodna za upotrebu i korišćenje. Međutim, proizvodnja se najčešće shvata u širem
smislu kao jedinstvo osnovnih momenata privredne aktivnosti društva. Tako
shvaćena proizvodnja obuhvata celokupnost ekonomskog života, sve njegove
osnovne segmente: proizvodnju, raspodelu (razmenu) i potrošnju, a ne samo proces
rada u kome se istovremeno i neposredno vrši celishodno trošenje subjektivnih i
materijalnih činiJaca proizvodnje. U tom jedinstvu proizvodnja ima odlučujući značaj
za celokupnu oblast ekonomskog života ljudi.

Proizvodnja je proces transformisanja resursa (inputa) u proizvode (autpute).

6
Tipovi proizvodnje

„Pri organizovanju procesa proizvodnje nalaze se mogućnosti za:

 maksimiziranje produktivnosti
 minimiziranje ulaganja po jedinici proizvoda i
 poboljšanje uslova rada

Mogućnost ostvarivanja ovih ciljeva zavisi pored ostalog i od izbora optimalnog tipa
proizvodnje.

Oni su određeni:
 vrstom proizvodnje,
 sistemom proizvodnje i
 ritmom proizvodnje.

Vrste proizvodnje

Tehnički menadžment bavi se proizvodnim sistemima. Zbog toga je i upravljanje pod

snažnim uticajem vrste i tipova proizvodnje. Svaka vrsta proizvodnje ima svoja
pravila upravljanja, koja treba respektovati i uvažavati.

Vrste proizvodnje su:

 pojedinačna proizvodnja
 masovna proizvodnja
 serijska proizvodnja
 automatska proizvodnja
 „just in time“ proizvodnja

4.Tehnologija, definicija, razvoj i uticaj na društveni razvoj

Tehnologija obuhvata veštinu, znanje i sposobnost da se prave, koriste i

izradjuju korisne stvari (tehne-veština,umeće,znanje). Tehnologija obuhvata sredstva,
načine i oruđa koja su rezultat tog svesnog čovekovog napora da pre svega opstane,
a zatim da zadovolji i ostale potrebe. Tehnologija predstavlja organizaciju znanja za
postizanje praktičnih ciljeva.

Tri osnovne aktivnosti tehnologije su tehnologija procesa, tehnologija proizvoda i

informacione tehnologije. Tehnologija se može posmatrati kao projektovana celina
koja podrazumeva sve potencijalne moguće primene. Potencijali tehnologije su
iskazani kroz odgovarajući kritični skup relevantnih karakteristika svojstvenih toj
tehnologiji i u ovom opštem tumačenju tehnologija se posmatra kao makro fenomen.
Tehnologiji se može pristupiti kroz specifične oblike njene primene u praksi, kada ona

7
često ispoljava razlike u odnosu na projektovano rešenje i dobija izraz konkretne
prakse u kojoj deluje. Tada se radi o tehnologiji kao o mikro fenomenu.
Po tipu resursa koji koriste razlikuju se:
a) Informacione tehnologije (IT)
b) Tradicionalne proizvodne tehnologije (TPT)
c) Hibridne tehnologije, ili savremene proizvodne tehnologije (SPT)

Tehnologiju određujemo kao skup tehnika i metoda kojeproširuju mogućnost ljudskog

djelovanja i pomažu njegovom upravljanju društvenim procesima, a proizvodsu
naučnih rješenja, ili drugačije rečeno - tehnologija se može odrediti kao skup
programa, putem koga se realizuju ljudske potrebe.

Program je tada skup aktivnosti koje vode ostvarenju nekog cilja, a pod aktivnostima
se podrazumeva interakcija subjekata i objekata. Svaka aktivnost koja stvara
vrijednost koristi neku tehnologiju pomoću koje kombinuje kupljene inpute i ljudske
resurse da bi proizvela neki autput. Svaka aktivnost koja stvara vrednost uključuje
tehnologiju, bez obzira da li su pitanju stručna znanja, postupci ili tehnologija
ugrađena u procesnu opremu.

Značaj tehnologije za razvoj društva

Poznati sociolog, Danijel Bel (Daniel Bell), je 1965. godine, polazeći od tehnologije,
podelio istoriju civilizacije u svom poznatom delu „Dolazak postindustrijskog društva“
na tri etape:
 Predindustrijsko društvo;
 Industrijsko društvo;
 Postindustrijsko društvo

Čuveni futurolog, Alvin Tofler (Alvin Toffler), 1980. godine u svom kapitalnom delu
„Treći talas“ ističe da su tokom istorije ljudsko društvo zahvatila tri talasa civilizacije:
1. Poljoprivredna revolucija (pre 10.000 godina);
2. Industrijska revolucija (pre 300 godina);
3. Naučno-tehnološka revolucija (pre 50 godina).

Standardna klasifikacija tehnologija

1. Nova tehnologija
2. Tehnologija u razvoju
3. Visoka tehnologija
4. Niska tehnologija
5. Srednja tehnologija
6. Odgovarajuća tehnologija
7. Prećutna (tacit) tehnologija

8
Razvoj tehnologije

➢ Istorijski razvoj društva je utemeljen na tehnološkim dostignućima određenog

vremenskog perioda.
➢ Etape razvoja ljudskog društva mogu se razvrstati prema različitim obeležjima
korišćenih alata, materijala, tehnike i tehnologije.
➢ Izrazit i intezivan razvoj tehnologije se beleži u periodu od 1820. do 1900. godine,
a to je doba “industrijskog razvoja” koje karakterišu značajna otkrića poput parne
mašine.
➢ Današnje vreme prelazi u informatičku revoluciju, a budućnost pripada bio-
tehnologijama i bio-inženjeringu.

Izdvajaju se tri ključna razdoblja u okviru industrijske revolucije:

1. Doba energetskog inženjerstva – do kraja 18. veka kada se ljudska energija menja
radom mašina

2. Doba mehanizacije – od kraja 19. veka kada je korišćenje električne energije

uslovilo mehanizaciju operacija

3. Doba automatizacije – od 1950. zasnovano na razvoju informatičke i tehnologije

mikro čipa

Razvoj kroz promene u oblasti organizacije i upravljanja:

➢ Doba pred-tejlorizma – uvode se nove radne navike, nova disciplina i novi
podsticaji privrednoj aktivnosti.
➢ Doba masovne proizvodnje – doba u kome se zahvaljujući Tejloru i njegovim
sledbenicima uspostavlja nova profesija – industrijsko inženjerstvo.
➢ Doba fleksibilne proizvodnje – najveći značaj u upravljanju se pridaje
tehnologijama i ostvarivanju fleksibilnosti u proizvodnim sistemima. Menadžeri
dobijaju veću ulogu u vezi sa tehnologijama, a naročito tehnološkim inovacijama.

Izdvaja se još jedna podela:

➢ Doba masovne proizvodnje – početak savremene istorije poslovnog života 1820.
godine. Tehnološke inovacije idu uporedo sa društvenim promenama što uslovljava
nastanak – poslovne firme. Filozofija je bila jasna “standardni proizvod sa najmanjom
cenom pobeđuje”.
➢ Doba masovnog marketinga – početak 1930. pomera se težište sa proizvodne na
tržišnu orijentaciju. Dolazi do diferenciranja proizvoda, a marketing orijentacija sa
sobom donosi svest o konkuretskoj borbi i borbi za nadmoć na tržištu. Inovacije
proizvoda preuzimaju primat nad inovacijama procesa.
➢ Postindustrijsko doba – period od 1950. koji odlikuju novi i neočekivani izazovi.
Proizvodnja se okreće svetu novih tehnologija, konkurenata, proizvoda. Informatičko
doba sa sobom donosi integraciju svih delova i funkcija u preduzeću zarad sticanja
što bolje prednosti preduzeća.

9
Odnos tehnološkog napretka i društvenog napretka

1. Povećanje dohotka po stanovniku dovodi do rasta tehnoloških dostignuća i

usavršavanja procesa, što vodi većoj produktivnosti rada i dalje uslovljava rast
dohotka.
2. Viši dohodak obezbeđuje tehnološke inovacije u obliku novih i poboljšanih
proizvoda, koji dalje uslovljavaju rast dohotka.
3. Viši dohodak omogućava rast životnog standarda (i uz stalnu sklonost štednji
stanovništva) dovodi do veće štednje po stanovniku.

Osam opštih prednosti novih tehnologija:

1. Veća fleksibilnost proizvodnje;

2. Kvalitetniji proizvod;
3. Bolja dokumentaciona baza i olakšano praćenje svih promena u tehnološkom
procesu;
4. Mogućnost da se bolje odgovori na zahteve tržišta;
5. Veća sposobnost "držanja koraka” sa konkurencijom;
6. Bolja tehnološka osnova i potencijal preduzeća u celini;
7. Veća mogućnost kontrole izvršenja postavljenih ciljeva i zadataka;
8. Sticanje iskustva sa novom tehnologijom kao kapitalni resurs nagomilanog znanja i
umeća.

Razvoj nauke i tehnologije imali su dominantnu ulogu u razvoju ljudske zajednice i

njenog kvaliteta života. Počelo je to od razvoja primitivne poljoprivrede kada su lovci i
sakupljači počeli sami da proizvode hranu što je omogućilo višestruko umnožavanje
ljudske zajednice. Zatim, nastanak prve tehnološke revolucije u svetu (Srbija-
Belevode, Pločnik) koja se odlikovala naglim razvojem metalurgije (topljenje bakra, a
potom i drugih metala i pravljenje legura) i izradom alatki od metala dovodi do prvih
urbanih naseobina i razvoja industrije metala što višestruko uvećava proizvodne
snage ljudske zajednice i podiže životni standard, smanjuje rizike opstanka, a time
unapređuje i kvalitet života celokupne zajednice i pojedinca. Nauka i tehnologija će u
narednim decenijama i vekovima sve više uticati na promenu ljudske svesti, ne samo
elita, već i čitave populacije na planeti. Ona će se menjati od ovozemaljske ka
svemirskoj datosti i putu koje čovek neizostavno mora da sledi. Naravno, da je čovek
još uvek u svojoj zemaljskoj kolevci i da tu mora još mnogo toga da uradi. U skladu
sa promenama svesti menjaće se i filozofija življenja, a time i kvalitet života. Kako su
se odvijali promena ljudske svesti i filozofije života.

5.Životni ciklusi proizvoda i tehnologija

Životni ciklus proizvoda ili Product Life Cycle je koncept uveden ‘50-ih. Služi
kako bi prikazao “proces starenja” proizvoda. Isto kao što ljudi imaju proces starenja

10
koji počinje od začeća, ide preko detinjstva i adolescencije, sve do starosti, tako
funkcioniše i životni vek proizvoda.

U skladu sa tim, životni ciklus proizvoda se sastoji iz 4 faze:

1. Uvođenje (Introduction)
2. Rast (Growth)
3. Zrelost (Maturity)
4. Opadanje (Decli)
Analiza životnog ciklusa proizvoda omogućava kompaniji da određuje odgovarajuću
cenu u zavisnosti od faze u kojoj je proizvod. Takođe, životni ciklus proizvoda igra
bitnu ulogu u opštoj organizaciji kompanije kao što su korporativna strategija,
finansije i proizvodnja.

Prva faza životnog ciklusa proizvoda: UVOĐENJE

Ovo je faza životnog ciklusa proizvoda u kojoj se proizvod konceptualizuje i uvodi na
tržište.
Cilj ove faze životnog ciklusa proizvoda je da se ispuni potrošačeva potreba za
kvalitetnim proizvodom uz najmanje moguće troškove kako bi se postigao
najveći mogući profit. Faza uvođenja novog proizvoda se sastoji iz 5 različitih
delova:

1.Provera ideje za proizvod / Ispunjavanje potrebe za proizvodom

Ovo je faza u kojoj firma istražuje tržište (i među ostalog šta prodavati), gleda koje
potrebe potrošača nisu ispunjene proizvodima koji se trenutno prodaju, i pokušava
da dođe do ideje za proizvod koji bi ispunio te potrebe. Za sve ovo, kao i za
identifikaciju ciljne grupe i svih prednosti korišćenja novog proizvoda, odgovoran je
tim za marketing.

2.Konceptualizacija proizvoda
Realizacija ideje proizvoda sledi nakon što ideja za proizvod biva odobrena. Dakle,
nakon što kompanije istraži koji su joj resursi dostupni, koja tehnologija joj je na
raspolaganju i koliki je njen kapacitet proizvodnje. Nakon što je ustanovljeno da
proizvod može da se proizvede, određuju se neke malo detaljnije specifikacije poput
cene i izgleda proizvoda. Marketing stručnjaci su ovde odgovorni za procenu
minimalnih i maksimalnih prihoda, procenu konkurencije i udela na tržištu.

3.Finalni dizajn i specifikacije proizvoda

11
Do finalnih priprema se dolazi kada se približi datumu puštanja proizvoda u prodaju.
Poslednji detalji vezani za dizajn i ostale specifikacije proizvoda se rešavaju tako da
može da se kreira prototip proizvoda.
4.Prototip i testiranje
Kada se kreira prototip tj. prva verzija proizvoda šalje se na testiranje kod stručnjaka
ali i potrošača. I opet, odeljenje za marketing je izuzetno važno kad je u pitanju
kontrola kvaliteta. Stučnjaci za marketing je odgovorno za dizajn pakovanja
proizvoda, za istraživanja i testiranja sa fokus grupama kao i za analizu dobijenih
povratnih informacija.

5.Proizvodnja
Proizvodnja je finalna faza pred uvođenje proizvoda na tržište. Nazivaju je još i
komercijalizacija. U ovoj fazi se obavljaju poslednje provere kvaliteta i doslednosti
proizvoda.

Dakle, krajnji cilj uvodne faze životnog ciklusa proizvod je da se među potencijalnim
potrošačima pročuje za proizvod. U ovoj fazi životnog ciklusa proizvoda prodaja
može biti slaba jer se tek širi svest o proizvodu. Marketing i reklamiranje su ključni u
ovoj fazi i stoga je budžet za marketing pozamašan. Tip marketinga naravno zavisi
od proizvoda. Ako je cilj masovno privlačenje potrošača onda je tematski marketing
najbolja opcija. Ukoliko je proizvod iz određene niše i ako su sredstva ograničena,
onda su marketinške kampanje manjeg obima bolji izbor. Kako proizvod bude
prolazio kroz ostale faze životnog ciklusa tako će budžet za marketing biti manji jer
će se za proizvod već znati.
Što se tiče određivanja cena, postoje 2 osnovne tehnike koje se koriste u fazi
uvođenja proizvoda na tržište:
 Određivanje niske početne cene (“Penetration pricing”)
 Određivanje visoke početne cene (“Price skimming”)
Niska početna cena
Određuje se kako bi se odmah privukao jako veliki broj potrošača. Naplaćuje se
minimalna cena proizvoda kako bi se pokrili troškovi. A očekuje se da se potrošači
prebace na ovaj proizvod zbog niže cene.
Prednosti:
 Konkurencija odustaje od rata cenama jer im ne odgovara niska cena
 Brzo se prikupljaju potrošači

Mane:
12
  Stvara se očekivanje kod potrošača da će cena dugo ostati tako niska
 Profitna margina je niska što otežava uspeh i održavanje firme
Visoka početna cena je druga opcija. Ona se postavlja čim se uvede nov proizvod na
tržište, a posle ta cena postepeno pada. Ova tehnika se koristi da bi se brzo pokrili
troškovi proizvodnje i kako bi se nakupio profit koji se posle ravnomerno raspoređuje.

Druga faza životnog ciklusa proizvoda: RAST

Do rasta odnosno druge faze životnog ciklusa jednog proizvoda dolazi nakon
njegovog uvođenja na tržište i nakon što proizvod počne da bude primećen na
tržištu. U ovoj fazi kompanija treba da odluči da li želi da poveća svoj udeo na tržištu
ili da stremi ka povećanju profita.

Ovo je takozvana BUM faza svakog proizvoda.

Proizvodnja se povećava što znači da se cena po jedinici smanjuje. Prodaja se

povećava jer većina marketinških kampanja sada prelazi na targetiranje masa, a ne
samo uskih potrošačkih grupa. Naravno, ako proizvod to dozvoljava. Konkurencija se
takođe povećava jer se sve više pažnje usmerava ka Vašem proizvodu. Dolazi i do
manjih promena samog proizvoda sa povećanjem povratnih informacija od novih
tržišnih grupa. Cilj svake kompanije je da ova faza traje što duže.
Međutim, moguće je i da proizvod ne uspe i da uopšte ne dođe do ove faze, da se
preskoči i krene odmah na opadanje i povlačenje sa tržišta. Ovo je odluka koju
donosi, opet, odeljenje za marketing. Marketing stručnjaci, moraju da procene koliki
trošak kompanija može da “podnese” i kolike su šanse za opstanak proizvoda. To
nije laka odluka. Ali forsiranje proizvoda koji jednostavno ne ide može da ima
katastrofalne posledice.
Opet, ako proizvodu ide dobro i nema potrebe za njegovim ukidanjem, onda
odeljenje za marketing ima drugi posao. Umesto da samo širi svest o proizvodu,
njegov cilj postaje da širi svest o brendu, da inspiriše lojalnost potrošača, da privlači
nove i zadržava stare potrošače. Tu veliku ulogu igraju sniženja, promocije, popusti i
dalje reklamiranje. U ovoj fazi životnog ciklusa jednog proizvoda kojem dobro ide i
koji napreduje u fazi rasta marketing ima još jednu opciju, a to je kreiranje različitih
verzija tog proizvoda kako bi se privukle dodatne potrošačke grupe.

13
14
Treća faza životnog ciklusa proizvoda: ZRELOST

Kada proizvod dođe do faze zrelosti u svom životnom ciklusu, tada već prodaja
polako kreće da opada i približava se (skoro uvek) neizbežnoj fazi opadanja.U ovoj
fazi glavni cilj je odbrana svog udela na tržištu.
Odeljenje za marketing troši sve više i više na promociju kako bi namamila potrošače
da kupe proizvod. Pored toga, sve više i više konkurenata kreće da se nadmeće sa
Vašim proizvodom. Ponekad imaju i kvalitetniji proizvod koji prodaju po nižoj ceni. To
može da dovede to rata sa cenama. Ipak, imajte u vidu da niže cene podrazumevaju
niži profit, a to zauzvrat znači da neke kompanije rizikuju da u potpunosti “spadnu” sa
tržišta.
Faza zrelosti proizvoda je obično faza životnog ciklusa proizvoda koja traje
najduže.

Najbolje bi bilo kada biste u ovoj fazi životnog ciklusa proizvoda minimizirali troškove
proizvodnje kako bi dobijali maksimum profita.
Pare koje zaradite u ovoj fazi bi trebalo da uložite u razvoj novih proizvoda
koji će zameniti proizvod koji je u fazi zrelosti.

U ovoj fazi treba da se gleda da svi bespotrebni troškovi budu redukovani i ako je
potrebno treba doneti teške odluke.
Što se tiče marketinga, svi mi marketinški stručnjaci se slažemo da je u ovoj fazi
pravi način promocije razlika između života i smrti (proizvoda, naravno).
Postoji jedna popularna teorija koja predlaže 2 marketinške strategije koje možete da
upotrebite u ovoj fazi, a to su:
 ofanzivna strategija
 odbrambena strategija
Odbrambena marketinška strategija
Podrazumeva specijalne promocije, rasprodaje, pravljenja više verzija istog
proizvoda. Može da znači i bukvalno branjenje proizvoda. Tačnije reklamiranje Vašeg
proizvoda kao kvalitetnijeg i jedinstvenog u odnosu na konkurenciju.
Ofanzivna marketinška strategija
Znači da se širite van svog trenutnog tržišta i pokušavate da pridobijete novo tržište.
Relansiranje proizvoda je još jedna mogućnost. Ostale opcije su menjanje cene
proizvoda (ili na gore ili na dole) kako biste privukli potpuno novu potrošačku grupu ili
razvijanje novih primena proizvoda.

15
Četvrta faza životnog ciklusa proizvoda: OPADANJE
Ova, poslednja faza životnog ciklusa (skoro) svakog proizvoda, dolazi kada proizvod
izađe iz zrelosti i krene sve manje da se prodaje. Na kraju, prihodi postanu toliko
niski da se jednostavno finansijski ne isplati proizvodnja tog proizvoda. Investcije se
minimiziraju. Ili se prekine proizvodnja tog proizvoda ili se on proda drugoj firmi.
Treća opcija je kombinacija prethodne dve. Proizvod se izbaci iz prodaje, ali se prava
na taj proizvod prodaju drugoj kompaniji. Ta druga kompanija postaje odgovorna za
održavanje proizvoda. Ovaj scenario iako je izvodljiv, retko kad se primenjuje.

I na kraju par problema sa teorijom životnih ciklusa proizvoda

Iako je teorija o životnom ciklusu proizvoda prihvaćena kao takva, ona ipak ima dosta
izuzetaka. Neke od većih “rupa” u teoriji životnog ciklusa proizvoda su, na primer da:

 Teorija životnog ciklusa proizvoda se uglavnom bazira na pojedinačnom

proizvodu, ne uzimajući u obzir brendove (sa više proizvoda).
 Teorija životnih ciklusa proizvoda ne naglašava dovoljno mogućnosti koje se
dobijaju redizajnom ili drugim izmenama proizvoda.
 Ne postoji tačno određeno vreme koje proizvod provodi u određenoj fazi.
Svaki proizvod je drugačiji i u različito vreme se kreće kroz različite faze
životnog ciklusa. Takođe, često se ne naglašava dovoljno da nisu sve četiri
faze životnog ciklusa proizvoda iste dužine.
 Ne postoji nikakav konkretan dokaz da svaki proizvod mora da “umre”. Postoje
proizvodi koji su se iz faze zrelosti vratili u fazu rasta zahvaljujući poboljšanju
ili redizajnu. Neke firme slepo veruju da svaki proizvod ima svoj životni ciklus
kojem mora doći kraj i na taj način se osude na propast unapred. Često se
desi da u neke firme tumače prvi pad u prodaji kao znak da je proizvod ušao u
fazu opadanja i zato ga prerano povuku sa tržišta.
 Teorija životnih ciklusa proizvoda se previše koncentriše na lansiranje novih
proizvoda i zanemaruje proizvode u fazi zrelosti. Ti proizvodi isto mogu da
donesu profit ukoliko se malo preprave ili dorade.

6.Planiranje i predviđanje

Definisanje predviđanja

Istražujući budućnost kao nepoznanicu, planeri se, zapravo, bave netrivijalnim

poslom anticipiranja trendova razvoja i donošenjem odgovarajućih odluka na bazi
sagledavanja njihovih posledica.

16
Da bi predviđanje bilo istovremeno analitično i sa dovoljnim nivoom obuhvata, ono se
mora ograničiti u prostoru i vremenu.

Ekonomski horizont predviđanja ima ove dve dimenzije, tj. prostorni i vremenski
horizont.

Prostorni horizont odnosi se na širinu obuhvata procesa predviđanja i na dubinu

uvida u ovo okruženje. Vremenski horizont se odnosi na vremenski interval za koji se
vrši predviđanje. Dobro razvijen sistem predviđanja može biti koristan za rano
upozoravanje na bitne promene i skraćenje vremena reagovanja na njih (engl. lead
time). Predviđanje predstavlja osnovu proaktivnog upravljanja. Na slici broj 2.
prikazana je veza između predviđanja i planiranja.

slika 2. Veza između predviđanja i planiranja

U praksi se često predviđanje i planiranje poistovećuju iako između njih postoje

razlike. Predviđanje prethodi planiranju ali i svako predviđanje samo po sebi zahteva
određeno planiranje. Proces planiranja podrazumeva preuzimanje konkretnih akcija a
sami planovi se baziraju na validnom konceptu i metodu. Postupak naučnog
predviđanja zahteva timski rad, prolazi kroz nekoliko faza i podela. Predviđanje i
planiranje su nerazdvojni, usmereni na budućnost i na njima treba da se zasniva
proces upravljanja i poslovanje jednog savremenog preduzeća.

Planiranje podrazumeva preuzimanje konkretnih akcija, koje određuju ponašanje

preduzeća i vode ga do konkretnog cilja. Predviđanje, nasuprot, predstavlja
istraživanje, koje rezultira širim krugom opcija tj. mogućih budućnosti. U predviđanju
uvek koristimo kategoriju moguće budućnosti zato što je budućnost neizvesna.
17
Uvek postoji više mogućih budućnosti, gde svaka ima određen stepen slobode, reda,
harmonije i racionalnosti. Konsekvence izbora pojedinih alternativa budućnosti su
brojne i teško ih je pouzdano predvideti. (Makridakis, 1996; Porter & Van der Duin,
2007a) „Planiranje je proces donošenja planskih odluka, dok je predviđanje
anticipiranje budućeg toka događaja, tj. stvaranje predstave unapred o mogućem
ishodu događaja u budućnosti i zauzimanja stava o njihovoj relevantnosti za
poslovanje preduzeća u budućnosti. Shodno tome, iz procesa planiranja rezultiraju
planske odluke, a iz procesa predviđanja nastaju planske premise“
Predviđanje je važan input za planiranje resursa preduzeća i formulisanje strategije.
Predviđanje i planiranje su međusobno povezani. Predviđanje pravi pretpostavke o
budućim uslovima koji će verovatno odrediti uspeh planova i pokušava da predvidi
ishod od primene ovih planova. (Morden, 2007) Da bi se dobila realna predviđanja,
pre svega treba obratiti pažnju na izbor informacija za predviđanje, koje bi trebale biti
tačne i relevantne. Predviđanje je generator ulaznih informacija tj. onih koje dolaze iz
okruženja. Kod metoda i tehnika predviđanja treba izvršiti dobru selekciju, a kod
posmatranih varijabli napraviti dobar izbor. Na kraju predviđanja, dobijene rezultate
treba kritički sagledati. Predviđanje je važan deo organizacionog planiranja i
menadžerima su potrebna predviđanja kako bi mogli efektivno i pravovremeno da
predvide buduće događaje.

Predviđanje je jedan od ključnih faktora poboljšanja performansi različitih upravljačkih

operacija, što je važno za kompanije jer se na taj način može osigurati efikasno
korišćenje resursa. S obzirom na to da se i predviđanje i planiranje povezuju sa
budućnošću, važno je da se ove funkcije implementiraju u organizaciju. Samo
poznavanje tehnika predviđanja je od malog značaja ako one ne mogu biti efikasno
primenjene u organizacionom procesu planiranja. Ovo zahteva ispitivanje aktivnosti
planiranja u jednoj organizaciji, utvrđivanje koji je tip predviđanja potreban i moguće
tehnike za njihovo ostvarenje. Planiranje ne samo da omogućava izvršenje
određenih akcija koje su vremenski određene, ono takođe daje i mnoge dodatne
efekte koji mogu kreirati efikasniji i efektivniji oblik operacija. Jedan od njih je, recimo,
povećana motivacija jedinki u organizaciji.
Mnoge kompanije su otkrile da se moral povećava kada se radnici uključe u
planiranje budućnosti i organizacioni ciljevi su prihvatljiviji kada ih oni sami razumeju i
aktivno učestvuju u njima. Predviđanje će se različito odvijati od preduzeća do
preduzeća.
Tehnološko predviđanje (Technology forecasting ‒ TF) se definiše kao proces „u
kome su podaci prikupljeni i analizirani u cilju predviđanja budućih karakteristika
korisnih mašina, procedura i tehnika“. (Martino, 1993, p. 137) Razvilo se za potrebe
vojske koja je pokušavala da predvidi buduće oružane sisteme.

18
Tehnološko predviđanje je imalo široku upotrebu u planiranju odbrane a kasnije se
njegova upotreba raširila i ka industriji. Profesor James Bright je 1961. godine počeo
sa predavanjima vezanim za tehnološko predviđanje i planiranje na Harvardu koje je
bilo namenjeno R&D menadžerima. U Evropi je dr Erich Jantsch objavio rezultate
ispitivanja više od 100 različitih tehnoloških predviđanja i planiranja objavljenih u 13
različitih evropskih zemalja. Od tada, ranih šezdesetih godina, počinje da se
pojavljuje veliki broj specijalizovanih kompanija koje se bave ovim tipom predviđanja.
Prvi korak u tehnološkom planiranju je predviđanje. Predviđanje obezbeđuje vizije
budućnosti koje se mogu koristiti za navođenje sadašnjih akcija u skladu sa
predviđanjem stanja u budućnosti. Onaj ko dobro predviđa može blagovremeno
prigrabiti prilike i tako ostvariti nagradu od budućih promena. Tehnološko predviđanje,
bazira se na uspostavljenim metodologijama za predviđanje karaktera i uloge
tehnoloških unapređenja. Tradicionalne metode predviđanja zavise u velikoj meri od
projektovanja karakteristika iz prošlosti u budućnost. Ovo ima jednu svojstvenu
slabost, a to je da se budućnost ne mora ponašati kao prošlost.
Značaj tehnološkog predviđanja u današnje vreme je mnogo veći nego ranije.
Strateški pravci za fime i državu, zavise delom od tačnosti tehnološkog predviđanja.
Dobar izbor metode tehnološkog predviđanja u određenoj situaciji, omogućava
današnjim firmama i državama da budu konkurentne u okviru globalne ekonomije.

7.Ciljevi tehnološkog predviđanja

Tehnologija je jedan od najvažnijih elemenata koji omogućava kompanijama

da dođu do značajnog prihoda u konkurentnom okruženju. Danas, u svetu
globalizacije, tehnološka spremnost je ključni faktor preduzeća u borbi za
konkurentne prednost.
Uloga tehnologije kao resursa za građenje konkurentne prednosti je važna, ne samo
u proizvodnim industrijama, već i u uslužnim. Usluge se nalaze u samom središtu
ekonomske aktivnosti društava i blisko su povezane sa drugim sektorima privrede.
Promene koje su rezultirale pojavom informacione tehnologije i savremene
proizvodne tehnologije povećale su potrebu za primenom tehnološkog predviđanja.
Blagovremeno prepoznavanje tehnoloških trendova je način za sticanje konkurentske
prednosti.
Predviđanje je proces koji prethodi planiranju. Predviđanje ima za cilj da sagleda
stanje neke pojave ili događaja u budućnosti na način koji će obezbediti da se proces
planiranja što tačnije obavi. Predviđa se ono što je moguće ostvariti u budućnosti u
datim objektivnim uslovima, i planira se konkretna akcija za postizanje ciljeva u
budućnosti.

19
 8.Transfer tehnologije

Korisnik tehnologije ne mora da bude i njen kreator ili pronalazač. U stvari,

većina pronalazaka je stvorena izvan organizacija koje se potom njima koriste.
Inovacije takođe mogu nastati izvan granica organizacije, a ako i nastanu unutar
njenih granica, one mogu biti ograničene na jedan deo organizacije. Dakle, korisnik
tehnologije najčešće nije njen stvaralac.
Transfer tehnologije je stoga važan proces za široku primenu i korišćenje tehnologije
od strane jednog ili više korisnika, pa prema tome imamo sledeće tipove transfera
tehnologije:
1. Međunarodni transfer tehnologije u kojem se transfer realizuje preko državnih
granica.
Primer: Transfer tehnologije iz industrijalizovanih zemalja u zemlje u razvoju.
2. Regionalni transfer tehnologije u kojem se transfer realizuje iz jednog regiona
države u drugi.
Primer: Transfer tehnologije iz savezne države Floride u saveznu državu Aljasku
3. Međusektorski transfer tehnologije u kojem se transfer realizuje iz jedne privredne
grane u drugu, ili unutar jedne grane, iz jednog sektora u drugi.
Primer: Transfer nekih tehnologija svemirskog programa u komercijalne svrhe.
4. Međukompanijski transfer tehnologije u kojem se transfer tehnologije realizuje iz
jedne kompanije u drugu.
Primer: Transfer CAD programa (Computer-aided design) i CAM mašina (Computer
aided manufacturing) iz kompanije koja proizvodi mašinske alatke za proizvodnju u
kompaniju koja proizvodi nameštaj.
5. Unutar kompanijski transfer tehnologije u kojem se transfer tehnologije realizuje
unutar kompanije iz jedne organizacione jedinice u drugu.
Primer: Ukoliko sektor A kompanije koristi sofisticiranu računarsku tehnologiju, a
sektor B iste kompanije zasniva svoj rad na ručnom radu, stvara se neravnoteža koja
može sprečavati uspešno poslovanje ove kompanije. Stoga je neophodan transfer
tehnologije iz sektora A u sektor B radi izjednačavanja proizvodnog sistema na nivou
pune primene računarske tehnologije u celoj kompaniji.

20
 9.Opis rada

Osnovne informacije o CE znaku, koji ćemo objasniti i predstaviti u daljem tekstu:

 CE znak je oznaka koja je obavezno vidljiva na proizvodu, za koju postoji

direktiva
 Služi da bi se pokazalo da proizvod zadovoljava sve zahteve donesene
pojedinom direktivom i odgovarajućim standardizovanim evropskim normama
 Pokazuje da je ispoštovana procedura za sertifikovanje usklađenosti sa
odgovarajućom direktivom
 Proizvodom koji poseduje CE znak se može trgovati u svim zemljama EU
 CE znak omogućava i proizvođačima iz zemalja koje nisu u sastavu Evropske
Unije slobodan plasman proizvoda na tržište EU

Ali pored svega navedenog, treba naglasiti da CE znak nije oznaka ili sertifikat
kvaliteta, već predstavlja izjavu proizvođača, tj. odgovornog lica, da je određeni
proizvod usaglašen sa važećom regulativom Evropske Unije.

Definicija CE znaka je: CE znak simbolizuje usklađenost sa svim obavezama koje su

nametnute proizvođaču u vezi sa njegovim proizvodom putem odredbi primenjivih
direktiva Zajednice koje zahtevaju postavljanje tog znaka. CE oznaka pokazuje da je
proizvod usklađen sa relevantnim odredbama, i da je bio predmet odgovarajućih
procedura ocenjivanja usklađenosti. Zbog toga, državama članicama EU se ne
dozvoljava da ograniče plasiranje na tržište i stavljanje u upotrebu proizvoda
označenih CE oznakom, osim ako takve mere mogu biti opravdane dokazom o
neusklađenosti proizvoda. Direktive za koje je predviđeno postavljenje CE oznake
uglavnom slede principe Novog i Globalnog pristupa, ali je to samo po sebi nebitno
za primenu CE označavanja. Ustvari, CE označavanje može biti uvedeno u zakonske
akte Zajednice kao zakonito označavanje usklađenosti ako:
 se koristi metod potpune harmonizacije, koji znači da svi divergentni
nacionalni propisi koji pokrivaju iste javne interese kao direktiva su zabranjeni,
 direktiva sadrži procedure ocjenjivanja usklađenosti u skladu sa odlukom veća
93/465/EEC koja je 2008 godine povučena odlukom Parlamenta i veća
768/2008”

9.1.Novi pristup

Ukidanje tehničkih prepreka za slobodno kretanje proizvoda utvrđeno je Rimskim

ugovorom 1957. godine. CE znak i deklaracija o usklađenosti s propisima
predstavljaju dopuštanje za kretanje proizvoda Evropom što znači da se proizvodom
na tržištu neke od zemalja Evropske Unije može zakonito trgovati i na tržištu ostalih
zemalja Evropske Unije. Conformité Européenne (CE znak) tj. znak evropske
usaglašenosti je standardizovan direktivom 93/68/EEC, što znači da CE znak
označava da je proizvod usaglašen sa zahtevima direktiva u smeru zaštite zdravlja,
okoline i potrošača.

21
Novim načelima iz 1985 godine se postiže usklađenost za zakonom država Evropske
Unije, na taj način što je utvrđeno:
 Uredbe o zahtevima vezanih za zdravlje, čistoću, zaštitu okoline i sigurnost
 Dodatne tehničke norme, koje nisu obavezne, ali koje oslobađaju proizvođača
da dokazuje da njegov proizvod zadovoljava zahteve za sigurnosti. Pomenute
tehnike su ustanovile Evropske ustanove za norme koje je zadužila Komisiju.

9.2.Globalni pristup

Odlukom veća 93/446/ECE 1993 godine, postignuta je detaljnija usaglašenost, to je

postignuto na taj način što je uveden modularni sastav koji na jednostavan način
utvrđuje načela i postupke za procenu i sertifikaciju usklađenosti s propisima.

Dodatne uredbe u odnosu na odluku iz 1985, odnosno Novog pristupa:

 Usmerenost na bitne zahteve sigurnosti
 Odnose se samo na pravne vidove
 Uvedeno je načelo pretpostavljene usklađenosti za proizvode s oznakom CE
koji su propraćeni Deklaracijom o usklađenosti
 Dobrovoljna primena usklađenih tehničkih normi
 Ovlašćenom subjektu (npr. proizvođaču) pripisuje odgovornost za izdavanje
deklaracije o usklađenosti i primenu oznaka CE

Procenu usklađenosti proizvoda sa zahtevima, može sprovesti i sam proizvođač na

svoj način i sačuvati tehničku dokumentaciju.
Ali za proizvode koje evropski zakonodavac oceni potencijalno opasnim, onda se u
proces procene uključuje i treća strana, odnosno akreditirana kuća koja obavlja
seledeće:
 Putem ispitivanja prototipa, tj. projekta proizvoda proverava i odobrava.
 Svaki zajednički primerak proizvoda odobrava kroz izradu, postavljenje i/ili
projekat.
 Proizvođačeve garancije, za ukupan kvalitet izrade proizvoda, odobrava i
nadzire.

10.Osnovni principi funkcionisanja unutrašnjeg tržišta evropske unije (EU)

Unutrašnje tržište EU definisano je članom 7.A Sporazuma o osnivanju EU

kao područje bez unutrašnjih granica na kojem je osiguran slobodan protok roba,
ljudi, usluga i kapitala. Slobodan protok roba, ljudi, usluga i kapitala predstavljaju 4
osnovne slobode unutrašnjeg tržišta EU.

Unutrašnje tržište EU je područje čija je površina oko 4,5 miliona kilometara

kvadratnih sa oko 460 miliona potrošača. Jedna od osnovnih privilegija unutrašnjeg
tržišta EU – slobodan protok roba omogućava potrošačima znatno veću ponudu na
tržištu i istovremeno potstiče konkurentnost.
22
Osnovni mehanizmi za dejstvovanje slobodnog protoka roba oslanjaju se na
sprečavanje:
 nastanka novih barijera u trgovini,
 uzajamno priznavanje i
 tehničku harmonizaciju,

Tehničke barijere u trgovini uglavnom proizilaze zbog različitih:

 zahteva za proizvod,
 procedura ocenjivanja usaglašenosti u različitim zemljama.

Zašto su tehničke barijere uspostavljene u trgovini:

 Da bi zaštitili zdravlje i bezbednost ljudi i životnu sredinu, nacionalni

zakonodavci su utvrdili zahteve za proizvod koji su se primenjivali u njihovim
zemljama.
 Rezultati procedura ocenjivanja usaglašenosti (izveštaji o ispitivanju, sertifikati
o usaglašenosti …) nisu se prihvatali u drugim zemljama. Na ovaj način isti
proizvod je morao da se ispituje i sertifikuje odvojeno u svakoj zemlji gde se
plasirao na tržište.

Kako se tehničke barijere u trgovini mogu eliminisati:

 Putem harmonizacije zahteva za proizvod,

 Putem uzajamnog priznavanja rezultata ocenjivanja usaglašenosti.

10.1.Zakonski akti EU

slika 3. Šematski prikaz zakonskih akata EU

23
Uredbe:
Uredbe su direktno primenljive u svim zemljama članicama EU i ne zahtevaju
posebne mere za implementaciju na nacionalnom nivou. Ovi zakonski akti
omogućavaju institucijama EU najveći uticaj na pravni sistem zemalja članica.
Smatraju se sredstvima za unifikaciju zakona pošto su u celini obavezujuće u svim
državama članicama.
Direktive:
Direktive se smatraju sredstvima za harmonizaciju zakona država članica (eliminišu
kontradikcije među nacionalnim zakonima). Nisu direktno primenljive i zahtevaju
donošenje mera za implementaciju na nacionalnom nivou. Obavezujuće su u
pogledu ciljeva koje treba da postignu i nadležnim telima ostavljaju određeni stepen
slobode po pitanju inkorporiranja ciljeva u okviru nacionalnog pravnog sistema.
Odluke:
Odluke su obavezujuće u celini za one kojima su upućene. Mogu biti upućene jednoj
ili svim članicama EU, privrednim subjektima i pojedincima.
Preporuke i mišljenja:
Preporuke i mišljenja su neobavezujući deklarativni instrumenti putem kojih institucije
EU izražavaju svoje stavove državama članicama, a nekada i pojedincima.

10.2.Koncepti starog, novog i globalnog pristupa

Stari pristup:
Do 1985. godine politika EU po pitanju tehničkih barijera svodila se na to da se one
radije uklone usaglašavanjem tehničkih specifikacija za proizvod nego
uspostavljanjem nivoa performansi. Ovo je dovelo do uvodjenja posebnih
instrumenata čiji je sadržaj bio, kako bi mogli da se ispune individualni zahtevi za
svaku kategoriju proizvoda.
Ovaj sektorski pristup je bilo sve teže i teže razvijati, jer je isti obavezivao institucije
(komisiju, parlament, veće, komitet za ekonomska i socijalna pitanja) da se uključe u
tehnička pitanja koja su se progresivno umnožavala, a političke elemente koje je
trebalo uzeti u obzir nije bilo lako identifikovati, tako da je dolazilo do beskrajnih
tehničkih rasprava.
Proizvodi/grupe proizvoda obuhvaćeni direktivama Starog sektorskog pristupa u
legislativi EU su prikazani na slici broj 4.

24
 slika
4. Direktive starog sektorkog pristupa

Direktive starog sektorskog pristupa su veoma često bile uskog područja primene,
sadržale su detaljne obavezne standarde ili tehničke zahteve, tipsko odobrenje
nacionalnih organa vlasti i često su bile predmet izmena zbog tehničkog progresa.
Ovo je dovelo do porebe za usvajanjem nove regulatorne tehnike.
Novi pristup:
Novi pristup je regulatorna strategija usvojena Rezolucijom veća u 1985. godini da bi
se olakšao proces harmonizacije.

Osnovni elementi Novog pristupa su:

 Definisanje obaveznih suštinskih zahteva za osiguravanje visokog nivoa zaštite

javnih interesa kao što su: zdravlje, bezbednost, zaštita potrošača i zaštita životne
sredine,

 Proizvođači mogu da odaberu bilo koje tehničko rešenje koje zadovoljava suštinske
zahteve, za proizvode usaglašene sa harmonizovanim standardima pretpostavlja se
da zadovoljavaju odgovarajuće suštinske zahteve,

 Definisanje odgovarajućih procedura ocenjivanja usaglašenosti koje izmedju ostalih

stvari uzimaju u obzir tip rizika pridruženog proizvodu,

 Uvođenje CE označavanja kojim se deklariše da je proizvod usaglašen sa

suštinskim zahtevima relevantnih direktiva i da je proizvod bio predmet procedura
ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa svim relevantnim direktivama,

 Obaveze država da preuzmu sve neophodne mere za sprovođenje uključujući i

nadzor nad tržištem, da bi se osiguralo povlačenje neusaglašenih proizvoda sa
tržišta.

25
Rezolucijom od 21. decembra 1989. godina o Globalnom pristupu sertifikaciji i
ispitivanju. Veće je postavilo cilj o obezbeđivanju unutar unutrašnjeg tržišta,
homogenog, transparentnog i verodostojnog tehničkog okruženja u koje javni organi
vlasti, privredni subjekti i korisnici mogu imati poverenje i koji na kraju vodi ka
postojanju kvalitetnijih proizvoda na tržištu. Ovo poverenje se bazira na tehničkoj
kompetentnosti dela proizvođača, ispitnih laboratorija, tela odgovornih za provere
kvaliteta, sertifikacionih i inspekcijskih tela, kao i na transparentnosti procedura za
ocenjivanje usaglašenosti bilo da su procedure predmet propisa ili su dobrovoljne.
Ova rezolucija ustanovljava ključne principe politike EU koja se odnosi na ocenjivanje
usaglašenosti:

 Uvodi se modularni pristup koji ocenjivanje usaglašenosti deli u određeni broj

operacija to jest modula. Moduli se razlikuju prema fazi razvoja proizvoda (dizajn,
prototip, puna proizvodnja), tipu uključenog ocenjivanja (provera dokumentacije,
ispitivanje tipa, osiguranje kvaliteta) i osobinama koje izvode ocenjivanju (proizvođač
ili treća strana),

 Promoviše se uspostavljanje sistema akreditacije i korišćenja tehnika međusobnih

poređenja,

 Generalizuje se upotreba evropskih standarda za osiguranje kvaliteta i zahteva koji

moraju da ispune tela koja rade na osiguranju kvaliteta,

 Podstiču se sporazumi o međusobnom priznavanju rezultata ispitivanja i sertifikata

u neregulisanoj oblasti,

 Promoviše se međunarodna trgovina između EU i trećih zemalja (programi tehničke

pomoći i sporazumi o međusobnom priznavanju).
Na slici broj 5. prikazane su razlike u direktivama starog i novog sektorskog pristupa.

slika 5. Razlike u direktivama starog i novog sektorskog pristupa

26
 11.Harmonizovani standardi

Uloga standarda:
Direktive Novog pristupa ne sadrže informacije kako suštinski zahtevi mogu ili treba
da budu zadovoljeni. Standardizacija je već godinama priznata kao ključni elemenat
u organizovanju ekonomskih relacija, otkako se koristi u industriji, s obzirom na
komercijalne transakcije i kao referenca u javnim odnosima.
Standardizacija takođe obezbeđuje osnovu za procedure sertifikacije čija je namera
da proizvodi dobiju pristup tržištu pod najpovoljnijim uslovima, kako sa stanovišta
proizvođača tako i sa stanovišta korisnika proizvoda.

slika 6. Harmonizovani standardi

Harmonizovani standardi su evropski standardi, koje su prihvatile evropske

organizacije za standardizaciju, a koji su pripremljeni u skladu sa opštim smernicama
koje su postavljene zajedničkim dogovorom Evropske komisije i evropskih
organizacija za standardizaciju i u skladu sa ovlaštenjima koje je dala komisija posle
konsultacije sa zemljama članicama.

Veoma je važno istaći da evropski standardi progresivno zamenjuju nacionalne

standarde. Prema tome upotrebom evropskih standarda olakšava se slobodan protok
roba i privredni rast. U direktivama novog pristupa navedeni su suštinski zahtevi.
Harmonizovani standardi obezbeđuju detaljne specifikacije u vezi sa ciljevima s
obzirom na praktično zadovoljavanje suštinskih zahteva. Jedan standard neminovno
ne obuhvata sve suštinske zahteve jedne direktive. Može se desiti da je samo jedan
ili su samo odabrani suštinski zahtevi adresirani ka harmoniziranim standardima.
Primena harmoniziranih standarda je dobrovoljna.

27
slika 7. Svrha harmonizovanih standarda

Proizvođač može uvek da odabere način koji ne prati harmonizovani standard. U

ovom slučaju on mora po vlastitom izboru putem drugih sredstava koja su mu na
raspolaganju (tehničke specifikacije osim odobrenih standarda) da dokaže da je
njegov proizvod usaglašen sa suštinskim zahtevima. Međutim korišćenje drugih
sredstava iziskuje mnogo više vremena i novca.
Svrha harmonizovanih standarda je da pomognu proizvoačima da osiguraju
pretpostavku o usaglašenosti sa suštinskim zahtevima koji su navedeni u
direktivama. Preduzimanje harmonizovanih standarda obavlja se na uniforman način
u svim državnim članicama EU.
Sve direktive Novog pristupa prati lista harmonizovanih standarda čije su reference
objavljene u Službenom glasniku EU.

Opšti zahtevi za bezbednost nekog proizvoda iz direktiva novog pristupa se prevode

u konkretna tehnička rešenja u tzv. evropskim harmonizovanim standardima.

Harmonizovanost standarda znači da su zahtevi koji su sadržani u standardu u

skladu sa zahtevima direktive. Primena harmonizovanih standarda je dobrovoljna.
Proizvodi koji su usklađeni sa standardima zadovoljavaju sve zahteve i propise iz
oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i nalaze brži put do kupaca.

Zahtevi koje postavlja direktiva 89/686/EEC od 21. decembra 1989. o ujednačavanju

propisa država članica koji se odnose na SLZ (sredstva lične zaštite), su precizirani u
273 harmonizovana standarda, koji su dati u tabeli 1.

28
Tabela 1.- Vrste SLZ i standardi
Redni br. Vrsta SLZ Broj standarda izdatih od ESO
1 Zaštita sluha 014
2 Zaštita vida 017
3 Zaštita glave 022
4 Zaštita lica 002
5 Zaštita celog tela 074
6 Zaštita disajnih organa 049
7 Zaštita nogu (od klizanja) 012
8 Zaštita šaka i ruku 012
9 Zaštita od pada sa visine 019
10 Sprečavanje davljenja 019
11 Zaštita od električnog rizika 007
12 Zaštita od vibracija 001
13 Ostalo 025
UKUPNO 273

Harmonizovani zakoni o hrani u EU sadrže „horizontalno“ zakonodavstvo koje

pokriva zajedničke aspekte za sve prehrambene proizvode, kao što su aditivi,
obeležavanje etiketama i higijena, a bazirano je na sledećim direktivama :
 Službena kontrola hrane (direktiva 89/397/EEC), dodatne mere koje se
odnose na kontrolu hrane (direktiva 93/99/EEC)-direktiva daje osnovne
principe službene kontrole prehrambenih proizvoda, procedure za izvođenje
inspekcije i analizu uzoraka .
 Označavanje prehrambenih proizvoda (direktiva 2000/13/EC)-ova direktiva se
bavi označavanjem, prezentacijom i reklamiranjem prehrambenih proizvoda
sa ciljem obezbeđivanja informativnog sistema za označavanje hrane.
 Higijena prehrambenih proizvoda (direktiva 93/43/EEC)-direktiva opisuje
opšta pravila i proceduru za proveru higijene namirnica kroz sve faze nakon
primarne proizvodnje.
 Aditivi (okvirna direktiva 89/107/EEC) - odnosi se na boje koje se koriste u
prehrambenim proizvodima (94/36/EC) , zaslađivače (94/35/EC) i aditive za
prehrambene proizvode, izuzev boja i zaslađivača (95/2/EC, dopune
96/85/EC, 98/72/EC i 2001/5/EC).
 Rastvarači za ekstrakciju (direktiva 88/344/EEC)-daje se lista rastvarača za
ekstrakciju koji su odobreni za preradu hrane.
 Materijali u kontaktu sa prehrambenim proizvodima (okvirna direktiva
89/109/EEC)-daje se grupa materijala i artikala namenjena za kontakt sa
prehrambenim proizvodima.

29
11.1.Ocenjivanje usaglašenosti

slika 8. Politika ocenjivanja usaglašenosti

Politika ocenjivanja usaglašenosti integrisana u Novi pristup prepoznaje da postoji

nekoliko načina za demonstriranje usaglašenosti, ili direktno ka suštinskim zahtevima
ili ka harmonizovanim standardima. EU zakonodavci utvrđuju odgovarajuće
procedure ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa mogućim rizikom i prema tome sa
zahtevanim nivoima zaštite i poverenja.
Proizvodi obuhvaćeni direktivama Novog pristupa pre plasmana na tržište moraju da
se podvrgnu proceduri ocenjivanja usaglašenosti.
Ocenjivanje usaglašenosti obuhvata:

 Fazu dizajna proizvoda,

 Fazu proizvodnje,

 Ili obe faze.

Ove procedure moraju da se poštuju da bi se postavila CE oznaka. U svim
direktivama Novog pristupa dat je obim i sadržaj mogućih procedura ocenjivanja
usaglašenosti. Procedure ocenjivanja usaglašenosti podeljene su u skup od 8
osnovnih modula i 8 varijanti. Neki od ovih modula zahtevaju intervenciju
notifikovanog tela, a neki intervenciju prve strane-proizvođača.

30
Da bi se prilagodili pojedinačnim potrebama svakog proizvođača mnoge direktive su
fleksibilne s obzirom na ocenjivanje usaglašenosti-dozvoljavaju korišćenje operacija i
modula.
Proizvođač ima mogućnost izbora najprikladnije i najekonomičnije procedure
ocenjivanja usaglašenosti između mogućnosti prezentovanih u primenljivim
direktivama s obzirom na rizike pridružene proizvodu.
Pojednostavljen dijagram toka procedura za ocenjivanje usaglašenosti izgleda
ovako:

slika 9. Dijagram toka procedura za ocenjivanje usaglašenosti

MODUL A– Interna kontrola proizvodnje:

Obuhvata faze dizajna i proizvodnje i ovaj modul ne zahteva uključivanje
notifikacionog tela. Proizvođač sastavlja deklaraciju o usaglašenosti
(samoocenjivanje).
MODUL B– EC ispitivanje tipa:
Obuhvata fazu dizajna i mora da ga prati jedan od modula C, D, E i F koji
obezbeđuje ocenjivanje usaglašenosti u fazi proizvodnje. Notifikovano telo izdaje
sertifikat o EC ispitivanju tipa.
MODUL C– Usaglašenost sa tipom:
Obuhvata fazu proizvodnje i prati modul B. Obezbeđuje usaglašenost sa tipom
opisanim u EC sertifikatu o ispitivanju tipa izdatom u skladu sa modulom B. Ovaj
modul ne zahteva intervenciju notifikacionog tela.

31
MODUL D– Osiguranje kvaliteta proizvodnje:
Obuhvata fazu proizvodnje i prati modul B. Notifikovano telo je odgovorno za
odobrenje i kontrolu sistema kvaliteta za proizvodnju, inspekciju finalnog proizvoda i
ispitivanja organizovana od strane proizvođača.
MODUL E– Osiguranje kvaliteta proizvoda:
Obuhvata fazu proizvodnje i prati modul B. Notifikovano telo je odgovorno za
odobrenje i kontrolu sistema kvaliteta za proizvod, inspekciju finalnog proizvoda i
ispitivanja organizovana od strane proizvođača.
MODUL F– Verifikacija proizvoda:
Notifikovano telo kontroliše usaglašenost sa tipom opisanim u EC sertifikatu o
ispitivanju tipa izdatom u skladu sa modulom B, i izdaje sertifikat o usaglašenosti za
proizvod.
MODUL G– Pojedinačna verifikacija proizvoda:
Obuhvata faze dizajna i proizvodnje proizvoda. Notifikovano telo ispituje svaki
pojedinačni proizvod za koji izdaje sertifikat o usaglašenosti.
MODUL H– Potpuno osiguranje kvaliteta:
Obuhvata faze dizajna i proizvodnje proizvoda. Izvedeno je iz sistema menadžmenta
kvalitetom ISO 9001 sa intervencijom notifikovanog tela zaduženog za odobrenje i
kontrolu sistema kvaliteta za dizajn, proizvodnju, inspekciju finalnog proizvoda i
ispitivanja organizovana od strane proizvođača.
Dijagram toka procedura ocenjivanja usaglašenosti prema direktivi 88/378/EEC–
Bezbednost igračaka izgleda ovako:

32
 slika
10. Dijagram toka procedura za ocenjivanje usaglašenosti- Bezbednost igračaka

33
11.2.Tehnički dosije (tehnički fajl, tehnička dokumentacija)

Od proizvođača se uvek zahteva da sastavi tehničku dokumentaciju. Ova

dokumentacija obezbeđuje informacije o fazama dizajna i proizvodnje proizvoda.
Sadržaj tehničke dokumentacije u pogledu proizvoda naveden je u direktivama
novog pristupa.
Prema direktivi o nisko naponskoj opremi 73/23/EEC tehnički dosije treba da sadrži:

 Opšti opis opreme (uputstva za upotrebu mogu se smatrati dovoljnim)

 Listu korišćenih standarda,

 Crteže mehaničkih delova,

 Električne šeme-blok dijagrame i dijagrame krugova,

 Objašnjenje električnih krugova,

 Listu delova kritičnih sa aspekta bezbednosti i njihovih odobrenja (sertifikati, kopije

stranica iz kataloga…),

 Crtež ili kopiju nadpisne pločice,

 Rezultate ispitivanja koje je obavio proizvođač, eksterna laboratorija i drugi,

 Primere proračuna,

 EC deklaraciju o usaglašenosti.
Ukoliko direktivom nije specificirano drugačije, tehnička dokumentacija se čuva
najmanje 10 godina nakon proizvodnje poslednjeg proizvoda. Tehnički dosije čuva
proizvođač ili njegov ovlašteni zastupnik u EU i na zahtev stavlja na raspolaganje
organima za nadzor nad tržištem.
Dokumentacija mora biti na jeziku koje notifikovano telo razume, ukoliko je
notifikovano telo uključeno u proceduru ocenjivanja usaglašenosti. Tehnička
dokumentacija obično ima dva dela, opšti deo (podaci o proizvođaču, opis proizvoda,
spisak korišćenih standarda, EC deklaraciju o usaglašenosti…) i deo sa poverljivim
informacijama (postupci ispitivanja i rezultati analiza rizika i rešenja za eliminisanje
opasnosti, sertifikati korištenih materijala, sertifikati notifikacionih tela, EC deklaracije
o usaglašenosti za komponente...)

34
Kvalitet
Definisati kvalitet nije tako jednostavno.
1. Prema ISO standardima kvalitet je:
Sveukupnost karakteristika nekog entiteta koje ga čine sposobnim da zadovolji
tražene ili pretpostavljene potrebe.

2. Za ekonomske operatore kvalitet znači:

 Veću dodatnu vrednost,

 Veći profit.

3. Za pojedinca kvalitet znači:

 Više kontrole tokom rada,

 Jasnije instrukcije,

 Bolju komunikaciju,

 Timski rad,

 Bolji moral,

 Zadovoljstvo zaposlenog.
Prema tome kvalitet ima mnogo značenja i implikacija, koja se kreću od kvaliteta
proizvoda ili usluga (kroz njihov radni vek) do kvaliteta samih kompanija.

11.3.Notifikovana tela i osiguranje kvaliteta

Osiguranje kvaliteta je široko rasprostranjeno u Globalnom pristupu za ocenjivanje

usaglašenosti. Tri od osam modula za ocenjivanje usaglašenosti tiču se standarda
ISO 9001:2008. Većina direktiva koje zahtevaju intervencije notifikacionih tela
uključuju modele osiguranja kvaliteta.
Dosadašnja iskustva govore da proizvođači preferiraju ovaj način ocenjivanja
usaglašenosti. Ključni zadatak notifikacionih tela putem procedura ocenjivanja
usaglašenosti je da se osigura da proizvod zadovoljava suštinske zahteve, čak i u
slučajevima kada specifični standardi za proizvode nisu na raspolaganju, nisu
primenljivi ili proizvođač bira alternativni put koji vodi ka usaglašenosti. Na ovaj ističe
se značaj zahtevane stručnosti tela koja ocenjuju usaglašenost.
35
Ovom konstatacijom opovrgava se stav da ocenjivač treba da poznaje samo
problematiku navedenu u standardima za osiguranje kvaliteta. Na slici 11. prikazana
je šema notifikovanja tela i osiguranje kvaliteta.

slika 11. Notifikovana tela i osiguranje kvaliteta

Zahteve modula D, E i H najlakše je ispuniti ukoliko se poseduje sertifikat sistema

menadžmenta kvalitetom u skladu sa standardom ISO 9001:2008 i zadovoljimo
ostale zahteve.
Direktivama se eksplicitno ne zahteva sertifikovan sistem menadžmenta kvalitetom
ISO 9001:2008. Da bi se zadovoljili suštinski zahtevi direktiva proizvođač mora da
osigura da je sistem kvaliteta uveden i primenjen na način kojim se obezbeđuju
potpuno zadovoljavanje suštinskih zahteva navedenih u relevantnim direktivama.

36
 12.CE označavanje

Osnovni zadatak direktiva novog pristupa je da se osiguraju slobodan protok

proizvoda usaglašenih sa suštinskim zahtevima nakon podvrgavanja poceduri
ocenjivanja usaglašenosti kroz EEA-European Economic Area (Evropsko ekonomsko
područje).
CE označavanje je sintetičan način da se to fizički istakne na proizvodu za koji se
pretpostavlja da je usaglašen sa odredbama relevantnih direktiva. EC deklaracija o
usaglašenosti za odgovarajući proizvod izdata od strane i na odgovornost
proizvođača ili njegovog ovlaštenog zastupnika je takodje jedan od načina.
Usaglašenost sa suštinskim zahtevima fizički se indukuje postavljanjem CE oznake
na proizvod.

slika 12. CE oznaka

Ce oznaka je administartivna oznaka („pasoš“) i pokazuje da je proizvod usaglašen

sa suštinskim zahtevima svih relevantnih direktiva i da bio podrvgnut procedurama
ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa relevantnim direktivama. CE oznaka je
obavezna i mora da se postavi pre plasmana proizvoda na tržište EU.
To nije oznaka porekla, niti znak kvaliteta i referenca ka standardu. CE oznaka ne
sme da se postavlja na proizvode koji nisu obuhvaćeni direktivama novog pristupa.
Postavljanje CE oznake zahteva se zakonom, ne postavlja se iz konkurentskih
razloga i moraju da je postave svi ekonomski operatori čiji su proizvodi obuhvaćeni
pomenutim direktivama. Direktive novog pristupa zabranjuju postavljanje oznaka
sličnih CE oznaci koje mogu dovesti u zabunu kupca sugerišući mu značenja slična
značenju CE oznake. Obaveza država članica unutar EEA je da zabrane oznake s
obzirom na grafiku i značenje koje bi mogle da izazovu konfuziju sa CE
označavanjem.
Oznaka mora da se sastoji od inicijala „CE“ čiji je oblik opisan u Glavnoj direktivi za
CE označavanje 93/465/EEC ili u primenljivoj direktivi.

37
Ako je CE oznaka smanjena ili uvećana, proporcije moraju da se poštuju. Tamo gde
primenljiva direktiva ne nameće specifične dimenzije, CE oznaka mora da ima visinu
od najmanje 5 mm.

CE oznaka:

 Je obavezna za proizvode koji su obuhvaćeni relevantnim direktivama novog

pristupa,

 Mora da je postavi proizvođač ili ovlašteni predstavnik ili uvoznik,

 Usmerena je prema vlastima (nadzor nad tržištem),

 Nije znak kvaliteta,

 Mora da bude vidljiva, čitka i neizbrisiva,

 Mora da bude postavljen na proizvod/pakovanje,

 Mora da se postavi nakon sastavljanja EC deklaracije o usaglašenosti,

 Ne može da se oblikuje sa oznakama kvaliteta,

 Može da sadrži broj notifikacionog tela (ukoliko je uključeno u kontrolu u fazi

proizvodnje).

CE oznaka mora da bude postavljena na sledeće proizvode:

 Sve nove proizvode bez obzira da li su proizvedeni u državama članicama EU ili u

trećim zemljama,

 Sve korišćene proizvode, proizvode iz druge ruke uvezene iz trećih zemalja,

 Suštinski modifikovane proizvode obuhvaćene direktovama novog pristupa, tako da

se mogu smatrati novim proizvodima.
CE oznaka mora da se postavi:
*Kada je proizvod obuhvaćen sa jednom ili više direktiva Novog pristupa
*Kada je proizvod usaglašen sa odredbama primenljivih direktiva Novog pristupa
*Za proizvode kod kojih je procedura ocenjivanja usaglašenosti „samoocenjivanje“,
CE oznaka se postavlja na proizvod bez intervencije „treće strane“
*Kada postoji intervencija „treće strane“ proizvodjač će takodje da postavi CE oznaku
*Samo u slučajevima kada notifikaciono telo učestvuje u kontroli faze proizvodnje
proizvođač će da postavi CE oznaku i broj notifikacionog tela koje je bilo uključeno u
proceduru ocenjivanja usaglašenosti.

38
CE oznaka ne sme da se postavi:
*Kada proizvod nije obuhvaćen direktivama Novog pristupa
*Kada proizvod nije usaglašen sa odredbama primenljivih direktiva Novog pristupa
*Ukoliko nadležni organi države članice EU i EEA utvrde da se CE oznaka pogrešno
postavljena (to jest pogrešna procedura ocenjivanja usaglašenosti, problemi sa
označavanjem itd.) proizvođač ili njegov ovlašćeni zastupnik biće obavezno
prekršajno kažnjeni pod uslovima nametnutim od strane države članice.

12.1.Nadzor nad tržištem

Principi:
Postoji jasna distinkcija između:

 Ocenjivanja usaglašenosti koje se odvija pre plasmana proizvoda na tržište, i

 Nadzora nad tržištem koji se odvija posle plasmana proizvoda na tržište.

Osnovni cilj direktiva Novog pristupa je da proizvodi koji slobodno cirkulišu na tržištu
EEA imaju odgovarajući nivo bezbednosti. Da bi gore pomenute principe korektno
implementirali neophodan je jedan elemenat, a to je nadzor nad tržištem. Smatrajući
da slobodna konkurencija ne može da egzistira ukoliko nije fer, nadzor nad tržištem
je u interesu ozbiljnih proizvođača jer sprečava konkurenciju koja smanjuje cene
zaobilazeći zadovoljavanje suštinskih zahteva. Prema tome, u državama članicama
EU nadzor nad tržištem je u nadležnosti države ili njenih lokalnih organa vlasti.
Evropska legislativa za proizvode može da ima probitačan efekat samo ako njeni
građani imaju potreban nivo poverenja u njeno efektivno i korektno delovanje. Sistem
sprovođenja zakona mora da bude u stanju da svojim građanima pokaže da će
neispunjavanje zahteva za bezbednost, zdravlje i zaštitu životne sredine biti
otkriveno i sankcionisano korektivnim merama. Kontrola proizvoda na tržištu ili
nadzor nad tržištem je nerazdvojivi deo sistema primene zakona u oblasti legislative
proizvoda.
Postoji pet oblasti na koje treba obratiti pažnju, jer su bitne za nadzor nad tržištem a
to su:

 Legislativa
Nadzor nad tržištem treba da ima zakonsku osnovu izraženu u nacionalnim
zakonima i državnim propisima. Zakonska osnova treba da definiše, kako područje
delovanja, tako i ovlašćenja organizacija za nadzor nad tržištem.

39
  Organizacije (tela) za nadzor nad tržištem
Bez ovih organizacija nema efikasne zaštite proizvođača i potrošača. Organizacije
moraju da imaju zakonsko ovlašćenje, kapacitet, „know-how“ i sredstva za efikasnu
implementaciju svojih aktivnosti za nadzor nad tržištem.

 Industrija
Nivo razumevanja novih propisa koji moraju da se poštuju u privrednoj javnosti je
itekako značajno. Evropska legislativa za proizvode prvo je sprovedena u industriji.

 Struktura za podršku – ispitne laboratorije, standardizacija i

Organizacije (tela) za nadzor nad tržištem, kao i industrija, moraju da koriste usluge
akreditovanih laboratorija i instituta za sertifikaciju, kao i nacionalne i međunarodne
standarde na koje legislativa upućuje.

 Svest i zaštita potrošača

Jedan od centralnih ciljeva evropske legislative za proizvode je da se ponudi
jedinstven nivo zaštite potrošača i zaposlenih u svim državama članicama. Potrošač
mora da bude svestan svojih prava kao i puteva i sredstava za njihovo ostvarivanje.
Reakcije potrošača na proizvode lošeg kvaliteta i proizvode sa greškom predstavlja
veoma važan ulazni parametar za tela koja se bave nadzorom nad tržištem.
Premda direktive Novog/Globalnog pristupa garantuju slobodan protok roba u Evropi,
uvek postoji mogućnost da država članica povuče opasan proizvod sa tržišta.
Bezbednosna klauzula je jedan od najinteresantnijih zakonskih aspekata direktiva
Novog/Globalnog pristupa.
Akteri:
Usaglašenost proizvoda sa direktivama Novog pristupa proveravaju:

 Proizvođači (pre plasmana proizvoda na tržište),

 Carinski službenici (pri ulasku proizvoda čije je poreklo van EU),

 Tela za nadzor nad tržištem (posle plasmana proizvoda na tržištu EU),

 Pravosuđe (pri pojavi incidenata).

Carinski službenici imaju pravo da zaustave plasman proizvoda iz trećih zemalja ako:
1.Odredjene karakteristike proizvoda navode na ozbiljnu sumnju na postojanje
trenutnog i ozbiljnog rizika po zdravlje i bezbednost. Ukoliko se ustanovi da je
proizvod rizičan po zdravlje i bezbednost, carinski službenici markiraju prateća
dokumenta sa „Opasan proizvod – nije dozvoljen plasman na tržište EEC, propis No.
339/93“.

40
2.Proizvod ne prati određena dokumentacija ili nije označen u skladu sa primenljivim
propisima o bezbednosnim proizvodima.
Nacionalni organi vlasti su odgovorni za ispravnu implementaciju mehanizma
nadzora nad tržištem. Oni ne mogu da vrše inspekciju pre plasmana na tržište ili
druge operacije za vreme faza dizajna i proizvodnje proizvoda. Ovo naravno ne znači
da oni ne mogu da imaju pristup proizvodnom procesu. U slučajevima istrage, organi
nadzora nad tržištem imaju pravo pristupa proizvodnji i skladištenju, dobijanje
informacija, uzimanje uzoraka i njihovo slanje na ispitivanje. U slučajevima da postoji
bilo kakva sumnja oni kontaktiraju i proizvodjače i notifikovana tela.
Odgovornost aktera na tržištu
Proizvođač
Proizvođač ima isključivu i krajnju odgovornost za usaglašenost proizvoda sa
primenljivim direktivama. On je odgovoran za dizajniranje i proizvodnju proizvoda u
skladu sa suštinskim zahtevima i sprovođenje ocenjivanja usaglašenosti u skladu sa
procedurama navedenim u direktivama. Da bi mogao da preuzme odgovornost za
proizvod proizvođač mora da razume i dizajn i proizvodnju proizvoda. Proizvođač
može da koristi gotove proizvode, gotove delove ili komponente, ili može deo svojih
poslova da poveri podugovaraču. Međutim on mora da zadrži potpunu kontrolu i da
preuzme odgovornost za proizvod.
Ovlašćeni zastupnik
Imenuje se isključivo od strane proizvođača, pa se stoga može smatrati odgovornim
od strane nadležnih tela Države članice EU umesto proizvođača u pogledu kasnijih
obaveza utvrđenih po predmetnim direktivama Novog pristupa. Ovlašćeni zastupnik
u smislu direktiva Novog pristupa mora da ima sedište unutar EU, a proizvođač je
odgovoran za akcije koje je sproveo ovlašćeni zastupnik u njegovo ime.
Uvoznik
Ukoliko proizvođač nema sedište u EU i nema ovlašćenog zastupnika u EZ, onda
uvoznik mora da obezbedi neophodne informacije koje se odnose na proizvod
nadležnom telu za nadzor nad tržištem. Prema direktivama Novog pristupa uvoznik
je bilo koje pravno ili fizičko lice koje proizvode iz trećih zemalja plasira na tržište EU.
Distributer
Treba da poseduje osnovno znanje o primenljivim zakonskim zahtevima koji
proizvodi moraju da nose CE oznaku, koje informacije (npr. Deklaracija o
usaglašenosti) moraju da prate proizvod, koji su jezički zahtevi za uputstva za
korisnike ili druga prateća dokumenta, i šta je jasan pokazatelj da proizvod nije
usaglašen. Distributer treba da informiše nadležna tela za nadzor nad tržištem o
neusaglašenim proizvodima i rizicima pridruženim proizvodu.

41
Montažer i sastavljač proizvoda
Treba preduzeti neophodne mere kako bi se osiguralo da je proizvod još uvel u
skladu sa suštinskim zahtevima u trenutku prve upotrebe u EU. Ovo se odnosi na
proizvode gde predmetna direktiva obuhvata stavljanje u upotrebu i gde bi ovakve
manipulacije mogle da utiču na usaglašenost proizvoda sa suštinskim zahtevima.
Korisnik
Direktive Novog pristupa ne uspostavljaju obaveze za korisnike.
Direktiva o opštoj bezbednosti proizvoda (2001/95/EC)

Ova direktiva reguliše bezbednost svih potrošačkih proizvoda čija bezbednost nije
regulisana određenom vertikalnom direktivom ili propisom ili čija je bezbednost
delimično regulisana istim. Prema ovoj direktivi proizvođač je obavezan da na tržište
plasira samo bezbedan proizvod. Proizvod se smatra bezbednim ukoliko je
usaglašen sa dobrovoljnim nacionalnim standardima kojima su preuzeti evropski
dobrovoljni standardi, čije su reference objavljene u Službenom glasniku EU.
Direktiva za opštu bezbednost proizvoda pokriva nove, korišćene i proizvode vraćene
u dobro stanje namenjene potrošačima ili za koje se očekuje da budu korišćeni od
strane potrošača, nabavljeni tokom komercijalnih aktivnosti.
Proizvodi u okviru delokruga nekoliko direktiva novog pristupa smatraju se
potrošačkim proizvodima (na primer: igračke, plovila za rekreaciju, rashladni uredjaji i
do odredjene granice električna oprema, gasni aparati i lična zaštitna oprema).
Direktiva o odgovornosti za proizvod sa greškom (85/374/EEC)

Osim Novog/Globalnog pristupa postoji i drugi koncept koji je potrebno poznavati:

Direktiva o odgovornosti za proizvod sa greškom (85/374/EEC) uvek se primenjuje.
Direktiva o odgovornosti za proizvod sa greškom i direktive Novog pristupa su
komplementarni elementi u osiguravanju adekvatnog nivoa zaštite. Direktive Novog
pristupa daju suštinske zahteve koji moraju da se zadovolje pre plasmana proizvoda
na tržište, dok direktiva o odgovornosti za proizvod sa greškom uređuje neslaganja
kada se pokaže da je proizvod sa greškom. Ovo je jedna od najvažnijih direktiva koje
je izdala Evropska Unija.
Ovom direktivom uspostavljeni su propisi za štete nastale proizvodima sa greškom
proizvedenim ili uvezenim u EU. Odgovornost za proizvod mora da spreči plasman
proizvoda koji nisu bezbedni na tržište EU.

42
Principi
Direktna odgovornost se proširuje na:

 Uvoznika proizvoda u EU

 Osobe koje predstavljaju sebe kao proizvođača plasirajući proizvode na tržište pod
svojim imenom,

 One koji isporučuju proizvod kada se proizvođači ili uvoznici ne mogu identifikovati.
Odgovornosti
Odgovornosti za plaćanje materijalnih šteta uzrokovanih proizvodima sa greškom leži
na proizvođaču. Odgovornost za proizvod je odgovornost za štetu pojedincima ili
imovini uzrokovanu proizvodima sa greškom.
Direktiva o odgovornosti za proizvod sa greškom (85/374/EEC) 85/374/EEC bazirana
je na principu odgovornosti bez pokazivanja greške proizvođača proizvoda. Prema
tome, proizvođač neće biti oslobođen direktne odgovornosti čak i ako pokaže da je
poštovao svoje dužnosti. Usaglašenost sa standardom samo je pokazatelj
preduzimanja mera o tome šta zakonski može da se očekuje u datoj situaciji i u
vremenu kada je standard izdat. Na sličan način intervencija notifikacionog tela za
vreme odgovarajuće procedure ocenjivanja usaglašenosti je veoma važan element
za garantovanje da proizvod zadovoljava suštinske zahteve. Prema tome direktna
odgovornost proizvođača nije nikako redukovana. Proizvođač je odgovoran za
kvalitet svojih proizvoda i postojanje sertifikovanog sistema kvaliteta će smanjiti rizike
za proizvođače.
Odgovornost za proizvod obuhvata sva pokretna dobra, električnu energiju, sirovine i
komponente finalnih proizvoda. Odgovornost za proizvod je odgovornost bazirana na
riziku, ona ne zavisi od toga da li će ili neće goniti proizvođača za štetu koju je
proizvod prouzrokovao. Da bi se ojačala pozicija privatnih potrošača i profesionalnih
korisnika proizvođač mora, za razliku od ostalih tipova odgovornosti koje obezbeđuje
za dokaze krivice, da pokaže da njegov proizvod zadovoljava zahteve standarda za
zdravlje i bezbednost koji se zahtevaju zakonom.
Iz delokruga direktive isključene su zgrade i imovina, registrovana roba kao avioni i
plovni objekti, kao i primarni poljoprivredni proizvodi (pre transformisanja) i usluge.
Proizvođač po automatizmu nije odgovoran za štete prouzrokovane njegovim
proizvodom. Oštećena strana mora da podigne tužbu za dobijanje kompenzacije.
Veoma važna činjenica je da oštećena strana mora da dokaže vezu između greške
na proizvodu i štete. Sa druge strane proizvođač mora da dokaže da greška na
njegovom proizvodu nije dovela do predmetne štete.
Deset godina posle prestanka plasmana proizvoda na tržište proizvođač prestaje da
bude odgovoran za proizvod. Ovaj period se može produžiti.

43
Proizvođač ne mora da plati štetu ukoliko dokaže da:

 On nije plasirao proizvod na tržište EU (proizvod je ukraden pre nego što je

deklarisan kao bezbedan),

 Proizvod nije bio sa greškom kada je plasiran na tržište EU (na primer da je greška
nastala nakon plasmana proizvoda na tržište, namernom akcijom korisnika kao
ispuštanjem, grubim rukovanjem itd.),

 Proizvod nije bio namenjen plasmanu na tržište EU (na primer paralelan uvoz iz
trećih zemalja proizvoda neobeleženih CE oznakom).
CE oznaka na proizvodu ne štiti proizvođače odgovornosti za proizvod, ali ukoliko je
CE oznaka postavljena na osnovu pažljivog procesa razmatranja aspekata
bezbednosti, to će značajno redukovati šansu za pozivanjem na direktivu o
odgovornosti za proizvod sa greškom.

12.2.Nacionalni organi vlasti

Treba da osiguraju da nacionalna akreditaciona struktura funkcioniše ispravno i uzmu

učešće u mreži evropske akreditacije. Takođe su odgovorni za proces notifikacije
oslanjajući se na intervencije akreditacionog tela i određivanje tela za ocenjivanje
usaglašenosti – notifikacionih tela na osnovu sektorskih zahteva direktiva.
Notifikovana tela
Odgovarajuće ispitne laboratorije, inspekcije i sertifikaciona tela su notifikovana za
izvodjenje različitih procedura ocenjivanja usaglašenosti koje su navedene u
različitim direktivama. Tela su notifikovana za izvodjenje ocenjivanja u vezi sa
suštinskim zahtevima direktiva. Sprovodeći ocenjivanja tela mogu da koriste
harmonizovane standarde koji prevode suštinske zahteve u tehničke specifikacije
proizvoda. Tela moraju da održavaju visok nivo kvaliteta, profesionalizma i
neutralnosti.
Tela za standardizaciju
Evropska tela za standardizaciju CEN (Evropski komitet za standardizaciju),
CENELEC (Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici) i ETSI (Evropski
komitet za standardizaciju iz sfere telekomunikacija) sastavljaju relevantne evropske
standarde. Harmonizovani standardi odgovaraju delokrugu i potrebama suštinskih
zahteva na osnovu mandata evropske komisije.
Organi nadzora nad tržištem
Nacionalni organi su zaduženi da proizvodi na tržištu zadovoljavaju odredbe
direktiva. Ovo se vrši putem sistema nadzora nad tržištem.

44
Složenost i ozbiljnost ovog sistema treba da je ekvivalentna složenosti i ozbiljnosti
procesa ocenjivanja usaglašenosti. Postojanje sistema nadzora nad tržištem je
neophodno da bi se omogućilo da države preuzmu svoje odgovornosti vezane za
zaštitnu klauzulu direktiva.
Proizvođači, uvoznici i drugi ekonomski operatori
Proizvođači, uvoznici ili osobe zadužene za plasman proizvoda na tržište EU su
odgovorni da osiguraju da su njihovi proizvodi usaglašeni sa zahtevima svih direktiva
koje se odnose na njihove proizvode. Oni ostaju odgovorni za proizvod bez obzira na
primenjenu proceduru ocenjivanja usaglašenosti i bez obzira na korišćeno telo za
ocenjivanje usaglašenosti. Proizvođač postavlja CE znak na svoj proizvod i pod
vlastitom odgovornošću demonstrira činjenicu da je odgovoran za proizvod i da je
osigurao usaglašenost sa relevantnom legislativom.

13.Postupak stavljanja CE znaka na proizvod

1.Definisati i opisati proizvod i odrediti kojoj grupi proizvoda iz direktiva pripada

proizvod,
2.Utvrditi sve direktive Novog pristupa koje se odnose na dotični proizvod (samo
proizvodi obuhvaćeni direktivama Novog pristupa zahtevaju stavljanje CE znaka, dok
oni koji nisu obuhvaćeni ne zahtevaju stavljanje CE znaka),
3.Opredeliti se koja će direktiva biti osnovna za ,CE obeležavanje proizvoda, a koje
će biti prateće direktive,
4.Utvrditi datum stupanja na snagu direktiva i da li je bilo od tada izmena i dopuna u
njima,
5.Utvrditi koji se još harmonizovani propisi i standardi EU (ili pojedine zemlje članice
EU u koju želimo da izvozimo naš proizvod) odnose na proizvod i šta oni traže,
6.Pribaviti prevedene direktive (i osnovnu i prateće) i druge propise i eventualne
izmene i dopune ili ih prevesti,
7.Utvrditi koji se postupci utvrđivanja usaglašenosti sa osnovnom i sa pratećim
direktivama moraju primeniti,
8.Utvrditi koji se moduli primenjuju i na koji način za utvrđivanje usaglašenosti sa
direktivom/direktivama,
9.Utvrditi da li se neki postupak utvđivanja usaglašenosti iz pratećih direktiva može
zameniti procenom rizika koji su pridruženi proizvodu,
10.Izvršiti dokumentovanu procenu rizika za proizvod prema preporučenoj metodi EU

45
11.Napraviti popis tehničke dokumentaciju (tehnički fajl) za proizvod koju traži/e
direktiva/e, harmonizovani propisi i standardi,
12.Kompletirati prvu verziju tehničke dokumentacije (zehničkog fajla),
13.Izvršiti samostalno ocenjivanje (samoocenjivanje) usaglašenosti proizvoda sa
zahtevima direktiva/e, harmonizovanih propisi i standarde (merenja i ispitivanja sa
baždarenim mernim sredstvima-kod sebe ili u specijalizovanim domaćim
laboratorijama-ove laboratorije ne moraju imati međunarodnu ili domaću akreditaciju,
ali moraju imati baždarenu mernu opremu kod akreditovane laboratorije),
14.Kompletirati tehničku dokumentaciju sa zapisima o samoocenjivanju (merenju i
ispitivanju),
15.Pripremiti Izjavu o usaglašenosti (Deklaraciju o usaglašenosti) proizvoda (ne
stavljati naziv i broj notifikovanog tela-laboratorije gde će se vršiti ispitivanja) i
priključiti je u tehničku dokumentaciju (tehnički fajl),
16.Pronaći notifikovana tela-laboratorije koje su akreditovane da vrše ispitivanja
proizvoda prema zahtevima direktiva/e,
17.Stupiti u kontakt sa njima i poslati im zahtev za ponude za ispitivanja proizvoda –
uz zahtev poslati tehničku i drugu dokumentaciju koju one budu tražile u prvom
kontaktu,
18.Prikupiti ponude od notifikovanih tela-laboratorija i odabrati najpovoljniju (cena,
udaljenost, vreme ispitivanja, rok dostavljanja nalaza...) i izabrati notifikovano telo –
laboratoriju,
19.Obavestiti odabrano notifikovano telo-laboratoriju i ugovoriti način i vreme slanja
proizvoda na proveru usaglašenosti-ispitivanje,
20.Poslati (ili odneti) proizvod/proizvode u notifikovano telo-laboratoriju na ispitivanja
sa kompletiranom tehničkom i drugom dokumentacijom
21.Sačekati nalaz notifikovanog tela-laboratorije,
22.Ako nalaz notifikovanog tela-laboratorije nije povoljan, tada postupiti po zahtevima
iz nalaza
23.Nakon postupanja po zahtevima iz nalaza ponovo poslati proizvod u notifikovano
telo-laboratoriju na ispitivanje.
24.Kada nalaz notifikovanog tela-laboratorije bude povoljan staviti dopuniti Izjavu o
usaglašenosti (deklaraciju o usaglašenosti) proizvoda sa nazivom i brojem
notifikovanog tela-laboratorije,
25.Kod sebe kompletirati i čuvati najmanje jedan primerak kompletne tehničke i
druge dokumentacije za proizvod u pisanom i u elektronskom obliku.
26.Staviti CE znak na proizvod.

46
 14.Zaključak

U ovom radu smo prošli kroz sve bitne korake za dobijanje CE znaka na
nekom proizvodu. Samim tim i objasnili važnost dobijanja CE znaka za sam proizvod.
Zemlje članice Evropske unije su svojim zakonskim propisima i drugim merama
želele da se osiguraju da se na tržište EU plasiraju i u upotrebi nađu samo oni
proizvodi koji ne ugrožavaju bezbednost, život i zdravlje ljudi, svojinu, životnu sredinu
ili neke druge interese od javnog značaja. U tom smislu, donete su direktive koje
postavljaju bitne zahteve koje moraju ispuniti proizvodi. Ti zahtevu određuju tehničke
karakteristike (specifikacije) koje proizvodi moraju imati a koje utiču ili mogu uticati na
gore pomenute aspekte. Tehničke specifikacije o usaglašenosti proizvoda sa bitnim
zahtevima, koje postavljaju direktive, date su u harmonizovanim standardima.
Ukoliko proizvodite proizvod koji planirate da plasirate na tržište EU ili pak planirate
dizajn i razvoj proizvoda namenjenog tržištu EU, velika je verovatnoća da će Vam
trebati CE znak. Preporuka je da radi potvrde da li vaš proizvod zahteva CE znak,
obavezno preispitate sve publikovane Direktive.
CE znak je namenjen svim proizvođačima na području EU kao i proizvođačima van
EU, koji svoje proizvode žele plasirati na tržište EU. CE znak nije simbol porekla
proizvoda, niti simbol kvaliteta. On samo ukazuje da je proizvod proizveden i
dizajniran u skladu sa odredbama direktiva EU.
CE znak Vam štedi novac koji biste inače morali dati za sertifikaciju proizvoda po
nacionalnim standardima svake članice EU u koju biste izvozili vaš proizvod.
Smanjujete sredstva za reklamiranje proizvoda na tržištu EU, jer tamošnji potrošači
imaju svest o tome da je CE znak garancija da su vaši proizvodi bezbedni za njih.

47
 15.Literatura:

https://ec.europa.eu/growth/single-market/ce-marking/manufacturers_en
http://ec.europa.eu/
http://www.tehnis.privreda.gov.rs/
http://www.iso.org/
http://ec.europa.eu/growth/tools-databases/nando/
http://eur-lex.europa.eu/
https://www.est.rs/services.php?usl=ceznak
https://www.eurostandard.rs/ce-znak/

48