Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008.

95

Jelena Cucić UDK: 1:27-1”04/14“

Novi Bečej Originalni naučni rad
Primljen: 03.12.2007.

ODNOS TEOLOGIJE I FILOZOFIJE

U SREDNJEM VEKU
Rezime
Kao što se čovečanstvo menjalo kroz istoriju, tako se menjao i značaj filozofije. Ona je
prešla dug put, od najuzvišenije, preko potrebne, do korisne, ali je bez obzira na sve
uspela da se održi! U srednjovekovlju je bila potčinjena teologiji pa je to čini manje
korisnom i uticajnom. Možda na prvi pogled to ne izgleda tako jer je crkveni oci ne
cene dovoljno, ali da nije bilo nje, ni teologija ne bi mogla toliko visoko da se uzdigne.
Filozofi su osuđivani i prozivani nevernicima, a u osnov svakog hrišćanskog učenja
ulazili su njihovi pojmovi. Želeli su da filozofiju stave u drugi plan u čemu su i uspeli,
ali je svakako nisu mogli uništiti. Kako bi to uspeli kad je ona predstavljala osnov svim
njihovim učenjima? I najzad, kako bi je branili da nije bilo “filozofskog oruđa”?
Ključne reči: filozofija, teologija, Antika, srednjovekovlje, vera i razum, renesansa,
Novi vek.
Primat filozofiije u Antici
Filozofija je nastala iz ljudske težnje ka mudrosti. To pokazuje i njeno izvo-
rno grčko ime. U staroj Grčkoj je filosofos (grč. philosophein – težiti za mudro-
šću) bio čovek koji je težio za saznavanjem istine. Kako se razvijala kultura, i
filozofija je zauzimala sve značajnije mesto kako u staroj Grčkoj, tako i na osta-
lim prostorima. Od tada, pa do danas filozofija se nije izgubila. Istinito sagleda-
vanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije. A pod pojmom stvarnosti podrazu-
mevamo sva pitanja o čovekovom položaju u svetu. Tu je smisao života, svet,
rešavanje problema raznih vrsta… Filozofija je bila obožavana i cenjena, nepriko-
snovena i poštovana. Tako je bilo sve do pojave nove epohe koja je preokrenula
svet – do srednjeg veka. U ovom periodu, razvija se teologija (učenje o Bogu).
Njenom procvatu u mnogome je doprinela nova vera, hrišćanstvo, koja iz korena
menja čovekov pogled na svet. Antički period je završen, a sa njim i stari način
shvatanja celokupne stvarnosti i kulture. Ljudi postaju preokupirani verovanjem i
sada je sve što se dešava u službi Boga koji je postavio stroge granice. Pošto više
nema potrebe za traženjem istine kada je ona već objavljena, više nema ni potrebe
za filozofijom. Pa ipak, filozofija nije nestala kao Heleni. Ona se održala ali ne u
punoj snazi, a i njena prvobitna svrha je izmenjena.

95
96 CEIR

1. Platon: dijalektika kao nauka nad naukama

Platon (427-347) je jedan od najpoznatijih antičkih filozofa. On, kao i
ostali antički filozofi, filozofiju stavlja na pijedestal, ispred svega drugog.
Filozofija je neprikosnoveni osnov, temelj i deo svega.
Njegov životni san bio je da ujedini politiku i filozofiju, ali taj san nije
ostvario. Osnovao je svoju filozofsku školu u Atini. U sklopu škole bio je i
teren za gimnastičko i ratničko vežbanje. Akademija je imala trostruki cilj:
obrazovanje duše, treniranje tela i obrazovanje za život u zajednici. Najvažniji
predmet bio je dijalektika.
Temelj njegove filozofije je učenje o idejama. Za Platona, postoji Bog, ali
on nije kao hrišćanski (ne stvara ni iz čega) već njegov Bog stvara svet po
ugledu na svet ideja. Svojim stavovima Platon prevazilazi politeizam svog doba
ali je pobožnost za njega samo uslov mudrosti a ne i sama mudrost. Svet ideja je
natčulan, a vidljivi svet je njegov nesavršen odraz. Ono je “idealno biće“ koje
se može saznati samo umom. Biti pravedan, znači voditi život u skladu sa
svetom ideja u kojem boravimo posle smrti.
Dijalektika je za Platona nauka nad naukama. Ona predstavlja veštinu
postavljanja pitanja i odgovaranja na njih, a cilj je da se pronađe ono što je
opšte u pojedinačnim stvarima, ono što je identično u mnoštvu različitosti. To je
najdublji istraživački napor ljudske svesti. Dijalektika je smisao i središte
filozofije. Za Platona, ona je apsolutno znanje koje ne zavisi od drugih nauka ali
zato sve druge nauke zavise od nje. Da bi se ljudi služili dijalektikom, moraju
prethodno dobro da izuče aritmetiku, geometriju i astronomiju. Dijalektika se
poistovećuje sa filozofijom pa se iz toga vidi da je za Platona i sama filozofija
apsolutna, tj. najbitnija.
Platon je razvio ideal savršene države. Ona je opisana u jednom od
njegovih najpoznatijih dela koji se zove Država. Smatrao je da bi država trebala
da bude prvenstveno pravična, a to se postizalo posebnim načinom. To
pravično, nije značilo pokoravati se jačem već boljem. Smatrao je da se to može
postići ukoliko svako radi onaj posao za koji je najviše sposoban i za koji je
osposobljen. Trebali bi da postoje proizvođači (koji će proizvoditi hranu),
ratnici (koji će čuvati i braniti zemlju) i konačno, na samom vrhu treba da budu
vladari (filozofi). Platon je smatrao da bi filozofi (oni koji žude za saznanjem)
bili najbolji i najpravičniji vladari jer ne žude za vlašću. Ti ljudi, koji čine
aristokratiju uma, bili bi najmudriji i najsposobniji vladari jer nemaju drugih
ličnih interesa sem interesa za saznanjem. U VI knjizi Države, vodi se razgovor
između Sokrata i Glaukona u kojoj Platon objašnjava zašto bi vladari trebali da
1

postanu filozofi. Ovakvim stavom, Platon ponovo pokazuje koliko filozofiju

smatra važnom i neophodnom za život svakog čoveka.

1
Vidi: Platon, Država, Kultura, Beograd, 1966.
Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008. 97

2. Aristotel: sofia - najviši oblik znanja

Aristotel (384-322) je ostavio najveći trag u istoriji filozofije kao njen prvi
sistematičar. I sam je osnovao školu, Likej. Međutim, Akademija i Likej su bili u
nekoj vrsti međusobnog rivalstva zbog neslaganja u svim učenjima, između osta-
log zbog Aristotelove kritike Platonovog učenja o idejama. Za sobom je ostavio
brojna dela koja su nebrojeno puta kasnije koristila mnogima. Za razliku od Plato-
na, njegova glavna dela nisu dijalozi, već rasprave u kojima je navodio mišljenja
prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na
njih, nudeći svoja rešenja.
Svrha je odlučujući uzrok, a sveobuhvatna svrha za Aritotela je Bog. Svo-
jom prirodom, Bog određuje da sve ima svoju svrhu i da stvari teže da postanu
slične njemu. Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i
oživljava svet. Bog je delatna misao koja samu sebe misli – mišljenje mišljenja
(noesis noeseos). A duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića.
Aristotel je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom
metafizikom. Za njega, svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakteri-
stičnu samo za sebe – delatnost mišljenja. Čovek može da teži bogatstvu, slavi,
moći, ali u njima nema neke vrednosti po sebi. Vredna po sebi je sreća koju čovek
može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio. Ako usavršava mišljenje,
čovek će postati sličan Bogu. Platon je dijalektiku poistovećivao sa filozofijom a
Aristotel joj daje skromnije mesto. Ona je pomoćnica filozofije, jer njen cilj nije
istina već pobeda u diskusiji. Zato je za njega mudrost vođena logikom najviši cilj
čoveka. Od onoga što čovek može da zna, neke stvari ne mogu biti drugačije
(večne su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali čovek se bavi i stvarima
koje su stalno drugačije, kao sto su npr. životne okolnosti i problemi koji se
javljaju u njima. Za rešavanje tih problema potrebna je praktična mudrost koju
Aristotel naziva razboritost (fronesis). Mudrost ima prednost u odnosu na razbori-
tost jer je ona naša najsamostalnija sposobnost. Zato je za Aristotela filozofija
najviši stepen znanja: “Filozofska kultura je, dakle, ekvivalentna umu udruženom
sa saznanjem, kao glava svih znanja, budući da obuhvata najuzvišenije objekte
znanja.” Aristotel najviše ceni teorijski način života. Za njega je filozof koji
2

pokreće vlastiti um, kao i umove drugih ljudi mnogo korisniji nego bilo koji drugi
praktičar. Da bi se to postiglo, potrebno je istovremeno koristiti i teorijsku umnost
i razboritost. Aristotel je rekao “Sve druge nauke su potrebnije od filozofije, ali
nijedna nije bolja od nje.” Time je pokazao da je filozofija najbitnija jer predsta-
3

vlja polazište i temelj za celokupno razumevanje sveta i njegovih zakonitosti kao i

pravi i jedini put ka mudrosti.

2
Aristotel, Nikomahova etika, str. 150, Kultura, Beograd, 1970.
3
Kolarić, Ivan, Filozofska hrestomatija, str. 95, Učiteljski fakultet, Užice, 2000.
98 CEIR

3. Neoplatonizam: filozofija gubi primat

Temelj neoplatoničarske filozofije čine prethodna filozofska učenja anti-
čkih filozofa, Pitagore, Sokrata, Platona i Aristotela. Neoplatonizam ustvari pre-
dstavlja dovršenje antičke filozofije, ali i prelaz filozofije u jedan novi oblik
tesno povezan sa hrišćanstvom.
Najznačajniji filozof ovog doba bio je Plotin (204-270) iz Likopolja u
Egiptu. U četrdesetoj godini života doselio se u Rim, gde je stekao naklonost
cara Galijena. Pokušao je da ga ubedi da u Kampaniji osnuje grad Platonopolis
u kome bi realizovao Platonove političke ideje, ali plan nije uspeo.
Početni stav njegove filozofije je saglasnost duše sa samom sobom ili čisto
mišljenje. To je ekstaza koju duša mora da dostigne ukoliko želi da se okrene spo-
znaji apsolutnog bića. Za njega, to Jedno (apsolutno biće) emanira iz sebe prvo
um, zatim dušu, pa materiju. Cilj Plotinove filozofije je uzdizanje, a do njega do-
lazimo prolaskom kroz nekoliko stupnjeva. Najpre se duša mora očistiti (katha-
rsis), čime se čovek uzdiže do političkih vrlina. Posle toga se duša oslobađa
čulnih spoznaja i okreće se umu, to je bavljenje naukom i filozofijom. Nakon sje-
dinjavanja sa umom, sledi mističko sjedinjavanje sa Bogom u ekstazi. ”Time za
Plotina umska delatnost filozofije prestaje biti najviši cilj života, jer to sada posta-
je mističko iskustvo sjedinjavanja sa Bogom. Tako Plotinova filozofija stupa na
religijsko područje, ali u jasnoj opoziciji prema nastupajućoj hrišćanskoj religiji” 4

Hrišćanstvo: Primat teologije nad filozofijom

Hrišćanstvo je donelo ljudima novo razumevanje smisla života. ”Umesto
filozofske začuđenosti nad činjenicom bića, hrišćanska misao se temelji na
bespogovornoj veri u Boga koji je Tvorac sveta ni iz čega, ontološki izvor,
razlog i smisao svekolikog postojanja”. 5

Teologija je za svoj osnovni zadatak uzela razumevanje odnosa između

razuma i vere. ”Tako je preovladalo shvatanje da se (raz)um i vera mogu na ne-
ki način “izmiriti”, što bi trebalo da znači da istine vere nisu protivne ljudskom
umu, već ga nadilaze.” Iz toga je usledio stav da je prava i istinska mudrost
6

hrišćanstvo a da je filozofija samo spoljašnja mudrost, inferiorna u odnosu na

veru i istine objavljene u otkrovenju. U poslanici Kolonjanima, apostol Pavle
upozorava: ”Braćo! Čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom preva-
rom, po kazivanju čovečijem, po nauci sveta a ne po Hristu.” Ovo upozorenje 7

4
Perović, Milenko A., Istorija filozofije, str. 126, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u
Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
5
Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, str. 107, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
6
Vidi: isto, str. 108.
7
Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 90, Zavod za izdavanje
udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.
Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008. 99
apostolovo jasno pokazuje da je za njega hrišćanstvo superiornije od grčke filo-
zofije, da su učenja antičkih filozofa obična mnjenja i da istina koju oni saopšta-
vaju nije prava.
Ovakva vera, koja se obraća svima, otvorila je trajan sukob između grčke
filozofije i nove vere koja je neprestano jačala. To je bila religija očiglednosti,
vera u koju se nije smelo sumnjati, vera trojedinstva koja postaje glavni
neprijatelj do tada obožavane i visoko cenjene filozofije.
1. Filon utvrđuje superiornost Biblije nad filozofijom
Prvi hrišćanski filozof Filon (I vek pne), ustvari nije pripadao hrišćanskoj
nego jevrejskoj veri. Bio je savremenik apostola Pavla. ”Ono što ga čini prvim
hrišćanskim filozofom je njegova intelektualno-književna delatnost koja
istovremeno ima obeležja grčke filozofske misli i misionarska obeležja nove
religije, koja se upravo u to vreme pojavljuje na istorijskoj poziciji.” 8

Filon je želeo da pokaže da je biblija superiornija od grčke filozofije. U

svojim tvrđenjima je išao toliko daleko da je smatrao (istorijski potpuno
neosnovano) da grčka filozofija nije originalna tvorevina Grka, već da je ona
samo razvila ideje koje su i pre nje bile u Starom Zavetu! On kaže da je religija
otkrovenja uzvišenija od filozofije zato što filozofija ne komunicira direktno sa
istinom nego istražuje pomoću dijalektike. Pa ipak, bio je impresioniran grčkom
kulturom. Iako je osudio filozofiju, nije mu smetalo da se njome koristi pri
tumačenju biblijskih priča. Pa tako, on u svoja tumačenja uvodi pitagorejske
brojeve, pojam logosa, Sokratovog demona pretvara u anđela itd.
2. Patristika: gnostici i apologeti
Naziv ovog razdoblja srednjeg veka dolazi od latinske reči pater što znači
otac, a odnosi se na crkvene oce koji su u tim prvim vekovima postojanja
hrišćanstva povezivali svoju veru i antičku filozofiju (posebno Platonovu i
neoplatonizam). To su bili gnostici i apologeti.
Gnostici: ono Božansko se spoznaje
Odnos prvih apologeta prema gnosticima bio je sličan odnosu velikih
grčkih filozofa prema sofistima. U gnostike su spadali oni koji su u Hristovim
porukama o nadi, ljubavi i vaskrsenju tražili dublji smisao. Oni se nisu zadovo-
ljavali prosto verovanjem, nego su težili da spoznajom prodube vlastitu veru.
Njihova tumačenja temelje se, i sadrže puno elemenata različitih verovanja i
Platonovu filozofiju. Njihova učenja bila su proglašena jeretičkim.

8
Veljko Korać, Miladin Životić, Branko Pavlović: Istorija filozofije, str. 90. Zavod za izdavanje
udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd 1970.
100 CEIR

Apologeti adaptiraju antičku filozofiju za potrebe hrišćanstva

Apologeti su bili crkveni oci i učitelji, neprijatelji gnostika, koji su
nastojali da objasne superiornost hrišćanstva u odnosu na sva druga “jeretička
shvatanja” i filozofiju.
2.1. Tertulijan: otvoreno neprijateljstvo hrišćanstva i filozofije
Tertulijan (155-220) je jedna od najznačajnijih ličnosti hrišćanske apologe-
tike. Zastupao je jednostrano gledište o odnosu hrišćanstva prema grčkoj filozofi-
ji. Smatrao je da ona nije dorasla učenju o Bogu i da joj ne treba davati nikakav
primat. Za njega, ne postoji filozofija koja bi mogla biti hrišćanska jer se
veronauka nalazi mnogo iznad filozofije. Put kojim se dolazi do verskih istina
mora biti različit od onog filozofskog. Nemoć filozofije je u tome što ona gleda
na stvari putem logike pa Tertulijan smatra da je ono što je filozofskom umu
neshvatljivo, shvatljivo umu jevanđelista i umu običnih ljudi koji nisu dolazili u
dodir sa filozofijom. Ako bi se teologija potpuno razjašnjavala putem filozofije,
najveći deo religijskih dogmi bio bi doveden u sumnju. Tertulijan to svakako nije
hteo jer je bio pravi vernik, a pravi vernik nije mogao da dozvoli sebi da počne da
sumnja i proverava, pošto upravo to vera zabranjuje. To njegovo potpuno versko
opredeljenje pokazano je u stavu: ”credibile est, quia ineptum est; certum est,
quia impossibile est – credo quia absurdum (verovatno jest, jer je nerazumno;
sigurno jest jer je nemoguće – verujem jer je apsurdno).” To znači da vernik ne
9

prihvata logiku ako ona pokazuje da je njeno verovanje neosnovano. Po njemu,

potpuno je nepotrebno traziti neku istinu kad je ona već objavljena. Tertulijan je
zastupao i cenio samo pravi verski život zatvorenog tipa uz potpuno predavanje
veri kao nečemu apsolutnom, kao svrsi života.
Tertulijan kaže: ”Šta ima Atina sa Jerusalimom, šta Akademija sa Crkvom,
šta heleni sa hrišćanima?” Ovim stavom on želi da pokaže da između Jerusalima,
koji je simbol religije otkrovenja, i Atine, kao nosioca životnog stava da se ništa
ne uzima za istinito što se prethodno nije potvdilo, nema nikakve saradnje. Pa je
tako hrišćanstvo neprijatelj slobodnog filozofskog mišljenja, kao što je i istina iz
otkrovenja neprijatelj racionalno osnovanih istina filozofije. Tertulijanovo
odbacivanje filozofije i isticanje primata čiste vere nad dijalektikom poznato je
pod opštim nazivom fideizam.
2.2. Aleksandrijska škola: zbilžavanje hrišćanstva i filozofije
Za razliku od stanovišta koje je zastupao Tertulijan, u aleksandrijskoj
hrišćanskoj školi dolazi do zbližavanja hrišćanstva i filozofije, posebno kada se
na njenom čelu nalazio Tit Flavije Kliment (150-219).

9
Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 95, Zavod za izdavanje
udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.
Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008. 101
On je smatrao da je filozofija božji dar. ”Nema znanja bez vere, ni vere bez
znanja” je stav koji je i osnova njegovog učenja. Po njemu “nema nesaglasnosti
10

između hrišćanske vere i antičke filozofije, one su dve grane istog stabla.” 11

Filozofija i teologija su jedna drugoj potrebne. One se dopunjuju i zavise jedna od

druge. Pored toga, one imaju istu osnovu jer i jedna i druga potiču od Boga. Obe
su podjednako potrebne ljudima. Kliment je filozofiju, kao i Filon, koristio za
tumačenje svetih spisa. Međutim, Kliment je ipak, kao i njegovi prethodnici,
zanemario filozofiju. Postavio ju je na prilično visoko mesto ali ona je korišćena
samo kao oruđe i veština kojom su se objašnjavali biblijski pojmovi. Njena
izvorna uloga i značenje su izmenjeni. Njen zadatak nije više bio da pronađe i
dokaže istinu već da postojeću istinu dokaže i to bez upotrebe sumnje i provere!
Kliment se razlikovao od ostalih jedino po tome što nije bio otvoreni neprijatelj
filozofije i po tome što ju je cenio.
Njegov naslednik Origen (184-253) takođe je koristio filozofiju kao intele-
ktualno sredstvo za dokazivanje prvobitnog hrišćanskog učenja. Hrišćanstvo je
video kao dovršenje antičke filozofije. Hrišćansko učenje je po njemu bila prosta
vera, neosnovana i nedokazana i zato je smatrao da ona treba da se dopuni i
proširi filozofijom jer je mislio da je hrišćanstvo ustvari ona istina za kojom su
filozofi dugi niz vekova tragali. Ali kako je moguće da je ta istina baš hrišća-
nstvo? Taj zaključak je potpuno neosnovan jer se ni do jedne biblijske istine nije
došlo osnovnim putem filozofije, putem razuma. Jasno je da se u filozofiji nikada
nije uzimalo za istinu nešto što predhodno nije provereno i dokazano. Da bi čovek
postao i ostao pravi vernik on skoro najmanje treba da koristi razum i čisto logi-
čko zaključivanje. Jedino što treba da učini je da veruje, odnosno da nikada ne po-
sumnja. Origen je teologiju obogatio filozofskim pojmovima, zalagao se za njen
razvoj i napadao paganska učenja. Ipak, crkva je odbacila njegove ideje i učenje
proglasila jeretičkim jer se suviše udaljio od izvornog shvatanja hrišćanstva.
2.3. Aurelije Avgustin: vera kao najviša spoznajna moć
Aurelije Avgustin (354-430) važi za najznačajnijeg mislioca patrističke
epohe. Njegova majka je bila hrišćanka a otac paganin. Međutim, on tek u 32.
godini života postaje pravi hrišćanin. Napisao je više dela među kojima su: O
državi božjoj, Ispovesti, O trojstvu itd. Avgustinova filozofija nastaje kao spoj
hrišćanskog i antičkog učenja. Njegovo učenje postaje značajno baš zbog tog
spoja, jer niko pre njega nije postigao takvu duhovnu dubinu. Avgustin se
uglavnom koristio Platonovom filozofijom koju je dobro poznavao.
Osnovna tema njegove filozofije je spoznavanje Boga i božanske ljubavi.
Njegovo shvatanje božanske milosti i predodređenja ostavilo je značajan uticaj na
kasnija hrišćanska učenja. On je smatrao da sudbina čoveka ne zavisi od čoveko-

10
Perović, Milenko A., Istorija filozofije, str. 171, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u
Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
11
Vidi: isto str. 171
102 CEIR

vog ponašanja već od božje milosti, ali je takođe smatrao i da hrišćani imaju veće
predispozicije za večni život od nehrišćana. Stavom: ”Crede nihil aliud est quam
cum assensione cogitare (Verovati nije ništa drugo do misliti u saglasnosti)” 12

Avgustin govori o odnosu hrišćana i filozofa. Po njemu, filozofima nedostaje vera

zato što svaki od njih ima svoju sopstvenu, pa oni ne mogu “misliti u saglasno-
sti”. Avgustin je u pravu što se toga tiče, jer to zaista jeste uzrok neslaganja među
filozofima, ali u tome nema nikakve superiornosti hrišćanstva nad filozofijom!
Vernik počinje da veruje, pa se samim tim i odriče sumnjanja odnosno
dijalektike, rasprave i ostalih “oruđa” kojima se filozofi služe kako bi došli do
svojih sopstvenih istina.
Avgustin je promenio i značenje filozofije. Ona postaje ljudska težnja ka
mudrosti. Tako ona, kao razumska delatnost, predstavlja višu sposobnost čoveka.
Istine do kojih razum dolazi imaju smisao jedino kada se dopunjuju verom. Ta
“razumska delatnost” može lako da pređe u radoznalost, pa je zato neophodno da
pre nje čovek prihvati dogmatske istine vere. Upravo zato Avgustin kaže:
“Intellige ut credas, crede ut intelligas (Razumi da bi verovao, veruj da bi
razumeo)!” Ovaj zahtev ujedno je značio i kraj one velike epohe intelektualne
13

radoznalosti koju su otvorili Grci. Razumevanje pomoću verovanja moglo je

jedino da vodi dubljem prihvatanju onoga što je religija već donela.
Filozofija je pretvorena u ljubav prema Bogu, što je suprotno određenje od
prvobitnog, antičkog. Tako je i hrišćanski čovek daleko od antičko-grčkog, kao
što je i hrišćanski mislilac drugačiji od grčkog filozofa. Kod Klimenta, teologija
je bila samo prosta vera i da bi bila savršena bila je dopunjavana znanjem, odno-
sno filozofijom. Avgustin je i to izmenio, teologija je postala još samostalnija.
Ona sada predstavlja znanje o veri! Filozofija gubi još jedno određenje. Do tada je
bila poštovana kao znanje bez koga teologija nije mogla, a sada joj je teologija
preuzela i to određenje i tako postala još superiornija.
3. Sholastika: philosophia ancilla theologiae est
Naziv sholastika dolazi od latinske reči scholasticus što znači učitelj, a
predstavlja ime za srednjevekovnu hrišćansku filozofiju na Zapadu. Crkvene
dogme su u to vreme bile osnova celokupnog duhovnog života, crkva je imala
veliku moć i uticala je i na obrazovanje. Gradivo se predavalo u okviru sedam
slobodnih vešina. Osim muzike, ostale discipline koje su se proučavale bile su
neka vrsta reprodukcije programa Platonove Akademije, ali naravno, bez istraži-
vačke usmerenosti. Filozofija se tada predavala samo u manastirskim školama za

12
Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, str. 97, Zavod za
izdavanje udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.
13
Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, str. 117,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008. 103
potrebe budućih sveštenika. Ona postaje oruđe teologije. Po Pjetru Damjaniju:
”Philosophia ancilla theologiae est (Filozofija je sluškinja teologije)!” 14

U sholastici se smatra da je prava istina data u otkrovenju pa je zadatak

filozofije da tu istinu dokaže i objasni. Logika i dijalektika se sve više razvijaju,
ali ne da bi se uz pomoć njih kritikovala sveta istina, već da bi se lakše odbranila
od jeretika. U ovom periodu postepeno se adaptira Aristotelova filozofija za
potrebe teologije.
3.1. Johan Skot Eriugena: korespondencija religije i teologije
Johan Skot Eriugena (oko 810-877) je bio Irac, ali je ceo život proveo u
Francuskoj. Njegov zaštitnik bio je Karlo Ćelavi koji mu je bio i prijatelj. Jedan je
od najistaknutijih filozofa sholastike. Postavio je tezu o korespodenciji religije i
filozofije, pa tim povodom kaže: ”Svaki autoritet će se pokazati slabim, ako nije
potvrđen istinskim umom.”15 On smatra da između istine otkrovenja i istine uma
nema protivrečnosti, a filozofija je dužna da se drži sudova autoriteta crkve pri
tumačenju! Johan Skot Eriugena je želeo da racionalizuje teologiju. Preuzeo je
neka antička shvatanja i uveo neke nove pojmove. Boga identifikuje sa prirodom,
a celokupnu prirodu stepenuje. Zbog ovoga, crkva njegov celokupan rad osuđuje
na spaljivanje i proglašava ga jeretikom.
3.2. Toma Akvinski: istina hrišćanstva je iznad filozofije
Toma Akvinski (1226-1274) je najveći i najvažniji filozof sholastičkog pe-
rioda. Od rođenja je bio hrišćanin a za života je bio poznati predavač teologije.
Napisao je nekoliko značajnih dela među kojima su Zbornik teologije i Zbornik
protiv neznabožaca. Njegovo učenje je 1879. god. prihvatila Rimokatolička crkva
kao svoje zvanično, a Tomu Akvinskog je proglasila za sveca.
Akvinski se ugledao na Aristotela i služio se njegovim učenjem, pa je
Bibliju tumačio u duhu metafizike. Za razliku od Avgustina, on smatra da nije
potrebno da verovanje uvek prethodi razumu (Crede, ut itelligas). Teologija je
ljudima data preko svetih spisa. Ona nije filozofska disciplina i pošto je data, u
nju se ne sumnja. Filozofija postoji i služi da se njome brani i dokazuje ono što je
dato verom, pa se samim tim i vera učvršćuje. Toma je smatrao da je filozofija
teologiji jako potrebna i da se njom verovanje produbljuje i shvata. Logika i
zaključivanje su pretvoreni u “prirodnu svetlost” (lumen naturale) koju poseduje
ljudski um. Iako je ta obdare-nost poreklom od Boga, ona ipak nije natprirodna pa
je inferiorna u odnosu na otkrovenje. Filozofija može da dokaže neke delove
verskog učenja, a one koje ne može, mora da prihvati zato što su one
nadiskustvene i ne mogu se spoznati običnim ljudskim umom! Tako on jasno

Vidi: isto, str 126.

14
15
Perović, Milenko A.,Istorija filozofije , str. 177, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u
Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
104 CEIR
razgraničava filozofiju i teologiju, “istinu uma” i “istinu otkrovenja” kao razum i
veru, ali pokazuje i njihovo jedinstvo.
Akvinski je izvodio i dokaze o postojanju Boga. Ali, zar dokazivanje nije
čista filozofska potreba? Zar nije poznato da u hrišćanstvu nije dozvoljeno i nije
potrebno izvoditi bilo kakve dokaze kad je sve što je rečeno u Bibliji apsolutna
istina? U prvim vekovima hrišćanstva, i sama pomisao na dokazivanje bilo čega
što je vera dala bilo je zabranjivano, osuđivano ili proglašavano jeretičkim.
Tertulijanovi stavovi bi bili mnogo realniji nego Tomini u ranom hrišćanstvu.
Ipak, on nije potpuno zapostavio autoritet Biblije. Zapravo, samo je želeo
da pokaže da se do istine vere može doći i prirodnim razumom, što je pomoglo
da se vera više približi ljudima iako je to bilo protiv onoga za šta se izvorno
hrišćanstvo zalagalo.
3.3. Dunst Skot: povratak nesaglasnosti filozofije i teologije
Duns Skot (1270-1308) je bio poznati predavač na Oksfordu i Parizu. Bio
je dobar poznavalac Aristotelovih dela pa je smatrao da puna saglasnost između
teologije i filozofije nije moguća. Ovim stavom je osporio učenje Tome Akvi-
nskog. On smatra da je najviši moralni cilj čoveka ljubav prema Bogu. Filozofija
je čista teorijska nauka, bavi se sferom nužnosti a njene istine važe za sve ljude. A
pored te sfere nužnosti, postoji i sfera slobode koja je po Skotu područje vere.
Tako, vera nije predmet razuma, već slobodne volje pošto sami možemo da odlu-
čimo da li ćemo da verujemo. Po ovome, istine koje se donose verom ne važe za
sve ljude, već samo za one koji veruju tj. one koji te vere prihvate kao takve
(istinite). Po svojim uverenjima, Duns Skot je mnogo bliži Avgustinu, iako pripa-
da sholastičkom periodu.
Srednjovekovno iskustvo filozofije
Kao što se čovečanstvo menjalo kroz istoriju, tako se menjao i značaj
filozofije. Ona je prešla dug put, od najuzvišenije, preko potrebne, do korisne
ali je bez obzira na sve uspela da se održi! U srednjovekovlju je bila potčinjena
teologiji pa je to čini manje korisnom i uticajnom. Možda na prvi pogled to ne
izgleda tako jer je crkveni oci ne cene dovoljno, ali da nije bilo nje, ni teologija
ne bi mogla toliko visoko da se uzdigne! Filozofi su osuđivani i prozivani
nevernicima, a u osnov svakog hrišćanskog učenja ulazili su njihovi pojmovi.
Želeli su da filozofiju stave u drugi plan u čemu su i uspeli, ali je svakako nisu
mogli uništiti. Kako bi to uspeli kad je ona predstavljala osnov svim njihovim
učenjima? I naizad, kako bi je branili da nije bilo “filozofskog oruđa”?
Filozofija jeste bila na neki način u službi teologije, ali pošto se teologija
temelji na filozofiji, znači da je besmisleno smatrati je manje važnom. Filozofija
je bila u suštini mnogo jača jer je mogla sama da dođe do istine i to osnovane, i
baš zbog toga crkva nastoji da je potčini. Ona je u stvari bila najveći neprijatelj
Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008. 105
teologije, ali zbog mnogo manjeg broja ljudi koji su je istinski shvatali u odnosu
na one koji su pošli putem vere, izgubila je bitku i morala je da se pokori.
Razum je na kraju ipak pobedio dogme vere, ali filozofija nije povratila
snagu. Zbog preterane udaljenosti od stvarnog sveta, u čoveku se najzad
probudila želja da se “vrati na zemlju”. Ali, čovek počinje da preteruje više
nego ikad. Zbog izuzetne ograničenosti koju je nosilo srednjovekovlje, čovek
preuveličava stvari i javlja se želja za potčinjavanjem prirode po mišljenju
Ničea.16 Naravno, nauka i tehnika sada zauzimaju ono mesto koje je trebalo
ponovo da pripadne filozofiji.
Od antičkih vremena do danas filozofija se ubraja u najviša teorijska
znanja ali se ona danas ne ceni kao nekad. Aristotel je filozofiju stavio na sam
vrh teorijskih znanja i napisao da je ona najbožanstvenija i najviša nauka. Danas
se ona mnogo manje ceni a mnogi je smatraju za potpuno nekorisnu. Sa jedne
strane, to je shvatljivo jer se danas još uvek, a možda i više nego ikad, ono
materijalno smatra najboljim. Filozofija nam naravno ne može doneti ništa
korisno u smislu materijalnog, ali to uopšte i nije njen cilj. Ona nam donosi
duhovno bogatstvo koje nam je mnogo, mnogo potrebnije.
1. Renesansni povratak filozofiji
“Iako renesansa nije potpuno prekinula veze sa srednjim vekom, ona
predstavlja tačku preokreta u razdoblju evropske civilizacije.”17 Taj prelaz je
doveo u pitanje strogi hijerarhijski hrišćanski sistem, on prihvata humanizam
koji svet sagledava iz čovekovog ugla.
Ljudi ponovo počinju da se zanimaju za antičku kulturu. Veza između
čoveka, njegovih vrednosti i prirode, koja se u srednjem veku izgubila, ponovo
se uspostavlja. Ljudi više nisu “zagledani u nebo”, okreću se ovozemaljskom
stvarnom svetu. Centar zbivanja i proučavanja postaje čovek, a apsolutni cilj,
njegovo prilagođavanje i usavršavanje. Iako Antika ponovo dobija značajno
mesto, renesansni čovek njene vrednosti menja i koristi na drugi način. Istina je
u renesansi znanje koje se može i mora iskoristiti, a ljudi teže ka znanju da bi
mogli da ga iskoriste. Ono što je za sholastičare bila dijalektika, za renesansnog
filozofa postaje retorika, koja se izjednačava sa moći.
Sticanje bogatstva postaje životni cilj, pa tako i primarni značaj politike
postaje sticanje moći. Delovanje radi pravde, za koje su se nekada filozofi
zalagali, postaje u uslovima renesansnog sveta borba za vlast i moć.
Priroda, koja je u sholastici izvor greha, a u antici ima božanski status, u
renesansi se karakteriše kao izvor moći koju čovek treba da upozna i potčini!
Upoznavanje prirode postaje bitan zadatak za čovečanstvo i iz te potrebe razvija
se moderna nauka. Ta nauka se prvo javila kao filozofija prirode, a iz nje su se

16
Vidi: Niče, Fridrih, , Grafos, Beograd, 1987.
Knjiga o filozofu
17
Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu , str. 140,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
106 CEIR
posle razvile prirodne nauke koje danas predstavljaju temelj za razvoj
modernog doba i tehnologije.
Iako je Antika odigrala bitnu ulogu u formiranju čoveka novog doba, ona
nije povratila svoju potpunu snagu. Čovek se naglašeno okreće sebi, postaje
mnogo egoističniji, želi sve sebi da prilagodi. Svrha je izgubljena, sada postoji
samo cilj koji je uvek vezan za korist. Renesansa je izvršila prevrat pre mnogo
vekova, ali je ostavila trajne posledice na kasniji razvoj čovečanstva.
2. Frensis Bekon: koncepcija “dvojne istine”
Frensis Bekon (1561-1626) je začetnik engleske empirističke filozofije
koja se razvijala uz građansko društvo. Poznat je po tome što je uveo
klasifikaciju nauka. Po njemu postoje tri duhovne aktivnosti: pamćenje, mašta i
razum. Nauku je podelio na istoriju, poeziju i filozofiju. Pamćenju odgovara
istorija, mašti poezija, a razumu filozofija.
Bio je kritičar sholastičke filozofije. Sholastici i formalnoj logici suprotsta-
vio je novu metodu saznanja koja polazi od eksperimenta. “Pravo znanje ne mo-
že, po Bekonu, da počiva ni samo na čulnom iskustvu, ni na čistom razumu, već
na metodski vođenoj eksperimentalnoj praksi.”18 Bekon odbacuje Aristotelovu
silogističku logiku, a po ugledu na njega piše Novum organum (Novi organon),
koji treba da služi kao vodič za novi metod. Ranije su metafizička razmatranja
koristila metod dedukcije (zaključivanje od opšteg ka posebnom). Ali, Bekon je
smatrao da naš duh nije ispunjen idejama koje nam istinito predstavljaju stva-
rnost, nego idolima, zabludama kojima nekritički verujemo. Zbog toga dedukcija
nije najbolja metoda nauke, jer izvođenje iz pogrešnih principa dovodi do pogre-
šnih zaključaka. Naš razum i njegova tumačenja prirode treba korigovati, a to mo-
žemo postići novom metodom, koja predstavlja postupno izvođenje teorija iz po-
smatranja i eksperimenata. Po njemu, filozofi treba da se odreknu spekulativnog
načina saznavanja i počnu da se bave konkretnim pojmovima iz prirode.
“Istinski znati, znači znati na osnovu uzroka!”19 Preuzeo je od Aristotela
učenje o uzročnosti ali je za njega najviši cilj otkrivanje forme. Tek kad čovek
otkrije formu može da shvati i prirodu. “Znanje je moć!”20 Iz ovog stava se vidi
da osnovni cilj Bekonove filozofije postaje nova metoda mišljenja koje treba da
pomogne razvoju proizvodne moći čoveka i njegove težnje da ovlada prirodom.
Frensis Bekon je, kao pravi predstavnik svog vremena, filozofiju stavio u
drugi plan. Ona je i dalje prisutna i važna, ali nauka ima vidljiv primat u odnosu
na nju. I pored svega načinio je kompromis sa sholastičkom tradicijom, smatra-
jući da paralelno postoje istine otkrovenja i istine filozofije.

18
Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije , str. 124, Zavod za
izdavanje udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd, 1970.
19
Vidi: isto, str. 126.
20
Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu , str. 147,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
Religija i tolerancija, Vol. VI, Nº 9, Januar – Jun, 2008. 107

3. Rene Dekart: novi početak

Dekart nije bio samo veliki filozof, već isto tako veliki matematičar i
fizičar. On je jedan od utemeljivača modernih prirodnih nauka. Pripadao je
sloju sitnog plemstva i u školi je bio podučavan u duhu sholastike.
U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, čovek sam po sebi mora
da se uveri da li je nešto istinito ili dobro. A do zaključka treba da dođe
vlastitim razumom. Posedovanje razuma znači da je čovek biće koje je
sposobno da otkriva istinu, sluša i daje razloge za tvrdnje o svetu i tako formira
svoje mišljenje. On veruje da svako poseduje “prirodno svetlo razuma” pomoću
kojeg može da dođe do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi.
Naprotiv, Dekart je bio nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku
filozofiju. Zbog toga je sva njemu poznata znanja podvrgnuo sistematskoj
sumnji, da bi tako našao nešto u šta se ne može sumnjati. “Nagnan sam priznati
da od svih onih stvari u koje nekad verovah kao u istinite, nema ni jedne u koju
ne bi trebalo sumnjati, i to ne zbog nepromišljenosti ili površnosti nego na
temelju valjanih i promišljenih razloga: stoga treba i takvima - ništa manje no
onima što su očigledno lažni - uskratiti pristanak, želim li pronaći štogod
sigurno.”21 Kada se čovek oslobodi svih verovanja i sadržaja svesti koje dobija
preko čula, on se ne oslobađa mišljenja jer je i sama sumnja jedan njegov oblik.
Krajni rezultat sumnje je neposredna svest, izvesnost o sopstvenom
mišljenju i njegovom postojanju. “Cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam
(postojim))” 22 - ovo je potpuno jasna i razgovetna istina, ona pokazuje da
neposredno iskustvo mišljenja o samom sebi predhodi svakom mogućem
znanju. Za Dekarta, čovek je stvar koja misli (res cogitans), a mišljenje je ono
prvo jer “jedino se ono ne može od mene otrgnuti” 23 Metodski vođena sumnja
imala je zadatak da otkrije temelj saznanja. Zbog toga su i nastala četiri osnovna
pravila kojih se traba pridržavati ukoliko želimo da dođemo do prave istine, a
ujedno i da napredujemo u nauci.
Dekart je razvio i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je
metafizika osnova saznanja (kao i Aristotel) i da iz nje sledi fizika, a zatim i sve
ostale nauke. Po Dekartu, svet je podeljen na dve supstancije, misaonu i
materijalnu. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i
univerzalnim zakonima o kretanju tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim
formama kako je to radio Aristotel. Tela se prosto ponašaju prema zakonima
prirode, a ne zato što time žele da postignu nekakvu svrhu. Zato ispitivanje
Aristotelovih svrha treba isključiti iz nauke.

21
Dekart, Rene, , str. 17, Plato, Beograd, 1998.
Meditacije o prvoj filozofiji
22
Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija , str. 160,
za srednju školu

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

23
Dekart, Rene, , str. 21, Plato, Beograd, 1998.
Meditacije o prvoj filozofiji
108 CEIR
Rene Dekart kaže “Razum je najbolje raspoređena stvar među ljudima.”24
Ovim stavom on pokazuje ono što su svi filozofi renesanse želeli: da sve ono
što postoji objasne argumentima koje će svi ljudi moći da razumeju, a ne samo
poseban krug ljudi kao do tada.

LITERATURA
Platon, Država, Kultura, Beograd, 1966.
Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1970.
Dekart, Rene, Meditacije, Plato, Beograd 1998.
Niče, Fridrih, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1987.
Biblija, u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića i Đure Daničića:, Prosveta-Nolit,
Beograd, 1985.
Perović, Milenko A., Istorija filozofije, Odsek za filozofiju filozofskog fakulteta u
Novom Sadu, Novi Sad, 1997.
Korać, Veljko, Životić, Miladin, Pavlović, Branko, Istorija filozofije, Zavod za
izdavanje udžbenika socijalističke republike Srbije, Beograd,1970.
Savić,Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu, Zavod
za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
Kolarić, Ivan, Filozofska hrestomatija, Učiteljski fakultet, Užice, 2000.

Jelena Cucić
Novi Bečej
Summary
The Relationship Between Theology and Philosophy in the Middle Age
As the mankind has changed trough history, so has the significance of philosophy. It has
traveled a long way, from the sublime, over needed, to useful, but regardless of
everything it succeeded to maintain! In the middle ages it was under the submission of
theology what made it appear less useful and influential. Maybe at the first glance this
doesn't appear to be so due to not being admired by the church fathers, but if it wasn't
philosophy, neither the theology could have risen so high. Philosophers were
condemned and seen as nonbelievers, but the essence of every Christian teaching
consists of their knowledge. Philosophy was pushed out of the first view but was never
destroyed. How would it be destroyed when their teachings are based on it? And finally,
how could it be defended without "philosophical means(tools)"?
Key words: philosophy, theology, classical period, middle ages, faith and reason,
renaissance, new age

24
Savić, Mile, Cvetković, Vladimir N., Cekić, Nenad, Filozofija za srednju školu , str. 161,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.