Milin Istorija Religije

PROTOJEREJ DR LAZAR MILIN
NAUČNO OPRAVDANјE RELIGIJE
KNјIGA 2:
ISTORIJA RELIGIJE
BEOGRAD 1977.
IZDAJE:
„Pravoslavlјe“ – novinsko-izdavačka ustanova Srpske patrijaršije
RECENZENT:
Protojerej Milan Bogdanović, profesor
Tiraž: 3.000 primeraka
SADRŽAJ
PREDGOVOR......................................................................................................................................6
RELIGIJA KAO ISTORIJSKA ČINјENICA......................................................................................7
PRVI DEO: NEKOLIKO REČI O ISTORIJI RELIGIJE KAO NAUCI.............................................7
RAZVOJ ISTORIJE RELIGIJE KAO NAUKE..........................................................................8
DRUGI DEO: RAZNI OBLICI RELIGIJE.......................................................................................15
Podela religija.....................................................................................................................17
I MONOTEIZAM..........................................................................................................................17
1) ARHAIČNI OBLIK MONOTEIZMA...................................................................................19
Nazivi Najvišeg Bića..............................................................................................................23
Svojstva Najvišeg Bića...........................................................................................................24
Izgled Najvišeg Bića...............................................................................................................25
Mesto prebivanja Najvišeg Bića.............................................................................................26
Vera u besmrtnost duše..........................................................................................................27
Bogoslužbene ceremonije kod arhaičnih naroda....................................................................27
Opšti pogled na arhaični oblik monoteizma...........................................................................28
2) STAROZAVETNI OBLIK MONOTEIZMA........................................................................29
Opšte napomene.....................................................................................................................29
Svete knjige starozavetne religije...........................................................................................30
Dogmatsko učenje starozavetne religije.................................................................................30
Moralno učenje starozavetnog monoteizma...........................................................................32
Kult u starozavetnoj religiji....................................................................................................33
3) HRIŠĆANSTVO....................................................................................................................34
Opšte napomene.....................................................................................................................34
Ličnost Osnivača Crkve.........................................................................................................35
Izvori hrišćanskog učenja (Svete knjige)...............................................................................37
Dogmatsko učenje hrišćanstva...............................................................................................39
Moralno učenje novozavetnog monoteizma...........................................................................47
Smisao i vrednost života.........................................................................................................51
Kult u hrišćanstvu...................................................................................................................55
1
Razni oblici hrišćanstva..........................................................................................................59
Pravoslavlјe............................................................................................................................65
Rimokatolicizam.....................................................................................................................78
Protestantizam........................................................................................................................85
Mešoviti oblici hrišćanstva.....................................................................................................89
4) NOVOJUDEJSTVO..............................................................................................................92
Opšte napomene.....................................................................................................................93
Religiozne knjige novojudejstva............................................................................................95
Kult u novojudejstvu............................................................................................................100
Kratka istorija novojudejstva................................................................................................101
Mesijanska ideja u novojudejstvu........................................................................................105
5) ISLAM.................................................................................................................................106
Opšte napomene...................................................................................................................106
Arapska religija pre Muhameda...........................................................................................108
Muhamed, osnivač islama....................................................................................................109
Izvori muslimanskog verskog učenja...................................................................................113
Dogmatsko učenje islama.....................................................................................................115
Hristos i Muhamed po Koranu.............................................................................................118
Koran o Muhamedu..............................................................................................................119
Dalјi razvoj učenja o Muhamedu.........................................................................................119
Muhamed po učenju islamske mistike.................................................................................120
Eshatologija islama...............................................................................................................121
Moralno učenje islama.........................................................................................................126
Jedna ozbilјna Alahova intervencija.....................................................................................133
Još nekoliko propisa.............................................................................................................135
Kult (bogosluženje) u islamu................................................................................................137
Organizacija islamske verske zajednice...............................................................................138
Sekte u islamu.......................................................................................................................140
Filosofski i teološki pravci u islamu.....................................................................................144
Islamska mistika i narodna pobožnost..................................................................................144
Kratak istorijski pregled širenja islama................................................................................146
6) ZARATUSTRINA RELIGIJA.............................................................................................154
Opšte napomene...................................................................................................................154
Stara iranska religija.............................................................................................................154
Ličnost Zaratustre.................................................................................................................155
Svete knjige Zaratustrine religije..........................................................................................156
Dogmatsko učenje Zaratustrine religije...............................................................................159
Kult u Zaratustrinoj religiji...................................................................................................163
Zaratustrino moralno učenje.................................................................................................164
Kratak pregled istorije Zaratustrine religije.........................................................................167
Opšti pogled na Zaratustrinu religiju....................................................................................169
II POLITEIZAM..........................................................................................................................170
Savremeni oblici...............................................................................................................170
RELIGIJA U INDIJI................................................................................................................170
Opšte napomene...................................................................................................................170
1) VEDIZAM...........................................................................................................................171
Religiozna literatura.............................................................................................................171
Božanstva.............................................................................................................................172
Eshatologija vedizma............................................................................................................175
Kult u vedanskoj religiji.......................................................................................................175
2
Vradžbine.............................................................................................................................183
Moral vedanskog perioda.....................................................................................................185
2) BRAMANIZAM..................................................................................................................188
Kaste.....................................................................................................................................189
Kult.......................................................................................................................................189
Religiozno-filosofska literatura............................................................................................189
Učenje o metempsihozi........................................................................................................192
Manuov zakonik...................................................................................................................193
Bogovi bramanizma..............................................................................................................198
Kosmogonija.........................................................................................................................201
Filosofske škole u bramanizmu............................................................................................202
3) HINDUIZAM.......................................................................................................................206
Opšte napomene...................................................................................................................206
Religiozna literatura hinduizma...........................................................................................207
Bogovi u hinduizmu.............................................................................................................208
Lice jedne zablude................................................................................................................211
Istorija jedne prevare............................................................................................................212
Kult u hinduizmu..................................................................................................................214
Moral i religiozni život.........................................................................................................216
Problem spasenja..................................................................................................................216
Uticaj islama na hinduizam..................................................................................................216
Uticaj hrišćanstva na hinduizam...........................................................................................218
4) DžAINIZAM........................................................................................................................218
Opšte napomene...................................................................................................................218
Osnivač džainizma................................................................................................................218
Učenje džainizma.................................................................................................................219
Svete knjige..........................................................................................................................220
Rasprostranjenost džainizma................................................................................................220
5) BUDIZAM...........................................................................................................................220
Opšte napomene...................................................................................................................220
Budistička religiozna literatura.............................................................................................221
Ličnost osnivača budizma....................................................................................................221
Budina nauka........................................................................................................................223
Budistička teologija..............................................................................................................225
Nauka o budama...................................................................................................................225
Budina ličnost po budističkim spisima.................................................................................226
Budistička eshatologija.........................................................................................................229
Moralno učenje budizma......................................................................................................230
Kult budističke religije.........................................................................................................231
Budistička verska zajednica.................................................................................................232
Evanđelјa i budistički spisi...................................................................................................233
Kratak pregled istorije budizma...........................................................................................235
Budizam u Tibetu.................................................................................................................236
Budizam u Kini.....................................................................................................................237
Budizam u Japanu.................................................................................................................238
RELIGIJA U KINI...................................................................................................................240
Opšte napomene...................................................................................................................240
6) TAOIZAM...........................................................................................................................242
Lao-Ce..................................................................................................................................242
Religiozna literatura taoizma................................................................................................243
3
Moralno učenje.....................................................................................................................243
Dogmatsko učenje taoizma...................................................................................................244
Božanstva taoizma................................................................................................................244
Kratak pregled istorije taoizma............................................................................................246
7) KONFUČIJANIZAM..........................................................................................................247
Ličnost Konfučijeva.............................................................................................................247
RELIGIJA U JAPANU............................................................................................................248
8) ŠINTOIZAM........................................................................................................................248
Opšte napomene...................................................................................................................248
Religiozna literatura šintoizma.............................................................................................249
Stari japanski mitovi.............................................................................................................250
Šintoistička teologija............................................................................................................251
Šintoistički kult.....................................................................................................................252
Etika......................................................................................................................................253
Kratak pregled istorije šintoizma..........................................................................................254
9) ŠAMANIZAM.....................................................................................................................256
10) FETIŠIZAM.......................................................................................................................256
III OBLICI POLITEIZMA KOJI SU IŠČEZLI...........................................................................256
1) EGIPATSKA RELIGIJA.....................................................................................................256
Opšte napomene...................................................................................................................256
Bogovi u egipatskoj religiji..................................................................................................257
Egipatska teologija...............................................................................................................258
Mitovi...................................................................................................................................259
Eshatologija..........................................................................................................................260
Kult i svetkovine...................................................................................................................261
2) ASIRSKO-VAVILONSKA RELIGIJA...............................................................................261
Opšte napomene...................................................................................................................261
Božanstva.............................................................................................................................262
Hramovi i sveštenstvo..........................................................................................................263
Kult.......................................................................................................................................264
Mitologija.............................................................................................................................264
3) RELIGIJA STARIH GRKA................................................................................................266
Opšte napomene...................................................................................................................266
Najvažnija božanstva starih Grka.........................................................................................266
Kult.......................................................................................................................................267
Orakuli i mantika..................................................................................................................268
Orfizam i misterija................................................................................................................268
4) RELIGIJA STARIH RIMLjANA........................................................................................269
Opšte napomene...................................................................................................................269
Bogovi u rimskoj religiji......................................................................................................270
Kult.......................................................................................................................................271
Kalendar i praznici...............................................................................................................272
5) RELIGIJA STARIH GERMANA........................................................................................272
Opšte napomene...................................................................................................................272
Bogovi..................................................................................................................................273
Postanak sveta i bogova.......................................................................................................274
Kult.......................................................................................................................................274
6) RELIGIJA STARIH SLOVENA.........................................................................................275
Opšte napomene...................................................................................................................275
Bogovi..................................................................................................................................275
4
Kult i praznici.......................................................................................................................276
7) RELIGIJA INDIJANACA...................................................................................................276
Opšte napomene...................................................................................................................276
Najkrvavije božanstvo..........................................................................................................278
Ko je Kvecalkoatl?...............................................................................................................280
TREĆI DEO: PROBLEMI ISTORIJE RELIGIJE...........................................................................282
I SVEOPŠTOST I STAROST RELIGIJE....................................................................................282
Pristup...................................................................................................................................282
1) Psihološki dokaz o sveopštosti religije............................................................................282
2) Svedočanstvo etnologije o sveopštosti religije................................................................283
3) Svedočanstvo iz oblasti filologije....................................................................................285
4) Svedočanstvo paleontologije............................................................................................285
Biblijska hronologija........................................................................................................286
Religija preistorijskog čoveka..........................................................................................287
5) Prigovori protiv tvrdnje o sveopštosti religije..................................................................289
Teorijski i praktični ateizam.............................................................................................290
Budućnost religije.............................................................................................................292
Religija i lјudska greholјubivost.......................................................................................293
II POREKLO RELIGIJE..............................................................................................................293
Opšte napomene...................................................................................................................294
1) Teističko gledište o poreklu religije.................................................................................294
2) Ateističke hipoteze o poreklu religije..............................................................................295
a) Politička hipoteza o poreklu religije.............................................................................295
b) Naturalistička hipoteza o poreklu religije....................................................................301
v) Animistička hipoteza o poreklu religije.......................................................................306
3) Ostale hipoteze o poreklu religije....................................................................................308
Zaklјučak..........................................................................................................................310
III PRVOBITNI OBLIK RELIGIJE.............................................................................................311
1) MONOTEIZAM KAO PRVOBITNI OBLIK RELIGIJE...................................................311
2) KRATAK PREGLED RAZNIH EVOLUCIONISTIČKIH HIPOTEZA O PRVOBITNOM
OBLIKU RELIGIJE.................................................................................................................315
a) Fetišizam kao prvobitni oblik religije..........................................................................315
b) Hipoteza o manizmu kao prvobitnom obliku religije..................................................317
v) Hipoteza o animizmu kao prvobitnom obliku religije.................................................318
g) Ostale hipoteze o prvobitnom obliku religije...............................................................318
IV UZROCI POJAVE POLITEIZMA.........................................................................................318
STATISTIKA...................................................................................................................................320
OSVRT NA KNјIGU.......................................................................................................................321
PREDGOVOR
Evo i druge sveske „Naučnog opravdanja religije“ ili Apologetike!

Ako neko očekuje dokazivanje istinitosti religije u ovoj svesci, biće razočaran. Još nismo
stigli do toga polјa. Potrebno je prethodno upoznati se sa raznim oblicima u kojima se religija
javlјala i javlјa u čovečanstvu, da bismo iz toga mnoštva mogli videti u kakve sve fantazije pada
čovek kad se sam sa svojim razumom, bez podrške Božjeg otkrivenja, naveze na uzburkano more
religiozne problematike. A to znači, moramo prethodno, ma i u najkraćim potezima, da se
susretnemo sa jednom naukom koja je različita od apologetike, a ipak je s njom tesno spojena. To
je istorija religije. Ova sveska je, sticajem okolnosti,
5
upravo mešavina tih dveju nauka. Iz samog izlaganja će se videti zašto je do te mešavine došlo.
Čitaocu će nesumnjivo pasti u oči činjenica da je čovek kroz istoriju radije zapadao i u
najfantastičnije i najbesmislenije oblike religije, nego što bi je se odrekao.
Bogovi su, eto, te mrtve stvari oko nas, to kamenje, te zvezde, ta vatra, ta beslovesna
stvorenja – vele fetišizam i astrolatrija. Pa neka su! Bolјe nek imam Boga makar i kao mrtav
predmet, nego nikako – odgovara na to lјudska religiozna priroda.
Bogovi su varalice, pijanice, bludnici i zločinci – tvrdi politeizam kroz razne svoje mitove.
Pa neka su! – odgovara isto tako religiozna lјudska priroda. Bolјe nek ih imam i takve, nego
nikakve!
Bogova nema, ni mnogih ni jednoga, uče Buda i Mahavira-Džina. Ta šta mi tu pričate!
– odgovara im religiozna priroda azijskog čoveka. Da šta ste vi nego bogovi!? I gle čuda i apsurda:
ateisti proglašeni za božanstva! Toliko je duboko prožeta religijom lјudska priroda!
Eto usluge koju istorija religije nehotično čini apologetici: čovekova priroda je toliko
duboko religiozna, da će radije pristati i na najveće besmislice pojedinih religija, nego što će se
religije odreći i na Boga baš sasvim zaboraviti. Sama ta činjenica može još kako dobro da se
upotrebi za naučno opravdanje religije.
Nekoliko reči o samoj knjizi.
U ovoj knjizi pisac ne ulazi u kritiku ove ili odbranu one religije. On prikazuje pojedine
religije onako kako te religije uče o sebi. To ne znači da pisac nema svoje religijsko ubeđenje i
teološko mišlјenje. Naprotiv, pisac je duboko ubeđen da je istina na strani religije, a ne ateizma, i to
na strani hrišćanstva u njegovom pravoslavnom obliku. Ali, diskusije o opravdanosti ili
neopravdanosti religije uopšte, ili neke posebne religije, pisac ostavlјa za kasnije sveske. Ovde on
želi samo da ih sasluša, kao što sudija, pre nego što donese sud o nekom sporu, saslušava sve
zainteresovane strane i njihove svedoke. Osim toga, pisac je uveren da će čitaoci i bez njegove
pomoći moći da u mešavini raznih lažnih zlatnika pronađu onaj jedini koji nije lažan nego je pravi.
Nemoguće je da će ikoji čitalac izjednačiti blagi i sveti lik evanđelskog Hrista sa pijanim Bahusom,
razbludnim Indrom, razbesnelim Šivom ili kakvom Afroditom, Venerom ili Astartom,
pokrovitelјkama seksualnog izživlјavanja. Razlika je isuviše očigledna, iako se svi oni nazivaju
božanstvima. Isto tako nemoguće je ne videti razliku između Evanđelјa i Korana, ili Evanđelјa i
Talmuda.
Pitate za originalnost ove knjige?
Pa, originalan je nesumnjivo sam stil i sama obrada materijala do koga je pisac došao. Inače,
apologetska problematika s kojom se bavi ova knjiga obrađivana je davnim davno od mnogih
apologeta, tako da je teško biti potpuno originalan. Originalnost može da se sastoji u samostalnom
interpretiranju problema i obradi materijala, a to je ovde postignuto. Osim toga pošto su mnogi
problemi zanimali mnoge apologete, nije čudno ako i svaki od njih dođe do istog ili bar sličnog
rešenja. Na taj način originalnost postoji, ali se ne može ispolјiti.
Što se, pak, tiče originalnosti u oblasti onog materijala koji pripada istoriji religije, tu je još
teže biti originalan u punom smislu reči. Na tom polјu problematike originalan je u bukvalnom
smislu reči samo onaj koji bi proputovao celu Zemlјinu loptu s kraja na kraj, da svojim očima vidi
baš sve vrste religije na delu, ili bar da zna sve svetske jezike pa da izvore pojedinih religija čita u
originalu. A ko time raspolaže?! Zato je piscu ostalo samo to, da iskoristivši odgovarajuću
literaturu, pošteno navede odakle je šta pozajmio – što je takođe učinjeno.
Najzad, pada u oči da je u ovoj knjizi srazmerno malo rečeno o hrišćanstvu, manje nego o
mnogim drugim religijama. To je zato, što je knjiga namenjena prvenstveno teolozima koji će o
hrišćanstvu učiti – ili su već učili – u raznim drugim teološkim naukama. A pošto
6
se može desiti da među čitaocima bude i takvih koji o hrišćanstvu nemaju baš nikakva znanja ni
poznavanja (jedanput mi se desilo da me je jedan student filosofije molio da mu objasnim šta je to
Biblija pa sam mu pokraj Biblije dao i katihizis da se upozna bar sa osnovnim pojmovima iz
hrišćanske religije), zato sam u ovu knjigu ipak uneo bar toliko saopštenja o hrišćanstvu koliko u
najskromnijem katihizisu.
S tim napomenama i objašnjenjima molim čitaoca da se uputi „u prašumu raznih religiozno-
mitoloških naklapanja“ – kako je rečeno već u predgovoru prve knjige – da bi kad iziđe iz te
prašume mogao jasnije sagledati i živlјe poželeti pravu istinu.
Pisac
RELIGIJA KAO ISTORIJSKA ČINјENICA

(Kratak pregled istorije religije)
PRVI DEO: NEKOLIKO REČI O ISTORIJI RELIGIJE KAO NAUCI
U prvoj knjizi „Naučno opravdanje religije“ posmatrali smo religiju kao psihološku
činjenicu, ili kao naš psihički doživlјaj. Ali religija nije samo jedan momentani doživlјaj koji bude i
prođe, niti je ona samo jedno momentano psihičko raspoloženje pojedinih lјudi. Ona nije nešto što
se iz čovekove duše može opajati tako lako kao što četka opaja prašinu sa odela. Naprotiv, religija
postoji u istoriji čovečanstva kao kakav neodvojivi pratilac koji je još kako vidno učestvovao u
istoriji čovečanstva, još kako moćno uticao na formiranje te istorije, i još kako bogato stvarao i
oplođavao kulturu čovečanstva. Eto o tome, o religiji kao istorijskoj činjenici biće reči u ovoj knjizi.
No, pošto se religija u toku istorije čovečanstva javlјala u mnogobrojnim različitim oblicima, to pre
nego što pređemo na direktno dokazivanje istinitosti religije – o čemu će biti reči u trećoj knjizi –
moramo se makar i u najopštijim potezima upoznati sa raznim oblicima religije, da bismo znali šta
treba dokazivati a šta odbaciti. A to dalјe znači, moramo se ma i u najopštijim potezima upoznati sa
jednom naukom koja nije isto što i apologetika, ali joj je vrlo bliska. Bliska joj je po tome što imaju
izvesnih zajedničkih problema, a i po tome što ona može da se upotrebi i kao veliki protivnik
apologetike, a i kao njen veliki i moćni saveznik. To je istorija religije, koja se na našem fakultetu
danas predaje zajedno sa apologetikom, iako je ona ipak posebna nauka.
Mi je ovde nećemo upotreblјavati ni kao nekog direktnog saveznika religije i apologetike –
da ne bi ličila na iznajmlјenog svedoka – ali isto tako nećemo je upotreblјavati ni kao protivnika
religije, da ne bi njeno svedočenje ličilo na dresuru. Ovde se neće dokazivati ili osporavati istinitost
ove ili one religije. Cilј ovog odelјka nije da čitaoca pridobije za ovu ili onu religiju, nego samo da
čitaoca upozna sa suštinom pojedinih religija i da ta materija posluži docnije kao baza za
apologetsko procenjivanje njihove istinitosti ili neistinitosti. Zato će religije biti izložene onako
kako one same o sebi uče, ne ulazeći ni u kakvo direktno procenjivanje, još manje polemisanje sa
pojedinim religijama.
Uostalom, čitalac kad pročita ovu knjigu, može i bez pomoći pisca, ne čekajući na
apologetsko procenjivanje raznih religija, uvideti kod koje religije ima posla sa istorijskim
činjenicama i uzvišenim istinama, a gde je sama fantazija, mit, lјudska filosofija, pa ponekad i
direktno nameštena prevara. Setimo se da smo prilikom izlaganja metoda apologetike spomenuli da
Pol d Brolјi nalazi dokaz za božanstvenost hrišćanstva upoređivanjem hrišćanstva sa ostalim
religijama. Tim putem može svako doći do tog zaklјučka.
7
RAZVOJ ISTORIJE RELIGIJE KAO NAUKE
Prva katedra za istoriju religije osnovana je u Ženevi 1873. godine. Uskoro zatim niču nove
katedre za ispitivanje istorijskog razvoja religije, pri mnogim univerzitetima Evrope i Amerike.1 No,
začeci ove nauke su postojali još u antičko doba. Već tada su pojedini ondašnji filosofi i naučnici
obrađivali probleme ove nauke i pribirali materijal koji u nju ulazi.
Grci i Rimlјani dobijali su iz raznih izvora obaveštenja o religijama ondašnjih naroda.
Koristili su se ostacima ranijih, predgrčkih i predrimskih, kultura kao što su bile mikenska, kritska,
pelazgiska, tračka i druge. Osim toga dobijali su sveža obaveštenja od raznih tadašnjih putnika i
ispitivača, kojih je i tada bilo. Hekatej iz Mileta (5. vek pre Hr.) načinio je čak i jednu kartu sveta,
razume se, bez Amerike i Australije. Ta je karta bila prilično tačna, naročito kad se uzme u obzir
ondašnje znanje geografije. Osim njega, o pitanjima religije raznih naroda antičkog doba, na primer,
naroda u Maloj Aziji, Egiptu, Vavilonu, Persiji i severnim obalama Crnog mora bio je osobito
dobro obavešten Herodot iz 4. veka pre Hrista.
Poznavanje raznih religija naročito se umnožilo za vreme ratova Aleksandra Velikog.
Naučni plodovi tih grčkih ratnih pohoda u daleke zemlјe jesu dela Berosusa o Vavilonu, Hekateja iz
Abdere o Egiptu i Megastena o Indiji.
U razvoju nauke o religiji, to jest istorije religije u antičkom dobu mogu se, po mišlјenju
Pinara d la Bulei, razlikovati tri perioda. Prvi period je mitsko-poetski. To je vreme naivnog
skuplјanja mitova od strane Homera i Hezioda i njihovih pomagača. Druga period je filosofski.
Odlikuje se razmišlјanjem i diskusijama o istinitosti ili neistinitosti religije. Treći period je kritički i
skeptički. Iz ova poslednja dva perioda su nam poznati pisci: Apolodor iz Atine sa svojim spisom
„O bogovima“ Περὶ θεῶν u 24 sveske i Evhemer po čijem su mišlјenju bogovi proslavlјeni preci.
Docniji rimski pisci Polibije (Polybius oko 210–125) i Strabon (Strabo oko 60–25. g.) pokušavaju
da utvrde istorijsku sadržinu mitova. Među rimskim eklektičarima ističu se Varon (T. Varro) sa
svojih 40 knjiga „Rimske starine“ (Antiquitates romanae) i Ciceron (M. T. Cicero) sa delom
„O prirodi bogova“ (De natura deorum)2.
U patrističkom dobu hrišćanske ere istorija religije se slabo obrađuje. Razlog je bio taj, što je
u doba pojave hrišćanstva antička mnogobožačka religija pod navalom i kritikom skeptičke
filosofije izgubila već i kod mnogobožaca svaki ugled i kredit. Tim više kod hrišćana. Hrišćanstvo
je nastupilo u svet kao religija koja sebi pripisuje apsolutnu vrednost, kao religija zasnovana na
viđenim i opipanim činjenicama, a ne na mnogobožačkoj mitologiji koja je – kad se uporedi sa
hrišćanstvom – ne samo laž i izmišlјotina, nego, po dubokom uverenju učenih hrišćana, pravo delo
đavolјe. Otuda hrišćanski pisci, apologeti, ne nalaze za potrebno da izučavaju rimsku religiju. Oni
su više zauzeti judejskom religijom, gnosticizmom, Plotinovom filosofijom, a kasnije i islamom.
Ako i pišu o mnogoboštvu i mnogobošcima – a iz istorije apologetike videli smo da su pisali – to su
bile apologije, a ne istorije mnogobožačke religije koju je vreme i onako već bilo osudilo na
propast.
U toku srednjeg veka Crkva dolazi u dodir sa mnogim varvarskim narodima koji su imali
svoje politeističke religije. O tim narodima i njihovim religijama imamo izveštaje od raznih
misionara, ili iz raznih saborskih akata. Poznata je, na primer,
1
Dr Tihomir Đorđević, Najstarija religija, Beograd, 1933. str. 5-6; Videti takođe: dr R. Wilhelm Schmidt,
Ursprung und Werden der Religion, Münster in Westf. 1930. S. 3.
2
Dr Wilhelm Schmidt, Isto, str. 18-19.
8
„Hronika“ monaha Regina (Regino von Prüm, 907–967), kanonika Adama iz Bremena (Adam
von Bremen oko 1076) i biskupa krakovskog Kadlubeka.3
U poznijim stolećima srednjeg veka su franjevci i dominikanci preduzimali misionarska
putovanja pa su u Evropu doneli nove vesti o čudnim narodima i religijama Indije, Tibeta, Kine i
Mongolije. Tako je, na primer, Đovani di Pijano Karpini (Giovani di Piano Carpini, 1245.)
proputovao kroz Srednju Aziju čak do Mongolije. Oderiko de Pardenone (Oderico de Pardenonine,
1330.) je preko Male Azije, Persije, Indije i Sundskih ostrva putovao u Kinu, a vratio se preko
Mongolije i Tibeta. Đovani di Marinjola (Giovani di Marignola, 1338.) putovao je u Peking preko
Srednje Azije, a vratio se preko Indije i Cejlona.4
Posle otkrića Amerike, a kasnije i Australije, hrišćanski misionari, kao i razni drugi
naučnici-istraživači, imali su sada pred sobom ogromno polјe rada u dotle nepoznatim i neslućenim
zemlјama. Franjevac Bernardino Ribeira de Sahagun (Bernardino Ribiera de Sahagun, 1500–1590),
kao misionar, posetio je Meksiko i opisao celu staru meksikansku religiju u svome kapitalnom delu
„Opšta istorija Nove Španije“ (Historia universal de nuova Espana, 1520–1584). Kristobal de
Molinos (Christobal de Molinos, 1520– 1584) opisao nam je religiju naroda Inka u ovome delu
„Izveštaj o mitovima i ritualu Inka“ koje je izdato na engleskom jeziku (Report of the fables Inkas)
tek 1873. godine. Dobrichofler (R. M. Dobritzhofler) nam je opisao religiju i istoriju urođenika
Paragvaja.5 (Wien, 1783–4).
Od pravoslavnih misionara Rusa imamo više iscrpnih izveštaja i studija iz istorije religije.
Član nekadašnje ruske misije u Pekingu, pekinški arhimandrit Sofronije napisao je „Izvestіe o
kitaйskom gossudarstvѣ“. Arhimandrit Jakint u svome delu „Opisanіe religii i učeniih vъ Kitaѣ“
upoznaje nas sa religijom u Kini. O budizmu imamo delo arhimandrita Paladija, „Žizneopisanіe
Buddi“. O budizmu je takođe pisao i arhimandrit Avvakum.6
Danas je naučna obrada istorije religije vrlo razvijena. Daleko od namere, a i od potrebe, da
iznesemo jednu potpunu bibliografiju iz te oblasti, ipak treba spomenuti nekoliko kapitalnih dela
radi obaveštenja i dobijanja ma i najopštije slike o razvoju te nauke, od 18. veka do danas.
1) Šarl de Bros, „O kultu fetiških bogova, ili upoređenje stare egipatske religije sa
današnjom crnačkom“ (Ch. de Brosses, Du culte des dieux fétiches ou paralèlle de l'ancienne
religion de l'Egypte avec la religion de la Nigritie, Paris 1760.).
2) N. S. Beržije, „Poreklo paganskih bogova“ (N. S. Bergier, L'origine des dieux du
paganisme, Paris 1767).
3) Majners, „Opšta istorija religija“ (Chr. Meiners, Allgemeine Geschichte der Religionen,
Hannover 1806–1807).
4) Maks Miler, „Ogled komparativne mitologije“ (Mah Müller, Essay on comparative
mythology, London, 1856).
5) Oto Pflajderer, „Istorija religije“ (Otto Pfleiderer, Geschichte der Religion, Leipzig,
1869).
6) Džon Lobok, „Poreklo civilizacije i primitivni uslovi čoveka“ (John Lubbock, Origin of
the civilisation and the primitive condition of man, London, 1870).
7) Edvard Tejlor, „Primitivna kultura“ (Primitive culture, London, 1871).
8) Džems Džordž Frezer, „Totemizam“ i „Zlatna grana“ (J. G. Frazer, Thotemism,
Edinburg, 1887; The golden bough).
3
Isto, str. 24.
4
Isto.
5
Isto, str. 26-28.
6
Nikolaй P. Roždestvenskiй, Hristйanskaя Apologetika, čast II, S. Peterburg 1844, str. 10-11; 5-110.
9
9) Šantepi d la Sosei, „Istorija religije“ (Chantepie de la Saussaye Manuel d'Histoire des
religions, 1897).
10) Oreli, „Opšta istorija religije“ (C. von Orelli, Allgemeine Religionsgeschichte, Bonn,
1899).
11) De Brolјi, „Istorija religije“ (L'abbé de Broglie, L'histoire des religions, Paris – bez god.
izd.).
12) Erenrajh, „Opšta mitologija i njeni etnološki osnovi“ (Paul Ehrenreich, Allgemeine
Mythologie und ihre ethnologischen Grundlagen, 1910).
13) Salomon Renak, „Opšta istorija religije“ (Salomon Reinach, Histoire générale des
religions, Paris, 1909).
14) Emil Dirkem, „Elementarni oblici religioznog života“ (Les formes élémentairs de la vie
religieuse, Paris, 1912).
15) Žozef Ibi, „Hristos“ – „Udžbenik istorije religija“ (Joseph Huby, Cristus – Manuel
d'histoire des religions, Paris, 1915).
16) Pinar de la Bulei, „Uporedna studija religija“ (H. Pinar de la Boullaye, L'étude
comparée des religions, Paris, 1922).
17) Vilјem Šmit, „Poreklo i postanak religije“ (Wilhelm Schmidt, Ursprung und Werden
der Religion, Theorien und Tatsachen, Wien, 1930).
18) Feliks Giran, „Opšta mitologija“ (Mythologie générale, publiée sous la direction de
Felix Guirand, Paris, 1935).
19) M. M. Gors i Raul Mortie, „Opšta istorija religija“ (Histoire générale des religions,
publiée sous la direction de M. M. Maxime Gorce et Raoul Mortier, Paris MCMXLVIII–
MCMLII).
20) Moris Brijan i Rene Egren, „Istorija religija“ (Histoire des religions, publiée sous la
direction de Maurice Brillant et Réné Aigrain, Paris, 1953).
Istaknuti stručnjaci za istoriju religije kao: Albert Grenie (Albert Grenier), Žozef Vandrie
(Joseph Vandrier), Ernest Tonelat (Ernest Tonelat), Žak Vandie (Jacques Vandier), Šarl Pikar
(Charles Picard), Eduard Dorm (Edouard Dorm), Rene Disod (Réné Disod) izdaju kolekciju studija
svih religija pod opštim nazivom „Mana“ (»Mana«).
21) Svakako je od vrlo velikog značaja i leksikon „Religija u prošlosti i sadašnjosti“ (Die
Religion in Geschichte und Gegenwart).
Na srpskom jeziku je ova nauka vrlo malo obrađivana, i to uz etnologiju na Filosofskom
fakultetu i uz apologetiku – a katkad i samostalno – na Bogoslovskom fakultetu, gde je od samog
osnivanja fakulteta predavao ovu nauku prof. Veselin Čajkanović kao samostalnu nauku, a posle
drugog svetskog rata prof. Radivoj Josić uz apologetiku, jedno vreme kao samostalnu nauku, a
posle opet uz apologetiku, kao što se to čini i danas.
Od radova na srpskom jeziku mogu se spomenuti nekoliko. Od dr Veselina Čajkanovića,
prof. univerziteta „Studije iz religije i folklora“, kao i litografisane lekcije „Istorija religije“ od istog
pisca. Dr Tihomir Đorđević je održao seriju predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i to
je štampano kao posebna brošura pod naslovom: „Najstarija religija čovečanstva“ 1933. u kojoj
pisac odlučno zastupa tezu da je monoteizam prvobitni oblik religije. Sasvim suprotno njemu tvrdi
dr Jovan Erdelјanović, takođe etnolog i prof. univerziteta, u svome delu „O počecima vere i o
drugim etnološkim problemima“, Beograd 1938. g. da monoteizam nije prvobitni oblik religije. Dr
Radivoj Josić, takođe profesor univerziteta, napisao je studiju „Mesijanska ideja kod kulturnih
naroda pre Hrista“ u kojoj ima vrlo mnogo materijala iz istorije religije.
Od prevedenih dela iz ove oblasti treba spomenuti kapitalno delo od Džemsa Džordža
Frezera „Zlatna grana“ koje je na srpski preveo sa engleskog originala Živojin V. Simić 1937. g.
Posle drugog svetskog rata prevedena je i Istorija religije od Salomona Renaka.
No, jedna opšta istorija religije na srpskom jeziku još uvek čeka svoga autora.
10
DRUGI DEO: RAZNI OBLICI RELIGIJE
U toku istorije čovečanstva religija se javlјala u mnogobrojnim i veoma različitim oblicima.

Neki od tih oblika potiču od određenih poznatih istorijskih ličnosti, kao što je slučaj sa islamom,
hrišćanstvom, mojsijevskom religijom, budizmom, konfučijanizmom, džainizmom, zoroastrizmom,
a neke potiču iz dubine religiozne prirode narodnih masa, kao što je slučaj sa raznim nacionalnim
politeističkim religijama. O svemu tome raspravlјa istorija religije, nauka o čijem smo razvoju
izneli nekoliko glavnih momenata.
Nekad je mogućno primetiti uticaje jedne religije na drugu, a nekad tih uticaja ili nije bilo,
ili nam je nemoguće da ih jasno opazimo, pa ćemo taj problem ostaviti po strani. Zadržaćemo se
samo na izlaganju učenja i razvoja pojedinih religija, kao što je već napomenuto, onako kako te
religije same o sebi uče. O religijama nekadašnjih kulturnih naroda, koje su danas iščezle, biće
samo kratkih napomena u najglavnijim potezima.
Podela religija
Sve oblike religije možemo podeliti uglavnom u dva osnovna oblika: monoteizam i
politeizam. Doduše, pedantni naučnici bi s pravom mogli prigovoriti ovakvoj podeli da je suviše
gruba, skoro veštačka, jer je teško povući neku strogu granicu između tih oblika, pošto se pokraj
njih javlјaju još i henoteizam, katenoteizam, fetišizam, animizam i totemizam. No, ako zanemarimo
mnogobrojna nijansiranja, praktično se neće ništa izgubiti da ipak ostanemo pri ovoj, ma i gruboj,
podeli na dva glavna oblika: monoteizam i politeizam. Ako joj se može osporavati pedantnost, ne
može joj se osporiti istinitost.
U prvi oblik, monoteizam ili jednoboštvo, uračunaćemo: arhaični oblik monoteizma, ili
monoteizam krajnje primitivnih, takozvanih arhaičnih naroda7. Mnogi taj monoteizam nazivaju
pramonoteizam. Zatim biblijski monoteizam, iz koga se razvijaju: hrišćanstvo, novojudejstvo i
islam. Najzad, ovamo može da se uvrsti i Zaratustrina religija, iako sa izvesnim ogradama.
U grupu politeističkih ili mnogobožačkih religija uvrstićemo sve ostale oblike religija, i to:
animizam i fetišizam kod primitivnih naroda, razne oblike nacionalnih politeističkih religija koje su
tokom istorije iščezle, kao na primer, grčka, rimska, egipatska, vavilonska, slovenska, germanska,
keltska, a takođe i razne oblike politeističke religije koji su se do danas sačuvali kod pojedinih
kulturnih naroda, bilo kao njihove nacionalne religije, bilo sa vaselјenskim tendencijama i
aspiracijama. Tu će posebno biti reči o religiji Indije, ili hinduizmu, budizmu, konfučijanizmu,
taoizmu i japanskoj nacionalnoj religiji šintoizmu.
Još jednom valјa naglasiti da ovakva podela i klasifikacija religija nije ni jedina ni
besprekorna jer zaista postoje razna nijansiranja i razne mešavine pojedinih oblika. Već je
spomenuta činjenica da fetišističkog mentaliteta i shvatanja ima čak i kod sujevernih hrišćana8.
Razume se, ne kao učenje Crkve, nego kao njihovo lično shvatanje i doživlјavanje religioznosti.
Uostalom, jednu besprekornu klasifikaciju raznih oblika religije nije ni moguće dati. O tome
svedoči već i ta činjenica, što ima raznih šema i klasifikacija. Primera radi, evo nekih šema.9
Poznati holandski naučnik Tile (Tiele) koji je jedan od osnivača nauke istorije religije i koji
je napisao prvi udžbenik te nauke, ima ovakvu podelu religija:
7
Pierre Gordon, Histoire des religions, Publiée sous la direction de Maurice Brillant et René Aigrain, Paris, 1953. p.
70-80.
8
L'abbé de Broglie, Problèmes et conclusion de l'histoire des religions, Ed. IV Paris, p. 388-390. Bez godine izd.
9
Videti „Naučno opravdanje religije“ knj. 1 str. 199.
11
TILE (Tiele):
MAKS MILER, takođe čuveni istoričar religije, i etnolog, navodi ovu šemu raznih religija:
A. REVIL (Albert Reville), osnivač prve katedre za istoriju religije y Parizu, predlaže ovu
klasifikaciju:
12
АБЕ ДЕ БРОЉИ (L'abbé de Broglie), бивши професор апологетике на Католичком институту
у Паризу даје ову шему религије:
Logička, a ne istorijska, klasifikacija religija u ovoj knjizi
13
Kao što se vidi iz priloženih tabela, mogućne su vrlo različite klasifikacije religija.
Očigledno je da način klasifikacije zavisi od principijelnog stava prema religiji, ili prema problemu
razvoja religije. Međutim klasifikacija religija kako je u ovoj knjizi izvedena nije vezana ni za jedan
od tih problema. Ona ne ulazi u pitanje istinitosti ili neistinitosti religije uopšte, niti bilo kog
posebnog oblika religije. (O tome će biti reči kasnije u posebnom delu apologetike). Ovde će biti
samo konstatovano koje su glavni oblici religije, i izneseno njihovo učenje onako kako ti oblici
religije govore sami o sebi, bez ulaženja u polemiku sa bilo kojim oblikom religije. Isto tako, bar za
ovaj mah, biće ostavlјeno po strani pitanje vremenskog prioriteta politeizma ili monoteizma. Taj
problem biće obrađen naknadno u jednom posebnom članku, pošto se već upoznamo sa raznim
oblicima religije.
I MONOTEIZAM
Monoteizam je vera u jednog Boga. Bilo bi prirodno očekivati da je monoteizam u svemu

jedinstven, to jest da postoji samo jedan oblik monoteizma, jedna vera, kao što je i jedan Bog. Pa
ipak, to nije tako. I monoteizam se javlјa u više oblika, i to:
1) Arhaični oblik monoteizma koga neki nazivaju i pramonoteizmom, i
2) Monoteizam starozavetnih patrijaraha Avrama, Isaka i Jakova, iz koga se tokom istorije
razvijaju: hrišćanstvo, novojudejstvo i islam. Sva tri ova oblika smatraju sebe za legitimnog
naslednika, ili produženje starozavetnog monoteizma. Arhaični oblik monoteizma, ili takozvani
pramonoteizam, onakav kakav nam je danas poznat, nije baš uvek sasvim čist, ali je još uvek
neuporedivo bliže monoteizmu nego politeizmu. Nije pogrešno uvrstiti u monoteizam takođe i
Zaratustrinu religiju (zoroastrizam), iako ga poneki smatraju politeizmom, a najčešće se ovaj oblik
religije naziva dualizmom.
1) ARHAIČNI OBLIK MONOTEIZMA
Arhaični oblik monoteizma, ili pramonoteizam to je onaj oblik religije koji postoji kod
najprimitivnijih naroda na najnižem stepenu materijalne kulture. Po svojoj
14
materijalnoj kulturi ta plemena žive još i danas u paleolitskom dobu10. Veoma su konzervativna.
Baš zato se njihova religija smatra od strane mnogih naučnika-etnologa kao najstariji poznati nam
oblik religije. Zbog toga se i naziva pramonoteizmom.
Svedoci i izvestioci toga oblika religije kod najprimitivnijih naroda jesu čuveni bečki
profesor-antropolog pater Vilhelm Šmit i njegovi učenici, a još pre njega engleski naučnik Andrija
Lang. Kao posebne svedoke, ispitivače tih naroda sa arhaičnom kulturom i religijom treba
spomenuti sledeće naučnike: pater Tril, pater Šebesta, Vanoverberg, Kopers, Guzinde, abe De
Brolјi, Man, Braun i drugi. Narodi i plemena sa arhaičnom religijom i kulturom ne predstavlјaj u
jednu jedinstvenu celinu kao što je slučaj sa pristalicama raznih drugih religija, nego su rasuti po
raznim krajevima zemlјine lopte, često veoma udalјenim jedni od drugih, tako da ne čine neku
jedinstvenu organizaciju.
No iako su oni rasuti i udalјeni po raznim delovima sveta, iako nemaju uzajamne veze niti
stoje pod uticajem jedni drugih, ipak u njihovim religioznim shvatanjima ima mnogo zajedničkih
monoteističkih elemenata, koji sačinjavaju taj arhaični monoteizam.
Takvu monoteističku religiju imaju crnačka plemena u Africi, koja su duže vremena
ispitivali pater Tril na istoku i pater Šebesta na zapadu. Tu spadaju i plemena Damara, Bergdama,
Bušmani i Hotentoti u južnoj Africi.
Na poluostrvu Malaki žive Semaigi i Pigmeji koje je više godina ispitivao pater Šebesta i
svoju dokumentaciju o monoteističkom karakteru njihove religije objavio 1926. i 1928. godine.
Pleme Aeta na Filipinima ispitivao je pater Vanoverberg (Vanoverbergh) godine 1923. i
svedoči o monoteističkom karakteru njihove religije.
O monoteističkom karakteru religije Andamanaca (stanovnika Andamanskih ostrva) imamo
podatke od njihovih ispitivača Mana (Man) i Brauna (Brown), a o narodima iz Arktičke oblasti:
Eskimima, Samojedima i Korjacima imamo obimne naučne studije pater V. Šmita (W. Schmidt).
Na Ognjenoj Zemlјi, na krajnjem jugu Američkog kontinenta, živi pleme Jaman o kojem se
dugo mislilo da su ti lјudi prirodni ateisti. Međutim, ekspedicije koje je učinio u tri maha pater
Martin Guzinde (Gusinde) a s njim i Kopers (Koppers) 1919., 1920. i 1922. demantovale su to
mišlјenje. Dužim boravkom, bližim dodirom i temelјnijim ispitivanjem utvrđeno je da su ti lјudi
religiozni, da nemaju spolјašnjeg kulta, ali zato stalno im je na ustima kratka molitva: „Hvala ti,
Oče”. Nјihova religija je čist monoteizam. Boga nazivaju
„Najviši", „Svemoćni”, „Moj Otac”. Takav arhaični monoteizam je konstatovan takođe i kod
stanovnika Australije: Juina, Kulina, Kurnaji Kamilaroji, koje je ispitivao Hovit (Howit) od 1865.
do 1885. godine.
Pojam o Vrhovnom biću postoji i kod stanovnika Okeanije, samo što je njihov monoteizam
znatno više izmešan sa politeizmom. Od savremenih indijanskih plemena najarhaičnija su
algonkinska plemena u S. Americi11. Oni imaju pojam o Najvišem biću koga nazivaju „Veliki duh“,
„Tvorac svih stvari i neba“, „Sila“, „Davalac“, „Stari“, „Onaj gore“.
Nazivi Najvišeg Bića
Arhaični narodi koji imaju svest o Najvišem Biću izgovaraju njegovo ime sa mnogo
poštovanja i nikad ga ne upotreblјavaju bez velike nužde, kao da znaju treću zapovest Dekaloga,
„Ne upotreblјavaj uzalud imena Gospoda Boga tvojega“. Zato su nazivi Najvišeg
10
Dr. George Montaudon, Traite d'ethnologie culturelle, Paris (Payot) 1934. p. 52-66.
11
Apologétique, Publiée isaus la direction de Maurice Brillant et l’abbé M. Nédoncelle, Paris, 1948. p. 96-100.; Dr.
Franz König, Christus und die Religionen der Erde, I Bd. S. 141-150.
15
Bića, baš kao i u Bibliji, često zamenjeni perifrazama, na primer, „Onaj gore“, ili se prosto
označava gestovima, pokazivanjem na nebo.
Sva imena kojima arhaični narodi nazivaju Najviše Biće mogu se prema svome značenju
podeliti u tri grupe. Prva grupa tih naziva označava očinstvo, druga grupa tvoračku moć, a treća
nebeski boravak Najvišeg Bića.
Naziv „Otac“ obično se upotreblјava kad mu se obraćaju u molitvi 12. Nalazi se ili prosto u
obliku „Otac“, ili u individualnom obliku „moj Otac“, ili u kolektivnom obliku
,,naš Otac“. Kod Samojeda, na primer, postoji naziv ,,moj Num otac“, što znači ,,moj Nebo otac“.
Sličan naziv, „moj Otac“ postoji kod Algonkinaca u Kaliforniji, kod plemena Halakvulup i kod
Jamana na Ognjenoj Zemlјi koji se Bogu obraćaju kratkim zahvalnim molitvama, tako da im je na
ustima skoro stalna molitva: „hvala ti, Oče“13. Kod Južnih Australijanaca je u upotrebi kolektivni
naziv ,,naš Otac”. Kurnaji i nemaju drugi naziv za Vrhovno Biće. To mu je kod njih jedini naziv.
Izrazi kojima se označava tvoračka moć Najvišeg Bića nalaze se kod
severnoameričkih indijanskih plemena, i to: „Tvorac“, „Tvorac zemlјe“, „Tvorac sveta“. Na Floridi
ga Indijanci zovu „Tvorac svih stvari i neba“. Isto tako i Bušmani u Africi zovu Najviše Biće
„Tvorac ovih stvari“. Samojedi ga nazivaju „Tvorac života“14.
No najčešći su nazivi Vrhovnog Bića koji označavaju mesto njegovog boravka: „Onaj
gore“, „Onaj koji živi gore“, „Onaj koji je na nebu“15.
Osim toga ima i specijalnih naziva za Najviše Biće, koji označavaju izvesna karakteristična
svojstva Vrhovnog Bića. Tako među primitivnim plemenima na severozapadu Amerike Vrhovno
Biće zovu „Stari“, ili ,,Stari gore“. Jamana na Ognjenoj Zemlјi, pokraj naziva „moj Otac“, zovu ga i
„Prvobitni“, „Stari“, „Najviši“. Mnoga algonkinska plemena zovu ga ,,Veliki duh“, „Vrhovni duh“.
Pigmeji ekvatorijalne Afrike nazivaju ga „Gospodar svih stvari“. Aini sa Jesa nazivaju ga
„Božanski nebeski Gospodar“,
„Kolevka“, „Nadahnjivač“, „Zaštitnik“, „Održavalac“. Indijansko pleme Maidu u centralnoj
Kaliforniji naziva ga „Ubica na nebu“, jer on svima šalјe smrt svojim strelama.16 Isto tako ga
nazivaju i već više puta spomenuto pleme Jamana na Ognjenoj Zemlјi i plemena Damara i
Bergdama u Južnoj Africi17.
Svojstva Najvišeg Bića
Iz napred spomenutih naziva za Najviše Biće mogu se izvesti i njegova svojstva.

Večnost je svojstvo Najvišeg Bića. To svojstvo mu pripisuju svi arhaični narodi na razne
načine18. Pleme Jamana naziva Najviše Biće „Prvobitni“, „Večni“ 19. Viraduiri u Australiji baš imaju
reč „večnost“20 i to svojstvo pripisuju Najvišem Biću. Po verovanju Pigmeja ekvatorijalne Afrike
Vrhovno Biće Kmvum „jeste, bilo je i biće“.21
Sveznanje je po verovanju arhaičnih naroda takođe osobina Vrhovnog Bića. Na primer,
pleme Batva u Ruandi u Africi kaže: „Nema ničeg o čemu Imana (njihov naziv za Vrhovno
12
Dr. Tihomir Đorđević, Najstarija religija, Beograd, 1933. str. 30-31.
13
M. Brillant et M. Nedoncelle, Apolog. p. 98. V. Gaston Rabeau, Dieu d’après Trilles, Paris, 1933. p. 49-50.
14
Pierre Gordon, o.c. p. 195-197.
15
Dr. Tihomir Đorđević, navedeno delo, str. 31. Pierre Gordon, o.c. p. 188.
16
Pierre Gordon (M. Brillant), o.c. p. 224-227.
17
Isti pisac i delo, str. 187-188.
18
Isti pisac i delo, str. 173.
19
20
Dr. Wilhelm Schmidt, Ursprung und Werden der Religion, Münster in Westf. 1930. S. 261.
21
Gaston Rabeau, Dieu d'après Trilles, Les Pygmées de la foret équatorial, Paris, 1933. p. 49-50.
16
Biće) ne bi znao. On sve zna“. 22 Po verovanju Semanta, Ta-Pedn (njihov naziv za Vrhovno Biće)
sve vidi i sve čuje23. Južnoafričko pleme Damara takođe veruje da Gamab sve zna24.
Kako Vrhovno Biće sve zna? – Neka plemena to objašnjavaju njegovom svudaprisutnošću.
Pleme Damara veruje da je Vrhovno Biće svuda prisutno, pa zato sve zna.25 Neka plemena pak
smatraju da su Sunce, Mesec i zvezde oči Vrhovnog Bića, kojima ono gleda sve što se dešava pod
nebom. Neka plemena smatraju da Vrhovno Biće ima svoje posrednike, preko kojih sve zna.
Bušmani u južnoj Africi veruju da su ptice izaslanici Kagna (Vrhovnog Bića). On zna njihov jezik,
a one mu saopštavaju sve šta se dešava u svetu26.
Blagost. Po verovanju primitivnih naroda Vrhovno Biće je dobro. Sva dobra koja lјudi
uživaju dolaze od njega. Vrhovno Biće kao dobro, spremno je uvek da čoveku pomogne. Po
verovanju indijanskog plemena Maidu, Vrhovno Biće traži samo iskrenu molitvu i odmah hita da
pomogne27. Viraduiri čak kažu da, pošto je Vrhovno Biće dobro i pravedno, i pošto zna šta nam
treba, izlišne su molitve. Isto tako veruje i pleme Halakvulup.28
Po svojoj blagosti Vrhovno Biće čini pripreme za one koji će doći u svet. Dobro je prema
onima koji mu se mole, a kažnjava samo one koji su rđavi. Ali, ono je vrlo radosno ako se lјudi
pokaju i ako im zbog toga oprosti grehe i odrekne se od kazne koju bi lјudi morali iskusiti da se
nisu popravili29. Zbog toga kod mnogih arhaičnih naroda postoji ispovest radi opraštanja greha30.
Svetost. Vrhovno Biće je po verovanju arhaičnih naroda zakonodavac i sudija. Od njega je
daleko svaki greh. Ono kažnjava prestupe moralnog zakona. Pošto je svako moralno zlo beskrajno
daleko od Vrhovnog Bića, a u svetu ipak postoji greh, to arhaični narodi veruju da postoji i drugo,
zlo biće, koje je nosilac zla, ali koje nije toliko moćno kao Vrhovno Biće31.
Svemoć. Po verovanju arhaičnih naroda moć Vrhovnog Bića je beskonačna. Ono je, dakle,
svemoćno. Među severnoameričkim indijanskim plemenima, na primer, postoje razne priče kako
Vrhovno Biće meri svoju snagu sa drugim natprirodnim bićima: na primer, da surva stenu; da
pokrene planinu; da promeni tok reke, i ono sve to učini bez muke. Ono, dakle, može da čini čuda32.
Pošto je Vrhovno Biće svemoćno, pripisuje mu se i moć stvaranja. Ono je stvoritelј sveta i
čoveka. Kod većine arhaičnih naroda to tvrđenje i verovanje je jasno i izričito. Kod manjeg broja tih
plemena ovo verovanje nije baš tako jasno, ali se nigde ne tvrdi da Vrhovno Biće nema stvaralačke
moći.33
Što se tiče stvaranja prvog čoveka, u nekim arhaičnim plemenima nema o tome nikakvih
kazivanja, a u mnogih ima. Većina njih veruju da je Vrhovno Biće stvorilo čoveka od gline i
udahnulo u njega dušu34 – baš kao i po Bibliji.
Izgled Najvišeg Bića
22
Dr. Tihomir Đorđević, navedeno delo, str. 31.
23
Pierre Gordon (M. Brillant) o.c. p. 213.
24
Isti pisac i delo, str. 192. 25
Isti pisac, delo i strana. 26 Isti
pisac i delo, str. 192.
27
Dr. Tihomir Đorđević, navedeno delo, str. 31-32.
28
Pierre Gordon (M. Brillant), o.c. p. 232.
29
30
31
32
33
Isti pisac, delo i strana.
34
17
Arhaični narodi imaju različita shvatanja o izgledu Najvišeg Bića. Ta shvatanja možemo
podeliti u tri grupe:
1) Neka plemena smatraju da je Najviše Biće nevidlјivo i da razum o njemu ne može imati
nikakvu određenu predstavu. Kamilaroji iz Južne Australije, na primer, kažu da se Bajam (Najviše
Biće) ne može videti, nego samo čuti i osetiti. Stanovnici Ognjene Zemlјe kažu da je Najviše Biće
nedostižno, neshvatlјivo, kao vetar. Boni-Negrili iz Istočne Afrike, Kalinga-Negriti sa Luzona,
Batva u Ruandi, Andamanci Sa Andamanskih ostrva izričito tvrde da je Najviše Biće nevidlјivo.
Samojedi kažu da ono nema nikakvog oblika, kao nebo35. Kada je pater Tril zapitao Pigmeje
ekvatorijalne Afrike zašto nigde nemaju slike Kmvum-a ovi su odgovorili: „Kako možemo načiniti
njegovu sliku? Pa on nema tela! Kmvum, to je kao reč koja iziđe iz usta, ide za mnom i vraća se
meni“.36
2) Druga grupa arhaičnih naroda zamišlјa Najviše Biće u vidu čoveka sa dugom bradom.
Neka plemena ga zamišlјaju crne kože, a neka ga, naprotiv, zamišlјaju belim kao pamuk. Semangi
zovu Najviše Biće „Ke t o“, što znači „Beli“37.
3) Treća grupa plemena zamišlјa Najviše Biće vrlo svetlim i vrlo sjajnim. 38 Južni
Andamanci i Algonkinci iz Severne Amerike kažu da je Najviše Biće „sjajno-belo“, „kao oganj“.
Maidu iz Kalifornije kažu da je Najviše Biće okruženo sjajem sunca. Viraduiri kažu da ono blista u
duginim bojama. Samojedi veruju da je duga ivica njegovog plašta.39
Mesto prebivanja Najvišeg Bića
Po verovanju većine arhaičnih naroda Najviše Biće je nekad živelo s lјudima na zemlјi,
učeći ih svakom dobru, dajući im moralne i socijalne zakone. Ali, ono je zbog lјudskih greha
napustilo zemlјu i otišlo na nebo gde sada stanuje. Takvo verovanje imaju Andamanci, Algonkinci i
Australijanci. Aini i Samojedi veruju da Vrhovno Biće živi na četvrtom, ili sedmom, ili osmom, pa
čak i na dvanaestom nebu. Neki veruju da je ono otišlo na istok. Munja, grom i bura su izrazi
njegovog gnjeva40.
Vera u besmrtnost duše
Svi arhaični narodi, bez izuzetka, veruju u zagrobni život, samo što ga različito zamišlјaju.
Kako taj drugi svet izgleda, ne umeju svi da kažu. Neki vele da uopšte nema razlike između ovog i
onog sveta, i da su svi gresi okajani već na ovom svetu. Neki kažu da uopšte ne znaju na šta je nalik
drugi svet. Ali, iako ne znaju kakav izgleda drugi svet, oni ipak veruju da on postoji, i da će na
onom svetu dobri biti nagrađeni a zli kažnjeni. Po verovanju tih naroda, dobri obično idu na nebo,
gde živi i Vrhovno Biće41. Tako na primer veruje pleme Aeta na Filipinima42.
Mnogi od tih arhaičnih plemena veruju da duše na nebu žive besmrtnim životom, bez bolesti
i muka, punom svakojake sreće, zadovolјstva i uživanja. Često se nailazi kod arhaičnih naroda na
verovanje da život posle smrti vije ništa drugo do srećni nastavak ovozemalјskog života43. Po
verovanju plemena Damara, na primer, kod Gamab-a (Vrhovno
35
Dr. Tihomir Đorđević, navedeno delo, str. 32-33. Pierre Gordon, o.c. p. 213, 231-233.
36
Dr. P. Wilhelm Schmidt, o.c. p. 238.
37
Gaston Rabeau, o.c. p. 49-50.
38
Dr. P. Wilhelm Schmidt, o.c. S. 258.
39
Ib. ib. ib.
40
Ib. ib. S. 256-257.
41
42
Gaston Rabeau, o.c. p. 41.
43
18
Biće) nalaze se starci i starice koji su do njega došli preko velikog ponora, i žive tamo kao i na
zemlјi, samo što ne moraju da idu u lov i da rađaju decu44.
Za razliku od tih verovanja, ima naprotiv, arhaičnih naroda koji veruju da su senzualna,
telesna, uživanja na onom svetu potpuno isklјučena. Tako na primer, veruju Viraduiri u Australiji.
Po njihovom verovanju, na nebu se ne jede. Česti su primeri verovanja kod arhaičnih naroda da na
onom svetu nema ni rađanja ni smrti.45
Gde se nalazi onaj svet i kako se u njega stiže? I u tome se verovanja arhaičnih naroda
razilaze. Viraduiri veruju da je Vrhovno Biće na vrhu jedne planine na istoku načinilo stepenast put
kojim duše idu na onaj svet. Kumeni, pak, veruju da je taj svet na zapadu, i da se duše penju na
nebo na zracima večernjeg sunca. I Semangi na poluostrvu Malaki takođe veruju da se onaj svet
nalazi na zapadu, na ostrvu Mapi gde sunce počiva i gde nema ni tigrova ni gromova ni bolesti. To
je ostrvo blaženih.46 Andamanci veruju da je raj na istoku i da se u njega stiže kroz čistilište. 47 Aini
sa Jesa,48 kao i Eskimi,49 zamišlјaju da je onaj svet pod zemlјom. Negde smatraju da je duga put
kojim duše idu na onaj svet, a neki pak veruju da je Kumova Slama (Mlečni put) staza kojom duše
idu na nebo, pa onde gde se ona račva, tu se deli put dobrih i zlih.50
Bogoslužbene ceremonije kod arhaičnih naroda
U religijske obrede kod arhaičnih naroda dolaze molitve, žrtve, ritual posvećenja, religiozne
igre, a kod nekih čak i religiozno lјudožderstvo. Razume se, ne može biti ni govora o jedinstvenom
kultu kod tih raznih naroda kao što vaselјenske religije imaju svoju liturgiku. Obredi su sasvim
različiti, ali ona osnova je zajednička.
Iako je prirodno da tamo gde ima religije, ima i molitve, ipak postoje arhaična plemena kod
kojih je teško bilo konstatovati ikakvu molitvu, jer ova nije uvek imala spolјašnje izraze. Kod
Semanga i plemena Južne Australije postoje neizgovorene molitve. One se izražavaju gestovima
koje drugi ne razumeju dok im se ne objasni, kao što ni oni ne bi shvatili šta je naš znak krsta, dok
im neko ne bi objasnio. Kod Bušmana, kod Eskima i nekih algonkinskih indijanskih plemena u
Severnoj Americi postoje unutrašnje, neizgovorene molitve kombinovane sa strogim naporom
koncentrisanja misli.
Kod arktičkih naroda molitve su uglavnom vrlo kratke i retke. Isto tako i Viraduiri u
Australiji imaju javne ceremovijalne molitve samo prilikom pogreba muškaraca i prilikom uvođenja
mladića u zrelost. Halakvulupi na Ognjenoj Zemlјi nemaju molbenih molitava jer ih smatraju
nepotrebnima, pošto Vrhovno Biće kao dobro unapred zna šta nam je potrebno. Zato imaju samo
zahvalne molitve51. Takođe i Jamani na Ognjenoj Zemlјi nemaju spolјašnjeg kulta, ali se Bogu,
koga nazivaju „moj Otac“, često obraćaju zahvalnom molitvom: „Hvala ti, Oče!“52
Isto tako ima arhaičnih plemena kod kojih ne postoji prinošenje žrtava, kao na primer kod
Jamana i Halakvulupa na Ognjenoj Zemlјi, a ima ih koji prinose žrtve Vrhovnom Biću, jer po
verovanju njihovom, sva dobra koja imamo, jesu dar Vrhovnog Bića. Poneka plemena imaju i žrtve
za grehe, kao na primer Semangi na Malaki.53
44
Pierre Gordon (M. Brillant), o.c. p. 188.
45
46
Ib. ib. ib., Pierre Gordon, o.c. p. 214-216.
47
48
49
Pierre Gordon, 214-216. Dr. Tihomir Đorđević, navedeno delo, str. 33.
50
51
Gaston Rabeau, o.c. p. 61.
52
53
Pierre Gordon (M. Brillant), o.c. p. 194-197; 245-247.
19
Ritual posvećenja koji se praktikuje prilikom uvođenja mladića i devojaka u religioznu
zajednicu, kad dospeju u doba puberteta, različit je kod raznih naroda i može ponekad da ima
užasno grube i surove oblike54.
Opšti pogled na arhaični oblik monoteizma
Iz svega što je do sada rečeno o religiji arhaičnih naroda, možemo konstatovati sledeće
činjenice:
1) Arhaični oblik religije nalazimo kod plemena koja su, etnološki govoreći, najstarija.
Prema tome i njihova religija je najstariji poznati nam oblik religije.
2) Kako se njihova kultura nije ništa promenila nego je ostala na stepenu kulture
paleolitskog doba, to onda možemo izvesti prirodan zaklјučak da je i čovek paleolitskog doba imao
sličnu religiju, možda još i čistiju u monoteističkom smislu.
3) Pojmovi o Vrhovnom Biću u arhaičnoj religiji, toliko su uzvišeni, da ni biblijski
monoteizam ne izmiče mnogo ispred njih u svojoj čistoti. Evo nekoliko primera. a) Po Bibliji, Bog
govori Mojsiju da će mu se javiti, ali tako da će lice svoje zakloniti, jer ne može čovek videti lice
Gospodnje i ostati živ (2. Mojs. 33, 19-23). Indijansko pleme Maidu veruje da je ,,neka tajanstvena
osoba sišla s neba. Nјeno telo je blistalo na suncu, a lice beše sakriveno“.55 b) U Bibliji Bog govori
Mojsiju: „Ja sam onaj koji jest“ (2. Mojs. 3, 17). A Pigmeji ekvatorijalne Afrike kažu za Vrhovno
Biće (Kmvum): „On jeste, bio je i biće“. v) Evanđelјe nas uči molitvi Oče naš. A mnogi arhaični
narodi, videsmo, nazivaju Vrhovno Biće „Naš otac“, ili ,,Moj otac“. g) Po tvrdnji Sv. pisma Duh
Sveti silazi na apostole u vidu ognja. A Semangi sa Malake, Andamanci u Indijskom okeanu, i
Algonkinci u Severnoj Americi kažu da je Vrhovno Biće ,,kao oganj“. Prilikom davanja Božjeg
zakona na Sinaju, slava Božja se pokazala u oblaku, u sevanju munja i grmlјavini (2. Mojs. 19, 18).
A Psalam (96,3) vrlo živim poetskim izrazom govori o Bogu: „Oganj pred njim ide i pali naokolo
neprijatelјe njegove“. Međutim Indijanci, Aini i Samojedi veruju da su bura, grom i munja izrazi
Božjeg gnjeva.
4) Takođe su vrlo velike podudarnosti u predanjima arhaičnih naroda o stvaranju prvih lјudi
i o potopu, sa onim što nam o tome govori Biblija. Ovo su im zajedničke teze: a) Vrhovno Biće
stvara čoveka od zemlјe i udahnjuje u njega dušu. b) Istorija čovečanstva počinje blaženim stanjem
koje je prestalo usled lјudskog greha, v) Potop je došao kao kazna Božja za grehe lјudi.
5) Ranije, dok sve ove činjenice nisu bile poznate, poneki ispitivači i istoričari religije
uočivši izvesne daleke sličnosti između Biblije i vavilonskih mitova o stvaranju sveta i o potopu,
nisu mogli da odole iskušenju a da ne izvedu zaklјučak kako je Biblija kopija tih vavilonskih
mitova. No pošto biblijski pojmovi o Bogu, pa i predanja o stvaranju prvog para lјudi i o potopu
imaju daleko više sličnosti sa predanjima i verovanjima arhaičnih naroda nego sa vavilonskom
mitologijom, onda bi po logici tih kritičara trebalo Bibliju proglasiti kopijom arhaičnih verovanja.
To je, međutim, očigledno nemoguće. Jer, niti su arhaični narodi znali za Bibliju, niti pisci Biblije
za arhaične narode. Ostaje, dakle, da je toliko izrazita sličnost, ili puka slučajnost, a to se jedva
može verovati kad se ima u vidu koliko ima mnogo tačaka te podudarnosti, ili je ta sličnost mogla
poteći samo iz jednog praotkrivenja koje se, kao što vidimo iz Biblije, u doba Avramovo već bilo
sasvim izgubilo u tadašnjem kulturnom svetu.
Treba, objektivnosti radi napomenuti da još uvek ima naučnika etnologa koji ne mogu da se
pomire sa ovakvim konsekvencama iz iznesenih činjenica pa osporavaju monoteizam kod tih
arhaičnih naroda, ili tvrde da se taj monoteizam javlјa pod uticajem
54
Isto.
55
Isto, str. 231.
20
hrišćanskih misionara56. Međutim, svedoci očevici toga arhaičnog monoteizma su mnogobrojni i
verodostojni, jer je nemoguće sumnjati u savesnost i naučnost radova jednog Vilhelma Šmita i
njegovih saradnika, ili pater Trila, pater Šebeste, Vanoverberga, Lebceltera, Guzindea, Kopersa i
drugih mnogih svedoka. Osim toga kao što smo videli iz upoređenja arhaičnog monoteizma sa
Biblijom, tačke podudarnosti su toliko mnogobrojne i različite, a arhaični narodi razbacani po celoj
zemlјinoj lopti, da je nemoguće sve pripisati uticaju hrišćanskih misionara.
2) STAROZAVETNI OBLIK MONOTEIZMA
Opšte napomene
Istorijski period čovečanstva počinje od onog momenta od kada su nam ostali pisani
spomenici. Dabome, čovečanstvo je postojalo i pre tih spomenika. Ali, čitav taj period, čija stvarna
vremenska dužina nije nikome poznata, sačinjava preistoriju čovečanstva. U istorijskom periodu
pak, koji jedva da zahvata vreme od pet-šest hilјada godina, znamo da je postojala jedna jedina čisto
i izrazito monoteistička religija. To je religija Avrama, Isaka i Jakova, praotaca izrailјskog naroda.
Taj narod je ispovedao čisti monoteizam, iako je prirodno bio naklonjen politeizmu i čak često
padao u politeizam pod uticajem susednih mnogobožačkih naroda. No, on je u moru
mnogobožačkih naroda koji su ga opkolјavali, i koji su od njega bili i u ekonomskom i kulturnom i
političkom pogledu daleko moćniji, ipak očuvao svoj monoteizam. Taj monoteizam imao je tri
etape: doba patrijaraha, mojsijevsko ili zakonsko doba i proročko doba.
Svete knjige starozavetne religije
Starozavetna monoteistička religija jevrejskog naroda izražena je u knjizi koja se zove

Biblija, što znači „knjige“. Ona predstavlјa celokupnu izrailјsku književnost toga istorijskog
perioda: i istoriju, i pravo i retoriku i filosofiju i poeziju, i prozu. Cela ta književnost je bila duboko
religiozna. Toliko religiozna, da se u Bibliji svaki događaj, čak i najmanji detalј, na primer kroj,
oblik i ukrasi svešteničkih odežda, pripisuju uvek volјi Božjoj (2. Mojs. 25, 9; 39, 1).
Pitanje postanka pojedinih knjiga Biblije, kao i pitanje njihove autentičnosti i dubokog
smisla raspravlјaju posebne bogoslovske nauke, isagogika i egzegeza.
Protivnici Biblije su veoma rado naglašavali njenu sadržajnu zavisnost od kulture okolnih
naroda, specijalno od Vavilona. Smatrali su da između nje i vavilonske mitologije postoji vrlo
velika sličnost koja se može objasniti, po njihovom mišlјenju, samo uzajamnom zavisnošću
sadržine Biblije od vavilonske religiozne literature 57. Međutim, takva je tvrdnja preterana i ne može
se održati58. Isto tako se ne može održati ni druga tvrdnja po kojoj je biblijski monoteizam nastao
evolucijom politeizma čiji se tragovi, navodno, primećuju u Bibliji. Kao naročito izrazit primer toga
tobožnjeg biblijskog politeizma navode činjenicu da se ime Božje u Bibliji označava rečju „Elohim“
a to je samo oblik gramatičke množine od reči „Eloah“59.
No, ako ta reč „Elohim“ potiče još iz Avramovog doba, pa čak i pre njega, onda nije
nikakvo čudo što je upotreblјen oblik množine, jer je Avram zaista još od detinjstva živeo i jezik
naučio u jednoj sredini koja je bila mnogobožačka, i koju je on napustio baš iz
56
Dr. Vuko Pavićević, Sociologija religije, Beograd, 1970. str. 134.
57
Dr. Tihomir Đorđević, Najstarija religija, Beograd, 1933. str. 5-6.
58
Pierre Gordon (M. Brillant), Histoire des religions, p. 216. Videti ovu knjigu str.
59
Protoprezviter Sava Todorović, Dogmatika sa apologetskim objašnjenjima, Zemun 1909, str. 98.
21
religioznih razloga, da bi ispunio zapovest koju mu je, po njegovom najdublјem uverenju i
saznanju, dao sam Bog. Ali, ne treba nikako gubiti iz vida činjenicu da Biblija toj reči koja ima
oblik množine, daje uvek samo i jedino značenje jednine. Ta reč nije upotreblјena u Bibliji kao na
primer u srpskom jeziku reči koje imaju samo množinu (pluralia tantum). Mi, na primer, imamo
imenica koje nemaju gramatičku jedninu nego samo množinu, iako označavaju samo jedan predmet,
kad je reč o jednom predmetu, kao što su reči: kola, vrata, naćve itd. Uz te imenice, iako označavaju
jedninu, glagol uvek stoji u množini. „Projurila su nova kola“, „Teška vrata su bila zatvorena“,
„Nove naćve su bile pune“. Međutim, u Bibliji uz reč „Elohim“ uvek stoji glagol u jednini. „Berešit
bara Elohim“,60 „Va jikra Elohim“ itd. Prema tome reč „Elohim“ ne može se navesti kao dokaz
nekakvog biblijskog politeizma, niti kao trag politeizma u Bibliji.
Dogmatsko učenje starozavetne religije
O Bogu. Dogmatsko učenje starozavetne religije o Bogu vrlo je jasno i jednostavno. Postoji
samo jedan jedini Bog, stvoritelј neba i zemlјe i svedržitelј celog sveta. „Ja sam Gospod Bog tvoj,
nemoj imati drugih bogova osim mene“ (2. Mojs. 20, 2-3). „Čuj Izrailјu, Jahve je naš Bog jedini
Gospod“ (5. Mojs. 6, 4). „Jahve je Bog, i gore na nebu i dole na zemlјi nema drugog osim njega“
(5. Mojs. 6, 35). „Vidite, vidite – veli Bog izrailјskom narodu – da sam ja sam i da nema boga osim
mene“ (5. Mojs. 32, 39).
Svojstva Božja. Po svojoj suštini Bog je toliko različit od sveta, da po učenju Biblije, ne
postoji na svetu ni jedno biće niti ikoji predmet s kojim bi se Bog mogao izjednačiti i uporediti. „S
kim ćete me izjednačiti i uporediti? Koga ćete mi uzeti za priliku da bi bio kao ja“? – govori Bog
preko proroka Isaije (Is. 46, 5).
No pri svem tom, Biblija kad govori o Bogu izražava se veoma često u antropomorfizmima,
iako je po njenom učenju Bog duh i nema tela. Po Bibliji Bog je nevidlјiv (2. Mojs. 33, 18). Bog je
sveznajuć. „Bog gleda do krajeva zemalјskih i vidi sve što je pod svim nebom“ (Jov. 28, 24). „Oči
Gospodnje su na svakom mestu, gledajući zle i dobre“ (Priče Solomonove 15, 3).
Bog je svemoguć. ,,Što god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlјi, u morima i u
svim bezdanima“ (Ps. 135, 6). Bog je pravedan. „Gospod Bog naš ... ne gleda ko je ko, niti se dade
podmititi (5. Mojs. 10, 17). Bog je i milostiv. „Milostiv je i dobar Gospod, spor na gnjev i veoma
blag“ (Ps. 103, 8). Bog je samobitno biće. Mojsiju se pokazao ovim rečima: „Ja sam onaj koji jest“
(2. Mojs. 3, 14). Bog je večan. On o svojoj večnosti kaže: ,,Ja sam od prije nego dan posta“ (Isaija
43, 13). Bog je svuda prisutan. „Nebo je presto moj – govori Gospod – zemlјa podnožje nogama
mojima“ (Isaija 66, 1). Bog je sveto biće. „Budite sveti kao što sam svet ja Gospod Bog vaš“ (3.
Mojs. 11, 44).
Bog je po učenju starozavetne Biblije i promislitelј sveta. On se meša u tok događaja u
svetu. On se stara o celom svetu i o čoveku i o svakom biću. On se javlјa izabranim lјudima i
saopštava im svoju volјu i svoje zakone, i obećava im izbavitelјa sveta, Mesiju. To obećanje koje je
prema Bibliji (1. Mojs. 3, 15), a po tumačenjima svetih otaca, nagovešteno već prvim lјudima
neposredno posle greha, Bog kroz Bibliju ponavlјa mnogo puta, preko proroka.
O svetu. Po verovanju starozavetnog monoteizma, izraženom u Bibliji, svet nije ni
samobitan ni večan, nego je stvoren. Bog ga je stvorio u toku šest dana stvaranja. Prvog dana Bog
stvara nebo, zemlјu i svetlost. Drugog dana nebeski svod iznad zemlјe, trećeg dana kopno, more i
bilјni svet, četvrtog dana nebeska svetila, petog dana životinje u moru i ptice u vazduhu, šestog
dana ostale suvozemne životinje, a na posletku čoveka. Sedmi dan je posvetio i odredio za
praznovanje (Post. 1-2). Prema tome, Biblija raspršuje onu maglu
60
„U početku stvori Bog...“
22
sujeverja kojom je mnogoboštvo kulturnih naroda okitilo vasionu i nebeska tela proglasivši ih za
božanstva i za sveta bića. Po Bibliji samo je Bog u suštini sveto biće, a svi ostali predmeti u vasioni
su samo Božja stvorenja.
Biblijska kosmografija ima u sebi elemenata svih kosmografija koje su bile moderne u doba
kad su pisane razne knjige Biblije. Tako, na primer, po izvesnim izrekama u Bibliji zemlјa je ploča
utvrđena na vodi (Ps. 136, 6). Nebo je tvrdi svod iznad koga se nalazi voda nebeskog okeana (Post.
1, 6-8; 7, 11; Ps. 148, 4). Zemlјa je utvrđena na temelјima njezinim da se ne pomesti va vijek
vijeka“ (Ps. 104, 5). Sve su te predstave o vasioni postojale u tadašnjoj astronomiji.
Ali, za divno čudo, u Bibliji ima izvesnih astronomskih predstava koje su bile nepoznate
ondašnjem svetu kad je ona pisana. Tako, na primer, Zemlјa je, po rečima Biblije,
„opkolјena bezdanom kao halјinom“ (Ps. 104, 6). Te reči dočaravaju nam sliku Zemlјe koja kao
slobodno telo lebdi u bezdanu, neizmernoj vasioni, koja zemlјu odasvud opkolјava, „kao halјina“. U
to vreme niko nije imao takvu sliku o Zemlјi. Dok su drugi kulturni narodi verovali da je Zemlјa
okačena o nebo i visi na zlatnom lancu, ili počiva na leđima kita ili kornjače koji plove po svetskom
okeanu, Biblija to izričito poriče rečima koje Jov upućuje Bogu: „Obesio si Zemlјu ni o čem“ (Jov
26, 7). Drugim rečima, Zemlјa uopšte ne visi ni o čem, nego je odasvud opkolјena bezdanom, to
jest neizmernim vasionskim prostorom, koji je kao halјina okružuje odasvud. I nešto još
nepojmlјivije za ono vreme! „Bog pokreće Zemlјu da joj se stupovi drmaju“ (Jov. 9, 6). Kad su te
reči u Bibliji bile zapisane, niko tada nije ni sanjao o mogućnosti da se Zemlјa kreće.
Vasiona, po učenju starozavetnog biblijskog monoteizma, nije večna nego stvorena. Ona se
nije formirala sama od sebe iz nekakvog večnog haosa, kao što su to govorile razne mnogobožačke
mitologije, i kao što u suštini to isto zastupaju razne moderne kosmogonske hipoteze, nego ju je
Bog premudro stvorio svojim razumom (Ps. 104, 24; 136, 5). Celokupnoj tvorevini se ništa novo ne
može dodati niti od stvorenoga štogod definitivno uništiti.
„Doznah – veli Biblija – da što god tvori Bog traje do veka i ne može mu se ništa dodati niti se od
toga može šta oduzeti“ (Knj. Prop. 3, 14). Stvaranje iz ničega je akt koji se ne ponavlјa.
Svet jeste promenlјiv i prolazan, ali pri svem tom on je prava objektivna stvarnost koja
postoji van našeg duha, a ne samo naša predstava kao što uči idealistička filosofija; ili samo kakva
maja, priviđenje, kao što su učile azijske religije i filosofije.
Za razliku od pesimističkih filosofija i religija, Biblija pozitivno ocenjuje vrednost sveta. U
njemu, po tvrdnji starozavetne Biblije, zaista ima zla. Pa ako se svet sa zlom koje je u njemu
posmatra bez veze sa Bogom nego ateistički, onda je on po oceni Biblije
„taština nad taštinama“ i ,,muka duhu“ (Knj. Prop. 1, 2 i 14). Ali ako se svet posmatra u vezi sa
Bogom, onda je on stvoren „veoma dobro“ (1. Mojs. 1, 31), i to ne samo pre greha, nego i posle
ulaska greha u ovaj svet (Ps. 104). Egzistencija nije sama po sebi zlo, kao što uči budizam, nego je
ona nešto vredno i pozitivno, jer je dar Božji.
O čoveku. Čovek je, po učenju starozavetnog monoteizma, poslednje delo Božje u nizu
stvaranja. On nije stvoren kao ostala bića, nego posebnim, izuzetnim stvaralačkim Božjim aktom, i
to po slici Božjoj. Telo mu je Bog načinio od zemlјe, a duh koji ga oživlјava udahnut mu je
neposredno od Boga. Čovek je stvoren da bude gospodar sveta (1. Mojs. 1, 26-28). On je stvoren za
večno blaženstvo (1. Mojs. 2, 7-17). Ali, zaveden iskušenjem đavolovim, čovek je prekršio Božju
zapovest, pa je time navukao na celu zemlјu prokletstvo, a na sebe i svoje potomke mučenje, bolest
i smrt. Po rečima Biblije, Bog izriče Adamu posle pada ovakvu kaznu: „Što si poslušao ženu i
okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš e njega, zemlјa neka je prokleta s tebe;
s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega veka. Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelјe polјsko.
Sa znojem lica svojega ješćeš hleb,
23
dokle se ne vratiš u zemlјu od koje si uzet: jer si prah i u prah ćeš se vratiti“ (1. Mojs. 3, 17-19).
Tako dakle, po učenju starozavetnog monoteizma, posle smrti telo čovekovo ide u zemlјu, a duh
Bogu koji ga i dade (Prop. 12, 7).
Moralno učenje starozavetnog monoteizma
Moral starozavetne religije je strogo teonoman. Bog je zakonodavac moralnog zakova i bdi
nad njegovim izvršenjem. Pravednike nagrađuje, a grešnike kažnjava često već i na ovom svetu (2.
Mojs. 20, 12; Ps. 1.). To Biblija veoma često naglašava, pa čak navodi i primere toga pravila. Cela
istorija jevrejskog naroda, pa i prastarog pretpotopskog čovečanstva, protumačena je u Bibliji sa
toga stanovišta. Svako stradanje jevrejskog naroda je kazna za grehe, a svako izbavlјenje je nagrada
i milost Božja nad raskajanim narodom. Jednom je Bog kaznio čak celo čovečanstvo potopom, zbog
lјudskih greha. Spasao se samo pravednik Noje sa svojom porodicom (1. Mojs. gl. 6-8). Zato je
osnovno načelo starozavetne moralnosti: „Boga se boj i zapovesti njegove drži“ (Knj. Prop. 12, 13).
Duh starozavetnog morala izražen je idejom stroge pravičnosti: „Oko za oko, zub za zub“
(3. Mojs. 24, 20). A srž starozavetnog moralnog učenja izražena je u Dekalogu, to jest u Deset
Božjih zapovesti. Nјihova sadržina je opšte poznata:
1) Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene.
2) Ne napravi sebi kipa niti kakva lika, niti slike rezane od onoga što je gore na nebu, ili
dole na zemlјi, ili u vodi ispod zemlјe, ne klanjaj mu se niti mu služi, jer sam ja Gospod Bog tvoj.
3) Ne upotreblјavaj uzalud imena Gospoda Boga tvojega.
4) Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i posvršavaj sve svoje poslove, a
sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu. Tada nemoj raditi nijednog posla ni ti, ni sin tvoj, ni
kći tvoja, ni sluga tvoj ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer
je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlјu, more i što je u njima, a u sedmi dan počinu. Zato je
blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.
5) Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produže dani na zemlјi koju ti daje Gospod Bog
tvoj.
6) Ne ubij.
7) Ne čini prelјube.
8) Ne ukradi.
9) Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
10) Ne poželi ničega što je bližnjega tvojega“. (2. Mojs. 20, 1-17).
Kao što se vidi iz sadržine ovih zapovesti, njima je regulisan odnos čoveka prema Bogu i
prema drugim lјudima.
Ali ne samo što Bog bdije nad moralom, nego po učenju starozavetne Biblije Bog bdi nad
socijalnim i pravnim poretkom. Zato u starozavetnoj Bibliji ima vrlo mnogo čisto pravnih i
socijalnih propisa o braku, o imovnim odnosima, o pravu nasleđa, o robovima itd.
Naročito treba istaći da su propisi starozavetne Biblije o robovima neuporedivo humaniji od
sličnih propisa kod ostalih naroda, koji su inače i u pravu i u kulturi bili daleko iznad
polunomadskog izrailјskog naroda. Nijedan Izrailјac, ako je sticajem okolnosti dopao u ropski
položaj, nije morao ostati rob više od sedam godina (5. Mojs. 15, 12). A sličan propis nije bio
poznat u rimskom pravu ni u grčkoj filosofiji. Osim toga jevrejski proroci u ime Jahvea, stalno
opominju narod da strogo čuva pravicu udovicama i
24
siročadima, i domaćima i strancima koji budu među njima (Is. 10, 1-2; 1, 17; 1, 23; 2. Mojs.
22, 22).
Pošto je po svedočanstvu Biblije izrailјski narod izabrani Božji narod, ta svest je kod
Izrailјaca izazvala osećanje nacionalne gordosti koju su razni drugi uticaji i istorijski događaji
doterali do maksimuma, tako da po njihovom shvatanju bližnji čoveku može biti samo čovek iste
vere i narodnosti, to jest samo Jevrejin Jevrejinu (2. Mojs. 2, 11- 14). Ostali narodi su im nečisti.
Otuda, iako Biblija traži za strance istu pravnu sudsku zaštitu, ipak u ekonomskim i privatnim
odnosima stav Jevrejina prema Jevrejinu je drukčiji, pozitivniji, blagonakloniji, nego prema ostalim
narodima (2. Mojs. 2, 11-14; 5, Mojs. 15, 2-3). A osveta zbog nacionalne mržnje ide tako daleko, da
se ne štede čak ni deca neprijatelјa (Ps. 137, 8-9; 5. Mojs. 2, 2-3).
Kult u starozavetnoj religiji
Kult starozavetne monoteističke religije razvijao se postepeno. U prva, najstarija vremena o

kojima govori Biblija, ne spominju se nikakvi praznici niti neki utvrđeni oblik kulta. Doduše,
Biblija već u samom početku govoreći o Šestodnevu stvaranja tvrdi da je Bog blagoslovio sedmi
dan. Ali, iz njenog izlaganja se ne vidi da je čovečanstvo imalo neki određeni dan praznovanja, niti
ikoji poseban praznik. Tek u 5. glavi 2. knjige Mojsijeve (st. 1) pred sam izlazak izrailјskog naroda
iz Misira, prvi put se spominje da izrailјski narod treba da praznuje neki praznik u pustinji, ali se iz
biblijskog teksta ne vidi kakav je i koji je to praznik. A kad su već izišli iz Misira i stigli u pustinju,
onda Bog preko Mojsija govori Izrailјcima kad je subota, objašnjava im šta je subota, i saopštava
da je to praznik koji Bog želi da oni praznuju u znak poslušnosti prema Nјemu (2. Mojs. 16, 4-
30).
Molitva i prinošenje žrtava postojali su, po svedočanstvu Biblije, i ranije (1. Mojs. 4, 3-5, 8,
20; 22, 1-14; 15, 6-11), ali povodom izvesnih važnih doživlјaja, no bez nekog određenog poznatog
nam kulta, praznika, liturgičkog pravila i tipika. Kasnije, posle dolaska izrailјskog naroda u pustinju
i u zemlјu Hanaan, razvija se kult sa strogo određenim praznicima i kultskim propisima o
praznicima. Među praznicima je najvažnija subota koja se praznovala svakog sedmog dana za
uspomenu na šestodnevno stvaranje sveta, a koja je pokraj toga bila znak između izrailјskog naroda
i Jahvea, i još kao sedmična uspomena na izlazak izrailјskog naroda iz Misira (2. Mojs. 20, 10-11;
31, 12-13; 3. Mojs. gl. 23.; 5. Mojs. 5, 15). Osim subote bilo je i drugih velikih godišnjih praznika
od kojih behu najvažniji Pasha kao uspomena na izlazak iz Misira, praznik Senica, praznik
Očišćenja i drugi praznici o kojima se potanko govori u 23. glavi 3. knjige Mojsijeve. Svi su oni,
kao i subota, „Praznici Gospodnji“ (3. Mojs. 23. gl.).
Postojao je i poseban sveštenički stalež, čitavo pleme Levijevo, sa posebnim pravima i
dužnostima. U samom početku kult je bio strogo vezan za skiniju, ili pokretni hram u kome su
postojala tri dela. Jedan je bio za narod, jedan za sveštenstvo, zvani svetinja, u kome su sveštenici
služili. Najsvetiji deo hrama bio je svetinja nad svetinjama. U njoj se nalazio kovčeg zaveta sa
pločama Dekaloga, dobijenog od Boga na Sinaju. Iznad kovčega zaveta bila su dva zlatna kipa
heruvima. U taj deo hrama ulazio je samo prvosveštenik i to samo jedanput u godini, o prazniku
Očišćenja. Kasnije, u doba Solomonovo sagrađen je veličanstveni hram za koji je bio vezan ceo kult
starozavetne monoteističke religije.
Žrtve su bile krvne i beskrvne. Prinošene su po strogo određenim propisima od kojih se nije
smelo ni malo odstupiti. Osim toga na bogosluženju se kadilo, čitane su molitve i pevani psalmi. Pri
svečanim bogosluženjima pevali su veliki horovi levita uz upotrebu truba i drugih muzičkih
instrumenata. Sve je to moralo ostavlјati na prisutne
25
vrlo jak i upečatlјiv utisak svetosti i svečanosti. Detalјnije o kultu govori posebna nauka, Biblijska
arheologija.
Istorija izrailјskog naroda, kao nosioca starozavetnog monoteizma, bila je vrlo burna,
upravo dramatična. Izrailјci su vrlo često padali u političko ropstvo koje je bilo krajnje teško i
surovo. A često su padali i u mnogoboštvo pod uticajem susednih mnogobožačkih naroda. Svaki
takav pad u ropstvo Biblija je tumačila kao posledicu greha otpadanja od pravog Boga i kao Božju
kaznu za taj greh. No pri svim tim mnogobrojnim tragedijama izrailјskog naroda ipak se
starozavetni monoteizam očuvao u svom originalnom obliku. Nјega su nasledili hrišćanstvo,
talmudsko judejstvo, i kasnije islam kao posebni oblici monoteizma od kojih svaki sebe smatra za
legitimnog naslednika starozavetnog monoteizma: Izrailјci kao krvni potomci Avrama, Isaka i
Jakova; hrišćani pak sebe nazivaju „Novi Izrailј“, a Muhamed tvrdi da je poslan od Boga da obnovi
onu staru monoteističku religiju Ibrahima Pejgambera (praoca Avrama) koju su po njegovoj tvrdnji
Jevreji i hrišćani iskvarili.
3) HRIŠĆANSTVO
Opšte napomene
U doba rimskog cara Tiberija, kad je Pontije Pilat bio predstavnik rimske vlasti u
Jerusalimu, dakle kad je u jevrejskom narodu nestalo knezova judejske krvi i porekla, javlјa se u
krilu starozavetnog monoteizma hrišćanstvo, religija koja danas broji najviše vernika (oko sedam
stotina miliona), u svima narodima sveta.
Starozavetna religija je sva bila prožeta nadom na dolazak obećanog Izbavitelјa, Mesije,
Hrista. Starozavetna proroštva su – po tumačenju teologa – ukazivala ne samo da će Mesija doći,
nego i mnoge pojedinosti iz njegovog života (1. Mojs. 12, 3; 22, 18; 49, 10; 4. Mojs. 24, 16-18; 5.
Mojs. 18, 15). Tako Danilo proriče vreme kad će se Mesija pojaviti (Dan. 9, 24-27). Prorok Mihej
proriče mesto Mesijinog rođenja (Mih. 5, 2). A prorečene su i razne druge pojedinosti iz života
Mesijina (Is. 53, 1-18). U vreme pojave hrišćanstva te mesijanske nade su bile vrlo žive, jer je
izabrani jevrejski narod bio u potpunom rimskom ropstvu, a osim toga Danilovo proročanstvo o
vremenu dolaska Mesije zaista se poklapa, bar u osnovi, a po egzegezi čak i u detalјima, sa
vremenom kad se pojavlјuje hrišćanstvo.
I, kao što je poznato iz istorije, i iz Sv. pisma, u to doba bilo je izvesnih avanturista koji su
pokušali da se predstave jevrejskom narodu kao obećane mesije, hristosi. No ti su pokušaji propali
(Del. ap. 5, 34-38).
Ličnost Osnivača Crkve
Ali, za razliku od tih neuspelih pokušaja samozvanih mesija, živeo je u to doba u Nazaretu
Galilejskom jedan drvodelјa, Isus. Živeo je skromnim i pobožnim i tihim životom običnog vrednog
radnika. Nјegovi zemlјaci do njegove tridesete godine nisu ni slutili kakva se veličina krije u
njihovom gradiću.
Pisac trećeg Evanđelјa, evanđelist Luka, iako je kao lekar znao prirodne zakone čovekove
embriologije, opisuje začeće Hristovo ne kao kakav prirodni biološki događaj, nego kao pravo čudo
Božje. Evo tog opisa:
„A u šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u galilejski grad po imenu Nazaret devojci
isprošenoj za čoveka po imenu Josifa iz Davidovog doma; devojka se zvala Marija. I ušavši k njoj
anđeo reče: raduj se ti što si stekla milost, Gospod je s tobom (blagoslovena si među ženama). Ona
se uplaši na ovu reč i razmišlјaše kakav bi to pozdrav bio. Tada joj anđeo reče: ne boj se, Marija;
jer si našla milost u Boga. I gle, začećeš i
26
rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti velik i nazvaće se Sin Svevišnjega, i daće mu
Gospod Bog presto njegovog oca Davida, te će vladati nad domom Jakovlјevim doveka, i njegovom
carstvu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: kako će to biti kad ne znam za muža? Anđeo pak
odgovori i reče joj: Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto dete
zvati Sin Božji. I vidi, tvoja rođaka Jelisaveta zače sina u svojoj starosti; ovo je šesti mesec njoj
koju zovu nerotkinjom, jer je svaka reč Božija moćna. Na to Marija reče: Evo sluškinje Gospodnje;
neka mi bude kako si kazao. I anđeo ode od nje“. (Lk. 1, 26-38. prev. dr Emilijan Čarnić).
Razume se, događaj o kome nas obaveštava Luka bio je strogo lični doživlјaj Sv.
Bogorodice. To je bio razgovor u četiri oka između nje i arhangela Gavrila. O tome ona, pre nego
što se njen Sin proslavio, nije nikome ništa pričala. A i da jeste, niko joj to ne bi verovao. Čak i njen
zaštitnik i zaručnik Josif nije u početku o tome ništa znao, niti je u to čudo poverovao bez nebeske
intervencije (Mt. 1, 18-25). Tek posle te intervencije Josif je shvatio da on po promislu Božjem
treba da bude zaštitnik one koju je Bog izabrao za sasud svoga telesnog dolaska u ovaj svet. Jer, bez
te zaštite, koju Josif treba da pruži svojoj zaručnici Mariji, ona bi bila ne samo predmet kleveta i
podsmeha zlih jezika i zlih lјudi, nego bi po strogosti starozavetnog suda morala biti kamenovana
kao „prestupnica“ zakona.
Tako je, prema izveštajima Luke i Mateja, Josif stupio u formalni, to jest zakonski brak sa
Marijom. To je bio brak koji se pravnički definiše: connubium ratum, sed non consummatum
(supružanstvo ugovoreno, ali ne ostvareno).
Međutim, sve je to bila intimna stvar Josifove kuće, i građani Nazareta, sasvim prirodno, o
svemu tome nisu imali ni pojma. Svi su smatrali Isusa prirodnim sinom Josifa i Marije (Mt. 13, 54-
55). No, kako su bili iznenađeni kad su čuli njegovu nauku i videli njegova čudesna dela! Ne samo
Isusovi zemlјaci Nazarećani, nego cela Judeja, Samarija i Galileja, pa čak i Sirija (Mt. 4, 24; 9, 26),
divili su se njegovoj nauci i čudnim njegovim delima.
Narod ga je često u velikim masama pratio da čuje njegovu nauku i doživi kakvo čudno
delo. Mnogi su pošli za njim a mnogi su i otpali od njega iz raznih razloga (Jn. 6, 66). Narod,
slušajući njegovu nauku i gledajući njegova čudesa, bio je podelјen i u čestim rasprama o njegovoj
ličnosti (Jn. 7, 43; 9, 16). Jedni su bili spremni da poveruju da je prorok, neki da je obećani Hristos
Mesija, neki da je čak i Sin Božji. (Mt. 16, 13-16; Jn. 9, 35-38; 4, 25-29; 4, 39-42), a drugi su pak
smatrali da je on lažni prorok koji svoja dela čini pomoću Velzevula, kneza đavolskog (Mt. 9, 34;
12, 24; Mk. 3, 22; Lk. 11, 15). U tom neprijatelјskom stavu naročito su se isticali fariseji,
književnici i sadukeji, čije je licemerstvo i nadmenost Isus oštro žigosao (Mt. 23, 1-7; Mt. 23, 13-
35; Jn. 8, 44).
Jevrejske starešine, da bi se oslobodile opasnog proroka koji ih pred narodom tako otvoreno,
oštro i neodbranjivo kritikuje, pokušaše da ga na neki način kompromituju i time odvoje narod od
njega. Ali, u tome nisu uspeli, jer je na svako njihovo lukavo pitanje i zamku odgovarao tako
logično, ,,da ga više niko ne smede ništa pitati“ (Mt. 22. 15-46; Jn. 8, 111). Najzad rešiše da ga, kao
„bogohulnika“ i ,,političkog“ krivca koji „buni narod protiv cara“, optuže Pilatu. Na živo i uporno
insistiranje jevrejskih starešina, a naročito zbog pretnje da će stvar toga „političkog“ krivca dospeti i
pred samog cara, Pilat Isusa osudi na raspeće, iako je javno izjavio da na njemu ne nalazi nikakve
krivice (Jn. 18, 28-40; 19, 1- 22; Lk. 23, 1-46; Mk. 15, 1-37; Mt. 27, 1-50). Kazna je izvršena van
grada Jerusalima na brdašcu Golgoti. No njegovi učenici, koji su se za vreme suđenja toliko uplašili
da su se razbežali, uskoro su posle njegove smrti na Golgoti javno tvrdili – uprkos svim pretnjama i
kaznama kojima su bili izloženi od strane jevrejske vlasti – da je on trećeg dana po raspeću
vaskrsnuo i da su ga u toku četrdeset dana posle vaskrsenja viđali više puta, govorili s njim, jeli s
njim, dodirivali ga i slušali njegove reči (Mt. 28, 1-19; Mk. 16, 1- 20; Lk. 24, 1-53; Jn. 20, 1-31;
21, 1-25; Del. ap. 1, 1-14), i da se u četrdeseti dan uzneo pred
27
njima sa Maslinske gore u nebeski svet. Samo deset dana posle toga učenici Hristovi su doživeli
jedan čudesan doživlјaj koji ih je duhovno prosto preporodio i preobrazio. Naime, po svedočanstvu
Dela apostolskih, dok su bili na molitvi u sobi u koju su se sklonili na molitvu, još uvek se
pribojavajući Jevreja, čula se silna huka kao duvanje silnog vetra. U tom momentu se pojaviše
plameni jezici, po jedan nad svakim učenikom. Tu pojavu oni su doživeli, shvatili i osetili kao
ispunjenje obećanja njihovog Učitelјa, da će im poslati Duha Svetoga (Del. ap. 2, 1-13; Jn. 14, 25-
26; 15, 26). Toga dana oni su, preporođeni i ohrabreni, bez ikakva straha od pretnji i kazni, održali
prvu javnu propoved o vaskrsenju njihovog Učitelјa. Tada je u Jerusalimu osnovana prva hrišćanska
crkvena opština od onih koji su poverovali u apostolsku propoved (Del. ap. 2, 1-42).
Posle toga učenici su se razišli po celoj Palestini, a kasnije i po celom Rimskom carstvu, pa
delimično i van njegovih granica, propovedajući hrišćanstvo. Ta apostolska propoved je naročito
postigla veliki uspeh kad se apostolima pridružio jedan od bivših najžešćih gonitelјa hrišćana, mladi
farisejski učenik, Savle iz Tarsa. On je, pošavši u Damask da pohvata hrišćane koji su se tamo bili
sklonili ispred njegovog gonjenja, imao pred samim Damaskom jedan doživlјaj usled koga je on iz
osnove promenio svoj stav prema Hristu, i čitav svoj životni put. Sam Savle, docnije apostol Pavle,
svedoči da je taj doživlјaj bio javlјanje vaskrslog Hrista u svetlosti od koje je on oslepio (Del. ap.
22, 3-21;
1. Kor. 15, 8), pa mu je posle toga vid povratio Hristos preko jednog svog učenika, Ananija. Posle
toga događaja Pavle postaje najvatreniji propovednik hrišćanstva, iako je za svoju propoved imao
da izdrži najteža gonjenja (2. Kor. 11, 23-28), pa na posletku i mučeničku smrt u Rimu za vreme
Neronova gonjenja 67. g. Od tada, to jest od doba apostolskog pa sve do danas, hrišćanski misionari
idu po celom svetu propovedajući Hristovu nauku.
Izvori hrišćanskog učenja (Svete knjige)
Svoje dogmatsko i moralno učenje hrišćanstvo crpe iz pisanih izvora, ili iz Sv. pisma Starog
i Novog zaveta, kao i iz drugih starih hrišćanskih spisa koji potiču od sv. otaca, i koji sadrže u sebi
svedočanstva o veri prvih hrišćana i o praksi stare Crkve, pa se to naziva Svetim predanjem.
Doduše, o važnosti Sv. predanja i njegovoj obaveznosti ne slažu se svi današnji hrišćani. Ali u
početku hrišćanske istorije, sve do 16. veka, do pojave protestanata, o tome nije bilo nikakvih
ozbilјnijih sporova.
Knjige Sv. pisma, koje hrišćani priznaju za Bogom nadahnuti izvor svoga dogmatskog i
moralnog učenja, hrišćani dele na starozavetne i novozavetne. One knjige koje su napisane pre
Hrista sačinjavaju Stari zavet, one koje su napisane posle Hrista sačinjavaju Sv. pismo Novog
zaveta. O postanku tih knjiga opširno i naučno raspravlјa starozavetna, odnosno novozavetna
isagogika, a smisao njihove sadržine tumači egzegeza. Ovde će one, kao u kakvom katihizisu, biti
samo pobrojane.
I starozavetne i novozavetne knjige Sv. pisma hrišćani su po sadržini podelili u četiri grupe:
zakonske, istorijske, poučne i proročke. U Starom zavetu su zakonske knjige Petoknjižje Mojsijevo.
To su prvih pet knjiga starozavetne Biblije čiji je pisac Mojsije, po drevnoj tradiciji Izrailјaca. U
Petoknjižju je izloženo stvaranje sveta, život prvih lјudi, život starog čovečanstva do potopa, i
najzad postanak, i istorija jevrejskog naroda do izlaska iz Misira i njegovog dolaska na granicu
Obećane Zemlјe, Hanana. Osim toga u njima su izloženi moralni, obredni i građanski zakoni dati
jevrejskom narodu, pa se zato te knjige i nazivaju zakonskim.
U istorijskim knjigama Starog zaveta izložena je dalјa istorija jevrejskog naroda, a to su ove
knjige (u jevrejskoj Bibliji): Knjiga Isusa Navina, Knjiga o sudijama, Knjiga o Ruti, Prva i Druga
knjiga Samuilova, Prva i Druga knjiga o carevima, Prva i druga knjiga dnevnika, Knjiga Jezdrina,
Knjiga Neemijina, i Knjiga o Jestiri.
28
Poučne knjige Starog zaveta sadrže moralne pouke o životu, životnu mudrost, i slavlјenje
Boga. U tu grupu spadaju: Knjiga o Jovu, Psalmi Davidovi, Priče Solomunove, Knjiga
propovednikova i Pesma nad pesmama.
Proročke knjige Starog zaveta sadrže u sebi najviše Božjih opomena jevrejskom narodu, kao
i proročanstvo o sudbini jevrejskog naroda i o dolasku Mesije. To su knjige četiri velika proroka:
Isaije, Jeremije, Jezekilјa i Danila, i dvanaest malih proroka: Osije, Joila, Amosa, Avdije, Jone,
Miheja, Nauma, Avakuma, Sofonije, Ageja, Zaharije i Malahije.
Paralelno starozavetnim knjigama hrišćani su i novozavetne knjige podelili u četiri grupe, i
to: zakonske, istorijske, poučne i proročke.
Zakonske knjige u Novom zavetu su četiri Evanđelјa i to od Mateja, Marka, Luke i Jovana.
U njima je izložen život, rad i nauka Isusa Hrista. Matej i Jovan su pripadali užem krugu
dvanaestorice učenika, a Marko i Luka su napisali Evanđelјe po saznanju od onih ličnosti koje su
pratile Hrista (Lk. 1, 1-4).
Istorijska knjiga Novog zaveta je samo jedna. To su Dela apostolska. U njoj je opisan
događaj osnivanja prve hrišćanske Crkve i najranija istorija iz doba apostolskog, kao i misionarska
putovanja apostola Pavla.
Poučne knjige Novog zaveta su apostolske poslanice. Najveći broj tih poslanica (14) napisao
je apostol Pavle, i to: Rimlјanima, dve Korinćanima, Galatima, Efescima, Filiplјanima,
Kološanima, dve Solunjanima, dve Timoteju, jednu Titu, jednu Filimonu, i Jevrejima. Osim njega
pisali su poslanice i drugi apostoli, i to: jednu apostol Jakov, dve apostol Petar, tri apostol Jovan, i
jednu apostol Juda.
Proročka knjiga Novog zaveta je samo Apokaliisis, ili Otkrivenje sv. Jovana Bogoslova. U
njoj je u vizijama i alegoriji opisana sudbina Crkve, naročito pred drugi dolazak Hristov, u koji
hrišćani veruju i očekuju ga.
Ne treba shvatiti da ova deoba knjiga znači da u tim knjigama postoji samo jedna vrsta
materijala: u zakonskim samo zakoni, u istorijskim samo istorija, u proročkim samo proročanstva.
Ne. Naprotiv, u svakoj od tih knjiga ima i istorije i zakonskog materijala, i proročanstva i pouke,
samo što u određenoj grupi preovlađuje jedna vrsta materijala po kome je ta grupa knjiga dobila
naziv.
Dogmatsko učenje hrišćanstva
Hrišćanstvo potpuno usvaja starozavetnu dogmatiku, ali je dopunjava izvesnim elementima

koji u Starom zavetu ili nisu dovolјno naglašeni, ili po prirodi stvari nisu ni mogli postojati. Zbog
toga što hrišćanstvo usvaja starozavetnu dogmatiku i etiku izraženu u Dekalogu, ono sebe smatra
legitimnim naslednikom i produženjem starozavetnog monoteizma, samo dopunjenog novim
otkrivenjima. Hrišćanstvo sebe predstavlјa kao ispunjenje starozavetnih mesijanskih nada i
očekivanja. Ono je Novi zavet. Kada se Sv. pismo Starog zaveta posmatra sa hrišćanskog gledišta,
ono je samo jedna priprema za hrišćanstvo, ono je ,,senka novozavetne stvarnosti“ (Kol. 2, 16; Gal.
3, 24; Jn. 1, 17; Lk. 16,
16; 24, 44; Mt. 1, 22; 11, 13; 4, 14; 8, 17; 13, 35; 21, 4; 2, 5; 2, 17; 3, 3; Lk. 3, 4; 18, 31; Jn. 1, 23;
Jn. 1, 45; Jn. 12, 38; Del. Ap. 2, 16 itd.). Poznata je izreka Novum Testamentum in Veteri latet,
Vetus in Novo patet. (Novi zavet je u Starome skriven, a Stari zavet u Novome otkriven).
Evo ukratko tih hrišćanskih dopuna starozavetnoj dogmatici:
1) Bog je jedan, kaže starozavetni monoteizam. Sasvim tačno! – odgovara hrišćanstvo. Ali u
toj jednoj jedinstvenoj i nerazdelјivoj Božjoj suštini postoje tri lica Božja: Otac, Sin i Sveti Duh.
2) Bog deluje u svetu i javlјao se ocima izabranog naroda na razne načine, tvrdi starozavetni
monoteizam. I to je sasvim tačno, odgovara hrišćanstvo. Samo to još nije sve!
29
Ne samo što se Bog svojim promislom meša u tok događaja u svetu, ne samo što se na razne načine
javlјao ocima izabranog naroda, i govorio kroz proroke, nego je On iz prevelike lјubavi prema rodu
lјudskom primio na sebe lјudsku prirodu i poživeo s lјudima, da bi ih spasao od večne propasti koja
bi im sledovala zbog greha (Jn. 3, 16; Mt. 20, 28). „Car nebesnij za čelovjekolјubije na zemlјi
javisja i s čelovjeki požive“, to je poetskim načinom izražena osnovna, specifično hrišćanska,
dogma o kojoj govori apostol Pavle: ,,Velika je tajna pobožnosti, Bog se javi u telu“ (1. Tim. 3, 16).
Tom svojom dogmom hrišćanski novozavetni monoteizam je bliži, konkretniji i opiplјiviji
od starozavetnog. Bog starozavetnog monoteizma, ma koliko da je svojom silom, dejstvom i
promislom prisutan u svetu i u istoriji čovečanstva, još uvek je znatno dalјe od prirode čovečje nego
što je to Bog novozavetnog, hrišćanskog monoteizma. Jer, po hrišćanstvu, Bog postaje čovek, živi
sa lјudima u pravim ovozemalјskim okolnostima kao i svaki drugi čovek, u svemu podoban nama
osim greha. Bliži i tešnji odnos Boga i čoveka, to jest religioznija religija, nego ta koju nam izlaže
hrišćanska dogmatika, ne može se ni zamisliti ni ostvariti.
A kako se desila i ostvarila ta velika tajna? Po prevečnom savetu Svete Trojice – kaže
hrišćanska dogmatika – Drugo Lice Svete Trojice, Bog Sin, primio je na sebe potpunu lјudsku
prirodu osim greha, i na taj način koji je za lјudsko znanje i razumevanje nepostižan, ovaplotio se
od Duha Svetog i Marije Djeve i postao čovek (Lk. 1, 26-38). Rodivši se u Vitlejemu, a živeći u
Nazaretu, do svoje tridesete godine bio je nepoznat svetu. A tada je izišao na svoju javnu propoved,
govoreći o sebi da je On obećani Mesija, Hristos, čiji su dolazak najavlјivali starozavetni proroci.
On je došao da spase ne samo izrailјski narod, još manje da osnuje neko političko jevrejsko carstvo,
nego da kao suštinski Sin Božji, kao Bogočovek, svojom smrću i vaskrsenjem pobedi smrt i izbavi
rod Adamov od Božje osude na večno prokletstvo zbog praroditelјskog greha (Jn. 3, 16; Rim. 5, 12;
1. Kor. 15, 21-22). Tako, dakle, Bog koji je nekad, kako to tvrdi starozavetni monoteizam, „ocima
našim govorio kroz proroke, u poslednje vreme – kaže novozavetni monoteizam – govorio nam je
kroz Sina“ (Jevr. 1, 1).
Tako, eto, uči hrišćanstvo o Bogu, i tu svoju nauku dokazuje Hristovim čudesima, specijalno
čudom Hristova vaskrsenja, koje je u novozavetnom Sv. pismu (1. Kor. 15, 14) proglašeno za osnov
i kamen temelјac celokupne hrišćanske religije i teologije. Takođe kao dokaz navodi hrišćanska
teologija ostvarenje proroštava starozavetnih proroka na ličnosti Isusovoj, i Hristovih proročanstava
na Jevrejima, Jerusalimu (Lk. 19, 41-44), na njegovim učenicima (Mt. 10, 17-22) i na Nјemu
samom (Mt. 16, 21; 17, 23; 20, 18-19; Mk. 8, 31-
33; 9, 30-32; 10, 32-52; Lk. 9, 22-27; 9, 43-45; 18, 31-43).
3) Ali ni to još nije sve. Hristos je ustanovio svoju Crkvu (Mt. 16, 16) kroz koju, po učenju
hrišćanske dogmatike i verovanju hrišćana, deluje Duh Sveti osvećujući lјude i pomažući im u
njihovom moralnom usavršavanju, svojom blagodaću koja se vernicima daje kroz svete tajne. Oni
članovi Crkve koji, koristeći se blagodaću Duha Svetog, postignu veliku meru svetosti, uživaju
poštovanje ostalih hrišćana kao svetitelјi. Najsvetija ličnost među svim lјudskim bićima, po učenju
hrišćanske dogmatike, jeste Sveta Djeva Marija, Majka Hristova, Bogorodica; ili rečeno strogo
dogmatski: Prava Bogorodica (Lk. 1, 28; 41-43; 48).
Čovek je kruna stvaranja Božjeg u vidlјivom Svetu. On je jedino biće u vidlјivom svetu koje
je stvoreno po slici Božjoj (Post. 1, 27). Čovek je po svojoj prirodi i dostojanstvu pred Bogom
„malo manji od anđela“ (Ps. 8, 5). Tako uči starozavetni monoteizam. To isto, bez ikakve rezerve,
usvaja i novozavetni hrišćanski monoteizam. Ali se njegova antropologija ne završava time, nego tu
sliku o dostojanstvu čoveka dopunjava učenjem o padu, iskuplјenju i vaskrsenju čoveka. Čovek je
grehovnim padom postao u odnosu prema Bogu „čedo gnjeva“. Dolaskom Hristovim i
iskuplјenjem koje je Hristos izvršio,
30
čovek više nije „čedo gnjeva“, niti „rob Božji“, nego po blagodati sin Božji (Rim. 3, 23-25; 5, 12 i
18; Gal. 4, 1-7). Otuda se hrišćanin obraća Bogu kao svome Ocu koji je na nebesima, što je u
starozavetnom dobu bilo nečuveno.
Duša lјudska po učenju i starozavetnog i novozavetnog monoteizma besmrtna je (Post. 25,
8; 49, 33; Knj. Prop. 12, 7; Mt. 10, 28; 22, 32; Lk. 16, 19-31; 23,43; Filip. 1, 23; 1. Petr. 3,
18-20; Apok. 6, 9-10), i posle smrti tela boravi u duhovnom svetu u onakvim okolnostima kakve je
zaslužila svojim zemalјskim životom, i kakve odgovaraju njenim moralnim kvalitetima, sve do
dana opšteg vaskrsenja, kada će se ponovo sjediniti sa svojim vaskrslim i preobraženim telom, da bi
čovek kao integralna ličnost izišao na opšti i konačni sud Božji prilikom drugog dolaska Hristova.
Posle toga nastaje večni život budućeg veka u okolnostima sasvim drugačijim od sadašnjeg života.
To je u kratkim potezima dogmatsko učenje novozavetnog hrišćanskog monoteizma. Ono je
u sažetom obliku i zvaničnoj crkvenoj formuli izraženo u Nikejsko-carigradskom simvolu vere, koji
glasi:
,,Verujem u jednog Boga, Oca, svedržitelјa, stvoritelјa neba i zemlјe i svega vidlјivog i
nevidlјivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista Sina Božja jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova.
Svetlost od svetlosti, Boga istinitog, od Boga istinitog, rođenog, nestvorenog, jednobitnog sa Ocem,
kroz koga je sve postalo.
Koji je radi nas lјudi i radi našega spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetog i
Marije Djeve i postao čovek.
I koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata i stradao i pogreben bio. I koji je
vaskrsnuo u treći dan, po Pismu.
I koji se uzneo na nebesa i sedi s deone strane Oca.
I koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, i njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetog, Gospoda životvornog, koji od Oca ishodi, koji se zajedno sa Ocem i Sinom
poštuje i slavi, koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, vaselјensku i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.
Očekujem vaskrsenje mrtvih.
I život budućeg veka – Amin“.
Moralno učenje novozavetnog monoteizma
Hrišćanstvo u celini usvaja starozavetni moral izražen u Dekalogu. Ali duh starozavetnog
morala koji je sav bio prožet strahom od Boga, i zasnovan na tome strahu, hrišćanstvo razvedrava
duhom lјubavi. Strah od Boga je dobar motiv za moralni život čoveka, kao što uči starozavetni
monoteizam. S tim se hrišćanstvo slaže i usvaja to. Ali, dodaje: daleko je bolјa i važnija lјubav
prema Bogu, jer Bog upravo i jeste lјubav po svojoj suštini (1. Jn. 4, 16). Ispunjavanje Božijih
zapovesti je neophodno. No, daleko je bolјe ispunjavati ih iz lјubavi prema Bogu i bližnjemu, nego
iz straha od Božje kazne. Zato Evanđelјe svom snagom naglašava dve najveće zapovesti: „Ljubi
Gospoda Boga evoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom
mišlјu svojom“, i „Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe“ (Lk. 10, 27).
U starozavetnom moralu je naročito živo istaknuta ideja pravičnosti: „Oko za oko, zub za
zub“ (2. Mojs. 21, 24). Taj princip kao izraz jedne savršene pravde i pravičnosti nije loš. On je
opomena napadaču da ima u vidu šta očekuje, i napadnutome osvetniku da u svojoj osveti ne
pretera te da uzme celu glavu za jedan zub. Ali hrišćanstvo naglašava da je za moralni život daleko
bolјa lјubav, milost i opraštanje. Pravda kroz greholјubivu lјudsku
31
prirodu može vrlo lako da se pretvori u zlobu i osvetu. A lјubav je van te opasnosti. Ona
„ne čini bližnjemu zla“ (Rim. 13, 10; 1. Kor. 13, 4-7). Ljubav rađa opraštanje i sprečava zlu krv.
Ona je po učenju hrišćanske etike savršenstvo. Ona je ispunjenje zakona (Jn. 14, 15).
Sve to ne treba shvatiti kao neki antagonizam između starozavetnog i novozavetnog morala.
Hristos izričito kaže da nije došao da ukine starozavetni moralni zakon nego da ga ispuni (Mt. 5,
17). Ta dopuna starozavetnog morala hrišćanskim moralom lјubavi, to je usavršavanje
starozavetnog morala, ali ipak zasnovano na starozavetnoj Bibliji u kojoj su one dve zapovesti o
lјubavi prema Bogu i bližnjem takođe rečene (5. Mojs. 6, 5; 3. Mojs. 19, 18), samo što su u Starom
zavetu one bile pretrpane raznim drugim propisima i zapovestima tako da su ostale u dubokoj
pozadini, jedva primećene. Međutim etika hrišćanskog novozavetnog monoteizma ističe te dve
zapovesti u prvi plan, kao najvažnije u celom zakonu i prorocima (Mt. 22, 37-40). Osim toga,
pojam bližnjeg u novozavetnoj hrišćanskoj etici je daleko širi nego u starozavetnoj. Po
starozavetnoj etici bližnji je čoveku samo čovek iste narodnosti i vere, Jevrej Jevrejinu (2. Mojs. 2,
11-14, 3. Mojs. 19, 18). Po novozavetnoj etici bližnji je čoveku svaki čovek koji dobro čini, bez
obzira na narodnost i veru, čak i nacionalni neprijatelј, što jasno sledi iz Hristove priče o
milostivom Samarjaninu (Lk. 10, 29-37). Hrišćanska etika traži lјubav i prema neprijatelјu (Mt. 5,
43-48). Po svojoj etici hrišćanstvo je religija apsolutne lјubavi, kao što je po svojoj dogmatici
religija iskuplјenja, vaskrsenja i večnog života.
Smisao i vrednost života
Starozavetni monoteizam je u osnovi optimističan. Svet je delo Božje, život je dar Božji,
prema tome egzistencija ima pozitivnu vrednost, a ne negativnu kao po budizmu. To je osnova
biblijskog optimizma. No taj biblijski optimizam je bitno različit od Lajbnicovog optimizma.
Lajbnicov optimizam je zasnovan na jednoj logičkoj dedukciji o čijoj se opravdanosti može
diskutovati. Biblijski optimizam, međutim, zasnovan je na činjeničnom stanju. Ovaj svet nije
najbolјi od svih mogućih svetova, kao što je to Lajbnic učio, ali je sam po sebi ipak „veoma dobar“,
po proceni Biblije (1. Mojs. 1, 31).
No, u tome svetu koji je, inače izišao iz ruku Božjih „veoma dobar“ pre nego što se pojavio
prvi greh, ima sada mnogo zla. Toliko mnogo, da je Bog pokraj raznih drugih kazni, kaznio jednom
prilikom celo čovečanstvo potopom (1. Mojs. 6, 5-13). Jasno je, dakle, da bi od ovog konkretno
datog sveta bio bolјi onaj svet u kome ne bi bilo potrebe za kaznama i potopom. Pa ipak, pri svim
tim nedostacima, koji su se zbog greha pojavili u svetu, ipak je egzistencija nešto pozitivno, nešto
što je nesravnjeno bolјe od neegzistencije, ili apsolutne nirvane, a svet je kao celina nešto
izvanredno lepo, nešto dostojno divlјenja i ushićenja (Psalam 104).
Doduše, kao što je napred opomenuto, u starozavetnim knjigama ima pesimističnih tonova i
misli, naročito u Knjizi propovednikovoj (1, 2; 3, 19). No, svet izgleda Propovedniku tako tužan i
bezvredan jedino kad ga posmatra u ateističkoj perspektivi. Nјemu su čitav život i svet besmisleni
i ,,muka duhu“ samo pod uslovom da nema Boga i njegovog suda. Ali kako po dubokom uverenju
Propovednikovom Bog postoji, to je onda život ipak radost, jer je Božji dar (Prop. 9, 7), a pravda i
mudrost Božja ipak će najzad trijumfovati, „jer će svako delo Bog izneti na sud“ (Prop. 12, 14).
Celu tu starozavetnu ocenu sveta i života hrišćanstvo usvaja bez rezerve. I ono tvrdi da u
svetu ima zla, čak da ovaj svet „u zlu leži“ jer je „u vlasti nečastivoga“ (1. Jn. 5, 19). Po njemu je
ovaj život sa svojim slastima samo „sjen i sonnije“ (senka i san) – tako kaže jedna pogrebna pesma.
No, pri svem tom hrišćanstvo je daleko od pesimizma. Ono je u osnovi optimistično, kao i
starozavetni monoteizam. Opravdanje optimizma hrišćanstvo nalazi u vaskrsenju Hristovom i u
opštem vaskrsenju. Radost vaskrsenja i večnog blaženog
32
života je tolika, da je kadra preobilno naknaditi sve patnje kojih ima mnogo u ovom svetu,
„koji u zlu leži“. Ali pošto je svet delo Božje, i pošto promisao Božji rukuje događajima u svetu, to
je optimizam ipak osnovna crta hrišćanskog pogleda na svet.
I još nešto više. Hrišćanstvo uči da čovek već i u ovom svetu, koji u zlu leži, može postići
unutrašnje duhovno blaženstvo ako svoj život upravlјa prema principima iz kojih se rađa blaženstvo
već ovde na zemlјi, a još više u nebeskom duhovnom svetu. Ti principi, koji inače čine suštinu
hrišćanskih moralnih dužnosti čoveka prema samom sebi, izloženi su u poznatoj Hristovoj besedi
na Gori, a specijalno u nauci o blaženstvima. Ako je ko siromašan duhom nevalјalstva, duhom
ovoga sveta, ako je u pokajanju rasplakan zbog svojih greha, ako je krotak, ako je gladan i žedan
pravednosti, ako je milostiv, ako je čista srca, ako je mirotvorac, ako strada na pravdi Boga, ako trpi
gonjenja zbog Hristova imena, takav čovek je blažen jer će imati radost na zemlјi i veliku
nagradu na nebesima (Mt. 5, 3-12).
Kult u hrišćanstvu
Kult u hrišćanskom monoteizmu se razvijao postepeno. Od skromnih molitvenih sastanaka

po privatnim kućama „radi lomlјenja hleba“, tj. radi svete tajne pričešća, kažo je to bilo obavlјano u
apostolsko doba, pa do veličanstvenih hramova sa vrlo svečanim bogosluženjima. Danas u svetu
postoje mnogobrojni hrišćanski hramovi od kojih su mnogi prava remek-dela arhitekture, vajarstva i
slikarstva, o čemu nas opširno obaveštava istorija hrišćanske umetnosti. Osim toga u hrišćanskom
bogosluženju je i muzika bogato primenjena, tako da i u crkvenoj muzici ima remek-dela koja su
komponovana baš za svrhu što velelepnijeg bogosluženja.
Pokraj te spolјašnje svečane forme hrišćanski kult se odlikuje često i bogatom simvolikom i
toplom i dubokom mistikom kojom se izražava suština hrišćanske vere i morala. Vera u vaskrsenje,
kao osnov hrišćanske dogmatike (1. Kor. 15, 14), i lјubav prema Bogu kao osnov hrišćanske etike,
izražene su u hrišćanskom kultu. Nedelјa kao dan vaskrsenja Hristova uzeta je u hrišćanstvu kao
dan praznovanja umesto starozavetne jevrejske subote. Uskrs je u hrišćanstvu praznik nad
praznicima i praznuje se vrlo svečano kao godišnja uspomena na događaj Hristova vaskrsenja. Osim
toga nedelјa se u hrišćanstvu praznuje ne samo kao sedmična uspomena na vaskrsenje Hristovo –
ono je poslužilo samo kao razlog za izbor nedelјe kao sedmičnog prazničnog dana – nego se nedelјa
praznuje i kao uspomena na izvršenje spasonosnog iskupitelјskog dela Hristovog i kao početak
novog veka Hristovog.
U hrišćanskom kultu nema prinošenja krvnih žrtava kao što je to bilo u starozavetnom
monoteizmu. Po hrišćanskom učenju starozavetne žrtve su imale samo slikovito značenje. One su
po verovanju hrišćana i po tvrdnji novozavetnih svetih knjiga bile tipske, proročke praslike one
prave i jedine žrtve koju je Hristos učinio, prinevši sebe na žrtvu za grehe sveta, kao što piše u Sv.
pismu (Jevr. 7, 26-27; 9, 8-14; Jn. 1, 29; Jn. 6, 48-55; Lk. 22, 19-20). Zato se u hrišćanskoj crkvi
prinosi žrtva u vidu hleba i vina, koji se po tvrdnji Evanđelјa (Lk. 22, 1920) i poslanica (1. Kor. 11,
24-25), i po veri starih hrišćana, silom Duha Svetog tajanstveno pretvara u pravo telo i pravu krv
Hristovu, dok po učenju raznih protestantskih grupa to predstavlјa samo uspomenu na poslednju
Hristovu večeru pred raspeće. Time se hrišćani pričešćuju na liturgiji koja je najvažnije hrišćansko
bogosluženje između mnogobrojnih obreda i molitvoslovlјa kojima Crkva propraća život hrišćana u
raznim prilikama.
Osim pričešća hrišćanski monoteistički kult zna i za još šest svetih tajni (kod protestanata
samo dve) kroz koje se, po verovanju hrišćana, čoveku daje blagodat Duha
33
Svetoga, a to su: krštenje, miropomazanje, pričešće (već spomenuto) pokajanje, sveštenstvo, brak i
jeleo-osvećenje. O svemu tome opširno govori hrišćanska liturgika.
Razni oblici hrišćanstva
Kao što je poznato iz istorije Crkve, hrišćanstvo je u samom početku svoje pojave bilo
gonjeno u Rimskom carstvu, oko tri stotine godina. Posle toga strašnog perioda u kome su stradali
mnoga hrišćanski mučenici, car Konstantin je 313. godine izdao ukaz u Milanu kojim je
proklamovana sloboda hrišćanske vere. Od tada pa do pred kraj prvog svetskog rata nastaje
takozvana konstantinovska era u istoriji hrišćanske Crkve, koja je trajala više od 1600 godina. U
plamenu prvog svetskog rata i revolucija, kao u kakvom sveopštem požaru, nestalo je hrišćanskih
carevina i careva, pa hrišćanstvo početkom 20. veka ulazi u novi period svoga postojanja, period po
mnogo čemu sličan onom predkonstantinovskom periodu.
Tek što je hrišćanstvo dobilo slobodu u Rimskom carstvu, pojaviše se jedna za drugom
mnoge jeresi i razna dogmatska shvatanja koja su potresala život Crkve vrlo dugo. Tih jeretičkih
pokreta koji su se dizali protiv zvanične crkvene nauke i organizacije bilo je i u najranijem dobu
hrišćanstva i kroz celu istoriju. Oni su se uzajamno smenjivali. Ali između 9. i 11. veka došlo je do
sukoba predstavnika zapadnog i istočnog hrišćanstva, između rimskih papa i istočnih patrijaraha,
specijalno carigradskog. Ovog puta spor se nije vodio zbog nekih krupnih dogmatskih razlika ili
etičkih shvatanja – te razlike su se tek kasnije umnožile – nego se ovom prilikom svom silinom
razbuktao spor crkveno-pravne i crkveno-političke prirode. Čak se može reći da su taj spor
pripremile, pa i pojačale kulturno-nacionalne razlike između grčkog istoka i latinskog zapada.
Glavni razlog sukoba bila je borba za prvenstvo i vlast. Predstavnici zapadnog hrišćanstva,
rimske pape, zahvalјujući sticaju raznih istorijskih okolnosti, a i svojoj smišlјenoj i spretnoj
crkvenoj politici, uspele su da u toku vekova svoj autoritet i crkveno-kanonsku vlast nametnu celom
zapadnom hrišćanstvu. U 9. veku učinilo im se da je zgodna prilika da to učine i sa istočnim delom
hrišćanske Crkve. No, istok se toj težnji rimskih papa energično odupro. I dok je zapad iznosio i
istorijske i teološke razloge, dokazujući da su rimske pape tu vlast imale od samog početka
hrišćanstva, da su je dobile od apostola Petra, a Petar od samog Hrista, pozivajući se na evanđelski
tekst (Mt. 16, 16- 19), istok za argumente takve vrste nije hteo ni da čuje. Sve je to istočna teologija
oglasila za zapadnjačke novotarije nepoznate istočnoj i celokupnoj staroj hrišćanskoj Crkvi, kao i
druge neke kanonsko-disciplinske, liturgičke i dogmatske zapadnjačke novotarije.
Ta borba između istoka i zapada zbog papskih pretenzija trajala je sa raznim povremenim
prekidima i izmirenjima sve od sredine 9. veka pa do 1054. godine, kada su uzajamnim
prokletstvom jedni druge isklјučili iz crkvene zajednice, proglasivši onu drugu stranu raskolničkom,
pa čak i jeretičkom. Od tada imamo dva oblika hrišćanstva: istočno i zapadno, ili vaselјensko-
pravoslavno i rimokatoličko. Između njih su i ranije postojale neke neznatne liturgičke,
disciplinske, pa i dogmatske razlike (na primer dodatak osmom članu simvola vere „Filiokve“), ali
posle toga razlike su se sve više gomilale, i to ne samo liturgijske, nego i kanonske (na primer
celibat zapadnog sveštenstva), pa čak i dogmatske: papski primat, „Filiokve“, čistilište, suvišna
dobra dela svetitelјa, indulgencije, bezgrešno začeće Bogorodice (tj. verovanje da je ona začeta i
rođena bez praroditelјskog greha), i najzad dogma o papskoj nepogrešivosti. Sve te dogme
pravoslavni odbacuju a rimokatolici priznaju. Političko-istorijski događaji u toku vekova često su
donosili pravu zakrvlјenost između istočnih i zapadnih hrišćana. O svemu tome opširno govore
istorija Crkve, crkveno pravo i uporedno bogoslovlјe kao posebne teološke nauke.
34
Kasnije, u 16. veku, u skoro svim zemlјama gde je postojao rimokatolicizam, osim Italije i
Španije, buknuo je snagom vulkanske erupcije jedan bunt protiv papstva, protiv rimokatolicizma
uopšte, a povodom prodavanja indulgencija, ili papskih oproštajnica. Tada se rađa Luterova,
Cvinglijeva i Kalvinova reformacija. Rimokatolicizmu je tada bila zapretila velika opasnost od
protestantizma, jer se reformacija, kao kakva epidemija, nezadrživo i nesavladlјivo širila po skoro
svim zemlјama koje su dotle bile čisto rimokatoličke, i čiji su vladari bili čak zvanični zaštitnici
rimokatoličke vere. Tako se u istoriji Crkve, pokraj već postojećeg pravoslavlјa i rimokatolicizma,
rađa i treći oblik hrišćanstva, protestantizam.
Ovde se nećemo upuštati u raspravu koji od ta tri oblika hrišćanstva izražava baš ono pravo,
originalno hrišćanstvo; koji od njih pravilnije interpretira i tumači Sv. pismo; koji je od njih ona
prava Hristova Crkva. Ta problematika pripada uporednom bogoslovlјu i onom delu apologetike
koji govori o Crkvi. Ovde ćemo pokušati da iznesemo samo opšte karakteristike svakog od ta tri
oblika hrišćanstva koji se međusobno više razlikuju po duhu nego po dogmi i moralu.
Pravoslavlјe
Crkva koja ima svoje vernike uglavnom u istočnim krajevima Evrope naziva se, po tom
svom geografskom položaju, „Istočna“, iako je taj naziv danas potpuno bespredmetan, jer svih
hrišćana ima na svim meridijanima. Ona se naziva takođe i ortodoksna, što znači pravoverna ili,
kako je ta grčka reč – bez dovolјno očiglednih razloga – prevedena na slovenske jezike,
pravoslavna. Otuda se celokupna njena nauka i duh naziva pravoslavlјem.
Prva osobina pravoslavlјa jeste strogo čuvanje kontinuiteta crkvene vere i crkvenog
ustrojstva. Pravoslavna Crkva se stara da dogmatskim odlukama vaselјenskih sabora ništa suštinski
novo ne doda, niti od njih štogod oduzme.
Druga bitna osobina pravoslavlјa je sabornost ili katoličnost. To znači Pravoslavna Crkva
hoće da sabere u sebe sve narode, sve lјude svih zemalјa, sve generacije svih vremena bez obzira na
uzrast, pol, narodnost, rasu, društveni položaji geografske uslove. Ona je vaselјenska. Nјena
dogmatika, etika i liturgika namenjene su celom svetu, bez ikakvih ograda.
Treća osobina pravoslavlјa je decentralizovana organizacija. Pravoslavna Crkva nema neki
svoj geografski niti administrativni centar, nego je izdelјena na pojedine autokefalne (samostalne)
pomesne crkve koje su potpuno samostalne u svome finansijskom poslovanju i u administrativnom i
crkvenopravnom poretku. Jurisdikcije pojedinih autokefalnih crkava obično se poklapaju sa
nacionalnom teritorijom pojedinih naroda koji kao celine, ili bar većim svojim delom, pripadaju
pravoslavlјu. Ali to ne mora uvek da bude baš tako. Bilo je i ima često i odstupanja od tog principa.
No, pri svoj toj administrativnoj decentralizaciji i rascepkanosti, Pravoslavna crkva ipak
sačinjava jednu duhovnu celinu, jer autokefalnost ne uklјučuje u sebi pravo neke autokefalne crkve
da menja dogme, moralno učenje, liturgiku i opšte kanone. Unutrašnje, suštinsko, jedinstvo
celokupne Pravoslavne crkve sastoji se baš u tom jedinstvu vere, jedinstvu blagodati, jedinstvu
molitve i liturgije, jedinstvu crkvene discipline i jedinstvu crkvene jerarhije, tako da se vernik i
sveštenik svake posebne autokefalne crkve oseća u svakoj drugoj autokefalnoj crkvi kao u svojoj.
Glava Pravoslavne crkve je, po učenju pravoslavne teologije, sam njen Osnivač Gospod Isus
Hristos, a vidlјiva vrhovna vlast upravlјanja i učenja ne pripada ni jednom episkopu, niti patrijarhu
lično, nego samo vaselјenskom saboru. Nјegove odluke su obavezne za celu Crkvu, a nijedna
pomesna autokefalna crkva ne može menjati odluke vaselјenskog sabora. Pravoslavna Crkva
priznaje do sada samo sedam vaselјenskih sabora, i to: 1) Nikejski 325. g.
35
2) Carigradski 381. g. 3) Efeski 431. g. 4) Halkidonski 451. g. 5) Carigradski 553. g. 6) Carigradski
681. g. i 7) Nikejski 787. g. Ti sabori su bili sazivani zbog velikih teoloških sporova da bi se
utvrdilo pravoslavno, ortodoksno, verovanje za razliku od heterodoksnog, jeretičkog, a i da bi se
doneli izvesni kanoni za regulisanje tadašnjih praktičnih problema Crkve. Svih ovih sedam sabora
priznala je celokupna Crkva pa su zato vaselјenski.
Pravoslavnoj teologiji je potpuno tuđ, stran, protestantski racionalizam i rimokatolička
sholastika. Ne znači to da ona odbacuje lјudski razum i filosofiju. Priznaje ona njima vrednost koja
im pripada, ali naglašava da su i lјudski razum i lјudska filosofija i nauka čisto lјudska stvar i da
kao takvi imaju samo relativnu vrednost, jer mogu da budu podložni – pa često i jesu – raznim
zabludama i omaškama. Zato teologija, to jest dogmatika, može i treba da bude zasnovana samo na
Božjem otkrivenju koje se usvaja obrazloženom verom, a ne kakvim slepim i fanatičkim
pijetizmom, a još manje kakvim oholim „plotskim mudrovanijem“ i naduvenim racionalizmom.
Naučni metod pravoslavne teologije izražen je u crkvenom pesništvu: „Serdce moje strahom tvojim
da pokrijetsja, smirenomudrstvujuščeje da ne voznesšejesja otpadet od Tebe, Vseščedre“. („Srce
moje nek se pokrije strahom i smirenoumlјem, da ne bi pogordivši se, otpalo od Tebe,
svemilostivi“). A bogatstvo bogopoznanja, po shvatanju pravoslavlјa, postiže se samo pomoću
blagodati Svetog Duha. „Svjatim Duhom bogovjedjeiija bogatstvo, zrjenija i premudrosti. V njem
bo svja otečeskaja velјenija Slovo otkrivajet“ (Bogatstvo bogopoznanja, duhovnog sagledanja i
premudrosti postiže se Duhom Svetim. Jer kroz njega Bog Reč otkriva sve Očeve naredbe). A ovo
dejstvo Duha Svetog u bogopoznanju postiže se po učenju svetih otaca, čija je teologija za
pravoslavlјe merodavna, putem ličnog podviga i askeze kojim pravoslavna teologija dobija izvesnu
vrstu empiričke zasnovanosti. Tako dakle, askeza, mistika i religijski empirizam ulaze u bitne
osobine pravoslavlјa.
I zaista, pravoslavlјe kao celina ostavlјa utisak jedne svete i tople mistike koja se naročito
izražava kroz pravoslavno bogosluženje, specijalno kroz liturgiju, i kroz praznike u kojima
pravoslavni hrišćanin mistično doživlјuje i preživlјuje momente iz života Hristova: Rođenje,
Bogojavlјenje, Raspeće, Vaskrsenje, Vaznesenje; ili svete događaje iz istorije Crkve. Ta mistika u
praktičnom životu mirskih lјudi pretvara se u neku vrstu idile, svete idile, izražene kroz crkveno
pesništvo i psalme: „Gospod krjepost lјudem svojim dast, Gospod blagoslovit lјudi svoja mirom“.
(Gospod će dati snagu narodu svome, Gospod će blagosloviti mirom narod svoj). „Voshvalјatsja
prepodobniji vo slavje i vozradujutsja na ložah svojih“. „Vozveselitsja pravednik o Gospodje i
upovajet na njego“. (Pravednik će se veseliti u Gospodu i uzdati se u Nјega). „Okrest trapezi tvojeja
jako steblije vidja iščidija tvoja, radujsja i veselisja privodja sija Hristovi Pastirenačalniku“.
(Gledajući oko trpeze svoje decu svoju kao stabla, raduj se i veseli se, privodeći ih Hristu
Vrhovnome Pastiru). A u životu monaha ta mistika se pretvara u mističnu ekstazu, u doživlјaj
neposrednog dodira sa Bogom o čemu takođe ima izraza u crkvenom pesništvu koje kaže da
„Pustinnim život blažen jest, božestvennim račenijem voskrilјajuščimsja“ (Kod pustinjaka koji su
prožeti božanskom lјubavlјu život je blažen).
Postoji još jedna osobina pravoslavlјa, za razliku od rimokatolicizma i protestantizma, to je
nacionalizam. Problem nacionalizma iskrsava, i uvek je iskrsavao, pred svaku ideologiju, bila ona
politička, ekonomska, filosofska ili religiozna. S tim problemom susrelo se i najranije hrišćanstvo.
Iz Sv. pisma vidimo da je već u prvoj hrišćanskoj opštini bilo izvesnih nacionalnih trvenja između
hrišćana jevrejskog i grčkog porekla (Del. ap. 6, 1), iako je hrišćanski princip bio i ostao: „Nema
više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko, jer ste svi vi
jedno u Hristu Isusu“ (Gal. 3, 28). Ali po pravoslavnom shvatanju to duhovno jedinstvo hrišćana u
Hristu ne poriče, niti može poreći, činjenicu da postoje razni narodi koji
36
imaju svoje nacionalno biće, svoje nacionalne osobine, svoj nacionalni mentalitet, kulturu, državu,
prirodno pravo na egzistenciju. Tu činjenicu Hristos ne samo što ne previđa, nego upravo računa s
njom, kad javivši se posle vaskrsenja svojim apostolima, kojima je preko Sv. Duha dao sposobnost
govorenja raznih jezika (Del. ap. 2, 3-11), zapoveda:
„idite i načinite sve narode mojim učenicima“ (Mt. 28, 19). Dakle, narodi kao celine treba da budu
delovi Nјegove sveopšte vaselјenske Crkve. Taj princip primenila je Pravoslavna crkva u svojoj
organizaciji pa su se tako formirale pojedine nacionalne crkve, koje su preuzele dužnost vaspitača
pravoslavnih naroda, a sticajem istorijskih okolnosti čak i nosioca i čuvara nacionalne svesti tih
naroda, i ulogu cementa narodnog jedinstva. U tome se ponekad toliko revnovalo, da se pravoslavna
vera spojila sa nacionalnom svešću pravoslavnih naroda, pa se stalno naglašavao „narodni“ karakter
Pravoslavne crkve, previđajući činjenicu i doktrinu da je Pravoslavna crkva po svome učenju i po
svojoj suštini „jedna, sveta, vaselјenska i apostolska“.
Pravoslavlјe je kroz svoju istoriju postiglo veoma visok kulturni domet i ostavilo
opštečovečanskoj kulturi veoma bogat prilog kako kroz svoju teologiju, tako i kroz narodnu
književnost pojedinih pravoslavnih naroda u kojoj se jasno opaža veoma jak uticaj pravoslavlјa, kao
na primer u srpskim narodnim pesmama; zatim kroz beletristiku i filosofiju naročito rusku, u kojoj
pravoslavlјe čak i danas ostavlјa svoj pečat i trag; zatim kroz razne druge vrste umetnosti:
arhitekturu, slikarstvo, muziku, gde ima velikih remek- dela kod svih pravoslavnih naroda, o čemu
nas opširno obaveštava istorija umetnosti.
Pravoslavna crkva je u svojoj istoriji doživlјavala vrlo tragična, teška i dugotrajna stradanja i
gonjenja: teža nego ikoja druga hrišćanska vera. Sve je to ostavilo duboka traga na njenom životu.
Današnja situacija Pravoslavne crkve u svetu opterećena je veoma ozbilјnim i teškim
problemima izazvanim društvenim i političkim promenama koje su posledice dvaju svetskih ratova
i revolucija. Ti problemi su raznovrsne prirode: opšte-političke, ekonomske, pa čak i kanonske.
Srećom pravoslavlјe je pošteđeno bar od doktrinarnih, teološko-dogmatskih problema i sporova. No
u svakom slučaju jedan novi sveopšti sabor Pravoslavne crkve imao bi da se pozabavi raznim
pitanjima bar kanonske i crkveno- političke prirode.
Misionarenje Pravoslavne crkve po svetu toliko je neznatno u poređenju sa drugim
misijama, da se o njemu jedva može i govoriti. Pa ipak, u poslednje vreme Zapad se veoma živo
interesuje za pravoslavlјe, a i u Africi se, tako reći spontano, rodila Pravoslavna crkva u Ugandi,
Keniji i Zairu koja stoji pod rukovodstvom Aleksandrijske patrijaršije, kao što i autonomna
Japanska pravoslavna crkva stoji pod okrilјem Moskovske patrijaršije. Svi ti pokreti, u opštoj
situaciji u kojoj se nalazi pravoslavlјe u svetu, predstavlјaju jednu vedru notu i nadu pravoslavlјa,
ali koja se još uvek jedva nazire na dalekom, dalekom horizontu budućnosti, tako da još uvek nije
sigurno da li ta daleka nada nije ništa drugo do samo jedna fatamorgana.
Što se tiče broja pravoslavnih u svetu, na to pitanje je vrlo teško odgovoriti, jer ne postoje
neosporni statistički podaci. Procene o broju pravoslavnih kreću se od 120 do 170 miliona. I ta
brojna neizvesnost je takođe posledica i odraz opšte situacije u kojoj se nalazi Pravoslavna crkva.
Rimokatolicizam
Rimokatolicizam takođe poseduje – kao i pravoslavlјe – one opšte osobine hrišćanskog

monoteizma, kako je napred izneseno. No pokraj toga, on ima svojih specifičnosti kojima se
razlikuje od pravoslavlјa i protestantizma. Pre svega, za razliku od protestantizma, i on ostaje na
terenu tradicije, Sv. predanja, ali nije u kanonima, pa ni
37
u dogmi, onako strogo konzervativan kao pravoslavlјe. On je elastičniji i srazmerno se veoma brzo
prilagođava novim situacijama. On ne preza čak ni od donošenja i proglašavanja novih dogmi
kojima se razlikuje od Pravoslavne crkve, i to čak i po cenu oponiranja ranijim vaselјenskim
saborima. Pravoslavna polemika sa rimokatoličkom teologijom svodi se zapravo na dokazivanje da
su specifično rimokatoličke dogme („Filiokve“, papski primat, papska nepogrešivost, bezgrešno
začeće Bogorodice, vera u čistilište, indulgencije, suvišne zasluge svetitelјa, učenje o konkomitanci
na čemu počiva praksa pričešćivanja vernika samo pod jednim vidom) novotarije, nepoznate staroj
Vaselјenskoj Crkvi. Rimokatolici sa svoje strane odgovaraju da te dogme imaju svoj osnov u Sv.
pismu, Sv. predanju i potrebama Crkve.
Rimokatolicizam je sav prožet juridičkim, pravničkim, duhom, što se ogleda u njegovoj
praksi i čvrstoj organizaciji. Zahvalјujući tom pravničkom duhu, a dabome i istorijskim
okolnostima, on je u srednjem veku postao država. Moglo bi se reći država nad državama, jer je
papa delio krune vladarima, a s obzirom na praksu da Rimokatolička crkva svoj pravni status u
pojedinim državama i danas rešava konkordatom, a konkordat je bilateralni ugovor dveju država, to
se onda rimokatolicizam praktično javlјa kao neka vrsta države u državi, zbog čega je često Rimska
crkva imala sukobe, katkad i vrlo dramatične, sa raznim svetovnim vlastima, a ponekad je dolazilo
čak i do pravih ratova papa sa pojedinim vladarima i državama.
Svestrana aktivnost je takođe jedna od bitnih osobina rimokatolicizma. Rimokatolicizam
hoće da učestvuje, i stvarno učestvuje, u svim aktuelnim problemima lјudskog života, od
diplomatije i politike, pa preko ekonomije, bankarstva, filosofije i prosvete, sve do poslednjih
socijalnih, pedagoških pa i seksualnih problema. Ta njegova osobina čini ga večito mladim,
savremenim i aktuelnim.
Rimokatolička teologija, iako je imala svoje mističare u srednjem veku, ipak je daleko više
racionalna, intelektualna, sholastička. Sholastički metod je jedini metod rimokatoličke dogmatike.
Kao što je poznato, i napred rečeno, po sholastičkoj filosofiji ima istina do kojih možemo doći
samim razumom a ima ih do kojih dolazimo samo natprirodnim otkrivenjem koje usvajamo verom.
Taj princip je izražen čak i u jednoj od rimokatoličkih crkvenih pesama:
„Divnoj, dakle tajni ovoj

Klanjajmo se smerno svi
...............................
Vjera duši čovjekovoj
Nek spoznanje dopuni“
Kod svojih vernika Rimokatolička crkva neguje i razvija veliki i veoma živ smisao za
čudesa raznih svetaca, a naročito Majke Božje. Takozvana pojava stigmatizacije (javlјanje rana
Hristovih na telu pojedinih svetaca) je fenomen koji se javlјa samo u rimokatolicizmu. Javlјanje
Majke Božje u raznim prilikama i okolnostima je česta tema u rimokatolicizmu. Najčuvenije je
javlјanje Bogorodice devojčici Bernadeti u Lurdu da bi joj otkrila i pred celim svetom potvrdila
tačnost rimokatoličke dogme o bezgrešnom začeću Bogorodice, jer se ona Bernadeti tako i
predstavila: „Ja sam bezgrešno začeće“ – kaže rimokatolička teologija.
U oblasti kulture čovečanstva rimokatolicizam je doprineo lavovski deo. Iako je Rimska
crkva dolazila u oštar sukob sa pojedinim filosofima, na primer sa Đordanom Brunom, i sa
pojedinim naukama, na primer sa astronomijom u periodi rađanja nove astronomije, ipak je ona sve
to naknadila i daleko nadmašila, otvaranjem svojih univerziteta i aktivnim učestvovanjem u svim
oblastima nauke, filosofije i umetnosti.
38
Ali, pokraj svih tih osobina, prava suština rimokatolicima kao verskog sistema jeste papstvo.
Papski primat i papska nepogrešivost, to je ono što čini srž rimokatolicizma kao vere. Papa je, po
verovanju rimokatolika, naslednik svetog Petra i zamenik Hristov na zemlјi, Vicarius Filii Dei. On
je vidlјiva glava Crkve. Pojedini rimokatolički teolozi idu čak tako daleko da kažu „papa je živući
Krist na zemlјi“. Bez papstva nema rimokatolicizma. Sve je potčinjeno papi. Papa je iznad
vaselјenskog sabora. Kad bi se rimokatolicizam odrekao takvog učenja o papi, on bi prestao da
bude rimokatolicizam.
Misionarenje rimokatoličke Crkve po celom svetu toliko je živo, da ona danas brojem
članova daleko nadmašuje i pravoslavne i protestante uzete zajedno. Rimokatolicizam ne samo
među hrišćanima, nego i među svim svetskim religijama predstavlјa najmnogobrojviju grupu, sa
impozantnom cifrom od preko četiri stotine miliona vernika.
U svojoj istoriji rimokatolicizam je kraj sve svoje okretnosti i elastičnosti ipak imao i teških
momenata, no ni izdaleka onako dugih i teških tragedija kao što ih je imala Pravoslavna crkva. Od
tih velikih nedaća rimokatolicizam je bio pošteđen. Svakako je i to jedan od razloga što je on u
svetu postigao veće uspehe nego Pravoslavna crkva. Svetski kapital, svetska politika, svetska
štampa, prosveta, sve to stoji u velikoj meri pod uticajem rimokatolicizma, daleko više nego pod
uticajem Pravoslavne crkve.
Svetska situacija posle prvog, i naročito posle drugog, svetskog rata donela je velike brige i
probleme Rimokatoličkoj crkvi, i to kako spolјašnje, tako i unutrašnje. Zbog toga je papa Jovan
XXIII i sazvao drugi vatikanski koncil da bi se pronašle nove smernice i nove konture delatnosti
Rimokatoličke crkve u današnjem svetu.
Protestantizam
Protestantizam je treći oblik hrišćanstva. On nije ni po čemu jedinstven. Postoje različite

grane protestantizma, a u protestantskoj teologiji različiti pravci, tako da je on veoma šaren. U
pogledu crkvene organizacije protestantizam pokazuje najmanje jedinstva. Već od samog početka
reformacije pojavila su se tri reformatora: Martin Luter čije su pristalice osnovale Evangelističku
crkvu, a radikalniji reformatori su bili Kalvin i Cvingli čiji su sledbenici, ujedinivši se, formirali
Reformatsku crkvu. Nešto kasnije, u toku borbe reformata i rimokatolika, u Engleskoj se crkva
odvaja od rimskog pape, pa zadržavši rimokatoličke obrede, a usvojivši dobrim delom protestantsku
dogmatiku, nastaje Anglikanska crkva. Docnije se na terenu protestantizma pojavlјuju bezbrojne
sekte, naročito u Severnoj Americi, od kojih su najmnogobrojniji baptisti i metodisti, a u današnje
vreme najagresivniji subotari (adventisti sedmog dana) i Jehovini svedoci koji žele da vaspostave
izvesne starozavetne propise (o suboti, deoba jela na čista i nečista) koji se u Novom zavetu, po
shvatanju starih hrišćana, smatraju dotrajalim i preživelim (Del. ap. 10, 13-15; 15, 24-29; 21, 20-21;
1. Kor. 10, 25; Gal. 3, 23-24; 4, 8-11; Kol.
2, 16; Jevr. 8, 13; 10, 9). Druga karakteristika ovih dveju judaističkih sekti jeste hilijazam. Po
njihovom verovanju uskoro će doći Hristos po drugi put i osnovati svoje hilјadugodišnje carstvo. Po
jednima to carstvo će biti na nebu kuda će Hristos odvesti vaskrsle pravednike da bi s njima živeo
hilјadu godina, a po drugima hilјadugodišnje carstvo Hristovo biće na zemlјi, pa će onda posle
hilјadu godina Hristos ponovo doći da vaskrsne grešnike da im sudi, to jest da ih večnim ognjem
definitivno uništi.
One napred spomenute glavne grane protestantizma dele se po teologiji u dva pravca:
ortodoksalni i liberalni. Ortodoksalni zadržava dogme koje je Luter nasledio još iz stare Crkve, to
jest Nikejsko-carigradski i takozvani apostolski simvol vere, a liberalni pravac odbacuje staru
dogmatiku i time služi kao idealan teren za uspostavlјanje svih onih
39
jeresi koje je stara Crkva osudila. U ekstremnim slučajevima liberalna protestantska teologija ide
direktno u poricanje hrišćanstva, pa ponekad i religije uopšte, tako da se po svojoj ulozi pretvara u
antiteologiju.
Ipak postoje dve tačke u kojima se slažu svi protestanti: odbacivanje Sv. predanja, i lično
shvatanje i tumačenje Sv. pisma. Sa pravoslavnima protestantizam ima samo jednu zajedničku
tačku: odbacivanje i nepriznavanje papstva.
Protestantsko bogosluženje, bez upotrebe ikona i drugih sveštenih utvari, ostavlјa na
neprotestantske duše utisak nečega krajnje hladnog, šturog i praznog, bez one pompe koju je pre II
Vatikanskog koncila imalo rimokatoličko bogosluženje, i bez tople i svete mistike kojom se
odlikuje pravoslavno bogosluženje. Pošto u protestantizmu ne postoji religiozno poštovanje svetaca,
čak ni Bogorodice, to molitve i pesme njihovog bogosluženja svojom sadržinom izražavaju
osnovnu dogmu protestantizma, da čovek treba da se sam, neposredno Bogu obraća bez
molitvenog prizivanja svetitelјa, da se i oni mole za nas. U tim bogoslužbenim pesmama izražena
je teza protestantske teologije da je religija neposredni susret Boga i duše, i dogma da se čovek
spasava samo verom bez dela.
Protestantizam ne priznaje sedam svetih tajni o kojima govore pravoslavlјe i
rimokatolicizam. Protestanti veruju samo u dve svete tajne, i to: krštenje i pričešće. Ali, pošto ima
protestanata po čijem učenju pričešće ne znači nikakvo tajanstveno sjedinjenje sa Hristom nego je
to samo obična uspomena na Hristovu poslednju večeru, onda po verovanju tih protestanata čak ni
pričešće nije sveta tajna. Čak i oni protestanti (evangelici i anglikanci) koji veruju da je pričešće
sveta tajna, ipak ne veruju na onaj način kao pravoslavni i rimokatolici, da su se hleb i vino na
liturgiji (misi) pretvorili u pravo telo i pravu krv Hristovu, nego Hristos samo prisustvuje, i to
realno: u hlebu, pod hlebom i sa hlebom: in pane, sub pane et cum pane. To je takozvana
impanacija, za razliku od pravoslavno-rimokatoličkog verovanja u transsupstanciju, ili
presuštastvlјenje.
Pošto protestantizam nema svete tajne sveštenstva, to protestanti nemaju sveštenike, nego
pastore, koje kao svoje službenike bira crkvena opština da rukovode molitvenim skupovima, da
propovedaju i obavlјaju crkveno-administrativne poslove. Razlika između pravoslavnog sveštenika
i protestantskog pastora ili propovednika je u tome, što pravoslavni sveštenik, po učenju
pravoslavne vere, poseduje Božju blagodat koju je primio rukopoloženjem, i što pravoslavno
sveštenstvo ima takozvano apostolsko prejemstvo, to jest potiče od apostola i Hrista (to isto veruju
rimokatolici o svojim sveštenicima), dok pastori nemaju sv. tajnu sveštenstva niti apostolsko
prejemstvo, nego potiču od onog reformatora koji je osnovao njihovu versku zajednicu.
Onaj prvobitni, originalni, protestantizam nije priznavao kaluđerstvo niti askezu.
Danas, međutim, ima i u protestantizmu težnje ka kaluđerstvu, pa čak i poneki manastir.
Protestantske misije u svetu su manje uspešne od rimokatoličkih, ali daleko nadmašuju
pravoslavno misionarstvo. Takođe je haritativna delatnost veoma razvijena.
Kao što protestantizam nema jednoobrazno versko učenje, tako je još manje jedinstven u
pogledu organizacije. Posle prvog svetskog rata pojavio se među protestantima pokret koji teži za
uzajamnim upoznavanjem, približavanjem pa, u dalјoj perspektivi, i potpunim jedinstvom ne samo
protestanata nego i ostalih hrišćana. To je takozvani ekumenski pokret. Nјega širi i predstavlјa u
svetu Ekumenski savet crkava sa sedištem u Ženevi. Do sada je u taj Savet učlanjeno mnogo
protestantskih crkava sa izuzetkom ponekih ekstremnih sekata (na primer adventisti), a i sve
pomesne pravoslavne crkve. Rimokatolička crkva nije ušla u taj Savet, ali je uspostavila sa njim
zvanične kontakte i šalјe svoje posmatrače na konferencije Ekumenskog saveta crkava. No, od
nekog punog crkvenog jedinstva baš i među samim protestantima, a pogotovo sa ostalima, još smo
vrlo daleko.
40
Mešoviti oblici hrišćanstva
Pokraj ova tri napred navedena oblika hrišćanstva, postoje izvesne hrišćanske zajednice koje
ne pripadaju jednoj od ovih grupa, nego svojom mešavinom učenja i kulta predstavlјaju neku
sredinu između njih, kao kakva vrsta prelaznih ili kombinovanih oblika. To su anglikanstvo,
unijatstvo i starokatolicizam.
Anglikanstvo. Englezi su primili hrišćanstvo od rimskih misionara. Sve do doba kralјa
Henriha VIII oni su bili rimokatolici. Međutim kralј Henrih dođe u sukob sa papom zbog pitanja
dozvole za drugi brak. Kako mu papa Kliment VII nije dozvolio da se razvede sa svojom zakonitom
ženom Katarinom Aragonskom da bi se oženio svojom dvorskom damom Anom Bolen, on – koji je
dotle bio toliko revnostan rimokatolik da ga je papa nazvao Zaštitnikom vere (Difensor fidei) – ipak
se oženi i venča uz blagoslov svog dvorskog teologa, kasnije arhiepiskopa Kenterberijskog, Tome
Krenmra. Na to papa Kliment VII 1533. anatemiše i ekskomunicira i kralјa i Tomu Krenmra. Kralј,
pak, sa svoje strane, aktom o supremaciji, proglasi da je on lično glava Engleske crkve, a ne papa.
Posle dužih borbi koje su se u Engleskoj vodile između pristalica protestantizma i
rimokatolicizma formirana je Anglikanska crkva koja ne priznaje papu, kao ni protestanti; ima
episkopsko ustrojstvo, kao pravoslavni; uglavnom protestantsku dogmatiku, a rimokatoličko
bogosluženje.
Unijatstvo – Posle prekida crkvenog opštenja između Rima i pravoslavnog istoka bilo je više
pokušaja da se raskinuto jedinstvo uspostavi, to jest da se sklopi unija između pravoslavne Crkve i
pape. Pošto su ti pokušaji bili više izraz političkih potreba nego iskrene želјe, to su oni ostali bez
uspeha. Međutim u krajevima Habsburške monarhije bilo je više pokušaja nasilnog unijaćenja
pravoslavnih Srba, Rumuna i Rusina. Oni koji se ne mogoše odupreti nasrtaju propagande da se
nasilno ujedine sa Rimom primili su rimokatoličku dogmatiku, priznali papsku vlast nad sobom i
nad celom Crkvom, a zadržali su pravoslavnu liturgiku. Oni su neka vrsta kombinacije pravoslavnih
i rimokatolika. Pravoslavni ih nazivaju unijatima a oni sebe nazivaju grkokatolicima.
Starokatolicizam – Prvi vatikanski koncil 1870. godine je proglasio dogmu o papskoj
nepogrešivosti. Biskupi koji nisu bili zadovolјni tom dogmom odbace ne samo učenje o papskoj
nepogrešivosti, nego celokupno učenje o papi kao glavi Crkve. Na taj način oni se odcepiše od pape
i formiraše Starokatoličku crkvu, čija je dogmatika vrlo bliska pravoslavnoj, a liturgika je ostala
rimokatolička – razume se bez spominjanja pape.
4) NOVOJUDEJSTVO
Opšte napomene
Novojudejstvo je, kao i hrišćanstvo, izniklo iz starozavetnog monoteizma i smatra sebe

legitimnim naslednikom istoga, samo na drugi način i u drukčijem obliku nego hrišćanstvo.
Hrišćanstvo je poniklo u jevrejskoj sredini kao vest o „dolasku carstva Božjeg“ (Mt. 3, 2; 4, 23).
Jedan manji deo jevrejskog naroda pristao je uz hrišćanstvo i priznao Isusa iz Nazareta za obećanog
Hrista o kome su proricali starozavetni proroci. Međutim većina jevrejskog naroda odbacila je Isusa
i proglasila ga za lažnog mesiju. Hrišćanski misionari se onda obraćaju ostalim narodima,
mnogobošcima, a ona većina jevrejskog naroda koja nije primila hrišćanstvo, ostala je pri Starom
zavetu, čak i pri svim starozavetnim običajima i propisima sve do razorenja Jerusalimskog hrama i
rasejanja Jevreja po celom Rimskom carstvu, a kasnije i po celom svetu.
Stojeći uporno na tome gledištu da Isus Nazarećanin nije obećani Mesija, oni onda ne
priznaju nikakav Novi zavet, pa prema tome i ta hrišćanska podela biblijske istorije i
41
Svetog pisma na Stari i Novi zavet, kod Jevreja ne postoji. Oni priznaju samo one knjige Sv. pisma
koje hrišćani nazivaju „Starim zavetom“. To je za njih celokupna Biblija. I da su u svome
religioznom životu ostali samo na tome, ne dodajući tim knjigama ništa, njihova religija bila bi
bukvalno istovetna sa Starozavetnom, pa se ne bi moglo govoriti o novojudejstvu. Međutim, kao što
hrišćani Starozavetnom Sv. pismu dodaju Novozavetno Sv. pismo, tako i Jevreji Starozavetnoj
Bibliji dodaju Talmud koji je ponekad bio cenjen čak više od Biblije.
Posle rasejanja Jevreja po celom Rimskom carstvu, nastaju za njih nove okolnosti u kojima
se pod uticajem Talmuda i ostalih knjiga: Kabala, Zohar i Šulhan-Aruh, stvara novojudejstvo na
temelјima starozavetnog biblijskog monoteizma. Ovde ćemo se u najglavnijim potezima upoznati
sa istorijom i sadržinom religioznih knjiga novojudejstva.
Religiozne knjige novojudejstva
Talmud. Osim Biblije najveću važnost i ugled u novojudejstvu ima Talmud. „Talmud je
– vele jevrejski, a i nejevrejski, naučnici – jedini izvor iz koga je poteklo Judejstvo, jedini temelј na
kome Judejstvo počiva, i on je životna duša koja razvija i održava Judejstvo“.61
„Talmud je – kažu oni dalјe – izvršio istorijsko čudo, da je rasuto Judejstvo posred neprijatelјskog
sveta ispunjavao uvek novom nepresušivom životnom snagom i dao mu (Judejstvu) jedinstveni
karakter koji je ono sačuvalo sve do danas i pokraj svih razornih uticaja“.62 Tako je Talmud po
važnosti stavlјen uz Bibliju, a „bilo je vreme kada je stavlјan i iznad Biblije“.63 „Talmud pripada
najizrazitijim i najvećim spomenicima lјudskog uma. On se ne može porediti ni sa jednim literarnim
delom“64 – vele talmudisti. „Talmud je izoštrio jevrejski um“65 i „postao vaspitač jevrejskog
naroda“.66
Doduše, postojala je među Jevrejima i opozicija protiv Talmuda. Jedna jevrejska sekta još iz
8. veka hrišćanske ere, zvana karaiti, odbacivala je Talmud, a držala se samo Biblije.67 No, oni su
uvek bili u vrlo neznatnoj manjini. Ogromna većina Jevreja držala se Talmuda, verovala u njega i
mislila o njemu kao što je napred izloženo. On je za njih bio
„druga Tora“, iako današnji jevrejski teolozi za Talmud kažu otvoreno da je to izraz lјudske
mudrosti, a ne Božje, i da on sadrži legende i priče. Pa čak i ranije su, pod uticajem hrišćanske
kritike, rabini ponekad poricali religijski autoritet jednom delu Talmuda, H a g a d i, ali to nisu
činili svi i ne uvek.68 Pod uticajem racionalizma liberalni Jevreji odbacuju Talmud kao neki religijski
izvor, ali ne poriču vrednost njegove mudrosti. No pri svem tom velika većina Jevreja još uvek
visoko ceni ne samo talmudsku mudrost, nego i religiozni značaj Talmuda.69
Postanak Talmuda obuhvata veoma dugačak period vremena. Na tome ogromnom delu
radilo je u toku nekih osam stotina godina oko dve hilјade učitelјa Zakona. Početak stvaranja
Talmuda seže na 200 godina pre hrišćanske ere, a završetak i konačno njegovo formiranje pada u 6.
vek posle Hrista. To je takozvani Vavilonski Talmud za razliku od manje važnog Jerusalimskog
Talmuda koji je završen već u 3. veku.70
61
Dr. Dušan Glumac, O Talmudu, „Bogoslovlјe“ god. VI ov. 3. str. 173.
62
63
64
Solomon Kalderon, Istorija jevrejskog naroda, knj. I, Beograd, 1933. str. 72.
65
Isti pisac, delo, strana 73.
66
67
Felix Vernet, Dictionnaire apologétique de la foi catholique, sous la direction de A. D’Alès, Tome II p. 1687.
68
Isti pisac, delo i strana. Solomon Kalderon, navedeno delo, str. 72-73.
69
Solomon Kaldoron, navedeno delo, str. 73.
70
Dr. Dušan Glumac, Biblijska arheologija (Skripta), Beograd, 1954. str. 5.
42
Po jevrejskoj tradiciji Bog je Mojsiju dao dva zakona, pisani i usmeni. Pisani zakon (Tora)
izložen je u Bibliji, a usmeni zakon se prenosio predanjem. To usmeno predanje zvalo se Mišna, što
znači učenje. U početku se verovalo da se to usmeno predanje ne sme zapisivati. Postojala je čak i
zabrana da se to zapisuje.71 Pojedini učitelјi usmenog zakona, ili Mišne, zvani tanaiti, znali su
napamet čitavu zbirku zakona, i to su znanje predavanjem prenosili na učenike. Ali prilike su
zahtevale da se Mišna ipak zapiše, jer je postojala opasnost da se ona zaboravi ako ostane samo kao
usmeno predanje. Toga posla latio se Jehuda Hanasi u 2. veku.72 Nјegovi učenici, i docniji rabini,
produžili su taj posao zapisivanja Mišne. Tako se Mišna nije više predavala usmeno, nego su
zapisanu Mišnu tumačili učitelјi, zvani amoreji. Od tog tumačenja Mišne nastala je Gemara
(nadopuna). Ona sadrži najrazličitije teme: razne diskusije svih vrsta, teme iz dogmatike, razne
rabinske komentare, teme iz morala, kazuistike, politike, prava, medicine, astronomije, istorije,
magije itd.73
Sadržina Talmuda bila je sporna još u srednjem veku. Još tad su pojedini pokršteni Jevreji
ustajali protiv Talmuda tvrdeći da u njemu ima vrlo negativnih učenja. Rabini su na javnim
diskusijama to osporavali, kao što je napred izneseno, 74 ali španski i francuski kralјevi su posle tih
diskusija ipak izdavali naredbe da se pokupe svi primerci Talmuda i da se spale. I kasnije je bilo
naučnika kritičara Talmuda, kao na primer Johan Andre Ajzenmenger (Johann Andre Eisenmenger)
Avgust Roling (A. Rohling) i drugi, koji su navodili iz Talmuda citate koji odišu dubokom mržnjom
na sve nejevreje koji se nazivaju raznim pogrdnim imenima, ili bar, imenima koja izražavaju
duboko preziranje: goj, akum, norh itd. Kod nas je Vasa Pelagić, inspirisan Rolingovom kritikom
Talmuda, štampao jedan poduži članak sa tim negativnim citatima iz Talmuda, pod naslovom
„Čivutsko Ogledalo“.
Međutim branioci Talmuda tvrde da u njemu „nema ništa za što bi se moglo reći da je protiv
nekoga“,75 već naprotiv Talmud zahteva „vernu privrženost državi i živo učešće u svakom delu
lјubavi i humanosti“.76
Nema sumnje, takvi propisi o lјubavi i humanosti svakako postoje, naročito kad je u pitanju
lјubav prema bližnjem, to jest prema Jevrejinu, ali ne i prema goju. Prema njemu je propisan
drukčiji odnos već i u starozavetnoj Bibliji (2. Mojs. 2, 11-14; 5. Mojs. 7, 2-3; 5. Mojs. 15, 2-3), a
još izrazitije i oštrije u Talmudu gde se, na primer, nalaze i ovakve reči:
„Ako neki mnogobožac, ili pastir, ili stočar padne (u kakav bunar), ostavi ga tamo, ali ga nemoj u
njega baciti; ostavi u njemu i „minima“ i otpadnika i izdajnika, čak ih baci u njega“.77 Takođe ima u
Talmudu uvredlјivih naziva za Hrista koga naziva grešnikom, jeretikom, mađioničarem.78
Tako dakle, Talmud i Evanđelјe, kao novojudejski i hrišćanski dodatak starozavetnoj Bibliji,
polaze od istog starozavetnog monoteizma, ali idu u dva različita pravca. Jedan je pravac izražen u
navedenim citatima iz Talmuda u kojima je do ekstrema naglašeno ono starozavetno etičko gledište
da je bližnji samo čovek iste narodnosti i vere, a drugi je pravac izražen u Hristovoj priči o
Milostivom Samarjaninu (Lk. 10, 25-37).
Kabala i Zohar. Jevrejoki veliki filosof Moše Majmonides (1136–1204) svojim ogromnim
filosofskim uticajem i radom dao je podstreka racionalističkom shvatanju
71
Isti pisac, delo i strana; isti pisac „O Talmudu“ („Bogoslovlјe“) str. 184-185.
72
Solomon Kalderon, navedeno delo, str. 63.
73
Felix Vernet, o.c. p. 1687.
74
Vidi, Apologetika, knj. 1, str. 59.
75
Dr Dušan Glumac, O Talmudu („Bogoslovlјe“ VI 3) str. 173.
76
77
Felix Vernet, o.c. p. 1688; Cf. J. Loeb, Revue des études juives, Paris 1880.
78
Cf. H. L. Strack: Jesus, die Haeretiker und die Christen nach den ältesten jüdischen Angaben, Leipzig, 1910. S. 1-
21; 18-47; G. Dalman-Laible, Jesus Christus im Talmud, Berlin, 1891., S. 5-19.
43
Biblije i Talmuda. On je između ostalog pisao i komentar Mišne i za svaki traktat posebne uvode. U
traktatu „Sanhedrin“ Majmonides iznosi 13 načela vere, što veoma živo podseća na hrišćanski
simvol vere od dvanaest članova, tako da se može uzeti kao njegova paralela. Ovo su ta „načela
vere“: 1) Bog postoji. 2) Bog je jedan. 3) Bog je duh. 4) Bog je večan. 5) Samo Bogu priliči
dostojanstvo poštovanja. 6) Otkrivenje je dato preko proroka. 7) Najviše otkrivenje je dato preko
Mojsija. 8) Tora je božanskog porekla. 9) Tora je nepromenlјiva. 10) Bog promišlјa o svetu. 11)
Bog nagrađuje i kažnjava. 12) Na svršetku sveta pojaviće se Mojsije. 13) Vaskrsenje mrtvih.
Kao što se vidi u ovih trinaest načela izložena je cela dogmatika novojudejstva, onako kako
to shvata Moše Majmonides. Prvih pet članova govore o Bogu, druga četiri govore o Božjem
otkrivenju, a poslednja četiri govore o Božjem odnosu prema svetu i o eshatologiji, to jest o Božjem
upravlјanju svetom i o poslednjim događajima u svetu.
U tih trinaest članova Majmonides je načinio jednu diskretnu, ali odlučnu i veoma veštu
ogradu od hrišćanske dogmatike. Oštro teološko oko može u njima odmah pročitati da onaj koji
veruje u tih trinaest članova, ne može verovati da je Bog Sv. Trojica, niti da treba poštovati
svetitelјe, niti je ikakvo otkrivenje dato preko Isusa Nazarećanina, niti će Isus Nazarećavin imati
ikakva udela u poslednjem Božjem sudu. Pred taj događaj pojaviće se Mojsije, a ne Hristos.
Imao je Majmonides i jedan naročiti spis, „More nevuhim“ (Vođ zalutalih) u kome dokazuje
da se Bogu kao najvišem Biću ne mogu pripisivati lјudske osobine. Zato one silne antropomorfizme
u Bibliji, i još više u Talmudu, ne treba shvatiti bukvalno, nego u jednom dublјem, prenosnom
značenju. Zbog toga spisa on je navukao na sebe gnjev zvaničnih predstavnika novojudejske
religije. Rabini su smatrali da njegova shvatanja nisu u skladu sa Biblijom i sa Talmudom, pa su ga
proglasili za jeretika. Borba između zavađenih tabora bila je toliko oštra, da su Majmonidesovi
protivnici zamolili inkvizicioni sud u Monpelјe-u da spali i Majmonidesove knjige, kad bude
spalјivao knjige drugih jeretika, što je i učinjeno.79
Kao reakcija na Majmonidesov racionalizam javlјa se među Jevrejima mistički pravac koji
je izražen u Kabali i Zoharu.
Pristalice Kabale uče da je Kabala predanje starih praotkrivenja koje se tajno prenosilo.
Kabalistički misticizam ima svoje korene još iz ranijih vekova. Već krajem 8. ili početkom 9. veka
pojavilo se jedno delo okultne nauke, „Knjiga stvorenja“ („Sefer jecira“). To je delo vrlo kratko, ali
vrlo mračno i nejasno. Ne može se razumeti bez objašnjenja i komentara. Inspirisana, verovatno,
pitagorejskom teorijom brojeva, „Sefer jecira“ iznosi naročito odnose koji postoje između stvaranja
sveta i prvih deset brojeva. Tih prvih deset brojeva i 22 broja jevrejske azbuke označeni su kao
osnovne sile koje sve stvaraju i uslovlјavaju.80 Ko je pisac ovog dela, nije poznato. Pripisuje se
rabinu Akibi, pa čak i patrijarhu Avramu.81
U 13. veku Kabala je stekla mnoge pristalice. Od propagatora Kabale naročito su istaknuti
Avram Abulafija iz Saragose, koji je pokušao čak i papu Martina IV da obrati u jevrejstvo (1280), i
koji se kasnije proglasio za mesiju.82 Takođe je veliki kabalist bio i njegov mlađi savremenik Moše
ben Šemtov de Leon (1305) koji je, oduševlјen Kabalom, napisao jednu okultnu knjigu zvanu Zohar
(Svetlost). O Bogu uči da je neizmeran, beskrajan, ali da se može poznati pomoću deset svojih
emanacija, ili stvaralačkih snaga („Sefirot“).83
79
Solomon Kalderon, navadino delo, str. 100-107.
80
Isti pisac i delo, str. 111; Dict. Apolog. A. O’Alès T. II p. 1765.
81
pisac, delo i strana. 83 Isti pisac
i delo, str. 112.
44
Kabala, čija je sadržina namenjena samo uskom krugu posvećenih lјudi, pa prema tome
nepoznata široj javnosti, imala je silan uticaj na jevrejske mase, a isto tako i na jevrejske filosofe, na
primer na Spinozu u čijem se panteističkom sistemu oseća uticaj Kabale, zatim na razne ličnosti
koje su se predstavlјale jevrejskim masama kao mesije, pa čak i na hrišćane u Španiji, Nemačkoj i
na Orijentu.84 Piko od Mirandole i Johan Rajhlin su prvi koji su hrišćane upoznali sa Kabalom.
Osim toga okultizma koji je golicao lјudsku radoznaloet, Kabala je bila hrišćanima interesantna još
i zbog toga što se verovalo da ona potiče još iz najstarije prošlosti, pa da se zato u njoj mogu naći
argumenti u korist hrišćanstva. Specijalno se verovalo da učenje o brojevima (emanacija prva tri
sefirota) pruža dokaz o nekadašnjem verovanju Jevreja u Svetu Trojicu. Pokršteni Jevrejin Knor fon
Rozenrot (Knorr von Rosenroth) napisao je neku vrstu apologetike pod naslovom „Otkrivena
Kabala“ (Kabbala denudata) koja je uspela da još nekoliko Jevreja obrati u hrišćanstvo.85
Ipak, opšti uticaj Kabale bio je negativan, jer je pogodovala širenju sujeverja. Kabala je
mnogo doprinela da hrišćanske mase gledaju na Jevreje kao na majstore okultnih znanja. Rabini su
pravili mađijske amulete čiji su znaci i tekstovi bili inspirisani Kabalom.86
Šulhan Aruh je takoće sveta knjiga novojudaizma. On je zapravo skraćeni Talmud. Pošto je
Talmud bio veoma opširan i pretrpan raznim mnogobrojnim propisima, a životni uslovi Jevreja su
se promenili od onog doba kad je Talmud pisan, pa je bilo teško i čak nemoguće ispunjavati sve
propise Talmuda, to se u toku istorije više puta pojavila potreba za jednim skraćenim, sažetim
talmudskim zakonikom. Poslednji takav pokušaj učinio je Josif ben Efraim Karo (1488– 1575),
odličan poznavalac Talmuda još od svoje četrnaeste godine. On je iz Talmuda izvadio zbirku
najnužnijih zakona kojih se valјalo držati u svakoj prilici, i toj zbirci dao je naziv „Šulhan Aruh“ što
znači „Postavlјen sto“. Kao što na postavlјenom stolu može svako naći šta mu je potrebno za jelo,
tako i u Šulhan Aruhu može svaki Jevrejin naći pravila i zakone kojih se mora pridržavati.
Pošto je Josif Karo pripadao sefardskoj grupi Jevreja i odlično poznavao sefardske obrede,
to su Sefardi odmah prihvatili njegov Šulhan Aruh. Međutim, Eškenazi, čiji su se obredi nešto
razlikovali od sefardskih, prihvatili su Šulhan Aruh tek pošto je rabin Moše Iserles iz Krakova
pregledao i uneo svoje primedbe gde god se eškenaski obredi razlikuju od sefardskih. S tom
dopunom Šulhan Aruh je postao zakonik celog jevrejstva.87
Kult u novojudejstvu
Bogosluženje u novojudejstvu je vrlo jednostavno. Bez starozavetnih žrtava, bez

novozavetnih hrišćanskih tajni, ono se sastoji samo iz molitava, čitanja Tore i pevanja. Pevanje je
ponekad praćeno orgulјama, bar kod Eškenaza. Sinagoge, zgrade u kojima se vrši bogosluženje,
nisu hramovi u onom smislu kakav je bio Jerusalimski hram. To su samo domovi za molitvene
skupove. Često su građene u vrlo raskošnom stilu, bogato ukrašene ornamentikom, ali bez slika i
kipova, pošto se u judejstvu smatra da je to zabranjeno Drugom zapovešću Božjom.
Kratka istorija novojudejstva
84
85
Dictionnaire apologétique, A. D’Alès, T. II p. 1766.
86
87
Solomon Kalderon i Juda Levi, Istorija jevrejskog naroda knj. II, Bgd. 1935. str. 34.
45
Istorija jevrejskog naroda posle Hrista bila je veoma burna, upravo dramatična. Oni su bili
rasejani po celom svetu, često gonjeni veoma okrutno, i u tim preteškim okolnostima starali su se
da sačuvaju tri svoje vrednosti: nacionalnu svest i individualnost, svoju veru i svoju kulturu, svoj
način života. A to je zaista bilo teško postići u okolnostima u kojima su oni bili. Ovde će u
najkraćim potezima biti izložene najglavnije slike iz njihove istorije od razorenja Jerusalimskog
hrama do danas.
1. Razorenje hrama. Za vreme namesnika Gesija flora 64–66 godine, došlo je u Kesariji
(Cezareja) do ustanka Jevreja protiv rimske vlasti. Povod je bio zahtev Jevreja da se u pravima
izjednače sa mnogobošcima. Neron je taj zahtev posle dužeg kolebanja odbio. Mnogobošci su tim
povodom likovali i izazivali Jevreje. Zbog toga je buknuo ustanak koji je koštao silnih žrtava i
Jevreje i Rimlјane. Rimske čete vodio je Vespazijan. No kad je on izabran za cara, dužnost
vojskovođe je preuzeo njegov sin Tit. On nije imao nameru da razruši hram. Ali, Jevreji koji su
davali Rimlјanima herojski otpor, ipak pred jačom silom biše saterani u dvorište hrama. Jedan
rimski vojnik je bacio buktinju u drvaru hrama. Požar se brzo preneo i na sam hram. Iako su u
gašenju požara učestvovali i Jevreji i Rimlјani, hram se nije mogao spasti. Istog datuma (9. ava) kad
je bio razoren Solomonov hram, izgoreo je i ovaj drugi hram. Mnoštvo Jevreja bilo je poubijano i
odvedeno u ropstvo. Tragedija je bila neopisiva. Za vreme dugih borbi – još pre nego što su
Rimlјani prodrli u Jerusalim – bila je oko grada čitava šuma krstova sa raspetim Jevrejima koji su
pokušali da se probiju i da pobegnu iz opkolјenog grada.
2. Raselјenje Jevreja. Starozavetna Biblija je puna mesijanskih proročanstava i obećanja.
To je stalno održavalo nadu Jevreja na dolazak Mesije, zagrevalo njihov život i razvedravalo
tmurne horizonte njihove istorije.
Isusa iz Nazareta nisu hteli da priznaju za mesiju, jer nije odgovarao njihovim shvatanjima
mesije i njihovim nacionalnim priželјkivanjima. Ali su više puta polazili za raznim drugim
hristosima koji su im se činili ubedlјiviji i koji su više odgovarali njihovim nacionalnim idealima i
očekivanjima mesije kao političkog vođe, kao cara. Jedan od takvih mesija bio je i Šimon bar
Kohba, pod čijim su vođstvom Jevreji ponovo digli ustanak protiv Rimlјana jer su bili ogorčeni na
cara Adrijana što je povukao već datu dozvolu da se ponovo podigne Jerusalim i jerusalimski hram.
Borbe su bile veoma žestoke. Jevreji su se borili hrabro i neustrašivo, ali rimska sila bila je jača.
Istog onog dana kad je pre 65 godina razoren Jerusalimski hram, dakle 9. ava, 135 godine, 88
Rimlјani su ponovo sasvim razorili Jerusalim, mnoge Jevreje pobili, a ostatak rasejali po celom
Rimskom carstvu. Na mestu gde je bio Jerusalim, podignut je novi grad, nazvan Elija Kapitolina, u
koji je Jevrejima bio zabranjen pristup.
3. Život Jevreja u novim uslovima van otadžbine bio je bez svake sumnje neuporedivo teži
nego pre raselјenja. No, to ne treba shvatiti da su oni bili stalno gonjeni. Naprotiv, kod pojedinih
rimskih careva oni su ipak imali potrebne građanske slobode, pa katkad čak i veliki uticaj. U
pojedinim provincijama Rimskog carstva, kao na primer u Španiji i Galiji, imali su poduže periode
mirnog razvoja, pa su kasnije i kod muslimanskih i kod hrišćanskih vladara uživali velika prava.
Mnogi od njih su uspevali da zauzmu vrlo visoke položaje u pojedinim srednjovekovnim državama.
Evo nekoliko primera:
Don Jozef Benvenisti bio je čuvar državne riznice i dvorski savetnik španskog kralјa Alfonza
XI (1325–1350). Don Samuel Ibn Vakar bio je lični lekar istog kralјa. 89 Don Jozef Pihon i don
Samuel Abravanel bili su glavni poverenici kastilijanskog kralјa Henrika II za skuplјanje poreza.90
Isak Abravanel je takođe bio kralјevski zakupnik poreza u
88
89
Solomon Kalderon, navedeno delo, str. 114. (knj. I)
90
46
Španiji i stekao pokraj velikog uticaja još i ogromno bogatstvo. 91 Huan Rodrigo de Kastel Branko
bio je lični lekar pape Julija III.92 U Polјskoj u 16. veku, u doba dinastije Jagelovića, Jevreji su bili
zaštićeni, i rabini su imali znatnu ulogu u unutrašnjem životu Polјske.93 Kod turskih sultana Jevreji
su takođe imali punu slobodu i znatan uticaj na državne poslove. Pod Muhamedom II, osvajačem
Carigrada, Jevrejin je bio posrednik između Turske carevine i Mletačke republike. Dvorski lekar
sultanov i najistaknutiji državnik bio je Jevrejin Jakov. Za vreme Selima I (1512–1520) Avram de
Kastro bio je glavni zakupnik poreza, a njegov sin Mojsije Hamon bio je lekar na dvoru Sulejmana
II (1520–1566). Za vreme istog vladara, veliki diplomata Turskog carstva bio je Solomon ben Natan
Eškenazi čiji se uticaj osećao i pri sklapanju mira između Turske i Mletačke republike.94
Sve te činjenice svedoče o snalažlјivosti Jevreja, a i o tome da oni, iako rasejani, nisu bili u
nekom stalnom progonstvu nego su sa svojih položaja mogli još kako jedni druge da pomažu i još
kako da utiču na tok događaja, jer su od finansijskih uslova zavisili i najmoćniji vladari.
4. Gonjenja Jevreja. Pri svoj svojoj umešnosti da zauzmu klјučne položaje država u kojima
su živeli, Jevreji su ipak imali često da izdrže strašna gonjenja. Bez obzira da li su ta gonjenja bila
opravdana ili ne, razlozi su bili višestruki, makar i neopravdani, fiktivni.
Pre svega, Jevreji i hrišćani, živeći po propisima svojih vera bili su dva različita sveta,
zapojena uzajamnom netrpelјivošću i mržnjom. Hrišćani su za Jevreje bili neobrezani, nečisti goji,
a Jevreji za hrišćane ubice Sina Božjeg. Sama ta činjenica razume se, još ne sme i ne može biti
razlog za gonjenje, ali je stvarala psihološki teren masa za neprijatelјski stav. A osim toga ta
činjenica je poslužila kao razlog da Jevreji žive u posebnim mahalama pojedinih gradova, u getu,
jer niti su oni želeli da se mešaju sa hrišćanima, niti hrišćani sa njima. Isto je to važilo i za uzajamni
odnos Jevreja i muslimana u muslimanskim oblastima.
Jači razlog neraspoloženja narodnih masa prema Jevrejima bila je ta činjenica što su oni bili
zakupnici poreza, a poreznik nije nikad omilјena ličnost, čak ni kad kupi porez sasvim pravilno, a
pogotovo što je on uvek izložen sumnjičenju da je postupio nepravilno i da se na tuđ račun
obogatio. Osim toga, Jevreji su ekonomski skoro uvek dobro stojali, a bavili su se i davanjem novca
na kamate, što je u srednjem veku hrišćanima Crkva zabranjivala kao nešto nemoralno. A
kamatarstvo takođe ne rađa simpatije prema zajmodavcu.
Uz to, Jevreji su često bili sumnjičeni da šuruju sa nacionalnim i državnim neprijatelјima.
Godine 614. car Iraklije je bio gnjevan na Jevreje što su – tako se verovalo
– pomogli Persijancima da osvoje Jerusalim i Judeju. Godine 694. pomažu Arapima da osvoje
Španiju. Isto tako 711. oni su u savezu sa Arapima protiv Španije. Godine 852. predaju Arapima
Barcelonu, 845. g. predaju Normanima grad Bordo. Kada su muslimani zauzeli Jerusalim, neko je
okrivio Jevreje da su podstrekavali muslimane da razruše grob Hristov.95 Kada su turske vlasti,
gnevne na Grke zbog ustanka, 1821. godine na sam dan Uskrsa obesili vaselјenskog patrijarha o
crkvena vrata, neko je i za to okrivio Jevreje, pa su ih Grci u Moreji pomlatili.96 Bilo da su te
optužbe i sumnjičenja bila opravdana ili ne, narodne mase u njih poveruju i iskale svoj gnjev na
Jevrejima. Kad je Francuska 1830. okupirala Alžir, Jevreji su odmah stali uz Francuze, dobili
francusko državlјanstvo i
91
92
Dr. Juda Levi i Solomon Kalderon, navedeno delo str. 13. (knj. II)
93
Isti pisci i delo, str. 34.
94
95
Dictionnaire apologétique, A. D’Alès, T. II p. 1663.
96
Dr. Juda Levi i Solomon Kalderon, navedeno delo (knj. II) str. 96.
47
time izazvali protiv sebe neraspoloženje i osvetu muslimanskog arapskog stanovništva.97 I kasnije,
posle prvog svetskog rata, pobeđene države, specijalno Mađarska i Nemačka, pozivajući se na
činjenicu da je bilo nekoliko Jevreja u komunističkoj vladi Bele Kuna (koji je takođe bio Jevrejin),98
a isto tako pošto je ustav Vajmarske republike izradio Jevrejin Hugo Projs, a veliki broj
obrazovanih Jevreja zauzimao je visoke položaje u državnoj upravi, pa je bilo čak i ministara
Jevreja,99 tu činjenicu su antijevrejske snage, specijalno hitlerovci u Nemačkoj, iskoristili kao povod
za gonjenje Jevreja i za raspirivanje antijevrejskog pokreta.
Ni to još nije sve. Često su se u srednjem veku, pa i kasnije, sve do 1911. godine pronosile
glasine da Jevreji vrše nad hrišćanima, naročito nad hrišćanskom decom, ritualna ubistva, da bi
njihovu krv upotreblјavali za slavlјenje praznika Pashe. Bilo je čak i sudskih procesa u vezi sa tim
glasinama, pa su Jevreji mnogo puta uspeli da dokažu svoj alibi. Ali dok se to ne dokaže, razjarene
narodne mase već učine svoje, iako se sasvim sigurno zna da zvanična novojudejska religija ne
upotreblјava u bogosluženju nikakvu krv, niti odobrava ritualno ubistvo. Ako je takvih ubistava
bilo, tome ih nije učila njihova religija, nego je to moglo biti plod ili nečije lične osvete, ili
nastranosti pojedinih ličnosti, ili iz čistog sujeverja, ili iz raznih okultnih, ezoteričnih motiva. Kad
se uzmu u obzir sve te okolnosti, nije čudo što su narodne mase izlivale svoj gnjev na Jevrejima. A
gnjev masa ne pita za opravdanost ili neopravdanost, za klevetu ili za istinu. On plamti.
Osim toga, bilo je pojedinih vladara koji su gonili Jevreje prosto zato da se domognu
njihovog bogatstva. Nađu kakav bilo povod i izgovor, pa kad im pograbe bogatstvo, onda im
dozvole da se vrate iz progonstva, kao što je učinio na primer francuski kralј Avgust 1180. i Filip
IV Lepi 1306. godine.100
Najzad, bilo je i čisto verskih motiva. Želјa za nasilnim pokrštavanjem, kao što je učinio
kralј Ferdinand i kralјica Izabela 1492. godine, kad su 9. ava (opet isti datum!) bili proterani iz
Španije svi Jevreji.101
5. Emancipacija Jevreja. Od 18. veka, upravo od doba prosvetitelјstva i francuske
revolucije, nastaju za jevrejstvo sve vedriji dani. Istina, bilo je progona Jevreja i u 19. i
20. veku, ali novo doba donelo je Jevrejima punu emancipaciju i pune slobode: verske, nacionalne i
ekonomske, pa i političku. Svaka evropska revolucija donosila je Jevrejima oslobođenje od raznih
zakonskih ograničenja u prethodnim režimima.102 Na Berlinskom kongresu 1878. godine priznanje
nezavisnosti Srbije, Rumunije, Crne Gore i Bugarske uslovlјeno je time da te države izjednače svoje
Jevreje u građanskim pravima sa svojim stanovništvom.103
Do danas najstrašnije i najmasovnije gonjenje Jevreja izvela je nacionalsocijalistička vlast
Hitlerova u Nemačkoj i u zemlјama pod njenim uticajem i okupacijom. No krajem drugog svetskog
rata, padom Hitlerove vlasti, Jevreji su u celom svetu dobili punu slobodu, veliki uticaj na tok
istorijskih događaja, i ostvarenje svoje vekovne težnje: svoju državu Izrael.
Mesijanska ideja u novojudejstvu
97
Simon Dubnov, Kratka istorija jevrejskog naroda, (prev. sa engleskog i francuskog izdanja. Redaktori: David Levi-
Dale i Luci Mevorah-Petrović, izdavač Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Beograd, 1962. str. 217-218.
98
99
100
Solomon Kalderon, navedeno delo (knj. I) str. 133-134.
101
102
Simon Dubnov, navedeno delo, str. 187-196.
103
Dr. Juda Levi i Solomon Kalderon, navedeno delo, (knj. II) str. 105-106.
48
Stare nade Izrailјaca u dolazak Mesije nisu se nikad prekidale. Umesto Isusa iz Nazareta
koga su odbacili, Jevreji su polazili za raznim drugim mesijama čiji se mesijanski pokret uvek
završavao definitivnim krahom. Evo nekoliko takvih mesija u čije mesijanstvo su oni verovali.
Dela apostolska pominju nekog Tevdu i Judu Galilejca (Del. ap. 5, 36-37) koji su se
prikazivali kao mesije, i propali. Šimon Bar Kohba, takođe je smatran za mesiju. Avram Abulafija,
jedna sanjalica i pustolov iz 13. veka, pokušao je čak i papu Martina IV da obrati u jevrejstvo.104 U
16. veku pojavlјuje se neki Hajim Vital, poreklom iz Italije. 105 U
17. veku pod uticajem Kabale i Zohara proglašuje se za Mesiju Moše Hajim Lukato. 106 Sredinom 17.
veka najviše pristalica među Jevrejima, čak i među hrišćanima, prikupio je Sabataj Cevi, koji je
zbog političkih izjava na štetu turskog carstva bio uhvaćen 1666. godine u Carigradu i osuđen na
smrt, No, da bi spasao glavu, on je prešao u islam.107 Krajem
17. veka pojavlјuje se novi mesija, Nehemija Hajom, rodom iz Sarajeva. 108 U 18. veku javlјa se opet
novi mesija u Polјskoj. To je „sveti gospodin“ Jakov Frank Lajbovič 109 (1720–91) pod čijim se
uticajem pojavlјuje jedna jevrejska sekta hasidi, koje su njihovi protivnici
„mitnagedim“ optuživali kod polјskih vlasti kao opasne i izdejstvovali da su ih polјske vlasti
gonile.110
Današnje judejstvo, iako jedinstveno u političkim shvatanjima i idealima, ipak ima još uvek
izvesnih raznih struja. Tu su pre svega, oni takozvani ortodoksni Jevreji koji se u svemu drže
Talmuda, zatim moderni Jevreji koji su se u mnogome emancipovali od starog jevrejskog načina
života. A još uvek postoji i sekta hasida, mistična sekta, čiji je najistaknutiji učitelј bio Izrael Vaal-
šem-tov. Takođe postoje i malobrojne pristalice Sabataja Cevi, to je sekta zvana „maaminim“.
Mnogi od njih su vrlo bliski islamu, skoro pomuslimanjeni Jevreji, kao što je bio i njihov mesija
Sabataj Cevi koji je posle prelaska u islam postao Mehmed-Efendi. Oni su upravo kriptojevreji, kao
što su bili nekad marani u Španiji i Portugaliji koji su pod pretnjom vlasti bili formalno primili
hrišćanstvo, a u duši ostali Jevreji. Maaminimi su živo učestvovali u političkim događajima u
Turskoj, naročito od 1908. godine. Takozvani mladoturski pokret je izrastao iz njihove sredine.111
5) ISLAM
Opšte napomene
Islam u svetu. U 7. veku hrišćanske ere javlјa se novi oblik monoteizma, islam. Kao što
hrišćanstvo i talmudsko judejstvo smatraju sebe prirodnim produženjem i legitimnim naslednikom
starozavetnog monoteizma, tako i islam sebe smatra produženjem, ili tačnije obnovlјenjem,
starozavetne Avramove religije koju su hrišćani i Jevreji, po tvrdnji islama, iskvarili.
“Čivuti govore: Ozair je sin Božji. Hrišćani govore: Mesija je sin Božji. Takve su riječi
njihovijeh usta; govoreći ih oni nalikuju na pređašnje nevjernike. Neka Bog zarati na njih! Kako su
lažlјivi!
104
Solomon Kalderon, navedeno delo, (knj. I) str. 111.
105
Dr. Juda Levi i Solomon Kalderon, navedeno delo, str. 14 (knj. II) str. 14.
106
107
Isti pisci i delo, str. 39-42.
108
109
Isto, str. 44-45.
110
Isto, str. 46-49.
111
49
Oni su svoje naučenjake i svoje kaluđere i Mesiju, sina Marijina, uzeli za svoje gospodare
radije nego Boga; pa ipak, njima je bilo naređeno da obožavaju samo jedinoga Boga, van kojega
nema drugoga Boga. Daleko od njegove slave božanstva koja oni njemu pridružuju!
Oni hoće svjetlost Božju da ugase svojim ustima; ali Bog će svoju svjetlost još usavršiti, ma
se nevjernici i srdili na to“. (Sura 9, ajet 30-32).
Iz ovih reči Korana vidi se kako je Muhamed mislio o hrišćanskom i talmudskom
monoteizmu. Po Muhamedu, praotac Avram (Ibrahim pejgamber) „ne bijaše ni Čivutin ni hrišćanin,
on bijaše pobožan i pokoran volјi Božjoj“ (sura 3, ajet 60). Drugim rečima, on beše pravi musliman
i preteča Muhamedov.
Iako je islam nikao na strogo nacionalnom arapskom terenu, i u početku bio religija arapskih
plemena koja su se pod njegovim uticajem ujedinila, ipak je on docnije postao svetska religija koja
danas broji oko 350 miliona pripadnika.112 Pošto je posle prvog svetskog rata i raspadanja turske
imperije islam bio jedno vreme u opadanju, on se već tridesetih godina ovoga veka počeo pridizati i
oporavlјati od udarca, tako da danas predstavlјa u svetu jednu veliku snagu, ne samo religijsku,
nego i kulturnu i političku. Posle drugog svetskog rata postoji u Ujedinjenim nacijama preko
trideset muslimanskih država u kojima je islam ili izričito zakonski, ili prećutno ali faktički,
državna religija.113
Arapska religija pre Muhameda
O arapskoj religiji pre Muhameda nemamo mnogo podataka. Ipak, znamo da je bila
mnogobožačka sa izvesnim tragovima monoteizma, ali i fetišizma. Ta mešavina dolazi zbog
ukrštanja raznih uticaja. Arapi su bili pod uticajem neoplatonizma, zatim pod uticajem raznih
kultova: Valu, Mitri, Demetri. Osim toga osećao se i uticaj Judeja i hrišćana.114 Hrišćana je naročito
bilo dosta u Jemenu kojim je pre Muhamedova rođenja vladala jedna hrišćanska dinastija iz
Abisinije, koju su u vreme rođenja Muhamedova proterali Persijanci. Jevreja je bilo najviše u
Jatribu, koji se prozvao Medina, što znači
„Prorokov grad“.115
U tome šarenilu raznih religijskih uticaja naročito se ističe vrhovni Bog Alah. On je najviše
Biće. On je stvoritelј neba i zemlјe i prizivan je u opasnostima, nevolјama i zakletvama. Bio je
nazivan i „Gospod Ćabe“. Nјemu su prinošene prvine. Za njegovo ime znali su Arapi još i pre
pojave islama, o čemu svedoči postojanje kod Arapa imena kao na primer Abdulah (Abd Allah tj.
sluga Božji).116 Sve su to jasni tragovi pradavnašnjeg arapskog monoteizma.
Ali Alah je pokatkad zamenjivan sa Hubalom. Ime Hubal nije arapskog porekla pa je
očigledno da je to religijski uticaj sa strane; možda iz Mesopotamije, a možda od Moavaca. U Ćabi,
u Meki, pokraj drvenog kipa boga Hubala bilo je ne manje od 360 kipova raznih idola koje je
Muhamed sve uništio.117
Pokraj ovih jasnih tragova monoteizma, opažaju se u staroj arapskoj religiji isto tako jasni,
čak i jasniji, tragovi fetišizma i sabeizma. Obožavano je kamenje koje je čuvano u posebnoj ogradi
u kojoj se nije smelo ubiti ni jedno živo biće, čak ni bilјka poseći. Obično je postojao i izvor pokraj
ograde sa obožavanim kamenjem. U određena godišnja doba išlo se na hadžiluk i prinosile na
žrtvu domaće životinje čijom je krvlјu prskan kamen
112
Emanuel Kellerhalls, »...und Muhammed ist sein Prophet«, Basel, 1961. S. 7.
113
114
Emanuel Kellerhals, Der Islam, seine Geschichte, seine Lehre, sein Wesen, Stuttgart, 1956. II Aufl., S. 29-42.
115
Baron Carra de Vaux, Islamisme et ses sectes – dans Dictionnaire apologétique de la foi catholique IV ed. sous la
direction de A. D’Alès, Paris, 1924. T. II, p. 1136.
116
Emanuel Kellarhals, Der Islam, seine Geschichte, seine Lehre, sein Wesen, Stuttgart, 1956. S. 51.
117
Isti pisac delo i strana.
50
koji je celivan, a zatim se hvatalo u krug oko kamena i igralo. To je svakako ostatak magične
igre.118
Tih fetiša-kamena bilo je mnogo. Najpoznatiji i najpoštovaniji bio je crni kamen u Meki. On
je po verovanju naroda pao s neba. Sva je verovatnoća da je to neki meteor koji je zaista „pao s
neba“. Godišnji hadžiluk i svečanosti kod tog kamena bile su veće nego kod ostalih kamenova kojih
je bilo na raznim mestima.119 Svaka od tih svetinja imala je svoje čuvare. Čuvar Ćabe u Meki bilo je
pleme Koreišita iz koga se rodio Muhamed.
U Jemenu je, pre pojave islama, postojala sabeistička religija u kojoj su bili očigledni
tragovi vavilonskog uticaja. Ime boga Šamaša javlјa se uz prisvojni pridev i atribut: „Moje Sunce
Šamaš“. Takođe se poštuje bog Attar kao muški par božice Ištar. Zatim su obožavane planete i
zvezde. Sv. Nil Sinajski nas izveštava da su Arablјani obožavali Jutarnju zvezdu i molili joj se. Isak
iz Antiohije izveštava: „Divlјi Arapi žrtvuju dečake i devojčice Jutarnjoj zvezdi koju zovu „Al
Uzza“. Nјu su zvali „Nebeska kralјica“.120
Pošto su stene koje su se obožavale često bile slične čoveku, pretpostavlјa se da je to bio
povod da se taj fetišizam transformiše u veru da postoje duhovi tih božanstava, istoimeni sa
imenom stena.121
U staroj arapskoj religiji postojala je i vera u „džinove“. To su bića otprilike kao demoni.
Oni mogu čoveka da upute u čarobnjačke formule.122 Od njih se može zaštititi protivčarobnjačkim
formulama od kojih je jedna zapisana i u 113 suri Korana, što se vidi iz priloženog teksta.
„U ime Boga blagoga i milosrdnoga“

1. Reci: Ja tražim utočište kod Gospodara svitanja dana,
2. Od pakosti njegovijeh stvorenja,
3. Od zla mračne noći kada nas zateče,
4. Od pakosti onijeh koje duvaju na uzle (tj. koje bacaju čini),
5. Od zla zavidlјivca koji nam zavidi“.
Džinovi utiču na čoveka da postane „vidilac“, to jest „vidioci“ u ekstazi dobijaju posebna
saznanja od džinova.
Muhamed, osnivač islama
Iz prethodnog odelјka smo videli, u glavnim potezima, kakvo je bilo religiozno stanje Arapa
pred pojavu Muhameda. U jednoj takvoj mešavini mnogoboštva, fetišizma, sabeizma,
neoplatonizma, judejstva i hrišćanstva pojava jednog religioznog reformatora bila je za Arape
neophodna potreba.123 Taj posao religiozne reforme, religioznog, pa na osnovu toga i političkog,
ujedinjenja Arapa izvršio je Muhamed.
O Muhamedovom životu imamo obaveštenja iz Korana i islamske tradicije. Osim toga
postoje i muslimanski biografi Muhamedovi: Ibn Isak (767.) i Ibn Said (765.–846). Treba reći da
naučna kritika ne uzima izveštaje pomenutih izvora baš bez ikakve rezerve.124 Osim ovih izvora
postoje o Muhamedovom životu, učenju i radu mnogobrojne naučne studije.
118
119
120
Isti pisac i delo, str. 49. V. Orelli, Allgemeine Religionsgeschichte, Bd. I S. 229.
121
Emanuel Kellerhals, o.c. (Der Islam usw.) S. 50.
122
123
E. Power, Mahomet, Dict. apolog. de A. D’Alès, T. III p. 74., Paris, 1926.
124
51
Muhamed se rodio 570. (po nekima 571.) godine hrišćanske ere. Nјegovo lično ime bilo je
Abul Kasem Ibn Abdala, a kasnije je sam sebe nazvao imenom Muhamed, što znači
„Hvalјeni“.125 Drugi istoričari smatraju da mu je ime Muhamed baš pravo lično ime, a ne naknadni
naziv.126 Rođen je u plemenu Koreišita. Vrlo rano je ostao bez oca, a u šestoj godini i bez majke.
Otac mu se zvao Abdalah a majka Amina. Posle materine smrti o detetu se starao deda po ocu
Abdul-Muttalib, a posle dedine smrti brigu o detetu je preuzeo stric mu Ebu-Talib. Izvesni biografi
saopštavaju da je Muhamed kao dete imao dadilјu Halimu koja se uplašila kad je u njegovoj četvrtoj
godini primetila da dete ima izvesne nervne nastupe.127 Takođe biografi kažu da je, kad je porastao,
čuvao u pustinji stada svoga strica. Jednom prilikom, kad je Muhamedu bilo 12 godina, stric ga je
poveo u Damask, kud je išao trgovačkim poslom. Tu u Damasku srete jednog kaluđera, Behiru, koji
je prorekao da će Muhamed biti veliki čovek, da će se preko njega ispuniti veliki događaj na
svetu.128
Mnogi kritičari smatraju sva ta tri detalјa za ukrašavanje prorokove biografije. Muhamed je
bio siroče i siromah, pa je jedva moguće verovati da je imao dadilјu. Drugo, pleme Koreišita se
bavilo trgovinom. Za njega je čuvanje stada bilo krajnje poniženje. Oni su svoja stada davali na
čuvanje susedima. Zato je neverovatno da se Muhamed, makar bio i siroče, bavio čuvanjem stada.
Susret Muhameda i njegova strica sa kaluđerom Behirom u Damasku podseća kritičare na susret
dvanaestogodišnjeg Isusa sa književnicima u hramu Jerusalimskom, pa zato misle da je taj motiv
pozajmlјen iz Evanđelјa i malo prerađen, i dodat kao ukras prorokovoj biografiji.129
Kad je Muhamed odrastao, stupio je u službu kod bogate udovice (možda raspuštenice)
Katidže, za čiji je račun putovao trgovačkim poslovima sve do Sirije, gde se, izgleda, upoznao sa
hrišćanstvom, po svoj prilici iz nestorijevskih, a možda i monofizitskih izvora. U svojoj dvadeset
petoj godini oženio se Katidžom, iako je ova imala tada već četrdeset godina. Brak je bio vrlo
skladan i srećan. Imali su šestoro dece, od kojih je najmlađa bila kći Fatima. Za celo vreme dok je
Katidža bila živa, Muhamed se nije hteo, ili nije smeo, oženiti i još kojom drugom ženom.130 Svojim
brakom sa Katidžom Muhamed je popravio svoj materijalni položaj. On je sada bio ugledan čovek i
prizivan je od svojih zemlјaka da sudi u sporovima.131
Oko tridesetih godina Muhameda je spopala religiozna kriza. Religija njegovih otaca nije ga
više zadovolјavala. On se često povlači na brdo Hiru u samoću.132 Poneki kritičari i ovom izveštaju
osporavaju stvarnost jer, vele, zna se da Muhamed po svojoj prirodi nije voleo ni samoću ni
askezu.133
Ipak, bez obzira na Muhamedov stav prema usamlјenosti i askezi, svi se izvori slažu da je
Muhamed u svojoj četrdesetoj godini imao jedan snažan doživlјaj koji ga je do dna duše potresao i
odredio dalјi tok i pravac njegovog života i rada. Osetio je, dok je bio na molitvi, da ga hvata laki
san,134 a potom neko gušenje. Prema izveštaju Ibn-Isaka, pojavio mu se anđeo Gavril sa platnom i
rekao mu: „Čitaj“! Na njegov odgovor da ne zna čitati, angel ga je pritisnuo tako jako, da je
Muhamed pomislio da mu se već približuje smrtni čas. Tada ga pusti i opet zapovedi da čita. To se
ponovilo još dvaput. Tada Muhamed ču reči koje su kasnije zapisane u 96. suri Korana:
125
Dr. Jevsevije Popović, Istorija Hrišćanske Crkve, prev. Dr. Mojsije Stojkov, Sremski Karlovci, 1912. knj. I, str.
689.
126
E. Power, o.c. p. 75. T III
127
128
Hamdija Mulić, Iz života Muhameda-Alejhisselam, Sarajevo, 1937. str. 7.
129
E. Power, o.c. (Dict. apolog.) T. III p. 75-76.
130
Hamdija Mulić, navedeno delo, str. 8.
131
Hamdija Mulić, navedeno delo, str. 8-9.
132
133
E. Power, o.c. (Dict. apolog.) T. III p. 76.
134
A. Kadić, Akaid i Ahlak, (Nauka o muslimanskoj vjeri i ćudorednosti), Sarajevo, 1935, str. 22.
52
„Čitaj u ime tvojega Gospoda koji je sve stvorio,
Koji je stvorio čoveka od usirene krvi.
Čitaj, jer je tvoj Gospod najplemenitiji. On
je naučio čovjeka da se služi perom.
On je čovjeka naučio onom što čovjek još ne znadijaše“.
(1-5).
Posle toga Muhamed se probudi iz sna. Kad je izišao iz pećine u kojoj mu se to desilo, čuo
je glas: „O Muhamede, ti si Alahov poslanik, a ja sam Gavril“. Istovremeno on vide angela gde stoji
na nebeskom svodu.135
Ova „otkrivenja“ koja su bila neka vrsta „čuvenja“ i „vizija“, ponavlјala su se n kasnije i bila
su praćena obilnim znojenjem i vrlo šumnim krklјanjem. Pri tom je Muhamed padao na tle kao
opijen i strašno rikao.136
Posle prvog takvog doživlјaja on je bio vrlo deprimiran, pa je događaj ispričao Katidži,
izrazivši bojazan da ga to, možda, progone zli dusi. Na to Katidža, uverena u njegovu čestitost,
ubedi ga da je on pod zaštitom Božjom, i tako mu razbi taj strah. Docnije je ona prva poverovala da
je on Božji poslanik.137
Muhamed je svoju propoved nove religije počeo u Meki, ali je naišao na slab odziv, čak na
protivlјenje svojih sugrađana. Kao prvi sledbenici, „ashabi“, uz njega su pristali: Katidža, sinovac
Alija, posinak Zeid koji beše oslobođeni Muhamedov rob i od koga će on kasnije „po naređenju
Alahovom“ uzeti u svoj harem njegovu ženu Ajšu, i omilјeni Muhamedov drug Ebu Bekir.138
Dabome, bilo je i osim njih još nešto Muhamedovih pristalica u Meki. Ali ta prva generacija
muslimana grada Meke bila je sasvim neznatna manjina spram ogromne većine građana koji nisu
hteli poći za novom verom. Mnogobošci su čak počeli goniti te prve muslimane, te se oni iseliše u
Abisiniju, a neki pobegoše u Jatrib ili Medinu, zajedno sa Muhamedom. To bekstvo Muhameda i
ashaba, tj. prvih muslimana, iz Meke u Medinu desilo se 22. septembra 622. g. i to je početak
muslimanske ere. Oni od tada broje godine.
U Medini Muhamed propoveda novu veru i postiže znatno više uspeha nego što je u Meki.
Tu sada dolaze do izražaja i njegove političke sposobnosti. O tome svedoči Ibn- Isak. Muhamed je
najpre sredio odnose sa domaćim mnogobošcima i Jevrejima, posluživši se demokratskom parolom
o punoj jednakosti sviju. Parolom, koju u početku propovedaju mnogi dok ne učvrste vlast.
Religijskim dužnostima on sada daje određeniju formu. Dok je bio u Meki, molitvu je samo
preporučivao. Ovde je proglašava za obavezu, i to po određenim pravilima. Milostinja sada više
nije namenjena samo sirotinji, kao nekad, nego se pretvara u obavezni doprinos za vojnu kasu. Post
takođe postaje obavezan, i to ne kao u početku samo jedan dan, po ugledu na jevrejski praznik Jom
Kipur, nego čitav mesec dana, po ugledu da hrišćanski časni post. To je mesec ramazan. Jela su, kao
i kod Jevreja, podelјena na čista i nečista. Vino je zabranjeno upotreblјavati.139
Iz Meke se islam počeo širiti po celoj Arabiji. Ali, ni neprijatelјi njegovi nisu sedeli
skrštenih ruku. Mnogobošci iz Meke, kao i mnoga druga arapska plemena, napadali su muslimane,
pa je do rata moralo doći. I to tim pre, što se ni muslimani nisu ni malo libili ratovanja koje im je u
Koranu ne samo odobreno, nego čak i zapoveđeno.
135
136
137
Hamdija Mulić, navedeno delo, str. 11-12.
138
139
E. Power, o.c. (Dict. apolog.) T. III p. 79-80.
53
„Ako vi ne uzidete u boj – veli Koran muslimanima – Bog će vas lјuto kazniti; on će vas
zameniti drugijem narodom, a vi Bogu nećete moći nahuditi nikojim načinom“.
„Bili opterećeni ili ne, pođite i bijte se na putu Božjem sa svojim imanjem i svojim lјudima.
To će vam biti mnogo korisnije, ako razumete“.
„Oni koji su ostavili svoju domovinu, koji se bore na putu Božjem sa svojim imanjima i
svojom čelјadi, zauzeće uzvišeniji stepen pred Bogom. Oni će biti blaženi“. (A ne kao u Evanđelјu,
da će mirotvorci biti blaženi!).
„Zar se vi nećete boriti protiv naroda koji je prekršio svoje zakletve, koji se trudi da otera
vašeg proroka“?
„Bijte se s njima, da bi ih Bog kaznio vašim rukama i pokrio sramotom, da bi vam dao nad
njima pobjedu i izliječio srca vjernijeh“.
„Ratujte protivu njih, dok u njima ne bude više iskušenja, i dok ne bude drugog
bogosluženja osim bogosluženja Bogu jedinome“.
(Koran, sura : 9. ajet 39, 41, 20, 13, 14; sura 8. ajet 40).
Sa ovako jasnim i strogim naređenjem, svaki musliman je ne samo mogao, nego baš i
morao, ratovati protiv nemuslimana, ako hoće da bude pravi i dosledan musliman. A na to su ih i
prilike navodile. Muslimanske izbeglice iz Meke nisu mogle u Medini ostati večito na teretu svoje
muslimanske braće. Morali su se latiti nekog posla da bi se mogli izdržavati. Ako bi oplјačkali
mnogobožačke karavane, to bi bio posao dvostruko koristan. Prvo, materijalno je unosan, a drugo,
isto tako važno, ispuniće Alahovu naredbu da ratuju protiv nevernika koji su oterali njihovog
proroka, sve „dok ne bude drugog bogosluženja osim bogosluženja Bogu jedinome“. I Abdulah
oplјačka jedan sirijski karavan, i to baš poslednje noći svetog meseca Radžaba (Redžepa).
Muhamed je taj postupak najpre osudio. Ali kasnije, kad je zrelo razmislio, uvideo je da se taj
postupak ipak može opravdati. Jer,
„boriti se za vreme svetog meseca to je zlo. Ali protiviti se pravoj religiji, to je još gore“! (A pitanje
plјačke kao takve, za njega izgleda nije ni bio nikakav problem, jer je u pitanju plјačka nevernika.
Ako je Abdulah uopšte učinio ikakav greh, to je što se borio za vreme meseca Radžaba, a ne što je
oplјačkao karavan!). Uskoro dolazi do bitke kod Badra, 2. godine muslimanske ere, u kojoj još kako
aktivno učestvuje i Muhamed. Bitka se završila u korist muslimana.140
Skršivši mnogobošce u boju kod Badra, Muslimani se sad okreću protiv Jevreja koji su
živeli u Medini. Muhamed je jednu grupu Jevreja naterao da se iseli u Siriju. Drugu grupu iz Banu-
Nadira proterao je u Kaibar. Najgore je prošla treća grupa iz Banu-Kuraiza. Svi muškarci – beše ih
oko sedam stotina – bili su masakrirani, a žene i deca prodati u roblјe. Razlog za ovako strog
postupak bila je optužba protiv Jevreja da su bili u vezi sa Prorokovim neprijatelјima. Nešto kasnije
napadnuti su i oni Jevreji koji se iseliše u Kaibar, i koji su živeli u drugim mestima. Tada su neke
bogate jevrejske udovice bile odvedene u Muhamedov harem.141 Svoj gnjev protiv Jevreja
Muhamed je izrazio na još jedan način. Naredio je muslimanima da se prilikom molitve više ne
okreću prema Jerusalimu, nego prema Meki.
Bitka kod Badra bila je od vrlo velikog značaja za islam. Samo šest godina posle tog
događaja, dakle osme godine muslimanske ere, Muhamed sa muslimanima iz Medine pobedonosno
osvaja Meku, koja je tek tada dragovolјno, kako kažu islamski istoričari, primila islam. Muhamed je
po tvrdnji istih istoričara oprostio svima svojim bivšim protivnicima koji su primili islam.142
Desete godine muslimanske ere, Muhamed je još jednom – ovom prilikom poslednji put –
išao u Meku na hadžiluk. Mogao je biti zadovolјan, videvši da su arapska plemena
140
141
142
A. Kadić, navedeno delo, str. 24.; Hamdija Mulić, nav. delo, str. 16-17.
54
ujedinjena u veri koju je on propovedao. Vrativši se u Medinu, poživeo je još nekoliko meseci.
Jedne noći, u vrlo kasno doba, ode na medinsko groblјe zvano Beki, i molio se za one koji su tu bili
sahranjeni. Sutradan se razboli i posle četrnaest dana umre, u nedelјu uveče
12. rebi ul evela (8. juna) 632143 godine hrišćanske ere (po nekima 633.144). Umro je na rukama
svoje mlade žene Ajše koju je uzeo od posinka Zeida i koju je od svih svojih žena najviše voleo.
Ona se o njemu u bolesti starala.
Izvori muslimanskog verskog učenja
Kao što hrišćanstvo ima svoje Sveto pismo i Sveto predanje, tako i islam ima Koran i Sunu
kao izvor svoga učenja i verovanja. Od svih knjiga Koran je najvažniji. Ta knjiga se kod muslimana
najviše poštuje, kao knjiga koja je lјudima poslata s neba preko proroka Muhameda. Koran sadrži
Muhamedove govore onako kako su mu oni, po njegovoj tvrdnji, otkriveni s neba. Po verovanju
muslimana, Koran sadrži u sebi sva tehnička otkrića svih naroda i svih vremena, razume se, samo u
klici. Sva ostala literatura je samo razvitak koranskog otkrivenja.145
Za razliku od Biblije i Talmuda, koji su dela raznih pisaca iz vremenski različitih perioda,
Koran je delo jednog autora. Napisan je u vrlo kratkom vremenskom razmaku između
Muhamedovog početka propovedanja i Muhamedove smrti. Sam Muhamed je diktirao svome pisaru
Zaidu otkrivenja onako kako ih je doživlјavao, dopunjujući ranija otkrivenja docnijim.146 Posle
Muhamedove smrti, najkasnije dvadeset, a po nekima i dvadeset osam godina,147 jedan
najpouzdaniji svedok, naime Zaid kome je Muhamed nekad diktirao Koran, još jednom je pregledao
ovu zbirku spisa i preradio je u današnjem poretku.
U današnjem svom obliku Koran je podelјen na 114 sura, a sure su podelјene na ajete. Pri
tom sure nisu više poređane onim hronološkim redom kako ih je Muhamed iznosio, nego su duže
sure stavlјene napred, a kraće pozadi. Svaka sura počinje svečanim naslovom „U ime Boga blagoga
i milosrdnoga“. Prva sura Korana počinje svečanim slavoslovlјem i ona je za muslimane otprilike
ono što je Očenaš za hrišćane. Nјen tekst glasi:
„Slava Bogu gospodaru svega svijeta,

Blagomu, milosrdnomu,
Vladaru sudnjeg dana.
Tebe mi obožavamo, od tebe mi pomoći prosimo.
Uputi nas na pravu stazu,
Na stazu onijeh koje si ti obasuo dobročinstvom,
Ne onijeh koji su na sebe navukli tvoj gnjev, niti onijeh koji blude“.
Nad svakom surom stoji naslov u vezi sa predmetom o kome se u toj suri govori. Na primer:
„Krava“, „Imranova porodica“, „Žene“, „Trpeza“ i td. One prednje, dugačke, sure su uglavnom iz
medinskog Muhamedovog perioda, dok su one kraće, zadnje, iz perioda dok je Prorok boravio u
Meki, dakle pre bekstva. U onima dugačkim, prednjim, surama nalaze se uglavnom zakoni,
liturgičke naredbe i uputstva, polemika sa inovercima i proklamacije ratnog karaktera. A sure iz
perioda pre Muhamedova bekstva u Medinu, dakle iz mekanskog perioda, govore o Božjem sudu, o
vaskrsenju, protiv idolopoklonstva i protiv socijalne nepravde.148
143
A. Kadić, isto delo, str. 24.
144
Hamdija Mulić, isto delo, str. 47.
145
Emanuel Kellerhals, »... und Muhammed ist sein Prophet«, Basel, 1961. S. 35.
146
147
E. Power, o.c. (Mahomet) p. 74.
148
Emanuel Kellerhals, ... und Muhammed ist sein Prophet«, Basel, 1961. S. 37.
55
Predanje. Islam je zakonsko-kazuistička religija. Proroku su često postavlјali razna pitanja.
On je običavao da odgovori ili svojim postupcima koji su za vernike važili kao pravilo, ili
postupcima svojih poznanika, koje je mirno posmatrao pa time stavlјao svima do znanja da takvi
postupci nisu zabranjeni, ili direktnim odgovorom i uputstvima za pojedine prilike. Ubrzo se
pojavilo u vidu priča i anegdota mnogo takvih odgovora vezanih za pojedine prilike i za
Muhamedovo ime. Te priče i anegdote sačinjavaju Predanje. Muslimanski teolozi su tu tradiciju
upotreblјavali vrlo oprezno. Jer, postoje izveštaji da je jedan skuplјač tih predanja od pet stotina
hilјada primera proglasio verodostojnim samo četiri hilјade i osam stotina, dok je drugi jedan
skuplјač od četrdeset hilјada primera proglasio verodostojnim samo dve hilјade.149
Dogmatsko učenje islama
Srž tipično muslimanskog dogmatskog učenja izražena je u ispovedanju koje je obavezno za

svakog muslimana, pa čak i dovolјno da neko već samo na osnovu toga ispovedanja bude smatran
muslimanom: „Nema Boga osim Alaha, a Muhamed je njegov Prorok“.150
Međutim, ako bi se poput hrišćanskog Simvola vere nabrojale osnovne muslimanske dogme,
onda se taj – da ga tako nazovemo – muslimanski „Simvol vere“, može izložiti u svega nekoliko
osnovnih dogmi (ili šart).
„1) Verujem u Boga, 2) Božje anđele, 3) Božje knjige, 4) Božje poslanike, 5) Sudnji dan,
6) Božje određenje: dobro i neugodno od Boga je, 7) Proživlјenje nakon smrti istina je“.151
O Bogu. Kao i svaka monoteistička dogmatika, i teistička filosofija, tako i Koran, a na
osnovu njega i muslimanska dogmatika, uči da je Bog jedan. Muslimanski teolozi uvažavaju dokaze
o postojanju Božjem uzete iz posmatranja prirode,152 ali još više iz same činjenice da postoji
natprirodno Božje otkrivenje153 koje je, po njihovom verovanju, najsavršenije i najpotpunije dato
lјudima preko Muhameda, a izloženo je u Koranu i Hadisu (predanju).
Jedinstvo Božje muslimanska dogmatika shvata istovetno kao jevrejska, to jest, Bog je jedan
jedini kako po suštini, tako i po licima. Hrišćansku dogmu o Svetoj Trojici islam najenergičnije
odbacuje kao greh mnogoboštva. Verovanje u Svetu Trojicu ne samo da je filosofski i teološki
pogrešno, nego je ono najveći greh, kako to sledi iz primera koje ćemo navesti iz Hadisa i Korana.
„Muhamed alejhisselam upita jednom ashabe: Hoćete li da vam kažem koje su najveći
grijesi? – Hoćemo, odgovoriše ashabi. – Najveći su grijesi Bogu Dželešanuhu pridruživati kakvo
srodstvo ili druga, zatim odmah dolaze oni koji su neposlušni roditelјima, te oni koji lažno
svedoče“.154
A u Koranu se više puta ponavlјa da Bog ne može imati nikakvo srodstvo, što je direktna
aluzija na dogmu o Svetoj Trojici. „Bog ne može imati djece. Daleko od njegove slave takvo
hulјenje“ (s. 39., a. 36) – veli Koran. A već na samom početku ovog izlaganja naveden je citat iz
Korana, koji govori izričito protiv vere da je Hristos Sin Božji, nazivajući takvo verovanje lažju i
neverništvom (s. 9., a. 30).
O Božjim svojstvima. Muslimanska dogmatika pripisuje Bogu ista ona svojstva koja mu
pripisuje i svaka monoteistička religija i teistička filosofija.155 Međutim, postoji
149
Isti pisac i delo, str. 41-44. 150 A.
Kadić, navedeno delo, str. 9. 151 Isti
152
Isti pisac i delo, str. 10-11. Videti: Dr. Osman Namik, Teiste i ateiste, s arapskog preveo Musa Ćazim Ćatić, Mostar
1915. (latinicom).
153
A. Kadić, isto delo, str. 10.
154
Hamdija Mulić, navedeno delo, str. 27.
155
A. Kadić, isto delo, str. 12-15.
56
izvesna razlika između muslimanskog i hrišćanskog shvatanja Božjih svojstava. Naime, obe
dogmatike se slažu u tome da je Bog blag i milosrdan. No hrišćanska dogmatika ide u tome jedan
veliki korak dalјe. Po hrišćanskoj dogmatici Bog je ne samo blag i milosrdan, nego je on lјubav. On
je upravo Otac naš nebeski. Za islamsku dogmatiku i Koran, takav izraz „Bog je lјubav“ i „Otac“
nebeski je nešto nečuveno. Musliman nema nijednu molitvu u kojoj bi Alaha nazvao Ocem.
Bog kao stvoritelј. I po muslimanskoj dogmatici svet nije večan nego je stvoren. Alah je
stvoritelј sveta. U Koranu su nam data dva različita prikaza stvaranja sveta. Na jednom mestu u
Koranu Bog govori ovako: „Mi smo stvorili nebesa i zemlјu i sav prostor koji ih razdvaja, za šest
dana. Umor nas nije stigao“ (s. 50, a. 37). Na drugom pak mestu u Koranu Alah zapoveda
Muhamedu: „Reci im: Zar vi nećete vjerovati u onoga koji je stvorio zemlјu za dva dana? Zar ćete
mu nalaziti ravnijeh?. On je gospodar svega svijeta. On je postavio brda na njezinoj površini, on je
blagoslovio, on je po njoj podijelio za četiri dana, u izvjesnim razmjerima, hranu koju ona pruža
podjednako svijem onijem koji je ištu. Za tijem se nastanio na nebu koje tada bijaše gomila dima, i
doviknuo je nebu i zemlјi: Hodite k meni s drage volјe ili preko volјe. Mi ti dolazimo sasvijem
poslušno, odgovoriše nebo i zemlјa. Tada on rasporedi nebo na sedam nebesa za dva dana: on
svakomu nebu objavi službu njegovu. Mi zublјama okitismo nebo najbliže zemlјi, i snabdjesmo ga
čuvarima“ (s. 41. a. 8- 11).
Stvaranje čoveka. Po Koranu čoveka je stvorio Alah iz usirene krvi (a. 96. s. 2) – ne kaže se
čije krvi. Ime mu je dato Adem (Adam). Adem je po nagovoru đavola okusio od zabranjenog drveta
pa je zato sa ženom isteran iz raja, u kome je boravio pre toga greha. U muslimanskoj dogmatici ne
postoji odelјak o praroditelјskom grehu i iskuplјenju onako kako to opširno izlaže hrišćanska
dogmatika.
Anđelski svet. Drugi šart muslimanske dogmatike, kao što smo napred naveli, glasi da
musliman veruje u anđele („melekje“) Božje. Dakle, kao i po hrišćanskoj dogmatici, Bog stvara ne
samo vidlјivi materijalni svet, nego i nevidlјivi, anđelski. Anđeli su dobri i poslušni Alahu. Oni su
posrednici između Boga i lјudi. Oni se mole za lјude, a poneki među njima imaju i posebne
dužnosti. Gavrilo donosi prorocima otkrivenja, Israfil će poslednjeg dana zatrubiti u trubu za večni
sud i vaskrsenje. Svaki čovek ima dva anđela pratioca, sa svake strane po jednog, i oni zapisuju sva
njegova dela. Oni će učestvovati i na sudu Božjem.156
Kad je Bog stvorio prvog čoveka tada je doveo pred njega sve svoje anđele i zapovedio im
da mu se poklone. To učiniše svi anđeli osim Iblisa (ili Eblisa), koji se usprotivio Božjoj naredbi.
On zato bude osuđen na pakao (s. 2, a. 33-37; s. 7. a. 18-25; s. 20, a. 114-124).
Staro arapsko verovanje u džine ili đenije – kako to prevodi Ljubibratić po čijem prevodu se
ovde Koran i citira – ušlo je u islam i dobilo u Koranu otvorenu potvrdu kao Bogom otkrivena
istina. Cela sura 72. nosi naslov „Đeniji“, jer se skoro u celoj suri govori o njima. To su bića po
prirodi između anđela i lјudi. Neki od njih, kad su čuli čitanje Korana, primiše islam, a neki
ostadoše i posle toga neverni pa ih ima i dobrih i zlih (s. 72. a. 1-11). Oni se u svojoj radoznalosti i
nestašluku zaleću čak do nebesa, ne bi li štogod saznali od nebeskih tajni. No anđeli ih odande
teraju plamenim džilitima (s. 72. a. 8-10). Narodna mašta je tome dodala verovanje da su zvezde
padalice (meteori) upravo ti plameni džiliti kojima nebeski stražari teraju džine od nebeskih
prostorija. Pa ipak, oni katkad uspeju da nadmudre i prevare nebeske stražare – anđele, te saznaju
ponešto od nebeskih tajni (gajb stvari) i to saopštavaju čarobnjacima. Time se objašnjava da
čarobnjaci imaju poneka znanja do kojih se inače ne bi moglo doći prirodnim načinom saznanja.157
156
Emanuel Kellerhals, o.c. S. 54.
157
57
Božje knjige. Treći muslimanski šart – kao što je citirano – obavezuje muslimana da veruje u
„Božje knjige“ (kjitabe). To su knjige koje Bog šalјe lјudima radi otkrivanja istina koje su za njih
spasonosne, a do kojih čovečanstvo ne bi samim svojim umom moglo doći. Sve te knjige i istine
sadrže večnu reč Božju koja je neposredno od Alaha, ili preko melekja (anđela) data Božjim
prorocima. Dakako, najsavršenija Božja reč data je Božjem poslaniku Muhamedu. Ona se sadrži u
Koranu.
Ali, bilo je nebeskih kjitaba i pre Korana. Musi-Pejgamberu (Mojsiju) objavlјen je Tevrat
(Tora). Davud-Pejgamberu (Davidu), Zebur (Psaltir), Isa-Pejgamberu (Isusu), Indžil (Evanđelјe).
Osim ova četiri velika pejgambera bilo je, po verovanju muslimana, i drugih manjih pejgambera, po
tvrdnji Muhamedovoj, stotina. Nјihove knjige zovu se zajedničkim imenom suhufi, ali im sadržine
ne znamo.158
Božji poslanici. Iz dosadašnjeg izlaganja smo videli da islamska dogmatika nije nipošto
deistička. I ona o sebi govori kao o otkrivenoj religiji. To se već do sada videlo iz šarta koji
obavezuje muslimane da veruju u Božje knjige, a još više se ta vera dopunjuje šartom da postoje i
Božji poslanici preko kojih Alah objavlјuje lјudima svoju volјu. Staranje Alahovo za grešno
čovečanstvo upravo se i svodi samo na to da Alah pošalјe lјudima svoje poslanike koji će ih poučiti
kako da žive i kako da veruju. U tome se sastoji čitava muslimanska dogma o spasenju. Nema ni
govora o nekakvom Bogoovaploćenju, stradanju i vaskrsenju zbog iskuplјenja i spasenja grešnog
čovečanstva, kao što to uči hrišćanska dogmatika. Hrišćanska dogma o krsnom stradanju i
vaskrsenju i bogoovaploćenju predstavlјa za muslimane pravo bogohulstvo, to jest isto onako težak
greh kao i dogma o Svetoj Trojici, pa zato najenergičnije odbacuju znak krsta. Kad neki hrišćanski
arhitekt u kakvoj muslimanskoj zemlјi, gradeći kuću za muslimana, učini kakav ornament u vidu
krsta, to je dovolјno da izgubi svoje mesto. Kad je bilo primećeno da je jedna vrsta poštanskih
maraka u Sudanu imala kao znak malteški krst, morala je cela serija da bude poništena.
Muslimanske zemlјe nisu htele da prihvate čak ni emblem Crvenog krsta, iako on nema nikakvo
religiozno značenje, nego je uzet sasvim slučajno, pa su to zamenile Crvenim polumesecom.159
Hristos i Muhamed po Koranu
Od svih pejgambera koje je Alah slao kao preteče svome poslednjem i najvećem proroku
Muhamedu, najveći je Isa Pejgamber, sin Marijin. Nјemu Koran i islamska dogmatika ne priznaju
Božansku prirodu. On nije Bogočovek, nego samo čovek. Ali, on je čovek koji je, prema Koranu,
rođen na čudesan način, koji je činio čudesa, i koga je Alah uzneo u nebo. Evo kako Koran o svemu
tome govori:
„Anđeli rekoše Mariji: Bog te je odabrao, on te je oslobodio svake nečistoće, on te je
izabrao između svijeh žena svega svijeta“ (s. 3. a. 37). „Jednoga dana anđeli rekoše Mariji: Bog ti
navještava svoje slovo. Ono će se zvati Mesija, sin Marijin, slavan na ovome svijetu i na drugom, i
jedan od domaćih Božjih. Jer će On lјudima govoriti i kao dijete u kolijevci, i kao odrastao čovjek, i
on će biti iz broja pravednijeh. Gospode, odgovori Marija, kako ću ja imati sina? Nikakav me
čovjek nije dodirnuo. – Tako Bog, dodade anđeo, stvara što on hoće. On reče: Budi, i bude“ (s. 3. a.
40-42).
Dalјe, Muhamed lično svedoči da mu je Alah rekao o Isusu: „Spomeni se takođe one koja
bijaše sačuvala svoje djevojaštvo i u koju mi udahnusmo jedan deo našeg duha; mi nju i njezinog
sina učinismo znakom za ceo svijet“ (21, 91).
Kad se Isus rodio, onda – po svedočanstvu Korana – Marija „ode svojoj čelјadi noseći dijete
u naručju. Rekoše joj: O Marija! ti si eto učinila čudnovatu stvar. O sestro Aronova!
158
A. Kadić, isto delo, str. 17-18.
159
Emanuel Kellerhals, o.c. S. 64-65.
58
tvoj otac nije bio rđav čovjek ni tvoja mati razvratna žena. Marija im prstom pokaza dijete da ga
pitaju. Kako ćemo mi, rekoše oni, govoriti djetetu u kolijevci? – Ja sam Božji sluga, reče im Isus,
on mi je dao knjigu i postavio me je za proroka... Mir će na meni biti na dan u koji se rodih, na dan
u koji ću umrijeti i na dan u koji budem povraćen u život“ (s. 19. a. 28- 31, 34).
O misiji Isusovoj među Izrailјcima Koran ovako govori: „On će im reći: Ja k vama dolazim
praćen Božjim znakovima. Ja ću od kala načiniti lik ptice, ja ću u nju duhnuti i sa dopuštenjem
Božjim ptica će biti živa; ja ću izliječiti slijepoga od rođenja i gubavoga; ja ću mrtve oživlјavati sa
dopuštenjem Božjim; ja ću vam kazati što vi budete jeli i što vi budete sakrili u vašim kućama. Sve
će to biti za vas znakovi ako ste vjerni. Ja sam došao da potvrdim Pentateuh koji ste vi primili prije
mene; ja ću vam dopustiti upotreblјavanje izvjesnih stvari koje su vam bile zabranjene. Ja sam
došao sa znakovima od strane vašega Gospoda. Bojte se njega i pokoravajte se meni. On je moj i
vaš gospodar. Obožavajte ga; to je pravi put“ (s. 3. a. 43-44).
O smrti Hristovoj na krstu Koran govori kao nekom prividnom događaju koji se nije desio
stvarno, nego je bio neka vrsta varke Božje. Naime, Bog nije dozvolio Jevrejima da razapnu Hrista,
nego je umesto Hrista podmetnuo Jevrejima nekog drugog čoveka, a Hrista uzeo sebi na nebo.
„Čivuti – veli Koran – izmisliše protiv Isusa lukavstva. Bog ih izmisli protiv njih; i zaista
Bog je vještiji“ (s. 3. a. 47). „Oni nijesu vjerovali u Isusa; oni su protiv Marije izmislili groznu laž.
Oni govore: Mi smo smrt zadali Mesiji, Isusu sinu Marijinu, poslaniku Božjem. Ne, oni ga nijesu
ubili, oni ga nijesu raspeli; neki čovjek koji mu nalikovaše bi stavlјen na njegovo mjesto, i oni koji
se prepirahu svrhu toga, bili su i sami u sumnji. Oni to ne znadijehu pouzdano, oni samo slijedijahu
tuđe mnjenje. Oni ga jamačno nijesu ubili. Bog ga je podigao sebi, i Bog je moćan i mudar“ (s. 4, a.
155-156).
Kao što se vidi iz priloženih citata, učenje Korana o Hristu i Bogorodici nije opterećeno
onako neograničenom mržnjom i neprijatelјstvom kao što to piše u Talmudu. Naprotiv, o Hristu i
Bogorodici Koran piše sa daleko više poštovanja nego što im ga iskazuju poneki hrišćanski
racionalisti. No pri svem tom između Muhamedovog i evanđelskog izveštaja o Hristu i Bogorodici
postoje velike i bitne razlike.
Koran o Muhamedu
O Muhamedu Koran uči sasvim drukčije nego o Isusu. Iako je po verovanju muslimana
Muhamed veći prorok od Isusa, ipak je on po tvrdnji Korana potpuno prirodan čovek. Koran ne
spominje ni jedno čudo Muhamedovo. Naprotiv, po rečima Korana Muhamed niti je činio čuda, niti
se hvalio da ih može činiti. On, po rečima Korana, nije čak ni pokrovitelј niti zaštitnik lјudi pred
Bogom, niti neki posrednik između Boga i lјudi. On sebe naziva samo poslanikom Božjim koji
treba da upućuje lјude na put Božje istine. Inače, on je u svemu običan, pa – po tvrdnji Korana –
čak i grešan čovek. Evo šta Koran veli o Muhamedu:
„Zli govore među sobom tajno: Je li taj Muhamed štogod drugo nego čovjek kao i
mi?“... ,,To je samo gomila snova; on je taj koji je izmislio Koran; to je pjesnik; neka on nama
pokaže čudo kao što su ih pokazivali pređašnji poslanici“ (s. 21. a. 3-5).
Tako su govorili o Muhamedu njegovi savremeni protivnici. Ali na njihov zahtev, koji se sa
opštelјudskog stanovišta ne može smatrati neopravdanim, Muhamed nije mogao da odgovori kao
što je Hristos odgovorio svojim protivnicima: „Ako rečima mojim ne verujete, delima mojim
verujte, jer ona svedoče o meni“ (Jn. 10, 25). Na sličan prigovor svojih protivnika koji rekoše: „Da
su mu bar čudesa bila data od strane njegova Gospoda mi bismo vjerovali“, Muhamed odgovara:
„Čudesa su u vlasti Božjoj, a ja sam samo poslanik dužan da otvoreno opominjem“ (s. 29. a. 49).
Sam Bog – prema Koranu – govori Muhamedu:
59
„Mi tebe nismo poslali, o Muhamede, da budeš njihov pokrovitelј“ (s. 17, a. 56). „Dakle, pretrpi se,
o Muhamede! jer Božja obećanja su istinita i prava; prosi u njega oproštaj svojih grijeha i slavi
hvalu tvojega gospoda večerom i jutrom“ (s. 40. a. 57).
Čak i najstarije muslimansko predanje ume da pripiše Muhamedu čisto čovečanske crte, ne
izuzimajući ni greh. Tako, na primer, Ajša, žena koju je on posle Katidžine smrti uzeo od svoga
posinka Zeida, i uveo u svoj harem, kao ženu koju je od svih najviše voleo i na čijim je rukama i
izdahnuo, pričala je o Muhamedu: „Prorok je voleo tri stvari – žene, prijatne mirise i jelo; prve dve
mogao je uživati po miloj volјi, ali ne i treću“.160
Uostalom, već i sam način kako je sebi prisvojio Ajšu, ženu svoga posinka, svedoči da ga je
Ajša sa čisto lјudskog stanovišta dobro procenila. Po jednom starom predanju, on se radovao kad je
posmatrao odrublјenu glavu kakvog neprijatelјa. Kad je neka pesnikinja koja je napisala na njegov
račun jednu satiru, bila ubijena na spavanju sa detetom na prsima, Prorok je ubicu pohvalio.161 Sve
te u predanju očuvane činjenice, a moglo bi ih se još navesti, svedoče da je Muhamed bio pravi
pravcati čovek, čovek od mesa i krvi, i to još kako vrele krvi!162 Moglo bi se slobodno reći:
„čovek ot mira sego“. To je slika Muhameda na osnovu Korana i najstarijeg predanja, Hadisa.
Tako, dakle, po Koranu i ortodoksnom islamskom učenju, verovati u Muhameda, to znači
verovati u njega kao lјudskog nosioca Božjeg otkrivenja, poštovati ga kao Božjeg svedoka, ali
nikada se ne moliti njemu kao da bi on bio neko božansko biće ili bar naš zastupnik pred Bogom.
Dalјi razvoj učenja o Muhamedu
Danas, međutim, u islamskom svetu to više nije tako. Islamska dogmatika, a pogotovo
mistika, umeju još mnogo šta da nam kažu o Muhamedu. U toku istorijskog razvitka Muhamed je,
valјda paralelno Hristu, postao u očima muslimana „naš molitvenik i posrednik pred Bogom“.163
Prvi korak ka takvom shvatanju Prorokove ličnosti čine vesti o njegovim čudesima, koje se
pojavlјuju posle njegove smrti. Evo samo nekih Muhamedovih čudesa. On je, na primer, učinio da
se osuši ruka neprijatelјa koji je hteo da se na njega baci kamenom. 164 Neki Suraka, gonitelј
Muhamedov, prilikom Muhamedova bežanja iz Meke u Medinu, htede Proroka ustreliti. Ali konj
mu tom prilikom posrnu u neku provaliju, pa ni da makne, a njegove strele postadoše neefikasne.165
Treći neki njegov neprijatelј je umro od jedne sasvim neznatne i bezazlene rane.
Kasnije se pričalo o Muhamedu da je on bolesne lečio, mrtve vaskrsavao, oblake navodio,
besplodna drveta pretvarao u plodna, a jedan štap je pretvorio u sablјu. Najzad se pojavilo ništa
manje nego tri hilјade čudesa koja je Muhamed učinio. Čak je i njegovo rođenje bilo propraćeno
čudesnim znacima. Naime, njegova majka je prilikom njegovog rođenja videla neku natprirodnu
svetlost i čula glas nekog Jevrejina koji je svojim jednovernicima dovikivao: „Noćas je izišla
zvezda pod kojom se rodio Muhamed“. A istom prilikom su zemlјotres i silna poplava razorili
palatu persijskog cara Hozroja.166
Ni o jednom od tih čudesa u Koranu nema ni pomena. Ali, islamski egzegeti su u Koranu
ipak pronašli dva ajeta koje oni tumače kao neku vrstu čuda. Sura 54. počinje
160
163
A. Kadić, Akaid i Ahlak, Sarajevo, 1935. str. 27, 28 i 29.
164
165
Isti pisac, delo i strana; Hamdija Mulić, navedeno delo, str. 15.
166
60
rečima: „Čas se približi i mjesec se pocepa“. To se shvata kao čudo koje je Prorok učinio: pocepao
je mesec na dve polovine!
Druga primer čuda koje egzegeti Korana navode, nalazimo u rečima: „Slava onom koji je
noću preneo svoga slugu iz svetoga hrama mečanskoga u daleki hram jerusalimski kojega mjesto
blagoslovismo da mu pokažemo naša čudesa. Bog čuje i vidi sve“ (s. 17. a. 1). Ove reči islamski
egzegeti tumače tako, da je Muhamed, razume se na čudan način, jedne noći na svome konju Al-
Buraku bio odveden iz Meke u Jerusalim, a odatle do sedmog neba pred presto Božji. Istočnjačka
narodna fantazija je to čudo okitila vrlo slikovitim scenama i živim bojama.167
Muhamed po učenju islamske mistike
Nije ni to sve. Islamski mističari su u Koranu pronašli reči koje su upotrebili kao dokaz da je
Muhamed ona svetlosna supstancija koju je Bog stvorio u početku. Svetlost ostalih proroka izlazila
je iz Muhamedove svetlosti koju je Bog stvorio iz svoje svetlosti i formirao svojom rukom.
Muhamed je čak i preegzistirao, jer ga je Gavril video još pre
„70.000 puta 72.000 godina“.
Ovo učenje o Muhamedovoj svetlosti naročito je razvijeno kod persijskih šiita. Po njihovom
verovanju svaki imam je ispunjen Muhamedovom svetlošću, pa je zato bezgrešan i nepogrešiv kao i
Muhamed.168 A osnov za takvo učenje nalaze mističari u ovim rečima Korana: „Bog je svjetlost
nebesa i zemlјe... Bog vodi ka svjetlosti onoga kojeg on hoće, i lјudima predlaže pripovijesti; jer on
zna sve“ (s. 24. a. 35).
Najzad, nije Muhamed u mistici proglašen za neku samo pasivnu svetlost. On je postao naš
molitvenik i zaštitnik pred Bogom. Prilikom sveopšteg vaskrsenja on će suditi svetu, i mnogi će se
spasti njegovim posredništvom. U svesti i veri muslimana on je postao „Naš Gospod Muhamed“169.
Nјemu se valјa moliti. U Palestini se peva prilikom obrezanja: „Ljudi, molite se Muhamedu i
njegovoj kćeri Fatimi“.170 A ima mističara koji smatraju Muhameda čak za inkarnaciju božanske
prasupstancije.171 Istine radi, treba reći da takvo ekstremno mišlјenje o Muhamedu ipak ne dele svi
islamski dogmatičari.
Eshatologija islama
Muslimanska eshatologija ima velike sličnosti sa hrišćanskom i judejskom. U glavnim

potezima rečeno, i muslimani veruju u tri osnovne eshatološke dogme: zagrobni život, vaskrsenje
mrtvih i sud Božji. To je izraženo u dva osnovna muslimanska šarta (5. i 7.) koji glase: Verujem u
sudnji dan; proživlјenje nakon smrti istina je“.
Po muslimanskoj dogmatici, „prije općega suda čovjek će donekle vidjeti svoju sudbinu
odmah nakon smrti. Jer, smrt je samo prelaz duše iz jednoga stanja u drugo. To nas uče riječi Božje.
U sv. knjigama piše: „Ne mislite da su oni, koji padoše na putu Božjem, mrtvi, oni su živi, kod
njihova Boga darivani i radosni“ (Ali-Imran, 169). 172 „Čovjek će odmah nakon smrti biti pitan za
Boga i vjeru, i potom će biti ili blažen, ili na mukama od sudnjeg dana“.173
167
168
169
G. Simon, Die Welt des Islam, S. 131.
170
171
172
A. Kadić, navedeno delo, str. 27.
173
61
Na tome posebnom sudu, neposredno posle smrti, učestvuju i anđeli – baš kao i po
pravoslavnom verovanju – jer Izrail je anđeo smrti, on odvaja dušu od tela, a Munkar i Nakir su
anđeli islednici. Oni ispituju lјudske duše posle smrti.174
No najvažniji eshatološki događaj je sveopšte proživlјenje mrtvih i sud Božji nad celim
svetom. „Na dan propasti svijeta pomrijeće sve što živi, osim nekojih odabranih stvorova Božjih.
Iza ovoga će svijet ostati neko vrijeme pust.“ „Na sudnjem danu svak će jasno vidjeti svoje čini i
svačija će se dobra i zla djela točno omjeriti... Svako, i najmanje djelo biće otkriveno i prosuđeno.
Ali, iako su strahote sudnjega dana neopisive, opet ni najveći grješnik ne smije gubiti pouzdanje u
Boga dželle-šanuhu i nade u njegovu milost. Najveći broj lјudi spasiće se šefa'atom (molitvama,
posredništvom) Božjeg Poslanika, mnogi će se spasti i zagovorom drugih dobrih lјudi, a mnogi i po
kojem dobrom djelu od kojega se možda nije nadao tolikoj sreći. Koji umiru u vjeri u Boga i
Pejgambera doći će u džennet, makar i nakon kazne za grijehe koji im ne bi bili oprošteni. U
vječnim mukama džehennemskim ostaju koji umiru u nevjerstvu ili mnogoboštvu, a drugi grješnici
spasavaju se nakon pretrplјene kazne i postaju do vijeka blaženi u džennetu.“175
Kao što se vidi, islamska dogmatika, kao i rimokatolička, veruje u raj (džennet), pakao
(džehennem) i čistilište (el araf). Razlika između tih dveju dogmatika je u tome, što se po
rimokatoličkoj dogmatici ide u čistilište pre sveopšteg suda, a po muslimanskoj posle sveopšteg
suda.
Kakav izgleda džennet? Poneki muslimanski dogmatičari ee snebivaju da se koriste rečima
koje Koran daje na to pitanje. Radije se zadržavaju na agnostičkoj konstataciji da
„mi nijesmo u stanju ni predstaviti ta dobra. Jer, Božji poslanik veli: „Tu je što oko ne vidje i uho
ne ču i što ne uniđe u srce lјudsko.“ „Iznad svih ovih dobara svemogući Bog odlikovaće blaženike u
džennetu i najvećom čašću koja će biti kruna svake njihove radosti. Oni će jasno vidjeti veličanstvo
Božje, kao što kaza Božji poslanik: „Zaista ćete gledati vašega Boga, kao što vidite puni mjesec.“176
Ovakvo dogmatsko izlaganje toliko podseća na hrišćansko učenje, kao da je taj „Božji
poslanik“ koga dogmatičar citira, niko drugi nego apostol Pavle, jer se taj citat nalazi kod njega (1.
Kor. 2, 9; Rimlј. 14, 17), a ne u Koranu. Međutim Koran na postavlјeno pitanje ume da pruži
daleko jasniji, potpuniji i određeniji odgovor. On kaže ovako:
„Tada će biti lјudi s desne strane... i lјudi s lijeve strane...; i prvi će biti prvi. Ti će biti
najbliži Bogu. Oni će stanovati u baštama milina ... i odmaraće se na sjedištima okićenijem zlatom i
dragim kamenjem, naslonjeni na laktove i smješteni jedni naspram drugih. Okolo njih obilaziće
mlada čelјad, vječno mlada. Sa peharima, polivalima (ibricima), čašama punijem bistroga pića od
kojega neće osjetiti ni glavobolјu ni nesvjesticu. Sa voćem koje će birati po svojem ukusu, i mesa
od onijeh ptica koje oni mnogo miluju. Oni će tu imati lјepotica sa velikim crnijem očima, lјepotica
podobnijeh biseru brižlјivo sakrivenom. Takva će biti nagrada za njihova djela. Oni tu neće čuti ni
praznijeh razgovora ni riječi koje vode grijehu; tu će se čuti samo riječ: mir, mir.“
„Ljudi s desne strane... stanovaće među lotosovim dubovima bez bodlјika, među bananama
(Adamovijem smokvama) plodom obremenjenijem od vrha do dolјe, pod hladom koji će se
prostirati na daleko, pored tekuće vode, usred plodova u izobilјu, koje niko neće odsjeći, kojima
pristup neće niko zabraniti; i odmaraće se na uzdignutijem postelјama.“
„Mi stvorismo rajske lјepotice osobenijem stvaranjem; mi smo očuvali njihovo djevojaštvo.
Milovane svojim supruzima, i s njima jednaka doba, one će biti namijenjene lјudima s desna“ (s.
56. a. 8-37).
174
175
A. Kadić, Akaid i Ahlak, str. 27.
176
62
„Oni koji se boje veličanstva Božjega imaće dvije bašte. Obje okićene šumarcima. U obje
dvije dva živa izvora. U obje dvije, dvije vrste od svakog ploda. Oni će se odmarati na prostirkama
kojih će postava biti zlatom izatkana. Plodovi obje bašte biće u domašaju svakoga koji ih ushtje
brati. Tu će biti mladijeh djevica kojih se nikada nijesu dotakli ni čovjek ni đenije. One nalikuju na
zumbul i na merdžane. .. Osim te dvije bašte, tu će biti još dvije. Dvije pokrivene zelenilom gdje će
izvirati dva izvora. Tu će biti plodova palama i narova. Tu će biti dobrijeh žena. Djevojaka sa
velikijem crnijem očima, zatvorenih u sjenicama. Nikada ih se čovjek ni đenije nijesu dotakli“ (s.
55. a. 46-74).
Muslimanski egzegeti se trude da ovim plastičnim i živo obojenim opisima raja daju samo
metaforičko, alegorijsko značenje. Međutim, opisi su toliko podrobni i živi, da se stiče neuklonjiv
utisak da se Prorok ni malo ne šali, i da mu nikakva metafora ni alegorija ne padaju na pamet. Zato
kad se ima jedna tako detalјno opisana i nebeskim autoritetom potkreplјena slika džehenneta, onda
pravoverni musliman ne može reći da „ne znamo kako izgleda džennet.“ Znamo!
Doduše, ipak ima nešto što zaista ne znamo. Ne znamo kakvim se radostima u zagrobnom
životu mogu nadati pravedne muslimanke, jer iz opisa raja vidi se očigledno da su ta uživanja
namenjena samo muškarcima. Šta će uopšte biti sa ženama posle smrti i sveopšteg suda, Koran o
tome ne kaže ništa.
Toliko, što se tiče zvaničnog dogmatskog učenja. Međutim istočnjačka narodna mašta zna o
raju i paklu daleko više nego Koran. „Raj se sastoji iz stotinu terasa. Jedna od druge su udalјene pet
stotina godina. Na tome prostranstvu ona širi svoj prijatan miris. U njoj nema ni noći, ni spavanja ni
sunca. Svaki vernik ima sedamdeset raskošnih odela koja svakog sata sedamdeset puta menjaju
boju. Sedamdeset hilјada sluškinja nose sedamdeset hilјada stolova. Na svakom je zlatna činija sa
sedamdeset hilјada jela. Svaki čovek ima snage da jede i pije za sto lјudi. Svaka želјa postaje
stvarnost: tanjiri veliki kao zemalјski krug stoje pred svakim gladnim i jedu kad god oni to
zažele.“177
Ista narodna mašta ume da nam do sitnica opiše pakao. Grešnici će pokraj onoga što piše u
Koranu (s. 56. a. 51-56) morati, slično Sizifu, da se penju uz visoki breg, pa kad stignu do vrha,
strmoglaviće se u ambis čije je dno tako duboko, da kamen koji se baci u njega treba do dna da pada
sedamdeset godina. Kada im izgori jedna koža, daće im Alah drugu da bi se to mučenje moglo
protegnuti u beskraj, i to sedamdeset puta na dan. U paklu je toliko velika vrućina da bi se od nje
sva zemlјa istopila kad bi na zemlјu pala samo jedna karika lanca kojim su grešnici vezani.178
Od svih tih zala narodna mašta je pronašla i lek. Naime, muslimane će spasti Prorok svojim
molitvama i posredovanjem, jer on će zajedno sa Gavrilom suditi i meriti na terazijama lјudska
dela. Pa će ponekad, kad zavara oči Gavrilu, ili kad ovaj pogleda na drugu stranu, učiniti malecnu
prevaru. On će u prilog svojih pristalica baciti na tas dobrih dela poneki teg, ili ako mu teg nije pri
ruci, čak i svoj turban, tek samo da kako-tako spase ove.179
Iz te slike, kao i iz one o raju, koja ne ide u zvaničnu muslimansku dogmatiku, jasno se vidi
kako čak i jedna racionalistička religija – kao što je originalni koranski islam – može da se
deformiše, kad joj narodna mašta pozajmi krila.
„Božje određenje, dobro i neugodno od Boga je.“ Na osnovu ovoga islamskog šarta
odomaćilo se u širokim slojevima uverenje da islam poriče slobodu volјe i Božji promisao, jer da
propoveda veru u bezuslovno Božje predodređenje ili „fatum“, sudbinu. Čak se navode i izvesni
stihovi iz Korana da bi se na osnovu njih dokazala teza da islam
177
Emanuel Kellerhals, »... und Muhammad ist sein Prophet«, S. 78-79.
178
179
63
propoveda veru u bezuslovno Božje predodređenje (s. 3, a. 139; s. 8. a. 17; s. 13. a. 30; s. 14. a.
4.).
Međutim iz tih reči Korana ni malo ne sledi zaklјučak da Koran propoveda veru u
bezuslovno predodređenje svega što će se desiti. One se pre mogu shvatiti u smislu okazionalizma.
Isto tako ni muslimanski dogmatičari,180 objašnjavajući napred citirani šart, ne tumače ga u tome
smislu kao da postoji nekakvo bezuslovno Božje predodređenje i da zbog toga čovek treba da
zanemari sve svoje dužnosti i preda se lenosti i neradu. Oni izričito priznaju slobodu lјudske volјe, a
pitanje takozvanog „predodređenja“ svode na Božje sveznanje. Međutim daleko od toga da bi Božje
sveznanje bilo isto što i Božje predodređenje. Ako kod muslimana postoji vera u fatum, to može biti
samo kakvo popularno shvatanje narodnih masa, a ne zvanične dogmatike.
Ali iako Koran nigde ne govori otvoreno o postojanju predestinacije, iako muslimanski
udžbenici dogmatike takođe ne uče da postoji bezuslovna predestinacija, ipak verovanje u
predodređenje postoji u masama, a i kod pojedinih istaknutih muslimanskih filosofa iz srednjeg
veka. Tako u najstarijem „Vjeruju“ ortodoksnog islama, takozvanom prvom „Vjeruju“ koje je
sastavio Abu Hanifa, treći član glasi: „Što ti se desilo, nije te moglo mimoići, a što te mimoiđe ne
može ti se desiti“.181 A i onaj šesti islamski šart koji je malopre citiran: „verujem u... Božje
određenje: dobro i neugodno od Boga je“, ponegde se malko drukčije citira, tako da ta drukčija
citacija daje više osnova za veru u sudbinu, predestinaciju. Taj drukčiji tekst glasi: „Verujem... da
(naša) odluka na dobro i zlo potiče od Višnjeg Boga“.182 Ovakvu formulaciju zaista je teško pomiriti
sa učenjem o slobodi volјe, i vrlo lako navodi na misao o predestinaciji. A isto tako i onaj treći član
Abu- Hanifinog „Vjeruju“ stilizovan je tako da sugeriše misao da ove što se u svetu desi, desi se
nužno, jer tekst kaže da nas to nije moglo mimoići. Dakle, moralo se desiti.
Moralno učenje islama
Muslimanska etika je u izvesnim potezima slična hrišćanskoj, a u izvesnim je slična

starozavetnoj jevrejskoj. I muslimanski udžbenici etike govore o dužnostima prema Bogu, prema
sebi i prema drugim lјudima, kao i udžbenici hrišćanske etike.
Dužnosti prema Bogu jesu da pravoverni musliman treba u Boga da veruje, da se Boga boji,
i da se u Boga uzda. Tu se islamska etika potpuno izjednačuje sa starozavetnom, za razliku od
hrišćanske etike po kojoj su najvažnije vrline: vera, nada i lјubav koja je najveća među njima. U
islamu lјubav prema Bogu zamenjena je strahom od Boga.
Dužnosti prema sebi jesu moralna čistota i smernost. A dužnosti prema bližnjem jesu
blagost, pravičnost i trpelјivost.
Moralne dužnosti čoveka ne citiraju se onako kako su izražene u Bibliji u deset Božjih
zapovesti, ali se sadržina prve, druge, treće, pete, osme i devete sadrži u pojedinim izrekama
Korana, ili u osnovnim verskim dužnostima muslimana, koje su izražene u takozvanih pet stubova
islama. One glase: 1) Ispovedanje vere (makar jednom u životu iskreno reći: Nema Boga osim Boga
a Muhamed je njegov prorok). 2) Klanjanje (moliti se Bogu pet puta na dan a pre toga obavezno
uzeti abdest, to jest propisano obredno pranje ruku, lica i nogu). 3) Post za vreme meseca ramazana.
4) Obavezno davanje milostinje (zekat).
5) Hadž, to jest obavezno posećivanje svetih mesta, kome to sredstva dopuštaju. 6) Ponekad se
ističe i učešće u svetom ratu (džihad) kao dužnost.
Da je u Koranu zapoveđen sveti rat protiv nevernika, to je činjenica. Već ranije su citirane
reči iz Korana (s. 9. a. 39; 41, 20, 13, 14; s. 8. a. 40).
180
A. Kadić, Akaid i Ahlak str. 29-30.
181
Dr. Franz König, Christos und die Religionen der Erde, III Band Freiburg, 1961. S. 27.
182
Ib. ib.
64
Što se tiče odnosa muslimana prema drugim lјudima i prema lјudskom imetku, tu je
Koranom naređena blagost i pravednost. Ali postoji velika razlika u odnosu muslimana prema
muslimanu i prema kaurinu, neverniku, nemuslimanu (s. 9. a. 11). Prema nemuslimanima musliman
se mora odnositi drukčije nego prema muslimanima. Nevernicima Koran preti ratom do
istreblјenja. Taj rat je sveti i o obaveznosti toga rata se često govori u Koranu.
„Kad budete sreli nevjernike, veli Koran, a vi ih ubijajte, tako da nad njima načinite veliki
pokolј, i jako stežite putila zaroblјenika. Potom ćete im davati slobodu, ili ćete ih vraćati za otkup,
kada rat prestane. Tako radite. Kad bi Bog htio, on bi sam njima odolio; on bi ih istrijebio; no on
vam naređuje da se bijete, da bi vas okušao jedne s drugima. Što se tiče onijeh koji budu iznemogli
na putu Božjem (to znači, u svetom ratu), Bog neće dati da njihova djela propadnu. On će ih
rukovoditi i ispraviće njihova srca. On će ih uvesti u raj sa kojim ih je već poznao“ (s. 47. a. 4-10).
„Rat vam je naređen, a vi ste ga omrznuli!“ (s. 2. a. 212). „Oni koji ostave svoju domovinu i
vojuju na putu Božjem, mogu se nadati njegovom milosrđu, jer je on blag i milosrdan“ (s. 2. a.
215). „Mislite li vi ući u raj prije nego Bog sazna koji su, među vama, oni koji su se borili i bili
čvrste volјe“ (s. 3. a. 136). „Po isteku svetijeh mjeseca, ubijajte idolopoklonike svuda gde god ih
nađete, zaroblјavajte ih, opsađujte ih i vrebajte ih u svakoj zasedi; ali ako se obrate (u islam), ako
vrše molitvu, ako daju milostinju, tada ih ostavite na miru, jer je Bog blag i milosrdan“ (s. 9. a. 5).
„Još reci pustinjskim Arablјanima koji su ostali kod svojih kuća: Mi ćemo vas pozvati da idete
protivu naroda koji ima strahovitu moć, vi ćete se boriti s tijem lјudima dok ne postanu
muslimanima. Ako poslušate, Bog će vam podariti lijepu nagradu; no ako uzokolišite, kao što ste
radili već jedanput, on će vas podvrgnuti teškoj kazni“ (s. 48. a. 16).
Zahvalјujući ovakvom učenju Korana, muslimanski narodi su bili odlični i fanatični ratnici,
jer je rat sveta, Božja, stvar. To je zapovest Alaha, propraćena veoma privlačnim obećanjima
neiskazanih uživanja i nagrada i na zemlјi i u džennetu, i snabdevena užasnim pretnjama za njeno
neizvršenje.
Žena u islamu. Karakteristično je učenje Korana o ženskom svetu. Nigde se, doduše, ne kaže
da je žena neko niže biće od čoveka. Ali, sa izuzetkom dužnog poštovanja prema majci, što je
Prorok posebno naglasio u razgovoru sa ashabima (koji smo napred citirali), o ženi se u Koranu
skoro i ne govori kao o biću koje je ravno muškarcu makar pred Bogom, ako ne i pred lјudima. U
onako živim i detalјnim opisima rajskih uživanja ne vidi se da je ikoje mesto rezervisano i za žene.
Rajska uživanja su tako zamišlјena i opisana, kao da se uopšte ne pretpostavlјa da i neka žena može
eventualno doći u raj.
Ali, što je u islamu za žene još teže, to je muslimanski brak. Doduše, sadašnji muslimani,
naročito evropski, bilo pod uticajem hrišćanstva, bilo pod uticajem modernog državnog
zakonodavstva, žive u monogamijskom braku. Međutim po shvatanju čistoga originalnog i
ortodoksnog islama, mnogoženstvo, pa čak i harem, potpuno su normalna i Bogom blagoslovena
stvar. Evo iz Korana nekoliko Alahovih pouka i poruka o ženi i muškarcu u braku, kao i o
Prorokovim pravima.
Jedna ozbilјna Alahova intervencija
„O proroče, dopušteno ti je da uzmeš žene kojima budeš dao prćiju: robinje koje su po
dopuštenju Božjem pale u tvoje ruke, kćeri tvojih stričeva i tetaka koje su pobjegle s tobom, i svaku
vjernu ženu koja bude dala svoju dušu (samu sebe) Proroku, ako Prorok hoće da se njom oženi. To
je povlastica koju mi tebi dajemo mimo ostale vjerne. Mi znamo šta smo vam propisali o vašim
ženama i robinjama, kako u tom ne bi bilo s tvoje strane nikakva grijeha“ (s. 33. a. 49-50).
65
Evo još jedne bračne povlastice Prorokove. „O vjerni! ... Nemojte se nikada ženiti ženama
sa kojima je on (tj. Božji poslanik) imao snošaja; to bi bila ozbilјna stvar u Božjim očima“ (s. 33. a.
53).
Pravoverni musliman, s dozvolom Korana, ima pravo na više žena. O tom pitanju Koran
kaže: „Ako se vi bojite da nećete biti spravedlјivi nemojte uzeti za žene, između žena koje vam se
svide, više nego dvije, tri ili četiri“ (s. 4. a. 3). Time je mnogoženstvo odobreno i ozakonjeno.
Po propisima Korana žena mora nositi pokrivalo. „O, Proroče! Propiši svojim suprugama,
svojim kćerima i ženama vjernijeh, da spuštaju pokrivalo do dolјe; tako je lakše sprečiti da ne budu
omalovažavane ni oklevetane“. „Vaše supruge mogu se otkrivati pred svojim – ocevima, svojom
djecom, svojim nećacima i njihovijem ženama, i pred svojim robovima“ (s. 33. a. 59 i 55).
Ove odredbe Korana o ženama strogo su primenjivane kod muslimana u toku dugovekovne
istorije islama. Haremi imućnih muslimana, kao i Prorokov harem, tome su svedočanstvo. Ako
danas evropski muslimani i nemaju više od jedne žene, i ako su žene skinule zar i feredžu, to je
samo posledica bilo direktnog hrišćanskog uticaja, bilo modernog građanskog zakonodavstva.
Još nekoliko propisa
Klanjanje i molitva su jedna od pet osnovnih verskih dužnosti svakog muslimana.

Osim ovih specifičnosti muslimanske etike, treba spomenuti još i nekoliko propisa i zabrana
koje Prorok propisuje pravovernim muslimanima, i koje mogu da se uvrste i u etički sistem islama,
a isto tako i u kultske obaveze. To je telesna čistoća. Ta je obaveza neodvojivo vezana za islamski
obred uzimanja abdesa pred početak klanjanja. Isto tako postoji i deoba jela na čista i nečista, kao i
u starozavetnoj Bibliji. Zabranjeno je jesti svinjetinu, jegulјu, krv itd. Najzad, od svih svetskih
religija islam je jedina koja čoveku zabranjuje ikakvu upotrebu alkohola i hazardnih igara. Posebno
je strogo zabranjeno upotreblјavati vino, iako je Prorok u početku svoga propovedanja pohvalio
vino kao dar Božji (s. 16. a. 69).183
Kult (bogosluženje) u islamu
Musliman se može moliti Bogu na svakom čistom mestu, ali zajedničko bogosluženje je
vezano za džamiju. Tu se muslimani iskuplјaju na zajedničko klanjanje Alahu. To je namaz. Pred
početak namaza, mujezin sa minareta „uči jezan“, to jest, pevajući otegnutom melodijom, u
istočnjačkom muzičkom stilu, određene stihove molitve, on time poziva verne na molitvu. Molitva
je propraćena raznim strogo propisanim telesnim pokretima, kao neka vrsta gimnastike. Čest uzvik
za vreme jezana i namaza glasi: „Alah egber“ (Alah je najveći). Na namazu se čita prva sura iz
Korana, koju smo napred citirali. Namaz se klanja pet puta na dan, i pri tome se vernici moraju
okrenuti u pravcu Meke.184
Post je takođe versko-moralna dužnost muslimana. Vreme posta je mesec ramazan, kao
priprema za najveći praznik Bajram. I kod muslimana postoji sedmični sistem računanja dana.
Petak je najistaknutiji dan u sedmici, iako on nije praznik u onom smislu u kome je nedelјa kod
hrišćana ili subota kod Jevreja. Naime, petak je kod muslimana ipak radni dan,
183
Christus und die Religionen der Erde, herausgegeben von Dr. Franz König S. 44.
184
A. Kadić, Risalei-Ahlak, ili kratka nauka o ćudorednosti, Sarajevo 1939. III izd. str. 46-49. Emanuel Kellerhals,
o.c. S. 83-94.
66
ali toga dana je bogosluženje u džamiji nešto svečanije jer se u Koranu (s. 62. a. 9) naređuje da se
petkom sakupe svi muslimani toga mesta na podnevno klanjanje.185
Ponekad ima i prigodnih javnih molitava, u slučaju navale neprijatelјa, zemlјotresa i drugih
nevolјa. Takođe postoje i molitve za pokojnike.
Iako u muslimanskom svetu ima vrlo lepih, veličanetvenih, džamija ukrašenih raznim
ornamentima, kandilima i svetilјkama, ipak muslimansko bogosluženje nema ni blizu onako svečan
izgled kao pravoslavno ili rimokatoličko. No najdublјi psihološki efekat ostavlјa na posmatrača
svojim savršenim redom i tišinom. To je upravo jedini način na koji ono ostavlјa utisak izvesne
mistike, iako je islam u suštini čisti racionalizam, kao i protestantizam. U njegovom bogosluženju
nema niti prinošenja raznih žrtava, niti ikakvih svetih tajni, niti nekog posebnog blagodatnog
sveštenstva. Jednostavno: to su zajednički molitveni skupovi i ništa više.
Iz stare arapske religije zadržalo se i u islamu poštovanje, pa čak i lјublјenje, crnog kamena
u Ćabi u Meki, koji je po verovanju muslimana pao s neba.
„Ćaba je kamena kocka 10 metara visoka sa jednim ulazom do koga se prilazi stepenicama.
Unutrašnjost se sastoji samo od jedne prostorije. Osim hadžerul esveda (tj. crnog kamena), u samoj
Ćabi nema ništa osobitog što bi podsjećalo na mistiku mjesta. Sva je raskošnost i mističnost u
njenom duhovnom izvorištu“.186
„Kabu (Ćabu) je podigao Ibrahim pejgamber sa svojim sinom Ismailom. Prema nekim
predajama, ovdje je riječ o obnavlјanju najstarijeg hrama na svijetu, koji je podigao Adem
pejgamber.
U verzijama koje detalјnije opisuju način podizanja Kabe kaže se da je Ibrahim pejgamber,
primivši Božije poslanstvo, išao u Babilon i Egipat da propovijeda vjeru. Vrativši se, doveo je sa
sobom robinju Hadžeru (Agaru), koja mu je rodila sina Ismaila. Zbog lјubomore njegove stare žene
Sare ostavi Hadžeru i Ismaila u pustinji, upravo na mjestu, na kome je kasnije izrastao grad Meka.
Obilazeći češće Hadžeru i sina Ismaila, Ibrahim a. s. dobije od Boga zapovijed da obnovi
Adem-Pejgamberov hram. Kad je Ibrahim otpočeo sa gradnjom, pojavi se Džibril-Emin (Arhangel
Gavrilo) i donese mu bijeli kamen kao temelјac svetosti i Ibrahim ga postavi u istočni ćošak Kabe.
(Po naučnoj verziji taj kamen je obični meteorit).
Kad je Kaba sagrađena, Arapi počinju da joj dolaze na hodočašće i da lјube kamen njene
svetosti. Od lјublјenja grešnim usnama, pocrni, pa se prozva „hadžerul-esved“ (crni kamen)“.187
Organizacija islamske verske zajednice
Islam je po svojoj prirodi već od svog postanka isto toliko izvesna vrsta politike koliko je i
religija. On je teokratija; „cr k v e n a d r ž a v a“, kojoj je duša „državna crkva“
– da se izrazimo hrišćanskom terminologijom. Muslimanska država i muslimanska verska zajednica
su bar u teoriji identične. Otuda su istorijski događaji devetnaestog i dvadesetog veka, koji su
oborili crkvene države i državne crkve, ostavili znatnog traga i na islamski svet. Zapravo, nema više
takve države kakvu je Muhamed bio stvorio, ujedinivši Arape. Jedva se može reći da je Koran
osnovni državni zakon i u mnogim od onih država sa čisto muslimanskim stanovništvom, a tim
manje se to može reći za zemlјe u kojima muslimani predstavlјaju manjinu.
Muhamed je zasnovao jednu apsolutnu, totalnu teokratiju, sličnu Mojsijevoj teokratiji. U
njoj nema nikakve sekularizacije. I ne samo što nema odvajanja crkve od
185
Christus und die Religionen der Erde, S. 46.
186
A. Kadić, isto delo, str. 46-54. (Prijevod Kur'ana s komentarom, Drugi dzuz, Sarajevo, 1966. str. 72.)
187
Isto delo, str. 71. (Prijevod Kur'ana).
67
države, nego nema čak ni idejnog razgraničenja među njima. Kod Muhameda su crkva i država
jedno te isto. To znači, političko-religiozna tvorevina koju je on osnovao bila je ujedno i crkva i
država; ona je takoreći, jedno biće. Ni prosveta, ni kultura, ni umetnost ni ekonomija, ni
trgovina, ni vojska, ni politika, prosto ništa od svega toga ne može se odvojiti od religije. Sve je to
najdublјe prožeto religijom.
Na čelu verske zajednice stoji kalif. On je apsolutni gospodar kako u verskom tako i u
političkom smislu i planu. On je prosto naslednik i predstavnik Prorokov u svemu. Prema
ortodoksnom muslimanskom shvatanju Kalif mora biti muškarac (nikako žena) iz plemena
Koreišita, punoletan, dobrog karaktera, bez telesnih i duševnih nedostataka, poznavalac šeriatskog
prava i zakona, i sposoban da vodi zajednicu i u ratu i u miru.
Dužnosti kalifa su dvojake prirode. On je religiozni vođa zajednice a istovremeno i svetovni
poglavar. Kao verski poglavica on ima dužnost da čuva religiju, da donosi rešenja u zakonskim
teološkim sporovima, da vodi sveti rat (džihad) protiv nemuslimanskih zemalјa, a kao svetovni
poglavar on upravlјa svim državnim poslovima. Neposlušnost prema kalifu, čak ako je on i grešnik,
i nepravedan, isto je što i neposlušnost prema Alahu.188
Idealna muslimanska teokratija nije nikada baš stoprocentno bila ostvarena. Pa ipak najbliže
svojoj idealnoj slici ona je bila u doba prva četiri kalifa, dok je muslimanski svet još bio nepodelјen
i zaista sav pod jednim jedinim kalifom. To su bili Abu Bekir, kao neposredni naslednik Prorokov,
zatim Omar, Utman i Alija. Posle smrti Alijine nastaje već deoba među muslimanima, tako da ni
jedan kalif nije više imao pod sobom celokupan muslimanski svet, nego samo izvestan deo
muslimanskih zemalјa.
Godine 1517. turski sultan Selim I uništio je kairski kalifat, pa je on tada postao jedini
nosilac prava kalifa u islamskom svetu, iako je u Indiji još uvek postojalo moćno carstvo Velikih
Mogula koje je trajalo sve do 18. veka.
Pošto su turski sultani nosili dvojaku titulu, i sultan i kalif, to se pojavilo mišlјenje da je
sultan njegova svetovna titula a kalif titula njegove duhovne vlasti. Takvo mišlјenje se naročito
utvrdilo posle rata između Rusije i Turske od 1768–1774. kad je carica Katarina tražila za sebe
pravo protektorata nad pravoslavnim hrišćanima u Turskoj. Tada je Turska tražila da njen sultan,
kao kalif, bude zaštitnik muslimanskih Tatara u Rusiji. U toku 19. veka još više se iskristalisalo
shvatanje da je u ličnosti turskog cara spojena dvojaka vlast: sultanska ili svetovna, i kalifska ili
duhovna.
Međutim takvo shvatanje ne odgovara suštini islama koji ne zna za deobu vlasti niti za
sekularizaciju, on je jedna potpuna teokratija, i reč kalif označava apsolutnog vladara i u verskom i
u političkom smislu.189 Na tome pitanju kalifata islam se i podelio na dve glavne grane, suniti i šiiti.
Kalife su, dakle, vrhovni predstavnici. Ali pošto je u verskom životu potrebno da neko vrši
verske dužnosti, da obavlјa akte pravnog karaktera, da rukovodi verskim životom, a u islamu ne
postoji sveta tajna sveštenstva kao kod hrišćana, te dužnosti obavlјaju poznavaoci šerijatskog prava,
kadije, i poznavaoci muslimanske teologije, imami. Vrhovnu upravu nad muslimanima u pojedinim
zemlјama (sada kad nema kalife) imaju posebna upravna tela kojima je na čelu – kao na primer kod
nas – Reis-ul-ulema.
Sekte u islamu
188
189
Emanuel Kellerhals, » ... und Muhammed ist sein Prophet«, S. S. 129-142. Baron Carra de Vaux, Islamisime et ses
sectes, Dict. apolog. T. II p. 1.142-1144.
68
Muslimani su se u toku svoje istorije podelili na dve glavne grupe, suniti i šiiti.190 Govoreći
jezikom hrišćanske teologije, suniti predstavlјaju muslimansku ortodoksiju (muslimansko
pravoslavlјe), a šiiti su disidenti od kojih su se kasnije razvile razne sekte. Postanak šiita je vezan za
ime četvrtog kalife Alije.
Alija je bio Muhamedov sinovac i zet, muž Prorokove mezimice Fatime, a i jedan od
najranijih Muhamedovih saradnika. On je učestvovao u svim ratnim okršajima i bitkama koje je
Prorok vodio, i bio je posebni milјenik Muhamedov. Šiiti kažu da je Prorok rekao:
„Ko god je moj prijatelј, taj je i Alijin. O, Bože, lјubi onoga koji njega lјubi i mrzi onoga koji njega
mrzi; pomozi onome koji njemu pomaže, i obori onoga koji hoće njega da obori“.191
No, pri svem tom, Alija je jedva uspeo da postane kalif, i to tek četvrti po redu. Pa i tada je
naišao na veoma žilav otpor među muslimanima, što ih je i podelilo na te dve grane. Naime, protiv
Alije se pobuni guverner Sirije Moavijah, uz koga stade Prorokova udovica Ajša. Razdor je nastao
na pitanju zakonitosti kalifata. Alijine pristalice su smatrale da kalif mora da bude baš Prorokov
potomak, a to je, dabome Alija, i kao sinovac i kao zet. Međutim, protivnici su tvrdili da ne mora
kalif biti baš Prorokov neposredni potomak. Dovolјno je da kalif bude samo iz plemena Koreišita.
Došlo je do krvavih obračuna. Fanatični Alijini protivnici, Karidžiti, ubiju Aliju. Nјegov naslednik i
sin Hasan bude u Meki otrovan, a mlađi sin i drugi naslednik, Husejin, bude savladan i sa jednom
grupom vernika bude masakriran u Keberlahu.
Ovi tragični događaji, kojima je prethodio spor o legalnosti kalifa, uneli su u šiitsku
dogmatiku nove elemente koji su sasvim tuđi Muhamedu i Koranu. Pre svega šiit smatra svojom
moralnom dužnošću da plače za Alijom, Hasanom i Husejinom. 192 Za jednog šiitu nemoguće je da
ne plače.193 Kasnije se sa tugovanja i plača prešlo na verovanje da je Husejinova smrt spasonosna za
vernike. „Husejinova smrt je nama ulaz u život“ 194 – kažu šiiti. Isto tako se pojavila vera da je
lјubav prema Aliji i njegovoj „svetoj porodici“ spasonosna. U šiitskim tekstovima piše: „Ljubav
prema Aliji uništava sve grehe, kao što vatra uništava suvo drvo“. „Ja tražim Boga kroz moju lјubav
prema Aliji“.195 A po docnijim šiitskim liturgičkim tekstovima, Fatima, Alijina žena Muhamelova
kći, proglašena je za „otelovlјenje svega božanskog u ženskoj prirodi, najuzvišeniji ideal koji je
lјudska snaga postigla; ona je Carica raja“.196
Kod šiita se razvija još i izvesna vrsta mesijanizma, to jest učenje o mesijskoj ulozi imama-
mahdi. Naime, pošto šiiti sve ostale kalife, osim prva četiri smatraju nezakonitim, to se kod njih
izobičajio naziv kalif i zamenjen nazivom imam, no ne u smislu imama kod sunita, kao verskog
službenika koji rukovodi molitvenim skupovima, nego je on zamenik Prorokov i – kao i kalif kod
sunita – najviši autoritet u svetskim i duhovnim stvarima.197 Imam je po verovanju šiita nepogrešiv,
i čak bezgrešan. On je, po ekstremnom šiitskom verovanju, inkarnacija božanske supstancije, neka
vrsta Božjeg stana u izabranom čoveku. U njemu boravi božanska svetlosna supstancija koja je
postojala još u Muhamedu, pa sa njega prelazi na sve njegove i Alijine naslednike. Muhamed je
Aliji otkrio tajna znanja koja svaki imam nasleđuje.198
190
Isti pisac i delo, str. 145. (Emanuel Kellerhals, o.c. S. 145)
191
Baron Carra de Vaux, o.c. p. 1148-1149.
192
193
Emanuel Kellerhals, » ... und Muhammed ist sein Prophet«, S. 149.
194
pisac i dalo, str. 150.
197
198
Emanul Kellerhals, o.c. S. 151-152.
69
Dvanaesti imam posle Alije, Muhamed ibn al-Hasan, rođen 870. godine, nestao je pod
misterioznim okolnostima još kao dete.199 Nјegove pristalice ne htedoše poverovati da je mrtav,
nego da se nalazi skriven u nekoj pećini, dok ne dođe njegov čas da se pojavi kao mahdi u
poslednje vreme. Mahdi je neka vrsta mesije koji će zavladati svetom i doneti opštu sreću i
blagostanje. Na osnovu toga verovanja pojavilo se u istoriji islama (kod obe grane) više varalica sa
ulogom mahdija. Najpoznatiji je u svetskoj istoriji Muhamed Ahmed Mahdi koji je 1883. godine
podigao ustanak u tadašnjem Egipatskom Sudanu. Nјegove fanatične pristalice, kad su osvojile
Kartum, masakrirale su guvernera Sudana, Gordon- pašu, (Čarlsa Džordža).200
Šiita ima najviše u Persiji i Iraku, a ima ih i u Indiji i Siriji. Iranski (persijski) šah Ismail još
u 16. veku usvojio je šiitizam201 kao zvaničnu državnu religiju, i ona je to u Iranu još i danas.
Ostale sekte se javlјaju u krilu šiitizma uglavnom na osnovi mistike. Nјih ćemo samo kratko
spomenuti. To su pre svega ismaeliti koji su se izdvojili iz šiitskog stabla verujući da će se poslednji
imam-mahdi zvati Ismailo, po čemu su i dobili naziv. Nјihovo veoma složeno učenje je mešavina
Biblije, Korana, grčke filosofije i gnostičkih sistema. Oni su bili organizovani u tajna društva.
Pokušavali su da u svojim krugovima ostvare komunizam, čak i sveopštu zajednicu žena. Oni su
imali veliku moć u Egiptu ol 910–1171. godine hrišćanske ere, jer im je pripadala tadašnja dinastija
Fatimida, a u 15. veku su imali toliku moć da su pretili i Bagdadskom kalifatu. Među ismaelićanima
postoje razne sekte: Karmati, Asasi, Druzi, Nozairi i Jazidi. Za ove poslednje se tvrdi da
obožavaju202 đavola.
Babisti su jedna od najnovijih muslimanskih sekti poniklih na terenu šiitizma. Osnivač ove
sekte je Mirza Ali Mohamed, rođen u Širazu 1819. On je sebe prozao „Bab“, što znači „vrata“. To
jest, on je vrata koja vode ka istini. Svoju propoved je počeo 1844. godine. On je po vlastitoj tvrdnji
manifestacija božanske suštine u svetu. Nјegovi sledbenici su bili žestoko gonjeni a on strelјan i
bačen psima. Persijski šah i turski sultan su u drugoj polovini prošlog veka imali neprilika sa
fanatičnim sledbenicima Baba, babistima.
Nјegovo učenje u najkraćim potezima se sastoji u tome, da Bog ima dva atributa: volјu i
istinu. Volјa se pokazuje kroz akt stvaranja, a istina se manifestuje, tačnije rečeno inkarnira, u
prorocima imamima. Jedan od njih je i on, Mirza-Ali-Mohamed, nazvani Bab. Savremeni babistički
pisci zastupaju eklektizam raznih religija, a u politici su nosioci ideja koje se zovu progresističke,
napredne.203
Filosofski i teološki pravci u islamu
Iako islamski narodi u pogledu materijalne i tehničke kulture stoje danas daleko iza
hrišćanskih naroda, ipak se mora priznati da je islam učinio veliki doprinos kulturi čovečanstva.
Arapi su bili odlični matematičari, astronomi. Čitav jedan deo matematike, algebra, potiče od
Arapa.204 I samo ime joj je arapsko. Isto tako mnogi astronomski termini, kao zenit, nadir, azimut su
arapskog porekla.205 Osim toga, u srednjem veku kad se na zapadu razvija sholastika, i kod
muslimana se takođe razvija filosofija i teologija, njihova sholastika.
199
200
Baron Carra de Vaux, o.c. p. 1150.
201
202
Isti pisac, delo i str. 1151-1152.
203
204
Videti: Stjepan Škreblin, Infinitezimalni račun, Zagreb, 1931. str. 97.
205
Dr. V. V. Mišković, Kosmografija, Beograd, 1931. str. 15-16.
70
Od muslimanskih velikih filosofa u srednjem veku poznati su: El Kindi (873.) po narodnosti
Arapin, Farabi (950) turskog porekla, Avicena (1036) persijskog porekla i Averoes (1198). Ovi su
filosofi bili pod uticajem starih grčkih filosofa Platona i Aristotela. Dokazivali su postojanje Nužnog
bića i postojanje duše. Namera im je bila da ostvare sintezu između filosofije i religijskih dogmi.206
Dakle, kao i zapadni sholastičari.
Muslimanski teolozi su se često odnosili neprijatelјski prema takvim filosofskim pokušajima
smatrajući ih nedovolјnim za dokazivanje religijskih istina. Osporavali su korisnost racionalnog
metoda dokazivanja za religiju, baš kao što će docnije to činiti i mnogi protestantski teolozi.
Najistaknutiji kritičar Farabija i Avicene bio je El Gazali, najistaknutiji muslimanski teolog
srednjeg veka roćen 1058. g. u Tuzu, u Persiji. Bio je profesor čuvene visoke škole u Bagdadu.
Počeo je svoje filosofiranje ekstremnim skepticizmom, sumnjajući ne samo u religijske istine, nego
u mogućnost ikakvog sigurnog saznanja. Dublјe studiranje sufizma, islamske mistike, obratilo ga je
dubokoj religioznosti. Glavno mu je delo „Oživlјavanje religioznosti“ u kome preporučuje tri
stepena askeze.207 Osim toga napisao je i „Tefahut el falasifah“ (Ništavost filosofa) u kome kritikuje
filosofiju. U ranom hrišćanstvu videli smo nešto slično kod Ermiasa koji piše „Ismejavanje
mnogobožačkih filosofa“. Docnije su teolozi zauzeli negativan stav i prema Averoesu, kome su
prigovarali da odbacuje Božje proviđenje i vaskrsenje mrtvih.208
Među filosofima-teolozima postojala su dva pravca: mogazeliti i motekalimi. Oni prvi su
racionalisti, a ovi drugi su branili muslimansku ortodoksiju.209
Islamska mistika i narodna pobožnost
Mistika je tuđa originalnom islamu. Onakav islam kakav je Muhamed propovedao i kako je
izložen u Koranu, daleko je od kaluđerstva i mistike. Prorok, i ashabi, prvi muslimani, bili su lјudi
od ovog sveta, trgovci i vojnici, daleko od svakog asketizma i podvižništva. Pa ipak u islamskoj
istoriji, i to srazmerno vrlo rano, javlјa se mistika: filosofska zasnovana na neoplatonizmu, i
teološka, ili sufizam, koja očigledno predstavlјa jasnu paralelu, ako ne i imitaciju, hrišćanskog
monaštva. Čak joj je i poreklo u istim zemlјama, Siriji i Egiptu, kao i hrišćanskom monaštvu.210
No, iako postoji upadlјiva sličnost između sufizma i monaštva, ipak bi bila preterana tvrdnja
da je sufizam postao baš samo kao imitacija monaštva. Sasvim je prirodno pretpostaviti da je i
među muslimanima bilo pobožnih duša kojima je racionalizam Korana bio hladan, koje se nisu
mogle zadovolјiti ovozemalјskim duhom Korana, i koje su zbog toga po svojoj unutrašnjoj prirodi,
svojstvenoj mističarima, tražili bliži i tešnji dodir sa Bogom. Tako se javlјa sufizam, ne kao neka
nova muslimanska dogmatika, nego kao način života i kao metod za duhovno usavršavanje.211
Kandidat koji želi da postane sufi, ili derviš, mora prethodno da izdrži izvesnu vrstu
iskušeništva. Prilikom posvećenja u red derviša, on daje zavet apsolutne poslušnosti svome
duhovnom vođi. U pravilima kojih se derviš mora pridržavati, piše:
„Ti moraš biti u rukama svoga vođe kao leš u ruci onoga koji ga priprema za pogreb. Bog ti govori
kroz njega. Ti si njegov rob i ne možeš činiti ništa bez njegovog naređenja. On je čovek koga je
Bog izabrao. Proteraj iz svoga srca svaku pomisao da bi mogao odbaciti Boga
206
207
208
209
Isti pisac i delo, str. 1146-1147. 210
211
Emanuel Kellerhels, o.c. S. 155-156.
71
ili starešinu. Kao što bolesnik ništa ne treba da sakrije pred lekarem, tako i ti ne smeš pred tvojim
starešinom sakriti ni jednu reč, ni jednu pomisao“.212
Derviši žive katkad usamlјeno, a katkad u zajedničkim opštežićima. Imaju stroge duhovne
vežbe do iznemoglosti i nesvesti. To je njihov put i način mističnog sjedinjenja sa Bogom. Prilikom
tih vežbi, oni bezbroj puta ponavlјaju, u taktu sve bržem i bržem, izvesne uzvike, kao: „Nema Boga
osim Alaha“, ili „Alah živi“.213 Kao što i rimokatolički kaluđeri imaju razne redove, tako su i derviši
organizovani io redovima kojih ima mnogo. Najpoznatiji su učenici Dželal-Ed-Din-Rumi-a, derviši
koji igraju, i učenici Ahmed Refai-a, derviši koji riču.214
Derviši su imali veliki uticaj na pobožnost narodnih masa. One ih smatraju za svece i
poštuju ih, iako je to protivno direktnoj zabrani Korana. A sufizam je imao uticaja i na
muslimanske, specijalno persijske i turske pesnike, kao što su Nizami (1202.), Hafiz (1389.) i
Galaladin Rumi.215
Najpoznatiji muslimanski mističari su bili već spomenuti Al Gazali (1058–1111),
Suhraverdi (1234) i Mohji Ed-Din Arabi, pod čijim je uticajem bio i poznati nam Rajmond Lulus.216
Sufizam, kao i druga novačenja u oblasti islamske dogmatike i pobožnosti izazvala su otpor
pojedinih ultra-ortodoksnih muslimana i iz toga otpora se pojavio muslimanski reformistički pokret,
naročito u sunitskoj grani islama. Prvi istaknuti pokretač reformnog pokreta bio je još u srednjem
veku Ahmed ibn Hanbal. Nјegov pravac produžio je čuveni propovednik pokajanja Abul-Farag ibn
al-Gauzi koji je kritikovao Gazalija. U 14. veku produžuje taj pravac Taki-adin Ibn Taimija koji je
zbog opozicije tadašnjem vladajućem učenju završio život u tamnici. U 18. veku Muhamed ibn
Abdalvahab svom snagom oživlјuje reformistički pokret. Nјegove pristalice vahabiti imaju uspeha
naročito u Arabiji. Učenje reformata u nekoliko glavnih tačaka glasi:
1) Sve što se osim Alaha obožava pogreška je, i svi koji to čine, zaslužuju smrt.
2) Većina lјudi nisu monoteisti, ali se trude da Bogu ugode posećivanjem svetih mesta.
Nјihov trud je iste vrednosti kao i mnogoboštvo stanovnika Meke o kome govori Koran.
3) Prizivati u molitvi kakvog proroka, ili svetitelјa ili anđela, to je ništa drugo nego
mnogoboštvo.
4) Mnogoboštvo je i to kad se neko u molitvi obraća za posredovanje ikome drugom osim
Alahu.
5) Mnogoboštvo je kad se neko nekome drugom biću zavetuje.
6) Neverje je dokazivati znanje nečim što ne počiva na Koranu, Suni, ili zaklјučcima
zdravog razuma. (Očigledno je ovo upereno protiv mistike).
8) Neverje je tumačiti Koran alegorijski.
Vahabiti takođe zabranjuju i pušenje duvana, pokraj zabrane pijenja vina, i prekršilac te
zabrane treba da bude kažnjen sa četrdeset udaraca.217
Kratak istorijski pregled širenja islama
Već za života Muhamedova islam se počeo naglo širiti po Arabiji, najpre misionarenjem,
a zatim još više putem rata. Islamski istoričari rado naglašavaju da se
212
213
214
Baron Carra de Vaux, Islamisme et ses sectes, p. 1145.
215
216
217
72
islam nikad nije širio nasilno, nego mirnim putem.218 Takvu tvrdnju istorija demantuje. Tačno je da
je bilo i mirnih perioda i načina širenja islama, putem posebnih misija koje su uglavnom vršili
muslimanski trgovci u Africi, i Indoneziji. No ipak, daleko veći deo teritorija u kojima vlada islam,
osvojen je mačem. Bar nama balkanskim hrišćanima to ne treba dokazivati, a isto tako ni
Persijancima, Indusima i narodima severne Afrike. Uostalom rat za širenje islama je dužnost
muslimana Koranom zapoveđena.
Hrišćanstvo i islam su se sreli na tlu Azije, Evrope i Afrike kao dve moćne duhovne sile čije
su se protivnosti odražavale i na političkim događajima i na bojnim polјima. Ma koliko da je rat tuđ
duhu Evanđelјa, životna stvarnost je takva da je on katkad neizbežan, kao što beše baš pri susretu
muslimana i hrišćana. I tada se i sa jedne i sa druge strane ratovalo herojski. Pojedini narodi, kao na
primer mi Srbi, imaju čitavu epopeju o tim teškim mnogovekovnim borbama. One su sa pesničkom
maštom i oduševlјenjem izražene u kosovskom ciklusu srpskih narodnih pesama, koji predstavlјa
biser srpske narodne poezije. Te borbe su sa živo naslikanom tragedijom i mučeničkim herojstvom
opisane u Mažuranićevom epu „Smrt Smail-age Čengića“, i sa jednom duboko filosofskom
osnovom u Nјegoševom spevu „Gorski Vijenac“. Pa čak u 18. veku, najučeniji Srbin toga doba,
arhimandrit Jovan Rajić se pesnički oduševlјava borbom dveju hrišćanskih država, pravoslavne
Rusije i rimokatoličke Austrije, protiv muslimanske Turske, i tome daje izraza u svome alegorijsko-
istoričkom spevu „Boj zmaja sa orlovi“. Najzad, i oduševlјenje s kojim su balkanske pravoslavne
države, Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka 1912. godine ušle u rat protiv muslimanske Turske,
bilo je prožeto ne samo nacionalnim nego i verskim entusijazmom. Štaviše, Turska čak 1914.
godine objavlјuje džihad, sveti rat, Rusiji i ostalim silama Antante.
Isto tako u svetskoj književnosti pesnici su se oduševlјavali i nalazili inspiraciju u
hrišćansko-muslimanskim bojevima. „Bijesni Rolando“ od Ariosta,
„Oslobođeni Jerusalim“ od Torkvata Tasa, „Osman“ od Iva Gundulića, sve su to spevovi o borbama
na bojnom polјu između hrišćana i muslimana, naročito zapadnih hrišćana.
Ubrzo posle smrti Muhamedove islam je osvojio celu Arabiju, pa se širi čak i van njenih
granica. Pod prvim kalifom, Abu Bekirom, islam je već kucnuo na vrata Sirije, južne Vavilonije i
Persije. Pod drugim kalifom Omarom, eto islama već u Egiptu, gde je u Aleksandriji spalјena
čuvena biblioteka kao izlišna pokraj Korana. Treći kalifa Utman preneo je zeleni Prorokov barjak
dalјe na zapad u Tripolis, i na sever do Kipra i Rodosa.
Širenje islama po datumima teklo je ovim redom: Egipat pada pod muslimansku vlast 640.
godine. Tripolis 647. Kartagina 675. Severna Afrika i njene crkve u cvetu svoga razvoja padaju pod
muslimansku vlast 697. Gibraltar i kralјevina Zapadnih Gota u Španiji padaju 711. Godine 732.
postiže islam krajnju tačku svoga prodiranja u zapadnu Evropu, gde su kod mesta Tur i Poatje u
južnoj Francuskoj zaustavlјeni. O tome događaju kaže Nјegoš u
„Gorskom Vijencu“:
„Francuskoga da ne bi brijega,
Aravijsko more sve potopi“.
Drugi pravac širenja islama bio je usmeren prema severozapadu, upravo prema Rimu, srcu
zapadnog hrišćanstva. Kipar pada 649. Rodos 653. Krit 823. Palermo 831. Upad Saracena u Rim i
plјačkanje Rima bilo je 846. A oko 900. Sardinija i Korzika su pod vlašću Saracena.
218
A. Kadić, Risalei-Ahlak, str. 45.
Osman Nuri-Hadžić, Muhamed i Koran, Kulturna istorija islama, Beograd, 1931., str. 112-117. Hamdija
Mulić, Iz života Muhameda-Alejhisselam, Sarajevo, 1937. str. 30.
Mustafa S. Busuladžić, Jedna slavna stranica islamske istorije, Sarajevo, 1935. str. 9.
73
U pravcu jugoistočne Evrope islam je sporije napredovao, jer je imao pred sobom Vizantiju,
još uvek dovolјno snažnu za uspešan otpor. Ali, kad je kasnije Vizantija oronula, koje zbog stalnih
ratova sa muslimanskim narodima na istoku, koje zbog navale krstaša koji osnovaše Latinsko
carstvo, koje zbog unutrašnje slabosti, a kad je na stranu islama stala jedna mlada nacija Turaka
Osmanlija, propast balkanskih pravoslavnih država usledila je vrlo brzo. Turci prelaze u Evropu
1354. Srbija 1389. dobija na Kosovu tako težak udarac od koga se više nije mogla oporaviti, iako su
srpske zemlјe i onako razjedinjene još dugo davale otpora turskom osvajanju, skoro još čitav vek i
posle kosovskog boja. Od balkanskih zemalјa prva je pala Bugarska 1394. Vlaška 1395. Vizantija
1453. Srpska despotovina 1459. Bosna 1463. Hercegovina 1482. Crna Gora (Zeta) 1499. Ugarska
1525. A godine 1683. muslimanska ekspanzija beleži svoju krajnju tačku u Evropi, turskom
opsadom Beča. Međutim, tu su Turci potučeni i potisnuti daleko na jug, čak do Skoplјa. Od tog
poraza Turska se u Evropi nikad više nije oporavila, i stalno je sve više potiskivana iz Evrope. Tu
pod Bečom se sreća okrenula, pa kao što kaže Nјegoš:
„Puče kolan Svečevoj kobili

Okrenuše kola niza stranu“.
U 18. i 19. veku Turska je u Evropi trpela samo poraz za porazom, i od Austrije i od Rusije,
koja bi je tada sigurno sasvim slomila, da diplomatska igra tadašnjih velikih sila, naročito Engleske
i Francuske, pa i Austrije, nije štitila Tursku kao protivtežu ruskoj ekspanziji. Najzad su
pravoslavne balkanske države Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka 1912. godine skočile na Tursku
i rasparčale je, ostavivši joj u Evropi samo jedan mali predeo oko Jedrena i Carigrada.
Treći pravac širenja islama beše azijski istok. To je širenje bilo takođe propraćeno mnogim
bitkama, no ipak izgleda manje dramatično nego u Evropi i severnoj Africi. Godine 636. bitkom
kod Kadezije na Eufratu stiže islam u Mesopotamiju. Persija je pokorena 641. godine i tamošnja
domaća Zaratustrina religija skoro sasvim uništena. Arapi 714. stižu do reke Inda u Indiji. Oko
1294. islam je zavladao u Avganistanu. Oko 1305. stiže islam na istočne obale južne Indije. Oko
1350. islam osvaja ostrvo Javu, 1478. pojavlјuje se na Borneu, a 1605. čak na Novoj Gvineji.
Četvrti pravac širenja islama je afrička oblast južno od onih severnoafričkih zemalјa koje su
bile naselјene hrišćanima. Iz Egipta se islam širio preko misionara i trgovaca u pravcu juga, kroz
dolinu Nila prema jezeru Čad. Iz severne Afrike preko Sahare dospeo je na jug u oblasti naselјene
crnačkim stanovništvom. Najzad se islam proširio i po istočnoj obali Afrike duž Zanzibara sve do
Mozambika. Oko 1100. godine u predelu jezera Čad postojala je jedna muslimanska država. A
Sahara je 1200. godine pod vlašću muslimana. Danas se islam širi u Africi preko misionara i
trgovaca, koristeći razume se, i novonastalu političku situaciju prilikom oslobađanja pojedinih
afričkih zemalјa ispod tutorstva ranijih kolonijalnih sila. Tu se on susreće sa misijama rimokatolika
i protestanata i uspešno im konkuriše.
Od sredine 18. veka pa sve do svršetka prvog svetskog rata, islam je bio u nazadovanju.
Parče po parče islamskih zemalјa padale su pod vlast hrišćanskih evropskih velikih kolonijalnih
sila. Već smo izložili kakav je bio tok događaja na Balkanskom poluostrvu. Afričke i azijske
muslimanske zemlјe podelile su Engleska, Francuska, Italija i Rusija, a Indonezija je bila pod
vlašću Holandije. Tako je posle prvog svetskog rata islam pao u politički tešku situaciju. Moglo je
izgledati da počinje da ga nestaje. Međutim, on se srazmerno brzo oporavio od udara koji je
pretrpeo porazom i nestankom muslimanske turske imperije. Muslimanske zemlјe jedna po
jedna već su zbacile vlast
74
kolonijalnih sila, pa je islam danas u svetu jedna moćna duhovna sila koja ne stagnira, nego vidno i
snažno napreduje, suprotstavlјajući se sa uspehom i hrišćanstvu i ateizmu.219
6) ZARATUSTRINA RELIGIJA
Opšte napomene
Uobičajeno je da se persijska ili Zaratustrina religija ubraja u politeističke oblike religija. To

nije baš sasvim pogrešno, ali nije ni dovolјno opravdano. Razlog je tome više u navici nego u
stvarnim argumentima, i prirodi Zaratustrinog učenja. Naprotiv, iz izlaganja ćemo videti da bi tu
religiju daleko pre trebalo spomenuti kao poseban oblik monoteizma.
Doduše, u toj religiji je svom snagom naglašen religiozni dualizam pa zato njen monoteizam
nije onako strogo čist kao u Bibliji i Koranu. No pri svem tom ima pisaca koji ovu religiju nazivaju
monoteizmom, iako ne baš sasvim čistim,220 a ima ih koji je ubrajaju i u strogi monoteizam.221
Stara iranska religija
O religiji starog Irana, pre Zaratustrine reforme, zna se veoma malo. Zna se da su stanovnici
Irana u staro doba bila plemena arijevskog porekla, da su po svemu, pa i po religioznim
verovanjima, bili slični Indusima.222 O tome svedoče i sami nazivi za razna božanstva. U Iranu
ahura, u Indiji asura; u Persiji Mitra, i u Indiji Mitra; u Persiji deva, i u Indiji deva. Doduše u obe
zemlјe su ovi nazivi dobili vremenom nešto različita značenja, no pri svem tom svedoče o istom
izvoru i poreklu.223
Stara iranska religija bila je politeistička. Pa ipak, njen politeizam je bio vrlo oskudan u
poređenju sa bogatim panteonom Indije i grčko-rimskog sveta.224 To je bila prirodna religija, kao i
kod ostalih naroda.225 Na njoj su se odražavali uticaji životnih okolnosti, pa čak i klimatskih prilika
iranske visoravni.226 Ti uticaji su se odrazili čak i u Zaratustrinom dualizmu.
Najstarije, i u početku možda jedino, božanstvo je Ahura (Gospod), kome je docnije dodat
nadimak mazda, što znači premudri, sveznajući. Tako je postao naziv Ahuramazda, ili po grčkom
izgovoru Ormuzd, što znači Premudri Gospod. Pokraj njega obožavali su i duhove,
„deve“. A najviše je bio u poštovanju Mitra, bog nebeske svetlosti. Nјegovo poštovanje nije uspela
da potisne čak ni Zaratustrina reforma.227
Nomadski život starih Iranaca ostavio je traga i u njihovoj religiji. Krava i pas bili su
predmeti posebnog religioznog poštovanja. Imali su stari Iranci i izvesnih tamnih mitova o svršetku
sveta u ledenom mraku, što podseća na stare germanske mitove.228
219
Podaci iz istorije islama uzeti su iz knjige: Emanuel Kellerhals, »... und Muhammed ist sein Prophet«, S. 7-16.
220
Miloš Parenta, Apologetika, Sremski Karlovci, 1927. str. 348.
221
Dr Radivoj A. Josić, Mesijanska ideja kod kulturnih naroda pre Hrista, Beograd, 1931. str. 33.
222
Isti pisac i delo, str. 34.; Fr. M. J. Lagrange, Religion de l’Iran, T II p. 11.; Prof. P. D. Šantepi de la Sosei, Istorija
Religije, Tom II prevod sa III izd. E. L. Broido, S. Peterburg (bez god. izd.) str. 136.
223
Šantepi de la Sosei, navedeno delo, str. 134. Dr Rad. Josić, navedeno delo, str. 33.
224
Dr Rad. Josić, isto delo i strana.
225
Fr. M. Lagrange, Religion de l’Iran, v. Dictionnaire apologétique de la Foi catholique, A. D’Alès, Paris, 1924. T. II
p. 1105.
226
Dr Rad. A. Josić, isto delo i strana. Šantepi, isto delo, str. 135.
227
Dr Rad. A. Josić, isto delo, str. 34.
228
Šantepi, isto delo, str. 135-136.
75
Naročito su poštovali oganj, jer on po njihovom verovanju odgoni đavolske sile. Otuda mit o borbi
ognja sa zmijom.229
Stari Iranci nisu imali ni idola ni hramova. Po svedočanstvu Herodota, klanjali su se Bogu
na visinama planina u slobodnoj prirodi. 230 U stara vremena nisu imali čak ni posebnih sveštenika.
Kasnije, pod uticajem iz Vavilonije i Haldeje, razvija se i kod njih mađija i posebni stalež maga.
Zaratustrina reforma je upravo i udarila na taj magizam i politeizam kome je magija utrla put.
Darije Hispast je bio vatren pristalica Zaratustrine religije pa je protiv maga preduzeo tako oštre
mere, da ih je iz svoga carstva istrebio.231
Ličnost Zaratustre
Da li je Zaratustra zaista istorijska ličnost, o tome istoričari religije nisu saglasni. Ogromna
većina priznaje njegovu istoričnost. No, ipak ima i znamenitih ispitivača koji to poriču. Među njima
treba spomenuti holandske znamenite istoričare religije Tila i Kerna, s kojima se delimično slaže i
Darmšteter.
Razlog za sumnju? – Pa, u Zend-Avesti se o Zaratustri pričaju legende, tako da o njemu kao
čoveku nemamo jasnu sliku!
No, većina istoričara odbacuje takvo obrazloženje i tu sumnju. Šantepi de la Sosei
konstatuje da Zaratustrina religija očevidno nosi pečat jedne umno jake ličnosti, čiji teološki sistem
predstavlјa opoziciju narodnim verovanjima, pa zato, čak i kad nam stariji delovi Zend-Aveste ne bi
ništa govorili o Zaratustri kao stvarnoj ličnosti, moralo bi se zaklјučiti da je takva ličnost postojala.
Zato se o Zaratustri i govori u nauci kao o stvarnoj istorijskoj ličnosti, čija je uloga u formiranju
persijske religije slična Muhamedovoj u formiranju islamsko-arapske religije.232
Ali, to je ujedno i sve što znamo o njegovoj ličnosti. A ne zna se ni gde se rodio, 233 ni kad
je živeo. Većina istoričara drži da je živeo u 6. veku pre Hrista, a neki smatraju da je on živeo
možda još i ranije, no nikako ranije od 1300 godine pre Hrista.234
U poznijim delovima Zend-Aveste spominju se razna čudesa u vezi sa Zaratustrinom
ličnošću. Još dok ga je majka Dogda nosila u utrobi, ona je sanjala kako se nad njom nadvio strašan
oblak iz koga iziđoše divlјe zveri i ustremiše se na nju da joj iz utrobe izvade dete i pojedu. Ali,
samo dete iz utrobe je nju uverilo da je s njim viša sila i da ne treba da se boji. Zatim se na mestu
oblaka pojavi visoka gora iz koje iziđe mladić svetao kao sjaj Meseca, sa knjigom u ruci. Pri
njegovoj pojavi zveri iščezoše, a on reče Dogdi, Zaratustrinoj materi, da njeno dete čuva sam Car
neba, da će ono biti veliki prorok celog naroda, i da će se kroz njega saopštiti lјudima novi zakon. I
sna nestade.235
Kad se Zaratustra rodio, nije plakao kao ostala deca, nego se smejao. On još kao dete
čudesnim načinom savladava sve teškoće koje mu je pričinjavao volšebnik, car Duransarun.
Čudesnim načinom se spasava od onih koji su mu pripremali ubistvo. Kasnije ga anđeli odnesoše na
nebo i tamo mu je Ahuramazda u razgovoru dao otkrivenje. Na njega đavo šalјe jednog demona da
ga uništi, no Zaratustra ga odgoni molitvom i velikim kamenjem. Na sablažnjivo đavolovo obećanje
zemalјske vlasti, Zaratustra odgovara: „Nikada ja neću napustiti zakon poklonika Mazde, čak i
kad bi klonulo moje telo i duša“. Svoje nebesko
229
230
Nikolaj Pavlovič Roždestveiskiй, Hrist. Apologetika, Tom II S. Peterburg, 1884. str. 64.
231
Šantepi, navedeno delo, str. 128-129.
232
233
234
V. D. Kudrяvceva-Platonova, Sočineniя Tom II izd. II Sergiev Posad, 1898 s. 279.
235
N. P. Roždestvenskiй, navedeno delo, str. 65.
76
poslanstvo Zaratustra je dokazao pred carem tako, što je dozvolio da mu na prsa liju rastoplјen
metal, a on ostade nepovređen.236 Tako o njemu govore religiozne knjige.
Zbog svoje umne veličine Zaratustra je bio veoma cenjen i poštovan, ne samo kod svojih
sunarodnika nego i van Persije. Istočni narodi su mu pripisivali epitet „radža“, to jest mudrac. Grci,
koji nisu baš rado priznavali drugima titulu mudraca, takođe ga nazivaju
„mudracem“. To čini sam Platon. Čak i muslimani, bez obzira na mržnju prema njegovoj religiji,
nazivaju ga mudracem.237
Prema nekim starim predanjima Zaratustra je u poslednjim danima života pokazivao
osvetolјubivost, fanatizam i sklonost ka sujeverju. Stara predanja kažu da je on nagovorio Darija da
zarati na turanskog cara da bi mu nametnuo njegovu, Zaratustrinu, religiju. U tom krvavom boju je,
kaže predanje, i sam poginuo. Međutim, on je strasno želeo – opet tvrdi predanje – da pogine od
groma, jer je to smatrao, kao i njegovi sujeverni sunarodnici, osobitim znakom blagonaklonosti
bogova.238
Svete knjige Zaratustrine religije
Zaratustrina religija, ili kako se često naziva parsizam, mazdeizam, zoroastrizam, izložena je
u zbirci svetih knjiga koje nose naziv Avesta, što znači znanje. To znanje je prorok Zaratustra
„stekao u razgovoru sa Ahuramazdom ili sa dobrim duhovima“. 239 Znači, ono je otkrivena religija.
Naziv Zend-Avesta znači prokomentarisana Avesta. Dijalekt kojim je ona pisana zove se pehlevi.240
Evropa se prvi put upoznala sa rukopisima Zend-Aveste 1761. godine preko francuskog
orientaliste Anketil di Peron koji je Avestu preveo na francuski jezik. Posle njega, još bolјi prevod
sa uvodom dao je Špigel.241 U 19. veku je postojala bogata naučna literatura o uzajamnom
eventualnom uticaju Biblije i Aveste.242
To što mi danas posedujemo kao Zend-Avestu, to je samo jedan vrlo mali deo Aveste. Po
saznanju stručnjaka, Zend-Avesta je čitava ogromna staropersijska literatura, koja je sadržavala,
pokraj religioznih, još i pravna, politička, astronomska i biološka pitanja. Ona je imala 21 knjigu.
Tu zbirku knjiga nije napisao jedan čovek, odjedanput, nego je pisana vekovima od mnogih pisaca,
a postala je završeni kanon knjiga tek u doba cara Sapora I (251.–272. hr. ere). Koliko su stari
najstariji delovi Zend-Aveste, ne može se sa sigurnošću odrediti, kao ni pitanje kad je – pa čak i da
li je – živeo Zaratustra. Literatura koja je sačinjavala Zend-Avestu velikim delom je uništena. Ni u
tome datumu se naučnici ne slažu. Neki drže da je uništena prilikom arapskog osvajanja i
islamiziranja Persije u 7. veku hr. ere, a neki drže da je uništena još prilikom razorenja Persijskog
carstva u doba Aleksandrovih osvajanja.243
Zend-Avesta se deli na tri dela: Jasna, Jašta i Vendidad. Jasna je bogoslužbena knjiga. Ona
sadrži himne i molitve prilikom prinošenja žrtava. Najstariji deo tih himni naziva se Gati. Veruje se
u mogućnost da neke od tih Gata potiču baš od Zaratustre. Jašta je takođe zbirka liturgičkih pesama,
ali znatno poznijeg porekla od Jasne, pogotovo od Gata. Vendidad, što znači „borba“, sadrži pouke
o stalnoj borbi protiv zlih sila.
236
Šantepi, navedeno delo, str. 130.
237
238
239
240
241
Isti pisac, delo i strana; N. P. Roždestvenskiй, isto delo, str. 67.
242
Fr. M. Lagrange, Religion de l’Iran, v. Dictionnaire apologétique de la foi catholique, sous la direction de A. D’Alès,
Paris, 1924. T. II p. 1104-1105.
243
Isti pisac i delo, str. 1105; Šantepi, navedeno delo, str. 132.
77
Pokraj toga među knjige od velikog religioznog značaja dolaze još jedan kraći molitvenik
koji se zove Vispered, i jedno opširno tumačenje Zend-Aveste zvano Bundeheiš iz 9. ili 10. veka hr.
ere.244 To je neka vrsta persijske Geneze, gde se govori o postanku sveta, božanskih bića i lјudi, kao
i o njihovoj prirodi. Spis Dinkard iz 9. veka sadrži mnogobrojna predanja o životu Zaratustre i
njegovim propovedima. Minokerd, što znači
„Duh mudrosti“ sadrži odgovore toga duha na 62 pitanja, između ostalog i o zagrobnoj sudbini
duša. Arda-Viraf je neka vrsta persijske „Božanstvene komedije“ u kojoj se opisuju raj i pakao
onako kako ih je video mudrac Viraf u jednoj sedamnaestodnevnoj viziji prouzrokovanoj
narkozom.245
Dogmatsko učenje Zaratustrine religije
Dogmatsko učenje persijske religije nije bilo u svim periodima istovetno. Mogu se zapaziti
sledeće faze. Pre Zaratustrine reforme persijske religije opaža se velika tendencija persijske religije
ka politeizmu i mafiji. Zaratustrina religija je taj politeizam i magizam uništila i vratila persijsku
religiju skoro čistom monoteizmu. Kasnije parsizam, ne gubeći monoteističku osnovu, ipak pod
raznim uticajima sve više se približuje politeizmu. Najzad, savremeni parsizam, verovatno pod
uticajem islama, izražava izrazito monoteistička shvatanja.
Učenje o Bogu. Po učenju Zaratustre postoji jedan vrhovni Gospod koji je stvoritelј svih
svetova. To je Ahuramazda. On je apsolutna svetost, čistota i pravda. On je učitelј lјudi kojima je
dao pravilno shvatanje dobra i zla. Ahuramazda je izvor ne samo moralnog, nego i fizičkog poretka
u svetu. On je svedržitelј sveta koji se stara o svetu i za pobedu nad silama zla. Najzad, on će i
suditi svetu po zakonima koje je dao. U Avesti piše: „Tebe sam Mazda Ahura priznao svetim, jer
sam pri stvaranju video Tebe prvog, i Ti si još izranije odredio nagradu za reč i delo po vlasti tvojoj
u poslednji dan: zlomu zlo, dobrome dobro“.246 U nekim stihovima Gata Ahuramazda se naziva
Svetim duhom, jer je njegova priroda svetla, duhovna, ognjena“.247
Pokraj Ahuramazde svetom upravlјaju još i sedam duhova, kao pomoćnici Ahuramazde. Oni
upravlјaju raznim oblastima sveta. To su Ameša Spenta, besmrtni sveti. Možda su to personifikacije
pojedinih svojstava Ahuramazde, o čemu bi se mogao izvesti zaklјučak na osnovu njihovih imena.
Darmšteter smatra da je pojava vere u te duhove docnijeg porekla, i da se javlјa pod uticajem
neoplatonizma na parsizam.248
Ariman. U svetu ne postoje samo dobre stvari, očigledno je da u njemu ima i zla.
Ahuramazda je tvorac svega što je dobro. I pošto je on sama svetlost, pošto od njega nikakvo zlo ne
potiče, a zla u svetu ipak ima, to onda postoji i izvor svakog zla i tame koji se u Avesti naziva
Ariman, zao duh, bog svakog zla. Ovaj dualizam je u parsizmu naglašen do najveće mere, tako da je
on upravo bitna osobina parsizma.
U najstarijim delovima Aveste ništa se ne govori o Arimanu. Zaratustra zna za Ahuramazdu,
a sve druge bogove, koji se nazivaju deve, proglasio je zlim dusima. 249 U poznijim delovima Aveste
govori se i o Arimanu, ali sa izvesnom nedoslednošću. U 30. Jasni piše: „U početku su bila oba
duha slična blizancima, i svaki je od njih sam od sebe“.250 Iz tih reči sledi zaklјučak da su i
Ahuramazda i Ariman251 samobitni, večni,
244
245
Joseph Huby, Christuis, manuel de l’histoire des religions, V ed. MCMXXVIII Paris, p. 342.
246
247
248
249
Dr Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 37.
250
251
Kudrяvceva-Platonova, navedeno delo, str. 285.
78
savečni. Međutim po drugim tekstovima postoji Zeruane-Akerene (večnost) iz koje se razvijaju oba
duha, i Ahuramazda i Ariman. A postoji najzad, i treće objašnjenje, po kome je samo Ahuramazda
bez početka, a Ariman se pojavio kao posledica jedne nezgodne Ahuramazdine misli. Naime,
Ahuramazda je jednom pomislio: kad bih imao protivnika, kakav li bi on izgledao? Iz te rđave
misli, koja je u disharmoniji sa svetinjom, pojavi se Ariman, bog mraka i zlih misli.252
To su, dakle, različita shvatanja o postanku Arimana. Ma koliko se ona razlikovala, u
jednome se slažu: Ahuramazda je jači od Arimana. Pre svega, samo je on sveznajući. Ariman to
nije. Osim toga, borba koja postoji između njih dvojice završiće se potpuno pobedom Ahuramazde.
Ako se tome doda još i ovo treće objašnjenje postanka Arimana, onda on nije ni večan, a
Ahuramazdina večnost je nesumnjiva. Prema tome, strogo uzevši, božanska svojstva se pripisuju
samo Ahuramazdi. Zbog toga se parsizam može smatrati izvesnom vrstom nedovolјno izraženog
monoteizma.
Carstvo tame. No pri svem tom carstvo tame je vrlo moćno. Ariman, iako je slabiji od
Ahuramazde, ipak ima moć stvaranja. On je tvorac svih zlih bića na ovome svetu. Sva bića u svetu
učestvuju u toj oštroj borbi između dobra i zla, jedna na strani Ahuramazde (Ormuzda), a druga na
strani Arimana (Angramanjiu). Docniji spisi (na primer Bundeheiš) umeju da nam kažu i detalјe o
početku te borbe. To se desilo ovako:
Ahuramazda, koji je oduvek bio moćniji i bogatiji svojim znanjem od Arimana, znao je da u
carstvu mraka postoji Ariman, dok ovaj u dubinama svoga mraka nije ništa znao za postojanje
Ahuramazde i carstva svetlosti. Koristeći se tim preimućstvom, a predviđajući borbu sa Arimanom,
– jer Ahuramazda zna svu prošlost, sadašnjost i budućnost, dok Ariman ne zna čak ni svu prošlost,
– Ahuramazda je u toku od 3.000 godina stvorio bezbrojnu vojsku dobrih duhova, fravaša ili
fervera. To su čista bića. To su njegovi pomoćnici. Kad je Ariman, došavši jednom na granicu
svoga mračnog carstva video carstvo svetlosti, Ahuramazda mu je pokazao svoju božansku nadmoć
i predočio mu da konačno uništenje čeka sve što je zlo. Zato mu po svojoj blagosti predlaže mirno
rešenje spora: nek se on, Ariman, potčini volјi vrhovnog dobra, Ahuramazdi. Ovaj za taj predlog ne
htede ni da čuje, nego se reši da uništi carstvo svetlosti. U tu svrhu on stvara mnoštvo zlih duhova
koji mu pomažu u rušenju carstva svetlosti. To su deve, zli dusi, koji se nazivaju rečju „druk“, što
znači obmana, laž. Oni o dobru govore da je zlo, a o zlu da je dobro. Kasnije su Persijanci i svoje
političke neprijatelјe, okolne narode, Arape, Grke, Rimlјane i Turke nazivali đavolima i smatrali ih
pomoćnicima Arimana.253
Spolјašnji izgled demona se zamišlјa u skladu sa njihovom delatnošću. Po Zaratustrinom
učenju oni su nevidlјivi. U poznijim delovima Aveste njima se pripisuje grubi materijalni izgled i
određuje im se mesto boravka. To je sever, strana sa koje dolaze hladnoća i mrak. Oni žive u
gorama i pustinjama, po groblјima i kod svih drugih naroda. Za njih je rezervisan podzemni svet,
bezdan. Smrt je takođe proizvod Arimana.254
Bogovi poznije Aveste. Parsizam je kao što se vidi, u osnovi monoteističan. To naročito važi
za Zaratustrinu teologiju. Ali kasnije, taj se monoteizam, pod raznim uticajima, izvitoperio u neku
vrstu politeizma. Pre svega pojavlјuje se shvatanje Ahuramazde više materijalno nego duhovno, kao
što beše slučaj ranije. U jednoj od poznijih himni se kaže: „Ja namenjujem ovu žrtvu Ahuramazdi,
svetozarnomu, veličanstvenomu, najvišemu, najlepšemu između svih telesnih bića“.255 Takođe i oni
duhovi Ameša Spenta pokazuju se sada sve više kao samostalna božanstva. „K njima se dodaje još
i Sraoša kao čisti i pobedonosni pokrovitelј sveta. On je bog jutarnje zore.
252
Orelli, Allgemeine Religionsgeschichte, 2. Bd. S. 176., Bonn 1921.
253
Šantepi, navedeno delo, str. 149-150.; Dr Rad. Josić, navedeno delo, str. 38.
254
255
79
Nјegov simvol je petao koji lјude poziva na rad. On štiti lјude od napasti demona koji pred njim
beže u ad.256
Najistaknutija figura među poznijim božanstvima jeste bog Mitra. Po nekim tekstovima
Aveste, Ahuramazda je Mitru stvorio tako velikim kao što je i on sam. Mitra je bog vernosti, ognja,
svetlosti, Sunca. On je sudija nad dušama pokojnika, i neizmerno je dobar. Za njega Aveste kažu:
„Ne može čovek na ovom svetu imati tako ružne misli, govoriti tako ružne reči, činiti tako ružna
dela, kao što Mitra na svome nebu može misliti, govoriti i činiti dobro“.257
Pokraj Mitre spominje se i bog Veretragna. On se pojavlјuje u raznim oblicima: u vidu bure,
bika, belog konja, kamile, vepra, jastreba, zlatnog mladića. On je uglavnom bog rata.
No, sva ta božanstva su ipak bar koliko-toliko duhovne prirode. Ali u kasnijim tekstovima
nalazi se kult i čisto materijalnim stihijama kao što su oganj, haoma (sveto nebesko piće), Sunce,
Mesec, Sirius. Pod stranim semitskim uticajem ukazivalo se poštovanje i božici Anagiti koja je
zapravo božica Ištar (Astarta).258
Eshatologija. Po verovanju Persijanaca smrt nije nikakvo uništenje lјudskog bića, nego
rastanak duše od tela.
Pošto je smrt delo Arimanovo, to se odmah posle smrti pojavlјuje u vidu muve duh truleži,
Nazu, koga šalјe Ariman, jer od momenta smrti trup spada pod vlast demona. Trup je prema tome
nečista stvar i svi se moraju starati da se sačuvaju od dodira sa njim. Zbog toga se priređuju
odgovarajući obredi kojima je cilј da i pokojnika i žive srodnike sačuvaju od nečistote.
Čim se primeti približenje smrti, srodnici samrtnika kupaju i oblače u čisto, zovu žreca koji
mu čita oproštajne molitve, ispoveda ga i sipa mu u usta i uvo haomu, božanski napitak koji će ga
pripremiti za večnost. Kad najzad nastupi smrt, trup se još jednom podvrgava očišćenju, i od tada ga
se više niko, osim žreca koji ga sahranjuje i nosača koji ga nose, ne sme dotaći. Da bi zao duh
Nazu bio svezan i demoni oterani, uvodi se u dom
„četverooko“ pseto. To je pas koji na njušci ima dve pege pa izgleda kao da ima četiri oka. Dom se
dezinfikuje ognjem i mirisnim kadom. Kraj suda sa vatrom sedi žrec i čita molitve, ali mora biti
najmanje tri koraka udalјen od mrtvaca da bi sačuvao svoju čistotu. Uz njega sede još dva čoveka
koji teraju demone. Nosioci su u belom i takođe se čuvaju da se ne uprlјaju o mrtvaca, koga nose na
gvozdenim, nipošto na drvenim ili poroznim, nosilјkama. Iz istih razloga predostrožnosti, sahrana
se nipošto ne sme obavlјati noću ili po kiši. Mrtvaca nose u dakmu. To je posebna kula sazidana
tako da joj je krov koso nagnut ka središtu gde se nalazi otvor, pa se leš ostavlјa na taj krov da ga
ptice raznesu, ili da ga kiša spere u unutrašnjost kule. Na taj način se ostale stihije čuvaju da se ne
zagade. Spalјivanje mrtvih bio bi najveći greh protiv ognja. Ono ne dolazi u obzir.259
Posebni sud. Odmah posle smrti tela duša ide na posebni sud. Nјu prati Sraoša i ferveri, ali i
Arimanovi demoni koji se trude da je otmu i odvedu u ad, u svoje carstvo tame. Duša prelazi preko
nekog mosta koji se zove Sinvat. Tu zaseda sud: Mitra, Sraoša i Rašnu-Razista. Ovaj poslednji je
veoma strog i neumitno pravedan. On podrobno ispituje sva dela duše, ne gledajući da li je pred
njim knez ili car. On veoma lako pronađe lopova, otimača, ili krivokletnika kome neminovno
sleduje kazna od 700 udaraca.
Pravedne duše lako prelaze preko mosta. Ako su i imali greha, ispovest koju su činili za
života i molitve njihovih srodnika pomažu im. One, pošto se prethodno sasvim očiste ognjem, idu u
carstvo svetlosti. Grešnici odlaze u Arimanovo carstvo tame.260
256
pisac i delo, str. 146. 258 Isti
259
260
80
Opšti sud i vaskrsenje. Po učenju Aveste istorija sveta trajaće dvanaest hilјada godina. Ta
istorija je podelјena u četiri perioda od po tri hilјade godina. U toku prvog perioda od tri hilјade
godina, Ahuramazda je stvorio mnoštvo dobrih duhova, fervera ili fravaša. Na kraju tog perioda
Ariman je, videvši carstvo svetlosti naumio da ga razruši, pa zato u drugom periodu od tri hilјade
godina stvara svoje „deve“, zle duhove. U međuvremenu Ahuramazda je stvorio vidlјivi svet i lјude
u njemu, početkom drugog perioda. Stvaranje je bilo ovim redom. Prvo je Ahuramazda stvorio
praživotinju bika i pračoveka Gajomarta. No oba ta bića su stradala od Arimana. Tada iz semena
praživotinje iznikoše mnoge životinje, a iz semena pračoveka izniče prvi par lјudi, Mašja i Mašjana.
Od njih se namnožio ceo lјudski rod, koji je tri hilјade godina živeo u punom blaženstvu i izobilјu.
Istorija sadašnjeg lјudskog roda počinje tek u trećem periodu sa rodonačalnikom Jimom.
Pošto su knjige Aveste velikim delom uništene, ne može tačno da se odredi odnos Mašje i Jime: da
li su to dva imena za istu ličnost, ili je Jima dvojnik Mašje, ili njegov daleki potomak, kao Noje
Adamov. Ali, usled greha lјudi došla je na svet smrt i zlo. Ljudi su se podelili između Arimana i
Ahuramazde. Do kraja četvrtog perioda zlo će se sve više množiti. U četvrtom periodu Ahuramazda
će poslati tri spasitelјa, Saošijanta, ili Sozioša, kao što je nekada poslao Zaratustru. Imena tih
spasitelјa biće: Aušetar, Aušetarma i Astvatereto. Prorečen je i način njihova dolaska na svet. U
jednom jezeru devedesetdevet hilјada fravaša čuvaju Zaratustrino seme. U tom jezeru će se, u
razmaku od po hilјadu godina, kupati tri devojke koje će od Zaratustrinog semena začeti i svaka od
njih rodiće po jednog Saošijanta.
Vreme pred pojavu Saošijanta biće strašno. „U ono vreme postaće svi lјudi varalice, dobri
prijatelјi će se razdvojiti raznim partijama. Strahopoštovanje i briga za spas duše iščeznuće iz sveta;
lјubav oca prema sinu iščeznuće, a isto tako i lјubav brata prema bratu i lјubav matere prema kćeri
biće nepoznata Uginuće sva vegetacija, drveće i
žbunje. Pojaviće se mnogi znaci na Suncu i Mesecu. Biće mnogi zemlјotresi, vetar će se pretvoriti u
buru. U svetu će se umnožiti strah i mučenja“ Tada će se pojaviti spasitelј
Aušetar. On će propovedati nauku Božju i lјudi će se tada opet postepeno vraćati Ahuramazdi.
Drugi spasitelј, Aušetarmah, postignuće još veći uspeh. A treći, Astvatereto, potpuno će povratiti
ono prvobitno blaženo stanje.
Borba između Ahuramazde i Arimana završiće se događajem koji se u knjigama Aveste
naziva „frašokreti“, to jest stvaranje budućega. Ono će se postići vaskrsenjem mrtvih. Prvo će
vaskrsnuti Gajomart, pa Mašja i Mašjana, a za njima svi ostali lјudi. Kazna za grešnike neće biti
večna. Muke grešnika u paklu trajaće samo tri dana. Zatim će se svi vaskrsli lјudi okupati u reci od
rastoplјenog metala. To kupanje će biti strašno samo za grešnike, dok će pravednicima biti prijatno
kao toplo mleko. Sve će se duše očistiti u vatri od moralne nečistote. Tada će doći red na Arimana i
njegove sluge. Oni će biti bačeni u vatrenu reku. Tako će se svet potpuno očistiti od svakog zla i sva
stvorenja će večno slaviti Ahuramazdu.261
Kult u Zaratustrinoj religiji
Kult, to jest vršenje obreda u Zaratustrinoj religiji, bilo je stavlјeno u dužnost specijalnom
svešteničkom staležu „atravana“. Oni su se često nazivali i magi, iako je Zaratustra bio veliki
protivnik magije. Pravo vršenja obreda pripadalo je samo njima. Ako bi neki čovek van staleža
atravana vršio obrede, bio bi kažnjen vrlo strogo: skidanjem
261
Dr Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 37-41.
N. P. Roždestvenskiй, navedeno delo, str. 75-77.
81
glave, gulјenjem kože, ili nabijanjem na kolac. Atravani su živeli od žrtava i priloga koje su vernici
donosili, a morali su se odlikovati visokim moralnim kvalitetima.
Vaspitavanje i obrazovanje persijskih žreca počinjalo je od detinjstva. Kad sin žreca napuni
sedam godina obavi se ceremonija „nozud“, kojom prilikom dobije svešteničku vrpcu, i od tada
izučava sveštene knjige do četrnaeste godine, kad mora da polaže ispite. Posle toga može u svojstvu
kapelana da obavlјa verske obrede. Kad izuči Jasnu i Vendidad, on postaje „mobed“, a kad dobije
nameštenje stiče titulu „dastur“. Vrhovni žrec je posle cara bio najviše lice u carstvu, a zvao se
Zaratustrotema.
Centralna tačka u persijskom kultu jeste oganj, kako beše pre Zaratustrine reforme, tako i
posle nje. Atravani i mobedi nosili su pokretne oltare da bi mogli na svakom mestu vršiti svoj kult.
A postojali su i hramovi za vršenje obreda. Svetinja nad svetinjama u tim hramovima je soba u
kojoj se nalazi samo oganj. Ta soba, zatvorena sa svih strana, da ne bi u nju prodirala svetlost
spolјa, nalazi se u sredini hrama. Na kamenu u obliku kvadrata, u metalnom sudu punom pepela
gori svešteni oganj. Ničija lјudska ruka ne sme ga dodirnuti, i ničije disanje oskrnaviti. Zato žreci
nose narukvice. i povez na ustima, a oganj moraju čarati mašicama. Oganj se održava drvima koja
su prethodno očišćena po posebnom ritualu, a odlikuju se prijatnim mirisom. Odatle se razdavao
oganj vernicima da gori po njihovim kućama.
U tu prostoriju je mogao ući samo sveštenik, a ulazio je pet puta na dan za vreme molitve da
bi popravio vatru koja je morala stalno goreti radi očišćenja sveta. Nikakve ceremonije se nisu
održavale u toj sobi. Verski obredi prinošenja žrtava i pripravlјanja haome (svešteno božansko
piće), vršeni su u susednoj sobi na jednom malom oltaru.
Svi obredi su imali cilј da ritualno očiste svet od nečistote Arimana i njegovih deva. Za tu
svrhu je najpodesnija haoma. Već i sama pohvala koja se ukazuje haomi kadra je da odagna 10.000
đavola. Čak i sama posuda u kojoj se nalazi haoma smatra se velikom svetinjom i njoj se pevaju
himne.
Pri ceremonijama veliku važnost imaju zaklinjanje i ispovedanje. Zaklinjanje se vršilo radi
isterivanja đavola. Česta formula pri zaklinjanju i ispovedanju glasi: ,,Ja se odričem đavola i
verujem u Mazdu“.262
Zaratustrino moralno učenje
Zaratustra je propovedao veoma visok moral. To moralno učenje je zasnovano na njegovoj

dogmatici. Naime, ako je čitav život samo borba između zla i dobra, oličenih u licu Ahuramazde i
Arimana, onda čovek u toj borbi treba da učestvuje na strani Ahuramazde i da ima sledeće vrline:
istinolјubivost, pravdolјubivost, vernost, vrednoću, bogatstvo i domaćinsko dostojanstvo. Takođe je
dužan da se stara za svoju telesnu čistoću, a posebno za seksualnu čistotu. Isto tako Avesta zahteva
od poklonika Mazde mirolјubivost, smirenost i milosrđe.
Pošto Ariman preko svojih deva zagađuje ovaj svet, to je moralna dužnost poklonika Mazde
da radi na istreblјenju svakog zla i nečistote iz ovog sveta. Konkretno: boriti se protiv štetnih
životinja, protiv korova, raskrčiti i obraditi kakvu njivu, navodnjavanjem se boriti protiv suše, vršiti
očišćenje zagađenih nečistih stihija, na primer, vode, njive, trave na njivi koje mogu biti zagaćene
lešom. Svaki zagađen predmet podleži očišćenju. Moralna je dužnost vršiti očišćenje i seksualne
nečistote.
Sredstva očišćenja i borbe protiv zlih duhova jesu zaklinjanja i pranje goveđom mokraćom,
zatim pokajanje i epitimija. Naime, svaki greh povlači za sobom dvostruku kaznu: zemalјsku i
nebesku. Prva kazna se iskuplјuje raznim očišćenjima i epitimijama, a druga pokajanjem koje se
zove patet. Ima greha koji se mogu iskupiti izvođenjem korisnih radova,
262
82
neki se iskuplјuju batinanjem i to najmanje 200 udaraca. A ima grehova koji se ni na ovom ni na
onom svetu ne mogu oprostiti. To su: spalјivanje leševa, jedenje crkotine i protivprirodni poroci.
Takvi grešnici su postali svojina Arimana, pa ih ni patet ne može spasti.263
Kratak pregled istorije Zaratustrine religije
Pod sasvim opravdanom pretpostavkom da je Zaratustra ipak istorijska ličnost, sigurno je

sasvim da je on veličinom svoga duha reformisao staru iransku religiju, izbacivši iz nje uticaj
magizma i politeizma koji se bio počeo sve više razgranjavati. Tako prečišćena iranska religija,
Zaratustrina religija, imala je moćan uticaj u Persiji za vreme stare dinastije Ahemenida (688.–330.
g. pre Hrista). Kada je Aleksandar Veliki osvojio Persiju nastale su nove, teške okolnosti za
persijsku religiju, jer nije imala onako bezrezervnu i moćnu podršku državnih vlasti.
Dolaskom na vlast poslednje persijske dinastije Sasanida (226.–651. posle Hrista) pojačava
se ugled i uticaj Zaratustrine religije u Persiji. Za vreme careva Sapora I (241.– 271.) koji je osvojio
od Rimskog carstva Jermeniju i Malu Aziju, kao i za vreme Sapora II (309.–381.) koji je tukao
Julijana Apostatu, Zaratustrina religija postaje državna religija.264
Razlog za proglašenje mazdeizma državnom religijom beše – prema predanju – jedno čudo,
slično onome koje se pripisivalo samom Zaratustri. Naime, za vreme Sapora II vodile su se u
prisustvu cara diskusije između pristalica mazdeizma i raznih drugih religija i jeretika i nevernika.
Tada je Adarbad sin Marspandov, pozivajući se na jedan stih iz Gata, pobedio nevernike i jeretike
time što je dozvolio da mu se na grudi lije rastoplјeni metal, a on ostade nepovređen. Na to car
Sapor reče: „Sada kad je istinita religija dokazana vidlјivim načinom, neću više trpeti lažnu
religiju“.265
Car je ne samo obnovio Zaratustrinu religiju uzdigavši je na stepen državne religije, nego su
vladari iz dinastije Sasanida gradili hramove, od kojih je bio najčuveniji hram u njihovoj prestonici
Istakaru.266 Osim toga vrhovni mobed ove religije Tansar bio je, kao i njegovi naslednici,
najiskreniji pomoćnik i oslonac carev. Presto je podignut na oltaru, kako slikovito i duhovito
konstatuje Šantepi.267 Car je prvosveštenika Tansara obavezao da kompletira Zend-Avestu, što je on
i učinio, redigovavši je i unesavši u nju elemente neoplatonizma. Osim toga on je bio teoretičar
carske vlasti i prvi organizator obnovlјene mazdeističke verske zajednice.
Za vreme careva sasanidske dinastije Persija kao država zauzima uglavnom negativan stav
prema hrišćanstvu koje dolazi u Persiju iz Rimskog carstva. Kad jače, kad slabije, hrišćanstvo je
izdržalo tristagodišnje gonjenje u sasanidskom carstvu. Razlozi za gonjenje su bili trojaki: a)
unutrašnje politički, b) spolјno-politički i v) filosofsko-verski.
Pošto je mazdeizam bio idejna osnova sasanidskog carstva, to onda svaka religija, pa i
hrišćanska, predstavlјa makar i ćutke izvesnu opasnost za carski presto pa se na nju moralo popreko
i sumnjičavo gledati. A po nahođenju vlasti, i osobito na zahtev sveštenstva državne religije, čak i
otvoreno goniti. Sve i u slučaju kad je sasanidska državna vlast bila povremeno tolerantnija prema
hrišćanstvu, dajući mu kakvu-takvu slobodu, i tada je ta sloboda uvek bila uslovlјena time da
hrišćani ne smeju pridobijati za svoju veru pristalice državne mazdeističke religije.268
263
264
F. M. Lagrange, o.c. p. 1106.
265
266
P. D. Chantepie de la Saussaye, manuel d’histoire des Religions traduit de l’allemand, Paris, 1921. p. 477.
267
268
Fr. M. Lagrange, o.c. p. 1106.
83
Hrišćani su posle cara Konstantina uživali zaštitu Istočno-rimskih (vizantijskih) careva. No
kako je Persija vrlo često bila u ratu sa Vizantijom, to su hrišćani morali snositi posledice takve
političke situacije i trpeti baš administrativna gonjenja koja su često bivala vrlo surova, naročito za
vreme cara Jezdegara II (438.).
Najzad, kao što je Julijan Apostata iznosio svoje filosofske razloge protiv hrišćanstva, tako
je bilo i u Persiji careva, na primer malo pre spomenuti Jezdegar II, koji su protiv hrišćanstva
iznosili svoje filosofske i religijske kritike. On je zamerao hrišćanstvu što odbacuje dualizam pa je
prinuđeno da Bogu pripisuje kako dobro tako i zlo koje postoji u svetu. Zatim, po njegovom
mišlјenju hrišćanstvo propoveda raspeće Boga, a to je blasfemija. Hrišćanstvo svojim monaškim
idealima ustaje protiv braka, hvali siromaštvo i bezdetnost pa time ugrožava opstanak sveta.
Najzad, hrišćani ne prave razliku između čistih i nečistih predmeta i stihija u svetu pa time skrnave i
ono što je čisto.
Docniji carevi saeanidske dinastije bili su nešto blaži prema hrišćanima jer su persijski
hrišćani bili nestorijevci za razliku od pravoslavnih Vizantinaca od čijeg su gonjenja nestorijevci i
pobegli iz Vizantije s kojom je Persija – kao što je ranije rečeno – bila često u ratnom stanju. Pa
ipak je car Hozroj, koji je u početku svoje vlade bio blag prema hrišćanima, kasnije preduzeo
veoma oštro gonjenje hrišćana.
Gonjenje je obuhvatalo ne samo hrišćane, nego povremeno i Jevreje pa i sve druge vere koje
su carskim vlastima mogle izgledati sumnjive i nepovolјne, kao podrivači prestola. Tako je vrlo
oštro gonjeno manihejstvo, čiji je osnivač Mani pokušao da načini jednu novu religiju
kombinacijom mazdeizma i hrišćanstva. Persijski carevi su mogli rado gledati uspehe manihejstva u
pravoslavnoj Vizantiji u kojoj su se iz manihejstva razvijale razne druge jeresi i sekte, sve tamo do
bogumila i patarena, ali nisu im dozvolјavali delatnost u svome carstvu.
Isto tako oštro je bio gonjen versko-socijalni pokret nekog Mazdaka koji je propovedao
neku vrstu komunizma, i to apsolutnog, gde je sve imanje, pa čak i žene, zajednička svojina.
Takav mazdeizam ostaje u Persiji državna religija sve dok Arapi nisu oborili carstvo
Sasanida i zaveli u Persiji islam. Tada nastaju krajnje teške prilike za mazdeizam. Poslednji
vladar sasanidske dinastije Jezderped III pokušao je 635. godine da se odupre najezdi muslimanskih
Arapa, ali je posle bitke kod Kasidije morao sa svojim blagom i svetom vatrom da se povuče u
Merv, gde je bio ubijen 651. godine.269 Persija je vrlo brzo islamizirana silom vlasti, a samo u
pojedinim zabačenim oblastima, kao u Jezdi i Kermanu, ostalo je nešto malo stanovnika verno
staroj veri. Neki su ispred najezde islama emigrirali u Indiju gde žive uglavnom u gradovima
Guseratu i Bombaju. Bave se trgovinom i industrijom. Svoju veru vrlo budno čuvaju. Nјihov
katihizis je sasvim kratak. Veruju u jednoga Boga, a Zaratustra je njegov prorok. Moralni
zakon se mora ispunjavati. Postoji nagrada i kazna u zagrobnom životu. Prema hrišćanstvu je
moderni mazdeizam veoma neprijatelјski raspoložen. Rezolutno i energično odbacuje hrišćansku
dogmu o iskuplјenju. Pristalice mazdeizma održavaju povremeno svoje kongrese. Među
njima postoje izvesna trvenja između konzervativnijih i liberalnijih elemenata koji zahtevaju da se
iz obreda izbaci običaj umivanja goveđom mokraćom, da se skrati broj molitava i ceremonija i
da se pobolјša socijalni položaj žene.270
Opšti pogled na Zaratustrinu religiju
269
„Sveznanje“, Opšti enciklopedijski leksikon, Beograd, 1937. g. str. 1669.
270
84
Kao što se moglo videti iz prethodnog izlaganja, mazdeizam je zapravo jedna mešavina
monoteizma i politeizma. No pri svem tom crte monoteizma su u njemu jače naglašene od
politeističkih. Tako, po učenju ove religije:
1) Postoji lični Bog Ahuramazda koji je veći i moćniji od Arimana.
2) Postoji duhovni svet dobrih i zlih duhova.
3) Postoji lična besmrtna duša.
4) Postoji posebni i opšti Božji sud.
Zbog svih ovih dogmi parsizma neki su rado govorili o uticaju Aveste na starozavetnu
Bibliju, pa čak i na hrišćansku eshatologiju, i na obredoslovlјe na primer, odricanje od đavola
prilikom krštenja, osvećenje vodice.
Međutim, ovakve tvrdnje su bez stvarnog osnova. Pre svega, nama se nije očuvala
celokupna zbirka stare persijske religiozne literature da bismo imali tačan uvid. Osim toga, ako je ta
literatura stradala još prilikom Aleksandrovih osvajanja, onda se ne može govoriti o njenom uticaju
na hrišćanstvo. Zna se da je poznati nam kodeks Aveste sačinjen u doba cara Sapora I (251.–272.
hrišćanske ere). Zna se takođe i to, da je dualizam parsizma ostavlјao jasne tragove svoga uticaja na
razne jeretičke pokrete kao što su bili manihejstvo i gnostičke sekte. No zna se takođe i to, da se
Crkva vrlo budno čuvala od svakog uticaja te vrste, bilo direktnog bilo indirektnog. Najzad, ako i
ima izvesne sličnosti u dogmatici, ona ne mora da dolazi zbog hrišćanskog kopiranja Aveste, niti
persijskog kopiranja Evanđelјa, već može da bude izraz opštih religijskih stavova koji postoje u
svima oblicima religije.
II POLITEIZAM
Savremeni oblici
Politeizam je verovanje u mnoge bogove. On je daleko bogatiji raznim oblicima nego

monoteizam. Ti oblici su toliko različiti, da je među njima teško načiniti neki besprekoran sistem i
raspored, na osnovu razlike ili zajedničkih religijskih elemenata kod njih. Ipak, radi postavlјanja
kakvog-takvog plana i sistema izlaganja, držaćemo se jedne sasvim veštačke podele. Naime, još i
danas postoje razni oblici politeizma u raznim zemlјama, kao u Indiji, Kini, Japanu, Mongoliji,
Tibetu, Okeaniji, Africi itd. A, kao što znamo, nekada su postojali razni oblici politeizma kojih više
nema, kao što beše religija starih Egipćana, Vavilonjana, Feničana, Grka, Rimlјana, Kelta, Germana
i Slovena. Tim redom će i biti izloženi razni oblici politeizma.
RELIGIJA U INDIJI
Opšte napomene
Indusi su narod arijskog porekla, vrlo srodni Persijancima, što se vidi i iz vrlo sličnog jezika,
a takođe i iz zajedničkih religijskih pojmova i naziva koje smo pomenuli prilikom izlaganja
persijske religije. Oni su u Indiju došli verovatno sa Iranske visije, u vrlo dubokoj prošlosti.271 Tom
prilikom su potisli Dravide i druge starosedeoce na jug i na ostrvo Cejlon. Ta rasna razlika među
njima odrazila se kasnije u kastama.272 Društvo je naime u Indiji od davnina bilo podelјeno na četiri
kaste: bramini, kšatrija, vajsija i sudra ili parija. Bramini su sveštenička kasta i postali su, po
verovanju, iz glave boga
271
Dr Radivoj A. Josić, Mesijanska ideja kod kulturnih naroda pre Hrista, Beograd, 1931. str. 80.
Šantepi-de-la-Soseй, Istoriя Religiй, Tomъ vtoroй, str. 127.
272
Šantepi-de-la-Soseй, navedeno delo, str. 42.
85
Brame. Kšatrija je vojnička kasta, postala od prsa Braminih. Vajsija je kasta trgovaca i
zemlјoradnika, postala od Braminih ruku. Sudra je najniža kasta kojoj se jedva priznaje status
čovečjeg bića. Ona je postala od Braminih nogu. Nјu upravo i sačinjavaju uglavnom starosedeoci.
Razlike među kastama su velike, i pregrade vrlo oštre i čvrste, tako da je skoro nepojmlјivo da neko
pređe iz jedne kaste u drugu. Ta deoba ima svoj koren i podršku u religiji Indije. Podela na kaste
toliko je uhvatila korena u Indiji, da ona traje čak i danas, posle tolikih stoleća. Možda će je uništiti
postepeno samo savremeni način života i duh vremena. Inače, iako je religija u Indiji imala znatnih
reforama i promena, kaste su uvek ostajale.273
U toku mnogih vekova religija u Indiji prošla je kroz vrlo mnoge faze i reforme, izmenjujući
mnogobrojna božanstva. Ta razna transformisanja religijskih shvatanja u Indiji ostavila su duboka
traga i u indijskoj religioznoj literaturi, u svetim knjigama.
Mogu se opaziti tri perioda u istoriji religije u Indiji. To su vedanski period, ili vedizam,
bramanizam i hinduizam. Ia istorijskom razmeđu bramanizma i hinduizma javlјaju se u indijskoj
religiji, dakle u krilu bramanizma, dva jaka filosofsko-religijska reformistička pokreta. To su
džainizam i budizam. A hinduizam, koji se javlјa kao nastavak bramanizma, cepa se u mnogobrojne
sekte od kojih ćemo pomenuti kao najvažnije višnuizam i sivaizam. Iz svakog od tih perioda ostala
nam je bogata literatura religiozno- filosofskog sadržaja.
1) VEDIZAM
Najstariji poznati nam period indijske religije naziva se vedanskim periodom, ili prosto
vedizmom, zato što nam je religija toga doba sačuvana u knjigama koje nose naziv Vede, što znači
znanje. Po verovanju starih Inda sadržina Veda nije napisana rukom čovekovom, nego je njihova
sadržina data lјudima putem božanskog otkrivenja.274
Religiozna literatura
Vedanska literatura je vrlo opširna. Deli se u četiri dela: Rig-Veda, Sama-Veda, Jadžur-
Veda i Atarva-Veda. U Vedama ima ne samo religioznog pesništva, nego i uputstva za obrede i
ritual, praktične teologije, filosofskih spekulacija i poezije. Tako Rig-Veda sadrži uglavnom
religiozne himne. Sama-Veda pesme i druge tekstove, Jadžur-Veda formule prilikom
žrtvoprinošenja, a Atarva-Veda je zapravo mađijska knjiga koja sadrži razne mađijske formule i
zaklinjanja.
Znatno mlađa literatura od Veda su Brahmanas koje se zanimaju kultom žrtvoprinošenja,
Araniakas (što znači razmišlјanja u šumi) i Upanišade (pouke, predavanja) u kojima ima izložene
indijske filosofije, uglavnom panteističke.
Još mlađu religioznu literaturu sačinjavaju Sutre. One su kao neka vrsta rukovodstva za
školsko predavanje. Nјihov autoritet je manji od autoriteta Veda. One nisu otkrivenje, one su obična
tradicija. U njima se iznose pravne norme i domaći običaji. Čuvena zbirka zakona, Manuov
zakonik, pripada oblasti te literature.275
Knjige koje sačinjavaju zbirku Veda nastale su u dugom vremenskom razmaku. No kada su
nastale bar one najstarije, o tome su među naučnicima mišlјenja podelјena. Mnogi smatraju da
nemamo dovolјno podataka da bismo makar i približno odredili njihovu starost. Neki drže da su
najstarije knjige Veda postale najranije oko 1.100 godina pre
273
Pandit Dž. Nehru, Otkriće Indije, preveo Slobodan Petković, Beograd, 1952., str. 116-119.
274
275
Исти писац, дело и страна.
86
Hrista.276 Drugi opet misle da su postale čak i na 4000 godina pre Hrista. 277 Tačno se odrediti ne može.
U svakom slučaju Vede predstavlјaju jedan od najstarijih pisanih spomenika lјudske kulture.278
Ne treba misliti da je sve u Rig-Vedi religiozne sadržine. Ima tu pesama i sa čisto
svetovnom sadržinom, čak i krajnje nepristojnih stihova. Poeti, koji su često bili bramani, i koji
su pevali pojedine pesme povodom prinošenja žrtava i svečanosti, udešavali su pesme prema
situaciji. Otuda u njima ima pesama čiji je ton laskav prema prinosiocu žrtve, podilazi
njegovim lјudskim strastima, a nije redak slučaj da pesnik izražava nadu da će dobiti od
prinosioca žrtve bogat honorar, recimo poveći broj krava.279 U Vedama se često može otkriti ime
pesnika koji je dotičnu pesmu Vede spevao. Ti pesnici, riši, poštovani su skoro kao neka
polubožanstva, a sama Veda je bila toliko uvažavana da se stvorilo verovanje da su prve tri
knjige Veda postale iz žrtve prinošene od strane prvog čoveka. Ceo svet počiva na Vedama. One
imaju volšebnu silu, i čitanje Veda
je isto tako važno kao i prinošenje žrtava. 280
Božanstva
U vedanskoj teologiji se obično nabraja 33 boga koji su podelјeni na bogove neba, vazduha i
zemlјe. No stvarni broj božanstava u koja se verovalo bio je znatno veći. U jednoj pesmi Veda
govori se da su se bogu Agni poklonili 3.339 bogova.281 Interesantna je činjenica da se prilikom
prinošenja žrtava pojedinim božanstvima pripisuju svojstva drugih božanstava, tako da se prosto
dobija utisak da se božanstva katkad pretvaraju jedno u drugo; isto božanstvo u drugom vidu i pod
drugim imenom. Osim toga, prilikom prinošenja žrtava u prigodnim himnama se toliko uzdizalo
božanstvo kome se žrtva prinosi, da je nazivano većim od ostalih. Tako je teško odrediti koje je
božanstvo zapravo bilo vrhovno.282
Bogovi su u vezi s prirodom. Oni nisu prirodne pojave, nego upravlјaju prirodnim
pojavama. Indra, na primer, nije munja, nego on baca munju. Osim bogova postoje, po verovanju
starih Inda, i mnogobrojni demoni od kojih se treba braniti, ili bar živeti s njima u miru.283
Spolјašnji oblik viših božanstava obično su zamišlјali u lјudskom vidu. Poneko božanstvo
nižeg ranga je zamišlјano u poluživotinjskom vidu. Bogovi imaju lјudske duhovne osobine. Jedu,
piju, međusobno se mrze ili vole, služe se lukavstvom, ratuju katkad, pa čak se javlјaju i u ulozi
prinosilaca žrtve. Nјihova duhovna svojstva su beskrajno veća od čovečjih. Bogovi su besmrtni,
svemogući, sveznajući itd. Ali njihova besmrtnost je uslovlјena napitkom zvanim soma. Bez some i
bez žrtava oni bi bili nemoćni. Zato su oni potkuplјivi, i vrlo slabi prema žrtvama koje im se
prinose. Samo ako čovek ume sa njima vešto da se ophodi, može dobiti od njih što god želi.284
U sanskritskom jeziku postoje dva opšta naziva kojim se izražava božansko biće. To su „D e
v a “ i „A s u r a “. Reč deva dolazi od korena „div“, što znači sijati, svetleti. Iz tog
276
A. Roussel, dans Dictionnaire apologétique de la foi catholique, sous la direction de A. D’Alès, Paris, 1924. T. II. p.
645.
277
Šantepi-de-la Soseй, navedeno delo, str. 12. 278
Pandit Dž. Nehru, navedeno delo, str. 70-71. 279
Šantepi-de-la Soseй, navedeno delo, str. 13. 280 Isti
281
282
N. P. Roždestvenskiй, Hristianskaя Apologetika, 1884. Tomъ II., str. 22-23.
283
Шантепи-де-ла-Сосей, наведено дело, стр. 16.
284
Исти писац и дело, стр. 17.
87
korena su nazivi za Božje ime i u raznim drugim indoevropskim jezicima: Deus, Teos, Zeus, Devas
itd. Drugi naziv „Asura“, izražava Božje veličanstvo i znači „Gospod“.
D i a u s - P i t a r je „Nebeski Otac“. To je, izgleda, najstariji naziv za Bota u Indiji. O
njemu Vede vrlo malo govore,285 pa je zbog toga logično zaklјučiti da je on bio poštovan još u
pradavno doba ire vedanskog perioda, što bi moglo poslužggti kao jedan bled trag prvobitnog
induskog monoteizma iz koga se tokom vremena razvio vrlo bogat i razgranat politeizam
vedanskog perioda, i poznijih perioda, kada je Diaus-Pitar postepeno bio zaboravlјen i zamenjen
drugim božanstvima koja su lјudskoj mašti i srcu bila bliža i pristupačnija.286 Ne postoje likovne
predstave Boga iz onog najstarijeg, predvedanskog perioda istorije. To može služiti kao indirektna
potvrda više za stari iščezli monoteizam indijske religije. Maks Miler veli da kroz oblak politeizma
prosijava nešto blisko monoteizmu.287
V a r u n a - A s u r a (Gospod neba) je vrlo rano u vedanskom periodu došao na mesto
Diaus–Pitar–Asure. Nјemu su se stari Indi obraćali molitvom za pomoć i oproštenje greha, i to sa
dubokom pobožnošću i poštovanjem jer „on obuhvata celu vaselјenu i vlada celim svetom“.288
Nјega su zamišlјali kao lјudsku ličnost i nazivali ga često „car-Varuna”. On vlada nad celim
svetom, i upravlјa po strogim zakonima. Naročita oblast njegove vladavine su voda i noć. On se
svuda nalazi u vodi, a naročito na nebu gde raspoređuje vode nebeskog okeana n potoka, šalјući ih
na zemlјu. Varuna je sveznajuć, jer se čovek od njega ne može nigde sakriti. On sve vidi što se
dešava noću, a ako i nešto propusti da vidi, to mu njegovi malobrojni obaveštajci već saopšte. Kao
sveznajuć, Varuna je zaštitnik pravnog i moralnog poretka. On je sudija lјudima i kažnjava prekršaj
pravnih i moralnih zakona.
U Vedama ga je naročito proslavlјao pesnik Vasšita. Po proceni Šantepi de la Sosei, da je
Vasišta imao sposobnosti Zaratustrine da reformiše indijsku religiju u pravcu monoteizma, kao što
je to Zaratustra učinio sa persijskom religijom, Varuna bi bio taj jedini monoteistički bog
reformisane i monoteizirane indijske religije.
Ali, Varuna je prilično brzo potisnut u pozadinu. U Atarva-Veda njemu se mole još samo
kao bogu vode i kiše. Pa čak i danas mu se ponekad u Indiji mole putnici koji moraju da putuju
vodom. Inače još odavno bramani ga predstavlјaju prosto kao kakvog demona s podbulim licem,
zakrvavlјenih očiju, ćelav i sa dugim očnjacima.289
Zajedno s Varunom se pominje i Mitra. On je bog zaštitnik i pomoćnik. Mitra i Varuna su
toliko bliski da se u molitvama prizivaju kao jedna ličnost. Varuna je svetlo nebo, a Mitra nebeska
svetlost.290 Inače Mitra, čija je uloga vrlo slična persijskom Mitri, vrlo rano iščezava iz panteona
stare indijske religije. Čak i znatno pre Varune.291
I n d r a. Istovremeno sa Varunom pominje se u Vedama i Bog Indra čija je popularnost bila
znatno veća od Varunine, naročito u kasti kšatrija. On je bog silan i moćan, pun muškosti, hrabrosti
i junaštva. U ratu, on je nepobediv. Nebo i zemlјa pokoravaju se njegovoj volјi. On zemlјu prekriva
jednim prstom noge, a u šaci drži sav svet. Kada se onako plavokos (dakle ne liči na tamnopute
starosedeoce Dravide) pojavi, sedeći u svojim kolima koja vuku sjajni konji po vazduhu, tada baca
munje na sve strane, kao slovenski Perun.
Nјegovi neprijatelјi su ipak mnogobrojni. To su pre svega d a z i u s i, crni duhovi koji
obitavaju u vazduhu bacajući na zemlјu gadne isplјuvke i pokušavajući katkad da prodru čak i u
nebesa. To su takođe i r a k š a s i, zla noćna čudovišta, zatim j a t i, volšebni
285
286
Dr Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 81-82. 287
N. P. Roždestenskiй, navedeno delo, str. 23. 288
Dr. Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 81.
289
290
291
88
duhovi, i najzad p a n i koji smetaju kiši da pada. Sve su to Indrini neprijatelјi. Ali daleko najveći i
najstrašniji neprijatelј Indre i lјudi je stara zmija V r i t r a, vazdušno čudovište, koja takođe ne da
kiši da pada. No kad ju je Indra jednom prilikom dokopao svojim koplјem i oštrim oružjem, tada se
razvila bitka koju je vredelo videti, ako je ko imao smelosti da gleda tu strahotu. Jer od te strašne
borbe drhtalo je nebo i zemlјa. Vritra je toliko strašno šikala, da su se bogovi u paničnom
strahu razbežali s nebesa. A T v a s t a r, koji je inače iskovao jedan ogroman čekić za tu borbu,
nije imao snage ni da pobegne. On se prosto onesvestio na nebu.
Kad je tako, onda nije čudo što je Indra toliko bio omilјen i poštovan, naročito od vojnika.
Nema pobede u ratu bez Indre.
Ume Indra i da se nalјuti. Ali, ipak on je dobro božanstvo. A što voli da pije i jede! Tu
mu je teško naći para. Kadar je da popije čitavo jezero some (soma je božansko piće), pa – ako se
sme tako izraziti – zabrlјavi i luta po vazduhu ne umejući da se orijentiše gde je nebo, a gde
zemlјa. A ni u braku nije baš sasvim besprekoran, pa njegova žena I n d r a n a često dolazi u
priliku da mora ponešto i da mu oprosti.292 A zar bi i mogla da ne oprosti jednoj tako simpatičnoj i
od lјudi omilјenoj ličnosti kao što beše njen muž, ratnik Indra!
A g n i. Ma koliko da je Indra bio omilјen naročito kod ratnika, njegovo nebo je još uvek
daleko od lјudi. Zato je Agni, koji boravi i na zemlјi među lјudima u vidu ognja, bio još više
omilјen. Bog Agni se javlјa i rađa svakodnevno kao stanovnik zemalјske sfere. On je stalna veza
između bogova i lјudi. On kao oganj sagoreva žrtve i sa žrtvama odnosi molitve lјudi bogovima.
Vedanske himne ga slave kao zaštitnika i dobrotvora lјudi pa se često pojavlјuje njegov nadimak
„Posrednik“, „Prisni prijatelј“, ili, „Domaći prijatelј“. Ljudi mu se obraćaju s verom i nadom da će
se kod bogova zauzeti za njih i biti im snishodlјiv. Jedna od tih molitava glasi: „Kako ćeš nas, o
Agni, pred Varunom, kako pred Nebom karati? Za koje naše grehe? Kako ćeš o nama govoriti
milostivom Mitri, Zemlјi? Šta ćeš reći Ariamanu, šta Bagi?“ „O Agni! Ti znaš kako da odvratiš od
nas gnjev Varune Budi nam, o
Agni, tvojom pomoći najbliži, sasvim blizu pri nastanku ove zore. Budući si bogat u milosti, prinesi
našu žrtvu Varuni. Prići i smiluj se. Dozvoli nam da te prizovemo“.293
Agni stanuje i na nebu i na zemlјi i u vodi. U vidu munje on silazi s neba na zemlјu. On
spava u drvetu, odakle trlјanjem drveta iskače kao lepi dečak sa zlatnim uvojcima kose, kažu
vedanske himne o njemu.294
Pored ovih velikih bogova postoji mnoštvo nižih bogova, deva i asura, a takođe i
polubogova koji su u društvu s bogovima, i upućeni su u mnoge umetnosti i čarolije. Najistaknutiji
meću njima je Tvastar. To je onaj što se beše onesvestio od straha gledajući dvoboj Indre sa
Vritrom. On je zapravo nebeski kovač. Matarisvan je indijski Prometej. Postoje i gandarvi, duhovi
šume i vode, koji po šumama i vodama jure asparame, božanske hetere, koje svojim sablažnjivim
ponašanjem dovode u iskušenje čak i velike pustinjake.295
R u d r a. Znaju Vede i za zle bogove. Takav je na primer Rudra. Nјegovo produženje je
zapravo bog Šiva u hinduizmu. Da je Rudra strašan i osvetolјubiv bog, o tome svedoči i jedna
vedanska legenda prilično poznog datuma, koja nas obaveštava o postanku Rudre. Naime, legenda
kaže, da je bog Prdžcapati izvršio greh krvosmešenja sa svojom ćerkom. Bogovi, zaprepašćeni
takvim prestupom, naumiše da stvore jedno biće koje će biti dovolјno strašna kazna za takav greh.
Pokupili su sve najružnije i najstrašnije što su kod sebe imali, složili na gomilu, i iz te gomile gada
pojavio se Rudra.296
On je divlјi lovac koji juri sa svojom pratnjom kao uragan po zemlјi, obarajući u prah svoje
protivnike. Nјegova trbušna strana je tamno-plava, a leđa crvena. Tamno-plavim on
292
293
294
295
296
89
pokriva neprijatelјa a crvenim pobeđuje onoga koji ga mrzi. Rudra je u naročito tesnoj vezi sa
stokom i stadima. On, kada je rđavo raspoložen, navodi na stoku bolest, ali ako ga lјudi odobrovolјe
dobrim žrtvama povraća stoci zdravlјe. Isto tako on postupa i sa lјudima. Nad bolesnikom se valјa
izgovoriti zaklinjanje: „Strelu koju je Rudra ubacio u tebe mi izvlačimo iz tebe sa svih strana“.297
Rodonačalnici čovečanstva. Prema induskim legendama poreklo čovečanstva je prilično
nejasno. Ili čovečanstvo proizlazi od bogova, ili su prepreci čovečanstva obogotvoreni. Tu se
pominju razne ličnosti. Tako, naprimer, Jama je bog smrti, a ujedno i rodonačalnik lјudskog roda
koga je on proizveo sa svojom sestrom bliznakinjom Jami što mu Rig-Veda sa gnušanjem upisuje u
greh. On je identičan sa persijskim Jimom. Jamin otac Vivasvant i proslavlјeni Trita takođe se
ubrajaju u grupu praotaca. Najzad, M a n u je najsličniji biblijskom Adamu, ali isto tako i Noju. On
je prvi čovek, i ujedno on je preživeo potop koji su bogovi poslali na zemlјu. On je i prvi prineo
bogovima žrtve. Nјemu je, prema kasnijem bramanističkom verovanju, bog Višnu predao Vedu kao
svetu knjigu na čuvanje.298
Eshatologija vedizma
U vedanskoj religiji kao i u svakoj drugoj, moralne dužnosti dovode se u uzročnu vezu sa
verom u zagrobnu sudbinu čoveka. U najstarije vreme svoje istorije Indusi su mrtvace sahranjivali u
zemlјu. Potom se pojavio običaj spalјivanja mrtvih, koji je potisnuo onaj prvobitni običaj
sahranjivanja. U svakom slučaju verovalo se da duše počivaju u grobu ili u pepelu pokojnika.
Čovek posle smrti ide svojim precima. Postojala su razna shvatanja kakav je zagrobni život i gde
borave duše pokojnika. Možda se one nalaze i negde daleko u nadzemalјskom prostranstvu, ali je
preovladalo verovanje da zagrobni život duše provode ili u zemlјi ili pod zemlјom. Ko je želeo da
izazove seni umrlih, kopao je jamu i u nju stavlјao hranu naznačenu za njih. Tu u krilu zemlјe imao
je svoje carstvo Jama, prvi čovek koji je umro i otišao u podzemni svet da tamo pripremi mesto i
svojim potomcima. Iz podzemnog sveta preci se brinu za potomke šalјući im pomoć i utehu i savete
u prilikama kad je to potrebno.
No kasnije, kad se pojavlјuje vera u mnoštvo bogova svetlosti, menja se i predstava o
zagrobnom životu duša. One više nisu u tamnom podzemnom svetu (uostalom mrtvi se više i ne
sahranjuju nego spalјuju). One su „tamo gde se svetlost nikada ne gasi, gde večno teku vode, gde
obitavaju radost i veselјe, gde svaka želјa nalazi ispunjenje, gde je večna besmrtnost“. Tu u tom
svetu svetlosti nalazi se Jamino carstvo. Tu on caruje zajedno sa Varunom, okružen raskoši i
lepotom. Tamo duše mrtvih spropodi Agni i tu ih očekuju preci.
To nebesko blaženstvo i čovek koji u njega dođe nikad se nije zamišlјalo duhovno, u vidu
duše, još manje seni. Ono je skroz telesno. Tu čovek dobija svoje staro zemalјsko telo, samo bez
ikakvih zemalјskih mana, bolesti i nedostataka. Tamo ima mnogo krava i mleka i masla i meda i
lepih devojaka i svega što čovek može poželeti. Tamo će roditelјi ponovo videti svoju decu i
bezgrešni lјudi će živeti pred Varunom. Grešnici pak odlaze u mračni ad, gde će sedeti u potoku krvi
i jesti dlake. Vaskrsenja i opšteg Suda nema. 299 A nije ni potrebno za ovakvu eshatologiju.
297
298
Isti pisac i delo, str. 29-30.; Dr. Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 85.
299
90
Kult u vedanskoj religiji300
Centralna tačka vedanskog kulta jeste žrtvoprinošenje. Bogovi Agni i Soma su pri
prinošenju žrtava imali najvidniju ulogu. Naročito je Agni bio zapravo taj koji žrtvu nosi sa zemlјe
u nebeski božanski svet. Žrtva je po verovanju starih Inda toliko važna, da ona čak i bogove
potiskuje nekako u kraj. Ona je centar religioznog života. Žrtvom je sazdan ceo svet. Čak su i
bogovi ponikli iz žrtve.
Cilј prinošenja žrtava je čist račun, upravo egoizam. Žrtva treba da osigura blagonaklonost i
pomoć bogova. Bogovi će prinosioca žrtve zaštititi od demona i svakog zla. Darovaće mu
bogatstvo, zdravlјe i sreću. I pošto bogovi ne mogu da postoje bez žrtve, pošto ona bogovima daje
snagu – Indra, na primer, ne bi mogao ništa da učini bez some – to onda žrtva ima u stvari volšebno,
mađijsko dejstvo. Ona, ako je pravilno prinesena, bogove prosto primorava da budu blagonakloni
prema onome koji žrtvu prinosi. Žrtva se dakle prinosila po principu: dajem da mi daš. Ja tebi
maslo i ostale žrtve – a ti nemoj ostati na to gluv i slep. Čak i molitve koje su čitane, čitane su na
tom principu. Nije se molilo iz nekog čisto religioznog zadovolјstva ni revnosti, nego samo iz
očekivanja koristi. Nema molitava slavoslovnih niti zahvalnih. U Vedama uopšte ne postoji reč
„blagodariti“. A ako i ima retkih tragova hvalebnih himni, to čak ni u njima poet i žrec ne
zaboravlјaju da svoj trud nekako naplate od božanstva. U mnogim pesmama prostoje otprilike
ovakvi stihovi: „Kad bih ja, o Indra, bio tako moćan kao ti, to bih ja, o vseblagi, bogato obdario
svoga pesnika. Ja ne bih dozvolio da on padne u bedu, nego bih pritekao u pomoć njemu koji me iz
dana u dan veliča“.
Žrtve su takođe imale i iskupitelјni karakter. Stari Indi su se vrlo usrdno starali da
prinošenjem žrtava iskupe svoje grehe. I to se činilo često prosto mehanički, prineta žrtva će već
sama očistiti grehe.
Pošto u vedanskom periodu nije bilo hramova, to su se žrtve prinosile ili u kući, domaće
žrtve, ili u otvorenoj slobodnoj prirodi. U tom slučaju mesto je moralo biti očišćeno, oltar uzvišen i
ograđen.
Na žrtvu su se prinosili razni predmeti: mleko, maslo, lepinje, jarci, konji, a izgleda da je
nekad postojao običaj i prinošenja lјudi na žrtvu. No bogovima je od svega najdraža soma. To je
sok koji se cedi iz jedne naročite bilјke i priprema se specijalnim načinom.
Žrtva je mogla biti domaća, koju je prinosio domaćin kuće, a mogla je imati i javni karakter,
kad ju je prinosio specijalan žrec bilo na zahtev pojedinaca, bilo o opštim praznicima. Žrec je
morao znati sve formule i sve pokrete tela prilikom prinošenja žrtve, jer u slučaju da makar
najmanja sitnica izostane, žrtva neće postići želјeni efekat. Žrec je imao i svoje pomoćnike kao što
su žrtvovatelј, pojac i služitelј. Ceo obred se izvodio pod nadzorom vrhovnog žreca bramana koji je
čitav ritual morao znati naizust i starati se za tačnost njegovog izvođenja. Razume se, i njemu i
njegovim pomoćnicima sledovao je određeni honorar od onog za čiji račun je prinošena žrtva.
Prinošenje žrtava je radostan događaj i za bogove i za lјude. Oganj je prinosio bogovima ono
što oni vole: mleko, maslo, pirinač, i naročito pretilinu od žrtvenih životinja, a lјudi su se takođe
naslađivali žrtvenim jelima, pićima, himnama, pesmama pa i igranjem.
Vreme privatne žrtve je proizvolјno, kad domaćin oseti potrebu. A bilo je i zvaničnih žrtava
koje su se prinosile u određene praznične dane. Praznici su uglavnom bili vezani za prirodne
pojave.
300 Исти писац и дело, стр. 30-
91
Najobičnija žrtva je bila svakodnevna jutarnja i večernja žrtva, ognjena žrtva. Prisutni su
pobožno stojali pred tri zapalјena ognja i klanjali se. Dar koji se tada prinosio bilo je vrelo mleko.
Svakih četrnaest dana bio je praznik mladine, odnosno punog meseca. Tada su se na žrtvu
kao dar prinosili kolači, pečeno meso, a maslo se bogato lilo na oganj. Tom prilikom su postojale i
zajedničke trpeze za žrece i vernike.
Još raskošnije su bile žrtve o praznicima triju godišnjih doba: proleća, kišnog doba i jeseni.
Tada su od testa i vune pravili figuru ovna i ovce, da bi im se množila stada. Prilikom
žrtvoprinošenja povodom kišnog perioda najviše darova dobijali su bogovi vetra, i naročito Varuna,
bog vode. Prilikom tih triju praznika, to jest, proletnje i jesenje ravnodnevice i kišnog doba klali su i
jarca, žrtvovali ga i delili između bogova i lјudi. Bogovima salo, a lјudima ostalo.
Ali najveći i najradosniji praznik bio je praznik „pohvale ognja“. On je padao jedanput
godišnje, u proleće. Tada se pripravlјala soma, najomilјenije božansko piće i najmoćnije sredstvo
kojim se može uticati na bogove. To je bio pravi narodni praznik u čijem je praznovanju učestvovao
sav narod. Svečanosti su trajale ceo dan, od ranog jutra do kasno uveče. Već izjutra su se prinosile
na žrtvu bogovima lepinje i mleko. Zatim jedanaest jaraca. A pripremanje some je takođe zahtevalo
mnogo posla. Nјu su cedili iz bilјke, prelivali u posebne sudove i začinjavali raznim mirisima. Tri
puta toga dana davali su je u čast bogovima, a i sami je pili.
Najvišu tačku vedanskog kulta predstavlјa „car-žrtva“. To je prinošenje konja na žrtvu,
jedanput godišnje. Konj se za to pripremao cele godine. Morao je biti dobro timaren, vođen skoro
po svoj zemlјi, a pred žrtvu i okupan. Neposredno po ubistvu konja, dok se još ne ohladi, carica je
morala da legne sa njim kao njegova supruga. Ta ceremonija davala je povoda za različne
nepristojnosti.
Ta žrtva je prinošena po carskoj naredbi i uz učešće sveg naroda, jer to je žrtva prinesena za
zaštitu države. Nјen cilј je da se Sunce i bogovi svetlosti snabdeju jednim novim konjem potrebnim
za vuču Sunčevih kola. Konju su pre ubistva govorili da on neće umreti, nego će zdrav i čitav otići
u nebeski svet.
Prinošenje žrtava umrlim precima je davnašnji običaj vedanskog perioda. Te žrtve su upravo
hrana za pretke. „Uveče su se na takozvanom južnom ognju prinosile precima lepinje. Pošto se
prethodno obrazdi mesto na kome će se prinositi žrtva, a obrazdi se radi zaštite od demona, poprska
se to mesto svetom vodom, prekrije pokošenom travom, i tada se prizivaju oci i praoci da dođu na
pir. Prinosilac žrtve, klečeći na levom kolenu poliva vodom brazdu i travu da bi se oci imali čime
umiti. Baca im tri lepinje izgovarajući reči:
„Evo, oče, tebi i svima koji su s tobom“. Obred se završava rečima: „Evo, oci, dali smo vam ovo, ne
tražite ništa više od nas“. Pošto se u kratkoj molitvi iznosi želјa da preci budu silni i moćni u onom
svetu, izgovara im se neka vrsta otpusta: „Ustanite oci, i idite vašim ranijim tajanstvenim putem, a
nama darujte bogatstvo i slavu, i proslavlјajte pred bogovima naše darove“. Posle toga domaćin da
jednu od one tri lepinje domaćici da je pojede, da bi mu rodila sina, a druge dve ili baci u oganj, ili
u vodu, ili je da žrecu.
Kao što se vidi, kult vedanske religije je zaista u najvećoj meri utonuo u mađiju i sujeverje,
iako je on svojim svečanim izvođenjem mogao da ima vrlo moćan uticaj na narodne mase.
Vradžbine301
Već u izloženom kultu, koji ima izvor u Rig-Vedi, može se zapaziti jaka crta čarobnjaštva.
No to se još daleko jasnije opaža u Atarva-Vedi. Tu sujeverje i
92
volšebništvo dostižu vrhunac. Čak se i sami žreci, bramani, tu nazivaju devama, to jest višim
bićima, čarobnicima, koji pomoću zaklinjanja i čarobnih formula i raznih napitaka mogu sve da
učine. Oni mogu da isteraju vešticu iz kuće, da pronađu travu pomoću koje mogu da vide sve zle
duhove. Ako čoveku na potilјak sedne demon u vidu čira, ako ta spopadne proliv, guba, ludilo – sve
se to odstranjuje sasvim uspešno pomoću zaklinjanja. Rog brzonoge antilope pomaže ozdravlјenju.
Čudotvorne trave i napitci, naročito soma, pa čak i kamenje kojim se ona cedi iz bilјke, sve to
mnogo pomaže u nevolјi. Može čak i žuticu da otkloni. Neprijatelј u ratu ili u privatnom životu
može biti tajnim sredstvima lišen svoje moći. Prokletstvo može biti skinuto pomoću raznih trava i
bajanja. Može čak da bude prokletstvo vraćeno na čarodjeja u jačem stepenu. A ako se volšebna
sredstva pravilno upotreblјavaju, može se onda jesti otrov svake vrste kao kaša, bez ikakve
opasnosti.
Čarolije deluju ne samo na mržnju, nego i na lјubav. Ako odbačena devojka stavi pod jastuk
volјenom momku izvesne trave, ili grančicu umočenu u med, momak će osetiti kako je slatka njena
lјubav i vratiće joj se. Pomoću bajanja neudata devojka stiče mladoženju, a prevarena žena ubija
čarolijama svoju suparnicu. Amuleti daju životnu silu, dižu bolesnika sa samrtnog odra, daju muško
potomstvo, sreću, čast i slavu. Tako je, eto, mađija duboko prodrla u indijsku religiju.
Moral vedanskog perioda302
Iako je vedanska religija bila bogata čarolijama, ipak je ono zdravo zrno prirodne religije
uticalo na moral tako silno, da je moralni život u vedanskoj eposi bio na visini. Religija je strogo
propisivala čoveku svakodnevne dužnosti i pazilo se na njihovo izvršenje. Religija je prožimala i
privatni i javni i državni život starih Inda. Brak je smatran božanskom ustanovom i strogo se vodilo
računa o njegovoj svetosti i čistoti. Prelјuba je strogo kažnjavana. Čednost devojačka je bila vrlina o
kojoj se mnogo vodilo računa. Nije bilo izopačenih religijskih kultova koji bi narušavali tu vrlinu.
Ako devojka po nesreći nije imala rođaka, za nju se starala opština, a uvreda takve devojke smatrala
se velikim prestupom. Strašan običaj da se udovica spalјuje pri sahrani svoga pokojnog muža nije
bio u Indiji sveopšti, i bio je ponegde zamenjen simvoličkom ceremonijom. Ipak se ta nečovečnosg
održala u ponekim krajevima Indije sve do novog veka kad su Englezi zabranili praktikovanje tog
običaja.
Religija je prožimala savest starih Inda toliko duboko da su oni verujući u sveznanje i
pravdolјubivost bogova imali i posebne molitve i ispovesti za opraštanje greha. U jednoj pesmi
Atarva-vede stoji: „Ako smo učinili kakvo bilo zlo, sa znanjem ili bez znanja, izbavite nas od toga,
od velikodušni bogovi“. „Ako sam učinio kakav prestup u budnom stanju ili u snu, bilo da je
učinjeno, bilo da je tek moguće da sam učinio, izbavite me od toga kao od sramnog stuba“. Jasno je
samo po sebi da se i ta moralnost kvarila zbog pada religioznosti i kvarenja predstava o božanstvu.
Religija je prožimala i državni život starih Inda. Posvećenje cara je jedna od najvažnijih
religioznih svečanosti i nosilo je karakter božanske ustanove. Religiozna i državna ideja su se dugo
vremena razvijale u uzajamnom pomaganju, što je bilo od obostrane koristi.
Greh je u saznanju i verovanju vedanske religije imao više juridičku važnost nego strogo
moralnu. Za greh je sledovala kazna. Ako se Indus molio za oproštenje greha, to se nije toliko
mislilo na stvarno očišćenje od grešnog stanja, nego je molitva upućivana prosto za opraštanje
kazne koja za greh sleduje. Moralna vlast bogova pre liči na neki policijski nadzor i sudijsko
tutorstvo nego na očinsku brigu.
302
Исти писац и дело, стр. 38-39.
93
2) BRAMANIZAM
Vedanski period je postepeno prelazio u bramanski. Kasta bramana je sve više jačala, sve
više dolazila do izražaja i sve više unosila novih filosofskih pogleda u staru vedansku religiju. Dok
je u Vedama osnova teistička, u filosofiji bramana preovlađuje panteizam.
Kaste
Već u vedanskom periodu mogli su se primetiti začeci deobe na kaste. U periodu

bramanizma taj kastinski sistem je potpuno utvrđen i do detalјa razrađen. Svaka kasta imala je svoj
krug zanimanja, čak i bogove koji su bili njeni u većoj meri nego ostali bogovi. Dužnosti i prava
pojedinih kasta su strogo određena i propisana.
Kasta bramana, najviša, živi po preimućstvu duhovnim životom. Ona izučava Vede, ona
filosofira, bramini prinose žrtve.303 Izučavanje Veda bilo je težak posao. One su se izučavale
usmenim predavanjem na svakodnevnim časovima i bezbrojnim ponavlјanjima. Već u svojoj
sedmoj godini dečak je počinjao da uči Vede. Kao nagradu za izučavanje morao je učitelјa slušati u
svemu i čak raditi domaće poslove učitelјeve. On je ložio peć, spremao ručak, brisao i masirao
učitelјa pri kupanju itd. Kad završi prvi stepen nauke, onda je brijao glavu ostavlјajući samo perčin
na temenu i stupao u drugi životni stepen: postajao je domaćin. Istovremeno sticao je pravo
prinošenja žrtava. Posle stepena „oca porodice“ sledovala su još dva: otšelništvo („vanaprasta“) i
askeza („saniasin“). Pošto završi vaspitanje svoje dece, braman se povlači iz sujete ovoga sveta u
šumu. Ženu može povesti sa sobom, ili je ostaviti kod kuće. Tu se predaje filosofskim
razmišlјanjima. Poslednji, asketski stepen bio je zapravo tužni završni akt života i zato su ga
odlagali obično do duboke starosti.304
Kasta kšatrija je provodila veseli život svetovnog plemstva. I, ako nije rat, ili ako on sam ne
želi da čini kakva bogougodna dela, život je tekao vrlo raskošno: u lovu, trkama i svetskim
zabavama.
Kasta vajsija koja se bavila trgovinom, zemlјoradnjom i stočarstvom smatrana je nižom od
prvih dveju kasta, ali je, u naknadu za to, ona sa dubokim prezrenjem gledala na poslednju kastu
sudra koja se bavila najnižim vrstama posla.305
Kult
U doba bramanizma kult se razvio do savršenstva tačnosti. Stepeni žreca su mnogobrojni

(ima ih sedam) i svakome se do sitnica određuju dužnosti prilikom žrtvoprinošenja. Nijedno slovo
ne sme se izostaviti ili dodati ili pogrešiti. U liturgičkim raspravama „bramanas“ koje se pojavlјuju
u ovom periodu, kultske ceremonije su do sitnica opisane i propisane. Pa iako je mađije bilo već i u
vedanskom periodu, sada, u kultu bramanizma, mađija dostiže vrhunac. U tim spisima se uči, na
primer, kako najmlјeni sveštenik može izazvati smrt neprijatelјa onoga za čiji račun prinosi žrtvu,
ako samo namerno zanemari neki jedva primetni ritualni propis. U tom slučaju, žrtva i čak bog
kome se žrec obraća, deluju kao nesvesna mašina, savršeno indiferentno, kao što oružje, oteto iz
ruku vlasnika, ubija tog istog vlasnika. Ritual je postao svemoćan. Čak su i bogovi zavisili od
njega.306
303
304
Šantepi-de-la-Soseй, navedeno delo, str. 43-44.
305
Isti pisac, isto delo, str. 42.
306
A. Roussel, o.c. p. 649 T. II.
94
Religiozno-filosofska literatura
U Bramanskom periodu Vede su još uvek na visokoj ceni. One su još uvek smatrane za
božje otkrivenje. No pokraj Veda, i još tačnije rečeno zbog tumačenja Veda, javlјa se literatura
novijeg datuma. Pre svega neki delovi Veda potiču nesumnjivo iz bramanskog perioda. Osim toga
javlјaju se spisi zvani U p a n i š a d e.
Sama reč „Upanišade“ znači otprilike „tajno zasedanje“, to jest zasedanje ili sednica
filosofskih učenika. Tih spisa pod nazivom Upanišade ima vrlo mnogo. Za istoriju religije
najvažniji su i najpoznatiji: K a t a, Č a n d o g i j a i B r a n d - A r a n i a k a. One su prilično
kasnog porekla. Ne treba misliti da baš sve što je zapisano u Upanišadama potiče od bramana. Spisi
obredne sadržine su isklјučivo delo bramana. Ostali spisi Upanišada, u kojima ima mnogo
filosofskih pitanja, potiču i od vojničke kaste, kšatrije. Jer, u Upanišadama ima i svetovne mudrosti,
svetovne filosofije, čak materijalističkih primesa. Pojedini carevi su često rado stupali u diskusiju sa
bramanima postavlјajući im pitanja teška za rešavanje i obećavajući im velike nagrade, čak po
hilјadu krava, ako povolјno reše postavlјeni filosofski problem.
Cilј filosofskih razmišlјanja u Upanišadama je sličan cilјu žrtvoprinošenja. I jedno i drugo
ima za cilј da se postigne apsolutno dobro života i da se prevaziđu životna stradanja. Cilј je isti,
putevi različiti. Tamo žrtva koja deluje na bogove, ovde razmišlјanje, kontemplacija koja deluje na
dušu. Onaj prvi put je „put delanja“ („karmaarga“), ovaj drugi je „put poznanja“
(„džnanamarga“).
Predmet filosofskih razmišlјanja je traženje odgovora na pitanja o suštini i poreklu svih
stvari, suština i sudbina čoveka, uzajamni odnos među lјudima i odnos čoveka prema celini
stvarnosti. U Isa-Upanišadi, na primer, izražena je ovakva misao: „Čovek koji shvati da se sva
stvorenja sjedinjuju u jednom Bogu, i koji na taj način sazna jedinstvo bića, taj nema ni tuge ni
iluzija“.
Osnovna crta filosofije Upanišada jeste panteizam. Suština stvari, to veliko jedinstvo, često
je izraženo u savršeno apstraktnim formulama. Osnova sveta je Atman, to je unutrašnji duhovni
životni princip. On se različito naziva: čas Atman, čas Puruša, Brama, Pradžapati. Iz njega emanira
svet, kao što pauk ispreda svoju mrežu i ponovo je apsorbuje u sebe.
Cilј čovekova života je da sazna svoju identičnost sa Bramom. To je najveće blaženstvo.
„Ko stekne to saznanje, taj učestvuje svuda i u svim nasladama, tako da čak ni blaženstvo bogova
ne može biti ravno blaženstvu višeg saznanja. To saznanje potrebno je čoveku tim više, jer je život
pun stradanja“. „Čim duh kroz rađanje primi telo, on se sjedinjuje sa stradanjem“, kažu
Upanišade.
Smrt se u Upanišadama opisuje protivrečno. Pošto je ovaj svet samo „maja“, to jest
obmana, to prilikom smrti čovek prelazi „iz nepostojećeg u postojeće, iz tame u svetlost, od smrti
ka besmrtnosti“. Kroz smrt se „postiže svet blaženstva, stalno i nepromenlјivo blagostanje“.307 Ako
je tako, to bi značilo da je čovekova duša posle smrti svesna sebe i stanja u kome se nalazi.
Međutim, filosofski genije Upanišada stoji zbunjen pred tajnom smrti. Jer, vrlo često se
nailazi na misao da čovek posle smrti ništa ne zna i ne oseća. Dosledno tome, ne vredi ni verovati u
besmrtnost duše. Zato se Upanišade često izjašnjavaju agnostički o smrti. Smrt je najveća tajna. U
Kata-Upanišadi se priča kako je mladi filosof Nasiketas došao u podzemlјe bogu smrti, Jami, i
postavio mu pitanje o sudbini mrtvih. „Jedni, veli Nasiketas, kažu da mrtvi postoje, drugi da ne
postoje. A ja hoću da znam šta je tačno od toga
307
A. Roussel, o.c. p. 650-651.
95
dvoga“. Jama se strašno uplašio tog pitanja, pa je na svaki način izbegavao da odgovori. On je u
naknadu za odgovor nudio Nasiketasu i dug život, i mnogobrojno potomstvo, i bogatstvo, i slavu, i
čast, i vlast, i sva životna uživanja samo nek se okani tog pitanja. Kako filosof nije hteo da pristane
na ponuđene uslove, Jama je bio prinuđen da odgovori na pitanje, ali je zaobišao suštinu problema
koliko god mu je to bilo mogućno. Isto tako se problem smrti rešava agnostički u razgovoru između
Džanavalki i učenika Artabaga.308
Učenje o metempsihozi
Da bi odgovor Upanišada na pitanje o posmrtnoj sudbini čoveka bio još zamršeniji i

nedosledniji, to pokraj već pomenutih verovanja o zagrobnoj sudbini čoveka, to jest verovanja u
blaženstvo koje se stiče putem saznanja, verovanja u potpuno iščezavanje svesnog života, i
agnostičkog odgovora, nalazimo u Kaušitaki-bramana-Upanišadi jedno mesto koje se smatra kao
najstarije poznato svedočanstvo o verovanju u seobu duša.
„Svi koji napuštaju ovaj svet padaju na Mesec koji se u svojoj prvoj, svetloj, polovini nadme
od njihovog životnog daha. A u drugoj, tamnoj, svojoj polovini Mesec ih priprema za ponovo
rođenje u vidu crvi, molјaca, riba, ptica, lava, divlјe svinje, divlјeg magarca, tigra, čoveka ili bilo
kakvog drugog bića u ovom ili onom stanju“.309
Istorijski nije objašnjeno odakle potiče vera u metempsihozu. Da li su je Indusi pozajmili od
starosedelaca, ili je postojala već kod njih, iako se u vedanskom periodu o njoj ne nalazi ni traga, ili
su je pozajmili od nekih drugih naroda, ili će, izgleda, najverovatnije, biti plod filosofskih
spekulacija učenih bramana. Ma koje od toga da je tačno, činjenica je da je ta ideja pala u Indiji na
plodno tle i da su Indusi to verovanje usvajali i po njemu živeli. To se naročito jasno vidi iz
takozvanog Manuovog zakonika u čijoj 12. glavi je ideja preselјenja duša potpuno obrađena.310
Manuov zakonik
Manuov zakonik takođe spada u religioznu literaturu bramanskog perioda. I, kao što je već
rečeno, vera u seobu duša tu je sistematski izložena i do sitnica razrađena.
Manu je prema Rig-Vedama rodonačalnik čovečanstva. On je prvi uveo kult prinošenja
žrtava. Prema drugim predanjima, on je isto što i biblijski Noje, on je preživeo potop. A prema
samom Manuovom zakoniku, on je upravo manifestacija samog Apsolutnog bića – Brame. U
svakom od ta tri kazivanja Manu-u se pripisuje vrlo visok autoritet, pa je sasvim prirodno što su ga
bramini proglasili za kultnog zakonodavca i što su važnost i obaveznost svojih obreda potkrepili
autoritetom jedne takve ličnosti311 – za ovu priliku svejedno da li istorijski stvarne ili zamišlјene.
U jednom literarnom proizvodu bramanskog perioda nazvanom „Brahmana“ (to pokraj
Upanišada i Manuovog zakonika takođe spada u religioznu literaturu ovog perioda) opisano je kako
je postao Manuov zakonik.
„Praotac Manu video je jednog jutra u vodi za pranje jednu malu ribicu koja ga je molila da
joj poštedi život, pa će i ona njemu nekad u nevolјi pomoći. Manu je ribicu stavio u veći sud s
vodom. No kako je riba stalno rasla, to ju je on premestio iz ovog suda u jezero, a iz jezera u more.
Tada mu je riba predskazala da će nastupiti potop i savetovala da sagradi lađu. Uskoro je potop
zaista nastupio, i riba je ispunila dato obećanje. Došla je da
308
309
310
311
Dr. Radivoj A. Josić, Mesijanska ideja kod kulturnih naroda pre Hrista, Beograd, 1931. str. 85.
96
vodi Manuovu lađu i da je čuva od mnogih opasnosti sve dok nije stigla do Himalaja. Tu je Manu
lađu vezao za jedno drvo, a on sišao u nizinu.
Razlog za nastanak potopa bila je pokvarenost lјudi. A ta pokvarenost je nastala zbog
nestanka Vede koju je neki demon, Daint-Hadžagriva, ukrao od Brame dok se ovaj odmarao. Bez
Vede lјudi su zaboravili na bogove i žrtve i postali zli svi odreda, osim sedmorice mudraca i Manua
koji su se jedini spasli od potopa“.312
Posle potopa, Manu je, proučivši dobro Vedu, napisao zakonik po kome treba da se upravlјa
celo čovečanstvo. Razume se, pokraj propisa o žrtvama nije zaboravio da osigura prava bramana.
Kazne za uvredu bramana su u neku ruku strožije i od drakonskih. Zna se naime da je Drakon čak i
za sitne krivice propisivao smrtnu kaznu. Za Indusa to ne bi bilo ni izdaleka strašno kao što je
strašno lutanje duše iz jednog tela u drugo. Zato ako neko ubije bramana, ili ukrade bramanu zlato,
ili mu zavede ženu, ili ubije kravu koja je sveta životinja, taj, da bi izbegao strahote bezbrojnih
ponovnih rođenja, mora 12 godina da živi u šumi u kolibi. Da prosjači milostinju, da bramanima i
kravama čini dobročinstva. Ili, da se u ratu izloži neprijatelјskim strelama kao meta, ili da se
strmoglavi u plamen ognja, ili da pešači 100 milјa recitujući Vedu. Ko pije zabranjeno piće, taj, da
bi okajao grehe, treba da pije to piće u klјučalom stanju, ili klјučalu kravlјu mokraću, ili klјučalu
vodu ili klјučalo mleko sve dok se sam ne skuva. Ko ukrade bramanu zlato, taj treba sam sebe da
optuži kralјu zahtevajući da ga ovaj ubije malјem koji je sam poneo. Ko ubije kravu, dužan je da sa
kravama na paši čuči i danju i noću, ogrnut kravlјom kožom, posteći, i kupajući se u kravlјoj
mokraći tri meseca. Najzad, dužan je da učenim bramanima pokloni 10 krava i jednog bika, a ako
nema, onda sve što ima.
I sve to Indus, koji veruje u seobu duša, lakše i radije podnosi nego što bi podneo bezbrojna
preselјenja duše i ponovna rađanja!313
U pomenutoj 12. glavi Manuovog zakonika navode se i konkretni slučajevi kakva sudbina u
ponovnom rođenju postiže čoveka za pojedine određene grehe, ili za vrline. Čovek može da se
ovaploćuje u svim bićima od kamena pa preko insekata, riba, slonova, konja i sudra (koji se ovde
ubrajaju u životinje), sve do pretvaranja u razne demone što je takođe kazna za čulne pohote i
grehe. Dalјe se ta lestvica mogućih preovaploćenja produžuje u obliku raznih lјudskih bića, od
kockara i pijanice pa do careva, asketa i bramana. To je poslednji stepen u prelazu ka višem
savršenstvu, ka božanskom postojanju sve do Brame.
Tako izgleda vera u seobu duša, i princip po kome se čovek ponovo rađa, izloženo u opštim
potezima. Inače Manuov zakonik zna i za konkretne odredbe u šta se ko pretvara posle smrti.
Razbojnik će se ponovo roditi u vidu grablјive zveri. Ko krade žito, rodiće se kao pacov. Ko krade
meso, rodiće se kao jastreb. Ko ubije bramana, rodiće se kao pas ili kao magarac. Braman ako je
pijanica rodiće se kao smuk; ako je lopov rodiće se kao molјac. Ko zavede ženu svoga učitelјa
pojaviće se ponovo u ovom svetu u vidu trna, ili čkalјa, ili krvožedne zveri.314
Na taj način je bramanska teologija i filosofija odgovorila na zagonetku ovozemalјskog
života i njegovih razlika.
Bogovi bramanizma
Bramanski period ne znači neki definitivan prekid sa vedizmom. Bramanizam se pre može
nazvati nekom vrstom evolucije na terenu vedizma. Zato bogovi iz vedanskog perioda
312
313
Con. v. Orelli, Allgemeine Religionsgeschichte, Bonn, 1921. Bd. II. S. 49-50.
Citirano po Dr. Rad. Josiću, navedeno delo, str. 86-87.
314
Шантепи-де-ла-Сосей, наведено дело, стр. 53.
97
nisu porečeni odjedanput, ali su postepeno izgubili onaj izuzetni značaj koji su nekad imali,
ustupivši mesto novim božanstvima.
Bramanizam još uvek stoji čvrsto na terenu mnogoboštva. No na mesto izbledelih bogova iz
doba vedizma javlјaju se njihove zamene. Otprilike, umesto Varune, Brama; umesto Agni, Višnu;
umesto Indre i Rudre, Siva.
Ugled i poštovanje Višnu i Sive razvija se naročito u kasnijem periodu hinduizma.
A u bramanskom periodu Brama je u svakom pogledu najistaknutiji.
Brama nije bio poznat u najstarijem vedanskom periodu. U Rig-Vedi je postojala reč
„brama“ ali ne za oznaku kakvog božanstva, nego je značila „molitva“. Međutim u bramanskoj
filosofiji reč brama se upotreblјava kao imenica srednjeg roda za oznaku Apsolutnog bića. Brama je
u filosofiji bramana ono, što se u rečniku panteističkih evropskih filosofa zove „Apsolutno“.315
Ideja o Brami kao bogu ima svoju evoluciju. Kao što je već rečeno, u vedanskom periodu
reč „brama“ znači prosto „molitva“. No već u bramanskom periodu, pre pojave vere u Bramu kao
boga, postojali su bogovi. Jedan od njih je Braspati (ili Bramanaspati) koji je mudriji od Indre. On
je Gospod molitve. On je sazdao molitvu i žrtve i bogovi su upravo njemu obavezni što im se od
strane lјudi prinose žrtve. A već je naglašeno koliko žrtve znače mnogo za život bogova.
Osim njega postojao je bog Pradžapati. On je „sazdatelј“. U jednoj od najpoznijih himni
Veda on se prikazuje kao „zlatno jaje“ (hiraniagarba). On je bio jedini stvoritelј vaselјene. On je
utvrdio nebo i zemlјu. On daje život i silu, njemu su potčinjena sva bića, čak i bogovi. Mora i brda
govore o njegovoj veličini. Strane sveta, to su njegove ruke. On je bog jedini. Bog nad svim
bogovima.
I kad Indusi ne bi njemu pridavali i druge bogove, onda bi se vedizam u bramanskom
periodu bio pretvorio u jedan čisti monoteizam. Jer, te epitete koje Vede daju bogu Pradžapati,
monoteističke religije pripisuju Bogu. Ali bramanizam je skoro iste epitete pridavao i bogu
Vasvakarman. On je onaj koji sve stvara. On je demiurg (ureditelј) i stvoritelј sveta. On je takođe
iznad celog sveta i svih bogova. I ako bogovi postoje, to postoje jedino zahvalјujući njegovom biću.
Po svojoj suštini on je neshvatlјiv, neizreciv. To što bi pesnici o njemu mogli reći, to je samo obično
mucanje. Toliko je on iznad lјudske misli i reči! A, eto, i on je imao svoj začetak i postao je u
danom slučaju iz vode.
Ali, iako epiteti dvaju pomenutih bogova, reklo bi se, ne dozvolјavaju ništa veće i više od
njih svakog posebno, ipak bramanska filosofija i teologija zna za jedno još više biće. To je Brama. I
on počinje od skromnih početaka. Prvo, rekli smo, njegovo ime znači samo molitva. Zatim mu se
klanjaju kao suncu. Potom ga pretvaraju u boga i stavlјaju u isti rang sa Pradžapati. Zatim on
postaje apsolutni svetski princip u srednjem rodu. Mase ga međutim lakše zamišlјaju kao boga u
muškom rodu. U tom svojstvu on se čak i ženi sa Sarasvati. Ali kad se o njemu misli potpuno
apstraktno, filosofski, onda se njegovo ime ipak upotreblјava u srednjem rodu i u panteističkom
smislu.316
No u svetu ne postoji samo stvaranje i život. Očigledno je da u svetu postoji i rušenje,
raspadanje. I tim procesom mora da rukovodi neki vrlo moćan bog. Nјega su nazvali Siva. I on je
oženjen. Nјegova žena je Parvata.
Ali najbolјi bog je bog Višnu. Jer ne samo što se on reinkarnira više puta radi spasenja lјudi,
nego on je baš po svojoj prirodi sušta blagost i lјubav. Kasnija, hinduistička religiozna literatura
navešće i jedan konkretan primer te lјubavi. Inače, on je u svemu zamenik i naslednik vedanskog
Agnia.
315
Dr. Radivoj A. Josić, navedeno delo, str. 87.
316
Шантепи-де-ла-Сосей, наведено дело, стр. 44-45 и 50.
98
Kosmogonija
Učeni bramani bili su zainteresovani i problemom postanka sveta. O toj temi imamo raznih
kazivanja i u Rig-Vedi i Manuovom zakoniku, i u Upanišadama. Stručnjaci smatraju da tekst koji se
nalazi u Rip-Vedi o postanku sveta potiče ne iz vedanskog, nego iz bramanskog perioda.
1. Kosmogonija Veda može se svesti na ovih nekoliko tačaka. a) „Tada nije bilo ničega ni
postojećeg ni nepostojećeg. Nije bilo ni vazdušnog kruga, ni neba iznad njega. Šta se podizalo?
Gde? Pod čijim pokrovom? Da li je to bila voda bezdana“? b) „Tada nije bilo ni smrti ni
besmrtnosti, ni smene dana i noći. Samo je „J e d n o “ disalo svojom sopstvenom silom
nepokretano vetrom, i osim njega ništa drugo nije postojalo“. v) „Bila je tama okružena tamom. I u
početku sva ta masa voda beše bezoblična. Samo ogromno
„J e d n o “, zatvoreno u pustom prostranstvu, beše sazdano silom iskuplјenja“. g) „Pre svega
pojavila se u njemu volјa. I to je bila prva pojava duha“. d) „Mudraci koji su o njemu pitali svoja
srca, proniclјivo su pronašli srodstvo postojećeg u nepostojećem“. đ) „Ko to zasigurno zna, i ko
može objasniti odakle je proizišla ta tvorevina? Sva božanstva su proizašla kao posledica emanacije
vaselјene, a ko zna otkuda je ona sama proizašla“? e) „Da li je ta tvorevina od koje su oni proizišli
bila stvorena ili ne, to je poznato samo Onome koji živi na najvišem nebu, Čuvaru vaselјenje. – A,
možda baš ni njemu nije poznato“.317
U ovom prikazu stvaranja sveta očigledno izbija pre svega skepsa da se to pitanje uopšte
može rešiti, čak i božanskim otkrivenjem, a kamo li lјudskim umom. Diskretno provejava neka tuga
što je to tako nerazrešiv problem. I najzad, ističe se jedna tipično žrečevska, bramanska crta:
iskuplјenje je tvoračka sila. Inače, kao skoro i u svim drugim kosmogonijama, svet potiče iz
vodenog prvobitnog haosa. Razlika je između ovog bramanskog stvaranja sveta i biblijskog u tome,
što Biblija iznosi ideju baš pravog bukvalnog stvaranja sve-ta iz ničega silom svemoćne Božje Reči,
dok se u bramanskoj filosofiji i teologiji stvaranje shvata kao emanacija, i to prilično neodređena
emanacija. Čas se, naime, tvrdi da su bogovi postali emanacijom vaselјene, a čas opet obratno, da je
svet emanacija Brame.
2. I u Manuovom zakoniku imamo izložena kosmogonska shvatanja bramanizma.
„Nepostižni, Neizrecivi, Prevečni, pobuđen svojim stremlјenjem, zaželeo je da proizvede iz sebe
različna bića. Tada je pre svega stvorio vodu i u nju je položio začetak. To seme se pretvorilo u
zlatno jaje koje je sijalo kao sunce. U tom jajetu, on sam, Otac svih svetova, rodio se u obliku
Brame On, Najviši, proveo je celu godinu u zlatnom jajetu, a zatim ga je
jednom svojom mišlјu podelio na dva dela. Iz tih dveju polovina lјuske formirao je nebo i zemlјu, a
između njih je postavio vazdušno prostranstvo, osam strana sveta i stalno mesto za vode“.318
3. Brand-Araniaka-Upanišade iznosi takođe jednu kosmogoniju. Evo tog opisa.
„U početku je postojalo „TO SAMO“ u vidu duha Puruše. Kad je ono pogledalo oko sebe,
nije našlo ništa drugo osim sebe. Prvo što je ono izgovorilo, beše: „Ja postojim“. No, ono nije time
bilo zadovolјno. Želelo je da postoji i neko drugi. Tada se pojavilo nešto nalik na zagrlјenog
muškarca i ženu. To se biće razdelilo na dva dela, i tako su postali muž i žena. Iz njihove veze
postali su lјudi“.319
Taj prvi par lјudi se kasnije pretvarao u parove raznih životinja pa je tako „TO SAMO“ kroz
razne preobražaje stvorilo sva živa bića na Zemlјi, čak do mravi. Posle toga ono je stvorilo oganj i
somu i najzad bogove kao viša bića“.320
317
318
319
320
99
4. Još jedan mit o postanku sveta. Bog Pradžapati imao je kćer zvanu „Jutarnja Zora“. On je
s njom učinio rodoskrvnjenje. Bogovi su se zgadili na takav postupak te osude Pradžapati-a na smrt.
Indru su ovlastili da ga probode. Kada je to Indra izvršio, polovina semena Pradžapati-a pade na
zemlјu. Tako je postao svet.321
5. Najzad, evo još jedne kosmogonije. Svet je postao na taj način što su bogovi prineli na
žrtvu boga Purušu, pa su od raznih njegovih delova postali razni delovi sveta. Iz masla te žrtve
postalo je proleće, iz drva spremnih za žrtvu postalo je leto, a iz naliva jesen. Kad su boga Purušu
raščerečili, onda su iz njegovih usta postali bramini, iz ruku kšatrija, iz bedara vajsija, a iz nogu
sudra ili parija. Od njegovog uma postao je Mesec, a od očiju Sunce. Iz njegovih usta iziđoše Indra i
Agni. Od njegovog pupka postalo je vazdušno prostranstvo, od glave nebo, od nogu zemlјa, a od
ušiju strane sveta. Tako je, eto, postao svet.322
Kao što se vidi iz ovih raznih bramanskih kosmogonija, osnova sveta je uvek panteistična:
Bog i svet su isto. Svet na razne načine i u raznim vidovima postaje od božanske suštine. Proces
kojim se svet pojavlјuje, uvek je neka vrsta emanacije božanstva.
Što se tiče starosti svetskog procesa, bramanizam računa sa ogromnim vremenskim
ciklusima koji traju na milijarde godina. U docnijem hinduizmu ti su ciklusi još preciznije određeni.
Filosofske škole u bramanizmu
U Indiji se filosofija razvila iz religije i teško joj je bilo da se oslobodi religijskih okvira i da
iziđe samostalno iz njih. Čak i ako je materijalistička, još uvek je vezana za Vede i Upanišade. Iz tih
knjiga, upravo iz studiranja i komentarisanja tih knjiga razvilo se šest filosofskih sistema. Ovde će
oni biti spomenuti i prikazani samo u najopštijim potezima.
Sistem nj a j a. To je sistem logičkog, upravo silogističkog dokazivanja istina. Po svojoj
prirodi on je sličan Aristotelovoj logici, pa donekle se može smatrati kao kakva istočnjačka paralela
zapadnoj sholastici. To je teistički filosofski sistem. Po njemu postoji lični Bog kao svesno biće.
Svet je sastavlјen od atoma. Čovek kao biće sastoji se od duše i tela. Duša je samostalno duhovno
biće.
Vajšesika. To je sistem sličan prethodnom, ali u pogledu vere u postojanje ličnog Boga više
je agnostičan. To jest, priznanje Božjeg postojanja nije baš tako otvoreno i bezrezervno kao u njaja
sistemu. Upoređen sa zapadnom filosofijom, ovaj sistem bi nas podsećao na Kantov stav prema
metafizici.
Joga. To je sistem specijalnih praktičnih vežbi duše i tela za postizanje sjedinjenja duše sa
najvišim načelom. To se postiže kroz strogu, često vrlo besmislenu i za duševno i telesno zdravlјe
vrlo opasnu askezu. Vera u Boga nije neophodan deo toga sistema, ali je u samom sistemu
naglašeno da ta vera u Boga i odanost Bogu pomažu duhovnoj koncentraciji i praktičnom cilјu.
Znači, odnos toga sistema prema veri u Boga sličan je pragmatističkom načinu dokazivanja.
Sankja. Evo i jednog čisto ateističkog sistema. On ne priznaje niti Boga teističkog u
personalnom smislu reči, niti panteističkog bezličnog boga. Boga prosto nema, a isto tako ni onog
panteističkog jedinstva stvari. Stvarnost se sastoji iz množine, a ne iz jednine.
Vedanta je sistem čiste panteističke filosofije. To je jedan monistički sistem. On zastupa
istovetnost svakog bića sa Bramom kao osnovom sveta. Osnovna misao ovog sistema je izražena u
rečenici: „Ja sam Brama“. Poznavanje Brame to je nešto najviše. Dobro je
321
322
100
poštovati Bramu, ali je znatno bolјe poznavati Bramu. Smisao toga poznanja je u tome, da se
postigne spasenje od stradanja. To spasenje se ne postiže ni delima, ni moralnim očišćenjem, jer sve
to vodi ponovnom rođenju, nego je jedino spasenje u poznanju Brame.
Mimanza je sistem koji je ostao najverniji starom vedizmu i bramanizmu. Taj sistem je u
punoj zavisnosti od svetih spisa, pa zato u filosofiji ne daje ništa novo.
Tako razvijena bramanska misao i na polјu filosofije i religije i poezije i sociologije koja se
odražava u strogom kastinskom sistemu, doživela je svoju kritiku koja se izrazila kroz dva vrlo
zamašna reformistička pokreta. Ti pokreti su bili toliko radikalni da su prekinuli tradicionalnu vezu
sa Vedama i predstavlјaju jednu novost. To su džainizam i budizam. Te dve religije pripadaju
religiji Indije samo utoliko, što su se pojavile u Indiji. Inače – naročito budizam – postaje po svemu
jedan religijski oblik sa oznakama i tendencijama jedne vaselјenske religije. Zato će o njemu biti
reči u posebnom članku. A kao reakcija na budizam javlјa se u Indiji hinduizam kao naslednik
bramanizma. Zato će o njemu biti reči pre izlaganja budizma.
3) HINDUIZAM
Opšte napomene
Pod rečju hinduizam u širem smislu reči podrazumeva se indijska kultura uopšte, a u užem
smislu reči hinduizam označava jedan vrlo složen religijski oblik koji se pojavlјuje kao treća etapa u
razvoju indijske religije od vedizma preko bramanizma. 323 Pa i u tom pogledu hinduizam je vrlo
šaren i složen, i označava upravo zbir raznih verskih sekata i pravaca, otprilike kao što i u
hrišćanstvu protestantizam obuhvata u sebi razne pravce, zajednice i sekte. No ipak ne možemo reći
da je odnos hinduizma prema bramanizmu i vedizmu isti kao odnos protestantizma prema
rimokatolicizmu i pravoslavlјu. Jer, dok se protestantizam razvija kao jedan revolt, bunt, revolucija i
protest protiv papstva, pa u dobroj meri indirektno i protiv pravoslavlјa, hinduizam je u tom
pogledu nešto drugo nego protestantizam. On nije protest ni revolt protiv prethodnog bramanizma,
nego prosto njegova evolucija i izmenjen izdanak, koji se razvija naročito kao reakcija na
ekspanzivni budizam pred kojim je bramanizam u Indiji bio skoro savladan.
Nastanak hiiduizma je postepen, i njegov razvoj je trajao vekovima. Neki naučnici, kao na
primer Biler, smatraju da se hinduizam javlјa pre budizma i džainizma, negde oko 800. godine pre
Hrista. Drugi naučnici ne usvajaju tu tvrdnju baš bez ikakve rezerve, i obično navode budizam i
džainizam kao religijske pokrete starije od hinduizma, a hinduizam tretiraju kao neku vrstu
bramanske reakcije na budizam. No, bilo da je tačna prva ili druga tvrdnja, u svakom slučaju
hinduizam je jedan konglomerat raznih religijskih pravaca i sekata, a jedna hinduistička sekta
adživaki koja je preporučivala krajnju askezu, nesumnjivo je starija od budizma.324
Hinduizam se javlјa na zapadu i severozapadu Indije kao religijski pokret narodnih masa.
Pojedini plemenski, narodni bogovi, pa čak i heroji, postepeno prodiru u indijski panteon. Nјima se
ukazivalo poštovanje najpre privatno, van hrama. Zatim postepeno postaju kao neki vratari hrama.
Potom im se služi kult u samom hramu. I najzad, identifikuju se sa pojedinim istaknutim
božanstvima i postaju božanska ovaploćenja. Bog zemlјe Bumij identifikuje se vremenom sa Višnu,
a bog Baba izjednačuje se sa Sivom. Isto tako i narodni heroji postaju bogovi. Heroji Rama i Krišna
slili su se sa božanstvom Krišna koji je pak „avatar“ (ovaploćenje) boga Višnu.325
323
Pandit Dž. Nehru, Otkriće Indije, preveo Slobodan Petković, Beograd, 1952. str. 67-69.
324
325
101
Kult u hinduizmu nosi izrazite tragove narodnih verovanja i narodnog kulta duhovima i
đavolima, i pun je elemenata fetišizma i čarobnjaštva.326
Međutim, pogrešno bi bilo misliti da indijska filosofija nije baš ni malo uticala na formiranje
hinduizma. Naprotiv, uticaj filosofije je velik, naročito škole vedanta i sankja. Ali i one su izgubile
znatno od one svoje prvobitne panteističko- ateističke boje, i pod uticajem narodne religije
ostavlјaju vrlo mnogo mesta za teističko shvatanje bogova. U tom pogledu je vrlo karakterističan
sistem Ramanudža po kome se Bog može pojavlјivati istovremeno u različitim oblicima: kao
beskonačni natčulni nebesni duh, kao stvarni stvoritelј i upravitelј sveta, kao zaštitnik i ovaploćeni
vesnik istine, kao telesno božanstvo koje objavlјuje sebe božanskim znacima, i najzad kao kip od
kamena ili metala ili drugog materijala u kome on živi i želi da mu se lјudi klanjaju.
Pošto hinduizam ne znači revolt protiv Veda i Upanišada, niti želi da prekine vezu s njima,
to on usvaja ona dva stara puta spasenja: k a r m a m a r g a i dž n a n a m a r g a, to jest put dela i
put poznanja, ali im dodaje i treći, specifično svoj hinduistički put spasenja, b a k t i m a r g a, to
jest put predanosti Bogu i njegovom milosrđu. Na taj način hinduizam je bio sposoban da zadovolјi
religiozne potrebe kako indijskih intelektualaca sklonih razmišlјanju i filosofiranju, tako i narodnih
masa sklonih čarolijama i sujeverju.327
Religiozna literatura hinduizma
Ne raskidajući vezu sa Vedama i Upanišadama, hinduizam ima i specifično svoju religioznu

literaturu. Ona ujedno predstavlјa i poeziju i filosofiju, i ona je to možda i prvensteno, ali pri svem
tom ona je duboko religiozna po sadržini i, što je još važnije, ima za pristalice hinduizma baš
religijski značaj. Tu spadaju: Mahabharata, Purane, Tantre, Stotre, Ramajana od Tulzi-Dasa,
Gitavali, Kavitavali i Vinaja Pattrika od istog pisca (Tulzi-Dasa), Kurral od pesnika Tiruvaluve
Najnara, Tiruvasagam od Manike Vasagare.
M a h a b h a r a t a je najveći ep u indijskoj književnosti, i uopšte u celoj svetskoj
književnosti. Ona ima 2.109 pevanja i preko 100.000 dvostiha. Potiče od nekoliko pesnika iz raznih
perioda. Sadrži mnoge epizode koje su zapravo filosofsko-teološke rasprave, i nemaju neku tešnju
vezu sa samom sadržinom epa. Kao ep, ona bi se mogla uporediti sa Ilijadom. A po sadržini ona je
tako reći enciklopedija celog indijskog života. Po predanju ceo taj materijal je skupio i sredio mitski
pevač V j a s a. Ta literarna zbirka koja se formirala, kako se misli, između prvih vekova hrišćanske
ere pa do sedmog veka, već oko 800. godine je postala religiozna literatura. Ona je čitana po
hramovima i postigla autoritet svetog predanja. O njoj već tada pišu da je kodeks prava i morala,
putovođ na putu ka blaženstvu.328
Pojedini delovi Mahabharate su naročito opšte poznati i imaju osobitog značaja za istoriju
religije, kao na primer Bagavad-Gita.
P u r a n e su izrazito teološki spisi. Sama reč „purana“ na sanskritskom jeziku označava
kosmologiju. I stvarno u puranama se govori o kosmologiji. No nije kosmologija jedini predmet o
kome one govore. Osim kosmologije ima u njima i raznih teoloških i filosofskih rasuđivanja,
legendi, predanja i ritualnih i asketskih propisa. One su postale u srednjem veku, posle
Mahabharate. Jedna od najpoznatijih je B a g a v a t a - P u r a n a iz 12. veka.329 Ona uči da je Bog
stvoritelј sveta putem emanacije. On će biti i razrušitelј
326
327
328
Isti pisac i dalo, str. 101-102.
329
102
sveta. „On je sjedinjen sa stvarima i odvojen od njih. On je svemoguć. On sija vlastitim sjajem. To
je svetlost koju greh nikad ne potamnjuje. On je onaj koji jeste, najviši, Apsolutni, Prijatelј tajni,
čisto Znanje, Jedini, istovetan i neizmenlјiv, koji se zove Veda, Brama, Reč. To je Prijatelј duša,
biće prosto, bez delova, On je čist pojam. On je neshvatlјiv... Nјegove osobine su beskonačne. On
je bez osobina, bez atributa, bez želјa. On je neaktivan. On je beskrajno vreme, bez početka, bez
sredine i bez svršetka. On je duh nepropadlјiv, neizmenlјiv, potpuno slobodan. On je u isto vreme
besmrtnost i smrt.“330
Kosmogonija purana računa sa vrlo velikim vremenskim periodima, koji traju milionima i
milijardama godina. To su ciklusi sveta koji se završavaju razorenjem i ponovnim stvaranjem cele
tvorevine. Naš ciklus sveta je podelјen na četiri perioda, četiri „juge“. Prvi period u egzistenciji
ovoga sveta zove se Krita-juga. To je zlatni period. On je trajao 4.800 takozvanih „božjih“ godina
ili 1,440.000 lјudskih godina. U tom periodu lјudi su bili blaženi kao i bogovi. Drugi period, zvani
„Treta-juga“ trajao je samo 3.600 „božjih“, odnosno 1,080.000 lјudskih godina. Tu su lјudi već
počeli da se udalјuju od bogova. Treći period „Dvapara-juga“ trajao je samo 2.400 „božjih“, ili
720.000 lјudskih godina i u njemu se bezakonje još više umnožilo. Mi živimo u poslednjem,
četvrtom, periodu koji će trajati samo 1.200 „božjih“, ili 360.000 lјudskih godina. U njemu će
bezakonje potpuno preovladati.331
Ta n t r e su neka vrsta dopune puranama i ponikle su u poslednjim stolјećima našeg doba.
One sadrže u sebi mnogo ritualnih formula, a naročito su interesantne po tome, što sadrže propise
tajnog kulta koji je i u savremenoj Indiji vrlo raširen. To je neka vrsta erotičnog misticizma. Sastoji
se od čarobnjaštva i sladostrasnih erotičnih izživlјavanja. On je naročito raširen među pristalicama
Krišnaizma i izvode ga da bi evocirali sebi uspomene na terevenke i avanture koje je Krišnu imao
sa pastiricama a naročito sa R a d h o m. Uopšte uzevši, tantre su najniža vrsta religiozne literature.332
S t o t r e. To su religiozne pesme koje pristalice hinduizma pišu i danas i koje igraju veliku
ulogu pri bogosluženju, kao kakve pesmarice, kao duhovna lira.333
G i t a g o v i n d a je drama puna lirike, pisana u stihu, a opisuje detinjstvo i mladićsko doba
boga Krišnu, naročito njegove lјubavne naslade sa hilјadama pastirica, a najviše njegovu lјubav,
svađu i izmirenje sa Radhom koju je najviše voleo. Tu ima vrlo mnogo plamene erotike.334
Ram a j a n a. U induskoj literaturi postoje dve Ramajane. Prva potiče od Valmikija, a
druga, novija, delo je velikog indijskog poete Tulzi-Dasa.
Tulzi-Das je rođen 1532. godine u severnoj Indiji. Rano je ostao bez roditelјa pa su ga dobri
lјudi odgajili. U braku je živeo srećno do smrti svoga sina, koja ga je toliko potresla, da posle toga
živi kao stalni hodočaenik. U svome religioznom spevu Ramajani on opeva podvige Rame koji je
inkarnacija Boga. Tako danas Ramajana nije prerada niti kopija Valmikijeve Ramajane niti
Bagavat-gite iz Mahabharate, nego je po sadržini, formi, izrazu i ideji potpuno nezavisna od njih i
potpuno nova. Ona je još i danas najčitanija knjiga u severnoj Indiji.
Isti pisac je napisao u stihu „G i t a v a l i “ (o dejstvu Rame) i „Kavitavali“ (o Raminim
herojskim podvizima) i najzad jedan zbornik himni i molitava pod nazivom
„Vinaja Pattrika“.
Kur r a l je zbirka moralnih aforizama u stihu. Nјen autor je veliki poet Tiruvaluva Najnar.
On je poštovalac boga Višnu. Ta njegova moralna zbirka toliko podseća svojom
330
A. Roussel, Dict. Apolog. T. II p. 670.
331
Dr. Radivoj A. Josić, Mesijanska ideja kod kulturnih naroda pre Hrista, Beograd 1931. str. 90.
332
Šantepi-de-Soseй, navedeno delo, str. 103-104.
A. Roussel, Dict. Apolog. T. II p. 674.
333
334
103
sadržinom na evanđelski moral, da mnogi smatraju da je pisac zaista bio pod velikim uticajem
hrišćanstva. Kao što se Ramajana Tulzi-Dasa mnogo čita na severu Indije, tako se Tiruvaluvin
Kurral mnogo čita na jugu Indije i na Cejlonu.
T i r u v a s a g a m je takoće zbirka aforizama „sveštenih izreka“, a autor joj je Manikka
Vasagar koji nije samo dubokomisaoni pesnik, nego ga poštuju i kao sveca. On je obožavalac boga
Sive.335
Bogovi u hinduizmu
Bogovi vedanskog i bramanskog perioda gube u hinduizmu onaj značaj kakav su imali
ranije. Indra, bivši „car bogova“ u vedanskom periodu, sada u hinduizmu nije baš sasvim
zaboravlјen, ali se o njemu govori vrlo retko i bez onog nekadašnjeg religijskog oduševlјenja. Isto
tako i Brama nema ni svojih pagoda ni praznika ni postova. Ukoliko produžuje da živi u
religioznom verovanju Inda, to je više zastuplјen u ličnosti boga Pradžapati. Ipak se može naći
njegova slika ili kip žuto-cimetaste boje, sa četiri glave, a petu mu je skinuo Siva što se hvalio da je
veći od Sive, i tvrdio da je stvorio i samog Sivu. Bolјe sreće bila je Bramina žena Sarasvati. Ona,
iako nije imala specijalnog kulta, ipak je i u hinduističkom panteonu ostala u svojstvu boginje
besedništva i učenosti. Božica sunca Surija prošla je još bolјe. Ona je imala čak i svoj kult, naročito
na zapadu Indije. Ali glavna i najviše poštovana božanstva su svakako Višnu i Siva.336
V i š n u. U Vedama bog Višnu se doduše pominje, ali kao sasvim sporedno božanstvo.
On kao kepec prati boga Indru. Međutim u hinduizmu bog Višnu izbija u prvi plan. On se
izjednačuje sa Bramom i Indrom. I pretiče ih! Sada se izričito tvrdi: „Višnu je iznad Brame“,
„Nema ništa više od Višnu“. On nasleđuje sve simpatije koje je nekad imao Indra. Prikazuju ga
kao ratnika koji nosi ubojno oružje, buzdovan. Boja mu je nekad zelena, a nekad tamno-plava.
On je raskošno odeven, ukrašen cvećem i stoji na cvetu lotosa, ili na ubijenoj zmiji Ananti. Kraj
nogu mu je njegova mala žena Lakšmi, a iz njegovog stomaka na dugačkoj vreži raste cvetak
lotosa na kome je smeštena sićušna figura Brame.337 Višnu je bog pun lјubavi i blagosti. O
njegovoj blagosti svedoči i „doživlјaj“ mudraca B h r i g u. „Mudraci su se jednom prepirali koji
je između trojice bogova (između Brame, Sive i Višnua) najveći. Tada se odluči mudrac Bhrigu da
bogove stavi na probu. On stupi pred Bramu ne klanjajući mu se. Bog se jako razgnjevi, ali se
naposletku umiri. Zatim ode k Sivi. Ovome čak ni na pozdrav ne odgovori. Boga spopade bes!
Nјegove oči zaplamteše kao oganj i podiže trozubac da smrvi mudraca. No Sivina žena Parvata
zauze se za mudraca. Naposletku dođe Bhrigu na nebo Višnua, i kad ga nađe da spava, udari ga
svom snagom nogom u grudi. Umesto da se nalјuti, bog se probudi sa prijatelјskim raspoloženjem i
molјaše mudraca za izvinjenje što on, Višnu, nije mudraca prvi pozdravio! On još uveravaše
mudraca kako će mu ožilјak na grudima biti znak počasti i znak koji sreću donosi, i milujući nogu
mudračevu raspitivaše se da li mu je on slučajno nije povredio! – Potom Bhrigu ovako
rasuđivaše: Zaista, ovaj je najmoćniji bog, jer on savlađuje svoje neprijatelјe
najmoćnijim oružjem – prijatelјstvom i velikodušnošću.“338
Koliko je Višnu čovekolјubiv dokazuje hinduistička teologija i svojim učenjem o Višnuovim
a v a t a r i m a. Avatar je ovaploćenje Boga Višnu. Po učenju hinduizma, Višnu se do sada
ovaploćavao devet puta, a očekuje se i njegova deseta inkarnacija na kraju ovoga svetskog perioda.
Prva četiri puta Višnu se ovaplotio u vidu raznih životinja i to: u vidu ribe da bi spasao praroditelјa
Manu od potopa, drugi put u vidu kornjače, treći put u
335
336
337
338
Con. v. Orelli, Allgemeine Religiongeschichte, Bonn, 1921. Bd. II. S. 115.
Citirano po Dr. Rad. A. Josiću, navedeno delo, str. 88-89.
104
vidu vepra, četvrti put u vidu polulava-polučoveka. Ostale njegove inkarnacije bile su u lјudskom
obliku. Peti put ovaploćuje se Višnu u vidu kepeca. Šesti put u vidu Parašu- Rame (Rame sa
sekirom), sedmi put u ličnosti Rame (otuda Ramajana), osmi put u ličnosti Krišnu i deveti put u
ličnosti Bude.339 Time je hinduizam vešto pokušao da apsorbuje u sebe budizam.
K r i š n a i Ram a. Od svih avatara, to jest ovaploćenja boga Višnu, pomenuta dva, Krišna i
Rama su najpopularniji u narodu i hinduističkoj religioznoj literaturi. O ovaploćenju Višnua u
ličnosti heroja Rame govori se u obe Ramajane, Valmikijevoj i Tulzi- Dasovoj.
Valmiki u 4. ili 3. veku pre Hrista piše čuveni ep Ramajanu, u kome priča kako je kralјević
Rama kao inkarnacija boga Višnu vodio borbu protiv Ravane, demonskog kneza sa ostrva Lanke
(Cejlona), koji mu je zaveo i oteo ženu Situ. Pošto je izdržao četrnaestogodišnje progonstvo,
pobedio je demone, oslobodio svoju ženu i s njom se vratio kući da zauzme očev presto.
Tulzi-Das, u 16. veku posle Hrista, piše novu Ramajanu u kojoj se opet govori o
ovaploćenju jednog drugog Rame. Taj ep je u vrlo velikoj meri sličan hrišćanskoj dogmatici. Sva je
verovatnoća da je pod njenim uticajem i napisan.
U odelјku Mahabharate zvanom Bhagavad-Gita govori se o Krišni kao inkarnaciji boga
Višnu. Krišna je sin Vasudeve i dveju majki: Devake i Roine koje su ga naizmenice nosile u utrobi.
On je iikarnacija boga Višnu, koji se inkarnirao prvo u njegovom ocu Vasudevi pa je iz njega
prešao u pomenute dve majke. Rodila ga je Devaka. Ali Devakin brat, opaki kralј Kamza, čuo je
neki tajanstveni glas da će mu osmo dete njegove sestre Devake oduzeti i presto i život. Da bi
sprečio tu dvostruku nesreću, on naumi da ubije svoju sestru Devaku koja je upravo očekivala osmo
dete. Ali zet mu Vasudeva uspe nekako da ga prevarom odgovori od te namere. Međutim kad je
Devaka rodila dete, ono je bilo tako božanski lepo, da su roditelјi bez po muke u njemu prepoznali
ovaploćenog boga Višnu. Uostalom beba je to o sebi i posvedočila, rekavši im: „Volite me kao
svoga sina i kao svoga boga, i vi ćete učestvovati u mojoj sreći i blaženstvu“.
Znajući da detetu još uvek preti velika opasnost od ujaka Kamze, Vasudeva reši da sačuva
dete, pa ga po jednoj burnoj kišovitoj i tamnoj noći odnese u oblast Gokula gde ga primi pastir
Nanada i njegova žena Jasoda. Kad je Kamza video da je prevaren, i da je njegov budući ubica i
otimač prestola sakriven tu negde u okolini, on naredi svojim vernim slugama da pretraže sve
gradove, sela i parkove u okolini, i da poubijaju svu decu ispod deset dana starosti. Oni bez
oklevanja pođoše da izvrše naredbu, ali padoše od udarca božanske osvete pre nego što su počeli da
izvršuju svoj krvavi zadatak.
Krišnu je odrastao među pastirima u vrlo radosnom i veselom raspoloženju, provodeći sa
pastiricama u svojim mladim danima vrlo razuzdan život, pun sladostrasnih uživanja, naročito sa
lepom Radhom.
Dalјe se o njemu govori kako je često bio predmet zlonamernih napada, ali oni koji su ga
napadali uvek su jadno završavali. On je činio i čudesa. Kad je Indra, lјubomoran na poštovanje
koje se ukazivalo Krišni, poslao na njega i njegove drugove u igri strašnu buru, sedmogodišnji
Krišna je podigao ogromnu goru Govardhanu i držao je sedam dana, da bi zaštitio uplašene pastire.
Isto tako je jednom raspolovio glavu zmijskom caru i, pobedivši ga, bacio ga u reku.
Pristalice i obožavaoci Krišne rado predstavlјaju pojedine scene iz njegova života. Tako ga
predstavlјaju često kao dečka koji se igra loptom (Balakrišna). Takođe ga prikazuju kako, ubivši
zmiju, igra na njoj, svirajući na flauti.340
339
Dr. Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 91-95.
340
105
Uz ovaploćenog Višnu u inkarnaciji Rame često stoji i X a n u m a n, božanstvo u vidu
majmuna koje Rami pomaže u borbi sa Ravanom i zbog toga je u dubokom poštovanju.341
S i v a. Koliko god se u hinduizmu poštuje bog Višnu, kao milosrdni bog, bog održavatelј,
toliko se, ako ne i više, poštuje bog Siva, kao strašni bog rušilac, bog koga se treba bojati. Po svemu
izgleda da je on metamorfoza starog vedanskog boga Rudre, jer između njih dvojice postoje velike i
upadlјive sličnosti. Obojica su rušioci, obojica strašni, obojica žive u planinama. Siva je
„Gospodar planina“, a njegova žena Parvata
„Ćerka planina“. On obično boravi u himalajskoj planini Kailasi. Obojica imaju čak i iste boje: čas
crvenu, čas plavu, čas belu. Doduše njegovo ime „Siva“ znači „milostivi“. Ali to ime mu je dato kao
eufemizam, sa cilјem da ga umilostive, kao što čovek u nevolјi katkad čak i tiranina i razbojnika
naziva milostivim.
Uostalom Siva zaista ume da bude i milostiv i raspoložen ako mu molitvenik pogodi ćud i
narav. On se naziva još i Mahadeva (Veliki bog), Isvara (Gospod). Jer, on ume da bude i bog
obnovitelј a ne samo razrušitelј. Šta više on pokraj toga što može da izbavlјa od bede, javlјa se
katkad vrlo familijarno, kao prijatelј koji loveći luta po gorama praćen razuzdanom pijanom
gomilom, odajući se i sam vinu i igranju sa ženama.
Siva se predstavlјa u raznim oblicima i simvolima. Nјegov izgled je često užasan. On ima tri
oka, telo uvijeno zmijama. Oko vrata ima nisku od lobanja. Nјegova bleda koža simvolizuje smrt,
jer on je bog smrti. Ali isto tako često, pa još i češće, Siva se predstavlјa u vidu „linge“ (muškog
polnog uda, phallus), jer je on i bog koji obnavlјa, a začeće je izvor obnove.
Takav bog kao što je Siva služi kao podstrekač i velikim asketima i molitvenicima (valјda
po principu da valјa moliti onoga koga se mora bojati), a isto tako i raspusnim bandama. Čak ga
asketi smatraju bogom umetnosti i nauke. A isto tako kao što ga poštuju učeni bramani, poštuje ga i
poziva se na njegov primer i najraspusniji ološ, kao – na primer – sekta lingaita na jugu Indije
osnovana u 12. veku od Bazebe. Oni nose uza se stalno mali „falus“ kao kakvu amajliju koja ih
„štiti“ od bede.342
P a r v a t a, Sivina žena, nije ni bolјa ni gora od svog muža. Pre svega i ona ima više imena
kao i njen muž. Zovu je i D u r g a (teško pristupačna), D e v i (boginja), K a l i (crna), S a k t i
(magična sila Sivina). Kali je strašna, divlјa i žestoka boginja, boginja razrušenja i smrti. Pod
imenom Sakti ukazuju joj kultsko poštovanje nekim ceremonijama punim mađije. – Pri sve tom
Parvata ima i druge osobine. Nјu zamišlјaju kao vrlo blagu pomoćnicu svim lјudima koji su u
nevolјi. Ona, iako je sa Sivom imala mnogo dece, ipak je devojka. Ona pred svojim mužem štiti ceo
svet starajući se da ublaži njegovu žestoku narav.
Prema tim dvema njenim funkcijama i njeni likovi su različiti. Nekad je prikazuju kao lјutu
staricu sa divlјim crtama, a nekad kao privlačnu ženu, ukrašenu krunom i cvećem, sa zelenom
bojom tela.
G a n e s, Sivin sin, takođe se poštuje kao bog mudrosti. Pa pošto je slon mudra životinja, to i
Ganesa predstavlјaju u poluživotinjskom obliku.
H a r i - H a r a je dvojno božanstvo, Višnu-Siva. Postalo je verovatno zbog mešanja oba
kulta pa spojeni daju zajedničko božanstvo.343
Lice jedne zablude
341
342
343
106
To dvojno božanstvo zvano Hari-Hara manje je poznato od trojnog božanstva zvanog T r
i m u r t i. To su tri boga. Brama kao tvorac, Višnu kao održavalac, svedržitelј, i Siva kao razrušitelј i
obnovitelј.
Postojali su pokušaji da se ovo trojstvo uporedi i izjednači sa hrišćanskom dogmom o
Svetoj Trojici. Ti pokušaji imali su dvojaku tendenciju. Ili se činjenica da Indija zna za Trimurti
htela navesti kao dokaz da je dogma o Sv. Trojici opštečovečanska svojina, to jest da ona potiče iz
praotkrivenja i da se tragovi te istine, poznate još praroditelјima iz neposrednog Božjeg otkrivenja,
nalaze eto i van Biblije. Ili je ista ta činjenica da Indija zna za Trimurti navođena kao dokaz protiv
originalnosti hrišćanske dogme o Svetoj Trojici. Navodno ta dogma je samo kopija indijske vere u
Trimurti.
Ni jedno ni drugo tvrđenje nije tačno. Niti je Trimurti neki ostatak praotkrivene vere u Svetu
Trojicu, niti je hrišćanska vera u Svetu Trojicu kopija vere u Trimurti. 344 Između dogme o Svetoj
Trojici i vere u Trimurti postoji bitna razlika. Dok lica Svete Trojice imaju istu suštinu i unutrašnji
međusobni odnos, dotle je Trimurti običan, prosti agregat, zbir – i to slučajan zbir – triju bogova
koji jedan sa drugim nemaju nikakve ni unutrašnje ni spolјašnje veze. Oni su prosto tri različita,
zasebna, pa po dejstvu čak i tri suprotna boga, jer što jedan čuva drugi razrušava, što jedan stvara
drugi razrušivši obnavlјa. Nјihovo tobožnje jedinstvo je samo običan zbir.
Istorija jedne prevare
Hinduizam, kao što je već izloženo, zna za ideju bogovaploćenja. To su razni avatari boga
Višnu. Na osnovu toga mnogi su hteli proglasiti hrišćansku dogmu bogovaploćenja kopijom
hinduizma. No takav pokušaj ne odgovara činjenicama iz tri glavna razloga. Prvo, ideja inkarnacije
u hinduizmu je bitno drukčija od hrišćanske dogme o bogovaploćenju. Kao što je opštepoznato,
hrišćanska dogmatika uči da je Gospod Isus Hristos pravi Bog, Sin Božji, po suštini jednak sa
Ocem, primio na sebe sasvim realno čovečansku prirodu sa svim njenim osobinama osim greha.
Inkarnacije Višnu ipak nisu shvaćene tako realno. Hinduistički pesnici koji i govore o tim
inkarnacijama predstavlјaju te inkarnacije kao iluzije, kao priviđenja, možda nešto nalik na učenje
hrišćanskih jeretika doketa. Oni često čine insinuacije na račun stvarne inkarnacije govoreći da
samo neznalice mogu verovati da se božanstvo stvarno inkarniralo. 345 Tako dakle postoji bitna
razlika između hrišćanske dogme o stvarnom, realnom bogovaploćenju i hinduističkog učenja o
avatarima, inkarnacijama. Karakteristično je da ta razlika postoji čak i u načinu inkarnacije. Prema
Evanđelјu, Bogorodica je začela Spasitelјa natprirodnim dejstvom Svetog Duha. Hinduizam,
međutim, iako takođe zna za majke-devojke kao što je na primer božica Parvata, ipak ni jednu
inkarnaciju ne prikazuje tako kao Evanđelјe, nego se Višnu inkarnira prvo u ocu Krišne, ili Rame, pa
se tek onda putem prirodnih bračnih odnosa inkarnira i u majci. 346 Tako dakle ta razlika i u bitnim i u
sporednim okolnostima svedoči protiv tvrdnje da je hrišćanska dogma bogovaploćenja isto što i
različiti avatari boga Višnu.
Drugi razlog za neosnovanost tvrdnje da je hrišćanska dogma kopija hinduizma leži u
činjenici da pisci Evanđelјa, i uopšte apostoli kao prvi propovednici hrišćanstva, prosti Galilejci,
ribari sa Genisaretskog jezera, nisu možda ni čuli da postoji Indija, a kamo li da znaju još i njena
božanstva, njenu filosofiju i njenu teologiju. A čak i da su znali, oni su bili članovi jevrejskog
naroda, naroda koji je pokazivao herojsku otpornost spram svakog mnogoboštva, čak i onog
susednog rimskog i grčkog koga su mogli poznavati. Pa
344
345
A. Roussel, Dict. apolog. T. II. p. 673-674.
346
107
kad njega nisu primali, nije ni malo verovatno da će neko od njih ići čak u Indiju da traži sebi i
svojim sunarodnicima mnogobožačke mustre i uzorke.
Treći razlog je činjenica da su hinduistički spisi pisani ne samo pre nego i posle hrišćanske
ere, i da su Indusi preko poznatih raznih hrišćanskih misionara ipak mogli znati za hrišćanstvo. Pa
ako se izvesna prividna sličnost u dogmi o bogovaploćenju i hinduističkom učenju o avatarima
Višnua baš mora tumačiti kao kopija, onda bi se to kopiranje moralo shvatiti baš u obratnom
pravcu. Uostalom, treba ne samo napomenuti, nego i svom snagom naglasiti da izvesna sličnost ne
mora da se tumači ni zajedničkim izvorom ni uzajamnim kopiranjem. Ima vrlo mnogo primera
zajedničkih religijskih ideja koje očigledno nisu mogle biti uzajamna kopija. Videli smo napred da
mnoga arhaična plemena koja nisu bila poznata evanđelskim piscima niti Evanđelјe njima, nazivaju
Boga Ocem nebeskim baš kao u hrišćanskom Očenašu. Pa ipak niko tu očiglednu podudarnost ne
sme da proglasi za uzajamnu kopiju.
Ali što je u celoj ovoj kampanji najvažnije, to je način kako se došlo do tvrdnje da je
hrišćanska dogmatika kopija hinduizma. „U prošlom veku, u kome se naročito pažnja bila obratila
uporednom izučavanju religija, mnogi su se utrkivali ko će otkriti što više i što jačih veza između
hrišćanstva i drugih religija. Kako je to doba bilo doba velikog teorijskog otpadništva od
hrišćanstva i kako je zavedenoj masi ovakvo prikazivanje porekla hrišćanske religije već godilo,
pojavio se i izvestan broj predubeđenih i nesavesnih kritičara hrišćanske religije s tvrđenjem, da je
svima religijama pa i hrišćanskoj u Indiji izvor.“
Evo nekih primera takvog nesavesnog rada čije posledice još i danas traju u
poluobrazovanoj masi, iako su protiv ovakvog rada reagovali najznačajniji stručnjaci – religijski
istoričari i filosofi.
Jedan od najznamenitijih religijskih istoričara prošlog veka, Maks Miler kritikujući
nedovolјnu predspremu nekih engleskih naučnika, a posebno čuvenog orijentaliste Vilijama Džonsa
(William Jones) kaže:
„Ideja da u Indiji sve što postoji vodi poreklo iz najdrevnije prošlosti, bila je tada u duhu
učenih sanskritista čvrsto ukorenjena; i kako tada nije bilo nikoga ko bi njihov entusijazam
zauzdavao, to se bez ikakvog dalјeg razmišlјanja smatralo, da je sve, što se u sanskritskoj literaturi
pojavilo, starije nego Homer, nego čak i Stari zavet. Pod uticajem ove struje preduzeo je dalјi rad
Vilјema Džonsa njegov savremenik u Kalkuti poručnik Vilford (Wilford), da po svaku cenu reši
ono pitanje, koje je u ono vreme uzbudilo interesovanje celog sveta. Ubeđen da bramani u svojoj
staroj literaturi poseduju uzorke (predslike) kako za grčku i rimsku mitologiju tako i za starozavetnu
istoriju, preduzeo je on sva moguća sredstva da pobedi njihovu uzdržlјivost i zakopčanost. On im je
ispričao, kako je mogao i umeo, sve važnije priče iz klasične mitologije i glavne događaje iz istorije
Starog zaveta. On ih je uveravao da se iste stvari moraju naći i u njihovim starim knjigama, samo
ako oni budu hteli da potraže. Obećao im je bogatu nagradu za izvode iz njihove svete literature za
istoriju o Adamu i Evi, Deukalionu i Prometeju; – i naposletku postigao je cilј. Lukavi panditi
popustili su; ova neprestana zapitkivanja stvorila su trgovinu; i u toku više godina pojavlјivao se u
Asiatic Researches (časopisu za orijentalistiku istoimenog društva) članak za člankom sa izvodima
iz sanskritskih rukopisa, koji su u sebi sadržavali ne samo imena Deukaliona i Prometeja i drugih
heroja i bogova Grčke, nego i imena Adama i Eve, Avrama i Sare i svih drugih. Veliko je bilo
čuđenje, još veća radost ne samo u Kalkuti, nego i u Londonu, u Parizu, na svima univerzitetima
Nemačke...“
Dalјe se u delu Maksa Milera govori o tome kako su naučnici razgledali one rukopise i
priznali da su originalni. Pa zatim Miler produžuje:
„Ali naposletku ipak, ova saglasnost bila je i suviše velika. Još jednom su pažlјivo ispitani
ovi rukopisi i našlo se tada da su oni jedna vrlo vešta falsifikacija,
108
da su listovi u starim rukopisima dodavani, i da su panditi, pod navalom poručnika Vilforda
(Wilford) da mu oni svoje tajne otkriju, na ovim listovima u potpuno korektnim sanskritskim
stihovima napisali ono, što su od svoga radoznaloga učitelјa (Vilforda) o Adamu i Avramu čuli.
Poručnik (docnije major) Vilford nije ni trenutka oklevao da se javno ispovedi da je bio prevaren!
Ali do tog vremena zlo se već bilo dogodilo; jer njegovi članci su dotle bili po svoj Evropi čitani;
oni su ostali u sveskama (Asiatic Researches), i još uvek njegove podatke i mišlјenja kao izvor
citiraju takvi koji se bave religijom starine.“347
„Slično se dogodilo (skoro stotinu godina posle ovoga) sedamdesetih godina prošloga veka
sa francuskim sudijom predsednikom suda u Čandernagore – Indija) Žakoliotom (Jacolliot), koji je
takođe na licu mesta dugo godina „ispitivao“ staru indijsku literaturu. On je „otkrio“ da je ne samo
Stari zavet, nego i Novi zavet kopija indijske religije: Isus Hristos nije niko drugi, nego čisti indijski
Krišna ili, pod kakvim ga je imenom Žakolio (Jacolliot) „pronašao“, Jesus Christna.
Iako tek što se u Parizu pojavilo ovo Žakoliovo delo („Biblija u Indiji – Život Jezusa
Kristne“ La Bible dans l’Inde, Vie de Jesus Christna), Maks Miler je odmah dokazao da su u ovoj
knjizi citati prevedeni sa sanskrita tobožnjih starih rukopisa „prost izum nekoga lukavoga bramana,
koji je, slično postupku onih pandita, sa Vilfordom, iskoristio veliku revnost i lakoverje jednog
francuskog sudije izabravši ga za svoju žrtvu.“348
„Pokazalo se docnije da je ovde bilo više zle namere nego lakoverja. Tako je i posle
dvadesetak godina (1894) pokušao da obmane svet i neki Notović (Notovitch) objavivši da je u
nekom budističkom manastiru u Tibetu „pronašao“ knjigu napisanu u pali-tekstu pod naslovom
„Život Isusov“, koju je u Parizu objavio pod naslovom: La vie inconnue de Jesus Christ
(„Nepoznati život Isusa Hrista“). Obe ove knjige ovih „notornih švindlera“, kako ih odlični noviji
religijski istoričar Garbe (R. Garbe) naziva, učinile su u Evropi dubok i strašan utisak među
hrišćanima odanim svojoj veri, a – razume se – radost među neprijatelјima hrišćanstva.“349
Kult u hinduizmu
U ovolikome mnoštvu i šarenilu pojmova o bogovima, prirodno je da ni kult ne može biti

jedinstven nego je vrlo raznolik i zavisi od toga koje božanstvo neka sekta najviše poštuje, jer kao
što je već napred rečeno hinduizam je izdelјen u mnogobrojne sekte koje možemo podeliti u sekte
višnuizma i sivaizma.
Ono čime se kult hinduizma bitno razlikuje od nekadašnjeg vedanskog kulta jeste njegova
privezanost za hramove. Postoje u Indiji mnogobrojni hramovi vrlo velikih razmera, vrlo
veličanstvena izgleda i vrlo bogatih ukrasa. U njima se služe bogosluženja često sa vrlo složenim i
svečanim ceremonijalom, koji zavisi od toga kome je hram posvećen i koja sekta vrši svoj kult.
Tako, na primer, religiozni simvoli, kipovi i slike u vezi sa kultom Višnu drukčiji su nego
sivaističkog kulta. Okamenjeni amoniti su simvol višnuita, a skoro redovan simvol sivaita je
„linga“, „falus“ čiji se crteži ili primerci isklesani od kamena mogu naći svuda na mestima
posvećenim Sivi.350
U jednom učenom proizvodu sivaitske teologije govori se o sveštenim obredima da se oni
ne sastoje samo iz pranja i žrtvoprinošenja, prinošenja molitava i svečanih litija, nego i iz smeha,
pevanja, igranja („plјasanija“) čak i iz hrkanja, drhtanja, lјulјanja, erotičnih
347
Max Müller, Einleitung in der vergleichende Religionswissenschaft, II. Aufl. Strassburg, 1876. S. S. 270-271; 273-
274. Citirano po Dr. Rad. A. Josiću, navedeno delo, str. 93-94. 348
M. Müller, o.c. S. 290.; Dr Rad. Josić, navedeno delo, str. 105. 349 Dr.
Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 92-96.
350
Šantepi-de-la-Soseй, str. 114.
109
i bezumnih pokreta tela, brblјanja besmislenih reči i u svim mogućim izrazima bolesne ekstaze.351
U selima, gde nema hramova ni pagoda, tu imaju određena mesta za kult. Na vrhovima
brežulјaka ili pod kakvim drvetom mogu se naći idoli ili prosto gomila kamenja i drva naznačena za
vršenje kulta nekom božanstvu.
Elementi fetišizma se često sreću u kultu hinduizma. Smokvino drvo, majmuni, krave, sve
su to objekti religioznog poštovanja, i njihovo ubijanje se strogo zabranjuje religioznim propisima,
ma koliko štete te životinje nanosile zemlјoradnicima.352
Posebno mesto u kultu hinduizma ima kult vode. Skoro svuda se mogu naći sveti
izvori, sveta jezera, svete reke. Prvenstvo pripada reci Gang. To je sveta reka svih hinduista.
Nјena voda pere svaki greh sa onoga ko se u njoj okupa. Veruje se da je osobito spasonosno i
dušepolezno činiti hodočašće dolinom te reke. I zaista mogu se sresti bezbrojne gomile
hodočasnika koji idu u Benares, sveti grad Indusa, da se tu okupaju u vodama Ganga i poklone
se bezbrojnim hramovima kojima ovaj za Induse sveti grad obiluje.353 Pri obavlјanju kulta vrlo
veliku ulogu imaju religiozne pesme koje smo već pomenuli, zvane s t o t r e. Mnoge od njih
izražavaju najuzvišeniju stranu ove religije i stoje u tom pogledu daleko iznad mnogohvalјenih
vedanskih himni. U jednoj od njih, na primer, moli se vernik ovako: „Ti Gospode, neka si uvek
hvalјen. Sav život je u Tebi. Ti si moji roditelјi, ja – Tvoje dete. Sva sreća izlazi iz tvoga milosrđa.
Niko Ti kraja ne zna. Najviši Gospodaru, među visokima, Ti upravlјaš svim što postoji i sve što ima
početak od Tebe poslušno je volјi Tvojoj. Ti znaš šta Te raduje a šta uzbuđuje. Nanak, Tvoj
sluga,
prinosi Ti čista srca sebe na žrtvu“.354
A pomenuti veliki pesnik Tulzi-Das ima ovakvu molitvu: „Gospode, pogledaj na mene s
visine Tvoje. Ja sam od sebe ne mogu ništa učiniti. I kome bih pošao? Kome ja mogu poveriti svoje
brige? Nekada sam se ja odvraćao od Tebe i hvatao se za stvari ovoga sveta. Ali Ti, istočniče
milosrđa, ne odvraćaj lica tvoga od mene!... Gospodaru, putevi Tvoji raduju srce moje. Tebi
jedinomu pripada Tulzi. O Bože milosrđa, postupi s njim po tvojoj blagosti.“355
Ovakvoj vrsti molitve teško da bi ikoji hrišćanin imao šta ozbilјno da primeti. Ali, postoje u
hinduizmu i T an t r e, religiozne pesme najniže vrste, pune čarolija i moralne, specijalno erotične
razuzdanosti. One imaju najširu primenu u kultu Sivine žene Sakti (to je ista ona Parvata, Devi i
Kali). Po tom njenom imenu naziva se i sekta s a k t i. Ta sekta ima dva kulta: javni ili zvanični
koji se vrlo malo razlikuju od kulta Sive, i tajni ili „kult leve ruke“, u kome su se raspusnost i
gadosti primitivnih kultova tajno održali do najnovijeg doba. To što oni čine na svojim tajnim
religioznim sastancima podseća na takozvane crne mise koje – kako tvrde izvesni okultisti 356 – vrše
satanisti. Pri svetlosti noćne vatre poštuje se ženski princip u vidu gole žene. Nјoj se prinosi vino i
meso i deli se prisutnima radi ugošćenja. Stihovi koji se pri tom čitaju imaju bestidnu sadržinu. Celo
praznovanje se završava divlјim razvratom.
Sama činjenica što se to vrši tajno, svedoči da se opšta lјudska savest buni protiv toga i
mnogi pošteni višnuit ili siviat bio bi teško kompromitovan kad bi se otkrila i ta strana njegove
religioznosti. Ali najmračnija strana toga kulta Devi ili Kali ili Sakti, kao razorne sile jeste u tome,
što je on bio spojen sa lјudskim žrtvama. Postoje svedočanstva da su još i krajem prošlog veka,
uprkos svim zabranama i sprečavanjima od strane engleskih vlasti, postojali tajni kultovi boginje
Kali, sa prinošenjem lјudskih
351
352
353
Isti pisac i dalo, str. 116-117.
354
355
356
S. Tuholka, Okkultizmъ i magiя, Riga, bez god. izdanja, str. 70-72.
110
žrtava. U Nagpuru su postojale (možda još uvek postoje) takve kapele u kojima je vršen tajni kult
božici Kali.357
Praznika ima vrlo mnogo. Većina ih je u vezi sa astronomskim pojavama. Takav je prva
prolećna mladina. Ima praznika koji se svetkuju vrlo radosno i svečano. A ima jedan praznik u
februaru, u čast Sive, kada se posti. Postoji čak i jedan praznik asketskog samobičevanja. Zove se
Harač-Pudža.358
Moral i religiozni život
Moralna shvatanja i religiozni život u hinduizmu, kao i u svakoj drugoj religiji, zavise od
verskih pojmova o bogovima. Kao što se to versko šarenilo hinduizma odražava na kultu, tako i na
moralno-religioznom životu. Već je pomenuto da Siva i njegova žena služe kao moralna potpora i
opravdanje i velikim asketima kao i najvećim moralnim raspusnicima.359 Osim toga, pošto u
hinduizmu ima elemenata i panteističkih i teističkih i fetišističkih, ta se crta ogleda i u religiozno-
moralnom životu, pa pokraj uzvišenih moralnih primera ima i najobičnijeg sujeverja i najbolesnije
askeze.
Vrlo važan problem religiozno-moralnog života u hinduizmu predstavlјa učenje o spasenju
čoveka. Viši put koji vodi spasenju jeste razmišlјanje. To vodi čoveka ka asketizmu. Ali ono što je
sasvim novo hinduizam doneo indijskoj religiji i što predstavlјa najvažniji put spasenja, to je
„bhakti“, to jest lјubav i potpuna predanost Bogu.
„Bhakti je takvo stanje duha, kada se čovek odvraća od svega ostaloga i jedinim cilјem se javlјa to
što je ugodno beskonačno blaženome“ (tj. Bogu). Katkada se ta lјubav shvata kao
„anurakti“ (zalјublјenost), „sneha“ (čulna, poluerotična lјubav).360
Problem spasenja
Blaženo raspoloženje, po učenju hinduista dobija čovek putem Božje milosti. Ali na
pitanju učešća čovekovog u tome, hinduistički teolozi su podelјeni baš kao i hrišćanski. Po učenju
Ramanudže čovek aktivno učestvuje u dobijanju Božje milosti. Pa iako se sam ne može spasti, jer
mu je potrebno da mu sam Višnu u vidu Rame ili Krišne iziđe u susret, on ipak postiže tu milost,
kao što se majmunče grčevito hvata za majku. Druga, suprotna škola uči da je čovek potpuno
nemoćan da išta učini da bi zadobio Višnuovu milost, nego i inicijativa i sva akcija u tom pravcu
potiče samo od Višnua. Čovek je tu potpuno nemoćan i Všpnu se prema njemu odnosi prosto kao
mačka prema svojim nemoćnim mačićima.361
U vezi sa religioznim životom hinduista treba istaknuti da je njihova religijska svest, svest o
pripadnosti svojoj veri ili sekti vrlo živa i da su njihovi žreci vrlo visoko cenjeni i poštovani od
vernika.
Uticaj islama na hinduizam
Kao što je već prilikom izlaganja islamske religije rečeno, Arapi su došli u dodir sa Indijom
polovinom VII veka, tj. 664. upadaju u Pendžab, a 714. su već na ušću Inda. Ali hrabri otpor
domaćeg stanovništva ih je vratio, i islamska vlast se utvrđuje u Indiji znatno kasnije, čak u XVI
veku. Za to vreme su Arape smenili Afganistanci, Turci i Mongoli.
357
358
Isti pisac i delo, str. 109. 360 Isti
pisac, delo i strana.
111
Kad se dve religije sukobe, pobeda ne mora da bude uvek na strani one koja je istinitija,
nego se često dešava da pobeda pripadne onoj koja je bolјe organizovana i koja je spremna da
podnese više žrtava, to jest čiji su vernici oduševlјeniji svojom verom, ili da se izrazimo onim
izrazom koji ateisti rado primenjuju na vernike (kao da oni nisu isti takvi), čiji su vernici
„fanatičniji“. Sa tim preimućstvima, to jest sa neuporedivo čvršćom organizacijom i većim
religijskim oduševlјenjem pojavio se islam u oblastima gde je hinduizam bio vladajuća religija. Tim
pomenutim preimućstvima islama nad hinduizmom valјa dodati i činjenicu da je islamski
monoteizam neuporedivo jasniji i prostiji, pa i moralno i ceremonijalno uzvišeniji od beskrajno
šarenog i zapletenog hinduizma. Zato hinduizam nije mogao tako lako da izbaci islam iz Indije kao
što je izišao na kraj sa budizmom. Ima čitavih krajeva Indije koji su primili islam i danas
sačinjavaju posebnu državu Pakistan koji se zvanično proglasio Islamska republika.
Osim toga pomuslimanjenog dela postojale su i razne mešavine islama i hinduizma. Jednu
takvu mešavinu islama i hinduizma pomenuli smo prilikom izlaganja islamskih sekata, među
kojima su ismailćani, došavši do Indije, usvojili hinduističko učenje o inkarnacijama boga Višnu
koji će se još jednom, i to poslednji put, ovaplotiti kao imam, Mahdi.
Kabir-Panti, koji je živeo u početku XV veka pokušao je da stvori jednu kombinaciju islama
i hinduizma, ostajući na terenu ovog poslednjeg. „On je odbacio bramanske svete spise i ismevao
nadmenost i licemernost bramana. Takođe je odricao kao štetno postojanje kasti. Svi koji lјube
Boga i čine dobra – svi su oni braća, bilo da su Indusi, bilo muslimani. Idolopoklonstvo i sve što je
s njim u vezi strogo osuđuje. Hram je samo mesto molitve i ništa više. On takođe neće da zna ni za
kakve spolјašnje razlike koje označuju pripadnost ovoj ili onoj sekti, jer to samo deli lјude. On
preporučuje odricanje i kontemplativan život, a pre svega preporučuje moralnu čistotu ne
uramlјujući to ni u kakve okvire specijalnog načina života. Sav autoritet u pitanjima vere pripada
svešteniku (guru), ali poslušnost njemu ne sme biti slepa, „nego treba ostaviti svakome slobodu
savesti“.362
S i k a. Pod uticajem ideja Kabir-Panti formirana je sekta s i k a. Nјen osnivač je N a n a
k, rođen 1469. On je propovedao da postoji jedan Bog koga treba poštovati čistim životom. Deobu
na kaste nije smatrao za važnu, ali nije ni otvoreno ustajao protiv nje. Sveta knjiga sika sekte zove
se Ad i - G r a n t, u kojoj ima najprotivrečnijih misli. Preovlađuju misli iz hinduizma, iako sadrži
pomalo čak i budizma, na primer u učenju o nirvani koja je po tvrdnji Adi-Granta krajnji cilј
čovekova postojanja. No iz te dogme oni ne izvode zaklјučke o potrebi monaškog života kao što
čine budisti, nego naprotiv ostaju privrženi životnim radostima.
Takođe i u pojmu o Bogu padaju u protivrečnosti. Najviše Biće zovu Gari-Govind.
Zamišlјaju ga čas panteistički, čas teistički.
Siki vrlo visoko cene i poštuju osnivača svoje sekte Nanaka. I ne samo njega, nego i njegove
naslednike. Ti naslednici su ne samo ovaploćenja Nanaka, nego su predmet direktnog obožavanja.
Nјihove reči su dovolјne da se postigne sjedinjenje sa Gari. Pozniji naslednici Nanakovi, naročito
četvrti, peti i deseti, bili su vrlo jake ličnosti koje su organizovale Sike, stvorili kod njih pokraj
religioznog fanatizma još i vojno-političku organizaciju koja se još kako uspešno oduprla
muslimanskoj vlasti, a i Englezi su docnije imali sa plemenom i sektom Sika velike muke.363
D i n - I l a g i. Carstvo velikih Mogula, iako je formalno bilo muslimansko, bilo je u
religioznom pogledu vrlo trpelјivo. To naročito važi za cara A k b a r a. On je video koliko su
religiozni uticaji isprepleteni u njegovoj državi, pa je uvideo da je snaga
362
363
112
države baš u toj religioznoj trpelјivosti. On je vaspitan u islamu, ali je imao ministre Induse, a
pronašao je sebi i jednog žreca religije parsizma. Takođe je rado primao na dvor i misionare jezuite.
Svaka od tih religija je na svoj način uticala na cara. Nјemu se najviše sviđao muslimanski
monoteizam, duboki i osećajni, čulni simvoli hinduizma, kult boga Sunca iz parsizma, moralna
uzvišenost Isusovog lika, dok su mu hrišćanski dogmati ostali nepojmlјivi.
Pod svim tim uticajima on je stvorio religiju nazvanu D i n - I l a g i čiji su glavni dogmati
bili jedinstvo Boga, razviće božanskog života u svetu, i seoba duša. Kult je bio posvećen uglavnom
Suncu, a obavlјao ga je sam car. Kao glava religiozne zajednice ilagi car je zauzimao poseban
položaj izražen izrekom: „Nema Boga osim Alaha, a Akbar je kalif Alaha“. Ta religija nije živela
mnogo duže od svoga osnivača.“364
Uticaj hrišćanstva na hinduizam
Hrišćanske misije u Indiji nisu postigle baš neke zavidne uspehe u narodnim masama. Ali
uticaj hrišćanstva na indijske intelektualce nije mogao izostati. Videli smo da je već Tulsi-Das
napisao Ramajanu u kojoj je izražena velika sličnost sa hrišćanskom dogmatikom. Doduše, ima
naučnika koji poriču hrišćanski uticaj na Tulsi-Dasa, ali je takvu tvrdnju teško prihvatiti. Međutim
drugi visoki indijski intelektualci, naročito oni iz 18. i 19. veka bili su očigledno pod velikim
uticajem hrišćanske religije. Primera radi treba pomenuti osnivača religije Brama-Samadža, R a m o
g u n - R o j (1772–1833). On je bio revnostan borac protiv idolopoklonstva i mnogoboštva, tvrdeći
da je monoteizam postojao u Vedama daleko pre nego što su Biblija i pogotovo Koran poučili svet
jednoboštvu. Nјegov pravac u širenju Brama-Samadža produžili su Debendranat Tagore i Kešub-
Šunder-Sen (1838–1884). Ovaj poslednji je osnovao i posebnu religioznu zajednicu koja ima i
hramove u kojima se služba sastoji iz tekstova uzetih iz Veda, Aveste, Biblije i Korana. Među svim
prorocima on Hristu priznaje prvo mesto, toliko uzvišeno, da kad je u jednom referatu prikazao
Hrista kao velikog učitelјa istine baš u odnosu na Indiju, mnogi su Evroplјani pomislili da on
želi i formalno da pređe u hrišćanstvo.365 Današnja Indija pokraj još uvek jakog uticaja domaćeg
hinduizma, oseća uticaj hrišćanstva, ali isto tako, ako ne i jače, uticaj savremenog duha izraženog
kroz savremene socijalne i političke ideje koje su ne retko i čisto materijalističke.
4) DžAINIZAM
Opšte napomene
Kao što je već napred rečeno, u bramanizmu su lјudi strogo podelјeni na kaste. Kasti
bramana pripada filosofiranje i bavlјenje religioznim i filosofskim pitanjima. Takođe su bramani
praktikovali i asketizam. Sve to bilo je upravo zabranjeno kasti kšatrija. Oni su se morali baviti
vojnim veštinama i provoditi raskošan život dostojan viteza. Čak je postojala neka vrsta nepisanog
pravila: „Nijedan blagorodni vojnik ne treba da stupa na put monaštva“.366 Pa ipak, duh se ne može
ograničiti nikakvim propisima ni običajima. I u kasti kšatrija našlo se lјudi koje je privlačilo
filosofiranje i askeza. Razume se, ta filosofija obično nije bila u skladu sa bramanskim poštovanjem
autoriteta svetih knjiga. Ali onaj praktični oblik bramanskog života, askeza, toliko je privlačna
bila za
364
365
366
113
pojedince367 da su na toj osnovi ponikle prvo razne sekte, a kasnije i dve krupne religije: džainizam i
budizam.
Osnivač džainizma
Reč džainizam dolazi od reči „džina“ = pobednik. Tim imenom je nazvan prvo osnivač ove
religije, a posle i svaki vernik koji dostigne stepen „oslobođenja“.368
Kada se pojavlјuje džainizam, nije baš sasvim sigurno utvrđeno. Po predanjima sekte,
džainizam se pojavlјuje u dubokoj indijskoj drevnosti i ima 24 džina, to jest „pobeditelјa“ koji su u
dugom međuvremenu pripremali pojavu džainizma. Od tih 24 najvažniji su dvojica: Parsva i
Vardamana. Da li je Parsva baš zaista istorijska ličnost, nije sasvim sigurno. U slučaju da je on
zaista istorijska ličnost, živeo je oko 850. godine pre Hrista. Vardamana je nesumnjivo istorijska
ličnost i živeo je posle 600 godine pre Hrista. Poreklom je iz kaste kšatrije, dakle plemić. Rođen je u
Kundagramu. Do tridesete godine je živeo punim svetskim životom jednoga plemića. Posle smrti
roditelјa, napustio je ženu i rođake i povukao se u duboko razmišlјanje o svrsi i vrednosti života. U
tom stanju teške askeze, samomučenja i dubokog razmišlјanja, proveo je 12 godina, lutajući po
svetu kao beskućnik, asket. Tada je osetio da ga je obasjala svetlost poznanja i poverovao je da je
postigao dostojanstvo svetitelјa. U tom svojstvu on postaje javni učitelј, propovedajući istinu o
životu u duhu učenja Parsve. Osnovao je religioznu zajednicu u kojoj je dejstvovao 30 godina kao
prorok. Umro je u 72. godini života, oko 467. pre Hrista. Nјegovi sledbenici ga zovu Mahavira, što
znači veliki heroj.369
Učenje džainizma
Učenje Mahavire je u osnovi čisti ateizam, samo ne ateizam materijalistički nego

spiritualistički. Po njemu, naime, osnova sveta nisu nekakvi materijalni atomi, nego duše. Te duše
su stvarnost koja proniče sve što postoji, čak i materiju. Duše su uvek privezane uz telo, lutaju po
svetu u večnoj promeni. To je sudbina i čovečjih duša.
U učenju o supstancijalnosti duše leži bitna razlika između džainizma i budizma, i o toj
spornoj tački često vode međusobne sporove džainisti i budisti. Ti sporovi se obično svršavaju
porazno za budiste. Jer, ako nema supstancijalne duše, nego je duša samo „stanje saznanja“ kako
tvrde budisti, onda je teško tvrditi išta o seobi duše i o njenom odlasku u nirvanu.370
Duša svojim dejstvom u telu stvara svoju karmu. Karma je upravo zasluga ili greh duše. Po
prirodnom zakonu karme, dalјa sudbina duše u njenom novom stanju posle smrti i preselјenja zavisi
od karme. Greh je vodi nižim oblicima postojanja, vrlina višim. Najviši oblik postojanja je nirvana.
To, po učenju džainizma, nije nestanak i gašenje duše, njen prelazak u ništa, nego je to njena puna
nezavisnost od zakona karme i telesnosti.371
Za postignuće toga cilјa potrebna je istinska vera da je Džina zaista pobedio svet, istinsko
znanje šta je svet i kako se može pobediti, i najzad pravilno vladanje, to jest ugušivanje svega što
stvara karmu ili razlog za ponovnu inkarnaciju. A da bi se izbeglo nagomilavanje karme koja je
zapravo uzrok ponovnog rođenja, treba živeti strogo asketski,372 ugušujući u sebi čak i organske
potrebe. Jedna sekta džainista smatra da je čak neophodno
367
368
369
Isti pisac i delo, str. 60-61. 371 Isti
372
114
ići sasvim go i ubrzati svoju smrt strogim postom. Druga sekta je nešto blaža u tom pogledu.373
Razume se, ovo su pravila samo za one najistaknutije revnitelјe, monahe. A verska zajednica
se sastoji i od mirjana koji imaju manje obaveze, ali zato mogu da računaju i sa manjom nagradom.
Za mirjane su obavezna pravila: ne vređati, ne lagati, ne prisvajati ništa bez dozvole, vežbati se u
odricanju.374
Uvođenjem mirjana u religioznu zajednicu narodnih masa, religija džainizma morala je
pretrpeti dve bitne izmene. Prvo, narodne mase nisu htele da čuju za ateizam, pa je onaj originalni
džainistički ateizam zamenjen politeizmom. Uvedeno je poštovanje bogova, džina (t. j. onih koji su
postigli ideal pobede nad svetom), grade se hramovi, ikone, kipovi, bogosluženja sa obredima i
kađenjem. Drugo, da bi asketi mogli da se brinu o nastavi i pouci mirjana u veri, oni su se morali
okaniti svoga skitačkog monaštva i osnovati manastire u kojima su negovali literaturu ne samo
religioznu i filosofsku, nego i naučnu.375
Svete knjige
Svete knjige džainista (Kakva ironija! Počelo se sa ateizmom, a završava se sa svetim

knjigama!) sastoje se iz 45 „agamasa“. Napisane su u razna vremena, na narodnom dijalektu
prakrit. Najvažniji su i najstariji 11 agamasa, „angas“. Neke od njih sadrže biografiju i učenje
Vardamana Mahavire. Sekte se međusobno ne slažu o važnosti svih tih knjiga. Konačna redakcija
kanona izvršena je na saboru u Valabi oko 460. g. posle Hrista.376
Rasprostranjenost džainizma
Džainizam nema veliki broj pristalica, svega oko dva miliona. Nјegove pristalice žive
uglavnom u indijskim gradovima i bave se trgovinom, jer im je bavlјenje zemlјoradnjom nemoguće
pošto im je zabranjeno da ubijaju išta živo. Sa bramanistima i hinduistima se uglavnom dobro slažu
i čak uživaju izvesno uvaženje zbog svoga mirnog i ozbilјnog načina života, ali sa budistima su
uvek u zategnutim odnosima i žučnim diskusijama. O tome očigledno svedoči budistički naziv za
Vardamana Mahaviru: Tirtakara – što znači jeretik.377
5) BUDIZAM
Opšte napomene
Za razliku od ostalih oblika politeizma, koji su zapravo nacionalne religije pojedinih naroda,
ili narodnosnih grupa, budizam je, tako reći, vaselјenski oblik politeizma. Nevezan za ikakve
nacionalne ideale, i teritorije, on je pridobijao pristalice u raznim zemlјama, u raznim narodima i u
raznim društvenim slojevima. On je neka vrsta paralele džainizmu. Kao i džainizam, i on je nikao
na tlu Indije. Kao i džainizam, i on niče u kasti kšatrija. Kao i džainizam, i on je prvobitno i
prvenstveno jedna monaška zajednica koja se ne brine ni za zemalјska ni za nebeska blaga, nego se
sva usredsredila na etičku praksu traženja i postizanja spasenja od ponovnih rođenja u ovom svetu.
Kao i džainizam, i on je prvobitno jedan čisti ateizam koji se pretvorio u religiju. Ali, za razliku od
džainizma,
373
pisac, delo i strana.
376
377
115
on je potpuno prekinuo vezu sa bramanizmom i bramanskom naklonošću ka askezi. Zato je i
izgubio teren i pristalice u Indiji, gde je i ponikao. U naknadu za to, on se raširio po Tibetu, Kini,
Mongoliji, Mandžuriji, Koreji, Japanu, Sijamu, Burmi, Anamu i Cejlonu, a takođe i u kirgiskim
stepama i južnim delovima Sibira. Danas ima oko 150,000.000 budista,378 a po nekim čak i 500
miliona.379 No, ta druga računica je pogrešna, jer uračunava u budiste i druge mnogobošce.380
Budistička religiozna literatura
Ono što znamo o savremenom budizmu, kao i o originalnom Budinom učenju i njegovoj
ličnosti, nalazimo u budističkim religioznim izvorima, u njihovim svetim kanonskim spisima. Zato
pre iznošenja budističkog učenja, čak pre opisivanja ličnosti osnivača budizma, treba se upoznati
bar u glavnim potezima sa budističkom religioznom literaturom.
Ta literatura je vrlo obimna, i s obzirom na činjenicu da budizam nije jedinstven nego
postoje tri glavne grane: južni budizam (hinajana), severni budizam (mahajana), i tibetski
budizam, lamaizam, to su i kanoni religioznih knjiga različiti. Po vremenu postanka, te su
knjige takođe različite. Neke su postale još vrlo rano, ne dugo posle Budine smrti, a neke su iz
mnogo docnijih perioda, čak i iz hrišćanskog perioda. Napisane su na različitim jezicima, jer se
budizam nije vezao za jedan jezik, nego se odmah prilagođavao potrebama pojedinih naroda u
kojima se širio. Tako su budističke knjige pisane i sanskritskim jezikom, pali jezikom, kineskim i
japanskim. Treba pomenuti da kanon južne grane budizma ima veću naučnu vrednost jer je stariji i
bliži originalnom Budinom učenju. Najvažnije knjige južnog kanona su Tripitaka. To je zapravo
zbirka kanonskih knjiga,
po obimu otprilike kao i Biblija, a deli se na tri dela (otuda joj i naziv, Tripitaka = tri kotarice). Prvi
deo se zove Vinaja-Pitaka. Sadrži etiku, monaška pravila i ceremonijal. Drugi deo se zove Sutta-
Pitaka čiji se delovi zovu nikaja. Ona sadrži dogmatski materijal. Treći deo zove se Abidamma. To
je budistička metafizika.
Pojava ovog kanonskog zbornika pada u vreme cara Ašoke, između 263–226. godine pre
Hrista. Po stilu i sadržini mogu se lako primetiti stariji delovi kanona od poznijih.
Osim ovih kanonskih spisa ima i drugih religioznih spisa sa velikim religioznim autoritetom
u južnom budizmu. To su dva letopisa: Dipavamza i Mahavamza, oba iz 5. veka posle Hrista.
Sadrže istoriju počev od nirvane pa do 300. godine posle Hrista. U ovu vrstu teološke literature
spadaju i komentari na Tripitaku čuvenog budističkog teologa iz 5. veka hr. ere, Buddagoša, zatim
„Milindina pitanja“. To je zapravo razgovor grčkog cara Milinde (Menandra) sa budističkim u-
čitelјem Nahasenom. Najzad postoje burmanska i sijamska Biografija Bude.381
Severna budistička literatura nema strogo utvrđen kanon kao južna, 382 ali je vrlo opširna i
bogata i poznijeg je porekla. Najvažnije su knjige: Pradžaparamita koja ima
8.0 glava i sadrži budističku metafiziku i Lalita-Vistara sadrži vrlo fantastičnu biografiju Bude.
Kao u hinduizmu, tako i u severnom budizmu postoji zbirka knjiga Tantre (volšebne knjige) i
Darane (magičke izreke). Najzad, treba pomenuti i dva vrlo velika tibetska zbornika budističke
religiozne literature, Kadžjur i Tandžjur. Nјih je 1820. godine
378
Religion in Geschichte und Gegenwart (R. G. G), Bd. III. S. 1755. Bd. V. Karte und Spalte 1056. Dr. Martin Schlunk
und Dr. Horst, Quiring. 1960.
379
R. G. G., Bd. I., 1492, unten.
380
Jevsevije Popović, Opšta istorija Hrišćanske crkve, prev. Dr. Mojsije Stojkov, Sremski Karlovci, 1912. knj. II., str.
697.
381
Šantepi-de-la-Soseй, Istoriя Religiй, Tomъ vtoroй, str. 65-67.
382
R. G. G., Bd. I., Sp. 1476-1477.
116
pronašao Aleksandar Ksoma iz Kereša u Mađarskoj, koji je pešice putovao čak u daleke azijske
stepe da bi pronašao prapostojbinu svoga naroda.
Kineski i japanski budistički spisi su takođe važni za nauku, ali oni su zapravo prevodi
Tripitake i ostalih budističkih spisa.383
Ličnost osnivača budizma
Osnivač budizma i budističke religiozne zajednice je jedan plemić, upravo vladarski sin
Sidarta Gautama, prozvani Buda. Osim naziva Buda, zovu ga katkad Sakja-muni. Sidarta mu je
lično ime, Gautama prezime. Buda znači „prosvećeni“ i označava naziv njegove misije u svetu.
Sakja-muni označava njegov stalež i poreklo. To znači monah, ili mudrac iz plemena Sakja.384 U
kanonskoj budističkoj literaturi nikad se ne upotreblјava njegovo lično ime Sidarta. Ime Gautama
pominju obično ne-budistički izvori. Naziv Sakja-muni se nalazi u poznijim budističkim spisima.
Naziv Buda takođe se nalazi srazmerno retko u kanonskim spisima. Daleko češće se naziva
Tatagata. On sam sebe najčešće, skoro uvek, tako naziva. Sam naziv znači: „Onaj koji je išao
takvim putem“, to jest onaj koji je pronašao pravi put života i išao tim putem. On je, dakle, za
budiste „Put“. Nјegovi učenici su ga najčešće zvali Bhante, što znači „visokopoštovani“, „sveti“. A
isto tako često su mu se učenici obraćali nazivom Satha, što znači „učitelј“, „ravi“.385
O životu Sidarte Gautame, Bude, znamo vrlo malo. Izvori koji su stariji, ne iznose o njemu
mnogo podataka, a oni koji predstavlјaju Budinu biografiju vrlo su poznog porekla, čak daleko
posle pojave hrišćanstva, i puni su očiglednih legendi. Zbog te oskudice u pravim istorijskim
podacima o Budi i zbog preobilјa legendi i mitova, bilo je naučnika, kao na primer francuski
naučnik Senar (Senart) i holandski naučnik Kern, koji su poricali istoričnost Budine ličnosti. Ipak,
njihova gledišta nisu primlјena u nauci, i danas se Buda u nauci tretira kao stvarna istorijska
ličnost.386
Ako se ne uzmu u obzir pomenute budističke legende iz vrlo poznih vekova hrišćanske ere, i
ako se ograničimo samo na one oskudne podatke koji se uzgred i slučajno nalaze u starijim
budističkim tekstovima pisanim radi izlaganja monaških pravila i dogmatskih istina, a ne radi
direktnog izlaganja Budine biografije – utoliko su baš verodostojniji –, tada ćemo dobiti ovakvu
sliku o Budi kao istorijskoj ličnosti.
U gradu Kapilavastu u oblasti Mahada (današnja država Nepal) na južnim obroncima
Himalaja živeo je sredinom 6. veka pre Hrista vladar Sudhodan. Nјegova žena Maja rodila mu je
537. g. sina, kome je dato ime Sidarta. Mladić je živeo kao i ostali mladići njegove kaste. Oženio se
lepom Gopom, vladarskom ćerkom, koja mu je rodila sina. Ali u 29. godini Sidarta doživlјuje jednu
duboku religioznu krizu. Naime, shvatio je da život koji provodi ne može imati nikakva smisla, i on,
plemić, napušta dvor svoga oca, ženu i dete, i odlazi u samoću da živi kao pustinjak-podvižnik u
vrlo strogom postu i askezi. Posle šest godina stroge askeze, novi pustinjak dođe do saznanja da ni
askeza ničemu ne koristi, pa okanivši se posta i strogog podviga, poče propovedati novi put
spasenja koji se sastoji u izbegavanju svetskih uživanja i besmislene askeze. Cilј je čoveka po
njegovom saznanju, koje je dobio u momentu razmišlјanja pod jednim drvetom i to shvatio kao
momenat prosvećenja, da se oslobodi ponovnih rađanja, jer je egzistencija sama po sebi bol i zlo,
te da postigne nirvanu.387
Svoju novu nauku Buda je propovedao najpre u Benaresu gde je naišao na neke svoje bivše
učenike koji su ga napustili zbog toga što je on bio odbacio askezu bez koje, po
383
384
Dr. Rad. A. Josić, Mesijanska ideja kod kulturnih naroda pre Hrista, Beograd, 1931. str. 99.
385
386
387
Dict. apolog. de A. D'Alès, T. II., p. 655.
117
njihovom uverenju, čovek ne može naći put spasenja. Tu u Benaresu Buda je pridobio velik broj
sledbenika. Oko četrdeset godina išao je Buda sa svojim učenicima iz mesta u mesto propovedajući
svoju novu nauku o putu spasenja. Umro je u Kusinari posle jedne obilnije večere na kojoj ga je
domaćin počastio svinjskim mesom, što je verovatno bilo suviše teška hrana za već oronulog i
onemoćalog osamdesetogodišnjeg starca Budu. Telo mu je spalјeno uz velike počasti. Ostatke tela
pokupili su učenici, pa čak i danas, po verovanju budista, postoje te relikvije u ponekim budističkim
manastirima.388
Budina nauka
Kakve je istine novi učitelј posle svoga prosvećenja doneo svojim slušaocima i
čovečanstvu?
Ono što je Buda propovedao ne bi se moglo nazvati nikakvom religijom, čak ni filosofijom,
ako se pod rečju filosofija podrazumeva metafizika. To što je Buda propovedao, to je zapravo jedan
etički sistem, zasnovan na pesimističkom pogledu na svet. Već je i bramanska filosofija bila
pesimistička i tvrdila da je sve u svetu zlo. Buda je otišao još jedan veliki korak dalјe. On je tvrdio
ne samo da je svet pun zla, nego je i egzistencija sama po sebi zlo. Zato cilј lјudskog života može
biti samo to, da se čovek oslobodi samsare, kružnog toka stvari, ponovnog rađanja, egzistencije
uopšte, pa da pređe u neegzistenciju, u nirvanu.389
U svojoj besedi u Benaresu Buda izlaže sadržinu svoje nauke ovim rečima:
„Postoje, o monasi, dve krajnosti, kojima ne sme da služi onaj koji je istupio iz svetovnog
života. Koje dve? Jedna je odavanje (predanost) uživanju u sladostima; ona je niska, obična,
prostačka, neplemenita, bescilјna. Druga je odavanje mučenju sebe samoga; ona je bolna,
neplemenita, bescilјna. Ne pavši ni u jednu od ovih dveju krajnosti, o monasi, Savršeni (tj. on,
Buda) je našao jedan put sredine koji oči otvara, koji razum otvara, koji k miru, k saznanju, k
prosvećenju, k Nirvani vodi.
A kakav je, o monasi, ovaj put sredine koga je Savršeni pronašao, koji oči otvara, koji razum
otvara, koji k miru, k saznanju, k prosvećenju, k Nirvani vodi? – To je ovaj plemeniti, osmokraki
put, naime: prava vera, prava samoodluka, prava reč, pravo delo, pravi život, prava težnja, pravo
sećanje, pravo razmišlјanje (kontemplacija, meditacija). To je, o monasi, put sredine koga je
Savršeni našao, koji oči otvara, koji razum otvara, koji k miru, k saznanju, k prosvećenju, k nirvani
vodi.
Ovo je, o monasi, plemenita istina o stradanju: Rođenje je stradanje, starost je stradanje,
bolest je stradanje, smrt je stradanje, rastanak od dragog je stradanje, suđeno ne postići je stradanje,
– ukratko: onih pet elemenata (čula, preko kojih se ceo čulni svet opaža) koji dejstvuju kao
prilјublјenje za egzistenciju jesu stradanje.
Ovo je, o monasi, plemenita istina o postanku stradanja: To je ova žeđ koja uslovlјava
ponovno rođenje, koju prate radost i čežnja, koja tamo-amo radosti nalazi, kao što je: žeđ za
radostima, žeđ za večnim životom, žeđ za večnom smrti.
Ovo je, o monasi, plemenita istina o otklanjanju stradanja: To je potpuno oslobođenje od
ove žeći, njeno napuštanje, ostavlјanje, skidanje, proterivanje. ... To je prava istina o stradanju.
Tako mi se, o monasi, otvoriše oči o ovim pojmovima o kojima se ranije ništa nije čulo. Otvori mi
se razum, otvori mi se uviđanje, otvori mi se znanje, otvori mi se pogled. ... Neoborimo je spasenje
moga srca; ovo je poslednje moje rođenje; nema (za mene) više ponovnog rođenja“.390
388
389
390
Dictionnaire apologétique, de A. D'Alès, T. II., p. 658.
118
To je suština Budine nauke kojoj je cilј da čoveka oslobodi samsare (ponovnih rađanja) i
odvede u Nirvanu. Prema tome, kao što se vidi, Budino učenje nije vezano ni za kakvu veru u Boga
ili bogove. To je čisto lјudska, može se reći čak ateistička nauka. Zato mnogi istoričari religije Budu
smatraju i nazivaju ateistom.391 U najbolјem slučaju, on je agnostik u pitanju da li Bog postoji ili ne.
Jedan od novijih odličnih poznavalaca budizma, Rihard Pišel, kaže da je Buda jednom prilikom
izbegao da direktno odgovori na pitanje da li postoje bogovi. Nјegov odgovor na jedno tako
precizno postavlјeno pitanje glasio je: „U svetu se uopšte veruje kao da ima bogova“.392
Prema starijim budističkim spisima, iz kojih je i uzeta sadržina Budine nauke, vidi se da je
Buda govorio katkad i o bogovima. No to još ne znači da je i verovao u njih. Naprotiv, kad on
govori o njima, spominje ih s namerom da pokaže kako oni ništa ne znače za lјudsko spasenje, kako
su ništavni prema njemu, „uzvišenom Budi, učitelјu b o g o v a i lјudi“.393 Jedna prigodna Budina
priča vrlo jasno ilustruje kakav je stav zauzimao Buda prema bogovima.
„Nekada, o Kevada, baš u ovoj monaškoj opštini, pojavi se jednom monahu ova misao u
duhu njegovom: gde ova četiri elementa: zemlјa, voda, vatra i vazduh bez ostatka iščezavaju“?
Buda zatim dalјe priča, kako je dotični monah pao u ekstazu, pronašao put ka bogovima, išao od
jednoga do drugoga iz jedne božanske sfere u drugu, i niko mu ne umede odgovoriti, već ga svi
upućivahu na bogove više od sebe. Naposletku on dođe i k bogovima bramanskog sveta, pa mu i
oni odgovoriše: „Ne znamo ni mi, o monahu. Ali ovde je još i Brama, veliki Brama, Svemoćni,
Nenadmašivi, čijem oku ništa nije skriveno, neograničeni Gospod Delatelј i Stvoritelј, preuzvišeni
upravlјač koji po svojoj volјi svime upravlјa, Otac svega što je postalo i što će postati, – on je
veličanstveniji i uzvišeniji nego mi; on će valјda znati“.
Tada se pojavi Brama; ali umesto direktnog odgovora on ovako govoraše monahu: „Ja sam
Brama, Veliki Brama, Svemoćni, Nenadmašivi, čijem oku ništa nije sakriveno, Neograničeni
Gospod, Delatelј i Stvoritelј, preuzvišeni Upravlјač koji po svojoj volјi svim upravlјa, Otac svega
što je postalo i što će postati“.
I po drugi put reče monah Brami: „Prijatelјu dragi, ja te ne pitam o tome, da li si ti Brama,
veliki Brama, Svemoćni ... (itd.), nego te pitam: gde ova četiri elementa: zemlјa, voda, vatra i
vazduh bez ostatka iščezavaju? Ali, o Kevada, Brama opet odgovori: Ja sam Brama, veliki Brama
... (itd.).
I po treći put reče monah Brami: Prijatelјu dragi, ne pitam te jesi li ti Brama, veliki Brama
(itd.), nego: gde ova četiri elementa, naime: zemlјa, voda, vatra i vazduh bez
ostatka iščezavaju? Tada ovaj veliki Brama uze pod ruku ovoga monaha, odvede ga na stranu i
govoraše mu ovako: Ovde, o monahu, bogovi bramanskog sveta misle da nema ničega što Brama
nije prozreo i saznao, i da nema ničega što Brami ne bi bilo otkriveno. Zato ti ja nisam ni odgovorio
u njihovom prisustvu. Ali, ni ja ne znam, o monahu, gde ova četiri elementa: zemlјa, voda, vatra i
vazduh bez ostatka iščezavaju. Ti si pogrešio i nisi dobro učinio što si obišao Uzv i š e n o g a (t. j.
Budu). Idi, o monahu, ka Uzvišenome i postavi mu ovo pitanje, i što ti on bude odgovorio, toga se
mirne duše drži. Tada, dakle, o Kevada, koliko bi brzo mogao jedan snažan čovek savijenu mišicu
da ispruži ili ispruženu da savije, iščeze onaj monah iz bramanskog sveta i pojavi se preda me “394
Ako ova priča potiče zaista od Bude, onda ona samo svedoči sa kakvom je ironijom Buda
govorio o svim bogovima od najnižeg do najvišeg. Niko od njih nije ravan njemu, Budi. I pošto
Buda sebe nikad nigde nije predstavlјao kao kakvu inkarnaciju nekog božanstva, a
391
392
Richard Pischel, Leben und Lehre des Buddha (Bibliothek: Aus Natur und Geistwelt. B-d. 109., Leipzig), Berlin,
1921., S. 51 (Po Dr. Josiću)
393
394
119
govori o sebi kao čoveku koji znanjem daleko nadmašuje bogove, to onda znači on konkretno nije
verovao ni u kakvo božanstvo.
Kao što je o Bogu i bogovima nerado govorio, tako je Buda isto izbegavao i ostala pitanja
kojima se zanima metafizika. Ti su problemi o Bogu i besmrtnosti duše savršeno izlišni za Budin
sistem spasenja. To Buda direktno tvrdi kad govori svojim učenicima:
„A zašto vam, o učenici, nisam ono drugo, (t. j. o bogovima i uopšte o religijskim i
metafizičkim problemima) propovedao? – Jer vam to, o učenici, ne donosi nikakve dobiti, jer ne
podstrekava hodanje u svetosti, jer ne vodi ka odvraćanju od zemalјskog, ka uništenju svake radosti,
k prestanku propadlјivog (prolaznog), k miru, k saznanju, k probuđenju, k Nirvani. Stoga vam
nisam ono propovedao.
A šta sam vam, o učenici, propovedao? – Šta je stradanje, o učenici, propovedao sam vam;
šta je postanak stradanja, o učenici, propovedao sam vam; šta je odstranjenje stradanja, o učenici,
propovedao sam vam; šta je put ka odstranjenju stradanja propovedao sam vam“.395
Budistička teologija
Budina nauka se nije očuvala u svojem originalnom obliku. Nije ni čudo. Duboko religiozna
priroda azijskih naroda nije mogla shvatiti svet bez Boga ili bez bogova, pa je narod Budinu
ateističku filosofiju usvojio, ali ju je preobratio u jedan poseban oblik politeizma. Buda je proglašen
za boga, a nirvana za raj. Ipak, južni budizam, ili hinajana, stoji znatno bliže originalnom budizmu
nego severni budizam koji se zove mahajana.
Ako bismo pokušali bar koliko-toliko sistematski da izložimo učenje budista o svetu i o
Budi onda bi ono ukratko izgledalo ovako:
Kosmologija. Po budističkom pogledu na svet postoji Makrokosmos sastavlјen iz bezbrojnih
svetova. (Uzgred budi rečeno, ova slika se vrlo dobro slaže sa modernom astronomskom slikom
vasione. No za detalјe koji slede to se već ne može tvrditi). Svaki od tih svetova ima svoje Sunce,
svoj Mesec, svoje nebo i svoj pakao. Svaki svetski sistem se deli na gornji, srednji i donji svet. U
sredini se nalazi Zemlјa, sa svetim brdom Meru kao središnjom tačkom oko koje se ređaju četiri
dela zemlјe opkolјene morem. Donji svet se sastoji od vrelog i hladnog pakla. Iznad zemlјe je
nebeski svet, koji ima čitav red spratova. Za nagradu dobrih ili zlih dela bića se (klasificirana prema
određenim stanjima života) u neprestanom kruženju ponovo rađaju u zasluženim regionima. S one
strane svih svetova nalazi se nirvana, neopisivi cilј budista, čije dostignuće znači oslobođenje od
ovosvetskog toka. Svaki od bezbrojnih svetova razvija se kroz neshvatlјivo duge periode uništenja,
nepostojanja, ponovnog nastanka i postojanja. U periodima nastanka svetova slede jedan za drugim
periodi sve bolјi i bolјi, a zatim sve gori i gori. Na kraju svakog perioda dolaze bude i uče o
prolaznosti svega ovozemalјskog“.396
Nauka o budama
„Budologija“. Taj tok svetskih mena je večan, bespočetan, tako da se po budističkoj

dogmatici zapravo ne može govoriti o Bogu Stvoritelјu u smislu hrišćanske dogme. Svet je večan, u
večnom toku i promeni, a o pojavi čoveka na zemlјi budizam takođe ništa ne govori. Ali zato
pozniji budizam zna da su se u mnogobrojnim periodima „kalpama“ pojavlјivali bude kao učitelјi
puta spasenja koji vodi u nirvanu. Jedan od tih mnogih buda koji su se javili jeste i istorijski osnivač
današnjeg budizma Sidarta Gautama Buda Sakja-muni, kojem je ovozemalјska egzistencija bila
poslednja. Ali ne i prva. Usvojivši bramansko učenje o metempsihozi Buda se po svome
vlastitom verovanju i učenju pojavlјivao na ovom
395
396
H. Härtel, R. G. G., Bd. I., Sp. 1477.
120
svetu u raznim preegzistencijama, tako da je sam izrekao da mu je ova egzistencija kad je postao
Buda, prosvećeni osnivač budizma, upravo poslednje rođenje.397
No pozniji budizam je otišao i dalјe u svome učenju o Budi. Buda je shvaćen ne samo kao
ličnost istorijskog Sidarte Gautame Bude, nego je buda pojam, upravo niz nadzemalјskih bića koja
kao bodisatve žive na četvrtom nebu, zvanom Tusita nebu. U dalјem razvoju budizma, naročito
severnog, pod uticajem religioznih shvatanja tamošnjih mongolskih naroda, Tibetanaca, Mongola,
Kineza, Japanaca, stvoren je pojam Dijani-Bude i Manusi-Bude. Dijani-Buda je nebeski Buda,
dakle božanstvo. Manusi-Buda je zemalјski Buda, upravo zemalјska manifestacija nebeskog Bude.
Jedan takav nebeski Buda naziva se u Tibetu Amitaba, u Kini Omita-Fo, u Japanu Amida-Butsi, a
sve su to razni nazivi za isto biće, upravo za istu duhovnu ličnost koja je na nebesima postojala kao
praobraz zemalјskog istorijskog Bude, Sidarte Gautame.398
Budina ličnost po budističkim spisima
Ovako složen sistem učenja o budama primenio je pozniji budizam na ličnost Sidarte
Gautame Bude, pa nas pozniji budistički spisi, pisani u 5. veku posle Hrista (neki i poznije)399 kao
što su Dipavamza, Mahavamza i Lalita Vistara obaveštavaju o detalјima Budine zemalјske i
predzemalјske biografije. Ilustracije radi evo nekih pojedinosti.
U nebeskom svetu gde žive nebeske bude postojao je i Amitaba, nebeski praobraz Gautame
Bude. Dok se ostala bića reinkarniraju na zemlјi zato što moraju po zakonu karme, Bude se
reinkarniraju zato što hoće, iz milosrđa prema stradanjima lјudi koje oni žele da spasu. Kad se neki
od nebeskih buda sprema za silazak na zemlјu, njegova nebeska svetlost počinje da bledi. No na
zemlјi moraju postojati uslovi za ovaploćenog budu.
Ovaj istorijski Buda koji je osnovao budizam trebalo je da se rodi iz carske porodice, iz
kaste kšatrija. Ta je familija morala imati 60 nužnih oznaka da bi se udostojila časti da se iz nje rodi
jedan buda. Tako, na primer, ti carevi su morali biti vrlo milosrdni, nisu smeli ni pomišlјati da ubiju
išta živo, morali su pripadati vrlo znamenitim i bogatim familijama itd. Majka Budina morala je
imati 32 karakteristične osobine. Morala se odlikovati vanrednom pobožnošću, biti besprekornog
života i savršeno lepa. Nije morala biti devojka, mogla je biti i udata žena, ali pre Bude nije smela
imati nijedno dete.
Najzad, posle dugog čekanja takva jedinstvena prilika se ipak ukazala. Car Sudhodan i
njegova žena carica Maja ispunjavali su sve potrebne uslove da bi postali roditelјi jednog
ovaploćenog bude. Jedne noći, kad su se car i carica po dogovoru uzdržavali od bračnih dužnosti,
sišao je s neba Bodisatva i ušao u desni bok carice Maje. Tom prilikom desila su se i očigledna
nebeska znamenja. Neobična svetlost je ozarila sva nebeska prostranstva. Zemlјa se šest puta
zatresla. Maja je videla tom prilikom san kao da je beli slon sa šest očnjaka ušao u njenu utrobu.
Mudri starac Asita, zadubivši se u značenje svih ovih znamenja proriče da je to s neba sišao Buda i
postao čovekom. Jedan od nebeskih žitelјa (deva) javlјa duhovima podzemnog sveta da treba sada
da se mole da bi se ovaplotili na zemlјi, jer je Bodisatva došao na zemlјu da spase lјude. I zaista
mnogi od podzemnih duhova, koji su u svojim prethodnim egzistencijama imali izvesnih zasluga,
dobiše svetla tela i rodiše se u blizini Kapilavasta.
Uskoro se ispolјila bremenitost Maje. Nebeski duhovi su se marlјivo brinuli da Maju
sačuvaju od svih bolesti i od svih zlih uticaja. Ona je rodila dete za vreme šetnje po
397
Dr. Rad. A. Josić, navedeno delo, str. 102., 106-107.
398
399
Dictionnaire apologétique, A. D'Alès, T. II., p.
654.
121
divnom parku pod divnim granatim drvetom. (Pomenimo uzgred da je po Koranu Marija (Mejrima)
rodila Isa-Pejgambera pod urminim stablom).
Kako začeće, tako i rođenje Budino bilo je propraćeno čudesnim znacima. Čudesna svetlost
se rasprostranila po svim nebeskim sferama, obuhvativši i zemlјu i podzemlјe. Podzemni duhovi su
se s čuđenjem pitali šta to treba da znači (iako su prethodno već dobili obaveštenje od nebeskog
duha šta se desilo!). Bog Indra prinosi detetu na dar tanku odeću. Četiri stražara svete gore Meru
povijaju dete u pelene i pozdravlјaju lјude vešću o radosnom događaju. Samo novorođenče govori
da je to njegovo poslednje rođenje, da posle toga ono više neće ući u materinsku utrobu da bi se
rodilo na zemlјi, jer je ono postiglo krajnji cilј ovoga postojanja, postalo je Budom. Novorođenče se
zatim čudnim načinom uzdiže na nebo, pravi po sedam koračaji na svakoj nebeskoj sferi i na
svakom koraku za njegovim stopama raste cveće. Kad se dete bilo rodilo, duhovi koji su mu bili
određeni za službu tražili su vodu da bi se dete okupalo, ali je nigde ne nađoše. Međutim pred
očima njegove matere ukazaše se dva velelepna jezera, jedno sa hladnom jedno sa vrelom vodom.
Vode se mešaju da bi okupale telo novorođenčeta koje je sedelo na zlatnom prestolu koga su bogovi
načinili.
Kad su Sudhodanu saopštili radosnu vest o rođenju čudnog deteta, on je sazvao pridvorne
bramane da mu predskažu budućnost novorođenčeta (kao da nije i bez bramana bilo već dovolјno
nebeskih znakova!). Bramani su na njemu primetili 32 znaka po kojima se videlo da će to biti veliki
čovek, postaće Buda. Naročito se ističe starac Asita koji jasno proriče da će on božanskom
mudrošću proniknuti u sve tajne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, da će dati lјudima novi zakon i
da će sve živo osloboditi od stradanja. Pri tom je izrazio žalјenje što on lično to ne može doživeti jer
je već ostario. Detetu su dali ime Sidarta.
Dalјe nas obaveštavaju budistički spisi da je Maja umrla kad je detetu bilo sedam dana. O
detetu se starala druga Sudhodanova žena, a imao je na raspolaganju 32 dojkinje. Kad mu je bilo 8
godina, predan je na učenje jednome učenom bramanu, Visvamitri, koji se divio vanrednom razumu
i znanju mladog carevića.
Kad mu je bilo 19 godina otac mu je načinio tri dvorca i počeo se brinuti za njegovu
ženidbu. Ženu, lepu Gopu, osvojio je na jednom turniru koji je devojčin otac, inače vladar, priredio
da bi svoju ćerku udao za onoga koji najbolјe rukuje oružjem i postiže najbolјe uspehe iz sportova.
Buda, iako je – kako budistički izvori tvrde – odrastao u specijalnim okolnostima koje su upravo
isklјučivale bavlјenje sportom i lovom, ipak je, eto, baš u tome odneo pobedu i osvojio lepu Gopu.
Osim nje imao je još dve žene i 60.000 naložnica (a po drugim tekstovima 87.000, i čak 100.000).
U svojoj 29 godini Buda je doživeo nešto što je promenilo čitav tok njegova života. On,
koga je otac okružio dvorskim sjajem i radosnim životom u kome nije nikad mogao videti nikakav
bol ni stradanje, srete jednom prilikom sedog i nemoćnog starca, drugom prilikom bolesnika, a
trećom prilikom mrtvaca. Ti susreti su stvorili kod njega sasvim drukčiju sliku o životu nego što je
do tada imao. Došao je do zaklјučka da je život stradanje, i rešio da napusti svoje dvorce i ženu i
dete i da se povuče da živi životom pustinjaka, da postane muni. Nјegov sluga Čandaka pokušao je
da ga odvrati od te odluke, ali bezuspešno. Morao je ipak da mu dovede njegovog najmilijeg konja
Kantaku, za bežanje. Zli duh Mara diže silan šum da bi probudio stražare i sprečio bežanje
izbavitelјa čovečanstva, ali Buda, zaštićen i rukovođen bogovima, uzjaha na konja i, u pratnji svog
sluge, otide na istok do Kusinare. Tu on skida sa sebe svoje carsko odelo, predaje ga, kao i sve
svoje ukrase i konja, svome sluzi, a oblači žutu monašku odeću i obrija bradu i kosu. Tako je postao
monah.
U blizini grada Vajsale on nalazi jednu monašku zajednicu i priklјučuje joj se. Monasi su
odmah primetili čudesnu zrakastu svetlost koja je izbijala iz njegova tela i tako
122
silno blistala, da su se svi oni približili njemu s velikim poštovanjem. Čak su i ptice ispolјavale
svoju radost videvši novog neobičnog asketa. A tek pomužene krave ponovo su davale mleko.
Pošto je Buda proveo sa raznim asketima šest godina u teškom podvizavanju, a sistemi
bramana nisu ga zadovolјili, on napušta taj način života, strogog posta, i zbog toga ga napuštaju
njegovih pet drugova koji su s njim provodili isposnički život, smatrajući ga za otpadnika. Međutim
Buda stiže pod sveto drvo Bodi i tu dolazi do njegovog prosvećenja, ozarenja, u kome on vidi pravu
suštinu života i pravu svrhu postojanja. Bogovi su ga uverili da su i sve ranije bude pod tim drvetom
dobili ozarenje.
Ali zli duh Mara ni sada ne miruje, kao što nije mirovao ni prilikom Budinog rešenja da
napusti očev dvor. Mara ga odvraća od svetog drveta, plašeći ga da se tu nalaze divlјi zverovi i zli
dusi. Kad to ne pomaže, Mara mu laže da su u Kapilavastu neprijatelјske vojske napale na njegovog
oca i dvorove i zarobile sve Budine žene. Ni to ništa nije pomoglo; Buda ostaje čvrst. Onda Mara
dozove 1000 svojih sinova da zajedničkim snagama odvrate Budu od novog pravca kojim je pošao i
od propovedanja spasonosne nauke. Ali najstariji sin zlog duha Mare reče da je lakše pomeriti svetu
goru Meru, nego Budu skrenuti sa njegovog puta. Onda Mara pokušava da sablazni Budu čitavim
rajem prekrasnih devojaka i žena. Ni to ništa ne pomaže. Najzad se kušač okomi na Budu sa 10.000
mirijada zlih duhova u punom naoružanju, ali Buda svojim mirom i spokojstvom odbaci sve te
mračne sile a njihova oružja se pretvoriše u vence polјskog cveća.
Savladavši iskušenje, Buda je 49 dana ostao pod drvetom Bodi ništa ne jedući. U pedeseti
dan dobio je hranu od dva trgovca koji su tuda prolazili. Sami nebeski carevi su mu ponudili zlatnu
čašu da u nju prosi milostinju, ali on je taj raskoš kao nepriličan odbacio. Duže vreme Buda se
kolebao da li da svoju nauku propoveda lјudima. Najzad ga je sam Brama lično zamolio da
propoveda. Tada Buda ide u Benares da tamo propoveda svojim bivšim drugovima iz asketskog
perioda svoga života koji su ga napustili zbog toga što je on napustio askezu. Došavši do reke
Ganga, pošto ga lađar nije hteo prevesti preko reke, on na veliko zaprepašćenje lađara, zagazi u reku
i pređe je pešice. Susrevši u Benaresu onih svojih pet drugova pokušao je da ih pridobije za svoju
novu nauku. No oni ni da čuju. Čak su i ironisali na njegov račun. Tada se Buda, da bi ih ubedio u
tačnost svoga učenja, posluži čudom. Isplazi svoj jezik tako snažno, da je dodirnuo ne samo vrh
nosa, nego čak i jedno i drugo uvo. Pred takvim dokazom iščeze sumnja njegovih bivših drugova i
oni ponovo pođoše za njim kao njegovi učenici.
Pozni budistički spisi navode još i mnoga druga Budina čudesa. Tako na primer, kad je
ponovo obratio sebi onih pet drugova, 60.000 žitelјa nebeskih sfera se obradovalo. Sve nebo je
pevalo hvalebne pesme, a zemlјa se tresla. Pred Budom su se klanjali najstrašniji zmijski carevi.
Jednom prilikom otišao je Buda na jednu goru čak na ostrvu Cejlonu (iako on stvarno nikad nije bio
čak tako daleko, a Cejlon je čuo za Budu i njegovu nauku tek oko trista godina posle Budine smrti,
za vreme cara Asoke), i tamo se njegovo telo zasvetlelo nebeskom svetlošću.
Posle četrdesetpetogodišnjeg propovedanja, dakle kad je Budi bilo već osamdeset godina,
zao duh Mara reče mu da se najzad približio i kraj njegovog zemalјskog života. Buda objavlјuje
svojim učenicima da će kroz tri meseca otići u nirvanu. On teši učenike i zaveštava im da posle
njegove smrti propovedaju njegovu nauku. Pred njegov odlazak u Kusinaru, gde je želeo da umre,
nebo i zemlјa su zatreptali. Jedan siromašak ga poslednji put pozove k sebi na večeru, i Buda, koji
je tu čast bogatašima odbijao, prihvati poziv siromaška da bi pokazao svoje smirenje. Poslednje
njegove reči bile su: sve je prolazno.
Pred smrt on je prolazio kroz razne stepene duhovnog posmatranja, shodno raznim
nebeskim sferama, a zatim se pogruzio u nirvanu. Nјegovo telo koje je po indijskom običaju
123
trebalo da se spali, nije hteo da spali običan zemalјski oganj, nego je iz grudi samog Bude izbio
plamen koji je opalio njegovo telo.400
Tako je, eto, Dijani-Buda Amitaba, postavši Manusi-Buda u licu Sidarte Gautame, otišao u
nirvanu. Ma koliko da su svi ovi budistički izveštaji u suprotnosti sa originalnim Budinim
ateizmom, pa čak i sami sa sobom, oni su postali prosto religiozna potreba budističkih narodnih
masa, koje prazni Budin ateizam nije nikako mogao zadovolјiti, pa je zato popularni budizam
ispunio nebesa božanstvima među kojima se nalazi i sam istorijski Buda, propovednik jednog
ateističko-pesimističkog pogleda na svet i na čoveka.
Ali religiozna razmišlјanja budista nisu se ni tu zadržala. Buda koji je otišao u nirvanu nalazi
se daleko i od srca i od pogleda ovozemalјskih lјudi koji po svojoj religioznoj prirodi žele upravo
čulno prisustvo božanstva na zemlјi. I budistička teologija, valјda da bi zadovolјila tu religioznu
potrebu konkretnog kontakta čoveka sa božanstvom, stvorila je učenje o svakodnevnim čulnim
pojavama Amitaba-Dijani-Bude. Među tim čulnim zemalјskim pojavama Dijani-Bude najpoznatiji
je Padmapani ili, kako ga u Tibetu zovu, Avalokitesvara. On je Gospod koji milostivo gleda na sve
lјude. Nјegova inkarnacija jeste Dalaj-Lama („Okean-Lama“), vrhovni budistički sveštenik u gradu
Lasi u Tibetu.
Budistička eshatologija
Karma
Budizam kako onaj originalni Budin, tako i pozniji budistički, veruje u seobu duše. No pri
tom treba imati u vidu činjenicu da budizam, bar onaj originalni Budin, ne shvata dušu u smislu
supstancijalnosti. Po budističkoj psihologiji ono čovečje „Ja“ nije nikakva posebna duhovna
supstancija različita od tela. Nјihova psihologija je bliža teoriji aktualnosti nego teoriji
supstancijalnosti duše. „Ja“, to je samo naziv, ime koje označava skup svojstava ili stanja individue.
Postoje samo psihički fenomeni zvani
„sk a n d i“. Produkt delatnosti duše i tela jeste karma. Karma je najvažniji pojam u budističkoj
psihologiji i eshatologiji. Ona je nešto daleko stalnije od tela i od duše, jer ih karma nadživlјuje.
Karma je upravo zakon etičke uzročnosti, i po tom zakonu čovek posle smrti prelazi u novi oblik
egzistencije koji je nužno uslovlјen samom karmom, to jest moralnom vrednošću njegovih dela iz
prethodne egzistencije. Tako je, dakle, zagrobna sudbina čovekova ipak posledica neke vrste suda.
Ne svesnog Božjeg suda, kao što se to veruje u hrišćanstvu i islamu, nego prosto automatska,
mehanički nužna, sudbina koju ne određuje neko svesno božansko biće, nego slepi zakon karme. I
taj kružni tok beskrajnih ponovnih rođenja u raznim okolnostima i raznim vidovima biće prekraćen
samo za onoga ko se udostoji da uđe u nirvanu.
Nirvana
Šta je to nirvana? O tome postoje različita mišlјenja. Sam Buda nije dao dovolјno jasan
odgovor na to pitanje. S obzirom na činjenicu da je Buda tvrdio da je egzistencija sama po sebi zlo,
stradanje, a nirvana je ugašenje stradanja, to onda po logičkoj nužnosti nirvanu o kojoj je Buda
govorio treba shvatiti ne kao što je učio bramanizam: hipnotičko stanje pokoja, niti kao što je učio
džainizam: nesvesno produženje života, nego prosto kao prestanak egzistencije, odlazak u
neegzistenciju, pretvaranje u čisto ništa.401
400
N. P. Roždestvenskiй, Hristiяnskaя Apologetika, 1884. Tom II, str. 39-50.
401
124
Međutim, iako taj zaklјučak nužno sledi iz Budine nauke, Buda ipak nije taj zaklјučak izveo.
On je izbegavao svaki odgovor na pitanje da li je nirvana ikakvo postojanje ili nepostojanje. Zato je
i budističko bogoslovlјe označilo kao jeres svaki odgovor na to pitanje, bilo da se kaže da je nirvana
uništenje, bilo da se kaže suprotno, da nirvana nije uništenje. Ona se može odrediti samo negativno:
to nije ni želјa, ni saznanje, ni život, ni smrt. Jedino što se o nirvani može reći pozitivno, to je da
ona znači takvo stanje koje predstavlјa oslobođenje od seobe duše.402
Ipak, kasniji budizam nije mogao ostati na jednom tako nejasnom, neodređenom, pa logički
čak i nemogućem učenju, te je nirvanu shvatio prosto kao blaženstvo koje se sastoji u slobodi i
oduhotvorenju. Razume se da sa takvim shvatanjem nirvane ne može da se dovede u sklad ono
napred izloženo psihološko učenje da duša nije nikakva supstancija, jer ako nema duše, nema ni
blaženstva u nirvani. I tako je originalni ateistički budizam ne samo na onom prvom pitanju
postojanja Boga skrenuo iz ateizma u religiju, nego takođe i na drugom osnovnom pitanju religije,
pitanju o duši i njenoj zagrobnoj sudbini.
Što se tiče opšte eshatologije, to jest budućnosti zemalјskog sveta, njemu je po prirodi stvari
pisano da kad-tad mora prestati da postoji i da se kasnije pojavi neki novi svet. To će biti po
svršetku naše kalpe. No pri svršetku te kalpe pojaviće se veliko nevalјalstvo među lјudima, tako da
će lјudski vek koji je nekad, u početnom „zlatnom“ periodu svoga postojanja, kad su vladali
kakavati carevi (sveti carevi) trajao 80.000 godina, svesti samo na 10 godina. Nemoral će strašno
zavladati svetom i usled toga će nastati vrlo teške i nesnosne prilike za život. No ti lјudi najkraćeg
veka i najbednijeg života uvideće da je samo zbog njihovog nevalјalstva njihov život tako očajan pa
će se postepeno popravlјati. Onda će se opet pojaviti kakavati car. Tek posle njega pojaviće se novi
buda po imenu Metreija. Po starijim budističkim spisima to će se desiti u vrlo dalekoj budućnosti.
Po novijim, pak, to će se desiti na 5.000 godina posle Gautame Bude.403
Moralno učenje budizma
Moralno učenje budizma je vrlo uzvišeno. Doduše, moral budizma ne počiva, kao recimo
hrišćanski, na lјubavi prema Bogu, niti na strahu od Boga, kao što je to starozavetni i muslimanski.
Taj moral počiva na potrebi i želјi da se dostigne nirvana, da se čovek oslobodi ponovnog rođenja,
pošto je egzistencija sama po sebi zlo. Zato čovek treba da ide onim osmokrakim putem, putem
za koji Buda reče da oči otvara i da razum otvara, putem gašenja volјe i težnje za egzistencijom.
Doduše, to se može označiti kao vrlo negativna strana morala jer lako razvija kod čoveka pasivnost
i apatiju prema svemu što postoji.
Ipak, nezavisno od toga, pozitivne zapovesti budističkog morala su vrlo uzvišene. Buda
propoveda jednakost i bratstvo svih lјudi, praštanje uvreda, milosrđe prema siromasima i
nesrećnima – što izgleda u dobroj protivrečnosti sa ugašenjem volјe za životom. Kao što Biblija ima
10 zapovesti, tako i Buda svojim sledbenicima propisuje 10 dužnosti, i to: 1) ne ubijati ništa živo, 2)
ne krasti, 3) ne činiti prelјube, 4) ne lagati, 5) ne opijati se, 6) ne klevetati, 7) ne škoditi bližnjem, 8)
ne pričati naprazno, 9) ne kleti se i 10) izbegavati raskol.404 Za laike su obavezne samo prvih pet
zapovesti, a za monahe svih deset.
402
403
404
Dictionnaire apologétique, A. D'Alès, T. II. p. 663.
Ivan Nikolјin, Pravoslavna Apologetika, preveo prot. Živan Marinković prof., Beograd 1934. str. 63. Šantepi-
de-la-Soseй, navedeno delo, str. 81.
125
Kult budističke religije
U budizmu ne postoji jedinstven kult, nego razni narodi imaju i razne kultove. Ipak postoje
izvesne zajedničke crte kulta kod svih budista. Pre svega prvobitni budizam imao je vrlo siromašan
kult, jedva da se to i moglo nazvati kultom. Jer, kult pretpostavlјa molitveno obraćanje Bogu ili
bogovima. Kako je originalni budizam neka vrsta ateizma, ili bar religioznog agnosticizma, to je na
takvom idejnom terenu kult nemoguć, ili bar izlišan. Ipak, još od najstarijih vremena, svakako još
od samog Bude postojala su izvesna disciplinska pravila za monahe, kasnije i za laike koja su bila
obavezna za vernike. Ona su u sebi sadržavala već izvesne začetke kulta. To su bili post i javna
ispovest. Postojali su određeni dani (svaki petnaesti u mesecu) kada se postilo i javno ispovedalo.
Kasnije se kult sve više razvija. Pre svega počelo se vrlo rano ukazivati poštovanje samom
Budi, najpre kao prosvećenom velikom učitelјu, a kasnije kao božanstvu. Nјegove relikvije čuvaju
se u raznim budističkim svetilištima koja su zbog toga postala centri budističkog hadžiluka. Još i
danas se u gradovima Kandi, Bengalu i Avi pokazuje po jedan Budin zub kao relikvija kojoj budisti
ukazuju najviše poštovanja. U ta mesta iskuplјa se ogromna masa budista na hodočašće. Bude ih iz
svih budističkih zemalјa, čak i iz Japana. Osim toga po jednoj budističkoj tradiciji, koja ne izgleda
baš mnogo verovatna, već Buda je tražio od svojih učenika da čine hodočašće u četiri mesta, i to: u
Kapilavast, rodno mesto Budino, do drveta Bodi gde je Buda dobio prosvećenje, u Benares gde je
prvi put Budina nauka postigla veći javni uspeh, i u Kusinaru gde je Buda umro.405
U docnijim vekovima dižu se velelepni raskošni budistički hramovi, pagode, ukrašene
zlatom, ikonama, kipovima i zvonima. Naročito je razvijen budistički kult u Tibetu gde je i
sveštenički stalež srazmerno vrlo mnogobrojan i ima preko Dalaj-Lame, o kome se veruje da je
inkarnacija božanstva, svu duhovnu i svetovnu vlast. Tu su mnogobrojni manastiri, hramovi i
kaluđeri. Bogosluženja su vrlo svečana, upravo raskošna. Upotreblјavaju se ikone, kipovi, kađenje,
zvona, religiozna muzika, procesije, osvećenje vodice itd. Kad su rimokatolički misionari prvi put
to sve videli, pomislili su da imaju pred sobom đavolsku karikaturu rimokatolicizma.406
Krvne žrtve u budizmu ne postoje. Nigde se na žrtvu ne prinose životinje, nego bilјni
plodovi, cveće i mirisne trave.407
Molitve imaju čisto mehanički karakter. Ne samo što ih može proiznositi onaj koji se
moli, to je uostalom prirodan način molitve, nego postoje čak i sprave koje proiznose molitvu. U
budističkim zemlјama može se vrlo često naići na takve mašine, automate, kao što su vodenice na
reci, vetrenjače na koje se stavi ispisana molitva pa njeno obrtanje na točku, ili treperenje na vetru,
važi kao očitana molitva. Postoji čak i jednostavniji mehanizam za molitvu. Na običnu motku
staviti zastavu sa ispisanim rečima molitve i njeno lepršanje na vetru vredi isto kao i čitanje
molitve.408 Najčešće molitvene reči koje se mogu videti na tim molitvenim spravama i svuda po
zidovima hramova, kuća i gde god se može pisati, glase: „Om mani padme hum“. Šta te reči upravo
znače, teško je pogoditi. Postoje razni prevodi njihova značenja. Jedni prevode: „Tebi pripada
pohvala, dragi lotose“.409 Drugi: „O blago u lotosu, Amin!“410 Treći: „U lotosovom cvetu je
alem
405
Dictionnaire apologétique, A. D'Alès, T. II. p.
666. 406 Šantepi-de-la-Soseй, navedeno delo, str. 93.
407
N. P. Roždestvenekiй, navedeno delo, str. 59. 408
409
410
126
kamen“.411 Četvrti: „Da, o ti dragocenosti u lotosu, Amin!“ 412 Svejedno koji je prevod tačan, budisti
vrlo visoko cene tu molitvenu formulu i ispisuju je svuda, i decu od najranijih dana uče da je
izgovaraju, jer te reči imaju, po verovanju budista, veliku moć, upravo magičnu moć.
Kod savremenih budista, naročito severnih, razvijena je takođe i mađija. Postoji u
budističkoj religioznoj literaturi knjiga Tantre (volšebne knjige) i Darane (magičke izreke). A u
Kini budistički kaluđeri često se upravo takmiče sa taoistima u mađijskoj veštini da odbiju dejstvo
zlih duhova ili da postignu nešto na ovom ili na onom svetu.413
Posebnih prazničnih dana nije bilo u ranom budizmu, osim ako se tako shvate oni dani posta
i ispovesti koji su padali svakog mladog i punog meseca, dakle svakih 15 dana. Kasnije su,
međutim, budisti uveli četiri dana odmora u mesecu, dakle usvojili su sedmično praznovanje. Tada
monasi čitaju mirjanima sveštene knjige i propovedaju. Jedan dan u godini posvećen je uspomeni
na Učitelјa, a zajedno sa Indusima slave tri dana, po jedan u početku svakog godišnjeg doba.414
Budistička verska zajednica
Kao što je poznato, Buda je osnovao zapravo monašku zajednicu. On je bio vrhovni učitelј.
No posle njegove smrti nije niko označen za njegovog naslednika. To nesređeno stanje vodilo je
nicanju raznih nesuglasica i jeresi. Zato su već najraniji budistički sabori propisali izvesna opšta
pravila za monahe.
Pravi budist se odrekao ovog sveta. On pripada monaškom redu. Svako može postati
monahom kad ushte i svako može istupiti iz monaškog reda, ako se zaželi svoje porodice ili
svetskog života, ili padne u sumnju o istinitosti i opravdanom smislu monaškog života. Otpuštanje
iz monaške zajednice je sasvim prosta stvar, bez ikakvih pravnih i moralnih posledica. Takav koji
napusti zajednicu, može se kasnije ako želi, opet vratiti u zajednicu bez ikakvih smetnji zbog
ranijeg otpadanja, jedino mu se onaj raniji boravak u zajednici ne računa ni u šta.
Prilikom stupanja u monašku zajednicu obavlјaju se izvesne ceremonije. Već od sedam ili
osam godina može neko biti primlјen kao učenik, iskušenik. A tek oko 20. godine obavi se obred
primanja, posvećenja, obred zvan upasampada. Obred je vrlo jednostavan. Pred skupom od
najmanje 10 članova kandidatu se postavlјaju propisana pitanja, pa ako pozitivno odgovori na
svako, i ako niko od prisutnih ne stavi nikakvu primedbu, toga jedan od starijih monaha uvodi u
zajednicu. On postaje „bikku“, monah. Među pitanjima koja se postavlјaju novodošavšem bratu
jesu upravo pitanja o eventualnim preprekama zbog kojih ne bi mogao biti primlјen. A te su
prepreke: ako je ubio oca ili mater, ili arhata (svetitelјa), ako je uvredio Budu, ako je izazivao raskol
u zajednici, da li je bolestan, da li ima pravnih prepreka, recimo ako je sluga, vojnik, dužnik ili
nema roditelјski pristanak. Sve su to razlozi i smetnje zbog kojih se ne može postati članom
zajednice.
Odelo monaha je sasvim jednostavno. Postoje tri dela odeće: donja, gornja i rasa. Na jugu
monasi nose žute halјine, a na severu crvenkaste (narandžaste). Po pravilu trebalo bi da kandidat
sam sebi načini halјinu, ali se to pravilo nije nikada baš sasvim strogo primenjivalo. Ostali delovi
odeće, uračunavši tu i obuću, zabranjeni su kao raskoš. No isto tako budizam zabranjuje običaj
drugih monaških redova, nebudističkih, kod kojih monasi idu goli. Dalјe, bikku (monah) ima brijač,
iglu, pojas, sito da ne bi pijući vodu popio i insekte u njoj, četku, ponekad četkicu za zube i uvek
prosjačku ćasu, jer on mora
411
Šefkija N. Žulјević, Religija Indije (ciklus predavanja o religiji) izd. K. N. U. Beograd, 1953. str. 61.
412
413
414
127
živeti od milostinje. Novac ni u kom slučaju ne sme primati kao dar, nego samo prilog u naturi.
Ako se slučajno desi da zajednici neko pokloni neku sumu novca a ovoj iz nekih razloga nije
moguće da dar odbije, recimo da se darodavac ne bi uvredio, onda monasi izaberu jednog između
sebe koji će dar baciti i koji ne sme ničim obeležiti mesto gde ga je bacio da ne bi pao u iskušenje
da ga tajno uzme. Monah u prosjačenju ne sme biti nametlјiv. On čak ne sme ni iskati. Dovolјno je
samo da se pokaže. Pri jelu mora biti krajnje umeren. Tek kad je bolestan može jesti ponešto što mu
je inače zabranjeno.
Po pravilu monasi treba da žive pod vedrim nebom u slobodnoj prirodi. Ali to u stvarnosti
ne biva, bar ne uvek. Često se nalaze monasi u bogato uređenim manastirima koje su podigli bogati
ktitori. Pošto je monahu zabranjen fizički rad, to se u tim manastirima negovala učenost i
prepisivanje sveštenih knjiga.
Svakih petnaest dana, to jest za mladog i punog meseca, skuplјali su se na ispovest. Ispovest
sadrži i javno kajanje pred ostalim monasima. Na te skupove nemaju pristup mirjani i ženski svet.
Postoje četiri greha koji sami po sebi povlače isklјučenje iz zajednice. To su: opštenje sa ženom,
krađa, ubistvo i lažno prikazivanje sebe kao prozorlјivca i svetitelјa. Najzad, imaju i jedan godišnji
pokajni skup, zvani pavarana, pri kraju posnog perioda, i tada je svaki pozivan da ispovedi još
neiskuplјeni greh da bi ga mogao iskupiti.
Postoje takođe i ženske monaške zajednice za koje važe iste dužnosti, samo što su one uvek
potčinjene muškim monaškim zajednicama.
Mirjani su dužni da ispunjavaju samo prvih pet pravila a ne sva koja važe za monahe. No
pošto su monaške zajednice po samom svom ustrojstvu ekonomski zavisne od dobre volјe mirjana
koji ih prilozima izdržavaju, to je već i Buda hvalio darežlјivost bogatih domaćina i knezova.415
Evanđelјa i budistički spisi
Ispitivači religije su konstatovali da postoje frapantne sličnosti između budizma i

hrišćanstva, ne samo u opštim potezima nego čak i u detalјima. Rođenje Hristovo i rođenje Budino
je natprirodno. Starac Asita je budistička paralela evanđelskog starca Simeuna. Buda se preobrazio
na jednoj gori na Cejlonu kao i Hristos na Tavoru. Buda pre propovedi u Benaresu doživlјuje
iskušenje zlog duha Mare, kao i Hristos što ima u pustinji susret sa kušačem. Buda ide po vodama
Ganga kao Hristos po vodi Genisaretskog jezera. Bramani su za Budu grupa slepaca, baš kao i
fariseji za Hrista. Buda hvali priloge siromašnih kao i Hristos udovičine dve lepte itd.416
Na osnovu tih činjenica postavlјa se problem uzajamnog uticaja budizma na hrišćanstvo ili
hrišćanstva na budizam.
U vezi sa tim problemom treba primetiti pre svega činjenicu, da između evanđelskog i
budističkog pogleda na svet postoji ne samo bitna, nego upravo dijametralna razlika. Evanđelјe je
blaga radosna vest, ne samo po imenu nego i po svojoj sadržini. Cilј budizma je nirvana, strogo
logički uzevši večno uništenje čovečje ličnosti. Evanđelјe nam, pak, postavlјa za cilј večni život
posle vaskrsenja. Vaskrsenje i nirvana su upravo dva antipoda. Svet je po budizmu nešto najgore,
egzistencija je po sebi zlo. Evanđelјe, iako sasvim realno konstatuje da u svetu ima greha i zla, da
svet u zlu leži, ipak je daleko od očajanja i budističkog pesimizma, jer svet je delo Oca nebeskog
koji se brine čak i za travu polјsku. Dakle, u osnovnim pogledima na život i svet između hrišćanstva
i budizma ne samo da nema nikakve sličnosti, nego su oni dijametralno različiti, oni su antipodi.
Ostavimo ovde,
415
Šantepi-de-la-Soseй, navedeno delo, str. 82-85.; A. Roussel, Dict. ap., T. II., p. 624-662.
416
N. P. Roždestvenskiй, navedeno delo, str. 52-53.
Luis de la Vallée Possin, Dict. apolog., T. II., p. 689-702.
128
začas, na stranu pitanje koji je od tih dvaju pogleda istinitiji; to je problem filosofije i bogoslovskih
nauka. Konstatujemo samo opiplјivu činjenicu da su hrišćanstvo i budizam u svojoj srži dve
suprotnosti.
Isto tako velike razlike vidimo i u životu Hrista i Bude. Ovde imamo pred sobom jednu
ličnost iz najnižih narodnih slojeva, „Sina Čovečjeg, koji nema gde glave skloniti“; čak se i rodio u
jednoj prlјavoj staji i prvu noć koju je doživeo na ovom svetu proveo na slami. Tamo imamo
carskog sina, koji je po svedočanstvu i istorije i legende rođen i u zemalјskom i u nebeskom sjaju, u
kome je dobro uživao sve dok ga životna stvarnost nije podsetila da život ima i svoje naličje. Ovde,
u hrišćanstvu, imamo ličnost koja ne beži od ovog sveta, nego ulaže sve sile lјubavi da ga popravi.
Tamo, (u budizmu) imamo ličnost koja čitavu egzistenciju, pa dosledno tome i lјubav prema
lјudima koju inače propoveda, svodi na trice kojih se valјa osloboditi. Ovde imamo ličnost čija dela
nose sve pečate pravih natprirodnih čudesa u svakom smislu, tako da, ako ko principijelno priznaje
mogućnost čudesa, ne može ni za trenutak posumnjati u njihovu stvarnost. Tamo imamo ličnost o
kojoj istorija svedoči da nije ni pomišlјao na čudesa, a legende mu pripisuju takva dela koja treba da
važe kao čuda, ali koja čovek ni uz najbolјu volјu ne može okarakterisati kao čuda. Ovde imamo
ličnost koja umire na krstu u najbolјem dobu zemalјskog života, tamo čoveka koji se kraj sve svoje
vere u bezvrednost života u dubokoj starosti najeo svinjetine i umro. Ovde imamo ličnost za koju
učenici tvrde da su Ga i posle smrti videli živa, jeli s njim, govorili s njim i dodirivali ga. Tamo
imamo čoveka za koga učenici kažu da je definitivno otišao u nirvanu, itd. Sve su to krupne
činjenice koje Novozavetne kanonske spise, s jedne strane, a Tipitaku i Lalita-Vistaru, s druge
strane, postavlјaju na suprotne polove sveta. I prema tim osnovnim razlikama, sličnosti koje su
navedene između hrišćanstva i budizma predstavlјaju jednu beskrajno sitnu činjenicu.
Pa ipak, nek je ta činjenica i beskrajno sitna i beznačajna, u istorijskoj nauci se ipak
postavlјa problem odakle ta sličnost. Da li ona neminovno dokazuje uzajamni uticaj budizma na
hrišćanstvo, ili obratno?
Ne mora da dokazuje. Sličnosti ne moraju uvek da znače neku pozajmicu, prosto zbog toga
što iz sličnih životnih okolnosti proizlaze i slične posledice. Buda je učinio na svoje učenike sličan
utisak kao Hristos na svoje. Kakvo je onda čudo ako je ap. Andreja, upoznavši Isusa, rekao svome
bratu Simonu: mi nađosmo Mesiju; i ako je Budin učenik Sariputa, zadivlјen i osvojen Budinom
ličnošću i Budinom naukom, rekao drugome učeniku;
„Prijatelјu, ja sam našao besmrtnost!“ Zar te dve sličnosti zaista moraju značiti uzajamnu pozajmicu
između budizma i hrišćanstva!? Eno, među arhaičnim narodima – to smo videli prilikom izlaganja
njihove religije – ima mnoštvo ideja apsolutno podudarnih sa biblijskim, daleko podudarnijih nego
navedene sličnosti između hrišćanstva i budizma, pa ipak, niko se ne usuđuje da tu sličnost tumači
kao uzajamnu pozajmicu.
Najzad, ako je stvarno i bilo kakvih pozajmica, onda su pozajmicu nesumnjivo učinili
budisti od hrišćanstva, a ne hrišćani od budista. Za tu tvrdnju govore sledeći razlozi.
1) Pisci novozavetnih kanonskih spisa bili su toliko isklјučivi monoteisti da su se strogo
čuvali da išta pozajme i od grčko-rimskog politeizma koji im je bio poznat. Još manje su mogli šta
pozajmiti od budizma koji im svakako nije bio poznat. Za galilejske ribare Indija i Tibet i Cejlon
bili su nepoznate zemlјe, beskrajno daleko, a Kina i Japan još i dalјe. Možda je u to doba neko od
visokih intelektualaca u Rimskom carstvu i čuo ponešto o Budi, ali u taj uski visokoučeni krug, ako
je i on postojao, svakako nije ulazio čak ni apostol Pavle, a još manje Petar, Jovan i Jakov. A
hrišćanski kanonski spisi nesumnjivo potiču od pisaca čija imena nose.
2) Svi spisi koji se bave Budinom biografijom, kao Lalita Vistara, Dipavamza i Mahavamza
napisani su najranije u 5. veku hrišćanske ere, a možda i docnije. 417 Prema tome
417
129
tehnički je nemoguće da oni utiču na novozavetne spise i da pisci novozavetnih spisa od njih
ponešto pozajme. Da, pomenuti budistički spisi su i posle toga pretrpeli znatne redakcije, što sa
hrišćanskima uopšte nije slučaj.
3) Ako hrišćani nisu mogli znati za budizam, budisti su nesumnjivo mogli znati za
hrišćanstvo. Tomini hrišćani u Indiji zaista postoje još iz prvog veka hrišćanske ere. Nestorijevci,
proterani iz Vizantije imali su svoju koloniju u Indiji, a stigli su i do Kine. Vizantijski kaluđeri su
već u VI veku posetili Kinu i doneli odande svilenu bubu. Zar se može pretpostaviti da tamošnji
budisti nisu ni od nestorijevaca ni od kaluđera ni od Tominih hrišćana baš ništa čuli o Hristu i
Evanđelјu?!
4) Budisti, pak, to se zna sasvim sigurno iz istorije budizma, nisu baš mnogo uzdržlјivi u
prisvajanju tuđih uticaja. Treba samo uporediti originalno Budino učenje sa mahajanom ili sa
tibetskim lamaizmom pa videti koliko je budizam olako usvajao tuđe religijske elemente, kako
hinduističke tako i šamanističke i šintoističke. Budistički kaluđeri su u Japanu uspeli da prošire
budizam jednom vrlo veštom – da baš ne kažemo lukavom – mahinacijom. Naime, objavili su
narodu da su japanski šintoistički bogovi (kami) čuvši Budinu nauku svi listom se izjasnili da hoće
da pređu u Budizam.418 Oni će dakle primiti budizam (Japanci takođe, po ugledu na svoje bogove), a
budisti će njima i nadalјe ostaviti dostojanstvo bogova. Poznata je činjenica da su japanski
budistički teolozi dolazili u zapadnu Evropu da prostudiraju ustrojstvo Rimske crkve da bi iz njene
organizacije primenili kod svoje kuće ono što je za prihvatanje. 419 Ako, dakle to čine u novo vreme,
zašto bi to propustili u stara vremena, pogotovo ako su takve pozajmice mogle biti uspešno
primenjene ili poslužiti čak kao sredstvo protiv hrišćanske propagande?
Kratak pregled istorije budizma
Budizam se, kao što je poznato, prvobitno javlјa u Indiji. Tu je on postigao velike uspehe i
to srazmerno vrlo brzo, tako da je severoistočna Indija bila sva prihvatila budizam. U trećem veku
pre Hrista, za vreme cara Asoke, budizam je zvanična vera. On uživa podršku i zaštitu samog cara.
Širi se na zapad do granica Afganistana, na jug do Cejlona. Čak jedan sin cara Asoke odlazi na
Cejlon kao misionar budizma. 420 No uskoro u istoj Indiji, gde je budizam i ponikao i bio doživeo
najveći rascvet, on je kasnije doživeo veliki pad i najzad skoro sasvim iščezao, ustupivši mesto
hinduizmu, odnosno raznim hinduističkim sektama. Nije uspeo da se spase od propasti čak ni
svojim odstupanjima od originalnog Budinog ateizma. On je prihvatio i teizam i mitologiju i
filosofiju, i mađiju, i ovosvetski život, pa ipak kad je izgubio podršku knezova, on je vrlo brzo
iščeznuo, iako nema nikakvih istorijskih tragova o njegovom nasilnom ugušenju. Možda je glavni
razlog njegovog pada prvo u tome što se bio oslanjao više na podršku vladara nego na iskreno
osvajanje indijske narodne duše kojoj je on bar u svojoj originalnoj ateističkoj i antiasketskoj formi
ipak bio duboko tuđ, iako je nikao na zemlјištu Indije. Osim toga, budistički teolozi, nemajući jakih
snaga, uvek su trpeli krah u javnim diskusijama sa hinduistima. Najzad, kad su muslimani učinili
invaziju u indijske oblasti, budisti nisu pokazali dovolјno, skoro nimalo, brige za tadašnje narodne
jade. Na pragu Indije prema ofanzivnom i agresivnom islamu našao se hinduizam a ne budizam.
Pretpostavlјa se da su sve to razlozi njegovog pada u Indiji.421
U Indiji je budizam dostigao kulminaciju svoga razvoja u 3. veku pre Hrista. Tada je on bio
dominantna religija Indije. To doba, doba indijskog cara Asoke, može se nazvati
A. Roussel. Dict. apolog. T. II. p. 654.
418
P. Martin, Histoire des religions, publiée sous la direction de Maurice Brillant et Renée Aigrain, Paris, 1954., p. 187.
419
A. Roussel, Dict. apolog., T. II., p. 657.
420
H. Härtel, R. G. G., Bd. I., Sp. 1476.
421
130
zlatnim vekom budizma u Indiji. To je doba budističkih sabora na kojima je rešavano o
disciplinskim pravilima i misionarskim metodama.
Teško je tačno utvrditi koliko je bilo tih budističkih vaselјenskih sabora, jer se južni i
severni budistički izvori u tome ne slažu. Prvi takav sabor (paralelan hrišć. apostolskom saboru)
održan je, kako tvrde južni budisti, u Radžagrihi naskoro posle Budine smrti. Veliki sabor održan je
sto godina kasnije u Vajsali, a mali god. 241. (pre Hrista) u Pataliputri. No severni budisti uopšte ne
pominju sabor u Pataliputri, jer je taj sabor proglasio južno-budističku zajednicu za ortodoksnu,
„pravoslavnu“. U naknadu zato, severna
„crkva“ pominje sabor koji je kralј Kaniša oko 28–29. ili čak i 78. posle Hrista sazvao u Kašmiru, o
čemu pak izvori južne „crkve“ ništa ne govore jer je držan posle deobe na severnu i južnu „crkvu“,
na mahajanu i hinajanu, a održan je na teritoriji gde je vladala severna „crkva“. Ne slažu se dalјe
čak ni o vremenu kad je koji sabor sazvan, pa čak nije istorijski utvrđeno ni da li se stvarno održao
onaj „apostolski“ sabor u Radžagrihi.
Raskol između južnog i severnog budizma pojavio se već na oko 100 godina posle Budine
smrti. Sastojao se u početku u tome što su jedni monasi bili manje strogi u ispunjavanju onih 10
monaških pravila pa ih je zbog toga sabor u Pataliputri osudio. Međutim ta osuda nije uspela da
uspostavi i sačuva jedinstvo budizma. Južni budizam je bivao konzervativniji i upornije čuvao
čistotu Budinog učenja, dok je severni sve više od toga odstupao, prilagođavajući se okolnostima i
usvajajući zato razne strane nebudističke uticaje.
Otuda je na primer velika razlika između budizma na Cejlonu i budizma u Tibetu.
Mahajaneko tj. severobudističko učenje je prvi sistematski obradio „otac crkve“ Nahardžuna oko
200. g. posle Hrista. To učenje se ne zadovolјava samo suvim praktično-moralnim formulama
drevnog i hinajanskog (južnog) budizma nego se još kako živo upušta u metafiziku koju je Buda
tako uporno izbegavao. Religiozno poštovanje kod severnjaka ukazuje se ne samo Budi koji je
otišao u nirvanu, nego i bodisvatama koji žive na nebesima kao prava božanstva i koji će takođe
postati bude.422
Južni budizam (hinajana) raširen je bio u Indiji gde se zadržao pomalo u Bengalu sve do 12.
veka hrišćanske ere kad ga je potpuno istisnuo islam. U ostalim delovima Indije, on je već u 1. veku
posle Hrista ustupio mesto hinduizmu, za državši se samo na Cejlonu. U 11. veku pod vladom
kralјa Anuruda (1044–1077) hinajana postaje državna religija u Burmi. U 13. veku hinajana postaje
drž. religija u Laosu, Sijamu, Tajlandu i Kambodži. Na ostrvima Sumatri i Javi žive od 8. do 15.
veka zajedno hinduizam i budizam u priličnom miru i slozi. Tada oba ustupaju mesto agresivnom
islamu.423
Budizam u Tibetu
Mahajanski (severni) budizam, kao vrlo žilav pokret, imao je vešte i požrtvovane misionare
koji su budizam proširili daleko na sever i istok i zapad Azije tako da je i neprohodna pustinjska
visoravan Tibet u Himalajima postala budistička. Ipak, budizam u Tibetu nikad nije bio baš u
čistom obliku.
Budizam u širem obimu stiže u Tibet u 7. veku hrišćanske ere. Prvi tibetski car koji je dao
većeg maha širenju budizma u Tibetu beše Sron-Bcan-Shampo 629. g. On je osnovao grad Lasu
(današnje sedište Dalaj-lame), sastavio tibetsku budističku azbuku po uzoru na indijsku, poslao u
Indiju poslanstvo da traže otuda misionare, i pod uticajem svojih dveju žena koje su već iz ranije
bile budistkinje (jedna beše iz Nepala a druga iz Kine) zidao je i osnivao budističke manastire. I
cara i obe carice poštuju tibetski budisti kao ovaploćena božanstva.
422
423
Härtel, R. G. G., Sp. 1475.
131
Tragom toga cara pošli su i njegovi naslednici, dovodeći iz Indije učene budističke
misionare, naročito čuvenog Padmasambavu pa se već oko 750. godine tibetski budizam formirao u
lamaizam, jednu toliko moćnu kaluđersko-crkvenu organizaciju da je ona postala moćnija od same
tibetske državne vlasti. Kad je jedan od tibetskih vladara Landar-Masa pokušao da goni budizam,
taj pokušaj ga je stao i glave i prestola, a dalaj- lame od tada postadoše i svetovne i verske
poglavice.
Organizator novog crkvenog života je bio Džobo Atiša, učeni indijski misionar koji je od
1042–1055. delovao u Tibetu kao učitelј i pisac. On je ponovo ujedinio rascepkano monaštvo,
načinio jedinstveni kalendar i uopšte obnovio jedinstvo i osnažio
„crkvu“ u Tibetu.
To jedinstvo i snaga „crkve“ ostvarili su se i pojačali tek za vreme dinastije Mongola. Veliki
lama Rahspa je uspeo da 1260. g. obrati u budizam Kublaj-Kana. Ovaj je za nagradu organizovao
tibetsku „crkvu“ kao jedan monarhističko-papski sistem, kao crkvenu državu pod zaštitom
mongolskih vladara.
No padom mongolske dinastije i dolaskom na vlast kineske dinastije Ming, nastaju za
tibetski budizam nepovolјna vremena. Dinastija je favorizovala sekte kako bi lakše razbila versko
jedinstvo i crkvenu organizaciju. Ali 1355. godine javlјa se na obalama Plavog jezera novi, veliki
reformator Tzon-Ka-Pa koji je velikom energijom i veštinom obnovio duhovni život.424 Tako
osnažen tibetski budizam (lamaizam) ostao je uglavnom do danas, kad su za Tibet nastale sasvim
nove okolnosti ulaskom u sastav današnje Kine.
Budizam u Kini
Budizam je u Kinu stigao mnogo pre nego u Tibet. Tu on hvata korena već u 1. veku
hrišćanske ere. Kineski car M i n g sanjao je 61. godine jedan san kako jedan konjanik iz Indije juri
kroz celo njegovo carstvo. Tumači snova su u tome konjaniku prepoznali Budu425 koji je tada u Kini
imao već dosta poštovalaca, jer su indijski budistički misionari došli u Kinu već 207. godine pre
hrišćanske ere. Ming je tada poslao naročito poslanstvo u Indiju da odande dobije misionare i
knjige. Sa ostalim misionarima dođe tada u Kinu i Kasiapamadanga koji prevede neke budističke
knjige na kineski jezik. To prevođenje su njegovi sledbenici produžili, pa je po carevoj naredbi do
405. god. prevedeno 300 budističkih knjiga.426 Prilike za budizam su bile toliko povolјne da se
počeo naglo širiti predstavlјajući opasnost za dotadašnji poredak u carstvu. Najveću vlast u Kini
dostigao je budizam u 4. i 5. veku naročito kad su ga usvojili i Tatari koji su bili osvojili severne
delove carstva.427
Ali već 435. godine doživlјuje budizam u Kini svoje prvo i vrlo oštro gonjenje za vreme cara
Ši-Ču iz dinastije Han koji je naredio da se poruše hramovi, unište spisi, gone sveštenici i proteraju
zapadni bogovi. Međutim, posle njegove smrti budizam se brzo oporavio, da bi 840. godine doživeo
novo, još daleko strašnije gonjenje od koga se nikad više nije baš sasvim oporavio, iako nije bio
uništen. Nije mu mnogo pomoglo ni naknadno pokrovitelјstvo koje mu je car Čen-Tzung 1019.
ukazivao. Može se reći da je skoro, kao po kakvom pravilu, svaki rascvet budizma izazivao uskoro
njegovo gonjenje u Kini. Nova gonjenja su nastupila i za vreme mandžurske dinastije. Godine 1818.
izišao je zakon protiv svih jeretika u koje su uvršteni i budisti. Inspiratori tih gonjenja su
konfučijevci koji ne mogu da shvate budističko monaštvo jer je protivno umnožavanju naroda, a
ekonomski živi na račun drugih.
424
Šantepi-de-la-Soseй, str. 91-94.
425
426
Živko D. Petković prof., Kina, Beograd, 1937. str. 42.
427
132
Ipak carevi nisu sasvim uništili budizam u Kini. Naprotiv oni su ga u izvesnim granicama i
podržavali i prilikom smrti i sahrane cara budistički sveštenici su zvanično vršili pogrebne obrede i
čitali sutre.428
U početku budizam je u Kini bio čist, hinajana. Kasnije se potpuno izmenio. Buda je
proglašen za boga pokraj drugih bogova. Nirvana je pravi pravcati raj. A postoji i pakao sa vrlo
realnim i opiplјivim kaznama koje su vrlo drastično prikazane na ikonama u budističkim
hramovima u Kini. Hramovi su raskošno ukrašeni. Za bogosluženje se upotreblјavaju pokraj ikona i
kipova još i zvona, zvoncad, kađenje, odežde i crkvena muzika. Pod uticajem hinduizma ima u
hramovima koji su posvećeni boginji plodnosti Kvang-Jin – i takvih slika koje bi svojom
skaradnošću izazvale pravi skandal za naše religiozne pojmove. Sveštenici, pod uticajem
šamanizma i taoizma bave se mađijama i izazivanjem duhova, pri čemu sami imaju ulogu
mediuma.429 Inače, budizam u Kini je vrlo bogat raznim sektama.
Danas se budizam nalazi u Kini, kao i ostale religije, u sasvim novim okolnostima.
Budizam u Japanu
Budizam stiže u Japan tek u 6. veku hrišćanske ere. Širen je dosta sporo, ali uporno i vrlo
vešto. Da bi što više paralizovali uticaj stare šinto religije, budisti su gradili svoje hramove u
portama i u neposrednoj blizini šintoističkih hramova, a da bi slomili otpor šintoističkih sveštenika i
naroda, budistički misionari su „objasnili“ narodu kako ništa ne treba da se boji da će ga bogovi
kazniti ako pređe u budizam, jer kami (šintoistički bogovi) beskrajno vole Budu i njegove monahe.
I ne samo to. Pošto je Buda iznad kami-a to su budistički kaluđeri (bonze) saopštili narodu jednu
nebesku novost,
„otkrivenje“. Nјima su, naime, kami izjavili da svi listom žele da pređu u budizam. 430 Tu radosnu
vest bonze su čule baš na svoje uši. Jedna takva uporna, vešta, lukava i dugotrajna propaganda
morala je uroditi bogatim plodom. Budizam se u Japanu toliko proširio da je domaći šintoizam
potisnut daleko u pozadinu i vekovima je samo životario čekajući svojih „pet minuta“ koji su mu
zaista došli sredinom 19. veka, 1868. godine, kad je ponovo postao državna religija.
Budizam već u 9. i 10. veku postaje dominantna religija Japana. A docnije postaje čak i
državna religija, i to je ostao kroz vekove, sve do napred pomenute 1868. godine. Dok je u Kini
budizam imao težak susret sa konfučijanizmom a u Indiji sa hinduizmom, ovde u Japanu on nastupa
kao superioran nad šintoizmom. Nјegova civilizatorska uloga u Japanu bila je ogromna. Budizam je
obdario metafizikom jednu zemlјu koja nije imala apstraktne filosofije (O, šta bi Buda rekao na to!).
Doneo je jedan viši moral kojim je humanizirao jedan prilično tvrd narod. Propovedao je milosrđe
prema svim živim bićima. Propovedao ideju karme od koje zavisi naš budući život. Dobrima pružio
nadu na nagradu, a zlima ulio u dušu strah od kazne. Osim toga budizam je doneo svečana
bogosluženja, raskošne ceremonije i bogatu umetnost koju Japan pre njega nije imao. Budizam je
postao bitni elemenat u formiranju japanske duše, tim pre, što se mladež kroz čitave vekove
vaspitavala u budističkim parohijskim školama.431
Za svoj uspeh u Japanu budizam ima da zahvali svojoj moćnoj organizaciji i veštini u
prilagođavanju i adaptiranju novoj sredini. Ne samo što su budistički kaluđeri proturili vest u narod
da kami (bogovi) žele i sami da pređu u budizam, nego su i samim japanskim šintoističkim
bogovima dali nova budistička imena proglasivši i njih za bodisatve koji
428
429
Živko D. Petković, navedeno delo, str. 43.
430
P. Martin, o.c. (M. Brillant) p. 186-187.
431
P. Martin, Histoire des religion, publiée sous la direction de Maurice Brillant et René Aigrain, Paris, 1954. p. 194.
133
su u svoje vreme živeli na zemlјi kao bude. 432 Na taj način su u velikoj meri paralizovali inače
snažan otpor stare nacionalne šinto religije. Kasnije se budizam deli u mnoge sekte, ne toliko zbog
nekih doktrinarnih verskih razlika, nego prosto prema lokalnim svetilištima. Te sekte su imale i
vojnu moć pa su često u slučaju slablјenja centralne vlasti vodile međusobne ratove.
Prvi period istorije budizma u Japanu obuhvata vreme od 552–710. godine. To je period
uvođenja budizma u Japan, i lјute borbe između starog šintoizma i novog budizma. Godine 552. za
vreme imperatora Kimei Teno, klan Soga prvi prima budizam. Sveštenici šintoizma i razni drugi
klanovi se usprotiviše, i dođe do krvavih sukoba. Za vreme princa Šotoku Taiši 572–621. budizam
postiže prve veće uspehe. Ovaj kulturni princ poznavao je kinesku i budističku literaturu. Preveo je
sutre. Poslao je studente u Kinu na školovanje. Do smrti je podigao 46 budističkih hramova i
vaspitao 816 sveštenika. Da bi svoj stav pred narodom opravdao, Šotoku Taiši je dao ovako
objašnjenje: Šinto, to je put kami-a koga su sledili stari lјudi. To je prošlost. Judo, to je put
Konfučijev. On pripada sadašnjosti. A Bucudo (budizam) je put Bude. On pripada budućnosti. To je
put u kome treba umreti da bi se dobilo večno blaženstvo.433
Posle Šotoku Taiši carevi su bili blagonakloni prema budizmu, ali pošto su oni po učenju
stare šinto religije i sami „živi bogovi“, to su bili suviše tesno vezani za staru religiju, pa u svojim
simpatijama prema budizmu nisu smeli ići suviše daleko. U svakom slučaju morali su da vode
računa i o mišlјenju svojih šintoističkih sveštenika. Ali u tome su im vešte i lukave bonze
(budistički kaluđeri) spretno išle na ruku. Tako, ne samo što su u narod proturili vest da je Buda
osobiti milјenik kamia, ne samo što su
„čuli“ da su kami izjavili kako i oni žele da prime budizam, nego kad je, na primer, imperator Šomu,
kao vatreni budist, hteo da podigne u Nari veliki hram Todaji sa ogromnim Budinim kipom, on je
morao za to pridobiti i šintoističke sveštenike. Zato pošalјe u Izu (gde je bio vrhovni šintoistički
sveštenik) bonzu Gogi koji je uza se poneo i relikvije Sakja-muni-a. Tu u hramu šintoističke božice
Amaterasu on je 7 dana i noći meditirao i molio se. Tada je „čuo“ glas božice Amaterasu koja mu je
izjavila da joj je vladareva namera vrlo prijatna.
Ovu činjenicu i još mnoge slične, budistički apologeti434 protiv šintoizma navode kao
dvostruki dokaz. Prvo, čuveni učitelјi budizma u Japanu priznavali su, eto, nacionalne bogove pa im
se ne može prigovoriti da su otpali od njih. Drugo, ti nacionalni bogovi su priznavali budizam.
Prema tome, šintoizam treba da se pomiri sa činjenicama i sudbinom.
Drugi period. Tim podizanjem veličanstvenog hrama u Nari počinje novi period istorije
budizma u Japanu. Taj period (710–784) je zlatni period budizma. U Nari su postojale razne
budističke škole, pravci, kao što su jojicu, hoso, kusha, kegon i ricu. U tome periodu se budizam
toliko osnažio, da je moćno uticao na tok državnih poslova, a jedan monah (Dokjo) čak je pomišlјao
da se proglasi carem. Zato je car Kamu, da bi umanjio uticaj budističkog klira, preneo prestonicu
najpre u Nagaoku a potom u Kioto.435
Treći period. Ove mere carske vlasti nisu mnogo oslabile budizam. Žilava i vešta budistička
organizacija uspela je i u ovom novom periodu (od 784–1150.) da u novom centru stvori nove
uticajne škole (sekte) od kojih su bile naročito poznate sekte tendai i šingon. Osim toga bonze su
intenzivno radile na apsorbovanju šintoizma. Tako su stvorili neku novu vrstu šintoizma zvanu
Riobu-šinto. To je zapravo budizirani šintoizam. Na taj način su slomili otpor i opoziciju
šintoističkih sveštenika. Samo je još šef šintoističke religije sa centrom u Izi ostao uporan protivnik
budizma. A imperatori su
432
134
se sve više i više povlačili iz javnog aktivnog političkog života, pa je vlast sve više slabila prelazeći
na pojedine plemićke familije.436
Četvrti period. Od 12. do 16. veka je period šogunata. To je period velikog pada carske
vlasti i velikih borbi između pojedinih velikaša (šoguna). Budizam, preko raznih sekata i raznih
velikaša, živo učestvuje u tom mutnom vremenu japanske istorije, pokušavajući čak da osnuje i
teokratiju kao što je to u Tibetu. U tome ipak nije uspeo.437
Peti period. Od 1603. do 1867. godine je novi period u istoriji Japana, period tokugava. To
je novi oblik politike šogunata. Mir i jedinstvo u zemlјi su utvrđeni. Zakonom je regulisan položaj
budizma. Budizam je postao neka vrsta državne religije, a kliru naređeno da se bavi samo
religioznim pitanjima. No ta suviše laka egzistencija je izazvala opadanje budizma, upravo njegovu
umrtvlјenost.
Šesti period. U toku 17. i 18. veka inteligencija Japana se sve više interesuje za šintoizam i
za njegovo oslobođenje od budizma. U početku taj pokret niko nije sprečavao. Ali kad su šoguni
shvatili da bi restauracijom šintoizma oni izgubili vlast u korist cara koji je jedini zakoniti
predstavnik vlasti, jer je stara mitologija dokazivala da je Mikado potomak Sunca, tada su usledila
gonjenja pristalica tih pogleda. No ništa nije pomoglo. Godine 1868. pala je vlast šogunata, car je
utvrdio svoja suverena prava, i šintoizam postaje državna religija. Budizam je identifikovan sa
starim oborenim režimom, i bio je otvoreno gonjen od 1868. do 1875. godine. Lišen je subvencije
koju je ranije imao, morao je vratiti šintoistima sva ranije oduzeta svetilišta. Zabranjeno je
budističkim kaluđerima prosjačenje milostinje. Za svoje izdržavanje nek se sporazumeju sa
budističkim porodicama. Za budizam je to bila čitava katastrofa. Ali, to ga je trglo iz dugogodišnje
letargije. I mora se reći da se budizam i u ovim teškim prilikama snašao, i to vrlo brzo. Stvorena je
unija patriotskog budizma. Pojavi se čak i štampana Tripitaka. Novi razvoj unutrašnje političke
situacije bio je povolјniji za budizam, jer je 1889. proglašena verska sloboda za sve, pa se i budizam
oslobodio od ograničenja koja su ga dotle pritiskala.438
Danas u Japanu postoje mnogobrojne budističke sekte čak sa podsektama. One se razlikuju i
po svojoj organizaciji i po svome učenju. Ima ih i racionalističkih i mističkih. Specijalno ulaženje u
učenje pojedinih pravaca i sekata prelazi obim ovoga rada. Ono više pripada budističkoj teologiji.
RELIGIJA U KINI
Opšte napomene
Po broju stanovnika Kina zauzima prvo mesto među državama. Iako nisu svi stanovnici
Kine kineske narodnosti, ipak, samih pravih Kineza ima daleko više nego pripadnika ma koje druge
nacije na svetu. Odakle su Kinezi naselili današnju Kinu, ne zna se tačno. Ima dosta osnova verovati
da su u pradavna vremena, na oko 3.000 godina pre Hrista došli ovamo sa zapada, sa Iranske visije,
ali ne postoje nepobitni dokazi za tu tezu.439 Svoju istoriju oni dele na mitsko doba, polumitsko,
staro, srednje i novo doba. Mitsko i polumitsko doba traje do dinastije Čeu (Šu, ili Šau) kojom
počinje staro doba kineske istorije, koje obuhvata vremenski period od 1051. godine do 247. pre
Hrista. U ovom
436
437
438
439
Živko D. Petković, prof., Kina, Beograd 1937. str. 15-16.
Léon Wieger, Dictionnaire apologétique de la foi catholique, sous la direction de A. D’Alès, Paris, 1924. T. I. p. 508-
509.
135
periodu se upravo i formiraju obe glavne kineske religije, naime taoizam i
konfučijanizam, a uskoro iz Indije pristiže i budizam, 207. god. pre Hrista.440
Stara kineska religija
O najstarijoj religiji Kineza nemamo mnogo podataka. Ipak, na osnovu onih podataka koje
imamo, može se videti da je ta religija bila vrlo bliska monoteizmu, skoro čisti monoteizam. Prema
Šu-King (Knjiga istorije) koja nam je ostala od Konfučija, u dubokoj starini živeo je imperator Jao
(oko 2536 pre Hrista). Taj premudri i dubokomisaoni vladar, kako ga naziva Konfučije, uspeo je da
ujedini bezbrojno mnoštvo malih kneževina u veliko kinesko carstvo. Naredio je astronomima da
izračunaju hod Sunca i meseca i da načine kalendar kojim se Kinezi i danas služe.
(Po tom kalendaru kineska godina se deli na 12 mesečevih meseci. Ali pošto je broj njihovih
dana manji nego broj sunčevih meseci, to se onda radi izravnanja vremena umeće periodično i
trinaesti mesec. Tako u periodu od 19 godina dvanaest godina imaju po 12 meseci, a sedam godina
po 13 meseci. Obična godina ima 354-355, a prestupna 384-385 dana. Dan se deli na 12 časova (a
ne kao kod nas na 24) .441
Naslednik cara Jao, car Šun, čija je slava po proceni Konfučija dospela „do neba“, usavršio
je astronomska izračunavanja, a zatim je prineo sa celim narodom žrtvu Šang-Ti, Vrhovnomu
Gospodaru, Bogu. Doduše, posle toga prineo je žrtvu i gorama i rekama i duhovima,442 što znači da
se u njegovo doba ne može više govoriti o nekom čistom monoteizmu. Ali u istoj knjizi postoje
izrazi koji svedoče da je kult i verovanje u Šang-Ti postojao još u vrlo dubokoj starini. Sama reč
Šang-Ti znači Najviši Gospod. U njegovim rukama je život i smrt. Koga on blagoslovi taj je
blagosloven, a koga prokune taj je proklet. Uopšte vera u Šang-Ti je nepobitan izraz prvobitnog
čistog monoteizma koji je docnije prešao u politeizam.443 Kao definitivan dokaz u korist
monoteističkog karaktera prvobitne religije Kineza služi činjenica što u kineskom jeziku ne postoji
izraz za rod koji bi odgovarao reči „bog“. To jest kod njih ne postoji izraz „bog“ kao zajednička
imenica, što je inače slučaj kod svih mnogobožaca. Ovu činjenicu je konstatovao i naročito naglasio
Viktor fon Štraus.444
Sudbina toga prvobitnog monoteizma zavisila je od mnogih okolnosti. Pre svega Kinezi su
oduvek bili skloni mađiji, vračanju i raznim vrstama sujeverja. A to je najpodesniji put da se onaj
monoteizam izvrgne u politeizam. Tome kvarenju su išle na ruku i razne političke okolnosti, kao
dodir sa drugim narodima, a naročito činjenica da je u starom polumitskom periodu bilo vladara
koji su direktno zanemarili svoje dužnosti prema Šang-Ti, pa svojom tiranijom i diktaturom
odvraćali narod od religioznih shvatanja i dužnosti. Takav je, na primer, bio imperator Kie 1818 pre
Hrista. Isto tako i Šou 1154– 1122. za koga Šu-king kaže da „on ne uvažava Nebo nego se predaje
pijanstvu i razvratu. Time on navlači bedu na narod. On ne služi Šang-Ti ili duhovima nebesnim i
zemnim, ne pomaže hram svojih predaka niti prinosi u njemu žrtve“.445
No pokraj svih napred navedenih okolnosti dalјi razvoj kineske religije je zavisio od
filosofa. Od njih možda, u najvećoj meri. Naročito su poznata dva kineska filosofa koji su svojim
filosofskim učenjem uticali vrlo mnogo na religiozni život Kineza, tako da je za njihovo ime
vezana pojava dvaju religijskih sistema. To su Lao-Ce i Konfučije. Za
440
Živko D. Petković, navedeno delo, str. 58-60.
441
Bettani i Duglasъ, Velikiя relegii vostoka, perevodъ sъ angliйskago L. B. Havkinoй, Moskva 1899. – Duglasъ,
Konfucianstvo i Taoizmъ, Častъ II. str. 6.
442
443
444
445
Duglasъ, navedeno delo, str. 8-9.
136
ime Lao-Cea vezan je religijski sistem pod nazivom taoizam, a za ime Konfučija religijski sistem
konfučijanizam. Obe religije su zapravo domaće kineske religije, a konfučijanizam je do najnovijih
dana bio upravo državna religija.
6) TAOIZAM
Prema poslednjim statistikama danas ima 36 miliona taoista. Uglavnom u Kini. Iako se
današnji taoizam u vrlo velikoj meri razlikuje od svoga prvobitnog oblika, ipak on kao religiozno-
filosofski sistem potiče od možda najvećeg kineskog filosofa Lao-Cea pa će ovde najpre biti
iznesena istorijska kao i legendarna biografija Lao-Cea.
Lao-Ce
Istorija nam ne pruža mnogo podataka o životu filosofa Lao-Ce, osnivača taoizma. Iz
njegova života došlo je do nas samo dva-tri fakta. Inače nije istorijski sigurno ni poreklo njegovo, ni
datum rođenja, ni smrti, čak ni kako je umro ni gde je sahranjen. Po tvrdnji istoričara Si-Ma-Cjana
lično ime Lao-Cea bilo je Urh (uho) a prezime Li (šlјivino drvo). Otac mu je bio selјak. Uzima se
da se Lao-Ce rodio 604. godine pre Hrista, u selu Keih-Džin, u kneževini Cu. U Ku-Jangu pokazuju
kuću u kojoj je, kažu, živeo Lao-Ce. Tu je i hram posvećen njemu. Isti istoričar Si-Ma-Cjan ništa ne
govori o detinjstvu i mladićskom dobu Lao-Cea. Napominje samo toliko, da je u carskom dvoru bio
čuvar arhive. Imao je i nekoliko, bar dva, susreta sa Konfučijem na dvoru. Predviđajući pad
kneževine Čou i politički metež, Lao-Ce napušta dvor i odlazi u samoću gde produblјuje svoja
filosofska razmišlјanja o Tao i dobrodetelјi. No ne osećajući se sigurnim u kneževini gde je
toliko dugo službovao, on preduze putovanje na zapad i dalјa njegova sudbina nam je nepoznata.
Imao je sina Cunga, ali se i njegovom potomstvu ubrzo gubi trag.446
Religijska predanja taoista, za razliku od oskudnosti istorijskih činjenica, obiluju mnogim
čudesnim detalјima iz života Lao-Cea. Tako, po njihovim spisima Lao-Ce je duh i ovaploćenje Tao.
On je bespočetni i beskonačni izvor bića. Ličnost Lao-Cea je samo jedan od mnogih avatara
(ovaploćenja) Tao-a. Pre nego što se pojavio u svetu kao Lao-Ce, on je već bio na zemlјi u vidu
čoveka Jan-Čung-Fa-Si. Između ta dva ovaploćenja on se ovaploćavao još bar deset puta.
Začeće Lao-Cea nije bilo prirodno. Mati ga je začela prosto od straha kad je videla kako
pada jedna zvezda. Nosila ga je u utrobi osamdesetjednu godinu i najzad ga rodila u hladu šlјive.
Kada se rodio, on je već tada izgledao kao sedi starac, pa su mu zato i dali ime Lao-Ce, što znači
stari dečko. Već istog minuta kad se pojavio na svet, on je umeo da govori i bio je savršeno
razuman. Pokazujući na drvo pod kojim ga je mati pre nekoliko minuta rodila, on je rekao: moje
prezime će biti Li (šlјiva). Pozniji pisci govore da se on, čim se rodio, uzneo u vazduh, pa
pokazujući levom rukom na nebo a desnom na zemlјu, rekao: „I na nebu i na zemlјi, samo je Tao
dostojan poštovanja“. Boja njegovog lica bila je žućkasto- bela. Imao je ogromne uši sa tri slušna
kanala. Na svakoj nozi i ruci imao je po deset prstiju.
Kada je hteo da pođe na zapad, sluga njegov, Su-Kja uporno je zahtevao da mu filosof plati
ogromnu sumu koju mu je dugovao za dugogodišnje služenje. Filosof je umesto plate ponudio sluzi
da ga prati na dalekom putu na zapad. Kad je ovaj ponudu odbio, filosof mu oduzme talisman koji
je sluzi „produžavao“ život i ovaj odmah izdahne. No na molbu svoga omilјenog učenika In-Hi, on
vaskrsne umrlog slugu i dade mu dve-stotine hilјada uncija srebra. Tada se oprostio sa učenikom In-
Hi i uzneo se na oblaku u nebeska prostranstva.
448
137
Neki taoistički pisci tvrde da je Lao-Ce napisao devetstotrideset spisa o mađijskim obredima
savremenog taoizma, pa neke druge knjige i nemaju nikakve važnosti jer su napisane pošto su
sledbenici taoizma već imali ove svoje knjige.447
Religiozna literatura taoizma
Taoizam ima takođe svoju religioznu literaturu, kao i mnoge druge religije. Pokraj
pomenutih mađijskih spisa, koje neopravdano pripisuju samom Lao-Ceu, postoje tri knjige koje u
taoizmu imaju vrlo veliki ugled i rado se čitaju. To su: 1) Tao-te-king (Knjiga o Tao),
2) Kan-ing-pin (Knjiga nagrada i kazni) i 3) In-čih-van (Knjiga tajnih blagoslova).
Tao-te-king je po svoj verovatnoći delo samog Lao-Cea. Po opštem priznanju knjiga je vrlo
teška za razumevanje. U njoj pokraj izvesnih fantastičnih rasuđivanja Lao-Ce razvija misao o
odnosu između sveta i Tao. Već i sam pojam „Tao“ prilično je neodređen. Bukvalno, to znači „put“.
U simvoličkom smislu to znači „pravilno vladanje“, „razum“, „reč“.
Pojmu Tao pripisuju se takva svojstva, da bi se ta reč mogla prevesti i sa Bog, ili bar rečju
„Apsolutno“ u onom smislu kako to upotreblјavaju evropski panteistički filosofi. Tako sam Lao-Ce
kaže: „Tao je više nego „put“. To su put i putnik zajedno. To je večni put koji prolaze sva bića i
predmeti. Nјega nije stvorilo nikakvo suštastvo, jer je sam on Biće. Tao je sve i ništa, uzrok i
posledica. Svi predmeti potiču od Tao i vraćaju se k njemu“.
„Tao je neopiplјiv. Gledaš ga, a ne vidiš ga. Slušaš ga, a ne čuješ ga. Pokušavaš da ga
dodirneš, a ne možeš da ga uhvatiš. Nјime se koristiš, a ne možeš ga iscrpeti. Tao je miran i prazan.
... On stalno miruje, a ništa ne ostavlјa nesvršenim. Od njega izlaze pojave. Blagodareći njemu one
se smenjuju i u njemu iščezavaju. Bezobličan, on je uzrok svih oblika. Bezimen, on daje početak i
ime nebu i zemlјi. On je mati svih stvari. Tao je etička strana dobrog čoveka i princip njegovog
delanja“.448
Moralno učenje
Moralna načela Lao-Cea su vrlo visoka i vrlo bliska evanđelskim. Po njegovom učenju treba
vraćati dobro za zlo. Po njemu su najviše tri vrline: saosećanje (što bi odgovaralo hrišć. lјubavi),
štedlјivost i smirenost.
Kan-ing-pin (Knjiga nagrada i kazni) je knjiga moralnih pouka i zapovesti, slična biblijskoj
knjizi „Priče Solomonove“. Ne zna se tačno kad je napisana ni ko ju je napisao. Moralne pouke su u
njoj vrlo uzvišene, pa se ta knjiga vrlo rado čita u celoj Kini. Smisao tih moralnih pouka je u tome,
da moralan čovek na zemlјi dobro prolazi, a grešnik stradava. Ta knjiga ne mari za eshatološke
kazne i nagrade. Čak i ne zna za njih. Osveta za zlo dolazi već na ovom svetu, kao i nagrada za
dobro. Primera radi, evo nekoliko njenih zapovesti i zabrana:
„Lao-Ce je kazao da sreća i nesreća nisu unapred određene nego zavise od čovekova
vladanja. Nagrada za dobro i zlo sledi za čovekom kao senka“.
„Zbog toga na~đ nebu i na zemlјi postoje duhovi koji vode računa o gresima lјudi. S
obzirom na stepen prestupa oni umanjuju život lјudi na period od sto dana, tada čovek malo po
malo pada u bedu i nevolјu. Svi ga lјudi mrze. Kazna i nesreća ga prate, a uspeh i sreća ga
napuštaju. Zle planete šalјu na njega nedaće, a kad se iscrpe svi stodnevni periodi, onda umire“.
„Ima nekoliko hilјada velikih i malih grehova. Ko hoće da postigne besmrtnost neka ih
izranije izbegava“.
447
448
138
„Idi po putu istine, a kloni se puta zla“. „Postupaj blago sa životinjama“. „Pokazuj
prostosrdačnost i sinovsku odanost. Budi lјubazan prema mlađima i poštuj starije“.
„Ispravlјaj sebe i druge“. „Budi sažalјiv prema siročadi i udovicama“. „Poštuj starce i štiti decu“.
„Ne ubijaj insekte, ni životinje ni drva“. „Ukazuj milosrđe ne očekujući nagradu“. „Ne iskorišćuj
neznanje lјudi da bi ih prevario lažnim rečima“. „Ne laži, ne pribegavaj lukavstvu i obmani“.
„Nikad ne razglašavaj mane svojih roditelјa“. „Ne budi grub, žestok n nečovečan“. „Ne sakrivaj
tuđe vrline“. „Ne iznosi tuđe nedostatke“. „Ne razdvajaj muža i ženu koji su međusobno sjedinjeni
kao meso s kostima“. „Ne pomaži drugome da čini zlo“449 ... itd.
In-Čih-Van (Knjiga tajnih blagoslova). Ni ovoj se knjizi ne zna pisac i vreme postanka. Kao
ni prethodna, ni ona se ne poziva na principe taoizma, nego iznosi visokomoralne pouke i zapovesti.
Zato je i ona vrlo rado čitana u Kini, ne samo među taoistima nego je isto toliko cene i budisti i
konfučijevci. Ova knjiga preporučuje čistotu srca i milosrđe. „Budi častan i prostodušan i obnavlјaj
svoje srce. Budi saosećajan i pun lјubavi. Budi odan svojemu gospodaru i poštuj roditelјe. Uvažavaj
stariju braću i budi veran prijatelјima. Pomaži nesrećne. Spasavaj one koji su u opasnosti. Pusti na
slobodu pticu koja je pala u zamku. Budi sažalјiv prema siročadi i udovama. Poštuj starce. Budi
lјubazan prema bednima. Gladnog nahrani, nagog odeni, pokojnika sahrani. Upotreblјavaj pravilnu
meru i ne opterećuj narod dažbinama. Pomozi bolnome i napoj žednog“.450
Dogmatsko učenje taoizma
Iz napred izloženog materijala o religioznoj literaturi taoizma moglo se videti koliko je u

njemu uzvišeno moralno učenje čija suština svakako potiče od Lao-Cea. Drugo je pitanje koliko se
to moralno učenje primenjuje u praksi taoizma i koliko se ono može pravdati, i da li se uopšte može
pravdati i obrazložiti dogmatikom savremenog taoizma. Jer, ako se želi dati jedna opšta
karakteristika taoističke dogmatike, mora se reći da je taoizam izrazito mnogobožačka religija, puna
okultizma, mađije, astrologije, alhemije, prizivanja duhova, vradžbina i svih vrsta običnog
sujeverja. Doduše, istini za volјu, treba reći da od svega toga pomalo pate vernici svih religija, pa
čak i vernici ateizma. Ali dok druge religije bar osuđuju sujeverje kao težak greh – kao što to
izričito čine hrišćanstvo, islam i starozavetni monoteizam – dotle se u taoizmu sve to zvanično ne
samo toleriše nego i propoveda. A kako je sve to daleko od onog originalnog Lao-Ceovog
filosofskog pogleda na svet!
Božanstva taoizma
Lao-Ce. Iako filosofu Lao-Ceu nije padalo ni na kraj pameti priznavanje bogova i boginja,
kao kakvom ironijom sudbine desilo mu se isto što i Sidarti Gautami-Budi. Proglašen je on lično za
božansko biće, verovatno baš kao paralela budizmu. Kao što se budisti klanjaju Budi u tri lica, kao
Tathagati triju vremena: sadašnjeg, prošlog i budućeg, tako su i Lao-Cea proglasili za neku vrstu
taoističke „Svete Trojice“, pod nazivom „Tri čista“. Pa kao što se u budističkim hramovima susreće
Buda naslikan ili izvajan u obliku
„Tathagate triju vremena“, tako i u taoističkim hramovima glavno mesto zauzima Lao-Ce u
troličnom obliku.
Juh-Huang-Šang-Ti. Iako je Lao-Ce glavni predmet poštovanja, ipak je on daleko od
zemalјskih stvari i događaja. A religiozna duša, naročito praktični Kinez, želi da ima
449
450
139
nešto konkretnije pred sobom, neko božanstvo kome on može poveriti svoje brige i potrebe, neko
božanstvo koje je u tesnoj vezi sa ovim svetom i upravlјa njime. Pa to upravo i jeste bog Juh-
Huang-Šang-Ti.
Zvezde, planine i reke. Uticaj astrologije i alhemije na taoizam ogleda se naročito u tome, što
su zvezde proglašene za eterična bića, božanstva, koja opšte sa Juh-Huang-Šang- Ti. Nјima se
pripisuje veliki uticaj na sudbinu lјudi. Po učenju taoizma, kao i po učenju okultizma, nebeski svet
je zapravo eterički duplikat zemalјskog sveta. U tom shvatanju leži razlog obožavanja zvezda,
planeta, brda i reka.
U kultu zvezda naročito je važna uloga Velikog medveda. Jer, jedan deo toga sazvežđa je
dvor božice Tou-Mou a drugi deo pripada bogu Kvei-Sing.
Prirodne sile su takođe personificirane. Bog groma se javlјa u raznim vidovima i
ovaploćenjima. On je otac i učitelј svih živih bića. Nјegove naredbe su brze kao vetar i oganj. Osim
njega postoje božanstva: Majka Munja, Duh Mora, Car Mora, a u naročitom poštovanju je Car
Drakona. To moćno čudovište ima vrlo mnogo poklonika. Zmija se smatra za vidlјivu pojavu toga
božanstva i zato joj ukazuju počasti. Kad se u Tjen-Cinu za vreme jedne poplave jedna zmija
sklonila u oltar, ne samo što je žreci nisu otuda isterali, nego je i sam vice-kralј te provincije, Li-
Hun-Čang došao da joj se lično pokloni kao božanskoj gošći koja predskazuje sreću.
Taoizam zna ne samo za ove opšte bogove nego i za bogove pojedinih lјudskih grupa i
zanata. Tako postoji bog literature Vna-Čang-Ti-Kjun. Prvobitno se smatralo da je on samo duh
učenoga čoveka Čang-Čunga. Kasnije on je proglašen za pravo božanstvo u doba dinastije Juan i
dobio zvaničan naziv: „Pokrovitelј dinastije Juan, obnovitelј Zi-Lu-Van- Čang, bog i gospodar“.
Poštovanje mu je ukazivao sam imperator pa je to prešlo i na narod. U hramovima posvećenim
tome božanstvu taoistički žreci proriču učenicima i njihovim roditelјima budućnost i naročito uspeh
u školi.
Ljudi vojne struke klanjaju se bogu Kuan-Ti koji je proglašen za boga u vreme imperatora
Tao-Kuanga 1828. godine, jer je po carevom verovanju on pokazao i poslao caru božansku pomoć
da uguši strašan ustanak muhamedanaca. A drugi put je Kuan-Ti ukazao pomoć carskoj vojsci u
vreme ustanka 1855. godine. Tada je car Hing-Fung izdao ukaz da se bogu Kuan-Ti ukazuju iste
božanske počasti kao i Konfučiju.
Ali u taoističkim masama najomilјeniji je bog bogatstva, Caj-Šin. On ima najviše hramova,
jer lјudi najčešće potrebuju njegovu pomoć. Pokraj drugih skoro bezbrojnih bogova postoji i
Upravitelј neba, Upravitelј zemlјe, Upravitelј vode, zatim Gospodar života i smrti svakog čoveka,
pa bog svake porodice, pa bog San-či koji vodi spisak lјudskih dobrih i rđavih dela itd.
Niži od bogova, ali ne mnogo niži, jeste prvosveštenik taoističke religije koji ima vrlo
raskošne dvore u Lung-Hu--Šanu ili Drakonovim i Tigrovim gorama u provinciji Kjang-si.
Sveštenstvo se bavi svim vrstama mađije, vradžbine, izazivanja duhova i uopšte čitav taoizam je do
srži prožet okultizmom, mađijom, pa i čistim očiglednim sujeverjem.451
Kratak pregled istorije taoizma
Kinezi po prirodi praktičan narod nisu mnogo skloni filosofskim apstrakcijama, pa je

duboka filosofija Lao-Cea u narodnim masama stekla vrlo malo simpatija. Mase više vole nešto
konkretnije, tako reći opiplјivije. Zato se taoizam Lao-Cea iz jedne apstraktne teističke filosofije
vrlo brzo pretvorio u gomilu mađije i raznih vradžbina. Taj preobražaj počinje već od drevnog
taoističkog pisca Lej-Ju-Kou, poznatog pod imenom Lej- Ci koji je živeo u 5. veku pre Hrista. On je
naročito mnogo držao do značaja snova. Imao je i neku teoriju o postanku sveta, dosta nalik na
gnostička shvatanja. Po njemu, u početku je
451
140
postojalo: Taj-I (Velika Promena), Taj-Ču (Veliko Načalo), Taj-Či (Veliko Prvo) i Taj-Su (Veliko
Čisto). Sve je u početku bilo haotično. Promena se pretvorila u Jedinicu, Jedinica u Sedmicu,
Sedmica u Devetku, a ova se tokom promene opet vraća u Jedinicu. Verovao je i u čudesna
pretvaranja životinja jednih u druge, na primer, laste u žabe.452
U 3. veku pre Hrista, u doba vladara Či-Huang-Ti, taoizam u svome mađijskom obliku bio
je već toliko rasprostranjen, da je taj vladar bio naredio da se sve ostale knjige, osim taoističkih,
spale. Nјega su pristalice i propovednici taoizma uverili da u istočnom moru postoje blagoslovena
zlatna ostrva čiji stanovnici rado i gostolјubivo daju svojim posetiocima napitak koji produžuje
život u večnost, sastavlјen od mirisnih trava. Car je tako tvrdo verovao u to, da je poslao
ekspediciju koju je vodio čuveni znalac mađije Si-Ši, da pronađe ta ostrva. Si-Ši je ubedio cara da
će uspeh ekspedicije biti obezbeđen ako ga budu pratili nekoliko hilјada devojaka i mladića. Car je
na taj zahtev pristao. Ekspedicija se vratila bez uspeha. Ona je „prošla“ blizu tih ostrva, ali suprotan
vetar nije dao da se približe obali. Car se ipak nije okanio dalјih pokušaja da nađe ta ostrva.
U vreme toga cara taoistički znalci mađije nazivali su sebe čin-džin, to jest pravi lјudi. Oni
su tvrdili o sebi da mogu da skoče u oganj a da ne izgore, da čine razna čudesa, da proriču buduće
događaje, da imaju veze sa stanovnicima blagoslovenih ostrva. No pošto su ipak morali da umru, to
su njihovi prijatelјi svaku njihovu smrt oglašavali za vaznesenje u nebeski raj.453
Povolјne prilike za taoističke vradžbine i mađije potrajale su i pojačale se još za vreme
imperatora Vu iz dinastije Han, 2. i 1. vek pre Hrista. On je verovao sve što su mu taoistički žreci i
volšebnici pričali. Jedan od mađioničara, Li-Šao-Kun uveravao je cara da može načiniti od snega
srebro. Mađija i alhemija su toliko zavladale ukusom i želјama lјudi da je carstvo počelo ekonomski
da propada.454 Smrću cara Vu (87. g. pre Hrista) prošla su zlatna vremena za taoističke mađioničare
i uopšte za taoizam. U 2. veku posle Hrista taoizam već ima da se bori sa budizmom u Kini. A u 6.
veku, za vlade cara Taj- Kina (569–583.) već je izdat ukaz da se unište sva budistička i taoistička
religiozna bratstva. Zabranjeno je čak svako propovedanje ikakvog učenja koje se ne slaže sa
konfučijanizmom.
U 7. veku, za vreme dinastije Tang, naročito za vreme cara Čing-Kuana (627.–650.) želјa za
mađijama i životnim eliksirom ponovo ovlađuje duhovima i taoizam uskoro dobija prevlast ne samo
nad budizmom nego čak i nad konfučijanizmom. Te povolјne prilike razlabavile su disciplinu
taoista pa je i moral počeo naglo i silno padati. No dinastija Sung, u želјi da spase taoizam, zavela je
među taoističkim žrecima vrlo strogu disciplinu. Sveštenici se ne smeju ženiti i imaju se strogo
držati svojih celibatnih dužnosti. Ali kad je posle dinastije Sung došla na vlast mandžurska
dinastija, prilike za taoizam su se znatno pogoršale. No mongolski vladari, Džingis-kan i Kublaj-
kan štitili su taoizam jer im je godilo njihovo mađijanje i vračanje. Poznije dinastije su bile
neprijatelјski raspoložene prema taoizmu. Car Hung-Či (1488–1506) zabranjuje alhemiju kao drsko
sujeverje, a dogme taoizma javno ismejava. U 17. veku carevi se odnose još znatno strožije prema
taoizmu, tako da su izdavali direktne ukaze za gonjenje taoizma.455 Danas prema najnovijim
statistikama ima još oko 36 miliona taoista u Kini. Suštinu svoga učenja i verovanja nisu izmenili.
7) KONFUČIJANIZAM
452
455
141
Konfučijanizam, mnogovekovna zvanična religija Kine, jedva da se i može nazvati religijom
u pravom smislu reči. U suštini to je političko-moralna doktrina starog kineskog filosofa Konfučija
(Kong-Fu-Ce). Konfučijeva filosofija je jedan skoro ekstremni racionalizam, deizam, sa velikim
primesama agnosticizma. Konfučija, kao i Budu, ne interesuju mnogo metafizička i dogmatska
pitanja o Bogu i besmrtnosti duše lјudske. O natprirodnom dejstvu Božjem, o čudesima, o
otkrivenju, nema u Konfučijevoj filosofiji ni govora. Sva pažnja njegove filosofije je obrađena na
moral, na to kako da formira čestita čoveka, i još preče, čestita, prosvećena vladara koji će umeti da
upravlјa narodom. Otuda je njegov filosofski sistem isto toliko politički koliko etički. Nјegovo
moralno učenje je vrlo uzvišeno. Propoveda lјubav i pravičnost prema lјudima.456
Iako Konfučije nije bio nikakvo božanstvo, niti čudotvorac, ni prorok, niti uopšte neki Božji
poslanik u religijskom smislu reči, niti je on sebe tako predstavlјao, ipak se tokom istorije njegov
sistem pretvorio u neku vrstu religije, a njegova ličnost postade predmet – ne baš direktnog
obožavanja – nego vrlo visokog religioznog poštovanja, tako da se u njegovu čast grade hramovi,
služi zvaničan kult. Doduše, suština svega tog kulta i poštovanja ipak je više politička nego
religiozna, no ipak, tu se jedna političko- etička doktrina i ličnost tako tesno dodiruju sa religijom
da se ceo sistem može ipak shvatiti kao religija, ili bar kao kakav racionalističko-praktički surogat
religije.
Konfučijevci veruju u mnoge duhove, a najviše božanstvo je kao i u staroj kineskoj religiji,
Šang-Ti, ili Nebo. Na jugu od Pekinga postoji veličanstveni hram Neba gde je imperator lično vršio
žrtvoprinošenja jedan dan u godini. Ne postoji poseban sveštenički stalež konfučijevske verske
zajednice nego je kult obavlјao državni činovnik u ime cara. Sam kult je vrlo jednostavan, skoro
nalik na kakav kancelarijski akt.
Ličnost Konfučijeva
Veliki kineski filosof čije polatinjeno ime izgovaramo kao Konfučije (Confucius), rodio se
551. a umro 479. godine pre Hrista, u kneževini Lu u današnjem Šantungu. Otac mu je bio vrlo
hrabar oficir, po imenu Šu-Liang-Hej, a majka mu se zvala Jen-Čing-Caj. Po jednom poznijem
predanju njegova mati, pošto nije imala dece, molila se bogu planine Ni- k'iu da dobije sina. Iz
blagodarnosti što joj je molba uslišena, dala je svome sinu ime K'iu, „planina“.457 Predanje još
kaže da se on rodio u jednoj pećini u planini Ni, kuda je otišla njegova majka Čing-Caj, na osnovu
izvesnog otkrivenja koje je dobila. Rođenje njenog sina bilo je propraćeno čudesnim znacima:
drakoni su joj prorekli veliku slavu koja očekuje njenog sina.458
Iz Konfučijeva detinjstva ne znamo skoro ništa. Kad je bio od tri godine ostao je siroče bez
oca. Izgleda da je vrlo rano pokazivao interesovanje za obrede, pa se priča da je kao dečak rado u
igri pravio razne sveštene sasude i izvodio u igri ceremonije. Kada je odrastao, ozbilјno se latio
izučavanja istorije. Kao mladić u dvadesetoj godini uzeo je ime Šung-Ni,459 ali je poznatiji pod
imenom: Kong-Fu-Ce, što znači učitelј Kong. U toj godini se i oženio, ali u braku nije imao sreće.
Pri kraju života se čak i razveo od žene koja mu je bila rodila sina, kome beše ime Li. 460 U početku
je bio državni činovnik, no posle je napustio državnu službu i postao samostalni učitelј. Pratili su ga
mnogi učenici od kojih je on izabrao uži krug od 72 učenika. Cilј njegovog putovanja po
kineskim
456
Živko D. Petković, navedeno delo, str. 34-37.
Léon Wieger, o.c., p. 527-530.
457
458
Duglasъ, navedeno delo, str. 15.
459
Živko D. Petković, str. 34.
460
142
kneževinama i propovedi bila je želјa da moralno obnovi tadašnje iskvareno kinesko društvo, da
uredi administraciju i da vrati narod starim dobrim običajima koji su vladali u „zlatnom“ periodu na
početku lјudske istorije kako je on verovao.461 U tome nije za života uspeo pa je zbog toga čak bio i
očajan.462 Poslednje reči su mu bile: „Zašto bih više živeo? Nijedan knez me više ne sluša. Niko nije
kadar da me razume. Bolјe je umreti“. I posle sedam dana je umro u svojoj 73. godini života.
Učenici su ga sahranili severno od grada Kiu-Fu, prestonice pokrajine Lu, kraj obale reke Se. Grob
mu se čuva i do danas.463 Tu svake godine dolazi masa sveta kao na hadžiluk.
Učenje Konfučijevo nije odmah prihvaćeno, ali posle njegove smrti ono je sve više prodiralo
u narod pa je Konfučije postao najomilјenija i najpoštovanija ličnost, a njegova nauka, može se reći,
postala je za dugi niz vekova idejna osnova kineske države, državna religija. Autoritet Konfučija je
sve više rastao, tako da je najzad izjednačen sa Nebom i Zemlјom,464 a to znači da je u izvesnom
smislu ipak skoro obogotvoren. Puna je Kina hramova podignutih u njegovu čast. Prvog i
petnaestog dana svakog meseca prinose se žrtve pred njegovim kipom, a dvaput godišnje, u proleće
i u jesen, učestvuju svi činovnici u vrlo svečanom prinošenju žrtava. Prema Šin-mao-ki (istorija
hramova mudračevih) prinosi se 6 teladi, 27.000 svinja, 5.800 ovaca, 2.800 jelena, 2.700 zečeva i
polažu na oltar 27.600 raznih parčadi svile.465
Tako, dakle, ma koliko Konfučije bio agnostik i racionalist i deist, njegovo učenje i njegova
ličnost ipak su postali predmet religije, a ako se uzmu u obzir „čudesa“ pri njegovom rođenju, onda
je to čak i „otkrivena“ religija.
RELIGIJA U JAPANU
8) ŠINTOIZAM
Opšte napomene
Današnji Japanci su u religioznim shvatanjima podelјeni uglavnom na dve religije:

budističku i šintoističku. Osim njih ima nešto hrišćana pravoslavnih, još daleko više rimokatolika i
protestanata, no svi oni zajedno predstavlјaju brojno vrlo neznatnu grupu u odnosu na prve dve
religiozne zajednice. Osim toga oseća se filosofski uticaj konfučijanizma, a osobito modernih
agnostičkih, pozitivističkih i ateističkih ideja. Koliko je ta mešavina duboko prodrla u krugove
japanskih intelektualaca vrlo se jasno vidi iz izjave profesora Kunitake Kume: „U koju religiju ja
verujem? Ja ne bih mogao dati apsolutan odgovor. Za javne svečanosti obraćam se svešteniku
šintoističkom. Za sahrane budističkom. Upravlјam se u životu prema maksimama Konfučijevim, ili
prema hrišćanskom moralu. Slabo vodim računa o spolјašnjim formama. Sumnjam da u očima
kami- a (bogova) postoji ikakva bitna razlika između religija civilizovanog sveta“.466
Tako se izražavaju savremeni japanski intelektualci. Međutim, japanski narod je uvek imao
svoju religiju. Šintoizam je ta stara nacionalna japanska religija. On je još u pradavnoj istoriji
Japana sakupio u sebi sva verovanja i kultove koji su tada postojali. On je vrlo star. Ne može se
reći da je on delo nekog filosofa ili osnivača religije, nego je
461
Dr. Radivoj A. Josić, navedeno delo, str. 59-65.
462
463
Léon Wieger, o.c., p. 527.
464
Léon Wieger, o.c., p. 528-529.
465
466
Alexandre Brou, Japon – Le Shinto, Dictionnaire Apologétique de la foi Catholique, sous la direction de A. D’Alès,
Paris 1924. Tome II. p. 1200.
143
prosto izraz verovanja starih japanskih narodnih masa. Iako je u toku svoje duge istorije bio pod
uticajem raznih stranih doktrina i zvanične vlasti, ipak je on bar delimično očuvan u svome
prvobitnom obliku. Može se reći da postoji pravi, u najmanju ruku spontani popularni šintoizam i
zvanični šintoizam inspirisan političkim idejama i gledištima. U svakom slučaju šintoizam živi uvek
u dnu srca Japanaca. On je vezan s patriotizmom i nacionalnom gordošću koju upravo
pojačava.467 Sama reč „Šinto“ znači
„put bogova“, kao što „bucudo“ (budizam) znači „put buda“.468
Narod Japana
Današnja japanska ostrva nekada su naselјavali Aini. Zatim dolazi žuta rasa iz Koreje i Kine
i potiskuje Aine na sever. Oni danas žive na Jesu, najsevernijem ostrvu Japana. Sve te seobe trajale
su kroz dugi niz vekova, verovatno do 1000.-te godine pre Hrista. Iako japanski religiozni mitovi
imaju katkad sličnosti sa polinezijskim mitovima, ipak je znatno jači uticaj azijskog elementa.
Razne grupe i klanovi su dugo delili zemlјu, dok, prema legendi, car Jimu Teno nije, krenuvši sa
južnog ostrva Kiu-Šiu, osvojio centralni Japan i politički ujedinio carevinu. To se desilo oko 660.
godine pre Hrista. Taj datum nije jednodušno priznat, no ipak je nesumnjiva bar ta činjenica da je
osvajanje došlo s juga.469
Religiozna literatura šintoizma
Iako je šintoizam star, njegova religiozna literatura je znatno poznijeg datuma. Stara
predanja, mitovi i legende behu u ozbilјnoj opasnosti da se iskvare. Zato, pod uticajem kineske
civilizacije, car Temu koji je živeo u VI veku posle Hrista, formira naučne komisije od znalaca
starih predanja da se iz njih formira jedna celina. Nјegovo delo je dovršila carica Džemiu pa se 712.
godine pojavi zbornik zapisa pod nazivom Kožiki. Ta knjiga za šintoiste ima otprilike sličan značaj
kao Biblija za hrišćane. Ona sadrži šintoističku mitologiju i legende koje izvode genealogiju
japanskog cara od božice Amaterazu.
Isto tako važna religiozna knjiga je i Norito. To je knjiga slična trebniku. Tu su molitve koje
sveštenici izgovaraju prilikom vršenja obreda. To su molitve, ali koje vrlo mnogo liče na mađiju, jer
one, kako šintoisti veruju, čine direktan, tako reći prinuđavajući utisak na volјu bogova. Te se
molitve odnose na setvu, žetvu, veliki praznik prvina, a upotreblјavaju se da udalјe nepogode,
epidemije, da sačuvaju zdravlјe imperatora i dam njegov od svake nedaće.
Maniošu je knjiga narodnog eposa. Sadrži hilјadu raznih poema.470
Stari japanski mitovi
U starim šintoističkim mitovima govori se o kosmogoniji i teogoniji. U početku je, kaže

šintoistička nauka, bio haos. Iz njega se najpre izdvaja nebo. Zatim se sukcesivno pojavlјuju pet
velikih bogova i izdvaja se suština aktivna i pasivna. Potom se javlјaju sedam božanskih generacija,
i to dva posebna božanstva i pet božanskih parova. Poslednji božanski par su Izanagi i Izanami. U
odnosu na ovaj naš svet, oni imaju ulogu demiurga.
467
A. Hauchecorne, attaché au musée Guiné, Histoire des religions, sous la direction de Maurice Brillant et Aigrain,
Paris, 1954., Tome II, p. 165.
468
Bettani i Duglasъ, Velikiя religii vosggoka, perevodъ sъ angilskago, L. B. Havkinoй podъ redakciei crof. A. N.
Kraonova, Moskva, 1899. str. 248.
469
A. Hauchecorne, o.c., p. 166.
470
Isti pisac i delo, str. 167. i 176.; Bettani i Duglasъ, navedeno delo, str. 249.
144
Taj par šintoistička vera je shvatila ne kao kakve apstrakcije, kao muški i ženski princip kako je to
učila kineska filosofija, nego je stvorila od njih konkretne figure i okitila njihov život raznim
avanturama, kao prave lјudske osobe.
Još kad je nebo bilo samo bezoblična materija, Izanagi i Izanami, posavetovavši se s
bogovima, stvoriše blato i počeše da formiraju tvrdu zemlјu, pa se tako pojavlјuju najpre japanska
ostrva. Zatim se od ovog božanskog para rodilo deset božanstava. Poslednji se rodio bog vatre koji
je Izanamu koštao života. Lud od bola, Izanagi seče glavu bogu ognja iz čije se krvi rađaju 16
božanstava. Zatim on silazi u „mesto trulјenja“ (u podzemni svet), da bi odande iščupao svoju ženu.
Nije uspeo ni da je vidi, već naprotiv beži, gonjen paklenim duhovima .Stigavši na zemlјu, Izanagi
se baca u jednu reku da bi se očistio od prlјavštine pakla. Od njegovog odela i od svakog dela
njegovog tela postaju nova božanstva. Od njegovog levog oka rodila se sjajna božica Sunca
Amaterazu. Od desnog oka bog Mesec, a od nosa bog Suzano koji je bog okeana. Tu se završava
uloga Izanage i Izaname koji se više ne pojavlјuju nego ih zamenjuju drugi bogovi.
Smisao toga mita je ovaj: Po verovanju starog šintoizma postoji pokraj zemalјskog sveta još
i svet „nebeskih ravnica“, to je nadzemalјski svet. On predstavlјa sliku jednog veličanstvenog
Japana. Osim toga postoji i podzemni svet. On ima više imena: „Zemlјa tame“, „Temelјi zemlјe“,
„Koren zemlјe“. To je boravište mrtvih, puno svake nečistoće. Tu padaju gresi svih lјudi i nečistoća
cele zemlјe. Tu žive i nečisti dusi koji odatle izlaze da bi lјude gonili i nanosili im štetu. A
zemalјski Japan nije postao nikakvom slučajnošću. On je „božanska zemlјa“ i postao je volјom i
direktnom akcijom bogova.
Šintoistička vera naročitu ulogu pripisuje božici Amaterazu od koje izvodi poreklo
japanskih careva. Razume se da je politički elemenat ovde bio od prvostepene važnosti. Evo dokaza
koliko je Amaterazu važno i dobro božanstvo.
Suzano, to „muško goropadno veličanstvo“, nezadovolјan vlašću samo nad okeanom što mu
je dao Izanagi, juriša na nebo i prevrće prirodu. Nјegovoj drskosti nema mere. Ruši ograde
božicinih pirinčanih polјa, kvari šančeve za navodnjavanje, širi izmet po palatama Amaterazu, a ona
se jadna usilјava da ga opravda. Ali on u svojoj bezobzirnosti ide sve dalјe. Probuši rupu nad
tavanicom sale u kojoj je božica sa svojim damama tkala. I – o drskosti! – probaci kroz rupu
oderana konja. Uplašene tkalјe padoše na čunak i smrtno se raniše. Sama Amaterazu, puna straha i
užasa, pobeže ovoga puta u jednu pećinu nebeskih stena čiji ulaz tvrdo zatvori. Zbog toga zavlada
tama i na nebu i na zemlјi i pojaviše se velike nepogode.
Tada svih 800 mirijada bogova preklinjahu jednog između sebe Omoi-kame-no-kami, da
pronađe sredstva i načina da božicu izvede iz pećine pa da svet opet ugleda sunce. Božanski
mudrac, svakako odličan poznavalac ženske psihe, načini ogledalo i ćerdan od bisera. Zatim bogovi
radi dobijanja proroštva, baciše plećku jelena na vatru. Đerdan i ogledalo obesiše o grane jednog
drveta blizu pomenute pećine. Tada jedna božica (Ame-no- Uzume) stavi pred vrata pećine jedan
zvučan instrumenat od daske, raspasa se, i poče igrati tako besno i brzo, da su pred tim nepristojnim
prizorom svih 800 mirijada bogova prsnuli u tako grohotan smeh, da su se „nebeske ravni“ tresle od
grohotne galame. Sada je ženska radoznalost savladala strah i inat, pa Amaterazu otškrinu vrata
pećine. Dva božanstva joj odmah pokloniše ogledalo. Sve više začuđena i iznenađena, Amaterazu
iziđe iz pećine. Jedan od bogova je zgrabi za ruku, a drugi joj podvuče iza lđća jedno slamno
uže i reče:
„Odavde dalјe nećeš pobeći“. Čim se božica pojavila, „nebeske ravni“ i zemlјa
„centralnih ravni“ (Japan) biše obasjani sunčanom svetlošću. A Suzano, pošto je prineo obilnu
žrtvu, bi proteran u oblast Izumo. A drugi opet kažu da je proteran u carstvo tame i postao pakleno
božanstvo. Najzad, treći opet tvrde da se on popravio i čak mu pripisuju izvesna dobročinstva.
145
Japanski mitolozi vide u ovome mitu prikazan istorijski proces širenja vlasti cara nad ranije
samostalnom oblašću Izumo.471
Šintoistička teologija
Bogovi ili „kami“ u šintoizmu su vrlo mnogobrojni. Već je rečeno da ih šintoizam nabraja
800 mirijada! Nјihov opšti naziv „kami“ znači bukvalno „viši“, „iznad“,
„uzdignut“. Po verovanju šintoizma nema ni živog ni neživog bića koje ne bi bilo sposobno da
postane „kami“. Između bogova i lјudi, po verovanju šintoizma, ne postoji neka apsolutna, bitna
razlika. Kami su obdareni čudesnim moćima, ali u svemu liče na čoveka. Neki se i žene i rađaju, a
neki čak i umiru. Nisu sveznajući. Da bi saznali budućnost moraju da gataju i vračaju. Priroda im je
nekad dobra nekad zla. No ni u jednom ni u drugom slučaju ne idu do beskrajnosti. Ipak su dobri
bogovi jači i rđavi im se ne mogu odupreti. Većina bogova je dobra i brani one koji im se molitvom
obraćaju.
Iz mnoštva bogova ističe se pokraj pomenute Amaterazu još i božica hrane, nešto slično
Demetri i Izidi. Ona snabdeva svet žitom, ribom, divlјači, čak i odelom i stokom. U selima je božica
hrane Inari spojena sa lisicom. Budizam je, naprotiv, lisicu proglasio za demonskog agenta.
Među šintoističkim božanstvima je imao istaknuto mesto i kult falusa (muškog uda), valјda
da bi se obezbedila plodnost polјa i stada. Nјegovi emblemi bili su u Japanu vrlo česti, pa je
dekretom vlasti 1872. naređeno rušenje tih mnogobrojnih emblema, zbog oštre kritike zapadnih
putnika.
Šintoizam je čak i pojedinim predmetima pripisao dušu i stvorio božanstvo. Tako postoji
bog: dvorišta, praga, kujne, kotla, šerpe itd.
Stari šintoizam je učio o pluralitetu lјudskih duša. To znači jedan čovek ima više duša. Usled
smrti duše se mogu iseliti i ući u drugo telo. To se verovanje logično odrazilo i na šintoističkoj
teologiji, jer neki bog može da projektuje svoje duše van sebe, da se tako reći podeli u posebne
duhove koji će posle toga imati svoju vlastitu egzistenciju. Hirata, komentator šintoizma u XIX
veku, savetuje da treba poštovati tri duše boga Okuni: grubi duh koji kažnjava, blagi duh koji
oprašta i duh dobročinitelј koji blagosilјa.
Osim toga na umnoženje broja šintoističkih božanstava uticala je i činjenica što su preci
proglašavani za bogove. Povodeći se primerom cara koji svoje poreklo „baš zapravo“ vodi od
božice Amaterazu, mnoge moćne familije su učinile isto. Da bi se sprečile dalјe zloupotrebe sa tim
božanskim precima, u dva maha, u 5. i 7. veku, morali su biti izdati carski edikti koji zabranjuju
zloupotrebe te vrste. Kada je uveden kineski sistem da se vodi računa o rangu činovnika, tada se to
primenilo i na božanstva pa je i njima dekretima određivan rang. God. 898. car Daigo je „proizveo“
340 bogova u znak zahvalnosti za srećan dolazak na presto.472
Šintoistički kult
Stari šintoistički kult je bio jednostavan. Nije bilo raskošnih hramova. Svetilište se dizalo
obično u šumi. Bogovima su se prinosile žrtve – pokloni u parčićima tkanine ili konoplјe. Krvnih
žrtava nije bilo, jer se kami boje krvi. Ipak je bilo slučajeva da su se u posebnim ritualima
žrtvovale sluge na grobu šefa, a bilo je u tim prilikama čak i dobrovolјnih samoubistava, što je
zabranjivano carskim ukazima. Kult je uvek praćen religioznim igrama koje su izvođene radi
obezbeđenja plodnosti pirinčanih
471
A. Hauchecorne, o.c., p. 168-171.
472
146
polјa. Obrede kulta obavlјao je sveštenik koji je prizivao bogove „moćnim rečima“. Formule
molitava, koje tako reći prisilјavaju bogove, pa se zato mogu smatrati i mađijskim formulama,
iznesene su u zborniku „Norito“.473
Jedan od najčešćih cilјeva kulta jeste očišćenje. Taj ritual je zasnovan na veri da bogovi ne
trpe nikakvu nečistoću, naročito kod osoba koje obavlјaju kult. Zato se sveštenici pre vršenja
obreda moraju okupati i obući u belo, a katkad čak i preko usta stavlјaju povez od hartije ili od krpe
da ne bi disanjem onečistili prinos. Tih obreda čišćenja ima tri vrste: „harai“, „misogi“ i „imi“.
Harai čisti prlјavštinu koja dolazi od greha i zla. Oblivanje vodom i sečenje kose i nokata
čisti čoveka od greha. Odsečenu kosu ili nokte valјa baciti u more ili zakopati, da ih zlonamerni
lјudi ne bi koristili za crnu mađiju. Posle izvršenog harai čovek je slobodan od svake prlјavštine i
razrešen od svakog greha. Taj ritual je praktikovan dvaput godišnje (na kraju šestog i dvanaestog
meseca) za očišćenje svih narodnih greha. Prema jednom dekretu iz 802. godine postoje četiri vrste
harai: veliki, viši, srednji i mali. U tom dekretu je čak pobrojano šta treba prineti za svaki od njih.
Za veliki, na primer, treba dati konja, ili 2 velike sablјe, ili 6 livra kudelјe, itd.
Prilikom vršenja harai sveštenik čita norito (egzorcizme) a potom maše iznad pojedinca ili
celog skupa štapom na kome je nataknuta kićanka kudelјe ili pantlike bele hartije.
Misogi je kult čišćenja prlјavštine koja dolazi od raznih drugih uzroka koji nisu u
neposrednoj vezi sa grehom. Misogi može svako primeniti za svoj račun, perući se vodom kao i
Izanagi kad je izišavši iz donjeg sveta skočio u reku da se očisti od prlјavštine. Misogi-čišćenje se
primenjuje kad čovek veruje da ima prlјavštine bez svoje greške i krivice. Ti slučajevi su
mnogobrojni: porođaj žene, telesni polni odnosi, dodir mrtvaca i lešine, bolest, rana, sve su to
uzroci nečistoće. Zato se za tri slučaja prave posebne kolibe van kuće: za porođaj, za prvi bračni
sastanak i za leš. Običaj čestih kupatila u Japanu dolazi od vrlo stare brige Japanaca da očiste
dnevnu prlјavštinu. Od 11. veka su se harai i misogi spojili.
Imi je nešto nalik na post, iako se ne može baš tim imenom nazvati, jer je ipak bitno različan
od posta. Naime, sve što se tiče kulta mora biti savršeno čisto. Da bi se stekla ta čistota, moraju se
izbegavati za neko vreme izvesne radnje, kontakti i hrana, zatim žestoka pića, slušanje muzike i
odavanje poslovima koji prouzrokuju brigu, umor i bol. Ta vrsta čišćenja praktikuje se pred velike
praznike mesec dana, pred srednje praznike tri dana a pred male praznike jedan dan.
No ta disciplina je danas ublažena pa je svedena samo na po jedan dan pred velikim i
srednjim praznikom.474
Kult mrtvih. Primitivni šintoizam, koji nije znao za kult mrtvih, evoluirao je pod uticajem
konfučijanizma i budizma, pa se kult mrtvih, kult velikih lјudi i kult imperatora razvija i u
šintoizmu. Po verovanju ranog šintoizma pokojnik žali za ovozemalјskim životom i lјubomoran je
na one koji su ostali na zemlјi. Pa da bi ga nekako razveselili i ublažili njegovu lјubomoru i
eventualnu pakosnu osvetu živima, stavlјali su mu u grob sve njegove predmete, a priređivali su i
svečane daće sa igrom i pesmom da bi nekako odobrovolјili pokojnika te da bi on zaboravio na
smrt.475
U poznijem šintoizmu duhovi pokojnika su pribrojani broju bogova. Oni su postali kami. A
pošto su oni bliže po prirodi lјudima nego ostali kami, to su onda oni ozbilјni i moćni zaštitnici
svojih potomaka. Hirata, učeni komentator šintoizma kaže: „Mrtvi ne prestaju da služe svoje
gospodare, roditelјe, žene, decu kao kad su bili u životu. Duhovi
473
Isti pisac i delo, str. 175.; Bettani i Duglasъ, navedeno delo, str. 250.
474
A. Hauchecorne, o.c., p. 176-177.
475
147
mrtvih produžuju da postoje u nevidlјivom svetu koji nas odasvud opkolјava“. U kući postoji
tablica predaka. Nјima se prinose darovi. Veruje se da sreća mrtvih zavisi od pijeteta koji im
familija ukazuje, a oni pod tim uslovom familiju štite. 476 Ova vera u zagrobni život nije samo mrtvo
učenje šintoizma, nego je do zanesenosti živa. Za vreme rusko-japanskog rata 1903–5. godine od
same carske vlasti (a car je potomak božice Amaterasu!) izdat je ovakav proglas japanskim
vojnicima: „Vi ne idete u neku nepoznatu smrt, nego u smrt za amanet velikih predaka. Nјihovi
duhovi su uvek s vama i štitiće vas. Ništa rđavo neće vam se desiti“.477 Proglas je urodio
neočekivanim plodom. Japanski vojnici su pokazali kod Port-Artura i Mugdena besprimerno
preziranje smrti, kao i kamikaze za vreme drugog svetskog rata.
Svetilišta i hramovi
Stari šintoizam nije imao raskošnih hramova. Svetilišta su bila obično po šumama. Ipak bila
su dva svetilišta. Jedno u oblasti Izumo u zapadnom Japanu, a po ugledu na to, i carevi su podigli u
Izi, u oblasti Jamato, hram božici Amaterazu. U pogledu arhitekture to nisu nikakve monumentalne
zgrade. Daleko od toga. To je obična, vrlo skromnih razmera, japanska kuća. Obnavlјaju je svakih
20 godina tačno na isti način kakva je prethodno bila. Tu u Izi je i sedište prvosveštenika
šintoističke religije. Tu je i mnoštvo šintoističkih sveštenika i sveštenica. Oni se po spolјašnjem
obeležju ništa ne razlikuju od ostalih lјudi. Ali kad služe onda se obuku u bele halјine širokih
rukava a na glavu stave crne kape specijalnog kroja.
Kasniji šintoistički hramovi su znatno raskošniji i bogato ukrašeni raznim emblemima
bogova: ogledalo, mač itd. kao i vencima i slikama. Idola nema.478
Etika
Šintoizam nije neki filosofski sistem pa je i etika u njemu slabo obrađena. Ne postoji neki
etički sistem. Jedan od velikih zastupnika i komentatora modernog šintoizma, Motori, bio je svestan
toga pa ovako brani Japance: „Ako Japanci nisu imali moralnog kodeksa, to je zato što su oni bili
suviše dobri pa nisu imali potrebe za tim. Nјihov moral je jedini koji je prirodan, jer izlazi iz
instinkta srca. A Kinezi su naprotiv, i pokraj lepih teorija bili pokvareni. Buka koju su oni podigli
svojim teorijskim moralom učinila ih je praktično nemoralnim. Oni imaju maniju da o svemu
razmišlјaju, pa tako pravila progutaju moral. Japanci, stavlјajući se pod vođstvo bogova, nisu imali
potrebe za jednim etičkim sistemom. Čovek koji je sjedinjen sa bogovima poseduje prirodno
saznanje šta treba činiti a šta izbegavati. Sve moralne ideje koje su mu potrebne usadili su bogovi u
njega. Optužuju lјudske želјe! Pa one su deo naše prirode i kao takve pripadaju opštoj harmoniji
sveta“.479
Kao što se vidi, Motori, branilac šintoizma, zastupa moral srca i intuicije nasuprot razumu
koji je po njegovom mišlјenju mnoge stvari samo izveštačio. Nije nužno imati moralni sistem, kad
moral proističe iz same lјudske prirode. Uostalom šintoizam iako nema moralnog kodeksa, ipak zna
za pojam greha i čak se u starom šintoizmu nabrajaju pojedina dela koja su kao grešna zabranjena. I
ne samo što se pojam greha u molitvenim formulama odnosi na zla dela, nego i na ono što je
pogrešno i ružno. Norito velikog čišćenja, zvani nakatomi, nabraja sedam nebeskih i četrnaest
zemalјskih greha.
476
Isti pisac, delo i sprana.
477
478
Bettani Duglasъ, navedeno delo, str. 250.; A. Hauchecorne, o.c., p. 180.
479
A. Hauchecorne, o.c., p. 191.
148
1) Dela učinjena iz pakosti: Razvaliti ogradu pirinčanog polјa. Zasuti kanal za
navodnjavanje. Otvoriti ustave kanala. Sejati po već zasejanoj zemlјi. Zabosti štapove u pirinčano
polјe. Oguliti životinju živu i natraške. Ostaviti izmet gde to ne priliči. To su sedam „nebeskih“
greha. Tome se dodaju još dva greha iz pakosti: Ubiti životinju bližnjega i nabaciti na nekoga štetne
čini.
2) Najveći greh protiv seksualnog morala je rodoskrvnjenje čija četiri slučaja (kad je u
pitanju najbliže srodstvo) su nazvana bestijalitetom.
Šintoizam propisuje i kazne za razne moralne prestupe, a kami štite one koji žive čestito po
moralnom zakonu.480
Kratak pregled istorije šintoizma
Šintoizam nije religija koja bi imala svoga osnivača, kao što je slučaj sa budizmom, na
primer, i islamom i hrišćanstvom. Šintoizam spada u grupu nacionalnih religija, koje kao i sve
narodne umotvorine ne pripadaju jednom čoveku kao svome pokretaču i autoru. Taj stari, primitivni
i originalni šintoizam je izraz narodnih verovanja i rituala prožetog mađijom i animističkim
shvatanjima. Osim toga u tome ranom šintoizmu opažaju se jasni tragovi fetišizma i šamanizma.
Tragovi fetišizma se naročito ističu u ceremonijalu stupanja na presto. Suština toga ceremonijala je
uzimanje u posed ogledala, sablјe i biserne ogrlice. To su fetiši carske kuće. Koliko je poznato ta
ceremonija je prvi put primenjena
412. godine prilikom stupanja na presto imperatora. Prema zvaničnom učenju ta ista tri predmeta je
božica Amaterazu dala svome unuku Ninigi (pretku mikada) kad ga je poslala da vlada zemlјom.
Ogledalo je najvažnije. Dajući ga Ninigi, Amaterazu je rekla: „Gledaj ga kao moj uzvišeni duh.
Neka ti je sveto!“ Kasnije je ono bilo postavlјeno u svetilištu u Izi, ostajući, prema instrukcijama
božice, nevidlјivo za sve.481
Uticaj šamanizma stiže iz Koreje jer su mongolski narodi svoju religiju sveli na čarobnjaštvo
i mađiju, a oni su se doselјavali u Japan. Sličnost šintoizma sa šamanizmom se ogleda u ritualu pri
kome postoje igre uz doboš sa magičnim karakterom, zatim egzorcizmi i magični štap. A zna se da
su drevne veštice (urabe) igrale veliku ulogu u praistoriji Japana.482
Od 7. i 8. veka carska vlast daje šintoizmu organizaciju i kodifikaciju verovanja (Kožiki) po
ugledu na Kinu. U početku 7. veka regent, a potom imperator Japana, Šotoku Taiši uvodi u Japan
kinesku civilizaciju. Šalјe u Kinu studente i Japan ubrzo dobija veliku grupu intelektualaca
vaspitanih u duhu kineske filosofije. A nešto pre toga stiže u Japan iz Kine i budizam sa svojim
raskošnim bogosluženjem, mistikom, hramovima, filosofijom i umetnošću. Za vreme Šotoku Taiši
budizam postiže vrlo vidne uspehe u Japanu. Šintoizam se sada našao suočen sa jednim vrlo
opasnim i jakim protivnikom i bio je za duži niz vekova potisnut u pozadinu iz kulturnog i
političkog života Japana. To je bilo naročito za vreme takozvanog šogunata, kada je carska
centralna vlast bila toliko oslabila da se jedva održala.483
Riobu šinto. Iako je nalet budizma bio silan i skoro neodolјiv, ipak se šintoizam odupirao
čak sa izvesnim uspehom. Tako se u 12. veku pojavi velika reakcija protiv budizma. Da bi paralisali
taj opasan pokret, bonze su izneli doktrinu avatara. Po toj doktrini kami (šintoistički bogovi) su
originalno bili bude, ali su se iz blagonaklonosti stavili u službu japanskog naroda, i pojavili se u
jednom obliku koji je bio dopadlјiviji. Starim
480
481
482
483
149
šintoističkim božanstvima su dali budistička imena. Tako su kami zapravo vremenske manifestacije
Bude.
Pa pošto je to tako, onda nema razloga da šintoistički hramovi budu zatvoreni za budistički
kult. Uneseni su u hramove budistički kipovi i služilo se po oba kulta. Zato je taj budificirani
šintoizam nazvan Riobu-šinto, to jest dvostruki šinto.484
Moderni šintoizam. Ta polumera imala je izvesnog uspeha. Budizam, naime, ne mogavši iz
srca Japanaca da izbaci šintoizam, asimilirao ga je.
Ali sveštenici iz Ize ostadoše uporni u čuvanju čistote šintoizma i ne htedoše da čuju za ovo
budističko lukavstvo nazvano Riobu šinto. Ne! Oni su za čisti šintoizam bez budističkih primesa. Pa
iako je vlast pripadala budistima, ipak su i šinto sveštenici i pojedine grupe intelektualaca produžile
opoziciju i budizmu i njegovoj kreaturi riobu šinto. Tako su sveštenici iz Ize zabranili podizanje
budističkih hramova u njihovoj oblasti. Zatim se pojavi knjiga „Istorija osnivanja svetišta Ize,
rasprava o prirodi kami-a i značenju rituala“. Ta knjiga je postigla veliki uspeh. Oko 1374. godine
sveštenici šintoizma izdadoše jednu još oštriju knjigu u kojoj dokazuju pogrešnost tvrdnje da su
kami samo avatari bude. Kami su kami, samostalna božanstva.485
Urabe (vrači, gatari, veštice). Osim šintoističkih sveštenika u borbu za očuvanje čistote
šintoizma ulaze i urabe (vešci, vračari) koji su uvek rado obrađivali istoriju starog Japana i
učestvovali u stvaranju te istorije.486 Jedan od njih vaspostavi takozvani
„Išižicu-šinto“ (jedinstveni šinto) nasuprot dvojnom, riobu šinto. Nјegov spis je imao velikog
uspeha. Tvrdio je da je samo jedan legitiman suveren mikado, i da je samo šintoističko sveštenstvo
pravo. Amaterazu je daleko iznad Bude. Šintoističku mitologiju objašnjava pomoću kineske
filosofije.487
Kangakusha. Ovim imenom je nazvan pokret jedne grupe intelektualaca koji su bili pod
uticajem kineske filosofije, specijalno konfučijanizma, specijalno filosofa Ču-Hi, čija je filosofija
bila njihova zvanična doktrina. Oni su, dakle, pomoću konfučijanizma i filosofije hteli da istisnu
uticaj budizma. Po njihovom shvatanju Japan je božanska zemlјa. Mikado je potomak Amaterazu.
A pošto je šintoizam idejna baza te istine, to šintoizam mora biti iznad svih religija. Mikado je
jedini suvereni vladar Japana.488
Vagakusha. Za razliku od ove prethodne grupe, druga jedna grupa intelektualaca odbacila je
i keniski konfučijanistički uticaj. Oni hoće da uspostave baš stari, čisti šintoizam kao japansku veru.
Oni traže i ispituju stare šintoističke izvore i služe se filološkim metodom u tumačenju starih
tekstova. Po njima, kami nisu nikakve filosofske apstrakcije, kao što bi se to moglo shvatiti na
osnovu filosofije kangakusha, nego su to živa bića, tačno onakva kako ih mitovi predstavlјaju.
Mikado je pravi potomak božice sunca Amaterazu. Ovaj pokret je počeo u 17. veku, a svoju
kulminaciju dostiže u 18. i 19. veku kad je 1868. zbačena vlast budizmu naklonjenog šogunata i
uspostavlјena monarhija. Najistaknutiji predstavnici toga pokreta bili su: Mabuši, (1697.–1769.),
Motoori (1730.– 1801.) i Hirata (1776.–1843.).489
Kada je uspostavlјena monarhija, 1868. godine, šintoizam kao nacionalna religija, bio je
proglašen državnom religijom i budisti su bili prinuđeni da vrate sve hramove šintoistima koje su
ranije bili prisvojili. Zadahnut idejama šintoizma Japan se preporodio i stao u red velikih sila.
Tenri-kio. U šintoizmu postoje razne struje i grupice formirane oko pojedinih istaknutih
ličnosti. Ono što ih drži kao jedinstvenu grupu to je lojalnost prema mikadu,
484
150
potomku božice Amaterazu. Jedna od tih grupa, prilično mnogobrojna, sačinjava jednu naročitu
sektu, jer se po svome učenju daleko udalјava od opšteg šintoizma. To je sekta tenri-kio. Ona je
monoteistička. Tenrino-mikoto je jedini Bog i pravi Bog. On je naš Otac nebeski. On je stvoritelј
čoveka i svih stvari. Naša tela njemu pripadaju. Čovek će za grehe odgovarati u svojim budućim
egzistencijama. A postoje osam greha. To su: nenasita želјa, zla volјa, sebičnost, mržnja, zavist,
gnjev, požuda i strah. U iskrenom kajanju čovek mora stalno misliti na svoje vladanje. Samo tako
će biti pod božanskom zaštitom.490
9) ŠAMANIZAM
Mongolska plemena u Istočnom Sibiru i Severnoj Aziji veruju u jednog vrhovnog boga neba
koga zovu Tengere. Ali on je vrlo daleko od sveta i oni radije ispolјavaju svoja religiozna osećanja
kroz veru u duhove koji po njihovom verovanju postoje u prirodi i opsedaju lјude u raznim
prilikama. Nјihovi sveštenici šamani pomoću raznih sredstava i sviranjem u razne instrumente i
bubnje padaju u trans i tada, veruje se, bivaju opsednuti duhovima. Takođe na sličan način isteruju
duhove iz bolesnika. To je jedan od oblika religije, koji već prelazi u okultizam. Imao je velikog
uticaja na lamaističke, i naročito taoističke i šintoističke narodne mase.
10) FETIŠIZAM
Stanovnici zapadne Afrike koji nisu hrišćanizirani ili islamizirani veruju da duhovi postoje u
pojedinim predmetima i ti su predmeti fetiši. Portugalski moreplovci koji su prvi došli u dodir sa
ovim narodima mislili su da fetišisti obožavaju baš sam predmet. To je pogrešno. Predmetu se
ukazuje poštovanje zbog verovanja da se u tom predmetu nalazi neki duh. To je dakle jedna vrsta
animizma kao i šamanizam. Fetišizma, i to u najgrublјem obliku ima i kod kulturnih naroda. Osobe
koje nose amajlije verujući da one donose sreću, odnose se prema tim amajlijama kao prema
fetišima.
III OBLICI POLITEIZMA KOJI SU IŠČEZLI
1) EGIPATSKA RELIGIJA
Opšte napomene
Egipćani su, kako tvrde egiptolozi, došli u Egipat iz Azije u davna vremena. 491 Stvorili su
jednu od najstarijih kultura u istoriji čovečanstva. Sva njihova kultura i sav njihov javni i privatni
život behu duboko prožeti religijom.492 Kao i kod mnogih drugih naroda, i ovde se u politeizmu
opažaju jasni tragovi monoteizma.
U početku Egipat je bio razjedinjen i izdelјen na provincije. Svaka provincija, svaki
grad, svako selo imalo je svoga boga zaštitnika. Stapanjem više gradova u jednu celinu božanstvo
glavnijeg grada, koji je bio pobednik, ako je do sjedinjenja došlo ratom, postalo je glavno
božanstvo, a ostala božanstva su postojala kao božanstva drugog i trećeg reda. Ujedinjenjem celog
Egipta formiralo se, tako reći, državno božanstvo, čije je ime zavisilo opet od grada koji je u
pojedinim periodima bio centar države. Egipćani su svoja božanstva zamišlјali uglavnom u
lјudskom obliku, ali su ih često kombinovali i sa
490
491
492
A. Mallon, Égypte, Dictionnaire Apologétique de la foi catholique, sous la direction de A. D’Alès, Paris, 1924.,
Tome I., p. 1321.
151
elementima iz životinjskog sveta, jer su životinje bile poštovane ako ne baš kao prava božanstva, a
ono kao simvoli raznih božanstava. Ne zna se sasvim sigurno odakle ova crta egipatske religije.
Pretpostavlјa se da je to ostatak totemizma, ali ta pretpostavka nije sasvim neosporna.493
Bogovi u egipatskoj religiji
U egipatskoj religiji od mnogobrojnih bogova ističe se eneada, to jest krug devetorice

velikih bogova, i to: Nu, Šu, Tefnut, Seb, Nut, Oziris, Uzit ili Izida, Set ili Tifon i Nebthat.
U docnijim listama velikog kruga bogova na prvom mestu umesto Nu-a pominju se: Ra,
Tum, Ptah, Amon što je zavisilo od raznih mesta. Jer, to su imena lokalnih bogova pa je prirodno
što su kao zaštitnici svoga vladajućeg grada stavlјani na prvo mesto.494
Iako su imena bogova mnogobrojna, ipak se u tome mnoštvu opažaju tragovi monoteizma.
Viktor fon Štraus naziva egipatsku religiju „mitološkim monoteizmom“. 495 Tako, na primer, ima
tekstova koji nesumnjivo počivaju na prastarom predanju, u kojima je iskazana misao da je NU
najstariji od svih bogova i da od njega potiču svi ostali. Tako bog Ra, koji je bio vrhovni bog u
vreme cara Seti-a (19. dinastija, krajem 14. v. pre Hrista) ovako govori božanstvima koja ga prate:
„Neka se pozovu pred moje oko: Šu, Tefnut, Seb, Nut, zajedno sa ocima i materama koji su bili sa
mnom još kad ja bejah u Nu-u; takođe neka se pozove i bog Nu, moj nosilac bogova, i neka povede
sobom svoje drugove“. A kada su se svi bogovi sakupili, reče bog Ra bogu Nu-u: „Najstariji bože
od koga sam ja postao ... itd.“496
Ovaj tekst, koji nesumnjivo počiva na najstarijim predanjima, sasvim jasno svedoči da je
bog Nu nebeski bog, vrhovni i nekada verovatno i jedini, od koga su postali ostali bogovi.
Ova monoteistička crta opaža se i u činjenici što ostali bogovi koji se pominju umesto Nu-a
na prvom mestu imaju zapravo osobine istog tog vrhovnog boga samo sa drugim imenom; katkad i
dvostrukim imenom koje postaje prilikom spajanja dveju provincija, kao na primer: Amon-Ra, Ra-
Tum itd. I ta složena imena takođe označavaju vrhovnog boga, što se vidi iz himne Amonu:
„Najuzvišeniji bože, gospodaru svih bogova, Amone-Ra, najuzvišeniji duše koji si bio na početku,
veliki bože koji živiš od istine, bože prvoga ciklusa koji si rodio bogove drugih ciklusa i kroz koga
su svi bogovi, jedini koji si načinio sve što postoji... itd.“497 Na zapovest Amona-Ra rodili su se i
bogovi i lјudi i sve.
„On je naredio i bogovi se rodiše. Ljudi iziđoše iz njegovih očiju a bogovi iziđoše iz usta. On je
taj koji je stvorio travu za stada i plodna drveta za čoveka. On je onaj koji je stvorio živi dar: ribe
u reci i ptice pod nebom. On stavlјa dah u jaje i hrani crva...“ itd.498 Spolјašnji oblici bogova
zamišlјani su različito; uglavnom u lјudskom obliku, ali
sa mnogo elemenata iz životinjskog sveta. Bog Sunca (Amon-Ra) predstavlјen je kao čovek sa
glavom sokola. Šu i Tefnut, kao personifikacije vazduha i vlage, predstavlјeni su kao par lavova.
Bog zemlјe Seb ima izgled čoveka, a božica neba Nut izgled krave.499 Takođe ima slika na kojima je
Nut prikazana kao mlada žena koja se sa opruženim rukama preko glave savila čineći tako pravilan
polukrug kao što je nebeska lopta, a njeno telo je posuto zvezdama. Ispod nje kao tetiva na luku
leži bog Seb sa malo savijenim kolenima i
493
494
Dr. Radivoj A. Josić, navedeno delo, str. 43-44.
495
Videti: D. Victor von Straus und Torney, Der altägyptische Götterglaube, II., S. 48.
496
497
498
499
Jacque Vandier, La religion égyptienne, »Mana« I., p. 17-18., Paris, 1949.
152
uzdignutim grudima predstavlјa zemlјu sa njenim ravninama i neravninama. Između njih naslikan je
Šu (on predstavlјa vazdušno prostranstvo između neba i zemlјe) sa uzdignutim rukama prema
boginji Nut kao da je podržava.500
Ostali bogovi su takođe imali najčešće lјudski oblik sa životinjskom glavom ili sa
životinjom kao svojim simvolom. Tot, bog nauke, ima glavu ibisa. Amon ima glavu ovna. Horus
glavu sokola. Hnum takođe glavu ovna. Anubis, bog koji sprovodi duše pokojnika, ima glavu
šakala. Većina božica ima glavu lavice.501 Jedino Oziris ima uvek čisto lјudski oblik.502
Grčki stari pisci su govorili o Egipćanima da obožavaju životinje. Međutim to se ne može
uzeti bez ikakve rezerve i ograničenja. U poslednjoj eposi istorije starog Egipta, to jest od 7. veka
pre Hrista stvarno je postojao izvestan kult životinja kao što je bio kult bika Apisa u Memfisu ili
bika Mnevisa u Heliopolisu. No ni oni nisu bili smatrani baš božanstvima u bukvalnom smislu reči.
Međutim nešto slično se ne nalazi u ranijim periodima egipatske istorije.503
Egipatska teologija
Sveštenstvo starog Egipta bilo je najobrazovanija klasa lјudi. Nauka i prosveta behu upravo
u njihovim rukama, a takođe su imali i vrlo moćan uticaj na državnu politiku. No pošto je sve to
nerazdvojno od religije, to su onda postojale i kosmogonske i teogonske teorije koje su određivale
poreklo i rang pojedinih bogova. Bilo je više tih teoloških sistema u kojima se obično ističe trojno
božanstvo u vidu porodice: otac–mati–sin. Tako u najstarijem kosmogonskom sistemu pojavlјuju se
samo tri božanske osobe za kosmogonska objašnjenja. To su: Seb, bog zemlјe; Nut, božica neba; n
Ra, bog sunca. To je božanska porodica. Seb i Nut su rodili Sunce. Nut svako veče prihvata Sunce
da bi ga sakrila za vreme noći, a svako jutro ga ponovo vraća u svet. Time se objašnjava večna
smena dana i noći. Pa pošto su i zemlјa i nebo i Sunce i dan i noć i sunčevo kretanje nešto vidlјivo,
to je ova teorija smatrana eksperimentalno dokazanom.504
Heliopolitanski sistem
Ali teolozi iz Heliopolisa nisu bili baš sasvim zadovolјni prethodnom teorijom pa su
izmislili novu. Oni su pretpostavlјali da je sve postalo iz prvobitne haotične, tečne, nepokretne
mase. Taj okean, koji u stvaranju nije igrao nikakvu aktivnu ulogu, nazvan je Nu. Sunce (dakle Ra
ili Amon) je izišlo iz Nu, ali nije stvoreno od Nua, nego se stvorilo svojom vlastitom snagom samo
od sebe, pa zato često dobija epitet: „onaj koji postoji sam po sebi“. Tekstovi čak znaju i to da je
Sunce čim je postalo, odmah se popelo na jedan brežulјak i diglo se na stenu Benben kod
Heliopolisa. Time je naglašena važnost Heliopolisa. Atum ili Ra je prvi bog koji je izišao iz Nua.
Posle njega pojavlјuju se Šu i Tefnut, božanski par vazduha i vlage, pa tek zatim božanski par Seb i
Nut, zemlјa i nebo. Tek kasnije su se od njih rodili Oziris i Izida, Set i Nebhat ili Neftis.505
Hermopolitanski sistem
500
501
A. Mallon, o.c., p. 1328.
502
503
A. Mallon, o.c., p. 1327-1328.
504
Jacque Vandier, o.c., p. 32.
505
153
Taj sistem je postao kao reakcija na heliopolitanski s tendencijom da ospori prvenstvo
Heliopolisa u korist Hermopolisa. Po tome kosmogonskom i geogonskom sistemu nije istina ono
što kažu Heliopolitanci da je bog Sunca postao prvi, pa još sam od sebe. Niti je istina da je prvobitni
okean Nu samo masa inertna i neaktivna, nego je on aktivni stvaralac. U ovom sistemu prvenstvo
među bogovima pripisivalo se Totu, bogu znanja i nauke. Doduše on je brzo sveden na sporednu
ulogu, na ulogu pisara. Ali ono što je za hermopolitance važno, to je da ni bog Sunca nije
samobitan. On ima svoje poreklo od osmorice bogova, Ogdoade, koji su bili podelјeni u četiri
bračna para i predstavlјani u obliku žaba i zmija. Ti prvobitni bogovi su načinili jedno jaje koje su
stavili na jednu uzvišicu koja se pojavila iz Nu-a (prvobitnog okeana) tu u Hermopolisu. Iz tog
jajeta rodilo se sunce koje je tada stvorilo i organizovalo ovaj svet. Tako, dakle, sunce se nije
pojavilo najpre u Heliopolisu, nego u Hermopolisu.506
Memfiski sistem. Ovaj sistem daje prvenstvo bogu Ptah. On je stvorio sav svet, i bogove i
lјude i nebo i zemlјu, i unutrašnje sile koje oživlјuju živa bića. On je dakle izvor bogova, sveta,
lјudi i socijalnog života.507
Mitovi
Od mnogih egipatskih mitova u raznim varijantama pomenućemo svega dva: solarni mit i
mit o Ozirisu.
Prema solarnom mitu saznajemo praistoriju sveta kako su je stari Egipćani zamišlјali. Taj
život u pradavnim vremenima kad su bogovi upravlјali svetom bio je doduše zlatan, ali ne sasvim.
Bilo je u njemu i velikih katastrofa, jer zavist je postojala i u srcu bogova kao i u srcu lјudi. Te
zavisti nije bio pošteđen ni bog Ra. Bogovi i lјudi se zaveriše protiv njega, kad je on već ostario. On
se posavetova sa bogovima eneade o toj pobuni i rešiše da kazne pobunjenike. Stari bog posla na
zemlјu božicu Hator da kazni krivce. Ona načini od njih čitav pokolј. Ra, smatrajući da su
pobunjenici dovolјno kažnjeni, rešio se da ostale poštedi njenog gnjeva. On stvori na mestima gde
su pobunjenici izbegli da se razlije pivo boje krvi. Kada je sutra Hator sišla na zemlјu da produži sa
kaznom, naišla je na pivo, opila se toliko da više nije mogla da prepoznaje lјude. Ali Ra, iako
pobednik, osetio je duboku nezahvalnost lјudi i odluči da napusti vladavinu nad svetom. Nјegova
ćerka Nut, nebeska krava, podiže ga na svojim leđima do neba, ali kad pogleda iz te visine na
zemlјu, spopade je vrtoglavica. Ona se požali ocu i ovaj naredi bogu Šu da je ovaj pridrži. Tako je
narod objašnjavao uzajamni odnos sunca, neba, vazduha i zemlјe. Po drugim kazivanjima Ra je
lično u obliku jedne mačke istrebio lјude u Heliopolisu kad se behu pobunili protiv njega. 508 Pouka:
Ne treba se, dakle, i ne vredi se buniti protiv Ra.
Mit o Izidi i Ozirisu
Ovaj mit ima više varijanti, a ovde će biti navedena samo ona koju navodi Plutarh, jer je
najpotpunija.
Pošto je Ra prokleo Nut da ne može ni jednog dana u godini roditi dete, Tot ili Hermes
stvorio je za nju još pet naknadnih dana. Tako je ona mogla da rodi petoro dece: Ozirisa, Haroerisa,
Seta (Tifona), Izidu i Neftis (Nebthat). Kasnije je Oziris postao car umesto svoga oca Seba.
Pomagan od svoje žene Izide i pomoćnika Tota, on je naučio lјude kulturi, zakonima i poštovanju
bogova pa je njegova vladavina bila kao neko zlatno doba.
506
pisac i delo, str. 37-39.
154
Ali sve to je izazvalo zavist i mržnju Seta i njegovih pristalica. On sklopi zaveru. Pozove Ozirisa na
veliku gozbu na kojoj su bile zvanice zaverenici. Spremio je jedan sanduk veličine Ozirisove i rekao
smejući se da će taj sanduk pokloniti onome čije ga telo tačno ispuni. Svi su pokušali da ispune
uslov, ali niko osim Ozirisa ne mogade. Ali kad je Ozirie ušao u sanduk, Set ga poklopi poklopcem
koji prikuca i baci ga u reku. Čim je Izida to primetila pošla je da izvadi leš svoga muža. Ona ga je
posle dugog traganja našla u blizini feničanskog grada Biblosa. Ali Set ponovo ugrabi sanduk sa
Ozirisom, raskomada Ozirisa na 14 delova i pobaca ih. Izida je ipak pronašla sve delove osim
jednoga (polnog uda) koga je progutala jedna riba. Ali Oziris privremeno napusti carstvo mrtvih i
pripremi svoga sina Horusa za borbu protiv strica Seta. Borba je trajala više dana i završila se u
korist Horusa. Ovaj dovede majci vezanog Seta, ali Izida se smiluje na neprijatelјa i razreši njegove
sveze. Horus lјut, baca materinu krunu na zemlјu, ali Tot joj umesto krune stavlјa na glavu frizuru u
obliku krave. Međutim Set tek što se oslobodio optuži Horusa da je nezakoniti Ozirisov sin. Dve
nove borbe potvrdile su pobedu i prava Horusa.
Ovaj mit su stari Egipćani vrlo cenili, jer je u njemu prikazan triumf familijarnog života,
bračne vernosti, materinska lјubav i sinovski pietet.509
Eshatologija
Po verovanju starih Egipćana čovek se sastoji iz duše i tela i iz još jednog elementa koga su
oni zvali „ka“, što bi se moglo prevesti rečju „dvojnik“. Teško je dati neku definiciju šta su upravo
oni zamišlјali pod tim „ka“.510 U svakom slučaju vera u zagrobni život bila je nešto što je najdublјe
prožimalo život starih Egipćana. Duša nadživlјuje telo. Ali ni telo nije bezvredno. Zato su
balsamovali tela mrtvaca da se što duže očuvaju neraspadnuta. Vladari su podizali ogromne
piramide kao svoje grobnice u kojima su se čuvale njihove mumije.
Egipćani su zamišlјali zagrobni život sličnim ovozemalјskom. Zato su uz pokojnika stavlјali
i hranu i predmete koji su mu pripadali za života. No u taj život se stiže dugim putem punim raznih
opasnosti. Jedan veliki deo pogrebne literature napisan je zato da pokojniku olakša to putovanje.511
Zagrobni sud
Kad duša prođe kroz sve opasnosti koje je susreću na putu za onaj svet, stiže pred Ozirisa
koji sa 42 sudije vrši sud nad njom. To suđenje je opisano na papirusima koji su stavlјani uz
pokojnika. Oziris sedi na tronu, a 42 sudije s jedne i druge strane. U jednoj ruci drži skiptar, a u
drugoj srce pokojnikovo. Pred njim je vaga. Anubis meri srce na vagi. Tot, božanski pisar, zapisuje
rezultat. U uglu je kerber koji će izvršiti presudu. Pokojnik proiznosi svoju odbranu, obraćajući se i
Ozirisu i svim sudijama kraj njega. Najzad Oziris izriče presudu.
Ako je neko na sudu oglašen krivim, sudbina mu je dvojaka. Za manje grehe osuđuje se na
neku vrstu čistilišta ognjem, koje kad izdrži, priklјučuje se pravednima, a za veće grehe trpi strašne
kazne. Na primer postaje plen strašnih čudovišta koja mu sišu krv, kidaju mu meso i proždiru
utrobu. Katkad je primoran da uđe u telo svinje, da se vrati na zemlјu i da živi u teškim
okolnostima. Pravednici, pak, imaće različite stepene blaženstva.
509
Isti pisac i delo, str. 51-53.; Dr. Rad. Josić, navedeno delo, str. 47-48.
A. Mallon, o.c., p. 1330-1331.
510
511
Jacque Vandier, o.c., p. 73.
155
Razume se carevima pripada prvenstvo. Oni će biti u društvu bogova. Nije sasvim sigurno da li su
verovali i u vaskrsenje mrtvih, ili bar samo onih čija su mumificirana tela ostala sačuvana.512
Od pogrebne literature naročito se ističu dve knjige: Knjiga mrtvih i Knjiga dvaju puteva.
Knjiga dvaju puteva opisuje kakvim putem i kroz kakve opasnosti prolazi pokojnikova duša idući
na sud pred Ozirisa, a knjiga mrtvih koja je vrlo davnašnjeg porekla, iz XXX veka pre Hrista, sadrži
formule pomoću kojih će pokojniku biti olakšan put na onaj svet.
Kult i svetkovine
Egipćani su zamišlјali da bogovi žive u hramovima kao svojim kućama. Otuda su gradili
hramove, u početku skromnije, a kasnije raskošne i od kamena. Naročito je bio poznat hram u
Karnaku. Hramovi su imali velika imanja i bogatstva koja su pobožni Misirci zavetovali.
Sveštenički stalež je imao hijerarhijsku organizaciju. Na čelu celog klira bio je veliki
sveštenik ili prvosveštenik koji je nosio i različite titule. On je uživao vrlo velik ugled i imao vrlo
veliku vlast. Osim njega postojalo je više sveštenstvo i niže sveštenstvo. Sveštenički stalež je bio
vrlo obrazovan. Sveštenici su živeli pri hramu po strogim propisima. Brijali su glavu i lice, nosili
naročito dugačko odelo. Postili su u određene dane. Među njima je u hramovima bila izvedena
podela rada: bavili su se naukom, umetnošću, muzikom, ekonomijom, zanatima itd, Za
bogosluženje koje se obavlјalo po strogo propisanom ceremonijalu sveštenici su oblačili posebne
bogoslužbene odežde. Praznika su imali više puta u godini i proslavlјali su ih svečanim litijama.
Najzad treba pomenuti da je u vezi sa egipatskom religijom bila vrlo razvijena mađija, tako
da mnogi okultisti zapadnog pravca tvrde da svoja okultna znanja uzimaju čak iz starog egipatskog
okultizma.
2) ASIRSKO-VAVILONSKA RELIGIJA
Opšte napomene
U Mesopotamiji gde je, prema Bibliji, bila i kolevka lјudskog roda, otkriveni su ostaci vrlo
stare kulture, možda još i starije od egipatske. Današnja Mesopotamija nema one klimatske osobine
kakve je imala pre 5.000 godina. Tada je ona bila vrlo plodna i vrlo naselјena. Imala je velike
gradove, centre ondašnje kulture. U njoj su u staro doba živeli razni narodi, kao na primer Akadi,
Sumerci, Vavilonci, Asirci, a na severu od Asirije bili su Međani.
Vera naroda u Mesopotamiji bila je politeistička. Božanstva su zamišlјali u lјudskom obliku
ali i sa elementima iz životinjskog sveta.
Božanstva
Po verovanju starih stanovnika Mesopotamije svaka oblast sveta imala je svoja božanstva.
Tako asiro-vavilonska božanstva možemo podeliti u sledeće četiri grupe: 1 bogovi sveta, 2) astralna
božanstva, 3) bogovi prirode i 4) nacionalna božanstva.513
1) Bogovi sveta. Po shvatanju starih Vavilonaca, kao i ostalih naroda Mesopotamije, svet
se razvio iz vodenog haosa, iz koga su se formirala četiri dela, ili
512
513
Eduard Dorme, Las religions de Babylonie et d'Assyrie, »Mana«, Tome premier, II, Paris, 1949., p. 21.
156
četiri oblasti celokupnog sveta. To su nebo, ili nebeski svet, zemlјa, voda i podzemni svet. Svaka od
tih oblasti ima svoje bogove.
Bog neba je Anu. On je prvi među bogovima. Nјegovi su epiteti: otac bogova, i car bogova.
Nјegov presto je na vrhu nebeske kupole odakle on vlada svetom. U poznijim spisima pojavlјuje se
i njegova žena Antum. A po drugim spisima imao je i ženu Ininu.514
Bog zemlјe je Enlil. On je Gospod. U najstarijim sumerskim tekstovima Enlil nosi titulu
„kralј zemlјe“. On postavlјa zakone celom svetu. Nјegove naredbe su neopozive.
Što se tiče genealogije Enlilove, teolozi su bili malo zbunjeni u tom pitanju. Kralј Uruka
tvrdio je da je Enlil sin Anua, jer je nebeski bog Anu bio bog njegovog grada. Međutim u jednom
tekstu iz grada Lagaša, Enlil se smatra i naziva „otac bogova“. Svakako da to dolazi otuda što je u
ranije doba svaki grad imao svoga boga zaštitnika pa je dotični grad pridavao svome bogu najveću
važnost. A ima i teoloških mišlјenja i spekulacija kako je Enlil dvadeseti potomak jednog
božanskog para Enki i Ninki, što znači Gospod i Gospodarica zemlјe. On je takođe imao ženu
Ninlil. Ona je ženski duplikat Enlila. Na jednoj vazi iz Nipura stoji Enlil „kralј zemalјa“ i Inlil
„gospođa neba i zemlјe“. Proglasili su je kasnije i majkom bogova. Centar Enlilovog kulta bio je
grad Nipur. Tu je bio njegov hram „E-kur“.515
Bog vodenih masa je Enki, koji je kasnije nazvan Ea. On je treći član božanske triade velikih
bogova Anu-Enlil-Ea. Vavilonska kosmologija je razlikovala tri zemlјe. Ovu površinsku na kojoj
mi živimo i na kojoj vlada Enlil. Donju, ili preispodnju, u kojoj vlada Nergal. I srednju, na pola puta
između površine i podzemlјa, to je carstvo Enki-a ili Ea, boga vodenih masa. Predstavlјen je često u
obliku polulјudskom poluriblјem.
Ea je u najtešnjoj vezi sa mađijom, specijalno sa mađijskim lečenjem. U jednom mističnom
svetilištu u Eridu raslo je „sveto drvo“, kiškanu, koje je služilo za mađijska dela. A Ea je bog Eride.
Pošto mađija predstavlјa tajno znanje kako da se borimo protiv vidlјivih i nevidlјivih sila, a
Ea je bog mađije, to je on onda ujedno i bog znanja, bog mudrosti. On je pronalazač umetnosti i
zanata.
Ea je takođe stvoritelј lјudi i njihov dobročinitelј. On je stvorio lјude svojom krvlјu. Kao
stvoritelј lјudi on je osnovao i kult bogopoštovanja na zemlјi. On, stvoritelј lјudi, bdi nad lјudima.
Među lјudima ima svojih milјenika. Prilikom potopa on ima najvažniju ulogu kad je trebalo
osloboditi Utnapištima.
Najzad i Ea je imao ženu. Ime joj je bilo Ninki, a na drugim zapisima Damgalnuna,
Ninhursag, ili Damkina.
Kult boga Ea bio je naročito raširen u gradovima: Ur, Larsa, Uruk, Šurupak, a njegov sveti
grad sa hramom beše grad Eridu.516
Bog podzemlјa bio je Nergal. Podzemlјe je četvrti deo sveta, polazeći od neba. On je vrlo
strog i kažnjava narušioce zakona. Imao je i ženu Ninkigal, što znači gospođa podzemlјa. Ona je
postala Nergalova žena na vrlo romantičan način. U spomenicima iz El- Amarne zapisano je kako je
Ereškigal ili Ninkigal bila pozvana od strane bogova na jedan nebeski banket. Ona nije htela da
napusti svoje carstvo pa je poslala svoga izaslanika Namtaru. Kad se ovaj pojavio među bogovima,
svi su ga pozdravili ustajanjem., samo je Nergal sedeo. Uvređena time, božica Ereškigal, carica
podzemlјa, zatraži da Nergal bude kažnjen smrću. No ovaj zgrabi božicu za kose i htede joj odseći
glavu. Ona uplašena stade ga moliti i preklinjati da je poštedi, pa će se za njega udati.
514
pisac i delo, str. 31-38.
157
Ali Ereškigal nije bila jedina njegova žena. U hramu u Kuti bog podzemlјa Nergal živeo je
sa božicom La-az. Takođe se njih dvoje mogu naći i u hramu u Tarbisu, koga je podigao Senaherib
u čast Nergalovu.
Nergal je strogi bog. Nјega Anu šalјe da kazni gradove koji su se pobunili protiv neba. Inače
vavilonski teolozi ga prikazuju čas kao sina boga Anu, čas kao sina boga Enlila, čas kao sina boga
Ea. Nјegov kult je u gradu Kuti. Emblem Nergala je lav.517
2) Astralna božanstva. Veličanstvenost noćnog i dnevnog neba ostavlјala je na stanovnike
Mesopotamije silan utisak. Otuda u religijama Mesopotamije postoje i astralna božanstva. To su
bog Meseca Sin, bog Sunca Šamaš, božica planete Venere Inina ili Ištar, a i drugim nebeskim
telima su odgovarala razna božanstva.518
3) Božanstva prirodnih pojavi su takođe mnogobrojna. To su bog groma Iškur, bog oluje
Nin-Urta, bogovi ognja Gibil i Girru, bogovi reka i kanala među kojima se ističe božica Nanše,
bogovi plodnosti, među kojima se ističe božica Nisaba sestra božice Nanše itd.519
4) Nacionalni bogovi. Kao što su u Egiptu pojedini gradovi i naselјa imali svoje lokalne
bogove tako je bilo i u Mesopotamiji. Pojedini gradovi i naselјa imali su svoje bogove zaštitnike.
Vlast i ugled tih bogova povećavala se sa širenjem teritorije i vlasti gradova. Kada se čitava oblast
ujedini pod kakvim vladaocem, onda se pojavlјuje državna religija sa vrhovnim bogom. Vladari su
bili zamenici božji i nosioci njegove vlasti. Najpoznatija takva božanstva su:
Božica Ištar, koja je u najstarije doba bila poštovana samo u zemlјi Akada i Sumera, kasnije
je proširila svoj uticaj na religiozne mase čak do Ninive. Najmoćniji vavilonski bog je Marduk,
najmoćniji asirski bog je Asur.520
Hramovi i sveštenstvo
U Mesopotamiji su postojali mnogobrojni hramovi kao kuće bogova. Tu bogovi stanuju. Tu

su im prinošene i žrtve. Oblici hramova su bili različiti, no najčešće su imali oblik sedmospratnih
kula. Na najvišem spratu su sveštenici posmatrali kretanje nebeskih tela u svrhu astrološkog
tumačenja sudbine.
Vrhovni sveštenik je bio car. On je kao i u ostalim zemlјama starog veka imao božansku
vlast, bio je božanski zamenik na zemlјi. Prema slikama na predmetima koji su nam se sačuvali, a i
prema tekstovima on je funkciju kulta vršio go, bez odela. Takođe je vršio kult očišćenja.
Osim njega postojalo je mnogobrojno sveštenstvo koje je bilo obrazovano i koje je kao i u
Egiptu podelilo različite dužnosti među sobom. Bavili su se i muzikom i astronomijom (tačnije
astrologijom) i književnošću i uopšte kulturnom aktivnošću. Vršili su obrede i zaklinjanja da bi
umilostivili i umirili gnjev kakvog uvređenog i razlјućenog božanstva. Živeli su pri hramovima.
Pri hramovima je postojalo i žensko sveštenstvo, kao i svete bludnice koje su bludničile sa
prolaznicima u čast božice Ištar. One su mogle biti i udate i neudate. Udate su nosile veo, a neudate
su bile bez njega.521
Kult
517
pisac i delo, str. 53-82. 519 Isti pisac i
delo, str. 95-125. 520 Isti pisac i delo,
str. 138-167.
158
Kada se bog ili božica sa svojom familijom i pratnjom unese i instalira u hram ili kapelu, pre
svega se pristupa „davanju duše“ njihovim statuama i slikama. To se postiže jednom religiozno-
mađijskom operacijom. Postoji strogo propisan ceremonijal od čega ništa ne sme biti zanemareno:
ni prskanje i oblivanje osvećenom vodom, ni kađenje; čak se mora voditi računa i o pranju i
otvaranju usta. Ceremonije su propisali bogovi!
Hrana bogova. Prva dužnost koja se nameće caru i narodu je da održavaju život
bogova i božica. Ali način kako se to postiže nije poznat svakome, nego samo posvećenim
posrednicima, sveštenicima. Sveštenik je taj koji uz pomoć personala postavlјa božanski sto. On
prinosi hranu, piće i mirise. Hrana na božanskom stolu je obično: med, puter, vino i punomasno
mleko. Od voća: urme, smokve i grožđe. Tako slatka hrana ima cilј da ublaži srce bogova.
Takođe ulaze u božanski jelovnik meso koje se dobija od krvnih žrtava, hleb, prvoklasni zejtin, i
kolači. Od pića dolaze u obzir voda, ali i dobre vrste vina i alkohola.
Postojale su i krvne žrtve. Žrtvene životinje su bile u prvom redu ovce, jagnjad i koze, ali
takođe i goveda. Na svetoj trpezi bilo je još i ribe i živinskog mesa. Posle urme i putera dolaze
krastavci, jaja, patke, kokoši, golubovi i najzad riba.
Žrtve su se prinosile svaki dan, ali imali su i mesečne praznike i praznik Nove godine.
Pojedini dani su bili posvećeni pojedinim bogovima. Delili su dane na srećne i nesrećne. Nesrećni
su dani u mesecu: 7., 14, 19., 21., i 28. Znali su dakle za sedmicu i naziv
„šabatu“, ali su oni taj „šabat“ nazivali 15. danom punog meseca. A pomenute nesrećne dane nikad
nisu smatrali „šabatom“.
Prilikom vršenja kulta imali su različite molitve i procesije, naročito u praznične dane.
Osim prazničnih kultova, molitava i procesija bila je jako razvijena mađija,522 vračanje,
astrologija i sve vrste sujeverja koje stoje s tim u vezi.
Mitologija
Vavilonsko-asirska mitologija bila je vrlo bogata. Ona nam je naročito postala poznata posle
uspešnog dešifrovanja klinastog pisma. U prošlom veku povodom tih mitova vođena je dugačka
polemika o odnosu starozavetne Biblije i vavilonske mitologije. Naime i jedna i druga iznose nam
slične probleme: stvaranje sveta i čoveka, potop, pa se u vezi s tim raspravlјalo da li i biblijska
istorija nema svoj početak u vavilonskoj mitologiji. Čitava ta naučna borba dobila je naziv „Babel–
Bibel Štrajt“ (Babel–Bibel Streit).
Ostavlјajući postrani tu opširnu diskusiju da li je Biblija pozajmila svoj materijal iz
Vavilona ili Vavilon iz Biblije – kao da nisu oba predanja mogla imati isti izvor, pa se samo u
Bibliji očuvala u jednom čistijem i realnijem obliku a u mitologiji u jednom fantastičnijem obliku, –
navešćemo samo mit o stvaranju sveta i o potopu.
„Enuma eliš“
U Mesopotamiji je bilo više i različitih kazivanja o postanku sveta. Obično su starije

kosmogonije Sumeraca i Haldejaca predstavlјale svet kao delo bogova koji su stvorili sve. Ali u
vavilonsko i asirsko doba pojavio se jedan kosmogonski mit pod nazivom „Enuma eliš“. To su
početne reči tog epa i znače: „Kada gore ...“
Kada još nisu postojali ni nebo ni zemlјa postojale su prvobitne vodene mase. To su Apsu,
slatka voda i Tiamat, morska voda, i Mumu, glas, inteligencija. Iz toga haosa rodili su se bogovi po
parovima: Lahmu i Lahamu, Anšar i Kišar, Anu sin Anšarev, i Ea sin
525
159
Anua. Bogovi su narušili večiti mir Apsu. Zato Apsu i Mumu htedoše da ih unište. Ali Ea koji je
znao mađije, onesvesti, hipnotiše Apsu, skide joj krunu i ubi je, a Mumu veza.
Dalјe se tradicija razilazi. Prema vavilonskom kazivanju, iz krila Apsu rađa se Marduk, a
prema asirskom, rađa se Asur. Marduk je sin boga Ea i božice Damkine, a Asur je sin boga Lah-mu
i božice Lahamu.
Tiamat, koja je dotle bila neaktivna, sazna za smrt Apsu i zaroblјeništvo Mumu. Želјna
osvete, ona sastavi vojsku od jedanaest čudovišta kao što su čovek-skorpija, čovek- riba, kozorog, a
to su sve nazivi zvezdanih jata Zodijaka. Borba će se voditi na nebu.
Ea sazna za ovu ratnu pripremu Tiamat pa to reče Anšaru. Ovaj ponudi bogu Ea da se
suprotstavi Tiamati, ali Ea odbi. Ponudi Anu-u, da se on suprotstavi. Ovaj isto odbi iz straha. Tada
se Anšar seti Marduka. Sazva bogove na opšti skup, dadoše Marduku nebeski presto, i kad je dobio
božanske-carske znake sprema se za borbu protiv Tiamat. Tu su luk, strela, munja, grom, mreža,
četiri vetra, penje se na kola oluje u četvornoj zaprezi. Strah i trepet oko njega!
Tiamat izlazi pred njega. Pokušava da ga opčini, ali on pusti u njena otvorena usta jak vetar i
strelom joj probode naduveni stomak. Pocepa joj srce i utrobu i pope se na leš. Bogovi koji su
pomagali Tiamat počeše bežati, ali on ih uhvati u mrežu, i zadrža ih zaroblјene u pećinama. Tablu
sudbine koju Tiamat beše okačila na svoja prsa pošavši u boj, Marduk uze i okači na svoja prsa.
Zatim se okomi na telo Tiamat pocepavši ga na dvoje. Od jedne polovine načini nebeski svod na
kome stvori zvezde planete Mesec i Sunce. Najzad Marduk (a po starijim izvorima Ea) stvara prvog
čoveka Lulu, da bi lјudi služili bogovima i prinosili im žrtve.523
Potop
Bogovi sakuplјeni u Šurupaku rešiše da puste potop na zemlјu. Bog Ea tu tajnu otkriva
Utnapištimu (Adrahazisu) sinu Ubara-Tutu. Ovaj načini lađu, ukrca se u nju. Utovari svoje srebro i
zlato, svu svoju familiju i rodbinu, domaće i divlјe životinje, kao i vešte zanatlije. Zatvoriše se vrata
i upravlјanje lađom bi povereno Puzur-Kurgalu.
Ubrzo zatim nastupi potop. Crni oblak prekrili nebo. Adad, bog oluje, rikao je strašno. Bog
groma je grmeo. Oni donesoše talase koji preplaviše zemlјu. Čak su se i bogovi uplašili, te
pobegoše i popeše se na nebesa kod Anu-a, i „skupiše se kao psi“. Božica Ištar je vikala iz sveg
glasa, „kao žena kad se porađa“.
Šest dana i šest noći duvaše uragan. Potop je obuhvatio zemlјu. Sedmog dana prestade
uragan. Utnapištimova lađa se zaustavi na brdu Nizir. Utnapištim pusti golubicu, ali ova ne imajući
gde da se zadrži vrati se nazad. Zatim pusti lastu, ali i ona se vrati ne imajući gde da stane. Najzad
pusti gavrana, a ovaj videći suvu zemlјu otide.
Utnapištim izlazi iz laće i prinosi žrtvu. Bogovi se svađaju ko je kriv zbog potopa. Okriviše
Enlila, izdvojiše ga od prinesene žrtve i Ea mu čita lekciju: grešniku uračunaj greh i zločincu
zločin. Ali ne vrši sveopštu kaznu. Dovolјno je lokalna kazna. Lav, kurjak, pomor, zar to nije dosta?
Zašto si dakle pustio potop?!
Ea, nabeđen da je izdao lјudima božansku tajnu odluku o potopu, pravda se da on to nije
lјudima jasno rekao, nego je samo dao Adrahazisu (Utnapištimu) jedan san, a ovaj je bio dovolјno
inteligentan pa je umeo taj san da protumači.524
Osim ova dva mita postoje još i mnogi drugi,525 a iznesena su ova dva samo radi njihova
poređenja sa biblijskim kazivanjem o stvaranju sveta i potopu. Da li je vavilonska mitologija
pozajmila materijal piscu Postanja, ili je pozajmica tekla obratno, to bi se
523
524
525
160
pitanje moglo rešiti samo pod uslovom da se tačno datira vreme postanka jednog i drugog spisa. No
to i nije od neke odlučne važnosti za originalnost samih spisa. Mogu oba kazivanja biti nezavisna
jedno od drugog, tim pre što među njima ima i velike razlike, iako govore o istom predmetu.
Nјihova sličnost može dolaziti ne samo usled uzajamnog kopiranja i pozajmice, nego usled toga
što potiču iz istog izvora: prastare tradicije. Ali jedno je već na prvi pogled jasno: Biblijski prikaz
ima u sebi daleko više realnosti i logike, a vavilonski daleko više mašte.
3) RELIGIJA STARIH GRKA
Opšte napomene
Istorija ne raspolaže bogatim podacima o tome kad su i odakle su Grci došli u predele u
kojima danas žive. Isto tako ni o najstarijoj religiji Grka nema bogatih podataka. Kao
sistematizatori i skuplјači grčkih religioznih verovanja mogu se uzeti Homer i Heziod. Tek u
njihovim spisima mi vidimo razrađenu grčku religiju i mitologiju. Doduše, njihovi spisi pripadaju
poeziji. Ali u ono doba nije ni postojala teologija kao nauka u današnjem smislu reči, pa ta dela
zamenjuju teologiju u neku ruku.
U opštim potezima rečeno, grčka religija je izrazito politeistička i u najvećoj meri
antropomorfna. Grci su sve svoje bogove zamišlјali u lјudskom obliku sa svima lјudskim vrlinama i
manama, samo što nisu starili i što su bili u svemu moćniji od lјudi, iako nisu bili svemoćni. Oni su
po verovanju Grka živeli skoro istim životom kao i sami Grci. Ženili se, svađali se, tukli se, borili
se, varali se među sobom, bludničili na sve moguće načine, svoje lјubimce štitili a druge progonili, i
uopšte u svemu se ponašali kao lјudi, samo sa znatno većom snagom, mudrošću i lepotom. Oni
mogu da prime na sebe različite oblike, da postanu nevidlјivi, da se brzo kreću po vazduhu. Za
razliku od lјudi oni se hrane ambrozijom i piju nektar i u njihovim žilama ne teče čovečja krv, nego
neka posebna tečnost.526
Osim bogova stari Grci su verovali i u postojanje mnoštva drugih bića, po rangu nižih od
bogova a viših od lјudi, kao što su nimfe, muze, satiri, duhovi, demoni itd.
Najvažnija božanstva starih Grka
Svet nije tvorevina bogova nego su se i svet i bogovi razvili iz nekadašnjeg haosa. Po
verovanju Grka ti stari bogovi koji su se razvili iz haosa, naime bog Hronos i titani bili su znatno
grublјi od poznijih bogova. Nјih je bog Zevs savladao i poslao u Tartar, u najtamniju oblast sveta. A
uprava nad svetom pripala je trima sinovima Hronosa: Zevsu, Posejdonu i Hadesu.527
Zevs je vrhovni bog. On upravlјa nebom a stanuje na vrh Olimpa u Tesaliji. On vlada i nad
bogovima. On je vrlo moćan, ali ne i svemoćan. Ni on, kao ni ostali bogovi, nije kadar da se odupre
sudbini. Nјegova žena je Hera. Nјegov sin Apolon je bog svetlosti i jelinske kulture. Afrodita je
boginja lјubavi i mladalačke lepote, Atina božica razuma, Dionis, bog vina i veselјa, Ares bog rata,
Hermes pouzdani glasnik nebeskih stanovnika, Hefest hromi i lukavi kovač i zanatlija koji je
bogovima pravio najraznovrsnije stvari od metala.528 Legenda kaže da su ga bogovi prilikom jedne
svađe bacili sa Olimpa529. Mlađi brat Zevsov
526
A. Manzis, Istoriя religiй, Očerkъ pervobitnihъ vѣrovaniй i harakterъ velikihъ religioznihъ sistemъ. Perevadъ sъ
angliskago M. Čeninskoй S. Peterburgъ 1905. str. 211-212.
527
528
529
P. D. Šantepi-de-la-Soseй, Istoriя religiй Tomъ vtoroй, Perevodъ sъ tretяgo vnovъ pererabotannago nѣmeckago
izdaniя E. L. Broйdo, str. 214-215.
161
Posejdon bio je bog mora. Odlikovao se grubom i nabusitom naravi. Naoružan svojim trozupcem
on vlada nad morskom pučinom koju burno pokreće 530. Treći sin boga Hronosa, Hades, je bog
podzemnog sveta, bog mrtvih. Nјegovi hramovi su bili vrlo retki. Pauzanije priča, da koliko je
njemu poznato, Hadesovi oltari postoje samo u Elidi531. Starija sestra Zevsova je božica Demetra.
Ona je boginja zemalјske plodnosti. Nјenu kćer Persefonu odvukao je Hades u podzemni svet da
mu bude žena532.
Bogovi su u svoje društvo uzimali katkad i poneke lјude koji su darom bogova postajali
besmrtni. Tako je Ganimed, mladić neobične lepote bio milјenik bogova i u nebeskom svetu ih je
posluživao prilikom gozbi533. A koristio im je i za lјubavna uživanja.534
Eshatologija starih Jelina je jedinstvena. Pravi život je u ovom svetu, na zemlјi. A posle
smrti duhovi lјudi odlaze ili u Hadesovo carstvo gde trpe muke kao Tantal i Iksion, ili idu u
Jelisejska polјa.535
Kult
Kult starih Jelina sastojao se iz prinošenja žrtava, molitava, pesama i religioznih igara. Nije
bio neophodno vezan za hram. Sve se to moglo izvoditi i u slobodnoj prirodi, bar u ranija doba
istorije; ali su Grci imali i velelepne hramove pri čijoj izgradnji je grčki umetnički i estetski genije
dostizao zavidnu visinu. Hramovi su obično bili u centru grada i u njima je bilo mnogo darova koje
su vernici prilagali. Žrtve je mogao prinositi svako, obično otac za porodicu, ili vladar, ali je
postojao i stalež žreca koji su prinosili žrtve i gatali, čitajući sudbinu.
Prilikom prinošenja žrtvi božanstvo dobije svoj deo, a ostatak je upotreblјavao narod koji
učestvuje na religioznim gozbama žrtvoprinošenja. Religiozne igre su bile deo obreda. One su
praćene muzikom. Poezija je takođe bila zastuplјena, pa su recitovane razne pesme. Pevači su se
tom prilikom takmičili za nagrade, atleti se bore za vence. Pošto kod starih Jelina nije bilo askeze, a
božanstva su predstavlјana u vidu prekrasne lјudske ličnosti, to su radi uživanja u lepoti lјudskog
tela, učesnici u takmičenjima prilikom svečanosti bili nagi.536
Orakuli i mantika
Pokraj religioznih obreda vršenih pri hramovima u vezi sa raznim praznicima, u sferu
verovanja starih Grka spada još i proricanje sudbine. Pri svim važnijim odlukama državne politike,
zakonodavstva, mira ili rata, Grci su se starali da saznaju raspoloženje bogova i određenje sudbine o
nameravanom poduhvatu. I ne samo kad su u pitanju odluke i dela od opšteg značaja i važnosti,
nego isto tako i kad su u pitanju odluke koje se tiču privatnih lica. Ta saznanja budućnosti
saopštavali su im orakuli. Gatali su po raznim znacima: po letu ptica, po utrobi žrtvovane životinje,
po snovima, po prirodnim pojavama itd. Ali postojala su i specijalna proročišta od kojih su
najpoznatiji orakuli Zevsov u Dodoni i naročito Apolonov orakul u Delfima. Tu je u hramu ili
pokraj hrama sedela proročica Pitija na tronožnom stocu. Pomoću pare i raznih mirisa ona je padala
u ekstazu i u takvom stanju izgovarala je glasove koje su sveštenici tumačili i kombinovali kao
volјu
530
533
A. Menzis, navedeno delo, str. 213.
534
Dr. Aleksandar Dobroklonski, Istorija Hrišćanske crkve (skripta) Beograd, str. 19. i 33. knj. I, 1933. Bgd.
535
536
Isti pisac, isto delo, str. 213-220.
162
bogova ili predznake sudbine. Ta su proroštva najčešće bila neodređena i nejasna, ili vešto
izgovorena dvosmisleno, tako da se u svakom slučaju moralo ispuniti, to jest, što god se desi,
izgledalo je kao predskazano.537
Orfizam i misterija
U 6. veku pre Hrista, i kasnije, nastaje izmena u duhovnom i religioznom shvatanju Grka.
Rađa se filosofija i racionalizam koji nisu mogli biti zadovolјni dotadašnjom religijom koja nije
imala skoro nikakve dogmatike i dublјe problematike. Filosofija koja se rađa, imala je uglavnom
negativan odnos prema zvaničnoj religiji, ali je ujedno i pripremala teren za monoteističko
shvatanje sveta. Sve više je isticana lična važnost Zevsa kao oca bogova – kao pravog boga, dok su
ostali svođeni na stepen božjih poslanika. 538 A to je već bilo nešto drugo nego religija koja je bila u
vreme Homera i Hezioda. Osim toga filosofija je umela često da bude i čisto ateistička.
Kao posledica tog racionalizma javlјaju se misterije. To jest, pokušaji da se duhovi ipak ne
otuđe potpuno od religije nego da se pridobiju za nju novom sadržinom koju su pružale orfičke
misterije. Grčka je bila preplavlјena raznim mističkim kultovima koji su došli iz Male Azije a neki
su bili i domaćeg porekla. Ti su kultovi izazivali kod onih koji su u njima učestvovali osećanje
zadovolјstva daleko više nego hladna obredna strana ceremonija u hramu.539 U Eleuzini u Atici bio
je hram božice Demetre i tu su izvođene eleusinske misterije u njenu čast i u čast njene kćerke
Persefone. Mitski trački pesnik Orfej koji je umeo svojim pesmama da očara i lјude i životinje,
spustio se za svojom ženom u ad i tamo je video tajne podzemnog sveta. Škola nazvana njegovim
imenom zanimala se dubokim problemima o prirodi bogova i o sudbini koja čeka čovekovu dušu
posle smrti. 540 Tako je do najsitnijih detalјa razrađena teogonija i praistorija lјudi. Tih orfičkih
kosmogonija i teogonija bilo je mnogo. Jedna od njih je ovakva:
U početku je postojalo samo Vreme. Ono je proizvelo Eter i Haos. Docnije su bila
proizvedena i druga bića, među njima i Eros. Vreme je načinilo srebrno jaje koje je Eter napunio
svojim semenom, stavio na grudi Haosa iz čije se topline jaje razvilo i iz njega se izleglo svetlo
muško-žensko biće Fanes. On je u sebi nosio začetak celog sveta. Svet od njega proishodi i on ga je
ustrojio. To je bio prvi svet, ili zlatni svet, zlatni vek. Dalјe Fanes proizvodi svoju ćerku Niks (noć).
To je već druga vlada svetom. Od nje su proizišli Uran i Gea (nebo i zemlјa) koji pomažu materi u
vladavini svetom. To je treća vlada. Nebo i Zemlјa proizvode mnoštvo titana od kojih najmlađi
Hronos, lјubimac svoje babe Niks (noći) na neki način uspe da zbaci vlast svoga oca te tako nastaje
četvrta vlada Hronosa i Titana. Pojavlјuju se mnogi bogovi. Hronos i njegova žena Reja imali su
mnogo dece. Vek boga Hronosa je srebrni vek lјudske istorije. Dalјe se govori kako je Zevs
savladao svoga oca Hronosa i kako je po savetu Niks proizveo novi svet reda i zakona. Zevs je sada
vladao svetom. To je upravo peta božanska dinastija. Imao je mnogo dece. Najviše je voleo
Dionisa. Kad mu je bilo 6 godina, Zevs ga je posadio na božanski tron, dao mu skiptar i naredio
bogovima da mu se pokoravaju. No titani predvođeni Hronosom pobuniše se protiv Zevsa i naročito
protiv Dionisa. Dokopaše mladog boga Dionisa i rastrgoše ga. Zevs ražlјućen pobedi ponovo titane
i Hronosa i baci ih u tartar, a Apolonu naredi da sastavi delove tela Dionisova. Dionis ponovo
dobija vlast nad svetom. To je šesta božanska vlada pod kojom živi i sadašnje čovečanstvo.
537
538
A. Menzis, navedeno delo, str. 221-222.
539
540
163
Ali ovo vreme je vreme velikog greha. Jer lјudi su postali iz kaplјi krvi prognanih titana, ili
iz njihovog pepela. U svakom slučaju potiču od grešnih predaka pa su i sami grešni. No Zevs je
ustanovio i sredstvo da se lјudi spasu toga zla, greha, koji ih muči. Naime, Zevs je dao vlast novome
caru Dionisu da oslobađa lјude od toga tereta. Zato je čovek dužan prinositi tome novome caru
sveta hekatombe (žrtve) i učestvovati u orgijama koje se vrše u njegovu čast, pa će posle smrti u
zagrobnom životu učestvovati u večnom blaženstvu. Međutim nije dovolјno samo „osvećenje“ u
tim orgijama. Pokojnik još mora i da se očisti na taj način što će njegova duša lutati iz tela u telo
dok Dionis ne nađe da je dovolјno očistila sebe i da je dostojna da se priklјuči velikome
blaženstvu.541
Ovo učenje je imalo uticaja i na filosofiju a naročito na gnostike čiji je sistem stvaranja sveta
bio vrlo sličan ovome izloženom.
4) RELIGIJA STARIH RIMLjANA
Opšte napomene
Religija starih Rimlјana imala je razne etape u svome razvoju od najstarijih vremena do
svoje konačne propasti. U tome dugom periodu ona je pretrpela razne uticaje od strane drugih
religija a naročito grčke. U periodu posle Hanibalovih ratova taj uticaj je bio toliko silan, da su se
grčka i rimska religija skoro stopile u jednu sa istim ili bar paralelnim božanstvima.542 Ipak, ona
prvobitna, stara rimska religija razlikovala se od grčke religije kao što se i rimski mentalitet
razlikovao od grčkog.
Bitna razlika između obeju religija, tako reći dogmatska i filosofska razlika je u shvatanju
božanstva. Grci su svoja božanstva shvatali transcendentno, to jest kao odvojene ličnosti, bića
različita od sveta ali koja upravlјaju pojedinim oblastima prirode i prirodnih zbivanja. Rimlјani su
međutim, bar u početku dok im se religija nije pomešala sa grčkom, božanstva zamišlјali
imanentno, ne kao posebna bića odvojena od prirodnih pojava i procesa, nego kao oboženje samog
tog procesa ili pojave. Na taj način rimska religija je imala donekle panteistički karakter.543
Nažalost izvori za tu staru religiju su prilično oskudni. Ipak ima izvora. To su razni stari
arhivi koji nam saopštavaju pravne i obredne propise stare religije, kao što su „jus sakrum“ i „Leges
templorum“ (Ius sacrum, Leges templorum), zatim stari rimski kalendari pa takozvana
„indigitamenta“ u kojima se nabraja spisak bogova i bogoslužbene formule kojima im se valјa
obraćati. Osim toga, istorijskog materijala o staroj rimskoj religiji može se naći kod pojedinih
rimskih pisaca, kao kod Vergilija, Cicerona, Horacija, Ovidija, Varona pa čak i u delima
hrišćanskog pisca blaženog Avgustina. No najvažnije delo za informaciju o staroj rimskoj religiji je
svakako Corpus inscriptionum latinorum od Teodora Momzena koji sadrži sve latinske natpise
nađene u celom svetu. Ovom naučnom radu učenog berlinskog profesora odaje se zasluženo
priznanje.544
Bogovi u rimskoj religiji
Teško je naći religiju koja je imala više bogova od rimske religije. Doduše, po tvrdnji bl.
Avgustina ta mnogobrojna božanstva su samo razne pojave jednog te istog božanstva, pa bi se onda
čitav taj bezbrojni skup mogao ipak shvatiti monoteistički, bar u
541
Šantepi-de-la-Soseй, naavedeno delo, str. 263-264.
542
A. Menzis, Istoriя religiй, Perevodъ sъ angliйskago. M. Čeninskoй, S. Peterburgъ, 1905. str. 239-242.
543
Ivan Nikolјin, Pravoslavna apologetika, preveo svešt. prot. Ž. M. Marinković, prof., Beograd, 1934., str. 77.
544
Šantepi-de-la-Soseй, Istoriя religiй, Tomъ vtoroй, Perevodъ sъ tretяgo vnovъ pererabotannago nѣmeckago izdaniя
E. L. Broido, str. 214-215.
164
osnovi. Ali i taj monoteizam ima u sebi mnogo panteističkih crta.545 Obožavaju se pojedine
prirodne pojave i procesi i to tako detalјno izdelјeni, da broj bogova ide skoro u beskraj. Na primer,
Silvan je bog šume, Limfa božica potoka. I svaka šuma ima svog Silvana i svaki potok svoju Limfu.
Seja je božica semena dok ne proklija. Segetija je božica proklijalog semena. Tutilina božica
semena sabranog u žitnicu.546 Od rođenja do smrti čoveka prate i čuvaju razna božanstva. Edula uči
dete jesti, Potina piti. Kuba čuva njegovu postelјu. Osipago ojačava dečje kosti, a Karna mišiće.
Statina ga je učila da stoji. Adeona da ide k majci a Abeona da ide od majke. Fabulin, Farin i
Lokucij učili su dete da govori. Iterduka ga je vodila u školu, a Domiduka ga je vodila kući iz škole.
Voleta i Stimula su mu ojačavale volјu. Mens Kacij i Sencija su mu davali moć shvatanja. I tako u
beskraj.547
Čak i pojedini predmeti i stvari imali su svoje bogove. Forkul je bio bog kućnih vrata.
Limentin bog praga. Kardea božica šarki na vratima.548 Postojao je čak i bog đubreta, Sterkul.549
Pošto su se stari Rimlјani bavili uglavnom zemlјoradnjom, stočarstvom i trgovinom, to su i
ta zanimanja imala svoja božanstva. Bubon se starao o bikovima, Pales o ovcama, Flora i Silvan su
bogovi koje su poštovali pastiri. Baštovani su poštovali Putu i Pomonu, trgovci Merkurija. Daleko
od toga da je taj spisak bogova kompletiran. To je samo primera radi naveden mali broj.550
Osim toga Rimlјani su poštovali lare, penate i mane. Lari su bogovi koji štite kuću,
porodicu. Penati su bogovi kućnog bogatstva, a mani su dobri duhovi predaka. Uz to poštovali su
još i genije. Genije je po verovanju Rimlјana božanski dvojnik svakog čoveka, a svaka žena je
imala svoju Junonu.
Stari Rimlјani su još verovali da postoje zli dusi, larve i lemuri koji noću 9., 11. i
13. maja lutaju kao priviđenja pa su ih domaćini terali iz domova bacajući na njih crni pasulј.551
Veliki bogovi. Pokraj napred pomenutih bezbrojnih bogova verovali su Rimlјani i u bogove
koji su imali veći, opštiji značaj u prirodi nego što su pojedina božanstva napred pomenuta.
Vrhovni bog rimske religije bio je Jupiter. On je bog neba, groma, munje. On je zaštitnik
prava. Nјega su nazivali ocem. Sličan je grčkom Zevsu. Nјegova žena je Junona, kao što je Zevsova
Hera. Ona je bila zaštitnica života i države. Kao što su Jupiteru bile posvećene Ide svakog meseca,
tako su njoj bile posvećene Kalende svakog meseca.
Saturn je bio bog useva, a prvobitno je bio sličan sa grčkim bogom Hronosom. Mars je bog
rata, kao kod Grka Ares. Osim toga on je bio i bog proleća i oplođenja. Nјemu je zbog toga bio
posvećen mesec mart. Jedan od najstarijih rimskih bogova je bog Janus koji je predstavlјen sa dva
lica. Nјegov kult je uveo još Romul. Misli se da je on bio bog vrata koja takođe imaju dva lica.
Osim toga on je izumeo pravlјenje brodova, moneta i zemlјoradnju. 552 Vesta je bila božica ognja,
kako domaćeg ognjišta tako i opšteg državnog. Ona je bila centar i domaćeg i državnog kulta.
Vestalke su morale stalno održavati oganj. Minerva je treće kapitolsko božanstvo. Ona je bila
božica zanata u najširem smislu reči, a kasnije je postala po ugledu na grčku božicu Atinu, božica
nauke, umetnosti. Dijana je bila božica lјudske plodnosti i rođenja, slično grčkoj Artemidi. Venera
je boginja proleća i lјubavi,
545
Ivan Nikolјin, navedeno delo, str. 77.
546
547
Šantepi-de-la-Soseй, navedeno delo, 305.
548
Isti pisac, isto delo, ista strana.
549
Ivan Nikolјin, navedeno delo, str. 78.
550
551
Isti pisac, isto delo, str. 307.
552
165
kao grčka Afrodita. I mnoga druga božanstva našla su svoju paralelu u grčkoj religiji. Grčka
Demetra je rimska Cerera, Dionis-Liber, Posejdon-Neptun.553
Kult
Pravnički duh Rimlјana ogledao se ne samo u njihovoj sposobnosti vladanja svetom, nego
čak i religijski život i kult bijahu prožeti tim juridičkim duhom. Obred prinošenja žrtava, ili koji
bilo drugi verski čin, morao se izvoditi strogo i tačno po propisanim pravilima i formulama. Ako se
primeti da je učinjena ma i najmanja pogreška ili propust, obred nije imao nikakvu vrednost i
moralo se činiti sve ispočetka.
Za održavanje javnog kulta starali su se sveštenici kojih je bilo više vrsta i koji su uživali
veliki ugled i imali veliki politički uticaj na državne poslove, jer stari Rimlјani su smatrali da
blagostanje i temelј države u velikoj meri zavisi od religije.
Vrhovno religijsko upravno telo bilo je kolegijum pontifeksa koji je imao 15 članova a glava
je bio pontifeks maksimus. K njima su još bili pridodati žrec zamenik cara, tri starija flamina i tri
mlađa pontifeksa. Pontifeks maksimus je imao sakralna prava cara. Drugi članovi su mu bili
savetnici. Konačio pravo rešavanja imao je samo on. Zato su ga zvali: „Sudija i osvetnik za
prestupe pojedinih lica“. Dužnosti i prava pontifeksa su bili različiti. Starali su se da se pravilno i
uredno čuvaju prava otačastvenih bogova i da se ispunjava njihov kult. Ponekad su prinosili i žrtve.
A imali su prava i dužnosti da se mešaju i u pitanja državnih poslova.
Piakuli su popravlјali učinjene omaške u obredima. Ako je neki kult ili žrtvoprinošenje
izvršeno nepravilno, žrtva se morala ponovo prineti i piakuli su se starali za njenu tačnost i
pravilnost.
Flamini su sačinjavali pontifikalni kolegijum i bilo ih je 15 od kojih tri velika i 12 malih.
Veliki su služili svaki po jednom bogu.
Pod vlašću pontifeksa i njegove kolegije bile su devojke vestalke. One su uzimane u red
vestalki od 6-10 godine. Zatim je trideset godina bila vestalka a posle toga, ako je htela, mogla se
udati. Za sve vreme dok je vestalka, morala je čuvati devstvenost. U obratnom slučaju bila bi živa
zakopana. Inače one su uživale veliki ugled.
Auguri su takođe imali veliki značaj i njihov uticaj na državne poslove takođe je bio velik. I
oni su imali svoju kolegiju od 3, a kasnije od 16 članova. Nјihova je glavna dužnost bila da tumače
znamenja. Kako su znamenja dolazila od Jupitera, to su svoje molitve upućivali uglavnom njemu.
Predznake ili znamenja su tumačili po letu ptica, ili po njihovom pevanju, zatim u nebeska
znamenja su računali munju ili poneki šum koji se u izvesnom momentu slučajno čuje.554
Kalendar i praznici
Pontifeksi su morali tačno označiti svaki dan u godini i navesti njegov sakralni karakter
kako bi svako znao koje dužnosti ima prema bogovima. Rimska godina je iznosila 355 dana a
dužina pojedinih meseci je uzimana često sasvim proizvolјno. Tek je Julije Cezar izvršio reformu
kalendara odredivši uz pomoć egipatskih astronoma da godina ima 365 dana i 6 sati, pa je zato
svaka četvrta godina prestupna. Godina se deli na 12 meseci sa nejednakim brojem dana, kao i
danas. Taj kalendar su do danas zadržale kao „svoj“ još samo slovenske pravoslavne crkve.
Sve ide, kalende i none bile su praznični dani. A bilo je pokraj toga i posebnih praznika
posvećenih pojedinim bogovima. Tako su Jupiteru bile posvećene sve ide i
553
554
166
praznik vina i to 23 aprila „Vinalia priora“, 19. avgusta „Vinalia rustika“ i 11. oktobra
„Meditunalija“. U martu je bio jedan praznik bogu Marsu. U aprilu su prinosili žrtve Cereri 19. a
boginji stada Palesi 21. Praznik sabiranja žetve u čast boga Konsa padao je 25. avgusta. Praznik
novih useva, saturnalija, padao je 17. decembra. U februaru je praznovan praznik luperkalija,
pastirski praznik 17. februara, i terminalija, zemlјoradnički praznik 23. februara. Osim toga treba
pomenuti da su Rimlјani delili dane na „fas“ i
„nefas“, to jest kad je dozvolјeno nešto činiti i kad ne valјa nešto činiti. To su otprilike kao „srećni“
i „nesrećni“ dani.555
Treba napomenuti o Rimlјanima da su u religioznom pogledu bili vrlo tolerantni. Svoju
religiju su čuvali, a tuđe nisu proganjali, ukoliko su se te druge religije pokoravale rimskim
zakonima i carskim naredbama. Zbog te njihove trpelјivosti osetio se jak uticaj stranih, naročito
istočnih religija i kultova u Rimskom carstvu, pa čak i u samom Rimu. Naročito je bio jak uticaj
grčke religije, kao što je već pomenuto. Usled toga unutrašnjeg kvarenja stare rimske religije i
patrijarhalnog morala, usled raznih filosofskih kritika religije koje su obarale ugled religije, pa i
usled kvarenja same religije, moral je bio opao toliko, da je rimsko društvo bilo zrelo za jedan
religiozno-moralni preporod. Taj preporod ostvarilo je hrišćanstvo koje je postepeno proželo celu
Rimsku imperiju i potpuno potisnulo i uništilo kako rimsku, tako i ostale mnogobožačke religije u
Rimskom carstvu.
5) RELIGIJA STARIH GERMANA
Opšte napomene
O religiji starih Germana imamo prilično oskudne izvore. Ono što Tacit i Cezar o njima
pišu, nije dovolјno da se rekonstruiše cela slika o religioznim verovanjima u životu starih Germana.
A ni izvori hrišćanskih pisaca o germanskoj religiji ne daju mnogo materijala. Osim toga Germani
su bili podelјeni na plemena koja su se međusobno razlikovala i katkad ratovala, a bili su rastureni
po celoj severozapadnoj Evropi, dakle na velikom prostranstvu, pa zbog toga ni religija svih tih
plemena nije bila baš svuda istovetna. Postojala je razlika u mitovima između južnih i severnih
Germana. Najzad i sama germanska religija tokom dugog perioda od njihovog doselјenja u Evropu
pa do potpunog hristijaniziranja imala je razne etape i pretrpela bar u doba susreta sa hrišćanskim
misionarima i izvesne uticaje od strane hrišćanstva.556
Bogovi
Germani su kao mnogobošci verovali u mnoge bogove od kojih su nekoliko bogova bili
glavni, veliki, a ostala božanstva u rangu duhova, džinova, elfi, bili su manjeg značaja. Bogovi su
zamišlјani uglavnom u lјudskom obliku sa lјudskim manama i slabostima. Nisu bili ni svemoćni ni
sveznajući. Da bi se izvukli iz pojedinih neprilika u koje su zapadali, pribegavali su lukavstvu u
mađiji.557
Vodan ili Odin je glavni bog starih Germana. Nije jasno zašto ga Tacit upoređuje sa rimskim
bogom Merkurijem, kad bi on po svome vrhovnom položaju među bogovima više odgovarao
Jupiteru, a po svojoj ulozi u ratovima više Marsu. On je bog silan u ratu i pomoćnik ratnicima.
Osim toga on je i bog poezije i znanja. On zna mađijske formule. A ume
555
556
Šantepi-de-la-Soseй, Istoriя religiй, Tomъ vtoroй, Perevodъ sъ tretяgo vnovъ pererabatannago nѣmeckago izdaniя
E. L. Broido, str. 214-215.; A. Menzis, navedeno delo, str. 188-190. E. Tonnelat, Mythologie générale, Publiée sous
la direction de Félix Guirand, Paris, 1935., p. 219-220.
557
E. Tonnelat, o.c., p. 225-227.
167
i da izleči razna uganuća i iščašenja. On živi u svome dvorcu Valhali koji je ograđen koplјima i
pokriven sjajnim bleštećim štitovima. Tu kraj njega su ratnici koji su se istakli hrabrošću na bojnim
polјima. Nјih služe pivom i medovinom kao i raznim jelima valkire, devojke plavih očiju, koje
takođe pomažu ratnicima u borbama. Odin ume da se pretvara u razne oblike, u orla, zmiju, ili u
drugo biće prema potrebi. Dva gavrana stoje kraj njegovih ušiju i svako jutro ga obaveštavaju o
događajima koje su videli leteći po svetu.558 Nјegova žena je Friga. Odlično poznaje tajne nauke
tako da se s njom i bogovi savetuju.559 Iako ima tako mudru i uglednu ženu, Odin ipak pokatkad
nađe sebi razonode i sa drugim boginjama i ženama.560
Iz poznijih vremena, možda pod uticajem hrišćanstva, postoji mit o Odinovoj dobrovolјnoj
žrtvi i vaskrsenju. Odin se ranio i obesio se o grane čarobnog drveta jasena igrazil. Pošto je visio
tako devet dana i devet noći očekujući uzalud da mu neko nešto donese da pojede i popije, on već
na kraj svojih snaga opazi rune (magične znake) i naprežući poslednju snagu dohvati ih pa pomoću
njihovog magičnog uticaja oslobodi se muke.561
Donar ili Tor je bog groma. Po njegovom imenu se zove četvrtak u nemačkom jeziku
(„Donerstag“). Tor ide na kolima u koja su upregnute dve koze. Nјemu pripadaju tri stvari sa
čudesnim svojstvima: čekić kome ne mogu da se suprotstave ni velike planine kada ga baci, pojas
snage koji Tora čini duplo jačim, i treća stvar je par rukavica koje navlači kad uzima svoj oklop.
Jer, Donar nije samo bog munje, on je ujedno i odličan ratnik. Neki su ga smatrali jednakim Odinu
ili Vodanu, a neki su ipak prvenstvo dodelјivali Vodanu. Pokraj groma i rata Tor ima veze i sa
zemlјoradnjom pa čak i sa zaklјučivanjem braka. Sve to spada u njegov delokrug. Islandski običaj
da se pri svadbama upotreblјava i čekić, dovodi se u vezu sa Torom i njegovim čekićem.562
Tiv ili Ciu je sin Odinov. Rimlјani su ga uporećivali sa svojim Marsom. O njemu Ede
(mitološki spisi starih Germana) retko govore. Više se govori o bogu Loki koji je po svojoj
lukavosti činio bogovima zlobu i pakost pa su ga zbacili s neba. Tako je bog ognja Loki doživeo
tragičnu sudbinu, sličnu Satani. Baldur je drugi sin Odinov koji je bolјi od Lokija i koji je kao i
Apolon bog svetlosti. On je ujedno i zaštitnik pravde.
O germanskim božicama ima malo podataka. Najviše se u Edama govori o Frigi ženi
Odinovoj i Freji ženi Odurovoj koja je uostalom bila božica lјubavi. Nјoj je posvećen petak
(„Frajtag“).563
Postanak sveta i bogova
U početku vremena nije bilo ni peska ni leda ni zemlјe ni neba. Kroz ceo prostor prostirao se
samo prazan bezdan. No mnogo pre nego što se more stvorilo, pojavio se jedan svet od oblaka i
mraka, na severnom delu bezdana, zvani Niflhajm. U sredini Niflhajma beše česma Hvergelmir, iz
koje isticahu dvanaest ledenih reka. Na jugu, pak, nalazila se zemlјa vatre zvana Muspelshajm.
Između njih je bio moreuz Hinunga. Nјegova severna obala je bila smrznuta a na južnoj je bila vrela
voda. Iz dodira tih dveju voda rodio se jedan div u vidu čoveka, zvani Imir. On je otac divova.
Desilo se jednom kad je spavao da se sav oznojio i tom prilikom mu se pod levim pazuhom rodiše
čovek i žena, divovi kao i on. U isto vreme iz leda koji se topio pojavila se krava Audumla koja je
hranila mlekom divove jer je iz njenog vimena isticalo četiri potoka mleka. Ta krava ližući led i
so, čime se hranila,
558
Isto delo i isti pisac, str. 225-228. 559 A.
Menzis, navedeno delo, str. 200. 560 E.
Tonnelat, o.c., p. 227.
561
562
563
168
donela je na svet neko biće po imenu Buri. On se oženi Bestlom, ćerkom jednog diva, i iz tog braka
rodiše se tri boga: Odin, Vili i Ve. Oni započeše borbu protiv Imira i džinova, do njihovog
uništenja.
Oni ubiše najpre starog Imira. Iz njega je isteklo toliko krvi, da se sav moreuz napunio i da
su se u toj krvi podavili svi džinovi osim Belrgelmira koji je uspeo da se pomoću neke barke spase
sa svojom ženom te da tako produže pojavu nove rase džinova.
Iz krvi izvadiše mrtvo telo Imira pa od njega načiniše zemlјu koja se zove Midgard i nalazi
se na sredini između Niflhajma i Muspelshajma. Od njegovog mesa postade kopno, od krvi more,
od kostiju planine, od kose drveće, i od lobanje koju su podigli na četiri stuba postao je nebeski
svod. Svod su ukrasili iskrama ognja koje izbijaju iz Muspelshajma, pa su tako postala nebeska tela
Sunce, Mesec i bezbrojne zvezde.
Ostali bogovi o kojima mitologija ne zna odakle su proizišli, potčinili su se Odinu i latili se
posla da izgrade svoje nebeske stanove. Nebesko boravište bogova zove se Asgard a sami bogovi su
Asovi. Između neba i zemlјe bogovi su postavili dugu kao most.
Uredivši nebeski svet, bogovi odlučiše da i zemlјu nasele stanovnicima. Iz mrtvog Imirovog
tela se izlegoše larve koje su bogovi pretvorili u patulјke. Pa pošto je od Imirovog mesa postalo
kopno, to patulјci žive u podzemlјu. A jednom prilikom su tri boga: Odin, Henir i Lodur putovali
kroz polјe pa videvši dva drveta, rešiše da od njih načine prve lјude. Odin im dade disanje, Henir
razum a Lodur krv. Tako ožive prvi čovek po imenu Ask, i njegova žena Embla.564
Duše žive posle smrti ili u podzemlјu, ili lutaju u daleke krajeve. Na svršetku će nestati i
bogova i ovakvog sveta i nastaće novi svet i novi bogovi.
Kult
Religija u životu starih Germana nije imala onako velik uticaj i značaj kao na primer kod
Rimlјana.565 Pa ipak Germani su imali svoje žrece i kult. Mesta kulta obično su bila u šumama.
Velika drveta, naročito jasen, i izvori takođe su bili u vezi sa kultom. Žreci su prinosili na žrtvu
životinje, a kad im se učini da potreba zahteva, onda je bilo i lјudskih žrtava. To su bile javne,
zajedničke žrtve i religiozni skupovi. Za porodicu je žrtve prinosio otac porodice. Na mestima u
šumama gde su prinosili žrtve bilo je mnogo obešenih kostiju životinjskih i lјudskih kao i ratničkih
oružja. Prilikom rata vojnici su nosili pred sobom i te kosti kao sveštene znake.
Pokraj prinošenja žrtava žrecima je bila dužnost i da gataju kada se radilo o nekim opštim
stvarima. Osim toga oni su se morali starati i o sveštenim belim konjima, po čijem rzanju su
saznavali volјu bogova. Bilo je takođe i ponekih žena koje su uživale reputaciju sveštenih lica.
Germani su u svojim ženama gledali čak izvesnu svetost i duhovnost.566
6) RELIGIJA STARIH SLOVENA
Opšte napomene
O religiji starih Slovena takođe nemamo mnogo pismenih podataka. Pa ipak se može
donekle rekonstruisati religiozno shvatanje i vera starih Slovena. Opšta karakteristika slovenskog
verovanja je da je to religija u kojoj se obožavaju personificirane prirodne pojave. A izgleda da je
postojao i religiozni dualizam. Jer, postojalo je verovanje kod
564
565
566
A. Menzis, navedeno delo, str. 191-192., 195.
169
Slovena u belog boga i crnog boga.567 Nije isklјučena mogućnost da izreka: „Nema taj ni belog
boga“, ima svoje poreklo baš u tom starom slovenskom verovanju. Jasno je samo po sebi da je beli
bog dobro biće a crni bog zlo biće. Oba su personifikacije dobra i zla.
Bogovi
Stari Sloveni nisu imali razvijenu mitologiju i teogoniju kao što je to bilo kod drugih naroda.
Ipak znamo za imena mnogih slovenskih bogova. Nebo je kod starih Slovena, kao i kod mnogih
drugih naroda bilo predmet religioznog poštovanja. Ono je bilo personificirano u ličnosti boga
Svaroga. Svarog je bog neba, možda je još tačnije reći: bog Nebo. On ima dva sina: Dajboga (bog
Sunca) i Svarožića (Svarogov sin), bog ognja. 568 U srpskim narodnim pesmama se očuvalo shvatanje
o Svarožiću kao Svarogovom sinu, pa je to pesnik primenio na Božić koji je u pesmi takođe
personificiran, ili je možda pesnik načinio paralelu između mladenca Hrista, Božjeg Sina i malog
Svaroga, Svarožića, Svarogovog sina. Zašto bi inače počinjao pesmu: „Božić, Božić, Svarožić“?
Takođe su uživali poštovanje zvezda Danica i Mesec.569
Vrhovni slovenski bog bio je Perun, bog groma i munje. Stribog je bog vetra. Jarovit i
Rigevit su bogovi rata. Svetovid bog svetlosti. Dodol bog kiše. Osim njih bilo je u slovenskom
verovanju i nižih bogova, duhova. Takav je bog šume, koji je predstavlјen u fantastičnom obliku.
Lice mu je plavičasto, jer mu je krv plava, oči izbulјene i zelene, kosa i brada duge i zelene. Pojas
crven. Cipele nosi obratno, levu cipelu na desnoj nozi i desnu na levoj. Voli da zavede putnika kroz
šumu pa da se ovaj opčaran kreće u krugu dok ne stigne na mesto odakle je pošao.570 Takođe postoji
i vodeni bog, bog polјa itd. Imali su stari Sloveni i božica. Tu su bile: Vesna božica proleća, Lada,
božica lјubavi i lepote, Morana ili Ježibaba božica zime, Živa božica zdravlјa i života, Deva božica
berićeta.
Svaka kuća imala je svoga boga zaštitnika, domaćeg boga, a pretpostavlјa se da je čak i
svaki čovek imao svog ličnog boga. Uzrečica koja i danas postoji kod Srba: „Videćeš ti tvog
boga!“, ili: „Daću ja tebi tvog boga!“ tumači se kao ostatak tog starog verovanja.
Najzad postojala je kod Slovena vera i u duhove i razna bića nižeg ranga od bogova kao što
su vile, vampiri, vukodlaci, aveti. Vile su zamišlјali kao večno mlade devojke vanredno lepe, sa
višim moćima od lјudi. Bile su uglavnom zamišlјane kao dobra bića. U pesmama su opevane kao
brodarice (na vodi), zagorkinje (u planinama) i oblakinje (pod oblacima). Vampiri i aveti su zla
bića, koja noću dave lјude i šire pomor. Čak je i kuga zamišlјana kao zlo biće, nečista sila.571
Sa tim u vezi bile su i mnoge druge praznoverice, vračanja i gatanja, spravlјanja čini i druge
praznoverice koje su se održale i do danas.
Po verovanju starih Slovena duša pokojnikova živi i posle smrti. Na grobovima su činili
daće.
Kult i praznici
Praznici koje su stari Sloveni imali, odgovarali su uglavnom godišnjim dobima. Proslavlјali
su ih uz veselјe i razne običaje koji su simvolički odgovarali tim
567
G. Alexinsky, Mythologie générale, publiée sous la direction de Félix Guirand, Paris (Larousse), 1935., p. 254.
Carl Clemen, Les Baltes et les Slaves, Histoire générale das religions sous la direction de M. M. Maxime Gorce et
Raoul Mortier, Paris, 1948., p. 467-475.
568
G. Alexinsky, o.c., p. 254.
569
570
571
To verovanje poslužilo je hrvatskom pesniku Avgustu Šenoa kao motiv za njegovu uzbudlјivo lepu pesmu
„Kugina kuća“.
170
praznicima. Žrtve su prinosili na određenim mestima. Žrtvenik je mogao biti domaći, na kome je
žrtvu prinosio otac porodice, i opšti na kome je prinosio žrtvu starešina plemena. Posebnog
svešteničkog staleža nije bilo. Tek kasnije, u 11. veku pojavio se poseban stalež žreca kod baltičkih
Slovena da bi se uspešnije mogli odupirati hrišćanskim misionarima.
7) RELIGIJA INDIJANACA
Opšte napomene
Starosedeoci Amerike, koje su Evroplјani nazvali Indijancima zbog Kolumbovog pogrešnog

verovanja da je naišavši na američki kontinent prispeo u Indiju, bili su dugi niz vekova izdvojeni od
ostalog dela čovečanstva ogromnim prostranstvom Atlantskog i Velikog okeana. Kad, kako i odakle
su se oni doselili u Ameriku, o tome ne postoje nikakvi strogo naučno utvrđeni podaci. U naknadu
zato postoje mnoge pretpostavke sa većom ili manjom verovatnoćom.
Najraširenija je pretpostavka da su američka plemena prešla na novi kontinent iz Azije preko
Beringovog moreuza ili preko Aleutskih ostrva.572 Postoji i pretpostavka da su bar neka plemena sa
visokom civilizacijom bila pod uticajem starih Jevreja, Feničana i Hiksa,573 koji su bilo preko
Atlantskog okeana, ili možda preko pretpostavlјenog potoplјenog kopna Atlantide, stigli na
američki kontinent.
Vrlo je verovatno da stanovnici, starosedeoci Amerike, nisu došli svi u isti mah i svi iz istog
kraja. Doselјavanja su verovatno bila u više mahova, u razna vremena i iz raznih prapostojbina. No
sve su to samo pretpostavke.
A kad se to desilo? Niko to ne zna sa svom sigurnošću potvrditi. Uzima se da su se oni tamo
naselili u toku ledenog doba. Najstariji tragovi prisutnosti čoveka na američkom kontinentu iznose
oko 12.000 godina.574
U toku dugog niza vekova ta različita plemena su lutala neizmernim prostranstvima obeju
Amerika, od Alјaske pa ove do Patagonije i Ognjene Zemlјe, mešajući se međusobno, ili
uništavajući jedni druge ratom. Od mnogobrojnih plemena o kojima podrobno govori etnologija,
ovde će biti uzeti u obzir samo Azteci, Maje i Inke kao nosioci najviših kulturnih dostignuća
tamošnjeg i tadašnjeg sveta, o kome starosedeoci Evrope, Azije i Afrike nisu ništa znali pre
Kolumbovih putovanja, jer su nekadašnja normanska putovanja do Grenlanda i američkog
kontinenta već davno bila zaboravlјena.
Ako su među američkim Indijancima postojala razna plemena, i ako su ona došla iz raznih
krajeva starog sveta pa se tu međusobno mešala, nije nikakvo čudo što su i religiozna shvatanja tih
lјudi bila mešavina raznih elemenata. Ima tu i totemizma, i mađije i čarobnjaštva, i obožavanja
Sunca i raznih drugih božanstava sa raznim osobinama. No, ono što je zajedničko skoro evim tim
plemenima, a što smo naglasili već u početku ove knjige, jeste verovanje u Velikog duha (Manitu)
koji je kod različitih plemena različito nazivan, a čiji nazivi označavaju njegove božanske osobine,
kao na primer: Tlok Nahuak = Onaj koji sve poseduje, ili Stvoritelј svih stvari; Ipalneomani = Onaj
kojim sve živi, tj. koji sve oživlјava; Ipalnemohualoni = Onaj kroz koga mi postojimo i živimo. No
najčešći naziv je Ometekutli, što znači Bog stvoritelј koji živi na najvišem nebu. Ovi nazivi bili su
odomaćeni kod plemena Nahoa, jednog od najstarijih plemena na teritoriji Meksika koje je upravo
i stvorilo religoznu kulturu te zemlјe, a koju su nasledila druga
572
Jonatan Norton Leonard, Davna Amerika, preveo Vilin Crlenjak, izd. „Mladost“, Zagreb, 1970. str. 12.
573
Joseph Huby, Christus, Manuel d'histoire des religions, cinquième édetion revue, Paris, MCMXXVII p. 132.
P. D. Chantepie de la Sauissaye, Manuel d'histoire des religions, traduit de l'allemand, Paris 1921. p. 21.
574
Jonatan Norton Leonard, o.c. 12-13.
171
plemena koja su se tu posle njih naselila kao na primer Tolteci u 6. veku, Čičimeci u 12. veku i još
mnoga druga sve do najčuvenijih Azteka koji dolaze za vreme kralјa Neoplacina 1232–1263.
hrišćanske ere.
Ne treba misliti da je taj stari monoteizam ostao čist. On je sa napretkom kulture ustupio
mesto vrlo razgranatom politeizmu koji se izrodio kod Azteka u najkrvaviju poznatu religiju.
Posmatrajući svet i videvši da se u njemu sve proizvodi kroz spajanje dvaju suprotnih
roditelјskih principa Nahoa su poverovali da je sasvim logično pretpostaviti tako nešto i u
prvobitnom božanstvu koga su nazvali Ometekutli koga su zamišlјali da je i
„jedan“ i „dva“ u isto vreme. Jedan kao prvo božanstvo, a dva kao stvoritelј. Ovde se opet
susrećemo sa jednim dualizmom, samo različitim od onog dualizma u Zaratustrinoj religiji. Nisu
ovo dva boga od kojih bi jedan bio dobar a drugi zao, nego su to muški i ženski princip.
Ometekutli, kao princip i početak svega, prikazan je sa licem u prirodnoj boji, a sa rukama
žute boje čime se označava baš dvojnost seksualnog principa. Žuta boja označava ženski princip.
Međutim kasnije se pokraj Ometekutli pojavlјuje Tonakatekutli ili Sunce, sa istom bojom lica i
ruku. To se tumači da je, po verovanju Nahoa, on Gospod ne samo svega što postoji, nego je on
stvoritelј i samoga sebe. On je ujedno prvi stvoritelј Ometekutli i prvo stvorenje Sunce. Inače sama
reč Tonakatekutli znači Gospod koji nas hrani. Posle svog dnevnog hoda po nebu, on se krije iza
zemlјe da obasja i mrtve u njihovom boravištu zvanom Miktlan.
Logika Nahoa išla je i korak dalјe. Pošto se sve proizvodi iz spajanja dvaju principa, to i
Tonakatekutli, kao muški principi, mora imati svoju ženu koju oplođava. Nјeno ime Tonakacihuatl,
to jest Gospođa koja nas hrani, to jest Zemlјa. Imali su i dvoje dece: Kvecalkuatl (Večernja zvezda)
i Tezkatlipoka (Mesec).
Ova četiri božanstva, po dogovoru, načiniše prvog čoveka koji se zvao Cipaktli i prvu ženu
Oksomoko. To su praroditelјi čovečanstva koji su pronašli kalendar.
Da bi bogovi imali gde stanovati, Ometekutli je stvorio mnoga nebesa. Prvo i drugo nebo je
duplo, jer su dva božanstva. Treće nebo je crveno i na njemu stanuje bog ognja. Četvrto je žuto i na
njemu je Sunce. Peto nebo je belo i ono je stan Večernje zvezde. Na šestom nebu je Mesec. To je
ujedno nebo smrti i nevremena (nije označeno kakve je boje). Sedmo nebo je plavo i vidimo ga u
toku dana. Osmo nebo je tamno, noćno, nebo. Na devetom nebu žive komete. Deseto, jedanaesto i
dvanaesto nebo su opet namenjeni zvezdama i Suncu. Najzad, na trinaestom nebu se opet nalazi
Mesec, ali i vazduh i oblaci.575
Istorija čovečanstva je podelјena na četiri perioda od kojih su se prva tri završila
katastrofom. Posle svake katastrofe se spasla jedna porodica da bi produžili rasu. Prvi period se
završio vodenim potopom. Sišla je na zemlјu božica vode Čalčiutlik, u plavim suknjama, i potopila
zemlјu. Druga epoha se završila katastrofom koju je izveo Kvecakvatl, bog vetra, silnim olujama.
Kao što su u prvoj katastrofi izginuli lјudi bili preobraženi u ribe, tako su u ovoj drugoj preobraženi
u majmune. Treća epoha se završila ognjenom katastrofom. Dvoje lјudi su se spasli sklonivši se u
jednu pećinu. Četvrta epoha je sadašnja, epoha izobilјa.576
Zagrobna sudbina raznih lјudi je različita. Deca odlaze u Čičiuakvaučo, mesto gde rastu
drveta sa čijih grana kaplјe mleko. Verovalo se da će se ta deca vratiti u ovaj svet da ga ponovo
nasele, kad lјudska rasa bude iščezla.
Za obične odrasle smrtnike postoji mesto Miktlan u koji se dolazi posle vrlo složenog i
napornog putovanja punog raznih tegoba i smrtnih opasnosti.
575
Joseph Huby, o.c. p. 133-137.
576
Ib. ib. p. 139-141.
172
Oni koji umru od raznih bolesti, od groma, ili se udave, odlaze u Tlalokan, kod boga Tlaloka
gde je večito zelenilo i svežina, i voćke bogate plodom. Svi koji su tako umrli, smatrani su žrtvama
boga Tlaloka i njihova tela nisu zakopavana u zemlјu nego su spalјivana.
Četvrto mesto za pokojnike je Ilhuikatl, stan Sunca. Tu vreme ne teče. Tu nema ni dana ni
noći, cveće nikad ne precvetava, i uživanja traju večno. To je mesto rezervisano za ratnike pale na
bojnom polјu, ili zaroblјene od neprijatelјa.
Najkrvavije božanstvo
U mnogim religijama staroga sveta bilo je lјudskih žrtava. No nijedno božanstvo izgleda nije
bilo toliko želјno i žedno lјudske krvi kao božanstvo starih Azteka Hicilopohtli. Vera u to
božanstvo rađala se postepeno kod Azteka. Azteci su se dugo vremena selili kroz Ameriku. Nјihov
bog zaštitnik zvao se Meksi (Otuda naziv naroda Meksikanci). Putujući kroz bogato meksičko
carstvo videli su narode koji su ukazivali poštovanje krvoločnom bogu Cincuni, koji je bio bog-
kolibri, gospodar ratnika. Ti narodi su verovali da se ratnici posle smrti pretvaraju u ptice kolibri i
odlaze u Sunčevo carstvo. Ratoborni Azteci prihvatiše to novo božanstvo smatrajući ga istovetnim
sa svojim Meksi. Molili su ga neka im ono bude putevođ i dadoše mu novo ime Hicilopohtli, što je
složenica od dveju reči koje znače: kolibri i strašan.
Rođenje toga strašnog božanstva, okićenog perjem kolibra, bilo je čudesno. Nјegova majka
Koatlik, čisteći jednog dana hram, primetila je jedno klupče perja. Ona ga je podigla i stavila
između prsiju i pojasa. Od toga je zatrudnela. Nјeni sinovi, kad to primetiše, htedoše je ubiti. Ali
ona tada začu unutrašnji glas koji joj reče: „Ne boj se, majko, ja ću te osloboditi i to će biti tvoja i
moja slava“.
Kad sinovi materoubice htedoše da izvrše svoju nameru, to jest da ubiju mater, Hicilopohtli
se odjedanput rodi sa štitom u levoj a plavim koplјem u desnoj ruci. Nјegovo telo i lice bilo je
izbrazdano raznobojnim šarama, na čelu je imao kićanku od zelenog perja, a druga pera krasila su
mu levu nogu.
Ulaženjem ovoga boga u religiju Azteka kult je poprimio karakter nečuvenog varvarstva.
Dotle su žrtve Nahoa bile vrlo jednostavne. U početku cveće i plodovi, a kasnije prepelice i druge
životinje. Pojavom kulta Hicilopohtli počelo se sa lјudskim žrtvama, i to u tako velikom broju i na
tako monstruozan način, da istoričari u početku prosto nisu priznavali da je i tako šta moguće, dok
to nije bilo dokazano nepobitnim dokumentima.
Kad je grad Meksiko, ili Temohtitlan bio osnovan 18. jula 1325. godine, tada je krv jednog
zaroblјenika zalila oltar Hicilopohtlia. Za vreme robovanja i nevolјa koje su posle toga naišle,
krvožedno božanstvo se moralo zadovolјiti tek ponekom retkom žrtvom. Ali kad je pleme Azteka
steklo slobodu i moć, žrtvovani su svi ratni zaroblјenici.
Običaj žrtvovanja lјudi postao je javan. Množina žrtava se povećavala sa snagom
meksikanske imperije.
Postojale su dve vrste lјudskih žrtava u hramu Meksiko: robovi i ratni zaroblјenici. Svi
robovi koji su zbog nepodnošlјivosti života bežali tri-četiri puta od gazde, bili su određeni za žrtve.
Nјih su gospodari davali hramu, ili su ih na javnom trgu prodavali pobožnim lјudima da bi se ovi
snabdeli. Što se tiče ratnih zaroblјenika oni su žrtvovani svi odjedanput kad se rat završi, ili su
čuvani za velike svečanosti.
U kratkim potezima taj užasni ritual izgledao je ovako:
Jedan kamen zvani tehkatl, visine jedan metar, u obliku krnje piramide, služio je kao oltar.
Na njega su stavlјali žrtvu. Šest sveštenika, zvani čačalmek vršili su žrtvoprinošenje. Jedan je držao
glavu žrtve, druga četvorica ruke i noge, a šesti je vršio
173
službu žreca. Sva šestorica su imali strašan izgled. Telo i lice bilo im je obojadisano crnom bojom.
Usne bele. Kožna kapa. Obučeni u bele dalmatike sa crnim šarama. Kad je žrtva već pripremlјena
po svim propisima, četiri sveštenika je zgrabe za ruke i noge i stavlјaju na tehkatli (oltar), peti mu
steže vrat drvenim prstenom da bi ga sprečio da podiže glavu. Žrec, izgovorivši nekoliko molitava,
uzima kremeni kameni nož (tekpatl) i zabija ga žrtvi u prsa. Odmah zatim uvlači u grudni koš ruku
kroz otvorenu ranu, čupa srce, i dok ono još kuca, pokazuje ga Suncu, a potom ga baca pred noge
Hicilopohtlia.
Kad je žrtvovanje završeno, srce spalјuju, ili ga ostavlјaju na oltar. Često su sveštenici to
srce jeli, ili ga neko vreme čuvali uz neobičan ritual. Moralo se paziti da se krv ne izgubi. Nјome su
mazali usne idola, ili su bojadisali izvesne delove hrama. Leš su bacali niz veliko stepenište hrama.
Ako je žrtva bila ratni zaroblјenik, onaj koji ga je zarobio, nosio je leš kući i sekao ga na parčiće.
Glavu je slao sveštenicima da je konzervišu, utrobu je ostavlјao kao plen poima i pticama, a ostatak
je kuvao sa kukuruzom.
Kada se 1454. godine imperator Meksika uplašio da su se bogovi nešto duboko uvredili i
počeli slati nedaće na Meksiko, on je, zajedno sa još dva vladara saveznika objavio sveti rat
okolnim indijanskim plemenima da bi tako dobavio sebi dovolјno zaroblјenika da ih žrtvuje
Hicilopohtliu. Te su zaroblјenike uzimali samo iz susednih država, jer oni izdaleka dok ne dođu do
Meksika izmršave pa nisu podesni za žrtvu. Govorilo se da meso tih varvara nije prijatno bogovima,
kao kad bi im neko dao suva, tvrda, crna hleba. Čak je izdat i carski dekret kojim se izlaže kazni i
preziru svako, ma i vladarev sin, ako bi na neki način izbegavao ovaj sveti rat.
Rat je vođen po izvesnom rasporedu. Svakog meseca napad na jednu od triju susednih
zemalјa, pa onda ponovo. Rat se završavao pravim pokolјem zaroblјenika. Tako je 19. februara
1487. godine prilikom osvećenja hrama boga Hicilopohtli žrtvovano 20.000 (dvadeset hilјada)
ratnih zaroblјenika. Klanje je vršeno u 13 hramova i trajalo je četiri dana.
Osim toga svake godine, osim ovih redovnih žrtava, bilo je i vanrednih. Ima izvora koji
tvrde da se svake godine Hicilopohtliu prinosilo petnaest do dvadeset hilјada žrtava. Često su žrtve
bila i deca.577
Sveštenički stalež ove religije bio je vrlo mnogobrojan i vrlo strogo organizovan. Može se
očigledno primetiti da je ovde religija od skromnih monoteističkih početaka sa jednim bogom,
zvanim Omeotekutli, u doba Azteka obogatila svoj panteon vrlo mnogobrojnim božanstvima.
Vrhovni sveštenik se zvao Teotekutli (božji gospodin), a ostali su nosili titulu teopiksik
(božji čuvar). Razne dužnosti pri hramu bile su strogo podelјene i strogo se vodilo računa o
njihovom tačnom izvršavanju. Učenici, kandidati za sveštenike, imali su takođe strogo određene
dužnosti čije je zanemarivanje bilo kažnjavano vrlo surovo: bodenjem drvenim bodlјama i
batinanjem. Sahagun tvrdi da su ih u izvesnim težim prestupima vešali, probadali strelama, pa čak i
žive spalјivali. U nastavnom programu deca su najpre učena da dobro govore (dakle, učenje jezika i
neke vrste retorike), da se dobro vladaju, da znaju svete pesme, zatim istorijske legende, aritmetiku,
hronologiju, astrologiju i najzad rukovanje oružjem.
Sveštenici su služili vrlo svečane verske obrede koji su raspalјivali maštu religioznih masa.
Tu su bile ogromne i svečane procesije izvođene noću, svete igre, horovi devojaka koje su
vaspitavane u hramu. Osim toga sveštenici su naročito podsticali ratničku hrabrost Azteka
obećanjem raja za one koji budu učestvovali u svetom ratu i doveli što više zaroblјenika na žrtvu
Hicilopohtliu.578
577
Ib. ib. p. 147-153.
578
Ib. ib. p. 153-156.
174
Ko je Kvecalkoatl?
Zna se da su Španci došavši u Meksiko zatekli tamo predanje o bogu Kvecalkoatl i u vezi s
njim kult krstu. To je za arheologe i istoričare religije bio interesantan i veliki problem. Čuveni
arheolog Kavero (A. Chavero) smatra da je tu u pitanju samo slučajna izvesna podudarnost, a da taj
kult krsta inače nema nikakve veze sa hrišćanstvom. Međutim Perez Verdia (Perez Verdia) tumači
tu pojavu drukčije.
Oko 10. veka (hrišćanske ere) pojavila se na reci Panuko jedna grupa belih lјudi bradatih,
odevenih u dugačke halјine. Nјihove namere su bile očigledno mirolјubive pa su bili dobro
primlјeni. Prodrli su u unutrašnjost i nastanili se u kralјevini Tolan. Nјihov šef se zvao Kvecalkoatl.
Opisuju ga kao čoveka belog, visoka stasa, širokog čela, krupnih očiju, guste brade i crne kose.
Mirolјubiv, čista života, pravedan, razborit i mudar, on je naučio Tolteke da obrađuju metale, a
pokazao im je i mnoge druge dotle nepoznate proizvode. Propovedao je novu religiju lјubavi prema
bližnjem i pokajanja i vežbanja u svima vrlinama.
Nјegovo znanje i čestitost učinili su ga vrlo popularnim pa je među Toltecima živeo u
bogatstvu i velikom poštovanju. Ali posle izvesnog vremena diže se neki otpor prema njemu, on
morade napustiti Tolan pošto je prethodno sakrio svoje bogatstvo i spalio svoju vlastitu kuću.
Uputio se prema Čololanu gde je ostao vrlo kratko, a zatim je otišao na Jukatan gde je bio poznat
pod imenom Kukulkan.
Narodi Jukatana za koje je on bio civilizator, sveštenik jedne nove religije i prorok,
proglasiše ga božanstvom. On im je prorekao da će sa Istoka doći beli bradati lјudi koji će potčiniti
sve narode i razoriti njihovu religiju i rasu.
Ovo proroštvo od čoveka koji se po svemu razlikovao od urođenika, i bojom lica i znanjem i
vrlinom i odevanjem, tako se duboko useklo u njihove duše, da se neprekidno prenosilo s kolena na
koleno. Kad su Evroplјani stigli na obale Amerike, ovo Kukulkanovo proročanstvo pomoglo je
njihovim osvajanjima više nego samo njihovo oružje, pa je sujeverni car i sveštenik Montezuma
verovao da bi otpor prema novim osvajačima, koje je u njegovo vreme i u njegovu zemlјu vodio
Hernan Kortes, bilo isto što i protivlјenje bogovima. Na ovakvo verovanje navodile su ga pokraj
ovog proroštva i strašne glasine (i ne samo glasine) koje su u Meksiko prispele pre samih Španaca,
da novi lјudi, beloliki i bradati, imaju
„ploveće kuće“, da su naoružani grmlјavinom i munjom i da su na Kubi sve živo poklali.
Teško je, pa i nemoguće, verovati da su ove priče o Kvecalkoatlu samo običan mit. Opisi su
suviše realistični, a vera u tu ličnost je suviše duboko prodrla u dušu širokih narodnih slojeva, i to
različitih indijanskih naroda, a da bi se sve to moglo svesti na običan mit. Nekada su istoričari bili u
nedoumici kako to da objasne i šta da misle o Kvecalkoatlu. Danas kad se zna da su Normani još u
10. veku otkrili Ameriku, samo se to otkriće tokom vremena zaboravilo, nije ništa nemoguće ni
neverovatno pretpostaviti da je neki islandski misionar brodolomnik, ili ribar, ili trgovac, prispeo na
obale Meksika, a njegova kultura, koja je bila daleko iznad kulture plemena s kojima je živeo, bila
je uzrok što su ga proglasili za božanstvo. Taj čovek je i bez nekog posebnog Božjeg otkrivenja
mogao predvideti da će kulturno jači Evroplјani stići u Ameriku svakako pre nego američki
Indijanci u Evropu.
Pretpostavlјa se, sasvim prirodno, da je on taj koji je prvi uveo kult krsta kod tih
mnogobožačkih naroda. Što se pak tiče jednog drugog krsta, onog u Palekni, taj je nesumnjivo
stariji od hrišćanstva i ne pripisuje se uticaju Kvecalkoatla. Pretpostavlјa se – razume se bez dokaza
– da se on pojavio na neki način pod uticajem budizma.579
Kao što su Azteci imali moćno carstvo c postigli visok stepen kulture, tako su u Srednjoj
Americi pleme Maja imali visoku kulturu, a u Južnoj Americi pleme Inka. Inke
579
Ib. ib. p. 156-158.
175
su imale veliko carstvo koje je obuhvatalo današnji Peru, Ekvador, Boliviju, Čile i deo Argentine.
Nјihova religija nije bila ni blizu toliko unakažena krvoločnim kultom kao što je bio slučaj sa
kultom boga Hicilopohtli u carstvu Azteka. Obožavali su Sunce i imali veličanstvene hramove u
čast boga Sunca. Kao što se zna, španski pustolov Francisko Pizaro, uspeo je smelošću i
lukavstvom da obori carstvo Inka u momentu kada su u njemu izbile razmirice između naslednika.
Kad je na prevaru domamio u svoj logor u gradu Kajamarki poslednjeg cara Atahualpu, koga je
Pizarov vojni sveštenik pater Valverde krstio već pred samo pogublјenje,580 tada je nestalo starog
moćnog carstva Inka, a s njim postepeno iščezava i njihova stara religija.
*
* *
Iako ovaj dosadašnji pregled raznih religija nije ni blizu potpun, to jest ne iznosi sve religije
koje su se ikad u istoriji čovečanstva i u raznim krajevima sveta javlјale, ipak se iz njega vidi da
uzima u obzir bar one najpoznatije i najraširenije religije za koje zna istorija lјudskog roda.
Ne ulazeći u filosofsko-naučno procenjivanje istinitosti tih religija – što je do sada u ovoj
knjizi već nekoliko puta naglašeno – ipak se mora konstatovati da je religija toliko duboko prodrla u
čovekovu dušu, da je se čovek nikad i nigde nije mogao otresti, bar ne sasvim. Radije je padao i u
najbesmislenija sujeverja i najokorelija divlјaštva, nego što bi je se odrekao. Istorija religije nam
daje pregled lutanja čovekove duše u potrazi za Bogom. Kao žedan putnik koji u pustinji traži oazu
vode, pa nailazi na razne fatamorgane, tako je i čovekova duša – koja je preko Psalmopevca
uzviknula da je žedna Boga živoga – tražeći Boga živoga susretala razne fatamorgane koje je
proglašavala za Boga. Neko je Boga nalazio u svetlim vasionskim telima, neko u bilјkama, neko u
životinjama, neko u svojim davnašnjim pre-cima, neko u muškom polnom udu, neko u kamenju, a
neko u svojoj divlјoj fantaziji koja ga je vodila najkrvoločnijim ceremonijama.
Hoće li se Bog najzad javiti lјudima zapravo? – Videćemo u sledećim sveskama
Apologetike – A možda smo to već i videli, samo nismo prepoznali!
TREĆI DEO: PROBLEMI ISTORIJE RELIGIJE
Izloživši razne oblike u kojima se religija javlјala kroz prošlost i sadašnjost čovečanstva,
Istorija religije se susreće sa izvesnim problemima koji su od isto tako velikog značaja za
apologetiku kao i za nju. Ti zajednički problemi su: sveopštost religije, poreklo religije, prvobitni
oblik religije i uzroci pojave politeizma. Tim redom će te teme biti ovde i izložene. Tako ovaj deo
predstavlјa povratak sa terena istorije religije ka terenu apologetike, jer je ova problematika
zajednička.
I SVEOPŠTOST I STAROST RELIGIJE
Pristup
Iz dosadašnjeg izlaganja moglo se videti da je religija univerzalna, to jest sveopšta pojava u

čovečanstvu. U prvoj knjizi konstatovali smo činjenicu da je u vidlјivom svetu samo čovek
religiozno biće. Nijedno drugo biće osim čoveka nema religiju. Ovde ćemo, pak, konstatovati
obratnu činjenicu: religija je sveopšta pojava. To znači nema na Zemlјinoj površini naroda ni
čoveka koji ne bi imali u duši ma i najbleđeg traga ikakve religioznosti. Tu tezu ćemo pokušati da
dokažemo navođenjem činjenica iz kojih ona nužno sledi.
580
Jonatan Norton, Davna Amerika, str. 152.
176
O čemu se ovde upravo radi? Ne radi se o nekakvom dokazu da su svi lјudi kroz ceo svoj
vek bili verujući. Još manje da su živeli po Božjoj volјi. Znamo sasvim sigurno da ima lјudi, i da ih
je uvek bilo, pa i da će ih uvek biti, koji tvrde o sebi da ne veruju ni u Boga ni u bogove, niti u išta
van ovog vidlјivog fizičkog sveta. Ne radi se, dakle, o osporavanju tih činjenica, nego se radi o
tome da pri svim tim okolnostima ipak nema ni naroda ni čoveka koji ne bi imao nikakva pojma niti
nikakve svesti o Bogu, niti ikakvog religijskog osećanja kroz ceo život, od kolevke do groba. Za tu
tvrdnju iznosimo ove dokaze.
1) Psihološki dokaz o sveopštosti religije
Posmatrajući svoj vlastiti duševni život, mi opažamo u sebi religioznost koju doživlјujemo
kao svest o Bogu i kao osećanje naše zavisnosti od Nekoga ili nečega od koga, ili od čega, zavisi
ceo svet i naša lična sudbina. I ne samo što osećamo u sebi zavisnost, nego isto tako opažamo i sva
ostala osećanja koja sva zajedno sačinjavaju religiozno osećanje, kao što smo to napred izložili.581
Ali, pošto sva ostala osećanja: osećanje svetosti, lјubavi, divlјenja, pa i strohopoštovanja mogu da
izblede pa čak i da iščeznu, bar privremeno, jer očigledno je da ima lјudi koji u toku života izgube
smisao za osećanje uzvišenosti, strahopoštovanja i svetosti, a osećanje zavisnosti je najteže ugušiti,
to se ono najčešće i najizrazitije ispolјava. Svaka crkvena molitva je izraz te zavisnosti. I ne samo
molitva, nego i narodne poslovice, koje su izraz vekovnog narodnog iskustva, svedoče da u srcu i
duši čovekovoj postoji svest i osećanje zavisnosti. „Čovek snuje, a Bog određuje“, ta izreka postoji
kod mnogih naroda i izražava zavisnost čovekovu. Makar čovek bio i najveći silnik ovoga sveta, ne
može sebe proglasiti svemoćnim. No čim se ne oseća svemoćnim, oseća se zavisnim od Nekoga ili
nečega, makar njegova svest o tome i ne bila baš sasvim jasna.
Mi, dalјe, osećamo potrebu da dođemo u što bliži dodir sa tim bićem od koga osećamo
zavisnost. Želimo da nam ono bude voća, zaštitnik i oslonac u životu. To biće mi zovemo Bogom i
zamišlјamo ga svesno-razumnim, ličnim bićem.
Takva osećanja mi ne primećujemo samo u sebi, nego isto tako i kod ostalih lјudi s kojima
dolazimo u dodir, bez obzira da li oni to priznaju ili ne. Čovek koji bi tvrdio da ne oseća svoju
zavisnost ni od koga i ni od čega, ili pak koji bi tvrdio da ne želi pomoć od onoga od koga zavisi i
on i ceo svet, tvrdio bi nešto što je očigledno netačno, čak neprirodno, smešno. Takva izjava bi
predstavlјala psihološku nemogućnost, ili bar psihološku neprirodnost.
Doduše, može se desiti da neko posumnja u realno postojanje Boga kao bića od koga čovek
oseća zavisnost; ili da posumnja u mogućnost opštenja s njim. Ali, dokle god čovek hoće da
konstatuje stvari normalno i da iskreno i lojalno priznaje svoja osećanja, uvek će uvideti da u njemu
zaista postoji osećanje zavisnosti, i makar i podsvesna želјa za što čvršćim osloncem i pomoći od
toga bića od koga oseća zavisnost. Čak i u slučaju da se u čovekovoj duši rodi želјa za apsolutnom
slobodom, za poricanjem i odstranjenjem te zavisnosti, što upravo i jeste psihološko-etička suština
ateizma, čak i u tom slučaju čovek nehotično priznaje da mu negde u dnu duše počiva to osećanje.
Jer, da ga uopšte nema, ne bi bilo ni potrebe da se protiv tog osećanja bori. Kao što teorijski ateizam
svedoči da u svesti teorijskog ateiste ipak postoji pojam o Bogu – jer, da ga nema ne bi imao šta da
poriče – tako i praktični, borbeni ateizam, koji se ispolјava u borbi protiv religioznog osećanja,
svedoči da to osećanje negde u duši postoji – ili je bar postojalo – jer kad ni toga ne bi bilo, ne bi
imao protiv čega da se bori.
A sve to znači, da je svaki čovek na svoj način ipak religiozan, makar on tu svoju
religioznost otkrivao i kroz borbu protiv religije. U tom slučaju religiji se samo poriče
581
Videti I knjigu str. 131-145.
177
istinitost, ali se i nehotično priznaje njeno postojanje u duši, makar ona bila svedena i na minimum.
A i to je dovolјno za tvrdnju da religija ipak postoji u duši svakog čoveka, bilo kao gospodar duše,
bilo kao Pepelјuga bačena negde u zapećak.
Razume se, mi ovu psihološku istinu o sveopštosti religije ne možemo potvrditi nekom
potpunom indukcijom, jer nam je praktično nemoguće da studiramo i ispitujemo religioznost
svakog čoveka ponaosob. Ali jedna takva potpuna indukcija nije ni potrebna za naš zaklјučak.
Nismo mi videli ni da su svi lјudi poumirali, pa kad na osnovu mnogih primera vidimo da smrt prati
svakog čoveka, da je ona ušla u prirodu čovekovu, onda mi sasvim opravdano, na osnovu te
činjenice, i bez potpune indukcije, tvrdimo: čovek je smrtno biće. Isto tako, mi nismo ispitali ni
intelektualne sposobnosti baš svakog čoveka koji je živeo na Zemlјi. Ali kad iz iskustva svoga
ličnog, a i spolјašnjeg, uvidimo da je razum svojstvo koje bitno pripada lјudskoj prirodi, tada, iako
znamo da u svetu ima i budala i ludaka daleko više nego ateista, mi ipak tvrdimo: čovek je razumno
biće. Na isti način postupamo i kad je u pitanju religioznost. Iako znamo da ima lјudi koji tvrde da
religioznim pojmovima ne odgovara nikakva spolјašnja stvarnost, mi ipak u njihovoj duši nalazimo
tragove religije. Na osnovu te psihološke činjenice možemo govoriti o religiji kao sveopštoj pojavi
u čovečanstvu.
2) Svedočanstvo etnologije o sveopštosti religije
Tvrdnju da je religija sveopšta pojava u čovečanstvu potvrđuju etnologija i istorija. Prema

tvrdnji najistaknutijih etnologa 19. i 20. veka, koji su ispitivali pojedine narode i plemena, u
današnje doba nema ni jednog naroda na Zemlјi koji ne bi imao baš nikakvih religijskih
pojmova, predstava, osećanja, i nekog kakvog-takvog kulta, ma i
najprimitivnijeg, ma i najizopačenijeg.
Nije ni moguće ni potrebno navoditi izjave svih antropologa o tome. Ipak, ilustracije radi,
evo nekoliko takvih izjava, i to od naučnika 19. veka, jer se u tom veku još uvek verovalo da ima, i
očekivalo da će se pronaći plemena „prirodni ateisti“, to jest plemena bez ikakve religijske svesti i
osećanja. Čuveni ispitivač naroda Afrike, Livingston, kaže o afričkim narodima: „Ma koliko da je
nizak stepen njihove kulture, nema potrebe uveravati ih u postojanje Boga i budućeg života. Te dve
istine poznate su celoj Africi“.582 Katrfaž, poričući tvrdnje Loboka i Sent-Ilera da ima naroda i
plemena koji su prirodni ateisti, kaže: „Obavezan po prirodi svoga specijalnog zanimanja da
izučavam sve čovečanske rase, uzalud sam tražio ateizam kod najnižih rasa, a isto tako i kod
najviših. Nisam ga našao nigde, osim kod pojedinih individua i u više-manje ograničenim
krugovima“.583 Maks Miler bez okolišenja svedoči: „Sada sa sigurnošću možemo tvrditi da, bez
obzira na sve pokušaje, nisu nađena lјudska bića koja ne bi imala nečega što za njih ima religiozni
značaj“.584 Naš etnolog, dr Tihomir Đorđević, u ime etnologije kao nauke, takođe izričito tvrdi:
„Kritičkim proučavanjem života i kulture današnjih primitivnih naroda, u svima krajevima sveta,
potpuno je utvrđeno da nema primera da bi ma koji narod na zemlјi bio bez ikakvih religioznih
pojmova“.585
Doduše, istine radi, treba reći da čak i danas ima poneki etnolog koji tvrdi da postoje narodi
„prirodni ateisti“. To tvrdi, na primer, Anton Vilem Nivenhojs o najprimitivnijem delu plemena
Kubua na istočnom delu Sumatre,586 i Kurt Brajzig koji
582
V. D. Kudrяvceva-Platonova, Sočineniя, Tomъ II, izd. II 1898. str. 368.
583
584
Ivan Nikolјin, Pravoslavna apologetika, preveo sveštenik Živan Marinković, prof., Beograd, 1934. str. 18.
585
Dr. Tihomir Đorđević, Najstarija religija, izd. KNU, Beograd, 1933. str. 4.
586
O počecima vere i o drugim etnološkim problemima od dr Jovana Erdelјanovića, izd. SKA, Beograd, 1938. str. 32.
178
smatra da negritski patulјci srednje Afrike, Ake i Obongi, kao i Ridan-Kubui sa Sumatre, nemaju
nikakvu veru.587
Međutim te tvrdnje ne potiču neposredno od samih pomenutih naučnika nego od njihovih
interpretatora. Osim toga ti naučnici i ne tvrde da je ateizam tih plemena nešto što su oni lično
konstatovali. Najzad, činjenica je da ostali današnji etnolozi toj tvrdnji ne poklanjaju čak ni ozbilјnu
pažnju, a kamoli veru, što se vidi iz istog naučnog dela profesora dr Jovana Erdelјanovića koji od
mnogobrojnih savremenih etnologa i sociologa koje navodi u svome delu spominje samo ovu
dvojicu kao svedoke za postojanje prirodnih ateista, pa i njih sa potrebnom rezervom, dok ostali
etnolozi ne znaju ni za kakve prirodne ateiste.
I ne samo što današnji etnolozi ne poznaju prirodne ateiste, nego je to tako bilo i u toku cele
poznate nam lјudske istorije. Po svedočanstvu Cicerona, Seneke, Plutarha i drugih antičkih pisaca,
ni u njihovo doba nije bio poznat ni jedan narod ili pleme bez ikakve religijske svesti. Plutarh kaže:
„Ako obiđeš ceo svet, možeš naići na gradove bez zidova, bez pisanih zakona, bez novaca, bez
pismena; ali naroda bez Boga, bez hramova, bez molitava, bez bogoštovnih obreda i žrtava, još niko
ne vide“.588 Ciceron je pisao: „Nema naroda koji bi tako surov i divlјi bio, da nema vere u Boga,
mada mu suštinu i ne poznaje“.589 Seneka slično piše: „Svima lјudima je urođena misao o
bogovima, niti ima igde plemena koje je tako daleko od zakona i morala, da ne poštuje neke
bogove“.590 Dajmo još jednom reč Ciceronu: „Iz čitave množine raznolikih stvorova nema ni jednog
osim čoveka koji bi imao ma kakav pojam o Bogu; i obratno: među lјudima nema ni jednog naroda
koji bi bio tako divlјi, da ne bi bio svestan da mora postojati božanstvo, ako i ne zna upravo
kako“.591
Doduše, ova svedočanstva imaju relativnu vrednost. Pre svega, antički su pisci bili daleko
od toga da poznaju sve narode. Nisu znali čak ni za sve kontinente, a kamoli za sve narode. A osim
toga, njihovo svedočanstvo ne ide mnogo daleko ni u prošlost. Jer, oni su živeli na neke 2-3 hilјade
godina pre nas. A u odnosu na celokupnu prošlost čovečanstva to je, tako reći, bilo juče.
Pa ipak, iako ta svedočanstva imaju ograničenu i relativnu vrednost, ona nisu za
odbacivanje. Ona nam svedoče da narodi koji su bili poznati tim antičkim piscima, nisu bili prirodni
ateisti. Osim toga oni su do takve svoje tvrdnje došli svakako i putem psihološkog posmatranja
lјudske ličnosti u kojoj su videli religiju kao nešto što je sraslo sa samom lјudskom prirodom, a
narodi koje su susretali po ondašnjem, za njih, širokom svetu bili su religiozni, pa su oni onda sa
dubokim osvedočenjem i uverenjem mogli pisati o sveopštosti religije.
Uostalom njima je naknadno dala za pravo istorija sveta i istorija religije, kao i današnja
etnologija. Jer, istorija zaista ne poznaje ni jedan prirodno ateistički narod. Oni su, dakle, sasvim
tačno konstatovali da nema naroda bez ikakve religijske svesti i religijskog osećanja.
3) Svedočanstvo iz oblasti filologije
Ono što nam etnologija govori o sveopštosti religije odnosi se na sadašnjost čovečanstva.
Ono što su nam antički pisci posvedočili o religiji odnosi se na njihovo doba koje je proteklo pre
nekih 2-3 hilјade godina, što je veoma malo kad se uporedi sa celom istorijom i preistorijom roda
lјudskog. Ali uporedna filologija može da nas odvede
587
588
S. M. Veselinović, Dogmatika Pravoslavne Crkve, Beograd, 1912. str. 162.
589
Cicero, De leg. I 24, cit. po S. Todoroviću, Pravoslavna dogmatika sa apologetskim razjašnjenjima, IV izdanje,
Beograd, 1931. str. 42.
590
Seneca, Epist. 117. cit. po S. Todoroviću, navedeno delo, str. 42.
591
Cicero, De leg. cit. po S. Todoroviću, isto delo i strana.
179
u znatno dublјu prošlost nego što je Ciceronovo i Plutarhovo doba. Istorija čovečanstva dokle god
može da ide u prošlost, svuda konstatuje prisustvo religije, kako u najstarijim spomenicima Egipta,
Irana, Indije, Kine i Japana, tako i kod starih Indijanaca, ostrvskih plemena u Polineziji kao i kod
australijskih urođenika koji su vekovima i milenijumima bili izdvojeni od ostalih kontinenata.
A uporedna filologija može da nas odvede u još dublјu prošlost, kojoj godine ne možemo
čak ni odrediti. Može da nas odvede čak u preistorijsko doba, kada su mnogi istorijski narodi
sačinjavali jednu etničku i jezičku grupu, pa su religijske pojmove i objekte nazivali istim imenima.
Tako se mnogi nazivi kojima razni narodi nazivaju Božje biće mogu svesti na jedan od dvaju
korena: ili na koren „div“, ili na koren „el“. „Div“ označava sjajnost, svetlost. „El“ označava silu,
moć. Tako kod semitskih naroda imamo sledeće nazive za oznaku Boga: El, Elohim, Alah, Bal, Val
itd. A kod druge grupe naroda imamo nazive: Deus, Teos, Divus, Deva, Devle, Zeus, Tao, itd. 592
Slovenska reč Bog potiče od sanskritske reči „bagda“, što znači znanje.593
Prema tome ako su reči kojima se označava ime Božje postale u pradavna vremena lјudske
istorije i preistorije, kad su spomenute narodne grupe sačinjavale još uvek jednu jezičku celinu,
onda je sasvim sigurno da je u ta davna vremena postojala i religija, jer čovek ne može imati reč
kojom će označavati biće Božje, ako već pre toga nema nikakva pojma o Bogu. A pošto je ime
Božje označavano rečju koja izražava moć, svetlost, znanje, to onda taj čovek ne samo što je imao
znanje i pojam o Bogu, nego mu je ukazivao i poštovanje što se vidi iz samih naziva. Dakle, imao je
religiju.
4) Svedočanstvo paleontologije
Istorija čovečanstva počinje prvim pisanim spomenicima čija starost jedva da stiže oko
5.000 godina pre hrišćanske ere. A nema sumnje, čovečanstvo je postojalo daleko pre toga datuma.
Sve što se desilo u čovečanstvu pre toga, o čemu nemamo pisanih izvora, sve to sačinjava period
preistorije. Koliko je dugo trajao taj period, to jest koliko je staro čovečanstvo, to niko ne može sa
pouzdanošću kazati, jer to niko ne zna. Po svedočanstvu današnje arheologije i paleontologije taj
period je trajao stotinama hilјada godina, ali tačnu cifru niko ni približno ne zna.
Biblijska hronologija
Uobičajeno je i kod hrišćana i kod antihrišćana da, tobož, na osnovu Biblije izračunavaju
starost čovečanstva. Tako na primer u 5. glavi knjige Postanja iznesena je tablica naroda od Adama
do Noja. Teolozi, i istočni i zapadni, pokušali su na osnovu te tablice i drugih podataka, da stvore
jednu apsolutnu hronologiju događaja od postanka prvog čoveka do Hrista. Po računu zapadnih
teologa, od Adama do rođenja Hristovog protekao je period od 4.004 godine. Po računu jevrejskih
teologa, taj period je trajao nešto manje, svega 3.760 godina. Po računu Aleksandrijske crkve
Hristovo rođenje je bilo 5.504. od postanka sveta. Po računu Carigradske crkve taj period iznosi
5.510 godina. Po računu Ruske crkve Hristos se rodio 5.508. godine od stvaranja sveta. A po računu
ruskog bogoslova S. S. Glagolјeva, od Adama do potopa proteklo je vreme od 9.393. godine, a od
Adama do Hrista 16.000 godina.594
Sama činjenica što postoje tolike razlike u izračunavanju starosti čovečanstva svedoči da ne
postoji nikakva biblijska hronologija. Kad bi ona postojala, ta bi se cifra
592
Dr. Radivoj A. Josić, Apologetika (skripta), Beograd, 1954, str. 122-123.
593
S. M. Veselinović, navedeno delo, str. 240.
594
Prof. prot. V. Zѣnkovskiй, Apologetika, Pariž, 1957. str. 85-86.
180
mogla pronaći u Bibliji, i sva računska nagađanja bi prestala. Ali, biblijska hronologija ne postoji!
I ne samo da u Bibliji ne postoji nikakva cifra koja bi nas obaveštavala o starosti
čovečanstva, nego čak i u onim tablicama iz 5. glave knjige Postanja postoji razlika u broju upisanih
ličnosti (isto kao na primer u genealogijama koje navode Matejevo i Lukino Evanđelјe), a isto tako
se pojavlјuje razlika i u navođenju dužine veka pojedinih patrijaraha, čije se godine života spominju
u navedenim tablicama. Tako, po tekstu Septuaginte potop je bio 2242. godine od postanka sveta, ili
bar od Adama. Po masoretskom jevrejskom tekstu taj događaj se desio 1656. godine od Adama. A
po samarjanskom tekstu potop je bio 1.307. godine od Adama.595
Dakle, ne samo što nam Biblija ne kaže nigde broj godina koliko je staro čovečanstvo, nego
se ta cifra ne može izvući ni iz biblijskog teksta koji nam po tom pitanju daje različite podatke.
Ali, što je u celom tom pitanju najvažnije, nijedan od tih tekstova se i ne obazire na podatke
iz tih tablica, tako da biblija nigde ne datira događaje po nekoj apsolutnoj hronologiji od stvaranja
sveta.
Koje godine je nastupio potop? Biblija nigde to ne kaže, već veli „kad je bilo Noju šest
stotina godina...“ (Post. 7, 11). Koje godine se Bog prvi put javio Avramu? Koje godine je izveo
Izrailјce iz Egipta? Koje godine je Bog dao zapovest na Sinaju? Koje godine je sazidan, a koje
godine je razoren prvi Jerusalimski hram? Sve su to krupni događaji iz biblijske istorije, a ni jedan
od njih nije u Bibliji datiran po hronologiji od Adama. Isto tako ni dalјi događaji u istoriji
izrailјskog naroda nisu datirani po hronologiji od postanja sveta, nego po godinama vladavine
pojedinih careva, na primer: II Dnev. 13, 1; 16, 1; Is. 6, 1; 7, 1; Jer. 32, 1.
Isti slučaj imamo i u Sv. pismu Novog zaveta. Zar u novozavetnoj istoriji ima ikoji događaj
važniji od rođenja, raspeća i vaskrsenja Hristova, pa ni za jedan od tih važnih dogaćaja nije
navedena godina po nekoj apsolutnoj hronologiji od Adama, nego se i ti događaji datiraju po
vremenu vladanja rimskih careva (Lk. 1, 5; 3, 1). Najzad, ni u Nikejsko- carigradskom simvolu
vere, kao ni u ostalim simvolima, nema ni traga o nekakvoj apsolutnoj hronologiji događaja od
Adama pa nadalјe. Jedini vremenski podatak koji je u simvolu vere fiksiran, vezan je za ličnost
Pontija Pilata (4. čl.), a ne za neku apsolutnu hronologiju vremena od Adama do Hrista.
Otkud toliko uporno ćutanje Biblije i Vaselјenske Crkve o starosti čovečanstva:
Otuda što biblijska hronologija uopšte ne postoji.
Pokušaji srednjovekovnih i eventualno docnijih teologa da utvrde neku apsolutnu
hronologiju istorijskih događaja, počevši računanje od Adama, nisu nikad u Crkvi imali neko
dogmatsko, opšteobavezno značenje, niti su pomesne crkve jedna drugu proglašavale za jeretičku
zbog razlike u hronologijama. Te postojeće hronologije su služile samo kao sredstvo za relativnu
vremensku orijentaciju u prošlosti čovečanstva čija dugačka istorija, a pogotovo preistorija, nije
tada bila ni naslućivana.
No, ako su se tada teolozi razlikovali među sobom na tom pitanju za koju stotinu ili hilјadu
godina, i ako nisu znali pravu cifru starosti čovečanstva, to im se ne može ni zameriti, jer nisu imali
odakle da je saznaju. Međutim savremeni istoričari, etnolozi, antropolozi, arheolozi i paleontolozi
takođe lutaju na tome pitanju starosti čovečanstva, razlikujući se među sobom ne za koju stotinu ili
hilјadu godina kao teolozi, nego za po nekoliko stotina hilјada godina! Koliko je staro čovečanstvo
prema današnjem stanju nauke niko ne zna. Savremena nauka ceni njegovu starost od sto hilјada pa
do šest stotina hilјada, pa čak i do milion godina. Možda će ta tajna biti nekad rešena, ali za sada nju
ne zna niko.
595
181
Posle ovih nekoliko napomena o starosti čovečanstva ostaje nam pitanje šta mi znamo o
tome preistorijskom čoveku, specijalno šta znamo, i da li išta znamo, o njegovoj religiji?
Religija preistorijskog čoveka
Kroz čitav taj dugački vremenski period, čije nam je trajanje nepoznato, a računa se na
stotine hilјada godina, nemamo nikakvih drugih obaveštenja osim slobodnih zaklјučaka na osnovu
arheoloških i paleontoloških nalaza koji se od 19. veka sve više umnožavaju. Razume se, ti nam
otkopani mrtvi predmeti i kosti, katkad samo delovi kostura, ne mogu dati jasnu sliku pojedinačnih
istorijskih zbivanja, kao što bi nam to mogao opisati kakav pisani istorijski spomenik, pisani
dokumenat. Pa ipak, i mrtve stvari imaju svoj jezik. I iz njih se mogu katkad izvući dalekosežni
zaklјučci.
U tome zaklјučivanju polazimo od činjenice da je delovanje životinja rukovođeno
instinktom, a delovanje čoveka razumom. Životinje nemaju ništa drugo osim onoga što su kadre da
učine po svome instinktu: pčela saće, ptica gnezdo, dabar svoj podzemni stan itd. One nemaju ni
nauku ni filosofiju ni moral ni umetnost, ni mađiju, ni religiju ni tehniku, niti ikakvu materijalnu ili
duhovnu kulturu. A čovek ima sve to, od kako znamo za njegov boravak na zemlјi.
Razume se, nama su poznati samo ostaci njegove materijalne kulture, njegove tehnike iz
preistorijskog doba. Ali na osnovu toga možemo imati makar približnu sliku o njegovoj duhovnoj
kulturi.
Iz tih pradavnih vremena ostali su razni predmeti rađeni rukom preistorijskog čoveka.
Nađeni su takođe ostaci vatre koju je preistorijski čovek upotreblјavao, koristio, pa verovatno i sam
veštačkim načinom proizvodio, bilo udaranjem kamena o kamen, bilo trenjem suvog drveta. Ostale
su na zidovima pećina slike raznih životinja koje je taj čovek lovio: bizona, mamuta, jelena; slike
lјudske šake, slike lјudi i žena. Slike su ponekad i bojadisane. Sve to nepobitno svedoči da je
preistorijski čovek bio pravi čovek, razuman stvor, ma koliko nam se činilo da je njegov spolјašnji
izgled, shodno okolnostima pod kojima je živeo, bio grub, životinjski. On je imao sve sposobnosti
za kulturni razvoj koje ima i današnji čovek. On je umetnik. On je tehničar, jer pravi alatke. On je
pronalazač, i to velikog stila. Prva alatka, ma koliko izgledala gruba i primitivna, predstavlјa veliki
korak tehničkog napretka kakav ni jedna životinja nikad nije postigla, niti ga može postići. A
upotreba vatre i pronalazak načina za njeno veštačko izazivanje predstavlјa epohalno otkriće u
kulturnoj istoriji čovečanstva, ništa manjeg značaja nego pronalazak elektriciteta i atomske energije.
Bez onog prvog bili bi nemogući i ovi potonji pronalasci. Preistorijski čovek je i mehaničar i
zanatlija, i to originalan, jer on nema od koga da se uči zanatu i mehanici. On mora sam svojom
pameću da pronalazi način izrade raznih oružja i oruđa potrebnih mu za opstanak u divlјoj prirodi u
koju je bačen kao ono Robinson na pusto divlјe ostrvo. Ništa ne smeta što su te alatke, i uopšte
njegove rukotvorine, bile vrlo proste i grube. U ono vreme, sa onim sredstvima i u onakvim
uslovima one nisu ni mogle biti bolјe. I čovek našeg doba, kad bi bez igde ičega bio bačen na kakvo
pusto ostrvo na kome nema nikakvih proizvoda gotove tehnike, ne bi uspeo da načini od datog mu
materijala i sredstava ništa bolјe i ništa veštije nego što je to učinio već preistorijski čovek. Prvo
oružje za napad i odbranu svakako bi mu bila kakva batina ili neotesan kamen. Za prvu vatru morao
bi pričekati da munja zapali kakvo drvo, ili da vidi kako iz sudara dvaju kamenova izbija iskra, ili bi
morao počekati da slučajno primeti kako se prilikom trlјanja drveta o drvo javlјa toplota i da se tim
strplјivim trlјanjem može i vatra pojaviti. Za ostale alatke morao bi se potruditi da tuca kamen o
kamen dok štogod ne iskleše. A za odelo, morao bi se poslužiti lišćem od drveta, ili bi
182
morao oguliti kakvu životinju. Pa tako je isto činio i preistorijski čovek! Čak i Sinantropus je umeo
da se koristi vatrom, i da pravi alatke 596. Zato, ma koliko izgled preistorijskog čoveka bio grub,
bestijalan, nesumnjiva je činjenica da je to bio pravi pravcati čovek sa intelektualnim
sposobnostima jednog majstora, pronalazača.
Ima još jedna činjenica koja svedoči da je preistorijski čovek bio ne samo inteligentno biće,
nego baš religiozan. To je činjenica da je on sahranjivao svoje mrtve. Da se tu radi o pravim
namernim sahranama, vidi se po tome što su grobnice kopane u terenu koji je bio suv, kamenit i
težak za kopanje, utoliko teže što su njegova sredstva za kopanje bila znatno skromnija nego naša.
Kopati raku u kamenitom terenu, pa još sa onako nedovolјnim sredstvima, to je mogao samo neko
ko je tako šta smatrao svojom moralnom obavezom, svojom dužnošću, jer se inače ne bi latio tako
teškog truda.
Osim toga u grobovima su nađeni nakiti, alatke i oružje, kao i hrana koju je preistorijski
čovek stavlјao kraj svojih pokojnika. Znači taj čovek je verovao u zagrobni život, i poštovao pravo
lične svojine, smatrajući da će te alatke i ta hrana biti potrebni njegovom pokojniku i na „onom
svetu“.
Čak i u pećini gde je nađen Sinantrop, čija lobanja ima izgled najbliži životinjskom, (on je
zapravo sredina između Pitekantropusa i Neandertalca), čak i u njegovoj pećini nađeni su ostaci
vatre, alatke od kamena i kostiju, i više lobanja koje je on čuvao, pošto je s njih opalo meso, pa nam
time ostavio svedočanstvo da je i on znao za poštovanje svojih predaka, a verovatno i za nekakav
kult mrtvih. Na taj način nalazimo tragove religije čak i u najdublјoj poznatoj nam prošlosti
čovekovog boravka na zemlјi597.
Kao definitivan dokaz religioznosti preistorijskog čoveka služi činjenica da je on prinosio
žrtvu. O tome nam svedoči otkriće švajcarskog naučnika Emila Behlera (Emil Bächler) u pećini
Drahenloh ob Fetis (Drachnloch ob Vättis) u dolini Tamina u Švajcarskoj, u vremenu od 1903–
1917. Nalazi iz te pećine nesumnjivo pripadaju najstarijoj poznatoj preistorijskoj kulturi. U njoj je
pronađeno oruđe od kamena i kostiju. No, osim toga Behler je našao u pećini mnogo ostataka
lobanje i nožnih kostiju pećinskog medveda, sačuvanih i poređanih između kamenih zidova visokih
oko 80 sm., ili u četvorougaonim skloništima ozidanim od kamenih ploča.
Slične nalaze našao je i nemački naučnik Konrad Herman (Konrad Hörmann) u pećini
Petershele (Petershöle bei Velden) u Bavarskoj, ne znajući ništa o sličnim otkrićima Behlera. U toj
pećini, kako nas on sam izveštava, našao je jedno udublјenje koje je bilo kao neka vrsta ormana sa
malim otvorom, oko 120 sm. iznad zemlјe. U njemu je bilo pet lobanja pećinskog medveda, dve
kosti stegna i jedna nadlaktica. I tu i tamo, dakle u obe pećine, lobanje su bile sa po dva vratna
pršlјena, ostavlјene s mesom odmah čim je medvedu odsečena glava.
Oba naučnika nezavisno jedan od drugog, tumače tu činjenicu kao ostatke religijskog obreda
paleolitskog čoveka. „Značajno je i to, da se na tim mestima kulta uvek nalaze najveće, najlepše
lubanje i nožne kosti, dakle najvrednije od celog lovačkog plena. A to se slaže sa načinom
žrtvovanja prastarih vremena kad je najvrednija stvar prinošena na žrtvu“.598
Sve te činjenice svedoče da je paleolitski čovek bio religiozno biće. Da li je prilikom
sahrane i žrtvovanja izgovarao ili pevao i kakve molitve, i kako je uopšte izgledala njegova religija,
to dabome, ne znamo. Ali da je religiju imao, to je nesumnjivo.
Prema tome možemo zaklјučiti da je religija sveopšta pojava i da je susrećemo svuda i
svagda, gde nalazimo tragove čoveka kao razumnog stvora. Prva čovekova misao svakako je
596
G.–H. Luquet: Mythologie préhistorique, Mythologie générale, publiée sous la direction de Félix Guirand, Agrégé
de l’Université, Paris (Larousse), 1935. p. 6.
597
Ib. ib. ib.
598
Dr Aleksandar Gahs, Krapinski čovjek i njegovi suvremenici, Zagreb, 1928, str. 9-12.
183
morala biti religiozna.599 To nehotično priznaju čak i ateistički, pozitivistički, filosofi tvrdeći da je
najraniji oblik lјudskog mišlјenja bio teološki, i da se religija pojavila kao posledica
neprosvećenosti i nepoznavanja prirode.
5) Prigovori protiv tvrdnje o sveopštosti religije
U prošlom veku bilo je naučnika – antropologa i sociologa koji su tvrdili da religija nije
sveopšta pojava u čovečanstvu, nego da je u početku lјudske istorije bio jedan period prirodnog
ateizma, pa se religija javlјa tek posle toga. Za potvrdu te teze navodili su se i izvesni dokazi, kao i
primeri navodno ateističkih naroda.
Tako je u antičko doba Ciceron nazivao Gale bezbožnima, Homer Tesalijce, a Strabon
Atlante. Po tvrdnji Džona Loboka, Sent-Ilera i Stenlija, pa čak i nekih hrišćanskih misionara,
pojedini narodi i plemena, kao na primer stanovnici Kube, pleme Tupajci u Brazilu, stanovnici
Ognjene Zemlјe plemena Jamana i Jagan, i Hotentoti u Africi proglašeni su bili za prirodno
ateističke narode, koji nemaju nikakvih religioznih predstava ni osećanja600.
Ali, sve se to ispostavilo kao netačno. Uostalom, čak i da je tačno, to još ne bi značilo neki
naročito težak prigovor, jer svi ti primeri zajedno predstavlјaju u odnosu na ostalo čovečanstvo
jedan toliko redak izuzetak, koji bi samo potvrđivao pravilo. No, što je još važnije, to i nije tako.
Navedeni primeri ne odgovaraju činjeničnom stanju.
Što se tiče antičkih naroda koje pomenuti pisci nazivaju bezbožnima, tu se očigledno ne
misli na neki apsolutni ateizam tih naroda, na neko apsolutno odsustvo svake religiozne svesti i
osećanja, jer kao što sasvim sigurno znamo, sam Ciceron je tvrdio baš suprotno: da nema naroda
bez ikakve religije. Osim toga iz istorije se pozitivno zna, iz Cezarovih komentara (Comentarii de
bello gallico), da su Gali imali religiju i sveštenike, druide, i prinosili su bogovima žrtve, ponekad
čak i lјudske601. Nazivanje tih naroda bezbožnima, ne znači da ti narodi ne znaju ni za kakve bogove
niti da nemaju religije, nego da ne pripadaju religiji onoga pisca koji ih naziva bezbožnima.
Mnogobošci u Rimskom carstvu su hrišćane nazivali ateistima. Muslimani i danas sve
nemuslimane nazivaju
„kaurima“, nevernima. Hrišćani su ponekad mnogobošce nazivali „neznabošcima“, jer ne znaju za
Svetu Trojicu koja je po verovanju hrišćana pravi Bog. Tako je sv. Nil Sinajski Arablјane nazivao
neznabošcima. U Srblјaku se najezda Turaka na srpske zemlјe naziva
„bezbožnoje našestvije“,602 iako Turci – to se zna sigurno – nisu došli u Srbiju sa parolom ateizma.
Što se tiče primera, navedenih iz novije etnologije, utvrđeno je da su i oni pogrešni. Sva ta
plemena, koja su navedena kao primeri tobož prirodnih ateista, imala su svoje religijske predstave.
Čak i sam Stenli koji govori o primitivnim plemenima Afrike, da su tobož ateistična i bez ikakve
svesti o Bogu, tvrdi o tim istim plemenima da su verovala u moć čarobnika, u zao udes i da su
prinosili žrtve.603 A sve su to jasni tragovi religije, makar i izopačene, koji o prisustvu religije kod
tih plemena svedoče isto tako sigurno, kao što i svaka karikatura svedoči o originalu koji je
karikiran.
Isto tako i kod navedenih primitivnih plemena nađena je religija. Naročito se dugo sporilo o
religioznosti stanovnika Ognjene Zemlјe, plemena Jamana i Jagan. Ali su Guzinde i Kopers
(Mag1op Oižpae, ŠPćeGt Korregz) u svoje tri ekspedicije 1919., 1920. i 1922.
599
Dr. Borislav Lorenc, Poreklo religije, Zbornik Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta, knj. II Beograd, 1951. str.
39-46.
600
V. D. Kudravceva-Platonova, navedeno delo, str. 368-369.
601
Raymond Lantier, La religion celtique, Histoire générale des religions, Paris, 1948. p. 507.
602
Srblјak, Beograd, 1861. str. 139. treća stihira na vel. večernji, na Gospodi vozzvah, sravni: Kanon sv.
Lazaru, pesma 7. i irmos.
603
Dr Radivoj A. Josić, navedena Apologetika, str. 126.
184
definitivno oborili tu famu da su ovi lјudi prirodni ateisti. Naprotiv, oni su kod tih plemena našli
skoro čisti monoteizam!604
Čitava fama o takozvanim nereligioznim narodima i plemenima ponikla je ili usled
brzopletog donošenja zaklјučaka o tim narodima koji su pred strancima krili svoje svetinje da ih ovi
ne bi obesvetili, ili usled nedovolјnog poznavanja jezika i običaja tih naroda, ili tendenciozno, da bi
se potvrdila neka unapred smišlјena tvrdnja, ili da bi se opravdali pred svetskom javnošću grubi
postupci sa tim urođenicima kao što su postupali španski osvajači sa indijanskim plemenima i
urođenicima, ili se, pak, o tome pisalo prosto radi senzacije. Današnji antropolozi i etnolozi ne
pridaju više takvim pričama nikakvu pažnju.
Teorijski i praktični ateizam
Pa ipak, ako i nema prirodnih ateističkih plemena i naroda, činjenica je da ima lјudi
pojedinaca i čitavih grupa, i to ne malih, koje tvrde da Boga nema i da je religija, najblaže rečeno,
jedna velika zabluda. Svima je poznato da ima filosofa ateista, i da ti filosofi imaju među
intelektualcima još kako mnogo svojih sledbenika. Osim toga ima i veoma primitivnih,
neobrazovanih lјudi koji se takođe izjašnjavaju kao ateisti, zaklanjajući se često baš za autoritet
učenih, a ponekad navodeći i svoje primitivne razloge. To je takozvani vulgarni ateizam. Najzad,
protivnici religije tvrde da ukoliko se više širi nauka, kultura i naprednost, utoliko više pada uticaj
religije, a povećava se uticaj ateizma i broj ateista. To znači, religija će u budućnosti sasvim
iščeznuti. A ako je tako, onda religija ipak nije sveopšta pojava u čovečanstvu, nego samo
delimična i privremena.
U navedenoj primedbi ima izvesnih tačnih misli i tačnih tvrdnji. Pre svega, niko ne poriče,
niti može poreći, činjenicu da ima ateističkih filosofa i njihovih sledbenika, kako među
intelektualcima tako i među neškolovanima.
Ali, tvrditi da Boga nema, ili sumnjati u njegovo postojanje, to još ne znači biti apsolutni
ateist. Apsolutni ateist je onaj koji po samoj svojoj prirodi nikad u celom svom životu nije osetio ni
najbleđi trag religioznog osećanja, niti je imao ma kakve svesti i pojma o Bogu. A takav čovek
zaista ne postoji, niti je postojao. Jer, kad ateist ne bi imao pojma o Bogu, ne bi o njemu ništa
mogao ni govoriti, pa ni njegovu egzistenciju poricati. Isto tako, ne želeti religiju, to još ne znači
nemati je. A boriti se protiv nje, to upravo znači imati je negde pri dnu duše, i starati se da bude
izbačena ili ugušena. Takav ateist nije prirodni ateist, nego vaspitani, naučeni, prevaspitani. A to je
već nešto drugo. Takav ateist ne može biti svedok protiv sveopštosti religije.
Što se tiče filosofskog, ili teorijskog ateizma, on nema svoj pozitivni deo. To jest, on se ne
sastoji iz nekih pozitivnih dokaza da Bog ne postoji. Takvih dokaza nema, i niko od ateističkih
filosofa nije ih ni pronašao ni izneo. Teorijski ateizam se sastoji samo u kritici dokaza o postojanju
Božjem. No, čak i ako se stane na gledište da je ta kritika opravdana, to je još daleko od pozitivnog
dokaza da Boga nema. Jer, Bog može postojati i bez naših dokaza. Nјegovo postojanje nije
proizvod dokaza. Čak i naša vera u postojanje Božje može živeti bez dokaza, čak ni ona nije
proizvod tih dokaza onako formalno iznetih kao što se iznose u teističkoj filosofiji i apologetici.
Prema tome, teorijski ateist ne može nikad biti razumom i dokazima ubeđeni i osvedočeni ateist. On
čak nije ni svestan da je njegov ateizam zasnovan samo na veri da Boga nema, i nikako svoj
ateizam neće da nazove njegovim pravim imenom: vera, ateistička vera, nego se zaklanja za visoki
autoritet nauke, pa svoj ateizam naziva „naukom“, a svoj ateistički pogled na svet „naučni“ pogled
na svet.
604
Maurice Brillant et M. Nédoncelle, Apologétique, Paris, 1948. p. 98.
185
Takav teorijski ateist stalno previđa činjenicu da njegov ateizam nije zasnovan na zahtevima
razuma ili eksperimentalnog iskustva, nego samo na razlozima srca i raspoloženja. Ako je
razočaran životnim nevolјama, poriče Boga iz inata i osvete prema Bogu. Koliko ima slučajeva da
neko kaže da ne veruje u Boga, jer mu Bog nikad ništa nije pomogao i nijednu molitvu uslišio!
Može se desiti da čovek bude razočaran postupcima religioznih lјudi, naročito religioznih
predstavnika, pa onda svoj revolt protiv njih,
„eksploatatora“ i „lažova“ i „lopova“, prenosi na Boga, na religiju, i postaje ateist, u osnovi opet iz
inata, po onoj narodnoj: „zbog Nikole mrzi svetog Nikolu“. Drugima svesni ili, češće, podsvesni
emocionalni razlog za usvajanje ateizma može biti to, što mu se čini da ga ateizam oslobađa svih
onih ograničenja koja religija nameće čoveku, pa mu se takav život čini privlačniji. Neko po-staje
ateist iz koristolјublјa, neko iz političkih, neko iz snobističkih razloga. No svi ti čisto intimni razlozi
zaklanjaju se i autoritetom nauke, naučnog pogleda na svet.
Najzad, postoji i praktični ateizam. To jest, postoje lјudi koji ne ulaze mnogo u ispitivanja da
li Bog postoji ili ne. Oni žive kao da Boga nema. To svoje raspoloženje pothranjuju onom opštom
lјudskom greholјubivošću. Ustvari, oni više žele da Boga nema, nego što imaju baš stvarno
ubeđenje da Bog ne postoji. Želјe su, razume se, veoma promenlјive, pa takvi lјudi dolaze u životu
mnogo puta u takve situacije da se još kako usrdno mole Bogu, krijući to od ostalog sveta. A tako
nešto bilo bi nemoguće kad bi čovek bio pravi prirodni ateist.
Dabome, može se desiti da se takav praktičan ateist i ne vrati svojoj veri. Ali dešava se vrlo
često, da praktični ateist i nesvesno padne u kakvo sujeverje, kao što je to već napred izloženo.605 A
i mimo toga, primera sujevernih ateista ima daleko više nego što na prvi mah izgleda. Ima ih čak i
koji nose amajlije!
Ako se sve te okolnosti uzmu u obzir, onda je veliko pitanje koliko zapravo ima naučno
osvedočenih teorijskih i koliko čistih praktičnih ateista. Ako takvi zaista i postoje, to svakako nisu
prirodni ateisti, nego kao što je već rečeno vaspitani, prevaspitani i izgrađeni. A to je već nešto
drugo nego što je slučaj, na primer, sa Elen Keler koja je bila od najranijeg detinjstva gluva i slepa,
dakle nepodložna uobičajenom vaspitanju, bilo religijskom bilo antireligijskom, ali kad joj je njena
specijalna učitelјica objasnila da Bog postoji, ona je svojoj učitelјici na svoj način odgovorila: znala
sam ja to i pre objašnjenja, samo nisam znala kako vi to zovete606!
Uostalom čak i kad bi svi lјudi koji se izjašnjavaju kao ateisti bili zaista pravi prirodni
ateisti, ipak bi njihov broj prema ogromnom debelom stablu religioznog čovečanstva bio toliko
mali, da bi predstavlјao samo izuzetak. A da ateizam ne leži u prirodi čovekovoj tako duboko kao
religija, o tome svedoči još i činjenica da su narodne mase čak i ateističku filosofiju dvaju azijskih
ateističkih filosofa, Sidarte-Gautame- Bude i Mahavire Pine, pretvorile u religiju. Ogist Kont je od
svoga ateističkog pozitivizma takođe stvorio neku vrstu religije.
Budućnost religije
Kao što smo napred spomenuli, protivnici religije tvrde da će religije u budućnosti nestati,
da će „odumreti“ bilo pod udarcima nauke koja će je potpuno uništiti i učiniti izlišnom, bilo pod
blagotvornim dejstvom novog socijalnog uređenja koje će religiju učiniti ne samo izlišnom, nego
dokazati svu njenu štetnost i lažnost. Iz toga se dalјe izvodi zaklјučak da religija čak i kad bi bila
u prošlosti i sadašnjosti sveopšta,
605
Vidi str. 137 u I knjizi ove apologetike.
606
Lav Tolstoj, Put u život, preveo Mileta Jakšić, Beograd, 1932. str. 20.
186
ona to sigurno neće biti u budućnosti, pa je prema tome iluzorno govoriti o njenoj sveopštosti.
Šta će se desiti sa religijom u budućnosti, na to pitanje bi mogao pouzdano odgovoriti samo
kakav prorok nadahnut i prosvećen Duhom Svetim. Običan čovek ne zna budućnost, pa se zato ni
mi ovde ne možemo upuštati u pozitivno rešavanje toga problema. Na osnovu, pak, činjenica koje
nesumnjivo znamo, delimičan odgovor na to pitanje izgledao bi ovako.
Videli smo već da nauka niti pobija religiju, niti je može učiniti izlišnom jer je ne može
zameniti. Pogrešnost tvrdnje: „tri prirodnjaka, tri ateiste“ očigledno je dokazana.607
Što se tiče socijalnog uređenja društva ono je svakako veoma moćan faktor. Ono svojim
administrativnim i drugim merama može da potpuno isklјuči javni uticaj religioznih institucija na
društvo. Pojedine oblike religije ono može čak i da sasvim uništi. Društveni sistem može učiniti da
ogromna većina vernika, pa možda i svi, zaborave svoje bogosluženje, svoju veronauku, pa čak i
svoje običaje. Ali ima nešto što nikakav društveni sistem ne može uništiti. Ne može uništiti religiju
kao religiju, kao prirodnu psihičku sposobnost i duševnu potrebu čovekovu, jer bi to značilo
promeniti i uništiti čovekovu prirodu. Tek kad bi religija bila posledica društvenog uređenja, kao što
to skroz pogrešno pretpostavlјaju poneki sociolozi, tek tada bi padom tog društvenog uređenja, koje
je religiju stvorilo, definitivno pala i sama religija. Ali religiju čovek nosi u duši, u srcu, u savesti, u
razumu, a ne u stomaku, ili u džepu, ili u dokumentima koji određuju njegov socijalni položaj. Zbog
toga nijedan društveni sistem nije mogao da potpuno uništi religiju, iako su se mnogi sistemi veoma
revnosno starali i energično zauzimali da to postignu. Istorija je demantovala takve pokušaje i takve
tvrdnje. Takvi pokušaji su često donosili sobom samo velika stradanja i mučeništva, ali bez želјenog
uspeha. Religija je menjala svoj spolјašnji izgled, svoju halјinu, ali nije iščezavala. Dosadašnja
istorija nam svedoči da je religija kao i energija: menja oblike, ali ne iščezava. A ako je pouka
istorije i psihologije tačna, onda sledi da religija neće ni u budućnosti iščeznuti iz čovečanstva,
samo što ne znamo kakve će oblike primiti na sebe.
Religija i lјudska greholјubivost
Da je čovek biće religiozno, pa prema tome i bogočežnjivo, to je činjenica koja je do sada

dovolјno dokazana. Ali treba isto tako naglasiti i jednu drugu komponentu lјudske prirode. To je
lјudska greholјubivost. Da je čovek greholјubivo biće to je isto tako očigledna činjenica kao i da je
religiozan. A neosporno je svedočanstvo svakidašnjeg iskustva da greh i greholјubivost odvajaju
čoveka od Boga. Prema tome u čovekovoj prirodi postoje dve prirodno urođene tendencije:
bogočežnja iz koje se rađa religija, i bogomržnja, greholјublјe, koje po samoj prirodi stvari odbija
čoveka od Boga i religije služeći se u tome raznim motivima. Najčešće motivom slobode,
naprednosti i naučnosti. Činjenica je da su svi ateistički pokreti kroz istoriju čovečanstva istupali
pred čoveka baš sa tim parolama kao svojim zastavama.
Mladić koji se u svojim buntovnim pubertetskim godinama opredelјuje za ateizam jer je to
„napredno“ i „moderno“ i „naučno“, nema pojma da te parole koje on smatra
„modernima“ nisu rođene danas ni juče, nego da su ih isto tako bučno koristili njegovi pradedovi i
prababe iz doba francuske revolucije, ili iz doba apostola Pavla koji nam tu
„modernost“ i „naprednost“ opisuje u svojim poslanicama (Rim. 1, 21-25; 2. Tim. 4, 10), i Seneka u
svojim spisima. Pa čak i znatno ranije, u doba cara Davida (Ps. 14, 1-4), i još znatno ranije, u doba
Sodoma i Gomora (Post. 18, 21) i čak u Nojevo pretpotopsko doba (Post.
607
Videti I knjigu ove Apologetike, str. 174-180.
187
6, 5). Uvek su lјudi svoju greholјubivost pokrivali plaštom „modernosti“, „naprednosti“
„naučnosti“, „savremenosti“. Seneka opisujući „ateistički moral svoga doba kaže:
„kvariti drugoga i sebe, to znači živeti savremeno (po zahtevima veka) (Corrumpere et
corrumpi saeculum vocatur).
Dakle, bivalo je u istoriji čovečanstva perioda kad je praktični ateizam imao veliku prevagu
nad religijom. Samo, u čemu se sastojao taj ateizam? Nije to bilo iščezavanje religije, nego jedan
direktan prkos Bogu, pretvaranje pozitivne religije u negativnu. To je antiteizam, a ne ateizam.
Ako su takvi periodi bili mogući u prohujalim periodima istorije, onda, sudeći po lјudskoj
logici, ta mogućnost nije isklјučena ni u budućnosti. I ne samo što ta mogućnost nije isklјučena,
nego po svedočanstvu svetih knjiga mnogih religija, budizma, bramanizma, parsizma, a naročito
Evanđelјa i apostolskih poslanica (Mt. 24, 12; Lk. 17, 26-30; I. Tim. 4, 1; 2. Petr. 3, 3), takav period
će nesumnjivo nastupiti. No, kao što je napred objašnjeno, to neće biti odsustvo svake religije, to će
biti samo jedan drzak prkos i inat Bogu, dakle negativna religija. Pod navalom greholјubivosti
lјudske prirode religija se povija kao plamen na vetru i povremeno se povlači, ali se ne uništava i ne
iščezava.
Iz istorije religija, koju smo napred izložili, vidi se da religija u istoriji čovečanstva ima
svoje plime i svoje oseke kao i mnogobrojne oblike kroz koje se javlјala u prošlosti i sadašnjosti.
II POREKLO RELIGIJE
Opšte napomene
Da je religija sveopšta pojava u čovečanstvu, to je nesumnjivo. Isto tako je nesumnjivo da je

religija izraz i zahtev same lјudske prirode koja traži religiju i zahteva je. O tome svedoči i činjenica
da je u istoriji bivalo perioda kad je religija bila odbacivana, ismejavana, pa čak i krvavo gonjena,
ali se ipak održala u čovečanstvu. Zato se nameće pitanje, kako je jedna takva pojava nastala u
čovečanstvu? Radi preciznosti treba naglasiti da se ovde ne radi o pitanju kako se pojavno ovaj ili
onaj oblik religije, recimo budizam ili islam ili hrišćanstvo, nego kako se pojavila religija uopšte?
Otkud to da je čovečanstvo religiozno, a nije ateistično? Otkud to da je čovek religiozno biće?
Mnogi teolozi, antropolozi, sociolozi i filosofi su pokušali da odgovore na to pitanje.
Odgovori su različiti. Drukčije se nije moglo ni očekivati, jer bi na to pitanje, sa autoritetom
očevidca, mogao odgovoriti samo neko ko je posmatrao pojavu čoveka na zemlјi i početak njegove
istorije. Kako se niko od lјudi ne može pohvaliti tolikom starošću, to nam ne ostaje drugo, nego,
oslanjajući se na psihološke, istorijske i etnološke činjenice, izvoditi zaklјučke koji će nam poslužiti
kao hipotetičan odgovor na to pitanje. Zato i postoje u nauci različite teorije i hipoteze o poreklu
religije, koje u velikoj meri zavise od osnovnog filosofskog stava sa koga se polazi. One mogu biti
uglavnom teističke i ateističke. Sve te teorije ćemo izneti sa kritičkim osvrtom na njih.
1) Teističko gledište o poreklu religije
Odgovor na pitanje o poreklu religije stoji u tesnoj i nerazdvojnoj vezi sa pitanjem o poreklu
čoveka. Ako je čovek delo neposrednog Božjeg stvaranja, onda poreklo religije treba tražiti u istom
izvoru gde i poreklo čoveka. Prema tome, ako je Bog stvorio čoveka, stvorio ga je kao religiozno
biće i tu u prirodi čovekovoj leži izvor religije.
188
A da je čovek po prirodi religiozno biće, o tome – videli smo – svedoči činjenica sveopštosti
religije. Da religija nije izraz i zahtev lјudske prirode, čovečanstvo ne bi bilo religiozno.
Kad kažemo da je čovek po prirodi religiozno biće, time ne mislimo tvrditi da se dete rađa sa
već gotovom religijom, nego se rađa sa mnogim sposobnostima među kojima je i religijska
sposobnost, religiozna dispozicija, ili da se izrazimo figurativno, religiozna klica. Ta religijska klica
u čoveku ima razne mogućnosti razvijanja ili zakržlјavanja i iskrivlјivanja, kao i sposobnost govora,
ili sposobnost logičkog mišlјenja, ili talenti s kojima se čovek rađa. Da je tako, svedoči nam
iskustvo. Iz iskustva vidimo da je religija sveopšta pojava u čovečanstvu i da je prema tome – kao
što je već rečeno – religija izraz i zahtev same čovekove prirode, kao i govor. Osim toga, vidimo da
će religioznost nekog čoveka u velikoj meri zavisiti ne samo od njegovih duhovnih kvaliteta, nego i
od religioznog vaspitanja koje primi u detinjstvu i mladom dobu. Ako se vaspitava u pravoslavlјu,
biće pravoslavan; ako u islamu, biće musliman, makar bio rođen i od pravoslavnih roditelјa. Ako se
vaspitava u ateizmu, njegova religiozna dispozicija će biti suzbijena i zakržlјala i može lako da se
izvitoperi u razne oblike sujeverja, ili raznih drugih surogata religije.
Kako bi se ta religiozna klica razvijala u čovekovoj duši kad bi čovek bio odstranjen od
svakog vaspitnog uticaja drugih lјudi, to ne znamo. Bilo bi krajnje nečovečno vršiti jedan takav
eksperimenat, ostavivši novorođenče u slobodnoj prirodi. Ali, napred navedeni primer Elen Keler
svedoči da bi to dete ipak imalo neku religiju.
Ovaj napred izloženi deo teističkog objašnjenja porekla religije neosporan je bez obzira da li
Bog postoji ili ne. On – kao što je već izloženo – počiva na dve činjenice koje vidimo iz iskustva:
sveopštost religije, i prirođenost religijske klice, religijske sposobnosti čovekovoj duši. Međutim,
dalјi tok izlaganja teističkog pogleda na razvoj religije zavisi od toga da li Bog postoji ili ne. Pošto
u ovom delu izlaganja, kad je već u pitanju teističko shvatanje, polazimo od vere da Bog postoji, to
onda Bog, stvorivši čovekovu prirodu sa religioznom sposobnošću i dispozicijom i sa izvesnom
merom bogočežnjivosti, može tu sposobnost čovekovu da razvija svojim prirodnim, a isto tako i
natprirodnim uticajem, i delovanjem na čovekovu dušu.
Uticaj prirode na čovekovu dušu stvara razne oblike prirodne religije u kojoj dolaze do
izražaja sve čovekove duhovne sposobnosti: i razum i volјa i osećanje i savest i fantazija. Ali s
obzirom na ograničenost, pogrešivost i greholјubivost lјudske prirode, pa još zaražene grehom, ta
prirodna religija – koja je takođe i lјudsko delo – prima na sebe sve nedostatke ogrehovlјene lјudske
prirode, pa se zato u istoriji javlјaju razni oblici izopačene religije, o čemu nas uverava opšta istorija
religije.
A kad Bog deluje natprirodnim načinom, rukovodeći čoveka u religioznoj istini, bilo putem
neposrednog spolјašnjeg natprirodnog otkrivenja, bilo putem nevidlјive blagodati koju saopštava
čoveku, onda se javlјa natprirodna religija. Razume se, posao je i zadatak apologetike da dokaže
činjeničnost natprirodnog otkrivenja i da navede racionalne razloge za njegovu verodostojnost.
2) Ateističke hipoteze o poreklu religije
Filosofi ateističkog pravca ne priznaju postojanje Božje. Oni veruju da Bog ne postoji, pa
samim tim ni Božje delovanje u prirodi ni u čovekovom životu. Čovek, po njihovom verovanju, nije
stvor Božji, nego delo ili slepog slučaja, ili prirodnih zakona, specijalno zakona evolucije živog
sveta koji se razvija sam po sebi bez ikakva uticaja Božjeg. Prema tome, ako se stoji na stanovištu
ateističke vere da Bog ne postoji, onda, razume se, ništa u svetu nije delo Božje, pa ni čovek, niti
čovekova religija.
189
Ali, pošto je očigledna činjenica da je čovečanstvo ipak religiozno, neuporedivo više nego
što bi se moglo nazvati ateističnim, i pošto je religija usađena u čovekovu prirodu neuporedivo
dublјe nego ateizam, iako i on ima svoje korene, onda se pred ateističkim filosofima postavlјa
problem: kako objasniti tu paradoksalnu činjenicu, da čovek, koji je po tvrdnji ateističke filosofije
po samoj svojoj prirodi ateist, nereligiozan, otkud da se tako teško i neizlečivo „razboli“ od religije,
da ga kroz svu njegovu hilјaduvekovnu istoriju niko i ništa nije moglo izlečiti od te bolјke? Gde se i
kako se rađa taj „opium“, zvani religija, kojim se čovečanstvo tako dugo, tako strasno i tako
neodolјivo i neizlečivo opija? Kako je, dakle, postala religija?
Na to pitanje ateistički filosofi su dali do sada nekoliko raznih hipoteza, ili kako ih oni zovu
teorija, od kojih ćemo spomenuti najvažnije, sa potrebnim kritičkim osvrtom, uz jednu principijelnu
napomenu: već sama činjenica što ima više takvih hipoteza, svedoči da se sa ateističkog terena ne
može na to pitanje odgovoriti naučno zasnovano i obrazloženo, jer kad bi postojao jedan takav
strogo naučni odgovor, ostale hipoteze bi bile odbačene kao netačne, ili bar kao izlišne. A dešava se
da se ponekad i kombinuju dve ili više takvih hipoteza.
a) Politička hipoteza o poreklu religije
Kao i sve druge ateističke hipoteze, tako i ova hipoteza polazi od pretpostavke da religija
nije izraz same čovekove prirode, nego je ona u lјudsku dušu ubačena spolјa, čisto mehaničkim
putem, putem političke sile i vlasti. Zato se ova hipoteza naziva i mehaničkom hipotezom o poreklu
religije.
Po tvrdnji ove hipoteze, religiju su izmislili sveštenici, da bi mogli na račun naroda lako
živeti, a utvrdili su je vlastodršci i zakonodavci s lukavim planom da bi pomoću religije držali
narodne mase u pokornosti, kako bi ih što bezobzirnije mogli eksploatisati.
Da je to tako, svedoči već i ta činjenica što religija teši lјude u bedi pa im time otuplјuje
oštricu revolucionarnog bunta. Ona uči lјude poslušnosti i trplјenju, dakle, svemu onome što
sprečava revolucionarne pokrete i napredak, a koristi reakcionarima i vlastodršcima. Volter je
govorio da je religija dobra uzda za narod, pa zato kad ne bi bilo Boga, trebalo bi ga izmisliti.
Volter, dakle, daje Bogu ulogu nevidlјivog policajca. Slično tome, da je religija dobra uzda za
narod, zvuči i parola: religija je opium za narod.
Ova hipoteza o poreklu religije veoma je stara. Ona potiče još iz antičkog doba; od starog
grčkog pesnika Kritijasa, jednog od tridesetorice atinskih tirana. On to u stihovima ovako izlaže:
„U prastara vremena lјudski život bejaše Bez

poretka i životinji sličan:
Vladaše snaga: niti dobri dobijaše svoju nagradu Niti
zločinac svoju kaznu.
Tek tada, izgleda mi, stvoreni su kazneni zakoni, Da
svuda vlada jednako pravo.
Ko je pogrešio sada ima da ispašta. Ali
pošto je tako zakon zadržavao lјude Da
kao i ranije nasilјa čine otvoreno, Ljudi su
počeli da zločin vrše potajno.
Tada je, izgleda mi, neki lukavi mudri čovek
Izmislio strah od boga za smrtne lјude.
Ako su potajni delo, reč i misao,
190
Onda on uvede religiju:
Jedno biće sija večnim životom,
Nјegov duh čuje, vidi i pun je mudrosti...
On čuje svaku reč koju lјudi izgovore,
I nijedno delo ne ostaje njegovom pogledu sakriveno.
Čak kad u tišini samo zamišlјaš nešto rđavo,
Bogovi to primećuju jer je svuda prisutna njihova mudrost'... Takvim
strahom on zna da potrese dušu čoveka...
I bezakonje ustupi mesto zakonima –
Tako je, mislim, neki mudri čovek
Najpre doneo svetu veru u bogove“.608
U antičko doba ovu hipotezu je zastupao i Sekstus Empirikus. A u 17. i naročito 18. veku
zastupali su je poneki deisti i ateisti, kao na primer Bolimbrok u Engleskoj, a najizrazitije Pol
Holbah u Francuskoj. U svome delu Sistem prirode on ide tako daleko da otvoreno tvrdi da su
religiju izmislili obmanjivači, varalice kako bi lakše upravlјali masama.609
Kao što se vidi, između Holbaha i Kritijasa postoji i izvesna razlika. Po Kritijasu lukavi
izmišlјač religije imao je „plemenite“ namere, da osigura red u društvu. Na to se svodi i Volterova
izreka „kad Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti“. Ipak s tom razlikom, što Volter veruje da
Bog postoji, a Kritijas ne veruje, samo on
„izmišlјotinu“ da Bog postoji, smatra veštom, i u krajnjoj liniji korisnom podvalom. Međutim,
Holbah niti veruje da Bog postoji, niti veruje u dobre namere vlastodržaca koji su „religiju
izmislili“.
Nedostaci ove hipoteze
Ova hipoteza se sukoblјava sa nesumnjivim činjenicama religijske psihologije, sa logičkim

principima i sa istorijskim činjenicama. Iznećemo te njene nedostatke po izloženom redu.
Činjenica je da je religija sveopšta pojava u čovečanstvu i da religija prožima celu lјudsku
dušu tako silno, da su mnogi spremni da za nju dadu čak i život svoj. A jedno tako silno i moćno
osećanje koje tako duboko prodire u lјudsku dušu, i koje se javlјa kao sveopšta pojava, ne može biti
spolјa ubačeno ni nametnuto. Kakav bi to morao biti vešt i silan vlastodržac koji bi ne samo sebi,
nego i svojim savremenicima, pa čak i njihovim dalekim potomcima, nametnuo jedno tako
neprirodno osećanje, i to tako duboko, da ovi ne mogu da ga se otresu čak ni pod udarcima
ateističke kritike i praktičnog ateističkog ubeđivanja raznim metodima, pa čak ni pod sablažnjivom i
neodolјivom navalom greha! A ništa od svega toga nije uspelo da „izleči“ čovečanstvo od religije,
te „neprirodne“ i „nametnute“ zaraze!
Nemoguće je verovati da je ikoji čovek imao toliku vlast nad lјudima. Jer, ako je ateizam
prirodno stanje čovekove duše kao što to pretpostavlјa ova, i svaka druga ateistička hipoteza o
poreklu religije, onda je taj pretpostavlјeni vlastodržac-tiranin, ili pop-varalica, morao biti najveći
čudotvorac na svetu. Toliko veliki, da je uspeo čak i ateističku prirodu čovekovu da promeni u
religioznu. Zar je moguće da ni pisana istorija ni predanje ne znaju o njemu da kažu baš ništa: ni
kad je, ni gde je živeo!
608
Dr Vuko Pavićević, Sociologija religije sa elementima filozofije religije, Beograd, 1970. str. 28-29.
609
Pol Holbah, Sistem prirode, preveo i predgovor napisao Dr Dušan Nedelјković, Beograd, 1950. str. 178- 179.
191
Tačna je tvrdnja ove hipoteze da religija umiruje lјudske strasti, da pruža nesrećnom čoveku
utehu, i da služi kao najsolidniji temelј čiste moralnosti. Ali baš ta činjenica na koju se ova hipoteza
poziva kao na svoga svedoka, svedoči protiv same hipoteze. Jer, ako je čovek po svojoj prirodi
ateist, a religija stavlјa na njega tako teške terete, obaveze i ograničenja, onda je tim teže nametnuti
celom čovečanstvu jedno toliko neprirodno osećanje koje bi od slobodnog čoveka-ateiste načinilo
čoveka religioznog roba, dakle jedno neprirodno osećanje koje bi još išlo i na direktnu štetu onih
kojima se nameće.
Prema tome, ova je hipoteza sa gledišta religijske psihologije apsolutno netačna, pa zato i
neprihvatlјiva.
No, ako ovu hipotezu posmatramo sa čisto logičkog gledišta, videćemo da je ona ne samo
netačna, nego čak i apsurdna. Ona kaže: sveštenici su izmislili religiju. Pa, zar mogu sveštenici
postojati pre religije! Zar su mogli sveštenici postojati u jednom čisto ateističkom društvu koje
nema nikakve svesti o Bogu i nikakve unutrašnje potrebe da o Bogu išta čuje, još manje da živi po
njegovim zapovestima koje mu ograničavaju njegovu slobodu grešenja!
Zato tvrditi da su religiju izmislili sveštenici, isto je tako besmisleno i apsurdno kao tvrditi
da su pravnici (sudije i advokati) izmislili i usadili u lјudsku prirodu osećanje pravičnosti i pojam o
pravdi i pravu, da bi imali kome suditi i od čega živeti. Pa kao što bi sudije bile savršeno izlišne u
jednom društvu koje nema pojma o pravdi, ni svest o pravu, tako bi isto i sveštenici bili potpuno
izlišni u jednom društvu koje ne bi imalo nikakva pojma o Bogu, niti najmanje religijske svesti i
religijske potrebe u duši. Zato, ko tvrdi da su popovi izmislili religiju, treba prethodno da odgovori
sebi i drugima: ko je, i zašto izmislio popove?
Najzad, što je za ovu hipotezu najgore, ona pokraj psihološke i logičke nemogućnosti dolazi
u sukob sa poznatim istorijskim činjenicama. Zna se sasvim sigurno da je religija postojala u
čovečanstvu pre državnog uređenja i crkvene organizacije. Ona je postojala već i kod pećinskog
čoveka. A iz istorije znamo da je bilo pojedinih naroda bez državnog uređenja i crkvene
organizacije, ali sa živom i razvijenom religijom. To je slučaj sa našim precima, starim Slovenima.
Sličnih primera ima i danas među primitivnim narodima. Istini za volјu valјa priznati da su pojedini
istorijski oblici religije imali svoje osnivače: Buda, Zaratustra, Mojsije, Muhamed; ili svoje
reformatore: Luter, Kalvin, Cvingli i dr. Ali niko od njih nije osnivač religije kao psihičkog
doživlјaja, kao psihološke i istorijske pojave, u čovečanstvu, nego su samo već gotovoj religioznoj
prirodi čovekovoj dali nov smer u religioznom životu, novi oblik religije, jer lјudi su bili religiozni i
pre njihove pojave. Pa čak ni te ličnosti nisu imale silu i moć kakvog političkog zemalјskog
vlastodršca (izuzev Muhameda u docnijim godinama svoga religioznog pokreta).
Zbog svih tih nedostataka, danas u ozbilјnoj nauci niko više ne zastupa ovu hipotezu o
poreklu religije. Ona bi, možda, mogla da ima efekta jedino u vulgarnom harangiranju
neobaveštenih masa protiv „popova eksploatatora“, od strane kakvog krajnje nesavesnog i
bezobzirnog demagoga. Inače u ozbilјnoj nauci njoj više mesta nema. To je uvideo i Engels, pa je
zato pisao: „Pogled na sve religije, a zajedno s tim i na hrišćanstvo, kao na izmišlјotinu
obmanjivača pokazao se nezadovolјavajućim otkad je Hegel postavio pred filozofiju zadatak da
prikaže racionalni razvitak u svetskoj istoriji“.610
b) Naturalistička hipoteza o poreklu religije
610
Citirano po dr Vuku Pavićeviću, navedeno delo, str. 31.
192
Za razliku od političke hipoteze o poreklu religije, ova je hipoteza znatno ozbilјnija i
psihološki dublјa. Osim toga ona ima izvesnih tvrdnji koje su neosporno istinite.
Osnovna pretpostavka ove hipoteze je to, da se čovek razvio iz životinje postepeno, tokom
dugih vekova evolucije živog sveta, i to bez ikakva uticaja Božjeg, jer Bog i ne postoji. Taj
prvobitni čovek je bio vrlo primitivan. On nije poznavao zakone prirode, a ni zakone koji vladaju
razvitkom lјudskog društva. Priroda je na njega uticala svojim izgledom. Čas mu je izgledala surova
i strašna pa je se bojao. Čas mu je izgledala veličanstvena, i on je osećao divlјenje i poštovanje. Čas
mu je izgledala kao kakav darodavac koji ga obasipa bogatim darovima i on je osećao zahvalnost. U
svakom slučaju on je osećao svoju zavisnost od nje, pa ju je počeo obožavati. Prvobitno je
obožavao same čulne predmete, a na višem stupnju razvoja počeo je da u predmetima nazire razna
nevidlјiva bića i sile. Nјegov detinjski mentalitet bio je sklon antropomorfnom shvatanju sveta, pa
je tako njegova bujna fantazija isfantazirala i stvorila razna božanstva. Tako se prvobitni prirodni
ateizam preobrazio u religiju, koja je imala svoje faze razvoja kroz istoriju čovečanstva.
Kojim putem je išao taj razvoj religije, posle iščezavanja onog prvobitnog prirodnog
ateizma, u tome se ispitivači ne slažu. Jedni misle da je razvoj išao ovom linijom: ateizam,
fetišizam, totemizam, šamanstvo, politeizam, monoteizam,611 koji će ustupiti mesto novom,
naučnom, ateizmu. Drugi pak misle da je animizam prethodio politeizmu, o čemu će nešto kasnije
biti detalјnijeg govora.
Isto tako ispitivači se razilaze u pitanju koji je prirodni izvor religije najmoćnije uticao na
pojavu religije. Neki, kao još u antičko doba Lukrecije Kar, smatraju da je to bilo osećanje straha.
Poznata je njegova izreka: „Strah je stvorio prve bogove“ (Timor primos deos fecit). Drugi pak,
pristalice animizma, smatraju da su snovi odigrali najvažniju ulogu prvo u stvaranju pojma o duhu,
a preko toga došlo se i do pojma o Bogu.
U antičko doba predstavnici naturalističke hipoteze o poreklu religije bili su Lukrecije Kar,
Epikur i rimski pesnik Petronije. U novom veku prihvatili su je, dopunili i naslonili na
evolucionističku teoriju, materijalisti 19. i 20. veka, ne isklјučujući ni marksiste. Ona se i danas, sa
raznim dopunama i varijantama nalazi u mnogim udžbenicima koji govore o poreklu religije, kao
zvanično, naučno objaš-njenje postanka religije.
Vrednost ove hipoteze
Iako je ova hipoteza, kao što smo već pomenuli, znatno ozbilјnija od prethodne, političke,
hipoteze, iako ona ima izvesnih činjenica koje su tačne, ipak ona ima i krupnih nedostataka i
preteranosti, zbog čega joj se ne može priznati naučna tačnost.
Istaknimo pre svega ono što je istinito u ovoj hipotezi. Istina je da je prvobitni čovek bio
primitivan te da nije poznavao zakone prirode onako kako ih poznajemo mi danas. Istina je, dalјe, i
to da je osećao strah od prirode i njenih pojava, kao i divlјenje spram njene lepote i
veličanstvenosti. Istina je i to da je primitivni čovek imao detinjski mentalitet i sklonost ka
personificiranju i antropomorfnom predstavlјanju stvari. To su činjenice koje niko ne osporava.
Međutim, pokraj ovih nesumnjivih činjenica, ova hipoteza počiva i na izvesnim
pretpostavkama koje nemaju uzase činjeničnu izvesnost. Takva je, na primer, pretpostavka da Bog
ne postoji. Mi za sada ostavlјamo po strani pitanje istinitosti religije ili ateizma, to jest pitanje da li
Bog postoji ili ne. Ali treba naglasiti samo to, da ova hipoteza počiva baš na tome pitanju, i da
njena naučna osnovanost zavisi baš od toga da li Bog postoji ili
611
Dr Jovan Erdelјanović, navedeno delo, str. 25. Dr
Tihomir Đorđević, navedeno delo, str. 8.
193
ne, i da li se čovek razvio i pojavio u svetu bez ikakva uticaja Božjeg. A razloga za sumnju u obe te
ateističke tvrdnje ima u izobilјu.
Najzad, evo i nekoliko tvrdnji kojima operiše ova hipoteza, a koje se ne mogu usvojiti kao
tačne. Pretpostavka je ove hipoteze da je religija nikla iz primitivnosti prvog čoveka, iz njegovog
nepoznavanja prirode i njenih zakona, kao i zakona koji regulišu socijalne procese u istoriji.
Kakva je bila psihička sposobnost onog prvog čoveka, da li kao naša, ili viša, ili niža, o tome
nemamo nikakvih naučnih podataka. Ako hoćemo da se držimo samo činjenica, onda moramo
priznati da nam je duhovni lik onog prvog čoveka koji se uopšte pojavio na zemlјi, nepoznat. No,
pri svem tom ostaje činjenica da je preistorijski čovek bio primitivan i da njegovo poznavanje
prirode i njenih zakona nije bilo skoro nikakvo, iako nam alatke toga čoveka svedoče da je on bio
još kako inteligentno biće.
Međutim, iako je sve to tako, tvrdnja da se religija razvila iz primitivnosti i zbog
primitivnosti prvog čoveka, jedva da se može uopšte uzeti u obzir. Toj tvrdnji protivreče dve
nesumnjive činjenice. Prvo, ako bi samo primitivnost bila uzrok i izvor religije, tada bi, čini nam se,
religije moralo nestati zajedno sa nestankom primitivnosti. A to se nije desilo. Naprotiv, kao što je
napred izloženo, duboko poznavanje prirode i njenih zakona bilo je razlog veoma duboke
religioznosti kod mnogih naučnika najvišeg ranga. Prema tome tvrditi da je religija posledica
primitivnosti, to u krajnjoj liniji znači tvrditi da je nauka put koji nas neminovno vodi u ateizam. A
pogrešnost takve tvrdnje je već dokazana.612 Primitivnost preistorijskog čoveka mogla je biti,
eventualno, samo uzrok primitivnosti njegovih religijskih predstava. Očigledno je da su religijske
predstave kakvog deteta ili neobrazovana čoveka znatno drukčije od religioznih predstava kakvog
naučnika, filosofa, ili učenog teologa. Ali, pri svem tom religija je i jedno i drugo. Prema tome
tvrdnja da religija potiče iz primitivizma i zbog primitivizma, ne odgovara činjeničnom stanju. Ima
religije i kod veoma kulturnih lјudi i u veoma kulturnim sredinama, kao što ima praktičnog ateizma
ne samo kod školovanih, nego i kod primitivaca. Znači, izvor religije nije niti u primitivizmu, niti u
učenosti, nego u nečem drugom. A primitivizam ili učenost mogu da utiču samo na oblik religije.
Najzad, kad bi se izvor religije tražio bilo u primitivizmu bilo u visokoj obrazovanosti, to bi značilo
svesti religiju samo na granice razuma. A poznata je činjenica da religija prožima i ostale duševne
sile i sposobnosti čovekove: osećanje, volјu i savest, a te sposobnosti ne zavise od primitivnosti.
Drugo, ova hipoteza počiva i na tvrdnji da je strah od prirode izvor religioznog osećanja. Da
je čovek osećao strah od prirode i zavisnost od nje, to je činjenica koju možemo i danas
konstatovati, ne samo na primitivnim lјudima, nego na svima. No da li je to dovolјan razlog da se
prirodno ateistička priroda čoveka obrati u religioznu?
Ne izgleda ni malo verovatno da je sam strah od prirode ili osećanje zavisnosti od nje, izvor
religije. Kad bi to tako bilo, onda bi čovek prestao da bude religiozan onda kad toga straha nestane,
ili kad se svede na veoma malu meru. Međutim, go se ne dešava. Jedan astronom koji zna suštinu
pomračenja Sunca i Meseca, pa mu ta pojava ne uliva nikakav strah, ili jedan geolog koji zna
prirodu i uzroke zemlјotresa, može da bude isto tako duboko religiozan kao i primitivac koji pred
pomračenjem Sunca i Meseca oseća sujeveran strah.
Osim toga, strah od prirodnih pojava osećaju i životinje, čak i više nego čovek. Pa ako je
strah od prirode izazvao religiju u duši čoveka koji je – kako tvrdi teorija – postao od životinje, i bio
apsolutni ateist kao što su to i životinje, kako onda da u životinjskoj duši nema ni traga od religije,
kad i ona oseća i strah, i prijatnost i zavisnost od prirode? Ne bi li to bio dovolјno opravdan razlog
za sumnju u istinitost Lukrecijeve izjave: „Strah je stvorio prve bogove“?!
612
Videti I knjigu str. 180-184.
194
Doduše, istina je da strahoviti prirodni događaji izazivaju kod religioznih lјudi pojačanu
pobožnost. Mogu oni čak i u duši onih koji se izjašnjavaju kao ateisti da izazovu
„nastup slabosti“ pa da čak i oni pokažu izvesne znake molitvenosti. Ali, to je moguće samo kod
čoveka koji je već po prirodi religiozan bar toliko da ima u sebi religioznu sposobnost, religioznu
predispoziciju, religioznu klicu. Inače kod čoveka čijoj bi prirodi religija bila nešto potpuno strano i
čak neprirodno, nikakve prirodne strahote ne bi mogle ostaviti nikakvog religijskog traga, kao ni
kod životinje. Narodna poslovica:
„Bez nevolјe nema bogomolјe“, svakako je tačna, ali samo kad su u pitanju bića koja već imaju
izvesnu religioznu predispoziciju; samo kod onih, kod kojih je religija zamrla kao žeravica pod
pepelom. Tom prilikom se upravo dešava ono: „Udar nađe iskru u kamenu“.
Najzad, treba povesti ozbilјna računa još i o činjenici da običan prirodni strah od raznih
neugodnosti nije isto što i religiozno osećanje. Između religioznog straha i prirodnog straha od
katastrofalnih pojava postoji bitna kvalitativna razlika, kao što je to već pokazano prilikom
izlaganja kvaliteta religioznog osećanja. Moglo bi se reći da je strah od katastrofa ili neprijatelјa
jedno jezivo neugodno hladno osećanje, koje čoveka nateruje da se što više udalјi od predmeta
straha. Religiozno osećanje, međutim, nije to. Ono čoveka približava Bogu. Ono je, iako „strah“
ipak strah potpuno drukčije vrste. A to je samo jedan jak razlog više za odbacivanje naturalističke
hipoteze o poreklu religije.
Najzad, treba uzeti u obzir činjenicu da je među elementima religioznog osećanja
najtipičnije religiozno osećanje svetosti. Ono postoji u svakom, pa i u najprimitivnijem obliku
religije. Čak i pod pretpostavkom da ne postoji nikakva objektivna svetost, nikakav predmet ili
ličnost, ili biće objektivno sveto, čak i u tom slučaju ostaje činjenica da osećanje svetosti postoji u
duši religiozna čoveka. Međutim, ne postoji nikakva uzročna veza, ni logička ni psihološka, između
osećanja straha od prirode i osećanja svetosti. Prema tome sam strah nije mogao roditi u duši
čovekovoj osećanje svetosti. Treba tu potražiti neke druge izvore.
U religijama primitivnih naroda, recimo u fetišizmu, postoji obožavanje pojedinih predmeta
ili bića koja ni detetu ne ulivaju nikakav strah. Tu činjenicu je veoma teško objasniti hipotezom o
strahu kao izvoru religije. Čak izgleda i nemoguće takvo objašnjenje. Pogotovo ako se fetišizam
uzme kao prvobitni oblik religije.
Mnogi predstavnici naturalističke hipoteze pozivaju se na razvoj religije u čovečanstvu kao
na dokaz istinitosti same hipoteze. Naime, po Džon Loboku, poznatom engleskom etnologu i
filosofu, religija u istoriji čovečanstva je prolazila kroz ove faze: ateizam, fetišizam, politeizam,
monoteizam.
No, takva šema razvoja je samo pretpostavka, a ne utvrđena činjenica, pa prema tome ne
može služiti kao dokaz za istinitost jedne hipoteze. Osim toga, tu pretpostavku i ne usvajaju svi
etnolozi, naročito ne onaj deo koji tvrdi da čovečanstvo u početnom stadiumu nije bilo ateističko.
Ako jeste bilo, tek tada nastaju teškoće kako objasniti tu tako korenitu promenu u prirodi
čovekovoj, da on od prirodno ateističnog bića postaje neizlečivo religiozan; od apsolutnog ateiste,
koji niti ima svesti o Bogu niti potrebe za religijom, najedanput postaje fetišist koji obožava čak i
obične predmete, a sve do juče nije imao pojma ni o kakvom božanstvu! Osim toga, teorija Andrije
Langa, potkreplјena kasnije neospornim naučnim etnološkim dokazima Vilhelma Šmita, Šebeste,
Trila, Kopersa, Guzindea i ostalih ispitivača, navodi sasvim ozbilјne dokaze da ne samo što nema
prirodno ateističkih plemena i naroda, nego ni fetišizam nije stariji od monoteizma, jer oni
najarhaičniji narodi, po svedočanstvu pomenutih etnologa nisu fetišisti ni politeisti, nego
monoteisti. Doduše, još uvek ima etnologa koji sumnjičavo gledaju na tvrdnju o monoteizmu
arhaičnih naroda,613 ali svedoci pišu kao očevici. I ako su njihove izjave tačne, onda one čine
nesavladivu smetnju tvrdnji da je čovek po prirodi ateistično
613
Videti navedeno delo dr Jovana Erdelјanovića.
195
biće, pa celoj naturalističkoj hipotezi o poreklu religije oduzimaju naučnu osnovu, bez obzira da li
se pojava religije u čovekovoj duši pripisuje strahu, primitivnosti ili animističkom shvatanju.
Razume se samo po sebi, da je vrednost ove hipoteze još daleko manja ako se posumnja u
sam osnov na kome ona počiva, to jest u poreklo čovekovo iz životinjskog sveta putem evolucije
bez ikakvog uticaja Božjeg. A razloga za takvu sumnju ima napretek.
Prema svemu izloženome, naturalistička hipoteza o poreklu religije ne odgovara svome
zadatku. Ako se pođe od tvrdnje da je čovek po prirodi ateistično biće, da nema u svojoj duši
nikakvih religioznih sposobnosti, nikakve religijske klice, niti ikakve potrebe za religijom (bez
obzira na istinitost ili neistinitost postojanja Božjeg), tada se ne može objasniti činjenica zašto je
čovečanstvo kroz tako dugovekovnu svoju istoriju bilo religiozno.
Nedovolјnost ove hipoteze uviđaju pa i priznaju čak i marksistički filosofi koji priznaju da
religija, iako se može racionalno prokritikovati i odbaciti, ipak se ne može racionalnim,
intelektualnim sredstvima dotući i iz čovečanstva izbaciti, jer eto ona je nadživela svoju
racionalističku kritiku. Čak i ako se postigne stanje da lјudi potpuno ovladaju prirodnim i
društvenim snagama, čak ni to nije garancija da će izumreti religija, jer „u prirodne sile i
neizbežnosti spada i čovekova konačnost, smrtnost“.614 A
„pitanje je da li svi lјudi mogu jedino na racionalan način da prevladaju svest o konačnosti, neće li
emocije, odnosno želјe za beskonačnim trajanjem, bar kod izvesnih lјudi, proizvoditi veru u
individualnu besmrtnost i u božansko biće – bez obzira na društveni poredak“.615
v) Animistička hipoteza o poreklu religije
Engleski naučnik Edvard Tejlor, negdašnji profesor etnologije na Univerzitetu u Oksfordu i

direktor tamošnjeg etnološkog muzeja (1832–1917), izneo je 1871. godine novu hipotezu o poreklu
religije, takozvanu animističku teoriju, u svome znamenitom delu o primitivnoj kulturi. Po ovoj
hipotezi poreklo religije treba tražiti u shvatanju primitivnih lјudi da ne samo čovek, nego i svi
ostali stvorovi na svetu (i životinje i bilјke) imaju dušu kao zasebni deo njihova bića, a duše umrlih
predaka mogu i kao zasebni
„duhovi“ da se nastanjuju ne samo u živim stvorovima, nego i u mrtvim predmetima. „U dalјem
razvitku od ovakvih animističkih varovanja u duhove stvaraju se viši oblici vere: mnogoboštvo
(politeizam) i jednoboštvo (monoteizam).616 Sličnu hipotezu postavio je pre njega Herbert Spenser,
tzv. hipotezu o „manizmu“ tj. obožavanju predaka.
A kako je čovek došao uopšte do pojma o duši? Tu su presudnu ulogu odigrali snovi, kaže
Spenser. Svest primitivnog čoveka nije dovolјno razvijena. On ne razlikuje slučajnost od prirodne
zakonitosti, niti stvarno saznanje od fantazije niti san od jave. Sanjajući sebe u raznim situacijama,
primitivac je na osnovu toga zamišlјao da u njemu postoji dvojnik koji se odvaja od tela i za vreme
sna da stvarno prolazi kroz neki drugi, duhovni svet. A ako je sanjao i nekog svog pokojnika, on je
lako mogao doći na ideju da ti njegovi pokojnici, koje je sanjao, stvarno postoje negde u duhovnom
svetu. Duše svojih predaka počeo je sve više poštovati, pa ih je najzad proglasio za božanstva. A
pošto ga je obuzimao strah pri pomisli da mrtvi mogu da utiču na sudbinu živih, to je onda tim
precima, proglašenim za božanstvo, prinosio žrtve da bi ih umilostivio. Na taj način preci su postali
prvo neka vrsta domaćih, pa lokalnih, pa najzad nacionalnih bogova.
614
Dr Vuko Pavićević, navedeno delo, str. 88.
615
616
Dr Jovan Erdelјanović, navedeno delo, str. 5-6.
196
Sabeizam i zoolatrija su po njemu postali tako, što su istaknutijim ličnostima davana imena
nebeskih tela ili životinja, pa se posle božansko poštovanje prenelo sa tih lјudi na istoimena nebeska
tela i životinje.
Vrednost ove hipoteze
Ova hipoteza, kao i prethodna, ima izvesne tvrdnje tačne, ali kao celina ima iste nedostatke
kao i prethodna. I ona polazi od nesumnjive činjenice da je preistorijski čovek bio primitivan. Isto
tako nesumnjivo je da je taj čovek imao svoje snove i svoje fantazije. Najzad, nesumnjivo je i to da
je san veoma zagonetna, možemo čak reći i mistično-okultna pojava, jer ni današnji naučnik nije
prodro u suštinu sna, naročito kad su u pitanju takozvani proročki snovi. Čak možemo reći da
okultisti i danas veruju da duša čovekova u toku sna, kao astrozom, napušta čovekovo telo i luta po
astralnom svetu.617
Međutim, pokraj svega toga, ova hipoteza polazi od nedokazanih pretpostavki: da Boga
nema, da se čovek pojavio u svetu bez ikakva Božjeg delovanja i da mi na osnovu paleontoloških i
arheoloških iskopina zaista znamo kakav je bio duševni život prvog čoveka koji se na Zemlјi javio
kao inteligentno biće.
A ako sve to nije tako? Ako Bog ipak postoji? Ako čovek nije delo slučaja nego Božji stvor?
Ako je onaj prvi čovek ipak bio nešto drukčiji, recimo znatno inteligentniji od pećinskog koji je
možda samo jedna nužna dekadencija prvobitnog? Šta će onda biti od ove hipoteze?!
Za sada mi ništa od svega toga ne tvrdimo. Mi to samo postavlјamo kao pitanja koja nisu
nipošto isklјučena i koja nisu baš bez ikakva osnova.
Uostalom, priznajmo, bar za momenat, da su sve njene pretpostavke potpuno tačne, i to bez
ikakve diskusije. Pa ipak, pri svem tom ova se hipoteza sudara sa sledećim činjenicama. a) San
svojom zagonetnošću može za mnoge da bude vrlo ubedlјiv dokaz postojanja duhovnog sveta.
No ako se čovek razvio iz životinje, bez ikakva uticaja Božjeg, a zna se sasvim sigurno da i
životinje imaju svoje snove, onda kad bi san sam za sebe bio dovolјan za pojavu religije u duši
prirodno ateističnog čoveka, on bi takav isti efekat izveo i u duši životinje. A to se, međutim, nije
desilo. Znači za pojavu religije u čovekovoj duši nije dovolјan samo san, nego i još nešto. Nešto
znatno važnije od sna. Običan san nije kadar ni običnog ateistu da uveri u stvarnost duhovnog
sveta, a kamo li prirodnog, apsolutnog ateistu, koji ne bi imao u duši nikakva pojma i nikakve
svesti o nečem duhovnom. Druga je situacija ako pretpostavimo da je čovek po prirodi sklon
religiji, da ima religioznu klicu i dispoziciju. U tom slučaju san, pokraj ostalih prirodnih uslova
može – kao i strah
– da deluje samo na pojačanje religioznog ubeđenja. A bez toga, san je nemoćan da išta stvori.
Ovde, razume se, izuzimamo takozvane proročke snove koji su u odnosu na obične svakidašnje
snove veoma retki, i sa kojima ova hipoteza, uostalom, i ne računa.
b) Čovek jeste bio primitivan. Nije poznavao prirodne zakone. Ali da nije mogao razlikovati
fantaziju od stvarnosti, ili san od jave, to je neverovatno. Ako ih zaista nije razlikovao, onda to nije
posledica primitivnosti nego duševnog poremećaja. Inače, normalan čovek, ma koliko bio
primitivan, zna da postoji razlika između sna i jave. Ukoliko upočetku, eventualno, i nije znao,
mogao se u to vrlo brzo uveriti bez ikakvih poteškoća. U tom slučaju san mu ne bi mogao poslužiti
kao dokaz za postojanje duhovnog sveta.
v) Ako je čovek putem sna došao do uverenja da njegov predak živi negde u duhovnom
svetu, zašto tim putem nije došao do uverenja da i njegov uginuli pas i pojedeni zec, koje je takođe
mogao sanjati, žive negde u duhovnom svetu?
617
S. Tuholka, Okkulьtizmъ i magiя, Riga, bez godine izdanja, str. 55-56.
197
g) Objašnjenje koje ova hipoteza daje za pojavu totemizma, zoolatrije i astrolatrije veoma
je logično. Možda je to tako zaista i bilo, iako nemamo neposrednih dokaza. Ali ova hipoteza nije
kadra da nam objasni pojavu fetišizma. Još manje može da objasni pojavu vere u Boga ili bogove.
Jer, od pojma duše, do pojma boga, a pogotovu Boga, put je isuviše dugačak. d) Najzad, i ova se
hipoteza sukoblјava sa svedočanstvima ispitivača arhaičnih naroda, koji tvrde da su kod tih
plemena naišli na čisti monoteizam, te da prema tome,
monoteizam prethodi animizmu.
Prema svemu izloženom, ni ova hipoteza nije uspela da zadovolјavajuće odgovori na pitanje
o poreklu religije.
3) Ostale hipoteze o poreklu religije
Na pitanje o poreklu religije dato je još nekoliko odgovora koji nisu naišli na veliki prijem u
nauci, specijalno ne u etnologiji i antropologiji, ali apologetika treba i njih da spomene i da se na
njih kritički osvrne ma i u najkraćim potezima.
Egoizam kao izvor religije
Stari grčki pisac iz IV veka pre Hrista, Evhemer, i nemački filosof iz 19. veka Fojerbah,
tvrdili su da je čovekov egoizam izvor religije, te da je čovek religiju izmislio prosto zato jer mu je
potrebna, jer godi njegovim potrebama. Ljudske želјe i potrebe su najdublјi koren religijskih
zamisli. Želјa za trajanjem proizvela je predstavu o besmrtnosti. Ljudski grob je kolevka bogova,
veli Fojerbah.618 Slična misao se nalazi i u malopre navedenom citatu našeg filosofa Vuka
Pavićevića.
Doduše Fojerbah tome svemu dodaje i elemente iz one naturalističke hipoteze, to jest strah i
osećanje zavisnosti. Sve to troje je izvor religije, po Ludviku Fojerbahu.
Već je napred objašnjeno šta treba misliti o strahu i zavisnosti kao izvoru religije. Ovde
ćemo se osvrnuti samo na ovaj treći, upravo novi elemenat: čovekovu želјu za besmrtnošću,
čovekov egoizam.
Sasvim je tačno da čovek oseća potrebu za religijom, jer kad je ne bi osećao, religije ne bi ni
bilo, čovek bi je odbacio, ako bi se na neki način spolјa pojavila. No, da li baš ta činjenica, što oseća
potrebu za religijom ne svedoči da je čovek po svojoj prirodi religiozno biće, da mu religija nije
nešto strano i tuđe, pa da prema tome, on nije po svojoj prirodi ateist?
Osim toga, sam čovekov egoizam ne bi bio dovolјan izvor za pojavu religije, prvo zbog toga
što su i životinje egoistične pa ipak nemaju religiju, a drugo zbog toga, što religija koliko godi
čovekovoj želјi za besmrtnošću i osloncem na svemoćnog pomagača u nevolјama, toliko, pa čak i
više, dolazi u sukob sa čovekovim egoizmom, jer svaka religija čoveku nameće izvesne moralne
propise koji znače ograničenje njegove apsolutne slobode, dakle, i njegovog egoizma. Osim toga
zagrobni život se nikad ne zamišlјa tek tako kao prosto produženje ovozemalјskog života samo i
jedino u blaženstvu, nego je isto toliko ispunjen verovanjem u adska čudovišta i mučilišta, što
očigledno ne odgovara čovekovom egoizmu.
Pesimizam kao izvor religije
Filosofi pesimisti, kao na primer, Šopenhauer i Hartman, nalaze da je pesimizam izvor

religije. Čovek uviđa besmislenost ovoga života punog raznih zala i stradanja. Pa iz pada u očajanje
traži izlaz i spasenje u religiji i nadi na bolјi život posle smrti. A to mu religija dočarava svojim
učenjem o radostima nebeskog sveta.
618
Ludvig Fojerbah, Suština religije, Beograd, 1955. str. 71.
198
I ova hipoteza polazi od jedne nesumnjive činjenice, a to je da u ovom životu ima mnogo zla
i stradanja. Istina je i to da religija čoveku daje utehu i pomaže mu da stradanja lakše snosi.
Pri svem tom, ova hipoteza ipak ne stoji, jer se sukoblјava sa nesumnjivim činjenicama. Pre
svega, ona je suštinski vrlo slična, prethodnoj hipotezi o egoizmu kao izvoru religije. Pa ono što
govori protiv prethodne, govori i protiv ove: religija ne iznosi pred čoveka samo ružičaste
perspektive, nego i mračne koje nikoga ne privlače. Čak bi se moglo reći da su baš zbog tih mračnih
perspektiva zagrobnog života mnogi oni, koji sebe nazivaju ateistima, baš zato i napustili religiju.
Osim toga, zla koja čovek trpi u ovom svetu mogu da izazovu kod već religiozna čoveka
pojačanje religioznih osećanja. Ali, to ne mora da se desi uvek. Kod mnogih lјudi životna stradanja
izazivaju baš suprotna osećanja i čak suprotne logičke zaklјučke koji ni malo ne pogoduju religiji.
Zna se da ateisti nemaju nikakvih pozitivnih dokaza da Bog ne postoji. I kad hoće da iznesu kakav-
takav dokaz, onda se baš pozivaju na postojanje zla i stradanja u ovom svetu kao nespojivo sa
postojanjem milosrdnog i pravednog Boga. Ostavlјajući ovde po strani diskusiju o opravdanosti ili
neopravdanosti takvog dokaza, konstatujemo samo činjenicu da pesimizam može čoveka isto tako
da vodi protiv religije koliko i u religiju, a možda i daleko više i češće protiv religije.
Osim toga, pesimizam ima daleko više veze sa ateizmom nego sa religijom. Već je
naglašeno da pesimizam može čoveka lako da odvede u ateizam. Kad čovek dođe do ubeđenja da
svet i život ništa ne vrede, onda tu stvar religije stoji veoma loše. Tu je ateizam već na pomolu. A i
obratno. Ateizam može nekad da prethodi pesimizmu. Može neko iz drugih razloga da postane
ateist pa naknadno, zbog ateizma i pesimist. Istorijska je činjenica da se pesimizam uvek javlјa uz
ateističke filosofske sisteme, i u praksi često dovodi čoveka do samoubistva. I obratno. Religija
može da bude pojačana optimističkim shvatanjem sveta, a može i ona sama da bude osnov
optimizma, jer daje čoveku smisao života i opravdanje egzistencije. Zbog svega toga može se reći
samo toliko, da ateistički pesimizam može da nam da ponekog konvertita koji će postavi veoma
vatren vernik, ali se ne može pojava religije u čovečanstvu protumačiti kao reakcija na pesimizam.
Preistorijski čovek – iako je živeo u prirodno težim okolnostima nego današnji – ipak nije znao za
Budinu, Šopenhauerovu i Hartmanovu pesimističku filosofiju, a imao je religiju.
Još nekoliko jednostranih pogleda na religiju
Bilo je u 18. i 19. veku filosofa, kao na primer Kant i Ričl koji su religiju svodili samo na
moral, ili samo na osećanje, kao što je činio Jakobi tvrdeći o sebi da je razumom neznabožac a
osećanjem hrišćanin. Tako oni izvode religiju ili iz samog osećanja moralnosti, ili iz samog
religioznog osećanja. No, kad znamo neospornu istinu da religija prožima čitav čovekov duševni
život, da ona nije stvar ni samo osećanja, ni same moralne volјe, ni samog razuma, nego svih
duševnih sila i sposobnosti, onda je svaki od ovih pogleda na religiju pogrešan već zato što je
jednostran. Osim toga, ova hipoteza je neupotreblјiva za ateizam, jer kada je dublјe zagledamo, ona
okolišnim putem tvrdi da je čovek ipak po prirodi religiozno biće.
Zaklјučak
Prema svemu izloženom, ni jedna od ateističkih teorija o poreklu religije nije kadra da nam
dokaže da je čovek po prirodi ateist, niti da objasni kako je taj prirodni ateist postao tako neizlečivo
religiozan, da religija kraj svih tragedija, kraj svih peripetija kroz koje je prolazila zajedno sa
čovečanstvom i njegovom kulturom, ipak uporno
199
ostaje univerzalna pojava. Jer, ako negde baš i ima stvarnih apsolutnih ateista, njihov broj u odnosu
na debelo stablo religioznog čovečanstva toliko je neznatan, da niukoliko ne osporava tvrdnju da je
čovek po prirodi religiozno biće.
Ponovimo još jednom paralelu: u svetu ima nerazumnih lјudi daleko više nego što ima
stvarnih ateista. Pa kao što ta činjenica ne poriče tvrdnju da je čovek ipak razumno biće, po svojoj
prirodi, tako i broj ateista – ako apsolutni ateisti uopšte postoje – još manje može osporiti tvrdnju da
je čovek po prirodi religiozno biće.
Nesumnjiva je činjenica da je religija sveopšta pojava. Ona to može biti samo pod uslovom
da je čovekova priroda religiozno nastrojena, da u čovekovoj duši postoji religiozna sposobnost,
naklonost, kao što postoji sposobnost govora.
Ta religiozna klica u čoveku ima bezbrojne mogućnosti formiranja. Zato baš i postoje
mnogobrojni oblici u kojima se religija javlјala i javlјa, od najčistijeg monoteizma pa preko raznih
oblika politeizma sve tamo do fetišizma, šamanizma, mađije i čak direktnog prkosa Bogu u vidu
ateizma.
III PRVOBITNI OBLIK RELIGIJE
1) MONOTEIZAM KAO PRVOBITNI OBLIK RELIGIJE
Da arhaični oblik religije ima izrazito monoteistički karakter to je očigledno. Da je to ujedno

i najstariji oblik religije koji nam je poznat, i to je nesumnjiva činjenica. Ostaje za nauku još uvek
otvoreno pitanje da li je to najstariji oblik religije uopšte, da li je prvi čovek koji se pojavio na
zemlјi bio monoteist ili politeist.
Za odgovor na ovako precizno postavlјeno pitanje nemamo arheoloških i paleontoloških
podataka, niti ćemo ih ikad imati. Jer, ma koliko lјudskih kostura da nađemo, niko iz njih neće moći
da pročita da li taj kostur pripada baš prvom čoveku koji se uopšte pojavio, recimo: biblijskom
Adamu. A osim toga iz samog kostura još nemamo podatke o religiji toga čoveka, naročito ne o
karakteru njegove religije. Zato odgovor na pitanje o prvobitnom karakteru i obliku religije, i uopšte
o religioznosti prvog čoveka, ne možemo dobiti direktno od etnologije, paleontologije i arheologije.
Tu nam može donekle poslužiti samo logičko zaklјučivanje iz datih činjenica, zatim psihološka
analiza, i najzad najodređeniji odgovor na to pitanje možemo naći u natprirodnom otkrivenju,
Bibliji, ako imamo raspoloženja i sposobnosti da u njega poverujemo. U svakom slučaju odgovor na
to pitanje zavisi od našeg principijelnog stava prema religiji.
Ako taj problem posmatramo sa religijskog, teističkog gledišta, to jest sa verom da Bog
postoji kao stvoritelј sveta, – a opravdanost i istinitost religijskog gledišta na svet apologetika će
izložiti u odelјcima koji posle ovoga sleduju – onda nam se logički nužno nameće zaklјučak da je
prvobitni oblik religije mogao biti samo monoteistički.
Jer, ako Bog postoji – kao što mi to tvrdo držimo – onda je čovek i po telu, a tim pre po
duši, delo Božje, tvorevina Božja. Biblija čak tvrdi da je čovek i slika Božja.
Nije u ovom problemu važno, još manje odlučujuće, pitanje na koji način je Bog stvorio
čoveka: da li je putem evolucije kroz razne životinjske oblike pripremio i osposobio telo primata za
primanje razumne lјudske duše kojom se čovek očigledno bitno razlikuje od životinja, ili je to telo
formirao od zemalјske materije neposrednim čudesnim dejstvom. U oba slučaja ostaje neosporna
činjenica da je čovek postao čovekom kad se u njegovoj duši ili glavi zarodila prva svesna i jasna
misao, to jest kad je postao svestan sebe kao bića svesnog i različnog od sveta koji ga okružava, kad
je postao razumno biće.619
619
Dr. Borislav Lorenc, Poreklo religije, „Zbornik“ knj. II 1951. str. 39-46.
Dr. Borislav Lorenc, Tajna prvog čoveka, „Bogoslovlјe“, god. 1940. sv. 3-4, str. 162-222.
200
Razumno biće, međutim, ne može biti istinski razumno, ako u njegovom razumu ne
postoji svest da je A=A, da ja nisam ti, da ti nisi ja, da ja ne mogu istovremeno i postojati i ne
postojati, i najzad da ja moram imati neki razlog svoga postojanja. To su ona četiri osnovna
stava logičkog suđenja, bez kojih razum ne može biti razum, niti razumno biće, razumno biće.
Doduše ovako formulisani logički stavovi ne potiču od prvog čoveka, nego od filosofa, specijalno
Aristotela i Lajbnica. Ali, ti filosofi su samo formulisali ova načela koja oduvek postoje u prirodi
lјudskog razuma, a nisu ih ti filosofi dali čoveku. Kad je tako, onda je taj prvi razuman čovek,
zadivlјen veličanstvom prirode i začuđen svojom pojavom u ovom, za njega dotle neviđenom i
čudesnom svetu, u kome se našao bez svoje volјe i svesnog učešća, kao probuđen iz kakvog teškog
i dubokog vekovnog sna, morao kad-tad postaviti sebi pitanje: Ko sam ja? Otkud ja ovde? Kako
sam došao na ovaj svet? – To je pitanje na koje natrči svako dete kad počne da razmišlјa o sebi. I
takvo pitanje, koje se pred prvim čovekom neminovno moralo pojaviti, moralo je po logičnoj
nužnosti roditi u
njegovoj duši i prvu religioznu misao, misao o Bogu Stvoritelјu.620
Ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti mogu, ako hoće, poricati tačnost odgovora koji je prvi
čovek morao dati na pitanje o svome poreklu. Mogu verovati da se prvi čovek prevario sa tim
svojim odgovorom, da je taj odgovor samo jedna varka i zabluda. Ove to oni mogu tvrditi – iako to
ne mogu i potvrditi. Ali jedno ne mogu ni oni poreći. Ne mogu poreći da je prvi razuman čovek
zaista morao postaviti pitanje otkuda on u svetu. I na to pitanje taj čovek nije mogao ni umeo
drukčije odgovoriti nego verom u Stvoritelјa. Ako uzmemo u obzir i napred dovolјno utvrđenu
činjenicu da je čovek po prirodi u svojoj osnovi religiozno biće, to jest da u duši ima religioznu
klicu ili predispoziciju, onda je još nesumnjivije da je prvi čovek morao sebi dati samo takav
odgovor na pitanje o svome poreklu. A da se u svome odgovoru nije prevario, svedoči činjenica što
ni današnji čovek kad bi bio na njegovom mestu, ne bi drukčije mogao odgovoriti na to pitanje. Prvi
čovek je, dakle, logički nesumnjivo i psihološki nužno, morao biti religiozno biće, morao je imati
religiju.
Isto tako logička je nužnost da je ta prvobitna religija makar za kratko vreme morala bili
monoteistička. Jer, nemoguće je da čovek dođe prvo do pojma o više bogova pa tek posle do pojma
o jednom Bogu. Jedan je u logičkom redu brojanja uvek pre dva i tri i pet. Zato je logički nužno
čovek morao prvo doći do pojma o jednom Bogu, pa tek kasnije, usled raznih spolјašnjih i
unutrašnjih uslova i uticaja umnožiti taj pojam i stvoriti neku vrstu politeizma. To je upravo
prirodan put mišlјenja. Obratan tok je i logički i psihološki nemoguć. Niko, naime, ne može sebi
prvo stvoriti pojam o mnogo kuća, mnogo knjiga, mnogo dinara, pa tek onda pojam o jednoj kući,
jednoj knjizi jednom dinaru.621 Zato je monoteizam po logičkoj i psihološkoj nužnosti morao makar
kratko vreme prethoditi politeizmu.
Dalјe, ako je čovek razuman stvor Božji, ako je Bog čoveka stvorio sa cilјem i svrhom da
čovek Boga sazna, da ispunjava Nјegovu volјu, da mu se upodoblјava, da postigne večno
blaženstvo – a činjenično stanje svedoči da je to zaista tako, jer čovek je po svojoj prirodi
„neizlečivo“ religiozan; čovek ma koliko grešio ipak ne može sasvim da zataška glas savesti; čovek
ma koliko bio obasut srećom u ovom svetu, večito je gladan, nezajazivo gladan, sve veće i veće, sve
sigurnije i sigurnije sreće – pošto je dakle sve to tako, onda je sasvim logično i prirodno, čak
moralno nužno, da taj čovek nije mogao iz Božjih ruku izići grešan. Zato je odnos između tog
prvog čoveka i Boga morao biti bliži, proniji, neposredniji nego kasnije, kad je čovek i svoju dušu i
celu zemlјu napunio gresima. A taj preniji odnos između Boga i čoveka, kao i cilј zbog koga je
čovek stvoren, uklјučuje u sebi
620
Dr. Borislav Lorenc, Tajna prvog čoveka str. 196-197.
621
Dr. Radivoj A. Josić, Apologetika (skripta), Beograd, 1954. str. 131-132.
201
nužnost Božjeg otkrivenja. Bog se, dakle, morao na neki način, bilo unutrašnji bilo spolјašnji, bilo
na oba načina, prvom čoveku objaviti622, i time uspostaviti prvu religiju.
Ceo logički uzročni niz je u ovome: Pristane li se na tvrdnju, da je Bog stvorio čoveka, a
čovečje telo i duša o tome nepobitno svedoče, to onda Bog nije čoveka stvorio slučajno, nego sa
izvesnim cilјem, sa cilјem za večno blaženstvo. Pristane li se na tvrdnju, da je Bog stvorio čoveka
ne slučajno nego sa cilјem i svrhom, morao mu je tu svrhu saopštiti. Prizna li se to kao tačno, onda
se mora priznati da se Bog prvom čoveku na neki način morao javlјati. Prizna li se to kao tačno,
onda je sam Bog tvorac religije i to dvojako: time što je stvorio čoveka kao biće religiozno,
bogočežnjivo, i time što se prvom čoveku i unutrašnjim i spolјašnjim načinom javlјao. A ako se
prizna da je sve tako, a logičnost prethodnih tvrdnji niko ne može poreći, onda je prva religija
neminovno morala biti monoteistička, jer je apsurdno pretpostaviti da je Bog prvog čoveka
prevario, uputivši ga u politeizam.
Prema tome, svi oblici politeizma, počevši od antropoteizma, pa preko zoolatrije, pirolatrije,
sabeizma, sve do fetišizma i šamanizma, kao najnižih oblika religije, a isto tako i mađija, panteizam
i ateizam, mogli su se pojaviti samo kasnije, kao izopačenje ili negiranje prvobitne monoteističke
religije, izazvano grešnim stanjem i sklonostima grehom prožete lјudske prirode.
Takav razvoj događaja je logički, psihološki i moralno apsolutno nužan, ako se stvar
posmatra sa teističkog gledišta. Takav razvoj događaja je u punom skladu sa Biblijom, koja u
opisivanju početnog stanja lјudske istorije i čovekove prvobitne religije iznosi čak i detalјe sa puno
antropomorfnih predstava koje odgovaraju istočnjačkom stilu i načinu izražavanja. Najzad, takav
razvoj događaja potvrđuje nam i istorija religije, bez obzira da li je tačan teizam ili ateizam.
Razume se, svedočanstvo istorije religije odnosi se na onaj period istorije čovečanstva koji
nam je poznat. A tu nalazimo sledeće činjenice:
Razni oblici politeizma nalaze se kod onih naroda, koji su po materijalnoj kulturi već
odmakli, koji su – etnološki govoreći – mlađi. Kod onih, pak, naroda koji se po materijalnoj kulturi,
pa katkad čak i po telesnom izgledu, skoro ni malo ne razlikuju od paleolitskog čoveka, pronađeni
su vrlo uzvišeni, skoro čisto monoteistički pojmovi o Bogu, kao što je to napred i pokazano.623 Pa
pošto su oni celu svoju kulturu – ako se kod njih uopšte može govoriti o kulturi – nasledili i takvu
sačuvali od svojih dalekih predaka iz preistorijske prošlosti (setimo se i ovom prilikom izveštaja
koji nam je saopštio van Overberg o plemenu Aeta na Filipinima kako pevaju na noćnim
ceremonijama pesme čiji je tekst toliko star da ga niko od njih ne razume) 624, to je onda istorijska
činjenica da je monoteizam stariji od svakog oblika politeizma, bar u ovom periodu istorije
čovečanstva koji nam je poznat.
Osim toga vremensko prvenstvo monoteizma pred politeizmom opažamo i u samim
politeističkim religijama. Skoro u svakoj od njih postoji vrhovni Bog, koji je Bog u punom smislu
reči, a ostala su božanstva zavisna od njega ili su nižeg ranga. Osim toga što se ide dublјe u prošlost
pojedinih politeističkih religija tragovi prvobitnog monoteizma sve se jasnije opažaju: broj bogova
je sve manji a mitologija sve siromašnija. Naročito se to jasno vidi u pisanim religioznim
dokumentima politeističkih religija. Tako u Rig-Vedi
622
623
Videti odelјak u ovoj knjizi: Pramonoteizam str. 26.
Maurice Brillant, Historie des religions, Paris, 1953. p. 215.
Maurice Brillant et M. Nédoncelle, Apologétique, p. 97.
624
Videti u ovaj knjizi odelјak o religiji plemena Aeta (Pramonoteizam), str. 8.
Pierre Gordon, Histoire des religions sous la direction de M. Brillant, p. 216.
202
postoje izrazito monoteistički stihovi, a ona je najstariji deo Veda.625 Tu nalazimo i ovakav
stih:
„Naš otac, roditelј i upravitelј Koji

sve gradove zna i sva bića Koji je i
bogovima ime dao
On je jedan jedini,
Nјega da pitaju idu druga bića“.626
A u egipatskoj „Knjizi mrtvih“, koja je takođe najstariji religiozni pisani dokumenat

egipatske religije, oko 30. veka pre Hrista, nalaze se i ovakvi stihovi:
„Jedan je svesveti,
Jedan tvorac punoće zemalјskog kruga,
On vidi kao što vi vidite
.................................
Pustite me da slavim građevinara
Koji je punoću svetova stvorio“.627
Kod starih Kineza, još pre Konfučija i Lao-Cea, postojala je vera u vrhovnog Boga Šang-Ti.
To ime označava biće koje je Najviši Gospod. Ta imenica u kineskom jeziku nema množine628, ona
dakle nije zajednička imenica i to je upravo očigledan dokaz njenog monoteističkog porekla.
Na osnovu svega izloženog jasno je da je monoteizam prvobitni oblik religije, stariji od
svakog oblika politeizma. Ta teza ima za sebe dokaze i sa logičkog i sa psihološkog i sa istorijskog
terena, kao što je to već napred izloženo.629
2) KRATAK PREGLED RAZNIH EVOLUCIONISTIČKIH HIPOTEZA O PRVOBITNOM

OBLIKU RELIGIJE
a) Fetišizam kao prvobitni oblik religije
U 18., a naročito u 19. veku, kad još nisu bili ni dovolјno poznati ni dovolјno ispitani narodi
sa arhaičnom kulturom i religijom, a evolucionistička shvatanja behu stekla autoritet dogme u koju
se nije moglo ni smelo sumnjati, pojedinim ispitivačima religije činilo se da je monoteizam suviše
uzvišen oblik religije da bi mogao predstavlјati početno stanje u njenoj pojavi i razvitku. Išlo se
nekako, možda svesno a možda i nesvesno, po šemi: monoteizam je svojina kulturnih naroda
Evrope, a politeizam kulturno zaostalih naroda Azije, Afrike i Amerike. Prirodno je, dakle, da je
politeizam primitivniji, pa samim tim i stariji, te da se iz njega evolucijom razvio monoteizam kao
neka vrsta redukcije bogova. A po tom istom zakonu evolucije, posle monoteističkog perioda
nastupiće jedan savršeniji stepen kulture, ateizam, kao redukcija i negacija svih bogova.
Međutim, zaboravlјale su se pri tom mnoge činjenice. Previdelo se, na primer, to da je
politeizam po sadržini komplikovaniji od monoteizma, te da bi baš po zakonu evolucije
monoteizam morao prethoditi politeizmu. Previdela se, zatim i činjenica koja je inače
625
Šantepi-de-la-Soseй, Istoriя religiй, str. 123-124, slučaj Ramagun Roj.
626
627
628
Dr. Radivoj A. Josić, Mesijanska ideja kod kulturnih naroda pre Hrista, Beograd, 1931. gad. str. 56-57.
629
Dr. Tihomir Đorđević, Najstarija religija čovečanstva, Beograd, 1933. str. 17-22.
203
snima bila poznata, da materijalna kultura ne mora uvek da bude u upravnoj srazmeri sa religijom;
može da bude, pa često stvarno i jeste, u obrnutoj srazmeri. Stari Rimlјani, Grci, Feničani,
Vavilonjani, Persijanci, Indusi i Egipćani bili su po materijalnoj kulturi i tehnici, po broju filosofa i
književnika daleko iznad starih Jevreja. Pa ipak ovi pustinjski nomadi koji su čak i dugo posle
naselјenja u zemlјi Hananu morali za gradnju Solomonovog hrama da traže stručnjake među
Feničanima, bili su u pogledu religije iznad svih ostalih.
Već sama ta činjenica bila je dovolјna da demantuje onu opštu osnovnu dogmu
evolucionizma u istoriji religije, koja je polazila od apriorističkog stava da monoteizam ne sme biti
prvobitni oblik religije. No preko te činjenice prelazilo se ćutke, ili povezanih očiju, ili su se čak
ulagali napori da se u tome biblijskom, inače kristalno čistom monoteizmu, pronađu tobožnji
tragovi nekakvog izbledelog prastarog politeizma, koji po mišlјenju panvavilonista treba da potiče
iz Vavilona, „majke svih religija“.
Pošavši tako od pogrešne pretpostavke da monoteizam ne može biti i ne sme biti prvobitni
oblik religije, predstavnici evolucionizma su postavlјali razne hipoteze kao pokušaj da naučno reše
pitanje o prvobitnom obliku religije. Najstarija hipoteza te vrste potiče još iz 18. veka sa tvrdnjom
da je fetišizam najstariji oblik religije.
Francuski naučnik Šarl de Bros (Charles de Brosse) u svome delu „O kultu fetiških bogova“
(Du culte des dieux fétiches ou paralelle de l’ancienne religion de l’Egypte avec la religion actuelle
de la Nigritie, Paris 1760.) postavio je hipotezu o fetišizmu kao najstarijem obliku religije. No ta
hipoteza tada nije bila čestito ni zapažena, a kamo li prihvaćena. Tek posle čitavih sto godina, u
drugoj polovini 19. veka, tu hipotezu ponovo oživlјava i iznosi u novoj obradi osnivač takozvanog
pozitivizma, francuski filosof Ogist Kont (Auguste Compte) u svome delu „Sistem pozitivne
filosofije“ (Système de la philosophie positive ou traité de sociologie instituante la religion de
l’humanité, I-IV, Paris 1851–1854).
No najizrazitiji i najvatreniji predstavnik te hipoteze bio je engleski prirodnjak, etnolog i
filosof, Darvinov učenik, Džon Lobok, koji je, budući oduševlјen idejom evolucionizma, prihvatio
ovu hipotezu, opširno je razradio na osnovu mnogih podataka iz religije primitivnih naroda, i tako
joj dao naučnu osnovu. Tako razrađenu hipotezu izneo je pred naučnu javnost u svome delu
„Poreklo civilizacije“ (John Lubbock, Origion of the Civilisation and the primitive condition of
man, London, 1870.)
Džon Lobok je tu hipotezu dosledno zastupao i branio celog svog života. Ta Lobokova
hipoteza o fetišizmu kao prvobitnom obliku religije naišla je na vrlo brz i lak prijem naročito među
popularnim naučnim krugovima i postala prosto obrazac za istoriju religije. No ona je imala i vrlo
krupnih nedostataka, pa kad su ti nedostaci otkriveni, i očigledno dokazani, ona je morala ustupiti
mesto drugim hipotezama, tako da je danas u nauci niko više ozbilјno ne zastupa.
Po mišlјenju Loboka, religija je u istoriji čovečanstva prolazila kroz ove faze: ateizam,
fetišizam, politeizam, monoteizam. Čovečanstvo je, dakle, prvobitno bilo ateističko. Iz ateizma,
postaje fetišizam, pa politeizam, pa monoteizam, pa će najzad opet nastupiti ateizam.
Ovakva šema morala je biti napuštena jer se sukoblјava sa činjenicama. Pre svega primeri
takozvanih ateističkih naroda koje je Džon Lobok navodio kao tobožnji dokaz da je ateizam
prvobitni stadium čovekove religiozne svesti, pokazali su se kao skroz netačni. Etnolozi nisu našli
nigde nikakav narod ili pleme bez ikakve religijske svesti i osećanja. Konstatovano je čak i to, da
su ona plemena koja su navođena kao primer prirodnog ateizma imala religiju. Tako se, na primer,
najduže mislilo da stanovnici Ognjene Zemlјe nemaju nikakvu religiju. No Guzinde (P. Guisinde) i
Kopers (P. Koppers) u tri ekspedicije koje su izveli 1919., 1920. i 1922. godine, nesumnjivo su
ustanovili da su ti lјudi duboko religiozni i da je njihova religija skoro čisti monoteizam, kako je to
napred već izloženo
204
kad je bilo reči o njihovoj religiji. 630 Na sličan način su demantovane i tvrdnje o drugim tobož
ateističkim narodima.631 – Osim toga ateizam već i po logičnoj nužnosti ne može biti vremenski
ispred religije, jer on je negacija religije. A negacija nikad ne može biti ispred afirmacije. Da bi se
nešto negiralo, treba prethodno nešto tvrditi.
Drugi nedostatak ove hipoteze je u tome, što ona nikad nije dala niti može dati logičkog
razloga ni psihološkog objašnjenja, kako i zašto čovek, prirodni ateist, najedanput postaje
religiozno biće. I to tako banalno religiozan, da odmah pada u fetišizam, obožavajući čak i mrtve
predmete koji mu ranije nisu zadavali ni strah ni ulivali poštovanje. I na tako niske prane pada taj
čovek, koji dotle nije imao nikakva pojma niti osećanja o nečemu što je božansko! Kako je njemu,
kao prirodnom ateisti, mogla pasti na pamet uopšte ikakva religiozna misao, ikakva religiozna ideja,
kad on o tome nije imao baš nikakva pojma kao i životinja iz koje se navodno razvio? A kako mu je
tek moglo pasti na pamet da te religiozne ideje, kojih kao prirodni ateist nije ni imao, primeni na
obične stvari koje čak ni detetu ne ulivaju nikakva religiozna osećanja, ako on nije već pre toga bio
po prirodi religiozno biće?!
Treći krupan nedostatak ove hipoteze je u tome, što je najpažlјivijim proučavanjem utvrđeno
da fetišizam nigde i ne postoji kao čista religija. To jest nigde ne postoji religija koja bi bila čisto i
bukvalno i strogo fetiška. A i onde gde postoji fetišizam, on nikad nije glavni, već slučajni elemenat
religije. Nema fetiša koji bi se kao vidlјivi predmet obožavao zbog njega samog, bez ikakve vere u
neko božanstvo van toga predmeta.
Četvrti vrlo krupan nedostatak ove hipoteze je činjenica da čak i tamo gde fetišizam
nesumnjivo postoji, to nisu narodi koji bi bili na najnižem stupnju kulture, nego on postoji kod
naroda čija je kultura ipak znatno viša od onih arhaičnih, najprimitivnijih naroda. Naprotiv kod tih
najprimitivnijih naroda nesumnjivo je konstatovan monoteizam kao što je napred i izneseno. Pred
svim tim činjenicama morala je definitivno pasti hipoteza o fetišizmu kao prvobitnom obliku
religije.632
b) Hipoteza o manizmu kao prvobitnom obliku religije
Engleski filosof Herbert Spenser uvideo je nedostatke Lobokovog gledišta o fetišizmu kao
prvobitnom obliku religije, pa zato nije to gledište ni usvojio. Ali, stojeći na terenu evolucionizma,
ni on nije pomišlјao da monoteizam prizna kao prvobitni oblik religije, nego je tvrdio da je najstariji
oblik religije manizam, ili obožavanje predaka. Tu hipotezu on iznosi i opširno obrađuje u I knjizi
svoga kapitalnog dela
„Principi sociologije“ (Herbert Spencer, The Principles of sociology, London, I – 1876; II – 1882.).
Po njegovom mišlјenju izloženom u tom delu, kult mrtvih je klica iz koje se razvila religija.
I Spenser je imao mnogo pristalica kao i Lobok, ali su naknadno utvrđene činjenice
pokazale da je i njegovo gledište netačno. Evo tih činjenica.
Kod arhaičnih naroda manizma ili uopšte nema, ili ako ga i ima on je vrlo, vrlo slabo
razvijen. A kad bi Spenserovo gledište bilo tačno, onda bi manizam, ili obožavanje predaka, morao
biti bar dominantna crta, ako ne i isklјučiva osobina arhaične religije. A toga nema.
Druga činjenica koja svedoči protiv Spenserove hipoteze o manizmu kao prvobitnom obliku
religije, jeste način prinošenja žrtava kod primitivnih naroda, naročito kod arktičkih i pigmejskih.
Žrtve koje oni prinose vrlo retko kad stavlјaju na grobove predaka,
630
Rabeau, Dieu, Histoire des religions sous la direction de Maurice Brillant, p. 61.
631
V. D. Kudrяvceva-Platanova, navedeno delo, str. 368-369.
632
205
nego ih prinose kao čist izraz bogopoštovanja i priznanja zavisnosti od Boga, a nikako kao hranu
bogovima. A toga ne bi smelo biti, kad bi Spenserova hipoteza bila tačna.
Najzad, treća činjenica je to, što najviši razvoj manizma, kao i fetišizma, ne nalazimo kod
arhaičnih, najprimitivnijih naroda, što bi apsolutno moralo biti kad bi bila tačna Spenserova
hipoteza, nego ga nalazimo tek u docnijim kulturama. Pa i tu preci nisu isto što i bogovi, nego su
uvek niži od njih. Lari i penati kod Rimlјana, na primer, nisu bogovi najvišeg ranga. Znači,
manizam nije isto što i religija, nego jedna pojava koja tek iz znatno kasnijeg doba ponegde prati
religiju.633 Prema tome ni Spenserova hipoteza o prvobitnom obliku religije nije tačna.
v) Hipoteza o animizmu kao prvobitnom obliku religije
Ova je hipoteza slična prethodnoj. Nјu je postavio i vrlo učeno obradio i pregledno i lako
izložio engleski etnolog Edvard Tejlor u svome delu „Primitivna kultura“ (E. B. Tylor, Primitive
culture, Researches into the Developpement of Mythology, Philosophy, Religion, Art and Custom,
London, 1871.).
Istu hipotezu je skoro celih sto godina pre Tejlora postavio francuski teolog Nikola Beržije
(N. S. Bergier) u svome delu „Poreklo paganskih bogova“. Po toj hipotezi detinjski mentalitet
primitivnih lјudi napunio je prirodu duhovima, pa je primitivan čovek verovao da svaka stvar, čak i
mrtva, ima svoj duh. Od pojma duha došlo se kasnije do pojma o Bogu, kao što je izloženo prilikom
izlaganja animističke hipoteze o poreklu religije.
No i ta hipoteza nije tačna. Konstatovano je da animizma u tom širem smislu reči nema kod
mnogih primitivnih naroda. Ti narodi veruju u besmrtnost lјudske duše, ali ne veruju u duhove
prirode, na primer u duh vetra, duh jezera, duh šume, duh zemlјe itd. Najzad i vera pojedinih
naroda u takve duhove ne mora poticati iz animizma koga pretpostavlјa Tejlor, nego može da bude
direktan proizvod personifikacije. A to svojstvo je zaista vrlo razvijeno kod dece, a i kod pesnika.
Borba proleća i zime se često prikazuje personificirano. Tako dakle vera primitivnih naroda u duh
jezera, šume, vetra itd. nije morala poticati iz animizma. Mogla je biti direktan produkt
personifikacije.634 Prema tome ni Tejlorova hipoteza zbog sukoba sa činjenicama nije mogla ostati,
pa su je naučnici odbacili.
g) Ostale hipoteze o prvobitnom obliku religije
Iz istih ili sličnih razloga pokazale su se kao netačne i druge hipoteze koje su raznim
oblicima politeizma davale vremensku prednost pred monoteizmom. Tako, na primer, hipoteza
Maksa Milera o sunčanom mitu i zvezdanim mitovima, hipoteza Robertsona Smita, Solomona
Renaka i Emila Dirkema o totemizmu, ili hipoteza Džona Kinga Frezera o mađiji kao najstarijem
obliku religije ne nalaze potvrde u religijama najprimitivnijih naroda. Sve poznate činjenice, a i
logika stvari upućuju nas na to da je monoteizam zaista morao biti prvobitni oblik religije.
IV UZROCI POJAVE POLITEIZMA
Da je čovek po prirodi religiozno biće, to jest da ima u sebi religioznu sposobnost ili klicu
religije koja se može različito razvijati, to je očigledna činjenica potvrđena sveopštom pojavom i
raznim mnogobrojnim oblicima religije. Recimo to još određenije:
633
634
206
sveopštost religije u čovečanstvu ne bi bila moguća kad čovek ne bi bio po prirodi religiozno biće,
to jest kad ne bi u njemu bilo religiozne predispozicije, religijske klice. Zato sveopštost religije
svedoči za tvrdnju da je čovek religiozno biće.
No kao što sveopštost religije svedoči da je čovek religiozno biće po svojoj prirodi, tako
raznovrsni mnogobrojni oblici religije, i ateizma kao negativne religije, svedoče da religijska klica u
čoveku ne znači neko određeno i lјudskom prirodom utvrđeno dogmatsko verovanje i saznanje,
nego se ta religiozna klica može različito razvijati kao i sposobnost lјudskog govora. Te dve
činjenice su jasne i dovolјno zagarantovane naučnim materijalom koji smo videli proučavajući
istoriju religije.
Treća činjenica koju smo videli iz proučavanja istorije religije jeste da je monoteizam
prvobitni oblik religije. O tome uči i Biblija, ali i mimo Biblije ima dovolјno logičkih psiholoških i
istorijsko-religijskih dokaza da je monoteizam stariji od bilo koje forme politeizma ili ateizma.
Četvrta činjenica koju znamo iz istorije religije i koja kao vrlo karakteristična pada u oči to
je da se monoteizam sačuvao kod onih naroda koji su bili kulturno na znatno nižem stupnju od
politeističkih naroda. To važi kako za pramonoteizam arhaične religije, tako i za kristalno čisti
monoteizam starozavetne religije. Navedeni arhaični narodi: stanovnici Ognjene Zemlјe,
prastanovnici Australije, Aeta na Filipinima i drugi arhaični narodi kod kojih je pronađen skoro čist
monoteizam stoje u pogledu kulture daleko ispod ostalih politeističkih naroda, recimo Japanaca,
Indusa, Kineza, pa i ispod crnačkih afričkih fetiških plemena. Isto tako su Jevreji kao nosioci
starozavetnog monoteizma bili u kulturnom pogledu daleko iza svojih kulturnih suseda
Vavilonjana, Feničana, Egipćana i Grka.
Iz te činjenice što se tako čist monoteizam očuvao u jednoj sredini koja je po svemu ostalom
bila ispod svoje kulturne okoline, u jednoj sredini jednog naroda koji je po svojim prirodnim
sklonostima i sam naginjao ka politeizmu sledi samo jedan zaklјučak: Taj monoteizam u jednom
tako sirovom nekulturnom i grubom i politeizmu naklonjenom narodu opkolјenom odasvud daleko
kulturnijim politeistima, mogao se očuvati jedino Božjom intervencijom koja je kroz razna čudesna
zbivanja utvrđivala veru u jednoga Boga, kao što je to i opisano u Bibliji (Jevr. 1, 1).
Iz činjenice pak da je monoteizam prvobitni oblik religije, a da danas ima raznih oblika
religije, neposredno sledi zaklјučak da su svi ti razni oblici religije postali kao dekadencija, ili
izopačenje prvobitnog monoteizma. Ako pođemo od te činjenice da je monoteizam prvobitni oblik
religije, da je on polazna i centralna tačka odakle je počela da se razvija lјudska religijska misao,
primetićemo da je ta dekadencija, ili izvitoperavanje išlo u dva pravca. Prvi pravac dekadencije išao
je od monoteizma preko politeizma ka fetišizmu kao krajnjem obliku dekadencije na jednoj strani.
Drugi pravac išao je preko deizma i panteizma ka ateizmu krajnjem stepenu negacije religije na
drugoj strani.635
Uzroci za ovu pojavu religijske dekadencije su unutrašnji, psihički i spolјašnji, klimatski,
ekonomski i politički katkad.
Činjenica je da je čovek ovakav kakvog ga vidimo u svakom pogledu ograničeno, pogrešivo
i vrlo greholјubivo biće. Isto je tako činjenica da se čovečji intelekt u oblasti monoteističke religije
susreće sa beskonačnim Božjim bićem koje svojim beskonačno savršenim svojstvima izmiče
moćima shvatanja lјudskog ograničenog uma čak i kad je čovek potpuno čist od greha a još više ako
je čovek opteretio svoj duh grehom. Isto je tako činjenica da Bog svojom nevidlјivošću izmiče
lјudskom čulnom saznanju pa se time otvara široko polјe raznim kombinacijama fantazije. I najzad
činjenica je da lјudska greholјubivost udalјuje čoveka od Boga u moralnom pogledu, da zbog toga
čovek beži od Boga,
635
Dr. Radivoj A. Josić, Apologetika (skripta), Beograd, 1954., str. 137-138.
207
želi nekako da ili sebe sakrije pred Bogom, ili Boga pred sobom, ili ako se i susretne s Nјim u
mislima, onda da ga nekako izjednači sa sobom. Onaj biblijski opis grehovnog pada prvih lјudi i
njihovog ponašanja posle pada, ma koliko zvučao mitološki kao što to hoće protivnici Biblije, u
psihološkom pogledu toliko je tačan da se on konkretno ostvaruje i danas na svakom grešniku, a
ostvarivao se i kroz svu istoriju čovečanstva kao celine i svakog čoveka posebno. Nema tog
grešnika koji nije pokušao ili da ućutka svoju savest pravdajući se za svoje grehe, dakle da sakrije
sebe pred Bogom, ili da pođe drugim putem: da poriče Boga, dakle da sakrije Boga od svog
duhovnog pogleda i da na taj način uništi ovoj dug Bogu, pocepa svoju priznanicu. Jer, misao o
sankcijama za greh peče čoveka, teško se podnosi636 i čovek mora na neki način da je se otarasi, da
je otkloni, bilo pokajanjem, bilo opravdanjem sebe, bilo poricanjem Boga.
Te navedene psihološke činjenice su unutrašnji osnov i uslov i uzrok kvarenja prvobitnog
monoteizma u oba napred navedena pravca. Čoveku je kao religioznom biću bilo teško da se odmah
i sasvim odrekne Boga, o kome je svedočila i čovekova priroda i spolјašnji svet. No s druge strane
čoveku je kao greholјubivom biću bilo strašno stojati u blizini Božjoj, u blizini onakvog Boga za
kakvog je znao prvi čovek koji je izišao nevin iz ruku Božjih. Kakvo je onda čudo ako je čovek,
razbivši grehom Božji lik u sebi, razbio i zamaglio i sam pojam Boga, prekrojivši ga na svoju
priliku, dodavši Mu sve lјudske osobine i slabosti, umnoživši ga prvo u fantaziji, a zatim i u
svakodnevnoj veri, i pronašavši Boga čak i u prirodnim pojavama i vidlјivim predmetima ovoga
sveta, kao što to opisuje ap. Pavle (Rim. 1, 20-25).
Ta unutrašnja psihička podloga za kvarenje prvobitnog monoteizma pojačavana je bila i
spolјašnjim okolnostima u kojima je čovek živeo. To vidimo i na pojedinim prirodnim oblicima
politeizma. U borbi sa spolјašnjom prirodom čovek je podivlјavao i postajao grublјim. To se
odražavalo i u načinu njihovog mišlјenja i duhovnog života. Postajao je sve čulniji, sve manje
dugovan, sve više telesan u moralnom smislu reči. A to se nužno moralo odraziti i u njegovim
religioznim shvatanjima.637
Uticaj spolјašnjih uslova: klime, ekonomskih i političkih faktora na formiranje pojedinih
oblika religije prosto je očigledan. Drukčija su božanstva naroda koji se bave stočarstvom, drukčija
onih što žive od lova, drukčija onih što žive od zemlјoradnje, drukčija onih koji žive u surovoj klimi
a drukčija onih koji žive u blagoj klimi. Razume se sve te spolјašnje uslove ne treba shvatiti kao
izvor religije u jednom prvobitnom ateističkom čovečanstvu, nego samo kao faktore formiranja
religijskih oblika u jednom čovečanstvu koje je po svojoj prirodi već u klici religiozno638, po ovojim
prirodnim intelektualnim svojstvima i moćima ograničeno u saznanju, a po svojim moralnim
kvalitetima vrlo greholјubivo.
STATISTIKA
Nije moguće navesti baš apsolutno tačne cifre koliko vernika ima koja religija. Pojedine
statistike se u tome znatno razlikuju, naročito kad je u pitanju broj pravoslavnih hrišćana i budista.
Tako se broj pravoslavnih navodi u raznim ciframa, od 120 miliona do 170 miliona. Sve zavisi od
toga koliko vernika ima Ruska pravoslavna crkva. Tako na primer u III knj. Die Religion in
Geschichte und Gegenwart: navodi se statistika pojedinih hrišćanskih konfesija gde se za
pravoslavne navodi broj 120 miliona. U V svesci istog leksikona navodi se za pravoslavne cifra
136 miliona. U I svesci 144-172 miliona. U
636
208
„Pravoslavnom misionaru“ za 1960. g. br. 2, str. 78-79 navodi se statistika pojedinih pomesnih
pravoslavnih crkava, prema kojoj bi u svetu bilo 148,170.000 pravoslavnih.
Broj budista je takođe teško utvrditi, jer u pojedinim azijskim zemlјama teško je razgraničiti
čiste budiste od pripadnika drugih religija: konfučijevaca, taoista i šintoista. Poneki statističari i
pripadnike tih triju religija računaju u budiste. Tako broj budista u pojedinim statistikama varira još
daleko više nego broj pravoslavnih. U I. svesci Die Religion in Geschichte und Gegenwart, računa
se da ima budista oko 500 miliona. A obe statistike iz istog leksikona, naime u III svesci i V svesci
navode samo 150 miliona budista.
Profesor Dr. Martin Šlunk (Dr. Martin Schlunk) i Dr. Horst Kviring (Dr. Horst Quiring) na
osnovu podataka Internacionalnog misionarskog saveta u Londonu i Missionary Library u Nјujorku,
donose 1960. godine ovakvu statistiku za pojedine religije:
Celokupno stanovništvo na Zemlјi 2 700 000 000

Hrišćana 775 000 000
Jevreja 12 000 000
Muslimana 350 000 000
Hinduista 320 000 000
Konfučijevaca 300 000 000
Budista 150 000 000
Taoista 36 000 000
Šintoista 34 000 000
Animista 130 000 000
Ostalih 593 000 000
SVEGA 2 700 000 000
Za pojedine hrišćanske konfesije navode ovu statistiku:
Svega hrišćana 775 000 000

Rimokatolika 393 000000
Protestanata i anglikanaca 224 000 000
Pravoslavnih 136 000 000
Ostalih 21 000 000
OSVRT NA KNјIGU
Kao što se iz samog izlaganja moglo videti, ova knjiga sadrži u sebi materijal dveju nauka:
apologetike, i istorije religije. Čemu i zašto ta mešavina dveju nauka?
Prvi razlog je čisto formalni. Kod nas na fakultetu se istorija religije kao naučna disciplina
predaje uz apologetiku, pa sam hteo da je uklopim u celokupni sistem apologetike.
Drugi razlog je to, što istorija religije ima zaista zajedničkih tačaka i problema sa
apologetikom. Obe izlažu pojedine oblike religije. Obe se interesuju za problem porekla i
prvobitnog oblika religije, kao i problemom njene sveopštosti.
Treći razlog je to, što apologetika mora da ima i jedan odelјak o Bogom otkrivenoj ili
istinitoj religiji. Ako bih prevideo ili prećutao i izostavio izlaganje drugih svetskih religija koje se
takođe predstavlјaju kao natprirodne, a zadržao se samo na hrišćanstvu, odbacujući druge religije,
bio bih sličan sudiji koji osuđenika osudi bez saslušanja. Zato sam morao „saslušati“ tj. naučno
izložiti sva religijska učenja koja pretenduju na istinitost i bogootkrivenost, izložiti ih onako kako
same te religije govore
209
o sebi, pa tek onda preći u sledećim delovima apologetike na problem koja je od njih istinita, i da li
je ikoja istinita.
Četvrti razlog je to, što istorija religije potvrđuje izvesne teze koje su navedene u prvoj
knjizi apologetike, a neke će biti korišćene u sledećim knjigama. Evo tih teza:
1) Govoreći u prvoj knjizi o suštini religije kao psihičkog doživlјaja, rečeno je da religija
prožima ceo psihički život čoveka, sve njegove sile: razum, fantaziju, osećanje i volјnu aktivnost.
Ova druga knjiga apologetike, ili istorija religije, to je do očiglednosti potvrdila.
2) U prvoj knjizi navedeni su elementi religije: dogma, kult, moral i verska zajednica. U
ovoj knjizi to je demonstrativno pokazano i dokazano za svaku religiju ponaosob.
3) Ma koliko se razni oblici religije međusobno razlikovali, ma koliko bili okićeni raznim
elementima koji su očigledno sujeverje, činjenica je da se svi ti oblici slažu u tri tačke:
a) da postoji Bog (ili bogovi) to jest da materijalni fizički svet nije jedina stvarnost, b) da se
čovek ne sastoji samo od tela nego da ima i svoj duhovni besmrtni deo, v) svaki oblik religije
predstavlјa sebe kao neku vrstu natprirodnog otkrivenja.
4) Istorija religije nam je u arhaičnom monoteizmu konkretno pokazala najstariji poznati
nam oblik religije, a u raznim oblicima politeizma pokazuje nam manje ili više ja-sne tragove
monoteizma.
5) Istorija religije nam je pružila dovolјno dokaza da gde god u istoriji susrećemo čoveka,
susrećemo i njegovu religiju, pa se iz toga izvodi prirodan zaklјučak o sveopštosti religije. A ta teza
će biti još kako iskorišćena u sledećoj knjizi kad bude izložen takozvani istorijsko-religijski dokaz o
postojanju Božjem.
6) Ma koliko nam pojedini izloženi oblici religije bili fantastični, pa zbog toga ne samo
neverovatni nego i očigledno neistiniti, pri svem tom ostaje činjenica da je religija – kakva je takva
je – kroz vekove stvarala kulturu kulturnog čovečanstva i da prema tome religija – makar bila i
fantastična – predstavlјa jednu pozitivnu činjenicu.
7) Najzad na završetku ove knjige treba naglasiti da nam je istorija religije otkrila dve
činjenice od izuzetnog značaja za apologetiku. Prvo, istorija religije nehotično svedoči da je religija
neprolazna pojava u čovečanstvu. Sve nastaje i nestaje, ali religija ostaje. Ona je kao i energija:
menja svoje oblike, ali sama ne iščezava, ne uništava se. Ako se privremeno i mestimično, pod
uticajem neke jake filosofske škole religija i pritaji, narodne mase ipak vremenom, i stihijski, svemu
tome daju religijski ton i sve kanališu u pravcu religije, to jest ponovo aktiviraju religiju. Budizam i
džainizam su najočiglednija potvrda ovog pravila.
Drugo, zakonu promenlјivosti podložno je sve u ovom svetu, pa i religija. Ali gle čuda! Iako
i ona menja svoje oblike, pri svem tom, čak i ti razni fantastični oblici religije dugotrajniji su od
mnogih drugih pojava, recimo od socijalnih, ekonomskih i filosofskih škola i naučnih teorija. Ovo
je samo dokaz više da je religija usađena vrlo duboko u čovekovu dušu i da svaki pokušaj njenog
uklanjanja iz čovekove duše zahteva neku vrstu naknade, neku vrstu surogata religije i jednu vrstu
pritiska na čovekovu slobodu. Činjenica je da čak i ateističko društvo uvodi svoje praznike, svoje
obrede, svoje običaje, bilo originalne, bilo da vaspostavlјa stare mnogobožačke. A sve je to samo
jedan nehotičan dokaz više da čovek ipak ne može bez religije makar i u najprimitivnijem obliku.
Eto, sve te činjenice su razlog što nisam odmah prešao na neko direktno naučno opravdanje
religije, kako knjiga nosi naslov u zaglavlјu, nego sam vodio čitaoca „kroz baruštinu raznih
mitoloških fantastičnih naklapanja“ – kao što sam i nagovestio u predgovoru prve knjige. Da li je
materija ove knjige bila interesantna ili dosadna, to zavisi od individualnog raspoloženja i stava.
No, bila ovakva ili onakva, ona se u jednom
210
„naučnom opravdanju religije“ ne može mimoići, jer je kao što videsmo, istorija religije prirodni
saveznik apologetike čak i onda ako je piše čovek koji se bori protiv religije. Može on do mile volјe
proglašavati religiju za „idejnu nadgradnju“, za „odraz ekonomskih prilika“, za „opijum naroda“.
Ako mu se prohte može naći za nju još negativnije i pogrdnije izraze. Sve to pada pred činjenicom
da čovečanstvo ipak ne može da se „oslobodi“ toga
„primitivizma“ i da se „otrezni“ od toga „opijuma“.
Istorija religije nehotično, a ipak očigledno potvrđuje onu biblijsku istinu koju pevamo na
svečanom prazničnom jutrenju: „Gospodi, imja tvoje vo vjek i pamjat tvoja v rod i rod“ =
„Gospode, ime je tvoje večno i spomen je tvoj od kolena do kolena“ (Ps. 135, 13).
211

Milin Istorija Religije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Milin Istorija Religije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PROTOJEREJ DR LAZAR MILIN

NAUČNO OPRAVDANјE RELIGIJE

Tiraž: 3.000 primeraka

Evo i druge sveske „Naučnog opravdanja religije“ ili Apologetike!

RELIGIJA KAO ISTORIJSKA ČINјENICA

PRVI DEO: NEKOLIKO REČI O ISTORIJI RELIGIJE KAO NAUCI

U toku istorije čovečanstva religija se javlјala u mnogobrojnim i veoma različitim oblicima.

Logička, a ne istorijska, klasifikacija religija u ovoj knjizi

Monoteizam je vera u jednog Boga. Bilo bi prirodno očekivati da je monoteizam u svemu

1) ARHAIČNI OBLIK MONOTEIZMA

Nazivi Najvišeg Bića

Svojstva Najvišeg Bića

Iz napred spomenutih naziva za Najviše Biće mogu se izvesti i njegova svojstva.

Izgled Najvišeg Bića

Mesto prebivanja Najvišeg Bića

Vera u besmrtnost duše

Bogoslužbene ceremonije kod arhaičnih naroda

Opšti pogled na arhaični oblik monoteizma

2) STAROZAVETNI OBLIK MONOTEIZMA

Svete knjige starozavetne religije

Starozavetna monoteistička religija jevrejskog naroda izražena je u knjizi koja se zove

Dogmatsko učenje starozavetne religije

Moralno učenje starozavetnog monoteizma

Kult u starozavetnoj religiji

Kult starozavetne monoteističke religije razvijao se postepeno. U prva, najstarija vremena o

Ličnost Osnivača Crkve

Izvori hrišćanskog učenja (Svete knjige)

Dogmatsko učenje hrišćanstva

Hrišćanstvo potpuno usvaja starozavetnu dogmatiku, ali je dopunjava izvesnim elementima

Moralno učenje novozavetnog monoteizma

Smisao i vrednost života

Kult u hrišćanskom monoteizmu se razvijao postepeno. Od skromnih molitvenih sastanaka

Razni oblici hrišćanstva

Rimokatolicizam takođe poseduje – kao i pravoslavlјe – one opšte osobine hrišćanskog

„Divnoj, dakle tajni ovoj

Protestantizam je treći oblik hrišćanstva. On nije ni po čemu jedinstven. Postoje različite

Novojudejstvo je, kao i hrišćanstvo, izniklo iz starozavetnog monoteizma i smatra sebe

Religiozne knjige novojudejstva

Bogosluženje u novojudejstvu je vrlo jednostavno. Bez starozavetnih žrtava, bez

Kratka istorija novojudejstva

Mesijanska ideja u novojudejstvu

Arapska religija pre Muhameda

„U ime Boga blagoga i milosrdnoga“

Muhamed, osnivač islama

Izvori muslimanskog verskog učenja

„Slava Bogu gospodaru svega svijeta,

Dogmatsko učenje islama

Srž tipično muslimanskog dogmatskog učenja izražena je u ispovedanju koje je obavezno za

Hristos i Muhamed po Koranu

Dalјi razvoj učenja o Muhamedu

Muhamed po učenju islamske mistike

Muslimanska eshatologija ima velike sličnosti sa hrišćanskom i judejskom. U glavnim

Moralno učenje islama

Muslimanska etika je u izvesnim potezima slična hrišćanskoj, a u izvesnim je slična

Jedna ozbilјna Alahova intervencija

Još nekoliko propisa

Klanjanje i molitva su jedna od pet osnovnih verskih dužnosti svakog muslimana.

Kult (bogosluženje) u islamu

Organizacija islamske verske zajednice

Filosofski i teološki pravci u islamu

Islamska mistika i narodna pobožnost

Kratak istorijski pregled širenja islama

„Puče kolan Svečevoj kobili