Luca Marcozzi – “Passio” e “Ratio” tra Andrea Cappellano e Boccaccio: La novella dello scolare

e della vedova (<<Decameron>> VIII, 7) e i castighi del <<De Amore>>

Italianistica: Rivista di letteratura italiana Vol. 30, No. 1 (gennaio/aprile 2001), pp. 9-32 p. 9 -
Manje više prepričano: U slučaju ove novele, B polazi od jednog alegorijskog odeljka iz De
Amore (palata boga ljubavi) i nudi realistični prikaz, koji obiluje i simboličnim vezama. Time se
može meriti udaljenost između sistema vrednosti koji leže u osnovi De Amore i Dekamerona s
naročitim osvrtom na pojmove ratio i temperantia na kojima se temelji moralna postavka De
Amore. Dekameron će naime sačuvati mesta i karakter likova iz alegorijskog teksta,,
predstavivši ih realnim, ali neke kurtoazne vrednosti bivaju zamenjene pravilima ponašanja koja
vladaju u kontekstu grada. Moralna načela izvan su narativnog prostora i ograničena na okvirnu
priču, jer priča treba samo da delectare,a ne da movere.
p. 10 – još u Filocolo, u IV knjizi preuzima strukturu traktatat na latinskom, prelazi od dijaloško-
diskurzivne strukture do dijaloško-narativne, transformiše apstrakciju pravila sudova u narativne
događaje i promišljanja i nudi „volgarizzamento“ manjih sintagni izvora, od kojih je najpoznatiji
onaj rimer u kojem Bokačo izlaže teoriju ljubavi Andree Kapelana (u fusnoti citat iz Filocola p.
427, gde bukvalno prevedn AC: „Noi vogliamo che tu sappi che questo amore noiun’altra cosa e’
che una irrazionabile volunta, nata da una passione venuta nel cuore...“)
Novela je autorski žanr, individulno osmišljena: stoga „pravila“ svojstvena novelističkom žanru
ne leže toliko u genealogii priče, koliko u unutrašnjim razlozima invencije (A. Asor Rosa).
p. 11 – Nako Filocola gube se tragvi De Amorea, možda jer u traktatu manjkaju odeljci koji su
baš narativne prirode, a malobrojni primeri potiču iz alegorijsko-edificante tradicije. Ali postoji
odeljak koji obrađuje erotsko-didaskalijsku tematiku kji ne pripada odeljku sudova, i on izrazito
egzemplarnog, u smislu poučnog karaktera, koji deluje da je iskorišćen u VIII, 7
p. 12 – u noveli treba obratiti pažnju na prisustvo alegorijskih i simboličnih motiva i, u
iščitavanju koje se temelji na zakonu odmazde, uporediti sub specie allegorica između krivice
likova i ishoda kazne, koji nadilaze onaj jednostavni „kontrast između vode i vatre“ i danteovske
indicije koje je Bokačo namerno rasejao u drugom delu novele... treba na kraju povezati uslove i
tipologije likova sa njihovim delima i narativnim razvojem na koji one utiču, kako bi se ustvrdilo
da li iz ispričanog događaja proističu moralni ili primerni aspekti.
Pretpostavka je da Bokačo zamenjuje etiku priče etikom radnje i volgarizuje alegorijski događaj
ponudivši ga u realističnom ključu, u skladu sa dominantnim registrom knjige novela: u
Bokačovim rukama alegorija svakako teži da postne čista priča... ali i adalje vrlo jasno prisustvo
simboličnih veza...
S druge strane „novina“ novele... leži u stalnom ažuriranju najstarijih žanrova sa njihovim
motivima i tradicionalnim i utvrđenim zapletima i njihovom predstavljanju u modernom ključu, s
različitim posledicama, između ostalog: trend tipizacije likova je manje očogledan u odnosu na
prethodnike, iako je u nekim slučajevima i dalje naglašen; ublažavanje suda koji modenri
autor...nudi.... u pogledu predmeta i vrednosti nasleenih iz tradicije, koji su sada ponovo
interpretirani u duhu novih književnih, etičkih ili moralnih vrednosti...
p. 13 – Sa svojih 8838 reči, sedma novela osmog dana jeste najduža novela u Dekameronu, četiri
puta duža od prosečne novele koja broji 2386 reči, četiri puta duža od dve trećine preostalih
novela po: dimenziji, položaju, strukturi i podudaranju teme sa uvodnim motivima, kao i
intertekstualnim vezama sa drugim Bokačovim delima na pučkom (Filokolo, ali i Komedija,
Filostrato i Korbačo)...ali nije imala uprkost svemu tome dovoljan odjek u istoriji kritike (fusnota
18 – uprkos velikom nesaglasju u tumačenju novele, svi stručnjaci se slažu u naglašavanju
književnog odvajanja između narativnih i didaskalijskih delova iste: psoledično tome ne novela u
celosti. Već eventualno samo jedan njen ekscentrični deo, nadovezuje se nagorepomenutu
tradiciju). Međuodnosi sa drugim tačkama književnog sistema (fusnota 19: inter-relazione je
podvrsta „izvora“... izvor bi bo jedna „teorijska mogućnost pripovedanja“, a istovremeno i
skladište tema i motiva kojima se može opisati univerzum ljudskih dešavanja iznova protumačen
u svetlu nove etike (hedonističke, a ne više egzemplarističke) i nove estetike (komične, a ne više
tragične))... pp. 13-14 Isprva su je tumači tumačili u autobiografskom ključu, a onda se pažnja
izmestila prvenstveno na čvrstu vezu između same novele i Korbača...

M. Picone – „Alle fonti del Decameron: il caso di frate Alberto, in La parola ritrovata, pp.99-172