ПРОЦЕС КОДИРАЊА ИСКУСТВА У БИОИНФОРМАЦИЈУ

Сваки биолошки организам у процесу размене енергије са околином обавља неки рад. На сваки
надражај из околине организам реагује. Међутим, сваки надражај и свака реакција не доводе до
еволутивних промена. Ако биолошки организам, пошто је прилагођен животној средини, доживи
надражај који очекује и на њега реагује на научен начин, дакле, ако нема неодређености, нема
повећања ентропије, онда нема ни информације. Надражај, који за организам представља
неочекивану промену животне средине, носи информацију. Реакција биолошког организма којом
се успоставља равнотежа представља биолошки рад. Биолошки организам доживљава искуство о
промени животне средине и о повраћају равнотеже. Ако биолошки организам доживи искуство,
процес кодирања биоинформације могућ је, али је питање да ли ће до тог процеса доћи увек или
ће то зависити од количине информација. Наиме, иако нам биолошки код није увек познат ипак је
сигурно да је то неко својство живе материје. Биоинформација има, дакле, материјалну природу.
Из тога произилази да у процесу кодирања искуства у биоинформацију мора постојати неки праг
осетљивости. Искуство које се довољно често понавља има изгледе да буде забележено у
биоструктурама.

Има две могућности објашњења променљивости прага осетљивости биолошког кода. Једна је
кумулација искуства, а други усавршавање кода. Постоје знаци који указују да живот користи обе
могућности. Биоинформација се може схватити и као траг који оставља биоенергија у својим
токовима кроз биоструктуре. Од количине протекле биоенергије зависи колико ће дубок траг
настати. Мале количине биоенергије неће оставити видљив траг, али ако се проток и тако малих
количина биоенергије понавља довољно дуго траг ће постати видљив. Искуство које се довољно
често понавља има изгледе да буде забележено у биоструктурама.

Овде би требало размотрити још једно својство живе материје, регенерацију. Сви биолошки
организми имају својство да на повреде реагују регенерацијом при чему постоји тежња да се
успостави непромењена структура. Да ли ће успостављање непромењене структуре успети зависи
од степена повреде и регенеративне способности организма, односно повређеног дела организма.

Траг који оставља биоенергија у структури биолошког организма представља нову структуру, дакле,
повреду старе. Регенеративно својство организма мора бити покренуто. Другим речима, присутна
је тежња брисања нових биоинформација. Процес кодирања искуства у биоинформацију мора или
да ангажује довољно велику количину биоенергије која ће произвести промену биолошке
структуре која превазилази регенеративне способности или се искуство мора понављати довољно
дуго и често да се промена структуре устали. Да би се неко ново искуство кодирало у
биоинформацију која ће бити преношена и наслеђем понекада је потребно да то искуство буде
понављано током дугог временског периода, за које се време може изменити и већи број
генерација.

Можда би се промена осетљивости биолошког кода и регенеративне способности организма могла

објаснити различитим амплитудама пулсирајуће равнотеже за сваку биолошку структуру, али би то
превише оптеретило овај рад. Ипак, укратко, може се констатовати да су сложеније биолошке
структуре, у принципу, осетљивије на промену нивоа енергетске глади. То би без сумње могло да
објасни све већу осетљивост кода биоинформација код виших биолошких врста или код виших
структура у истом организму, као што су на пример, неурони, у односу према осталим ћелијама
вишећелијских биолошких организма. Ипак, расправу о овим питањима треба оставити за касније.