Konstruktivna Geometrija Predavanja - Cleaned

5.
Principi Konstruktivne geometrije

5.1. Projekcije
Osnovna ideja KONSTRUKTIVNE GEOMETRIJE sadržana je u grafičkom prikazivanju
trodimenzionih predmeta, definisanju njihovog međusobnog položaja, i konačno, određivanju
geometrijskih parametara, neophodnih za izradu.
Problem prikazivanja trodimenzionih formi pomoću, najčešće, dvodimenzionog komunikacijskog

medija (papir, ekran, foto materijal, ...), rešava se primenom projekcija. Predmet prikazivanja obično
se nalazi slobodno orijentisan u prostoru i iz pogodno izabrane tačke posmatranja, pomoću
projekcijskih zraka, generiše se dvodimenzioni lik predmeta na projekcijskoj ravni (Sl. 5.1).
Tačkom posmatranja može se smatrati i ljudsko oko, iz koga se zračno prostiru projekcijske linije,
koje definišu izgled predmeta na zastoru.
Pojmovi, činjenice i stavovi, posebno značajni za razumevanje razmatrane tematike, biće

naznačeni podebljanim slovima, a tumačenje manje poznatih pojmova nalazi se u tački 5.14.
Sl. 5.1 Projektovanje iz tačke Sl. 5.2 Ortogonalno projektovanje
Nešto drugačiji prilaz projektovanju postoji kada se tačka posmatranja preseli u beskonačnost i
kada su projekcijski zraci međusobno paralelni, a zastor ima upravni položaj u odnosu na njih (Sl.
5.2). Ovaj vid projektovanja zove se ortogonalno projektovanje i predstavlja suštinsku osnovu
naučne discipline KONSTRUKTIVNA GEOMETRIJA (u daljem tekstu KG).
5.2. Osnovi Konstruktivne geometrije

Svojstvo ortogonalnosti je jedan globalan fenomen koji se sreće i u srodnim naučnim disciplinama
(vektorski, tenzorski račun), a u oblasti inženjerske grafike ima fundamentalni značaj jer pruža realnu,
neiskrivljenu sliku jedne strane trodimenzione forme (Sl. 5.3). Da bi se dobio potpuni prikaz
prostornog objekta koristi se sistem od tri međusobno ortogonalne ravni. Time se jednovremeno
otkriva izgled tri strane predmeta (Sl. 5.4). Najčešće je kombinacija ove tri osnovne projekcije
dovoljna da bi se definisao oblik i najsloženijih formi. U slučaju potrebe uvode se pomoćne
projekcijske ravni, izabrane na pogodan način.
40 Vizuelne komunikacije
Sl. 5.3 Ortogonalna projekcija figure
Sl. 5.4 Prikaz figure u sistemu tri

ortogonalne ravni
Oznake osnovnih projekcijskih ravni su F - FRONTALNA ravan, H - HORIZONTALNA ravan i P -

PROFILNA ravan. Pomoćne projekcijske i konstruktivne ravni, za razliku od osnovnih (F, H, P),
imaće oznake arapskih brojeva (1, 2 ... n).
Tačka, kao osnovni element KG, nosiće oznaku nekog od velikih slova abecede A, B, C, D, ..., Z,
osim rezervisanih simbola F, H, P. Prikaz tačke u pojedinim projekcijskim ravnima, odnosno
projekcijama, biće naznačen originalnom oznakom tačke sa malim natpisanim indeksom AH, AP, B1,
C2, ... , koji određuje pripadnost projekcijskoj ravni.
Povezivanjem dve tačke u prostoru formira se novi element KG, koji se naziva duž. Obeležava se
povezanom oznakom krajnjih tačaka AB, CD, ... . Jasno, duž prikazana u određenoj projekcijskoj
ravni nosiće indeks pripadnosti baš toj ravni ABH, CDP, ... . Produžavanjem osnovnog pravca duži na
jednu i drugu stranu od krajnjih tačaka, dobija se prava. Njena dužina je beskonačna, a označava se
malim slovima abecede a, b, c, d, ... , u izvornoj formi, odnosno aH, bF, c1, ... , u projekcijama. Prava
ne mora isključivo da bude definisana dvema tačkama, već može da leži i u preseku dve ravni. Tada ta
prava postaje trag ravni, jer je to fizički trag koji ostaje na mestu prodora jedne ravni kroz drugu.
Označavanje i opis složenijih formi slede kroz naredna poglavlja.

Konstruktivna geometrija
41
** Pojedini, značajni stavovi koji se budu pominjali u daljem tekstu, nosiće

redosledne brojne simbole u uglastoj zagradi []. Smisao ovog označavanja
je da se kasnije ne ponavljaju već opisane relacije i postupci, nego da se
pozivanjem na konkretan prethodni stav pripremi podloga za složenija
objašnjenja.
5.3. Projekcijski triedar i koordinate

Tri međusobno ortogonalne ravni, u preseku, dele ukupni prostor na osam jednakih podprostora (Sl.
5.5). Svaki od ovih podprostora omeđen je sa tri poluravni. Iz prikazanog sistema oktanata (osmine
ukupnog prostora) koristiće se jedan, i to onaj najpovoljniji za jednostavno prikazivanje i definisanje
elemenata KG.
Različite konvencije u svetu preporučuju izbor različitih oktanata, ali za tehničku komunikaciju na
našim prostorima i u većem delu Evrope koristi se prvi oktant (Sl. 5.6). Izdvojen iz sistema oktanata
on postaje osnovni projekcijski triedar 7 , zadržavajući položaj koordinatnog početka (O) i orijentaciju
osa (x, y, z) kao i u izvornom sistemu. Raspored i nazive pojedinih projekcijskih ravni u osnovnom
projekcijskom triedru moguće je različito definisati, ali u razvijenoj formi (Sl. 5.8) najprirodnije je da
frontalni izgled bude u centru, da se profilni izgled nalazi sa strane, a horizontalni izgled u
podnožju. Uputstvo za otvaranje osnovnog triedra dato je na slici (Sl. 5.7).
Sl. 5.5 Sistem oktanata Sl. 5.6 Osnovni triedar
Ovako postavljen ortogonalni projekcijski prostor pruža mogućnost koordinatnog definisanja

elemenata KG. Tačka A (Sl. 5.7, Sl. 5.8), kao osnovni element KG, jednoznačno je definisana u
prostoru, kombinacijom odgovarajućih koordinata (xA, yA, zA). Tako se, veoma jednostavno, iz čisto
analitičke forme (tri numeričke vrednosti x, y, z) može preći u potpuni, grafički prikaz (Sl. 5.7, Sl. 5.8)
i obrnuto. Poplavom računarske tehnike i različitih programskih paketa u oblasti tehničke grafike,
potvrdila se ispravnost orijentacije na vektorisani ortogonalni prostor, unutar koga se sa lakoćom
izvode analitičke manipulacije.
7
Triedar - sklop tri ravni
5.4. Postupak formiranja projekcije

Pre nego što se dublje zađe u razotkrivanje metoda KG poželjno je istaći par činjenica koje, uprkos
sopstvene očiglednosti, ostaju ponekad zamagljene ili u drugom planu.
Prvo, tačka predstavlja osnovni element KG, odnosno hijerarhijski najnižu gradivnu formu.
Uspostavljanjem određenog rasporeda pojedinačnih i pogodno izabranih tačaka, veoma jednostavno se
formira bilo koji složeniji oblik. Zbog toga je neobično važno da se elementarne operacije u KG,
vezane za tačku, izuzetno temeljno prouče i savladaju.
Drugo, linija (takođe i njena omeđena forma duž) predstavlja sledeći hijerarhijski element KG i ima
dvostruko značajnu ulogu. Osim što predstavlja sopstveni grafički odraz i parcijalni odraz delova
složenijih slika i figura, linija je simbol projekcijskog zraka. Stoga se, kod različitih manipulacija
elementima KG (prevođenje iz jedne u drugu projekcijsku ravan) koriste linije, odnosno snopovi
tankih, paralelnih zračnih linija 8 , da bi se izvele odgovarajuće transformacije.
Treće, hijerarhijski još viši element KG je ravan, odnosno geometrijska slika kao omeđena forma
ravni. Potpuno srazmerno njenom hijerarhijskom značaju, definisan je i obim moguće primene. Tako
se ravan sreće u trostrukoj ulozi.
F F P
P
A A
A
zA
zA xA yA
x y
0 yA
AH
H
y
Sl. 5.7 Otvaranje osnovnog triedra Sl. 5.8 Razvijen osnovni triedar
Svojim parcijalnim delom (geometrijska slika) može da predstavlja zatvorenu ravansku formu, ili neku
od strana geometrijske figure. U oba ova slučaja, iako prikazana samo jednim svojim minornim
delom, ravan zadržava kompletnu određenost u čitavom prostoru. To omogućava jednostavno
uspostavljanje relacija sa drugim elementima sadržanim u toj ili drugim ravnima.
Druga uloga ravni, znatnim delom, već je opisana

kroz izbor i postavku projekcijskih ravni.
Formom, koja u potpunosti odgovara
projekcijskom zastoru, ravan je idealan element
na koji se može projektovati izgled predmeta.
Pošto se može sasvim slobodno orijentisati u
prostoru, pogodnim izborom njenog položaja,
8
Zračna linija - linija upravna na projekcijsku ravan, prikaz se sažima u tačku
43
uvodi se pomoćna projekcijska ravan u kojoj se formira lik predmeta baš u željenom pravcu.
Treća uloga ravni je, slično liniji, vezana za formiranje projekcije. Veoma često, umesto primene
pojedinačnih projekcijskih zraka (Sl. 5.9), u preslikavanju linijske forme neuporedivo efikasniji potez
je primena zračne ravni 9 , koja je i inače određena nizom
Sl. 5.9 Korišćenje zračne ravni u projektovanju povezanih projekcijskih zraka.
5.4.1. Osnovne projekcije tačke

Pojedini pojmovi KG najbolje se mogu dočarati korišćenjem analogije sa realnim objektima.
Tako, obična kuglica ovešana o plafon sobe, može da predstavlja diskretnu tačku u prostoru. Pri tome,
okolni zidovi i pod postaju projekcijske ravni (Sl. 5.10). Korišćenjem jakog svetlosnog izvora, ili još
bolje laserskog snopa, dobiće se senka, odnosno projekcija tačke na jednom od naspramnih zidova. Da
bi to bila zaista ortogonalna projekcija važno je da svetlosni zrak bude upravan na zid (projekcijsku
ravan) i da dolazi iz izvora koji je dovoljno (teorijski beskonačno) udaljen od projektovane tačke. Ta
dva uslova:
– ortogonalnost projekcijskog zraka na projekcijsku ravan [1]

– beskonačna udaljenost svetlosnog izvora [2]
predstavljaju osnovne odrednice ortogonalne projekcije. Odstupanje od tih uslova (Sl. 5.10) neizbežno
donosi devijaciju projekcije, što dalje vodi projekcijskoj neodređenosti.
Sl. 5.10 Projekcijski prostor Sl. 5.10a Razvijene projekcijske ravni
FRONTALNA senka, odnosno projekcija, dobiće se kada svetlosni izvor zauzme poziciju 1 (Sl. 5.10),
koja svakako ispunjava pretpostavljene uslove dovoljne udaljenosti i ortogonalnosti. Sledeća,
PROFILNA senka, dobiće se ako se svetlosni izvor preseli u poziciju 2. Bitno je uočiti da se i pozicija
1 i pozicija 2 nalaze u istoj ravni zajedno sa tačkom A.
Potpuna ravanska podudarnost ovih

položaja upućuje na dva veoma važna
9
Zračna ravan - ravan upravna na projekcijsku ravan, prikaz je sadržan u tragu ravni odnosno liniji
zaključka kod projektovanja tačke

unutar osnovnog projekcijskog triedra.
Prvo, projekcije tačke u dve susedne

projekcijske ravni nalaziće se uvek na
jednakom rastojanju od treće
projekcijske ravni, odnosno njenog
traga (Sl. 5.10a). Ovu podjednaku
udaljenost simbolizuje tanka vezna
linija koja spaja dve susedne
projekcije, a paralelna je (//) trećoj
projekcijskoj ravni.
Sl. 5.11 Nedopuštene proizvoljnosti kod projektovanja
Drugo, vezna linija susednih projekcija tačke upravna je (⊥) na međusobni trag susednih projekcijskih
ravni (Sl. 5.10a).
Uzajamna povezanost susednih projekcija opisana je za FRONTALNU i PROFILNU ravan. Potpuna

analogija važi i kod druga dva para susednih ravni FRONTALNA/HORIZONTALNA i
PROFILNA/HORIZONTALNA.
Kod ovih parova projekcija, svetlosni izvor se premešta na relaciji pozicija 1/pozicija 3, odnosno
pozicija 2/pozicija 3 (Sl. 5.10). Paralelnost i upravnost veznih linija susednih projekcija simbolično je
prikazana na slici (Sl. 5.10a).
Dalja razmatranja problema KG biće u najvećoj meri usmerena na prikaz osnovnih elemenata unutar
projekcijskog diedra 10 . To praktično znači da se iz osnovnog projekcijskog triedra izuzima jedna
ravan, pošto je dvoravanski prikaz dovoljno ilustrativan i sadržajan za primenu metoda KG. Osnovni
projekcijski diedar činiće FRONTALNA i HORIZONTALNA ravan.
5.4.2. Pomoćne projekcije tačke

Projektovanje tačke, osim unutar osnovnog projekcijskog diedra, javlja se i u nešto složenijoj formi.
To je slučaj kada se koristi pomoćna projekcijska ravan.
Da bi se bliže pojasnio ovaj zahvat vratićemo se primeru sa ovešanom kuglicom i okolnim zidovima.
Šta se dešava, ukoliko se u projekcijsku sobu unese paravan i pokuša projektovanje tačke na taj novi
zastor (Sl. 5.12).
Pre nego što se nastave dalja razmatranja, korisno je još jednom istaći da:
– novouvedena, pomoćna projekcijska ravan uvek zauzima upravan

(ortogonalan) položaj u odnosu na jednu ili obe osnovne projekcijske
ravni ili neku od prethodno definisanih pomoćnih ravni [3]
– projekcijski zraci kojima se preslikavaju postojeće tačke na novu
projekcijsku ravan imaju upravan položaj [1] na tu ravan.
10
Diedar - dvoravan
45
Sl. 5.12 Pomoćna ravan u projekcijskom prostoru Pri Sl. 5.13 Prikaz pomoćne ravni u
mer osnovnom diedru
pomoćne ravni (paravana) (Sl. 5.12) dat je u prostornoj formi,
a osnovni zadatak KG je da se to dočara ravanskim prikazom. Da bi se to izvelo primenjuje se čuveni
postupak obaranja ravni. Ideja se sastoji u sledećem. Nakon što je laserskim snopom zabeležena
senka tačke na paravanu (pomoćnoj ravni), on se rotira (obara) oko svog traga i polaže u
HORIZONTALNU projekcijsku ravan. Jasno da je projekcijski zastor mogao da se postavi upravno i
na frontalnu ravan, ali je mnogo lakše zamisliti da paravan stoji na podu nego na zidu.
Treba uočiti da se u pomoćnoj ravni senka tačke nalazi:
– na veznoj liniji iz AH koja je upravna na trag pomoćne ravni [4]

– na udaljenosti h od traga pomoćne ravni, što je inače jednaka
udaljenost i od HORIZONTALNE ravni.
U slučaju čisto ravanskog prikaza, operacija primene pomoćne ravni izgledala bi kao na sledećoj slici
(Sl. 5.13).
Da bi sve odgovaralo formalnom sistemu prikazivanja i označavanja, osnovu slike čine FRONTALNA
i HORIZONTALNA projekcijska ravan (Sl. 5.13), razdvojene međusobnim tragom. Na ovu podlogu
ucrtana je frontalna projekcija tačke AF, a na veznoj liniji koja je upravna na trag F/H horizontalna
projekcija AH. Pomoćna projekcijska ravan označena je tragom 1. Na veznoj liniji iz AH, koja je
upravna na trag pomoćne ravni 1, a na rastojanju h, nalazi se projekcija tačke A1 u ravni 1.
Obaranje paravana (pomoćne ravni) iz prethodnog primera, moglo se izvesti i na suprotnu stranu (Sl.
5.14). To bi stvorilo priličnu konfuziju na slici, pa se zbog toga obično izbegava obaranje koje
preklapa prethodnu projekciju. Ponekad se, međutim, zbog skučenosti prostora vrši i ovakvo
nerezonsko obaranje.
a
A2
Sl. 5.14 Nepreporučljiv smer Sl. 5.15 Druga pomoćna ravan

obaranja ravni
5.4.3. Transformacija tačke

Jedan od zadataka KG je i da se prikaže položaj tačke baš u pravcu određenog zraka, ili na određenoj
ravni. Pošto smo naglasili da pomoćna ravan mora uvek da bude upravna na neku od prethodno
definisanih ravni [3], to znači da se ne može direktno uvoditi potpuno proizvoljna ravan, koja ne
ispunjava ovaj uslov. Do rešenja ovakvog zadatka dolazi se korišćenjem jedne ili više posrednih
projekcijskih ravni, pri čemu se postupno vrši transformacija tačke iz jedne u drugu ravan. Tako
svaka sledeća ravan ispunjava uslov ortogonalnosti na prethodnu, a postupno se prilazi konačnoj,
željenoj ravni.
U praksi, to bi izgledalo kao kada bi na paravanu iz prethodnog primera postojala kosa nastrešnica (Sl.
5.15), a nas interesuje položaj tačke projektovan na tu nastrešnicu.
Sl. 5.16 Faza 1 - trag pomoćne Sl. 5.17 Faza 2 - vezna linija iz
ravni 1 referentne ravni
Kod prvog obaranja, paravan je doveden u HORIZONTALNU ravan, a sa njim je oborena i

nastrešnica, koja je sada upravna na horizontalnu ravan. Sledeće obaranje vrši se oko traga nastrešnice,
čime se dobija tražena senka tačke na nastrešnici paravana.
Niz redoslednih operacija pri transformaciji tačke odvijao bi se prema sledećem.

47
Korak 1. U osnovnom diedru, u kojem je definisana tačka A svojim projekcijama AH, AF, pojavljuje
se pomoćna ravan, ili ravan transformacije 1 prikazana svojim tragom (Sl. 5.16).
Podrazumeva se da je ravan 1 upravna na jednu od projekcijskih ravni [3], u ovom slučaju
na ravan H.
Korak 2. Da bi se odredila projekcija tačke A u ravni 1, povlači se vezna linija iz prethodne projekcije
(AH), upravno na trag ravni [4] u kojoj se traži nova projekcija (Sl. 5.17).
Korak 3. Završni potez transformacije predstavlja određivanje udaljenosti projekcije A1 od traga ravni
1. Čini se da je najjednostavnije zamisliti da su i FRONTALNA ravan i ravan
TRANSFORMACIJE 1 ortogonalno "zabodene" u referentnu HORIZONTALNU ravan.
Tada je očigledno:
da se udaljenost tačke A od referentne ravni H

podjednako ogleda i u prethodnoj F i novoj 1,
ortogonalno zarivenoj ravni u H. [5]
Formalno, pošto se rastojanje tačke A, od HORIZONTALNE ravni, već vidi u FRONTALNOJ ravni,
dovoljno je tu dužinu (h) naneti od traga ravni 1 (Sl. 5.18) i dobiće se projekcija tačke A u ravni 1.
Za ilustraciju već opisanog i dosta očiglednog stava [5] može da posluži i sledeći primer.
Štap, vertikalno zaboden u horizontalnu podlogu, daće identičan gotički odraz u nizu
vertikalno uspravljenih ogledala, koja ga okružuju. Potpuno je nebitno koju ravan, odnosno ogledalo
izaberete da biste posmatrali štap. Njegova visina, odnosno rastojanje od referentne horizontalne ravni
do vrha štapa biće svuda identični.
Ponavljanjem postupka transformacije tačke A, u sledeću ravan 2, potvrdićemo uspostavljeni redosled

koraka.
Sl. 5.18 Faza 3 - prenošenje rastojanja Sl. 5.19 Druga vezana transformacija
iz prethodne u novu ravan tačke
Ucrtan je trag nove ravni 2, koja je upravna na

prethodnu transformacijsku ravan 1 [3]. Postavljena
je vezna linija iz pretodne projekcije A1 [4], upravno
na trag ravni 2 (Sl. 5.19).
Sada sledi ključan momenat. Treba ponovo zamisliti

da su u trenutno referentnu ravan transformacije 1,
ortogonalno zarivene prethodna ravan H i nova ravan 2.
Pošto se rastojanje tačke A, od referentne ravni 1, podjednako vidi u obe, ortogonalno zarivene ravni u
nju [5], to preostaje da se rastojanje (a), već prikazano u ravni H, prenese na veznu liniju od traga
ravni 2 (Sl. 5.20).
Procedura transformacije može se izvoditi u nizu, čak i bez pojmovnog sagledavanja njene suštine,
ukoliko se usvoji formalna povezanost referentne ravni sa prethodnom odnosno novom
transformacijskom ravni.
Takav formalan pristup nije smisao ovog predmeta, ali na putu prosvetljenja i poimanja vizuelnog
Sl. 5.20 Završna faza vezane transfor- preslikavanja, razumljiva je i faza mehaničkog povezivanja pojmova.
macije
5.5. Elementi Konstruktivne geometrije

Dobro zamišljen tehnički projekt podrazumeva preciznu definiciju pojedinačnih strukturnih elemenata,
koji će zatim biti uspešno složeni u funkcionalnu celinu. Idejno, pa potom i detaljno rešavanje
problema KG veoma je slično proceduri izrade tehničkog projekta. Ovakva sličnost u pristupu,
neminovno uslovljava i dobro poznavanje samih elemanata KG, a uz to i njihove strukturne
hijerarhije 11 .
Postojanje hijerarhijskog odnosa među elementima KG važno je zbog načina njihovog kombinovanja,
smera uspostavljanja relacija, kao i postupnog izučavanja discipline, od jednostavnijih ka složenijim
problemima.
Osnovni kriterijum, prema kojem je uređena hijerarhijska lestvica elemenata KG, je obim obuhvaćenih
nižih sadržalaca. Naime, hijerarhijski niži element, bilo potpunom svojom veličinom ili nekim manjim
delom, uvek predstavlja činilac sledećeg višeg elementa. Obrnuto nije moguće.
Tako, na primer, tačka je najniži gradivni činilac duži, prave, ravni i ostalih viših elemenata KG.
Nasuprot tome, za sadržaj tačke nemoguće je vezati bilo koji viši element KG.
U sastavu ovog poglavlja nalazi se pregledna tabela elemenata KG (Tabela 5.1), koja redosledno, po
kolonama, sadrži: nivo prioriteta elementa, opšti naziv, najčešći zatvoreni oblik, grafički simbol i
uobičajenu oznaku elementa.
Prikazanu kategorizaciju treba prihvatiti kao opštu preporuku u koju su uključene najčešće korišćene
forme, bez pretenzija da to bude apsolutna, konačna i nedopunjiva definicija.
U trenutku stupanja u prostor ove naučne discipline neobično je važno uspostaviti jasne strukturne
odnose, koji će možda kasnije biti podvrgnuti kritičkoj proceni, ali će na samom početku poslužiti kao
stabilna podloga za dalju nadogradnju.
Zbog posebnog značaja, u rešavanju velikog broja problema KG, iz grupe poligona izdvojen je
trougao, kao zasebna kategorija.
Pored osnovne liste elemenata KG (Tabela 5.1), ostale tabele sadrže i njihove međusobne relacije
Tabela 5.2), zatim mogući status (Tabela 5.3) i konačno, primenjive operacije nad elementima
(Tabela 5.4).
Većina pobrojanih pojmova poznati su kao opšteobrazovne činjenice. Novinu predstavljaju operacije,
a one će, kroz dalji tekst, biti podrobnije opisane.
11
Hijerarhija - uspostavljeni redosled pojmova, po značaju
49
LISTA OSNOVNIH ELEMENATA NG
Prioritet ELEMENT SIMBOL OZNAKA

Omedeni oblik
0 TA^ KA A, B, C...F...H...P...
1 a, b, c, ..., x, y, z...
PRAVA
du` AB, AC, ..., BC,BD, ...
1, 2, 3, ...
2 RAVAN
G S trougao ABC, ...
E L
O I poligon ABCD, ...
M K krug O 1 , O 2 ...
A
elipsa O 1 , O 2 ...
3 PROSTORNA
FORMA G T prizma
--- -
ABCDABCD, ...
E E
O L piramida ABCV, ...
- -
MO cilindar O1O1, O2O2, ...
kupa O1V, O2V, ...
lopta O 1 , O 2 ...
Tabela 5.1
RELACIJE ELEMENATA NG
SIMBOL OZNAKA
POKLAPANJE
PARALELNOST
PRESEK
ORTOGONALNOST
MIMOILAZNOST
PRIPADNOST
KONCENTRICNOST
Tabela 5.2
STATUS ELEMENATA NG
SIMBOL OZNAKA
IZVORNA FORMA A, AB, ABC, ...
F H P 1 2
PROJEKCIJA A , A , A ,... A , A
ZRACNA PROJEKCIJA ZP
PRAVA VELICINA PV
PRAV
KOS
VIDLJIV
NEVIDLJIV
Tabela 5.3
OPERACIJE NAD ELEMENTIMA NG

SIMBOL OZNAKA
DEFINICIJA def.
PROJEKTOVANJE proj.
TRANSFORMACIJA transf.
ROTACIJA rot.
Tabela 5.4
51
5.6. Postulati Konstruktivne geometrije

Formiranje položaja elemenata KG, kao i analiza njihovog međusobnog odnosa, zasniva se na sistemu
aksiomima, koji čine suštinsku podlogu izučavanja KG.
S obzirom na očiglednost i izvorni značaj postulata 12 KG, neće se insistirati na njihovom dokazivanju.
Zauzvrat, biće data propratna objašnjenja, prostorne i ravanske ilustracije i eventualne ideje o oblasti
primene.
5.6.1. Duž / Prava
Položaj duži/prave, u prostoru, određen je

položajem dve pripadajuće tačke. [6]
I duž i prava spadaju u istu kategoriju elemenata KG, pri čemu postoji razlika njihove konačne,
odnosno beskonačne dimenzije. Zajedničko im je da odgovarajuću prostornu orijentaciju određuju dve
zasebne tačke (Sl. 5.21).
Sl. 5.21 Definicija položaja duži Sl. 5.22 Zračna projekcija duži
5.6.2. Projekcija Duži / Prave
Duž/prava je u svim projekcijama duž/prava. [7]

Smisao ovog postulata je da se primenom postupka ortogonalnog projektovanja ne izaziva deformacija
originalnog lika duži/prave. Linijska forma duži/prave biće uvek očuvana, bez obzira na položaj
projekcijske ravni. Izuzetak čini zračna projekcija duži/prave (Sl. 5.22), gde se linijska forma sažima
u tačku.
12
Postulat - očigledna, nedokaziva naučna istina
5.6.3. Prava veličina duži
Prava veličina duži sagledava se u paralelnoj

projekcijskoj ravni. [8]
Iako se pominje samo duž i njena prava veličina, značaj ovog postulata je mnogo širi. Realna, odnosno
prava veličina geometrijske slike, stranice figure ili druge ravanske forme, pojaviće se jedino u
paralelnoj projekcijskoj ravni (Sl. 5.23). Projektovanje na bilo koju drugu ravan donosi skraćenje,
odnosno deformaciju realnog lika.
Sl. 5.23 Prava veličina duži u paralelnoj ravni Sl. 5.24 Presečni par duži/pravih
5.6.4. Presečne Duži / Prave
Presečne duži/prave imaju jednu zajedničku tačku. [9]

53
Sl. 5.25a Preklopljene projekcije paralelnih Sl. 5.25b Zračne projekcije paralelnih pravih
pravih
Zajednička tačka presečnih duži/pravih biće okosnica u postupku projektovanja i transformacije para
presečnih elemenata (Sl. 5.24). Presečna tačka se u svim projekcijama nalazi na veznoj liniji iz
prethodne projekcije. Ovim se jasno ističe značaj te presečne tačke. Specijalan slučaj projekcije
presečnog para predstavlja ona projekcija u kojoj se duži/prave poklapaju.
5.6.5. Paralelne Duži / Prave

[10]
Paralelne duži/prave su paralelne u svim projekcijama.
Bez obzira na orijentaciju projekcijske ravni ili pravac posmatranja, paralelne duži/prave uvek
izgledaju paralelno.
Izuzetak čine dva specijalna slučaja. Jedan, kada se obe paralelne duži/prave nalaze na pravcu
projekcijskog zraka (Sl. 5.25a). Tada se projekcije paralelnih duži/pravih poklapaju.
Drugi specijalan slučaj nastaje kada su paralelne duži/prave upravne na projekcijsku ravan (Sl. 5.25b).
Tada je njihova projekcija u formi dve tačke.
5.6.6. Mimoilazne Duži / Prave
Mimoilazne duži/prave nisu presečne, niti paralelne. [11]

Sl. 5.26 Mimoilazne duži/prave

Krajnje kondenzovana formulacija ovog postulata ne otkriva svojim sadržajem sveobuhvatnost iznetog
stava. Šematska ilustracija mimoilaznih duži/pravih (Sl. 5.26) poslužiće da se šire objasni specifičnost
položaja mimoilaznosti u odnosu na presečnost ili paralelnost.
Na slici (Sl. 5.26) jasno se uočava da se u obe osnovne projekcijske ravni F i H javlja fiktivni presek
(tačke R/S i P/Q), pri čemu se ove kvazi presečne tačke ne nalaze na zajedničkoj veznoj liniji, kao što
je to slučaj kod stvarno presečnih elemenata.
Takođe, prikazana je i jedna projekcijska ravan u kojoj se mimoilazne duži/prave vide u paralelnom
položaju. Ovo je ujedno i jedini projekcijski pravac u kojem su mimoilazne duži/prave paralelne, za
razliku od stvarnih paralelnih parova, koji su u svim projekcijskim pravcima paralelni.
5.6.7. Upravnost presečnih Duži / Pravih
Prav ugao između upravnih presečnih duži/pravih

videće se u projekcijskoj ravni u kojoj se makar
jedna od njih vidi u pravoj veličini. [12]
55
Sl. 5.27 Upravne presečne duži

Iako je očiglednost ključni atribut postulata, za ovaj se ne može reći da je izvorno jasan i potpuno
razumljiv. Osnovna ideja ovog postulata postaće znatno razumljivija nakon analize pogodno izabrane
ilustracije (Sl. 5.27).
Polazni element u sledećem primeru predstavlja duž AB koja se vidi u pravoj veličini u
HORIZONTALNOJ ravni [8]. Upravno na duž AB, bez nekog dodatnog uslova, postavljena je duž
RQ. Presečna tačka označena je sa S. Takođe, kroz tačku S, duži AB, postavljena je i ravan 1, upravno
na AB. Pošto je projekcija ABH paralelna AB, to će ravan 1 biti upravna i na ABH, a samim tim i njen
trag u HORIZONTALNOJ ravni. Ovaj trag ravni 1 sadrži i projekciju RQH, pa je samim tim i RQH
upravno na ABH, što se tvrdi navedenim postulatom.
Takođe, treba uočiti da sve upravne duži/prave, na duž AB u tački S, pripadaju ravni 1, tako da će se
i njihove projekcije pojaviti upravno na ABH, jer su sadržane u horizontalnom tragu ravni 1.
5.6.8. Ravan
Položaj ravni, u prostoru, određen je kombinacijom

položaja grupe nižih elemenata KG. To mogu biti tri
[13]
nekolinearne tačke, duž/prava i zasebna tačka,

presečni par duži/pravih, ili par paralelnih
duži/pravih.
Sl. 5.28 Trougao kao reprezent ravanske određenosti

Suštinska kombinacija determinišućih nižih elemenata ravni sastoji se od tri nekolinearne tačke. To
svakako asocira na trougao. U trouglu se, pak, mogu prepoznati sve ostale grupe navedenih elemenata
(Sl. 5.28). Kombinacija duž i zasebna tačka može biti stranica trougla i naspramno teme, presečne duži
bilo koje dve stranice, a svakoj od stranica može se pridružiti neka paralelna duž unutar trougla.
5.6.9. Paralelnost Duž / Prava – Ravan
Duž/prava je paralelna ravni, ukoliko je paralelna

makar jednoj duži/pravoj te ravni. [14]
57
Sl. 5.29 Paralelnost prave i ravni Sl. 5.29a Nepostojanje paralelnosti

prave i ravni
Kod postavke relacija i određenih uslova među elementima KG, uputno je koristiti što jednostavnije,
odnosno niže elemente KG. Shodno tome, u ovom postulatu odnos paralelnosti duži/prave sa ravni,
uslovljen je paralelnošću nižih elemenata (dve duži/prave), od kojih jedan pripada ravni. Očiglednost
ovako definisanog uslova ilustrovana je slikom (Sl. 5.29).
Da bi se otklonila dilema o univerzalnosti ovog postulata, prikazan je i suprotan slučaj (Sl. 5.29a).
Ukoliko duž/prava nije paralelna ravni, nemoguće joj je naći odgovarajući paralelni element u toj
ravni. Svaka od izabranih duži/pravih biće ili presečna ili mimoilazna.
5.6.10. Upravnost Duž / Prava – Ravan
Duž/prava je upravna na ravan, ukoliko je upravna

na makar dve duži/prave te ravni. [15]
Sl. 5.30 Upravnost prave i ravni Sl. 5.30a Nepostojanje upravnosti

prave i ravni
Kao i u prethodnom postulatu, uslov upravnosti duži/prave prema ravni definisan je upravnošću nižih
elemenata. Jasno, kada je duž/prava upravna na ravan, u tački prodora postoji bezbroj upravnih
duži/pravih te ravni (Sl. 5.30).
U suprotnom, kada je ugao prodora duži/prave oštar (Sl. 5.30a), postoji samo jedna upravna
duž/prava ravni. Drugu upravnu duž/pravu nije moguće pronaći. Time je jednoznačno definisana
upravnost duži/prave na ravan.
5.7. Algoritamska definicija

Donošenje čak i najjednostavnijih odluka u svakodnevnom životu, mada zvuči paradoksalno, veoma je
slično rešavanju najsloženijih tehničkih problema.
Idejno, prilaz rešavanju problema je identičan. Na jednoj, ulaznoj strani, nalaze se raspoložive
činjenice ili parametri problema, a na drugoj očekivano rešenje. Ukoliko su ulazni parametri dovoljno
sadržajni da vode rešenju i ukoliko je forma traženog rešenja sasvim jasna, ostaje izbor metodologije i
definicija redosleda zahvata.
Upravo na ovim zaključcima zasniva se algoritamsko 13 rešavanje problema KG. Pojednostavljeno, na

bočnim stranama dijagrama nalaze se kvadratne kućice (Sl. 5.31). Ulazni parametri su levo, a
jezgrovito formulisano ciljno rešenje, desno. U centralnom prozoru redosledno su prikazane
pojedinačne sekvence zamišljenog procesa rešavanja problema. Da bi se očuvala izvorna ideja o
stvarno algoritamskoj definiciji, treba poštovati tri zlatna pravila:
– koristiti što više simboličko izražavanje

– ne preskakati sekvence
– ne detaljisati opis operacija
1. PRVA SEKVENCA
2. DRUGA SEKVENCA
POLAZNI CILJNO
.
PARAMETRI REŠENJE
.
.
.
.
n. ZAVRŠNA SEKVENCA
Sl. 5.31 Struktura algoritamske definicije
Većina uobičajenih problema rešava se potpuno intuitivno, ili bez jasno definisanog redosleda
operacija. Tako organizovan rad ili razmišljanje, pruža veoma mršave rezultate kod osvajanja novih
znanja. Zbog toga je veoma bitno, u periodu učenja, stvoriti naviku jasne formulacije idejnog procesa
rešavanja.
Tokom daljih izlaganja, postupci i problemi KG biće detaljno tekstualno opisani, uz odgovarajuće
ilustracije. U zaključku, uvek će biti data algoritamska definicija problema. Takav pristup treba da
pomogne u formiranju individualnog repertoara ideja i vezanih postupaka, koji će se koristiti za
rešavanje širokog raspona, od sasvim jednostavnih do veoma složenih problema.
Sledi primer (Sl. 5.32) algoritamske definicije već opisanog postupka transformacije tačke (poglavlje
5.4.3., Sl. 5.16- Sl. 5.20).
13
Algoritam - logički sled operacija
59
1. Pom. ravan 1
2. Vezna linija iz AH,
F,H
A A2
⊥ na trag 1
3. Položaj A1 na
veznoj liniji
4. Pom. ravan 2
5. Vezna linija iz A1
⊥ na trag 2
6. Položaj A2 na
veznoj liniji
Sl. 5.32 Algoritamski opis transformacije tačke
5.8. Metode Konstruktivne geometrije

Daleko najveći broj poznatih problema KG moguće je generalno svrstati u kategoriju onih koji se
rešavaju pogodno izabranim pogledom. Iza ove sažete formulacije krije se čitav niz pojedinačnih
klasa problema:
– prava veličina (u daljem tekstu PV) elementa

– mesto i oblik međusobnog prodora
– uzajamni položaj (rastojanje i ugao)
– izgled elementa u pravcu zraka.
Rešavanje svih pobrojanih problema teče tako što postoji jasna vizija položaja pogodno izabrane
projekcijske ravni, u kojoj će se pojaviti svi elementi traženog rešenja. Bez te jasne vizije obično
nastaje besciljno lutanje, koje najčešće vodi pogrešnom rešenju.
Ključni deo posla je, znači, završen kada se precizno utvrdi položaj konačne projekcijske ravni,
odnosno izabrani pravac pogleda koji donosi rešenje. Metodologija, kojom će se izvesti "žoKGliranje"
elemenata do konačne ravni, odnosno pogleda, zavisi od individualnog opredeljenja i stečenog
iskustva. Na raspolaganju su dve metode: transformacija i rotacija.
Suštinska razlika između ovih metoda sadržana je u činjenici da se kod transformacije uvodi pomoćna
ravan u koju će se preprojektovati izabrani element, dok se kod rotacije element obrće u odnosu na
osnovne projekcijske ravni, do položaja iz kojeg će se dobiti željena projekcija.
Slična stvar se dešava kada želite da, u ogledalu, pogledate mladež koji vam se nalazi ispod desnog
uva. Jedan način je da uzmete pomoćno ogledalo i pogodno ga postavite da biste videli mladež. Time
ste transformisali lik mladeža u novu ravan. Druga varijanta je da zarotirate glavu ulevo i dovedete
mladež u novi položaj. Iz tog položaja ćete, bez upotrebe pomoćnog ogledala, jasno videti mladež.
5.8.1. Transformacija
Osnovna načela postupka transformacije već su prikazana u poglavlju 5.4.3. Transformacija tačke. S
obzirom na značaj ove metode u primeni, ključne operacije postupka biće ponovo istaknute kroz
primer transformacije duži.
Sl. 5.33 Duž u osnovnom diedru, Sl. 5.34 Faza 1 - uvođenje pomoćne ravni 1
pre transformacije
Početna slika (Sl. 5.33) sadrži prikaz slobodno orijentisane duži u osnovnom projekcijskom diedru.
Korak 1. Prvi korak transformacije je izbor pomoćne ravni u koju će se izvesti preslikavanje duži.
Uopšteno, ta nova ravan mora da ispuni uslov ortogonalnosti [3] na referentnu ravan, iz
koje će se započeti transformacija. Dalje, očekuje se da, osim upravnosti na referentnu ravan,
nova ravan ispuni još neki geometrijski uslov u odnosu na prikazane elemente. Najčešće je
taj uslov paralelnost, i to kada se traži PV elementa, odnosno upravnost, ako se očekuje
zračna projekcija. U ovom slučaju, nova ravan je upravna na frontalnu, to jest referentnu
ravan, a paralelna duži AB (Sl. 5.34).
Korak 2. U drugom koraku, iz krajnjih tačaka duži biće povučene tanke vezne linije [4] upravno na
trag nove ravni 1 (Sl. 5.35).
Sl. 5.35 Faza 2 - vezne linije Sl. 5.36 Faza 3 - prenošenje rastojanja
u novu ravan 1
Korak 3. Sada dolazi ključna sekvenca transformacije. Treba
odrediti na kom rastojanju, od traga 1, će se naći
tačke A i B u novoj ravni 1. Referentna ravan, u
ovom slučaju F, predstavlja podlogu u koju su, pod
pravim uglom, uglavljene i nova 1 i prethodna H
projekcijska ravan. Tako se, sada, duž AB nalazi u
"sendviču" između prethodne H i nove 1
projekcijske ravni. Pri tako umetnutom položaju
duži, jasno je da se rastojanja tačaka A i B, od
Sl. 5.37 Faza 4 - PV duži

61
referentne ravni, podjednako vide i u prethodnoj i u novoj ravni [5]. Pošto su

karakteristična rastojanja tačaka JEDNAKA, jednostavno će se prvo preneti odstojanje a
tačke A od referentne ravni F, iz prethodne ravni H u novu ravan 1, a zatim, odstojanje b
tačke B (Sl. 5.36).
Korak 4. S obzirom da je pomoćna ravan 1 postavljena paralelno duži AB to će projekcija AB1 biti
ujedno i prava veličina duži AB. Ovo će se naznačiti povezivanjem tačaka A i B debelom
isprekidanom linijom (Sl. 5.37).
Time je kompletiran postupak transformacije duži AB u paralelnu pomoćnu ravan 1.
Kao dodatna ilustracija transformacije poslužiće postupak određivanja zračne projekcije (u daljem
tekstu ZP) duži AB.
Sl. 5.38 Faza 5 - uvođenje pomoćne ravni 2, upravno na PV
Da bi se pronašla ZP duži AB, potrebno je izabrati novu projekcijsku ravan, koja će biti upravna na
duž AB. U ovom momentu, to postaje srazmerno jednostavan zadatak jer je već određena PV duži
AB, pa će biti dovoljno izabrati novu ravan transformacije, upravno na PV duži AB (Sl. 5.38). Tako,
sada, pomoćna ravan 1 postaje referentna ravan, ravan F prethodna ravan, a nova ravan, pomoćna
ravan 2. Duž AB, odnosno njena PV, prikazana kao AB1 , nalazi se u "sendviču" prethodne F i nove
ravni 2. To znači da se rastojanja tačaka A i B od referentne ravni 1, označena sa c i d (Sl. 5.39),
prenose iz prethodne ravni F u novu ravan 2. I zaista, pošto su obe tačke A i B na istom rastojanju c i d
od referentne ravni 1, a uz to se nalaze na istoj veznoj liniji, to će se prikaz čitave duži AB u ravni 2
pojaviti kao tačka, odnosno ZP.
Kroz opisani primer analizirana je dvostruka transformacija. U prvoj fazi dobijena je PV duži, a zatim
njena ZP. Ovo su, ujedno, i najčešći ciljni produkti postupka transformacije (PV i ZP).
Sl. 5.39 Faza 6 - prenošenje rastojanja u novu ravan 2, ZP
Na kraju, prikazan je algoritamski opis (Sl. 5.40) izvedenih transformacija.
1. Pom. r. 1 // ABF
2. Transf. AB ∏ AB1
F,H
AB ZP (AB)
3. Pom. r. 2 ⊥ AB1
4. Transf. AB1 ∏ AB2
Sl. 5.40 Algoritamski opis transformacije duži u ZP
5.8.2. Rotacija
Postupak rotacije elementa KG izvodi se tako što se oko pogodno izabrane ose rotacije obavi
zakretanje izabranog elementa za određeni ugao rotacije. Najčešće se rotacija izvodi do položaja
paralelnosti ili upravnosti u odnosu na projekcijske ravni ili neki, prethodno izabran, značajan reper.
Na slici (Sl. 5.41) dat je prostorni prikaz rotacije slobodno orijentisane duži AB, oko ose rotacije BBH,
a do paralelnog položaja frontalnoj ravni. S obzirom na paralelnost novodobijenog položaja duži AB u
odnosu na ravan F, to će se PV duži AB pojaviti u ravni F.
Serijom ilustracija pojasniće se procedura rotacije.
Početna slika (Sl. 5.42) prikazuje duž AB u osnovnom projekcijskom diedru.

63
Sl. 5.41 Rotacija duži
Korak 1. U prvom koraku vrši se izbor ose rotacije. Njen koordinatni položaj predstavlja stvar
potpuno slobodnog izbora, ali je zato prostorna orijentacija strogo uslovljena.
Pravac ose rotacije mora biti upravan na neku od

projekcijskih ravni [16]
Ovaj uslov diktiran je mogućnošću da se jedino u ravni ZP ose rotacije neposredno prati
kretanje tačaka pri rotaciji. Na slici prostornog prikaza (Sl. 5.41) jasno se vidi da sve tačke
rotiranog elementa opisuju kružnice, odnosno neki njihov segment, i to u ravnima koje su
upravne na pravac ose rotacije.
Sl. 5.42 Duž u osnovnom diedru, Sl. 5.43 Faza 1 - izbor ose rotacije
pre rotacije
U izabranom primeru osa rotacije postavljena je kroz tačku B duži, upravno na ravan H, što
je i prikazano slikom (Sl. 5.43).
Korak 2. Sledećim korakom izvodi se rotacija duži AB, konkretnije tačke A, oko centra rotacije BH
(Sl. 5.44). Ugao rotacije podešen je tako da se duž ABH zaokrene do paralelnog položaja
ravni F.
Sl. 5.44 Faza 2 - zakretanje projek- Sl. 5.45 Faza 3 - prenošenje rotiranog
cije duži za definisani ugao položaja, PV
Korak 3. Dalje treba pronaći zarotiran položaj tačke A u frontalnoj projekciji. S obzirom da je rotacija
izvedena oko ose, upravne na horizontalnu ravan, sve tačke duži AB su putovale u ravnima
paralelnim ravni H (Sl. 5.41). Tako je i tačka A rotirana u ravni paralelnoj H, pa će se njen
nov položaj naći na zraku koji je paralelan tragu F/H (Sl. 5.45), a u preseku sa veznom
linijom iz A HR .
Korak 4. Konačno, pošto je zarotirana duž ARB sada paralelna frontalnoj ravni, njena projekcija
ARBF, označena debelom isprekidanom linijom, predstavlja PV (Sl. 5.45).
U prilogu se nalazi algoritamski opis (Sl. 5.46) postupka rotacije.
ROTACIJA
1. Izbor ose rotacije
BBH ⊥ na H
2. Rotacija AH oko
ABF,H BH do // položaja PV (AB)
prema F/H
3. Pomoćni zrak iz
AF // F/H
4. Vezna linija iz
A HR ⊥ na F/H
5. ARBF = PV (AB)
Sl. 5.46 Algoritamski opis rotacije duži do PV
5.9. Primena metoda Konstruktivne geometrije

Uvodni deo prethodnog poglavlja sadrži jedan veoma značajan stav, a to je, da se najveći broj poznatih
problema KG rešava pogodno izabranim pogledom. Daljom razradom ove ideje pokazano je da se
do pogodno izabranog pogleda dolazi korišćenjem metoda KG, transformacije i rotacije. Iako su obe
65
metode detaljno opisane, izostala je analiza idejnog procesa kod smisaonog struktuiranja operacija,
zavisno od vrste i složenosti postavljenog problema.
U tekstu koji sledi dat je pregled najopštijih klasa problema KG, sa metodskim opisom idejnog
pristupa njihovom rešavanju i uz prikaz konkretne realizacije do konačnog rešenja.
5.9.1. Prava veličina elemenata Konstruktivne geometrije

Tačka predstavlja najniži hijerarhijski element KG, i kao što je pokazano nema fizičku dimenziju, pa
je stoga određivanje njene PV potpuno neinteresantno.
Duž je sledeći konačni element KG, i ujedno prvi, čija je PV aktuelni problem. Rešavanje PV duži
pokazano je u poglavlju 5.8. Metode KG i to transformacijom i rotacijom, tako da nema potrebe
ponavljati objašnjenja.
Ravan je naredni element na hijerarhijskoj lestvici, ali je zbog svoje beskonačnosti neinteresantna u
smislu traženja PV, pa to mesto ustupa geometrijskoj slici (u daljem tekstu GS). Rešavanje PV GS je
višestruko značajno, jer GS nije isključivo pojedinačni i zasebni element, već često i strukturni deo
složenog geometrijskog tela (u daljem tekstu GT). Pošto se ne može govoriti o integralnom prikazu
PV trodimenzionog GT, bar ne dok se raspolaže samo dvodimenzionim grafičkim mediumom, to se
pri pomenu PV GT najčešće misli na PV neke od stranica, što praktično predstavlja PV GS.
Ukratko, izložena analiza PV elemenata KG, ukazuje da se taj problem svodi na samo dva opšta
slučaja, PV duži i PV GS.
Posebnost trougla, kao najjednostavnije GS, već je istaknuta, tako da je većina primera koja sledi,
orijentisana isključivo na analizu postupaka nad trouglom, što se potpuno analogno može uopštiti na
bilo koji drugi poligon.
Specifičnost manipulacije sa krivolinijskim GS (krug, elipsa) biće dodatno analizirana u problemima

gde je to značajno.
5.9.1.1. Transformacijom do prave veličine geometrijske slike

Priprema strategije za pronalaženje PV GS polazi od postulata KG da se PV elementa vidi u paralelnoj
projekcijskoj ravni [8]. Time je zacrtan konačan strateški cilj: "Pronaći ravan transformacije koja je
paralelna posmatranoj GS". Nažalost, sasvim jasno formulisano strateško opredeljenje, veoma često
povlači niz taktičkih nepoznanica. Jedna od prvih je, kako pronaći ravan transformacije paralelnu GS.
Srećom, odgovor na ovo pitanje je relativno jednostavan, a ujedno predstavlja i putokaz za rešavanje
postavljenog problema.
Paralelnost ravni, odnosno GS uočava se u ravni njihove ZP. [17]
Ovo praktično znači da treba pronaći ZP posmatrane GS i potom joj postaviti paralelnu pomoćnu
ravan transformacije, u kojoj će se videti prava veličina.
Korak 1. Rešavanje problema PV GS počinje tako, što je kao reprezent GS, izabran slobodno
orijentisan trougao ABC u projekcijskom diedru (Sl. 5.47).
Korak 2. Potom sledi jedan veoma značajan taktički potez. Zasnovan je na činjenici da
svaka GS sadrži bar jednu duž koja se u F ili H ravni vidi u PV. [18]
Ovo implicitno znači da je ta duž paralelna F ili H ravni.

Sl. 5.47 Trougao u osnovnom diedru, Sl. 5.48 Pomoćna duž trougla
pre transformacije prikazana u PV
I stvarno, na sledećoj slici (Sl. 5.48) označena je pomoćna duž CD, paralelna H ravni, čija je
projekcija CDH ujedno i PV duži CD. Sada je veoma lako doći do ZP duži CD, a time i do
ZP čitavog trougla. Za to je dovoljno postaviti pomoćnu ravan 1 upravno na PV duži CD i
izvesti transformaciju trougla ABC u ravan 1 (Sl. 5.49).
Sl. 5.49 ZP trougla u pomoćnoj

ravni 1
Sl. 5.50 PV trougla u paralelnoj ravni 2

67
Korak 3. Konačno, u prilici smo da definišemo pomoćnu ravan 2, paralelno ZP trougla ABC i u njoj
odredimo PV trougla, kao što je i zamišljeno strateškom postavkom (Sl. 5.50).
Algoritamski opis (Sl. 5.51) daje redosledni pregled sekvenci pri određivanju PV trougla
transformacijom.
TRANSFORMACIJA
1. Pom. duž CD ∈ Δ // H
(PV CDH)
2. Pom. r. 1 ⊥ CDH
ΔF,H 3. Transf. Δ → Δ1 PV Δ
(ZP Δ1)
4. Pom. r. 2 // ZP Δ
5. Transf. Δ1 → Δ2
(PV Δ2)
Sl. 5.51 Algoritamski opis transformacije trougla do PV
5.9.1.2. Rotacijom do prave veličine geometrijske slike

Osnovna ideja pri određivanju PV GS rotacijom je dovođenje te GS u paralelan položaj prema nekoj
od projekcijskih ravni. Paralelnost položaja GS sa projekcijskom ravni uočava se u ravni ZP GS [17].
To praktično znači da prvo treba odrediti ZP GS, nakon čega će se izvesti njeno zakretanje, oko
izabrane ose, do paralelnog položaja sa osnovnom projekcijskom ravni.
Korak 1. S obzirom da je u prethodnom primeru pokazano kako se dolazi do ZP GS, biće korišćen
identičan postupak, s tom razlikom što će se krenuti iz ravni F, da bi se istakla potpuna
sloboda izbora početne ravni.
Sl. 5.52 Zračna projekcija trougla u Sl. 5.53 Osa rotacije S kroz teme C
pomoćnoj ravni 1
Izvorna slika trougla ABC, u projekcijskom diedru, proširena je pomoćnom duži AD, koja se
vidi u PV u ravni F i pomoćnom ravni 1, koja sadrži ZP trougla (Sl. 5.52).
Korak 2. Sledeći korak predstavlja izbor ose rotacije. To može biti sasvim slobodno izabran zrak, pod
uslovom da je upravan na ravan ZP trougla [17], odnosno na ravan 1. Da bi se pokazala
invarijantnost metode od izbora položaja ose rotacije, koristiće se prvo zrak s, koji prolazi
kroz tačku C trougla i upravan je na pomoćnu ravan 1 (Sl. 5.53). Projekcija zraka s u ravni 1
poklopiće se sa tačkom C. Pošto je ovim definisana osa rotacije trougla, potrebno je
odrediti i ugao rotacije. Postupak je zamišljen tako da se rotacija trougla izvede do
paralelnog položaja ravni F. Trenutno, ugao koji zaklapa trougao ABC sa ravni F je α i
označen je u pomoćnoj ravni 1 (Sl. 5.53). Dovođenje trougla ABC do paralelnog položaja
ravni F rotacijom značilo bi svesti ugao α na nulu. Na sledećoj slici to je pokazano. Zračna
projekcija trougla zaokrenuta je oko ose rotacije s1 za ugao α do paralelnog položaja ravni F
(Sl. 5.54).
Sl. 5.54 Rotacija zračne projekcije Sl. 5.55 Prenošenje rotiranih temena u F
trougla ravan
Korak 3. Sada nastupa ključni momenat postupka, jer treba odrediti položaj zarotiranih temena
trougla u ravni F.
Kroz prethodne primere već je pokazano da se projekcije tačke u susednim ravnima nalaze
uvek na veznim linijama, upravnim na međusobni trag [4]. Zbog toga su i povučene vezne
linije iz rotiranih tačaka A 1R i B1R (Sl. 5.54).
Za teme C trougla ne postoji dilema. Pošto se ionako nalazi na osi rotacije, ono se neće
pomerati.
Korak 4. Na redu su temena A i B. Putanje ovih tačaka pri rotaciji su segmenti kružnice, upravni na
osu rotacije. Ova upravnost segmentnih putanja tačaka ĀĀR i BBR naznačena je u frontalnoj
ravni F zracima upravnim na osu rotacije sF (Sl. 5.55).
Korak 5. Konačno, u preseku segmentnih putanja temena i veznih linija iz pomoćne ravni 1 naći će se
projekcije rotiranih tačaka A FR i B FR (Sl. 5.55).
Korak 6. Spajanjem rotiranih temena dobija se PV trougla ABC (Sl. 5.56).
Zaista, ako se želi provera zarotiranog položaja trougla, treba odrediti odgovarajuću projekciju u
HORIZONTALNOJ ravni.
69
Novi položaj temena A i B u ravni H, naći će se

na veznim linijama [4] iz rotirane projekcije F
(Sl. 5.57). Teme C ostalo je na istom mestu.
Poštujući proceduru transformacije, ravan F je i
dalje referentna, ravan H prethodna, a pomoćna
ravan 1 nova ravan. Pošto je trougao ABC
rotacijom doveden do paralelnog položaja
FRONTALNOJ ravni, to je rastojanje svakog od
tri temena trougla od ravni F identično. Na slici
(Sl. 5.57) ovo rastojanje od traga 1 označeno je
sa a. Prenošenje položaja tačaka izvešće se
suprotno uobičajenom postupku transformacije i
to iz nove ravni 1 u prethodnu ravan H (Sl. 5.57).
Ovaj smer prenošenja je ispravan, s obzirom da
je rotacijom izmenjen izvorni položaj trougla baš
u ravni 1, a sada treba prikazati taj novi položaj,
u prethodnoj ravni H. I zaista, u HORI- Sl. 5.56 Prava veličina trougla
ZONTALNOJ ravni pojaviće se položaj trougla
ABC paralelan FRONTALNOJ ravni.
Da bi se pokazalo kako je postupak rotacije, a i sam njegov ishod invarijantan od izbora ose rotacije,
postaviće se nova osa rotacije s, sada kroz teme A trougla ABC. S obzirom da osa rotacije mora da
bude upravna na ravan ZP [17], to će se nova osa poklopiti sa duži AD (Sl. 5.58). Pošto se radi o
Sl. 5.57 Prenošenje rotiranih temena u H ravan
istom trouglu ABC, ugao prema ravni F biće i dalje α , i to je isti ugao za koji treba izvesti rotaciju do
paralelnog položaja ravni F. Jedino se menja tačka, odnosno osa rotacije. Sada je to tačka zračne
projekcije ose s1, koja se poklapa sa tačkom A1. Na slici (Sl. 5.58) prikazana je rotacija ZP trougla oko
A1 za ugao α , odnosno do paralelnosti sa ravni F. Dalje prenošenje položaja zarotiranih temena u
FRONTALNU ravan teče kao i u prethodnom primeru.
Povezivanjem zarotiranih temena AF B FR C FR dobija se prava veličina trougla, što je i označeno

Konačno, sledi algoritamski opis izvedene rotacije GS (Sl. 5.60).

Sl. 5.58 Osa rotacije S kroz teme A Sl. 5.59 Prava veličina trougla
ROTACIJA
1. Pom. duž AD ∈ Δ // F
(PV ADF)
2. Pom. r. 1 ⊥ ADF
ΔF,H 3. Transf. Δ → Δ1 PV Δ
(ZP Δ1)
4. Izbor ose rot. s ⊥ r. 1
5. Rot. Δ1 oko s1 do
položaja // F
(Δ 1R )
6. Trasiranje putanje temena u F

pri rot.
(zraci ⊥ na s)
7. Temena Δ FR u preseku
veznih linija od Δ 1R i
trasiranih putanja rot.

8. Δ FR = PV Δ
Sl. 5.60 Algoritamski opis rotacije trougla do prave veličine

71
5.10. Geometrijsko telo u pravcu zraka

Na sličan način kao što je trougao reprezent GS tako je i kocka reprezent GT. Upravo zbog toga i
najveći broj problema KG, vezan za GT, biće analiziran na primeru kocke.
2
Q
S
D
A C
B
A C
B
Sl. 5.61 Geometrijsko telo u pravcu zraka

Problem koji se ovde razmatra odnosi se na pravac posmatranja GT. S obzirom na uobičajenu
složenost GT, potpuno je razumljivo, da ako vidite jednu njegovu stranu, još uvek nemate potpuno
jasnu sliku o tom predmetu. Zbog toga se često uvodi dodatni pogled na GT. Očigledan primer je
kockica za igru (Sl. 5.61a).
Pod uslovom da ne poznajete pravilo po kojem se

D raspoređuju brojevi na kockici (zbir naspramnih strana
uvek je 7), ne možete znati koji se broj nalazi na
skrivenoj stranici kockice. Ovo je svakako prenaglašeno
A C jednostavan primer, ali je suština adekvatna.
B Na slici (Sl. 5.61) prikazana je kocka koja jednom
svojom stranom leži u HORIZONTALNOJ ravni,
orijentisana na neki proizvoljan način. Pretpostavimo da
nas interesuje kako ta ista kocka izgleda u pravcu
određenog zraka QS (Sl. 5.61).
A C Do rešenja se dolazi tako što se traži pomoćna
projekcijska ravan, upravna na definisani zrak QS [1].
B Pošto je to ujedno i ravan ZP QS, a već smo pokazali
kako se dolazi do ZP duži, ovim je uspostavljena idejna
smernica za rešavanje ovog problema. Naime, prvo će
Sl. 5.61a Izgled kockice za igru

se postaviti pomoćna ravan 1, u kojoj se vidi PV zraka QS [8], a zatim pomoćna ravan 2 upravno na
PV QS (Sl. 5.61), u kojoj ćemo dobiti izgled kocke u željenom pravcu.
Tehnika rešavanja opisanog problema je relativno jednostavna i svodi se na dvostruku transformaciju

jedne duži i jedne kocke. Jedini problem može da predstavlja određivanje vidljivosti, pa ćemo se time
malo detaljnije pozabaviti.
Oznake temena osnove, koja leži u H ravni, su ABCD, dok su naspramna temena gornje osnove
A B C D . Ovim tumačenjem već smo ušli u užu problematiku GT gde najčešće postoje donja
osnova, gornja osnova i izvodnice koje povezuju te dve osnove.
Transformacijom zraka QS u paralelnu pomoćnu ravan 1 dobijena je njegova PV. Takođe i temena
kocke ABCD A B C D transformisana su u pom. ravan 1, a prema već poznatim pravilima.
Dilema oko vidljivosti postoji jedino kod izvodnica, jer se za razliku od njih, obe osnove, zbog
upravnosti na ravan 1, preslikavaju zračno sa potpunom vidljivošću.
Da se podsetimo, ortogonalno projektovanje zasnovano je na projekcijskim zracima, koji dolaze iz

beskonačnosti [2] i osvetljavaju element KG. Pri tome se formira senka na zastoru, tako da su
vidljive sve one konture ispred kojih ne postoji

fizička zapreka dolazećim projekcijskim zracima. [19]
Upravo ti dolazeći projekcijski zraci na slici (Sl. 5.62) simbolizovani su ispunjenim strelicama. Jasno
se uočava da se jedino na putu zraka koji osvetljava izvodnicu B B nalazi prepreka koju čini telo
kocke. Zbog toga je izvodnica B B 1 nevidljiva i označena tankom isprekidanom linijom.
Sl. 5.62 Faza 1 - transformacija u ravan PV zraka
Povezivanjem transformisanih temena formira se lik kocke u ravni 1.

73
Sledeći korak predstavlja definisanje ravni 2 upravno na PV zraka QS (Sl. 5.63). Pošto je to urađeno,
sledi konačna transformacija kocke u ravan 2. Ovo se izvodi teme po teme i to prema poznatom
receptu. Kada su sva temena transformisana u ravan 2 povezaćemo ih provizorno, tankim linijama. To
će biti privremeno rešenje, dok se ne odredi konačna vidljivost kontura.
Sl. 5.63 Faza 2 - transformacija u ravan upravnu na PV zrak
Slično kao i kod prethodne transformacije naznačićemo pravac i smer dolazećih projekcijskih zraka u
ravni 1 (Sl. 5.64). Snop zraka koji osvetljava donju osnovu ABCD nema nikakvih fizičkih zapreka,
tako da je ta osnova u potpunosti vidljiva i to je označeno debelim konturnim linijama koje povezuju
tačke A2, B2, C2, D2(Sl. 5.64). Za gornju osnovu situacija nije tako očigledna. Analiziraćemo vidljivost
temena postupno jedno za drugim. Teme A je nesumnjivo vidljivo, tako da se izvodnica A A 2 može
odmah pojačati debelom linijom.
Za teme B nije baš sasvim očigledno da li je vidljivo ili ne. Međutim, ako se pogleda
HORIZONTALNA projekcija dolazećih zraka, što je označeno nesenčenim strelicama (Sl. 5.64),
potpuno je jasno da je i to teme vidljivo.
Sledeće teme po redu je C . Odmah se uočava da dolazeći zrak ne osvetljava direktno teme C , i to je
sasvim jasno i u ravni 1 i u ravni H. Zbog toga su sve linije konture, koje polaze iz temena C
označene nevidljivim, odnosno tankim isprekidanim linijama.
Sl. 5.64 Faza 3 - vidljivost konačne projekcije geometrijskog tela
Konačno, teme D direktno je osvetljeno dolazećim zrakom, što se vidi u H ravni, tako da će
odgovarajuća izvodnica D D biti vidljiva.
Ostalo je još da se izvrši globalna procena vidljivosti gornje osnove. Najjednostavnije je još jednom
pogledati projekciju dolazećih zraka u H ravni. Ivice A B i A D nalaze se direktno izložene frontu
zraka, što znači da su vidljive, dok se u pozadini nalaze C B i C D . Saglasno ovoj proceni označena
je vidljivost preostalog dela konture (Sl. 5.64), i time je kompletirano prikazivanje GT u pravcu
definisanog zraka.
Sledi algoritamski opis izvedenih operacija (Sl. 5.65).

75
1. Pom. r. 1 // QSH
2. Transf. QS → QS1
GT → GT1
GT2
GTF,H (PV QS)
QSF,H
3. Pom. r. 2 ⊥ QS1 (ZP QS = QS2)
4. Transf. GT1 → GT2

(ZP QS)
2
5. Vidljivost GT
Sl. 5.65 Algoritamski opis transformacije geometrijskog tela u pravcu zraka
5.11. Klasični problemi međusobnog položaja

Uspešnost ovladavanja određenom stručnom ili naučnom disciplinom meri se sposobnošću za
rešavanje konkretnih problema i zadataka. Upravo zbog toga, u ovom odeljku biće prezentirana jedna
grupa najopštijih problema međusobnog položaja elemenata KG, što treba da posluži kao putokaz za
rešavanje većine sličnih zadataka.
Sl. 5.66 Ugao koji zaklapaju dva trougla

Kao što je već naglašeno u više navrata, rešavanje problema KG najčešće se svodi na definiciju PV ili
ZP nekog od posmatranih elemenata KG.
5.11.1. Ugao presečnih ravni

U ovom zadatku kao reprezent presečnih ravni biće korišćena kombinacija dva trougla, spojena po
jednoj zajedničkoj stranici (Sl. 5.66). Jednim od postulata KG [13] istaknuto je da trougao nosi
potpunu određenost ravni u kojoj je sadržan. Zbog toga je i moguće poistovetiti problem ugla između
presečnih ravni sa ovako prikazanim problemom. Dodirna stranica trouglova, u opštem slučaju,
reprezent je traga dve presečne ravni. Kao što je pokazano slikom (Sl. 5.66), realna veličina traženog
ugla videće se u ravni ZP dodirne stranice, a ujedno i posmatranih trouglova.
Pošto je već analizirano kako se određuje ZP duži (Sl. 5.33- Sl. 5.39), ovaj problem može se smatrati
rutinskim zadatkom.
Sl. 5.67 Određivanje ugla između dve ravni
Prvo se postavlja pomoćna ravan 1 u kojoj će se pojaviti PV dodirne stranice (Sl. 5.67). Nakon toga
izvodi se transformacija oba trougla u tu ravan i potom nova transformacija u pomoćnu ravan 2
upravnu na PV dodirne stranice (Sl. 5.67).
Algoritamski opis postupka određivanja ugla između dve ravni sledi na zasebnoj slici (Sl. 5.68).
77
1. Pom. r. 1 // dodirnoj stranici

2. Transf. →
(PV dod. s)
3. Pom. r. 2 ⊥ PV dod. s
4. Transf. →
(ZP dod. s)
5.
Sl. 5.68 Algoritamski opis određivanja ugla između presečnih ravni
5.11.2. Ugao presečnih duži / pravih

Osećaj za pojmovnu analogiju je osobina koja je retko kome urođena. Najčešće je nose veliki naučnici
i istraživači kao dar prirode. Međutim, dugotrajnim prikupljanjem iskustva, odnosno napornim
vežbanjem, razvija se osećaj za prepoznavanje sličnosti problema i pojava, što doprinosi lakšem
strukturnom raščlanjavanju i potpunijoj analizi.
Tako se ugao između presečnih duži/pravih može posmatrati kao ugao koji zaklapaju dve stranice
trougla (Sl. 5.69). Jasno je da će se taj ugao realno videti u projekciji PV trougla. Pošto je problem
određivanja PV trougla analiziran u tački 5.9.1.1. - Transformacijom do prave veličine geometrijske
slike i tački 5.9.1.2. - Rotacijom do prave veličine geometrijske slike, to će se samo ukratko
komentarisati postupak rešavanja, ilustrovan sa par slika.
Sl. 5.69 Presečne duži/prave

Osnovnu sliku čine presečne duži AB i CD sa

zajedničkom tačkom S (Sl. 5.70). Kao i kod određivanja
PV trougla iskoristiće se osobina [18] da uvek postoji
neka duž koja se vidi u PV. U ovom slučaju to će biti
duž BG paralelna H. Pošto je određena PV pomoćne
duži, postavlja se ravan 1 upravno na PV duži (Sl. 5.70).
Sledi transformacija presečnih duži u ravan 1 , čime će
se dobiti njihova ZP (Sl. 5.71). Konačno, postavlja se
pomoćna ravan 2 paralelno ZP presečnih duži (Sl. 5.71).
Transformacijom duži AB i CD u ravan 2 dobija se
njihova PV i presečni ugao α koji one zaklapaju (Sl.
5.72). Uobičajeno je da se presečnim uglom smatra
manji od dva suplementna ugla.
Sl. 5.70 Faza 1 - pomoćna duž u PV
Sl. 5.71 Faza 2 - transformacija u Sl. 5.72 Faza 3 - transformacija u

pom. r. ZP pom. r. PV
U nastavku se nalazi algoritamski opis postupka određivanja ugla presečnih duži/pravih (Sl. 5.73).
79
1. Pom. duž BG // H
(PV BGH)
2. Pom. r. 1 ⊥ PV BG
xF,H 3. Transf. x → x1 x
(ZP x1)
4. Pom. r. 2 // ZP x1
5. Transf. x1 → x2
(PV x)
Sl. 5.73 Algoritamski opis određivanja presečnog ugla duži/pravih
5.11.3. Prodor duži / prave kroz ravan

Zadatak koji će biti razmatran u ovoj tački otvara jednu novu klasu problema, PRODORE. Iako će ta
grupa problema biti zasebno analizirana, interesantno je proučiti baš ovaj slučaj, jer se prvi put koristi
pojam prodorna ravan (u daljem tekstu PR).
Prodorna ravan je vrsta pomoćne ravni, koja na posma-

tranom elementu ocrtava granicu potencijalnog prodora. [20]
Sl. 5.74 Prodor duž/prava - trougao

Na slici (Sl. 5.74) prikazan je slobodno orijentisan trougao ABC i duž DE koja prodire kroz trougao.
Pošto su to najčešće nezavisno definisani elementi (Sl. 5.75), tačka, odnosno mesto prodora nije samo
po sebi određeno. Upravo zbog toga uvodi se PR koja, u ovom slučaju, sadrži duž DE i na
predmetnom trouglu ABC ocrtava granicu KL potencijalnog prodora. Ukoliko prodor duži DE, kroz
trougao ABC, zaista postoji, mora se naći unutar traga KL koji je ostavila PR.
Sl. 5.75 Duž i trougao Sl. 5.76 Tačka prodora duž - trougao
Pošto je PR 1 upravna na H i uz to sadrži duž DE, to će se njen horizontalni trag poklopiti sa

projekcijom DEH (Sl. 5.76). Sada se mogu odrediti projekcije graničnih tačaka prodora KH i LH koje
leže u preseku PR 1 i stranice AB odnosno stranice BC trougla (Sl. 5.74 i Sl. 5.76). Frontalne
projekcije graničnih tačaka prodora naći će se u preseku veznih linija iz KH i LH sa odgovarajućim
stranicama ABF i BCF.
Konačno, stekli su se uslovi da se odredi mesto prodora duži DE kroz trougao ABC. Kako tačka
prodora S mora jednovremeno da pripada i duži DE i duži KL, to će se naći u njihovom preseku (Sl.
5.74), što se jasno vidi u FRONTALNOJ projekciji (Sl. 5.76). Povlačenjem vezne linije iz SF u
HORIZONTALNU ravan, na preseku sa KLH naći će se SH (Sl. 5.76).
Sl. 5.77 Tačka prodora prava - ravan Sl. 5.78 Vidljivost prodorne duži u
H ravni
81
Pre nego što se odredi vidljivost prodornih elemenata, odnosno šta je čime zaklonjeno u kombinaciji
duž - trougao, analiziraćemo jedan uopšteniji, hipotetičan problem.
Kako bi izgledao prodor duž - trougao ili prava - ravan da se, kojim slučajem, duž DE nalazila malo
više udaljena od HORIZONTALNE ravni, odnosno da ne postoji presek DEF i KLF (Sl. 5.77). U ovoj
varijanti potrebno je malo šire sagledati problem. Tako sada trougao ABC treba posmatrati kao
reprezent ravni, u kojoj je sadržan, a duž DE kao jedan segment prave kojoj pripada. Tada će se
svakako pojaviti prodor prave kroz ravan. Izuzetak bi bio ako su ovi elementi paralelni.
Pošto se problem sada posmatra uopšteno, granica potencijalnog prodora nije više duž KL, već to
postaje čitava prava k , međusobni trag ravni trougla i PR 1 (Sl. 5.77). Na drugoj strani umesto duži
DE pojaviće se prava d . U preseku ove dve prave, a u FRONTALNOJ ravni, nalazi se tačka prodora
SF, dok će se SH naći na odgovarajućoj veznoj liniji (Sl. 5.77).
Nakon što je pokazano rešavanje uopštenog problema prodora prave kroz ravan, vratićemo se
određivanju vidljivosti kod prodora duž - trougao.
Sasvim je jasno da duž kao jednodimenzioni element ne može da zakloni vidljivost trougla, pa se ovaj
zadatak svodi na određivanje zaklonjenih i nezaklonjenih delova duži.
Dalje, izvesno je da je van granica trougla duž potpuno vidljiva i ti se delovi mogu odmah izvući
debelom linijom.
Prvo ćemo odrediti vidljivost u H ravni. Nevidljiv će biti onaj deo koji se nalazi ispod površine
trougla, dok će onaj iznad nje biti vidljiv. Granica vidljivo - nevidljivo nalazi se u tački prodora S.
Procena šta je ispod, a šta iznad, izvodi se u FRONTALNOJ ravni (Sl. 5.78).
Pošto se i duž DE i duž KL trougla nalaze u istoj ravni PR 1, to se jasno uočava da je jedan segment na
DSF , duži DE ispod KSF, pa je samim tim taj deo nevidljiv. To ćemo označiti tankom isprekidanom
linijom uz postojeću liniju KSH. Drugi segment na SEF , duži DE nalazi se iznad SLF, pa će taj deo biti
vidljiv i označen punom linijom uz liniju SLH.
Na red je došlo određivanje vidljivosti u ravni F.
Sl. 5.79 Vidljivost prodorne duži u Sl. 5.80 Kompletna vidljivost prodora
F ravni duž - trougao
U ovom slučaju biće vidljiv onaj deo duži koji se nalazi ispred površine trougla, dok će onaj iza biti
nevidiljiv. Granica vidljivog i nevidljivog ponovo je u tački S. Upoređivanje pozicije ispred - iza
moguće je izvesti u HORIZONTALNOJ ravni. Da bi to bilo precizno i efikasno određeno, potrebno je

pronaći graničnu liniju trougla, u odnosu na koju će se izvesti procena ispred - iza. Za definiciju ove
linije poslužiće PR 2 (Sl. 5.79), koja sadrži DE a upravna je na F ravan. Pomoću PR 2 određene su
dve nove granične tačke R i Q koje u H ravni definišu front vidljivosti po principu ispred - iza (Sl.
5.79).
Jednostavnim poređenjem uočava se da je deo na DSH, duži DEH ispred referentne linije RQH, što
znači vidljivo u F ravni. Segment na SEH je iza linije RQH, pa je samim tim nevidljiv. Vidljivi deo
prodorne duži unutar trougla označen je dodatnom tankom linijom a nevidljivi deo dodatnom
Sada je moguće povezati obe slike koje parcijalno definišu vidljivost u H (Sl. 5.78) i F (Sl. 5.79) ravni.
Time se dobija jedinstvena slika (Sl. 5.80) prodora duži kroz trougao i odgovarajuća vidljivost.
Sledi algoritamski opis određivanja prodora duž – trougao (Sl. 5.81).
1. Prod. r. 1, sadrži
DE, ⊥ na H
2. Pom. duž KLH u
\F,H, ΔF,H
preseku PR 1 i ΔH
3. Tačka prodora S u
preseku KLF i DEF
4. Vidljivost
Sl. 5.81 Algoritamski opis određivanja prodora duž - trougao
5.11.4. Normala iz tačke na duž / pravu

Ovaj zadatak može se svrstati u klasu elementarnih problema. Uz kratko podsećanje na jedan od
postulata [12], o upravnosti presečnih duži/pravih, relativno jednostavno se dolazi do rešenja.
Pošto je poznato da se upravnost presečnih duži vidi u projekcijskoj ravni u kojoj je jedna od njih u
PV, to je za rešavanje ovog problema dovoljno pronaći pomoćnu ravan 1 u kojoj se predmetna duž
vidi u PV. Nakon transformacije i duži i tačke u ravan 1 dovoljno je povući normalu koja povezuje
tačku i duž i problem je rešen. Prenošenjem presečne tačke S u F i H ravan dobiće se kompletan prikaz
u osnovnim projekcijskim ravnima.
Postupak je ilustrovan slikom (Sl. 5.83) i opisan priloženim algoritmom (Sl. 5.82).
1. Pom. r. 1 // ABH
MF,H , /F,H 2. Transf. AB → AB1,

M → M1
(PV AB)
1
3. Normala iz M
na AB1
Sl. 5.82 Algoritamski opis određivanja normale iz tačke na duž

83
Sl. 5.83 Normala iz tačke na duž
5.11.5. Normala iz tačke na ravan

Smisao ovog zadatka je da se iz slobodno izabrane tačke M postavi normala na ravan, koju u ovom
slučaju, predstavlja trougao ABC (Sl. 5.84).
Sl. 5.84 Faza 1 - određivanje zračne projekcije geometrijske slike

Uvek kada je potrebno odrediti ugao nekog elementa prema ravni ili GS , makar taj ugao bio i prav,
inicijalna ideja je da se pronađe ZP te ravni odnosno GS. Ako se to uspešno izvede, onda je veoma
jednostavno rešiti postavljeni problem.
Kao što je već u više navrata pokazano, do ZP GS dolazi se tako što se odredi pomoćna duž GS u PV
[18], a zatim se postavi pomoćna ravan 1 upravna na tu duž (Sl. 5.84). Transformisani lik GS u ravni 1
biće ustvari ZP. Sada je dovoljno da se iz tačke M1 povuče upravan zrak na ZP GS (Sl. 5.84).
Sl. 5.85 Faza 2 - normala na ZP GS i tačke prodora
Ovim ipak nije u potpunosti rešen postavljeni problem. Potrebno je još definisati položaj prodorne
tačke S1 i u osnovnim projekcijskim ravnima. Jasno je da će se SH naći na veznoj liniji iz S1, međutim
nedostaje još jedno zrnce inventivnosti da se precizno odredi pozicija te tačke.
Problem može da se analizira na dva načina. Prvo, pošto su i pom. ravan 1 i zrak MS upravni na GS,
znači da su međusobno paralelni. Ta paralelnost se vidi u H ravni, pa će duž MSH biti paralelna tragu
pomoćne ravni 1, što je i označeno na slici (Sl. 5.85).
Analizirano na drugi način, MS je upravno na GS, što posredno znači da će i MSH biti upravno na duž
CDH, koja se vidi u PV [12]. Ovaj odnos upravnosti je takođe označen na slici (Sl. 5.85). Provera
ispravnosti ovakvog pristupa može se izvesti i u FRONTALNOJ ravni. Tačka prodora SF naći će se na
veznoj liniji iz SH, a na visini a.
Izborom pomoćne duži AE, tako da je AE paralelno F ravni, dobiće se AEF u PV. I zaista, ako se
izvede provera upravnosti MSF na AEF uočiće se da su te dve duži pod pravim uglom (Sl. 5.85).
To praktično znači da, ukoliko nas ne interesuje tačka prodora normale kroz ravan odnosno GS, taj
upravni zrak može se odmah povući iz slobodno izabrane tačke upravno na duž koja se vidi u PV.
U rešenju ovog zadatka (Sl. 5.85) data je i vidljivost normale MS. Čitaocima je ostavljeno da
samostalno analiziraju prikazanu vidljivost.
Sledi algoritamski opis rešenja normale na ravan (Sl. 5.86).

85
1. Pom. duž CD // H
(PV CDH)
2. Pom. r. 1 ⊥ PV CD
ΔF,H
F,H
3. Transf. Δ, M → Δ1, M1 MS ⊥ Δ
M
(ZP Δ)
4. Duž MS1 ⊥ ZP Δ
5. Prenošenje S1 → SH, SF
6. Vidljivost
Sl. 5.86 Algoritamski opis određivanja normale na ravan
5.11.6. Ugao duži / prave prema ravni

Idejnu postavku ovog zadatka analiziraćemo za krajnje pojednostavljen položaj odnosnih elemenata.
Upravo zbog toga osnovni trougao postavljen je paralelno H ravni. U odnosu na njega prodorna
duž/prava je sasvim slobodno orijentisana.
Sl. 5.87 Ugao duži/prave prema ravni

Na slici (Sl. 5.87) sasvim jasno se uočava da je ugao α između duži i ravni trougla vidljiv u pravoj
veličini u pomoćnoj ravni 1, koja je paralelna duži, a upravna na ravan trougla. Ovaj zaključak je
presudan za idejno rešenje problema.
Sl. 5.88 Faza 1 - transformacija 1, 2 do prave veličine trougla
Znači, potrebno je naći onu pomoćnu ravan, koja će biti upravna na PV trougla, a paralelna
prodornoj duži. U toj ravni videće se ugao prodorne duži/prave prema ravni.
Sl. 5.89 Faza 2 - transformacija 3 prave veličine duži

87
Rešavanje postavljenog zadatka sada se izvodi rutinski. Za slobodno orijentisan trougao (Sl. 5.88) već
je pokazano u tački 5.9.1.1. Transformacijom do prave veličine geometrijske slike, kako se dolazi do
PV. Tokom rešavanja zadatka potrebno je da se pri svim usputnim transformacijama prenosi i
prodorna duž. Kada se došlo do PV trougla (Sl. 5.89), dovoljno je postaviti pomoćnu ravan 3 paralelno
DE2, pa će se u njoj pojaviti traženi ugao α.
Sledi algoritamski opis određivanja ugla duži/prave prema ravni (Sl. 5.90).
(PV CDH)
2. Pom. r. 1 ⊥ PV CDH
ΔF,H
F,M
3. Transf. Δ, → Δ1, _1
/
(ZP Δ)
4. Pom. r. 2 // ZP Δ
5. Transf. Δ, → Δ2, _2
(PV Δ)
6. Pom. r. 3 // _2
7. Transf. Δ, → Δ3, _3
(ZP Δ, PV _)
Sl. 5.90 Algoritamski opis određivanja ugla duži/prave prema ravni
5.11.7. Rastojanje mimoilaznih duži / pravih

Pojam međusobnog rastojanja elemenata KG je parametar koji je sasvim precizno definisan kao
duž koja je upravna na dva, konačno razmaknuta elementa. [21]
Za suštinsko sagledavanje postavljenog problema poslužićemo se imaginacijom. Dve mimoilazne

duži/prave mogu se posmatrati kao elementi koji se nalaze u dve međusobno paralelne ravni (Sl. 5.91).
Interesantno je, takođe, uočiti da se ti elementi mogu rotacijom, u prikazanim ravnima, dovesti i u
paralelan položaj (Sl. 5.91).
Nezavisno od toga da li je položaj elemenata paralelan ili mimoilazan, rastojanje će im biti identično
d, što je i označeno na slici (Sl. 5.91).
Ovo svojstvo definisane udaljenosti mimoilaznih elemenata u paralelnim ravnima biće iskorišćeno za
rešavanje postavljenog problema.
Početnu sliku čine dve slobodno izabrane mimoilazne duži AB i CD (Sl. 5.92). Do rešenja će se doći
uz pomoć ravni koja sadrži duž AB, a uz to je i paralelna CD. Za njenu definiciju iskoristićemo
pomoćnu duž EG, koja je presečna sa AB [13], i ujedno paralelna CD [14]. Ovim potezom, par
presečnih duži AB i EG definiše novu ravan koja je paralelna CD (Sl. 5.93).
U zračnoj projekciji ove ravni pojaviće se traženo rastojanje d mimoilaznih duži AB i CD. Do ZP
ravni dolazi se na poznati način [18], korišćenjem pomoćne duži AL koja se vidi u PV (sl. 94).
Pomoćna ravan transformacije 1 sadržaće paralelne projekcije AB1 i CD1 mimoilaznih duži na
traženom rastojanju d.
Sl. 5.91 Mimoilazne duži/prave u paralelnim ravnima
Ukoliko se želi precizan položaj tačke iz koje je definisana udaljenost mimoilaznih duži, dovoljno je
izvesti još jednu transformaciju u paralelnu ravan 2, gde će se pojaviti PV AB i PV CD. Na mestu
njihovog prividnog preseka odmerava se rastojanje d.
Sl. 5.92 Mimoilazne duži Sl. 5.93 Faza 1 - definicija ravni koja
sadrži jednu duž a paralelna je
drugoj
U ravni 2 definisan je takođe i relativni ugao α za koji su zakrenute duži AB i CD od imaginarnog

položaja paralelnosti (sl. 94).
89
Sl. 5.94 Faza 2 - ZP paralelne ravni i PV mimoilaznih duži
Sledi algoritamski opis određivanja rastojanja mimoilaznih duži/pravih (Sl. 5.95).
1. Pom. duž EG × AB, // CD
ABF,H 2. Pom. duž AL ∈ AB, EG // H
F,H
(PV ALH) d
CD
3. Pom. r. 1 ⊥ PV AL
4. Transf. AB, CD → AB1, CD1
(AB1 // CD1)
Sl. 5.95 Algoritamski opis određivanja rastojanja mimoilaznih duži/pravih
5.12. KOSA RAVAN

Definicija ravni i njenog položaja prema ostalim elementima KG do sada je uglavnom rešavana
korišćenjem nižih elemenata KG, kao i jednostavnih GS.
Na ovom mestu otvara se jedna nova klasa problema, poznata kao KOSA RAVAN (u daljem tekstu
KR). Takva ravan će najčešće biti predstavljena svojim tragovima prema ravnima osnovnog,
projekcijskog diedra (Sl. 5.96). Označavanje KR izvešće se arapskim brojem 4 ili više, jer su niži
brojevi rezervisani za pomoćne transformacijske ravni (1, 2, 3).
Pre nego što se započne šira analiza klasičnih problema KR, interesantno je izneti par činjenica koje
pomažu bližem poimanju njenog značaja i smisla.
Sl. 5.96 Tragovi kose ravni
Nagib KR je ugao koji ta ravan zaklapa sa osnovnom projekcijskom ravni, najčešće

HORIZONTALNOM. Ugao nagiba KR vidi se u ravni koja je upravna na trag KR (Sl. 5.97). Ovaj
ugao može se takođe uočiti i između linije nagiba i njene projekcije (duž AB, Sl. 5.97).
Sl. 5.97 Nagib kose ravni Sl. 5.97a Karakteristične linije kose ravni
Najkraća i najstrmija putanja od tačke A (Sl. 5.97) do podnožja KR vodi baš linijom nagiba. Upravo
zbog toga skijaši takmičari biraju baš tu stazu u svom pohodu ka cilju. Za razliku od njih, početnici se
odlučuju za bilo koju drugu, jasno uvek manje strmu stazu (Sl. 5.97a). Granični slučaj blage staze je
putanja čiji je nagib nula.
To je paralela tragu KR (Sl. 5.97a). Ovo je ujedno i druga karakteristična linija KR, pored linije
nagiba.
Treća značajna linija je normala KR, takođe označena na slici (Sl. 5.97a).
91
Kao što će kasnije biti pokazano i objašnjeno, ove tri međusobno upravne linije su vitalno značajne za
većinu definicija KR.
5.12.1. Paralele kose ravni

Pod pojmom paralela KR podrazumeva se ona linija KR koja je paralelna horizontalnom, odnosno
frontalnom tragu KR. Formiranje paralele moguće je zamisliti kao posledicu prodora pomoćne ravni
paralelne H ili F kroz KR (Sl. 5.98, Sl. 5.98a, Sl. 5.99, Sl. 5.99a). Paralela horizontalnom tragu KR
biće ujedno i paralela H ravni i biće označavana sa h , dok će paralela frontalnom tragu KR i F ravni
nositi oznaku f.
Sl. 5.98 Kosa ravan i h paralela Sl. 5.98a Projekcija h paralele
Ove linije su neobično važne, jer pomažu lociranju tačaka na KR. Rezon je veoma sličan korišćenju
mreže meridijana i paralela na geografskoj karti. Za primer ćemo uzeti duž AB za koju znamo da leži
u KR 4, ali je poznata samo jedna, na primer, horizontalna projekcija ABH (Sl. 5.100).
Sl. 5.99 Kosa ravan i f paralela Sl. 5.99a Projekcija f paralele

Do frontalne projekcije će se doći primenom h paralela (Sl. 5.100) koje će pojedinačno definisati
visinu tačaka AF i BF , dok će se egzaktan položaj odrediti u preseku sa veznim linijama iz AH i BH.
Rešenje je moglo da se nađe i korišćenjem f paralela (Sl. 5.101). Postupak bi bio identičan.
Sl. 5.100 Duž u kosoj ravni - definicija Sl. 5.101 Duž u kosoj ravni - definicija
pomoću h paralela pomoću f paralela
U ovako jednostavnom zadatku sasvim je svejedno da li će se koristiti h ili f paralela. Međutim, kod
složenijih problema, što će biti pokazano kroz dalja razmatranja, neka od paralela imaće prioritet, s
obzirom na određenu individualnu osobenost. Pod ovim se misli na činjenicu da
duži i delovi GS koji leže na h paraleli, prikazani su u PV

u H ravni. [22]
Analogno tome,
duži i delovi GS koji leže na f paraleli, prikazani su u PV

u F ravni. [23]
Kao ilustracija iznetih stavova poslužiće jedan veoma jednostavan zadatak.
Trougao ABC leži u KR 4. Odrediti tragove KR 4, ako su date obe projekcije trougla (Sl. 5.102).
Sl. 5.102 Trougao i definicija kose ravni

93
Stav [22] iskoristićemo kao ideju za rešavanje ovog zadatka. Pošto odredimo pomoćnu duž trougla u
PV u H ravni [18], a na osnovu [22], odmah znamo jednu h paralelu, odnosno pravac prostiranja traga
4H. Važno je da sada lociramo položaj tog traga u ravni H. Za ovo ćemo iskoristiti ZP trougla u
pomoćnoj ravni 1, koja će nam otkriti tačku G kao prodorno mesto KR 4. Povlačenjem paralele sa PV
duži CD kroz tačku G dobijen je trag 4H (Sl. 5.102).
U sledećem potezu odredićemo pomoćnu duž AE, koja se u F ravni vidi u PV [18]. Trag 4F, na osnovu
[23], biće paralelan PV AE, a polaziće iz tačke preseka 4H sa F/H tragom.
Alogoritamski opis rešenja nalazi na sledećoj slici (Sl. 5.103).
(PV CDH
2. Pom. r. 1 ⊥ PV CD
ΔF,H
3. Transf. Δ, → Δ1, _1
(ZP Δ1)
4. 4H // PV CD,
× 41, 1
5. Pom. duž AE // F
(PV AEF)
6. 4F // PV AE
Sl. 5.103 Algoritamski opis definicije tragova kose ravni
5.12.2. Duž / prava kroz kosu ravan

Kao dva nezavisna elementa u prostoru, KR , odnosno duž/prava su individualno definisani. Međutim,
ako postoji njihov kontakt, u ovom slučaju prodor, interesantno je locirati to mesto.
Sl. 5.104 Duž kroz kosu ravan Sl. 5.106 Prodor duži kroz kosu ravan
Na slici (Sl. 5.104) prikazani su KR 4 i duž AB. Da bi se odredila tačka prodora, poslužićemo se
prodornom ravni 1. Izbor položaja PR 1 izveden je tako, da ona sadrži duž AB i uz to je upravna na
na H (Sl. 5.105). Trag koji PR 1 ocrtava na KR 4 označen je sa KL. U preseku ABF i KLF nalazi se
tačka prodora SF. Horizontalna projekcija SH nalazi se u preseku vezne linije iz SF i projekcije ABH
(Sl. 5.106).
Sl. 5.105 Prodorna ravan u traženju prodora duži kroz kosu ravan
Sledi algoritamski opis prodora duži kroz KR (Sl. 5.107).
1. PR 1
4F,H
(AB ∈ PR 1, PR 1 ⊥ H)
ABF,H
2. Trag PR 1, 4 → KL
3. × KLF, ABF → SF
Sl. 5.107 Algoritamski opis prodora duži kroz kosu ravan
Iskoristićemo pojmovnu sličnost prikazanog problema i ideje o normali na KR. Pošto se radi o
duži/pravoj koja ortogonalno prodire kroz KR pomoću nove PR 1 ocrtaćemo odgovarajući trag i
locirati tačku prodora S (Sl. 5.108). Kroz tu tačku povućićemo h i f paralelu. Iz upravnosti normale n
na KR 4 sledi [15] upravnost i na h odnosno f paralelu. S obzirom da se i h i f vide u PV u
odgovarajućim projekcijama i da su paralelne odnosnim tragovima KR, to prema [12]
normala na KR upravna je i na njene tragove u osnovnim
projekcijama [24]
95
Sl. 5.108 Normala na kosu ravan
Ilustraciju iznetog stava čitalac može da potraži povezivanjem pojmova analiziranih u tački 5.11.5.
Normala iz tačke na ravan.
5.12.3. Obaranje kose ravni

Jedno od uvek aktuelnih inženjerskih opredeljenja je težnja da se najkraćim putem dođe do rešenja. U
želji da se to što efikasnije izvede, nastaju različite metode i postupci koji znatno olakšavaju analizu
određenih problema. Tako se pomoću obaranja KR veoma jednostavno i lako dolazi do PV elementa
sadržanog u njoj. Umesto višestepene transformacije, dovoljno je izvesti nešto specifičniju rotaciju i
traženo rešenje se javlja na crtežu.
Objašnjenje postupka izvešćemo uz odgovarajuću ilustraciju (Sl. 5.109). Kao osnova poslužiće KR 4,
definisana svojim tragovima 4F i 4H , i slobodno izabrana tačka A u njoj (Sl. 5.109). Kroz tačku A
povučena je h paralela koja prodire F ravan u tački D. Radi povezivanja pojmova označena je i korena
tačka C tragova KR 4.
Dodatnu slikovitost u postupku obaranja pružiće PR 1 koja je upravna na trag 4H. Ovaj trag će ujedno
poslužiti kao osa rotacije (Sl. 5.109).
Obaranje počinje tako što se pomoćna tačka D koja se nalazi na tragu 4F rotira oko 4H. Ova rotacija
označena je kružnim segmentom od početnog položaja D do konačnog položaja DO u
HORIZONTALNOJ ravni. Tačka D je tokom rotacije putovala kroz PR 1, pa će se tako horizontalna
projekcija njene kružne putanje poklopiti sa PR 1H. Dalje, duž CD, koja povezuje tačku D i osu
rotacije leži u F ravni i vidi se u PV, tako da će se u oborenom položaju pojaviti u istoj PV, ali sada
kao duž CDO.
Sl. 5.109 Postupak obaranja kose ravni
Oboreni trag 4O je praktično poklopljen sa CDO i označen debelom isprekidanom linijom, što
simbolizuje PV. Iz tačke DO može se, takođe, povući oborena paralela hO koja je i dalje paralelna tragu
4H. Pošto se tačka A nalazi na h paraleli, sada će se i njena oborena projekcija AO naći na hO, odnosno
u preseku vezne linije iz AH i hO (Sl. 5.109).
Sl. 5.110 Obaranje kose ravni

97
Pojednostavljeno, procedura obaranja KR 4 prikazana je i sledećoo slikom (Sl. 5.110). Iz pomoćne

tačke DH povučena je vezna linija upravno na 4H, pa je zatim iz korena tragova KR 4 opisan krug
poluprečnika CD, do preseka sa veznom linijom. Kroz presečnu tačku povučen je trag oborene ravni
4O. U preseku oborene paralele hO i vezne linije iz AH nalazi se tačka AO.
5.12.4. Geometrijska slika u kosoj ravni

Rešavanje problema GS u KR može se smatrati gotovo rutinskim zadatkom, ako se prethodno
ovladalo obaranjem KR i njenim paralelama. Prikaz PV GS na osnovu F/H projekcije, ili obrnuto,
određivanje F/H projekcije prema zadatoj PV GS predstavljaju samo primenu već proučene
metodologije.
U daljem izlaganju biće pokazano rešavanje dva elementarna problema.
Jedan se odnosi na definiciju PV trougla koji se nalazi u KR 4, a prikazan je HORIZONTALNOM

projekcijom (Sl. 5.111).
Sl. 5.111 Prava veličina trougla u kosoj ravni
Prvo će se pomoću snopa h paralela odrediti frontalna projekcija trougla, a potom će te iste paralele
biti iskorišćene da se u oborenoj KR 4 odrede pojedinačna tačke AO, BO i CO. Njihovim povezivanjem
dobija se PV trougla ABC (Sl. 5.111).
Sledeći zadatak nešto je drugačiji i u postavci i u rešavanju. Potrebno je odrediti F/H projekciju kruga,
ako je poznat položaj centra O 1H i poluprečnik r kruga.
Na poznat način odrediće se O 1F i oboreni položaj centra O1/O. Iz oborenog položaja centra može se
nacrtati PV kruga sa zadatim poluprečnikom r (Sl. 5.112).
Sl. 5.112
Sada je potrebno ponovo pokrenuti zrnca inženjerske inventivnosti i povezati neke od prethodnih
stavova, da bi se iskristalisalo idejno rešenje zadatka. Čak i bez velikog poznavanja KG jasno je da će
se krug iz KR 4 pojaviti kao elipsa u F/H projekciji. Dalje, izgled elipse biće definisan pomoću njene
velike i male poluose, što su inače ekstremne dimenzije svake elipse.
Ovim su konačno pripremljene kockice za mozaik rešenja. Prvo, velika poluosa elipse biće projekcija
onog poluprečnika kruga koji je pri projektovanju pretrpeo najmanje ili nikakvo skraćenje.
Podsećanjem na stavove [22] i [23], zaključujemo da će se velika poluosa elipse pojaviti u H ravni na
h paraleli, a u F ravni na f paraleli, kroz centar O 1F,H , jer su to elementi GS koji se vide u PV. Nasuprot
tome, poluprečnik kruga koji leži na liniji nagiba, zbog najveće strmine, pretrpeće najveće skraćenje i
preslikaće se u malu poluosu elipse. Pošto su definisani ključni pravci, po kojima su orijentisane
karakteristične ose elipse, može se pristupiti preslikavanju.
Jedna od novina, koja se prvi put uvodi na ovom mestu je numeracija karakterističnih tačaka konture
malim arapskim brojevima, dovoljno različitim od oznake ravni. Ovakvo markiranje je neophodno da
bi se pojedinačno pratila svaka tačka pri preslikavanju.
99
Počećemo od tačaka 1 i 2, koje definišu prečnik na h paraleli, koji će se preslikati u H projekciju u

svojoj PV (Sl. 5.112). Sledeće tačke su 3 i 4, i one se nalaze na liniji nagiba upravno na h paralelu. Na
poznati način ove tačke se iz oborenog položaja prenose u H ravan. Pomoću ove četiri tačke može se
komletirati elipsa u H projekciji.
Slede tačke koje definišu elipsu u F ravni. Prečnik 56 nalazi se na f paraleli i preslikava se u PV u F
ravan. Odmah može da se povuče odgovarajuća f paralela kroz centar O 1F i da se na rastojanju r od
centra definišu tačke 5F i 6F. Jasno, položaj ovih tačaka može da se traži i standardnim postupkom. Na
kraju, preostao je prečnik kruga 78 koji se najvećim skraćenjem preslikava na liniju nagiba u F ravni.
Dovoljno je pronaći položaj jedne od tačaka 7F ili 8F na ortogonalnom pravcu iz O 1F na f paralelu, pa
će se druga tačka pojaviti na simetričnoj poziciji.
Povezivanjem tačaka 5F do 8F formira se elipsa u F ravni.
S obzirom na jednostavnost redoslednih operacija kojima se izvodi preslikavanje GS iz KR ili u KR,

nije neophodno prikazati algoritamski opis. Svakako, oni čitaoci, koji to smatraju interesantnim, mogu
samostalno da postave osgovarajući algoritamski opis.
5.12.5. Geometrijsko telo na kosoj ravni

Sledeći stepenik u gradaciji problema KR je prikaz GT koje svojom osnovom leži u KR. Suštinski,
ovaj i slični zadaci predstavljaju neznatno proširenje prethodno analiziranog problema.
Sl. 5.113
Poslužićemo se primerom pravog cilindra dužine l, čija se kružna osnova nalazi na KR 4. Znatan deo
ovog zadatka već je rešen kroz problem GS u KR. Nastavak teče tako, što je potrebno definisati
položaj centra gornje osnove O 1, koji se nalazi na rastojanju l od centra donje osnove O1 (Sl. 5.113).
Pošto se radi o pravom cilindru, znači da je njegova centralna osa upravna na ravan osnove. Ovo će se
prikazati u pomoćnoj ravni 1 , upravnoj na KR 4 , koja sadrži ZP osnove cilindra. Dužina l naneće se
na ortogonalni pravac ose iz tačke O 11 i tako će se dobiti centar gornje osnove O 11 . Položaj O 1H naći
će se na odgovarajućoj normali iz O 1H [24], a u preseku sa veznom linijom iz O 1
1 (Sl. 5.113).
F H
Projekcija O će se naći u preseku vezne linije iz O i normale iz
1 1 O 1F
[24]. Izgled gornje osnove je
u obe F/H projekcije identičan izgledu donje osnove, s tim što je celokupna kontura gornje osnove
vidljiva.
Pošto se definišu bočne izvodnice, koje su paralelne osi cilindra i taKGiraju obe osnove, može se
odrediti vidljivost u H ravni, dok se kriterijum ispred-iza koristi za definiciju vidljivosti u F ravni.
Oni čitaci koji ne mogu neposredno da procene vidljivost kontura GT, upućuju se na detaljnije
proučavanje tačke 5.10. Geometrijsko telo u pravcu zraka.
Sl. 5.114
101
5.13. RAZVIJENE POVRŠINE

Dosadašnja razmatranja problema KG prvenstveno su bila usmerena na poimanje prostornih relacija
odgovarajućih elemenata i metodološki izbor pravca posmatranja, koji će voditi ka potpuno jasno
definisanom rešenju problema. Često idejni proces objedinjuje niz apstraktnih operacija, da bi se tek u
nekom od završnih koraka promolio izgled konačnog rešenja.
Za razliku od toga, problem razvijenih površina sasvim je egzaktan i blizak elementarnom tehničkom
razmišljanju, slično veštini krojenja. Pojednostavljeno, razvijanje površine GT svodi se na određivanje
PV elementarnih činilaca konture GT i njihovo svođenje u jednu ravan. Mogućnost praktične primene
znanja iz ove oblasti ne znači da je ona manje sofisticirana u odnosu na ostale, već znači da se može
neposredno pretočiti u ideje o oblikovanju GT.
Kako je postupak razvijanja površine usko vezan za GT, to ćemo dalja razmatranja započeti
pojmovnom definicijom GT i klasifikacijom pojavnih varijanti.
5.13.1. Definicija geometrijskog tela

Jedna od specifičnosti inženjerske struke je i način posmatranja određenog objekta, zavisno od prirode
postavljenog problema. Sledeći primer o palidrvcu otkriva prirodu te specifičnosti. Sa aspekta
primenjenih materijala, oblik palidrvca potpuno je nebitan i analiziraju se samo fizičke i hemijske
osobine štapića i zapaljive smese. Nasuprot tome, kod statičke analize u fokusu će biti greda izložena
određenom opterećenju, dok će dizajner, u duhu KG, palidrvce posmatrati kao kombinaciju prizme i
kalote.
Jasno, postoje i mnoge druge interpretacije čak i ovako jednostavnog objekta, ali ovaj primer pokazuje
da je domen analiza KG isključivo oblik GT.
Čak šta više, u analizama koje slede, oblikom GT se smatra ona
struktura GT definisana isključivo površinom koja zatvara

njegovu konturu. [25]
Ako bi se ovom stavu podvrglo obično kokošije jaje, to bi značilo da nas, u smislu KG, prvenstveno
interesuje ljuska i njen oblik, bez obzira na unutrašnji sadržaj. Treba imati na umu da se i fizička
debljina ljuske zanemaruje i u razmatranjima učestvuje isključivo površina koja predstavlja spoljnu
konturu.
Sinteza oblika GT može se izvesti na više načina. Jedan je da se kroz konturu osnove, koju predstavlja
izabrana GS, postavi niz ili pramen izvodnica koje će se seći u nekoj konačnoj tački - vrhu,
formirajući tako kupasti ili piramidalni oblik (sl. 113), ili će se seći u beskonačnosti, formirajući
cilindričan, odnosno prizmatičan oblik (sl. 113a). Zbog korišćenja pramena izvodnica koje prolaze
kroz osnovu, ovako oblikovana površ, koja još uvek nije GT, naziva se pramenastom. Na ovom
mestu postavićemo jedan prioritet koji možda i nije matematički sasvim prihvatljiv, ali je inženjerski
opravdan. Slično prioritetu koji smo zbog konačnosti forme dali duži u odnosu na pravu, i sada ćemo
zaključiti da
pramenasta forma počinje svojom donjom osnovom i

završava se paralelnom, gornjom osnovom ili presečnom
tačkom izvodnica, odnosno vrhom. [26]
Ilustracija ovog stava prikazana je slikom (sl. 114), na kojoj je istaknuta konačnost forme GT. U
slučaju kada je ta forma zatvorena, radi se o GT, odnosno ako nedostaje osnova ili osnove, radi se
samo o omotaču GT. Ako je omotač formiran oko poligonalne osnove, dobiće se rogljasto GT, u
suprotnom, to će biti oblo GT. Dalje, duž koja povezuje centar donje i gornje osnove, odnosno vrh
pramenastog GT, naziva se osovina. Ukoliko je osovina pramenastog GT ortogonalna na osnovu, tada
je to pravo GT (sl. 115), odnosno ako je nagnuta, radi se o kosom GT (sl. 115a).
Takođe, GT može da bude zarubljeno, i to, ako je nekom ravni odsečen gornji deo osnovnog oblika
pramenastog GT (sl. 116).
Za razliku od postupka pramenastog formiranja GT, drugi način je da se GT oblikuje rotiranjem GS

oko izabrane ose. Time se dobija obrtno GT (sl. 117), što odgovara zanatskoj izradi grnčarije ili
mašinskoj obradi na strugu.
Jedna klasa oblih pramenastih tela (kupa, cilindar i njihove kombinacije) može da se formira i kao
pramensto i kao obrtno GT. To su uglavnom tela koja se dobijaju rotacijom poligonalne GS (sl. 118).
Iako mogu da imaju dvojno poreklo, ova GT smatraju se pramenastim. Grupi obrtnih GT pripadaju
ona GT koja se formiraju isključivo postupkom rotacije.
Postoji i jedna specifična grupa GT nazvana poliedri. Njihov oblik nastaje povezivanjem niza
elementarnih poligona (sl. 119). Kada su ti poligoni pravilni i identični, nastaju pravilni poliedri. U
ovu grupu spada relativno mali broj GT: tetraedar, heksaedar, oktaedar, dodekaedar i ikosiedar (sl.
119a-e). Imena su potekla iz starogrčkog, numeracijom broja stranica 14 . Od ostalih poliedara
najpoznatija je fudbalska lopta (sl. 120), sačinjena kao kompozicija pravilnog petougla i šestougla.
14
Tetraedar - četvorostrani, heksaedar - šestostrani, oktaedar - osmostrani,
dodekaedar - dvanaestostrani, ikosiedar - dvadesetostrani
103
Glamurozni sjaj dragog i poludragog kamenja nastaje upravo zbog uspešno uklopljenih prelamajućih
površina poliedra (sl. 121).
U prilogu ove tačke (sl. 122) prikazana je osnovna podela GT i najčešće varijacije.
5.13.2. Mreže geometrijskih tela

Razvijanjem površine GT najčešće se dobija mozaik elementarnih GS, sačinjen od ravanskog prikaza
osnove/osnova i omotača GT. Ova ravanska forma naziva se mreža GT. Isecanjem linija po obodnoj
konturi mreže i savijanjem ivica unutar nje, prelazi se iz razvijenog ravanskog oblika u prostornu
formu GT (sl. 123a, b). Završna operacija je spajanje otvorenih ivica, čime se dobija konačna
zatvorena forma GT (sl. 123c).
Stvar se osetno usložnjava ukoliko je omotač obla površ. Pri tome, izgled osnove ne predstavlja
problem, jer je to kružna, ravanska GS (sl. 124a). Međutim, razvijenu površinu omotača treba
definisati tako, da se kasnije pri oblikovanju GT njena kontura precizno i u potpunosti zatvori oko
osnove (sl. 124b,c).
Još složeniji slučaj, koji je nemoguće egzaktno rešiti ravanskom mrežom, tiče se obrtnih GT. U toj
varijanti obično se primenjuje određena inženjerska aproksimacija koja nudi prihvatljivo približno
rešenje. Tako se i fudbalska lopta formira kao poliedar iz mreže niza pravilnih petougla i šestougla (sl.
120). Takođe, najbolja geografska interpretacija zemaljske kugle dobijena je _________________
kartom, gde je zemljina lopta iskriškana u mrežu segmenata, slično kori pomorandže (sl. 125).
Upravo zbog nemogućnosti da se egzaktno definiše ravanska mreža, nećemo se baviti analizom
obrtnih GT, već će se razmatranja usmeriti na pravilne poliedre i pramensta GT.
PRAVILNI POLIEDAR
Pošto se radi o klasi GT koja su formirana spajanjem identičnih i pravilnih GS (trougao, kvadrat,
petougao), priložene su samo ilustracije GT i odgovarajuće mreže, bez posebnih komentara i analiza
(sl. 126-130).
PIRAMIDA
Piramida je pramenasto GT formirano oko poligonalne osnove sa izvodnicama koje se spajaju u vrhu.
Pri analizi njene mreže i omotača osnova se obično postavlja u horizontalnu ravan, tako da je već
unapred poznata njena PV. Omotač, svih formi nezarubljene piramide, sastoji se od niza povezanih
trouglova, čiji broj odgovara broju stranica osnove.
Pošto je trougao, za razliku od svih ostalih mnogougla, jednoznačno određen ako je poznata veličina
sve tri njegove stranice, to ćemo ovu osobinu iskoristiti za formiranje omotača piramide. U samoj
postavci zadatka već je definisana PV osnove, čime se zna i po jedna stranica svih trouglova u
omotaču. Znači, dovoljno je odrediti PV izvodnica nad temenima osnove i dobiće se kompletna mreža
piramide.
Ovo ćemo pokazati na primeru jedne kose četvorostrane piramide (sl. 131). PV izvodnica dobiće se
njihovom pojedinačnom rotacijom do položaja paralelnog F ravni (sl. 131). Uklapanje četvorougaone
osnove u mrežu piramide (sl. 131a) izvešćemo uz pomoć jedne od njenih dijagonala d da bismo je
realno preslikali.
U nastavku ovog zadatka istu piramidu ćemo zarubiti kosom ravni 4 (sl. 132) i potom razviti njenu
mrežu (sl. 132a). Najefikasniji način da se formira mreža zarubljene piramide je da se na omotaču one
izvorne i nezarubljene odmeri dužina odsečenih izvodnica i potom povežu nova temena A B C D .
Realna dimenzija gornje osnove dobiće se obaranjem KR 4.
Razvijanje površine piramide nije detaljno objašnjavano, jer su ideje i metodologija već izneti kroz
prethodna poglavlja. Za one koji nisu dovoljno sigurni i vešti u primeni odgovarajućeg postupka,
preporučuje se dodatno proučavanje tačaka 5.12.2 Duž/prava kroz kosu ravan i 5.12.3 Obaranje
kose ravni.
PRIZMA
Postupak razvijanja površine rogljastih GT znatno je olakšan činjenicom da se unapred zna oblik
elemenata omotača. Kao što su to kod piramide bili trouglovi, tako su kod prizme četvorougli. Ukoliko
se radi o pravoj prizmi, omotač je formiran od niza pravougaonika. Za razliku od toga, kosa prizma
ima omotač sastavljen od romboidnih četvorougla, a zarubljena od trapezoidnih elemenata. Zajedničko
im je da izvodnice, koje su inače paralelne u strukturi samog GT, ostaju paralelne i u njegovoj mreži.
Praktični značaj ovog zaključka pokazaćemo na primeru razvijanja mreže kose četvorostrane prizme
(sl. 133). Osnova leži u H ravni, a nagib izvodnica je slobodno izabran.
Idejna postavka rešenja polazi od toga da treba definisati pomoćnu ravan 1 paralelno izvodnicama
prizme (sl. 133). Uloga ove ravni je da se sagleda PV izvodnica. U sledećem koraku postavlja se
ravan 2 upravno na izvodnice (sl. 133) i ona sadrži ZP prizme. Važno je uočiti da se u ravni 2
pojavljuju PV međusobnog rastojanja izvodnica (a, b, c, e), koje su od vitalnog značaja za formiranje
omotača prizme. Pomoćna ravan 2, zbog preglednosti crteža, izmeštena je izvan tela prizme.
Rastojanja pojedinačnih temena gornje osnove od ravni ZP označena su sa (l A , l B , l C , l D ) što je
kasnije iskorišćeno za formiranje mreže (sl. 133a).
Ponekad se, zbog uštede prostora, pomoćna ravan 2 postavlja u telu prizme, što ne menja suštinu
razvijanja omotača.
Mreža prizme kompletira se tako što su, već nacrtanom omotaču, dodate donja i gornja osnova,
preslikane uz pomoć dijagonale d.
Postupak razvijanja mreže nešto je složeniji kada je u pitanju kosa zarubljena prizma. Razlika se javlja
utoliko što su dužine izvodnica međusobno različite i zasebno definisane. Uz to, PV gornje osnove
dobija se obaranjem ravni kojom je zarubljena prizma.
Algoritam razvijanja mreže obične kose prizme izgledao bi saglasno sledećoj slici (sl. 134).
1. Pom. r. 1 // A A
2. Transf. →
3. Pom. r. 2 ⊥ A A 1
4. Transf. →
(ZP )
5. Formiranje mreže
iz elemenata i
sl. 134 Algoritamski opis razvijanja mreže prizme
KUPA
Većina ljudi, čak i bez ikakvog poznavanja KG, sposobna je da napravi novogodišnju kapu, odnosno
omotač prave kupe. To pokazuje da je, u nekim slučajevima, dovoljan intuitivni osećaj da bi se rešio
određeni zadatak. Međutim, ako biste istim tim ljudima, malo strože definisali problem, na primer da
osnova kupe ima određen prečnik i da izvodnice zahvataju zadati ugao, vrlo mali broj bi umeo da
105
artikuliše intuitivni osećaj u ponovljivu tehničku metodologiju. Upravo zbog toga prikazane su
osnovne relacije vezane za značajne parametre prave kupe i njene mreže (sl. 135, 135a).
U slučaju kose kupe stvari su osetno drugačije. Kontura omotača nije više segment kruga, već je u
pitanju složena kriva smeštena između graničnih izvodnica. Kao i kod većine zadataka gde je teško
pronaći egzaktno rešenje, pribegava se diskretizaciji problema. Taj postupak se u matematici odnosi
na numeričke metode, u geodeziji na triaKGulaciju prostora, kod proračuna čvrstoće na metodu
konačnih elemanata. Suštinski, nepoznata ili teško opisiva forma usitnjava se na skup susednih i
povezanih diskretnih elemenata koji su po obliku, veličini i svojstvima potpuno definisani.
Povezivanjem i uklapanjem ovih elemenata zida se konačna forma koja možda neće biti idealno
oblikovana, ali će biti komponovana od detaljno proučenih gradivnih jedinica.
Shodno opisanoj ideji diskretizacije izvešće se deoba obodne kružnice osnove kose kupe na dvanaest
jednakih segmenata (sl. 136). Broj segmenata može se slobodno izabrati, ali je poželjno da to bude
jednostavno izvodiv zahvat, sa dovoljno malim korakom, koji će garantovati bolje približenje
egzaktnoj formi. Iz svake od tačaka osnove polazi jedna izvodnica, čija se PV dobija rotacijom do
paralelnog položaja F ravni (sl. 136). Redoslednim i pojedinačnim povlačenjem PV izvodnica iz vrha
mreže (sl. 136a) i njihovim sukcesivnim presecanjem sa segmentima osnove formiraće se kompletan
omotač. Mrežu upotpunjuje i pridodata kružna osnova.
Algoritamski opis razvijanja mreže kose kupe nalazi se u prilogu (sl. 137).
1. Segmentacija kružne
osnove u 12 jednakih delova
i numeracija
2. Definicija PV izvodnica
1 ... 12, rotacijom
3. Formiranje obodne
konture omotača presecanjem
sukcesivnih izvodnica i
segmenta osnove
4. Docrtavanje osnove
sl. 137 Algoritamski opis razvijanja mreže kose kupe
CILINDAR
Smatrajući da je mreža pravog cilindra suviše elementaran problem da bi se posebno razmatrao, preći
ćemo na razvijanje površine kosog cilindra. Kod rešavanja ovog zadatka kombinovaćemo znanja i
iskustva stečena razvijanjem kose prizme, odnosno kose kupe.
Pošto se radi o kružnoj osnovi, prvo ćemo izvesti diskretizaciju obodne konture u 12 jednakih
segmenata. Potom će se postaviti pomoćna ravan 1 paralelno izvodnicama i transformisati lik figure u
ravan 1 (sl. 138). Sledeća pomoćna ravan 2 biće upravna na izvodnice 1 ... 12, i u njoj će se pojaviti
ZP cilindra. Segmentacija u ZP otkriće međusobno rastojanje paralelnih izvodnica, koje će se pojaviti i
u mreži (sl. 138a). Udaljenost diskretnih tačaka gornje osnove od referentne ravni 2 (l 1 , l 2 , ...),
definisaće obodnu konturu omotača smeštenu između graničnih izvodnica. Mreža se kompletira
docrtavanjem donje i gornje kružne osnove.
Algoritamski opis postupka nalazi se na sledećoj slici (sl. 139):

1. Segmentacija osnove u
12 jednakih delova i numeracija
2. Pom. r. 1 // O O
3. Transf. →
4. Pom. r. 2 ⊥ O O 1
5. Transf. →
(ZP )
6. Formiranje mreže iz
elemenata i
sl. 139 Algoritamski opis razvijanja mreže kosog cilindra
Usložnjavanje opisanog zadatka moguće je izvesti zarubljivanjem posmatranog kosog cilindra
dodatnom kosom ravni 4. Postupak rešavanja mreže zarubljenog kosog cilindra tekao bi identično, s
tim što bi eliptična forma gornje osnove povezivala prodorne tačke izvodnica kroz KR 4, a omotač bi
bio definisan setom izvodnica (1 ... 12) nejednake dužine (1 1 , 2 2 , ...).
Index

Konstruktivna Geometrija Predavanja - Cleaned

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Konstruktivna Geometrija Predavanja - Cleaned

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

5.

Principi Konstruktivne geometrije

Problem prikazivanja trodimenzionih formi pomoću, najčešće, dvodimenzionog komunikacijskog

 Pojmovi, činjenice i stavovi, posebno značajni za razumevanje razmatrane tematike, biće

Sl. 5.1 Projektovanje iz tačke Sl. 5.2 Ortogonalno projektovanje

5.2. Osnovi Konstruktivne geometrije

Sl. 5.3 Ortogonalna projekcija figure

Sl. 5.4 Prikaz figure u sistemu tri

Oznake osnovnih projekcijskih ravni su F - FRONTALNA ravan, H - HORIZONTALNA ravan i P -

Označavanje i opis složenijih formi slede kroz naredna poglavlja.

** Pojedini, značajni stavovi koji se budu pominjali u daljem tekstu, nosiće

5.3. Projekcijski triedar i koordinate

Sl. 5.5 Sistem oktanata Sl. 5.6 Osnovni triedar

Ovako postavljen ortogonalni projekcijski prostor pruža mogućnost koordinatnog definisanja

5.4. Postupak formiranja projekcije

Druga uloga ravni, znatnim delom, već je opisana

5.4.1. Osnovne projekcije tačke

– ortogonalnost projekcijskog zraka na projekcijsku ravan [1]

Sl. 5.10 Projekcijski prostor Sl. 5.10a Razvijene projekcijske ravni

Potpuna ravanska podudarnost ovih

zaključka kod projektovanja tačke

Prvo, projekcije tačke u dve susedne

Sl. 5.11 Nedopuštene proizvoljnosti kod projektovanja

Uzajamna povezanost susednih projekcija opisana je za FRONTALNU i PROFILNU ravan. Potpuna

5.4.2. Pomoćne projekcije tačke

– novouvedena, pomoćna projekcijska ravan uvek zauzima upravan

Treba uočiti da se u pomoćnoj ravni senka tačke nalazi:

– na veznoj liniji iz AH koja je upravna na trag pomoćne ravni [4]

Sl. 5.14 Nepreporučljiv smer Sl. 5.15 Druga pomoćna ravan

5.4.3. Transformacija tačke

Kod prvog obaranja, paravan je doveden u HORIZONTALNU ravan, a sa njim je oborena i

Niz redoslednih operacija pri transformaciji tačke odvijao bi se prema sledećem.

da se udaljenost tačke A od referentne ravni H

Ponavljanjem postupka transformacije tačke A, u sledeću ravan 2, potvrdićemo uspostavljeni redosled

Ucrtan je trag nove ravni 2, koja je upravna na

Sada sledi ključan momenat. Treba ponovo zamisliti

ortogonalno zarivene prethodna ravan H i nova ravan 2.

5.5. Elementi Konstruktivne geometrije

LISTA OSNOVNIH ELEMENATA NG

Prioritet ELEMENT SIMBOL OZNAKA

OPERACIJE NAD ELEMENTIMA NG

5.6. Postulati Konstruktivne geometrije

5.6.1. Duž / Prava

Položaj duži/prave, u prostoru, određen je

5.6.2. Projekcija Duži / Prave

Duž/prava je u svim projekcijama duž/prava. [7]

5.6.3. Prava veličina duži

Prava veličina duži sagledava se u paralelnoj

5.6.4. Presečne Duži / Prave

Presečne duži/prave imaju jednu zajedničku tačku. [9]

5.6.5. Paralelne Duži / Prave

5.6.6. Mimoilazne Duži / Prave

Mimoilazne duži/prave nisu presečne, niti paralelne. [11]

Sl. 5.26 Mimoilazne duži/prave

5.6.7. Upravnost presečnih Duži / Pravih

Prav ugao između upravnih presečnih duži/pravih

Sl. 5.27 Upravne presečne duži

Položaj ravni, u prostoru, određen je kombinacijom

nekolinearne tačke, duž/prava i zasebna tačka,

Sl. 5.28 Trougao kao reprezent ravanske određenosti

5.6.9. Paralelnost Duž / Prava – Ravan

Duž/prava je paralelna ravni, ukoliko je paralelna

Sl. 5.29 Paralelnost prave i ravni Sl. 5.29a Nepostojanje paralelnosti

Pojmovi, činjenice i stavovi, posebno značajni za razumevanje razmatrane tematike, biće