LJUDSKA PRAVA

-SKRIPTA-
 1.Pojam i priroda ljudskih prava
Ljudska prava su prava koja svako biće ima samim tim što je ljudsko
biće,nezavinso od volje države. Ideja o zaštiti ljudskih prava rodila se upravo zbog
toga da država ne bi samostalno, putem objektivnog poretka, propisivala koja
prava čovek može posedovati. Ljudska prava su: izvorna, sveopšta i neotuđiva.
Počivaju na moralnim pretpostavkama savremenog čoveka. Postoje ponašanja
koja se ne smatraju kažnjivim iako krše moralna načela lepog ponašanja, i ona
koja je država dužna da sankcioniše kao npr. u slučaju klevete. Najveći broj
ljudskih prava usmeren je prema državi. Primeri zahteva da se država uzdržava od
delovanja su: sloboda govora i sloboda misli. Ljudi svojim radnjama utiču na
zagarantovana prava pa tako licu koje izvrši krivicno delo može se oduzeti
sloboda, jer je to u interesu države.

2.Razvoj ideje ljudskih prava

U klasičnoj Grčkoj su se prava priznavala samo slobodnim pojedincima. Ovu
praksu su ustanovili i Rimljani. Uspon misli o ljudskim pravima se može posmatrati
u Evropi u 17. Veku. Hugo Grocijus je jedan od prvih filozofa koji je izneo ideju o
prirodnim pravima ljudskih bića. Džon Lok je tvrdio da svaki čovek ima pravo na:
život, slobodu i imovinu. Po njegovom mišljenju, vlade su te koje su kršile ta
prava, gubile su legitimitet prava na vladanje. Zatim, uticaj Magna Carta
Libertatum iz 1215.godine( Velika Povelja Slobode), Deklaracija o nezavisnosti SAD
iz 1776.godine, Deklaracija o pravima i slobodama čoveka i građanina
1789.godine, koja je proklamovala postulate slobode, jednakosti i bratstva.
Francuska revolucija je ključan događaj koji je inspirisao mnoge filozofe i pravnike
na osnovu čijeg shvatanja su nastala ljudska prava koja danas poznajemo.
Promene nastale u 13.i 18.veku rezultovale su priznavanjem prava većem broju
ljudi, ali uglavnom muškog pola. Tako je 1815.godine na Bečkom kongresu
trgovina robljem proglašena za povredu evropskog međunarodnog prava.
Međutim, savremenu međunarodnu zaštitu individualnih ljudskih prava doveo je
Drugi svetski rat. Nakon rata, usvojena je Povelja OUN (organizacija ujedinjenih
nacija), koja je uključivala promociju poštovanja ljudskih prava i sloboda. Zatim
dolazi do usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948.godine koja
postavlja temelj za niz međunarodnih konvencija.

3.Klasifikacija osnovnih ljudskih prava i sloboda. Pojam i vrste

izvora međunarodnog prava ljudskih prava
Za prava koja su opšte prihvaćena kaže se da su osnovna prava i slobode. Ona se
nalaze u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i u međunarodnim paktovima
o ljudskim pravima. Postoje i posebna prava i slobode- ona koja su priznata
ugoženim kategorijama lica. Postoji i podela po kriterijumu mogućnosti-ostvaruju
se putem tužbe, sudskim državnim organom (utužive i neutužive). Po kriterijumu
za ostvarivanje ciljeva tih prava u društvu: građanska, politička,ekonomska,
socijalna i kulturna prava. Postoji podela na individualna i kolektivna prava. Pravo
na samoopredeljenje je kolektivno pravo, a postoje i prava koja podrazumevaju
zajedničko uživanje, tj.prava pojedinca da u zajednici sa drugima uživa neko
pravo. Mogu se deliti i na generacije: PRVA GENERACIJA (građanska i politička
prva), DRUGA GENERCIJA (ekonomska, socijalna i kulturna prava), TREĆA
GENERACIJA ( prava solidarnosti-kolektivna prava). Izvori- MATERIJALNI izvori -
društvene činjenice iz kojih izvire pravo. FORMALNI izvori- skup pravnih pravila,
razvrstanih prema zajedničkom kriterijumu. Prema Statutu Međunarodnog suda
pravde, međunarodni izvori su: 1) međunarodne konvencije, 2) međunarodni
pravni običaju, 3) opšta pravna načela prihvaćena od strane civilizovanih naroda,
4) sudske odluke. Glavni izvori su: konvencije, običaji, opšta pravna načela, a
sporedni su: sudska praksa i doktrina.

4. Međunarodni ugovori
To je međunarodnim pravom regulisana saglasnost volja dva ili više subjekata
međunarodnog prava, kojom se između njih stvaraju određena prava i obaveze.
Međunarodne ugovore zaključuju samo subjekti međunardnog prava- države,
međunarodne organizacije i nekad drugi subjekti prava. Podela po formi- usmeni
i pismeni. Pismeni pružaju veći stepen zaštite. Podela po broju strana-
bilateralni( između dve strane) i multilateralni ( između tri ili više strana). Prema
geografskom donošenju- univerzalni ( obuhvataju sve države) i regionalni ( važe
između država koje pripadaju određenom području). Prema funkciji ugovora-
legislativni ( sadrže apstraktna pravila kojima se na opšti način uređuju
međunarodni odnosi) i kontraktuelni ( vremenski ograničeni i bave se
regulisanjem konkretnog pitanja između datih subjekata). Države su ovlašćene da
putem rezervi umanjuju obaveze propisane ugovorima. To su jednostrane izjave
kojima se jedna ugovornica ograđuje od izvesnih odredbi nekog ugovora.

5.Običajna pravna pravila

Nepisani izvor prava. Prema broju subjekata koje obuhvataju- univerzalni i
regionalni običaj. Ima dva elementa: objektivni ( svodi se na postojanje opšte
prakse), subjektivni ( ogleda se u postojanju svesti o pravnoj obaveznosti
poštovanja datog pravila). Učestvovanje u stvaranju običaja može biti: aktivno
( preuzimanjem određenih radnji) i pasivno ( ne protiveci se tim aktima).
Postojanje i sadržina običaja najčešće se dokazuje uz pomoć presuda
međunarodnih sudova i arbitraža, odluka međunarodnih organozacija i drugo. Oni
mogu biti ukinuti i izmenjeni kasnijim ugovorom, a mogu prestati i gašenjem. Da
bi se ugasio potrebno je da nestane samo jedan uslov( opšta praksa i svest o
pravnoj obaveznosti).

6.Opšta pravna načela

1) Opšta pravna načela prosvećenih naroda- apstraktne norme koje nastaju I
primenjuju se u unutrašnjim pravnim porecima države. Načela koja pripadaju ovoj
grupi: niko ne može na drugoga primeniti više prava nego što ima, niko ne može
biti sudija u svom sporu, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno … Danas se
najčešće koriste kao argument u raspravi ili obrazloženju sudske odluke.
2) Opšta načela međunarodnog prava- radi se o opštim pravilima međunarodnog
prava. Načela: suverene jednakosti država, mirnog rešavanja međunarodnih
sporova, o slobodi otvorenog mora. Na polju ljudskih prava izdvajaju se načela: o
zabrani genocida, mučenja, diskriminacije, ropstva... – Ona su obavezna za sve
subjekte I druga pravila moraju biti u skladu sa ovim načelima.

7. Jednostrani akti država

To su jednostrane izjave volje država, date u cilju da se proizvede određena
međunarodnapravna posledica. To mogu biti materijalni ili pravni akti. Ovi akti u
određenim slučajevima mogu izazvati međunarodnopravne promene. To su
slučajevi kada se država odriče jednostranim aktima nekog svog prava, priznaje
odredjena prava, void određene pravne režime… U materiji ljudskih prava, države
jednostranim aktima najčešće preuzimaju određene obaveze, mada postoje i
primeri kada su određeni akti smatrani direktnim izvorom međunarodnog prava,
pa kao takvi korišćeni od strane međunarodnih sudova ili drugih nadležnih tela.

8. Odluke međunarodnih organozacija

To su njihovi jednostrani akti. Donose ih u granicama ovlašćena i po utvrđenom
postupku nadležni organi organizacije. Prema tome dal imaju trajan karakter ili se
odnose na određeni slučaj dele se na: opšte i pojedinačne. Prema tome na koga
se odnose: na one koje se tiču unutrašnjih pitanja i na one koje su upućene
spoljnom svetu. Danas određene odluke predstavljaju izvor međunarodnog prava,
jer su pravno obavezne za one kojima su upućene. Najveći značaj opštih odluka je
što one predstavljaju dokaz o postojanju običaja I brojni akti koji potvrđuju to su:
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Deklaracija UN (Ujedinjene nacije) o
pravima pripadnika nacionalnih, verskih I jezičkih manjina. Poseban slučaj su
odluke naddržavnih međunarodnih organizacija kao što je Evropska Unija (EU).
Organi Unije su ovlašćeni da donose razne odluke od kojih su pravno obavezujuće
za članice, ali I za druge subjekte na koje se odnose.
 9. Pomoćni izvori
To su oni koji ne sadrže neku neposredno obaveznu pravnu normu, već služe kao
sredstvo za saznavanje pravnih pravila. 1) Sudska praksa- podrazumeva niz
presuda međunarodnog suda ili arbitraže kojima se određena pravna norma
tumači i primenjuje na isti način. Odluka suda ima obaveznu snagu smo prema
strankama u sporu. Presude međunarodnog suda se ne mogu zasnivati na sudskoj
praksi, ali ranije presude mogu uticati na konačnu odluku. 2) Doktrina ili pravna
nauka- glavni razlog zbog koga je značaj doktrine opao je što države ne žele da
odlučivanje o pitanjima koje pogađaju njihove interese poveravaju nezavisnim
pojedincima. Takođe se problem može javiti i u određivanju koja lica se smatraju
kompetentnim za taj zadatak. Možemo zaključiti da doktrina nije izvor
međunarodnog prava i da kao takva nije efikasna.

10. Meko pravo

To su norme sadržane u međunarodnim dokumentima kojima se utvrđuju
odgovarajuće obaveze za države i druge subjekte međunarodnog prava, ali sve to
bez pravnih sankcija. Tipični primer su politički međunarodni sporazumi koje
sklapaju politički organi i koji se odnose na čisto politička pitanja. U istu kategoriju
svrstavaju se odluke međunarodnih organizacija ili tela. Ove odluke nazivaju se
preporukama, deklaracijom... One imaju veliku moralnu snagu, ali ne stvaraju
pravnu obavezu za subjekte na koje se ne odnose. Jedna od prednosti mekog
prava je elastičnost , tj.ono se odnosi na širi krug subjekata. Najčešće se smatra
kao sredstvo za dopunu pravnih praznina.

11.i 13. Pojam i rokovi implementacije međunarodnih ljudskih

prava
Postupak ugrađivanja međunarodnih normi o ljudskim pravima u unutrašnje
poretke naziva se implementacija međunarodnih normi o ljudskim pravima.
Obaveza države da implementira norme o ljudskim pravima ustvari označava
obaveze države da pojedincima obezbedi korišćenje tih prava. To nisu samo
državljani jedne države, nego i stranci. Međunarodni ugovori o ljudskim pravima
se razlikuju po tome da li se države ugovornice obavezuju na momentalnu
implementaciju od trenutka stupanja na snagu ovih ugovora ili je u njima
predviđena postepenost prilikom implementacije. Neka ljudska prava u
siromašnim zemljama ne mogu se istog trenutka implementirati. Za njihovo
ostvarenje u tim državama je potrebno vreme zbog velike kulturne razlike. Zato
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima ( MPGPP) zahteva
momentalnu implementaciju ljudskih prava koja su njim zajemčena. Međutim,
Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravim ( MPESKP)
obavezuje države ugovornice da preduzmu sva sredstva u cilju obezbeđenja
ostvarivanja prava zagarantovanih ovim aktom. MPESKP je blaži kada su u pitanju
rokovi implementacije zbog vrsta prava koja garantuje. Naravno ne sme doći do
zloupotrebe pa se država mora pridržavati opštih pravila za izvršenje ugovora u
dobroj meri.

12. Unošenje međunarodnih obaveza u unutrašnje pravo

Da bi lica mogla da budu pravni korisnici prava i sloboda iz međunarodnih
konvencija, ona moraju da im budu dostupna unutrašnjim pravnim sistemom
svake države koja je obaveze preuzela. Mora postojati unutrašnja norma koja će
uputiti na neki međunarodnopravni izvor. Unošenje međunarodnih normi u
unutrašnje pravo naziva se inkorporacija. Ona se nalazi u domenu unutrašnje
nadležnosti svake države. Dve različite doktrine kad je inkorporacija u pitanju:
1)Prema dualističkoj doktrini, unutrašnji organi ne mogu neposredno da
primenjuju međunarodne norme, osim ako te norme nisu deo unutrašnjeg prava
2) Monistička doktrina zastupa mišljenje da unutrašnji organi mogu da
neposredno primenjuju međunarodne norme, jer su one iznad unutrašnjeg prava.

14. Efektivna pravna sredstva za ostvarenje ljudskih prava

Svako lice čija su prava povređena mora iskoristiti sva pravna sredstva koja mu
stoje na raspolaganju u državi, pre nego što se obrati nekoj međunarodnoj
sudskoj instituciji. Ti pravni lekovi, odnosno sredstva su tužbe ili žalbe. Nije
dovoljno samo učiniti dostupnim pravne lekove, već oni moraju biti i efikasni. Sve
može biti uređeno zakonima i potvrđeno presudama, ali se ipak zaštićeno ljudsko
pravo ne može izvršiti. Razlozi mogu biti korupcija, nedostatak policijske
asistencije...

15. Kultura zažtite ljudskih prava

Za uspešnu implementaciju međunarodnih normi o ljudskim pravima mora se
pribeći izgradnji kulture ljudskih prava. Pod time se podrazumeva stvaranje država
koje su naklonjene civilizacijski usvojenim ljudskim pravima od strane
međunarodne zajednice. Države treba da insistiraju na toleranciji između različitih
većinskih i manjinskih grupa,ravnopravnost polova, prijateljskom odnosu prema
svim rasama, nacijama i etničkičkim grupama koje žive pod njenom jurisdikcijom.
Na individualnom planu, ona podrazumeva da lica poznaju prava koja im
pripadaju. Kultura se postiže odvajanjem odgovarajućih finansijskih sredstava za
propagiranje ovakvih ideja putem obrazovanja i medija. Medijski sadržaji moraju
biti takvi da promovišu tolerantnost i prihvatanje različitosti dok škole moraju
nastavni plan koji pogoduje razvijanju ove atmosfere. To može biti uvođenje
predmeta koji se bave ljudskim pravima. Zakoni i pinuda nisu dovoljni ako je
društvo opterećeno mržnjom i prezirom prema drugom narodu.

16. Načelo jednakosti i zabrane diskriminacije

Jednakost predstavlja pojam koji je polaznica i koji čini osnovu ideje kako ljudskih
prava tako i načela jednakosti i zabrane diskriminacije. Načelo propisano
Univerzalnom deklaracijom. I ako je jednakost u nekim državama uspostavljena
de jure, rezultat te jednakosti ne mora biti i de facto jednakost. Država je dužna
da ostvari de facto jednakost kroz primenu mera u korist zapostavljenih grupa.
Ovakva primena mera poznata je kao preferencijalni tretman. To je sredstvo za
prevazilaženje duboko ukorenjenih praksi kojima se onemogućuje ostvarivanje
suštinske jednakosti u društvu. Pravo na jednak tretman je individualno pravo,
dok se preferencijalni tretman odnosi na grupu. Kada pojam jednakosti
posmatramo sa druge strane dobićemo zabranu diskriminacije po više osnova.
Diskriminacija znači: 1) Pravljenje razlike, odnosno nejednak tretman, 2) Taj
tretman dolazi od strane fizičkog ili pravnog lica, 3) Vrši se prema grupi ili licu i
članovima njihovih porodica, 4) Vrši se s obzirom na njihova stvarna ili
pretpostavljena svojstva , 5) koje je nedozvoljeno. Pravljenje razlike ogleda se
najčešće u isključivanju, ograničavanju ili davanju prvenstva. Postoji direktna i
indirektna( skrivena). Sama Povelja UN zabranjuje bilo koji oblik rasne, seksualne,
jezičke i verske diskriminacije. U Evropskoj Uniji donet je veliki broj direktiva koje
se prevashodno odnose na zabranu diskriminacije na osnovu pola. Direktiva o
rasnoj i Direktiva o jednakosti pri zapošljavanju.

17. Načela zabrane zloupotrebe ljudskih prava

Do zloupotrebe dolazi kada se ljudska prava koriste na način protivan njihovoj
svrsi. Države moraju poštovati stečena ljudska prava i slobode i tako garantovati
pravnu sigurnost. Jednom stečene privilegije se mogu ukidati ukoliko se utvrdi da
su postale diskriminatorne. Dobar primer zloupotrebe ljudskih prava u
međunarodnom pravu su tzv. humanitarne intervencije. One predstavljaju
upotrebu nedozvoljene sile od strane jedne države prema drugoj pod izgovorom
zažtite ljudskih prava. Izgovor je neophodan, jer se radi o upotrebi sile za koju nije
stečeno odobrenje Saveta bezbednosti UN. Do zloupotrebe može doći i od strane
pojedinca, npr. kada lice podnosi pretpostavke ne radi zaštite svojih interesa, već
iz želje za publicitetom.

18. Načelo posebne zaštite ugroženih kategorija ljudi u

međunarodnom pravu
Međunarodna zažtita pojedinca pre 20.veka mogla se zamisliti samo kada su bile
u pitanju očigledne patnje velikih grupacija ljudi usled preživljavanja neke
istorijske katastrofe ( ratna stradanja, istorijski prevaziđeni oblici državnog
uređenja). Pojedine kategorije ljudi i danas se nalaze u takvom položaju da im
osnovna ljudska prava nisu dostupna ( žene, osobe sa invaliditetom, radnici
migranti, razne manjine). Oni su u takvoj poziciji ili zato što su izgubili pravnu ili
faktičku vezu sa državom u kojoj žive ili su države nesposobne da današnji korpus
prava koja su im priznata implementiraju na adekvatan način. Razlozi za to mogu
biti etičke ili ekonomske prirode.

19. Derogacija pojedinih prava i sloboda

Kada dođe do vanrednih okolnosti kao što su rat, unutrašnji neredi, najveći deo
osnovnih prava i sloboda garantovanih međunarodnim instrumentima moguće je
ukinuti, ali samo u skladu sa utvrđenom procedurom i dok se te okolnosti ne
otklone. Ovakve okolnosti se nazivaju stanje opasnosti i moraju sadržati pretnju
fizičkoj egzistenciji stanovništva. Evropski sud i ranije Evropska komisija, bliže su
odredili elemente koji moraju postojati kako bi se zadovoljio standard „same
opasnosti“: 1) Opasnost mora biti stvarna i neposredna, 2) Njene posledice
moraju da se odnose na celu naciju, 3) Mora biti ugroženo odvijanje
organozovanog života zajednice, 4) Opasnost mora biti izuzetna, tj. da se ne može
sprečiti uobičajnim merama. Dodatni uslovi da bi se preduzele mere kojima se
stavljaju van snage pojedina prava i slobode: 1) Da se ove mere mogu primenjivati
u najnužnijoj meri koju zahteva situacija. Služi da se spreči slobodno nahođenje i
samovolja države, 2) Ove mere moraju biti u skladu sa obavezama države koja ona
ima prema međunarodnom pravu, 3) Države o preduzetim merama moraju
obavestiti nadležne organe predviđene sistemom kontrole primene ovakvih
ugovora.

20. Apsolutno zaštićena prava

Evropska konvencija za ljudska prava( EKLJP)- ne mogu se ukinuti ( pravo na život,
zabrana mučenja, nečovečnog postupanja, zabrana ropstva, izricanja smrtne
kazne, kršenje ne bis in idem, zabrana retroaktivnog krivičnog zakonodavstva).
MPGPP pored gore navedenih prava dodaje još dva (zabrana zatvaranja zbog
neizvršene ugovorne obaveze, slobodu misli, savesti, veroispovesti). Američka
konvencija dodaje (pravo na pravnu sposobnost, pravo na ime, prava porodice,
prava deteta,pravo na državljanstvo, pravo na učešće u vlasti, sudske garantije
koje bi zbačile zaštitu ovih prava). Najznačajnije mišljenje je ovo koje je naveo
Međuamerički sud u pogledu prava na ispitivanje zakonitosti hapšenja (osnovni
instrument zaštite od samovoljnog zatvaranja).

21. Ugrađena (inherentna) ograničenja

Određena prava i slobode koja su ograničena stalno,takva ograničenja se nazivaju
inheretnim ograničenjima. Ova ograničenja definisana su nabrajanjem izuzetaka
kada se neko pravo i sloboda ne može koristiti. Tako npr. PGPP (Pakt o
građanskim i političkim pravim), EKLJP ( Evropska konvencija o ljudskim pravima),
Američka konvencija i Afrička povelja garantuju slobodu i ličnu bezbednost, ali je
ugrađeno ograničenje ovog prava „po postupku predviđenom zakonom“. Naime,
neko lice se može lišiti slobode posle osude zbog sumnje da se izvršio krivično
delo, da bi se sprečilo izvršenje krivičnog dela, radi sprečavanja zaraznih bolesti,
zbog duševne bolesti, alkoholizma itd. Države su ovlašćene da unutrašnjim
zakonima na jasan i precizan način ograniči uživanje određene kategorije prava i
sloboda.

22. Fakultativna ograničenja

Poseban tip dopuštenih ograničenja predstavljaju fakultativna ograničenja, kojima
se država ovlašćuje da po različitim osnovama, u opštem društvenom interesu,
ograniči vršenje pojedinih prava i sloboda. Ova vrsta ograničenja dopušta
državama da u opštem društvenom interesu vršenje prava ograniči, ali ne i da ih
suspenduje. Univerzalna deklaracija dopušta mogućnost ovakvih ograničenja svih
proklamovanih prava i sloboda, dok npr. PGPP (Pakt o građanskim i političkim
pravima) dopušta samo u pogledu pojedinih prava i sloboda koje su zajemčili. Npr.
PGPP u odnosu na slobodu misli, savesti, i veroispovesti, slobodu izražavanja,
prava mirnog okupljanja, toleriše ova ograničenja samo ako su predviđna
zakonom i potrebna u društvu radi zaštite opštih vrednosti.

23. Uloga međunarodnih organizacija u unapređenju i zaštiti

ljudskih prava
Međunarodne organizacije bave se: 1) Normiranjem- učešće međunarodnih
organizacija u stvaranju međunarodnih pravila i standarda. Organi to čine tako što
donose odluke i preporuke kojima se definišu ljudska prava. 2) Unapređenjem-
delatnost je usmerena na širenje ideje o ljudskim pravima. To je prihvatanje
obaveza država da štite i poštuju ljudska prava, 3) Zaštitom- međunarodna
organizacija doprinosi zaštiti tako što njihovi organi ili organi stvoreni pod
njihovim okriljem nadziru poštovanje međunarodnih obaveza država da štite i
poštuju ljudska prava.

24. Organizacija Ujedinjenih nacija i ljudska prava

Najvažnija međunarodna organizacija. Osnovni zadatak je staranje o ljudskim
pravima. Funkcije spadaju u nadležnost: 1) Gegeneralne skupštine- jedini plenarni
organ. Odlučuje o nacrtima međunarodnih ugovora o ljudskim pravima, stvara
pomoćne organe za svaku oblast,odlučuje o budžetu. Najznačajnija rezolucija
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948.godine, 2) Ekonomski i socijalni
savet (EKOSOK)- raspolaže sa najširim ovlašćenima. Priprema ugovore, daje
preporuke, saziva međunarodne konferncije. Sastavljen od 54 države članice UN,
bira skupština na 3 godine. Pomoćni organ Komisija za ljudska prava, osnovana
1946.godine. 3) Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava- sastavljen od
18 nezavisnih eksperata, biraju se na 4 godine. Komitet razmatra izveštaje država i
daje tumačenje Pakta usvajanjem opštih komentara.

25. Savet za ljudska prava

Osnovan rezolucijom Generalne skupštine 2006.godine. Pomoćni organ sa
sedištem u Ženevi. 47 članova biraju se glasanjem na 3 godine. Sastaje se
najmanje tri puta godišnje, postoji i mogućnost specijalnog zasedanja. Zahteve
podnosi članovima Saveta i potrebna je podrška jedne trećine. Osnovni principi na
kojima bazira svoj rad je: univerzalnost, nepristrasnost, objektivnost. Generalnoj
skupštini upućuje preporuke radi daljeg razvoja međunarodnog prava.
1)Savetodavni komitet- stručno telo Saveta za ljudska prava, čini ga 18 eksperata.
Biraju se na period od 3 godine uz mogućnost reizbora. On ima zadatak da se
fokusira na istraživanje i ne može donositi rezolucije,niti odluke, ali može da
razmatra i prihvata predloge za istraživanja u okviru svog rada.

26. Ugovorna tela Ujedinjenih nacija

To su komiteti osnovani posebnim ugovorima o ljudskim pravima radi nadzora
nad njihovom implementacijom. Njihove članove biraju države koje su ratifikovale
odgovarajući ugovor. U tom smislu ugovorna tela su autonomni organi van
herarhije UN. Dužni su da podnose svoje izveštaje o radu Generalnoj skupštini
preko EKOSOK-a ( Ekonomski i socijalni savet UN). Ugovorna tela ispituju i
ocenjuju izveštaje država ugovornica o saglasnosti njihovog zakonodavstva, sa
predstavnicima vlade, daju svoja mišljenja o stanju ljudskih prava u konkretnoj
državi. Do sada su obrazovana sledeća ugovorna tela: 1) Komitet za ukidanje rasne
diskriminacije, 2) Komitet za ljudska prava, 3) Komitet protiv mučenja, 4) Komitet
o pravima deteta, 5) Komitet za prava osoba sa invaliditetom, 6) Komitet za
ukidanje diskriminacije prema ženama, 7) Komitet za prava radnika-migranta, 8)
Komitet za prisilne nestanke. Komitet za ljudska prava ima najširu nadležnost
( počeo 1978.). Delatnost komiteta je da obezbedi da se države ugovornice
pridržavaju obaveza iz Pakta o građanskim i političkim pravima ( PGPP). Komitet
sačivanja 18 članova. Mandat traje 4 godine. Osnovna funkcija je da razmatra
izveštaje o merama koje su preduzele za ostvarivanje prava. Države podnose
izveštaje u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu Pakta. Komitet usvaja
zaključke o državnim izveštajima koji se dostvaljaju državama ugovornicama i
Generalnoj skupštini.

27. Ostali organi i agencije Ujedinjenih nacija od značaja za

ljudska prava
1) Kancelarija Visokog komesara za ljudska prava- osnovana odlukom Generalne
skupštine 1993. godine. Na čelu se nalazi Visoki komesar koji koordiniše aktivnosti
vezane za ljudska prava u okviru sistema UN. Zadatak kancelara je da: a)
promovise univerzalno uživanje ljudskih prava, b) ističe značaj ljudskih prava na
međunarodnom i nacionalnom nivou, c) asistira u razvoju novih normi, d)
odgovara za ozbiljna kršenja ljudskih prava. 2) Visoki komeserijat Ujedinjenih
nacija za izbeglice ( UNHCR)- osnovan 1950.godine rezolucijom Generalne
skupštine, kao agencija čiji je posao da zaštiti i pruži podršku izbeglicama. Osnovni
zadatak je koordinacija i vođenje međunarodne akcije radi zaštite izbeglica. Pruža
zaštitu i azilantima, apatridima i interno raseljenim licima. 3) Dečiji fond
Ujedinjenih nacija ( UNICEF)- osnovan 1946.godine, kao fond Ujedinjenih nacija za
pomć deci sa prvobitnim zadatkom da pruži hranu, odeću i zdravstvenu zaštitu
deci u zemljama koje su uništene u Drugom svetskom ratu. Osnovni zadatk je da
se brine o deci i njihovim pravima i potrebama. Sedište je u Njujorku.

28. Specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija i ljudska prava

To su različite međuvladine organizacije povezane sa UN. 1) Međunarodna
organizacija rada ( MOR)- osnovana 1919.godine u Parizu. Plenarni i predstavnički
organ je Konferencija koja donosi nacrte međunarodnih konvencija i preporuke
koje nisu regulisane ugovorom. Bave se pitanjima poboljšanja uslova rada, zaštitu
na radu,zabranu diskriminacije na radu, itd. Postoje i Administrativni savet i
Međunarodni biro rada. Države su dužne da podnose izveštaje o sprovođenju u
život ratifikovanih konvencija i preporuka. U okviru MOR-a razvili su se posebni
postupci za zaštitu pojedinačnih prava, od kojih je najznačajnija procedura zaštite
sindikalnih sloboda. 2) Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje,nauku i
kulturu ( UNESCO)- osnovano odmah posle Drugog svetskog rata. Osnovni cilj je
očuvanje mira i bezbednosti u svetu i unapređenje tih vrednosti kroz
obrazovanje. U trenutku osnivanja UNESCO je ima 20 članova, a broj se povećao
na 160 članova. Glavni organ ove organizacije je Generalna konferencija koja bira
izvršni odbor sastavljen je od 45 članova.

29. Savet Evrope i ljudska prava

Regionalna međunarodna organizacija. Naša država je članica od 2003. godine.
Nakon osnivanja Saveta pripremljen je nacrt Konvencije za zaštitu ljudskih prava
( EKLJP). Konvencija se dopunjavala protokolima i najbitniji je 11.protokol kojim se
svodi Evropski sud za ljudska prava kao jedini stalni organ nadzora. Evropski sud
za ljudska prava- osnovni organ nadzora nad poštovanjem obaveza preuzetih
EKLJP. Nalazi se u sedištu Saveta Evrope, u Strazburu, 1959.godine osnovan. 47
sudija, moraju biti pravni stručnjaci i imati visoki moralni ugled. Svaka država
ugovornica predlaže tri kandidata, a izbor vrši Parlamentarna Skupština Saveta
Evrope. Mandat 9 godina bez reizbora. O razrešenju odlučuju državne sudije na
opštoj sednici dve trećine većinom. Postupak pred sudom mogu pokrenuti države
i pojedinci. Individualne predstavke podnose sami pojedinci ili preko zastupnika,
rok 6 meseci od donošenja pravosnažne odluke pred domaćim organima. Sud
raspravlja sporove iz svoje nadležnosti u odborima sastavljenim od 3 sudije,
većima od 7 sudija, Velikom veću od 17 sudija. Predsednik, potpredsednik i
predstavnici odeljenja se biraju na 3 godine. Službeni jezici suda su engleski i
francuski. Presudom se najčešće određuje novčani iznos.

30. Organizacija za bezbednost i saradnju i ljudska prava

Rad na zaštiti ljudskih prava u okviru Konferencija, kasnije OEBS-a, započet je
usvajanjem Završnog akta Helsinške konferencije 1975.godine. 35 zemalja Evrope
zajedno sa Kanadom i SAD, potpisele su Završni akt KEBS-a. Konferencija u Beču
koja je počela 1986.godine predstavlja prekretnicu u pogledu odustajanja od
doktrine da se ljudska prava nalaze u strogo unutrašnjoj nadležnosti države.
Usvojen je Zaključni dokument kojim su se sve države obavezale da svoja
zakonodavstva u oblasti ljudskih prava usklade sa međunarodnim pravom i
obavezama koje proističu iz dokumenata KEBS-a. Dokument u Kopenhagenu ( sa
sastanka 1990.godine) bitan je jer jr u prvi plan stavio pojmove kao što su
vladavina prava i stvaranje demokratskih društava. Takođe je pitanje nacionalnih
manjina obuhvaćeno ovim dokumentom. Na sastanku u Parizu usvojena je Povelja
za novu Evropu 1990.godine. Formiran je Savet KEBS-a koji se sastoji od ministara
inostranih poslova zemalja članica i koji je odlučujući organ prilikom donošenja
odluka relevantnih za ciljeve KEBS. Zatim je formiran Komitet starijih službenika,
sastavljen od eksperata koji imaju zadatak da pripreme sastanke Saveta i
ovlašćeni su da razmatraju pitanja i donose adekvatne odluke.Na osnovu Pariske
povelje usvojen je i Berlinski mehanizam kojim se sve zemlje članice KEBS-a mogu
sazvati da sarađuju prilikom vanrednih prilika gde se krše načela Helsinškog akta.
Na drugom samitu šefova država i vlada održanog u Helsinkiju, formiran je i Visoki
komesar za nacionalne manjine sa zadatkom da sprečava etničke sukobe u
Istočnoj Evropi. Do 1995.godine proces KEBS-a je i zvanično pretvoren u
međunarodnu organizaciju koja je nazvana Organizacija za Evropsku bezbednost i
saradnjua ( OEBS). Danas se u oblasti ljudskih prava OEBS fokisira na pitanja
slobode kretanja,religije,sprečavanje torture i trgovine ljudima. OEBS nadgleda
izveštaje o stanju ljudskih prava u 56 država.

31. Evropska unija i ljudska prava

Evropska unija (EU) predstavlja međunarodnu organizaciju sa elementima
naddržavnosti. Sačinjava je 28 zemalja i ona je pre svega ekonomska unija.
Uglavnom se odredbe tiču zabrane svakog vida diskriminacije, ukazivanja na
ekonomska i socijalna prava u pogledu zaštite radnika, slobodnog saobraćaja
dobara i usluga kao i slobode kretanja i nastajanja. 1989.godine dolazi do
donošenja Povelje o osnovnim socijalnim pravima radnika kojom se nabrajaju
osnovna socijalna prava radnka, posebno sloboda kretanja, zaposlenja i
nagrađivanja, zdravstvena zaštita, jednak tretman muškaraca i žena... Evropski
parlament 1989. godine usvaja Deklaraciju o osnovnim pravima i slobodama, koja
sadrži najveći broj osnovnih građanskih,političkih i socijalnih prava, koju Evropski
sud nije u obavezi da primenjuje. Međutim svaki građanin može uputiti pismenu
pretstavku Evropskom parlamentu zbog kršenja nekog od zagarantovanih prava.
Povelja o osnovnim pravima u EU proglašena je u Nici 2000.godine. Ona je stekla
pravnu obaveznost 2009.godine kada je inkorporisana u Lisabonski sporazum.

32. Američki sistem zaštite ljudskih prava

Oslanja se na dva stuba: 1) Povelju Organizacije američkih država ( 35 članova)-
usvojena je 1948.godine i garantovala je određena prava, ali neprecizno
definisana. 1959.godine formirana je Međuamerička komisija za ljudska prava
koja je dobila zadatak da kontroliše da li članice poštuju osnovna ljudska prava.
Protokolom je postala formalni organ OAD ( Organizacija američkih država),
zadužen da unapređuje ljudskih prava i da prima predstavke pojedinaca.
2)Američka komisija za ljudska prava ( 25 članova)- stupila je na snagu
1978.godine i danas je obavezuje 25 država. Međutim SAD nikada nisu ratifikovale
ovu konvenciju. Međuamerička komisija za ljudska prava- ima 7 članova visokih
moralnih kvaliteta, koji se biraju u ličnom svojstvu od strane Generalne skupštine
OAD, sa liste kandidata koje predlažu vlade država članica. Biraju se na period od
4 godine sa mogućnošću reizbora. Međuamerički sud za ljudska prava- osnovan je
1978.godine i ima 7 članova koji se biraju na 6 godina. Potrebna je izjava države
da priznaje nadležnost suda. Sedište suda je u San Hozeu (Kostarika). Presude su
konačne i obavezne i ne mogu se osporavati.

33. Afrički sistem zaštite ljudskih prava

Najveći napor za razvoj i unapređenje ljudskih prava pokazala je Organizacija
afričkog jedinstva, osnovana 1963.godine koja je 1999.godine prerasla u Afričku
uniju. Danas broji 53 države članice. 1981.godine na redovnoj Skupštini šefova
država i vlada OAJ ( Organizacija afričkog jedinstva) usvojena je Afrička povelja o
ljudskim pravima i pravima naroda. Usvojena je u glavnom gradu Gambije pa se
naziva i Bandžulska povelja. Posebnost ove povelje je što ustanovljava i dužnosti
pojedinca u odnosu na porodicu, društvenu i državnu zajednicu. Afričkom
poveljom ustanovljena je i Afrička komisija za ljudska prava. U njenoj nadležnosti
je da unapređuje ljudska i narodna prava, da skuplja dokumenta, pokreće studije i
istraživanja o problemima ljudskih prava na tlu Afrike. Uz Afričku povelju,
1988.godine usvojen je i Protokol koji ustanovljava Afrički sud za ljudska prava.
Sud je konstituisan 2006.godine kada je izabrano 11 sudija. Biraju se na 6 godina,
mogućnost reizbora. Sedište se nalazi u Aruši ( Tanzanija). Do danas nije uspeo da
razvije sudsku praksu.

34. Nevladine organizacije i ljudska prava

Ove organizacije ne smeju biti pod uticajem nijedne vlade bilo koje države i zato
se nazivaju nevladine organizacije. Njih ima mnogo, a neke koje su imale uticaja i
stekle pozornost svetskog javnog mnjenja su: Međunarodni komitet crvenog
krsta, Međunarodna komisija pravnika, Međunarodni helsinški komitet itd.
Metode NVO ( Nevladina organizacija) razlikuju se zavisno od faktora. Ovi faktori
utiču na vrstu radnji koje će NVO primenjivati , tj. da li će se upustiti samo u
pripremanje izveštaja o stanju ljudskih prava u nekoj državi ili će krenuti u
postupcima zaštite pred međunarodnim telima putem pravnih sredstava koje
imaju na raspologanju. NVO, uglavnom nacionalne, pomažu pojedincima kojima
su ugrožena prava i u sudskim postupcima, pa tako mogu podnositi i pripremati
tužbe, žalbe, predstavke. Međunarodne NVO se manje bave ovim radnjama
pogotovu zato što su razvile praksu posmatrača na nekim političkim suđenjima u
pojedinim zemljama. NVO doprinose demokratskom razvoju društva i
sprovodjenju različitih prava , ekonomskih i društvenih reformi. Njihove aktivnosti
su razne ( organizacija letnjih škola, radionica, seminara). Glavni zadatak NVO je
da podstiče državu da vrši reforme i da unapređuju stanje ljudskih prava, a to čine
pisanjem alternativnih izveštaja koje upućuju ugovornim telima. Svrha izveštaja je
da pruže pravu sliku stanja u datom društvu.

35. Uslovi prihvatljivosti individualnih predstavki

Predstavke su sredstva kojima se traži zaštita u slučaju kršenja ljudskih prava i
sloboda od strane države ugovornice. Da bi međunarodni organ mogao da uzme u
razmatranje individulanu predstavku oštećene strane, moraju biti ispunjeni
sledeći uslovi: 1) Legitimni interes- podnosilac mora da pokaže da za to ima
legitimni interes , kao moguća žrtva povrede nekog prava. Dopušta se da
podnosilac bude advokat ili član porodice, punomoćnici. U opravdanim
slučajevima može se tražiti da se kriju podaci o podnosiocu,zbog zaštite.
2)Iscrpljenost domaćih pravnih lekova- podnosilac mora da je prethodno iskoristio
sve pravne lekove koji postoje u državi na čije se postupke žali. Lice je u obavezi
da koristi pravna sredstva koja su dostupna, delotvorna i dovoljno pravna.
3)Zasnovanost na odredbi ugovora- zahtev mora biti zasnovan na nekoj odredbi
ugovora za čije sprovođenje je nadležan međunarodni organ. a) Zahtev je
kompatibilan ratione materiae ako je prkršeno pravo zajemčeno ugovorom ,
b)Saglasnost ratione personae postoji kada je žalilac u nadležnosti države čijim
postupcima prigovara, c)Kompatibilnost ratione temporis odnosi se na vremensko
važenje ugovora. 4)Zabrana zloupotrebe prava- zahtev ne sme predstavljati
zloupotrebu prava na obraćanje međunarodnim organima. Ovaj razlog za
odbacivanje je predviđen da bi se međunarodna tela odbranila od lica koji vode
postupak da bi postigli druge ciljeve. 5) Peticija ne sme biti očigledno neosnovana-
ovaj uslov poznaje samo Evropska konvencija. Daje se ovlašćenje organima da
odbacuje zahteve bez obrazloženja ili sa vrlo kratkim. 6) Zabrana litispendencije-
istovetan zahtev ne može se istovremeno uputiti raznim telima. Međutim, pred
neke organe se može izaći sa zahtevom koje je ranije razmatralo drugo telo.
Evropska konvencija dopušta takvu mogućnost ako zahtev sadrži nove činjenice.
7) Zahtev da postoji značajnije oštećene- ovaj novi uslov ostavlja mogućnost
odbacivanja predstavke ukoliko podnosilac zahteva nije pretrpeo značajnije
oštećene.

36. Pravna priroda odluka međunarodnih organa

U međunarodnoj sferi postoje organi koji su sudski i oni koji nisu. Sudski organi su
sudovi koji deluju na međunarodnom nivou i koji su kao takvi priznati. Odluke
ovih organa su presude koje obavezuju države koje su prihvatile njegovu
nadležnost. Organi koji nisu sudksi donose odluke o meritumu koje se ne zovu
presudama nego imaju drugačije nazive. To mogu biti npr.mišljenja ili konstatacije
i upravo se iz ovoga vidi da one nisu u punoj meri pravno obavezne za države. Tu
se ipak radi o ovlašćenoj i autoritativnoj odluci koja konstatuje da je država
prekršila obavezu iz ugovora o ljudskim pravima. Žrtva ne može neposredno da se
poziva na ovakve odluke i one ne predstavljaju izvršne uslove za razliku od sudskih
presuda. Najbogatiju praksu u pogledu donošenja odluke ima Komitet za ljudska
prava koji postupa na osnovu PGPP. On donosi rešenja koja se odnose na
proceduralna pitanja i konstatacije ako je reč o meritumu, tj. kada odredjuje da li
je povređeno neko pravo iz Pakta.

37. Postupak međunarodnog nadzora koji pokreću države

Neispunjenje obaveze jedne države prema drugoj može prouzrokovati konflikt koji
države često ne mogu same da reše. Međunarodni ugovori se moraju poštovati pa
tako svaka država saugovornica može pozvati državu prekršioca na odgovornost.
Obraćanje sudskom telu ne bi bilo moguće ukoliko se države nisu prethodno
saglasile sa tim. Kako bi se sprečilo komplikovanje situacije , međunarodni organi
su se snabdeli nadležnošću da postupaju na osnovu zahteva država. Ova
mogućnost uneta je 1919.godine u Statut Međunarodne organizacije rada. Zatim
je usvojena ista odredba i u Evropsku konvenciju. I PGPP predviđa ovu
mogućnost,ali samo ukoliko države, posebnom izjavom prihvate. Komitet za
ljudska prava ne može da donosi odluke o povredama prava već je dužan da
započne proceduru koja se sastoji u tome da stavlja na raspolaganje državama
svoje usluge kako bi se došlo do prijateljskog rešenja. Komitet u kasnijoj fazi
obrazuje Komisiju za mirenje. Iskutvo je pokazalo da se države ustežu od
pokretanja ovakvog postupka. Najčešći razlozi za slabe rezultate su strah od
protivmera, zoštravanje odnosa država i drugi ekonomski i politički razlozi.

38. Reagovanje međunarodnih organizacija na sistematsko i

masovno kršenje ljudskih prava
UN, od samog nastanka primale su su veliki broj dopisa u kojima se ukazuje na
teške povrede ljudskih prava. Organi UN su dugo odbijali da se pozabave ovim
pitanjem.Međutim, javno mnjenje postojalo je sve agresivnije i insistiralo je da se
UN pozabavi time pa su ipak morali da se prilagode. 1) Procedura po rezoluciji
1235.- održavanje godišnje javne debate o ozbiljnim povredama ljudskih prava od
strane jedne države. Rezolucijom je predviđeno da se Komisija za ljudska prava
( danas već bivša) ovlasti da se upozna sa onim materijalom koji je do tada bio
poverljive prirode kako bi se utvrdilo tačno činjenično stanje. Ukoliko se situacija
ne bi popravila u toj zemlji, moglo se zahtevati od EKOSOK-a da donese rezoluciju
kojom osuđuje vlasti te države zbog kršenja ljudskih prava. 2) Procedura po
rezoluciji 1503.- EKOSOK je Rezolucijom 1503 od 1970.godine uspostavio još jedan
postupak, koji je uključivao i eksperte iz Podkomisije. Radna grupa Podkomisije
sastavljala bi spisak država gde je postojala verovatnoća da je reč o masovnim
povredama ljudskih prava i sloboda i podnosila ga je Podkomisiji, koja ga upućuje
komisiji. Komisija pitanja sa spiska dublje proučava ili nastavlja istraživanje uz
pomoć nepristrasnih stručnjaka, sa čim se morala složiti zainteresovana vlada.
Ovaj postupak je bio tajan, a postao je javan prelaskom na proceduru 1235. Ovi
postupci nisu bili preterano efikasni, a najveći razlog je zato što su za njega bila
zadužena dva politička organa u vidu Komisije i EKOSOK-a. Zato je osnivanjem
Saveta za ljudska prava došlo do osnivanja novih mehanizama koji su u rukama
nazavisnih eksperata. 3) Nova procedura po rezoluciji 5/1 Saveta za ljudska prava-
Savet je 2007.godine usvojio Rezoluciju 5/1 kojom je uspostavio proceduru po
pritužbi. Cilj ove procedure bio je da se ukaže na spornu praksu ozbiljnih povreda
prava. Mogu je pokrenuti pojedinci, grupe, organizacije. Formirane su dve radne
grupe: a) Grupa za komunikaciju sastoji se od 5 nezavisnih, visoko kvalifikovnih
eksperata, koji predstavljaju 5 različitih regiona predstavljenih u Savetodavnom
komitetu. Biraju se na period od 3 godine i odlučuju o tome da li pritužba
zaslužuje istragu. Kad potvrde da je istraga potrebna predmet upućuje radnoj
2)Grupi za situacije- 5 članova, biraju se na 1 godinu. Sastaje se dva puta godišnje
da razmotri slučajeve koje joj je prosledila Radna grupa za komunikacije.Nakon
ispitivanja upućuje preporuku Savetu u pogledu daljih akcija koje treba preduzeti.
Savet je formirao „specijalne procedure“ koje se sastoje u monitoringu kršenja
ljudskih prava u pojedinim zemljama. Po ovim procedurama deluju eksperti ili
radne grupe od 5 članova. Dele se na tematske mandate i mandate država, Danas
ih ima 31 tematskih i 8 državnih. Osnovna funkcija im je da primaju dopise o
kršenju prava i da kontaktiraju vlade država kako bi ove pojasnile situaciju. Postoji
i procedura za ispitivanje stanja ljudskih prava koja se zove univerzalan periodični
pregled. Jedinstvena procedura ispitivanja stanja ljudskih prava u 192 države
članice UN za period od 4 godine.

39. Razmatranje periodičnih izveštaja vlada

Države koje su ratifikovale univerzalne instrumente obavezuju se da telu koje
nadzire njihovo izvršavanje periodično podnose mišljenje o merama koje su
preduzele da bi ispunil svoje obaveze. Nadležno telo onda razmatra izveštaj i na
osnovu njega i drugih svojih saznanja donosi zaključke.Periodično ispitivanje
izveštaja ima tu manu što njime ne može da se reaguje na pojedinačne povrede
ljudskih prava, ali i tu prednost što se na ovaj način bolje sagledava celokupno
stanje u jednoj državi. Praksu ispitivanja izveštaja prva je uvela Međunardona
organizacija rada u konvencijama usvojenim pod njenim okriljem.U njima se
uglavnom tražilo da izveste o promenama u svom zakonodavstvu koje treba da
omoguće sprovođenje ugovornih odredbi. Međutim, u nekim univerzalnim
ugovorima traži se da izveštaji ukažu na opšte društveno stanje. Svi takvi ugovori
traže od ugovornica da u izveštajima ukažu i na postignut napredak u oblasti
zaštite ljudskih prava. Države su dužne da podnesu prvi izveštaj u roku od godinu
dana od ratifikacije, a kasnije u periodima koje označi nadzorno telo. Razmaci su
obično 4 ili 5 godina. Izveštaj mora da podnese svaka ugovornica, tako da njen
izlazak pred nadzorno telo ne predstavlja nikakav izuzetak. Država dostavlja
pismeni izveštaj nadzornom telu preko Generalnog sekretara UN-a. Zatim se
zakazuje javno razmatranje na koje se pozivaju i predstavnici vlade dotične
države. Prisustvo nije obavezno, ali je poželjno. Razmatranje izveštaja pred
nadzornim telom zamišljeno je kao dijalog između članova tela i predstavnika
vlade. Članovi nadzornih tela moraju da ustanove da li je izveštaj pravovremeno
podnet i formalno ispravan, ali i da utvrde da li odgovara stvarnosti. Oni nalaze
podatke u stručnoj literaturi, medijskim izveštajima i izveštajima nevladinih
organizacija za ljudska prava (alternativan izveštaj).

40. Ocena izveštaja i stanja u zemlji

Dugo je bilo nerešivo kako se okončava razmatranje izveštaja, jer su se pojedine
zemlje protivile da se nadzorni organ izjašnjava o tome šta je na osnovu izveštaja i
rsprave zaključio. U najnovije vreme nadzorna tela na kraju ispitivanja izveštaja
daju svoje zaključke u kojima ukazuju na najvažnije prednosti i nedostatke koje su
ustanovila. Ova mišljenja usvajaju se konsenzusom i ako je uglavnom praksa da se
odluke dnose većinom glasova. Zaključci Komiteta za ljudska prava zovu se
komentari. Tipičan komentar podeljen je na odeljke koji se odnose na „činioce i
teškoće“, „pozitivne aspekte“, „glavne razloge za zabrinutost“, „sugestije i
komentare“. Komentari predstavljaju značajan putokaz za države u kom pravcu
treba da sprovede reforme u periodu do podnošenja narednog izveštaja. Taj
period iznosi samo 4 do 5 godina i od država se očekuje da brzo reaguju i bez
odlaganja započnu neophodne reforme. Pritisak na državu nejčešće vrše domaće
NVO koje pomažu u ovom procesu organizovanjem seminara, konferencija itd.

41. „Opšti komentari“ i „Opšte preporuke“

Iz rasprava o ovlašćenima koja nadzorna tela imaju povodom ocene izveštaja kao
kompromisno rešenje proizišlo je povremeno usvajanje opštih komentara koji se
ne odnose na pojedine države nego na iskustva nadzornog tela u razmatranju svih
izveštaja. U terminologiji nekih ugovora, kao što je npr.Konvencija o rasnoj
diskriminaciji, reč je o opštim preporukama. Ovim se izbegavao utisak da telo
kritikuje pojedine zemlje i pažnja se davala globalnim problemima. Tako opšti
komentari nisu obavezni za države članice neki od njih imaju veliku važnost i
uticaj. Komitet za ljudska prava je do 2016.godine doneo 35 opštih komentara.
Pored komentara velikog broja članova PGPP, Komitet je usvojio i opšte
komentare o pravima stranaca, diskriminaciji i rezervama uz ugovore o ljudskim
pravima i prirodi opštih pravnih obaveza koje se nameću državama ugovornicama.
Komitet za ekonomska, socijalna kulturna prava usvojio je 21 opšti komentar.
Komitet za prava deteta doneo je ukupno 18 opštih komentara. Komitet je
posebno ukazao na značaj obrazovanja koje mora imati za cilj razvoj punih
potencijala svakog deteta. Komitet za prava radnika migranta doneo je samo 2
opšta komentara.

42. Pravo na život

To je osnovno pravo, garantovano svim osnovnim međunarodnim i regionalnim
instrumentima za zaštitu ljudskih prava. Ne može biti ukinuto i ograničeno. EKLJP
propisuje da se lišenje života ne smatra protivpravno ukoliko je upotreba sile, koja
se može rezultovati lišavanjem života određenih lica, apsolutno nužna: 1) Radi
odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja, 2) Da bi se izvršilo zakonito hapšenje,
3) Prilikom preduzimanja zakonitih mera u cilju suzbijanja nereda i pobuna. Sila
mora biti apsolutno neophodna. Jedino Američka konvencija pruža zaštitu od
momenta začeća.

43, Abortus i eutanazija

1) Abortus- predstavlja namerni prekid trudnoće uz žrtvovanje fetusa. Pravo žene
da raspolaže svojim telom dolazi u sukob sa pravima fetusa na život, ukoliko je on
priznat. U velikom broju država je zabranjen. U najstarijim ljudskim zajednicama
kontrola rađanja vršena je ili izlaganjem dece nepovoljnim klimatskim uslovima i
gladi, ili se javljaju u vidu čedomorstva. 2) Eutanazija- predstavlja lišavanje života
neizlečivog beolesnika, na njegov zahtev od strane lekara ili nekog drugog lica.
Uglavnom se pravi razlika između aktivne eutanazije ( kada jedno lice lišava života
drugo lice) i pasivne eutanazije ( kada postoji propuštanje obaveze lečenja kako bi
se smrt ubrzala). Protivnici eutanazije smatraju da bi se njenom legalizacijom
proširila primena i na osobe koje nisu smrtno bolesne. Priznavanje eutanazije
predstavljalo bi odricanje od vrednosti samog ljudskog života. Sa druge strane
pobornici legalizacije eutanazije uvek ukazuju na potrebu za njenim priznavanjem
kod osoba koje pate od nesnosnog bola, insistiranju na priznavanju prava na
samoubistvo i činjenicu da se ljudi ne mogu naterati da ostanu u životu ukoliko
imaju veliku želju da okončaju svoj život.

44. Smrtna kazna

Postoji u Kini, Indiji, Indoneziji i SAD-u. 1) Univerzalni sistem zaštite- PGPP
dozvoljava državama primenu, ali uz niz obaveza: a) Izrečena za najteža krivična
dela, b) Izrečena u skladu sa zakonom koji je važio u trenutku izvršenja, c) Ne
može biti izrečena a da se time povredi neko državno pravo zaštićno PGPP ili
Konvencijom o genocidu, d) Zabranjeno izreći licu mlađem od 18 godina, e) Ne
može se izvršiti nad trudnom ženom, f) Svaki osuđenik ima pravo da traži
pomilovanje i zamenu kazne. Generalna Skupština je 1989.godine usvojila
protokol uz PGPP gde se ističe ukidanje smrtne kazne. 2) Evropski sistem zaštite-
zabranjena, Evropska konvencija je 1983.godine dopunjena Šestim protokolom
koji je ukinuo smrtnu kaznu, osim za dela u doba rata ili neposredne smrtne
opasnosti. Zatim je trinaesti protokol konačno ukida i Povelja EU 2009.godine
predviđa da niko neće biti osuđen na smtnu kaznu. Jedino je Belorusija zadržala
smrtnu kaznu.
45. Zabrana mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka
i kazni u univerzalnim instrumentima
Mučenje predstavlja potpuno odsustvo poštovanja ljudskog dostojanstva. Njime
se napda suštinski, fizički i psihički integritet ličnosti. Zabrana mučenja prvobitno
je proklamovana Univerzalnom deklaracijom. Uneta je odredba kojom se izričito
zabranjuje podvrgavanje nekog lica medicinskom ili naučnom eksperimentu bez
njegovog pristanka. PESKP takođe proklamuje zaštitu od mučenja i dugih oblika
zlostvaljanja. Najvažniji dokument na univerzalnom planu je Konvencija UN protiv
mučenja i drugih surovih, nehumanih ili ponižavajućih postupaka ili kažnjavanja.
Ova konvencija je doneta 1984.godine. Licima koja tvrde da su bile žrtve mučenja,
treba omogućiti podnošenje žalbe nadležnim organima. 2002.godine je donet
Opcioni protokol uz Konvenciju, koji predviđa osnivanje Podkomiteta za
prevenciju sa ciljem uspostavljanja redovnih poseta mestima na kojima se nalaze
lica lišena slobode. Podkomitet se sastoji od 25 eksperata, biraju se na 4 godine i
imaju mogućnost reizbora.On će objaviti izveštaj zajedno sa komentarima države
kad god ga na to ovlasti država ugovornica, a godišnje objavljuje izveštaje o svojim
aktivnostima.

46. Zabrana mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka

i kazni u regionalnim instrumentima
EKLJP propisuje da niko ne može biti podvrgnut mučenju ili nečovečnom odnosno
ponožavajućem postupku ili kažnjavanju. Drugi evrospki instrumet predstavlja
Evropska Konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih
postupanja, doneta 1987.godine u okviru Saveta Evrope. Najveći značaj ove
konvencije je što predviđa ustanovljenje Evropskog komiteta, koji posećuje mesta
gde su lica lišena slpobode, nadgleda poštovanje obaveza od strane država
ugovornica. Američki sistem zaštite ljudskih prava oslanja se na dva pravna izvora:
1) Povelja OAD (1948.godine doneta) i 2) Američka konvencija o pravima i
dužnostima čoveka ( 1978. Godine doneta). Ova konvencija ističe da svako ima
pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti. Drugi i mnogo značajniji izvor
predstavlja Američka konvencija o ljudskim pravim koja naglašava isto što i
Evropska konvencija, ali dodaje da se sa svim licima lišenih slobode mora
postupati uz poptovanje dostojanstva koje katakteriše ljudska bića. Najmlađi
regionalni insrument, Afrička povelja o ljudskim pravima i pravima naroda iz
1981.godine okreće se ekploataciji čoveka, pogotovu ropstva, trgovini robljem...
Da bi akt zlostavljanja mogao da se podvede pod EKLJP, potrebno je da se
dostigne minimalan stepn surovosti: 1) Trajanje samog postupka, 2) Fizičke
elemente postupka, 3) Psihičke elemente postupka, 4) Pol, starost i zdravlje žrtve.
Evropski sud je izmerio tri oblika zlostavljanja: 1) Mučenje- vrlo ozbiljna duševna i
fizička patnja, nečovečno postupanje, 2) Nečovečno postupanje- izazivanje tih
patnji, 3) Ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje- zlostavljanje koje uništava
osobu i prouzrokuje ozbiljnu duševnu i fizičku patnju.

47. Zabrana proterivanja

Država je odgovorna ukoliko njene vlasti vrše mučenje i u koliko sa svoje teritorije
protera lice u zemlju u kojoj mu preti opasnost od rđavog postupanja. Konvencija
o statusu izbeglica iz 1951.godine predviđa da nijedna država ugovornica neće
proterati ili vratiti silom izbeglicu sa granice teritorije gde bi njegov život ili
sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vere, političkog mišljenja i dr. Glavni izvor
principa neproterivanja nalazi se u Konvenciji UN protov mučenja koja kaže da
nijedno lice neće bti prognano, isterano ili izručeno od strane države ako veruje
da će u toj državi lice biti mučeno. Pri proceni, sud uzima u obzir informacije o
stanju u jednoj državi nakon izručenja lica kao i šta je država koja vrši ekstradiciju
znala ili je trebala da zna u tom trenutku.

48. Zabrana ropstva

Prva konvencija o zabrani ropstva doneta je 1926.godine.Utvrđeno je da je rob
ljudsko biće, kojim se vrši pravo svojine. Trgovina robljem obuhvatala je sticanje
roba silom ili kupovinom. 1956.godine doneta je Dopnuska konvencija o ukidanju
ropstva, trgovine robljem. Ona navodi- ropstvo zbog duga, kmetstvo, praksu da
ženu neko nasledi posle smrti muža. EKLJP i PGPP zabranjuju dužničko ropstvo
propisujući da se niko ne može lišiti slobode samo zato što nije u stanju da ispuni
ugovormu obavezu. Najčešće dužnici obavljaju rad koji se od njih zahteva sve dok
ne otplate dug.

49. Prinudni rad

Konvencijom o ukidanju prinudnog rada iz 1957.godine navodi se da je prinudni
rad svaki rad ili usluga koji se iziskuje od nekog bez njegovog pristanka ili pod
pretnjom kazne. EKLJP navodi koji rad se ne smatra prinudnim: 1) Rad uobičajen u
sklopu lišenja ili tokom uslovnog otpusta, 2) Služba vojne prirode, 3) Rad koji je
neophodan u slučaju krize ili nesreće koja preti opstanku zajednice, 4) Rad ili
služba koja čini sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti. PGPP zabranjuje
prinudni rad.

50. Sloboda i bezbednost ličnosti

EKLJP i PGPP garantuju svakome pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Sloboda i
bezbednost uvek se posmatraju zajedno i isključivo u kontekstu fizičke slobode.
Do njene povrede dolazi u slučaju lišavanja slobode. PGPP zabranjuje samovoljno
hapšenje i pritvaranje, ali ne ulazi u definisanje i taksativno nabrajanje situacije,
dok EKLJP taksativno ubraja situacije u kojima je ono dozvoljeno, pa garantuje
pojedincu da neće biti lišen slobode osim u šest slučajeva: 1) Dopušteno je lišenje
slobode na osnovu presude nadležnog suda. Taj sud mora biti nezavisan i imati
ovlašćenja da određuje puštanje na slobodu i pružati određene garancije u
okolnostima konkretnog pritvora. 2) Odnosi se na dve situacije: a) Prva dozvoljava
lišenje slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke, b) Druga dozvoljava
lišenje slobode radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze koja je propisana
zakonom, 3) Predviđa da je hapšenje opravdano ako za cilj ima privođenje
pojedinca pred nadležne sudske organe: a) Zbog opravdane sumnje da je izvršio
krivično delo, b) Kada je to nepohodno radi sprečavanja izvršenja krivičnog dela,
c)Da bi se sprečilo bekstvo lica po izvršenju krivičnog dela. 4) Odnosi se na lišenje
slobode maloletnih lica u dve situacije: a) Na osnovu zakonske odluke radi
vapitnog nadzora, b) Radi privođenja maloletnika nadležnom organu. 5) Do
lišavanja slobode može doći: a) Radi spečavanja širenja zarazne bolesti,
b)Lišavanje slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara, uživaoca droge...
6)Do lišavanja može doći radi sprečavanja neovlašćenog ulaska u zemlju. Svako
lišenje slobode mora da bude u skladu sa domaćim zakonom koji je propisuje
postupak lišenja slobode. Zakon mora biti dostupan, javan, predvidljiv. Zakonitost
lišenja slobode mora biti u skladu sa evropskim standardima. Lišenje slobode ne
sme biti arbitrarno. Prema praksi Evropskog suda do zatvaranja dolazi i svaki put
kada je lice onemogućeno da napusti mesto na kojem se nalazi. Brojna istraživanja
pokazuju da pritvorenici pre suđenja ili puštanja na slobodu, uglavnom borave
duže od godinu dana u pritvoru.

51. Prava lica lišenih slobode

U slučaju da dođe do lišenja slobode nekog lica, moraju biti ispuenjene
odgovarajuće pretpostavke, kako bi se smanjila mogućnost zloupotrebe
ovlašćenja službenika. Tako EKLJP predviđa da svako lice lišeno slobode ima
sledeća prava: 1) Da odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlozima za
hapšenje i o svakoj optužbi proziv njega, 2) Da bude bez odlaganja izveden pred
sudiju i da mu se sudi u razumnom roku ili da bude oslobođen suđenja, 3) Da
pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode, 4)Da
ima utuživo pravo na naknadu štete ukoliko je nezakonito lišen slobode. Pojedinac
se ne može odreći svojih prava koja su mu zajemčena EKLJP.

52. Sloboda kretanja

To je pravo pojedinca na slobodu kretanja i izbor stanovanja u granicama jedne
države. Ovo pravo se najčeše odnosi na strance koji zakonito borave na teritoriji
jedne države. PGPP predviđa da sloboda kretanja može biti ograničena zakonom,
kada je to nophodno da bi se zaštitila nacionalna bezbednost, javni poredak,
moral, da bi se sprečio kriminal. U Evropi, sloboda kretanja priznata je od
osnivanja Evropske zajednice 1957.godine i odnosila se isključivo na radnike. Od
2004.godine odnosi se na državljane EU i članove njihove porodice da se kreću i
borave slobodno u okviru teritorije EU , uz pasoš ili ličnu kartu i uz vremensko
ograničenje od 3 meseca. Ukoliko lica borave kontinuirano preko 5 godina stiču
pravo na stalni boravak. Nijedan državljanin EU ne može trajno biti proglašen za
persona non grata.

53. Ekstradicija
To je procedura gde se lice osumnjičeno da je izvršilo krivično delo, predaje vladi
druge države radi suđenja ili izdržavanja zatvorske kazne. Najveći broj država
zaključuje bilateralne ugovore kojima se uređuju uslovi za ekstradiciju. Oni sadrže
klauzule kojom se dozvoljava izručenje lica koje je osumnjičeno za delo za koje se
u obe države može izreći kazna od godinu dana zatvora. Delo mora biti dovoljno
ozbiljno, delo mora biti krivično delo u oba pravna sistema, izručeno lice mora
imati pravično suđenje u državi u kojoj se izručuje. EKLJP dozvoljava zakonito
hapšenje ili lišenje slobode, da bi se sprečio neovlašćeni ulazak u zemlju. Ova
odredba pruža garanciju stranom državljaninu od trenutka njegovog hapšenja do
momenta donošenja odluke o deportaciji ili izručenju.

54. Pravo na azil

U srednjem veku, crkva je pružala utočište licima osumnjičnim ili osuđenim za
krivična dela. Lice je moralo da prizna svoje grehe. U roku od 40 dana moglo je da
bira hoće li se predati vlastima ili napustiti kraljevstvo. Danas se pruža licima koja
traže zaštitu od strane neke druge države koja je voljna da pruži utočište
progonjenim licima. Univerzalna deklaracija je prva priznala pravo na azil. SE
posebno se bavi problemom azilanta. Glavni razlozi za povećan broj azilanata su
ekonomski disparitet između razvijenih i nerazvijenih država. Komitet ministara
usvojio je 1967.godine Rezoluciju o pružanju azila licima kojima preti progon u
države porekla. Komitet ministra SE doneo je 1981.godine Preporuku o
usklađivanju nacionalnih postupaka o azilu i ovim aktom države su dužne da na
objektivan način odlučuje o zahtevima za dodelu azila. Ova lica moraju da
saradjuju sa vlastima odnosno državama i da poštuju zakone. Glavni instrumenti:
1) Direktiva o privremenoj zaštiti, 2) Direktiva o uslovima prijema, 3) Direktiva o
postupcima azila, 4) Direktiva o kvalifikaciji, 5) Uredba Eurodak i Dablin 2.

55.Pravo na pravično suđenje

Posebno se ističe u PGPP-u- svako ima pravo da njegova stvar bude pravično i
javno saslušana od strane nezavisnog i nepristrasnog suda koji je ustanovljen
zakonom. U osnovna načela padaju- parničkog i zakonitog suđenja:1) Jednakost
stranaka- PGPP naglašava da svako ima pravo na jednak pristup sudu bez ikakve
diskriminacije. To znači da je uspostavljanje različitih sudova za različite grupe
ljudi po osnovu njihove rase, boje kože, pola, itd, nedopustiv. 2) Nezavisnot i
nepristrasnost suda- nezavisnot sudova podrazumeva podelu vlasti u kojoj je
sudstvo zaštićeno od neopravdanih uticaja ili mešanja izvršne i zakonodavne
vlasti. Osnovnim principa UN predviđa se da sudije moraju imati odgovarajuće
stručne kvalifikacije. Evropski sud prilikom ocene nezavisnosti sudova uzima u
obzir način postavljanja sudija, mandate, postojanje garancija od spoljnog pritiska
i utisak o nezavisnosti sudova koji mora biti objektivan. Postoje razni načini/
ograničenja koja utiču da se ojača nepristrasnost sudija, pa tako sudija ne može
biti lice koje je u rodbinskim ili drugim odnosima sa bilo kojom strankom.
3)Pretpostvka nevinosti- PGPP i EKLJP predviđaju da se svako ko je optužen
smatra nevinim dok se suprotno ne dokaže. Teret dokazivanja je na strani tuzioca.
Ukoliko se prinuda iskoristi da bi se nabavilo priznanje, takav dokaz se ne
upotrebljava u postupku. Pretpostavka nevinosti prestaje da se koristi od trenutka
kada je krivica nekog lica ustanovljena. 4) Načela javnosti suđenja- PGPP i EKLJP-
om garantuje se svakom licu pravo na javnu raspravu prilikom utvrđivanja
njegovih prava i obaveza ili prilikom utvrđivanja njegove krivice. Koristi se kako bi
se javnost upoznala sa suđenjem i sa slučajem. Postoji odstupanje od ovog načela,
pa se tako novinari i javnost mogu isključiti ukoliko je to u interesu morala, javnog
reda ili nacionalne bezbednosti, radi zaštite interesa maloletnika.

56. Ostala prava odbrane

1) Pravo pojedinca da bude obavešten o prirodi i razlozima optužbe- svaki
pojedinac koji je optužen za neko krivično delo mora biti u najkraćem roku, na
jeziku koji razume, obavešten o razlozima za optužbu protiv njega. Delo za koje je
lice optuženo mora biti i delo za koje je osuđeno. 2) Pravo optuženog na
odgovarajuće vreme za pripremu odbrane- PGPP i EKLJP predviđaju da lice
optuženo za krivicčno delo mora imati dovoljno vremena i mogućnosti na
raspolaganju kako bi pripremilo svoju odbranu. Sudija je dužan da postigne
ravnotežu između ovog prava i obaveze da osigura završetak suđenja u razumnom
roku. 3) Pravo na branioca- optuženi se može sam braniti ili uz pomoć branioca
kojeg sam odabere. Ukoliko optuženi nema sredstava da namiri obaveze koje
podrazumevaju angažovanje željenog branioca, biće mu dodeljen po službenoj
dužnosti. Ukoliko je branilac postavljen od strane suda, on mora svoju funkciju
obavljati savesno i u interesu optuženog. 4) Pravo da se ispitaju svedoci- svako lice
koje je optuženo za neko krivično delo, mora imati mogućnost da ispituje svedoke
koji svedoče protiv njega ili da postigne da se oni ispitaju. Ovo pravo
podrazumeva i obezbeđenje prisustva i saslušanja svedoka koji svedoče u korist
optuženog pod istim uslovima kao i svedoci drugih strana. 5) Pravo na besplatnu
pomoć prevodioca- mora imati pravo na besplatnu pomoć tumača, ukoliko ne
razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu. 6) Pravo na suđenje u
razumnom roku- rok počinje da teče pokretanjem postupka ukoliko je u pitanju
parnica i podizanjem optužbe u krivičnom postupku. Rok prestaje da teče kada
odluka postane pravosnažna. 7) Pravo na pravni lek- svako ko je proglašen krivim
za neko krivično delo ima pravo da njegovu krivicu i osudu razmotri viši sud u
skladu sa zakonom. Pravo na žalbu znači pravo da se još jednom razmatri slučaj od
strane višeg suda. 8) Ne bis in idem- značaj ovog načela je zaštiti pojedinca od
ponovnog suđenja i osude za isto krivično delo. Niko ne može biti krivično
odgovoran ili kažnjen zbog dela za koje je bio oslobođen ili osuđen konačnom
presudom. 9) Pravo na naknadu štete- ako je neko lice pravosnažnom presudom
osuđeno zbog krivičnog dela i ako je kasnije njegova presuda ukinuta, ili je ono
pomilovano zbog novootkrivenih činjenica, lice koje je pretrpelo kaznu kao
posledicu takve osude dobiće naknadu u skladu sa zakonom i praksom dotične
države. Naknada štete će izostati ukoliko se zaključi da je osuđeni odgovoran za to
što činjenice nisu blagovremeno otkrivene.

57. Zabrana retroaktivnog krivičnog zakonodavstva

To je zaštita pojedinca od samovolje vlasti. Niko se neće smatrati krivim za dela ili
propuštanja koja nisu predstavljala krivično delo prema domaćem ili
međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena. Ne može teža kazna od one koja
je bila u trenutku kada je delo izvšeno, ali je dozvoljeno da se primeni lakša.
Značajno je jer omogućava kažnjavanje za ponašanje koje nije bilo kažnjivo po
domaćem pravu u trenutku izvršenja, ali su u pitanju teške povrede ljudskih prava.

58. Prava privatnosti

1) Pravo na privatni život- privatni život odnosi se na onu sferu pojedinčevog
života u kojoj se on slobodno razvija i ostvaruje kao ličnost. Odnosi se i na
razvijanje odnosa sa drugim ljudima. Pravo na poštovanje privatnog života
ograničava se u meri u kojoj pojedinac sam dovede svoj privatni život u dodir sa
javnim životom. Svaki pojedinac pa i javna ličnost mora imati opravdano
očekivanje da će njegova privatnost i porodičan život biti poštovani. 2) Pravo na
poštovanje porodičnog života- zaštita se pruža i nevenčanom paru koji živi
zajedno i njihovoj maloletnoj deci. Često su odnosi između braće i sestara
uključeni pod zaštitu. Prednost imaju deca, roditelji, babe i dede. 3) Pravo na
poštovanje doma- pod pojmom dom smatra se mesto gde lice živi, tj.gde se
nastanilo. Ovo pravo uživa i vlasnik stana i njegov zakupac. 4) Pravo na poštovanje
prepiske- prevashodno se odnosi na komunikaciju pisanjem. Može se odnositi i na
telefonske razgovore. Ograničenja ovog prava moguća su jedino u slučajevima
javnog interesa poput situacija radi sprečavanja nereda u interesu nacionalne
bezbednosti, itd.

59. Pravo na sklapanje braka i zasnivanje porodice

Univerzalna deklaracija garantuje punoletnom muškarcu i ženi pravo na sklapanje
braka i zasnivanje porodice bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva,
veroispovesti. Dolazi do braka samo uz slobodan i potpun pristanak lica.
Konvencija UN o zabrani svih oblika diskriminacije prema ženama zahteva od
država članica da preduzmu sve odgovarajuće mere koje bi otklonile
diskriminaciju žena koja se odnosi na brak, a posebno jednaka prava: na sklapanje
braka, izbor partnera, jednaka roditeljska prava u odnosu na decu, upravljanja
imovinom. Izbor0 porodičnog imena, profesije, itd.

60. Pravo na slobodu misli i savesti

Počiva na koncepciji da svaki čovek/ pojedinac ima pravo da veruje i misli šta želi,
a da zbog toga ne bude izložen bilo kakvom obliku zlostavljanja. Svi univerzalni i
međunarodni instrumenti proklamuju da svako ima pravo na slobodu mišljenja,
savesti i veroispovesti. Mišljenje predstavlja intelektualnu sposobnost
razumevanja, shvatanja predmeta i njihovih međusobnih odnosa. EKLJP garantuje
slobodu misli ali i savesti koja znači pravo pojedinca da se ponaša u skladu sa
svojim mislima i sopstvenim ubeđenjima. Prigovor savesti predstavlja pravo lica
da dobije izvršenje neke obaveze koju mu pravo nameće ukoliko su njegova
uverenja u suprotnosti sa tom obavezom. Prvi međunarodni dokument koji se
bavi ovim pitanjem je Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz
1967.godine. Komitet za ljudska prava priznao je ovo pravo tek 1993.godine.u
Opštem komentaru, dok je Komisija za ljudska prava ovo pravo priznala
1989.godine.

61. Sloboda veroispovesti

Zajemčena je mnogim međunarodnim ugovorima kojima je pužana zaštita
verskim manjinama. Tako PGPP štiti teistička, neteistička,ateistička uverenja isto
kao i pravo da se ne ispoveda nijedna vera ili uverenje. Zabranjena je
diskriminacija određene religije čak i kada je novoosnovana. Pravo na slobodu
religije obuhvata pravo pojedinca na slobodu veroispovesti i pravo na ispoljavanje
te vere, samostalno i zajedno sa drugim licima, javno/ privatno. Sloboda
veroispovesti može biti ograničena, samo ukoliko je ograničenje propisano
zakonom i radi zaštite javne sigurnosti, javnog reda, zdravlja, morala. Važna je
Deklaracija o eliminisanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovane na
religiji ili uverenju iz 1981.godine.

62. Pravo na slobodu izražavanja

To je sloboda saopštavanja i primanja informacija.Štiti se svaka vrsta izražavanja,
usmeno, pismeno, putem štampe. Prvi put je proklamovana u Univerzalnoj
deklaraciji. Među različitim formama slobode izražavanja, najopasnija je
prethodna cenzura, gde se ništa ne može objaviti bez odobrenja. Zatvorska kazna
autora koji je osuđen za iznošenje svojih stavova može predstavljati poseban blik
cenzure jer može odbiti autora da u budućnosti čini slične kritike. Kazne poput
naknade štete, kofiskacije, publikacije bitno utiču na neostvarenje ovog prava.

63. „Govor mržnje“

To je govor čiji je cilj da ponizi, zastraši ili podstakne nasilje prema određenoj
grupi po osnovu vere, religije, porekla, seksualne orjentacije. PGPP zabranjuje
svaku propagandu u korist rata, koja mora biti zabranjena zakonom.
Međunardona konvencija o ukidanju svih oblika rasnih diskriminacija 1965.godine
sadrži najekstezivniju zabranu govora mržnje. Evropski sud je u svojoj bogatoj
jurisprudenciju definisao govor mržnje kao svaki oblik izražavanja koji širi,
podstiče, promoviše ili opravdava mržnju koja je zasnovana na netoleranciji.

64. Pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja

Ove slobode su jedinstveno uređene i u Univerzalnoj deklaraciji i u EKLJP.
1)Sloboda mirnog okupljanja- kada su u pitanju političke ili sindiklane
manifestacije, demonstracije ili skupovi, interesi javnog reda nalažu prethodno
obaveštenje ili čak odobrenje planirane manifestacije. Američka konvencija je još
određenija i postavlja dodatni zahtev, a to je okupljanje bez oružja. Ovde se radi o
fakultativnom ograničenju na osnovu kojeg se državi pruža mogućnost da na
osnovu sopstvene procene odlučuje da li će ograničiti ovo pravo. EKLJP ne
garantuje pravo održavanja skupa na javnom mestu, ukoliko je ono u privatnom
posedu i bez dozvole vlasnika. 2) Sloboda udruživanja- pojedinac će svoja prava
najbolje ostvariti udružen sa drugima. Univerzalna deklaracija garantuje svakome
slobodu udruživanja i dodatno obezbeđuje ovu slobodu formulacijom da niko ne
može biti primoran da pripada nekom udruženju.Oca sloboda zagarantovana je i
EKLJP i PGPP. Evropski sud smatra da uvek treba uzeti u obzir tri kriterijuma za
utvrđivanje posojanja udruženja- poreklo, cilj i sredstvo organizacije. Posebno
treba istaći pravo na obrazovanje sindikata. Države ugovornice ovog pakta
(PESKP) obavezale su se da omoguće svakom licu da sa drugima obrazuje
sindikate i da stupe u sindikat po svom izboru. Jedna od bitnih konvencija na
ovom polju je Konvencija MOR-a, na osnovu koj je sindikatima zagarantovano da
nezavisno donose pravila da upravljaju svojim poslovima i da osnivaju sindikalne
saveze.

65. Pravo na upravljanje društvenom zajednicom

Politička prava se hronološki vezuju za prvu generaciju ljudskih prava zajedno sa
građanskim pravima i slobodama. Političkim pravima se omogućava pravo na
učešće u upravljaju zajednicom. Ona su najdetaljnije regulisana PGPP-om koji
ističe da svaki građanin ima pravo da učestvuje u vođenju javnih poslova, da glasa
i bude biran na ispravno održanim izborima i da mu pod jednakim uslovima bude
dostupna javna služba u njegovoj zemlji. Tako se kao politička prava u užem
smislu izdvajaju aktivno i pasivno biračko pravo, pravo na učešće u javnim
poslovima i ravnopravni pristup javnim službama. 1) Pravo na učešće u javnim
poslovima- svako favorizovanje ili isključenje nekog lica u pogledu vođenja javnih
poslova, predstavlja kršenje ljudskih prava. PGPP garantuje svakom građaninu da
ima pravo i mogućnost da bez diskriminacije i nerzumnih ograničenja učestvuje u
vođenju javnih poslova bilo neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika.
Isti stav ina i Univerzalna deklaracija. 2) Aktivno i Pasivno biračko pravo- jedino
pomenuto u EKLJP. Aktivno biračko pravo ( podrazumeva pravo građana da
odlučuju o izboru predstavničkih tela koja će u određenom vremenskom periodu
vršiti državnu vlast kao njihovi predstavnici, odnosno u njihovo ime i u njihovom
interesu). Pasivno biračko pravo ( je pravo građanina da bude biran u
predstavnička tela, pod jednakim mogućnostima i uslovima). Za sticanje aktivnog
biračkog prava potrebno je: državljanstvo,poslovna sposobnost, starosna granica i
prebivalište. Svi osim Ustava Italije predviđaju starosnu granicu minimum 18
godina, oni 25. 3) Jednak pristup javnim službama- EKLJP ne priznaje ovo pravo, za
razliku od drugih koji izričito priznaju ovo pravo. Univerzalna deklaracija kaže da
svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu službu u svojoj zemlji,
sličnu formulaciju sadrže i PGPP, Afrička povelka i Američka konvencija. Pod
javnim službama se podrazumeva obavljanje poslova u ime države, od strane lica
koju vlast imenuje.

66. Pravo na poštovanje imovine

Pravo na imovinu je u stvari pravo na mirno uživanje u svojoj imovini. Predmet
zaštite su sva stvarna prava, odnosno sva prava koja se mogu novčano izraziti.
Ovo pravo je i danas ostalo nedovoljno međunarodnopravno zaštićeno i ako je
priznaju izričito UD, EKLJP, Afrička povelja i Američka konvencija. Za razoliku od
formulacije u UD, gde se zabranjuje samovoljno lišenje imovine, u EKLJP se to
odobrava kada je to u interesu i pod uslovom predviđenim zakonom i opštim
načelima međunardonog prava. Ove odredbe ne utiči ni na koji način na pravo
države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje
imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih
dažbina ili kazni. Navede odredbe su dosta restriktivne i daju državi široka
ovlašćena u pogledu nečijeg prava na imovinu. Pravo na pravničnu naknadu u
slobodi lišenja svoje imovine EKLJP ne predviđa izričito, mada praksa Evropskog
suda za ljudska prava predviđa nekakvu naknadu u tim slučajevima. Nivo naknade
mora biti srazmeran u odnosu na vrednost uzete imovine. Američka konvencija
izričito predviđa pravo na pravičnu naknadu.

67. Ostala ekonomska prava, 68. Socijalna prava

Ova prava imaju za cilj ostvarenje ljudskog dostojanstva kroz obezbeđenje
ekonomske nezavisnosti pojedinca, Prvi dokument kojim su ova prava
proklamovana je Univerzalna Deklaracija iz 1948.godine. Pojedinačna prava koja
ulaze u korpus ekonomskih i socijalnih prava su: 1) Pravo na rad- svako ima pravo
na ostvarenje prihoda radom. Država ima obavezu da sprovodi mere kako bi se
smanjila stopa nezaposlenosti. 2) Pravo na sindikalno udruženje- svako lice može
po svom izboru da stupa u sindikat i da obrazuje isti sa drugim licima. Pojedinci se
udružuju u sindikate kako bi zaštitili i unapredili svoje ekonomske i socijalne
interese. 3) Pravo na socijalno obezbeđenje- u najširem smislu ono podrazumeva
pravo na socijalno osiguranje i pravo na socijalnu pomoć. Socijalno osiguranje ( u
slučaju bolesti, povrede na radu, penzionisanje), socijalna pomoć ( novčana
izdvajanja iz državnih fondova po osnovu poreza, za ugrožene kategorije:
nezaposleni, invalidi..). 4) Pravo na adekvatan životni standard- svako ima pravo
na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje ličnosti, njegove
porodice.. Ovo pravo se odnosi na zadovoljenje osnovnih potreba pojedinca uz
očuvanje njegovog dostojanstva. 5) Pravo na odgovarajuću ishranu- svaki
pojedinac mora imati pristup hrani koja može zadovoljiti njegove osnovne
potrebe po svom sastavu, količini, kvalitetu. Ne sme biti zagađena ili otrovna.
6)Pravo na zdravlje- svako ima pravo na standard života koji mu obezbeđuje
zdravlje i blagostanje. Odnosi se i na psihičko i na fizičko zdravlje.

69. Kulturna prava

Često se kvalifikuju kao nerazvijena grupa ljudskih prava. I ako nema usaglašene
liste prava koja ulaze u korpus kulturnih prava, postoje određena na kojima
međunarodni instrumenti insistiraju i to su: 1) Pravo na obrazovanje- PESKP
definiše ovo pravo kao instrument koji omogućava prvi procvat ličnosti i osećanje
njenog dostojanstva. Osnovno obrazovanje mora biti obavezno i besplatno.
Srednje mora biti opšte i dostupno svakome uvođenjem odgovarajućih mera. Više
obrazovanje ne mora biti opšte, ali mora biti učinjeno dostupno svakom licu
prema njihovim sposobnostima. Država mora raditi na uspostavljanju sistema
stipendiranja i stalnog poboljšanja uslova nastavnog osoblja. Ovo pravo
garantovano je EKLJP-om. 2) Pravo na kulturni identitet- PESKP predviđa da
manjine ne mogu biti lišene prava da imaju sopstveni kulturni identitet. Kulturni
identitet se odnosi na slobobodan odabir jezika, religije i tradicije. 3) Pravo na
učešće u kulturnom životu- ovo podrazumeva pravo pojedinca da učestvuje u
društvenom životu jedne zajednice. 4) Pravo na kulturno nasleđe- odnosi se na
uživanje i zaštitu od uništenja i nelegalnog prisvajanja kulturnog nasleđa na
nacionalnom i međunarodnom nivou.

70. Pravo naroda na samoopredeljenje

Najveći problem kod ovog prava je što se ono, ako se shvati na pogrešan način,
može naći u totalnoj suprotnosti sa načelom teritorijalnog integriteta država. Ono
što se ne može osporiti je da je ovo pravo kolektivno pravo i da pripada narodu
kao kolektivitetu. Ovo pravo se smatralo više kao političko načelo sve do Drugog
svetskog rata. Deklaracijom UN ( 1942.) dobija ovo načelo pravne konture. Zatim
Povelja UN pojačava značaj ovog prava. Nakon donošenja Povelje UN je doneta
jedna od najznačajnijih rezolucija UN broj 154 o davanju nezavisnosti tadašnjim
kolonijama, naročito u Africi i Aziji. Pravo naroda na samoopredeljenje je jedan od
ključnih argumenata velikog broja država koje su stale na stranu Slovenije,
Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije za vreme raspada SFRJ devedesetih
godina prošlog veka. Pravo na samoopredeljenje treba da omogući takav status
narodu koji bi bio izraz njegove zaista slobodne volje.

71. Prava solidarnosti

Ova prava pripadaju trećoj generaciji ljudskih prava i prvi put su
institucionalizovana u Afričkoj povelji. Ona su proklamovana prava, tj.ne mogu se
još uvek efikasno vršiti. 1) Pravo na mir i međunarodnu bezbednost- ovo pravo je
prvi put indirektno naznačeno u UD i njegov nosilac je svaki pojedinac u
međunarodnoj zajednici. U Afričkoj povelji je definisano kao pravo naroda na
unutrašnji i međunarodni mir i bezbednost. Neobavezujućim rezolucijama UN
pravo na mir je prirodno pravo čoveka koje pripada kako pojedincu, tako i narodu.
PGPP zaštitu ovog prava definiše negativno predviđajući obaveze država
članicama/potpisnicama da zakonom zabrane ratnu propagandu i zagovaranje
nacionalne, rasne, verske mržnje. 2) Pravo na zdravu životnu sredinu- ovo pravo je
aktualizovano u današnjosti zbog sve veće zagađenosti planete. Zato se danas ne
može zamisliti nijedan moderan politički program u ekonomski razvijenim
zemljama, koji kao jedan od ciljeva ne proglašva i borbu za zdravu životnu sredinu.
Ovo pravo se izričito spominje samo u Afričkoj povelji i Protokolu uz Američku
konvenciju iz 1988.godine. Važna je takođe i Deklaracija UN o čovekovoj sredini iz
1972.godine koja afirmiše ovo pravo kao ljudska prava. 1992.godine je doneta
Deklaracija iz Rija koja predviđa da ljudska bića imaju pravo na zdrav i produktivan
život u skladu sa prirodom. Ovo pravo od regionalnih instrumenata, posredno štiti
Arhuska konvencija. 3) Pravo na razvoj- još ne postoji formulacija prava na razvoj
koja bi razradila prirodu ovog prava u sklopu ostalih ljudskih prava. Različita
međunarodna tela već duže vreme afirmišu pravo na razvoj. Povelja UN nalaže
državama da sarađuju radi postizanja boljeg standarda života, kao i ekonomskog i
socijalnog razvoja. 1986.godine usvojena je Deklaracija o pravu na razvoj koji ga
definiše kao neotuđivo ljudsko pravo na osnovu kojeg je svako ljudsko biće
ovlašćeno da učestvuje, dopsrinosi i uživa ekonomki, socijalni i kulturni i politički
razvoj, kako sva ljudska prava i slobode mogu biti potpuno realizovane. Afrička
povelja je jedini međunarodni instrument koji proklamuje ovo pravo i ona ga
definiše kao kolektivno pravo naroda. 4) Pravo na upravljanje nacionalnim
resursima- ovo pravo se mora posmatrati kao ekonomski vid prava na
samoopredeljenje. Ovo stanovište se brani time što narod teško može slobodno
odlučivati o svom političkom statusu bez kontole svojih nacionalnih resursa što
garantuje PGPP i PESKP. Afrička povelja predviđa ovo pravo kao zasebno
kolektivno ljudsko pravo.

72. Apatridi, izbeglice i interno raseljena lica

1) Apatridi- lice bez državljanstva. Ta lica su lišena čitavog niza prava koji proističu
iz državljanstva. Ne može da se školuje, radi, putuje... Univerzalna deklaracija
ističe da svako ima pravo na državljanstvo. 2) Izbeglice- lica koja pobegnu na
teritoriju strane države iz straha za ličnu bezbednost ( progonu zbog političkih
uverenja, verskoj, rasnoj osnovi, bekstvo od rata). Konvencija o statusu izbeglica
1951.godine najznačajniji izvor zaštite od izbeglica. Njima se priznaju sva osnovna
ljudska prava i slobode. 3) Interno raseljena lica- prinuđena da protiv svoje volje
promene mesto prebivanja, ali u granicama sopstvene države i tu je razlika od
izbeglica.

73. Zaštita dece

Osnovni zadatak je da se omogući deci da se razviju u zdravu, obrazovanu i
socijalno prilagođenu osobu. Prema podacim UNICEFA-a svakih pet sekundi u
svetu umre jedno dete od gladi, a jedno od dvanaest ne doživi pet godina. Milioni
dece su žrtve trgovine ljudima, seksualnog ili drugog zlostavljanja. Najvažniji je
dokument Konvencija UN o pravima deteta. Primarni interes je da država svakom
detetu obezbedi pravo bez diskriminacije. Roditelji imaju primarnu odgovornost
da osiguraju u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, uslove života
potrebne za razvoj deteta. Osnovan je Komitet za prava deteta, sastavljen od 10
eksperata visokih moralnih kvaliteta i priznate stručnosti. Poseban značaj pruža
UNICEF, osnovan 1946.godine rezolucijom Generalne skupštine, kao privremeno
telo sa zadatkom da obezbedi pomoć deci u zemljama opustošenim ratom.
Sedište je u Njujorku i finansira se dobrovoljnim donacijama država i
humanitarnim akcijama.

74. Zaštita žena

Razne konvencije i povelje bave se zaštitom žena, jer u nekim zemljama žena i
dalje nije izjednačena sa muškarcem. MOR-posebna zaštita majki 1919.godine
usvojila Konvenciju i zaštiti materinstva. PESKP- garantuje posebnu zaštitu majci u
toku trudnoće, pre i posle porođaja. Država je dužna da omogući: 1) Plaćeno
odsustvo najmanje 14 nedelja, 2) Poslodavac ne sme dati otkaz kad ga je
obavestila da je trudna, 3) Zabrana zapošljavanja žena koje su nedavno rodile,
koje su trudne, na poslovima visokog rizika i opasnosti. Opšta zabrana
diskriminacije zajmčena je brojnim aktima, a najvažniji su Povelja UN, Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima, PESKP, PGPP i dr. Pored ovih postoje i akti koji se
većim delom ili u celini bave zaštitom žena: Konvencija o političkim pravima žene,
Konvencija o državljanstvu udate žene, Deklaracija UN o zaštiti žena i dece u
vandrednim prilikama, Konvencija o ukidanju svih oblika diksriminacije žena i dr.

75. Zaštita osoba sa invaliditetom

Osoba koja je usled urođene ili stečene telesne mane delimično ili u potpunosti
onesposobljena za rad, a u nekim slučajevima i za staranje o samom sebi. Tu
spadaju: lica bez jednog ili više ekstremiteta, slabovidi i slepi, gluvi, nepokretni,
lica sa mentalnim oštećenjima i sl. Njima pripadaju sva osnovna ljudska prava i
slobode jednako kao i svim drugim licima, ali su im neophodna i dodatna prava.
Najvažniji dokument je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koja je
usvojena od strane Generalne skupštine UN 2006.godine. Konvencija garantuje
puno i jednako uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda od strane osoba sa
invaliditetom i promoviše poštovanje njihovog urođenog dostojanstva. Ona
obezbeđuje i uređuje pitanja koja se tiču slobode i ličnog integriteta, zaštitu od
mučenja i nehumanog postupanja, zaštitu od nasilja, zloupotrebe itd.
Konvencijom je osnovan Komitet za prava lica sa invaliditetom, koji je sastvaljen
od nezavisnih eskperata.

76. Položaj radnika migranta

Radnik migrant je grupni naziv za radnike koji traže poslove ili rade u nekom
mestu udaljenom od mesta njihovog stanovanja. Najvažniji univerzalni
međunarodni sporazum koji se bavi položajem radnika migranta je Međunarodna
konvencija o zaštiti prava radnika migranata i članova njegove porodice. Postoje:
1) Radnik migrant- lice koje treba, koje je ili je bilo angažovano u plaćenoj
delatnosti u državi čije to lice nije državljanin. 2) Pogranični radnik- koji zadržava
svoje stalno prebivalište u susednoj državi u koju se vraća svaki dan ili najmanj
jednom nedeljno. 3) Sezonski radnika- migrant čiji rad zavisi od sezonskih prilika i
obavlja se samo u toku određenog dela godine. 4) Pomorac- radnik migrant koji je
zaposlen na brodu registrovanog u drugoj državi. 5) Radnik na određenom
projektu- u ograničenom periodu dok obavlja projekat u toj državi od strane
njegovog poslodavca. 6) Putujući radnik. 7) Radnik koji obavlja samostalnu
delatnost.

77. Ujedinjene nacije i zaštita manjina

Povelja iz 1945.godine se ne bavi zaštitom manjina, a tim se problemom nije
bavila ni Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948.godine. Istog dana
kada je i Deklaracija doneta je posebna rezolucija Generalne skupštine UN o
„sudbini manjina“, njoj je samo ukazano da UN nisu ravnodušne prema sudbini
manjina. Kasnije su se UN i razne regionalne organizacije i specijalizovane agencije
na razne načine doticale ovog pitanja. Veliki je napredak učinjen 1966.godine
kada je donet MPGPP koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu jezika,
veroispovesti i nacionalnog porekla. Ova odredba je mnogo značila iako ima niz
slabosti- utvrđuje samo negativne obaveze država, svodi prava manjina na tri
dimenzije ( kultura, vera, jezik). Ova odredba ostala je najvažniji
međunarodnopravno obavezujući dokument na univerzalnom nivou. Posebno je
važna Deklaracija UN o pravima pripadnika etničkih ili nacionalnih, verskih,
jezičkih manjina iz 1992.godine. Dokument je usvojen nakon 15 godina pripreme.
Dosta je skromnog obima ( ima samo 9 članova, ne daje definiciju manjina, koristi
isuvišne formulacije, nije obavezujuća već je neka vrsta preporuke). U najnovije
vreme UN se sve više angažuje na polju zaštite prava manjina i važnu ulogu imaju
Generalna skupština i Ekonomsko socijalni savet.

78. Zaštita manjina na evropskom nivou

Najveći domašaji u zaštiti manjina ostvareni su na tlu Evrope, posebno u okviru SE
i OEBS. 1) Savet Evrope- regionalni sporazum o zaštiti manjina. Okvirna Konvencija
za zaštitu nacionalnih manjina iz 1995.godine. Konvenciju je do 2014.godine
ratifikovalo 35 država, 8 potpisalo i još 4 nije potpisalo. U okviru SE, svoj doprinos
daju i Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije , Komesar za ljudska prava.
Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima iz 1992.godine ima značaj
jer štiti regionalne i manjinske jezike i time utiče povoljno na položaj pripadnika
manjina. Do 2012.godine Povelju je ratifikovalo 25 država uz 8 potpisnica. 2)OEBS-
prvi put manjine su pomenute u Završnom aktu konferencije u Helsinkiju
1975.godine, ali te odredbe nisu bile od velikog značaja. Poseban značaj na polju
manjinskih prava imao je dokument usvojen u Kopenhagenu 1990.godine. Njime
je na sveobuhvatan način uređena sadržina manjinskih prava, u kome je
naglašeno da mir može biti postignut samo ako su pripadnicima manjina priznata
prava. Dva organa su se posebno istakla na polju zaštite manjina: 1) Kancelarija za
demokratske institucije i ljudskih prava- kancelarija predstavlja glavnu instituciju
tzv. ljudske dimenzije OEBS. Bavi se nadgledanjem izbora, pruža pomoć procesima
demokratizacije. 2) Visoki komesar za nacionalne manjine- je ustanovljen na
samitu u Helsinkiju 1992.godine.Njegova uloga je da sprečava sukobe
reagovanjem u najranijoj fazi, kako konkretne manjinske situacije ne bi prerasle u
ozbiljnije sukobe. Bitne karakteristike rada Visokog komesara su nezavisnost,
nepristrasnost, saradnja i poverljivost. Određenu ulogu u zaštiti manjina imaju i
bilateralni sporazumi, koji su se zaključival od davnina.

79. Manjinska prava

Suština manjinske zaštite svodi se na obezbeđenje manjinama uslova u kojima
mogu nesmetano da opstanu, žive, itd. S obzirom na sadržinu, prava koja se
priznaju pripadnicima manjina dele se na: 1) Opšta ljudska prava- ona koja se
priznaju svakome ( pravo na život, slobodu, zabrana zloupotrebe prava...),
2)Posebna ljudska prava- neophodna kako bi se zadovoljio osnovni cilj zaštite
manjina ( pravo na opstanak, na identitet, jednakost). Postoji obaveza da
pripadnici manjina uče zvanični jezik države u kojoj žive, obaveza da se steknu
znanja o društvu u kojem žive kao celina.

80. Domorodački narod

Nastali su kao rezultat prodora kolonijalnih sila u druge delove sveta. Oko šest
posto svetske populacije čine pripadnici domorodaca ( Aboridžini, Indijanci, itd).
Najpoznatija definicja je iz Konvencije MOR-a- pravi razliku između: 1) Plemenskih
naroda- narodi u nezavisnim zemljama, čiji je status regulisan njihovim vlastitim
običajima i tradicijom ili posebnim zakonima. 2) Domorodački narod- narod u
nezavinsim zemljama, koji potiču od stanovnika koji su područje naseljavali u
doba osvajanja i koji su zadržali neke svoje socijalne, ekonomske, kulturne i
političke institucije. U okviru UN formirana je Radna grupa za domorodačko
stanovništvo 1982.godine koja predstavlja pomoćni organ potkomisije za zaštitu
ljudskih prava. Čini je 5 nezavisnih eksperata, svaki predstavlja po jedan od
regiona sveta. Radna grupa razmatra izveštaje koje joj podnose vlade, organi UN.
EKOSOK je formirao 2000.godine Stalni forum UN za pitanje domorodaca. To je
njegovo savetodavno telo, sastavljeno od 16 eksperata. Generalna skupština je
1985.godine osnovala Dobrovoljni fond UN za domorodačko stanovništvo, koji
pruža finansijsku pomoć predstavnicima starosedelačkih zajednica i
organizacijama.